KARAKTERISTIKE BUNRAKU POZORITA Bunraku lutkarsko pozorite, koje se smatra najfinijom formom lutkarstva na svetu, je u stvari kombinacija tri

vrste umetnosti (manipulacije lutaka, joruri recitovanja i shamisen muziciranja) za ije ovladavanje su potrebne godine upornog vebanja. Bunraku je u poetku bio naziv za pozorite u kome su bile odravane lutkarske predstave, da bi se kasnije sama lutkarska umetnost tako nazivala, a danas se koristi kao zvanian naziv za lutkarsko pozorite. Lutkarska umetnost je dobila naziv Bunraku tek pri kraju Meiji ere (1868-1912.). Do tog vremena ova umetnost je bila poznata pod nazivima ayatsuri joruri shibai (''igra lutke joruri''), ningyo joruri (''lutka joruri'') i ''lutkarska pripovedaka drama''. Joruri je vrsta amanske muzike, i ovi nazivi su oznaavali da su predstave praene ovom muzikom. Bunraku se odlikuje ne samo visokim umetnikim kvalitetom, ve i visokim kvalitetom joruri muzike i vetine upravljanja lutaka. Svaka lutku su pokretala trojica lutkara. Za razliku od ostalih lutkarskih pozorita u svetu, u Bunraku pozoritu lutkari su vidljivi za gledalite, nisu sakriveni iza paravana. Kao dve osnove Bunraku pozorita mogu se smatrati joruri (drama) i narativno pevanje Gidayubushi, koje je stvorio Takemoto Gidayu (1651-1724), to je poseban oblik vokalne muzike. Od drevnih vremena pevanje je u Japanu bilo podeljeno u dve grupe: utai pevanje) i katari (recitovanje, bajanje). Glavna razlika je bila u tome to utai ima odreenu melodiju, ritam i tempo, dok je glavna uloga katari pevanja objanjenje radnje i zapleta. Katari je preuzeo heikyoku stil pripovedanja (pripovedanje ''Pria o Heike-u''), koji je bio praen melodijom izvodjenom na instrumentu biwa (instrument nalik leutu), i smatra se pretkom pripovedake umetnosti. U to vreme heikyoku je bio veoma popularan, a izvoai, koji su bili poznati kao joruri glumci, su privlaili veliku panju. ISTORIJA BUNRAKU POZORITA

Ne moe se sa sigurnou odredi nastanak joruri drame, ali predpostavlja se da je to bilo oko sredine Muromachi perioda (druga polovina XV veka). Jojuri drama je dobila naziv po srednjevekovnoj legendi ''Pria o princezi Jojuri i dvanaest zatitnikih boanstava'', a kasnije je taj nain pripovedanja primenjivan i na druge prie a zadrao naziv po princezi Jojuri. Sredinom XVI veka, iz Ryukyuan kraljevstva na Okinavi preuzet je instrument sanshin, od kojeg je kasnije nastao

shamisen (vrsta troiane gitare). Krajem XVI veka je shamisen muzika poela da se koristi u izvoenju jojuri drama. Jojuri umetnost se prvo razvila u zapadnom Japanu, u glavnom u Kyotu, a nedugo zatim je preneena u Edo (staro ime za Tokyo), i do sredine XVII veka veliki broj jojuri kola je osnovan.
Gidayu-bushi, vrsta umetnikog izraza koju je osnovao Takemoto Gidayu, i koji je preuzimao tehnike raznih kola, postao je veoma popularan.1684. godine Takemoto Gidayu je osnovao Takemoto-za teatar u okrugu Dotonbori, i udruio se sa piscem Chikamatsu Monzaemonom (1653-1724), ija je dela uglavnom izvodio. Od tada sve ostale kole su poele polako da se gase, tako da je gidayu-bushi ostao poznat jednostavno kao jojuri. Predstave su bile podeljene na dve tematike: one o plemikoj i vojnoj klasi, zvane jidai-mono (''istorijska drama''), i one o obinom stanovnitvu, zvane sewa-mono. 1703. Monzaemon je objavio svoje najpoznatije delo, Sonezaki Shinju (''Ljubavno samoubistvo u Sonezakiju''). Prvo izvoenje ovog dela dovelo je do jednog veoma vanog incidenta. Jedan od Gidayuovih uenika, Toyotake Wakadayu, koji je imao predivan glas i bio veoma popularan zbog svog naina pripovedanja, napustio je Takemoto-za i osnovao sopstveno pozorite Toyotake-za, u istom Dotonbori okrugu. On je Tatsumatsu Hachirobeia, glavnog pokretaa enskih lutaka u Takemoto-za, najboljeg lutkara u zemlji, proglasio sa poslovnog partnera, a Ki No Kaiona, glavnog pisca Takemotoza, za zvaninog pisca svog novog pozorita. Pozorite Toyotake je uskoro postalo glavni rival Takemoto pozoritu, i ovo njihovo dovelo je vrtoglavog uspona jojuri drame, njenog ''zlatnog doba'' poznatog kao Chikuho doba.

Lutarsko pozorite je dostiglo vrhunac u periodu od 1746. do 1748. godine kada su Namiki Senryu, Miyoshi Shoraku i Takeda Izumo, u Takemoto pozoritu, napisali tri dela koja su postala klasici Bunraku pozorita: Sugawara Denju Te-narai Kagami (Tajna Sugawara Kaligrafije), Yoshitsune Senbon-sakura (Yoshitsune I Hiljadu Drvea Vinje), i Kanadehon Chushingura (Blago Odanih Sluga). ak i u dananje vreme, ovo su predstave koje se najee izvode. Meutim, u drugoj polovini XVIII veka popularnost lutkarskog pozorita je naglo poela da opada, a Takemoto i Toyotake pozorita su zatvorena.

Lutkarske predstave su nastavile da se izvode u hramovima i svetilitima, i halama koje su se nazivale yose. Smatra se da je tradicija ''pokretanja lutaka'' veoma dugaka u Japanu. Zabeleeno je da je jo u Heian periodu (784-1185.) postojala grupa umetnika koja je putovala irom zemlje i izvodila predstave sa pokretnim lutkama. Ovi umetnici su se zvali kairaishi i kugutsumawashi, oba naziva znae ''pokretai lutaka''. Do XIII veka ovi lutkari su postali vezani za hramove, i povezavi lutkarsku umetnost sa jojuri dramom, svoje predstave su poeli da izvode u malim dvoranama umesto na ulicama. U poetku lutkari su drali i upravljali lutkama iznad zavesa. Lutke nisu imale noge tako da su lutkari morali da uguraju svoje ruke ispod njihove odee i oponaaju hodanje, a ruke su mogle da im se pokreu i obavljaju jednostavne pokrete. Odprilike u periodu kada je Takemoto pozorite otvoreno, lutke su bile male i njima je upravljala samo jedna osoba. Ali tokom vremena izrada lutaka je napredovala, tako da je do 1734. godine bilo potrebno tri lutkara za upravljanje jednom marionetom. Dve godine kasnije veliina lutaka je udvostruena, slina veliini koja se danas koristi ( visine prosenog oveka). Veruje se da je u ovom periodu i bina promenjena da bi se prilagodila trojici lutkara.

Nakon zatvaranja Takemoto i Toyotake pozorita, mala jojuri dvorana je otvorena blizu mosta Kozu u Osaki, a 1811. postala je deo hrama Inari. Vlasnik je bio Uemura Bunrakuken, a 1872. kada je ovo pozorite preseljeno u Matsushimu postalo je poznato kao Bunraku-za. Ubrzo nakon toga, 1884. godine Hikoroku pozorite je osnovano u okrugu hrama Inari i postalo je rival Bunraku pozoritu koje su preselilo u Osako Goryo oblast. Lutkarski teatar je doiveo rast popularnosti kao u Chikuho dobu. Iako je Hikoroku zatvoren 1893. Goryo Bunraku pozorite se razvilo u

glavnog predstavnika lutkarskog pozorita. Po imenu pozorita sama umetnost lutkarstva u Japanu je dobila ime Bunraku. 1909. godine Bunraku pozorite je iz ruku Uemura porodice prelo na Shochiku industriju zabave. Goryo Bunraku pozorite je 1926. izgorelo do temelja, a 1930. godine novo Bunraku pozorite je izgraeno u Yotsubashi. Nakon Drugog svetskog rata, prvo pozorite koje je obnovljeno zbog bombardovanja bilo je upravo Yotsubashi Bunraku. To je bilo zato to Bunraku nije bio samo znamenitost Osake ve i svetsko kulturno blago koje je trebalo sauvati. 1955. vlada je progasila Bunraku pozorite za kulturno blago Japana. 1963. Bunraku je preao pod kontrolu Bunraku Asocijacije. 1966. prvo Narodno pozorite je izgraeno u Tokyskoj Miyake -zake oblasti, i od tada su lutkarske predstave izvoene u organizaciji Narodnog pozorita. Naporima i zalaganjem Bunraku Asocijacije i Kansai Ekonomske Asocijacije, 1984. godine, Narodno Bunraku Pozorite je osnovano na mestu nastanka lutkarske umetnosti, u Osaki. 2003. godine Bunraku pozorite je stavljeno pod zatitu UNESCO-a kao izuzetno kulturno blago i nasledstvo oveanstva.
GIDAYU-BUSHI I SHAMISEN Bunraku dela su se razvijala kroz gidayu-bushi pripovedanje, ija je uloga bila da isprati pokrete i izraze lutaka u predstavama. Narator (tayu) ne samo da izgovara sve dijaloge, ve i objanjava situacije i dogaaje koji se u delima deavaju. Dugaka dela traju oko 90 minuta, a broj likova se kree od samo nekoliko do ak petnaest. A narator daje glasove svim likovima (mukim i enskim, starim i mladim), na razliite naine, prikladno svakom liku. Njegov glavni zadatak je da izrazi tane emocije svakog lika u predstavi. Neko ko po prvi put gleda ovu vrstu predstave moe biti iznenaen preuveliavanjem emocija likova, ali upravo to je glavna karakteristika gidayu-bushi, da na publiku prenese jake utiske likova u delima.

Postoje tri vrste shamisen instrumenta: futo-zao (''debeli vrat''), chu-zao ili naka-zao (''srednji vrat'') i hoso-zao (''tanak vrat''). Prema svom imenu, futo-zao je najvei od svih, i upotrebljava se pri pevanju iz donjeg abdomena, i proizvodi veoma jake tonove. Kao to narator pri recitovanju vie obraa panju da doaravanje oseanja likova nego na melodiju, tako i muziar na shamisenu se trudi da pomae naratoru u tom doaravanju oseanja. Savrena tehnika sviranja je potrebna da bi se tonovima doarala ljudska psiha. LUTKE Lutke u Bunraku pozoritu se razlikuju od svih ostalih lutaka irom sveta po tome to je za njihovo pokretanje potrebno troje lutkara. Ti lutkari su: omo-zukai (operator glave), koji kontrolie glavu i lice lutke sa levom rukom, a desnom rukom kontrolie desnu ruku lutke, hidari-zukai (levi operater), koji svojom desnom rukom kontrolie levu ruku lutke, i ashi-zukai (noni operater), koji sa obe ruke oponaa hodanje lutke. Ako svo troje lutkara ne funkcioniu u savrenoj harmoniji, pokreti lutke su neprirodni, i lutka nikako nee podseati na ivo bie. Leva ruka operatora glave je kao kima lutke, i njom on unosi ivot u lutkine pokrete. Lutkarska obuka poinje sa nogama, onda sa levom rukom i na kraju se zavrava sa desnom rukom i glavom. Pria se da je potrebno deset godina za svaku od ovih obuka. Da bi operator leve ruke mogao slobodnije da se kree, operator glave nosi jednu vrstu papua sa platformom. Visina ovih papua zavisi od veliine lutke, i varira od 20cm do 50cm. Lutkari se, prilikom nastupa, pridravaju koncepta kurogo (''crne odore''). Poto su lutkari vidljivi publici oni su obueni u crne odore, a crna boja simbolie nitavilo, pa se podrazumeva da su samim tim nevidljivi za publiku. Meutim, kako umetnik sve vie i vie ovladava svojom vetinom, njegova obaveza da nosi crno je manja, poto gledaoci ele da vide umetnika koji pokree lutke. Zbog toga je ideja de-zukai operatera (''operater ije lice nije pokriveno'') takoe usvojena u Bunraku pozoritu. Naravno, podrazumeva se da samo glavni operater nije obuen u crno, on nosi kimono sa grbom svoje porodice (montsuki) i suknju (hakama). Tri lutkara, osim to moraju besprekorno da sarauju meusobno, moraju takoe da budu u savrenoj harmoniji sa naratorom i shamisen muziarem da bi u potpunosti udahnuli ivot lutkama i doarali realnu situaciju. Glave lutaka su izrezbarene od drveta i uplje, i nataknute na specijalni dra (dogushi), i sa ovim draem glavni operater upravlja lutkom. Ruke i noge su zakaene svaka posebno za ramenu plou icama, ali po pravilu, enske lutke nemaju noge ve operater nogu svojim rukama zavuenim pod odorom lutaka improvizuje hodanje. Dugaka drvena armatura (sashigane) je zakaena za lutkinu levu ruku, i ovim mehanizmom operater upravlja levom rukom i akom. Glave Bunraku lutaka (kashira) su podeljene na muke i enske, a onda podeljene po kategorijama u zavisnosti od godina, socijalne klase, i nekih odreenih karakteristika, i svaka ima posebno ime koje odslikava njihov karakter. Pokretanje oiju, obrva i usta je zaduenje glavnog lutkara, koji to radi pomou mehanizma ica koje se nalaze u samoj glavi lutke.

Za izradu glava koristi se hinoki empres. Kada je rezbarenje glave zavreno, ona se prepolovi na dva dela, izdubi se i u nju se ugradi jednostavan mehanizam za pokretanje oiju i usta. Nakon toga, glava se nekoliko puta prefarbava sa gessom, bela osnovna boja koja se pravi od gofun-a (smrvljene morske koljke) koji se mea sa ribljim lepkom koji se zove nikawa. Kostimi lutaka se sastoje od unutranjeg ogrtaa (juban), unutranjeg kimona (kitsuke), spoljanje jakne (haori) ili spoljanjeg ogrtaa (uchikake), okovratnika (eri) i pojasa slinog earpi (obi). Da bi se lutkama dao utisak mekoe, odore su napunjene pamukom. Na zadnjem delu odora postoji rupa kroz koje lutkari upavljaju lutkom. Perike u Bunraku pozoritu se zovu kazura, i postoji nekoliko stilova u zavisnosti od lika koji se portretie. Majstor za perike (tokoyama) je zaduen da napravi odreene stilove (keppatsu) u zavisnosti od uloge lutke. U izradi perika u glavnom se koristi ljudska dlaka, mada se ponekad koristi i dlaka jaka da bi se dobilo na volumenu kose. BINA Yuka (muzika bina) je pomona bina sa koje se izvodi gidayu-bushi. Ona se nalazi desno od publike, u ravni sa prvim redovima. Na ovoj bini se nalazi specijalna rotaciona platforma na kojoj sede pripoveda i muziar na shamisenu, koja se nakon zavrenog dela rotira i dovodi sledee izvoae na binu. Izmeu krajnje gornje i krajnje donje bine nalazi se tri binska ''razdvajaa'' (ograde) koje se zovu tesuri. Deo iza druge ograde naziva se ''jama'' (funazoko-brodsko dno) i to je mesto gde se lutkari kreu. Ona je za jedan korak manja od glavne bine. Kada se lutke pokreu, njihove noge klize po ogradi tako da izgleda kao da one stvarno hodaju po zemlji. ''Zgrada'' (yatai) ili oslikana zavesa (kakiwari) su zakaeni za deo koji je najudaljeniji od publike (glavna ograda). Gledajui binu iz publike, desna strane se naziva kamite, a leva shimote. Lutke ulaze na binu i izlaze kroz malu crnu zavesu komaku koja se nalazi sa obe strane bine. Sa obe strane bine, iznad zavesa, nalaze se male prostorije sa zastorima od bambusa tako da publika ne moe da vidi unutra. U prostoriji sa desne strane nalaze se neiskusni pripovedai i shamisen muziari. Sa leve strane nalazi se hayashi (orkestar), koji svira na istrumentima kao to su flaute, razne vrste bubnjeva i zvona, i njihova uloga je da doaravaju atmosferu u predstavi proizvodei zvuke vetra, kie ili reke koja ubori.