Bezvoljno sam leala u krevetu. ini mi se danima.

Da mi nije pripala muka od silnog leanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predveerje i na trenutak se osmehnula deurliji koja su jurila oko zgrade. Otila sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uivanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam puila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otiao?... Dva dana. Izala sam na terasu da ispijem kafu. Predgrae, a tako ivo naselje. Klinci, oigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, ba kao mi nekada. A onda, ba kao da se sam vrag poigrao, neni enski glas, dozivao je: - Nenade, veera! Klinci su ustali sa ivinjaka trotoara i potrali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Ba tako poinje pria dece kruevakih ulica. Jedna pria koju e neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetesto, sedamdesettree i ezdesetdeveto godite. Vuk i ja smo bili najmlai. iveli smo u kuama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga uva baka. Te dve bake, bile su sve to smo Vuk i ja imali. Ili smo u istu kolu, u pocepanim patikama koraali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i priali dok moja ili njegova baka ne povie da je veera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i veeramo u pauzama smeha. Nou, ulice i grad postaju nai. Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, lai i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu no, kako ljudi gube kue i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi dorukujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osui i uimo u hladnoj sobi dok ne doe vreme polaska u kolu... Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoeljnijih devojaka U nekoj novembarskoj noi motamo svoj prvi doint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vaaru, trenerke na buvljaku. A u koli prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoemo li postati neko ili neto u ivotu, hoemo li uspeti. I to, na svu sreu, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas elii, otvara sve mogunosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. kola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonite. Vuk postaje pravi mangup koji se ukljuuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kui sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i ape: - Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domai jer neu stii. I probudi me u pet, imam pismeni sutra... Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaa kao pravi okrutni mukarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoeljnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu to izlazim bez njega, to nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuvie ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao naem svetu. - Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. ta on zamilja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina! I sve tako, ukrug. Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle zavrene srednje kole obezbedi jo neto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili viu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemaki je savladao sa malim tekoama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na raunaru. Uspeo je da ode u Nemaku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao. - Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. ivot mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je to sve ovo ne moe da vidi. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraki zajebano, princezo. uj, nemoj nita da pria bakama, reci im da sam OK - priao je. - Ne brini za to. I... ej, Poki... - Reci... - Nemoj da se preda! - Nikad, zna to! Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i ifre ostali su za nama, iako sam pamtila ak i svaki pogled, svaki gest. Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da doe. U tuem svetu, pored svega to mu se deavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.

Ne seam se prolea te godine. Seam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivinjaku trotoara u nadi da e mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i seanja sigurno neu iveti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budunost. Prodala sam kuu u centru grada i kupila mali stan u predgrau. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad ve i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek. Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki mukarac u mom ivotu. Nisam se ni trudila da nekoga zadrim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a nita vie od svega toga nisam imala, bolje rei nisam elela da imam. A onda se Vuk jedne julske noi javio: - Princezo, najzad dolazim, dodue, nakratko... Od silnog uzbuenja nisam mogla da priam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu. Telo mi je treperilo od njegovih poljubaca Kada je uao u moj stan, vritali smo od sree, smejali se, grlili, opet vritali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i priali itave noi. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve to je eleo. - A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me. - Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriu mu neto, da nikad ne prolazi kroz sve to smo prolazili ti i ja. - Doneo sam ti neto novca, da malo tera silu, i pune dve torbe garderobe, oduevie se, broj sam, vidim, pogodio. Sputa pogled i ja primeujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi ine ga starijim, kae, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada. - Ja se farbam, ba me briga - pokuavam da ga razveselim, ali oigledno je da ga jo neto mui. Kao da mi ita misli, konano mi kae: - Pre dve godine sam se oenio jednom Nemicom. - I tako si dobio papire? - pitam, a znam. - Da. - Jesi li se zaljubio, ili si se oenio zbog papira? - Zaljubio sam se - kae promuklim glasom i ja znam da lae. Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega to smo preiveli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u la. - Ima li dece? - upitala sam ga. - ]erkicu, zove se Kristina - smei se, a meni suze stoje u grlu. Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u ivotu. Ne vredi plakati ni zbog ega, to Vuk i ja najbolje znamo. I drimo se toga i u predivnom praskozorju to ne obeava nita drugaije, nita to ve ne znamo, dok palimo svee na grobovima naih baka. Spavala sam itavu venost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog ivota. - Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu. Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se oseaj onih istih suza u grlu. Vonja kruevakim ulicama vraala je slike prolosti, detinjstva, nae mladosti. Ispred svoje kue je zastao i dugo utao. - eli li da ue? - pitala sam. - Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiu isto to i ti. Prodau je i kupiti stan u istom onom naselju, svia mi se. A i... zna, ivim u nadi da u se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada u ee dolaziti. Kada je ve bilo krajnje vreme da poe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i neno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako u prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve to smo eleli? Jesmo li, kada jo ponekad poelimo da nam se vrate one godine tranja po kii, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da jo jednom, makar na

tren, ekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedei za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - na smeh koji e nam za nekoliko trenutaka ivot ponovo oteti... On odlazi, ja jo neko vreme ostajem da sedim na ivinjaku trotoara, kao kada je i prvi put otiao. Kao kada sam donosila vane odluke u ivotu. Kao kada su bake umrle. Posmatram Saletove zelene oi i znam da u zauvek ostati sa njim Neko seda kraj mene. Kae: - Uh, vie ne mogu da se smestim na ivinjak. Bilo je lake kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znau da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima. Iznenaena sam. Sale. To je lik iz generacije ezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga proli, dugo ga nisam videla. - ta ti radi ovde? - pitam. - Isto to i ti. Trei ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega. Ne pitam ta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savreno se kapiramo utanjem. Iz neijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija ezdesetdevetog voli. Ustajem i kaem mu: - Hajde da ti i ja proetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Vai? - 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se. - Daj mi ruku! - Hej, mala, ta zamilja ti, dranje za ruice sa mnom?! - pita Sale. - Hej, faco, tvoje vreme je prolo - zadirkujem ga. - Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas. Uzima me za ruku i pita: - Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvae...? - Da, ba on. - Znai, uspeo je da dobije dokumente, im dolazi i odlazi. - Da, oenio se tamo - kaem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim. Oputeno, bez mnogo rei, etamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadanjeg mangupa grada Kruevca ne moram boriti. On je doao i ostae tu. Miran, tih i stabilan. Nee postavljati suvina pitanja, a znae sve iz samo jednog pogleda. Budiemo se zajedno, savreno emo se kapirati i imaemo jedno drugo nesebino, jer to je sudbina koja nas je ipak ekala u predgrau. Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izaem na terasu, trgnu me neki novi klinci to jure kruevakim ulicama. Igraju murke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakievoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonono smeju. Trgne me i zvono na vratima, Saletov vrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlae da brojimo zvezde. I opet, sa radija se uje ona pesma koja moda tek sada dobija svoj pravi smisao: "Jedne noi, jedne zime, ko zna gde i ko zna kada moje e te setit ime naih etnji, naeg grada. A ja neu s tobom biti da te smirim, da ti priam, tvoj e nemir tada skriti neko ko mi nije slian..."

Posmatram Saletove zelene oi i znam da u zauvek ostati sa njim. I, da, naravno, ako bude muko, zvae se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

. , . , . . , , . . , . , : , , . , , , . , . , ? . . , . . , , . , , , , , , , .

Tanja je bila apsolventica arhitekture i ivot je zamiljala kao ogromni prostor kojeg, prije nego mu da svrhu i smisao, treba paljivo projektirati. Vjerovala je samo u egzaktne stvari, klela se Titom i itala knjige od kojih su me esto podilazili marci, poput Psihologija ljubavi: kako ostvariti savrenu ljubavnu vezu? Bez obzira na pet neuspjelih pokuaja, ja sam, s druge strane, bio siguran da jo uvijek mogu poloiti prijemni ispit na Akademiji scenskih umjetnosti. Iz nekog glupog razloga, vjerovao sam da sam roeni glumac pa sam zanemarivao sve drugo u ivotu. Ne sjeam se kada smo donijeli odluku da ivimo skupa niti se sjeam dana kada sam na poleini pisama, koja sam redovno slao roditeljima u inostranstvo, poeo pisati njenu adresu. Sjeam se onog ega se ljudi u vezama obino ne sjeaju i uope ne znam zato je to tako: ute fleke na njenoj koulji od tvida (kojoj je uzalud pokuavala utvrditi porijeklo), lepeta golubijih krila na otromboljenim limenim klupicama ili ute susjedove make... Njen stan nalazio se u Lenjinovoj, u potkrovlju s malim, polukrunim prozorima i zidovima s kojih se ljutila farba. Zvala ga je upak. U poetku nas je zaokupljala misao da ga uz njen osjeaj za prostor i moju uteevinu moemo uiniti pristojnim porodinim domom. Tri puta nedjeljno istio sam izloge u dragstoru preko puta i brinuo se o lagiranoj majci nekog ginekologa kako bismo mogli plaati sve te silne majstore koji su nam, poput ohara, rovali po stanu, ali je, uprkos svom uloenom trudu, ta prokleta rupa sve vjernije odgovarala njenom opisu.

Nekoliko spratova nie, stanovao je pisac i profesor, profesor i pisac, drug uro Galski. Nou, u kratkim predasima izmeu iscrpljujuih rundi naih poljubaca, mogao sam uti otkucaje pisae maine iz njegove sobe. Profesor Galski. Alkoholiar. Pisac kojeg je ostavila ena. Katkad bih ga sreo u stubitu i on bi me pozdravio, iako sam bio siguran da me se ne sjea. Profesor Galski, visoki zalisci, naoare s debelim soivima i grba na leima kao u Quasimoda. ovjek zbog kojeg sam ponavljao drugi razred gimnazije i zbog kojeg sam poelio postati bilo ta samo ne pisac. A onda je, poetkom aprila te godine, na grad pala prva granata i ivote nam pretvorila u ruevinu. Tanja je jedne veeri rekla: Ako ostanem ovdje, neu preivjeti! Jer ne ubiju li me granate, ubit e me ovo ludilo, a ja sam jedninu u njenoj reenici jo dugo utao kao no meu rebrima. Grad smo napustili onoga dana kada je ona trebala braniti svoj diplomski. Krenuli smo u neku hladnu skandinavsku zabit, uvjereni da smo dobili priliku za novi poetak. Za razliku od nje, ja sam uspio stii samo do prve granice. Ona je produila dalje uz obeanje da e mi poslati garantno pismo im stigne. Otad je na hiljade pisama stiglo u grad, ali ni na jednom nije bila moja adresa. Prvih sam godina uvao neke njene stvari: knjigu Vlati trave, recimo, obiljeenu celofanom iz kutije Tokata na stranici broj 68. Plou Cindy Lauper, ili malog plianog zeku koji je jo dugo mirisao po njenom parfemu. Dugo sam se bojao da u, ako se odreknem tih njenih sitnica koje su ostale iza nje, zauvijek izgubiti nadu da e mi se ena koju volim jednom vratiti. S dolaskom novog milenija, iz mog sjeanja poeo je da iezava njen osmijeh. Potom sam zaboravio njenu kosu, onda nos... Najdue sam pamtio njene oi. Posljednji put sam ih vidio one zime, kada je umro profesor Galski. Stojei na kii, pored rake u koju su pogrebni radnici sputali njegov lijes, vidio sam trenutak kad su se zauvijek sklopile.

Jutros sam, posle uobiajenog buenja, ustala i skuvala nam kafu. Otvorila prozor, pozdravila teta Micu, a zatim pokrenula Windows i rutinski poela da briem nepotrebne mejlove i spamove. Zatim sam, skroulujui stranu, naila na mejl izdavake kue Laguna u kome je stajalo da je raspisan konkurs za najlepu ljubavnu priu. Najeila sam se. Ljubavna pria, i jo najlepa. Nema kajmaka. elava kafa kae. Koji su kriterijumi za lepo? pitam. Molim? pita. Pa, mislim, ta ljubavnu priu moe da naini lepom? Da li su to ustaljene metafore, ili neki potpuno novi poredak stilskih figura, ili moda njihovo odsustvo? Da li se lepo ogleda u temi, ili je lepo u oblasti jezika? pitam i srknem kafu. Kap pada na pidamu. Pazi, uflekala si pidamu. Pala ti je kafa, tu... tu, vidi. Dobro. Ljubavna pria? Hm. Pa ne znam, neka atmosferinost, moda, snaga oseanja i likovi koji su dobro izvajani, neka neobjanjiva strast koja ih povezuje, ili, jo bolje, sasvim potkrepljena strast, i malo ednosti po mogustvu. to? Razmiljam da napiem priu za Lagunin konkurs, ali ne znam ta se trai od mene. I ne znam kako da napiem priu, a da budem drugonagraena ili treenagraena. Prva nagrada me ne zanima, a druga i trea su paketi njihovih knjiga. Nisam dosad pisala lepe ljubavne prie od 3000 karaktera zbog Dana zaljubljenih. Paketi knjiga, kae? Da! Zamisli ti, ja i Teri Praet u ljubavnom trouglu, na krevetu, itamo, a napolju pada sneg? Zamisli, duo! Oh, ljubavi! Da, duo! rekoh i teatralno prosuh kafu po ostatku pidame. Zamisli i pomozi mi da napiem prokletu ljubavnu priu, a da bude lepa za neko tree mesto! Oh, ljubavi!

 Da, duo! ta da piem, doavola, nita nee stati na tako malo prostora. Ti izvajani likovi i njihova strast i snaga oseanja. Prosto mi je nemogue to da predstavim, a jo metafore i epiteti. Ah, doavola. I ta emo sa radnjom? Desiemo je. Molim? pitam. Hajdemo napolje, da zapleemo na snegu, moemo i goli, ne treba nam odea kada smo u ljubavnoj prii. Mi smo u ljubavnoj prii? Nemoj da me zeza, nego mi pomozi. Idemo da pleemo goli po snegu. Videe i sama da smo u ljubavnoj prii, ovaj sneg nije hladan. Hajde da se topimo na snegu, bejbi. Izali smo napolje, goli, izvajanih tela poput rimskih klasinih skulptura, naparfemisani strau i pokrenuti u ritmu muzike za kres. Plesali smo na snegu, dok se naa fiktivna tela nisu stopila sa snegom i postala jedno sa ostatkom bele strane Word-a.

Trao je. Suze su se slivale niz njegove obraze, mutile mu vid. Sapleo se o ivinjak; podiui se sa vlanog asfalta pomou krvavih dlanova, ustao je i nastavio da tri. Jecaji su mu bili isprekidani plitkim uzdisajima, bubnjevi udarali u glavi, a zvuci se odbijali o zidove i ostajali da odzvanjaju unutra. Bila je sve. Njena dua uselila se i u njegovo telo, disao je, jeo, spavao i budio se s njom. Sve joj je rekao. Zavisio je od nje, njenih poljubaca. A sad mu kau da je nestala. Da je voz preao preko njenog osmeha, da ne postoje njene crne oi, da nema tankih ruku koje su ga grlile. Tek tako. Da je vie nema. Nema je. Nje! Sunce je obasjavalo beton, grejui plave kune papue koje su klepetale pod njegovim stopalima. Nastavljao je da tri, zastajui jedino kada se pridizao posle svakog novog pada. Mobilni je poeo da zvoni. Trao je, vritao da ga nadjaa, da ne uje, da ugui sve te zvuke, sve te ljude koji e mu rei da e biti sve u redu. Prolaznici su pokuavali da mu prepree put, zaustave ga, ali on je samo trao i trao, jurei ni pred im, jurei ni prema emu. Trao je meu automobilima, kamionima, motorima, zbunjen, izgubljen, sam, trao je zatvorenih oiju, trao je i trao. Beei od grada preko mosta kojim je jurila reka vozila, izgubio je jednu od papua, sruio nekoliko ljudi u trku. Napokon je stao, okretao se u mestu, oko sebe, kao da neto trai brisao je suze i osvrtao se. Sve je bilo mutno. udni oblici koji su podseali na ljudske figure zaobilazili su ga, uo je mrmljanje, optube, podsmeh. Unosio se u njihova lica, enjivo zagledao crnokose devojke, aputao: Anja... Anja... Pokuavao je da udahne, ali vazduh kao da nije eleo u njegova plua. Priao je ogradi mosta, popeo se na nju i seo okrenut leima reci, i jecao nad ljudima koji su uurbano prolazili. Pogledao je u nebo, nasmeio se i, zabacivi glavu i opustivi ruke kojima se pridravao za plavu ogradu, bletavu od sunca, nestao u vodi. Trenutak nakon to su plava ograda i usijani beton nestali pred njegovim oima, ugledao je crnokosu devojku koja mu pritrava sa telefonom prislonjenim na uho, i uo njen bolni vrisak.