drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

Esej(Assay) BEKET:FARSA,GROTESKAILITRAGEDIJA BECKET:FARCE,GROTESQUEORTRAGEDY (NamarginamaknjigeDaeKovaeviBeketovatragedija)

drELJKOSIMI,Beograd 1. Jesu li Beketove drame ono to kritiari danas sa toliko nostalgije za anti kom nazivaju modernom tragedijom? Ovo pitanje kao kljuno postavlja pri kraju svog obimnog predgovora Beketovim izabranim dramama Jovan Hristi, ali izbegava da na njega d izriit odgovor; prilikom rasuivanja o ovom ustruavanju treba imati na umu da je ono, naravno, takoe ishod paljivo oblikovanog stava, kao i da iza nje ga stoji veliko znanje, svestrano pozorino iskustvo i vie puta, na ovaj ili onaj nain, ponavljano bavljenje temom. Za nas je ovde znaajno da se osnovni razlog ovakve uzdranostinalaziutometojeHristibiojedanodretkihupuenikauidejupozori ta (F. Fergason) koji je uvideo da je navedeno pitanje takvo da na neobian nain proziva artikulaciju najintimnije linog, takorei identitetskog, pa zato i neminovno krajnje subjektivnog, supstrata miljenja i doivljavanja onog ko stigne dotle da ga sebi postavi. Hristi, recimo, na drugom mestu bez oklevanja tvrdi da postavljajui pitanje o tragediji, mi,ustvari, postavljamoi neka prirodna pitanja ne samo o sudbini moderne drame nego i o sudbinioveka1,ime objanjava zato nas moguni nedos tatak tragedije u modernoj drami ne ostavlja ravnodunim. Ishod Hristieve nera vnodunosti ili, tanije, strasne pokrenutosti ovim pitanjem, dakle, bila je, nazovimo totako,usredsreenauzdranost. Ovo, pak, drugim reima i s obzirom na optu saglasnost da su antine tra gedije znaile najjasniju karakterizaciju, odnosno ekvivalent prepoznavanja, sudbi

1JovanHristi,Problemtragedije,u:Teorijatragedije,priredioZoranStojanovi,Nolit,Beograd,1984,str. 4323.

147

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

ne antikogoveka znai oklevanje da se o analognoj sudbini modernogoveka, a pogotovo u spoju sa njenim primereno integralnim evociranjem u modernoj drami, moedanas2priisapoloajadovoljnopotkrepljenoguvidaisuda. Za autorku studije Beketova tragedija, meutim, oko pozitivnog odgovora na ovo pitanje nema nedoumice, i sada smo donekle pripremljeni dainjenicu ove neo pozive opredeljenosti odmah i bez zazora transponujemo na plan linog. Nasuprot najveem broju onih koji su, uz raznovrsne dokaze, odgovarajui na isto pitanje jasno poricali da se fenomen antike tragedije moe pronai u modernom dobu pa dakle ni kod Beketa Daa Kovaevi vodi svoju studiju kao izlaganje jednog sistematskog plana dokaz koji afirmiu tezu iz pitanja, ali koji ipak pozovimo se jo jednom na Hristiev autoritet po svemu sudei moraju poivati na odreenoj osnovnoj linoj intuiciji o postojanju jasne srodnosti fenomena antikih tragedija i Beketovih drama. Pri tom se ovde treba odmah setiti da je u analitiarskom trudu poreenja dvaju slo enih entiteta mnogo bezbednije i lake utvrivati da neto nije fundamentalno srod no nego da jeste, naprosto zato to je za prvu svrhu dovoljno pronai makar i samo jednu razliku i insistirati na njenoj krunskoj vanosti, zahvaljujui kojoj se nadalje lake kidaju i ostale hipotetike veze; s druge strane, pak, za dokazivanje svojevrsne istovetnosti potrebno je neprestano drati u vidu i dokazivati celinu dvaju neminovno i raznovrsnih pojava, pri emu bi svako fragmentarno tretiranje odmah obesnailo samopolazite.Noupravouovomese,izgleda,inalazipokriezaautorkinuintuiciju outemeljenostiinaerizinogopredeljenja(tamogdeseJ.Hristizaustavionaoprez nom distanciranju od najee negativnog odgovora): ona je sigurno da raspolae ispravnim saznanjem (ili iskustvom) statusaurealitetu svih elemenata koji uestvu ju u stranama sadranim u pitanju, te da je oetuda kadra da ponudi celovitu i dosled nu argumentaciju. Na pitanje: kada se, u formalnom smislu, ovakva sigurnost inae pokazujemogunom,odmahemoodgovoritiondakadasmaosobakojaodgovara biva egzistentno ukljuena u pitanu oblast, kada na izvestan nain i sma postaje pre sek ili mesto susreta poreenih pojava. To jest, svedeno reeno: onda kada pronae takav poloaj u kojem se njenoj kompetenciji i to svom svojom raznorodnom sloe nou ujedno obraaju i stvaraju je oba poreena entiteta. Koji je to poloaj u ovom sluaju? To je, smatramo, poloaj verodostojnog kritiara. Teza koju emo ovim tek stom braniti je sledea: Daa Kovaevi je svojom studijom, pronaavi kompleksnu

2 Na treem mestu J. Hristi pie: Danas se pitamo ima li tragedije u modernoj drami? To je pitanje na koje mineemoodgovoriti.Odgovorienanjega,moda,nekokostotinugodinaposlenasbudeseodapieneki spisoonojdramikojajecvetalanepunihstotinugodina...(Tragedijeiteorijetragedije,u:Zbornikradova Fakulteta dramskih umetnosti I, FDU, Beograd, 1997, str. 19). Izdvajajui Jovana Hristia mi ovde, zapravo, skraujemo dokazni postupak, pozivajui se, preko njegovih izvrsnih pregleda razliitih pristup tragediji, nasasvimoiglednudominacijuinjenicesubjektivnostiovihpristupa.

148


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

formulu, zapravo demonstrirala autonomnu misiju postojanja figure kritiara, iz koje, otuda,potiusigurnostiubedljivostnjenihsudova. 2. Da bi se opravdala svest o ne samo poeljnoj ili pripomonoj, nego o (bar danas) neophodnoj figuri kritiara, potrebno je, dakle, dokazati sebe kao vitalno neophodnoglana u svojevrsnom sistemu uzajamnih apelacija koje stvaraju umetni ko delo i njegova ispravna recepcija. Da bi se, nadalje, ova zahtevno samoetablirajua misija mogla postii, potrebno je, mislimo, da kao opravdanja budu zadovoljeni izve snipreduslovi: prvo, da se pokae kako svaka od strana, iji se odnos nune upuenosti ispituje, ve sama po sebi u datom trenutku predstavlja zaokruenu egzistencijalnu pojavu (poput nezavisnog bia), neoiglednog iako nepobitnog samosvojnog dejstva, dakleotkrivasekaosaznajniproblemzaijuautonomnostnedostajukljuevivaljanog odgonetanja; odatle sledi da se kao takva pojava ona mora primarno razumevati iz pronicanja njene sopstvene egzistentne strukturisanosti, a ne iz podreenosti ma kojemhipotetikoobuhvatnijemsaznajnomentitetu; drugo, da je uzajamni odnos ispitivanih pojava (ovde: umetnikog dela i svegaonogatobitrebalodaformiranjegovuverodostojnurecepciju)takavdaizbilo kojih razloga ne samo izostaje u punoi prepoznavanja u vladajuoj klimi doba, ve i biva redukovan ili, jo gore, falsifikovan, te zahteva svojevrsno prokrivanje iienje komunikacionetransmisijeodbilokojihneprimerenihinterpretativnihkoncepata; i tree, da se ta revitalizacija autentinog odnosa izmeu skupova pojava pa tako i konano zaokruivanje njihove ponaosobne strukture odvija presudno u nainu percepcije i angamana figure ija se neophodnost postojanja (znaenjske misije)timetakoreiontolokipotvruje. Pre nego to pokaemo kako je Daa Kovaevi u svom postupku izvanredno okupilaiodgovorilanasveovezahteve,postiuitakoneosporivvitalitetreceptivnog poloaja i kompetenciju davanih ocena, opskrbiemo predstojee izlaganje jednom znaajnom podrkom. Naime, ako se poblie razmotri sadraj autoriteta kojim je u moderno doba Nortrop Fraj nametnuo rehabilitaciju nezaobilaznosti fugure kritiara u glasovitoj Anatomiji kritike, videemo da se on ispod svega iako to sm nije tako for mulisao takoe temelji upravo na ispunjenosti zahtev koje smo gore izdvojili. Ne ulazeiudetalje,podsetimodajeFrajubedljivodokazao: a) da se celokupna knjievnost moe posmatrati kao autonoman verbalni sis tem stvoren od samosvojne strukture iju funkcionalnost obezbeuju razliiti arheti povi, modusi, mitovi i anrovi, odnosno to nas ovde najvie zanima kao entitet ije se egzistiranje i obnavljanje odvija po zakonitostima zadanim njegovom vlastitom

149

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

strukturom (a ne, recimo, kao pasivni medij pod diktatom nadreenih istorijskih kodovaunutarcivilizacijskihfaza)3; b) da je jedini ispravni odnos umetnikog dela i recepcije onaj koji raskrin kavajuisveparcijalneinasilnepristupekojibizapravosamodaosnaeneije(teorij ski uoblieno) mnenje doputa delu dignitet pripadanja sopstvenom simbolikom univerzumu; taj univerzum je, naime, transistorijski u odnosu na drutvenu istoriju, toznaidaposedujesopstvenuistorijuodreenutimetopredstavljakrajnjespeci fian (tj. po Fraju legitimnoutopijski) izraz istih onih ljudskih tenji koje su formirale civilizaciju. Zbog toga se, jasno, sa njime valjano opti iskljuivo ulazei u bivstvenu interakcijusanjegovimsopstvenimgeneriuimshematima,nepovodeisezaolakim vrednosnimsudovima; c)najzad,Frajjedecidiranuocenidaseprisadanjemproizvoljnomstanjustvari figura kritiara profilie kao misionarsko mesto preseka najpre s njegove strane (napo kon) tano predstavljenih, a potom ispravno uzajamno spojenih entiteta: Djelatnost kao to je takvo ponovno kovanje prekinutih sveza izmeu stvaranja i znanja, umjet nostiiznanosti,mitaipojma,topredviam,eto,zakritiku.4 3. Na ispunjenosti zahteva ova tri elementa poiva studija Dae Kovaevi, i ovdeemoihredomrazmotriti. a) Pre svega, autorka od samog poetka odluno oslobaa tretirane pojave ma koje potencijalno remetee spoljne strategije: Osnovno naelo kojimemo se rukovo ditijestedametodiiprocedurekojimakritikiposmatramonekuumetnikupojavuili oblik treba da izrastaju iz umetnosti kojom se bavimo. Ubrzo potom, poput Fraja, ona odbacuje i proizvoljnost vrednosnog (sa najrazliitijim merilima) procenjivanja kao instrumenta za prepoznavanje onog generiueg svojstva koji tragedijuini jedin stvenim umetnikim oblikom. Pri tom, jasno, nijedan od uticajnih autoraiji se napor dovravaouhipostaziranjueksternogvrednosnogkriterijuma,nijesesluiobanalnim klieima (ne)dopadljivosti, ve je vrednosni potencijal izvodioesto veoma zanimlji

Nije uopte digresija jer emo uskoro videti koliko je Daa Kovaevi presudno usmerena na formalni aspekt tragedije kao jedini ispravan put za razumevanje i njene sadrine kada pokuavamo da istaknemo dajeFrajvideovelikuslinostizmeuknjievnostiimatematike.Isprvaiknjievnostdrimokomentarom o izvanjskom ivotu ili zbilji. Ali upravo kao to u matematici moramo od tri jabuke prei na 3, i od kvadratnog polja na kvadrat, itajui roman moramo od knjievnosti kao refleksije o ivotu prijei na knjievnost kao autonoman jezik. Knjievnost se takoer odvija po hipotetskim mogunostima, pa iako je knjievnost kao i matematika neprestance korisna ta rije oznaava njezin neprekidan odnos sa zajed nikim poljem iskustva ista knjievnost, kao iista matematika, sadri vlastito znaenje. Northrop Frye, Anatomijakritike,Naprijed,Zagreb,1979,str.394;nakurziv. 4Isto,str.398.
3

150


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

vo i sugestivno iz jednog ireg programa u kojem se potvruje njegov lini, autorov diskurzivniidentitet. Sve takve pokuaje, meutim, Daa Kovaevi jednostavno odbacuje, ne upu tajuiseupolemiku(Tragedijeinemakaoteorijskointelektualneapstrakcije.Posto je samo konkretne i pojedinane drame, a one se ne raaju po principima estetsko filozofskih uoptavanja.), naprosto zato to je uverena da u tragediji postoji imanen cijapremakojojsvakosvoenjenadrugireceptivnikdznaitrenutnukontaminaciju; tragedija nam se obraa takorei kao organska celina, zato to u sebi nosi potencijal kojikaosutastveninasebiosobennainaficirakorenenaegbivstva,teseotudamoe, samo naizgled paradoksalno, primetitida je tanijerei datragedija pita nas ane mi nju za odgovor o identitetu. Ali, kako se onda moe prii takvoj sutini tragedije, ako je u nju stvaralaki zaloen sadraj humanog personaliteta koji je stariji i dublji od racio nalnihkoncepata?Naputokazpremaodgovorusmovepripremljeni: Univerzalnost tragedije pokuaemo da naemo u njenoj dramskoj formi. To konkretno znai da Daa Kovaevi, tragajui za onom autonomnou tragedije u kojoj se nalazi njena jedinstvena humana poruka, zapravo izbegava da, za razliku od najveeg broja tumaa, svoju potragu zavri na bilo kakvoj refleksiji o filozofsko psiholokoemocionalnom supstratu dramske tematike i fabule. Ona, naravno, ne porie prisustvo takvih konstituiuih elemenata, ali ih smatra tek sastavnim delom onoga to naziva tragikim konceptom5, ili traginim vienjem (vizijom) sveta, koji se kao takav moe artikulisan pronai i u drugim proizvodima ljudskog duha, pa nije posebno inherentan tragediji. Upravoutome i jeste pogreka mogli bismo rei inar cistika ak i mislilaca velikog formata: oni su tragediji pristupali kao nekoj vrsti masivne ilustracije koja potvruje one zakonomernosti to su ih oni obznanjivali u svojimteorijama.Tomenasuprot,DaaKovaevitvrdidajeutragedijamasvetideja neodvojiv od oblika koji te ideje donosi, odnosno, jo eksplicitnije, da struktura dramepostajeznaenjskauideolokomsmislu. tavie, ova autorka svoju analizu vodi dotle da ustvruje kako se o tragediji moe rei kako predstavlja jedno toliko apartno gnoseoloko uporite, da ga odlikuje upravo to da je veliki neprijatelj religioznog i filozofskog miljenja (sa kojih se, uzgred budi reeno, uz optu estetiku, i upuuje najvei broj pokroviteljskih tumae nja),jer,kakokae,obaverujuupostojanjejednogjedinstvenogodgovoranazivajui gasamorazliitimimenima:OtkrovenjeiliSmisao. Na ovom poslednjem iskazu moramo zastati iz dva razloga: prvo, jer se iz njega potpuno jasno ukazuje koliko se ispoditave ove studije, kao to smo ve govo rili, protee sigurnost svojevrsnog pronaenog posveenitva figure kritiara: naime,

Beketa, kao i Grke, ne zanima ideja traginog ona je imanentna odreenom vienju sveta i samo je deo dramatiareveopreme,pieDaaKovaevi;nakurziv.

151

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

ukoliko iskustvo tragedije konkurie religioznom ili filozofskom6, onda je sasvim jas no da je u njega, bar danas, potrebno briljivo, takorei inicijatiko uvoenje; i drugo, upravoovojetakanakojojsemorademonstriratitanostautorkinogizvoenja:ovde treba pokazati kako se presudno zahvaljujui formalnom (strukturalnom) ustrojstvu tragedijeodvijaprelaenjeurealitetonenajsuptilnijeakrucijalnerazlike,kojasamobi tnu egzistencijalnu poruku tragedije svrstava uz one religioznog otkrovenja i filozof ske hermeneutike7. Daa Kovaevi za ovu osnovnu razliku ovde primenjuje pravi pojam (naravno, uspeno podignut do digniteta ontoloke nosivosti) koji u sebi rav nopravnosabirakognitivnuiafektivnudimenzijutojedvosmislenost. Naime, autorka bez ustruavanja iznosi stav da je tragina svest ona koja je prevazila lane odgovore, iluzije i utehe, te je prinuena da taj, takorei, poloaj posle podnosi u permanentnoj ambivalentnosti za koju svakodnevni ivot, zapravo, ne pruanikakvoformalnoutoite8.Iupravozatotocivilizacijskietabliranaegzistencijalna reenja uopte ne priznaju stanje tragine dvosmislenosti, tragedija se otkriva kao neka vrsta, da tako kaemo, dinamikog hrama u kojem svest o tragikoj dvosmis lenosti postojanja moe pronai svoju prirodnu rezonancu. Pa kada ovako sagledamo stvari,iznenadapostajejasnokudavodisavrenopreciznaintuicijaautorke:kaotoje

6 Pomenimo da je ve i Pol Riker upitao: Je li moguno promilanje tragine teologije? Tragedija je ne obrauje refleksivno, ona je prikazuje kroz likove, kroz prizor, pod poetskim platom i kroz specifina oseanja uasa i saaljenja. Pol Riker, Zli Bog i tragina vizija egzistencije, u Teoriji tragedije, str. 335; na kurziv. 7 Uostalom, Daa Kovaevi se u svojoj studiji itavim jednim poglavljem (Nevidljivi antagonista) i ek splicitno bavi mogunou Beketovog/tragikog komuniciranja s Apsolutom, ovde se oslanjajui na slavnu Goldmanovu analizu Rasinovih drama iz aspekta autorove verzije religioznosti. Naravno, ona e i ovde svoju analizu konsekventno dovesti do potencijalnog dijaloga sa opipljivo beznadeno skrivenim uku odsutnim Apsolutom kroz prepoznavanje nekog formalnog mehanizma njegovog dejstva u dvosmisle nosti.RasinovskiskriveniBogpostaojekodBeketaskrivenarukaakcijenasceni,sumiraDaaKovaevi. 8 Naravno, nipoto ne moe biti da je Daa Kovaevi prva primetila dvosmisleni karakter tragedije, ili, da takokaemo,krizniraskolizazvanpritiskomukrajnjojlinijisudbinskeoptereenostikaofokusiranogstanja tragikog poloaja. Istina je, meutim, da ona bira sasvim drugaiji predeo koji posmatra sa motrita dvos mislenosti. Podsetimo dae, na primer, Jaspers u slinom konkurisanju religioznog i tragikog znanja vrlo brzo prei na svoje poznate kategorije i egzistencijalne filozofeme graninih situacija (= tragine situacije) koje se razreavaju filozofskim transcendiranjem (Sreten Mari duhovito primeuje: Za Sofokla je Anti gona nesrena to umire, za Jaspersa je potrebno da ona umre srena, i ona tako kod njega i umire), ili da e eler od iste ambivalentnosti gledati u preobraavanje etike koje se odvija fenomenolokim pre poznavanjem tragine dvojnosti kao ustrojstva samog univerzuma. Pa ak i spisateljica specijalizovanije pretencije, kakva je Helen Gardner, sa osmatranice dvosmislenosti odmah gleda u pravcu krivice (neznanja ili nedovrenosti) kao svojevrsnog taloga tragikog iskustva, ne odolevajui da stvarnoj trage diji kao kriterijum pripie potragu (makar i uzaludnu) za stabilnim razreenjem: Ja verujem, kae ona, da je tragini pesnik inspirisan poverenjem u ovekovu mo da razume svet istorijskog iskustva, istim duhom koji hipotezom i eksperimentom pokuava otkriti zakone to vladaju svetom prirode. (Helen Gardner, Pojam traginog danas, u Teoriji tragedije, str. 398). Iako ipak nije jedinstveno, okretanje Dae Kovaevikaformitragedijeipakjeretkouliteraturi,avideemokasnijedokojejemerenjenakonsekvent nost,uporeenasasrodnimvienjima,zaistaioriginalna.

152


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

tragika svest u odnosu na redovnu prinuena da tihuje u ilegali negativne pome renosti kojoj je jedini podnoljivi izraz svojevrsna metafizika igra, tako se pozori na forma nudi kao najpriblinije otelovljenje ovog uigrupomerenog bivstenog statu sa, jer je svako njeno svojstvo razloivo do principa dvosmislenosti9: poevi od ivog ljudskog tela u vetakom i apstraktnom prostoru scene, do fenomena pozori nogvremena,pojmaigre,koncepcijeiluzionizma.ivotuprividuiprividkojiimasve odlike stvarnog ivota. Ovom citatu bismo dodali jo samo znake navoda u karakte rizaciji stvarnog ivota (to je, uostalom, bar ekspir neprestano varirao u svojim slavnimsentancama). Dakle, kada se sve sabere, postaje jasno koliko je uspeno Daa Kovaevi, zahvaljujui poistoveivanju ontoloki shvaene dvosmislenosti i poznavanja mehani zma funkcionisanja drame, izvela zadatak emancipacije tragedije po liniji njenog jedinstvenog formalnog zahvata kojim ona preuzima sadraj tragike svesti i daje mu kreativnu artikulaciju. Poenta itave analize je briljantna: ako napustimo ideju da tragedija mora da bude ukalupljena u dramsku formu, tragedija ne postoji. Njena dramskaformajenjenanajdubljasutinairazlog. Ipak, problem koji se odavde ukazuje jeste upravo to da li i kako dolazi do realizacije onoga to smo ovla nazvali kreativnom artikulacijom, a koji Daa Kovae vi zapaa kao onu nepromenljivu datost koja odluuje o potencijalnoj povezanosti antike i moderne tragedije: da li se i na koji nain u tragediji odvija nekakva ista artikulacija tragikog iskustva (koja, bi, recimo, bila uporediva sa izlaznim stanjem vernikove molitve ililogike koherencije filozofskemeditacije)?Za Dau Kovaevi to je, zapravo i s pravom, problem ostvarivosti tragedije kao umetnikog dela i mogu nostinjeneispravnerecepcije. b) Iako je za verodostojnu komunikaciju izmeu tragedije i njenog recipijenta odgovorna,kaotosmovideli,uspenaasimilacijatragikogiskustvaipotomnjegova transpozicija u formalna dramska reenja koja dvosmislenost afirmiu u kreativnoj ponudi alternativnog realiteta, ipak mora postojati receptivni razlog zbog kojeg je primena te formule u moderno doba mahom nestala iz prakse, pa svakako i potrai vanja (pa se, eto, mora postavljati pitanje o postojanju tragedije uopte). Na pitanje, dakle: ta nas je to toliko odvojilo od potrebovanja i poimanja tragedije? DaaKova evi odgovor nalazi u promeni do koje je dolo u procenjivanju osnovnih vrednosti koje bi trebalo da vode uspeno pozicioniranu dramsku napetost, a koje se opet, u realizaciji, neizbeno naposletku svode na strukturu drame. Ovde Daa Kovaevi za poetakusvajauliteraturiveodavnoutvrivaniraskolizmeudvaosnovnadinami
9

Ovde ponovo moramo primetiti koliko je ovakvo tumaenje na istoj liniji sa zagovaranjem legitimnog utopizmakojimFrajiitavu(umetnikidostojnu)knjievnostpomeraudignitetparalelnog,imoeserei ludikirazreenogistorizma.

153

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

ka dramska principa koji se izraava postojanjem tzv. drame situacije (antika) naspramdramekaraktera(moderna)setimose,naime,dajejoAristoteltvrdioda su mogue i tragedije bez karaktera, a Hegel je pisao da u veini antikih tragedija i nije bitno da postoji tragini junak, jer je dovoljno da postoji tragini sukob. Moderni Evropljanin je izrastao na individualizmu renesansnog oveka, na njegovom razvoj nom uspehu i neuspehu merenim osvajanjem sveta materije ili sveta znanja, to je sve uslovilodaidramskaradnja,kakokaeDaaKovaevi,budeshvaenaprvenstveno kaoostvarivanjekaraktera. Problem razumevanja tragedije, meutim, ako ga iz ove studije dobro tuma imo (i ne samo po naojautorki10) nije pre svegau recimo tako gubljenjusluha za takva seriozna dela koja u sebi nemaju peat ovakvog karakternog dinamizma, ve u izostajanju razumevanja za takvu strukturu drame u kojoj svojevrsni, nuno zahteva ni, progresivni tempo radnje ne diktira i uslove njenoj formalnoj ekspoziciji. Drugim reima, ukoliko se u pozadini plasiranja fabule ne osea oekivana svojevrsna indivi dualizacijatemporalnosti,delosedanasoseakaopromaeno,buduidajetakoshvae natemporalizacijagotovokanonizovanauiskustvumodernepublike. Prema tome, nain operisanja vremenom a to je u drami, zapravo, sutinski strukturalni zadatak postaje glavno demarkaciono svojstvo, a zahtev za promenom izrastauimplicitnidiktatmoderniteta.Ali,kodGrkavremejebiloapstrahovanokao aktivni inilac duh koji je tragao za univerzalnom sutastvenou nije mogao da razmilja u relativnosti temporalnih procesa, pie Daa Kovaevi, iz ega sledi da traiti promene lika u tragediji, u drami koja se bavi sutinskim, sudbinskim, dakle atemporalnim,jestesuprotnonjenimosnovnimodreenjima. Ovim zapaanjem, naizgled tako oiglednim, autorka pogaa tamo gde su mnogiznamenititumaipromaili,naprostozatotoinjeniceponavicioslovljavajuiz modernog idioma, brkajui snanu situacionu ekscitiranost, tako prisutnu u antikim dramama, sa njihovom sutinskom egzistencijalnom atemporalnou. (Uostalom, gotovo je oigledno da je i sm Beket uvia krucijalni znaaj promene percepcije tem poraliteta, mislei najpre na svojevrsnu profanaciju vremena koje vie nego ikada

10 Prema ovoj odvie gruboj tezi tvorac i najvei predstavnik drame karaktera bi trebalo da bude, naravno, ekspir. Meutim, jedan od autora koji je najblii stavovima Dae Kovaevi, Oto Man, upravo na ekspi rovom primeru dokazuje da ova takorei tematska podela uopte nije realna, te da klju razlikovanja i sledstvenog komunikacionog uma u razumevanju tragedije ne treba tu traiti. Jer, situacija, to jest poloaj raa akciju, karakter reakciju. ekspiru u principu nije stalo do karaktera, ve samo do odreenog sklopa u kome je karakter jedan tas na vagi traginog poloaja. (Oto Man, Tragino kao sadraj poetske umetnostiiiskustva,uTeorijitragedije,str.317;nakurziv.)Izdvojivikurzivomsintagmukojateitebaca na postojanje odreenog sklopa, to jest na formalni zahtev, zapravo smo uputili na osnovnu ideju studije DaeKovaevi.

154


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

postaje uslovljavajui tiranin, a zatim na fiksiranje te tiranije u inerciji mehaniki paraliuenavike.11) Izdvojivi i argumentacijom favorizujui problem naina odnoenja prema temporalnosti kao onajkoji podvaja dramske epohe,ubedljivo pokazujui da sve dru ge razlikekonvergirajuuvremenu shvaenom u ogoljenom ili najistijem uslovljavaju emvidu(aovdeepitetkristalnoistosavrenopristaje),DaaKovaevi,kakoese pokazati,ustvariininajznaajnijidokaznikorakuodbranitezeoformalnomustrojs tvutragedijekaodistinktivnomsvojstvusmognjenogbiaiponudeoveku. Osim toga, naravno, (a)temporalnost nije samo problem sa kojeg ona skladno prelazi u razmatranje tog formalnog aspekta, nego i isto ono mesto na kojem se susreuantikitragiariiBeketkoji,tako,uautentinomtragikomduhuputadaseu njegovim tragedijama navodno nita ne dogaa (u individuacionotemporalnom smislu), odnosno da se sutina ne menja (Vladimirove rei u ekajui Godoa) jer to uslovljava da u Beketovoj drami i ne traimo dinamike sukobe volja junaka, ve da je posmatramo kao dramu u kojoj je njen junak uhvaen u traginu situaciju, kako pie autorka ove studije12. A da je ovo najtanije tumaenje Beketovih namera najbolje potkrepljuje u gornjoj fusnoti navedeni citat koji govori o pravoj jednaini kojaotkljuavaanalogijuizmeuantikogiBeketovogtragizma: (dramska,aristotelovska)Situacija= (beketovsko,nitee)Vreme. ToistomrveeVremeBeketovihjunakapredstavljanjihovu(dovoljnotragi nu)Situaciju.AovimlanovimajednaineDaaKovaevizasigurnobidodalaitrei: Situacija=Vreme=Formatragedije. Kako forma svojom sopstvenom postavkom realizuje tragino vreme? Pre nego to ukaemo na ideje Dae Kovaevi, razmotriemo ta je ona nasledila od svo
U izuzetno uputnom eseju Prust Beket ispisuje neke od redova koji najbolje tumae i njegovo delo: Dakle, Prustova stvorenja su rtve ovog preovlaujueg uslova i okolnosti Vremena; rtve kao to su rtveniiorganizmi,svesnisamodvedimenzijeiiznenadasuoenisamisterijomvisine:rtveizatoenici. I kasnije: Seanje i Navika su atributi raka Vremena... Samjuel Beket, Prust, Trei program, IV, 55, 1982, str.312315. 12 Neprestano moramo isticati da je u ovako ekstenzivno i iscrpno razmatranoj temi Daa Kovaevi zaista pronalaoriginalnudokaznusekvencuinjojodgovarajuioriginalniuvid,alidaseoniuobiljugraenemi novno mogu pokazati samo u diskretnim lucidnim zapaanjima. Uporedimo, tako, njenu strategiju svoenja problematike vremena u formu drame, sa moda najslavnijim tumaenjem temporalnosti kod Beketa, onog od strane Gintera Andersa. Anders, naime, uprkos fascinantnoj pronicljivosti i asocijacijama na Beketovo delo, zapravo ostaje u domenu prostog konstatovanja stanja kae vremena koje stagnira i razobliavanja moderne tragine filozofije utucavanja vremena Beketovih junaka. On opravdava piev postupak, ali na liniji tanane potvrde sopstvene (protivideoloki intonirane) kritike drutva: Bedna borba koju njih dvojica [Vladimir i Estragon] vode za prividnu delatnost je, svakako, tako upeatljiva samo zato to ona odslikava nau, dakle, sudbinuoveka iz mase. Naime, s jedne strane, danas se mainski rad lien svake vidljivosti cilja, toliko udaljio od onoga to se iluzionistiki naziva ljudskim delanjem, da je sam postao neka vrsta prividne delatnosti. Ginter Anders, Bivstvo bez vremena, u Vidici, 45, Beograd, 1986, str.22.
11

155

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

jih istomiljenika, ali emo najpre fiksirati autorkinu poentu kao finalni reper: mo pozorine forme je u tome to ona vizuelnoscenskim reenjimapostaje zapravo naja ktivniji inilac tragedije, utoliko to samom sobom organizuje tragiko13 vreme. U ovom pravcu autonomnosti forme (ali ne tako dalekovido) upuivao je Oto Man (a niko kao Beket ne potvruje istinitost ove tvrdnje: njegove najradikalnije drame fakti kisesvodenascenskedidaskalije):Najsutastvenijizadatakantikihtragiarapred stavljalo je ovo prevoenje u ulno, a ne iskazivanje subjektivnim doivljaja i misli... Pravitraginipredmetpostajeprikazivanjeovekaunekojsituaciji...Usvimovimsitu acijama mora se pokazati ta deluje naoveka. Da se to pokae, a ne samo kae, slui dogaanjenasceni.14 Ukupna analiza koju Daa Kovaevi postupkom rekonstrukcije izvodi nad Beketovim formalnim reenjima poivaupravo na ovojinjenici da svaka drama poka zuje, a tragedija toini prevashodno, upravo zato to se tragiko vreme doivljava isklju ivo kao ulnoiskustveni totalitet. Budui da je ovom prikazivanju sve potinjeno kako u antikim tragedijama, tako i kod Beketa sasvim je logino da se glavna ume nost (uz preduslovno posedovanje tragine vizije sveta ili mono empatijsko uivlja vanjeutakvuviziju)dramatiarasastojiupronalaenjureenjakojimaegorerazma trano tragiko iskustvo preneti onom drugom kljunom akteru (pored scene), potreb nomdabisedvosmislenostostvarilaualternativnomrealitetupublici. Ovom pokazivanju mora biti podvrgnuta i re, a glavni cenzor uspenosti ovog podvrgavanja zapravo je tragina situacija koja se mora kumulativno prenositi krozitavu radnju tragedije, i o kojoj, prema gore postavljenoj jednaini, znamo da je u sluaju tragedije ekvivalentna formalnoj organizaciji tragikog vremena. (Upravno ovde se kljuno dodiruju tako razliito verbalnostilski orijentisani autori kakvi su ekspir i Beket: ma koliko da su ekspirovi junaci govorljivi i metaforini, njih uvek kontrolie situaciona funkcionalnost15.) Oto Man upozorava, a Daa Kovaevi, vide emoodmahnakonovogcitata,mnogosugestivnijedokazuje:Tragedijaneprikazuje apstraktnitraginisadrajusluajnomdramskomobliku,negosmoprikazivanjepred stavlja umetniko postojanje i delovanje tragine stvarnosti bia16, pie Man, a naa

Prostor nam ne dozvoljava da podrobno objanjavamo inioce ovog specifinog tragikog pozorinog vremena,akiakojeto tragiko vremeupravoonajposlednjicilj doivljajnogsugerisanjakojem teiBeket, ak i ako je to ono to okuplja izvanredno razotkrivanje segmentacije Beketovih namenskih stilskih pos tupaka koje u studiji izvodi Daa Kovaevi. Ovdeitaocu ukazujemo nainjenicu da svako izvoenje ove autorke povodom tri strukturalna nivoa tretiranje telesnosti, funkcije ironiue teatralizacije i svojevrsne zavrne rezultantne istiline refleksije koja vodi do prepoznavanja bivstvenog poloaja traginih junaka zapravo govori o nainima scenskog ovaploavanja ovog tragikog vremena. Toliko o izuzetno ostvarenojhijerarhijskojkompozicijiovestudije. 14OtoMan,cit.delo,str.2957;nakurziv. 15 ekspir ne poznaje princip jedinstva koje uspostavlja tragini karakter; on poznaje samo najraznolikije nainedasepredstavifatalnispojpoloajaisklonosti.Isto,str.317. 16Isto,str.311.
13

156


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

autorka pri samom kraju svoje studije, govorei o jedinstvenoj doivljajnoj integrativ nosti koju omoguava upotreba scene, sa karakteristinom preciznou istie ono bit no: Beket se vraa izvornoj sutini teatra, njegovom neposrednom delovanju koje pret hodiracionalnojspoznaji. Ovde se moramo vratiti na nedavni iskaz, jer smo se u njemu dotakli glavnog operativnog zadatka kako stoji pred dramatiarem, pa tako, zajedno sa njime, i pred konanim razumevanjem realizacije tragedije. Re je o nainu odravanja, odnosno sukcesivnog prenoenja osnovne tragine situacije du sekvencionalne ose drame, odnosno njenog prevoenja iz statike uhvaenosti potrebnih elemenata pokazivanja doivljaja, na njihovu realnu vremensku protenost, sve do tragikog razvoenja u tragujedneodlaganebudunostikojajepodraavajuianalogonsudbine.(Sudbinau tragediji samo je stvorena forma, zapravo budunost kao zaokruena celina17, pie S. Langer.) To je, jednom rei, problem osobenosti radnje i ritma tragedije, o kojima je kao ultimativnomkriterijumupresvihpisaoFrensisFergason,ijukoncepcijuDaaKova evi u potpunosti preuzima (razraujui je u istananosti kojom ova postaje sasvim novim kvalitetom), a zatim i Suzana Langer, ije se uzgredno, i tek terminoloko asocijativno pominjanje produene analogije voenja dramske radnje sa muzikom (naravno, re je o srodnom kroenju temporaliteta) tek u kritikom otklonu kod Dae Kovaevi razvilouoriginalan uvid:Tragedija ima formu kadence. Kriza u njoj uvek predstavlja zaokret ka potpunom svretku18, pie Langerova, a Daa Kovaevi bravuroznom tezom o varljivoj kandenci to jest o zapravo neprestano odgaanom svretkukaosutinskojformitragedijekoji(odgaanisvretak)najboljepokazujejedinu neprolaznu metafizikoulno iskustvenu injenicu tajanstvene dvosmislenosti egzis tencije krunie svoj krajnje autentian uvid. Ako je krajnji smisao Beketove drame zagonetka, nije li ona duboka osnova tragedije, nije li tragedija, kao i svet, u sutini sagraenananeodgonetljiviostizagonetke? OveposlednjereistudijeDaeKovaeviustvarisuehouveneFergasonove formulacije: ... linosti drame pate od alosnog i uasnog oseanja tajnovitosti ljud skog ivota. Iz te patnje ili pasije i njenih promenljivih slika javlja se novo shvatanje ivota. Na toj osnovi ponovo se uobliava namera radnje i otpoinje novo kretanje. Ovokretanje,ilitraginiritamradnje,inioblikdramekaoceline.19 Znaajno nadmaujui, meutim, Fergasona uanalitikom prodoru u egzeku tivni domen dramskog ritma, Daa Kovaevi je svojim osvetljavanjem dinamike pre plitanja Beketovih stilskih pozicija zapravo dosledno i skladno stigla ak dotle da pokae kako se na osnovnojelijskoj jedinici tragedije, a to jema kako rogobatno zvuala prethodna sintagma potrebna da bi se istakla dimenzija ludiki ivog organi
SuzanaLanger,Traginiritam,uTeorijitragedije,str.258. Isto,str.249. 19FrensisFergason,Pojampozorita,Nolit,Beograd,1979,str.37.
17 18

157

 MEDIJSKIDIJALOZI3.

zma tragedije sm glumac, ostvaruje i odrava tragika pulsacija egzistencijalne dvomislenostiuklimimoderniteta. Ovde se zaustavljajui,itaocaemo pozvati da uiva u radoznalom praenju autorkine, takorei atomistiki detaljne, argumentacije jednim od mnogih njenih sjaj nih zapaanja: ... glumac bukvalno postaje otelovljena metafora te sutinskeoveko ve rastrzanosti izmeu tela i duha. Glumeva konkretna situacija na sceni sugerie na jedan neposredan nain nerazreivu protivurenost izmeu tamnovanja tela i beskraj nihprostorasvesti. c) Iza i naposletku svih ovih izvoenja preostaje ono to Daa Kovaevi nije napisalaalijestepokazalaizmeuredova,itakosenakrajnjesuptilannainistrukturom svoje studije primerila kriptinoj formi onoga oemu pie. Naime, ako treba pronai jedanmetafizikipojamkojibipoputmetaformesabraoBeketovodeloiakgauinio kljuemzaprilaenjeantikojtragediji,ondajetosvakakoistilite.Rejeotomedaje Beket,tematskisvodeitragikiturgornaagonijusvakodneviceukojojsuudesiredu kovani naesto fizioloki elementarnu ravan, zapravo odbranio uvianje da je osnov ni realitet ivota (takorei njegovo nulto stanje20, po osama osnovnih sila koje ga razapinju, sasvim nalik onome to u mitskim projekcijama predstavljaistilite. Ana logija sa Danteovim onostranim svetom toliko je neraskidiva, da ak i ako je Beket ostvaruje preko Dojsa kao medijatora21 opredeljujui se deklarativno, a zapravo samozbognealegorizujuegDojsovogpristupanjegovomistilinomsvakodnevlju ona ipak ostaje ne samo instruktivna, ve i obavezujua, kako u jednoj lucidnoj pri medbi,kojaotkrivanjenonemanjedubokopromiljanjeDanteovogdela,zapaaDaa Kovaevi:UDanteovomAnteistilitu(kojejepievizum,dodatakdoktriniisti lita) borave oni koji nisu na vreme obezbedili milost Boju. Umrli su nedovoljno pri

20 Beket je iza antikih tragiara superiorno razotkrio imanentnost traginog statusa. Opsednutost vre menom nije stvar izbora, pa prema tome osnovna tragina situacija predana je oveku pre i s one strane svakog moralnog opredeljenja, to je Beket esejistiki eksplicirao piui o Prustu, odnosno o usudu tempo ralnosti: Nema dobra i zla ni u Prustu ni u njegovom svetu... Tragedija nema nikakvog obzira prema ljudskoj pravdi. Tragedija je iskaz o ispatanju, ali ne o bednom ispatanju zbog kodifikovanog slamanja lokalnogporetkakojisumangupiorganizovalizabudale.Traginafigurapredstavljaispatanjeprvobitnog greha, prvobitnog i venog greha njega i svih njegovih socii malorum, greha to je roen. Prust, Trei program,str.336. 21 Piui o Dojsu, Beket izdvaja samo sadrinsku orijentaciju prema ravni fizioloke temperiranosti ivota na odvijajueekanje kao fundus svih spekulacija o oienju. U kom smislu onda delo g. Dojsa navodi na oienje?TojezbogapsolutnogodsustvaApsoluta.Pakaojestatinabeivotnostneublaenenemoralnosti. Raj je statina beivotnost neublaeneistote.istilite je bujica pokreta i vitalnost koja se oslobaa spajan jemovadvaelementa...ninagradanikazna;jednostavnonizstimulansakojiomoguavajumakidauhvati svoj rep. Naravno, treba obratiti panju na ironinu opoziciju izmeu bujice pokreta i njihove funkcional nosti dostojne da maka uhvati svoj rep. Citirano iz: Vivijen Mersije Umetnik/filozof, u navedenom broju Vidika,str.61.

158


drELJKOSIMI:Beket:Farsa,groteskailitragedija

premljeni, pokajavi se jedino u trenutku smrti. Zbog toga im je odreena kazna eka nja. Tek kada bude prolo odreeno vreme, moi e da pristupe samom istilitu dotle nita ne mogu uiniti. Po svemu sudei, naa autorka je u pravu, i teko da posle svega izloenog moe postojati sumnje da je okvirnu i globalnu artistiku kon ceptualizaciju svog prodora u tragiko iskustvo Beket vezao za Danteovo delo, i to upravozaovajnjegovdeoukojemjeprepoznaojedinuepistemolokukatarzuivota: uekanju. Ipak, Danteova veliina verovatno je i u izumu kojim je na jednom mestu, uz panoramu izgubljenosti u krivici, obezbedio i ono to (pogotovu moderna) tragina svakodnevica nikako ne moe obezbediti: re je o tome da putnika (samog Dantea) kroz najdublja onostrana znanja ooveku neko vodi, to jest da postoji legitimna figura ontoloko vodia, u njegovom sluaju Vergilija. Zato ovo ne shvatiti formalno sutinski, kada je i sve ostalo takvo: postoji, dakle, nedvosmislen odnos sukcesije izmeu uvida i onog praga od kojeg uvianje postaje modus drugaijeg bivstvovanja usteuisenazovimogaiskupljenim.Aliprelazodjednedodrugepozicijeuovoj sukcesiji nije nuan, nije automatski, i ne mora se izvriti. Veina meu i onako retki ma svakako ostane samo na uvidu, i ne pokrene se dalje. Za takvo neto potreban je, kae Dante, vodi. Za to valjda slui drugo ljudsko bie, i zahvat neijeg takvog bri nog spiritualnog staranja. Beket i tragiari su ovaplotili uvid, ali je u njega danas pot rebnoinicijatikouvoenje. To Daa Kovaevi nije napisala. Svojom kritiarskom misijom jednostavno i nenametljivonamjebarnakratkoibarjednompokazalakakouvoenjezaistaizgleda.

159