Smederevski besednik- Nadgrobna rec despotu Djurdju Brankovicu

Djuradj Brankovic,srpski despot,izgubivsi Beograd podigao je grad na Dunavu-Smederevo. Ovaj despot bio je ozenjen Jerinom (Irinom) Kantakuzen. Imao je nesumnjivo najburniji zivot od svih srpskih vladara I postao je jedna od najtragicnijih licnosti srpske istorije. Nad mrtvim telom despotovim, nepoznati smederevski besednik, drzao je posmrtni govor koji se smatra najlepsim I najpotresnijim starim srpskim tekstom. Ovaj tekst prozet je setom I mracnim osecanjima kao I zahvalnoscu ovog nepoznatog autora. Na pocetku teksta data je tacna vremenska odrednica smrti slavnog despota. Smederevski besednik ce reci da je Djuradj Brankovic preminuo 24. decembra 1456. Godine,a zatim ce preko niza retorskih pitanja izraziti tugu zbog njegove smrti. Nazivajuci ga svetim, najsabornijim lavom I najbozanstvenijom I najsvestenijom glavom, osudjuje njegovo cutanje,a potom cuje I njegov glas koji mu govori da ce se moliti za svoj narod I svoja ceda. Neka retoricka pitanja prikazana su I metaforicki. Srpskog despota poredice sa pristanistom,biserom I suncem,dok ce tugu srpskog naroda predstaviti slikom mracne noci I slikom zime,bure I talasa. Ovakve slike jasnije ce prikazati unutrasnji nemir samog besednika kao I nemir celokupnog srpskog naroda. U njihovim dusama vlada neizmerni cemer I jad za mrtvim despotom. Besednik ce apostrofom,direktnim obracanjem,ovog srpskog despota nazvati gorkom zvezdom trazeci od njega odgovor zasto je napustio svoj narod. Uporedjujuci gas a najvaznijim zivotnim elementima: zemljom,suncem I vazduhom,prikazana je despotova znacajnost medju sopstvenim ljudima. Prekidajuci niz retorskih pitanja,besednik ce napraviti pauzu I iskoristiti je da pozove celokupan narod da zaplacu nad despotovim telom I na taj nacin mu izdaju zasluznu pocast. Takodje ce reci da je kolicina njihovih suza nedovoljna da iskazu sopstvenu tugu,pa da I ne bi bile dovoljne ni sve kisne kapi I recne vode. Slede nova retorska pitanja koja imaju za cilj da prikazu vojnicku snagu I junastvo Djurdja Brankovica. Od njegove snage uzasavahu se svi carevi I knezovi,a njegovo junastvo se poredi sa Ahilom,Samsonom I Aleksandrom. Djuradj Brankovic prikazan je I kao milostivi gospodar koji stiti svoj narod zeljenim pogledom ociju,milostivim glasom I licem. Njegovo srce I ruke su darovale mnoge darove upucene srpskom rodu. Izrekavsi svu despotovu dobrotu,besednik ce jos jednom pozvati sve ljude koji su od njega dobro primali da zaplacu I zapevaju u glas. Za sebe I ljude ce reci da I kad bi se pretvorili u kamen da ne bi mogli zaboraviti sva dobra dela despotova. Izricuci pohvalu despotu,besednik nece zaboraviti da pohvali I Djurdjevu zenu Irinu. U sledecem delu ovog teksta Smederevski besednik obraca se direktno mrtvom despotu

govoreci mu da se moli za spas njihove duse. Posebno ce istaci molitvu za svoju suprugu Irinu I za svoje izdanke koji su od njega potekli iskazujuci pritom I njemu hvalu recenicom: Od dobrog korena,dobra grana iscveta. Govori mu da se moli I za kneza Lazara, svoju najsvetiju kcer I za svoja dva sina,a svoju pocast istovremeno iskazuje zeljom da I njegova dusa napusti ovozemaljski svet. Epilog teksta Smederevskog besednika je u vidu molitve nad posmrtnim ostacima despota Djurdja Brankovica. Njegova zelja je da se molitvama srpskog despota obezbedi spas svih dusa koje su uz njega bile za zivota. U ovom epilogu pominje se I raj kao biblijski motiv koji je sastavni deo vecine starih tekstova I svetli andjeli: Avram,Jakov I Isak. Ovom molitvom celokupnih Srblja zavrsava se spomen srpskom despotu u svecanom tonu kako je I zapoceo.