116

Tre}i program Radio Beograda Br. 137138, III/2008 UDK 821.111.09-31 Xojs X. ID=154242572

@AN-MI[EL RABATE

KLASICI KRITIKE D@OJSA*

U rano prole}e 1931. godine D`ojs se suo~io sa novom brigom, pored naru{enog du{evnog zdravlja svoje k}erke italijanski slikar \ani Korte, koji je neko vreme `iveo u Parizu pre nego {to se vratio u Kopar, u blizini Trsta, patio je od fiks-ideje da je D`ojs bacio kletvu na njega i njegovu porodicu. Prema njegovom verovanju, cela porodica Korte bila je osu|ena da `ivi unutar Uliksa i svi su oni bili zarobljeni u ovom romanu kao u zatvoru. Korteova pisma postajala su nasilna, pretio je da }e ubiti pisca ako odmah ne ukloni kletvu. Zato je D`ojs zamolio prijatelja Luja @ijea da mu pomogne da se otarasi ovog ludaka. @ije i ostali su urazumili slikara i uskoro je ovaj incident sa Korteom zaboravljen. @eleo sam da postupkom ovog psihoti~nog ~oveka ilustrujem ekstremni slu~aj aktivnog u~estvovanja ~itaoca u knji`evnom delu, na koji kao da je sam D`ojs svojom voljom uticao i osmislio ga. Zaista, ~itaoci Fineganovog bdenja imaju ose}aj da su za~arani istog trenutka kada se udube u ovu knjigu: oni svedo~e da su do`iveli ~itanje kao ~udnu inicijaciju sve dok nisu uvideli da su se upetljali u mre`u, da su zatvoreni unutar ne-euklidovog tekstualnog prostora, iz kog je bekstvo mogu}e samo ako se prona|e odgovor na zagonetke koje je postavio sam autor, kao {to su razotkrivanje imena sakrivenog na nekoj od stranica, odgonetanje tajanstvenih aluzija na odre|ene knjige, istorijske doga|aje i li~nosti. Derida je vrlo ve{to objasnio ovo neobi~no ose}anje u razgovoru sa Derekom Etrid`om, vrsnim poznavaocem D`ojsovog dela:
Uliks je poput jedne od onih knjiga koju nakon ~itanja odlo`ite na policu sa ose}ajem da je deo rodoslova. Ona ima svoje pretke i potomke. Ali, D`ojs je sanjao o specijalnoj instituciji za svoje delo koje }e biti inaugurisano kao novi poredak. I zar nije, do izvesne mere uspeo u tome? Kada sam govorio o tome u Uliks gramofonu, morao sam da razumem i pode* Jean-Michel Rabat: Classics of Joyce Criticism, u Palgrave advances in James Joyce Studies, ed. by Jean-Michel Rabat, Palgrave, Macmillan, London, 2004, pp. 251275.

ROMAN TOKA SVESTI

lim sa njim njegov san. Kada ka`em podelim, ne mislim time da ga u~inim svojim, da ga prihvatim kao svoj sopstveni, ve} da i sam pripadnem D`ojsovom snu, da hodam po njegovom prostranstvu. Zar nismo svi mi, ljudi ili junaci, donekle stvoreni (kao ~itaoci, pisci, kriti~ari, profesori) u ili kroz D`ojsov san? Zar i sami nismo deo D`ojsovog sna, ~itaoci njegovog sna, oni o kojima je sanjao i o kome smo mi, zauzvrat sanjali?1

117

Ono {to se ~ini da va`i za Uliksa, kao da jo{ vi{e va`i za Fineganovo bdenje, knjigu za koju je D`ojs tvrdio da je nije napisao sam, ve} svi oko njega i da se kao takva mo`e prou~avati i ~itati zauvek. Jedna od te{ko}a koju stvara veliki broj teorijskih radova o D`ojsu (ogroman kao kriti~ka literatura o [ekspiru i Danteu) jeste ~injenica da mnogi kriti~ari ose}aju da je sve {to mogu napisati o njegovom delu sam D`ojs ve} predvideo. Na ovo nas je podsetio Derida gotovo apokalipti~nim `arom, polaze}i od premise da nas kasnija D`ojsova dela nagone da ovog pisca nosimo u se}anju, isto kao {to i mi naseljavamo njegovo se}anje; tako uve}ano pam}enje, pored univerzalne knji`evnosti i istorije, sadr`i i najrazli~itije religije, jezike, mitologiju. Mo`e li neko na}i opravdanje za ovu hipermneziju koja nas a priori ~ini svojim du`nicima i unapred unosi u knjigu koju ~itamo?2 D`ojsov stav nije mnogo daleko od stava sadisti~kog tvorca koji je podesio hipermnezi~nu ma{inu unapred, decenijama unapred, da bi nas procenjivao, kontrolisao, zabranio nam i najmanji slog, zato {to ne postoji ni{ta {to bismo mogli re}i, a da ve} nije programirano na ovom kompjuteru za hiljadu generacija Uliks, Fineganovo bdenje pored koga savremena kompjuterska tehnologija, kompjuterske baze podataka i sprave za prevo|enje deluju kao sklepana praistorijska de~ja igra~ka.3 Zaista, bricolage prili~no adekvatno opisuje ono {to ~inimo kada se borimo da ~itamo autora koji je samoproklamovani arhitekta ili bricoleur teksta. Hajde da ovde pogledamo {ta nam preostaje, nama, nedostojnim D`ojsovim sledbenicima. Trenutno interesovanje za D`ojsove hipertekstove (posebno hipertekstove Uliksa, ~ije bi tuma~enje uskoro trebalo da bude objavljeno u knjizi koju prire|uje Majkl Groden), kao i za nova izdanja D`ojsove Arhive sa novim anotacijama uz bele{ke povodom Fineganovog bdenja, kao da potvr|uju Deridine spekulacije. Zaista je ~esto potvr|ivano D`ojsovo preterano interesovanje za kriti~ku recepciju svojih dela, a ja
1 An Interview with Jacques Derrida, in Jacques Derrida, Acts of Literature, ed. Derek Attridge (New York, Routledge, 1992), p. 74. U daljem tekstu AL. 2 Jacques Derrida, Two words for Joyce u Post-Structuralist Joyce, ed. Derek Attridge and Daniel Ferrer (Cambridge University Press, Cambridge, 1984), p. 147. 3 Ibid.

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

118

`elim da doka`em da je upravo ono u~inilo tuma~enje njegovih dela slo`enim od samog po~etka. Da bih to ilustrovao, po~e}u jednim tipi~nim pasusom iz Elmanove kanonizovane biografije. Elman govori o godinama posle objavljivanja Uliksa i prise}a se D`ojsove reakcije na njegov prijem:
Poput drugih njegovih savremenika, kao {to su Jejts i Eliot, D`ojs je odlu~io da ne osporava nijednu interpretaciju; {to je vi{e kontroverzi knjiga izazivala, to je on bio zadovoljniji, mada je sa `aljenjem primetio da nijedan kriti~ar nije sledio Larboovu tvrdnju o vezi izme|u Uliksa i Odiseje, pa je uz posredstvo gospo|ice Viver podsticao Eliota da tu vezu istra`i. ^ak je i Paund, u nekoliko izvrsnih komentara o ovoj knjizi, prevideo njene paralele sa Odisejom, koje je Eliot zapazio i napisao u ~asopisu Dajal da D`ojsova manipulacija neprestanim povezivanjem savremenog i drevnog doba ima zna~aj nau~nog otkri}a. D`ojs je bio zadovoljan i u pismu kojim je Eliotu zahvaljivao, zamolio ga je da izmisli neki novi izraz, jer se, kako je to potcenjiva~ki D`ojs primetio, Larboov termin unutra{nji monolog izlizao nakon {est meseci i ~itala~koj publici je bio potreban novi. (JJ II 527)

Ovde hvatamo D`ojsa u pravom spletkarenju: dok se pretvarao da se ne me{a u tuma~enje svojih dela pa`ljivo je izabrao nekoliko svojih prijatelja (poput Valeri Larboa i gospo|ice Viver) da diskretno podsti~u i uti~u na kriti~are da pi{u u odre|enom smeru. Tako se Nora D`ojs poverila njihovom prijatelju @aku Merkantonu 1938 godine: On je premazan svim bojama.4 Ali, D`ojsove re~i bacaju novo svetlo na ovo sistematsko upravljanje knji`evne kritike samim knji`evnim opusom; D`ojs je u razgovoru sa Merkantonom o gotovo zavr{enom Fineganovom bdenju, zvu~ao prvi put skepti~no govore}i o rezultatu. Dodao je: Ova knjiga ima veze sa idealnom patnjom izazvanom idealnom nesanicom. Jedna re~enica u knjizi upravo to i ka`e. Kada sam to unapred prizna{, uspeva{ da u}utka{ kriti~are.5 Da li je D`ojs stvarno `eleo da u}utka kritiku ili je, naprotiv, hteo da ih ne~im uposli ne samo za tri naredna veka ve} tako|e, iskoristiv{i to dodatno vreme dobijeno nesanicom (FW 120.14), da bez prestanka aktivno ~itaju, ponovo ~itaju i pi{u o toj knjizi? Ako je idealno ~itanje posledica strategije koja je definisana kao ti{ina, izgnanstvo i znanje, moramo ozbiljno da razmotrimo princip zaobilaznosti i diskretno indirektne strategije, jer je D`ojs odbijao da
Jacques Mercanton, Ecrits sur James Joyce (Larie Bleue, Vevey, 2002), p. 44. Jacques Mercanton, The Hours of James Joyce u Portraits of the Artist in Exile: Recollections of James Joyce by Europeans, ed. Willard Potts (Wolfhound, 1979, Seattle), p. 221. D`ojsov originalni izraz je kondenzovaniji: Ce livre est la souffrance idale insomnie. Mercanton, Ecrits sur James Joyce, p. 47.
4 5

ROMAN TOKA SVESTI

u|e u arenu bu~ne li~ne promocije. Upravo zbog toga nikad nije koristio Paundovu taktiku usvajanja prakse avangarde da se promovi{e kroz skandale, klike, organizovane dru`ine i unapred isplanirane napade bu~ne grupe prijatelja. D`ojs se radije oslanjao na suptilnu upotrebu knji`evne kritike, jer je znao da kritika mo`e prokr~iti put novim uslovima promocije, dok u isto vreme, stvara uslove za budu}e interpretacije njegovog dela. Ipak, kako navodi Elman u jednom pasusu, D`ojsovi pedago{ki poku{aji nisu bili ba{ najuspe{niji: decenijama se mogla ~uti tvrdnja knji`evnih kriti~ara da je ceo Uliks napisan unutra{njim monologom. Posle toga je postao popularan termin epifanije, pre nego {to su ga zamenili drugi termini poput parodije, gnomona, paralakse, dijalogizma ili podre|enog. Istorijat ovih kriti~kih metafora koje su ~esto bile pozajmljivane iz samih D`ojsovih dela je neophodan i te`i da se pribli`i istorijatu D`ojsove industrije koji }u skicirati u daljem tekstu. Elman zvu~i pomalo posti|eno u ovom pasusu, njegova `elja da bude objektivan primorava ga da usvoji la`nu ravnodu{nost, {to dovodi do ne~ega poput kontradiktornosti: ovde je D`ojs istovremeno i uzorni savremeni autor koji ostavlja na miru svoje ~itaoce, koji nikad ne pola`e vlasni{tvo nad zna~enjem u svojim knjigama (stav koji mo`emo primetiti kod @ida i Valerija), ali i lukavi spletkaro{, ljubomoran na svoje naslednike, pisac koji dobro zna svoj posao, svestan dobrih i lo{ih strana kapriciozne kritike, dok tajno radi na plasiranju kriti~kog koncepta koji }e se adekvatno baviti njegovim knji`evnim radom. Ovaj dvostruki stav stvorio je vi{e od oklevanja, on je izazvao beskrajne rasprave: na primer, kriti~ari se i danas raspravljaju oko toga da li je ispravna Eliotova tvrdnja (da Uliksov zna~aj le`i u stalnoj paraleli izme|u mitskog sloja koji pru`a dublje zna~enje savremenom svetu koji bi, bez toga, bio li{en su{tinskog zna~enja) i Paundovog osornog odbacivanja, prema kome je pra}enje sheme Odiseje samo fasada, vi{e dekorativna nego su{tinska po{to funkcioni{e poput ograni~enja koje je propisao OULIPO (Oulipo je {kola Ouvroir de Littrature Potentielle ~iji su istaknuti predstavnici Kino, Perek, Kalvino, Heri Metjuz). Ova ograni~enja su podstakla D`ojsa da napi{e ep o savremenom svetu i istra`uje jezik kao nezavisni medijum. Insistiram na druga~ijem pogledu na D`ojsovo stvarala{tvo od toga da je bio aran`er koji je svime upravljao sa distance i skepti~ni kombinator koji bira nasumice da bi se bavio savremenim problemima pod uticajem esteti~ke ideologije uzvi{enog modernizma. To je nedovr{eni zadatak koji je privukao mnoge komentatore i ja }u se vratiti na njihove poku{aje, pa`nje vredne. Ali, najpre bih `eleo da uka`em na to da je D`ojs, propustiv{i da se posveti teorijskim razmi{ljanjima o knji`evnosti, koja bi proisticala iz njegovog dela, re{io barem da dovede u red sliku o svom `ivotu.

119

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

120

Uz pomo} planirane koincidencije, D`ojs je izveo objavljivanje biografije 1939, iste godine kada je objavljeno Fineganovo bdenje u jednom tomu. Gormanova biografska knjiga D`ejms D`ojs6 fascinantna je zbog ~injenice da je njen veliki deo napisao ili cenzurisao sam D`ojs (na primer, ni{ta nije re~eno o Lucijinim psihi~kim problemima, ona se ~ak i ne nalazi na porodi~noj fotografiji na kraju knjige). Povrh toga, Gormanovo delo obiluje ~injeni~nim gre{kama. Poznato je da je 1933, iznerviran zbog sporosti u nastajanju biografije, D`ojs povukao autorizaciju knjige (JJ II 666). Potom je 1938. godine molio Gormana da odlo`i objavljivanje knjige, da ne bi iza{la pre Bdenja, {to je Gormana prili~no iznerviralo. D`ojs nije imao lo{e namere kad je isplanirao da se sedamnaest godina dug kreativni proces Fineganovog bdenja (JJ II 705) zavr{i u isto vreme kada i biografija koja je pisana devet godina. Pored o~iglednog poklanjanja pa`nje recepciji sopstvenog stvarala{tva, u ovom postupku se vidi D`ojsova tendencija da misli u parovima: knjiga, koja je napokon ugledala svetlo dana, mora da bude pra}ena vodi~em o ~oveku koji ju je napisao. I pored nepouzdanosti koje smo danas svesni, ne{to mo`emo nau~iti iz Gormanove biografije. Prvo, portret mladog D`ojsa koji se ukazuje u velikoj meri u suprotnosti je sa mi{ljenjem da je D`ojs zapravo Stiven, u {ta su verovali naivni ~itaoci. Gorman isti~e D`ojsovu mladala~ku energiju, popularnost u dru{tvu, zarazno u`ivanje u zabavi, pa ~ak i sportske podvige: dok je `iveo u Dablinu, vi|en je kako energi~no pliva u slanoj vodi Klontarfa (G, JJ 64) {to ne bismo o~ekivali od introvertnog Stivena koji se pla{i vode. Shodno tome, Gorman zavr{ava prise}anje na scene iz dablinskog `ivota od 1899. do 1901. godine, koje duguje samim D`ojsovim se}anjima, izjavljuju}i: To je bio vrlo ljudski D`ojs sa ose}anjem za humor koji se ~esto grani~io sa ekstravagancijom, i neuni{tivom vitalno{}u. (G, JJ 64) D`ojsov karakter se, dakle, ~ini u skladu sa njegovim imenom kao {to od ranije znamo: Prezime o~igledno vodi poreklo od francuske re~i joyeux (sre}an). (G, JJ 8) Iako je, kako navodi Elman, D`ojs primorao svog biografa da bude umeren u mnogim pasusima (JJ II 7256), podrugljiva izjava u Bdenju o ovoj biografiji kao o Gormanovom `itiju mu~enika delimi~no obmanjuje. Ipak, istina je da Gorman ~esto zvu~i kao sam D`ojs, posebno u svojim ~estim `estokim napadima protiv zatucanog katoli~anstva i irskog nacionalizma.
Za patriotski ponos Iraca nije nimalo mario... I bojao se tako|e da }e nacionalna op~injenost keltskim jo{ dalje odvojiti Irsku od glavnih tokova evropske kulture, kulture koja nije ograni~ena granicama odre|ene zemlje, ve} je univerzalna. (G, JJ 60)
6 Herbert Gorman, James Joyce (Farrar and Rhinehart, 1939). Dalje navedeno kao G, JJ.

ROMAN TOKA SVESTI

Tema je izgovorena na po~etku i ponovoljena na kraju. Poput Flobera, Dostojevskog i Prusta, on je pripadao internacionalnom svetu knji`evnosti u kome nacionalne granice ni{ta ne zna~e. Ovakvo mi{ljenje ne mo`e se pripisati samom Gormanu u stvari, kako je D`on Vitije Fergason zaklju~io iz pa`ljivog prou~avanja D`ojsovih ispravki i brisanja u Gormanovom rukopisu, mnogo ovakvih visokoparnih izjava bilo je napisano D`ojsovom rukom. Kada je Gorman opisao D`ojsov boravak u neutralnoj [vajcarskoj za vreme Prvog svetskog rata kao potencijalni razlog za sukob sa britanskim konzulatom i raspravu sa jednim tamo{njim slu`benikom, bio je svestan komi~nog tona u sva|i izme|u prognanog pisca i britanskog zvani~nika. Tom Stopard je dramu Travestija iz 1975. godine zasnovao na Elmanovoj kanonizovanoj biografiji, mada je isti materijal mogao da na|e i u Gormanovoj knjizi. Gorman je prvobitno aludirao na D`ojsovu umerenu simpatiju za pokret Isto~na pobuna iz 1916, zapisuju}i da se D`ojs obradovao kada je odlu~na opozicija u Irskoj spre~ila Engleze u primenjivanju zakona o op{toj vojnoj obavezi.7 D`ojs je, pla{e}i se da }e ga proglasiti izdajnikom (on je zadr`ao britanski paso{), odlu~io da izbri{e taj odeljak, obja{njavaju}i da je situacija bila mnogo komplikovanija. Zavr{na verzija Gormanove knjige podvla~ila je apoliti~an stav:
D`ojs se nikako nije me{ao u politiku. On je bio iznad konflikta kao {to su to bili svi mudri, nepristrasni umovi u to vreme i sva njegova posve}enost i trud bili su koncentrisani na razvijanje i usavr{avanje svoje umetnosti. (G, JJ 257)

121

Ovo je ponavljanje floberovskog principa o uzvi{enoj apoliti~nosti umetnika koji poput pauka plete svoju mre`u dok istorija prolazi mimo njega. Dve vinjete koje je D`ojs dodao to i ilustruju. U prvoj, on ka`e britanskom slu`beniku da nije predstavnik engleskog kralja ve} slu`benik kog pla}a moj otac. U drugoj, na pitanje da li bi pozdravio nezavisnost Irske, on odgovara: Za{to, da bih sebe proglasio njenim prvim neprijateljem? (G, JJ 234) Ove scene prikazuju paranoi~nog D`ojsa, kome je blizak militantni poziv Vindama Luisa na sveop{tu mr`nju. Po{to nije indiferentan prema problemu nacionalizma, kada izjavljuje da ose}a kako ne mo`e da podr`ava ni jednu stranu u svetskom ratu, on ih zapravo optu`uje.
Ne postoji nijedan razlog kome bismo se mogli diviti. Ne postoji ni{ta osim gramzivosti i komplikovanih sukoba oko trgova~ke prevlasti. Ako je
Nav. u John Whittier-Ferguson, Embattled Indifference: Politics on the Galleys of Herbert Gromans James Joyce, u Joycean Cultures/Culturing Joyces, eds. Vincent Cheng, Kimebrley J. Devlin and Margot Norris (University of Delaware Press, Newark, 1998), p. 137.
7

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

122

sukob izbio zbog ugnjetavanja naroda, ko mo`e da potvrdi da su Velika Britanija, Francuska, Nema~ka, Austrija, Rusija i Amerika ugnjetavani narodi. Za ime boga, neka se stvari okon~aju da bi ljudi mogli da se ponovo vrate svojoj umetnosti. (G, JJ 241)

Citirao sam delove prve biografije da bih dokazao kako pitanje postavljanja teksta u dati hermeneuti~ki sistem mo`e postati vrlo kompleksno. Jasno je da je ovo pro~i{}avanje u ime umetnosti samo druga strana istorijskog haosa sa~injenog od proganjanja i isklju~ivanja koje Fineganovo bdenje na zastra{uju}i na~in oslikava. Kao {to u Gormanovoj biografiji mo`emo videti {onovske kriterijume primenjene na samoukog [ema8, tako i u stvaranju kriti~kog okvira za Uliksa mo`emo videti istu podvojenost nekompatibilnih i neprilago|enih postupaka. Stjuart Gilbert je bio uvu~en u D`ojsov krug 1927. godine kada je zamoljen da pomogne oko francuskog prevoda Uliksa. Zahvaljuju}i D`ojsovoj uobi~ajenoj diplomatskoj ve{tini, Gilbert je nagovoren da prepravi ve} gotovo zavr{en Morelov prevod (Gilbert obja{njava da je D`ojs video sebe kao diplomatu koji pregovara izme|u velikih sila /G, JJ 601/). S obzirom na to da je bio u svakodnevnom kontaktu sa D`ojsom oko manjih problema u vezi sa prevodom, bilo je logi~no da Gilbert po~ne da razmi{lja o pisanju studije o Uliksu. D`ojs mu je pomogao na dva na~ina prvo ga je sra~unato pitao da li je pro~itao tu i tu knjigu, a zatim bi mu direktno davao nove informacije, ~im je nacrt za knjigu bio napravljen. Kada je, na primer, ~uo da Gilbert obnavlja svoje znanje gr~kog i ~ita Odiseju u originalu, D`ojs mu predla`e da pro~ita knjigu Viktora Berara Feni~ani i Odiseja.9 Ova lektira je toliko uticala na Gilbertovu studiju da je njegova analiza po~injala aluzijama ne samo na Homerov ep ve} i na Berarove lingvisti~ke i topografske spekulacije, koje se zasnivaju na ideji da je ovaj ep semitskog porekla i da se razvio iz feni~anskih mapa i pomorskih karti prevedenih na gr~ki: za Berara, svaka lokacija Odisejevih lutanja po Mediteranu pru`ala je Homeru mogu}nost da ma{tovito rekonstrui{e stvarna iskustva moreplovaca. Kako Gilbert otkriva, D`ojs je ~itao njegov tekst u pripremi, tako da on na neki na~in predstavlja autorizovani komentar. Zato nije iznena|uju}e videti u njemu D`ojsa predstavljenog manje kao Irca, a vi{e kao Evropljanina. Postoji tendencija da se preuveli~ava irski element u D`ojsovom delu, zato {to je, iz razumljivih razloga, on izabrao Dablin kao pozornicu za
8 Ovde aludiram na suparni~ku bra}u u Fineganovom bdenju, [ona Po{tara i [ema Pisca, pri ~emu je ovaj potonji nasledio mnoge crte D`ojsove li~nosti i biografije. 9 Stuart Gilbert, James Joyces Ulysses. A Study (1930), (Random House, New York, 1955), p. vii. Dalje navedeno kao JJU.

ROMAN TOKA SVESTI

svoje pripovesti. Ali, u stvarnosti, on je uvek te`io da bude evropski pisac i u svojim najve}im delima, on je povezivao lokalnu temu sa {irim vezama u Prostoru i Vremenu. (JJU 64) Re~i prostor i vreme napisane velikim slovima ukazuju na jednu Gilbertovu manu: on je cepidlaka i voli da se pravi va`an zbog sopstvene erudicije. Zato je on, iako dragocen autor za one koji ga ~itaju prvi put, pomalo te`ak za razumevanje. ^esto citira na gr~kom, latinskom, francuskom i nema~kom bez prevoda i u potpunosti koristi D`ojsovu shemu paralela izme|u Uliksa i Odiseje. U stvari, Gilbert nastavlja tamo gde je Larbo stao (prvobitno je Larbo trebalo da napi{e ovaj vodi~). D`ojs je Larboa, pored toga {to mu je dao razvijene sheme paralela sa Homerovim epom, uputio i na roman Eduara Di`ardena Lovori su pose~eni (koji je kasnije Stjuart Gilbert preveo na engleski), priznaju}i mu u jednom razgovoru da je on Di`ardenov du`nik u pogledu invencije unutra{njeg monologa. Larbo je bio veoma na~itan, ali njegov poetski senzibilitet je ~inio da se kloni suvoparne i uko~ene proze koju je favorizovao Gilbert. Do trenutka kada je Gilbert napisao vodi~, ova revolucionarna inovacija za koju se D`ojs interesovao postala je vi{e istra`iva~ka tehnika, nego instrument za otkrivanje psiholo{kog stanja:
...sa ta~ke gledanja autora Uliksa (ipse dixit!) nema veze da li je u pitanju verodostojna tehnika ili ne, ona mu je poslu`ila kao most preko osamnaest epizoda, i ~im je uspeo u tome da njegova vojska pre|e preko, neprijateljske snage, {to se njega ti~e, mogu da dignu taj most u vazduh. (JJU 16)

123

Na`alost, isto se mo`e re}i i za istorijsku ta~nost: ~injenicama u D`ojsovoj biografiji se mo`e manipulisati po `elji, sve dok one dozvoljavaju da on ima istaknutu poziciju literarnog genija kojoj te`i. Verzija Uliksa koju predstavlja Gilbert veoma je modernisti~ka: D`ojsov roman je ozbiljno delo koje se bavi ve~nim temama poput kreacije u vidu o~instva pomirenjem sina i oca, dijalekti~kim odnosom izme|u umetnika i gra|anina, neuhvatljivo{}u `enske razli~itosti, izgnanstvom i povratkom u Grad koji je postao simbol za sve gradove. Kao stilsko remek-delo, Uliks se takmi~io sa remek-delima iz pro{losti, po~ev od Homera i [ekspira. Uliks je pro~i{}ena esteti~ka slika sveta i sublimacija cri de coeur u kojoj umetnost stvaranja po~inje. (JJU 21). Kao posledica nema ni~eg nepristojnog u vezi sa tim. (JJU 20): mi samo ~ujemo glas prirode kada Moli Blum otkriva svoje najdublje misli u monologu. To je stati~no remek-delo koje o`ivljava prostore istine, pro`eto osve`enim jezikom; ono postaje eksperimentalno s vremena na vreme i njegov verbalni vatromet upravlja se prema sugestijama koje sadr`i Odiseja, koja ovde predstavlja trajan podtekst preveden i modernizovan kroz hiperrealisti~ki o`ivljene scene iz Dablina 1904, prema kojima se mo`e meriti pi{~eva ve{tina. Sigurno je da je D`ojs imao Gilbertovu

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

124

studiju na umu kada je rekao: Mo`da sam previ{e sistematizovao Uliksa10. D`ojs je poku{avao da ispravi ovaj kriti~ki pristup Uliksu kada mu je stari prijatelj iz Ciriha Frenk Bad`en rekao da se ose}a spremnim da, pi{u}i o ratnim godinama koje je proveo sa D`ojsom, diskutuje i o nastanku Uliksa. U knjizi D`ejms D`ojs i nastajanje Uliksa11, koja je objavljena 1934, Bad`en zvu~i sasvim druga~ije. Kada su se sreli, D`ojs je primenio svoj metod indirektne iluzije i rekao Bad`enu da pi{e knjigu kojoj }e Odiseja biti osnovno polazi{te. Bad`en je neko vreme }utao, zami{ljaju}i neke u`asne akademske ilustracije. Odmah zatim, menjaju}i temu razgovora, D`ojs je pitao Bad`ena da li mo`e da navede ime jednog tipi~nog junaka u evropskoj kulturi. (JJU 15). Odgovor naravno nije bio ni Isus ni Hamlet, ve} Odisej. Ne mo`emo re}i da je interesovanje za knji`evni stil i tehniku isklju~en iz ovog divnog priru~nika, ve} je ono neodvojivo od interesovanja za telesnost i psihologiju likova. Diskretno pozivanje na Berarovu tezu o Odiseji svelo se na jednostavnu opasku jednog dana Bad`en je, prime}uju}i da njihovi gr~ki prijatelji li~e na Jevreje, naveo D`ojsa da prokomentari{e: ...mnogo toga govori u prilog teoriji da je Odiseja semitski ep. (JJMU 170) Tako|e, za razliku od Gilberta, koji diskretno obra|uje tu temu, Bad`en priznaje da Uliks sadr`i opscenosti ali normalne i rableovske vrste, nimalo perverzne, ali da ih ipak sadr`i: Ima mnogo toga u Uliksu {to je prema normalnim standardima opsceno, ali nimalo perverzno. (JJU 69). U kratkom pregledu epizode Penelopa (koji, sve zajedno, nije du`i od ~etiri strane), on citira jedno D`ojsovo pismo u kome se navodi da su glavne ta~ke u tom poglavlju Moline grudi, zadnjica, materica i vagina. (JJMU 263). Na kraju, Bad`en predvi|a rasprave o polu i rodu koje }e obele`iti feministi~ku recepciju Uliksa tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Za njega, nije bilo sumnje da je lik Moli mu{ka projekcija `ene:
Opscenosti njenih misli nedostaje verodostojnost. One pripadaju jednoj `eni, ali nisu joj svojstvene. Sredi{te kultivisane `ene je erotika: opscenost nije njeno polje delovanja. Moli Blum je kreacija jednog mu{karca; mo`da je D`ojs mogao razmi{ljati samo kao mu{karac, kao {to je D. H. Lorens razmi{ljao samo kao `ena. (JJMU 263)

Mada ova Bad`enova izjava ne isklju~uje uva`avanje D`ojsovog afirmativnog duha (JJMU 71), on u njemu ne vidi znak u`ivljavanja u
10 Vidi JJ II, p. 702. Ako nije druga~ije nazna~eno, sve dalje reference odnose se na ovo izdanje. 11 Frank Budgen, James Joyce and the Making of Ulysses (Indiana University Press, Bloomington, 1960). Ako nije druga~ije nazna~eno, sve dalje reference odnose se na ovo izdanje i obele`avaju se kao JJMU.

ROMAN TOKA SVESTI

slo`enost `enskog. Ono {to predstavlja D`ojsovo polje interesovanja je ta~ka gde se um i telo sre}u i uti~u jedno na drugo kroz re~i: Nisu sve misli izra`ene re~ima, ostali mentalni materijal je neizreciv. Re~i su osnovni sastojak sva~ijih misli. (JJMU 91). Kada se ovo spoji opaskama o D`ojsovoj fascinaciji pojedinim re~ima, nismo daleko od procene da je D`ojs apstraktni slikar koji koristi re~i kao obojene kvadrate na platnu. U stvari, ako je Gilbertov pristup bio veoma modernisti~ki, Bad`enov je, da budemo precizni, umereno modernisti~ki. Upravo iz tog razloga, on je sklon da D`ojsovu zbrku re~i uporedi sa Rembrantom, Rodenom, Matisom, kubistima i impresionistima. Sve ove odrednice te`e da uhvate D`ojsov neustra{ivi realizam, kada su u pitanju novi na~ini da se do`ivi svet oko nas (~injenica koja je odredila potragu impresionista za komplementarnim bojama i kompozicijama u vidu mozaika: njihov eksperimentalni metod je `eleo da bude nalik na svet posmatran sve`im o~ima) kombinovan sa smislom za simbole, povezivanjem sitnih detalja, sa centralnom {arom i glavnim dizajnom. D`ojs je Zola kombinovan sa Verlenom ili Matisom, koji bi stvorio zamr{enu i sadr`ajnu Blejkovu mitologiju. Ali, za razliku od Blejka, D`ojs ne `eli da nam povla|uje ili da nas preobrati, on nas moli da razmi{ljamo o svetu kao o duhovitoj komediji. Zato je D`ojs rekao Bad`enu da njegovi zemljaci nikada ne bi cenili Uliksa zato {to je to rad jednog skeptika kome nedostaje strastveno uverenje o svetu i politici; ipak, dodao je da ne bi `eleo da ova knjiga deluje kao delo cinika. (JJMU 152) Ironi~no je da se, zahvaljuju}i alfabetu, Bad`en i Gilbert nalaze jedan do drugoga u Na{em ispitivanju/preuveli~avanju njegove faktifikacije za inkaminaciju Dela u nastanku, ozlogla{enoj zbirci eseja koju je napisalo dvanaest apostola koje je izabrao sam D`ojs da bi razjasnili Fineganovo bdenje deset godina pre njegovog objavljivanja. Po~eci ovih tekstova dijametralno su suprotni: Bad`en isti~e organsku logiku romana (D`ojsa ne mo`emo etiketirati ili ograni~iti zidovima nekog esteti~kog vjeruju. Njegova logika je `ivototvorna, a njegove invencije organske neophodnosti)12, dok Gilbert po~inje rad uobi~ajenim navo|enjem u~enih citata i poliglotskim igrama re~i koje se odnose na centralnu temu slo`enosti D`ojsovog dela. Sada je, u Gilbertovom prikazu, Viko zamenio Homera kao klju~nu figuru, dok kod Bad`ena D`ojsov novi jezik napada inteligenciju u ime poetske slobode. Tipi~no je da Gilbert zavr{ava tekst detaljnim ~itanjem pasusa sa brojnim napomenama, dok Bad`en hvali D`ojsa zbog istra`ivanja tamnih kutaka ljudske psihe.
Frank Budgen, James Joyces Work in Progress and Old Norse Poetry u Samuel Beckett et al., Our Exagmination Round His Factification for Incamination of Work in Progress (Faber, London, 1972), p. 38. Dalje u tekstu ozna~eno kao OE.
12

125

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

126

Obojica pi{u u tranzitivnom duhu ~ije se utemeljenje nalazi u filozofiji jezika koju su razvili Ogden i Ri~ards u delu Zna~enje zna~enja, u kojoj autori, izme|u ostalog, istra`uju kako um smi{lja onomatopeju da bi izrazio odre|ena retka ose}anja.13 Oni veruju u revoluciju re~i kojom se bavio D`ojs, promovi{u}i sekundarnu nefunkcionalnu osobinu jezika. D`ojs je zaista bio revolucionaran zbog toga {to se usudio da izmisli novu sintaksu pomo}u koje je bio slobodan da istra`uje svet snova i stvara novi mitos (izraz koji se pojavljuje u Gormanovoj biografiji), ta~nije, novi univerzum u kome jezik i nesvesni arhetipski simboli pro`imaju jedni druge. Zbog ovog i drugih podataka koji se danas ~ine zastarelim, ve}ina prou~avalaca D`ojsovog dela odbacuje zbirku Na{e ispitivanje kao niz eseja ~udaka koja pripada muzeju ranih i neuspelih poku{aja.14 ^ak se i sam D`ojs podsmeva svojim sledbenicima kada ih opisuje kao dvanaest gluvuopoprijateljskih glupoptu gorenaveden{~vuju}ih radih da su nastovljanje preko obnovljenje uruteracije sveta u progrosu. (FW 284, 1923). Ipak, postoji dobar razlog za{to bi trebalo ozbiljno uzeti u obzir ovu zbirku: ona je i dalje uzbudljiv i pristupa~an uvod u Bdenje, zato {to ne poku{ava da nametne dominantni obrazac interpretacije i u potpunosti je usredsre|ena na na~in na koji se jezik u ovom romanu razvija. Svi njeni delovi suptilno analiziraju poetske i muzi~ke aspekte ovog teksta. Iznad svega, ovi eseji izra`avaju zadovoljstvo otkrivanja i u`ivanja u vi{eslojnom pisanju koje se defini{e kao polifonija (OE 136). Zbirka Na{e ispitivanje daje nam ose}aj da su D`ojsovi prijatelji bili zainteresovani za redefinisanje uslova i mogu}nosti knji`evnosti, tako {to }e izmisliti novi jezik koji }e zahtevati novog ~itaoca. D`on Rodeker ~ak opisuje ovu zbirku kao postizanje potpune simbioze ~itaoca i pisca. Zavr{na verzija Bdenja izri~e slede}e: Zar njegovi proizvo|a~i nisu i njegovi konzumenti? Va{e ispitivanje oko njegove faktifikacije za inkaminaciju procesa iskrivljenja (FW 497. 13). Proces iskrivljenja jeste konstantno zavaravanje obmanute, iako dobronamerne kritike, ali to je tako|e i jedini na~in za rad i, istovremeno, igru tekstom. Ovo otkriva da D`ojs ne samo {to uspeva da preduhitri i umanji zna~aj kritike, on se igra njome, uklju~uje je u svoju knjigu, ~ine}i dvanaest kriti~ara likovima Bdenja dvanaest mu{terija Irvikerovog paba. On nije smatrao svoj zadatak zavr{enim, tako da je ve} maja 1929. planirao zbirku od ~etiri du`a eseja, o no}i, mehanici i hemiji, humoru i o jednoj, na`a13 C. K. Ogden and I. A. Richards, The Meaning of Meaning (1923) (Harcourt and Brace, London, 1968), pp. 142 143. 14 Suzette Henke, Exagmining Beckett & Company, u Re-Viewing Classics of Joyce Criticism, ed. Janet Egleson Dunleavy (University of Chicago Press, Urbana and Chicago, 1991), pp. 6081.

ROMAN TOKA SVESTI

lost, neodre|enoj temi: to je tipi~no za D`ojsa, da zna da `eli ~etiri eseja, iako nije odlu~io koja }e ~etvrta tema biti, samo da bi ovu novu zbirku uklopio u shemu o ~etiri stara irska u~itelja koji dominiraju tre}om knjigom Fineganovog bdenja (JJ II 61314). D`ojsova strategija je zavisila od kritike, on ju je unapred menjao, {to je onemogu}avalo D`ojsove poznavaoce da ga prate. Prili~no je zanimljivo videti da u dugom neprijateljstvu izme|u Ri~arda Elmana i Hju Kenera postoji vi{e od li~ne netrpeljivosti. Mogli bismo sa sigurno{}u da tvrdimo da je Gilbertov naslednik bio Elman, koji je napisao knjigu o D`ojsovim shemama veza sa Homerovom Odisejom (Uliks na Lifiju). Hju Kener, bli`i po duhu Ezri Paundu, te`io je da ocrni va`nost Uliksovih paralela sa Odisejom i da istakne duhoviti realizam i satiri~nu dimenziju teksta. Stoga nije iznena|uju}e {to je Kener napisao predgovor za ponovno izdanje Fineganovog bdenja i {to je uvek bio najglasniji kriti~ar Elmanove biografije. U prikazu ponovnog izdanja Elmanove biografije iz 1982, Kener se podsmevao nepouzdanim irskim ~injenicima koje se nalaze na stranicama ove knjige.15 On nije bio jedini koji se odrekao biografskog pristupa D`ojsu: teza da ova pripovetka odra`ava pi{~ev `ivot transformisan stvarala{tvom mo`e se primetiti i u ~esto citiranom poglavlju iz Elmanove knjige Pozadina Mrtvih. Te{ko je saznati da li je njegov `ivot bio osnova njegovog rada ili je taj rad bio osnova njegovog `ivota. Ova tendencija izaziva opasne posledice, kao {to se mo`e primetiti u francuskom prevodu Fineganovog bdenja roman je eksplicitno prikazan kao autobiografska pripovest. Pogre{an biografski pristup delu mo`e da se sa`me u otrcanom savetu profesora |acima: kada nema{ {ta da ka`e{ o knijzi, uvek mo`e{ da je ~ita{ kao biografski dokument. U svojoj knjizi iz 1955. godine o D`ojsu, Kener poku{ava da dobije druga~iji ose}aj tekstualnosti, koji ne}e izolovati stvaran `ivot u Dablinu, D`ojsov `ivot i D`ojsove pozajmice.16 U posveti on odaje po{tu Frenku Bad`enu kao i Vindamu Luisu i Ezri Paundu i, kao {to priznaje, njegova disertacija razvija glavnu tezu Paundovog poznatog prikaza iz 1922.17 D`ojs i Peki{e u kome poredi Uliksa sa Floberovim delom Buvar i Peki{e. Tako se Kenerova analiza Izgnanika sastoji u tome da je u njoj D`ojs prikazan kao floberovski Ibzen. Kenerova inovativna i
15 Hugh Kenner, The Impertinence of Being Definitive, Times Literary Supplement, December 17, 1982, p. 1384, reprinted in Mazes (North Point, San Francisco, 1989), pp. 101112. 16 Hugh Kenner, Dublins Joyce (Columbia University Press, New York, 1955; 2nd edn. 1987). 17 See Pound/Joyce, The Letters of Erza Pound to James Joyce with Pounds Essays on Joyce, ed. Forrest Read (Faber, London, 1975), pp. 200211.

127

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

128

britka knjiga sa mnogo kvaliteta odbija savremenike lo{im tretmanom Stivena. Istina je da je Kener prestrogo sudio o Stivenu, kao {to se vidi u opaski o zavr{etku Portreta umetnika u mladosti: Ne bi trebalo da prihvatimo model Stivenove slobode kao poruku knjige. Sve{tenik ve~ne imaginacije pretvara se u nesvarljivog bajronovskog tipa. Ni{ta nije o~iglednije nego njegovo potpuno odsustvo smisla za humor... Na{ impuls kada se suo~imo sa kona~nom slikom Stivena Dedalusa jeste da se smejemo...18 Kao {to je D`ojs rekao Bad`enu, bio mu je potreban Blum po{to je Stivenov oblik previ{e ograni~en, ne mo`e se promeniti, i njegova nezrelost tra`i prisustvo zrelog ~oveka. Ipak, on dodaje da ~italac ne bi trebalo da se identifikuje sa Bakom Maligenom, ~ija neprestana sklonost {alama postaje dosadna i sterilna ve} na polovini knjige.19 Ovo je bio razuman savet, koji Kener nije ba{ uvek uzimao u obzir. D`ojs nas o~igledno upozorava da se ~uvamo toga da sve u romanu posmatramo kao parodiju, {to je tendencija koja ve} postoji u Paundovim i Luisovim tuma~enjima. Ipak, do kasnih pedesetih godina, broj ~lanova dru{tva mrzitelja Stivena rastao je, sve dok Vejn But nije skrenuo pa`nju na neke nedoslednosti i nerazre{ene dileme. But je zavr{io prikazom obe zara}ene strane cini~nih i ironi~nih kriti~ara protiv romanti~ara na slede}i na~in: ^ini se da je D`ojs uvek bio nesiguran u vezi sa stavom prema Stivenu.20 Ovo ne}e iznenaditi ~itaoce Flobera, koji ne mogu a da ne uvide Floberovu ambivalentnost prema likovima koji veoma li~e na njega, kao Frederik Moro u Sentimentalnom vaspitanju, ili ne li~e na njega, kao Ema Bovari.21 Za D`ojsa je specifi~no to da on svoje nesigurnosti ili ambivalentosti najpre ugra|uje u svoj rad, tako {to ih ~ini delom pri~e i strukture, a onda one uspevaju da na|u put i do kriti~kih tekstova. Sli~na rasprava pojavila se kasnije u knji`evnim ~asopisima
H. Kenner, Dublins Joyce, p. 132. Trebalo bi da, kako dan odmi~e (Bak Maligen) po~ne da bledi u o~ima ~italaca, re~e D`ojsI, koliko se duhovitost Baka Maligena bude habala, nastavio je D`ojs, Blumova ispravnost i razumnost bi trebalo da postaju interesantnije. Budgen, James Joyce and the Making of Ulysses, p. 116. 20 Booth Wayne, The Problem of Distance in A Portrait of the Artist, u The Rhetoric of Fiction (University of Chicago Press, 1961), p. 330. (But Vejn, Problem odstojanja u Portretu umetnika, Retorika proze, prev. Branko Vu~i}evi}, Nolit, Beograd, 1976. str. 351364). 21 Ovde samo upu}ujem na fascinantnu raspravu koja je podstakla nastajanje velike kriti~ke literature; veoma dobar prikaz u Michael Groden, Perplex in the Pen And In the Pixels, u Joyce and the Joyceans, ed. Morton P. Levitt (Syracuse University Press, New York, 2002), pp. 3250.
18 19

ROMAN TOKA SVESTI

kada je Hans Volter Gabler objavio svoje ispravljeno izdanje Uliksa 1984. koje je napao mladi teoreti~ar D`on Kid, koji je na kraju i odneo pobedu, uprkos nesigurnim argumentima. Ipak, D`on Kid je umeo da iskoristi prikrivene propuste u ovom delu i odigra ulogu mladog neotesanka koji izaziva knji`evni autoritet na dvoboj. Tekstualna bitka oko Uliksa odigrala se izme|u 1984. i 1993. godine. Do tog vremena D`ojsova industrija je ve} radila punom parom, proizvode}i vi{e ~lanaka i knjiga nego {to ~ovek mo`e da pro~ita u toku `ivotnog veka. Pomenu}u divno istra`ivanje D`ozefa Volija o rastu D`ojsove industrije u Americi (izraz industrija u{ao je u upotrebu ve} 1956. i prvi put je upotrebljen na nekriti~ki na~in u zna~ajnoj knjizi Magalanera i Kejna D`ojs: ~ovek, delo, reputacija)22. Keli traga za uzrocima koji su doveli do masovne produkcije kriti~kih tekstova posebno u SAD. To je rezultat toga {to je, pored otvorenosti, nepostojanja hijerarhije i ose}aja gostoljubljivosti koji su retki u akademskim krugovima, kako prime}uje Fric Sen, prva generacija d`ojsovaca, najve}im delom, sa~injena ne od intelektualaca ve} od talentovanih amatera.23 Ono u {ta mo`emo biti sigurni jeste da njihova kriti~na masa raste. Radi lak{eg snala`enja, danas imamo na raspolaganju pet redovnih publikacija na engleskom koje su u potpunosti posve}ene prou~avanju D`ojsa: The James Joyce Quaterly, The James Joyce Annual, The James Joyce Broadsheet, The James Joyce Literary Supplement and James Joyce European Studies, ne ra~unaju}i sli~na izdanja u Francuskoj, [paniji i Italiji. D`ojs je stvarno postao ikona, kako to ka`e Keli, i on insistira na D`ojsovoj odluci da se za ameri~ko prvo izdanje Uliksa ne uklju~uje shema paralela sa Odisejom: prema pi{~evoj zamisli tekst mora da stoji sam, a ovaj celibatski status }e nastaviti da sve vi{e privla~i pa`nju kritike. Uprkos svim objavljenim tekstovima i knjigama, mnoge praznine ostaju. Najpre, ~injenica je da nam, za razliku od Jejtsa, Vulfove ili Paunda, D`ojs nije ostavio potpuno razvijenu kriti~ku teoriju, koja bi nam pomogla u tuma~enju njegovih tekstova. Iako je D`ojs ~esto uziman kao primer unutra{nje veze izme|u modernizma i savremene knji`evne teorije, niko jo{ nije dao zadovoljavaju}i odgovor na slede}u zagonetku: za{to je D`ojs, koji je napisao dovoljno kriti~kih eseja za knjigu Kriti~ki spisi, re{io da taj projekat napusti, iako je od mladosti negovao ideju o pisanju o samosadr`ajne esteti~ke rasprave. Neko mo`e tvrditi
22 Joseph Kelly, Our Joyce: From Outcast to Icon (University of Texas Press, Austin, 1998), pp. 203204. 23 Videti ovaj izuzetan tekst u celini: Fritz Senn The Joyce Industrial Evolution According to One European Amateur, u Levitt, Joyce and the Joyceans, pp. 17.

129

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

130

da je iz ~isto pragmati~nih razloga spisateljske koncentracije, on odbio da tro{i vi{e vremena i energije na kriti~ko pisanje koje je dela njegovih savremenika modernista, kao {to su Vulfova, Paund, Luis ili Eliot, obogatio korisnim uvidom u njihove sekundarne reference i samokomentare. Ipak, moramo da ra~unamo na nesklad koji se javlja izme|u ranijih tekstova, kao {to je Stiven junak, u kome se glavni protagonista razme}e esteti~kom teorijom pred prijateljima i protivnicima, i romana Uliks, u kome su sli~ne teorije smatrane za znake nezrelosti koje i{~ezavaju pred mnogo va`nijim pitanjima. U svojim dablinskim godinama D`ojs je ipak izjavljivao da mu mozak radi bolje nego njegovim savremenicima poput Jejtsa i Singa, zato {to je osmislio ta~no definisanu teoriju umetnosti i knji`evnosti koja bi mogla da pru`i sigurno polazi{te, dok su oni jo{ poku{avali da prerastu romantizam i simbolizam. U pismu majci, koje je poslato iz Pariza u martu 1903, D`ojs skicira plan koji pokriva slede}ih nekoliko dekada: Moja knjiga poezije bi}e objavljena u prole}e 1907. godine. Moja prva komedija pet godina kasnije. Moja Estetika jo{ pet godina posle toga (Ovo te mora interesovati!). Iznena|uju}e je, ali D`ojsovo predvi|anje }e se ispostaviti skoro ta~no. Zbirka pesama Kamerna muzika objavljena je1907, a radnja Izgnanika se de{ava u leto 1912, dok prve D`ojsove zabele{ke o ovoj drami datiraju iz 1913. godine. Ipak, Estetiku D`ojs nije nikad napisao. Ako neko pove`e prikaze, ~lanke i eseje iz Kriti~kih spisa i doda im odlomke Stivenovog razmi{ljanja o umetnosti, stvarala{tvu i ritmu u Uliksu, mo`e poku{ati da rekonstrui{e koherentan esteti~ki sistem. Ovaj nedovr{eni zadatak privukao je mnoge teoreti~are koji su oblikovali teoriju u D`ojsovom stilu sa esteti~kim sistemom. Me|u prvim ozbiljnim poku{ajima koji datiraju izme|u pedesetih i {ezdesetih godina dvadesetog veka, kao knjige neprocenjive vrednosti mo`emo pomenuti: D`ojs i Akvinski (1957) Vilijema T. Nuna, ^itao~ev priru~nik za D`ejmsa D`ojsa (1959) V. J. Tindala, Klasi~ni temperament (1961) S. L. Goldberga, D`ojsov paradoks (1966) Arnolda Goldmana. Nun je prvi ukazao na nedoslednosti u D`ojsovoj cenzurisanoj adaptaciji ideja Tome Akvinskog u svojoj inovativnoj studiji, posle koje je objavljen i va`an doprinos Umberta Eka, delo Opera Aperta (1965) i Problema estetica in Tommaso dAquino (1970) kao i Introduction lesthetique de James Joyce @aka Obera (1973) i njeno obnovljeno izdanje na engleskom jeziku Estetika D`ejmsa D`ojsa (1992). Skouls i Kejn su ve} 1965. godine objavili sva dokumenta kojima se D`ojs slu`io da bi u svojoj knjizi Dedalusova radionica sklopili njegovu esteti~ku teoriju. Volfgang Izer je 1974. godine objavio prvi fenomenolo{ki pristup Uliksu u delu Primenjeno tuma~enje koje se bavi pukotinama i stilskim konceptima u ovom romanu. Ne{to kasnije, Robert Grir Kon je ukazao

ROMAN TOKA SVESTI

na zajedni~ku hegelovsku crtu i kod Malarmea i kod D`ojsa (Ka Malarmeovoj poeziji 1965 i u njegovom ranijem delu Loeuvre de Malarm: Un coup de ds24 1951), {to je kasnije preuzeo Derida u svom delu Poreklo goemetrije iz 1962, izvode}i sistematsku paralelu izme|u D`ojsa, koga je video kao hegelovskog istori~ara, i Huserla. Zato, ako se D`ojsovo mesto u modernizmu ukazalo kao klju~no u drugoj polovini dvadesetog veka, to nije samo zato {to je njegovo delo igralo ulogu neophodnog elementa u svim definicijama samog modernizma (do te mere su Kener, Vulfova i Stivens morali da budu isklju~eni iz modernisti~kog kanona iz logi~nih razloga)25, ve} i zato {to je njegovo delo poslu`ilo kao ne{to {to privla~i pa`nju razli~itih pravaca u knji`evnoj teoriji. Njegova neverovatna prilagodljivost izazivala je zavist onih istra`iva~a koji su se bavili delom manje omiljenih autora: njega su sledili i dekonstruktivisti, lakanovci, postkolonijani kriti~ari, feministkinje, irski nacionalisti, neomarksisti i postnacionalisti. Nijedna od navedenih {kola nije zaboravila D`ojsa koji je ~esto predstavljan kao materijal za testiranje validnosti njihovih metoda. D`ojsov zna~aj je iza{ao na videlo kada je @ak Lakan do`iveo zakasneli okret ka D`ojsu (ili identifikaciju sa D`ojsom), kada je govorom otvorio D`ojsov simpozijum u Parizu 1975. godine. Po{to je Lakan uzeo D`ojsov opus za predmet svojih prou~avanja na predavanjima 19761977, psihoanaliti~ari u celom svetu dobili su te`ak zadatak da se usavr{e u poznavanju D`ojsovog dela da bi razumeli Lakanovu poslednju re~ o simptomima, sublimaciji, rodu, psihozi i ~etvrtom ~voru D`ojsovog spisateljskog ega.26 Ali, Trevor Vilijams je Internacionalni simpozijum o D`ejmsu D`ojsu u Parizu 1975. godine, odredio kao politizaciju u bavljenju D`ojsovim delom, trenutak kada je predstava o D`ojsovom apoliti~nom stavu odba~ena, i sa tim se u potpunosti sla`em.27 Ve}ina izlaganja na ovom simpozijumu objavljena je u fascinantnoj publikaciji u dva toma. ^esto je podvla~eno da ba{ ta podela na dva toma, jednog na francuskom, drugog na engleskom, govori o dubokom razdoru izme|u francuske i ameri~ke {kole. U stvari, kao primer mo`emo uzeti tribinu na
Minard, Paris, 1951. Hugh Kenner, The Making of the Modernist Canon, u Mazes, p. 40. 26 Analizirao sam ovaj klju~ni seminar u Jacques Lacan: Psychoanalysis and the Subject of Literature (Palagrave Macmillan, Houndmills and New York, 2001), pp. 154 182. Videti tako|e i moju knjigu James Joyce and the Politics of Egoism (Cambridge University Press, Cambridge, 2001) i Roberto Harrari, How James Joyce Made His Name (New York: The Other Press, 2002). 27 Upravo se, i sasvim prigodno, dogodilo da su na Simpozijumu o D`ojsu u Parizu 1975. godine ove niti prvi put bile zajedno povu~ene. Williams L. Trevor, Reading Joyce Politically (University of Florida Press, Gainesville, 1997), p. 28.
24 25

131

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

132

kojoj su se okupili Bernard Benstok, [ejmus Din, Pol Dilejni, Lesli Fidler, Sizet Henke, Marija Jolas i Filip Soler, da bismo se uverili da se zaista raspravljalo o politi~kim perspektivama u D`ojsovom delu. Bez obzira na Solerove blage provokacije on je izjavio da se engleski pretvorio u mrtav jezik posle Fineganovog bdenja i zatim dramati~no izvadio knjigu (uperiv{i prstom na crvene korice Fejberovog izdanja Fineganovog bdenja) i dodao Pokazujem vam jednu revoluciju28 publika je bila svesna da prisustvuje zna~ajnoj diskusiji. D`ojsovo delo je bilo zabranjivano, ba{ kao {to su Frojdove knjige bile spaljivane u doba nacizma. Iako se vreme i mesto ovih de{avanja ne poklapaju, sli~nost je o~igledna. Fidler je izjavio da je svestan eksperimentalnosti D`ojsovog jezika u ~emu se saglasio sa Solerom, dok je Din istakao irsku perspekitvu iz koje se na D`ojsa gleda kao na kolonijalnog pisca uhva}enog u smutno vreme defetizma. Henkeova se nepovoljno izrazila o feministi~kom diskursu kod D`ojsa, Marija Jolas se ume{ala tvrdnjom da je D`ojs sve vreme bio politi~ki nastrojen, dok je jedan od slu{alaca citirao Franca Fenona i zaklju~io da je D`ojs bio neophodan da bi se odbacile kolonijalne predrasude. Osim ovog, disidentska grupa Promena koja se razra~unavala sa Tel Quelom, iznela je ozbiljan rad o generativnoj lingvistici u Bdenju. Jedna osoba iz publike naglas se pitala za{to Francuzi vi{e govore o Bdenju, a manje o Uliksu29 iako neta~no, ovo zapa`anje ukazuje na potrebu da se smanji jaz izme|u D`ojsovih dela u akademskim krugovima, koji su svoja tuma~enja zasnivali na literaturi kao {to su D`epni Uliks ili Osnovno o D`ojsu Harija Levina, u ~ijim tekstovima je najpre navo|en Uliks, dok je Fineganovo bdenje svedeno na minimum. Kasnije, sa kultnim statusom D`ojsa, grupa ljubitelja Bdenja je taj stav dovela u pitanje, pretpla}uju}i se na Wake Newlitter i razmenjuju}i dragocene informacije o ovom delu, iz tajanstvenih izvora. Na samom kraju, izlo`eno je predavanje o tome kako su Jolas i njegovi prijatelji usvojili jezik visoke teorije koju je obnovila pariska avangarda; eksperimentalizam iz tridesetih se osvetni~ki vratio da zaposeda avangardu iz sedamdesetih pod uticajem grupe Tel Quel i njenih glasnogovornika Deride, Lakana, Altisera, Fukoa i Deride. Neki od proglasa na ovom simpozijumu su se suprotstavili akademskoj grupi pod uticajem Nove kritike, jer i pored uvo|enja semiotike, dominantna tuma~enja D`ojsa do tada su se zasnivala na pa`ljivom ~itanju, traganju za izvorima i javnim diskusijama o zagonetkama i zavrzlamama u njegovim tekstovima. Kriti~ki jezik inspirisan marksizmom, psihoanalizom, feminizmom, lingvistikom, post-struktu28 U Joyce & Paris, 1902 19201940 1975, vol. 2, ed. J. Aubert and Maria Jolas (Publications de Lille-III and CNRS, 1979, Lille and Paris), p. 107. 29 Aubert and Jolas, Joyce & Paris, 1902 , Vol. 1, p. 87.

ROMAN TOKA SVESTI

ralizmom i dekonstrukcijom sada je prvi put primenjen na D`ojsovo delo. Ipak, postavlja se pitanje kako neko mo`e da istakne politi~ki afinitet kod D`ojsa, kada biografski podaci svedo~e o njegovoj nezainteresovanosti prema irskom pitanju, o njemu kao ~istom esteti koji je za sobom ostavio probleme Irske oko pome{anih jurisdikcija i koji odbija da se zala`e za nacionalisti~ke, ali i internacionalisti~ke ciljeve posle objavljivanja Uliksa? Jasno, odgovor le`i u problematici revolucionarnog jezika {to, smatraju pripadnici grupe Tel Quel, D`ojsa sme{ta u avangardu, na pijedestal sa Lenjinom, Maoom, Artoom, dok se konzervativniji ameri~ki specijalisti za D`ojsa i dalje dr`e estetike i biografskog pristupa. Soler je usvojio poznatu Malarmeovu izjavu: Knjiga je bomba, dok su ostali d`ojsovci u pi{~evom politi~kom neanga`ovanju videli njegovu izdvojenost i indiferentnost. D`ojsovoj industriji bila je potrebna jo{ ~itava decenija da ostvari uticaj 1975. to se najvi{e vidi u obimnom zborniku pod nazivom Priru~nik za D`ojsove studije koji su objavili Zek Bouen i D`ejms F. Kerens.30 Na vi{e od osam stotina stranica, dat je najva`niji aspekt prou~avanja D`ojsovog opusa, s detaljnim analizama svih individualnih radova, kao i va`na poglavlja vi{e autora kao Skolsovo i Korkoranovo iz knjige Esteti~ka teorija i kriti~ki spisi. Ipak, zna~ajna knjiga Kolina Mekejba, D`ejms D`ojs i revolucija re~i, iz 1978. godine (u kojoj je neo-marksisti~ki pristup udru`en sa Lakanovom teorijom) nije ni pomenuta, niti su citirana imena poput Eka, Lakana i Deride. Ni{ta nije re~eno ni o problemima roda ili tekstualnim problemima kao generi~ke verzije do koje se do{lo iz razli~itih rukopisa i izdanja. Pravo otkri}e je uporediti ovako debelu knjigu sa tankim uvodom iz knjige D`ejms D`ojs i kriti~ka teorija31 autora Alana Raflija, koja je objavljena sedam godina kasnije. U njenim poglavljima D`ojsovom delu se pristupa sa stanovi{ta razli~itih {kola, po~ev{i od strukturalizma, post-strukturalizma, semiotike, feminizma, psihoanaliti~ke teorije do marksizma, i u njoj se nalaze imena koja se ni ne pojavljuju u Priru~niku. Kao {to je [ejmus Din napisao 1985. godine mi{ljenje kriti~ara, koje je do tada preovladavalo, bilo je da je D`ojs apoliti~an i da je njegov genije ograni~en na formalne i stilske inovacije. Odri~u}i se britanskog i rimskog imperijalizma i odbijaju}i irski nacionalizam i irsku literaturu koja je slu`ila u tu svrhu, on je okrenuo le|a socijalizmu i umesto toga se posvetio vrhunskoj apoliti~nosti i div30 Zack Bowen and James F. Carens, ed. A Companion to Joyce Studies (Greenwood Press, Westport, 1992). 31 Alan Roughley, James Joyce and Critical Theory: An Introduction (University of Michigan Press, Ann Arbor, 1992).

133

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

134

noj tajanstvenoj praksi pisanja. Ovo je, ukratko, D`ojsova uobi~ajena mudrost i stav prema glavnim politi~kim pitanjima u njegovo vreme.32 Din procenjuje da se kriti~ka plima preokrenula 1985, kada je otpo~ela sistematska revizija ovog mi{ljenja. Mo`emo podesiti sat unazad i vratiti ~itaoce suptilnoj oceni Dominika Man|anijela u knjizi D`ojs i politika ili ve} pomenutoj knjizi Kolina Mekejba D`ejms D`ojs i svetska revolucija. Ono {to je dovelo do promene ne mo`e se pripisati samo postepenom prihvatanju ameri~kih teoreti~ara francuskog ili kontinentalnog pristupa knji`evnoj teoriji. Veliki broj knjiga napisanih o D`ojsu iz perspektive post-kolonijalne teorije poput dela Ende Dafi Pot~injeni Uliks (1994), Vinsenta ^enga D`ojs, rasa i imperija (1995) ili uticajnog Izmi{ljanja Irske Deklana Kiberda (1996), pokazuje da je do sada postignut konsenzus po tom pitanju. Mo`da je jo{ zna~ajnija bila knjiga ^eril Her D`ojsova anatomija kulture (1986), marksisti~ka analiza na~ina na koji je D`ojs u svom delu koristio popularnu kulturu svog vremena. Ova bogata knji`evna studija dopunjena reklamama i ise~cima iz novina uz ni`e forme zabave i dru{tvenih sadr`aja poput jeftine pantomime, religioznih traktata, apsurdnih propovedi i rane d`ez muzike, dokazala je da mo`e da bude neiscrpni izvor inspiracije za dalja istra`ivanja. Ako izgleda kao da su pristupi inspirisani kulturalnim studijama ili neo-marksizmom nakratko preovladali, to je zato {to oni govore o razli~itim kriti~kim te{ko}ama, poput one kako odrediti D`ojsov stav prema irskom nacionalizmu. Dok je Vinsent ^eng razborit, irski teoreti~ari poput Emera Nolana preispitivali su nacionalne diskurse u Uliksu, videv{i u liku Gra|anina preslikan Blumov idealizam, i na taj na~in kritikovali liberlnu popustljivost u internacionalnim pozicijama drugih kriti~ara. [ejmus Din, Teri Iglton i Dejvid Lojd pripadaju grupi koja je sklona da uspostavi ravnote`u izme|u Blumove odmerene tolerancije i politi~ke borbe koje su se de{avale u Irskoj u to vreme. Ali za Emera Nolana33, Mekejbov marksizam je previ{e lakanovski, i on ga optu`uje da je izdao otpor pot~injenih tako {to je bio slep za na~in na koji je manje vredna literatura mo`e biti pokreta~ revolucionarnih aspiracija. Simptomati~no, ba{ 1984. godine u zna~ajnom obra}anju na D`ojsovom simpozijumu u Frankfurtu, Derida je oti{ao jo{ dalje i odredio cilj Internacionalne fondacije D`ejms D`ojs. Njegov dekonstruktivni postupak zasnivao se na ranijim tuma~enjima D`ojsa. Mo`emo primetiti da Derida defini{e Uliksa i Fineganovo bdenje kao remek-dela ~iji programi menjaju na{e ~itala~ke navike. Dok ih ~itamo i dok ona ~itaju nas, mi
32 Seamus Deane, Celtic Revivals: Essays in Modern Irish Literature, 18851980 (Faber, London, 1985), p. 92. 33 Emer Nolan, James Joyce and Nationalism (Routledge, New York, 1995).

ROMAN TOKA SVESTI

moramo da shvatimo da nas je i sam pisac pro~itao unapred i da smo preobra}eni njegovim {tivom. U ovoj frazi imamo dvostruku funkciju istovremeno smo i subjekat i objekat: mi ~itamo D`ojsa i D`ojs ~ita nas, dok oklevaju}a strategija Fineganovog bdenja neizbe`no podsti~e u nama nesvesne zapise. Stiven Dedalus govori o [ekspiru kao o ocu svog dede i sopstvenom unuku, predstavljaju}i ga kao paradigmu umetnika koji ra|a samog sebe i stvara svet koji i mi naseljavamo. Svestan ove zaokru`enosti, i iz velikog po{tovanja, Derida prepoznaje u D`ojsovoj hipermnezi~noj ma{ini program kojeg se na{a tuma~enja ne mogu osloboditi, ni njene arhivske materijalnosti kao ni njenog duhovnog nasle|a stvarnih porodica. Svesni smo fascinacije D`ojsovih prou~avalaca njegovim rukopisima, nacrtima, prvim izdanjima, autografijama, holografima, pismima, bele{kama, koji su svi bili obra|eni u vi{e od 60 tomova Arhive D`ejmsa D`ojsa uz stalno novootkrivene tekstove i neobjavljene rukopise koji se prodaju na aukcijama za enormne vrednosti. Sada, kada su knjige Fineganovog bdenja protuma~ene, kompletno od{tampane i objavljene jedna po jedna, D`ojsova arhivska groznica34 mo`da }e izgubiti va`nost, ali ne}e nestati. Ovde na scenu stupa D`ojsov unuk: Stiven D`ojs, naslednik odre|enih tekstova, koji danas predstavlja moralnog i legalnog vlasnika, ~ak iako su rukopisi, koji predstavljaju predmet D`ojsovih studija u posedu nacionalnih biblioteka i akademskih institucija. Stiven D`ojs poznat je po uticaju na izbor prevodilaca, urednika i tekstova koji mogu ili ne mogu biti svrstani u antologije. Tako je Derida posvetio prvu verziju knjige Uliks gramofon Stivenu D`ojsu pod pretpostavkom da smo u ovoj avetinjskoj genealogiji svi D`ojsovi unuci {to odgovara mehanizmu koji zami{lja Blum u Uliksu po kome bi se mogle slu{ati plo~e preminulih ili Stivenova fantazija da smo telefonski spojeni sa Edenvilom putem kablova ili pup~anom vrpcom. Derida nas navodi da ispitujemo stepen poznavanja D`ojsovog dela koji je ratifikovan na akademskim raspravama, uz stalno rivalstvo izme|u ameri~kih i evropskih nau~nika, pri ~emu irski nau~nici predstavljaju va`an izuzetak. Kao {to smo videli, problem D`ojsove transmisije je po~eo sa nau~nicima kao {to je Gorman, koji je pre po~etka pisanja prve biografije izdao pionirsku knjigu o D`ojsovom radu pod nazivom: D`ejms D`ojs: Prvih ~etrdeset godina (1926), uvod u Uliksa ~ija je bibliografija ograni~ena, {to je neuobi~ajeno, na dve strane s obzirom na to da sadr`i dela napisana samo 1922. i 1923. godine.35 Gormana su citirali drugi kriti~ari sve dok ~etrdesetih i
V. Jacques Derrida, Archive Fever: A Freudian Impression , trans. Eric Prenowitz (University of Chicago Press, Chicago, 1996) kao i serijske publikacije The Finnegans Wake Notebooks at Buffalo, eds. Vincent Deane, Daniel Ferrer and Geert Lernout (Brepols, Turnhout, Belgium, 2002).
34

135

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

136

pedesetih godina nije formirano ne{to kao institucija. Tada je D`ojsovo ime postalo neizbe`na referenca u diskusijama o modernizmu. Kada su Elman i Kener stupili na scenu, obojica su poku{ali da stupe u kontakt sa ljudima koji su li~no poznavali D`ojsa. Kener je dokumentovao kako je sa Mar{alom Mekluanom prvo posetio Ezru Paunda 1948. godine, a potom uspeo da razgovara sa T. S. Eliotom i Vindamom Luisom tokom engleske turneje 1956. godine.36 U me|uvremenu, tokom ovih godina, Ri~ard Elman je bio okupiran intervjuisanjem svih pre`ivelih koji su bili u kontaktu sa D`ojsom, kao {to je bila Marija Jolas; on se tako|e dosta oslanjao na Stanislava D`ojsa (kasnije se anga`ovao u posthumnom objavljivanju njegovih memoara ^uvar mog brata) tako da je i optu`en da je pod uticajem nekriti~kog mi{ljenja D`ojsovog ogor~enog brata.37 D`ojs, koji je dramatizovao bratsku borbu da bi kontrolisao istinu u Bu|enju, bio je potpuno svestan va`nosti aktivne uloge koju je imao u {irenju tradicije; ve} prilikom redigovanja epizode Scila i Haribda odlu~io je da u knji`evnu teoriju unese dramske elemente i da prema modelu Platonove Gozbe, likovima omogu}i da to i ispolje ne pru`aju}i dozvoljenu sintezu ili dogmatski zavr{etak. Sve vreme je znao da je oblikovao teorije kao [em Pisac, i da mu je bilo potrebno posredovanje [ona po{tara, odnosno prenosilaca kao {to su Valeri Larbo, Stjuart Gilbert, Frenk Bad`en, Luis Gilbert, Karlo Linati, Jud`in i Marija Jolas, @ak Merkanton, Ernest Robert Kurcijus, Nino Frenk, i jo{ nekoliko osoba koje su bile odre|ene da osiguraju njegovu besmrtnost koja se meri brojem knjiga i esejima koji su mu posve}eni. U tom smislu, kako je li~no Nora D`ojs prili~no naivno rekla, postojao je jo{ samo jedan mladi} od koga je njen mu` morao da bude bolji, Vilijam [ekspir. Sude}i prema broju publikacija, ~ini se da [ekspir ipak vodi. Postoji nada za D`ojsa, mada je objavljeni korpus literature o ovom piscu prate}im
35 Herbert Gorman, James Joyce: His First Forty Years (G. Bles, London, 1926). Zanimljivo je primetiti da je ovo autorizovano delo (D`ojs ga je revidirao) pori~e bilo kakvu striktnu upotrebu homerske paralele: paralelizam sa Odisejom ne sledi apsolutno shemu Homerovog dela osim uop{teno. Ovi su paralelizmi potisnuti pre{no{}u tog jednog dana Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma. (p. 218). Istina je da Gorman vi{e puta ka`e da ovakva perspektiva mo`e biti ograni~ena i, u svakom slu~aju, vrlo ameri~ka: mogli bismo da se upitamo da li je D`ojs odlu~io da prepusti anti-homersku poziciju svojim kriti~arima iz Amerike i zamolio britanske da je naglase? V. Hugh Witmeyer, He Gave the Name: Herbert Gormans Rectifications of James Joyce: His First Forty Years, James Joyce Quarterly 32:34 (Spring/Summer 1995), pp. 523532. 36 Hugh Kenner, The Elsewhere Community (Oxford University Press, Oxford, 2000), pp. 3388. 37 Na to je sna`no ukazao D`ozef Keli. V. Joseph Kelly, Our Joyce, pp. 142179.

ROMAN TOKA SVESTI

D`ojsovim studijama sputan dvostrukim uticajima; on okleva da li da prihvati perpetuum mobile kojeg pokre}e mit o beskona~nom tekstu koji sam sebe pi{e ili istorijsku neminovnost kako eti~ke tako i kulturne, evropske (European) tradicije koja je primorana da ima sluha za druge tradicije, na taj na~in postav{i evroslu{na (earopen) kao u Fineganovom bdenju. Suo~en sa tako mo}nom programiranom kriti~kom dvostrukom sponom Derida je 1984. godine vitlao o{trim skalpelom kada se sukobio sa izu~avaocima D`ojsa koje je smatrao zastra{uju}im telom, ali tako|e i institucijom kojoj je potrebna pouzdanija osnova. Kako to izra`ava u Uliks u gramofonu, Me|unarodna fondacija D`ejms D`ojs konkretan je primer tradicije koja je ulo`ila kulturni kapital radi obezbe|ivanja univerzalnosti pi{~evom imenu. Zatim, potreban joj je jo{ neko, ko bi nai{ao spolja, neko poput Platonovog stranca u Sofistu, da autorizuje fondaciju sa pozicije marginalne grupe. ^ak ako D`ojsovim izu~avaocima stoji na raspolaganju sveukupna stru~nost u enciklopedijskoj oblasti univerzuma (AL 281), oni `ude za nestru~no{}u stranca koji }e dovesti fondaciju u pitanje, a zatim im pru`iti uveravanja i podr{ku. Takav stranac }e na kraju priznati: u stvari, vi ne postojite, niste osnovani da biste postojali kao fondacija, kao {to to i D`ojsov potpis svedo~i o vama. Mo`ete da se obra}ate strancima da do|u i da vam ka`u, kao {to ja ~inim odgovaraju}i na va{ poziv: vi postojite, vi me pla{ite, ja vas priznajem, priznajem va{ o~inski i pradedovski autoritet, priznajte i vi mene i dajte mi diplomu iz studija D`ojsa. (AL 284) Deridina ironija ne bi trebalo da krije pravo huserlijansko pitanje: pod kojim uslovima mo`e ne{to kao Studije D`ejms D`ojsa postati stroga disciplina? Postoji li stepen poznavanja D`ojsovog stvarala{tva koji se mo`e izmeriti i odrediti kao bitan uslov? Da li je dovoljno pro~itati sve radove i skoro sve kritike (ne sve, nego one koje su dostupne) ili bi ~ovek trebalo da se vi{e aktivira i priklju~i D`ojsovoj ~itala~koj grupi ili veb sajtu? Ovakve primedbe ne samo da dovode u pitanje vrstu tog znanja ve} i njegov dalji prenos kao i obi~aje koje je prate (poput Simpozijuma o D`ejms D`ojsu, proslava Blumovog dana, redovni sastanci ~itala~kih grupa po celom svetu koje prou~avaju Fineganovo bdenje ili Uliksa). Svi D`ojsovi svedoci i prijatelji za vreme pariskih godina su podvukli da je D`ojs u`ivao u ro|endanima, slavljima, godi{njicama, koje je nametao svojim prijateljima u `elji da ih obave`e (a samim tim i nas) da se pridru`e velikoj porodici njegovih ~italaca. Ako ova zbirka eseja38 pomogne D`ojsovim ~itaocima da odgovore na ovo pitanje (sva38 Re~ je o zbirci Palgrave advances in James Joyce Studies, ed. by Jean-Michel Rabat, Palgrave, Macmillan, London, 2004. iz koje je preuzet ovaj tekst (prim. ur.).

137

tre}i program

ZIMAPROLE]E 2008

138

ko za sebe da d odgovor), njen uspeh }e utoliko biti ve}i jer }e nam omogu}iti da unapred zauzmemo odre|eno i legitimno mesto me|u mnogobrojnim potomcima sre}no nazvanog Telemaha.39 S engleskog prevela Ivana Prentovi}-Krivokapi}

Stjuart Gilbert obja{njava da se etimologija Telemaha odnosi na nekoga ko se bori iz daleka i tako ostaje izvan okr{aja (JJU 104). Mogli bismo biti u isku{enju da vidimo Telemaha kao nekoga ko je, poput D`ojsa, znao kako da ratuje iz daleka koriste}i telefoniju dobro izabrane transmisije.
39