pojmovnik

Radivoj Radi}

LEGENDA Otisnula se nekada davno jedna grupa `iteqa gr~kog grada Megare sa `eqom da osnuju koloniju. Prethodno su posetili Delfe kako bi u tamo{wem proro~i{tu dobili preporuku gde da udare kamen temeqac novoga grada. Me|utim, na pitawe gde da podignu koloniju dobili su jezgrovit, ali i krajwe zagonetan odgovor, upravo onakav po kojima se proro~i{te u Fokidi pro~ulo {irom anti~kog sveta. Sve{tenica Pitija, na zlatnom trono{cu i iznad pukotine iz koje su izbijala mirisna isparewa, samo je izustila: Preko puta slepih! I, ni{ta vi{e. Pome{anih ose}awa i uzburkanih misli, dok su im u u{ima odzvawale re~i delfskog proro~i{ta, Megarani su kqun svog broda usmerili prema severozapadu. Brode}i Mramornim morem u ~udu su se pitali {ta bi Pitijina poruka mogla da zna~i.
243

Na domak morskog tesnaca koji nosi naziv Bosfor, moreuza koji spaja Mramorno i Crno more, gde se gotovo dodiruju dva kontinenta, Evropa i Azija, odjednom, jasno kao na dlanu, sinulo im je {ta zna~i tajanstvena poruka iz Apolonovog hrama u Delfima. Proro~ica Pitija je slepcima nazvala osniva~e Halkedona, grada na maloazijskoj obali Bosfora, koji su grubo prevideli sve prednosti evropske obale moreuza. Megarani su bez mnogo oklevawa podigli grad na evropskom kopnu, na trouglastom poluostrvu, grad koji je, kako drevna predawa kazuju, po Vizasu, sinu nimfe Semestre ili legendarnom tra~kom kraqu, dobio naziv Vizantion. Oni tada nisu znali zapravo nisu ni mogli znati! da su otvorili prvu stranicu istorije jednog od najva`nijig gradova sveta istoriju Vizantiona, Avguste Antonine, Drugog Rima, Konstantinopolisa, Carigrada, Novog Rima, Istanbula. Vizantion je osnovan oko 660. godine pre Hrista.

ISTORIJA Za razliku od legende, istorijski podaci daju unekoliko druga~iju pri~u o osnivawu Vizantiona potoweg Konstantinopolisa ali na najboqi na~in i opravdavaju uobi~ajenu floskulu da svaka legenda u sebi uvek sadr`i zrnce istine. Herodot u svom istorijskom delu bele`i kako je Megabaz, proslavqeni persijski vojskovo|a iz V veka p. n. e., jednom svojom primedbom me|u stanovnicima Helesponta o sebi ostavio trajnu uspomenu. Borave}i u Vizantionu, on je od tamo{wih `iteqa ~uo pri~u da su se sedamnaest godina pre osnivawa ovog grada na maloazijskoj obali obreli gr~ki kolonisti i tamo utemeqili Halkedon. Doznav{i to, pronicqivi i lucidni persijski general je rekao da su osniva~i
244

grada sigurno bili slepi kada su umesto o~igledno lep{eg predela, koji im je stajao na raspolagawu na evropskom kopnu, izabrali ru`niji i nepovoqniji na maloazijskom tlu. Ova pri~a koju donosi otac istorije kasnije je postala polazna ta~ka legende. Kao istori~ar, naravno, uva`avam istinite ~iwenice i bespogovorno im se pokoravam. Kao ~italac, me|utim, `alim {to su legende kao po pravilu uvek lep{e nego egzaktni istorijski podaci.

SOLOMONOV TRON I VILIJEM BATLER JEJTS U ~etvrtoj, posledwoj strofi svoje ~uvene pesme Putovawe u Vizantiju (Sailing to Byzantium) Vilijem Batler Jejts (18651939) poru~uje: Kad odem iz prirode, oblik tvarni Nikada vi{e ne}u pripozvati, Ve} onaj {to ga gr~ki kovinari, Tvore u emajlu, liju u pozlati, Da im ne zaspi sawivi car, il Na zlatnoj grani }u zapevati, Za vizantsku gospodu i gospo|e O onom {to bi, biva, il }e da do|e. (prevod: Milovan Danojli}) Na jednom mestu je veliki irski pesnik zabele`io: Pro~itao sam negde da je na carskom dvoru u Vizantu bilo iskovano drvo od zlata i srebra, sa ve{ta~kim pticama koje su na wemu pevale. O ~emu je zapravo re~? Danas se sa puno razloga pretpostavqa da je Lav Matemati~ar, genijalni vizantijski nau~nik IX veka, izumeo ~uvene ure|aje koji su pomo}u naro~itih mehova radili na principu kompresovanog vazduha ili vode i bili izlo`eni na Magnavarskom carskom dvoru u Carigradu. Re~ je o ta245

kozvanom Solomonovom tronu, koji je mogao da se podigne visoko u vazduh, zatim o mehani~kim pticama, koje su sedele na granama zlatnog drveta, lepetale krilima i pevale, i, naposletku, o lavovima od zlata koji su rikali i repovima udarali o pod. Putopisci iz Kine pomiwu i nekakvu qudsku figuru od zlata koja ozna~ava ~asove udarawem u zvona. Mo`emo samo pretpostaviti kako je ova ~udnovata mehani~ka mena`erija delovala na strane izaslanike koji bi ostajali bez daha pred tim tehni~kim ~udom. Znameniti Liutprand, episkop Kremone, bele`i kako ga je 949/950. godine primio vasilevs Konstantin VII Porfirogenit (913959). Dok se latinski duhovnik, u pratwi dvojice evnuha, pribli`avao prestolu, vizantijski car je u stavu dostojanstvene superiornosti, kao bo`ji izaslanik na zemqi i neprikosnoveni gospodar hri{}anske vaseqene, sedeo na Solomonovom tronu. Odjednom je skriveni mehanizam u prestolu pokrenuo ve{ta~ke ptice da pevaju i lavove da ri~u. Potom se Liutprand tri puta poklonio Konstantinu Porfirogenitu, a u me|uvremenu je presto sa carem jednostavno nestao. Episkop je onda pogledao gore i video vasilevsa, sada ve} obu~enog u drugo odelo, kako lebdi na prestolu ispod tavanice. U tom polo`aju, dok je Konstantin Porfirogenit posmatrao emisara sa Apeninskog poluostrva iz pti~je, a ovaj wega iz `abqe perspektive, odr`ana je audijencija. Nau~nici smatraju da su ovi neobi~ni ure|aji na vizantijskom dvoru po~ivali na radovima gr~kog fizi~ara i matemati~ara Herona iz Aleksandrije.

DIGENIS AKRITA I MEHMED OSVAJA^ Akrita je bio naziv za juna~nog i vite{ki nastrojenog romejskog ratnika koji se tokom IX i X stole}a na isto~nim granicama Vi246

zantije neprestano borio protiv Arabqana. U Carstvu je naro~ito bio popularan narodni ep o neustra{ivom Digenisu Akriti. Na po~etku ovog speva, koji je uporediv sa zapadnoevropskim vite{kim epovima Pesmom o Rolandu ili Pesmom o Sidu, petorica bra}e saznaju da su im Arabqani najpre zarobili, a potom na najstra{niji na~in i pogubili sestru. Slomqeni bolom, oni su po~eli da gromko ridaju, a onda su {akama podigli pra{inu sa zemqe i posipali je po glavi. Pet ili {est stole}a kasnije, popodne 29. maja 1453. godine, sultan Mehmed II Osvaja~ (14511481), ja{u}i na kowu, u{ao je u tek osvojeni Carigrad. Zaputio se ka crkvi Svete Sofije, najzna~ajnijoj bogomoqi vizantijskog sveta, i pred wenim vratima je sjahao, pao na pragu ni~ice, uzeo {aku zemqe, posuo svoju glavu ukra{enu turbanom i zahvalio se bogu koji mu je podario pobedu. Ima li izme|u ova dva gesta, ova dva gotovo istovetna ritualna postupka, nekakve veze i ako je ima a dopu{teno je pretpostaviti da je ima! kako se ona mo`e objasniti?

UVREDA U pomenutom epu o Digenisu Akriti navodi se i izvesni Filopap za koga se ka`e da je u pedeset drugoj godini `ivota i da je starac! Budu}i da se upravo nalazim u pedeset drugoj godini `ivota taj podatak do`ivqavam kao malu uvredu!

TO NIKADA NE]U SAZNATI @eleo bih da znam o ~emu su razgovarali mornari i lu~ki radnici dok su istovarali tovar sa mnogobrojnih trgova~kih brodova u carigradskim lukama! Jer, u lukama se dodiruju svetovi i susti~u boje i mirisi, specimeni dalekih zemaqa.
247

@eleo bih da znam kako su vizantijski seqaci u Trakiji u dane oko kratkodnevnice, kada se rano smrkavalo i kada su im domovi bili zatrpani velikim naslagama snega i izlo`eni nemilosrdnim i studenim vetrovima, prekra}ivali duge kasnopopodnevne i ve~erwe sate! @eleo bih da znam sa kakvim je mislima posledwi vizantijski car Konstantin XI Draga{ Paleolog (14491453) do~ekao praskozorje 29. maja 1453. godine, kada je otpo~eo op{ti juri{ Osmanlija na Carigrad! [ta je pomislio kada je ugledao zapenu{ane i, usled duge opsade, nestrpqive i razjarene islamske ratnike, koji su u talasima besno nasrtali na bedeme carice gradova. Ni za trenutak ne gubim iz vida da je mramorni car, koji je herojski poginuo u odbrani Carigrada, po majci bio Srbin sin Jelene Draga{. Uzalud ve} godinama prevr}em po`utele i pra{wave stranice starih kwiga, uzalud poku{avam da de{ifrujem i pro~itam sastrugane palimpseste, uzalud se, dakle, trudim da prodrem kroz neprozirnu tamu. Odgovore tra`im, ali ih ne nalazim, jer odgovora nema! To nikada ne}u saznati!

HOMER JE VE^AN Homer je bio naj~itaniji i najvi{e prou~avani anti~ki pisac u Vizantiji. O wegovim besmrtnim spevovima su romejski qudi od pera pomno raspravqali i tuma~ili su svaki wegov stih, trude}i se da iz nepresu{ne riznice slepog pesnika pozajme stilske figure i ukqu~e ih u svoja kwi`evna dela. Jedan pedantni savremeni istra`iva~, na primer, izra~unao je da vizantijski pisac Nikita Honijat (XIIXIII vek) u svom istorijskom spisu donosi ~ak 134 citata iz Ilijade (pojedine po nekoliko puta) i 58 citata iz Odiseje! Slede}i na listi citiranih kod Honijata bio je gr~ki satiri~ar Lukijan iz Samosate sa (skromnih?) 24 citata.
248

Vizantijski |aci su naizust u~ili velike delove Homerovih epova. Fran~esko Petrarka je po~eo da u~i gr~ki, izme|u ostalog, da bi mogao da ~ita Homera. U~iteq mu je bio znameniti Varlaam, gr~ki monah iz Kalabrije. Me|utim, iz nekog razloga briqantni lirski pesnik nije mnogo napredovao u savladavawu Homerovog materweg jezika. Saplitao se ve} na elementarnim znawima. Ipak, kada su mu doneli rukopise slavnih spevova, u nemogu}nosti da ih sam ~ita, on ih je samo uzbu|eno prigrlio. Kada se ove ~iwenice imaju u vidu, sasvim je jasno za{to engleski ekonomista i novinar Valter Bagehot (18261877) ka`e: ^ovek koji nije ~itao Homera nalikuje ~oveku koji nije video okean!

TROJICA U BELOM Posle dugog ve}awa, kardinali su 20. decembra 1334. godine za papu, pod imenom Benedikt XII (13341342), izabrali @aka Furnijea, sina nekog hlebara iz grofovije Fua. Novoizabrani rimski prvosve{tenik bio je veoma skroman i smeran ~ovek, odli~no upu}en u bogoslovqe, pravi~an i marqiv, poznat pod imenom beli kardinal, nazvan tako po mona{koj ode}i koju je uvek nosio. Ustoli~en je za papu 8. januara 1335. godine u crkvi dominikanskog manastira u Aviwonu. Bilo je to vreme takozvanog aviwonskog, odnosno vavilonskog ropstva papa (13051378) kada su rimski arhipastiri umesto u ve~nom gradu boravili u Francuskoj pod budnom paskom tamo{wih kraqeva. Vizantijski car Manojlo II Paleolog (13911425) na razme|u XIV i XV veka putovao je po Zapadnoj Evropi i obilazio tamo{we vladare kako bi dobio pomo} za borbu protiv Osmanlija. Dana 3. juna 1400. godine, oko devet sati pre podne, romejski vasilevs je stigao na
249

{arantonski most u Parizu i time je po~eo oficijelni prijem u francuskoj prestonici. Uz zvuke trube i drugih muzi~kih instrumenata, Manojlo II Paleolog se lagano pribli`io francuskom kraqu [arlu VI (13801422). Francuski kraq je najpre skinuo svoj {e{ir, a Manojlo je odmah uzvratio istim gestom. U `eqi da preduhitre jedan drugog u izjavama uzajamnog po{tovawa, oba vladara su najpre razmenili nekoliko re~i, a onda su se srda~no zagrlili. Na mnogobrojne zvani~nike i gomilu radoznalog sveta, koja se tu slegla da do~eka uglednog gosta, vizantijski car je ostavio sjajan utisak. Bio je sredweg rasta i sna`ne telesne konstitucije, sa dugom i ve} umnogome posedelom bradom. Tada je imao pedeset godina. Wegove crte lica bili su takve da su plenile i po op{tem uverewu okupqenih dolikovalo mu je da bude car. Kako nagla{avaju izvori, Manojlo II Paleolog je bio obu~en u belu ode}u od svile. Uz veliku pompu i sav u belom, krenuo je Sulejman II Veli~anstveni (15201566) iz Istanbula 29. aprila 1566. godine, ispra}en odu{evqenim klicawem prestoni~ke svetine, u jo{ jedan pohod prema Sredwoj Evropi. Podsticaj za ovu akciju, izgleda, potekao je od velikog vezira Mehmed-pa{e Sokolovi}a. Vojska, navodno sa~iwena od sto pedeset hiqada u~esnika, sporo se kretala ve} ustaqenim pravcem preko Sofije i Ni{a, drevnim carskim drumom. Usporeno napredovawe osmanlijskih odreda delom je bilo prouzrokovano obilnim ki{ama, koje su znatno ote`avale putovawe, a delom je bilo uslovqeno pogor{awem sultanovog zdravstvenog stawa. Sulejman II je, naime, patio od neprijatne i podmukle kostoboqe koja mu je onemogu}avala da ja{e na kowu, pa se uglavnom vozio u kolima. Stari sultan, koji je tada bio prevalio sedamdesetu godinu `ivota, ve} vrlo bolestan i razdra`qiv, mo`da je i sam slutio da }e mu to biti posledwi ovozemaqski poduhvat. I, zaista,
250

preminuo je po~etkom septembra 1566. godine pod tvrdim gradom Sigetom, daleko od prestonice Osmanskog carstva.

TOKOVI ISTORIJE Kada razmi{qam o istoriji i neumitnom proticawu vremena, na mene dubok utisak ostavqaju promene koje donosi smewivawe istorijskih epoha. Tako su, na primer, u starom veku veliki suparnici bili gr~ki polisi Sparta i Atina. Dva grada dr`ave vodili su dugotrajne i iscrpquju}e ratove i svaki je na svoj na~in predstavqao jednu od najva`nijih ta~aka na mapama anti~kog sveta. U vizantijsko vreme oba grada je zadesila sli~na sudbina: postali su relativno bezna~ajne provincijske zabiti. Istina, zna~aj Atine je ipak bio ve}i. Me|utim, osnivawem Mistre u XIII stole}u najlep{eg vizantijskog grada, sme{tenog na padinama Tajgeta i nadomak Sparte ~itava Lakonija malo je `ivnula. U stole}ima turske prevlasti ni Atina ni Sparta nisu bile od nekog posebnog zna~aja u ogromnom Osmanskom carstvu. Danas se Atina i Sparta nalaze u istoj dr`avi u Gr~koj. Ipak, Atina je megalopolis, nosi oreol prestonice i prema podacima popisa iz 2001. godine imala je 3.761.810 (i slovima: tri miliona sedam stotina {ezdeset jednu hiqadu osam stotina deset!) stanovnika, dok je Sparta po istom popisu imala samo 18.184 (i slovima: osamnaest hiqada sto osamdeset ~etiri!) `iteqa. Jednostavna matemati~ka operacija kazuje da dana{wa Atina ima bezmalo 207 (i slovima: dve stotine sedam!) puta ve}i broj stanovnika nego Sparta. Daleki i tajanstveni su tokovi istorije, nepredvidivi u svojoj zamr{enoj isprepletenosti, misti~ni i nedoku~ivi kao putevi gospodwi.
251

ISTORIJA I PRI^A Dobro pamtim minijaturnu pri~u pod naslovom Zaplet koju je napisao Horhe Luis Borhes i koju sam prvi put pro~itao i nau~io gotovo napamet 1979. godine. Budu}i da je kratka, donosim wen ceo tekst: Da bi u`as dostigao savr{enstvo, Cezar, prite{wen uz noge kipa nestrpqivim bode`ima neprijateqa, otkriva me|u tim licima i no`evima Marka Junija Bruta, svoga {ti}enika, mo`da i sina; u tom trenutku on prestaje da se odupire i uzvikuje: Zar i ti, sine Brute! [ekspir i Kevedo preuzimaju taj pateti~ni uzvik. Sudbina voli ponavqawa, varijacije, simetrije; hiqadu devet stotina godina kasnije, neki gau~i napadaju jednog od svojih starijih drugova u ju`nom predgra|u Buenos Airesa; ovaj pada prepoznaju}i u tom trenutku svog usvojenog sina i obra}a mu se s blagim prekorom i laganim iznena|ewem (ove re~i treba slu{ati, a ne ~itati): Ali, sine! Ubijaju ga, a on ne zna da umire zato da bi se ponovila jedna scena. Ube|en sam da bi se kori{}ewem {arolikih istorijskih izvora, isto~nika koji obuhvataju sve epohe qudske istorije i premre`uju sve kontinente, mogao napisati veliki broj ovakvih pri~a. Ipak, prava je samo ova koju je napisao Borhes!

BESPARICA Besparica. Ve} poodavno drugujemo sa ovom re~i. Ona je poput najgore pandemije svuda prisutna i iz wenog se zagrqaja te{ko otrgnuti. U posledwa dva veka postojawa Vizantijskog carstva besparica je bila deo i romejske svakodnevice. Evo kako je sredinom XIV veka slikovito opisuje Ni}ifor Grigora, onda{wi vode}i
252

vizantijski intelektualac: Carska blagajna je bila nastawena vazduhom, pra{inom i Epikurovim atomima. Jedan pedantni i cepidla~ki nastrojen nau~nik, italijanski vizantolog Tomazo Bertele, izra~unao da je sredinom XV stole}a, samo u obliku direktnih dugovawa, Vizantija bila du`na 19.275.000 perpera, odnosno 6.425.000 zlatnih dukata. Nekada mo}no carstvo, imperija koja se gordo rasprostirala na tri kontinenta Evropi, Aziji i Africi postalo je insolventno i steklo je `alosnu slavu nepouzdanog du`nika.

OBAZRIVO DOMI[QAWE Uvek kada ~ujem poletno, stepenasto narastaju}e i zvoncavo osipawe muzike iz violinskih koncerata baroknog majstora i virtuoza Antonija Vivaldija vidim bronzane kowe na crkvi Svetog Marka u Veneciji kako ble{te na prole}nom suncu. Dirnut veli~anstveno{}u prizora, poku{avam da ih zamislim na carigradskom hipodromu, wihovom prvobitnom stajali{tu, na kojem su se nalazili vekovima. Priznajem da mi to malo te`e polazi od ruke! Jer, ~iwenice su neumoqive bronzani kowi su ve} osam stole}a u Veneciji. Domi{qam se, ne bez nedoumice, {ta bi bilo da su kojim slu~ajem ostali u Carigradu posle 1204. godine, da nisu preneti u republiku sv. Marka posle krsta{kog zaposedawa vizantijske prestonice? Da li bi pre`iveli duga stole}a turkokratije? Da li bismo danas uop{te i znali kako su izgledali?

253

DAN KOJI NIKADA NIJE TREBALO DA SVANE Bio je 29. maj 1453. godine, praznik Svete Teodosije! Osmanlije su zauzele Carigrad i sru{ile hiqadugodi{we Vizantijsko carstvo. Crni dan koji nikada nije trebalo da svane! jadikuje jedan gr~ki pesnik u duga~koj poemi, u tu`balici sastavqenoj u vremenu neposredno posle propasti Vizantije. Bio je utorak, 29. maj 1453. godine, praznik Svete Teodosije! Dan koji nikada nije trebalo da svane!

254