S A D R A J: UVOD Pravna Norma..2 Elementi I vrste pravnih normi3 Hipoteza dispozicije...5 Dispozicija.5 Sankcija..

7 Delikt9 Zakljucak10 Literatura11

PRAVNA NORMA Pravo (pravni poredak) je kompleksan fenomen koji u sebi sadri normativni deo, vrednosni odn. metapravni deo, faktiki odn. socijalni deo. Noramtivni deo se sastoji od pravnih normi i pravnih akata. Pravna norma je obavezno pravilo o ponaanju ljudi u drutvu, zagarantovano dravnim autoritetom, odnosno institucionalizovanom prinudom. Pravna norma nije isto to i lan ili paragraf jednog zakona ili nekog drugog pravnog akta. Pravna nauka ima za zadatak da iz razliitih pravnih akata izdvoji sastavne delove jedne pravne norme. Primera radi, delovi jedne pravne norme mogu se nalaziti u razliitim pravnim aktima (zakonima, u redbama i tsl.) dok se dispozicija, kao pravilo o ponaanju nalazi u jednom aktu, dotle se sankcija nalazi u nekom sasvim drugom aktu. Pravna norma, kao intelektualna, jeziko-logika tvorevina, sadri u sebi uvek jedan preskriptivan sud treba, jedan nalog, zapovest (imperatum) o ljudskom ponaanju. Definisanjem norme kao zapovesti izraava se njen obavezan karakter, a ne sadraj volje ili psihiki odnos volja nadreenog i podreenog. Utoliko, pravna norma predstavlja depsihologizovanu zapovest, propis treba, a ne nalog volje hou. Pravna norma je heteronomno pravilo, tj. obavezuje bez obzira na lini stav onoga kome je upuena prema njenoj valjanosti ili ispravnosti. Kako vaenje pravnog poretka zavisi od efikasnosti (Kelzen), od faktikog elementa prava, od ponaanja ljudi po normama, to nije bez znaaja da li e pravne norme izazvati autonomnu poslunost onih kojima su upuene, ili e ih ljudi slediti iz iste navike pokoravanja (Ostin), ili, pak, jedino usled kazne koja je propisana za njihovo nepotovanje. Da bi pravna norma bila delotvorna, ona mora biti potkrpeljena sankcijom. Sila, meutim, ne predstavlja krajnji temelj i osnov prava, ve je, naprotiv, jedna tehnika pomo u ostvarenju normativnog treba. Naravno, i na ovom mestu je od velikog znaaja da li se jedno pravilo o ponaanju prihvata autonomno ili se, pak, namee adreasatima norme. U potonjem sluaju, subjektima prava takvo pravno pravilo izgledae kao manifestacija sile i kao akt volje nadreenog. Postavka da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin ne sadrzi u sebi nuzno ni da neki pojedinac zeli ili zapoveda tako,ni da se pojedinac koji treba da se ponasa na odredjeni nacin stvarno I ponasa na taj nacin. Norma je izraz ideje da nesto treba da se dogodi, posebice da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin. Normom se nista ne kazuje o stvarnom ponasanju konkretnog pojedinca. Postavka da neki pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin znaci da je to ponasanje propisano normom; ova moze biti moralna ili pravna norma, ili bilo koja druga norma. Postavka u svrhu da nesto treba da se dogodi jeste postavka koja se odnosi na postojanje I sadrzinu norme, ali ne postavka o prirodnoj stvarnosti tj.o stvarnim dogadjajima u prirodi. Norma koja izrazava ideju da nesto treba da se dogodi; iako se mozda nece stvarno dogoditi vazi. A ako se dogadjaj o kome je rec sastoji iz ponasanja pojedinca, ako norma kaze da izvestan pojedinac treba da se ponasa na odredjeni nacin, onda je norma obavezna za tog pojedinca. Jedino pomocu pojma norme I kolerativnog pojma treba mozemo shvatiti specificno znacenje pravnih normi. Samo tako mozemo razumeti njihovu primenljivost na one cije ponasanje ona predvidjaju, za koje ona propisuju odredjen nacin postupanja.

Reci da neka norma vaziza odredjeno lice ne znaci reci da odredjeno lice ili odredjena lica hoceda se druga lica ponasaju na odredjen nacin, jer norma vazi isto tako I ako takva volja ne postoji. Razlika izmedju treba I jesteje osnovno za opisivanje prava. Ucenje o strukturi pravne norme vezuje se za kraj 19 i pocetak 20 veka. Tada nastaje shvatanje da pravna norma ima dva elementa, to se izrazava sudom ako A treba B, ako se izvrsi prekrsaj norme, treba da se primeni sankcija. Ovaj ustav u teoriji prava zastupao je Hanz Kelzen: ako nastupi cinjenica, uslov tj.prekrsaj treba da nastupi cinjenica posledica sankcije. Ako P treba S. Kao reakcija na ovo shvatanje nastaje ucenje da pravna norma ima tri elementa: HIPOTEZU, DISPOZICIJU i SANKCIJU. Posto hipoteza moze biti dvojaka hipoteza dispozicije i hipoteza sankcije. O tome govori shvatanje o cetvornoj strukturi pravne norme; pravna norma pored dispozicije i sankcije sadrzi i hipotezu dispozicije i hipotezu sankcije.

Pravni poredak
pojam pravnog poretka (tri elementa I dominacija normativnog elementa) pojam pravne norme (lat.mera, standard, pravilo) pravilo o ponasanju ljudi ciju primenu nadzire I stiti drzava o onome sto treba da bude zapovest (a ne savet, molba) heteronomnost norme prinidnost (iznudljivost) pravne norme dva osnovna elementa norme dispozicija I sankcija povezana u alternativni sud njihova veza je delikt pre svih ovih elemenata dolazi pretpostavka dispozicije

Vrste normi
najvaznija je podela na opste I pojedinacne kriterijum je broj slucajeva koji narma regulise :jedan slucaj ili neodredjen broj slucajeva, slucaj koji se ne ponavlja ili citavu vrstu slicnih dogadjaja univerzalno opste I partikularno opste norme pojedinacna norma uredjuje tacno odredjen slucaj I ponasanje odredjenog (ili odredivog) subjekta I ona iscrpljuje svoje vazenje primenom u tom slucaju

Pretpostavka dispozicije Postoji kod uslovnih normi (razlika uslovne i bezuslovne) To je onaj deo pravne norme koji u sebi sadri injenice ili okolnosti za ije postojanje pravni poredak vezuje nastupanje odreenih pravnih posledica, odnosno nastanak, menjanje ili prestanak pravnih odnosa.

HIPOTEZA DISPOZICIJE Hipoteza ili pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji odredjuje cinjenice ili okolnosti cijim postojanjem je uslovljen zahtev, obaveza ponasanjaodnosno dispozicija. Obaveza da se po zahtevu sadrzanom u dispoziciji ponasa nastaje tek posto se ispune uslovi iz hopoteze dispozicije. Hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme. Norma propisuje da lica koja navrse sedamdeset godina zivota ili cetrdeset godina radnog staza sticu pravo na starosnu penziju. U ovom primeru pretpostavka dispozicije sastoji se u navrsenih sedamdeset godina zivota ili cetrdeset godine radnog staza kao uslov za primenu dispozicije. Sadrzina hipoteze moze biti vise ili manje odredjena pa se hipoteze dispozicije mogu razlikovati kao apsolutno I relativno odredjene. U slucaju apsolutno odredjenih hipoteza dispozicija sasvim precizno su odredjeni uslovi za koje se vezuje ponasanje pravnog subjekta po dispoziciji, dok kod relativno odredjenih hipoteza dispozicije uslovi nisu precizno utvrdjeni kao obrazac ponasanja po dispoziciji. DISPOZICIJA Dispozicija je centralni, bitan deo pravne norme. Lat.disposito (raspored, razmestaj). Primarno, uslovno I alternativno pravilo koje predvidja da mora, sme ili moze da se nesto cini, ne cini ili trpi. Dispozicija sadrzi zapovest kojom se od obaveznog subjekta trazi da prema ovlascenom subjektu u predvidjenoj situaciji izvrsi svoju obavezu, da se ponasa po dispoziciji. Ona sadrzi glavni, primarni zahtev o ponasanju. Na taj nacin dispozicija vrsi uredjivanje medjusobnih odnosa u drustvu rasporedjivanjem prava I obaveza medju ljudima. Zapovest moze bitiu vidu naredjenja upravljena na aktivnost, cinjenje, pozitivnu radnju (na primer :roditelji su duzni vaspitavati I izdrzavati svoju decu, vlasnici nepokretnosti obavezni su placati porez, vojni obveznici sluziti vojni rok...) Dispozicija se moze sastojati u zabrani aktivnosti, tj.pasivnom drzanju (zahtev da subjekti nest one urade da ne kradu, da ne klevecu drugog, da ne cine stetu). Zahtev u dispoziciji moze da bude iskazan I u vidu ovlascenja dozvole (ovlascenje subjekta da stiti svoje zdravlje, da ulozi prigovor, zalbu). Dispozicija se moze sastojati I u prepustanju odlucivanja. Medjutim bez obzira na vrstu zapovesti svaka dispozicija kao pravilo o ponasanju subjekta prava sadrzi istovremeno u sebi I pravno ovlascenje I pravnu obavezu, pravo ili obavezu da se nesto cini ili ne cini, da se od drugog trazi da nesto cini ili ne cini..Posto je dispozicija bitan deo norme, karakter dispozicije odredjuje I karakter pravne norme. S obzirom na nacin na koji je izrazena zapovest, razlikujemo cetiri vrste dispozicije naredjujuce ili pozitivne (preceptivne), zabranjujuce ili negativne (prohibitivne), -ovlascujuce ili dopustajuce (permisivne), -deklarativne ili interpretativne (eksplikativne). Naredjujuce dispozicije traze neku pozitivnu radnju, akt, cinjenje, zabranjujuce, uzdrzavanje od neke radnje, dok ovlascujuce predvidjaju ovlascenje da se nesto cini ili nesto zahteva od drugog subjekta. Deklarativne dispozicije odnosno one koje sadrze objasnjenje ili definiciju,

na izgled ne predstavljaju nikakve zahteve za subjekte. Jezicki izraz nije ni u naredbi, ni u zabrani, ni u ovlascenju, vec u konstataciji ili opisu (npr.opis zastave ili grba). S obzirom na stepen slobode ovlascenih I obaveznih subjekata razlikuje se apsolutno odredjene I relativno odredjene dispozicije.apsolutno odredjene dispozicije nazivaju se jos I kategorickim, imperativnim. Kod njih je zahtev tacno odredjen, a zapovest adresatima oznacena jetako I nikako drugacijene ostavljajuci subjektu, u postupanju po dispoziciji, nikakvu slobodu. Takve su I zabranjujuce dispozicije. Relativno neodredjene dispozicije mogu biti, s obzirom na slobodu adresata, dispozicije sa neodredjenim pojmovima I pravnim standardima, alternativne dispozicije, dispozicije s diskrecionom vlascu I dispozitivne (zamenljive) dispozicije. Mnogovrsnost I slozenost drustvenih odnosa uslovljava da se u pravu nuzno koriste dispozicije sa nedovoljno odredjenim pojmovima. Stvaralac norme ponekad upotrebljava I neodredjene pojmove koji se naxivaju pravnim standardima.(na primer.brza voznja, javni red I mir, dobar domacin..itd). pravni standardi su pojmovi koji menjaju svoju sadrzinu u zavisnosti od konkretnih okolnosti u kojima se primenjuju. Iako pravni standard obuhvata raznorodna ponasanja, on ne podrazumeva u konkretnim okolnostima slobodu izbora za subjekta obaveze. Samo jedno ponasanje je u skladu sa dispozicijom, a sva ostala predstavljaju njen prekrsaj. Alternativne dispozicije daju slobodu subjektu adresatu da bira jednu od predvidjenih alternative, ali samo u okvirima ponudjenih. Alternativna dispozicija prevashodno se odnosi na subjekte ovlascenja, a moze izuzetno da se odnosi I na subject obaveze, u smislu da on, u okviru alternative bira nacin ispunjenja svoje obaveze. Dispozicije s diskrecionim ovlascenjem ili kako se jos nazivaju, dispozicije sa slobodnom ocenom, sa diskrecionom vlascu, diskrecionim pravom takve su dispozicije koje ovlascuju organe drzavne vlasti (upravne, sudske) da u primeni dispozicije biraju izmedju vise mogucnosti, rukovodeci se principima zakonitosti I celishodnosti. Drzavni organ kao subject nadleznosti prilikom donosenja odluke bira koja ce najbolje odgovarati potrebama konkretnog slucaja rukovodeci se, pri tome, javnim interesom ili nekim posebnim drustvenim interesima. Dispozitivne ili zamenljive dispozicije dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugacije od predlozenog, odnosno, da postojecu dispoziciju zamene nekom drugom, da sami stvore dispoziciju. Ukoliko se to ne ucini, primenjuje se dispozitivna dispozicija. Ovakve dispozitivne dispozicije predvidjene su u onim granama prava gde vazi nacelo autonomije volje (aut.volje je jedno od osnovnih nacela modernog gradjanskog prava po kome se voljom zasnivaju I regulisu gradjanski pravni odnosi) kao sto je to u najvecem delu, gradjansko pravo, obligaciono, nasledno I medjunarodno privredno pravo. U ovim granama prava sloboda subjekta izrazava se kroz fakultativnu obavezu- kada izbor ispunjenja vrsi subjekt obaveze; zamenu ispunjenja-kada subjekt ima ovlascenje da ispuni obavezu zamenom za nesto drugo u odnosu na ono na sta se obavezao; odustanak, tj.placanjem moze da se oslobodi obaveze.

SANKCIJA sankcija kao pravno odredjena posledica ponasanja karakterisanog kao delikt, prekrsaj normativni I materijalni smisao sankcije institucionalnost pravne sankcije sekundarnost sankcije

Vrste sankcija (dve osnovne vrste) prema licima

krivicne gradjanske (imovinske prirode I izvrsava se iskljucivo na imovini stetnika. Njena svrha nije retribucija vec reparacija popravljanje nanete imovinske stete ili pak pruzanje satisfakcije licu kome je naneta moralna steta) prema aktima (nistavost I rusljivost) prema svrsi (retributivne I restitutivne)

Pojam pravnog pravila u oba svoja aspekta pravno pravilo kao norma koju je stvorila pravna vlast radi regulisanja ljudskog ponasanja, I kao instrument koji pravna nauka upotrebljava da opise pozitivno pravo je centralan pojam pravne nauke. Drugi osnovni pojmovi su sankcija, delikt, pravna obaveza, subjektivno pravo, pravni subject I pravni poredak. Pravbi poredak predvidja sankcije da bi izazvao izvesno ljudsko ponasanje za koje zakonodavac smatra da je pozeljno. Sankcije u pravu imaju karakter prinudnih akata. U pocetku je postojala samo jedna vrsta sankcija :krivicna sankcija, tj.kazna u uzem smislu, kazna koja se odnosila na zivot, zdravlje, slobodu, ili svojinu. Najstarije pravo je bilo samo krivicno. Kasnije se izvrsila diferencijacija u pogledu sankcije: pojavila se pored kazne gradjanskopravna sankcija, gradjanskopravno izvrsenje, nasilno oduzimanje svojine u cilju da se obezbedi naknada za protivpravno prouzrokovanu stetu. Sankcija u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno I sekundarno pravilo o ponasanju pravnih subjekata. Ona je usmerena prema delikventu, pociniocu prekrsaja I prema drzavnom organu koji, ukoliko je to potrebno treba da izvrsi I prinudnu meru u odnosu na delikventa. Ovako shvacena sankcija je, kao posledica prekrsaja, nuzan I sastavni deo norme. Medjutim, I dalje se u pravnoj nauci vode rasprave o tome da li je sankcija bitno ili nebitno svojstvo pravne norme. U sledecim konstatacijama se svi autori slazu, a to je da u drustvu jedni subjekti primenjuju prinidi na druge, koji su prekrsili dispoziciju, radi njihovog motivisanja da se ponasaju na pravno pozeljan nacin. Drugo u cemu se slazu pravna norma sluzi se fizickom silom I prinidom, trece sankcija se primenjuje kao posledica nepostovanja dispozicije, I potom, savremeno pravo obelezava centralizovana I normativno uredjena upotreba fizicke prinude. U pogledu vezanosti pravne norme za sankciju u smislu fizicke prinude u teoriji su se iskristalisale dve grupe shvatanja : sankcionisticka I antisankcionisticka. 6

Prema prvoj grupi za pravo je bitna njegova vezanost za sankciju, za fizicku prinudu, dok autori u okviru druge skupine dokazuju da prinuda ni u normativnom, ni u faktickom smislu nije bitno obelezje prava. U okviru sankcionisticke teorije u objasnjenju povezanosti prava I sankcije shvatanja se medjusobno bitno razlikuju. Najstariji stav istice da je bitno obelezje prava stvarna primena drzavne sankcije na prekrsioce pravne norme. Prema drugima bitno obelezje prava je ustanovljenost sankcije kao elementa svake pravne norme, pri cemu stvarna primena nije bitna. Najistaknutiji pobornij ovog normativnog pristupajeste Hans Kelzen koji smatra da je efikasna primena prinude bitno obelezje celine pravnog poretka, dok je za pravnu normu bitno da sadrzi sankciju kao bitan, normativan element, ali ne I da je ona primenjena u slucaju prekrsaja. U trecu grupu spadaju oni koji zastupaju mesovit, realisticko-normativni pristup prema kome bitno obelezje prava nije ni stvarna primena, ni ustanovljenost sankcije za vecinu normi jednog pravnog sistema, vec njihova pripadnost jednom poretku pravnih normi. Sankcija nije stvar vazenja prava, nego efikasnosti koja je presudna sa postojanje pravnog poretka. Pored navedena tri stava, u teoriji I filozofiji prava o prinidljivosti prava istice se stav o empirijskoj ili apriornoj mogucnosti da se primeni prinuda. Izuzev ovih shvatanja, u okviru socioloskih teorija prava razvija se stav da za pravo nije bitna organizovana drzavna prinuda, nego prinuda kao spontana reakcija ljudi na krsenje pravnih pravila I drustvenih vrednosti. Ovo shvatanje razvio je pocetkom 20 veka Leon Digi polazeci od ideje da drustvene norme postaju pravne kada prodru u svest mase I pojedinaca, kada oni osecaju I smatraju da osecanje drustvenosti I pravde zahteva da norma bude sankcionisana. U modernoj nauci, nasuprot sankcionistickoj teoriji prava, razvijaju se antisankcionisticki stavovi u okviru kojih dominira ideja da prinuda nije bitno obelezje prava, kao sto nije ni drzavnost. Pored toga, u pravnom sistemu postoje I nesankcionisane norme. Postavlja se pitanje karaktera pravila bez sankcije, tj.da li su ona prava ili ne. unutar jednog pravnog poretka nemaju sve norme drzavnu sankciju, one ne pokrivaju ceo, vec samo najveci deo pravnog poretka. U tu grupu spadaju norme koje se odnose na vrhovne, ustavotvorne organe. Raznovrsne sankcije se mogu klasifikovati prema razlicitim kriterijumima. Prema vrsti dobra mogu se podeliti na telesne, materijalne I moralne. Prema cilju dele se na retributivne I restitutivne. Kod retributivnih cilj je odmazda, a kod restitutivnihnaknada stete I povracaj u predjasnje stanje. Ako se sankcija shvati kao kao prinidna mera, razlikujemo sankciju prema licima I sankciju prema aktima. Sankcije prema licima (fizickim I pravnim), sobzirom na vrstu prekrsaja, mogu biti :krivicno-pravne, gradjanskopravne, disciplinske i tako dalje. Sankcije prema pravnim aktima, s obzirom na stepen nezakonitosti, dele se na nistave I rusljive. i nistavost I rusljivost su posredno sankcije prema licima. U slucaju nistavosti po sluzbenoj duznosti ponistavaju se sve pravne posledice nezakonitog pravnog ponistenja, I za proslost. Kod rusljivosti zainteresovanom subjektu ostavljena je sloboda da l ice zahtevati sankciju, I ako se izrekne, ona dejstvuje od sada, ubuduce. Sankcije mogu biti apstraktne I konkretne. Opste pravne norme sadrze apstraktnu sankciju. Sud donosi pojedinacan akt u kome odredjuje konkretnu sankciju.

DELIKT delikt (prekrsaj) je radnja koja je suprotna ponasanju koje je u dispoziciji predvidjeno kao obavezno pretpostavka sankcije dve vrste o krivicnopravni administrativni o gradjanskopravni Da bi postojao delikt osim same radnje krsenja dispozicije, potreba je I psihicki odnos subjekta prema toj radnji tada je subject odgovoran Odgovornost je podloznost prekrsioca dispozicije sankciji; Da bi ona postojala neophodne su dve stvari

o uracunljivost : sposobnost da se oceni moralni I socijalni znacaj dela I sposobnost za vladanje sobom o vinost (psihicki odnos izvrsioca prema svom delu umisljaj nehat

Sankcija je posledica ponasanja za koje se smatra da je stetno za drustvo I koje treba, prema intencijama pravnogporetka, da se izbegne, to ponasanje se oznacava terminom delikt, ako se ovaj termin uzme u najsirem smislu. Ako treba da definisemo pojam delikta u skladu sa principima ciste pravne nauke, onda intencije pravnog poretka I cilj zakonodavca mogu uci u definiciju jedino ukoliko su izrazeni u materijalu koji je stvorio postupak stvaranja prava, ukoliko su vidljivi u sadrzini pravnog poretka. Inace, pojam delikta ne bi bio pravni pojam. Posmatrano s tog gledista, delikt je uslov za koji pravna norma vezuje sankciju. Izvesno ljudsko ponasanje je delikt zato sto pravni poredak za to ponasanje, kao uslov, vezuje sankciju kao posledicu. Delikt je krivican ako za posledicu ima krivicnu sankciju, a delikt je gradjanski ako ima gradjansku sankciju. S gledista teorije ciji je jedini object pozitivno pravo, nema nikakvog drugog kriterijuma delikta do cinjenice da je ponasanje uslov sankcije. Ne postoji delikt po sebi. U tradicionalnoj teoriji krivicnog prava pravljena je razlika izmedju mala in se I mala prohibita, tj.ponasanja koje je zlo po sebi, I ponasanja koje je zlo jedino zato sto je zabranjeno od strane pozitivnog drustvenog poretka. Ova razlika je tipican element prirodnopravne doctrine. Ona polazi od postavke koja se ne moze naucno dokazati da su izvesne vrste ljudskog ponasanja delikti po samoj svojoj pravoj prirodi. Medjutim, pitanje ukoliko je izvesno ljudsko ponasanje delikt ne moze biti reseno analiziranjem tog ponasanja; ono se moze resiti jedino na osnovu izvesnog pravnog poretka. Jedino isto ponasanje moze biti delikt prema pravu zajednice A, I moze uopste ne biti delikt prema pravu zajednice B.Ljudsko

ponasanje moze se smatrati deliktom jedino ako neka pozitivna pravna norma vezuje sankciju kao posledicu za to ponasanje kao uslov. Zakljucak pravo (pravne norme), moral U drutvenoj svakodnevici ali i u domenu teorije teko je osporiti tvrenje da su pravo i moral od izuzetnog znaaja za formiranje i regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I za pravo kao i za moral moe se rei da predstavljaju sisteme pravila na osnovu kojih se odreuje, usmerava i vrednosno procenjuje ljudsko ponaanje. Iz grubo skiciranog pojmovnog odreenja oba fenomena oigledna je relavantnost prava i morala za aristotelovski reeno svet ljudskih stvari. Stoga svaki pokuaj razumevanja oveka, drutva ili drave direktno ili indirektno vodi ka tematizaciji kako prava tako i morala. Sloeni karakter drutvenih odnosa pokazuje da se moral i pravo teko mogu posmatrati kao dve u potpunosti zasebne i u sebi zaokruene celine. I konkretni ivot i teorija saglasni su u stavu da se usmeravanje i procenjivanje ljudskih postupaka putem prava i morala na najadekvatniji nain moe predstaviti ako se i pravo i moral kao zasebne celine postave u sloeni kontekst njihovih odnosa.. Pravna filozofija H.L.A Harta kao i njegovog uenika Ronalda Dworkina upeatljivi su primeri teze o polaritetu. Za Harta, pravo je skup pravila iji je cilj uspostavljanje i odranje drutvene kontrole kao preduslova za drutveni ivot. Hartova doslovna definicija prava glasi: Pravo je skup obaveza kao primarnih i sekundarnih normi. Kada se govori o pravu kao skupu normi misli se na sistematski ustrojeni skup dva kvalitativno razliita tipa normi: primarnih i sekundarnih. Primarne norme definiu skup zahteva koje treba ispuniti nezavisno od elja pojedinanog ili grupe delatnika. Re je o postupcima koji izraavaju dunosti i koji se odnose na ogranienje slobode u primeni nasilja kao i zabranjivanju pljake ili obmanjivanja. Ovo norme prevashodno se tiu fizikih pokreta ili promena. S druge strane, sekundarne norme bave se distribucijom bilo privatnih bilo javnih ovlaenja. Re je o normama koje parazitiraju na primarnim normama. U ovu vrstu normi ubrajaju se: pravilo priznanja (norma na osnovu koje se vri identifikacija norme kao norme pravnog sistema kao i uspostavlja postupak utvrivanja validnosti norme; u savremenim pravnim sistemima, npr. u Velikoj Britaniji, u pravila priznanja ubrajaju se akti Parlamenta, precedenti, obiaji koji su proli test racionalnosti...), norma promene (definie ko i kako moe promeniti norme u okviru jednog pravnog sistema) i norma presuivanja (norma koja daje ovlaenja pojedincima da donose autoritativne odluke da li su primarne norme prekrene ili ne) Funkcija sekundarnih normi je da uspostave odreenost, dinaminost i efikasnost u funkcionisanju pravnog sistema. Hans Kenzel : postojanje pravne norme sastoji se u njenom vazenju, a vazenje pravne norme, iako nije istovetno s izvesnim cinjenicama, uslovljeno je time. Te cinjenice su efikasnost citavog pravnog poretka kome norma pripada, postojanje jedne cinjenice koja stvara normu I nepostojanje bilo koje cinjenice koja ponistava normu primitivnom svescu potpuno vlada princip odmazde. Pravna norma je prototip toga principa. kad neki pravni poredak ili pravnu ustanovu ocenjujemo kao pravednu ili nepravednu, mi mislimo da kazemo nesto vise nego kad kazemo da je neka cinija jela dobra ili rdjava, u smislu da nalazimo da je ukusna ili ne.

 OSNOVNI DRUSTVENI ZAKON PRETSTAVLJA NORMA PREMA KOJOJ DOBRO TREBA DA BUDE NAGRADJENO, A ZLO KAZNJENO.

Literatura Knjige Gordana Vukadinovic, Radivoj Stepanov Opste ucenje o pravu H.L.H. Hart Pojam prava preveo Nikola Krznari, Izdavaki Centar Cetinje i CIDPodgorica, 1994. H.L.H Hart The essays in Jurisprudence and Philosophy Clarendon Oxford Press, Oxford,1989. Lon Fuller Moralnost prava preveo dr Milorad Ivovi, CID, Podgorica, 1999. H. Kelzen Opta teorija prava i drave preveli prof.dr Radomir Luki i dr Milan Simi, Pravni Fakultet-Centar za publikacije, Beograd 1998. H. Kelzen ista teorija prava preveo Danilo Basta, Pravni Fakultet-Centar za publikcije, Beograd, 1998. G. Radbruh Filozofija prava prevela Duica Gutea, Pravni Fakultet-Centar za publikacije, Beograd, 1998

10

FAKULTET ZA USLUZNI BIZNIS

Predmet Opste Ucenje o Pravu Profesor Prof.Dr.Dragan Mrksic

TEMA

ELEMENTI PRAVNE NORME

11

Biljana milivojev 614/05

Novi Sad, Oktobar 2007

12