PERSI BI ELI ''Odbrana poezije'', 1821.g.

Dve vrste rada uma : 1.- razum i 2.- stvaralaka mata.

- prva : um koji razmatra odnose izmeu misli, bez obzira na njihovo nastajanje. druga : um koji deluje na te misli tako to ih boji svojom svetlou, i to od njih, kao od elemenata, odrazuje druge misli, od kojih svaka sadri princip svoje potpunosti. - prva je ''prosuivanje'' princip sinteze, ij su predmeti oblici zajedniki sveoptoj prirodi i samom postojanju. druga je ''stvaranje'' princip analize, koji se bavi odnosima izmeu stvari, i pritom ne posmatra misli u njihovom jedinstvu, ve samo kao algebarske izraze koji vode do izvesnih optih rezultata. Razum je nabrajanje ve poznatih koliina; stvaralaka mata je zapaanje vrednosti tih koliina, odvojenih i u celini. Razum ocenjuje razlike, a mata slinosti izmeu stvari. Pesnitvo, u optem smislu izraz stvaralake mate. Pesnitvo se rodilo u isto vreme kad i ovek. ovek je kao lira, po kojoj bruji niz spoljanjih i unutranjih utisaka. U ljudskom biu postoji izvestan princip koji, unutranjim prilagoavanjem zvuka ili pokreta utiscima koji ih izazivaju, proizvodi ne samo melodiju, ve i harmoniju. Budunost je sadrana u sadanjosti kao biljka u semenu. Jednakost, raznovrsnost, jedinstvo, suprotnost, i uzajamna zavisnost, postaju jedina pokretaka naela koja odreuju ljudsku volju na delatnost, u onoj meri u kojoj je to bie drutveno; oni stvaraju zadovoljstvo u osetu, vrlinu u oseanju, lepotu u umetnosti, istinu u rasuivanju, ljubav u optenju vrste. Kad je svet bio mlad, ljudi su igrali i pevali i podraavali stvari u prirodi, zapaajui pri tome izvestan ritam ili red. U pokretima igre, u melodiji pesme, u sastavu jezika, u nizu ovekovih podraavanja stvari u prirodi u svim tim vrstama postoji izvestan red ili ritam mimetikih predstavljanja od kojih slualac i posmatra primaju intenzivnije i istije zadovoljstvo nego od ma kojih drugih : oseaj pribliavanja tom redu moderni pisci su nazvali ukus. Pesnici, u otem smislu oni ljudi kod kojih se sposobnost pribliavanja lepom nalazi u izobilju; zadovoljstvo, koje proizilazi iz naina na koji oni izraavaju uticaj drutva ili prirode na njihov um, samo se od sebe saoptava drugim ljudima. Pesnikov jezik je ivotno metaforian on obeleava i ovekoveava dotad neuoene odnose stvari, sve dok rei koje ih opisuju, vremenom ne postanu znaci za delove ili vrste misli umesto slika celikupnih misli; zato, kad novi pesnici ne bi i dalje iznova stvarali nove asocijacije koje su se tako poremetile, jezik bi bio mrtav za sve plemenitije ciljeve ljudskog optenja. U detinjstvu drutva, svaki pisac je nuno i pesnik, jer je i sam jezik pesnitvo; a biti pesnik znai shvatati istinu, lepotu, jednom reju dobro, u odnosu izmeu postojanja i zapaanja, i u odnosu izmeu zapaanja i izraavanja.

Pesnici nisu samo tvorci jezika i muzike, igre, arhitekture, vajarstva i slikarstva oni su i tvorci zakona, pronalazai ivotnih umetnosti, i uitelji koji nas pribliavaju lepom, istinitom i religiji. Nekada su pesnike nazivali zakonodavcima ili prorocima pesnik u sutini obuhvata i sjedinjuje ta dva lika. Jer on intenzivno zapaa ne samo sadanjost, onakvu kakva je, i otkriva zakone po kojima ona treba da bude ureena, ve u sadanjosti sagledava i budunost. Jezik, boja, oblik, verske i graanske navike u ljudskim postupcima sredstva i graa pesnitva. Pesnitvo u uem smislu : uobliavanje jezika (posebno metrikog), koje stvara ona duhovna mo koja se nalazi skrivena u nevidljivoj prirodi oveka. To potie iz same prirode jezika, koji neposrednije prikazuje radnje i strasti naeg unutranjeg bia, i koji je prijemiv za raznovrsnije i tananije kombinacije nego to su to boja, oblik, pokret. Jer stvaralaka mata proizvodi jezik po svojoj volji, a on se odnosi samo na misli sva ostala graa, sredstva i uslovi umetnosti, oznaavaju granicu izmeu zamisli i izraza. Zamisao je kao ogledalo koje odraava, izraz kao oblak koji slabi svetlost, a svetlost oba je posrednik optenja. Zato slava vajara, slikara, muziara, nije nikada dostigla slavu pesnika u uem smislu njegovu slavu izgleda da prevazilazi samo slava zakonodavaca i osnivaa religija. Tako eli re pesnitvo svodi u granice one umetnosti koja je nasavreniji izraz same te duhovne moi. Zatim odreuje razliku izmeu metrikog i nemetrikog jezika, jer je popularna podela na prozu i stih nedopustiva u preciznoj filozofiji. Glasovi stoje u meusobnom odnosu prema onome to predstavljaju red tih odnosa je uvek povezan sa redom odnosa misli. Zato je pesniki jezik oduvek bio sklon izvesnom ujednaenom i skladnom ponavljanju zvuka, bez ega taj jezik ne bi bio pesnitvo. Zapaanje ujednaenog naina ponavljanja harmonije u jeziku, i njegov odnos prema muzici, proizveli su metar - sistem tradicionalnih oblika harmonije i jezika. Meutim, pesnik ne mora da prilagoava svoj jezik toj tradicionalnoj formi da bi potovao harmoniju koja je njena sutina. Svaki veliki pesnik mora da stvara novine na primeru svojih prethodnika, a u stvarnom sklopu svoje posebne versifikacije. Pravljenje razlike izmeu pesnika i proznih pisaca je greka. Platon je bio pesnik iako se trudio da odbaci metar odreene forme, istinitost i blistavost njegovih slika, i melodinost njegovog jezika, odraavaju harmoniju u mislima. Lord Bekon je bio pesnik njegov jezik ima velianstven ritam koji zadovoljava ula isto onoliko koliko velika mudrost njegove filozofije zadovoljava duh. Svi tvorci revolucija u milje nju nisu pesnici u onoj meri u kojoj njihove rei skidaju veo sa stvari putem istinitih slika, ve u onoj meri u kojoj su njihove reenice harmonine i ritmine i sadre elemente stiha. Veliki pesnici, koji su se sluili tradicionalnim formama ritma, bili su sposobni da zapaze istinu stvari, isto koliko i oni koji su tu formu zanemarivali ekspir, Dante i Milton su filozofi vee snage. Pesma je slika ivota izraenog u njegovoj venoj istini. Razlika izmeu pripovetke i pesme : pripovetka je niz izdvojenih injenica koje su povezane samo vremenom, mestom, okolnou, uzrokom i posledicom; pesma je stvaranje radnji prema nepromenljivim oblicima ljudske prirode kakvi postoje u umu Tvorca. Pripovetka je delimina i pripada samo odreenom razdoblju i izvesnoj kombinaciji dogaaja; pesma je sveopta i sadri klicu povezanosti sa bilo kojim uzrokom ili radnjom u moguim raznolikostima ljudske prirode. Pripovetka je kao ogledalo koje zamrauje i iskrivljuje ono to bi trebalo da bude lepo; pesnitvo je ogledalo koje ini lepim ono to je iskrivljeno.

Delovi jednog sastava mogu biti poetski, a da sastav kao celina nije pesma. Jedna jedina reenica moe da se smatra kao celina, mada se moda nalazi usred niza neasimilovanih delova tako su svi veliki istoriari bili pesnici. Posle odreivanja toga ta je pesnitvo, i ko su pesnici, eli prelazi na ocenjivanje njihovog uticaja na drutvo. Pesnitvo je uvek praeno zadovoljstvom svi duhovi na koje ono silazi otvaraju se da prime mudrost koja je pomeana sa uivanjem u njemu. Ono deluje na boanski i neshvatljiv nain, preko i iznad svesti. Porotu koja sudi pesniku mora da obrazuje vreme od najodabranijih mudraca mnogih pokolenja. Pesnik je slavuj koji u tami peva da bi umilnim glasom razveselio svoju linu samou njegovi sluaoci se oseaju ganutim i razneenim, ali ne znaju zato. Idealno savrenstvo svog doba Homer je otelotvorio u ljudskom karakteru; njegovi sluaoci su bili probueni do ambicije da postanu slini njegovim likovima saoseajui, njihova oseanja su postala prefinjenija i razvijenija, pa su oni iz divljenja prelazili u podraavanje, i izjednaavali sebe sa predmetima svog divljenja. Nebitno je da li su ti likovi udaljeni od morlnog savrenstva, i da li ih moemo smatrati pounim uzorima. Primedba o nemoralnosti pesnitva poiva ne neshvatanju naina na koji ono deluje da bi proizvelo moralno poboljanje oveka. Pesnitvo budi i proiruje sam um, stvarajui od njega prijemnik hiljada neshvaenih kombinacija misli. Pesnitvo podie koprenu sa skrivene lepote sveta i ini da obine stvari postaju kao da nisu obine; ono ponovo stvara sve ono to pretpostavlja. Velika tajna morala je ljubav izlaenje iz nae vlastite prirode, i poistoveivanje nas samih sa lepim koje postoji u misli, dela nju ili linosti drugih. ovek, da bi bio u velikoj meri dobar, mora da intenzivno i obuhvatno zamilja, mora da se stavi u poloaj drugih ljudi, boli i radosti njegovog doba moraju da postanu i njegove line. Uobrazilja je veliko orue moralnog dobra, a poezija pomae njenom cilju utiui na sam uzrok - ona snai duhovnu mo, koja je organ ovekove moralne prirode. Posle Homera javljaju se atinski dramski i lirski pesnici nikad vie, ni u jednom dobu, nije bilo razvijeno toliko energije, lepote, i vrline, i jo nikada nisu slepa sila i kruti oblik bili toliko obuzdani i potinjeni volji oveka; ni iz jedne druge epohe nemamo zapise ili fragmente u kojima je tako vidljivo utisnuta slika ovekove boanstvenosti (uprkos svim nedostacima tadanjeg drutva). Samo je poezija bila ta koja je, u obliku, radnji ili jeziku, uinila tu epohu znamenitijom od svih ostalih i skladitem primera za sva vremena. Umetnost drame nikad nije bila shvaena ili obavljana u skladu sa njenom istinskom filozofijom, kao to je bila u Atini. Na modernoj pozornici postoji tragedija bez muzike i igre, i muzika i igra bez najviih olienja onoga to one prikladno prate, a obe bez religije i sveanog tona. Moderan obiaj spajanja komedije sa tragedijom predstavlja irenje dramskog kruga ali, trebalo bi da je komedija, kao u ''Kralju Liru'', sveopta, idealna i uzviena. Drama je oblik u kome se moe kombinovati najvei broj pesnikih naina izraavanja, pa se veza izmeu pesnitva i drutvenog dobra primeuje u njoj mnogo bolje nego u ma kojem drugom obliku. Povezanost scenskog prikazivanja sa usavravanjem ili kvarenjem ljudskih obiaja, sveopte je priznata prisustvo ili odsustvo poezije povezano je sa dobrim ili zlim ponaanjem u navici. Pokvarenost, koja je pripisivana delovanju drame, ustvari poinje onda kada prestane pesnitvo koje je u njenom sklopu. Drama u Atini, ili bilo gde gde se pribliavala svom savrenstvu, uvek je postojala uporedo sa moralnom i intelektualnom veliinom svog doba. Tragedije atinskih pesnika su bile kao ogledalo u kojem gledalac vidi

sebe. Uobrazilja se iri saoseanjem sa bolima i strastima, koje su toliko jake, da njihovo shvatanje poveava sposobnost onoga ko ih shvata. Drama nas ui saznanju i potovanju sebe samih. Drama, dokle god izraava poeziju, predstavlja mnogostrano ogledalo, koje sabira najsjajnije zrake ljudske prirode, deli ih i ponovo ih stvara iz jednostavnosti tih elementarnih oblika. Ali, u razdobljima opadanja drutvenog ivota, ona postaje hladna imitacija oblika remek-dela antike, a esto i sam oblik postaje slab pokuaj propovedanja izvesnih doktrina koje pisac smatra moralnim istinama. Takvim ciljevima poezija ne moe da slui. Najgore doba drame u engleskoj istoriji je doba arlsa II Milton je stajao usamljen, osvetljavajui doba koje ga nije bilo dostojno. Po gaenju stvaralake moi u Grkoj, javljaju se bukoliki pesnici njihovo pesnitvo je intenzivno melodino, ono osvaja i omamljuje duh prekomerenou strasti. Bukolika i erotska nenost pisane poezije povezana je sa mekotom u ostalim umetnostima, pa ak i u obiajima i institucijama te epohe. Ali taj nedostatak harmonije ne treba pripisivati samoj pesnikoj moi ili nekoj njenoj pogrenoj primeni. Jer, cilj drutvene pokvarenosti je da razori svu osetljivost prema zadovoljstvu. Pesnitvo uvek saoptava sve uivanje koje su ljudi u stanju da prime : ono je vena svetlost ivota, izvor svega lepog, plemenitog, i istinitog to moe postojati u opakom vremenu. Pokvarenost bi morala potpuno da uniti tkivo ljudskog drutva pre nego to bi pesnitvo moglo da prestane. Jo nikada nisu bile sasvim prekinute spone lanca koji se, prolazei kroz umove mnogih ljudi, vee za velike umove iz kojih odailje nevidljivo strujanje koje ujedno povezuje, nadahnjuje i odrava ivot sveta. Pesnitvo je ona duhovna mo koja u sebi istovremeno sadri seme i svog i drutvenog obnavljanja. U starom Rimu svi veliki pesnici su izgubljeni. Lukrecije je stvaralac u najviem smislu, a Vergilije u vrlo visokom. Ipak su veliki pisci tog doba posmatrali oveka i prirodu u ogledalu Grke; rimske institucije i vera su bile mnogo manje poetine od grkih, kao to je senka manje iva od stvari. Pravo rimsko pesnitvo ivelo je u njegovim institucijama jer sve lepo, istinito i velianstveno to su one sadravale, moglo je da nikne jedino iz one duhovne moi koja stvara poredak u kojem se one zasnivaju. Stvaralaka mata, koja posmatra lepotu tog poretka, stvorila ju je iz sebe same, po svojoj vlastitoj ideji; posledica je bila carstvo, a nagrada veno iva slava. Hrianski i viteki sistem obiaja i vere dao je pesnike koji se stvorili oblike miljenja i delanja koji nikada ranije nisu bili zamiljeni. Poezija u hrianskom uenju, i mitologija i institucije osvajaa rimskog carstva, nadivele su tamu i potrese njihovog razvoja i stopile su se u novo tkivo obiaja i miljenja. Neukost mranih doba ne treba pripisivati hrianskim uenjima ili premoi varvarskih naroda ono je nastalo usled gaenja pesnikog principa koje je u vezi sa porastom despotizma i praznoverja. Tek u 11.v. poelo je da se ispoljava delovanje poezije hrianskog i vitekog sistema. Ukidanje linog ropstva je osnova najuzvienije politike nade koja moe nastati u ovekovom umu. Sloboda ene je proizvela pesnitvo polne ljubavi. Ljubav je postala religija. Provansalski truveri su prethodili Petrarki, iji stihovi otkrivaju najskrivenije zaarane izvore slasti koju nosi ljubavna bol. Dante je razumeo tajne ljubavi i vie od Petrarke njegova apoteoza Beatrie, i gradacije njegove vlastite ljubavi i njene ljupkosti, su najvelianstvenija zamisao moderne poezije; ''Raj'' je veita himna vene ljubavi. U uzastopnim razdobljima, Ariosto, Taso, ekspir, Spenser, Kalderon, Ruso, i veliki pisci savremenog doba, slavili su ljubav, kao najuzvieniju pobedu nad ulnou i nasiljem. Danteovo pesnitvo se moe smatrati mostom izmeu modernog i antikog sveta. Iskrivljeni pojmovi o nevidljivim stvarim, idealizovani su u delima Dantea i Miltona. Teko je odrediti u kojoj meri su oni bi li svesni razlike koja je postojala izmeu njihovih vlastitih verovanja i verovanja naroda. Nita ne moe

prevazii snagu i velianstvenost Sataninog lika u ''Izgubljenom raju'' kao moralno bie, on je uzvieniji i od Boga. Milton je utoliko povredio popularno verovanje to svom bogu nije priznao nikakvu nadmo u moralnoj vrlini nad svojim avolom. I to smelo zapostavljanje neposrednog moralnog cilja je najodluniji dokaz nadmonosti Miltonovog genija. On je izmeao sastojke ljudske prirode kao boje na paleti, i sloio ih u kompoziciji svoje velike slike prema zakonima epske istine, prema zakonima onog naela po kojima je neki niz radnji spoljanjeg sveta i inteligentnih i moralnih bia, sraunat da budi saoseanje buduih pokolenja oveanstva. Homer je bio prvi, Dante drugi, a Milton trei epski pesnik tj. pesnik iji je niz dela stajao u odreenom i razumljivom odnosu prema znanju i oseanju i religiji doba u kojem je iveo, i onih doba koja su mu sledila, a koji se razvijao u skladu sa njihovim razvojem. I Dante i Milton su bili duboko proeti antikom religijom civilizovanog sveta. Dante je bio prvi budilac opinjene Evrope; iz haosa neskladnih varvarizama, stvorio je jezik koji je sam po sebi muzika i uveravanje. I same njegove rei su podstaknute duhom, svaka je kao iskra neugasive misli. Sva uzviena poezija je beskonana; ona je kao prvi ir, koji potencijalno sadri sve hrastove. Moemo skidati koprenu za koprenom, a da nikada ne otkrijemo najskriveniju nagu lepotu tog znaenja. Velika poema je izvor koji veno navire vodama mudrosti i duhovnog uivanja. eli istie kako se priznaje da je veba stvaralake mate izuzetno prijatna, ali se tvrdi da je veba razuma korisnija. ta se podrazumeva pod korisnou? Ono to svest osetljivog i razumnog bia trai, i emu se predaje, jeste zadovoljstvo ili dobro, u optem smislu. Postoje dve vrste zadovoljstva : 1. - trajno, sveopte, i stalno; 2.- prolazno i pojedinano. Korisnost moe biti postizanje bilo jednog bilo drugog. U prvom smislu , korisno je sve ono to jaa i preiava oseanja, proiruje uobrazilju, i dodaje duh ulu. U uem znaenju, korisnost se ograniava na ono to odstranjuje nametljive elje animalne prirode i grube obmane praznoverja, i okruuje ljude ivotnom sigurnou. Definicija uivanja, u njegovom najuzvienijem smislu, sadri paradoks : iz neobjanjivog nedostatka harmonije u sastavu ljudske prirode, bol grubljeg dela esto je povezan sa radostima uzvienijeg dela nae prirode tuga, uas, strepnja, a sam oaj, esto su birani izrazi pribliavanja najviem dobru. Nae saoseanje sa traginim u knjievnosti, poiva na tom naelu : tragedija godi pruajui nam senku uivanja koje postoji u bolu. To je izvor i sete koja je neodvojiva od najslae melodije. Uivanje koje postoji u tuzi je slae od uivanja u samom uivanju. To ne znai da je najvia vrsta uivanja nuno vezana za bol zadovoljstvo u ljubavi i prijateljstvu, zanos u divljenju prirodi, radost u opaanju, a jo vie u pesnikom stvaranju, esto su sasvim nepomueni. Stvaranje i sigurnost uivanja u tom najviem smislu jeste istinska korisnost. Oni koji stvaraju i odravaju to zadovoljstvo jesu pesnici ili pesniki filozofi. Lok, Hjum, Volter i Ruso (iako je on bio u osnovi pesnik, dok su ostali samo rezoneri), zasluuju sve pohvale, ali lako se moe izraunati stepen napretka ljudskog roda da oni nisu postojali. Naprotiv, nezamislivo je moralno stanje sveta da nikad nisu postojali Dante, Petrarka, Bokao, oser, ekspir, Kalderon, lord Bekon, i Milton; Rafael i Mikelanelo; da nije prevedena hebrejska poezija, da nije dolo do Preporoda, prouavanja grke knjievnosti, da nije sauvano staro vajarstvo, da se poezija starog sveta ugasila zajedno sa njenim verovanjem.

Posedujemo vie moralne, politike, i istorijske mudrosti, nego to umemo da je prenesenmo u praksu, vie naunog i ekonomskog znanja nego to se njihovi proizvodi mogu pravedno rasporediti. Nedostaje nam stvaralaka duhovna mo da sebi predstavimo ono to saznajemo; nedostaje nam plemenit podstrek da ostvarimo ono to zamislimo; nedostaje nam poezija ivota. Negovanje onih nauka koje su proirile granice ovekovog gospodarenja nad spoljanjim svetom, srazmerno je suzilo granice unutranjeg sveta, i ovek, koji je zarobio stihije, postaje i sam rob. Dve funkcije poetske pomou jedne, ona stvara novu grau za saznanje, mo i zadovoljstvo; pomou druge, ona raa u duhu elju da ih ponovo stvori i sredi u skladu sa izvesnim ritmom i redom koji se moe nazvati : lepo i dobro. Poezija je neto boansko ona je istovremeno i sredite i obim opteg znanja, ona je ono to obuhvata svu nauku, i ono emu sva nauka mora da se obraa. Ona je u isto vreme koren i cvet svih ostalih sistema miljenja, ona je ono iz ega sve proistie. Poezija nije kao umovanje, mo koja se napree prema odluci volje. ovek ne moe da kae ''Hou da piem pesme'' to ne moe da kae ni najvei pesnik; jer duh kad stvara lii na ugljevlje koje se gasi a koje neki nevidljivi uticaj raspiruje do prolaznog sjaja; ta mo se raa u nama, i svesni delovi nae prirode ne mogu da pretskau ni njen dolazak ni njen odlazak. Ali, im stvaranje pone, nadahnue je ve u opadanju, i najvelianstvenija poezija koja je ikada saoptena svetu moda je samo nejaka sen ka pesnikovih prvobitnih zamisli . Poezija se razlikuje od logike po tome to nije podvrgnuta kontroli aktivnih snaga uma, i to njeno roenje ne stoji ni u kakvoj nunoj vezi sa sveu ili voljom. Zabluda je tvrditi da su najlepa mesta u poeziji stvorena napornim trudom i revnou, koje preporuuju kritiari Milton je zamislio ''Izgubljeni raj'' kao celinu pre nego to ga je ostvario u delovima. Poezija je zapis najboljih i najsrenijih trenutaka najsrenijih i najboljih umova. Mi smo svesni misli i oseaja koji se javljaju i odlaze nepredvieno, ali koji su toliko divni da se ne mogu izraziti, tako da ak i u enji i aljenju, koje oni ostavljaju za sobom, moe postojati samo zadovoljstvo koje uestvuje u prirodi svog predmeta. To je kao proimanje nae prirode nekom boanstvenijom. Takva stanja bia oseaju uglavnom oni koji poseduju najtananiju osetljivost i najiru stvaralaku matu. Zanos vrline, ljubavi, rodoljublja, i prijateljstva, bitno je vezan za takva oseanja, i dok ona traju, nae Ja se pokazuje onim to jeste, atom prema svemiru. Tako poezija ini besmrtnim sve ono to je najbolje i najlepe na svetu. Poezija otkupljuje od propasti boanska nadahnua u oveku. Poezija preobraa sve u ljupkost, ona uzdie lepotu onoga to je najlepe, i daje lepotu onome to je najunakaenije; ona spaja likovanje sa uasom, bol sa uivanjem, venost sa promenom; ona prisiljava na sklad sve nepomirljive stvari, ona probraava sve ega se dotakne; ona skida veo obinosti sa sveta, i obnauje usnulu lepoticu koja je duh oblika poezije. Poezija nas oslobaa toga da budemo potinjeni sluanostima utisaka koji nas okruuju. Ona stvara za nas jedno bie unutar naeg bia; ona nas ini stanovnicima jednog sveta prema kojem je ovaj obini svet haos. Ona ponovo stvara opti svemir iji smo mi delovi, i skida sa naeg unutranjeg vida opnu obinog koja nam zamrauje udesnost naeg bia. Ona nas prisiljava da osetimo ono to opaamo i da zamislimo ono to znamo.

eli smatra da se engleska knjievnost ponovo rodila ovo doba e biti znaajno po intelektualnim ostvarenjima. Najpouzdaniji pratilac buenja velike nacije koja e izvriti blagotvornu promenu u miljenju ili institucijama, jeste poezija. U takvim razdobljima poveava se mo saoptavanja i primanja intenzivnih i razbuktalih ideja o oveku i prirodi. Dela najslavnijih savremenih pisaca imaju veliku privlanu snagu, jer oni mere obim i ispituju dubine ljudske prirode razumljivim i sveprodornim duhom, koji je istovremeno i duh doba. Pesnici su vraevi neshvaenog nadahnua, ogledala gigantskih senki koje budunost baca na sadnjost, rei koje izraavaju ono to oni ne razumeju... Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta.