;

- , ;
-
;
- ;
;
-
III ; ,
,
; ,
; ;
- ;
; ,
, ;
- , ()
;
- ;
;
- , ,
; -
; ,
();
- - ;
( ), (,,)
;
- , ,
; , ;
2.

- , ;
- , ;
, ;
- , ,
; 4
(): 2 ( ) 2 (
); (),
(-),
(-. -), ,
; ,
;
-
,
; 12 ;

- ,
, ;
- (Praefectura praetorio per Orientem): 1., 2.,
3., 4. 5. (, ,
)
- (Praefectura praetorio per Illyricum): 1., 2.
( )
- (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae): ,
, , ,
- (Praefectura praetorio Galliarum): , ,
. .;
- ;
() ,
() ;
- :
, (dux),
;
- ,
, ;
-
; -
, ;

; , , ;
- ,
; magister
officiorum, officia ,
; officium gentes in rebus, ,
; ,
, scholae palatinae;
,
( ); IV
;
- ,
quaestor sacri palatii, , ,
;
- (fiscus)
(res privatae), comes sacrarum largitionum comes rerum
privatarum; ,
, ;
- ,
sacrum cubiculum,
, , , praepositus sacri cubiculi,
;
;
praepositi , ;

- ,
; ,
, ;
,
; , 3
: illustres, spectabiles clarissimi;
, ; illustres;
VI , , gloriosi (
);
- , . sacrum consistorium ( .consistere
), , comites consistorii,
, ;
silentium ( ),
, ,
, ;
- , ,
; ;
, ,
;
, ,
, ;
- , capitatio-iugatio,
, ; :
(iugum), (caput);
, , iugum
caput , caput
iugum, iugum caput;
- ,
, uri
lustralis collatio ();
- ,
(), ,
,
, ;
- III
, ,
,
;
, solidus, -
(4,48 g, 1 =72 ); , seliqua (2,24 g, 1/24 , 12
);
- ;
,
,
;
;

 exercitus comitatensis, ,
, ,
, limitanei, ,
,
;
- magistri militum,
magister peditum, magister equitum;
;
, , ,
2 , magister equitum et peditum
praesentalis; 3
: magistri militum per: 1.Orientem, 2.Thracias, 3.Illyricum,
comitatenses, duces
(limitanei);
- , ,
; ,
;
3.

-
, :
,
;
- ,
, ;
- ,
,
;
- ,
, 324.,
11. 330.
- ,
, ,
, ,
,
;
;
- , ,
100 , VI 500.000
; ;
, ;
-
;
,

 ;
;
4.

IV ;

-
I (325);
, ;
, ,
, ;
, (),
II ;
- , ;
,
,
,
;
-
; (337-361), ,
, (337-350), ,
; (343) ,
;
, , 2 : ,
, ()
, , ; ,

(350), (351);
- , ,
,
(359), ;
, ,
;
-
,
; , ,
,
;
(378), II
(381),
;
5.

(361-363);

- ,
; , ,
,

, ,
, , ;
,
;
, ;
6.

395. ( );

- , (363-364)
,
; ,
,
;
- (364-378),
, I (364-375), ,
; ,
, ; ,
()
, ,
; () ,
;
, (378),
;
- ;
(375-383), ,
I (379);
- , foedus,
, ;
,
;
, ,
;
- , II
(381) ;
,
;
- ,
(395) ,
( , )
( );
,
;
- ,
,
, magister militum per Illyricum,

 magister militum praesentalis

;
- (400),
, () , ;

(410);
7.

V (Codex Theodosianus);

- II (408-450)
, ,
(425), , , ,
;
- Codex Theodosianus (438)
;
;
, ,
II III;
, ,
;
- 40- V ; ,
, ,
, (, , ,
);
-
; ,
(451);
, (453)
;
- III (454/5)
, : , ;
8.

V ;

- , : ;
I (440-461) ;
- ,
, ;
,
: , ,
, ; ,
,
;

- (438),
; ,
, ; III
(431)
;
- , , ,
, E, ; ,
;
-
, ,
;
; .
(449),
;
-
(450-457); IV (451),
, , ,
; ,
,
;
- ,
, ,
;
(). ;
- ;
,
V
, ,
I (457-474);
- I ,

,
;
- ,
;
, ;
, I
. (468),
; ,
;
(471), ,
;

- I (474), ,
, II, a ,
II, , ;
- 475. ,
, 20
(476-491);
- ,
; , , ,
, magister militum per
Italiam;
- ;
, ,
; (481),
,
; ,
(493), ;
- ;
,
;
;
-
, (482),
, ;
,
: , ;
,
,
;
9.

- ,
;
; 4 , ,
;
- ; ,
() ,
;
;
-
,
;
- ,
;

- A I (491-518) ,
; (follis)
;
, ,
; coemptio,
;
- ,
(498);
- ; ,
,
;
, , ,
; ,
(512),
(513),
; ,
;
- I (527-565) je
, 532. ( :
); ,
;
, ;
, I, ;
, ,
; ,
,
, , ;
. ;
- (602-610), ,
,
, ;
; ;

, 610. ,
;

10.

(527-565)
, ; 533. 15.000 16.000
,
; (Ad Decimum, , Tricamarun,
533) , ( 534)
, ;

 535, 9.000 , ;
535, (536);
, , ( 537 538);
539540, ,
, , 540, ; (
)
;
, ,
535. ;

, ,
550-554. ; ;

; " " 532, , I
, 540. ,
; ,
, 546, 562, ;

; ,
, 542-547. ; ,
, , ,
(552). (552),
, .
, (546
548);
11. VI ;
- , o
16 , (Tribonius)

(ius) (leges);
- , Corpus Iuris Civilis ( )
: Codex (
, 529.); Digeste () (
, ,
533.); Institutiones ( , ,
) Novelle (
); , ,
;
- , ,
, , ;

;
,
;
;

12.

- VI , ,
(, ); VI
2 : ;
, ,
;
- I
(518-527), ;
I ,
(533) ;
- -
,
, ,
, ;
- 548. ; 550.
,
; ,
, ,
(); ,
;
(558), ;
,
;
- VI ;
, , VI ,
,

; , ,
, ;
, (567);
,
(568), ;
- , ;
,
(567), ,
;
-
(578-579), ,

;
(582),
;
80.000 (582), 584.
100.000, (582-602) ,
, ;

- , (579-583), 584.
; 585.
, 586. , ,
;
- (591-592),
, (594)
,
; , ,
,
, ,
;
- 596. ; 599-600.
,
, 120.000
;
- - ,
- ;
(600);
, ,
, ,
(602-610);
- ,
, -
; ,
;
- (,
, , ) , (
614., );
- - ,
;
,
, ,
(, , ) ();
- . : (. , ), , -
( ), (. ), , (
), ( ), ( ),
( );
- , , (614-616),
, ; (618),
;
- (610-641) ,
(619), 622. ;
,
; 623.

, , , ,
(, );
- ,
(626), ;
, , , ,
,
; ; ,
- ,
;
-
,
;
- 626. 630., ;

13.

404.

.
476., ,
.
539.,
, .
, 568,
. 584.
(582-602),
.

(. , ,
.) ,
, .
, ,
.
,
. ,

 .
magistri militum
. ,
.
;
, ,
, .

. ,
; ,
.
, , ,
,
,
( 640. ), .
.
, 740., , (
, -,
), , ( ),
;
, ,
, 751.,
,
.
,
, .
.
.
, ,
.
,
.
, ,
,
,
, .
,
, ,
,
. exercitus romanae militiae,
.
.

 VI VII ,

, .
(727).
751..
, (858).
(756), II
. , , ,
; ,
(774), ;
, ,
, ,
IX , .
.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

. ,

.
.

.
( , , ,
)
.
.
,
. ,
, .

.


(533), .
,
. : , ,
, , .
( ,
) .


magister militum- . ,
(591), .

VII .
(618)
.

,
.
(608),
.
, (
) (647).

100.000 .
-
;
, , ,
. ( )
,
. ,
,
.
, , ,
.

.
.
(682),
.
. ,
, (698),
, .

,
.
14.

- III , ;
je
, ;

- (361-363) ,
, , ,
; (364-378)
; II (408450) , ,
, ,
; I (527-565)
, , a I (491518) , , ;
- 532. I
, 540.
, ,
; ,
50 562., ;
- ,
,
;
-
, ,
; II (565-578) je
, ;
20- , (582602) II , (591)
;
- (602-610) ;
(605),
, ,
;
- (610-641),
, (611),
; (613),
,
, ;
(614),
; 615.
, ; 619. ,
;
- ,
(622) ,
,

;
- 623. ,
, ,
; 624. ,
625., ;

- , 626.
, ;
, , ,
;
, ,
- ;
, ;
- , ,
; 627. ,
,
- , ; 628.
, ,
, II , ,
;
- , , ,
; 630. ,
;
15.

Te;

- - ,
, .
;
;
; ,
, ,
; ,
;
- () ,
- ,
-
; ,
; ,
;
, - ,
; limitanei-a,
;
- (610-641) ,
, ;
- ;

, VII ,
; ,
, ;
- -
;

 , ,
;
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- ;
-
;
,
,
, ;
,
magister officiorum;
- , , ;
,
, (),
,
;
( III), a ,
,

, ;
-
; ,
,
, (),
;
, ; ,
, ;
, ,
, , ,
, ,
:
(); , ,
, (638); ,
, , ,
, ;
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- VII ,
IV (668-685) ,
; II (685-695, 705-711)
, -
;

 , ,
;
- III (717-741) je ,
, ()
, ,
; , III je
, V (741775), ,
; 710-732. ,
:
, , ,
;
-
,
, ; VIII ,
, ,
,
(783), ; IX
, ; IX
,
; ,
;
IX
;
- (829-842)
; ,
: ,
;
- , , :
, , ;
. , ,
;
- IX X ;

; ,
, , , ;
X : : ,
, , , , , , ,
, , , , , ,
, ; : ; :
, , , , , , , ,
, , , ;
- II (976-1025) (1018)
,
; ,
, ;

 () ;
;
,
(, , , , ,
) , ,
; ;
- I (1081-1118) ,
X , ,
,
, ,
, ;
;
- III (1195-1203) ,
, ,
;
16. VII ;
- ,
,
;
,
;
- 634.
;
(636) ,
,
; , 638.;
,
(639/40),
(640); (641);
- K II (641-668)
(642) ,
,
; (644),
, , , ;

, , , 646.
;
;
- , ;
, (642/43),
647. , ; ,
;
- ,
, ;
,

 (649);
, 3 ,
; 654. ,
; ,
;
, -
(655) ;
- ;
(656) ,
, ,
, (661);
(659) ;
- II ,
, ;
(663), 15 ,
;
- , 670. ,
, 672. ;
;
- 674. ;
, ; 678.

; ,
, ;
,
; 30
, ;

17.

K II (641-668);

- K II
; , , III
,
, ; ,
, ,
, III, ,
;
, ,
, ; ,
, ,
, , ;

- III,
, , ;
;
- K II
(642) ,
,
; (644), , ,
, ;
, ,
, 646. ;
;
- , ;
, (642/43),
647. , ; ,
;
- ,
, ;
,
(649);
, 3 ,
; 654. ,
; ,
;
, -
(655) ;
- ;
(656) ,
, ,
, (661);
(659) ;
- ,
(658); ,
, ;
- , ,
; ;
,
, 646.
, ;

; 647.
, , ,
;
- , II ,
(648),
; ;

- (649),
, ,
II;
,
; , , ,
;
, (652);
- , (653),
; , ,
, , (656);
- ,
,
, , ,
(662);
- ,
; 660.
, , ,
; (,
) , ;
-
, , , (663),
; ,
;
- , ,
;
, ;
,
; ,
,
, II (668); ,
(669);
HRISTOLOSKE RASPRE
HRISTOLOSKE RASPRE
Jedna od karakteristika, pre svega rane istorije Vizantije su teolosko-hristoloske raspre.
One su izazivale mnogo potresa u Vizantijskom carstvu i imale mnogo uticaja na njegov
razvitak. Temelj hriscanske crkve je bio I Vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine. Car
Konstantin I koji je sazvao sabor i na njemu ucestvovao je mnogo uticao na njegove
odluke.
Arijanstvo
Arijanstvo je ucenje aleksandriskog prezvitera Arija po kome ne postoji Bog Sin. On je
polazeci od cisto monoteistickih shvatanja odbacio jednakost Oca i Sina, ne priznavajuci
Hrista za Boga, vec samo za coveka. Arijanski vid hriscanstva su primili Goti. Ovaj vid je
osudjen jos na Nikejskom saboru kao jeres, dok je to potvrdjeno dopunama na II

Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. kada je konacno formulisan Simvol vere. Tako je
postala opsterihvaceno pravoslavno ucenje o jednosusnosti Oca i Sina. Arijanski carevi u
Vizantiji bili su Konstancije (337-361) i Valens (364-378). Posle propasti Vizigotske
kraljevine od Arapa arijanstvo nestaje.
Nestorijanstvo
Posle prihvatanja jednosusnosti Oca i Sina, javilo se pitanje odnosa bozanskog i
covecanskog u Hristu. Prema antiohijskoj skoli, ciji je glavni predstavnik bio carigradski
patrijarh Nestorije, u Hristu su postojale dve razdvojene prirode: covecanska i bozanska.
Naime, bozanstvo se ovaplotilo u Hristu, coveku rodjenom od Marije, te se ona ne moze
nazvati Bogorodicom, vec Hristorodicom. Medjutim, Nestorije je naisao na jakog
protivnika u aleksandriskom patrijarhu Kirilu na ciju je stranu stao i Rim. Tako je
nestorijanstvo na III Vaseljenskom saboru u Efesu osudjeno kao jeres. Danas ima oko
140000 nestorijanaca, uglavnom na hriscanskom istoku (Sirija, Mala Azija).
Monofizitizam
Za vreme Dioskora, Kirilovog naslednika, aleksandrijska patrijarsija je dostigla
najmocniji polozaj medju hriscanskim crkvama. Tada se u Aleksandriji javlja ucenje
suprotno nestorijanstvu: da su se dve Hristove prirode spojle u jednu bozansku posle
njegovog ovaplocenja. Drugi predstavnik ovog ucenja bio je Evtihije, arhimandrit u
Carigradu. Njega je sinod u Carigradu osudio kao jeretika, kao i papa Lav I. Tako su se
Carigrad i Rim udruzili protiv Aleksandrije. Aleksandrijska stranka je trijumfovala na
tzv. Razbojnickom saboru u Efesu 449. Medjutim, dolaskom na vlast cara Markijana
(450-457), monofizitizam je odbacen kao jeres na IV Vaseljenskom saboru u Halkedonu.
Tada je usvojeno ucenje o dve nedeljive, a opet nespojive prirode u Hristu. Tako je
osudjeno i nestorijanstvo i monofizitizam, te je doslo do zblizavanja predstavnika ova
dva ucenja, koje je dovelo do mrznje prema pravoslavnoim Carigradu i lakog pada
istocnih pokrajina Vizantije pod Persijance, a posle i pod Arabljane. Monofizitske crkve
su danas aleksandriska, etiopska i jermenska patrijarsija, sto ce reci, celokupan hriscanski
istok. Monofizitski carevi su bili Vasilisk (475-476) i Anastasije (491-518).
Monoenergetizam i monotelitizam
Povratkom istocnih provincija carstva u doba cara Iraklija (610-641), vratili su se stari
problemi sa monofizitima. Tako je carigradski patrijarh Sergije, u pokusaju da resi
probleme, lansirao novu nauku o dve prirode Hristove, ali jednoj energiji (delovanju),
nazvanoj monoenergetizam. Ovom ucenju su prisli i sam car Iraklije, kao i aleksandriski
patrijarh Kir. Medjutim, kako su se tome suprotstavili jerusalimski patrijarh Sofronije i
papa Honorije I, Sergije je ostavio po strani pitanje o energiji, vec je sproveo ucenje o
dve prirode, a jednoj, bozanskoj volji u Hristu, nazvanoj monotelitizam. Ovo ucenje je
obnarodovano 638. Ektesisom. Medjutim kad je Ektesis obnarodovan, istocne pokrajine
su pale pod Arape i bile zauvek izgubljene. Monotelitizam je promasio svoj cilj. Car
Konstans II (641-668) je pokusao da resi problem Tiposom, kojim je zabranio sve
rasprave. U sporazumu sa Rimom, car Konstantin IV (668-685) je sazvao VI Vaseljenski
sabor 680-681 na kome je osudjeno monotelitsko ucenje. Jedini car monotelita bio je
Iraklije (610-641).

Ikonoborstvo (ikonoklazam)
Ikonoborski pokret nije bio toliko dogmatske i crkvene, koliko politicke prirode. To je
bio pokusaj careva da stave crkvu pod svoju kontrolu, kao i sukob evropskog i azijskog
dela carstva. Naime, u Grckoj je kult ikona predstavljao jedan od najvaznijih izraza
poboznosti. S druge strane, u Maloj Aziji, taj kult je izgledao idolopoklonicki i suprotan
hriscanstvu kao duhovnoj veri. Do ovog shvatanja na vizantiskom istoku je verovatno
doslo pod uticajem islama. Tako je car Lav III Isavrijanac 726. godine istupio protiv kulta
ikona. On je pre dolaska na vlast bio strateg teme Anatolika, te se priklonio maloazijskoj
strain. Takodje je pokusao da potcini crkvu, shvatajuci sebe ne samo kao cara, vec i kao
prvosvestenika. Narod u Carigradu se prvo opirao ikonoborstvu. Glavni predstavnici
ikonoborskog pokreta bili su maloazijski episkopi Toma Klaudiopoljski i Konstantin
Nakolejski. Najznacajniji protivnik ikonoborstva je bio Jovan Damaskin. On je odbacio
optuzbe o postovanju ikona kao idolopoklonstvu, naglasavajuci da je ikona simbol u
neoplatonskom smislu, a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaplocenjem. Car
Lav III je 17. I 730. sazvao na carskom dvoru silention (skupstina svetovnih i duhovnih
dostojanstvenika) koja je trebalo da donese edikt protiv ikona. Ovaj edikt je odbio da
potpise carigradski patrijarh German koji je smenjen, a na njegovo mesto postavljen
Anastasije. Izdavanjem edikta poceo je veliki progon ikonofila i unistavanje ikona.
Takodje je izbio ustanak u Grckoj.
Car Konstantin V je bio jos vatreniji ikonoborac od svog oca. On je nastavio i pojacao
progone, a sto se tice legalizovanja ikonoborstva, otisao je korak dalje i sazvao sabor, za
ciju je pripremu vrsena velika propaganda. Sabor se sastao 10. II 754. na Hijareju, a
poslednju sednicu je odrzao 8. VIII u Vlahernskoj palati. Sabor je nazvan bezglavi, jer na
njemu nijedan patrijarh nije poslao svoje predstavnike. Bez obzira na to, sabor se
proglasio vaseljenskim. Opozicija ikonoborstvu je rasla u svim slojevima drustva, a
najvise medju monastvom, kome je car oduzimao posede.
Dolaskom na presto Lava IV ikonoklazam slabi, da bi bio ukinut na poslednjem, VII
Vaseljenskom saboru u Nikeji 787. Medjutim, posle sabora se medju pravoslavnima
javiljaju dve struje: umerena, ciji je predstavnik bio i carigradski patrijarh Nicifor i
radikalna, ciji je predstavnik bio zilot Teodor Stidiski.
Ovo je oslabilo pravoslavnu stranku, te je za vreme cara Lava V Jermenina doslo do
obnove ikonoklazma. On je vec 815. svrgnuo patrijarha Nicifora i postavio Teodote
Melisena, a zatim sazvao sabor koji je potvrdio odluke onog iz 754., a odbacio VII
Vaseljenski sabor. Zbog svoje paranoje, Lav V je bio zapamcen kao najveci progonitelj
ikonofila. Svrgnuo ga je car Mihailo II Mucavac koji je, iako ikonoborac, pokusao da
ostane nezainteresovan zabranjujuci svaku raspravu oko ikona, ali i zaustavljajuci
progone. Poslednji ikonoklasticki car koji je vrsio progone bio je Teofilo. Car Mihailo III
Pijanica i njegova majka Teodora ucinili su konacni kraj ikonoklazmu: 843. je smenjen sa
carigradske patrijrsijske stolice najvatreniji predstavnik ikonoborske stranke Jovan
gramaticar, a doveden Teoktist, a potom je proglasena svecana restauracije kulta ikona.
Ikonoborstvo danas ne postoji.
Ikonoborski carevi su bili: Lav III (717-741), Konstantin V (741-775), Lav IV (775-780),
Lav V Jermenin (813-820), Mihalio II Mucavac (820-829) i Teofilo (829-842)
Raskol izmedju pravoslavlja i katolicanstva

Ovaj veliki raskol nije bio kao ranije hristoloske krize. U njemu nisu postojali samo
verski razlozi, niti samo verki i politicki (kao u ikonoklazmu), vec i civilizacijski.
Katolicka crkva je postala simbol germanskog varvarskog zapada, dok je pravoslavna
crkva postala simbol vizantijskog istoka, te se zato danas staro-hriscanske jeresi smatraju
za pravoslavne, tj. varijante pravoslavlja. Katolici kao razlog raskida postavljaju
vizantijski cezaropapizam, medjutim, razlozi su mnogo slozeniji i drugaciji.
Koreni velikog raskola vuku jos u doba ikonoklazma. Sredinom VIII veka Langobardi su
ugrozavali Rim. Papa je strahovao "da ne postane langobardski biskup". 751. pada
Ravena, glavna vizantijska baza u Italiji. Papa Stefan II 754. prelazi Alpe trazeci pomoc
od franackog kralja Pipina, odbijajuci da trazi pomoc od jeretickog cara Konstantina V.
Konstantin je, takodje prosirio jurisdikciju Carigradske patrijarsije na Ilirik. Ova situacija
se zaostrava prilikom obnove zapadnog carstva pod Karlom Velikim 800. godine.
Inicijativa za krunisanje Karla je potekla od samog pape Lava III. Tako je papa stvorivsi
novo carstvo na zapadu, omalovazio Vizantijsko, jer po starom shvatanju, mora da
postoji samo jedno univerzalno carstvo (Vizantijsko) i jedna univerzalna crkva (Rimska).
Zato su Vizantija protestovala. Ipak, slabi car Mihailo I Rangabe (811-813) je 812. u
Ahenu, preko svojih izaslanika, pozdravio Karla kao vasilevsa. Kasniji vizantijski carevi
su osporavali ahenski ugovor, pravdajuci se slaboscu Mihaila I. U doba patrijarha Fotija
polako se javljaju i dogmatske suprotnosti: rimska crkva smatra da Sveti Duh proizilazi iz
Oca i Sina, dok stara dogma iz Nikejskog sabora insistira na jednakosti Svete Trojice.
Vrhunac svega predstavlja konacni raskid iz 1054. Na stolici svetog Petra je sedeo Lav
IX, zestoki pobornik klinijevskog pokreta. Carigradskom patrijarsijom rukovodio je
kontroverzni Mihailo Kerularije. On je u svojoj mladosti ucestvovao u zaveri protiv
Mihaila IV Paflagonca, te je morao da se zamonasi. Na papu Lava IX je uticao ekstremno
anti-vizantijski raspolozeni kardinal Humbert. U rasprama su uz Carigrad stale i ostale
pravoslavne crkve: Antiohija, Jerusalim, Ohrid, kao i Bugari. Car Konstantin IX
Monomah je naginjao na rimsku stranu. Koristeci to, papski legati su 16. jula 1054. na
oltar Svete Sofije stavili bulu koja baca prokletstvo na Mihaila Kerularija i njegove
pristalice. Na to je Kerularije sazvao sabor koji je bacio anatemu na rimsku crkvu. U
pocetku se to nije cinilo toliko vaznim, jer to nije bio prvi takav sukob Carigrada i Rima.
Ipak, ispostavilo se da je taj raskid potrajao do danas.
Za ovu krizu se upotrebljava rec raskol, jer se ne moze tacno odrediti ko je naslednik
starog poretka: jedna rimska crkva ili jedno vizantijsko carstvo. Ipak, polazeci od dogme,
vidi se da je pravoslavlje ostalo verno starim tradicijama. Zato su oni i ostali pravoslavni,
ili "ortodoksi".
Isihazam
Isihasticki pokret je poceo da se siri u Vizantiji za vreme drugog gradjanskog rata 40-ih
godina XIV veka. Njegov preteca je bio Simeon Novi Bogoslov, mistik iz XI veka, dok je
pravi osnivac ovog pokreta tridesetih godina XIV veka bio Grigorije Sinait. Glavno
uporiste ovog pokreta je bila Sveta Gora. Prema tvrdjenju isihasta, potpunom askezom i
posvecenoscu, uz izgovaranje Isusove molitve ("Gospode Isuse Hriste, sine Boziji,
pomiluj me") mogla se ugledati bozanska svetlost koja se ukazala apostolima na
Tavorskoj Gori. Medjutim, isihazam je naisao na opoziciju u grckom monahu iz
Kalabrije Vaarlamu. On je usao u raspravu sa Niciforom Grigorom i Grigorijem
Palamom. Tvrdio je da vecito postojanje ne postoji, da nista sem Boga nije vecito, te tako

nije vecita ni tavorska svetlost. Palama je, sa svoje strane povlacio razliku izmedju Bozje
sustine, koja je nepristupacna coveku i Bozjih energija koje deluju i vidljive su, a opet
nisu stvorenja, vec vecite emanacije Boga.
Iako su na saboru 1341. u Carigradu isihasti bili priznati, dolaskom na vlast carice Ane
Savojske kao regenta i delovanjem patrijarha Jovana Kalekasa, protivnika ovog ucenja,
isihasti su doziveli poraz. Isihasti stoga prelaze na stranu Jovana Kantakuzina. Tako je
Vizantija bila podeljena ne samo politicki, vec i verski.
Padom Vizantije 1453. godine, prestale su i hristoloske raspre. Iako se na zapadu javila
reformacija, koja je izazvala nove verske rasprave, pa cak i ratove, nju ne mozemo da
podvedemo pod ove raspre. Pre svega zbog toga sto su razlozi reformacije bili socijalne i
organizacione prirode, a kasnije su se javile i verske i dogmatske suprotnosti. Niko nije
kao Vizantnci ulazio sa tako velikim zarom u verske rasprave. Zato je teologija ostala da
tapka u mestu od konacnog pada jednog i jedinog carstva 1453.
-
(: ., )
1.

- VII ,

. ,
. , IV
(668-685)
,
, .
, 7 , ,
. ,
, .
2.

- VIII - X ;

(711-713),
,

, 713..
756.,
V
, .
. 762.
, ,
,
( 200.000)

 .
. ,
.
() , ,
30. 763. ,
770.
.
773., .
;
802-811. I,
, ,
.
.,
,
, .
: () ,
(), () ().
809. (803-814) ,
, ,
811. ,
, . ,
.
26.
811., .
'''',
378..
I , , .
812. ,
. ,
. ,
.
. ,
(
). , ,
813. V . ,
,
. ,
,
, 814..
, ,
30 .
;

 864. ,
(852-889) ,
.
( III).
. ,

.
52 . ,
,
. I.
,
. ,
,
. I
( , )
.
,
.
- ,
.
, .
. ;
,,889.
893.
. ,,
.


.
894..
VI ,
. ,
, ()
. ,
,
896. ,
.
,
.
X
, , 75 ,
. ,
, 31.

904.. - ,
.
VI 912.
, .
,
, .,
,
. 913., ,
913.
. , ,
, .
,
. ,
VII
. , ,

- .
914.
, .
; ,
.
,
20. 917., a
, .
918., .
I ,
, 919.
. , 24. 920.
, 17. 920. -.
.
, . 924.
, ,
. , ,
.


, .
- .
.
, (920-924),
, 924.
. ,
,

926. , . ,
927.. ,

 ,
, .
,
,
,
.

.
. ,
, ;
, , .
, , , .
. ;
(963-969)
II, VII, .
140 ,
(, .), .
,
965.
. , ,
.
,
. , ,
.
968. ,
. , 969.,
.
II, ,
. ,
969.. I
,
.
971. , ,
,
. ,
.
, ,
971.,
, ,
.
, , II
.
3.

- XI XII ;

 ;
(976)
985. II (976-1025), II,
, .
986.,
, - : , , ,
. ,
, ,
, ,
, .
, , .
,
, , , ,
.
, ,
. ,
,
.
; ,
,
986.. ,
, 986..
, 987.,
,
, .
, 6.000
. ,
,
,
. 988..
,
,
.
, , ,
, 992.
.
,
.
(994),
(995)
, 999.
.
,
(997)

 , . ,
, ,
.
1001., .
,
.
,
, .
,
. ,
,
1004..
,
. , ,
1005..
1014.,

6. 1014.
( 15.000).
, .
, ,
, . ,
, 1018. .

,
.
,
, .
, ; ,
.
(), ,
,
.
4.

;
T II (1185-1195)

, ,
,
.
,
, , , ,

 , ,
III.
1185.
, ,
.
.
,
, ,
.
. ,
,
,
, . 1186.
,
. ,
.
, . 1187..
, . , ,
.
,
.
. ,
.
- XII . ;
,
, I .
1189..
.
, , .
,
. ,
. ,
. ,
1190..
. ,
(. )
(. ), , 10.
1190.. II
; 1190,
,
. , 1190..
; ,
.
, .

 1194.. (. ).
, ,
1192/3.. ,
, 8. 1195..
.
III (1195-1203)
.
,
. (1195/6)
, .
, ,
.
1196.. . ,
.
,
. ,
.
, .
,
, .
; ,
, , .
,
.
- (1197-1207) .
,
. ,
,
. , III
7. 1204..,
.

.

, .

. ,
.
; 14. 1205..
- .
I ,
.
, ,
. ,
1207.. .

 . II;
(1215-1224 , 1224-1230 ) 1225..
,
III (1222-1254).

, .
. , II A (1218-1241),
-
.
1228..,
II.
; ,
.

1230.. ,

, , .
,
, , , . ,
,
, .
;

.

.
. 1235. ,
II ,
, , .
. 1236..
,
, ;
(1237). ,
,
. II (1241)
.
,
(1241-1246),
(1246-1256). 1246..
,
. 1254..
,
1256..
, ,

 (1257-1277),
.
;
VIII (1259-1282), ,
.
,
, ,
II .

.
1271,
. ,
, 1272..,
. M
1272..
.
,
, .
,
() III 1279..
, ,
, IV,
1281..
I (1280-1292),
III. ,

III .
, 30. 1282..,
, ,
.
, 1299..,
(1300-1322) .

, (.
) ,
1307..
,
. - ;
, III (1328-1341) ,
(13231330) (. )
, 28. 1330.., .
(1331-1371),
(1330-1355).

 ,
, ,
. V (13411376,1379-1391)
, ,
, .
, , 1366.. ,
,
, .
, 17. 1393..
VIII DEO: OPADANJE I PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA 1282-1453
IZVORI:
-Prvu grupu istoricara ovog vremena sacinjavaju Georgije Pahimer, Nicifor Grigora i
Jovan Kantakuzin.
Pahimerovo delo obuhvata vreme do 1308 god. Vezano je za vladavine Mihajla VIII i
Andronika II. Delo nas obavestava o viz-srp. odnosima u doba uspona Srbije pod
Milutinom, daje podatke o turskom osvajanju M. Azije, daje detaljan opis pohoda
Katalanske kompanije, koji su suprotni izvestajima Katalanca Muntanera (ucesnik tih
pohoda).
Delo Nicifora Grigore(1290/1-1360) Rimska istorija u 37 knjiga, obuhvata period
1204-1359 god. Period do 1320 sazet je u 7 knjiga, dok epoha u kojoj je Grigora delovao
je detaljno opisana u 20 knjiga. Daje podatke o unutrasnjoj strukturi drzave i
ekonomskim prilikama. Obraca paznju na odnose sa Srbijom, koja u njegovo vreme
postaje vodeca sila na Balkanu. Prikazuje zivo i uglavnom verodostojno, ali kad prelazi
na sporove oko isihazma (bio je istaknuti antiisihast) gubi svaku objektivnost. Pored ovog
dela bitna je i njegova korespodencija, sacuvano je 161 pismo.
Istorijsko delo cara Jovana VI Kantakuzina (1341-1354) pocinje izbijanjem
gradjanskih ratova 1320. a zavrsava se nekoliko godina posle pisceve abdikacije. Ovo
delo je neka vrsta memoara i ima apologeticke ciljeve. Kantakuzin nastoji da svoju
delatnost izrazi u sto boljoj svetlosti precutkujuci i zataskujuci nezgodne cinjenice. Mora
mu se prilaziti kriticki. Cinjenice koje nam daje su autenticne. Poseban znacaj njegovog
dela je u tome sto prica o svom boravku u Srbiji, svojim susretima i pregovorima sa
Dusanom.
- Drugu grupu cine istoricari koji pisu posle propasti Viz carstva: Laonik Halkokondil,
Duka i Georgije Frances.
Atinjanin Laonik Halkokondil, kao istoricar ugleda se na Herodota i Tukidida, daje
kratak pregled svetske istorije od starih Asiraca do postanka Osmanskog carstva.
Detaljno opisuje epohu Osmanskih osvajanja i propasti Viz. Delo se zavrsava Osm.
zauzecem Lemnosa 1463. a pisano je 80-ih god XV veka. U sredistu prikaza je Tursko
carstvo. Halkokondil prikazuje borbe balkanskih naroda sa Turcima i prema tim
narodima ne ispoljava prezir kao raniji pisci. Mnogo godina je proveo u Moreji i opisuje
dogadjaje na Peloponezu u XV veku.
Duka je bio u sluzbi Djenovljana na Lezbosu. Pise narodnim grckim jezikom. Njegov
prikaz je ziv i autentican. On prvo daje osvrt na svetsku istoriju, a glavno izlaganje

pocinje od Kantakuzinovog proglasenja za cara 1341, detaljniji je od dolaska Bajazita na

vlast 1389. i delo se zavrsava Osm zauzecem Lezbosa 1462. Dukino ime nam nije
poznato.
Georgije Frances (Sfrances) jos krace prikazuje Viz istoriju. Njegovo delo obuhvata
period od 1413-1477. (Chronicon Minus), a prosirena redakcija (Chronicon Maius)
pocinje uzdizanjem dinastije Paleologa. Bio je prijatelj carske porodice i visoki
dostojanstvenik na dvoru. Njegovo delo ima karakter hronike. Redja cinjenice i
hronoloske podatke.
Kao dopuna izvestajima ove trojice sluzi spis Kritovula sa Imbrosa. On je napisao
istoriju Mehmeda II Osvajaca. Veliki deo njegovog spisa je zauzimanje Carigrada.
Dobar opis zauzeca Carigrada pruza i jedna anonimna istorija turskih sultana, koja
dopire do 1512. god Sacuvana je na narodnom grckom jeziku.
Izvestaj o padu Carigrada donosi i Mlecanin Nikolo Barbaro.
Vazan izvor za istoriju Epira u drugoj polovini XIV veka je hronika monaha Komnina
i Prokla.
Hronika Mihajla Panareta prikazuje istoriju Trapezunskog carstva od 1204-1426.
Toma Megistar, autor mnogih filoloskih, retorickih i teoloskih rasprava, napisao je i
dva spisa: O carstvu i O drzavi, koji pruzaju vazne podatke o viz upravi u doba
Androknika II i ne precutkuje njene slabosti.
Teodor Metohit, drzavnik i najistaknutiji naucnik na dvoru Andronika II, ostavio je
retoricke spise koji sadrze znacajne podatke. Posebnu paznju zasluzuje izvestaj o
poslanstvu u Srbiji, gde se govori o sklapanju mira i braka izmedju Simonide i Milutina.
Dimitrije Kidon i njegov ucenik Manojlo Kolekas obavestavaju nas o pokretu Isihasta.
Bitne su njihove korespodencije.
O pokretu Isihasta obavestavaju nas i osnivac tog pokreta Georgije Sinaita, Grigorije
Palama, patrijarh Filotije i protivnik Isihasta Grigorije Akindina.
Medju viz carevima koji su se bavili knjizevnim radom bitan je Manojlo II Paleolog
(1391-1425). On je pored teoloskih rasprava ostavio niz retorickih spisa i pisama.
Znacajna je i Porfirogenitova knjiga o ceremonijama i Filotejeva Kliterologija.
Obavestavaju nas o obicajima na carskom dvoru, opisuju obrede carskog krunisanja, daju
spiskove dvorskih i crkvenih veledostojnika.
Veoma vazan spomenik pozno-viz epohe jeste delo solunskog nomofilaksa
Konstantina Armenopola iz 1345. u 6 knjiga-sestoknjizje. Ono obuhvata gradjansko i
krivicno pravo. Ovo delo popularno je i u slovenskim zemljama.
Sintagma Matije Vlastara iz 1335. takodje je bitna, popularna kod Slovena. To je
nomokanonska zbirka rasporedjena po azbucnom redu, po Dusanovom nalogu prevedena
na srpski.
Mlecanin Djakomo Badoero boravio je u Carigradu od 1436-1440. i napisao knjigu
racuna koja govori o ekonomskom zivotu Carigrada pred njegov pad.
I VIZANTIJA KAO DRZAVA DRUGOG REDA: ANDRONIK II
Odbrambena borba Mihaila VIII (1259 1282) protiv Zapada zavrsila se pobedom.
Postigao je skromne rezultate u nastojanju da uspostavi viz vlast u starim viz zemljama.
Severni deo Balkanskog poluostrva ostao je pod vlascu Slovena i dok je Mihailo VIII

uspeo da potisne Bugarsku, Srbija se sirila na racun Viz. Na moru su gospodarile

italijanske republike. Jedan deo Peloponeza bio je Viz, ali veci deo pripadao je Latinima.
Latini su drzali i Atiku sa Beotijom i okolna ostrva. A Tesalija i Epir sa Estolijom i
Akarnanijom su bile pod upravom grckih dinasta.
Naporna borba protiv Karla Anzujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama iscrpili su
Viz. Politika Mihaila VIII Paleologa podseca na politiku Manojla I Komnina (1143
1180). Njegova politika uticala je na svetsko zbivanje na celom prostoru od prednje Azije
i Egipta do Spanije. Viz odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. Carstvo je i u
vojnom i u finansijskom pogledu bilo istroseno. Viz postaje drzava drugog reda i pretvara
se u objekat politike susednih sila.
Kaze se da je Mihailo VIII bio genijalan drzavnik, a njegov naslednik Andronik II slab i
nesposoban vladar, ali opadanje Viz od kraja XIII veka ima mnogo dubljih uzroka.
Drzavni organizam bio je podriven, a pritisak spolja se neprekidno pojacavao. Pocela je
snazna ekspanzija u M. Aziji i Srba na Balkanu. Andronik II (1282 1328) ipak nije bio
toliko slab i nesposoban, ucinio je mnogo gresaka ali je preduzeo i niz vaznih mera. Bio
je veoma obrazovan i interesovao se za nauku i knjizevnost. Ljudi visoke kulture, Teodor
Metohit i Nicifor Grigora, bili su njegovi najblizi saradnici i savetodavci. Viz je u doba
Andronika II dozivela veliki procvat nauke i umetnosti.
Vec za zivota svog oca, Andronik II je kao savladar uzimao ucesca u vodjenju drzavnih
poslova. Jos znacajniju politicku ulogu igrao je za vreme njegove vladavine njegov sin i
savladar Mihailo IX. Sve veci znacaj savladarstva jeste karakteristika dinastije Paleologa.
Savladar moze, sa carevim pristankom da nosi ne samo titulu vasilevsa nego i titulu
avtokratora (samodrsca). To su poceci pretvaranja centralisticke monarhije u zajednicku
vladavinu carske porodice. Javlja se i ideja deobe drzave. Irina (Jolanta) od Montferata,
druga zena cara Andronika, trazila je da se carstvo podeli medju svim carevim sinovima.
Caricin plan je propao. Doslo je do raskida braka. Carica je napustila prestonicu i otisla u
Solun, stupila je u vezu sa svojim zetom kraljem Milutinom i pokusala je da svojim
sinovima osigura presto u Srbiji, ali razmazenim princevima zivot u Srbiji se nije dopao.
Struktura Viz bila je sve labavija a veza izmedju centra i provincija sve slabija. Provincije
su bile vezane za centralnu vlast jos samo preko namesnika, zato su za namesnike
postavljani carevi rodjaci, a ako se prekine i ova veza provincija potpada pod vlast
lokalnih velikasa. Proces feudalizacije u XIV veku dostize vrhunac. Svetovni i duhovni
veleposednici povecavaju svoja imanja, broj svojih parika, dobijaju privilegije i cesto
uzivaju potpuni imunitet. Seljacki posedi i posedi nizeg plemstva sve vise opadaju, oni
gube zemlju i radnu snagu u korist veleposednika. To uglavnom zato sto samo veliki i
bogati posedi su u stanju da prezive cesta razaranja neprijateljskih najezdi. Ovakva
situacija slabi drzavu u politickom, finansijskom i vojnom pogledu. Kako se
veleposednici sve vise oslobadjaju poreske obaveze, poreski prihodi se sve vise smanjuju.
I pronije (predstavlja uslovno dozivotno vlasnistvo, nenasledno) sticu nove privilegije.
Pronijari dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Mihailo
VIII prilikom dolaska na presto, pretvorio je pronije svojih pristalica u nasledne posede.
Pronija i dalje ostaje vlasnistvo posebne vrste, vezana je za obavezu vojne sluzbe.
Nasledjivanje pronijarskih poseda ukazuje na slabljenje centralnih vlasti i popustljivost
prema prohtevima mocnih feudalaca.
U doba Paleologa viz vojska se uglavnom sastoji od stranih najamnika. To je za drzavu
bilo tesko finansijsko opterecenje. Izdrzavanje velikih najamnickih trupa Mihaila VIII

finansijski je upropastilo Viz. Vojni kontigenti morali su znatno da se smanje, sto je

Andronik II i ucinio. On se flote potpuno odrekao, uzdajuci se u pomorsku snagu svojih
saveznika Djenovljana. Na taj nacin Viz je postala zavisna od Djenove.
Vazan simptom finansijske krize bio je kvarenje viz zlatnika dodavanjem metala manje
vrednosti. Srozavanje vrednosti viz nomizme pocev od sredine XI veka donekle je
izgladjeno u XII veku. Ali, sredinom XIII veka viz zlatnik potiskuje novi zlatni novac, la
buona moneta doro italijanskih gradova. Pocetkom XIV veka perpera je spala na
polovinu svoje nekadasnje vrednosti. Doslo je do jakog porasta cena, mase stanovnistva
bile su osudjene na gladovanje. Andronik II je uspeo da poveca drzavne prihode,
pribegao je poreskim merama, koje su pogorsale polozaj stanovnistva. Uvedena je nova
dazbina tzv. sitokriton (svaki zemljoradnik bio je obavezan da preda drzavi jedan deo
zetve). Andronik II nastojao je da ogranici imunitetna prava velikih poseda.
I u crkvenom pitanju politika Andronika II se razlikovala od politike Mihaila VIII.
Nastavljati unionisticku politiku bilo je uzaludno, unija je bila mrtva, svakako posle
Sicilijanskog vecernja. Andronik II je svojoj politici dao izrazito pravoslavni pravac.
Smenio je Jovana Veka, a za patrijarha je ponovo postavljen Josif, koga je kasnije
nasledio Grigorije Kipranin. Izbio je spor izmedju radikalne kaludjerske struje zilota, i
umerene, vladi naklonjene stranke. Vremenom ovaj sukob je izgubio svaku aktuelnost i
pocetkom XIV veka ziloti su se vratili crkvenoj zajednici. Znacaj crkve je porastao za
vreme vladavine cara Andronika II. Narocito je ojacao uticaj monastva. Za viz manastire
to je bila epoha cvetanja i bogacenja. Svetogorski manastiri koji su od vremena Alekseja
I Komnina bili potcinjeni samom caru, predati su hrisovuljom Andronika II iz 1312. u
nadleznost carigradske patrijarsije. Tako da se svetogorski prota (predsednik saveta
igumana svetogorskih manastira) nije vise postavljao carevom vec patrijarhovom
odlukom. Uprkos opadanju Viz drzave carigradska patrijarsija je i dalje ostala centar
istocnohriscanskog sveta.
Viz je postala mala drzava. Nije vise bila u stanju da brani svoj opstanak. Andronik II je
vodio umerenu spoljnu politiku. Pokusao je da se na svim stranama osigura ugovorima o
miru, cak i sa zapadnim silama, iako one posle Sicilijanskog vecernja nisu predstavljale
ozbiljnu opasnost. Posle smrti svoje prve zene, ugarske princeze Ane, Andronik II se
1284. ozenio cerkom grofa od Montferata Jolantom-Irinom. Time su se ugasile pretenzije
porodice Montferata na solunsku kraljevsku krunu, jer se grof od Montferata, titularni
solunski kralj odrekao svog prava u korist svoje kceri. Andronik II zeleo je da svog sina
prestolonaslednika Mihaila IX ozeni Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, koja je na
Zapadu vazila za titularnu carigradsku caricu. Ali ova namera se nije ostvarila i Mihailo
IX se ozenio jednom jermenskom princezom.
Stari antiviz planovi na Zapadu su jos uvek bili zivi, pogotovu u Francuskoj i Napuljskoj
kraljevini. Pokretaci ovih planova bili su Filip Tarentski (sin napuljskog kralja Karla II) i
Karlo Valoa (brat francuskog kralja Filipa Lepog). Filip Tarentski kome je Karlo II 1294.
predao prava anzujskog doma u Romaniji, preuzeo je anzujske posade u Epiru i polagao
pravo na suverenitet nad latinskim knezevinama u Grckoj pa cak i nad Tesalijom. Svoje
pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom, cerkom epirskog despota Nicifora I,
a 1295. Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Ali, izmedju Epira i Tesalije bili su
zategnuti odnosi i dolazilo je do oruzanih sukoba. Viz je 1290. uspela da intervenise.
Carska vojska prosla je kroz Tesaliju, prodrla u Epir i opsela Janjinu. Tada je zauzet i
Drac, tako da se Viz opet pojavila na Jadranu. Veze Filipa Tarentskog u Epiru su samo

pojacale razdor sa Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazvale veliko ogorcenje. Zaratili
su 1295. Epirci su zatrazili pomoc od viz cara. 1296. umiru i epirski despot Nicifor I i
tesalijski sevastokrator Jovan. Vlast u Epiru preuzela je u ime svog maloletnog sina
Tome, viz princeza Ana i sa njom je dosla na vlast vizantofilska stranka.
Ali, umesala se Srbija i Viz preotela nedavno osvojeni Drac. Otkako je kralj Milutin
1282. oduzeo Viz Skoplje upadi Srba vise nisu prestajali. 1297. Viz je preduzela
protivnapad pod zapovednistvom istaknutog vojskovodje Mihaila Glavasa ali uzalud, bila
je nemocna. Tada je Andronik II resio da se nagodi sa Srbima i ponudio je kralju
Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezonskog
cara Jovana. Veze sa Viz pruzila bi Milutinu podrsku u borbi sa bratom Dragutinom, a
brak sa princezom mnogo bi podigao njegov ugled. Evdokija je odbila da se uda za
Milutina i s obzirom na preteci stav koji je Milutin zauzeo, Andronik II mu je dao za zenu
svoju petogodisnju cerku Simonidu (Milutin je vec bio u trecem braku sa bugarskom
princezom). 1299. potpisan je ugovor o miru i proslavljena je svadba. Osvojene zemlje
severno od linije Ohrid-Prilep-Stip Milutin je zadrzao kao miraz. Viz obicaji se uvode na
srpskom dvoru, viz institucije u drzavnu upravu, viz kultura deluje na citav javni zivot.
Tada pocinje vizantinizacija u Srbiji koja dolazi do punog izrazaja u Dusanovoj
polugrckoj drzavi.
Slabljenje viz pozicija na Balkanu bilo je prouzrokovano dogadjajima u M. Aziji, kao i
upletanje Viz u djenovljansko-mletacki rat. Andronik II se oslonio na Djenovu. Mleci su
gospodarili juznim, a Djenova severnim delom Egejskog mora, Mramornim i Crnim
morem. S porastom djenovljanske moci raslo je mletacko-djenovljansko suparnistvo i
1294. doslo je do rata u koji je bila uvucena i Viz.
Viz car je dozvolio da se Djenovljani napadnuti u Galati sklone u Carigrad. Mleci su
preduzeli represalije prema viz stanovnistvu naseljenom izvan gradskih zidina, a
Vizantinci su odgovorili represalijama prema Mlecanima nastanjenim u Carigradu. To se
pretvorilo u rat izmedju Mletaka i Viz, jer su Djenovljani napustili svoje saveznike i
1299. sklopili sa Mlecima vecni mir. Viz je zapala u tezak polozaj. Ugrozena Mletackim
brodovima u Zlatnom Rogu morala je da izvrsi trazena placanja. Rat se zavrsio 1302.
primirjem na 10 godina. Mlecima su potvrdjene stare privilegije i dodeljene su im nove
kolonije u Egejskom moru. Djenovljani su Galatu opasali jakim bedemom, tako da je u
neposrednoj blizini Carigrada nikla djenovljanska tvrdjava. Djenovljanin Benedeto
Cakarija, gospodar Fokeje 1304. je zauzeo Hios.
Mongolska invazija sredinom XIII veka uzdrmala je celu prednju Aziju, potisnula je
mnogobrojna turska plemena prema M. Aziji. Velike mase su se kretale prema Viz
granici i pocele su da prodiru u viz M. Aziju. Turski napadi bili su sve jaci, a Viz nije
pruzala otpor.
Restauracija iz 1261. znatno je oslabila viz odbranu u M. Aziji. Centar drzave se
pomakao od istocne granice i sva paznja bila je okrenuta ka zapadu. Novi zadaci koji su
nastali na Balkanu i nove opasnosti sa Zapada zahtevali su koncentraciju svih snaga u
evropskom delu. Za vreme Mihaila VIII viz granicari na seldzuckoj granici su nedobivsi
plate napustali svoje polozaje.
Turci su preplavili celo podrucje ne nailazeci na otpor. Oko 1300. citava M. Azija
nalazila se pod turskom vlascu. Odrzale su se samo Nikeja, Nikomedija, Sard,
Filadelfija Osvojenu zemlju su turske poglavice podelile medju sobom. U M. Aziji
nastalo je vise turskih knezevina. Bitiniju je drzao Osman. Andronik II se uzdao u Alane

koji su se nudili u borbi protiv Turaka. 10.000 Alana je prebaceno u M. Aziju, oni su
porazeni u prvom sudaru sa turcima, pa su se povukli i poceli da pljackaju viz zemlje.
Rozer de Flor, zapovednik Katalanske kompanije ponudio se caru u borbi protiv Turaka.
1303. on je sa 6.500 vojnika je stigao u Carigrad. Andronik II dao im je platu za cetiri
meseca unapred a Rozera verio svojom sestricinom Marijom Asen, postavio ga za
velikog duksa i dodelio mu cezarsku titulu. 1304. Katalanci su presli u M. Aziju i krenuli
na Filadelfiju. U prvom naletu oni su potukli Turke. Posle ove pobede Katalanci su poceli
bez razlike da pljackaju i Turke i Viz. Prestolonaslednik Mihailo IX je bio neraspolozen
prema njima. 1305. Rozer je ubijen u njegovoj palati. Katalanci su hteli da osvete svog
vodju pa je izbio otvoreni rat. Kod Apra u Trakiji Mihailo IX je pretrpeo poraz, bio je
ranjen i spasao se bekstvom u Dimotiku.
Istovremeno se pojacao bugarski pritisak sa severa. Posle Nogajeva pada 1299. Bugarska
je uspela da se oslobodi Tatara i pocela je da se oporavlja pod upravom Teodora
Svetoslava (1300-1322). Novi bugarski car je prosirio svoju teritoriju juzno od
Balkanskih planina i zauzeo je vise gradova i luka na Crnom moru. Ugovorom iz 1307.
viz vlada je priznala ova osvajanja. U medjuvremenu su Katalanci potpuno opustosili
Trakiju, krenuli preko Rodopa i 1307. nastanili se u Kasandriji. Ni manastiri u Svetoj
Gori nisu ostali postedjeni. Njihov napad na Solun 1308. godine bio je odbijen.
U ovo vreme Filip Tarentski se sporazumeo sa katolickim Arbanasima i uspeo da se
docepa Draca. 1301. Karlo Valoa se ozenio titularnom carigradskom caricom Katarinom
Kurtene, time je istakao svoje pretenzije na carigradsku krunu. 1306. on je zakljucio
sporazum sa mletackom republikom a 1308. savez sa kraljem Milutinom. Cak i medju viz
velikasima Karlo je nasao pomagace. Upravnik Soluna Jovan Monomah i komandant
Sarda Konstantin Duka Limpidaris bili su spremni da ga priznaju za svog suverena. 1308.
njegov izaslanik Teobald Sepoa je primio od Katalanske kompanije zakletvu vernosti.
Katalanci su iz Kasandrije krenuli u Tesaliju koja se nalazila na izdisaju. Godinu dana je
Katalanska kompanija tu boravila. Zavadili su se sa Francima, i pobedili ih na Kefisu u
Beotiji 1311. Atika i Beotija su postale Katalanska knezevina. Atina je pala pod vlast
Katalanaca. Osvajacki planovi Karla Valoa izgubili su realnu osnovu, 1308. njegova zena
Katarina Kurtena je umrla. Njena titula presla je na njenu cerku Katarinu Valoa koja je
bila udata za Filipa Tarenskog. Postalo je ocigledno da se latinska vladavina u Carigradu
nece ostvariti. Zato su Mleci 1310. sklopili primirje sa Viz na 12 godina. I kralj Milutin
se ponovo okrenuo Viz 1313. poslao je caru 2.000 konjanika u borbi protiv Turaka.
Polozaj Vizantije se popravio i na Peloponezu. Andronik II je 1308. sproveo vaznu
promenu u upravnom sistemu Moreje. Posle toga, u Moreji je do 1316. vladao Mihailo
Kantakuzin. On je zapoceo epohu preporoda viz moci na Peloponezu. Njegovo delo
nastavio je Andronik Asen (1316-1323), sin bivseg bugarskog cara Jovana III Asena. U
borbama sa Latinima on je uspeo da prosiri viz vlast u Moreji.
Vazan preokret nastupio je 1318. godine kada se dinastija Andjela ugasila u Epiru i
Tesaliji. Janjina i niz drugih epirskih gradova dosli su pod vlast viz cara. U Tesaliji Viz je
dobila manje nego sto je ocekivala.
II EPOHA GRADJANSKIH RATOVA. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU

Izmedju starog cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III izbio je sukob i
otpoceo je dug gradjanski rat. Andronik III sin Mihaila IX nekada je bio ljubimac svoga
dede. Jos u detinjstvu je proglasen za cara savladara i vazio je za drugog
prestolonaslednika. Vremenom se stari car nije mirio sa zivotom mladog Andronika a on
je sve teze podnosio tutorstvo. Tragican zavrsetak jedne Andronikove ljubavne afere
ubrzao je raskid. Tragajuci za suparnikom svog gospodara Andronikovi ljudi ubili su
njegovog brata despota Manojla. Ova vest je ubrzala smrt tesko obolelog Mihaila IX
1320. a stari car je lisio Andronika nasledstva prestola. Ali Andronik III je imao mnogo
pristalica i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Njene vodje bile su najbolji Andronikov
prijatelj, Jovan Kantakuzin (mladi viz magnat) i pustolov Sirgijan (po majci rodjak carske
porodice). U zaveru su bili ukljuceni i aristokrata Teodor Sinadin i Aleksije Apokavk koji
su drzali vazne polozaje u Trakiji i Makedoniji. Sirgijan i Kantakuzin dobili su na upravu
neke okruge u Trakiji, koje su iskoristili kao bazu za organizaciju borbe. Viz aristokratija
u Trakiji okrenula se protiv carske vlade. 1321. Andronik III se pridruzio vojsci
okupljenoj oko Jedrena. Davao je primamljiva obecanja, delio je posede i privilegije,
Trakiju je potpuno oslobodio poreza. Tracko stanovnistvo pridruzilo se mladom caru i
pod vodjstvom Sirgijana krenuli su na Carigrad. Stari car je pozurio da sklopi mir bojeci
se pobune u prestonici. Andronik III dobio je celu Trakiju i neke zemlje u Makedoniji, a
ostalu teritoriju i samu prestonicu zadrzao je Andronik II. Tako je ipak doslo do podele
carstva.
Da bi se jedinstvo drzave sacuvalo bar prema spoljnom svetu Andronik II je zadrzao
pravo pregovora sa stranim silama. Ali, uskoro je svaki car poceo da vodi svoju spoljnu
politiku i 1322. izbio je novi rat. U taboru mladog Andronika doslo je do neslaganja
izmedju Sirgijana i Kantakuzina. Andronik III je stao na stranu Kantakuzina i Sirgijan
prelazi u sluzbu starog cara i preuzima vodjstvo u borbi protiv Andronika III.
Raspolozenje u carstvu je sve vise naginjalo mladom Androniku. Vise gradova u blizini
prestonice prislo je njemu pa je Andronik II popustio i sklopljen je sporazum pod ranijim
uslovima.
Posle toga je duze vreme vladao mir. 1325. Andronik III je krunisan za cara i savladara
svoga dede. Autoritet centralne vlasti bio je bas uzdrman. Solunski namesnik Jovan
Paleolog, sinovac Andronika II i zet logoteta Teodora Metohita zeleo je da svoju oblast
otcepi od carstva, u tome su ga podrzali Metohitovi sinovi koji su komandovali u
Melniku. Jovan Paleolog je zatrazio pomoc i kralja Stefana Decanskog, svog zeta i posao
je kod njega u Skoplje. Umro je na srpskom dvoru 1327. godine. U M. Aziji 1326. Orhan,
Osmanov sin je osvojio Bursu i nacinio je svojom prestonicom.
1327. izbija novi rat izmedju starog i novog cara. Sada su se umesale i balkanske drzave.
Andronik II je sklopio savez sa Stefanom Decanskim a Andronik III sa bugarskim carem
Mihailom Sismanom. Akcija Andronika II u Makedoniji propala je pre nego sto je srpski
kralj uspeo da dodje. Cela viz Makedonija i Solun potcinili su se Androniku III. Andronik
II je hteo da obnovi mir ali je bugarski car promenio stav i u Carigrad poslao jedan odred,
koji je pod pretnjama Andronika III povukao. 1328. Andronik III je prodro u Carigrad i
preuzeo vlast. Andronik II se zamonasio i 1332. umro kao monarh Antonije.
Sa Andronikom III (1328-1341) dosla je na vlast nova generacija ciji je predstavnik bio
Jovan Kantakuzin koji je u svoje ruke uzeo drzavnu upravu. Puno su se pridrzavali mera
predhodne vlade. Posledice gradjanskih ratova bile su finanisijske teskoce koje su se
povecavale i vrednost perpere je ponovo pala.

Da bi se otklonila podmitljivost sudova konstituisan je 1296. u Carigradu vrhovni sud od

12 sudija. Nisu postigli nikakve rezultate. Zato je Andronik III 1329. osnovao novi sudski
kolegijum od samo 4 clana (2 svestena i 2 svetovna), cije su presude bile konacne i
neopozive. Vec 1337. zbog primanja mita smenjena su trojica. Pored generalnih sudija u
Carigradu javljaju se i lokalne generalne sudije. Za pozno-viz sudsku organizaciju
karakteristicna je uloga klera u drzavnom sudstvu. Uticaj crkve na pravni zivot je bio
veliki.
Nemocna prema nadiranju Osmanlija i Srba, Viz je postigla izvesne uspehe u severnoj
Grckoj i na Egejskom moru. Karakteristika nove viz vlade je Kantakuzinova saradnja sa
seldzuckim emirima. Andronik III je poceo da gradi brodove jer je hteo da poboljsa flotu.
Viz magnati (velikasi) su pomagali izgradnju brodova sto je dovodilo drzavu u sve vecu
zavisnost od maganatskih porodica.
Jacanje Srbije je dovelo do zblizavanja Viz i Bug. Ali do zajednicke akcije nije doslo.
Andronik III je upao u srpski deo Makedonije ali se 1330. desila bitka kod Velbuzda.
Bugarska vojska je bila unistena, Mihilo Sisman je poginuo i viz car se povukao. Na
bugarski presto vracena je sestra Stefana Decanskog Ana sa sinom Ivanom Stefanom. Viz
car je zaposeo vise tvrdjava u pogranicnoj oblasti sa Bugarskom i zauzeo je crnomorske
gradove Anhial i Mesemvriju. Bugarski boljari oterali su Anu i njenog sina a na vlast
doveli Ivana Aleksandra (1331-1371). U Srbiji je vlastela na presto dovela Stefana
Dusana, sina Stefana Decanskog. Dusan i Ivan su zakljucili mir i Dusan se ozenio
Ivanovom sestrom Jelenom. Ivan je uspeo da vrati sporne gradove i da osigura granicu
ugovorom iz 1332. a srpski kralj je krenuo u osvajacki rat protiv Viz.
1334. u sluzbu srpskog kralja je stupio Sirgijan. Pomogao je Dusanu u borbi protiv Viz.
tada su pale vazne tvrdjave u Makedoniji, Ohrid, Prilep, Strumica, Kostur. Srpski kralj se
zaustavio kod opsade Soluna. Carev covek je uspeo da ubije Sirgijana, pa je Dusan
prihvatio carevu ponudu za mir (pretio mu je napad od Ugara). 1334 sklopljen je mir.
Dusan je zadrzao Prilep, Ohrid i Strumicu.
1329. Andronik III i Jovan Kantakuzin krecu da oslobode Nikeju, koju 1331. Orhan
osvaja. 1337. Osmanlije su zauzele i Nikomediju. Posto su zaposeli obalu Bitinije Osm su
pocele da napadaju evropske obale Carstva. Za sada su ovi napadi imali samo pljackaski
karakter.
Osmanlije su krstarile po sev. delu Egejskog mora, a juzni delovi su trpeli napade
Seldzuka. Napadi Osm su pogadjali pre svega Latine. Viz je tada bila ogranicena na
ostrva oko tracke i maloazijske obale, pa nju napadi nisu pogadjali, cak je to bila odlicna
prilika da se udruzi sa Seldzucima, koji su napadali i Latine i Osm. Andronik III i Jovan
Kantakuzin su pokusali da pomocu novosagradjene flote pojacaju viz pozicije na moru.
1329. flotom krecu na Hios (pod vlascu djenovljanske porodice Cakarija), osvajaju ga i
sve do 1346. je ostao viz. Isto se tako i Fokeja predala Viz uz pomoc Seldzuka. Car je
uspeo da spasi i Lezbos od napada Zapada.
Najznacajniji uspesi postignuti su u Tesaliji i Epiru. Posle smrti Stefana Gavrilopula
Melisina 1333. (najmocniji Tesalski velikoposednik) u Tesaliji je nastala anarahija.
Solunski namesnik Jovan Monomah upao je u Tesaliju, uskoro je tamo dosao i car tako
da je sev. Tesalija sve do katalanske granice pripojena Viz. Cak su i albanska plemena,
do tada nezavisna, priznala vrhovnu vlast Viz. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335),
pokusao je da zaposedne zapadnu Tesaliju, ali je odbijen. U Epiru je doslo do sloma
despotovine, despina Ana je otrovala svog muza i preuzela vlast sa svojim sinom

Niciforom II. Stupila je u pregovore sa Viz. Andronik III i Kantakuzin su krenuli iz

Tesalije u Epir da prime od Ane izjavu vernosti 1337. tako da je Epir sa Akarnanijom
prisjedinjen Viz. Uprava u Epiru je poverena protostratoru Teodoru Sinadinu a Ana i
Nicifor su morali da se nastane u Solunu. Zapadne sile zainteresovane za Epir pokusale
su da ospore viz vlast, a kao oruzje sluzio im je despot Nicifor II. Po nalogu latinske
carice Katarine Valoa (vladala ahajskom knezevinom), anzujski namesnik u Dracu je
organizovao ustanak za vracanje Nicifora II. U Artiji je on proglasen za vladara, a Teodor
Sinadin je bacen u zatvor, ali ustanak je ugusen 1340. Nicifor se vratio u Solun
(namesnik postao Sinadin) i verio se sa Kantakuzinovom cerkom, za namesnika u Epiru
je postavljen Jovan Andjeo.
U trenutku kad je viz opet imala ove pokrajine, Dusanov uticaj je sve vise jacao.
Nekoliko godina kasnije Dusan je osvojio albansko podrucje, Epir, Tesaliju.
Andronik III umire 1341. i pocinje novi gradjanski rat. Njegov sin Jovan V (1341-1391)
imao je samo 9 godina. Obzirom da je Kantakuzin bio najblizi prijatelj i saradnik
pokojnog cara, polagao je pravo na vodjenje regenstva. Javila se opozicija na celu sa
caricom mamom Anom Savojskom i patrijarhom Jovnom Kalekasom. Najopasniji
Kantakuzinov protivnik bio je njegov doskorasnji pristalica Aleksije Apokavk.
Turci su pljackali tracku obali, Srbi su ponovo prodrli do Soluna, a Bugari su pretili
ratom. Kantakuzin se uspesno suprostavio svima, i ukazala mu se mogucnost da ponovo
ojaca viz pozicije u Grckoj. Ahajski feudalci obavestili su ga da su spremni da priznaju
viz vlast. Kantakuzin se nadao da ce potciniti Latine nastanjene na Peloponezu i da ce im
se i Katalanci u Atini i Beotiji prikljuciti. Ali izbija novi gradjanski rat koji je unistio i
ono malo sto je ostalo od Viz. Odlazak Jovana Kantakuzina iz Carigrada opozicija je
iskoristila i izvrsila drzavni udar. Veliki domestik proglasen je sada drzavnim
neprijateljem, palata mu je srusena i opljackana, a njegove pristalice su zatvorene. U
dogovoru sa caricom na celo regenstva je stao patrijarh Jovan, Aleksije Apokavk je
postavljen za velikog duxa i upravitelja prestonice, susednih gradova i ostrva, a njihovim
pristalicama dati su visoki polozaji. Kantakuzin se u Dimotici proglasio za cara 1341. i
pripremao je borbu. Postovao je princip legitimiteta i naredio je da se u svecanim
aklamacijama na prvom mestu spominju imena carice Ane i legitimnog cara Jovana V, pa
tek onda njegovo i ime njegove zene Irine. On je naglasavao da se ne bori protiv
legitimnog carskog doma vec protiv Apokavka koji je postao svemocan u Carigradu.
Kantakuzinova akcija se oslanjala na tracko plemstvo tako da je provincija nadjacala
prestonicu. Umesale su se i strane sile, borba politickih struja se poostrila verskim
raspravama i socijalnim sukobima. Zavladala je socijalna kriza. Jedna stranka su bili
ziloti, a sa druge strane isihasti (kaludjeri koji su vodili pustinjski zivot u potpunoj tisini).
U XIV veku isihazam je dobio karakter misticko-asketske struje. Preteca ova struje bio je
misticar XI veka Simeon Bogoslov, a pravi osnivac pokreta bio je sinajski kaludjer
Grigorije. On je 30-tih XIV veka obilazio viz zemlje i propovedao svoje ucenje, koje je
veoma prihvaceno, narocito u Svetoj Gori. Cilj kome su oni tezili bila je vizija bozanske
svetlosti (to su postizali tako sto bi zadrzali dah i izgovarali isusovu molitvu dok ga ne
ugledaju nadzemaljsku svetlost (onu svetlost koja se prikazala Isusovim apostolima na
Tavorskoj gori)). Prvi je protiv ovog verovanja ustao Varlaam, grcki monah iz Kalabrije.
On je dosao u Carigrad i upao je u raspravu sa Niciforom Grigorom i obzirom da je
zastupao racionalisticke stavove nije naisao na odobravanje viz slusalaca. Tada je
Kalabrijac krenuo protiv misticizma svetogorskih kaludjera. U odbranu isihazma je stao

Grigorije Palama. Varlaam je odbijao vecito postojanje i mogucnost vidjenja tavorske

svetlosti, jer sem samog bozanstva ni tavorska svetlost ne moze biti vecita, jer ako se
primi postojanje vecite svetlosti onda je svetlost sam Bog. A kako je Bog nevidljiv, ne
moze da se vidi ni svetlost. Nausport tome Palama je povlacio razliku izmedju Bozje
sustine nepristupacne coveku i Bozjih energija koje se otkrivaju ljudima. Ta energija je
Bozja ljubav, milost, mudrost a i ona vecita svetlost koja se ukazala apostolima. U ucenju
isihasta se javlja teznja da se premosti jaz izmedju ovog i onog sveta. 1341. je Palama
postigao da se njegova nauka prizna na Carigradskom saboru, ali sada je protiv isihazma
istupio viz kaludjer Grigorije Akindin, i on je bio odbijen. Ali pobeda isihazma nije bila
potpuna. Ana Savojska nije bila naklonjena isihazmu, a patrijarh Kalikas je bio odlucan
protivnik. U Carigradu su isihasti bili gonjeni, a Grigorije Palama zatvoren. Zato su
isihasti postali bliski sa Kantakuzinom. Viz se podelila u dva tabora, i u verskom i u
politickom smislu.
Sto je carstvo vise siromasilo to je bila veca beda stanovnistva. I na selu i u gradu posede
je drzala aristokratija i to je izazivalo mrznju masa. U gradovima poznoviz epohe nije
gospodarila klasa trgovaca i zanatlija kao na zapadu, vec lokalna zemljisna
aristokratija.Zato je ona bila u ekonomskom pogledu nadmasena od strane italijanskih
gradova.
Socijalni anatagonizam je buknuo zbog izbijanja sukoba izmedju Kantakuzina i
carigradskog regenstva. U borbi protiv Kantakuzina (oko njega je bilo okupljeno
plemstvo) Aleksije Apokavk je koristio ogorcene nize slojeve. U Jedrenu je izbio ustanak
protiv lokalne aristokratije, a posle i u drugim trackim gradovima. Clanovi plemickih i
imucnih porodica su suzbijeni svuda. Najvecu zestinu su klasne borbe dostigle u Solunu.
Tu je najveca beda zivela pored najveceg bogatstva. Organizovana je narodna stranka
zilota. 1342. ziloti su uspeli da uzmu vlast u svoje ruke u Solunu. Namesnik Teodor
Sinadin je morao da bezi iz grada, kao i pristalice Jovana Kantakuzina. Njihova imovina
je zaplenjena. Ziloti su priznavali vladu legitimnog cara Jovana V Paleologa.
Najpoznatije vodje ove stranke su bile iz porodice Paleologa. Ziloti su prihvatili
namesnika poslatog iz Carigrada, ali prvu rec u gradu je imao vodja a ne namesnik.
Vremenom je njegov uticaj rastao a Solun je postajao samostalan. Od Soluna do
Carigrada je svuda bila slomljena vlast plemstva. Kantakuzina su napustili i najblizi
saradnici kako bi spasli zivot i imovinu, tako da je on krenuo sa oko 2.000 ljudi prema
srpskoj granici da trazi pomoc od Dusana. Srpski kralj i kraljica su ga docekali u Pristini
sa velikim pocastima. 1342. doslo je sklapanja saveza i sporazuma. Pohodi saveznika na
Ser nisu imali uspeha ni 1342. ni 1343. Njegova pratnja je spala na 500 ljudi kada mu je
stigla vest da je u Tesaliji priznat za cara. Dao je na dozivotnu upravu Tesaliju svom
rodjaku i prijatelju Jovanu Andjelu (drzao Epir s Akarnanijom i Etoliju i Tesaliju, skoro
nezavisno). Uskoro je prosirio vlast na racun katalanske oblasti u juznoj Tesaliji.
Kantakuzin je nasao podrsku u povracenim grckim oblastima. Ovi uspesi su ubrzali
raskid sa srpskim kraljem. Dusan napusta Kantakuzina i okrece ce carigradskom
regenstvu. Njegov sin Uros veren je sestrom mladog cara Jovana V 1343. Sada su Dusan
i Kantakuzin protivnici. Kantakuzin je imao i saveznika aidinskog emira Umura, obraca
mu se 1342. god i od tada pocinje da uziva podrsku Turaka (Seldzuka i Osmanlija). Ova
podrska mu je osigurala pobedu. Ali ni uz pomoc Umura nije uspeo da osvoji Solun, a
ostalu Makedoniju je prepustio Dusanu. Uz pomoc Seldzuka poceo je da osvaja Trakiju.
1343. Umur je usao u Dimotiku.

Jovan V je ocekivao pomoc od Srbije, i od bug cara Jovana Aleksandra. Carigradskoj

vladi prisao je i hajduk Momcilo koji se sa vojskom ucvrstio na viz-bug granici.
Prijateljstvo juznoslovenskih zemalja je skupo kostalo Viz. Kantakuzinovi saveznici su
pustosili viz zemlje, Apokavkovi saveznici su otkidali od carstva velike teritorije. Dusan
je 1343. prvo kao Kantakuzinov, a posle kao Paloelogov saveznik zauzeo je Voden,
Kostur, Hlerin i zavrsio osvajanje Albanije. Bug car je zaposeo oblasti na gornjem toku
Marice s Plovdivom i Stanimahom. Momcilo je zasnovao svoju posebnu knezevinu u
juznim Rodopima. Kantakuzin mu je dao titulu sevastokratora a Ana cak i despota, i on
je napadao i pljackao susedne oblasti dok ga Umur nije ubio 1345.
Do 1345. Kantakuzin je pokorio citavu Trakiju. Apokavk je ubijen 1345. i tada je u
Solunu doslo do prve reakcije protiv zilotske stranke. Do sukoba sa antiaristokratskom
strankom dosao je Jovan Apokavk (sin Aleksija). Vodja zilota je ubijen po njegovom
nalogu, a kada je stigla vest o ubistvu njegovog oca on prilazi Kantakuzinu. Ziloti su se
digli pod vodjstvom Andrije Paleologa, Jovan Apokavk je savladan i ubijen sa
pristalicama. Onda je pocelo obracunavanje sa pripadicima viseg staleza. Vlast zilota je
uspostavljena i odrzala se jos dugo.
Kantakuzin se sve vise priblizavao svom cilju, dok je carigradska vlada slabila. Umur
nije mogao da mu pruza pomoc jer je bio zauzet ratovanjem sa zapadnim silama u
istocnom delu Sredozemnog mora, gde i umire 1348. Kantakuzin se sporazumeo sa osm
sultanom Orhanom i dao mu za zenu svoju cerku Teodoru 1346. Ranije princeze nisu
davane ni za hriscanske vladare, a sada se jedna pojavljuje u haremu. Jovan Kantakuzin
je krunisan za cara u Jedrenu 1346. Ovaj cin je obavio jerusalimski patrijarh. Vlast carice
Ane je bila ogranicena na prestonicu sa najblizom okolinom, ali ona ne odustaje od borbe
i dobija pomoc Turaka, oko 6.000 Seldzuka stize ali umesto da krenu na Kantakuzina oni
upadaju u Bugarsku, a na povratku pljackaju i carigradsku okolinu. Ona je cak pruzila
ruku i isihastima, smenila patrijarha Jovana Kalekasa, pustila Grigorija Palamu iz
zatvora. 1347. je carigradska kapija otvorena za Kantakuzina, gradska posada je presla na
njegovu stranu i Ana se predala, priznat je za cara. Prema sporazumu on bi sam upravljao
10 godina a posle bi delio vlast sa Jovanom V. Njega je ozenio svojom cerkom Jelenom,
pa je obavljeno novo krunisanje od strane carigradskog patrijarha. Pravnu vaznost imalo
je samo krunisanje u Carigradu. Pobeda Kantakuzina znacila je slom socijalnorevolucionarnog pokreta.
Ziloti su se jos uvek odrzali u Solunu i odbijali su da priznaju Kantakuzina, ali je njihov
kraj bio pitanje vremena. Stupili su u pregovore sa Srbima jer su zeleli da Solun pre
predaju Dusanu nego Kantakuzinu. 1349. zilotska vlada je pala, njihov vodja Andrija
Paleolog pobegao je Srbima, a namesnik Aleksije Metohit pozvao je Kantakuzina koji je
u pratnji Jovana Paleologa usao u grad 1350. Kantakuzinova pobeda bila je i pobeda
isihasta. Verske rasprave su se nastavile i kao protivnik isihasta istupio je Nicifor
Grigora. Saborom na Vlahernskom dvoru 1351. priznata je pravovernost isihasta i bacena
je anatema na Varlaama i Akindina. Isihazam je otada vazio za zvanicno priznato ucenje
grcke pravoslavne crkve. Grigorije Palama je posle smrti 1357/8. proglasen za sveca.
Sledbenici isihasta bili su i Nikola Kavasilas, Simeon Solunski i Mark Evgenik.
Prihvativsi isihazam Viz je zauzela stav ne samo u verskom nego i kulturnom pogledu.
Posle jakog latinskog uticaja u XII i XIII veku u Viz je u XIV veku zavladao
konzervativni grcki pravac protivan rimskoj crkvi i zapadnoj kulturi. Manojlo I Komnin i

Mihailo VIII Paleolog bili su predstavnici latinofilskog kursa. Andronik II i Jovan VI

Kantakuzin predstavnici su konzervativnog duha.
Od unutrasnjih borbi u Viz najvise je koristi imao Dusan. Drzao je celu Makedoniju do
Meste sem Soluna. 1345. pao je i Ser. Uskoro posle toga Dusan je uzeo titulu cara Srba i
Grka. Ova titula pokazuje njegovu nameru da srusi Viz carstvo i da ga zameni novim
carstvom Srba i Grka. Stvaranje novog carstva povlacilo je za sobom i osnivanje
patrijarsije. 1346. novi patrijarh krunisao je Dusana za cara. Svecanom cinu krunisanja
prisustvovali su trnovski patrijarh, autokefalni ohridski arhiepiskop i predstavnici
svetogorskih manastira. Sveta Gora se nalazila pod Dusanovom vlascu i on je tu dugo
boravio deleci im posede i privilegije.
Stisavanje unutrasnjih borbi u Viz nije zaustavilo Dusanovo napredovanje. Prvih godina
Kantakuzinove vladavine Dusan je osvojio epirske oblasti i zauzeo Tesaliju 1348. Upravu
u Epiru dao je svom polubratu Simeonu-Sinisi a Tesaliju Preljubu. Dusan je bio zauzet
ratovima u Bosni, Kantakuzin je uspeo u Makedoniji da povrati Ber i Voden 1350. ali je
to Dusan ubrzo vratio. Dusan je uzeo Viz preko polovinu preostalih njenih zemalja a
svoju drzavu udvostrucio. Dusan je imao vlast od Duna do Korintskog zaliva i od
Jadranskog do Egejskog mora. Prema Niciforu Grigori, Dusan je kao car upravljao
juznim grckim delom carstva, a upravu nad srpskim delom dao svom sinu kralju Urosu.
Dusanovo carstvo se mnogo ugledalo na Viz, na celo uprave stajalo je srpsko plemstvo
odlikovano viz titulama. Posle zauzeca Sera, Dusan je pisao Mletackoj republici da je
postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskog. Hteo je da osvoji i Carigrad ali mu je
za to nedostajala flota. Pokusavao je da dobije pomoc Mletaka, ali njima nije odgovaralo
da u Carigrad umesto slabe Viz dovedu jakog srpskog cara.
Viz je cak i na moru dozivela gubitke. Djenovljani su 1346. zauzeli Hios. Viz flota je
propala za vreme gradjanskih ratova. Viz je bila na kopnu pod pritiskom Turaka i Srba, a
na moru Djenovljana i Mlecana. Viz je imala vlast u Trakiji, na ostrvima u severnom delu
Egejskog mora, u Solunu (bio je odsecen Dusanovim osvajanjima) i na jednom delu
Peloponeza. Viz je propala i privredno i finansijski. Stanovnistvo nije moglo da placa
poreze. Zemljoradnja u Trakiji je bila potpuno upropastena. Opala je i trgovina, kupovna
moc perpere je bila sve manja. Drzavni budzet je bio neredovan. Zbog sve vecih izdataka,
vlada je morala da trazi pozajmice od imucnih gradjana ili inostranstva (carica Ana je
zalozila u Mlecima carski nakit za zajam od 30.000 dukata. Dug nikad nije vracen a nakit
je ostao u riznici crkve Sv. Marka. Oko 1350. moskovski knez je poslao novac za
renoviranje crkve Sv. Sofije, taj novac je utrosen na placanje pomocnih turskih odreda).
Beda u Viz je bila ogromna. Cak i na carskom dvoru tokom proslave Kantakuzinovog
krunisanja umesto zlatnog i srebrnog posudja korisceno je bakarno i zemljano. 1348. u
Carigradu izbija epidemija kuge.
I pored toga sto se Viz smanjivala veca je bila potreba za deobom vrhovne vlasti. Carska
vlast se zamenjuje porodicnom vladavinom carske dinastije. Za vreme Jovana VI
Kantakuzina dinasticka vladavina se pretvorila u stalni sistem. Na Peloponezu je stvoreno
novo uredjenje. Jovan Kantakuzin je viz oblast u Moreji pretvorio u autonomnu
despotovinu i poverio je sinu Manojlu. Stariji sin Matija dobio je teritoriju u zapadnoj
Trakiji koja se pruzala od Dimotike do Hristopolja (tadasnja srpska granica).
Jovan Kantakuzin je u spoljnoj politici ostao veran svojim nacelima. Sprovodio je u
osnovi istu politiku kao Andronik III. Saradjivao je sa Turcima i bio je protiv
Djenovljana. Zeleo je da stvori protiv njih sopstvenu pomorsku snagu ali nije mogao da

izgradi flotu. Nije mogao da se pomiri sa tim da je oko 90% carinskih prihoda na Bosforu
islo Djenovljanima. Na uvoznu robu je smanjio carinu u Carigradu i tako su strani
brodovi zaobilazili Galatu (Djenovljanska) i ulazili u Carigradsku luku. Doslo je do borbe
izmedju Djenove i Viz i viz flota je unistena 1349.
Samo sto se zavrsio rat izmedju Viz i Galate, izbio je u viz vodama novi rat izmedju
Djenove i Mletaka. Djenovljani su hteli da kontrolisu svu trgovinu na Crnom moru.
Stranim brodovima zatvorili su prolaz kroz Dardanele i u Kafi su zaplenili vise Mletackih
brodova 1350. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV i sa
Kantakuzinom. 1352. doslo je do bitke u Bosforu. S jedne strane su bili djenovljanski a sa
druge mletacki, aragonski i viz brodovi. Bitka je trajala do mraka i nije donela jasnu
odluku tako da su obe strane pripisivale sebi pobedu. Rat je nastavljen u zapadnim
vodama i doslo je do mira 1355. Odlazak mletacko aragonske flote posle bosforske bitke
doveo je Kantakuzina u tezak polozaj. On je sklopio mir sa Djenovljanima koji su
sklopili savez sa Orhanom. Mlecani su stupili u vezu sa Jovanom V i ponudili mu za
borbu protiv Kantakuzina zajam od 20.000 dukata, a Jovan V se obavezao da ce posle
preuzimanja vlasti predati Mlecima ostrvo Tenedos. Na raskid sa Kantakuzinom
nagovarao je Jovana V i Dusan, nudeci mu pomoc.
Oko Jovana V su se okupili protivnici Kantakuzina. Kantakuzin je pokusao da izbegne
sukob tako sto je oblast Matije Kantakuzina u zapadnoj Trakiji predao Jovanu V, a Matija
je dobio jos vazniju oblast u Jedrenskoj pokrajini. Doslo je do raskida sporazuma jer je
izbio rat izmedju Jovana V i Matije Kantakuzina. 1352. Jovan V je upao u zemlju svog
suraka, nigde nije naisao na otpor, cak se i Jedrene predalo a Matija se zatvorio u gradsku
tvrdjavu. Tada je Jovan Kantakuzin prispeo u pomoc svom sinu sa turskim trupama i
situacija se promenila. Jedrene i ostali gradovi koji su otkazali poslusnost Kantakuzina
pretrpeli su pljackanje Turaka. Jovan V je pozvao u pomoc Srbe i Bugare, dobio je od
Dusana odred od 4.000 konjanika, ali je Orhan Kantakuzinu poslao 10.000 ljudi pod
zapovednistvom svog sina Sulejmana. U sustini to je bila borba izmedju Turaka i Srba.
Srbi su potuceni kod Dimotike.
1353. Matija Kantakuzin je proglasen za cara i savladara, a ime Jovana V Paleologa je
izbaceno iz zvanicnih aklamacija i molitava. Patrijarh Kalist se usprotivio i na njegovo
mesto je doveden Filotej 1354. Ali opozicija je rasla. Zahvaljujuci Turcima Jovan
Kantakuzin je jos jednom pobedio svoje protivnike i pocela je epoha trajnog naseljavanja
Osmanlija na evropsko tlo. 1354. Orhanov sin Sulejman je zauzeo Galipolje. Kantakuzin
mu je nudio novac da se povuce ali Osmanlije nisu htele da napuste tvrdjavu koja je bila
jaka baza za dalja osvajanja u Trakiji. Kantakuzinov polozaj je postao mnogo los i na
pomolu je bio prevrat.
Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima. Djenovljanski gusar Francesko Gatiluzio
trebalo je da Jovana V vrati na ocev presto. Jovan V mu je obecao ruku svoje sestre
Marije i kao miraz ostrvo Lezbos. 1354. prodrli su u Carigrad, Kantakuzin je napustio
presto. Zakaludjerio se, kao monah Joasaf, gde je u povucenosti napisao svoju cuvenu
istoriju. Umro je 1383. Matija Kantakuzin se jos neko vreme drzao u rodopskoj oblasti,
ali porazen u sukobu sa Srbima, pao je u ruke Jovanu V i odrekao se vlasti 1357. A
Manojlo Kantakuzin je odrzao vlast u Moreji. Upravljao je viz oblascu na Peloponezu sve
do smrti 1380. a onda je vlast preuzeo Matija do 1382. a posle toga pobegao u Moreju.
Manojlo Kantakuzin je sredio Moreju i ucvrstio svoju vlast protiv turskih upada. Moreja

je predstavljala jedinu svetlu tacku. Bila je odvojena od centralne vlasti Paleologa. Viz se
blizio kraj, ali je ona do poslednjeg daha odrzala svoju zilavost.
III OSMANLIJSKO OSVAJANJE BALKANSKOG POLUOSTRVA. VIZANTIJA
KAO VAZALNA DRZAVA TURSKOG CARSTVA
1354. mletaki poslanik u Carigradu javio je dudu Andriji Dandolu da su viz ugroeni
od strane Turaka i enovljana spremni da se potine bilo kojoj sili: Mlecima, Srbima ili
Ugrima. 1355. Marino Falijer savetovao je Mletakoj republici da anektira Viz jer e ona
ubrzo postati plen Turaka. Bilo je jasno da se Viz carstvo nalazi pred padom.
1355. iznenada je umro Duan. Mladi car Uro (1355 1371) nije bio u stanju da odri
raznolike i slabo povezane delove oevog carstva. Duanovo carstvo je poelo da se
raspada. Svuda su se dizali manji samostalni ili polusamostalni vladari. Ali, Viz je bila
toliko slaba da nije mogla da izvue nikakvu korist iz sloma Srpskog carstva i da pokua
da vrati svoje teritorije. Samo je bivi epirski despot Niifor II preduzeo veu akciju i
postigao uspehe u Tesaliji i Epiru, ali je 1358. poginuo u borbi sa Arbanasima. Opasnost
od Turaka znatno se poveala posle Duanove smrti, jer sada nije bilo sile koja bi im se
suprotstavila.
Jovan V nije predvideo ozbiljnost situacije u kojoj se Carstvo nalazilo. Turci su stajali na
pragu Trakije (jedina preostala viz provincija). Jovan V je poceo pregovore sa Rimom.
Odluio je da ostvari uniju kao sin zapadne princeze. 1355. poslao je pismo u Avinjon u
kojem moli papu za pomoc. Obeavao je papi da e u roku od 6 meseci ceo svoj narod
pokatoliiti. Nudio je da poalje svog mlaeg sina Manojla (5 godina) kao taoca, u
sluaju da ne ispuni svoje obeanje odrekao bi se krune u korist Manojla, a do njegovog
punoletstva Carstvom bi upravljao papa. Inoentije VI nije uzeo ozbiljno ova obeanja,
poslao je svoje legate u Viz Opozicija koju car pominje u svom pismu jeste bila jaka, u
Viz je vrlo uticajna bila unionistika stranka iji je predstavnik bio Dimitrije Kidon, ali
viz narod i svetenstvo su se drali starih verskih tradicija. Na mesto patrijarha doao je
Kalist koji je uvao svoju patrijariju i branio svoja prava. Na srpsku patrijariju stvorenu
mimo volje Carigrada Kalist je bacio anatemu, a postigao je i to da bugarska patrijarija
prizna vrhovna prava carigradske stolice. Viz crkva je pojaavala svoje pozicije, a drava
ih gubila.
Uskoro posle zauzea Galipolja Turci su poeli sa sistematskim osvajanjem Balkanskog
poluostrva. 1359. Carigrad je prvi put ugledao Osmansku vojsku pred svojim zidinama.
Carstvo nije pruilo efikasan otpor mada prestonica nije bila mnogo ugroena, ali je zato
Trakija bila preputena Turcima. 1361. Turci su osvojili Dimotiku, 1362. Jedrene. Za
vreme vladavine sultana Murata I (1362 1389) ni junoslovenske zemlje nisu pruile
jai otpor. Srpska drava je bila u raspadu, a Bugarska je bila pocepana u vie zasebnih
dravica. Istaknuti osm vojskovoa Lalaahin uao je 1363. u Plovdiv i tamo se uvrstio
kao prvi beglerbeg Rumelije. I sultan je preneo svoju prestonicu na Balkan, prvo u
Dimotiku a onda u Jedrene oko 1365. Osmansko nadiranje praeno je sistematskom
kolonizacijom. Domae stanovnitvo terano je kao roblje u M. Aziju, dok su zaposednute
oblasti naseljavali turski kolonisti, deljeni su im zemljini posedi.

Bugarska se sporazumela sa Turskom i tako pokvarila svoje odnose sa Ugarskom i

Vizantijom. 1364. je doslo do oruzane borbe izmedju Bug i Viz i viz car je zauzeo
Anhijal na Crnom moru.
Jovan V je traio saveznike i na drugim stranama. Patrijarh Kalist je lino otiao u Ser
gde se sastao sa Duanovom udovicom Jelenom, ali se razboleo i umro. Pregovori sa
Italijanskim gradovima nisu uspeli. Car se opet obratio u Avinjon. Izgledalo je da se na
Zapadu vre ozbiljne pripreme za krstaki rat, poslata je jedna ekspedicija 1365. ali se
ona uputila ka Egiptu. Tada je car Jovan V morao da 1366. lino ode u Ugarsku i potrai
pomo od kralja Ludovika I.
To je bio prvi put da viz car ide u inostranstvo ne kao vojskovoa na elu trupa ve kao
molilac tue pomoi, ali uzalud. Ostalo se pri rimskoj tezi najpre unija pa onda pomo.
Jovan V je krenuo nazad ali su ga Bugari zadrali u Vidinu. Jovanov stariji sin Andronik
bio je oenjen kerkom bugarskog cara. Nije preduzeo nita da oslobodi oca i cara je
oslobodio grof Amadeo Savojski, njegov brat od ujaka. Amadeo je 1366. je uao u viz
vode sa krstakom vojskom. Oduzeo je Turcima Galipolje, a zatim u Bugarskoj oslobodio
cara Jovana V i naterao ih da predaju Viz Mesemvriju i Sozopolj. Viz pozicije na
zapadnoj obali Crnog mora su ojaale. Ali, i Amadeo Savajski nije hteo krstaki rat bez
unije.
Jovan V je odluio da lino krene u Rim. Tamo je stigao 1369. Sa sobom je poveo vie
uglednih predstavnika viz drave, ali ni jednog predstavnika crkve. Viz crkva je traila da
se radi uklanjanja verskih razmimoilaenja sazove Vaseljenski sabor. To je bilo
odbaeno. Car se u Rimu odrekao vere svojih predaka, patrijarh Filotej (doao posle
Kalista) pozvao je sve pravoslavne hriane da ostanu verni svojoj veri. Prelaz Jovana V
u Rimsku veru obavljen je u Rimu 1369. ostao je njegov lini akt, tako da crkvena unija
nije zakljuena. Jovan V 1370. je iz Rima otplovio u Mletke. Car vie nije traio vojnu
pomo, ve novac. Dolo je do pogodbe. Jovan V je pristao da proda Mletakoj republici
ostrvo Tenedos a Mleci su obeali da e mu za to vratiti nakit njegove majke carice Ane
koji je ona zaloila pre 30 godina, da e mu dati 6 neopremljenih transportnih brodova i
25.000 dukata. Caru je isplaen kao avans 4.000 dukata. Ali carev sin Andronik koji je
upravljao carstvom u njegovom odsustvu odbio je da preda Mlecima Tenedos, jer ovo
ostrvo na ulazu u Dardanele su hteli i njegovi prijatelji enovljani. Jovan V se naao u
bezizlaznoj situaciji. Nije imao novaca da se vrati u domovinu, a ni da isplati svoje
dugove, a ni da vrati primljenu svotu novca. Andronik je hladno odbio njegov poziv za
pomo, ali njegov mlai sin Manojlo mu je pomogao. Iz Soluna kojim je upravljao
Manojlo je otiao u Mletke, poneo je neke dragulje i tako oslobodio oca. 1371. Jovan se
napokon vratio u Carigrad.
Poto su se Osmanlije uvrstile u Trakiji nala se na udaru Makedonija. Despot Jovan
Ugljea koji je vladao u Seru pripremao je akciju i pokuavao je da okupi okolne vladare.
ak je i Viz ponudio savez i osudio proglaenje Duanovog carstva i Srpske patrijarije i
priznao prava Carigradske patrijarije na svojoj teritoriji. Njegovom pozivu se odazvao
samo kralj Vukain njegov brat. Braa su krenula prema Jedrenu i kod ernomena na
Marici sukobili se sa Turcima. Bitka se dogodila 26. septembra 1371. Turci su unitili
njihovu vojsku i Vukain i Ugljea su poginuli. Makedonske zemlje su izgubile
nezavisnost. Lokalni vladari, meu njima i Vukainov sin Kraljevi Marko, morali su da
priznaju suverenitet sultana i da mu se obaveu na plaanje danka i vojnu pomo.

Iskoristivi nastalu pometnju, Manojlo je iz Soluna privremeno zaposeo Ser. Ali, posle
Marike bitke situacija se i za Viz mnogo pogorala. Uskoro posle Marike bitke Viz je
postala vazalna drava Osmanskog carstva i obavezala se da e da plaa danak i da daje
vojnu pomo. U isto vreme i Bugarska je priznala osmanski suverenitet.
Ve 1373. odgovarajui svojim vazalnim obavezama Jovan V pratio je sultana u jednom
pohodu u M. Aziji. Njegovo odsustvo iz Carigrada iskoristio je Andronik da otvoreno
krene na oca. Stupio je u vezu sa Muratovim sinom Savdi elebijom i tako je dolo do
zajednikog ustanka dva princa. Murat je brzo suzbio pobunu, oslepeo je Savdiju i traio
je da i Jovan na isti nain kazni svog sina. Savdija je podlegao ranama, Jovan nije smeo
da se oglui o sultanovu zapovest i kazna nad Andronikom i njegovim malim sinom
Jovanom izvrena je mnogo blae, tako da oni nisu u potpunosti izgubili vid. Andronik je
stavljen u zatvor, a njegovo mesto je zauzeo Manojlo koji je odreen za
prestolonaslednika i 1373. krunisan za cara savladara.
Da bi spreili da Jovan V preda ostrvo Tenedos Mlecima, enovljani su u Carigradu
izazvali promenu vlade. Pomogli su Androniku da pobegne iz zatvora u Galatu i da stupi
u akciju protiv oca i brata i Mletaka. 1376. Andronik je uao u Carigrad a oca i brata
stavio u zatvor. Tenedos je ustupio enovi a da bi stekao blagonaklonost Turaka njima je
predao Galipolje. enovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos, jer je stanovnitvo ostalo
verno Jovanu V, ve su ga 1376. okupirali Mleci. enovljani se sa tim nisu pomirili, pa je
1377. izbio estok rat.
Jovan V i Manojlo su uz pomo Mletaka uspeli da pobegnu iz zatvora, a uz pomo
Turaka da dou na presto. Viz je bila samo igraka. Konana odluka je ustvari bila
sultanova volja Jovan V i Manojlo II su 1379. uli u Carigrad i preuzeli vlast uz obavezu
da e sultanu pruati vojnu pomo i plaati danak. Manojlo je morao svake godine da
dolazi na portu sa ugovorenim dankom i pomonim trupama.
Mleci i enovljani su 1381. posredovanjem Amadea Savojskog zakljuili mir u Torinu.
Strane su se pogodile da Tenedos ne pripadne ni jednome ve da se njegova utvrenja
srue a stanovnitvo iseli na Krit i Eubeju i da se ostrvo preda Amadeu Savojskom. Ali,
mletaki komandant je odbio da preda ostrvo tako da su odredbe ugovora sprovedene tek
1383/4, ali su se Mleci i posle toga sluili njime kao pomorskom bazom.
Posle povratka na presto Jovan V je morao da prizna Andronika IV i njegovog sina
Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda na upravu Selimvriju, Herakleju,
Radosto i Panidos. Ovo je potvreno ugovorom iz 1382. Tako je Viz podeljena na vie
posebnih oblasti pod upravom lanova carske porodice: Carigradom je vladao Jovan V,
gradove na Mramornom moru drao je Andronik IV, Manojlo II je upravljao Solunom, a
u Moreji je od 1382. kao despot od Mistre vladao trei carev sin Teodor I.
Paleolozi su uspeli da od Kantakuzinovih oduzmu oblasti na Peloponezu. To je bio njihov
jedini uspeh. Teodor I (1382 1407) priznao je sultanov suverenit i uivao je podrku
Turaka. Borei se sa lokalnim velikaima uspeo je da znatno uvrsti viz vlast u Moreji.
Pritisak spolja je bio sve jai a mir u porodici je kratko trajao. Andronik IV je pokuao da
zaposedne jednu tvravu na pola puta izmeu Selimvrije i Carigrada. Jovan V je suzbio
Andronika IV posle ega je Andronik IV umro 1385.
Na Balkanu su jo samo Srbi pruali jai otpor. Najmoniji meu srpskim feudalcima
bio je knez Lazar koji je uspeo da jednima nametne svoju vlast a sa drugima da se
sporazume. Veliki znaaj imala je njegova prisna saradnja sa bosanskim kraljem Tvrtkom

I. Povljan obrt nastao je i u odnosima i sa Viz posto je 1375. anatema bacena na srpsku
crkvu opozvana, a njenom poglavaru priznata je titula patrijarha.
Osmanlijska osvajanja uzimaju sve veci mah. Osvojen je 1383 Ser, 1385 Sofija, 1386
Nis, 1387 Solun. Posle pada Nisa Lazar je suzbio Muratovu vojsku kod Plocnika a 1388.
bosanska vojska sa vojvodom Vlatkom Vukovicem na celu, porazila je Turke kod Bilece.
Ohrbren Lazarevim uspesima, bug car Ivan Sisman otkazuje sultanu placanje danka. To
je izazvalo veliki Muratov pohod. Na celu jake vojske, sultan je prodro u Bugarsku,
naterao bug cara na pokornost, a zatim krenuo u odlucujucu borbu sa Srbima. Knez Lazar
suprotstavio se neprijatelju sa srpskim i bosanskim trupama na Kosovu, 15 juna 1389. U
pocetku su Srbi imali uspeha i sam Murat je ubijen, ali pod Bajazitovim vodjstvom,
turska vojska je pobedila. Knez Lazar je pao u zarobljenistvo i pogubljen je po
Bajazitovoj zapovesti. Srbija je postala vazalna drzava Osm carstva. Poslednji jaci otpor
na Balkanu bio je slomljen. Kao viz i bug carevi i srpski feudalni vladari, morali su da
placaju danak i da sultana pomazu vojskom. Turski danak je pritiskao celo stanovnistvo,
podeljen je bio na celu zemlju i na sve zemljoposednike, bez obzira na njihove ranije
privilegije. Turski harac postao je najvazniji i najtezi namet od koga ni sam vladar nije
mogao nikoga osloboditi, osim ako je hteo da ga placa umesto oslobodjenog.
Posle Kosovske bitke i Bajazitovog dolaska na presto, Vizantija se nasla pod jos tezim
pritiskom. Njena zavisnost od sultana bila je sve veca. Bajazit je pustosio okolinu, a
Carigradu je diktirao svoju volju, guseci i najmanji pokusaj osamostaljenja. Kao orudje
sluzio mu je Jovan VII. Zeljan vlasti Jovan VII je, kao pravi sin Andronika IV isao
sultanu na ruku. Bajazit mu je pruzio podrsku i 1390. Jovan VII je prodro u Carigrad i
zauzeo presto. Kao Andronik IV i Jovan VII je uzivao naklonost Djenovljana. Jovan VII
je u Carigradu imao dosta pristalica koji su mu omogucili ulazak u grad i dolazak na
presto.
Ali vladavina Jovana VII nije dugo trajala. Manojlo, koji je bio pobegao na Lemnos,
nastavio je borbu. On je posle dva promasena napada uspeo da 1390. udje u Carigrad,
otera svog suparnika, i sebi i ocu vrati presto. U Carigradu se dobro znalo da krunu moze
da nosi samo onaj ko se bezuslovno potcinjava sultanu i ispunjva sve njegove zahteve.
Dok je Jovan V prividno vladao u Carigradu, Manojlo se na turskom dvoru ponasao kao
poslusan vazal koji bez pogovora izvrsava naredjenja. I on i njegov otac pruzali su vojnu
pomoc jos Muratu, ali su tada ratovali protiv Seldzuka. Sada medjutim, Manojlo je morao
da prati Bajazita u pohodu protiv vizantijske Filadelfije i da pomogne, sa viznatijskim
trupama osvajanje poslednjeg vizantijskog grada u M. Aziji. Teska ponizenja je trpeo i
stari car (Jovan V) u Carigradu, 1391. je umro.
Cim je saznao za ocevu smrt, Manojlo je pobegao iz Burse i krenuo u Carigrad da
preduhitri svog bratanca Jovana VII i osigura sebi presto. Manojlo II (1391-1425) je bio
obrazovan covek i imao je razumevanja za nauku i umetnost i sam je pisao.
Carigrad je sada sacinjavao celo Carstvo. Ako izostavimo Morejsku despotovinu,
Vizantinci na kopnu nisu imali nista sem Carigrada, koji se odrzavao samo zahvaljujuci
svojim mocnim zidinama. Ali i Carigrad se nalazio u zalosnom stanju, osiromasio je i
opusteo. Bajazit je na sastanku u Seru, u zimu 1393/94. pokazao otvoreno neprijateljstvo.
Odmah posle toga, pocela je blokada Carigrada. I Moreja je bila izlozena strahovitim
turskim upadima.
1393. vojskovodja Evrenos pokorio je Tesaliju, pa je dosla na red srednja i juzna Grcka.
Nesloga tamnosnjih vladara, olaksala je posao Osmanlijama. Vladavina Katalanaca u

Grcoj je postala proslost. 1379. Navareska kompanija im je oduzela Tebu. U Atici je od

skora valadao, kao vojvoda Atine, Nerio I Acajuoli (1388-1394), i vec duze vreme je
drzao Korint. Nerio i despot Teodor Paleolog, njegov zet, bili su prijatelji. Odnosi i
jednog i drugog, prema Mlecima, cesto su prolazili kroz krize, a vizantijski despot Mistre
u Ahaji sa Navarezanima je ratovao neprekidno. 1394. Nerio je umro, ostavivsi sve
zemlje svom drugom zetu, grofu Kefalenije Karlu Toku. Teodor se osecao zaobidjen, i
oruzanim sukobom pokusao je da mu oduzme Korint. Karlo Toko je pozvao u pomoc
Turke. Ispred zidina Korinta, Osmanlije su potukle Teodorovu vojsku, a onda upale u
Moreju i uz pomoc Navarezana zaposele Vizantijske tvrdjave Leontarion i Akovu
(pocetak 1395).
Nastavljala su se i Osmanlijska osvajanja na severu Balkanskog poluostrva. 1393.
konacno je pokoreno Bugarsko carstvo.
Do teske borbe doslo je i sa vlaskim knezom Mircom, koji je imao jak oslonac u
Ugarskoj. 1395. odigrala se bitka na Rovinama. Na turskoj strani, ispunjavajuci svoje
vazalne obaveze, borili su se Stefan Lazarevic, Kraljevic Marko i Konstantin Dejanovic.
Marko i Konstantin su poginuli u ovoj bici. Vojnicka pobeda bila je na Mircinoj strani,
ali je on ipak morao da se pokori sultanu i da se obaveze na placanje danka. Cak je i
Dobrudza pala pod tursku vlast.
Posle okupacije Bugarske, Ugarska se nasla ugrozena. Na Zapadu se pocelo ozbiljno
razmisljati o akciji svih hriscanskih naroda protiv Turske. Pozivu ugarskog kralja
Zigmunda odazvali su se vitezovi iz vise evropskih zemalja, prva Francuska. Hriscanskoj
koaliciji pridruzili su se i Mleci poslavsi u Dardanele omanju flotu radi kontrole moreuza
i odrzavanja veze izmedju Viz i krstaske vojske okupljene u Ugarskoj. Ali u bici kod
Nikopolja 1396. velika hriscanska vojska pretrpela je tezak poraz. Kralj Zigmund spasao
se bekstvom u Carigrad da bi se preko Egejskog i Jadranskog mora vratio u Ugarsku.
Posle ove nove katastrofe polozaj balkanskih zemalja postao je jos bezizlazniji. Pala je i
poslednja Bugarska oblast, Vidinska carevina, koja se bila odvojila od Trnovskog carstva.
1397. osvojena je Atina, privremeno, a Moreja je dozivela strahovitu tursku najezdu.
Turci su presli Korinsku prevlaku, zauzeli mletacki Argos, potukli vojsku vizantijskog
despota i prodrli kroz vizantijske zemlje sve do jjuzne obale pustoseci sve pred sobom.
Pad prestonice bio je neizbezan.
IV PROPAST VIZANTIJE
Cak ni Rusija nije vise turskog vazala smatrala naslednikom Konstantina Velikog. Ruski
knez Vasilije I, naredio je da se ime vizantijskog cara vise ne spominje u ruskim
crkvama. Zbog toga je protestvovao carigradski patrijarh. Do poslednjeg casa su Viz
smatrali da je njihov vladar jedini zakoniti car i jedini poglavar cele hriscanske vaseljene.
Posle bitke kod Nikopolja, polozaj Viz se jos pogorsao pa su 1398. upucene molbe
ruskim knezovima da posalju pomoc Carigradu. Manojlo II se obracao i papi, i
mletackom duzdu, i kraljevima Francuske, Engleske i Aragonije. Jovan VII je nastojao da
viz presto proda francuskom kralju Karlu VI. Ali Karlo VI se priklonio Manojlu i u
Vizantiju poslao odred od 1.000 ljudi pod zapovednistvom Busikoa, koji se junacki borio
sa Turcima. Ali ova mala vojska nije mogla da oslobodi Viz.
Manojlo je resio da licno krene na zapad i trazi pomoc. Busiko ga je izmirio sa Jovanom
VII i za vreme njegovog odsustva Jovan VII je preuzeo vlast. 1399. Manojlo krece na

put, poseto je Mletke i druge italijanske gradove, onda Pariz pa London. Svuda je bio
docekan sa pocastima. Boravak cara na Zapadu imao je veliki kulturno-istorijski znacaj,
ali svoj cilj Manojlo nije ostvario. Nije dobio nista osim obecanja.
Za to vreme Jovan VII je potpadao pod sve vecu zavisnost od sultana. Bajazit je podlegao
Timurovim Mongolima u bitci kod Angore 1402. Timur je bio najveci Mongolski vladar
posle Dzingishana i nastojao je da uspostavi njegovo carstvo. Posto je potcinio srednju
Aziju i Zlatnu hordu u juznoj Rusiji preuzeo je 1398. pohod na Indiju, osvojio Persiju,
Mesopotamiju, Siriju i napao Osm carstvo u M. Aziji. Bajazit je pao u zarobljenistvo gde
je umro, a Timur je vec 1403. napustio Aziju. U Osm carstvu izbili su nemiri ali Viz to
nije uspela da iskoristi. Ucvrstivsi se u evropskom delu i vodeci borbu protiv svoje brace
u M. Aziji Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je ugovor 1403. sa Stefanom
Lazarevicem, Mlecima, Djenovom i Rodosom. Viz se oslobodila vazalnosti prema
Turcima i prestala je da placa danak, ponovo je dobila Solun sa okolinom gradove na
Mramornom moru. Ipak 1411. Sulejmana je pobedio brat Musa i Viz je zapretila kriza,
Musa je opseo Carigrad. Konacnu pobedu izmedju brace izvojevao je Mehmed koji je
1413. dosao na Osm presto. Mehmed I ( 1413-1421 ) drzao se sporazuma sa viz carem i
odnosi su ostali nepomuceni. Viz se cvrsto uzdala u prijateljstvo novog sultana. Manojlo
II je cak 1415. napustio Carigrad i otisao na Peloponez (despotovina Mistra), gde je zivot
bujao. Izgledalo je da ce ovde Viz odrzati i prosiriti svoje pozicije. Da bi se ovaj posed
sacuvao, car je naredio da se na Korinskoj prevlaci izgradi dug i jak bedem Heksamilion.
Manojlo je napustio Peloponez 1416, stigao u Moreju, gde je njegov sin Jovan VIII
pomagao bratu despotu Teodoru II u upravljanju zemljom. Pod Jovanom VIII je pocela
pobedonosna ofanziva viz trupa protiv latinske Moreje.
Mehmed I umire i na njegovo presto dolazi Murat II ( 1421-1451 ) koji je vodio
agresivnu politiku. Jovan VIII koji je 1421. krunisan za ocevog savladara pokusao je da
protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu koji je obecavao da ce bogato nagraditi
Viz posle pobede. Jovan VIII nije postigao nista i na sebe je navukao sultanov gnev,
Murat II je krenuo na Carigrad i 1422. je pocela opsada. Samo su zidovi spasli grad.
1423. Turci su ponovo upali u juznu Grcku, bedem Heksamilion je srusen, a Moreja je
opustosena. Vizantija je sa Muratom sklopila mir i pristala na placanje danka 1424.
U Solunu je vladao Manojlov treci sin despot Andronik. On je 1423. predao grad
Mlecima. To je izazvalo reakciju sultana i posle sedam godina Mleci gube Solun, Murat
II ga 1430. zauzima na juris. Manojlo II (zakaludjerio se i uzeo ime Mateja) umire 1425.
Nasledio ga je Jovan VIII ( 1425-1448 ) koji je sada vladao Carigradom i njegovim
predgradjem. U preostalim delovima vladala su njegova braca kao samostalni gospodari.
Carstvo je bilo raskomadano i potpuno iscrpljeno. Za vreme Jovana VIII kovanje zlatnika
je sasvim prestalo.
U Moreji su vladali careva braca Teodor, Konstantin i Toma. Moreja je 1423. pretrpela
snaznu Osm najezdu, ali ipak je nastavila borbu sa susednim latinskim drzavicama. Grof
Karlo Toko ustupio je svoje posede na Peloponezu despotu Konstantinu 1428. (dao mu
kao miraz za svoju bratanicu). 1430. Konstantin osvaja Patras, 1432. latinska Ahajska
knezevina prestaje da postoji. Sem mletackog Korona, Modona, Nauplije i Argosa ceo
Peloponez je bio pod viz vlascu.
Car Jovan VIII je resio da jos jednom pokusa sa pregovorima o uniji, ne bi li tako dobio
pomoc protiv Turaka, stao je na celo stranke koja zeli uniju sa Rimom, i 1431. pocinje
pregovore. Zbog sukoba pape Evgenija IV i Bazelskog sabora pregovori su se otegli,

reseno je da se u Italiji sazove sabor kome bi licno car prisustvovao. Jovan VIII 1437.
krece, a bratu Konstantinu ostavlja da vodi regenstvo u Carigradu.
U pratnji svog brata Dimitrija, patrijarha Josifa i vise svestenih lica Jovan VIII 1438. stize
u Feraru gde je poceo sabor. Iako je odluka vec bila jasna sabor se prenosi u Firencu i
traju zucne rasprave. Tek je 1439. godine proglasena unija, ali nije postignuto nista, jer se
viz narod usprotivio. Unija je Viz donela zestoke unutrasnje rasprave, a van granica ugled
im je bio izgubljen. Rusija je prelaz viz cara u rimsku veru smatrala za izdaju. Pregovori
u Ferari i Firenci izazvali su sumnje kod Murata II i car je morao da ga uverava da su se ti
pregovori ticali samo verskih pitanja.
Turci su napredovali na Balkanu i dosli u sukob sa Ugarskom. Erdeljski vojvoda Jovan
Hunjadi (Sibinjanin Janko) nekolliko puta je pobedio Turke u Srbiji, Vlaskoj i Erdelju,
sto je izazvalo odusevljenje kod hriscana, pa je papa pozvao sve hriscanske narode u
krstaski rat. Uskoro se u Ugarskoj okupila sarena vojska od oko 25.000 ljudi na celu sa
kraljem Poljske i Ugarske, Vladislavom III, Jovanom Hunjadijem i despotom Djurdjem
Brankovicem koji je bio izgubio svoju zemlju. 1443. dok je Murat ratovao u M. Aziji sa
emirom Karamana krstaska vojska prelazi Dunav kod Smedereva. Hunjadi pobedjuje
Turke kod Nisa, prodire u Bugarsku zauzima Sofiju i krece prema Trakiji. Tu je turski
otpor bio jaci i hriscani se povlace, kada su ponovo 1444. pobedili Turke.
Osm su se odjednom nasle u defanzivi. U Albaniji se digao Skenderbeg. Kao `kapetan
Albanije` ratovao je protiv Osm od 1443. do 1468.
U juznoj Grckoj despot Konstantin krece u ofanzivu. Bratu Teodoru ustupa svoju
apanazu na Mramornom moru, u zamenu za njegovu oblast u Moreji. Ponovo dize bedem
na Korintskoj prevlaci (koji su Turci porusili 1423.), prodire u srednju Grcku, zaposeda
Atinu i Tebu. Vojvoda Nerio II Acajuoli priznaje njegov suverenitet i pocinje da mu
placa danak.
Murat II je gledao da se nagodi sa protivnicima. 1444. u Jedrenu prima predstavnike
kralja Vladislava, Djurdja Brankovica i Hunjadija i sklapa sa njima primirje na 10 god.
Srpski despot je ponovo dobio svoju drzavu a zavisnost Vlaske od Osm je ublazena. Ovaj
ugovor je potvrdjen ugovorom u Segedinu i izazvao je razocaranje na Zapadu. Kardinal
Julijan Cezarini razresio je mladog kralja i hriscanska vojska ponovo krece u rat, ali njena
snaga je bila manja. Zapadni vitezovi vratili su se kucama, otpala je srpska pomoc.
Uzdajuci se u podrsku mletacke flote, vojska izbija na obalu Crnog mora, ali ipak 1444.
kod Varne krstaska flota je razbijena. Poginuo je kralj Vladislav, kardinal Cezarini. Viz
car je potrcao da cestita sultanu pobedu.
Despot Konstantin i posle poraza kod Varne nastavlja svoje pohode u Grckoj. Prodro je u
Beotiju i prosirio svoju vlast na Fokidu sve do Pinda. Izgledalo je kao da ce se stvoriti
nova grcka drzava koja ce naslediti Viz. Ali 1446. Murat II krece na njega, prodire kroz
srednju Grcku i na Korintskoj prevlaci Konstantin je pobedjen, pokorio se sultanu i
obavezao se na placanje danka.
Jovan VIII umire 1448. i kako nije imao dece, na presto dolazi despot Konstantin (Jovan,
Teodor, Konstantin, Andronik, Dimitrije i Toma su deca Manojla II i Jelene Dragas,
cerke Konstantina Dejanovica). 1449. je krunisan i stize u Carigrad. Vlast u Moreji
preuzimaju Toma i Dimitrije, koji je vise puta pokusavao uz pomoc Turaka da se docepa
carske krune.

Hrabrost i drzavnicka energija poslednjeg viz cara nisu mogle da spasu Carstvo propasti.
1451. umire Murat II, a vlast preuzima Mehmed II (1451-1481). Prvi zadatak mladog
sultana bio je osvajanje Carigrada.
Konstantin XI (1449-1453) se nadao u pomoc sa Zapada, pokusao je da ozivi uniju, ali
viz narod se cvrsce nego ikada drzao svoje vere (Vise volim da vidim usred grada turski
turban negoli latinsku mitru - Luka Notaris).
Pomoc sa Zapada nije izostala samo zbog neprijateljstva viz naroda, vec i zbog
protivurecnih interesa zapadnih sila. Alfons V, kralj Aragona i Napulja tezio je za
carskom krunom i stvaranjem novog latinskog carstva u Carigradu. Ali to je bilo
nemoguce.
Aprila 1453. Mehmed II sakupio je pred Carigradom ogromnu vojsku. U Carigradu je bio
mali broj grckih i latinskih branilaca. Glavni kontigent latinskih vojnika bio je sacinjen
od 700 Djenovljana pod vodjstvom Djustinijanija koji su stigli malo pre pocetka opsade
na dvema galijama. Snage napadaca bile su bukvalno 20 puta vece. Izvanredni strateski
polozaj Carigrada i jacina njegovih zidina cesto su ga spasavali, ali Turci su bili
nadmocniji u vojnoj tehnici. Mehmed II je uz pomoc zapadnih inzenjera stvorio jaku
artiljeriju. Glavni juris bio je uperen na gradske zidine sa kopna pre svega na kapiju
Pemptona (Turci su primetili da je to najslabija tacka utvrdjenja). Zlatni Rog bio je
zatvoren debelim lancem koji Turci nisu mogli da probiju. 20. aprila doslo je do
pomorske bitke gde je viz flota odnela pobedu. Ova pobeda izazvala je u Carigradu
veliko odusevljenje i ulila je braniocima nove snage. Osm uspevaju da preko kopna
dovuku veci broj brodova u Zlatni Rog. Pocelo je bombardovanje grada i sa kopna i sa
mora. Mala viz vojska se junacki borila. Sam car bio je primer odlucnosti
samopozrtvovanja. Vise jakih jurisa je odbijeno i samopouzdanje napadaca pocelo je da
popusta, ali su posle sedmonedeljnog jurisanja i sami zidovi poceli da popustaju. Za 29.
maj Mehmed II je naredio generalni napad. Tog dana poslednji put su se Grci i Latini
okupili u Svetoj Sofiji. Posle sluzbe Bozije vojnici su ponovo zauzeli svoje polozaje a car
je vrsio inspekciju redova. U zoru je poceo juris na grad. Sultan u borbu ubacuje janjicare
koji uspevaju da se popnu na zid, tada je ranjen Djustinijani. To je izazvalo zabunu u
redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. U borbi je poginuo car Konstantin XI
Dragas (14491453). Uskoro je grad bio u osm rukama.
Stanovnistvo koje je prezivelo opsadu i grozna masakriranja posle pada grada odvedeno
je u ropstvo. Tri dana i tri noci trajalo je pljackanje u gradu koje je sultan obecao svojim
vojnicima da bi podigao njihov duh. Unistena su blaga neprocenjive vrednosti, umetnicki
spomenici, rukopisi, ikone, relikvije Mehmed II je svecano usao u grad. Viz carstvo je
prestalo da postoji a Carigrad je postao prestonica Osm carstva -Istambul.
Morejska despotovina i Trapezuntsko carstvo posle pada Carigrada preziveli su samo
nekoliko godina. Zauzece Carigrada uspostavilo je jedinstvo Osm carstva i dalo
podstreka njegovoj osvajackoj snazi. Mocno Tursko carstvo brzo je potcinilo ostatke
grckih, latinskih i slovenskih drzava. 1456. pala je Atina, pa je Partenon koji je pre 1.000
god pretvoren u crkvu Bogorodice, sada je postao dzamija. 1460. pala je Morejska
despotovina, Toma je pobegao u Italiju a Dimitrije je otisao na sultanov dvor. 1461. pala
je Trapezuntska carevina, Srpska despotovina 1459, a Bosanska kraljevina 1463. Pre
kraja XV veka i ostale slovenske i albanske zemlje sve do Jadranskog mora pale su u
ruke Turaka. Ponovo se jedno carstvo sirilo od Mesopotamije do Jadrana i imalo svoje
srediste u Carigradu.

Viz je 1453. propala, ali su njene tradicije ostale zive. Hriscanska vera je ostala sacuvana
ne samo kod Grka vec i kod Juznih Slovena i bila im je najveca svetinja u doba turske
vlasti. U Rusiji je pod pravoslavljem izvrseno ujedinjenje ruskih zemalja. Ivan III
oslobodilac i ujedinitelj ruskih zemalja ozenio se cerkom Tome Paleologa, bratanicom
poslednjeg viz cara. Uzeo je viz grb sa dvoglavim orlom, uveo je u Moskvi viz dvorski
ceremonijal i preuzeo je vocstvo nad hriscanskim istokom. Carigrad Novi Rim zamenila
je Moskva Treci Rim. Viz politicke ideje i duhovni ideali nastavili su da zive u Ruskom
carstvu. I na Zapadu se osetilo delovanje viz kulture. Viz je sacuvala kulturna blaga
Antike. Sacuvala je rimsko pravo, grcko pesnistvo, filozofiju i nauku i predala ih u
nasledje evropskim narodima.