SADRAJ

UVOD..................................................................................................................................3 1. PODJELA EKOLOKIH FAKTORA............................................................................4 1.1. Biotiki faktori..........................................................................................................5 1.1.1. Lanci ishrane......................................................................................................6 1.1.2. Antropogeni faktori............................................................................................7 1.2. Abiotiki faktori........................................................................................................8 1.2.1. Klimatski faktori................................................................................................8 1.2.2. Edafski faktrori................................................................................................10 1.2.3. Orografski faktori.............................................................................................11 2. EKOLOKA VALENCA..............................................................................................11 2.1. Pravilo minimuma...................................................................................................12 ZAKLJUAK....................................................................................................................13 LITERATURA..................................................................................................................14

UVOD
Pod ekolokim faktorima podrazumijevamo sve one razliite uticaje koji dolaze iz spoljanje sredine, delujui pri tome na ovaj ili onaj nain na iva bia. Spoljanja sredina je upravo i predstavljena odreenim kompleksom ekolokih faktora. Prema vrsti uticaja na iva bia, ekoloki faktori mogu djelovati: na distribuciju vrsta u prostoru (distributivno dejstvo), na morfoloki izgled individua u ekosistemu (formativno dejstvo), na orijentaciju oranizama i njihovih delova u odnosu na pravac dejstva faktora (orijentaciono dejstvo), na fizioloke procese individua u ekosistemu (fizioloko dejstvo), na dinamiku sezonskih aktivnosti individua u ekosistemu (fenoloko dejstvo), na ponaanje individua u ekosistemu (etoloko dejstvo).

Jedna od bitnih osobina ekolokih faktora je njihova stalna promenljivost. Oni se menjaju kako u vremenu tako i u prostoru. Na jednom istom mestu intenzitet i kvalitet ekolokih faktora menja se tokom dana i noi, a isto tako i tokom godine, i to esto u vrlo irokim granicama. Tako se reljef povrine Zemlje neprekidno menjao u toku geolokih perioda, a sa njim i raspored mora i kopna. U prostornom, geografskom smislu, takoe se zapaaju odreene promene. Idui od ekvatorijalnih i tropskih oblasti, gde su temperature vrlo visoke, prema polovima temperatura postaje sve nia, tako da na samim polovima vladaju uslovi veitog snega i leda. Ali i izmeu sasvim bliskih mesta, udaljenih meu sobom samo nekoliko stotina, desetina pa ak i svega nekoliko metara, postoje odreene razlike ekolokih uslova, u vezi sa razlikama u ekspoziciji, reljefu, zemljitu, itd. S druge strane, isti ekoloki faktori deluju razliito na pojedine organske vrste, razliito ak i na pojedine stupnjeve razvia iste vrste. Njihovo dejstvo moe biti posredno (toplota, svetlost i vlaga) i neposredno (nadmorska visina).

1. PODJELA EKOLOKIH FAKTORA

Na osnovu kompleksnosti delovanja ekolokih faktora kao cjeline izvrena je njihova podjela na: 1. Biotike ekoloke faktore 2. Abiotike ekoloke faktore Biotiki faktori podrazumevaju meusobne interakcije i uticaje ivih bia (biljke, ivotinje i ovjek) koje oni vre na datu jedinku, odnosno organizam, a kompleks svih fiziko hemijskih uslova sredine predstavlja abiotike faktore: 1. Klimatski faktori: svjetlost, temperatura,vlanost, vazduh (vjetar) 2. Edafski faktori: zemljite, stijene , pedoloka podloga 3. Orografski faktori: reljef, nadmorska visina, nagib terena, ekspozicija, Kao poseban ekoloki faktor, prvenstveno zbog vanosti koju ima u dananje vrijeme, izdvaja se i uticaj ovjeka antropogeni faktor.

Slika 1. ematski prikaz ekolokih faktora1

1

Slika preuzeta iz knjige Ekolgija ivotne sredine, Banja Luka 2009.

1.1. Biotiki faktori

Svi organizmi u ekosistemu utiu jedni na druge. Odnosi meu njima nesumnjivo su najznaajniji odnosi koji vladaju u prirodnim ekosistemima. Tokom dugog vremena meusobnog prilagoavanja ti odnosi dovode do stabilizacije brojnosti populacija koje sainjavaju biocenozu2, kao i do formiranja stabilnog ekosistema. Upravo se u njima nalazi sutina kontrole i samoregulacije koja ekosistem ini funkcionalnim i stabilnim sistemom.Meusobni odnosi organizama u biocenozi, odnosno biotiki faktori, veoma su raznovrsni i sloeni, i po svojoj prirodi i nainu delovanja mnogo su sloeniji od abiotikih faktora. Mogu biti neposredni kada organizmi direktno utiu jedan na drugog, ili posredni kada jedan organizam deluje na drugi tako to svojom aktivnou menja uslove sredine. Meutim, najee se biotike interakcije ostvaruju lancima ishrane. Pored toga, meusobni odnosi organizama u biocenozi mogu da budu povremeni (fakultativni) ili stalni (obligatni). Na kraju, organizmi u biocenozi mogu stupati u odnose sa drugim organizmima koji pripadaju istoj vrsti (intraspecijski odnosi), kao i sa drugim organizmima koji pripadaju razliitim vrstama (interspecijski odnosi). Glavne kategorije interpecijskih odnosa koji prema nihovom dejstvu mogu da se kategoriu kao pozitivi (+), negativni (-) ili neutralni (0), pri emu to moe biti jednostrano ili obostrano su: NEUTRALIZAM (0,0). Odnos prostog prisustva dva organizma koji uopte ne deluju aktivno jedan na drugog; KOMPETICIJA (-,-). Oba organizma deluju jedan na drugog kroz aktivnu ili pasivnu konkurenciju za zadovoljavanje potrebe ishrane, prostora, zaklona i drugih zajednikih potreba; MUTUALIZAM (+,+). Oba organizma pozitivno deluju jedan na drugog, uzajamno koriste jedan drugom. Odnos je obligatan za oba partnera; PROTOKOOPERACIJA (+,+). Oba organizma koriste jedan drugom, ali odnos nije obligatan; KOMENSALIZAM (+,0). Jednostran pozitivan odnos samo za jedan organizam, a neutralan za drugi; AMENSALIZAM (-,0). Jednostran odnos negativan samo za jedan, a neutralan zadrugi organizam; PARAZITIZAM (+,-). Uzajaman odnos pozitivan im obligatan za jednog, a nepovoljan za drugog uesnika; PREDATORSTVO (+,-). Uzajaman odnos grabljivice (predator) i plena, pozitivan za grabljivicu, negativan za plen.

ivotna zajednica

1.1.1. Lanci ishrane

Osnovni nain uzajamnog odnosa ivotinja sa drugim organizmima se ogleda kroz lanac ishrane gdje zajedno sa njima ini biocenozu. Odnosi ishrane vrsto povezuju sve vrste lanova biocenoze. Autotrofni lanovi biocenoza su proizvoai organskih materija, koji neposredno ili posredno slue kao hrana za potroae. Postoji vie kategorija potroaa : biljojedi (koji se hrane neposredno biljkama), mesojedi (posredni potroai jer se hrane ivotinjama) i razliiti saprofiti koji se hrane ostacima uginulih organizama.

Posebnu grupu saprofita ine heterotrofne bakterije i gljive koje razlau ostatke organskih supstanci do neorganskih sastojaka (vre mineralizaciju), vraajui ih na taj nain u prirodu u obliku koji je upotrebljiv za biljke. Od tih materija biljke, fotosintezom, ponovo stvaraju organske materije bogate energijom. Svi saprofiti ine grupu razlagaa.

Slika 2. Lanci ishrane gdje ivotinje ine konzumente, biljke proizvoae, a heterotrofne gljive i bakterije razlagae.3 Proizvoai, potroai i razlagai predstavljaju tri osnovna nivoa ishrane (trofika nivoa) u prirodi kroz koje: materija krui, energija jednosmerno protie od jednog do drugog nivoa.

Pri tome se oblik materije (organska u neorgansku i obrnuto) i energije mijenja (svetlosna, hemijska, toplotna energija). U toku proticanja energija se djelimino gubi u vidu toplote (oko 10% energije se gubi pri prelasku sa jednog na naredni trofiki stepen).

1.1.2. Antropogeni faktori

Antropogeni faktori su uticaj ovjeka koji on ima na ivotnu sredinu. Uglavnom djeluju negativno, a meu najznaajnije spadaju: klimatske promjene zagaenje vazduha, zemljita i voda deforestacija tj. unitavanje uma koje su stanite za ivotinje odlaganje otpada neracionalno koritenje prirodnih resursa unoenje stranih vrsta na druga stanita smanjenje biodiverziteta uzimanje prostora ivotinjama izgradnjom naselja, saobraajnica, izgradnjom brana itd.

Slika 3. Deforestacija uma4 Prema uticaju antropogeni faktori mogu biti:

3 4

Slika 4. Zagaenje voda5

Slika prezeta sa internet stranice http://ekospark.com Slika preuzeta sa internet stranice http://www.skole.hr 5 Slika preuzeta sa internet stranice http://www.ezadar.hr

posredni - ovjek (ne)svjesno vri izmjenu drugih faktora sredine neposredni - ovjek direktno djeluje na iva bia)

1.2. Abiotiki faktori

Abiotiki faktori su uticaji neive prirode. oni se dijele na: klimatski (svetlost, temperatura, vlanost, strujanje vazduha, sunevo zraenje) edafski - zemljite (hemijiske i fizike osobine zemljita) orografski - reljef (nagib terena, okrenutost stranama sveta, razuenost obale)

1.2.1. Klimatski faktori

Svjetlost utie na : regulaciju prometa kalcijuma i fosfora, pravilno razvie i rast skeleta sisara; podizanje telesne temperature nekih poikiloterama (sve biljke i ivotinje ija se temperatura tela koleba u skladu sa temperaturom spoljanje sredine); ponaanje ivotinja (poloaj tijela sesilnih organizama prema svetlosnom izvoru -fototropizam) pokrete slobodno pokretljivih ivotinja bez odreenog pravca fotokineza, ili u odreenom pravcu u odnosu na izvor svetlosti (fototaksija), pozitivna ili negativna. Pele i muve, na primjer, lete u pravcu svjetlosti, dok se stonoge i kine gliste kreu u suprotnom pravcu.

Slika 5. Fototaksija - pozitivna (pele i muve) i negativna (stonoge i kine gliste).6 Temperatura Deluje na: procese metabolizma; razmnoavanje, razvie i rastenje; ponaanje i duinu ivota ivih bia. Kardinalne temperaturne take, koje se odlikuju fizioloke peocese svih ivih bia su: temperaturni minimum ispod kog se prekidaju fizioloki procesi; temperaturni optimum na kome se procesi najpovoljnije odvijaju (blii je temperaturnom maksimumu) i temperaturni maksimum iznad kog se prekidaju fizioloki procesi. Voda i vlanost Kod vodenih organizama vodna razmena vri se putem osmoze, dok je kod suvozemnih organizama pitanje vodnog balansa znatno sloenije. Vlanost vazduha za suvozemne organizme od vitalnog je znaaja za odavanje vode iz tijela, a utie na plodnost, razmnoavanje, trajanje razvia, duina ivota i smrtnost, rasprostranjenje, aktivnost I ponaanje. Suvozemne biljke i ivotinje se u odnosu na stepen vlanosti vazduha koji zahtevaju za svoje preivljavanje dele na:
6

Slika preuzeta iz knjige Osnovni pojmovi i principi ekologije, Beograd 2008. str. 13.

kserofilne vrste nastanjuju sune oblasti sa niskom vlanou vazduha, a njihove adaptacije ogledaju se u perifernoj zatiti od isuivanja, odnosno od gubitka vode iz organizma, u nonom nainu ivota, korienjem sone hrane ili metabolike vode (kamile); higrofilne vrste organizmi koji se mogu odrati samo u vlanoj sredini, koja smanjuje intenzitet isparavanja vode; mezofilne vrste prelazni oblici izmeu kserofilnih i higrofilnih organizama, meu kojima ubrajamo najvei broj suvozemnih vrsta i, hidrofilne vrste nastanjuju iskljuivo vodenu sredinu

Slika 6. Kamila, spada u kserofilne vrste7

1.2.2. Edafski faktrori

Edafski faktori obuhvataju fizika, hemijska i bioloka svojstva zemljita, a isto tako i stena na kojima se zemljite razvija. Za organizme koji ive u zemlji ovi faktori su od prvorazrednog znaaja, a takoe i za biljke. Biljke se razvijaju i ive na zemljitima, u zemljitima, na povrinama stena. Zbog toga su ovi faktori veoma znaajni ekoloki inioci. U momentu kada na povrini stijena nema obrazovanog zemljita, njena povrina preuzima ulogu stanita, koje moe da prui minimalne uslove poetnoj fazi rasta i razvoja biljaka. Zbog toga se na povrinama stijena prvo javljaju liajevi i alge. Poto su povrine stena prvo izloene fizikom raspadanju, na njima se javljaju pukotine koje zatim naseljavaju mahovine. Pukotine se tako ire i predstavljaju pogodno stanite za razvoj drugih biljaka, koje doprinose daljem raspadanju stena. Tokom vremena na povrinama stena stvaraju se veoma plitka zemljita. Dok je zemljite veoma plitko (nekoliko mm do nekoliko cm) ono je po osobinama veoma slino steni. kasnije postaje sve monije ime se sve vie razlikuje od stene od koje je nastalo. Zemljita se razlikuju meu sobom po osobinama pa se prema tim razlikama na njima javlja odgovarajua vegetacija. Usled toga zemljite predstavlja jedan od ekolokih faktora koji direkto uslovljava pojavu pojedinih biljaka i njihovih zajednica. Poto zemljita imaju vie osobina, njihov uticaj na vegetaciju ima kompleksan (sloen) karakter. Zbog toga se smatra da zemljite predstavlja kompleks ekolokih faktora.

Slika preuzeta sa internet sajta http://www.sjournals.com

10

1.2.3. Orografski faktori

Orografski faktori obuhvataju osobine reljefa. Tu spadaju: nadmorska visina nagib terena okrenutost prema odredjenoj strani sveta (ekspozicija).

Orografski faktori ne deluju direktno na iva bia. Oni menjaju klimatske karakteristike na stanitu, pa samim tim imaju veliki znaaj. Sa poveanjem nadmorske visine pravilno opada temperatura, a sa promenom nagiba terena i njegove okrenutosti prema razliitim stranama sveta menja se i koliina sunevog zraenja i svetlosti na samom stanitu. Stanita okrenuta prema jugu primaju mnogo vie sunevog zraenja nego ona koja su okrenuta prema severu. Zbog toga su june padine toplije i suvlje, pa je i sastav ivog sveta na takvim stanitima drugaiji u odnosu na ivi svet padina koje su okrenute severu.

2. EKOLOKA VALENCA
Poto u pogledu svojih faktora spoljanja sredina pokazuje veliku varijabilnost u vremenu i prostoru, iva bia moraju biti nuno takvim uslovima na odgovarajui nain prilagoena. Ali, nemogue je zamisliti da bi pojedinane vrste mogle biti prilagoene istovremeno na svu raznolikost ekolokih uslova koja postoji na Zemlji. U kojoj e mjeri iva bia biti prilagoena beskrajno promenljivim faktorima sredine zavisi od njihove ekoloke valence. Ovaj pojam izraava onu amplitudu variranja pojedinih ekolokih faktora u ijim okvirima je mogu opstanak date vrste. irina ove amplitude, to znai veliina raspona izmeu granica variranja pojedinih ekolokih faktora, oznaava koliko velike razlike u ivotnim faktorima je u stanju da podnese dato bie. Ekoloka valenca morala bi da bude neobino iroka, pa da data vrsta bude u stanju da podnese sve one ogromne razlike koje u ekolokim faktorima postoje na Zemlji. A to je gotovo nemogue. Istina, mi razlikujemo eurivalentne organizme, to jest takve organizme koji poseduju iroke mogunosti, iroku ekoloku valencu, to im i omoguava opstanak u vrlo razliitim sredinama. Takve vrste se nazivaju i generalisti jer pokazuju iroku ekoloku valencu prema veem broju ekolokih faktora (npr. tigar koji ivi u dunglama Indije, kao i u Sibiru gde se zimska temperatura sputa do 40 C; dvogrba kamila koja podnosi godinja kolebanja temperature u pustinji Gobi od -37 C zimi do 38 C ljeti). Nasuprot njima stoje stenovalentni organizmi, koji su ekoloki specijalizovani, koji prema tome imaju usku ekoloku valencu za vie ekolokih faktora specijalisti (npr. sprudotvorni korali koji ive samo u uzanom pojasu oko ekvatora gde tempertura vode ne silazi ispod 20 C, i varira tokom godine u uzanim granicama od svega 2-3 C). Medutim, i takvi, eurivalentni organizmi nisu to u jednom apsolutnom smislu, ve i kod njih postoje

11

ogranienja. Jedan ekoloki kosmopolitizam koji bi omoguavao datoj biljnoj ili ivotinjskoj vrsti da bez razlike uspijeva na itavoj Zemljinoj povrini u najrazliitijim uslovima, od ekvatorijalnih uma i subtropskih pustinja pa sve do polarnih oblasti, ne da se ni zamisliti. To bi protivureilo osnovnim mogunostima i osobinama ivota. S druge strane, ekoloka specijalizacija moe da bude vrlo uska, pa krajnja stenovalentnost nije ni malo rijedak sluaj. Kod svake ekoloke valence razlikujemo tri vrijednosti, tri kardinalne take. Prije svega ekoloki optimum, to znai onu vrijednost faktora u okviru date valence pri kojoj se ivotni procesi najbolje razvijaju. Od ovog optimuma, prema granicama ekoloke valence, intenzitet datog faktora se mijenja i to tako da prema minimumu opada a prema maksimumu raste. To su ustvari donja i gornja granica ekoloke valence za dati faktor, i izvan njih se fizioloki procesi prekidaju, to vrlo esto znai i smrt organizma. Na taj nain pribliavanja donjoj i gornjoj granici ekoloke valence, odnosno njenom maksimumu i minimumu, predstavljaju za datu vrstu pesimalne vrednosti odreenog ekolokog faktora.

Slika 4. Ekoloka valenca8 Minimum i maksimum ekoloke valence variraju u zavisnosti od uslova pod kojima faktor deluje. Tako se jaja jedne vrste morskog jea (Paracentrotus lividus) preko zime razvijaju u temperaturnom opsegu 8-23 C, dok se ljeti razvijaju u granicama 16-19 C. Letalno dejstvo minimuma i maksimuma zavisi i od duine njegovog trajanja. Skup svih ekolokih valenci jedne organske vrste u odnosu na razliite faktore sainjava tzv. ekoloki spektar date vrste

2.1. Pravilo minimuma

Ekoloki faktori u ivotnoj sredini na jedan organizam ne djeluju pojedinano, nego kao kompleks. Mogunost opstanka jedne vrste odreen je faktorom koji se nalazi najblie pesimumu, iako se svi ostali faktori mogu nalaziti u optimumu ili blizu njega (pravilo minimuma, Liebig,1840). Thienemann je proirio Liebigovo pravilo: brojnost jedne
8

Slika preuzeta sa interent stranice www.dodaj.rs

12

organske vrste na jednom mjestu odreena je onim faktorima koji se u odnosu na stepen razvia sa najmanjom ekolokom valencom najvie udaljava od optimuma (mala tropska ptica Estrilda astrid normalno ne moe izrati temperaturu niu od 15 C, jer joj tada duina dana nije dovoljna da zadovolji svoje potrebe za ishranom usled pojaane nie temperature. Ali ova ptica se odrava u ivotu i na 13 C ako se dan produi vjetakom svetlou za jo 2 asa). Izmeu ekolokih faktora i organizama uspostavljaju se meusobna dejstva koja uslovljavaju neprekidne obostrane promjene. Primjer takvih promjena prua jedna uma. U gustoj bukovoj umi menjaju se klimatski faktori. Od ukupne koliine svjetlosti, svega 1-2% stie do umskog tla. Sa manjom koliinom svjetlosti u unutranjost ume dolazi manja koliina toplote koju sunevo zraenje sobom donosi. Usljed toga srednja godinja temperatura u umi je nia nego van nje na otvorenom prostoru. U ljetnjim danima temperatura u bukovoj umi je oko 3,5 C nia nego napolju. Pored toga, u umi je vlanost vazduha vea, vazduni pokreti su ublaeni i stvara se posebna umska klima.

ZAKLJUAK
Osnovne osobine ekolokih faktora su: deluju kompleksno (kao celina), neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru meusobno su uslovljeni.

Oni se uzajamno uslovljavaju i menjaju, tako da je samostalno dejstvo jednog jedinog faktora nemogue. Tako je npr. vlanost vazduha uslovljena njegovom temperaturom. Promena ekolokih faktora prisutna je i u vremenu (u toku dana i noi, tokom godine) i u prostoru (npr. promjena temperature idui od ekvatora prema polovima). Sve ekoloke faktore moemo podijeliti na: abiotike, koji predstavljaju fiziko-hemijske uslove sredine i biotike, uticaji koje neki organizam trpi od strane drugih ivih bia.

Uticaj oveka, s obzirom da je vrlo specifian i znaajan, izdvaja se kao poseban, antropogeni faktor.

13

LITERATURA
Lakui, D: Osnovi ekologije, Beograd 2009. Jankovi, M.,orevi, V: Primenjena ekologija, Nauna knjiga, Beograd, 1981. ukanovi, Mara: Ekoloki izazov, Beograd, 1991. Stankovi, S: Ekologija ivotinja, Beograd, 1979. Osnovni pojmovi i principi ekologije, Beograd 2008. Nedovi, B: Ekolgija ivotne sredine, Banja Luka 2009.

Internet izvori http://ekospark.com http://www.skole.hr http://www.ezadar.hr www.dodaj.rs http://www.sjournals.com

14