1.

UVOD
Danas kada se svet u svakom smislu menja, i kada se svi dogaaji u svetu deavaju velikom brzinom postavlja se pitanje koliki uticaj na sve to imaju mediji, i kakvu bi mi sliku stvorili o deavanju u svetu da mediji ne postoje. Razvoj medija ima veliki uticaj na drutvo, slika koju stvaraju opinjava planetu, povezuje ljude i kulture, menja stavove, namee navike. ak i kada mediji nisu postojali u savremenom smislu, koristili su se plakati i javno oglaavanje tadanjih bitnijih dogaaja na trgovima, a zatim je usledio nastanak tampanih novina, a sve u cilju uticanja na ljude. Danas su mediji uglavnom slobodni, obavetavaju nas o najznaajnijim dogaajima i oni istovremeno tumae te dogaaje, jer veina ljudi ne uestvuje u tim procesima i ne moe da stekne realnu sliku o njima, iz ega proizilazi da televizija veim delom kreira nae stavove. Od svake televizije se oekuje da profesionalno i objektivno obavlja svoj posao, ali veliki broj televizija stvara nerealnu sliku sveta. Obian narod mnogo vie komunicira preko medija i samim tim doivljava sebe kao deo neeg bitnog, dok svaki pojedinac koji eli u bilo kom javnom poslu da uspe, svestan je injenice da on postoji samo ako ga ima na televiziji. Zabavni program je jedan od najbitnijih sadraja na televiziji, a neretko od toga koliko ima zabave i kakav je kvalitet tog programa zavisi i sama gledanost, kao i vrsta publike. Jedna naizgled obina serija, moe imati ogroman uticaj na sled buduih dogaaja. I danas, u doba razvoja savremenih tehnolokih izuma, televizija zauzima jedno od vodeih mesta u sferi medija. Svojim razvojem televizija tei da kroz sve vei broj programa bude zanimljivija i dostupnija svima. Nema sumnje da bi ljudi gledali na realnost na sasvim drugi nain da ne postoji televizija koja sve to prikazuje u sutini, onako kako njeni vlasnici ele. Sve ovo govori da je televizija jedna od najmonijih sredstava komunikacije, kao i da televizija moe pozitivno doprineti ili unititi sliku sveta, u zavisnosti ko i u kakve je svrhe koristi.

2. ISTORIJA
Kao i veina izuma, televizija je kombinacija tehnolokih dostignua, a nikako delo jednog stvaralakog genija. Istorija televizije poiva na radiju, filmu, fotografiji, zracima katodnih cevi i elektronskim kamerama. Iako je veliki deo tehnologije ve izvesno vreme postojao, eksperimentalno TV emitovanje zapoelo je tek dvadesetih godina XX veka. A tada, skoro istovremeno, dolo je do prvih emitovanja u Maarskoj, Sovjetskom Savezu, Sjedinjenim Amerikim Dravama i Nemakoj. Redovno TV emitovanje poelo je 1936. u Britaniji, a 1939. u Americi. U Britaniji je tokom Drugog svetskog rata emitovanje programa totalno obustavljeno i tek po zavretku rata stekli su se uslovi da se televizija kao medij razvije, delimino zahvaljujui napretku vojne tehnologije i nauke. Tokom pedesetih godina televizija je od filma preuzela primat kao najpopularniji vid zabave za veinu stanonitva Evrope i Severne Amerike. Kao fenomen, televizija je uporedo sa industrijalizacijom i porastom ivotnog standarda doslovno preplavila itav svet. Danas je gledanje televizije najpopularnija zabava na svetu.1

Dejvid M. Televizija, Clio, Beograd, 2000, str. 7

3. TELEVIZIJA I NASILJE
Uticaj televizije na nasilje u drutvu je tema na osnovu koje su vrena brojna istraivanja od strane sociloga sa ciljem da se utvrdi stepen uticaja televizije na ljude, na njihov nacin razmiljanja i na njihove stavove. Najvei broj tih israivanja kao glavnu temu uzimaju decu, odnosno, uticaj televizijijskih programa na njihovo ponaanje s obzirom da oni provode veliki deo svog vremena gledajui televiziju. Najiscrpnija istraivanja vrili su Gerbner i njegovi saradnici, koji su analizirali uzorke programa emitovanih u udarno vreme tokom radnih dana i vikendom na svim vanijim amerikim televizijama svake godine posle 1967. 2 Gerbner i njegovi saradnici prikazali su kolika je esta pojava scena nasilja na televizijskim programima. Prema njima nasilje se definie kao upotreba fizike sile koja dovodi do smrti. Istaivanjem su utvrdili da emisije tipa televizijske drame prikazuju oko 80% scena nasilja, dok emisije za decu sadre vei procenat nasilja od bilo koje druge emisije. U vremenskom periodu izmeu 1956. i 1976. F.S. Anderson je objavio rezultate studija koje su se bavile uticajem televizije na decu i njihovu sklonost da oponaaju agresivno ponaanje koje gledaju na televiziji. Rezultati istraivanja su pokazali da zakljuci nisu bili najjasniji u 20% studija, dok se u 3% sluajeva dolo do zakljuka da gledanje scena nasilja dovodi do smanjenja agresivnog ponaanja. Studije koje je Anderson prouavao nisu dale iste definicije agresivnog ponaanja i u njima su korieni razliiti metodi istaivanja. Na televizijskim progaramima prikazivane su razne emisije, serije, filmovi koji nisu prikazivali realnu sliku sveta, prikaziivali su stvarnost mnogo lepu i bezbedniju nego to jeste. Njihov zakljuak je da scene nasilja ne moraju dovoditi do isto takvog ponaanja kod gledalaca. Robert Hod i Dejvid Trip istiu da reakcija dece na gledanje televizijskog programa podrazumeva tumaenje ili itanje onoga to vide, a ne samo puko registrovanje sadraja programa.3 Oni istiu vanost sloenih mentalnih procesa kod dece i smatraju da deca gledajui televizijski program pokuavaju da ih poveu sa dogaanjima u njihovom okruenju. Hod i Trip smatraju da nasilje na televiziji nema glavni uticaj na nae ponaanje, ve mi sami, odnosno, nain na koji posmatramo i shvatamo nasilje koje nam se prikazuje putem malih ekrana.

3.1. Istraivanja o uticaju televizije na nasilje

2 3

Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006, str. 460 Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006, str. 460

Strahovanja da televizija ima negativnu ulogu u razvoju agresije kod ljudi podstakla su niz istraivanja. Najveci broj istraivanja sprovedena su u SAD-u, zatim u Velikoj Britaniji, Italiji, Japanu, Francuskoj i Australiji. U nekim zemljama, kao na primer SAD-u i Velikoj Britaniji formirane su komisije za kontrolu emitovanja nasilja na televiziji. Istraivanja su pokazala da prikazivanje nasilja ima razliit uticaj na gledaoce. Postoji nekoliko miljenja, jedan broj naunika smatra da gledanjem nasilja na televiziji ljudi ue nasilje. Najvie panje je posveeno ovoj injenici, jer se smatra da bi ovakav utcaj televizije imao velike posledice. Gledanjem televizijskog programa na kojem se prikazuje nasilje dovodi do toga da se i sam gledalac ponaa agresivno. Neki rezultati pokazuju da agresija utie na sve gledaoce. Meutim, proveravana su i miljenja da nasilje sa televizijskog programa samo utie na frustrirane, tj. potencijalno agresivne gledaoce.4 Istrivanjem je utvreno da laboratorijske studije nisu pogodan nain za posmatranje ovog problema. Postoje i shvatanja da scene nasilja izazivaju strah kod gledalaca. Strah se najvie ispoljava kod dece za vreme gledanja scena nasilja, a posledica toga straha je da deca sanaju strane snove. Ameriki psihijatar Verhajm izraava bojazan da se deca nee uplaiti nasilja sa televizije, on se boji da e deca preteranim gledanjem nasilja izgubiti svoje prirodno saoseanje sa patnjom drugih. Druga istraivanja pokazuje da nasilje sa televizijskog programa ui gledaoce da se ono ne isplati, jer nam na televiziji obino onaj koji kri zakon snosi posledice. injenica je da na televiziji nisu samo loi kanjeni, i da upravo to upuuje, po nekim miljenjima, na upotrbu nasilja protiv nasilja. Gledaoci smatraju da su time dobili dozvolu za napad na one koje vide kao negativce u svom okruenju. Prema rezultatima istraivanja, mereno po scenama nasilja u igranim emisijama na televizijskom programu u SAD-u ima 6,2 ina nasilja proseno na igranu seriju, a u Velikoj Britaniji 1,3 ina nasilja proseno na jednou emisiju. Mi smo po obimu nasilja izmedju ta dva programa, s tim to je u SAD-u mnogo vie nasilja na televizijskom programu nego kod nas, a u Velikoj Britaniji neto manje nego kod nas.5 Istraivanjem miljenja gledalaca o emitovanju nasilja na programima televizije Beograd je utvreno da gledaoci identifikuju nasilje i da smatraju da ono deluje na njih. Rezultati istraivanja su pokazali da se scene nasilja vie emituju u igranim emisijama nego u informativno-politikim i dokumentarno-feljtonskim. Prema smernicama plana programa televizije Beograd u programu treba vie negovati humane vrednosti koje su u

4 5

Perkovi Nevenka, Nasilje i televizija, RTV, Beograd, 1980, str. 18 Perkovi Nevenka, Nasilje i televizija, RTV, Beograd, 1980, str. 113

duhu sa osnovnim postavkama naeg drutva, a iskljuiti sve to je apstrakcija i dehumanizirajui sadraj.6 Anketnim istraivanjem je pokazano da godine starosti, kao ni pol ne utiu znaajno na procenu nasilja na televizijskim programima. Gledaoci smatraju da na televiziji treba emitovati nasilje, ali da se treba uzdravati od drastinih scena. Prema miljenju tih gledalaca televizija na taj nain prikazuje svet realno. Manji broj ispitanika smatra da nasilje treba prikazivati zato to se na taj nain smanjuje sklonost prema nasilju. Ispitanici smatraju da nasilje nepovoljno utie na emocije, izaziva strah, neprijatnost, a agresivno ponaanje se razvija kod ljudi koji su mu skloni. Rezultati pokazuju da su ene osetljivije na nasilja nego mukarci, da stariji gledaoci manje vole da gledaju scene nasilja nego mlai. Istraivana su miljenja gledalaca o uticaju scena nasilja na decu. Ispitanici smatraju da se deca plae nasilja za vreme gledanja takvih scena i da esto imitiraju agresivne junake i scene. Veoma malo ispitanika pominje pozitivnu stranu nasilja na televiziji. Postoje miljenja da televizija primerima zla odvraa ljude od nasilja. Miljenja naunika su drugaija, oni smatraju da se ljudi navikavaju na nasilje i postaju ravnoduni prema onome koje se deava u svakovremenom ivotu. Prema podacima o koliini nasilja u sredstvima masovnih komunikacija u pojedinim zemljama iznetim na seminaru Nasilje i mass media odravanom pod pokroviteljstvom UNESKA od 25-27.11.1985. u Istambulu na TV programu ne samo da je poveana koliina nasilja u emisijama u kojima je ono i ranije emitovano, nego se proirilo i na emisije u kojima ga ranije nije bilo.7 Na seminaru je objavljeno da su u SAD-u gledaoci suoeni sa najmanje 10.000 nasilnih scena na TV programu, ali i gledaoci u ostalim zemljama su suoeni sa velikom koliinom nasilja. Istaknuto je da scene nasilja i sredstva masovnih komunikacija imaju negativan uticaj na gledaoce. Prema razultatima dvaju istraivanja programa TV Beograd o inovima nasilja koja su objavljena 1975. i 1985. za nedelju dana emitovano je 1975. 215 elemenata agresivnosti, a 1985. prikazano je 219 inova nasilja takoe za nedelju dana. Razvoj komunikacijske tehnologije, posebno televizijske, zahteva da se odreene sredine pripreme za ovu situaciju, jer se moe ugroziti nacionalni i kulturni identitet siromanijih sredina. Na seminaru su donesene preporuke za borbu protiv nasilja. Smatrano je da bi borba protiv nasilja bila uspenija ukoliko bi se otkrili uzroci agresije i da se pritom nijedan ustupak ne sme uiniti. Prisutnost masovnih medija je svakim danom zapaenije, a uticaj na nas veliki bez obzira da li ih pratimo aktivno ili ne. Gledaoci na razliite naine shvataju nasilje. Scena nasilja koja se prikazuju u velikoj meri odslikavaju svakodnevene dogaaje.
6 7

Perkovi Nevenka, Nasilje i televizija, RTV, Beograd, 1980, str. 114 Perkovi Nevenka, Teorija i praksa (br. 42/43), RTV, 1986, Beograd, str. 165

Smatra se da televizijske kue trebaju adekvatno izvetavati o nasilju i da moraju biti svesni sadraja svojih programa. APA (The American Psychiatric Association) ukazuje na znaajan porast scena nasilja koje se prikazuju na televizijskim programima, a koje pri tom utiu na ponaanje dece i adolescenata. Istraivanja iz 1996. su pokazala da veina zabavnih programa sadri nasilje. Gledaoci postaju neosetljivi, identifikuju se sa negativnim linostima i koriste nasilje za reavanje problema. Deca su ta koja su danas najvie izloena uticaju medija. Istaivanja pokazuju da programi namenjena deci sadre vie scena nasilja nego programi namenjeni odraslima, utvreno je da se nekim srtanim filmovima prikae vie od 80 inova nasilja tokom jednog asa emitovanja. Amerika akademija za pedijatriju (The American Academy of Pediatrics) je objavila podatak da su u proseku deca do 18. godine gledala oko 200.000 inova nasilja na televiziji. Amerika doktorska organizacija (The American Medical Association) je 1996. objavila doktorki vodi za medijsko nasilje, koji daje savete roditeljima na koji nain da smanje uticaj medija na decu. Jedan od preporuka je da roditelj mora biti upoznat sa programima koje njegovo dete gleda, da ogranie gledanje televizije na jedan do dva sata dnevno, da televizore ne stavljaju u deiju sobu i slino. Deca zbog televizije due borave u kuama i meusobno sve manje razgovaraju. Crtani film, ima bitan uticaj na razvoj mate, nasilja, kulture i naina razmiljanja. Supermen, betmen i spajdermen su u sutini slini likovi koji imaju posebne osobine koje svako dete u svojoj mati eli da ima: mo letenja, letei auto i ostale magine osobine. Svako dete je bar jednom poelelo da bude neki od tih likova i zato esto dolazi do oponaanja gledanih scena. Televizija, u najboljem sluaju, moe da bude podsticaj elje za saznavanjem. Na detetovo ponaanje uz roditelje i iru porodicu, utie i televizija. Puno je prie o tetnom uticaju televizije na decu, i sasvim je sigurno da ne treba pustiti televizor da vaspitava dete. Razumljivo je da svako dete danas eli gledati televiziju, ali upravo roditelji su ti koji mogu nadzirati i do neke mere ograniavati to njihovo ponaanje. Istraivanja su pokazala da deca koja su esto izloena nasilju na televiziji vremenom postanu manje osetljiva na bol drugih, ali i zastraena svetom oko sebe. Televizija, moe imati veliki uticaj u razvijanju oseaja za moralne vrednosti ili naina ponaanja. Naalost, veina programa na televiziji je nasilna.

4. ZAKLJUAK

Staro pravilo u svetu, a novo u Srbiji jeste isticanje znakova koji upozoravaju na sadraj programa, odnosno kome se ne preporuuje gledanje programa. Osnovni znakovi koji se koriste u ovom smislu jesu isticanje godina ili crvene take. Godina koja je postavljena na gornjem uglu ekrana, npr. 18 znai da se program, odnosno emisija ili film, ne preporuuju gledaocima ispod 18. godina. Ova vrsta upozorenja doprinosi profesionalizaciji same televizije i njenom pozitivnijem uticaju na javno mnjenje. Jedna od vanih karakteristika televizije je da to je stanovnitvo manje obrazovano, ima jai uticaj. Manje obrazovani ljudi tee primeuju i shvataju pozadinu prikazanih informacija, dok obrazovanije stanovnitvo, bira kanale i emisije koje e gledati, primajui informacije sa rezervom i posmatrajui na drugaiji nain. Ovo znai da jednu vest, ljudi posmatraju i razumeju na raziite naine, u zavisnosti od nivoa obrazovanja. Televizija ne bi smela da bude sredstvo za gubljenje vremena. Decu treba to vie podsticati da se igraju i kreu u prirodi, kao i da se bave sportom. Roditelji bi trebali da se to vie drue i igraju s decom. Preteranom gledanju televizije su sklona, pre svega, deca koja su usamljena, koja oseaju dosadu i koja gledajui televizijski program ele da pobegnu od tuge, razoarenja i ljutnje. Stoga detetu treba pruiti emotivnu toplinu i druiti se s njim, kako televizija ne bi postala dadilja ili zamena za majku. Ne smatram da je potpuno izbacivanje nasilja iz televizijskih programa pravo reenje, jer to ne bi bilo realno, i time ne bi znaajno uticali na problem nasilja koji je prisutan u svakodnevnom ivotu savremenog oveka, ali preterano prikazivanje nasilja kao razonode je za svaku osudu, a pogotovo to mnoge scene upuuju poruku da je nasilje dobar nain reavanja problema i postizanja odreenih ciljeva.

LITERATURA
Entoni Gidens, Sociologija, Ekonomski Fakultet, Beograd, 2006;

Rado Radivojevi Tehnika i drutvo, Fakultet tehnikih nauka, N.Sad, 2004; Dejvid M. Televizija, Clio, Beograd, 2000; Perkovi Nevenka, Nasilje i televizija, RTV, Beograd, 1980; RTV, Teorija i praksa ( br. 42/43), Beograd, 1986; RTV, Teorija i praksa ( br. 66), Beograd, 1992;

Internet izvori:
http://www.healthyminds.org/mediaviolence.cfm http://www.freewebs.com/ http://www.roditeljportal.com/