EDELOVA TUMAENJA PSIHOLOKOG ROMANA Naslov Edelove studije Psiholoki roman, 19001950 ne daje naem itaocu pravu sliku

ime se ova studija bavi. Psiholoki roman, onakav kakvog ga mi shvatamo, nije vezan samo za pokuaj prodiranja u svest linosti u XX veku. On prosto znai roman koji se bavi psiholokim problemima, dajui prednost psihologiji linosti, a ne, recimo, radnji, zapletu, dogaajima, etikim problemima itd. Ima pisaca, a meu njima i nekoliko moda najveih u svetskoj knjievnosti, koji su ve odavna stvorili dela koja moemo najbolje okarakterisati kao psiholoke romane. Pre pokuaja davanja bilo kakve ocene ili uvoda Edelovoj studiji, elimo da se ogradimo od kritike onih koje bi naslov zaveo. U anglosaksonskim zemljama, naroito u Engleskoj i Americi, naziv psiholoki roman vezuje se za veliki eksperiment u romanu dvadesetog veka, tj. za onaj moderni roman u kome su autori pokuali da pomou jedinog novog postupka prodru dublje u svest i podsvest i da nam iz tih dubina dadu ljude iz jedne nove perspektive. Ova studija ograniava se, prema tome, na roman koji bismo moda mogli nazvati romanom toka svesti, jer se pokuaj njegovih autora sastoji upravo u tome da prenesu i umetnikim sredstvima odraze tok svesti, ali taj naziv ne bi obuhvatio sve pokuaje ove vrste. Meutim, naslov studije ni u kom sluaju ne znai da Edel smatra da je to prvi pokuaj psiholokog romana, odnosno da ovaj veliki eksperimenat dvadesetog veka jedino zasluuje da se tako nazove. Bilo je ranijih, vie ili manje uspelih, snanijih i slabijih pokuaja tumaenja ljudske psihologije. Dostojevskog u njegovim analizama i dubokom prodiranju u svest nijedan pisac dosada nije prevaziao. Svojom irokom ljubavlju uspeo je on da u oveku otkrije ono to izmie oku hladnijeg posmatraa. Pa i portreti koje Tolstoj daje ne mogu se osuditi zbog nedostatka psiholoke utananosti da pomenem samo ova dva svetska velikana, pored kojih veliki engleski pisci, koji su se takoe bavili psihologijom linosti, kao na primer, Dord Eliot, izgledaju bledi. Ali postoji sasvim jasna i sigurna razlika izmeu velikog psiholokog romana devetnaestog veka i ovog pokuaja dvadesetog veka. Ona se sastoji kako u tehnikim sredstvima prodiranja u dubinu tako i u drukijem stavu prema oveku i njegovom spoljnjem i unutranjem liku, njegovoj svesti i podsvesti, koju su raniji umetnici nagovetavali, a moderni, u dvadesetom veku, otkrili i dokumentovali. Tumaenjem te razlike detaljno se bavi Edel u prvoj glavi svoje 1

studije zadravajui se naroito na tehnikoj strani problema. Ono to je pre sto godina Dostojevskom, pored sve njegove avangardistike smelosti i pronicljivosti, izgledalo nemoguno i umetniku nedoputeno, postalo je pristupano i izgledalo ak nuno piscima jedne druge generacije, koji su u svojim delima nastojali da odraze nov stav prema linosti, novo shvatanje psihe i njene unutranje sadrine. Poneseni pionirskim arom novatora oni su ponekad ak davali prednost postupku nad sutinom. Sada, posle gotovo etrdeset godina, izgleda nam da se reci Virdinije Vulf, uperene protiv realista ranije generacije, mogu primeniti i na njih i na pisce subjektivnog romana uopte. Ona kae da je bilo sasvim neophodno, ne samo za knjievnost ve i za ivot, da neko napie one knjige koje su napisali g. Vels, g. Benet i g. Golsvordi". Meutim, dodaje: Ali kako su neobine te knjige!" 1 Te poslednje rei mogu se doslovno primeniti na krajnju fazu psiholokog romana dvadesetog veka, naroito na Dojsovo Fineganovo bdenje. Pa ipak, moramo se sloiti sa Edel om da se u velikom eksperimentu engleski, a preko njega svetski roman uspeo visoko. Leonu Edelu je cilj da osvetli ovu, kako on kae, najinteresantniju pojavu u romanu dvadesetog veka. On tumai ovo skretanje ka unutra, ovaj pokuaj romanopisca da prenese tok svesti, to jest da reima evocira slike, senzacije, mentalnu atmosferu", odnosno atmosferu duha, da stvori simbolistiki roman. Na oko tananu razliku izmeu ranijeg i ovog novog psiholokog romana i ulogu pisca u njemu Edel znalaki tumai istiui one elemente koji su ovde presudni. Izvrsno izabranim primerima, pozivajui se na najvee psihologe u knjievnosti ekspira i Dostojevskog on pokazuje u emu je sutinska razlika i postepeno dovodi itaoca do pojma skretanja ka unutra. On traganje umetnika za tim novim postupkom dovodi u vezu sa razvitkom psihologije, sa uenjem poznatog amerikog filozofa Viljema Demsa i njegovim tumaenjem toka misli, odakle je taj naziv, u obliku toka svesti, prodro u knjievnost. U tumaenju novog filozofskog stava prema vremenu Edel istie znaaj Bergsonovog vremena kao duree" trajanja. Edelova izlaganja te vrste istiu se metodolokom veti-nom iskusnog pedagoga, sposobnou iznoenja sloenih problema jasno i jednostavno. Pisci koji su se poduhvatili ovog velikog eksperimenta, objanjava Edel, prebacili su teite svog interesovanja na unutranju sadrinu oveka. Oni su uinili pokuaj da dadu linost iznutra, prikazujui njene spoljnje akcije kao rezultat unutranjeg zbivanja, ili dajui samo unutranje zbivanje, naroito Dems Dojs. Pa, rei ete, Dostojevski daje unutranje zbivanje, recimo svog Raskoljnikova ili Mikina. Tano, ali je on taj koji ga daje, on je prisutan, on nas vodi i ne tvrdi da moe da ue, niti pokuava da ue direktno u njegovu duu, u njegovu svest, i da iz nje govori. On spolja, kako to plastino tumai Edel, koliko je to mogue, zakljuuje o onom to se dogaa iznutra. Eksperimentalisti idu dalje. Oni polaze od toga da pisac, u stvari, ne moe da zna ta se dogaa u ma kom licu, sem u njemu samom. Ali, kao stvaralac, on stvara i treba da stvori tu unutranju sadrinu svojih linosti. On je kreira utoliko ubedljivije ukoliko je iri njegov raspon, ukoliko moe da obuhvati vie vidova ljudskog lika, tj. da stvori veu galeriju meusobno razliitih linosti. Ako je ve tako, onda zato da piscu ne bude doputeno da ue u svest svojih linosti, pa da iz te nove perspektive osvetli i same linosti i svet u kome ive. Kada ve graenje linosti, kao uostalom celokupan roman, poiva na iluziji i kada je piscu doputeno da stvori iluziju da se nalazimo u svetu njegovih romana, da ulazimo u palate i uderice
1

Virginia Woolf, Character in fiction, The Criterion, Vol. II, No. VIII, July, 1924, p. 418.

u kojima njegovi junaci ive, zato onda da mu ne bude doputeno da stvori iluziju da se nalazimo u samoj njihovoj svesti. Stoga pisci modernog psiholokog romana izbacuju sebe kao posrednike izmeu linosti svojih dela i itaoca i daju linosti iznutra. Dok smo, na primer, kod Dostojevskog svesni njegovog prisustva i od njega pasivno primamo podatke, kada itamo subjektivni psiholoki roman postajemo direktno svesni one linosti u ijoj se svesti nalazimo. Od nas se sada trai da, uzimajui aktivnog uea, iz naoko razbacanih podataka koje primamo sami stvorimo predstavu o linosti, da vezujemo dogaaje u niz koji u krajnjem rezultatu treba da predstavlja celinu jedne pripovesti u romanu. Ta pripovest vie ne lii na povezanu priu na koju smo navikli. Nje i nema, mi je sastavljamo. Ako je pisac dobro izabrao linosti i umesno ih prikazao, mi se pri itanju uivljavamo u njih, zaboravljamo svoje ja, postajemo ona linost u iju smo svest gurnuti. Oseamo isto to i ona, mislimo njene misli, primamo njene utiske, izvodimo zakljuke koje bi takva linost donosila i, najzad, doivljujemo ono to bi ona u takvim situacijama i raspoloenjima doivljavala. itajui prestajemo da budemo mi i postajemo, na primer, Stiven Dedalus, ili Leopold Blum, ili gospoa Dalovej ili gospoa Remzi. Postupak pomou koga pisac to postie Edel detaljno tumai. U ovoj kratkoj ali sadrajnoj studiji on taku po taku ralanjava probleme kojih u poetku nismo svesni, a koji se nameu ne samo piscu nego i itaocu. On te probleme razmatra kako sa gledita pisca tako i sa gledita itaoca. Raunajui verovatno na itaoevo poznavanje materije uopte i nadovezujui predavanja u Seminaru Njujorkog univerziteta, na osnovu kojih je ova studija sainjena, na svoja ranija izlaganja, Edel ne dovodi subjektivni roman u vezu sa ranijim pojavama u knjievnosti. Bilo bi, meutim, potrebno da se ova pojava u engleskoj knjievnosti povee sa onim strujama kojima se ona pridruuje, nastavljajui na taj nain jednu umetniku tradiciju, o ijem znaaju elimo da kaemo nekoliko rei. Pokuaj dubljeg prodiranja u svest nije nov. On se provlai kroz knjievnost odavna. U novije doba, od renesanse naovamo, naroito u periodima koji su nazivani romantiarskim, panja umetnika bila je okrenuta unutranjoj strani linosti. U takozvanim klasiarskim periodima, meutim, ovek je bio posmatran preteno spolja, kao drutveno bie, homo politicus. U romantiarskim ilo se za dubljim saznavanjem oveka kao pojedinca. Tenja ka to veoj subjektivnosti, slobodi ljudske linosti i ljudskog duha predstavlja jedan od aspekata romantizma, i to onaj na koji se, ini nam se, nadovezuje novi talas subjektivizma u knjievnosti dvadesetog veka, koji u Engleskoj kulminira u subjektivnom psiholokom romanu. Moderan stav prema oveku pojavljuje se jo u doba renesanse. U ekspirovim delima, na primer, odraena su oba vida ljudske linosti spoljni i unutranji. Likovi njegovih drama nisu ni savreno dobri ni potpuno zli. ekspir veruje u oveka, mada vidi i njegovu svetlu i njegovu mranu linost. On ne gleda na dobro i zlo kao na dve odvojene kategorije. Dobro i zlo za renesansnog oveka su neto to ini celinu, koja se zove ovek. Hamlet, koji u neku ruku predstavlja ideal prefinjenog intelektualca i koji ve vekovima nosi na svojim pleima teret sudbine svesnog oveka, pored svojih dobrih osobina, sebian je i sujetan. On je tih svojih nedostataka svestan i o njima govori: Ja sam prilino sam poten; pa ipak bih sebe mogao optuiti za takve stvari, da bi bolje bilo da me mati nikada nije rodila. Ja sam vrlo ohol, osvetoljubiv, sa vie grehova to ekaju na moj mig no to imam misli da ih 3

njima odenem, ili mate da im dam oblik, ili vremena da ih izvedem2 Meutim, ono to iz dananje perspektive zadivljuje, i to je upravo rezultat sagledavanja oveka u celini, bez predrasuda, koje potiu od konvencionalnog gledanja na oveka kroz prizmu racionalno interpretiranih hrianskih vrlina, jeste to ekspir dopire do dubina koje nagovetavaju podsvest, u doba kada se. jo za nju nije znalo kao za odreenu psiholoku kategoriju. Na pitanje gde vidi svog oca, Hamlet odgovara Horaciju: ,,U oku duha svog." On ga vidi u sebi, u svojim dubinama, odakle se taj lik iz podsvesti projicirao u njegovu svest. Davanje na volju intuiciji, unutranjoj sadrini oveka, i osloboenje od stega i discipline srednjeg veka urodili su plodom dubljeg prodiranja u linost i otkrivanja, odnosno nasluivanja onog to e postati predmet prouavanja psihologije dvadesetog veka. Izgledalo bi, prema tome, da se jedinim svojim obelejem, davanjem prednosti spontanom, unutranjem ljudskom biu nad racionalno kontrolisanim spoljnim, romantizam nastavlja na renesansu. U takozvanim romantiarskim periodima nesputana mata podstie ljudski duh koji prodire u dubine i tamo pronalazi nove podatke o linosti. Romantiarski pesnik i teoretiar Kolrid dotakao se tako i podsvesti u svom uvenom delu Biographia Literaria 3. Romantiarski pesnici esto borave na onom terenu gde se san sastaje sa javom. Vordsvort govori o unutranjem oku ,,inward eye"4, to podsea na ekspirovo oko duha".5 Romantiarski pesnici zadravaju se esto na terenu ljudskog duha, odnosno unutranjeg oveka. Oni operiu i pojmom dua", koji je u stvari neprecizan, ali u njihovom kontekstu ima svog smisla. Kreui se na ivici izmeu sna i jave, oni pesnikom intuicijom otkrivaju ono to spada u oblasti jo neotkrivene ljudske podsvesti. Snagom svog duha pesnik dolazi do izvesnih zakljuaka o dejstvu podsvesti, za koje mu nedostaje konkretna dokumentacija. Nedostaje mu nekoliko karika u lancu naunog dokazivanja, ali umetnik ini skokove i time esto prethodi, odnosno inspirie naune pronalaske. Pokuaj stvaranja subjektivnog romana nadovezuje se, prema tome, na romantizam, tj. na vekovni pokuaj prodiranja u oveka, na odbranu subjektivnog unutranjeg oveka od stega nametnutih koncepcijama objektivnog drutvenog oveka, koji podlee zakonima koje drutvo namee. Ono to je umetnost nagovestila u iskrama romantiarskih duhova s kraja osamnaestog i ranog devetnaestog veka, nauka i ljudska misao presadile su i iskoristile u toku devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Nastupila je neka vrsta zasienosti. Dozrelo je vreme za novi uzlet, za otkrivanje novih predela u oveku i van njega, koji su dotada bili nepristupani ljudskoj misli. U pojavi subjektivnog romana taj novi talas uspinje se do najvee visine u engleskoj knjievnosti. On probija sve brane i izbija na povrinu sa novim idejama, pronalascima i putokazima. U svom snanom naletu on iscrpljuje svoju snagu i najzad se povlai. Meutim, kao reka koja preplavivi terene oko svog korita oplodi zemlju, tako se i ovaj talas iscrpen povlai tek poto je oplodio knjievni teren i za sobom ostavi duboke tragove. Ve krajem devetnaestog veka i poetkom dvadesetog veka,. pre nego to je nova koncepcija o oveku dovoljno dozrela da bi uzdrmala ranije pojmove
2

ekspir, Hamlet, III in, scena prva (prevod ivojina Simia i Sime Pandurovia, Rad, Beograd, 1959, str. 69). 3 Samuel Taylor Coleridge, Biographia Literaria, 1817. 4 U pesmi Daffodils, koju je napisao 1804. a objavio 1807, pesnik William Wordsworth. 5 William Shakespeare, Hamlet, Prince of Denmark, Act I, Scene II.

o oveku kao drutvenom biu, u delu Henri Demsa nailazimo na neke elemente bitne za subjektivni roman. Razmatrajui one pisce koji su neposredno doprineli modernom psiholokom romanu Edel se zaustavlja na Henri Demsu i njegovoj teoriji gledita, prema kojoj pisac treba da celokupno delo da iz perspektive jedne linosti i sa njenog gledita. Mada Edel posveuje dosta mesta Henriju Demsu, mislimo da bi bilo korisno da podvuemo ono to je u njegovom delu bitno za docniji razvitak psiholokog romana. Da bi stvorio to snaniju iluziju autentinosti pisac, prema Demsovoj teoriji, treba da se povue, da ne govori u svoje ime. On ne sme da dopusti da se njegovo prisustvo osea. On treba da prebaci svoju funkciju na neko lice u samom romanu. Sve to pisac daje treba da bude ukljueno u samo delo. Ono treba da predstavlja celinu; pisac ne sme da sa strane, kada mu to padne na pamet, neposredno intervenie, kao to su to inili poznati pisci u prolosti.6 On ne sme da podsea itaoca na to da je roman vetaka tvorevina ljudskog duha i da za njega ne vae oni isti zakoni koji vae za ivot. Umetniko delo, meutim, treba da se upravlja po svojim unutranjim zakonima, koji jedini za njega vae. Jedan od tih zakona jeste da se stvori iluzija vernosti ivotu, u kome retko kada doznajemo o ljudima vie nego to nam oni sami otkrivaju. Ljudski govor i razgovor vie slue da bi uvrstili pregrade meu ljudima nego da bi ih poruili. O ljudima doznajemo mnogo ako imamo dovoljno izotreno oko, pa umemo da po jedva vidljivim gestovima, izrazu lica, pokretu, ocenimo linost, koja se iza spoljnje maske krije. Isto tako mnogo doznajemo iz razgovora sa drugim licima koja ih poznaju. Prema tome, nikada se ne nalazimo u onom poloaju u kome se nalazi tradicionalan pisac u odnosu na lica u svojim delima. On o njima zna sve, i to nam saoptava. Ali, ako jedna dobro odabrana linost u romanu preuzme funkciju osetljivog posmatraa i ako preko nje upoznajemo ostale linosti, delo dobija na verodostojnosti. Ta linost, sa ijeg gledita pisac daje delo, postaje neka vrsta naratora. Da bismo preko naratora dobili podatke koji su nam potrebni, Henri Dems ulazi u njegovu svest i tako, bez formulisanja principa modernog psiholokog romana, otkriva ve krajem prolog veka znaaj svesti za roman. Tu sadrinu svesti pisac treba, kako on kae, da uini isto toliko interesantnom kao i najuzbudljivije dogaaje u tradicionalnom romanu. Henri Dems to i postie na najuspelijim stranicama svoga dela. U dugom unutranjem monologu u Portretu jedne dame7 Izabel otkriva svoju situaciju. Ona razmilja o tome kako je do nje dolo i izvlai zakljuke o ulozi koju su odigrala druga lica, pokuavajui da odredi njihov odnos prema sebi. Njen monolog vezuje panju itaoca i izaziva isto onakvo ivo interesovanje kao i najuzbudljiviji dogaaji tradicionalnog romana. Otkrivi znaaj svesti Henri Dems je ve ukazao na znaaj utiska pojedinca i indirektno kazao da je ba lino doivljavanje ivota merodavno za umetnost. Idui njegovim tragom, pisci sledee generacije dolaze do saznanja da svest nije statina, ve da je u neprestanom toku. Odraavanje toga toka postaje za njih najvei i umetniki i tehniki problem. Mnogo ta se izmenilo od vremena kada je Henri Dems, u svojoj kuli od slonovae, daleko od ivota, stvarao svoje neobino zanimljive i suptilne teorije. Kada je sledea generacija poela da razrauje svoje teorije u elji da odrazi stvarnost na svoj nain, jedini koji joj je izgledao veran ivotu i prema tome dostojan pisca, celovita predstava o oveku bila je ve podrivena. Prust,
6

Henry James, The Art of Fiction, u zbirci The Future of the Novel, Vintage Books, New York, p. 6. 7 Henry James, The Portrait of a Lady, 1881.

D. Riardson i Dems Dojs objavili su svoja prva dela izmeu 1913 i 1915. Oni ve odraavaju onaj nov stav prema oveku, koji je posle prvog svetskog rata prodro u svest ljudi i obojio ne samo umetnost ve i ljudsku misao uopte. O Prustu i Doroti Riardson Edel govori samo u vezi sa njihovim doprinosom psiholokom romanu. Kod Prusta istie ono to je sa tog gledita najvanije, njegovo korienje pamenja za umetniko stvaranje. Tragajui za prolim, izgubljenim vremenom Prust otkriva znaaj pamenja. On se povlai u svoj svet i ne trai podsticaj za svoje delo u ivotu oko sebe, u stvarnosti neposredno, nego u svom unutranjem svetu, u kome je taj spoljni svet odraen. Da bi odraz koji jasno vidi u sebi zabeleio pre nego to se poremeti, kao to se slika odraena u jezeru pomuti im dune i najblai povetarac, on se odvaja od svakog, i najmanjeg lahora spolja. Retko doputa da se i prozori otvore u njegovoj plutom obloenoj sobi, iji zidovi odbijaju svaki zvuk. Poniranje u sebe i traenje prolog, ve ranije upijenog ivota u sebi, u stvari je pokuaj dovoenja sebe u stanje takve koncentracije da se u podsvesti zakopane slike, kao zmija privuena zvucima muzike, izmame na povrinu, prenesu u svest da bi ih umetnik otuda preslikao. Neobino i naroito izvebano pamenje ima ovde funkciju aktiviranja podsvesti iz koje Prust, kao iz bogatog rudnika, izvlai ono blago koje je u ivotu sakupio i duboko u sebi zakopao. Prust je razoaran u ivotu. Predveerje prvog svetskog rata u kome su prikriveni sukobi, izrasli iz ekonomske i drutvene nejednakosti, podrovali jedinstvo ljudskih odnosa i shvatanja spolja, a ljudske linosti iznutra, svoje iaeno doba" odraava Prust na svoj nain. Povukavi se iz ivota, on osuuje i negira savremeni grubi realan ivot. Svojom eljom za spasavanjem prolosti, za hvatanjem vibracija prolih utisaka kao najdragocenijeg blaga on snano afirmie intiman subjektivan ivot pojedinca, koji mu nepravedni, grubi odnosi mehanizovanog dvadesetog veka sve vie otimaju. Vezan za prolost svoje generacije on okree lea savremenom svetu i u samoi pokuava da oivi i ponovo doivi prolost u razgovoru sa samim sobom. Obdaren ne samo snanom umetnikom intuicijom ve i lucidnim intelektom, on te intuitivno oivljene podatke istovremeno proverava intelektom, i tako pie svoje delo na dva osnovna plana: subjektivnom, linom i objektivnom. Poto mu je cilj ne da stvori umetniko delo, niti da prodire u ljudsku duu, mada i jedno i drugo postie, ve da oivi sebi dragu prolost, presudnu ulogu u njegovim umetnikim preokupacijama igra pamenje, odnosno seanje. Stoga je Prust dublje nego ma koji pisac pronikao u dejstvo i funkciju pamenja u umetnikom stvaranju i ivotu uopte. Poto pamenje predstavlja jedan od elemenata koji odrava jedinstvo linosti, Prustov doprinos knjievnosti, a specijalno psiholokom romanu, od neobine je vrednosti. Ni Prust ni Dems pre njega nisu se jo, u stvari, suoili sa problemom postupka toka svesti. U Engleskoj se tim postupkom prva sluila Doroti Riardson. U iIjatim krovovima (Pointed Roofs), prvoj svesci dugog niza romana koji nose naslov Hodoae (Pilgrimage), pokuala je ona da odrazi upravo ono to bismo mogli nazvati tokom svesti. Oigledno je da ni ona ni ostali pisci psiholokog romana nisu ili za tim da otkriju novi postupak. Oni su se trudili da pronau nain na koji bi odrazili svoju sliku ivota, i to ih je navelo na novi postupak. ini nam se da su pisci na pravom putu dokle god stvaraju postupak ne radi postupka i eksperimentiu ne radi eksperimenta, ve da bi stvorili neto to, kako im izgleda, ne moe da se stvori postojeim sredstvima. Onog trenutka kada se povedu za postupkom kao neim centralnim i kad ih ta udesna igra sa novim, neobinim mogunostima povue za sobom, oni postaju 6

virtuozi na svom instrumentu, ali prestaju biti stvaraoci. elja da odrazi psihu ene, da pokae kako ena doivljuje ivot navela je Doroti Riardson, to istie i Edel, na postupak koji moemo najadekvatnije opisati kao postupak toka svesti. Ali je Doroti Riardson na alost zanemarila onaj momenat koji je za psiholoki roman on neobine vanosti i kome stoga Edel posveuje dosta mesta u svojoj studiji. U feministikom aru, tipinom za njenu generaciju naprednih ena, smatrajui da je potrebno da enska psiha bude adekvatno odraena i da samo ena moe da je verno otkrije, ona je smela s uma da linost u iju nas svest pisac stavlja treba da bude dovoljno interesantna da bi delo uspelo. iljati krovovi je monotono delo, jer je vidokrug glavne junakinje, Mirjam, uzak. Glavna osobina uspelih umetnikih dela, univerzalnost, ovde je zanemarena. Hodoae danas zasluuje panju samo zbog novog postupka koji je Doroti Riardson otkrila u elji da zaviri u naj tanani ja oseanja svoje junakinje. Njoj samoj dugujemo priznanje kao smelom pioniru koji je krenuo svojim putem 1913. godine, u vreme kada je, kako sama Doroti Riardson kae, on bio pust, ali
...usamljena staza pretvorila se u meuvremenu u drum pun sveta. Meu onima koji su istovremeno poli tim putem isticala su se dva lika. Jedan je bio lik ene na sjajno opremljenom paripu, drugi mukarca koji je koraao pobono zatvorenih oiju i usput tkao bogato ruho novih rei da bi njime odenuo starinsko tamno sukno svog zanosnog dela.8

Subjektivni roman dolazi do punog procvata u delu Demsa Dojsa i Virdinije Vulf; stoga im Edel posveuje najvie panje. U Edelovoj studiji njihov postupak i problemi koje reavaju postaju jasni, ali geneza njihovog dela ostaje nedovoljno objanjena. Psiholoki roman odraava krizu zapadne civilizacije9, slom optih, tradicionalnih shvatanja i time nestanak vrste podloge na kojoj je roman sagraen. Kriza jedne civilizacije ogleda se u nestanku zajednikog stava prema drutvenim i etikim osnovama na kojima je zajednica poivala. U ivotu pojedinca ona se odraava u raspadanju jedinstvenog pogleda na ivot i u psihikom razbijanju njegove linosti. Tu krizu odrazili su suptilniji pisci uoi prvog svetskog rata, a u svest ljudi ona je ire prodrla okom koji je taj rat izazvao. Desilo se ono to se nije moglo uskladiti sa verom u trajnost i nepromenljivost postojeih odnosa. Pokolebana su shvatanja o oveku kao iskljuivo drutvenom biu, koje zavisi samo od objektivnih uslova. Namesto tih shvatanja poelo je u saznanju ljudi da se kristalie shvatanje o mnogo sloenijem liku oveka, koji zavisi od svoje unutranje stvarnosti, to jest od svesti u kojoj se objektivna stvarnost odraava i na koju on iznutra reaguje. Na tu svest utie koliko objektivna stvarnost toliko i dublji stimulansi koji dolaze iz podsvesti. Izgubivi oslonac u optim vrednostima koje su nestale sa raspadanjem usvojene etike podloge, pisci subjektivnog romana okreu se sebi samima i u sebi trae oslonac. Ako su vrednosti i shvatanja buroaskog drutva, koji su vekovima primani bez ispitivanja, sada postali nedovoljni, onda za njih jedino subjektivne vrednosti imaju znaaja. Roman devetnaestog veka preteno se bavio drutvenim problemima. Psiholoki ili moralni elementi, nerazluno vezani za svaku studiju linosti i ivota, zauzimali su u njemu dosta mesta, ali je okvir bio drutveni, i psiholoki
8 9

Dorothy Richardson, Pilgrimage, J. Dent and Sons, Ltd. London, 1938. David Daiches, The Novel and the Modern World, The University of Chicago Press, Revised Edition, Chicago, Ill, 1960.

problemi su se postavljali i reavali u tom okviru. Taj okvir je za pisce psiholokog romana sada nestao i oni su se nali u munoj situaciji: Kada verujete da vai utisci vae i za druge, osloboeni ste gra i ogranienosti svoje linosti..."10, kae Virdinija Vulf i time saeto istie centralno pitanje koje je pisce njenog kova muilo i za koje su nali reenje u pribegavanju strogo subjektivnom postupku. Dokle god su vrsto verovali da dele osnovna miljenja i postavke sa svojim savremenicima, okvir njihovog dela bio je obezbeen. Njihov zadatak sastojao se u tome da u njega ugrade svoje delo. Sam ivot sa svojim odreenim shvatanjima vrednosti odreivao je u velikoj meri i teme i sadraje njihovog dela. Meutim, sa nestankom zajednice shvatanja i sa novim saznanjem o linosti, pred pisce se postavlja problem stvaranja dela kome oni treba da dadu i okvir i sadrinu. Pisci psiholokog romana su poli od postavke simbolista da se svaki ulni utisak, intelektualni ili emocionalni doivljaj, nado vezu je na sve ono to je ovek ranije doiveo i da prema tome svaki pojedinac na drugi nain doivi ju je isti doivljaj. To odvaja jednog pojedinca od drugog i kod pojedinca stvara oseanje izolovanosti. ovek je, u stvari, uvek bio izolovan, samo to toga nije bio svestan. Zajedniki stav prema osnovnoj sadrini ivota prua utoite od izolovanosti. Sa nestankom zajednikog stava, nestankom izvesnosti kod pojedinca da i ostali ljudi misle isto to i on, pojedinac se osea gurnut u potpunu samou. Usamljenost i tenja da od nje pobegne postaju glavna tema savremene umetnosti. Umetnik koji osea da je preputen sam sebi prinuen je da pone od poetka. Ako svaki pojedinac doivljava ivot na svoj nain, pa za njega ne vae postojei odnosi, ni moralni kodeks o onom to je dobro i zlo, onda, sa subjektivistikog gledita, on postaje za sebe jedini zakonodavac. Iz toga izlazi da stvarnost moe da bude samo ono to on sam doivljuje. Odraavajui takvo shvatanje stvarnosti pisac moe da poe samo od sebe, od svog subjektivnog doivljaja. Zato pisac subjektivnog romana vie ne pokuava da stvori vernu sliku ivota, ve da prenese svoj doivljaj, sliku ivota odraenu u svom ogledalu. Kao to su postimpresionisti u slikarstvu izazvali itavu revoluciju svojim platnima na kojima su dali ne vernu sliku ivota nego svoj doivljaj, tako su i romansijeri drugim sredstvima dali ne ivot nego svoj doivljaj ivota. itaoci, koji su oekivali pripovest datu na tradicionalan nain, roman u kome se vidi ivot, kao to se vide pejzai i likovi u klasinom slikarstvu od renesanse do postimpresionizma, nali su se u udu kada su im doli do ruku ovi novi romani. Edel je nedovoljno panje posvetio problemu vremena. On ga tumai u vezi sa Bergsonovim duree" i kasnije, konkretno, u vezi sa Dojsovom Epifanijom u Uliksu i Foknerovim Bendijem u romanu Buka i bes, ali sam problem Edel ne nainje. Meutim, i studija ovakvog obima kao to je Edelova trebalo bi da posveti vie panje vremenu, problemu o koji su se pisci subjektivnog romana spotakli u samom poetku svoga stvaranja. Po naem miljenju, subjektivni roman stavlja pitanje vremena na sasvim drukiju osnovu nego to je to bio sluaj u tradicionalnom romanu. Ako svi doivljaji jedne linosti predstavljaju celinu, ako nain na koji se prima jedan novi doivljaj zavisi od zbira svih ranijih doivljaja, onda za pojedinca postoji jedno neprekidno trajanje. On vreme vie ne shvata kao niz povezanih dogaaja koji se hronoloki odvijaju, nego kao jedno veito trajanje, u kome nema ni prolosti ni budunosti. S jedne strane, znamo da postoji objektivno,
10

Virginia Woolf, The Common Reader, 1925.

merljivo vreme, koje odmerava otkucavanje asovnika. S druge strane, za pojedinca postoji njegovo subjektivno, unutranje vreme, u kome su sati i dani obojeni kako unutranjim dogaajem, trenutkom tako i celokupnim njegovim ivotnim doivljajem. Ima li onda objektivno vreme uopte znaaja u unutranjem doivljaju pojedinca? Ako ima, kako da ga pisac odrazi? Ako nema, srne li pisac sasvim da ga zanemari? Hoe li delo u tom sluaju zadrati koherentnost? Kako onda pisac da resi problem vremena ako je cela linost sadrana u jednom trenutku, a taj je trenutak rezultat svih ranijih trenutaka. Ako su opet celokupan ivot jedne linosti i ona (sama sadrani u jednom trenutku, nije li onda ivot cele jedne zajednice sadran u jednom trenutku jednog pojedinca.11 I ovde se krajnja subjektivnost dotie krajnje objektivnosti. Suoeni sa svim tim problemima, nametnutim novom situacijom, onog pojedinca koji sam u sebi treba da pronae sve odgovore i sve oslonce, subjektivno orijentisani umetnici nali su se ponovo pred zagonetkom umetnikog stvaranja. Ono to nisu mogli ni verno da preslikaju, ni rekreiraju, mogli su da stvore pomou iluzije. Iluzija stvarnosti kod njih zamenjuje stvarnost. Nemoguno je odraziti doivljaj pojedinca u jednom trenutku u kome je sadrana celokupna prolost i sadanjost i, u krajnjoj liniji, potencijalna budunost normativnim jezikom ogranienim na hronoloku sekvencu. Trenutni doivljaj bogat je i mnogostran. U istom magnovenju pojedinac doivi ju je ivot na mnogo nivoa osea miris, zamor, prati razgovor, okom primeuje boje predmeta, rukom osea njihov otpor, asocijacijama vezuje ono to uje za niz drugih doivljaja, misli nadovezuje na ko zna koji raniji tok. Pored toga, poto zbog svojih ranijih doivljaja svaki pojedinac na svoj malo drukiji nain doivljuje iste utiske, emocije, senzacije, jasno je da je jezik nedovoljno sredstvo da to izrazi. Stoga pisci subjektivnog romana pribegavaju sredstvima simbolistike poezije. Oni pokuavaju da simbolima, slojevitim znaenjima, novim, neuobiajenim kombinacijama rei i sugestivnou njihovih vizuelnih, zvunih i drugih asocijacija odraze specifinost doivljaja pojedinca i ujedno simultanost viestrukih doivljaja. Izraavanje svega onog to pojedinac doivljava u jednom trenutku zahtevalo bi beskonano izlaganje koje pisci modernog psiholokog romana nisu mogli u potpunosti izbei, iako su pribegli selekciji, koja je za njih postala kljuno pitanje. Virdinija Vulf to pitanje uproava u izvesnom smislu. Ona dolazi do zakljuka da se stvarnost, upravo ono u njoj to zasluuje da se zabelei, sastoji iz trenutaka vizije, kako ih ona zove. To su oni trenuci poniranja u sebe kada ovek sagledava celokupno svoje zbivanje i ini mu se da u njemu vidi neki smisao, neku celinu. ivot se sastoji iz niza svesno doivljenih trenutaka koji vode ka takvim vrhuncima. U doivljavanju tih trenutaka ona vidi smisao ljudskog postojanja. Prema tome, uprkos svojoj teorijskoj postavci prema kojoj pisac treba da belei one milijarde utisaka trivijalnih, fantastinih, prolaznih... [koji kao] neprekidan pljusak bezbrojnih atoma..."12 dolaze sa svih strana i svakog trenutka prodiru u svest, Virdinija Vulf vri strogu selekciju. Ona se ograniava uglavnom na praenje toka asocijacija emocionalnih, a u manjoj meri ulnih doivljaja. U fizioloku, organsku stranu linosti ona ne ulazi. U njenim delima stvarnost izgleda destilisana kao prefinjeni mirisi izdvojeni iz opojnih tropskih biljki. Tehniku postupka toka svesti, kojom se slui Virdinija Vulf, Edel odlino tumai. O samom pak delu Virdinije Vulf on govori onoliko koliko mu je
11 12

Na tom shvatanju zasniva se Dojsov Uliks i njegovo Fineganovo bdenje. Virdinija Vulf, Eseji, prevela Milica Mihajlovi, Nolit, Beograd, 1956, str. 82.

potrebno za tumaenje postupka psiholokog romana. Mi bismo eleli da iznesemo, ma u najoptijim crtama, ono to je bitno u celokupnom njenom delu. U Gospoi Dalovej, prvom delu u kome je dosledno sprovela svoj novi postupak praenja toka svesti, Virdinija Vulf pokazuje svoju virtuoznost i svoj domet. Ona prati preteno jedan tok svesti; drugi tokovi, koji se s glavnim ukrtaju, slue samo da bi osvetlili glavnu linost. Doivljaji te glavne linosti nisu dati u onom multiplikovanom vidu u kome ih ovek doivljuje. Pisac je izvrio selekciju i izabrao profinjene, ulne, misaone i emocionalne elemente. Njih pratimo, a ostali stimulansi spolja samo su nagoveteni ukoliko prekidaju taj tok. Pisac veto prelazi iz svesti u svest, povezuje linosti u celinu. London i visoko drutvo u njemu doivljujemo u jednom trenutku. Prikazivanjem seanja Gospoe Dalovej Virdinija Vulf daje podatke iz prolosti. Ona briljivo osvetljava ceo dosadanji ivot i ambijent glavne linosti, kao da jo nije dola do saznanja da u dobro odabranom i osvetljenom trenutku moe dati ceo jedan ivot, odnosno celu linost. Meutim, u Izletu na svetionik, pomou jednog trenutka u sadanjosti, bez ikakvih podataka iz prolosti, Virdinija Vulf daje celokupnu linost gospoe Ramzi. Ipak, ne bi bilo tano govoriti da Virdinija Vulf daje samo jednu linost i jednu svest u svojim delima, mada jedno lice stoji u sreditu i preteno se nalazimo u jedinoj svesti. To postaje naroito oigledno upravo u ovom delu u kome glavna linost nestaje posle prvog, najdueg dela, pa ipak daje boju i smisao elom delu. U trenutku vizije gospoe Ramzi tog odreenog dana, kao i u viziji Lili Brisko na kraju romana, dat je ceo ivot gospoe Ramzi. Sledei korak u stvaranju Virdinije Vulf vodio bi putem koji je Demsa Dojsa odveo ka Uliksu, pa najzad u bespue Fineganovog bdenja, to jest ka pokuaju davanja istodobne mnogostrukosti doivljaja. To je Dems Dojs izveo odstupanjem od normativne gramatike, sintakse i usvojenog oblika rei, to znai rtvovanjem harmonine proze, koju je Virdinija Vulf toliko razvila da joj je ova, svojim pesnikim elementima, asocijativnim znaenjem, muzikom sugestivnou i ritmom rei i reenice sluila kao utanani prenosnik prefinjenih misli i unutranjih doivljaja. Ii Dojsovim putem znailo bi takoe uzeti u obzir onu drugu, mranu stranu ivota, odnosno oveka ne samo kao svesnog i misaonog bia, ve i kao animalnog bia, optereenog fiziolokim funkcijama koje utiu na njegovu gornju strukturu kojom se Virdinija Vulf iskljuivo bavila. Virdinija Vulf pribegava nekoj vrsti beanja od stvarnosti. U njenom delu Talasi okvir surovog i grubog realnog ivota nadoknauje simbolika jednog lepog platna ili klasinog baleta.13 I ovde postoji jedna centralna svest, svest pisca Berbarda, koja povezuje est drugih. Teite je prebaeno na unutranju sadrinu, tako da spoljni obrisi linosti blede. Jedva ih razlikujemo. U Talasima more simbolino predstavlja rezervoar celokupnog ivota, onu ogromnu i trajnu podsvest zajedniku svima, u koju tonemo i tako se oslobaamo okova svoje linosti, svoga ja" i time svoje usamljenosti. Ritam talasa predstavlja ritam ivota. Dan je simbol ivota, no smrti, a jutro, podne i vee simbolino predstavljaju tri doba ljudskog ivota. Na ivici izmeu poezije i proze, Virdinija Vulf, ini nam se, prelazi u carstvo poezije. Glavni stub romana, linosti, ovde se rasplinjuju. Tema izolovanosti iz koje se ovek spaava smru dolazi do jasnog, sumornog izraaja.
13

Marija Stansfild Popovi, Virdinija Vulf, predgovor romanu Talasi, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1959, str. 15.

10

Linija umetnikog razvitka kojom je Virdinija Vulf ila od ranog pokuaja romana toka svesti u delu Jakovljeva soba ka Gospoi Dalovej, pa do Izleta na svetionik, prekinuta je skretanjem u simboliku Talasa, dela u kome virtuozitet postupka zarobljava samog umetnika. Pokuaj jedne nove sinteze primeuje se u poslednjem nedoteranom romanu, Izmeu inova. Nastavljajui putem koji ju je doveo do romana Izlet na svetionik, Virdinija Vulf pokuava da osvetli celokupnu englesku prolost u jedinom danu ivota jedne aristokratske porodice uoi drugog svetskog rata. Ona na duhovit nain daje istoriju Engleske i prikazuje sadanjost u vidu stepena na kome se danas nalazi svesni pojedinac. Oblik dela je mnogo komplikovaniji. Postupak vie nije strogo subjektivan. Tradicionalni opisi smenjuju se sa tipinim Vulfinim odrazima prelomljenim u ogledalu. ini nam se da je smrt prekinula jedinu novu plodnu etapu u stvaranju ove umetnice, koja je svu snagu posvetila svom pozivu, i u traganju za smislom ivota stalno dolazila do novih otkria. Dems Dojs je pokuao da u svom Uliksu da mnogostruke doivljaje. To ga je odvelo ne samo do nasilja nad jezikom, ve i do velike duine teksta i do relativnosti ljudskih shvatanja i vrednosti kao krajnjeg ishoda. Dok je Virdinija Vulf davala jednu centralnu svest, Dojs je dao tri toka svesti u tri linosti koje istovremeno pratimo. To ve postavlja sloeniji tehniki zadatak. On se trudi da u jednom trenutku, odnosno ogranienom vremenskom intervalu, odrazi celokupni doivljaj pojedinca, ono to doivljavamo na nekoliko nivoa svesti. On prati tok slobodnih asocijacija, a ujedno registruje i ostale dogaaje i doivljaje, ukljuujui i fizioloke funkcije oveka. Takav postupak postavlja itav niz problema kako izraajnih, to jest jezinih, tako i isto literarnih problema graenja i razlikovanja linosti. Taj problem je reavala Virdinija Vulf, ali ga je ona uprostila svojom selekcijom i koncentrisanjem na ono to bismo najpriblinije mogli nazvati nadgradnjom linosti, i stoga je problem lake reavala. Dems Dojs to reava pomou lajtmotiva. Mnogostruke doivljaje Dojs jeziki obeleava, izmeu ostalog, odvajanjem rei na sastavne delove, od kojih svaki znai doivljaj na jednom nivou, i spajanjem tih delova sa drugim recima ili dolovima rei, koji opet, u toj novoj kombinaciji, obeleavaju istovremeno mnogostruke doivljaje. To vodi u nerazumljivost, koja trijumfuje u Fineganovom bdenju14. Svest o simultanoj mnogostrukosti doivljaja i pretpostavka da je u jednom trenutku ivota jedne linosti sadran ceo njen ivot odvode Dojsa u pokuaj da u jednom trenutku, odnosno danu ivota jedne linosti odrazi celokupan savremen ivot, to jest stvori lik predstavnika svoga doba. Ta mnogostrukost doivljaja, to paralelno prikazivanje tri toka svesti tri razna lica u osnovi je prikazivanje tri vida jedine iste linosti, u naem sluaju samog pisca. Ovaj metod je u stvari pokuaj istovremenog prikazivanja svesnih reakcija, od najtananijih u ljudskoj svesti do isto fiziolokih funkcija na animalnom nivou. Time Dojs daje sloenu sliku oveka i istie suprotnosti i sukobe u njemu samom. Vidimo ga kao heroja i kao smenog trivijalnog oveka, kao pesnika i kao klovna, paenika i komedijaa. Ljudska veliina i ljudska siunost u ovom originalnom delu odraava novi, humaniji stav prema
14

Francis Russell, Three Studies in Twentieth Century Obscurity, The Hand and Flower Press, Aldington, Ashford, Kent 1954. Francis Russell podvlai paralelizam izmeu Dojsa i aleksandrijskog pesnika Likofrona (od prilike 320. pre nae ere) iz doba dekadence aleksandrijske kulture. Likofronov dug i nerazumljiv dramski monolog Aleksandra odraava haos i disonancu", to je, po miljenju autora studije, tipino za knjievnost jedne civilizacije koja prolazi kroz krizu. Izgubivi kontakt sa ivotom, aleksandrijski knjievnici su zanemarili komunikativnu funkciju umetnosti.

11

oveku i daje puniju i zaokrugljeniju sliku, koja podsea na dovrenu sliku renesansnih junaka. Njihov izgled je, dodue, drukiji, ali pitanje je da li je njihova sadrina drukija? ovek je opet i dobar i zao, suptilan i krajnje jednostavan, a sve je to pomeano u jednom liku. Humor koji se esto zanemaruje pri analizi Dojsovog dela osveava njegovu dugu i amorfnu pripovest i unosi svetlost u neke njene inae mrane i teko razumljive delove. Dojs je osetio da je njegovom delu potreban okvir koji bi mu dao iri i optiji znaaj. Poto je ve smatrao da ne moe da se osloni na tradiciju optih shvatanja o ivotu i umetnosti tradiciju koja bi ukljuila i njegovo delo on se oslanjao na paralelizam izmeu lutanja mitskog Odiseja i svoga Uliksa, Bluma. Pa i Odisej kako potvruje moderno prouavanje istorije, po kome su junaci iz prolosti skinuti sa svog pijedestala i izjednaeni sa obinim ljudima bio je tipian predstavnik svoje Grke, promuuran, vet, ne ba skrupulozan; imao je osobine predstavnika trgovake nacije koje su Grku odrale. I Blum predstavlja prosenog, neidealiziranog, ali irokog oveka jedne druge civilizacije. S te strane postoji paralelizam. Do njega Dems Dojs verovatno nije doao naunim prouavanjem, ve putem umetnike analize i naina na koji je doivljavao Odiseju. Pored toga mitovi stiu naroiti znaaj za rastrzanog oveka dvadesetog veka. Oni mu pruaju kontinuitet u vremenu koji je izgubio sa gubitkom vere u jednu veitu linost, Boga, u kojoj se sve vreme spaja u celinu, tako da ovekov ivot postaje deo opteg trajanja. U antikim mitovima su ostale sauvane karakterne osobine ljudi, koje se u sutini nisu promenile, iako je spoljni dekor drukiji, te tako predstavljaju trajanje i povezivanje prolosti i sadanjosti. Zato je ovek koji na istoriju vie nije gledao kao na sekvenciju zbivanja, koja se niu po neminovnosti, bez sadejstva oveka, i koji je ostao bez putokaza u progresivnom razvoju drutva naao oslonac i kontinuitet u tim starim mitovima, koji ne moraju nuno da budu iz evropske ve mogu da budu iz ma koje civilizacije nekog drugog kontinenta. Teorija po kojoj je Dojs evocirajui Uliksa istakao kontrast izmeu onih antikih vremena i bedne dananjice, mislimo, nije tana. Pisac je, dodue, dobro ismejao svoju Irsku i izobliio njenu umalost, ali taj mikrokozam sveta Dablin 16. juna 1902 obavijen je nostalgijom pisca za zemlju svoje mladosti. Mada je eleo da se osveti svojoj zemlji iz koje je pobegao da bi, sluei se lukavstvom, utanjem i progonstvom15,... u kovanici svoje due iskovao nestvorenu savest svoje rase"16, on joj je podigao spomenik. Na stranicama Uliksa ivi Dablin kao grad svih vremena. Pun ljudi, govora, agora, mirisa, ljudskih patnji i radosti, smeha i prekora, rasputenosti i stroge pobonosti, lakoe i krajnje pedanterije duha. Mi bolje ujemo Dablin nego to ga vidimo. Dojs je imao slab vid, njegovi vizuelni utisci su bili mutni, dok su, u naknadu za to, akustini utisci bili otri i jasno izdiferencirani. U Portretu umetnika pisac je preko svog detinjstva i mladosti dao mladost oveka, a u Uliksu zrelo doba. On oveka prati u budnom stanju, na nivou svesti. Samo u nekim prizorima, naroito u fantasmagoriji, izbija podsvest Leopolda Bluma i Stivena. Meutim, Dojs nije mogao na tome da se zaustavi. Vukla ga je elja da prodre dublje i da odrazi oveka na nivou podsvesti. To je pokuao da ostvari u Fineganovom bdenju. Poto u snu podsvest preuzima vostvo, a svest gubi kontrolu, on H. C. Irvekera daje u snu. Time mu oduzima njegove strogo individualne osobine i daje mu opteljudske. Irveker nije ovek
15

Dems Dojs je iveo u inostranstvu od 1904. i boravio veinom u Trstu, Parizu i Cirihu, gde je umro 13. januara 1941. 16 James Joyce, Portrait of the Artist as a Young Man, 1916.

12

dat kao pojedinac ve kao pojam, everyman, opti lik oveka. U svojim spekulacijama Dojs ide jo dalje i pokuava da preko Irvekera i njegovog sna, na njemu svojstven nain, odrazi onaj unutranji plamen celokupnog procesa ljudske istorije"17. On koristi Vikoovu postavku o razvitku oveanstva u etiri faze, koje se odvijaju u formi spirale i stalno ponavljaju.18 Vikoova filozofija istorije ovde slui Dojsu kao okvir isto kao to mu je posluila odiseja u Uliksu. Sadraj podsvesti pisac daje u obliku aluzija na mitove razliitih vremena i razliitih rasa. Meutim, delo je nejasno ne samo zbog jezinih bravura i smeonosti nego i zbog toga to je pisac pokuao da uradi neto to smatramo da je sutinski nemogue. Jezik postoji na nivou svesti. Njegova funkcija je komunikativna. Ljudi mogu komunicirati na onom nivou na kome za njih postoje zajedniki znaci i zajednike jezine norme. Tri elementa koja odravaju jedinstvo linosti identitet, kontinuitet u vremenu i funkcionalno jedinstvo nestaju u snu. Prema tome, na tom nivou jezik, kao sredstvo kojim izraavamo svoje doivljaje, gubi svoju objektivnu normativnost, i time razumljivost. Ukoliko se Dojs vie trudio da verno odrazi stanje oveka u snu, u podsvesti, utoliko se vie udaljavao od jezika koji znamo ili kakvog ga znamo i kakvim se sluimo. Reima je istovremeno davao mnogostruka znaenja, spajajui ne samo delove reci na engleskom nego i rei na drugim jezicima u jednu celinu. ak je poeo da menja azbuku. Stvarao je rei koje ponekad zauzimaju vie nego ceo jedan red, kao re koja treba da oznai onaj Vikovljev grom 19. Glavna tema, koliko se moe zakljuiti vie iz studija o Fineganovom bdenju nego itanjem samoga dela20, treba da se sastoji iz kontrasta izmeu starosti i mladosti, ljubavi i mrnje, mukog i enskog pola. Nagovetavaju se razne aberacije, kao sklonost ka homoseksualitetu oca prema sinovima, rodoskrnavljenju prema keri itd. Ono to od sebe na javi skrivamo, a to nas nekad u snu progoni, pisac otkriva i ukazuje na pritajene sklonosti koje u velikoj meri utiu na ljudske odnose. Poto Dojs sve to vezuje za teme starih mitova, on podvlai ono to je trajno u ljudskom zbivanju u njegovom istorijskom veku. Dojs je izveo jedinstven poduhvat. Pomou subjektivnog postupka, iz unutranje perspektive, on je dao oveka u njegovom unutranjem razvitku. Dao ga je kao predstavnika savremenog doba. U Uliksu je unutranju sadrinu procesa istorije dao na nivou svesti, a u Fineganovom bdenju na nivou podsvesti. Tako je obuhvatio celog oveka kao pojedinanu razvojnu linost i kao linost koja se razvija kroz vekove, to jest oveka u sadanjem trenutku i kroz ukupna istorijska zbivanja. Pokazao je mogunosti koje prua novi unutranji postupak, bez koga pisac ne bi mogao dati direktno linost u svesnom, a kamoli u podsvesnom stanju. Ali, idui slepo za svojim ciljem da iskuje savest svoje rase" on je pokazao granice koje jezik, odnosno govor, namee kao sredstvo optenja. Fineganovo bdenje zavrava u potpunoj nejasnoi. Neki delovi pruaju ulni i emocionalni umetniki doivljaj svojim muzikim efektom pri glasnom itanju, pogotovo kada ih naglas ita sam autor.21 Sam tekst dela, meutim, ne moemo razumeti. Ova obimna knjiga od
17

J. Isaacs, An Assessment of Twentieth Century Literature, Seeker & Warburg, London 1951, p. 97. 18 Te etiri faze su: teokratija, aristokratija, demokratija i haos koji se zavrava tutnjem groma, posle ega se zaplaeno oveanstvo vraa poetnoj fazi, teokratiji. 19 Ova re se javlja vie puta u delu, a prvi put je pomenuta na str. 3. Ona glasi: bababadalgharaghtakamminarronnkonnbronntonneaxotoohoohoordenenthurnuk". 20 Edmund Wilson, The Wound and the Bow, Oxford University Press, 1947 [The Dream of H. C. Earwicker], pp. 2443271. 21 Postoje gramofonski snimci glasa Demsa Dojsa koji ita Anna Livia Plurabelle".

13

628 strana, koja poinje sredinom reenice a zavrava njenim poetkom na poslednjoj stranici22, ogromna je amorfna skupina nejasnih i nepovezanih zvukova, koju je pisac kovao sedamnaest godina. Jedini nain da ovek stvar razume jeste da pribegne kljuu za tumaenje Fineganovog bdenja23 i da uloi dugi niz godina, ak i ceo ivot, u itanje toga dela. Pitanje je da li ono to i zasluuje? Dojs se izdvojio od svoje sredine i sveta uopte. U njegovom Dablinu vreme je za njega stalo negde prvih godina naega veka.24 Sadanji trenutak za njega nije imao znaaja kao ni strane zemlje u kojima je iveo. Stoga je mogao pasti u greku da u tolikoj meri zanemari komunikativni smisao jezika, sredstva svoje umetnosti. To ga je odvelo u krajnju izolovanost i u sve vee poniranje u podsvest, u kojoj se naao sam prema celom ostalom svetu. Jer, izolovanost zaista postaje potpuna nestankom komunikativne funkcije jezika, poto se time kida glavna spona izmeu umetnika i sveta. Ostaju samo zajedniki zvuci, mirisi, ulni utisci i, uopte, oni nesvesni doivljaji koje delimo sa ivotinjskim svetom. Evo, kuda je krajnja subjektivnost odvela pisca! Od isticanja specifine vrednosti svakog pojedinca, njegove razlinosti i posebnosti, koja mu daje pravo da smatra samo svoju stvarnost za objektivnu, u svom udaljavanju od zajednice, u beanju u svoj lini svet, pisci subjektivnog romana na kraju dolaze do negacije svesti, to jest pojedinca kao svesnog bia, i primaju ljude na nivou zajednikom celom animalnom svetu. Fineganovo bdenje zavrava nerazumljivim govorom jednog ludaka. Dabome da u tom ludilu ima izvesnog metoda (kako to kae ekspir na usta Polonija u Hamletu) i time je pisac moda doprineo prouavanju ljudske psihe na nivou sna, podsvesti. Ali, kao umetniko delo ireg znaaja, ono propada. Fineganovo bdenje pokazuje put koji vodi u dunglu podsvesti, u kojoj nestaje glavna poluga romana, linost. U svojoj studiji o modemom psiholokom romanu Edel posveuje panju jo jednom istaknutom piscu Vilijamu Fokneru. Ovaj ameriki pisac slui se postupkom toka svesti kao i drugim sredstvima da bi stvorio svoj knjievni postupak, koji bi mu omoguio da na svoj nain odrazi Ameriku. Njegov grandiozan i uspeli pokuaj da preko svesti mentalno zaostalog Bendija stvori delo koje ni jednog trenutka ne zamara itaoca zauzima posebno mesto u ovoj vrsti romana, u kojoj je izbor podesne linosti, preko koje pisac daje delo, toliko vaan za njegov uspeh. Poto pripada jednoj novoj generaciji pisaca, Fokner ne osea potrebu da se striktno pridrava postupka. On se koristi svim onim mogunostima koje mu moderni roman, pa tako i postupak toka svesti, prua. To potvruje tanost Edelove tvrdnje da je ono to su otkrili i izradili eksperimentalisti postalo svojina knjievnosti. Oni su uticali ak i na one savremene pisce koji su se, u prirodnom vraanju tradicionalnom romanu, neminovnom u ritmikom razvitku umetnosti, okomili na eksperimentaliste i na reima ih osudili. Ali, ak i oni pisci koji ih nisu itali niti ih podraavali nisu mogli da izbegnu uticaj onog to je prodrlo u svest ljudi i zauzelo svoje mesto u razvoju sredstava kojima se roman slui. Unutranji monolozi, bez kojih danas ne moemo zamisliti moderan roman, pa ni moderan film, potiu od velikog
22

Delo poinje ovako: riverrun, past Eve and Adam's, from swerve of shore to bend of bay, brings us by a commodius vicus of recirculation back to Howth Castle and Environs". Zavrna reenica glasi: ,,A way a lone a last a loved a long the." 23 Joseph Campbell and H. M. Robinson, A Skeleton Key to Finnegans Wake, Faber & Faber Ltd., London 1947. 24 Da bi mogao da se kree slobodno po vremenu u svojim delima, potrebno mu je bilo jedno vrsto vremensko uporite, koje je naao u svom subjektivnom vremenu time to ga je zamrzao.

14

eksperimenta. Svojom kratkom akademskom studijom Edel je moderni psiholoki roman pribliio onima koji se interesuju za knjievnost. Na zadatak u ovom predgovoru bio je da pokuamo da pribliimo naim itaocima ovu neobino interesantnu pojavu u modernoj engleskoj, odnosno anglosaksonskoj knjievnosti, da je dovedemo u vezu sa njenim izvorima, a same pisce o kojima je re sa njihovim ambijentom, vremenom i uslovima koji su ih stvorili. Stoga smo pokuali da u najkraim crtama ukaemo na ono to ova studija ne obuhvata, a to daje stvarima perspektivu iz koje se ovaj pokret moe jasnije sagledati kao korak napred u dugom razvitku romana. O problemu vremena u psiholokom romanu, kome Edel ne daje dovoljno mesta, itaoci mogu da se obaveste u studijama iji se broj stalno poveava zbog iroke aktuelnosti tog problema za umetnost i modernog oveka uopte25. U Edelovoj studiji Psiholoki roman, 19001950 ljubitelji romana i njegovi stvaraoci, koje simbolistiki roman interesu je i kao pojava i kao postupak, nai e odgovor na mnoga pitanja pokrenuta u knjievnosti pre drugog svetskog rata. Dr Vida E. MARKOVl

Dr Olga Humo, Problem vremena kod Sterna i Prusta, Nauna knjiga", Beograd 1960. Hand Meverhoff, Time in Literature, University of California Press, Berkeley and Los Angeles 1955. A. A. Mendilow, Time and the Novel, Peter Nevill, London 1952 itd.

25

15

PSIHOLOKI ROMAN

16

PREDGOVOR

U ovom eseju pokuao sam da odredim naj tipini j i vid romana dvadesetog stolea: njegovo skretanje ka unutra" kojim je trebalo preneti tok mentalnog doivljaja, to se inae slobodnije naziva tok svesti". U stvari, ovaj esej obuhvata mnogo vie: u njemu nastojim da ispitam kako se emotivni i ulni doivljaj transponuje u romanu, kao i smeli pokuaj izvesnih romanopisaca da recima izazovu pesnike slike, senzacije, mentalne atmosfere onaj veliki poduhvat izvesnih modernih romanopisaca da piu simbolistiki roman. Prvu sasvim nerazvijenu verziju ovog eseja skicirao sam jo 1928. godine, na to me je navelo itanje Ulisa i prvih subjektivnih romana Virdinije Vulf. Ali ta materija je tada bila i suvie nova"; okuati se na njoj znailo je nai se usred radionice u kojoj se roman stvara, meu zagonetkama Dojsovog dela u nastajanju, koje je docnije postalo Fineganovo bdenje, i pokuajima Doroti Riardson i Virdinije Vulf da piu romane o trenucima oseanja a ne o obinim injenicama. Doroti Riardson je jo uvek bila zaokupljena svojim romanom fleuve, a veliko delo Marsela Prusta tek je poelo da stie iru publiku u Engleskoj. Kritiar koji je eleo da shvati ta se dogaa sa romanom naeg doba naao se u poloaju oveka koji nazire put a ne vidi mu kraja. Sve to sada pripada prolosti. Dejms Dojs i Virdinija Vulf nisu vie meu ivima. Doroti Riardson, jo meu nama, doivela je duboku starost, ali je iskusila onu drugu smrt, smrt umetnika: u stvari, niko je vie ne ita. Prust je ve legenda, a Vilijam Fokner se pojavio i sam kao znaajan inovator. Mi vie ne naziremo put kome jo ne vidimo kraja, ve se osvremo i gledamo drum, pun sveta, o kome je govorila Doroti Riardson kad je otkrila da nije jedina koja 17

vri eksperiment. Moglo bi se rei da ovaj esej, u izvesnom smislu, prihvata ispitivanje romana tamo gde su zastali Persi Labok, u svom delu Vetina pisanja romana, i E. M. Forster, u delu Aspekti romana. Persi Labok, koji je pisao pre no to je Ulis objavljen, vodi nas do take gledita" Henrija Dejmsa. E. M. Forster, koji je pisao posle Dojsove odiseje u Dablinu, bio je jo i suvie blizu vremena kad je Ulis predstavljao ili fantaziju" ili uporan pokuaj da se oveanstvo uprlja blatom", da bi mogao shvatiti svu veliinu Dojsovog herojskog postignua. Edmundu Vilsonu je palo u deo da nam (u Akselovom zamku) pokae simbolistike korene u savremenom romanu, i da prida punu vanost Dojsovim i Prustovim pokuajima da rekreiraju vreme prolo i vreme sadanje. itaoci ove knjige lako e uoiti koliko mu dugujem. Isto tako, mnogo dugujem i Hari Levinu na njegovoj izvrsnoj studiji o Dojsu. Odajem veliku zahvalnost Haroldu Fajlzu, profesoru engleske knjievnosti na Univerzitetu MakGil, u Montrealu, koji me je podsticao u mom ranom interesovanju za psiholoki roman; R. P. Blakmuru i E. B. O. Borgerhofu sa Univerziteta Prinston, koji su me pozvali da prouavam ovu materiju na Seminaru iz knjievne kritike (Kristijan Gaus), i Douzefu Preskotu sa Univerziteta Bejn, koji je, zahvaljujui svojim studijama Dojsa, obuhvatio u irem smislu i problem toka svesti" u romanu uopte, i koji je jedan od malobrojnih pobornika dela Doroti Riardson. Na kraju elim da izrazim uesnicima na Seminaru Kristijana Gaus a i mojim studentima na Njujorkom univerzitetu najdublju zahvalnost jednog istraivaa koji je imao sreu da ubaci svoje ideje meu ljude iva duha, i na taj nain bio prisiljen da da preciznije definicije. L. E.

18

Glava I ATMOSFERA DUHA

Uoi prvog svetskog rata tri romanopisca, koji nisu ni znali jedan za drugoga, pisali su knjievna dela predodreena da izvre znaajan uticaj na roman i pripovetku naeg stolea. U Francuskoj, Marsel Prust, boleljiv ovek, gotovo usamljenik, duboko introspektivan i utonuo u samog sebe, objavio je, 1913, prve dve sveske romana koji nam je danas poznat pod imenom U traganju za izgubljenim vremenom a koji se sastoji iz osam delova. Dok su te dve sveske jo bile u tampi, Engleskinja Doroti Miler Riardson, estoka feministkinja, ena u znatnoj meri svesna svog unutranjeg duevnog ivota, poela je da pie delo Hodoae (Pilgrimage), koje e se naposletku razviti u roman iz dvanaest delova. Prva sveska Doroti Riardson je svaku od ovih dvanaest svezaka nazvala glava" pojavila se 1915, a poslednja 1938. godine. Izmeu pojave ova dva dela sa knjievnim ambicijama, nastala s jedne i s druge strane Lamana, Irac Dejms Dojs, tada nastavnik engleskog jezika u Berlicovoj koli u Trstu, poeo je (1914) da objavljuje u nastavcima roman Portret umetnika kao mladog oveka. To nije bio deo jednog dueg romana, kao kod Prusta ili Doroti Riardson. Pa ipak mu je bilo sueno da dobije znaajan nastavak, koji e obeleiti prekretnicu u stvaralakoj knjievnosti naega doba. Tako je, izmeu 1913. i 1915, nastao moderni psiholoki roman roman koji smo mi u engleskoj knjievnosti nazvali roman toka svesti ih roman nemog, unutranjeg monologa, a Francuzi u svojoj knjievnosti moderni analitiki roman, koji je, i kad nije pisan u obliku toka misli, uspeo da uhvati pravu atmosferu duha. Zaista je sluajnost to to su tri pisca koji se nisu ni poznavali, tri izrazito razliita talenta i temperamenta, istovremeno skrenuli roman sa spoljanje stvarnosti i usmerili ga ka unutranjoj, sa spoljnjeg sveta koji je Balzak prikazao pre jedinog stolea ka skrivenom svetu mate i sanjarija, u kome se vri stalna igra ivota i percepcija naih ula. Ovi su romani imali mnogo slinosti meu sobom i pored toga to su bili razlini. inilo se da su u sutini autobiografski. Sadravali su u neuobiajenoj meri i jezik poezije. I sami naslovi tih romana, ako tu ubrojimo i Ulisa (koga je Dojs napisao posle Portreta), ukazuju na neko neobino srodstvo traganja, putovanja, hodoaa. U stvari, svi su oni putovanja kroz svest. Jer ova tri pisca su izuzetno bili svesni svojih oseanja i oseaja. tavie, oni su bili kadri da sebe podvrgnu iskrenoj samoanalizi do mere koja je neuobiajena ak i meu piscima. Sva trojica su, izgleda, pisali iz preke potrebe da se uhvate u kotac sa unutranjim problemima i da izraze svoj unutranji ivot. To, dodue, moe da vai za sve umetnike; no, ovog puta nije se izvrio tradicionalni proces transponovanja unutranjeg doivljaja u umetniko pripovedanje, koje je kao svoju sadrinu imalo spoljni svet. Ovi su romanopisci pokuavali da zadre i zabelee unutranji kvalitet" doivljaja. 19

Prust je a u tome mu je njegova neprekidna bolest ila naruku doivljavao i ponovo oivljavao svoj roman meu teskobnim zidovima svoje plutom obloene sobe, iz koje kao da je hteo da odstrani svaki spoljni zvuk i prainu: kao da je i sama soba bezmalo postala Prustova svest, u kojoj su misli mogle da teku, neometane estokim temperaturama i otrim svetlostima spoljnjeg sveta. Kao to se u psihoanalizi bolesnik udaljuje od spoljanjih stimulusa da mu se misli mogu kretati po prolosti i da on prolost moe povezivati sa sadanjou, tako je i Prust u svojoj neprobojnoj izolovanosti mogao da vri one svoje neobine samoanalize. Sadanjost mu se i suvie snano nametala; svaki neposredan doivljaj izazivao je alergije i telesne nelagodnosti. U prolosti se nalazio mir otkrie. Putem seanja naao je sebe. Doivljaj je kod Dojsa dobio sasvim drukiji oblik. Maltene slep od detinjstva, iveo je u svetu zvukova, u neprestanoj buci Dablina, grada svoje mladosti, koji je nosio u sebi i kad je bio u Trstu, i kad je bio u Cirihu i Parizu i kao da su se svi ovi gradovi gubili u sve veoj buci jednog grada, a njihovi se jezici meali, tako da je na kraju Dojsova svest postala neka vrsta Vavilonske kule. Za razliku od Prusta, Dojs je eleo da uhvati sadanjost, onaj neposredni momenat percepcije on ga je nazvao epifanija", upotrebivi religioznu re za svoju umetniku verziju. Za Prusta vreme prolo moglo je postati vreme sadanje, da bi se odmah zatim ponovo izgubilo u vremenu prolom; za Dojsa je vreme sadanje bilo sve kontinuum sadanjosti u kome se prolost jo neminovno zadrava. Izgleda da je Doroti Riardson bila boljeg zdravlja nego njena sabraa", premda znamo da je i kod nje osetljivost bila pojaana kratkovidou. Njeno delo svedoi da je imala miran i manje dramatian ivot nego Prust i Dojs, pa je ono prema tome i ogranienije. Pa ipak, neki tihi imperativ njenog unutranjeg bia zahtevao je da se izrazi, i njen je roman postao eksperimenat na koji je utroila sve svoje snage i kome se sva posvetila. Iako manje znaajna kao umetnik nego Prust ili Dojs, Doroti Riardson je bila artikulisani instrumenat oseanja, reena da se takmii sa piscima mukog" romana. Ona je naumila da pie sa take gledita" jedne ene i pri pisanju se uila svom zanatu. Prust poinje svoju pripovest kao neposredan roman seanja:
Dugo vremena iao sam rano na spavanje. Ponekad, kad bih ugasio sveu, oi bi mi se sklopile tako brzo da ak nisam imao vremena da kaem: Sad u zaspati." A posle pola asa probudila bi me misao da je vreme da zaspim; pokuao bih da ostavim knjigu, za koju sam verovao da mi se jo nalazi u rukama, i da u trn em svetlost; sve vreme dok sam spavao razmiljao sam o onom to sam malopre itao, ali moje bi misli potekle sopstvenim kanalom, te bi mi se uinilo da sam ja sam postao predmet svoje knjige: neka crkva, kvartet, suparnitvo izmeu Franje I i Karla V.

Doroti Riardson poinje svoj roman sasvim konvencionalno:

Mirjam izie iz pretsoblja koje je bilo osvetljeno plinskom svetlou i polako krenu uza stepenice. Odmaralita su se jo nazirala u martovskom sutonu, a na stepenite je gotovo ve pao mrak. Poslednje odmaralite bilo je sasvim mrano i tiho. Nikog nije bilo u blizini. U njenoj sobi bie tiina. Moi e da sedi kraj vatre i da na miru porazmisli o stvarima dok se Eva i Harijet ne vrate sa paketima. Imae vremena da razmilja o putu i da odlui ta e rei

20

frojlajn".

Ni po jednom od ova dva mirna poetka ne moemo naslutiti da se u pripovednoj umetnosti sprema neka vea promena. italac je morao da proita nekoliko stranica pre nego to bi shvatio da se nalazi na pragu jedne novine: ak ni onda nije bio sasvim siguran da u tim delima ima nekog ozbiljnog odstupanja od knjievnih oblika koji su bili manje strogi odstupanja koje obuhvata tako razliita knjievna dela kao to su Tristram endi i Ambasadori. Meutim, poetak Dojsovog romana Portret umetnika kao mladog oveka predstavlja nesumnjivu novinu:
Davno jednom, u davna dobra vremena, ila jedna muuu-krava ulicom, i ta muuu-krava koja je ila ulicom susretne jednog zgodnog maliana, po imenu vra... Otac mu je priao tu priu; otac ga je gledao kroz neko staklo: lice mu je bilo maljavo. Bio je malen, malecak. Muuu-krava je ila ulicom u kojoj je stanovala Beti Bern: ona je prodavala kisele bonbone. O, cvetaj, cvetaj divlja ruo Na zelenoj livadici. On je pevao tu pesmicu. To je bila njegova pesmica. O, cetaj, cetaj zelena luzo. Kad se pomokri u postelju prvo je toplo, pa onda hladno. Mati mu je podmetala muemu. Ona je udno mirisala. Mati je prijatnije mirisala nego otac.

Pri daljem itanju italac otkriva da to nisu pripovesti u tradicionalnom smislu. Izuzimajui Prusta, pisac je, izgleda, bio sklon da brie sebe, a da itaoca suoi sa neposrednim mentalnim doivljajem svojih linosti. On samo povremeno vri pomeranja iz prolosti u sadanjost, iz sadanjosti u prolost; i kao da se sve to se dogaa uglavnom deava ba u onom trenutku kad italac uzme da ita knjigu. Takav nain pisanja predstavljao je izrazito odstupanje od naina pripovedanja u konvencionalnim romanima, u kojima su se dogaaji odvijali u dostojanstvenoj sporosti, i pisac neprestano kazivao svoju pripovest kao neki sveznajui, koji do tanina poznaje svoje linosti. To povlaenje pisca sa pozornice on se i dalje esto pojavljivao kao nezvani gost, samo vie nije bio svuda prisutan zahtevalo je znaajna pomeranja u nainu pripovedanja: da se putem seanja samih linosti italac dovede u vezu sa njihovom prolou. Tu nije bilo ni fabule" ni zapleta". Stavie, kao da je italac postajao sam pisac; u takvim romanima on je bio taj koji bi naposletku sloio pripovest, a morao je biti i dovoljno pronicljiv da prikupi potrebne podatke. Da je Balzak prikazao boinu veeru kod Dedalusovih, on bi dao spisak kunog nametaja, jela, i podrobne opise svih prisutnih za trpezom. Umesto toga, Dojs iznosi deakova zapaanja i snana oseanja odraslih: domainstvo Dedalusovih mi ne upoznajemo kako ono stvarno izgleda, ve preko one posebne atmosfere koja vlada u njemu, po tome kao ono deluje na osetljivog Stivena sa razvijenim darom zapaanja. U romanu iljati krovovi (Pointed Roofs) Doroti Riardson nam daje podatak po podatak; moramo proitati etrdeset strana pre no to otkrijemo da se Mirjam preziva Henderson, i posle nekih sto strana saznajemo da ima sedamnaest godina. italac je utonuo u doivljaje i sanjarije i, kao i u Prustovim romanima, on se gotovo nikad ne 21

odvaja od pripovedaa, koji se prisea prolih dogaaja: sea se svih postelja u kojima je spavao, luta po Kombreju, upoznaje gospodina Svana, doivljuje patnje deaka koji oekuje majku da ga poljubi pre spavanja, i onda se pred njim stane odvijati ona smiljena, introspektivna, temeljita pripovest, koju pisac, poput paukove mree, ispreda od onog asa kad malu madlenu 26 zamoi u aj. Kod Dojsa se na mahove nalazimo u svesti deaia u razvojnom dobu, slaba vida i veoma razvijena ula sluha i mirisa:
Oseao se miris veeri u vazduhu, miris seoskih polja, gde su kopali repu da je gule i jedu kad odlaze u etnju prema kui majora Bartona, miris se oseao u umici iza paviljona gde ima iarki. Deaci su vebali razliite udarce u kriketu. U mekoj sivoj tiini uo je udaranje lopti: i s jedne i s druge strane kroz tihi vazduh zvuk kriketskih palica: pik, pak, pok, puk: kao kapi vode u nekoj fontani to lagano kaplju u prepunu olju.

Gotovo se nikad ne odvajamo od Stivena: i Portret o njemu je portret njegovih oseaja i strasti kao i njegovih misli i intelektualnog razvoja. 2 Ovaj novi realizam nije imao srodnosti sa romanima Arnolda Benita, H. D. Velsa ili Dona Golsvordija, koji sa uivali veliku popularnost u to vreme kad su se poeli vriti ovi veliki eksperimenti u psiholokom romanu. To je bio pokuaj da se podrobnije i potpunije nego ikad dotada dokumentu je celokupni svet ula i da se trenutne misli uhvate u njihovom prolaenju kroz svest da se uhvate, kao to e to Dojs uiniti u Ulisu u samom trenutku njihovog proticanja. Drugim reima, to je bio prvi put da romanopisci pokuavaju da pronau rei kojima bi preneli nezadrivu i trenutnu misao: ne samo one rei koje im padinu na um ve i slike unutranjeg sveta mate, spajajui tako svet ulnih doivljaja sa zvucima i mirisima. Meutim, mnogim kritiarima, koji su isticali da su pisci ostalih stolea u mnogim drugim zemljama takoe unosili u svoja dela misli i sanjarije svojih linosti, ovi pokuaji nisu izgledali novi. U emu je onda razlika, moda e neko upitati, izmeu onog to je Dojs pokuao da da i ovakvog opisa misli kod Dostojevskog:
Mora da je gornja fijoka", zakljuivao je on [Raskoljnikov]. Kljueve, sigurno, nosi u desnom depu... Svi su u jednom svenju, na elinoj alci... I tamo ima jedan klju, vei od sviju, triput, sa zupastim jezikom, naravno, ne od ormana... Znai ima jo nekakva kutija, il' sandue. To je zanimljivo... Sanduad uvek imaju takve kljueve... A uostalom, kako je sve to podlo..."27

Razlika postoji, i to znatna. Ona se sastoji u tome to u ovom odlomku imamo samo nekazan glasno govor i to je Dostojevski taj koji nam kae: zakljuivao je on". Drugim recima, ovde nemamo jedan stalan tok misli ve pripovedaa koji nas obavetava pripoveda je pisac o onom to se zbiva u svesti njegove linosti. Kako, onda, stoji stvar sa ekspirovim monolozima? Kako sa Otelovom velikom raspravom koju vodi sa samim sobom u asu kad mora da dela, ili sa
26
27

madlena kolai. Prim. prev.

Prevod Jovana Maksimovia. Prim. prev.

22

Hamletovim
Umreti, Spavati spavati moda sanjati! Da tu je vor! Jer u tom spavanju smrti Kakvi bi snovi mogli doi...28

Ovde imamo organizovane monologe i u njima nam se duh predstavlja sa racionalnom i sreenom milju, krajnjim proizvodom" toka svesti, a ne sam nesreeni tok. Moda nam kao bolji primer mogu posluiti rei poludelog Lira, mada ak i u njima ima neke pameti u tom ludilu", kao to Edgar kae. Jo bolji je sledei primer u kome ekspir nastoji da nam da niz asocijacija, koje potiu od jedine linosti u iju nam je svest dato da samo naas zavirimo. Ako izostavimo upadice ostalih linosti na pozornici, koje slue kao neprekidan komentar, dok nam glavni junak otkriva svoje misli, dobijamo sledee:
Tu je ipak jedna mrlja. Gubi se, prokleta mrljo, gubi se, kad kaem!... Jedan, dva. ta, onda je vreme da se uradi. Pakao je mraan. Sramota, muu moj, sramota! Vojnik, pa da se boji. Sto imamo da se bojimo, da li ko zna, kad niko ne moe nau mo pozvati na odgovor! Al' ko bi mislio da e taj starac imati toliko krvi! Fajfski tan je imao enu. Pa gde je ona sad?... ta, zar ove ruke nee nikad biti iste?... Ni rei vie o tom, muu moj, ni rei. Ti e sve pokvariti tom unezverenou! Ovde je jednako miris krvi. Svi mirisi arabijski ne mogu zasladiti ovu malu ruku! Oh, oh, oh! Operi ruke, ogrni se; nemoj da si tako bled!... I opet ti kaem, Banko je sahranjen, on ne moe izii iz svog groba. U postelju, u postelju! Neko kuca na kapiji! Hodi, hodi, hodi, hodi! Daj mi ruku. to je bilo, ne moe se uiniti da nije bilo. U postelju, u postelju, u postelju!29

To nije tok svesti" kakav smo upoznali kod Dojsa i Foknera. Ali on mu je blii nego bilo koji drugi primeri iz literatura prolih stolea, koji se navode. Tu ne postoji elemenat kontinuiteta: postoji me sanje naizgled beznaajnog i znaajnog pa ipak svaka je re dramski znaajna. U ovom se monologu, a ekspir ga je morao tako napisati, misli Ledi Makbet podudaraju sa seanjima gledalaca; oni su videli i uli sve ono to njen izmuen duh oivi ju je u svom bunovnom govoru u snu: oni su u stanju da doive i njenu krivicu, i njenu odlunost, i njenu odvanost i nedoumicu. Na taj nain stvoren je utisak toka misli. I te misli teku prema nama iz svesti dotine linosti. Moemo nai velik broj pojedinanih primera u kojima nam pisci prolih stolea daju letimine slike svesti, skrivene misli, trenutne utiske. Hari Levin navodi jedan odlomak iz dnevnika Fani Bernijeve i skromno trai da ga uporedimo sa poslednjim recima Moli Blum, no dnevnici slino pismima najee se uobliavaju kao monolozi. Vindam Luis, jedan od prvih kritiara dojsovske tehnike pisanja, skree nam panju na neke odsene akcente gospodina Alfreda Dingla, u Pikvikovom klubu, i poziva nas da ih uporedimo sa akcentima svesti Leopolda Bluma:
Strano mesto opasna rabota neki dan petoro dece majka visoka gospoa koja je jela zemike sa unkom zaboravila na svod prte udari deca se ogledaju majka bez glave zemika sa unkom joj u ruci nema usta da je u njih metne glava porodice otkinuta grozno, grozno. Gledajte Vajthol, gospodine divno mesto malo prozore opet neija
28 29

Prevod Svetislava Stefanovia. Prim. prev. Prevod Svetislava Stefanovia. Prim. prev.

23

glava tamo poletela, eh, gospodine, ni on se nije dovoljno strogo obazirao eh, gospodine, eh?30

Sasvim je jasno da se iz ranije knjievnosti mogu iskopati bezbrojni odlomci koji su slini savremenom toku svesti ili unutranjem monologu. No, to bi znailo i suvie olako odbaciti ono dublje znaenje koje ovo skretanje ka unutra" cele jedine grupe umetnika dvadesetog stolea ima za roman naeg doba. 3 Raniji romanopisci nisu ni oekivali da e nam mentalne podatke o naem svetu moi da saopte isto tako opirno kao fizike. Ove rei ukratko predstavljaju hiljade misli koje su mu se vrzmale po pameti", pisao je Balzak o Eenu de Rastinjaku, a pred nama je veliki majstor proznog detalja, koji se od trenutka kad pone da obrauje subjektivni materijal zadovoljava obinom saetom konstatacijom. Kad je Henri Dejms, u svojoj devetnaestoj godini, pisao jednu anonimno objavljenu priu, on je ve tada pazio da odvaja radnju, koju je umeo da opie defoovskom verodostojnou, od misli koje su pripadale nekom drugom i koje pisac, teorijski, nije mogao u potpunosti imati:
Mada sam dosad, esto iz preteranog straha da ne zakoraim na tlo izmiljenog, smatrao da je bolje da vam ispriam ono to je ova sirota ena inila i govorila negoli ta je mislila, sad mogu da otkrijem ono to se u njoj dogaalo.

U jednoj svojoj prii Dostojevski sa krajnjom jasnoom iznosi problem koji je ve nagoveten u pomenutoj Balzakovoj reenici:
Znamo da itavi tokovi misli ponekad prou kroz na mozak u magnovenju, kao da su senzacije koje nee da se kau ljudskim govorom, a jo manje knjievnim jezikom No mi emo ipak pokuati da izrazimo senzacije ovog naeg junaka, i da itaocu prikaemo bar njihovo jezgro, tako rei ono to je u njima na j bitni je i najblie stvarnosti. Jer mnoge nae senzacije, kad se kau obinim jezikom, izgledaju potpuno nestvarne. Stoga one nikad ne nalaze izraz, premda ih svi mi doivljujemo.

Tako su romanopisci devetnaestog stolea bili sloni u tome da se subjektivna stanja mogu saoptiti, ali ne i dati u romanu. Odlian prikaz psihologije misli, koji je Vilijam Dejms dao u svojim Principima psihologije, 1890, prua nam jake dokaze za ovo gledite. Vilijam Dejms je bio taj koji je stvorio termin tok svesti"; on je ovu metaforu uzeo da opie stalno kretanje duha i njegovu neprekidnost a ujedno i njegovo neprekidno menjanje. Svest je, Vilijam Dejms kae, meavina svega onoga to smo doiveli i to stalno doivljujemo. Svaka misao je deo svesti svakog pojedinca; svaka misao je uz to jedinstvena i veno promenljiva. Izgleda da smo mi selektivni u pogledu svojih misli, selektivno paljivi ili nepaljivi, na neke se objekte i oblasti doivljaja usredsreujemo, neke odbacujemo, a neke potpuno iskljuujemo. Kad se jedna misao ponovo javi u svesti, ona nikad ne moe biti potpuno ista kao to je bila pre toga. Obnovljena misao donosi sa sobom sveinu
30

Prevod Veljka Milievia. Prim. prev.

24

obnovljenosti i nov kontekst u kome se ponovo javila. Doivljaj nas preobraava svakog trenutka i naa mentalna reakcija na svaku odreenu stvar u sutini je rezultanta sveg naeg dotadanjeg iskustva celokupnog svemira." Ovo se ne odnosi samo na pojmove ve i na ulne opaaje onako kako ih svest belei. Misao se ne razvija uvek istom brzinom. Ona sadri u sebi jasno osvetljeni centar doivljaja" okruen polutamom obrubom" ili oreolom" drugih misli. Za nas je, meutim, od prevashodnog znaaja odlomak u kome Vilijam Dejms govori o pievoj tekoi da misli u njihovom proricanju uhvati, zadri i ispita.
Misao hita takvom strmoglavom brzinom da nas privodi zakljuku pre no to smo u stanju da je zadrimo. Ili ako nam je namisao dovoljno hitra, pa je ipak zadrimo, ona smesta prestaje biti ono to je bila. Kao sto se kristal snene pahuljice, kad se nae u toploj aci, pretvara u kap vode, tako, umesto da smisaonu vezu uhvatimo na njenom putu ka odreenom nazivu, mi smo u stvari uhvatili neto stvarno, obino poslednju re koju smo izgovorili, i to statiki, poto su njena funkcija, svrha i posebno znaenje u reenici potpuno isparili. Svaki pokuaj introspektivne analize u ovakvim sluajevima u stvari lii na pokuaj da se zgrabi igra da bi se uhvatilo njeno kretanje, ili da se svetlost upali dovoljno brzo da bismo videli kako izgleda mrak.

Da li to znai da romanopisac, u svom nastojanju da pie o onom to se zbiva u svesti, pokuava nemoguno? Nije li on unapred osuen na stalno razoaranje u svom pokuaju da svest prometne u rei, da uvek ugleda svetlost umesto mraka kad pokua da upali svetlost u mraku, ili da mu se snena pahuljica pretvori u vodu jo dok je dri u aci? Zar ne postoji neki nain kako da se igra uhvati u svom obrtanju a da se ona pri tom i dalje obre? Kako izraziti u pripovednoj prozi naa neposredna opaanja o svetu oko nas, ono mnotvo neposrednih utisaka i obruba" i oreola" misli, kako svesnih tako i podsvesnih, koje ih okruuju, dok, recimo, kazujemo neku dosta obinu reenicu prijatelju koji sedi preko-puta nas za stolom? Dok razgovaramo s njim mi moemo da zapaamo pojedine crte, izraz, boju njegova lica, ili boju odee ili oblik mane ili bradavicu na vratu; ove karakteristine pojedinosti mogu ui u onaj jasno osvetljeni centar naeg doivljaja ili se mogu zadrati na spoljnjem obrubu dok svesno mislimo o onom to govorimo, a da istovremeno naa aktivna mata deluje u svesti na sasvim drugom planu, koja moe da odrazi naa oseanja prema toj osobi, ili moe s mesta zbivanja da sasvim odluta u polje ili na more ili nekim drugim licima, nekoj partiji golfa ili devojci koja, tri stola dalje od nas, stavlja ru na usne. I to sve moe da se odigrava dok se jo u povezanom razgovoru obraamo tom oveku i dok nam oko jo hvata izraz njegovog lica i registru je ga, a uho snima njegov smeh, rei, buku kola u prolazu, zviduk voza u daljini, zveku sudova; pri svemu tome mehaniki prinosimo ustima oljicu kafe, oseamo njen ukus (uoavamo ak i njene sastojke, kao na primer, koliko smo eera stavili u nju), njenu temperaturu i, ako smo skloni prustovskom nainu asociranja, taj gutljaj kafe moe da oivi neke druge gutljaje kafe koji, opet, preplave nae seanje poput treperavog filma koji usklauje slike i rei; sve to vreme i dalje razgovaramo i ovek prekoputa nas nije ni svestan bogatstva naih bezbrojnih utisaka kao to ni mi nismo svesni njegovih utisaka sem onih koje on izgovori. Ovaj sistematski pokuaj s moje strane, kojim sam hteo da ukaem na istovremenost mentalnog doivljaja, moe posluiti samo kao skica svesti u 25

glavnim crtama. On ni priblino ne moe preneti sloenost misli i ulnog doivljaja. Kako se moe zabeleiti simfonijska graa u kojoj neki instrumenti esto vode a neki stalno nastupaju i prepliu se s njima? Kako se moe jezgro misli odvojiti od oreola i obruba? Tako se neto ne moe uiniti, a i kad bi se uinilo, to bi i suvie opteretilo nau panju prilikom itanja. Ono to bismo dobili bilo bi, u svakom sluaju, od sumnjive umetnike vrednosti kao i gramofonski snimak umova u nekom restoranu. Prema tome, Balzak i Dostojevski bili su u pravu kad su govorili kako je potrebno da pisac same misli svojih linosti i da senzacije prenese u rei. Ono to oni u to vreme nisu mogli da pretpostave jeste to da umetnik moe da nam stvori iluziju da se nalazimo u svesti linosti na onaj isti nain na koji nam Balzak, na primer, stvara iluziju da se nalazimo u Pansionu Voker: gomilanjem pojedinosti, i to na takav nain da enterijer odjednom oivi, te oseamo da smo i sami u pansionu i meu njegovim ukuanima dok se pripovest odvija. Isto tako pisci devetnaestog stolea nisu mogli predvideti da e se jedan enterijer, kao to je dom Dedalusa o Boiu, moi ponovo stvoriti, i to ne gomilanjem realistikih, fizikih pojedinosti ve davanjem snanih oseanja u tom domu, tako da ona za nas postaju stvarna. Kritiari, oko 1920, zauzeli su pogrean stav (koji su docnije uveliko ispravili) kad su govorili da nam Dejms Dojs nije verao dao misli svojih linosti u Ulisu. Oni su govorili kao da je Dojs postavio filmsku kameru u samu svest Stivena, Leopolda i Moli s tim da snimi sve to tamo nae. ak je i Idit Vorton, tako ozbiljna i veta spisateljica, opisala postupak toka svesti kao beleenje neprobranog obilja" misli i utisaka. Ovi kritiari nisu shvatili da je Dojs paljivo vrio selekciju i rasporeivao grau ak i kad se inilo da na povrinu izvlai veliki deo nepovezane asocijativne materije. On je svoju selekciju usmerio ka stvaranju iluzije da nikakve selekcije nije ni bilo. Jer Dojs je bio svestan da on prenosi u rei grau koja se zbog svoje trenutnosti ne moe opisati recima. Drukije reeno, on je izvukao pouku iz iskustva simbolistikog pokreta. 4 Vratimo se na staro tlo meu simboliste i njihov revolt protiv naturalizma. Zamislimo da smo u 1880. i da sluamo uvenu debatu o romanu izmeu Voltera Bezanta, Henrija Dejmsa, i Roberta Luisa Stivensona, koji im se reito pridruuje. Stivenson je bio taj koji je veoma jasno izrazio svoje gledite:
ivot je udovian, nedokonan, nelogian, iznenadan i otar; u poreenju s njim, umetniko delo je isto, dokonano, upotpunjeno, racionalno, postupno i izbrueno. ivot nam se namee grubom snagom kao neka neartikulisana grmljavina; umetnost prianja za uho poput vetaki stvorene melodije nekog nenametljivog muziara meu mnogo bunijim umovima doivljaja... Roman, kao umetniko delo, postoji ne zbog svoje slinosti sa ivotom, koja je nametnuta i materijalna, kao to je i cipela kad je ve napravljena jo uvek i koa, ve zbog neizmerne razlike koja postoji izmeu njega i ivota, namerne i znaajne razlike, koja je i metod i smisao dela.

Zamenimo re misao" ili ulni doivljaj" reju ivot" u ovom izvanrednom odlomku, i videemo da se Stivensonove primedbe mogu u tom istom smislu primeniti na subjektivni roman. U ovoj istoj debati Henri Dejms je proirio definiciju doivljaja i oblast romana ukljuivi tu i subjektivni svet: 26

Ono to je oveansko to je bezmerno, a stvarnost ima mirijade oblika; najvie to ovek moe da tvrdi jeste to da poneki cvetak imaginativne knjievnosti ima miris oveanskog, a poneki ga nema; a druga je stvar moe li se unapred rei kako treba sloiti buket. Podjednako je lepo i neubedljivo reeno da se mora pisati iz iskustva; naem zamiljenom buduem piscu takva izjava bi mogla zvuati podrugljivo. Na kakvo se to iskustvo misli, gde ono poinje i gde se zavrava? Doivljaj nije nikad ogranien i nikad nije potpun; on je beskrajna senzibilnost, neka vrsta ogromne paukove mree, satkane od najtananijih svilenih niti, razapete u komori svesti, u ije se tkivo hvata svaka estica u vazduhu. Doivljaj je sama atmosfera duha; i kad je duh imaginativan a naroito ako je to duh nekog genija on u sebe upija i najslabije nagovetaje ivota, i svaki najmanji titraj u vazduhu pretvara u otkrovenja.

Atmosfera duha. To je veoma srean izraz. On blie opisuje ukoliko je to uopte moguno ono to romanopisci, koji se bave subjektivnim ivotom svojih linosti, pokuavaju da uine. I kad nastoje da mentalni doivljaj predstave pomou ove ili one tehnike koju su za tu svrhu izmislili a pisci su bili krajnje inventivni u pronalaenju novih tehnika i kad jednostavno pribegavaju, kao Prust, samoanalizi izloenoj u prvom licu, oni uvek pokuavaju da za itaoca uhvate atmosferu duha. I od trenutka kad se late takvog posla pred njih iskrsavaju neki vani problemi, meu kojima i problem odnosa izmeu pisca i njegovih linosti, i odnos pisca i itaoca. Glavni je problem za pisca kakvu e vrstu svesti odabrati. Jasno je da ukoliko je svest koju prikazuje tuplja utoliko e on morati da bude iscrpniji u podacima da bi odrao itaoevu panju. Poto izvri ovaj izbor, pisac mora da razmotri jedan drugi problem: da se na neki nain odvoji od te linosti. Bilo da se radi o toku svesti ili o unutranjem monologu, misli moraju da govore same za sebe bez ikakvog posredovanja od strane pripovedaa. Ovaj problem nije tako nov kao to moda izgleda. ,,U svom delu umetnik treba da je kao Bog u svom nevidljiv a svemoan; da ga svuda oseamo a nigde ne vidimo", tako je pisao Flober pre mnogo godina. Ipolit Ten zamilja umetnika kako preseca pupanu vrpcu koja vezuje njega i delo. Naavi se pred istim problemom kad je pisao svoj subjektivni roman, Dojs je ponovio Floberovu misao rekavi da dramski umetnik, kao i sam Stvoritelj, stoji u svom delu ili iza ili izvan ili iznad njega... istei nokte". A to pokree jo jedno pitanje koje zasluuje da mu se posveti cela glava: da li je umetnik, oslanjajui se na sadraje svoje vlastite svesti (koju on jedino moe da koristi prilikom svog stvaranja), odista kadar da se odvoji od svojih linosti: naime, nije li njihova subjektivnost u stvari njegova subjektivnost. Drugim reima, nije li subjektivni roman samo prikriveni oblik autobiografije? Na ovo pitanje Prust nam, videemo, daje nedvosmislen odgovor. Ma koliko ovi problemi bili teki, jo uvek nam ostaje, moda, najtei. im se pisac poduhvati da prikae izvesnu svest, usledi spajanje te svesti sa sveu itaoca. Moguno je da doe i do stapanja tih dveju mentalnih atmosfera. To nije bio sluaj sa nekadanjim romanima. Pisac je kazivao pripovest itaocu. italac ju je sluao. Pre svega njega je privlailo to to se identifikovao sa jednom od linosti. U modernom psiholokom romanu nema pripovesti" u nekadanjem smislu, i postoji samo jedna linost ( u jedino odreeno vreme) sa kojom se italac moe identifikovati. Ako piscu poe za rukom da itaoca uvue u tu jednu jedinu svest, njemu e uspeti i da itaoca nagna da doivljava sa tom linou : italac to postie samo ako se potpuno identifikovao sa tom 27

linou. Tada on moe da uje one iste zvuke grada Dablina koje uje i Blum ili da oseti kako mu se pod nogama drobe morske koljke, ne samo kao da on eta sa Dedalusom po alu ve kao da je on lino Dedalus.; ili da kao gospoa Dalovej zastane i oslune bronzane tonove Big Bena ili i sam oseti miris drvea i kie kad mu Bendi u romanu Zvuk i bes kae da Kedi mirie na drvee ili Ver na kie. Taj ceo odeljak o Bendiju zvui kao poetni paragrafi u Portretu umetnika kao mladog oveka. Meutim, u romanu Zvuk i bes nalazimo se u svesti umno zaostale linosti koja je trideset godina tri godine stara". I Fokner je uspeo da nam Bendi ja uini stvarnim ak i kad nismo u stanju da se potpuno poistovetimo s njim, time to nas nagoni da osetimo poetinost svesti jednog idiota i u nama izazove samilost i saoseanje. On nas je naveo na to da naa svest radi istovremeno na dva plana: na planu Bendijeve detinjaste svesti kao direktnog doivljaja i na planu na kome se moemo koristiti svojom sposobnou odraslih ljudi da shvatimo podatke koje nam prua Bendijeva svest. Tu dakle, imamo pripovest koja nam se saoptava u obliku toka Bendijevih misli i pripovest koju sam italac treba da izvodi iz tih misli. Ono to je znaajno u romanu kao to je Ulis ili u Foknerovom romanu o kome smo upravo govorili jeste to da se mi, dok itamo roman, nalazimo u stvari ivimo u svesti nekoliko linosti. Mi to nismo kadri initi u svakidanjem ivotu, u kome se ograniavamo samo na jednu svest svoju vlastitu. I time to nas neposredno uvodi u mentalni doivljaj linosti, psiholoki roman dodaje jednu znaajnu dimenziju umetnikoj knjievnoj prozi. Proitati takav jedan roman znai proiriti vie nego ikad ranije svoje lino iskustvo. Nekadanji italac romana uzeo bi knjigu i postavio piscu sasvim prost zahtev: Zabavi me, prui mi smeh i suze, pripovedaj mi o smenim ljudima, i zaljubljenima, priaj mi priu koja e me prikovati za stolicu, vezati uz knjigu, tako da oka ne odvojim od nje." Kod subjektivnog romana imamo sasvim obrnut sluaj. Tu pisac govori itaocu: Ovo je umetniki zapis o jednom ljudskom umu u samom trenutku njegovog razmiljanja. Potrudite se da proniknete u njega. Doznaete samo onoliko koliko taj um moe da otkrije. Ako se to nalazi neka ,pripovest', sloiete je vi, a ne ja. Naravno, ja vam stvaram ovu iluziju, ali vi treba da je doivite sami."

28

Glava II SKRETANJE KA UNUTRA

U stvari, nije bila nikakva sluajnost to su Marsel Prust, Dejms Dojs i Dorati Riardson pisali psiholoke romane na poetku ovog veka. Oni su bili deca romantikog stolea: racionalizam i razum su ve davno ustupili mesto samoposmatranju i oseanjima. Ako je klasicizam predstavljao intelekt i mirovanje, romantizam je predstavljao zaokupljenost samim sobom i stalno kretanje. Romantini junak je prvo posmatrao svoje srce, pa tek onda svoj um. I on je otkrio da srce, simbol oseanja i oseaja, i um, simbol misli i razuma, mogu biti usko povezani. Um je esto pokuavao da razjasni ono to je srce osealo. Na mesto psiholokog romana, iji je sluajni osniva Samjuel Riardson upotrebljavao epistolarni metod i tako pribliio itaocu misli i oseanja svojih linosti, dolazi moderni psiholoki roman, u kome se misli i sama oseanja ponovo stvaraju. Opisujui Riardsona, Kolrid kae da on belei morbidnu svesnost o svakoj misli i oseanju u celokupnoj plimi i oseki duha, jednom rei belei njegovu samozaokupljenost duha i njegov kontinuitet slian snu". Kritika je najplodnija onda kad procenjujui prolost pronie u budunost. Kolrid je, piui o plimi i oseki duha", u stvari opisivao ono to e roman toka svesti pokuati da uini. On je bio taj koji je govorio i o sumranim domaajima svesti" i putevima najskrivenijeg bia", opisujui voljno suzdravanje od neverice", koje svaki pisac zahteva od svog itaoca. Mopasan je izrazio istu misao kad je pisao:
Faire vrai consiste... a donner l'illusion complete du vrai... les Realistes de talent devraient s'appeler plutot des Illusionnistes." I Bodler je govorio o sugestivnoj maginosti" kao o funkciji iste umetnosti", to je il Laforg ponovo izrazio kadi je pisao da umetniko delo nikad ne moe biti ekvivalent za nezadrivu stvarnost". Mada su simbolisti i naturalisti, protiv kojih su se oni pobunili, smatrali da su nepomirljivi, i jedru i drugi su u osnovi imali sline ciljeve. Ma koliko se naturalisti vrsto drali svojih vanih injenica a simbolisti svojih simbola, i prvi i drugi su eleli da stvore iluziju stvarnosti.

Savremeni psiholoki roman je savremen" po tome to dublje i temeljnije odraava skretanje ka unutra" naeg veka, koje se ogleda u delima Vilijama Dejmsa i Anrija Bergsona, a posle njih, na eksperimentalnom i 29

klinikom nivou, u delima Sigmunda Frojda. Oni su u svom ispitivanju psihologije misli svesti otili mnogo dalje od obine analize svesti, na kojoj su se Hjum i Lok, Barkli i Mil odvano okuali. Kad su Prust, Dojs i Doroti Riardson poeli da piu, Frojdov se uticaj tek oseao; i upravo Bergsona zbog njegovog uticaja na Prusta (a donekle i na Dojsa), Vilijama Dejmsa zbog njegovog tumaenja misli doivljaja moramo smatrati tvorcima intelektualne atmosfere, u kojoj je nastao subjektivna roman. Kao to se esto deava, promene u filozofskoj misli najavile su tehnike novine u umetnosti. Znamo da je Prust jedno kratko vreme studirao kod Bergsona i da je itao njegova dela. On ga pominje samo jednom, u Sodomu i Gomori, i to kad govori o dejstvu opojnih sredstava na seanje. Seanje, meutim, ini sutinu Bergsonovih kao i Prustovih ispitivanja. Bergsonovu koncepciju vremena la duree kao merilo postojanja, nevidljivo proticanje prolosti, koje zagriza u budunost", njegovu tezu o korienju prolosti u razvoju stvaralakog akta, njegove diskusije o intuiciji i stvarnosti, njegovo verovanje u stalno kretanje doivljaja sve te ideje Prust je usvajao i prouavao sa izvanrednom utananou. Kao i Vilijam Dejms, Bergson je smatrao da nas iskustvo neprestano menja; da je svest proces neprekidnog nagomilavanja, sve dok duh i ula funkcioniu; da je svest produavanje neodreene prolosti u ivoj sadanjosti". Iz ovog proistie i preokupacija vremenom, koja je bitna za psiholoki romani. asovnik odmerava asove stalnom pravilnou, no svest katkad ini da jedan as izgleda kao jedan dan, a jedan dan kao jedan as. U svesti se prolost i sadanjost stapaju u jedno; mi iznenada dozovemo u seanje neto iz detinjstva to hronoloki pripada dalekoj prolosti; i u svesti uspomena odjednom postane iva i ponovo se doivljuje u trenutku kad je dozvana u seanje. Prema tome, beleei u romanu misli onako kako one prolaze kroz svest dotine linosti, romanopisac hvata i zapisuje sadanji trenutak i nijedan drugi. Nije sluajnost to je Dojs pokuao da u Ulisu zabelei jedan jedini dan, i to je Virdiniji Vulf u svim njenim delima glavna preokupacija trenutak". Meutim, bilo bi pogreno vezivati Prusta iskljuivo za Bergsona. On je kod Bergsona naao izvesne znaajne i srodne filozofske i psiholoke ideje; da bi ih umetniki izrazio, on se okrenuo knjievnom pokretu, koji je bio na svom vrhuncu kad je Prust uao u zrele godine. Jer on je mnogo ta nauio od simbolista; i ono u to su oni verovali na umetnikom planu bilo je veoma blisko bergsonizmu. Bergson je opisao stalno kretanje ivota; simbolisti su pokuali da to obuhvate recima. Oni su smatrali da se trenutan doivljaj moe u knjievnosti evocirati jedino pomou slika i simbola linih simbola jednog odreenog umetnika. I bila je potrebna verbalna lepota duha da se duh izrazi. Moja se klavijatura veito menja", pisao je Laforg, i nijedna druga klavijatura nije istovetna sa njom." Prustov roman ima dubokog korena u simbolistikom pokretu. A ta je sa Dojsom? Kod isto tako sloene linosti koja se napajala Akvinskim i Vikoom, linosti svesnoj knjievnih pokreta svog doba, i sposobnoj da koristi mnoge literature zahvaljujui svom velikom lingvistikom daru, moramo oekivati da emo nai mnoge izvore. Te izvore su objanjavali i njima se veoma potanko bavili mnogi kritiari ovog irskog pisca, i bez sumnje mnogo ta jo ostaje da se ispita. Ali postoji jedan izvor koji nas ovde prvenstveno interesuje. Njega je sam Dojs mnogo naglaavao, a ipak nije dovoljno shvaen. U svojoj dvadesetoj godini Dejms Dojs je itao jedan francuski roman iz 1888. godine pisan u 30

jeku simbolikog previranja. Taj roman se zvao Lovori su poseeni (Les lauriers sont coupes), a napisao ga je Eduar Diarden. O ovom romanu govorio je Dord Mur u Dablinu, kao i o njegovom piscu koji mu je bio prijatelj. Izgleda da je ova knjiga svojom narativnom tehnikom uinila dubok utisak na Dojsa. Od prve dio poslednje rei italac se nalazio u svesti glavne linosti. U stvari malo ta se dogaa u ovoj knjizi. Neki mladi pariski monden zaljubljen je u jednu glumicu. Ona od njega stalno trai novaca; on joj ga daje u nadi da e mu ona na kraju pokloniti neto vie sem lepih rei i osmeha. Pokazalo se da su mu nade bile neosnovane. To nije krupan dogaaj za jedan roman. Teko bi ovek mogao i pomisliti da bi takav roman bio u stanju ak i malo da utie na takvo opseno delo kao to je Uliks. Uprkos tome, kad god su ga zapitali otkuda potie njegova tehnika toka svesti, Dojs je uvek izjavljivao da u tom pogledu duguje Eduaru Diardenu. Diarden je u to vreme jo bio iv, mada je njegov roman ve odavno bio zaboravljen. Francuski pisac se odjednom oseti o kao Lazar koji ustaje iz mrtvih i on je odista bio pisac koji je za ivota nazreo svoju posmrtnu slavu. Dojs je priznavao svoj dug Diardenu, a Diarden je opet priznavao svoj dug Dojsu. Sadanjost je veliala prolost. Roman Lovori su poseeni ponovo je tampan sa predgovorom Valerija Larboa, francuskog kritiara, koji je prvi objasnio homersku strukturu Ulisa. Knjiga je prikazana kao novo delo, a njen metod naracije Larbo je post factum nazvao unutranjim monologom. U jednom predavanju koje je odrao 1930. Diarden je pokuao da da definiciju unutranjeg monologa, i rekao da je Pol Bure prvi upotrebio ovaj termin. Mada je za nas zanimljivo gledati na Burea, sa njegovom strau za ono to je u njegovo doba vailo kao psihologija", kao na zaetnika tog termina, u stvari zasluga pripada Larbou to je taj termin primenio na subjektivni roman ili roman toka svesti. U svojim uspomenama Meri Kolam tvrdi da je Dojsovo vaskrsavanje Diardenovog romana bila obmana, veto izmiljena dojsovska ala. Ako je ona u pravu, onda je napravljena svirepa ala na raun jednog starijeg i veoma uvaenog knjievnika i to ala koju je knjievni svet i suvie ozbiljno shvatio da bi bila smena. Ipak itanje Diardenovog romana prua nam odgovor kojim svakako moemo biti zadovoljni. Iako izbledeo i vremenski dalek, to je nesumnjivo prvi dosledno sproveden (mada tehniki primitivan) roman toka svesti meu objavljenim romanima. Lako je videti da je Dojs prouavao Diardenov eksperimenat, inventarisao njegove zablude, i sam se izgraivao na njemu sa izuzetnom verbalnom vetinom i zahvaljujui njoj uspeo tamo gde je Diarden podbacio. Priznavi svoj dug Diardenu, Dojs je preutno priznao i svoj dug simbolistikom pokretu, jer Diarden je pripadao simbolistima i njegovo knjievno delo je neposredni plod onih knjievnih sastanaka utornikom kod Malarmea, i knjievnog previranja u Parizu oko 1880. Edmund Vilson je odavno objasnio vezu izmeu simbolista i Dojsovih i Prustovih dela u svojoj izvrsnoj studiji Akselov zamak. U toj knjizi on je iz sloenog teorisanja o francuskim pesnicima ovako izvukao sutinu simbolistike doktrine: Svako nae oseanje ili senzacija, svaki trenutak nae svesti je drukiji; prema tome, nae senzacije, kako ih mi stvarno doivljujemo, nemoguno je izraziti konvencionalnim i optim jezikom svakidanje knjievnosti. Svaki je pesnik jedna jedinstvena linost; svaki njegov trenutak ima svoj specifini ton, specifinu kombinaciju elemenata. U zadatak jednog pesnika je da iznae, izmisli specifian jezik koji e jedino biti u stanju da izrazi njegovu linost i 31

njegova oseanja. Simbolisti su upravo tome i teili, i u Dojsu emo imati neobian i zahvalan i paradoksalan primer krajnjeg realiste po uzoru i na Flobera i na Zolu, koji se koristio metodima simbolista da bi ostvario svoj realizam. Diardenov roman (kao to se moglo i oekivati) nije privukao naroitu panju. Meutim, kritiko oko Remija de Gurmona ga je ipak zapazilo, i on ga je opisao kao roman koji je, izgleda, pretea filma u knjievnosti". Dord Mur, koji se dopisivao sa Diardenom, itao je knjigu dok je jo u nastavcima izlazila u La Revue Independante, i rekao mu da se u njoj prvi put otkriva unutranji ivot due". I dodao: Seulement je crains la monotonie. Nous verrons; en tout cas, c'es't neuf." Murove strepnje da bi se metod mogao pokazati monotonim ukazivale su na jedan od njegovih mogunih nedostataka. To, meutim, ostaje da se ustanovi. 2 Ako za Prustova i Dojsova dela kaemo da su nastala u maglovitoj atmosferi samoposmatranja i subjektivnosti to je u stvari dalji procvat romantizma u poslednjim godinama devetnaestog veka i da su sa simbolistima imala izvesnih dodirnih taaka, ta onda da kaemo za pobude koje su navele Doroti Riardson da se baci na svoj sloeni eksperimenat u romanu? itaoci koji su postavili ovo pitanje nisu nali direktan odgovor. Mada su potonje sveske Doroti Riardson postale veoma monotone za neke, ona je ipak ostala verna svom metodu. Do vremena kad se, 1925, pojavila osma sveska ili glava (Klopka The Trap) itaoci jedva da su znali neto vie o osnovnim" podacima iz ivota Mirjani Henderson nego to su bili saznali u prvoj svesci. Meutim, oni su mnogo bolje upoznali njena raspoloenja i oseanja i odlike njenog duha; i ostali su zapeaeni u omotau njene svesti. Gotovo najvanija strana eksperimenta Doroti Riardson bila je njena postojana privrenost iskljuivo jednom gleditu. No i pored toga Klopka nam prua veoma znaajno obavetenje. U ovom odeljku Hodoaa Mirjani Henderson se seli u nov stan. Ve u samom poetku nailazimo na aluzije o knjizi koja je ostavila dubok utisak na junakinju. No ona je nikad ne imenuje.
Knjiga koju je ve zaboravila leala je na stolu. Knjiga koja je odjednom postala centar njenog ivota... Ona je uze u ruke i oseti kako je ponovo privlai neobinom snagom.

Ljudi koji su selili stvari dolaze da je presele u nov stan. No ona se zadubila u knjigu.
Ljudi mogu, moraju da se snau i bez njenog nadzora. Po drugi put, dok su tu stojali i sluali je kao da im pre toga nita nije ni rekla, ona pokaza stvari koje je trebalo da iznesu, i sede da ita.

Ona posmatra knjigu i zlatna slova na crvenim koricama, i sea se kako ju je pronala u pozajmnoj biblioteci u redovima poznatih imena knjiga i pisaca. (Glavnoj junakinji nijednom ne padne na pamet naslov knjige i ime pisca, i to je nedostatak unutranjeg monologa: u ovo je teko poverovati, jer ona voli tu knjigu i mnogo misli o njoj.) 32

I tako je ova knjiga, i pored sve neodreenosti naslova i imena pisca, vukla za ruke donosei joj, dok je skidala sa police i jo nepregledanu odnosila niz ulicu, mirnou zadovoljstva. Nije mogla da nastavi sa itanjem sve dok su ti ljudi bili tu. Izmeu crvenih ukusnih korica nalazila se posve nova srea.

Zatim slede jo nekoliko pojedinosti o selidbi i onda ponovo ujemo o knjizi:

Ona letimino pogleda strane uvodne glave, glave koja je sad postala deo njenog vlastitog doivljaja; i najzad oivela tako da joj se ono nekoliko strana urezae u pamet kao to se jedan jedini prijatan dan uree u seanje duboko i snano, snanije nego cela godina kojoj on pripada. Iznenadi se kad opazi koliko je malo proitala, poto se vratila knjizi posle nekoliko nemirnih dana. Vraala se na prve strane ponovo i ponovo, i nije elela da produi; htela je da opisivanje ova dva oveka, koja su se tako van vremena i prostora razgovarala u hotelskoj sobi, potraje celu venost. I smesta se poboja da dalje ita da se ne bi naruilo savrenstvo zadovoljstva.

Identitet knjige postaje privlana zagonetka za itaoca, i kao da nas Doroti Riardson na neki udan nain izaziva i drai pruajui nam podatke: neodreen naslov, neodreeno ime pisca, dva oveka koja razgovaraju van vremena i prostora" u hotelskoj sobi. itamo dalje i pitamo se da li je ba potrebno da nam pisac stavlja toliku prepreku. Jer u romanu Doroti Riardson izvesne misli teku kap po kap kroz Mirjaminu svest da nikad ne budu objanjene, da se nikad ne povrate kao to se dogaa i u svesti svih drugih ljudi. Na drugoj strani prve knjige ima jedna napomena: Moda je gospoica Dilks bila u pravu...", ali mi nikad ne doznajemo ko je gospoica Dilks. Da li e Mirjani otkriti ime ove knjige koju smatra tako znaajnom, ili ime njenog pisca? I zatim:
itajui poneki odeljak tu i tamo, vraajui se jo jednom na onaj izraz koji ju je dublje uzbudio od svih ostalih, osetila je kako su se neke udne misli probudile u njoj. Neku udnu jasnou koja je pretila da ovaj poduhvat itanja pretvori u obostranu propast. Jer se toga sad setila, poto se malo zadrala na Vejmarovom tamnom aru"...

Tu smo najzad! Vejmar i Streder u esterskom hotelu. Mirjam dri u rukama Metjuinovo izdanje Ambasadora od Henrija Dejmsa, u crvenom povezu i s naslovom u zlatnim slovima.
Ovaj ovek je bio udovite od neprosvetljene gordo-sti. I radost u njemu bio je znak istog greha. Gord to otkriva tajne svoje tehnike. Gord to vidi kako se ona probija sa odvijanjem pripovesti. Duboka apsorbovanost koju je ovaj nov nain izlaganja zahtevao u sutini je bila slabost prema samom sebi. Ali hladno nepoznavanje ljudi bilo je kod ovog oveka nesvesno. I stoga i nevino. Uostalom, on je ba bio taj kome je prvom uspelo da napie roman na potpuno zadovoljavajui nain. Ukoliko je ovo uopte roman.

Kome je prvom uspelo da napie roman na potpuno zadovoljavajui nain... Ovaj nov nain izlaganja... ta je to Doroti Riardson pronala kod Henrija Dejmsa to joj se inilo tako vano ili bolje reeno njenoj junakinji 33

i to toliko vano da je sad postalo centar njenog ivota?" Ovo pitanje vredi prouiti.

Glava III TAKA GLEDITA

ta je Doroti Riardson mislila kad je kazala kome je prvom uspelo da napie roman na potpuno zadovoljavajui nain", stavivi u ruke Mirjame Henderson primerak Ambasadora? Sudei po onom malom broju putokaza koje nam daje, izgleda da je ona proitala knjigu samo do mesta gde se opisuje veera Lamberta Stredera sa Marijom Gostri, u Londonu. Ona ipak primeuje na prvih pedesetak strana knjige neku osobinu ili tehniku koja joj se ini, neto pre 1910, kao nov nain izlaganja". Ovaj nov nain izlaganja ogledao se u Dejmsovoj sklonosti da ostane veran jednom gleditu ili jednom nivou svesti pomou koga itaocu saoptava svoje pripovesti. U predgovoru Ambasadora, napisanom za njujorko izdanje njegovih dela (ne za prvo izdanje, u crvenom povezu, koje je Mirjam itala) on veoma paljivo objanjava kako manipulie svojim pripovedanjem. Mogao je da napie pripovest u prvom licu, ali due delo pisano u prvom licu unapred je osueno na nedovoljnu vrstinu". Ta nedovoljna vrstina, dodaje on, nikad nije bila meni svojstvena". Mislim da e se njegovi itaoci sloiti s tim. ta je, dakle, on uinio? Umesto da dopusti svom glavnom junaku Strederu da otkrije sebe, svoje godine, svoju prolost, svoju naroitu misiju u Evropi (to bi on i uinio da je roman pisan u prvom licu), Dejms stavlja svoju ironinu komediju u pokret u jedinom hotelu, u esteru: uvodi igru osvetljavanja izmeu tri linosti. Najpre stie Streder, koji jedno krae vreme razmilja o poslu radi koga je doao u Evropu, no nema prilike da nam ga otkrije; zatim sluajno nailazi na Mariju Gostri, koja poznaje Vejmara i uje gde Streder govori o njemu; naposletku dolazi i Vejmar. Za ovim sledi scena u hotelskoj sobi u kojoj Vejmar pokuava da od Stredera dokui cilj njegove naroite misije" u Evropi, no Strederu se oigledno ne uri da o tome govori. Konano sve tri linosti stiu u London posle raznih nevanih dogaaja kao to 34

su razgledanje znamenitosti i kupovanje po duanima. Za sve to vreme Streder prima utiske i sve se vie oslobaa oseanja odgovornosti i stega prema Vulitu, Masausetsu, i gospoi Njusam, koja ga je poslala u inostranstvo kao svog izaslanika". Ovaj novi nain izlaganja" postie se nekom vrstom uzajamne iradijacije Streder osvetljuje Mariju, ona osvetljuje njega, oboje osvetljuju Vejmara, a Vejmar, opet, podie svoju svetiljku da bi pogledao ovo dvoje. To je metod kojim se slui drama, odvijanje ekspozicije kao na pozornici, ali sa mnogo veom utananou koja je moguna u jednom romanu. Roman se postepeno pomera u Strederovu svest, i njegova svest e upravo i baciti svetlost na celokupno otkrovenje Pariza i zadatka u njemu zadatka iji je prvobitni cilj bio da se ad Njusam izbavi iz zagrljaja jedne Francuskinje, za koju je ceo Vulit mislio da je velika zavodnica. Dejms e polako sve konce svoje pripovesti staviti u ruke itaoca. Eto to je Doroti Riardson uoila kad je roman bio objavljen a to je znailo uoiti mnogo u vreme kad je italaka publika doekivala Dejmsove knjige sa sve veom zbunjenou. 2 Ovaj specifini metod otkrivanja pripovesti, to jest osvetljavanja situacije i linosti pomou jedne ili vie svesti Dejms je nazvao taka gledita. On je jo u poetku svoje knjievne karijere pronaao jednu majstoriju pomou koje se linosti same otkrivaju uz veoma neznatno posredovanje pisca. Ali on e tek u svojim poslednjim predgovorima potpuno objasniti teorije kojima se rukovodio. I ba u prvom predgovoru, razmatrajui lik Roulanda Malita, u Roderiku Hadsonu, on nam kae da u celom Roderiku sredite interesovanja lei u svesti Roulanda Malita, i da je drama u stvari drama te svesti". Potom objanjava da je morao ovu svest uiniti pronicljivom, ah ne i suvie pronicljivom", jer bi u tom sluaju postala nadljudska. Drukije reeno, ovaj lepi problemi je trebalo da svest odri povezanu, i to prisno povezanu sa optim ljudskim otkrivanjem, tako da ona ostane maglovita, prikrivena, zaprepaena, brina, nemirna i nepogreiva, a da joj se ipak prida takva inteligencija da pojave odraene u njoj, a koje sve zajedno tu obrazuju situaciju i ,pripovest', postanu shvatljive zahvaljujui toj injenici". Ovo je bio klju dejmsovskog metoda; i Roulandovo postepeno otkrivanje situacije, i njegov odnos prema njoj, pruaju dramu koja se pred nama odvija. U predgovoru romana Portret jedne dame delu za koje je smatrao da ima najbolje proporcije" od svih njegovih romana posle Ambasadora Dejms se zadrava na onome to po njegovom miljenju predstavlja veliku scenu tog romana, u kojoj se pozno jedne noi njegova junakinja kritiki osvre na svoj ivotni put.
Ona sedi do duboko u no pokraj vatre koja se gasi, pod dubokim dejstvom priznanja, oseajui da e poslednja otrica iznenada doi. To je prosto slika nje koja nepomino sedi i sagleda stvari i uz to pokuaj da se ba taj mirni, jasni in njen prikae interesantnim" kao da se radi o nekom neoekivanom karavanu ili pojavi kakvog gusarskog broda. U tom pogledu ova scena predstavlja neto to je dragoceno za romanopisca, pa ak i neophodno; sve vreme dok se to dogaa niko joj se ne pribliava i ona nepomino sedi u fotelji. Ona [scena] je oigledno neto to je najbolje u knjizi, ali ona je samo najbolja ilustracija opteg plana.

35

Tim optim planom" Dejms se sluio da bi misli pojedinih linosti nainio uzbudljivim kao to je uzbudljiv neki avanturistiki roman. On izlae taj plan kao da je re o nekom obinom receptu: Postavite sredite radnje u svest jedne mlade ene pa ete stvoriti tako zanimljivu i lepu potekou kakvu samo poeleti moete. Drite se toga to se tie sredita radnje; stavite najtei teg na tu stranu vage, koja e uglavnom meriti njen odnos prema samoj sebi. Samo je, u isto vreme, dovoljno zainteresujte za stvari koje su van nje, i ne morate se bojati da ete se i suvie ograniiti. A sad stavite na drugu stranu vage jedan laki teg... dotaknite se jedva osetno svesti pratilaca vae junakinje, i to naroito mukaraca; neka sve to bude samo kao prilog jednom veem interesu." Dejms je mislio da na ovaj nain moe dati maksimum, intenziteta sa minimumom napona". Za; Dejmsa je Izabelino bdenje i njeno razmiljanje to je u stvari skrupulozno organizovan i kroz gusto sito prosejan unutranji monolog bdenje u kome kritiki istrauje sebe". Taka gledita je sredina taka Dejmsove estetske teorije o romanu. I ona mora biti sredina taka bilo koje studije toka svesti u savremenom romanu: jer im se naemo u odreenoj svesti, oigledno je da moemo imati samo unutranju viziju, taku gledita samo te svesti. Prouavajui probleme fiksiranih i promenljivih svesti, Henri Dejms je krio put onima koji e nastaviti njegovu tehniku i dovesti je do njenog loginog zavretka, to jest beleiti delanje same svesti. 3 Na dugoj polici Dejms ovih knjievnih dela nalaze se dva dela koja izvrsno ilustruju pievo veto eksperimentisanje takom gledita. Jedno od njih, U rvnju (The Turn of the Screw), postalo je predmet jedne duge i prilino dosadne raspre povodom diskusije o posrednim dokazima u pripovesti; meutim, uesnici u diskusiji nisu ulazili u samu tehniku pripovedanja. A da su to uinili, jedan velik deo raspre ne bi bio ni potreban. Drugo je delo nailo na optu zbunjenost kod kritiara. Mislim na Sveti izvor (The Sacred Fount), napisan 1900, neto pre Ambasadora. Dva kritiara, R. P. Blakmur i Edvard Sakvil-Vest, priznali su umetnike kvalitete ovog kratkog romana, mada pri tom nisu paljivo razmotrili njegovu strukturu; s druge strane, imamo Edmunda Vilsona, koji je shvatio njegovu strukturu ali ga je opisao kao roman koji mistifikuje, i ak dovodi do besa", i time moda nehotino odao priznanje Henriju Dejmsu za njegov svesni pokuaj mistifikacije". Drugi su kritiari, a ima ih veoma mnogo, ili prikrivali svoju zbunjenost izrugivanjem ili su otvoreno priznavali da ga ne razumeju. Vilijam Din Hauelz zauzeo je prilino neobian stav izmeu ova dva ekstremna miljenja: kad je knjiga objavljena, on je izjavio da je odgonetnuo njenu tajnu, ali je odluio da je zasada ne obelodani". To zasada" trajalo je sedamnaest godina; posle tog vremena Hauelz je jo manje bio u stanju da je obelodani. Moda se najee pominje sud Rebeke Vest, koja kae da je to beznaajna priica", i da nervira oveka kao pacov koji glocka oplatu iza zida", pria u kojoj neki nedeljni posetilac utroi vie intelektualne snage nego to ju je Kant upotrebio na Kritiku istog uma na jedan neuspeli pokuaj da otkrije da li meu izvesnim drugim gostima postoji neki odnos koji kod tog praznoglavog sveta nije nita interesantniji nego neki odnos izmeu vrabaca". Kad zbunjeni kritiari diu ruke od jednog umetnikog dela ih se kolebaju izmeu takvih krajnosti u miljenjima, onda se s punim pravom moemo 36

zapitati da li je dotino delo zaista umetniko ostvarenje. Da li je ono pretrpelo neuspeh zbog naina na koji je saopteno ili zbog nedostatka sposobnosti da se ono primi ili iz oba razloga? Za nas je ovo pitanje od znaaja, poto je Dejms u oba ova dela stvorio gotovo onu istu zbunjenost koju itaoci savremenog romana osete kad, recimo, otvore Zvuk i bes, i zaplivaju u pomerljivu svest Bendija. Pre Dejmsa, Dostojevski je u svojoj izvanrednoj prii Zapisi iz podzemlja postupio na isti nain, samo to on tu, u prvom odeljku, ne daje signal itaocu zastavicama ve reflektorima da se tu radi o psihi jedne ekscentrine linosti, ako ne i jednog ludaka. Takvo oigledno signalisanje nemamo ni u romanu U rvnju, ni u Svetom izvoru. U oba ova dela pisac neprimetno navodi itaoca da akceptira naratora, i to je Dejms moda i mislio kad je kazao da je postavio klopku za neoprezne". Dejms ak daje podrobna uverenja o dobrom vladanju vaspitaice, ovde naratora u prvom licu. italac e u oba sluaja, ako paljivo ita, otkriti da je sputan ogranienjima koja mu Dejms namee. On dobija podatke samo do izvesne granice: izvan toga moe se jedino osloniti na svoju vlastitu matu. U romanu U rvnju postoje, da tako kaemo, tri naratora. Prvi, moda ba sam Dejms, poinje ovako: Ta nas je pria drala bez daha, okupljene oko vatre... " Ovaj bezimeni Prvi Narator pominje jednu drugu linost, nekog Daglasa. Daglas potom ukratko nastavlja pripovest; on pria priu o duhovima, u kojoj su izvesne linosti na poseban nain izloene psihikom muenju. Ta pria se nalazi u nekom starom rukopisu. Prema tome, Daglas je samo u izvesnom smislu Drugi Narator, ali ne i tehniki, poto jo u poetku njegovu priu navodi odnosno ukratko ispria Prvi Narator. Daglas zatim poinje da ita rukopis, a Glavni Narator, vaspitaica, nastavlja priu. Naposletku imamo njenu priu koju ona kazuje u prvom licu. Daglas i Prvi Narator nestaju i vie se nikad ne pojave. Mnogi itaoci toliko postaju opsednuti duhovima i decom u ovom kratkom romanu da gube iz vida njegovu sloenu pozadinu koja nam prua mnoga znaajna obavetenja. Svaki od ova tri naratora daje niz podataka koji, meutim, nisu nama namenjeni. ujemo da je vaspitaica umrla pre dvadeset godina, i da je rukopis poslala Daglasu pre svoje smrti. Daglas nam veli da je ona bila deset godina starija od njega i da je bila vaspitaica njegove sestre. Uinila mi se veoma pametna i prijatna... beskrajno mi se svidela." Imala je dvadeset kad su se dogaaji opisani u rukopisu desili. Saznajemo da je od njene smrti proteklo etrdeset godina. Daglas kae da ju je davno" upoznao i da se ova epizoda dogodila mnogo ranije". U stvari, on je bio u Koledu Triniti i zatekao sam je u naoj kui kad sam drugog leta doao da provedem svoj raspust". To znai da je Daglasu moralo biti osamnaest ili moda dvadeset kad je zavrio drugu godinu studija na univerzitetu, a vaspitaici, koja je bila deset godina starija od njega kad ju je on upoznao i kad mu se uinila prijatna", moglo je biti oko trideset. A oni su se upoznali deset godina posle dogaaja opisanih u rukopisu. Pri izradi ovako sloenog i briljivo smiljenog vremenskog Dejmsa nije rukovodilo samo neko trenutno raspoloenje. Iz njegovih radnih belenica se vidi da je svaki detalj oprezno unosio u svoje romane. Vremenski plan ovog romana krajnje je znaajan. On pre svega pokazuje da se Daglasova svedoenja zasnivaju na linosti vaspitaice kakva je ona bila deset godina posle dogaaja u pripovesti. Do tog vremena ona je verovatno ve upoznala ivot. Izriito nam se kae da je sa dvadeset godina malo ta znala o svetu; da potie iz jedne povuene svetenike kue u Hampiru; da je najmlaa od 37

nekoliko keri siromanog kako sama kae udnog seoskog svetenika. U pripovesti se istiu njena rustinost i nedostatak gradskih navika: nikad se nije videla cela u ogledalu; nije proitala nijedan roman (a u Blaju ita Fildingovu Ameliju, na ijoj se prvoj strani pojavljuju rei silovanje" i preljuba"); nije videla nijedan pozorini komad. Ako ovim beznaajnim pojedinostima dodamo znaajan podatak da se zaposlila kod jednog tajanstvenog i lepog gospodina iz ulice Harli, koji je alje u Blaj da se tamo stara o njegovom neaku i neakinji, uz pomo samo jedne sluavke i neuke ali dobronamerne domaice (njeno ime gospoa Grous31 nagovetava kvalitet njene pameti), postaje nam jasno to ona ima jakog razloga da se plai dunosti i odgovornosti koje su joj poverene. tavie, ona ima odreene ruke: sama mora da donosi odluke i ne sme da opti sa svojim poslodavcem. Te okolnosti su dovoljne da izazovu bojaljivost i uznemirenost kod mlade devojke, koja prvi put stupa u slubu. Iz skromne svetenike kue ona je najednom uskoila u ulogu gospodarice jednog imanja na selu i pomajke dva lepa deteta. Ono to se posle toga vremena dogaa, kako ujemo od nje, stvara istoriju njenog ustreptalog oseanja nesigurnosti i neobuzdanog matanja o bivoj vaspitaici i sobaru sa kojim je ova bila u prijateljskim odnosima a koji su oboje umrli. Ona sanjari, o oveku iz ulice Harli; uvee odlazi u etnju u nadi da e ga sresti. Umesto njega ona prvi put nailazi na privienje Pitera Kvinta. On se nalazi na kuli; na sebi ima odelo oveka iz ulice Harli; ona ga vidi samo od struka navie. U prikazu njenog boravka u Blaju ima mnogo nedoslednosti i one nikad nisu bile dovoljno zapaene od strane mnogih kritiara koji su analizirali pripovest. Ima trenutaka kad ona na neto malo normalniji nain ini isto to i penzionisani slubenik Dostojevskoga u Zapisima iz podzemlja. Ona fantazira i ini pretpostavke i ono to isprva iznosi kao fantaziju kasnije e iznositi kao injenicu. Veina je italaca bila sklona da njenu pripovest prihvati kao injenicu", donekle zbog toga to se Daglas odmah u poetku tako lepo izrazio o njoj, a naroito zbog Dejmsovog vetog pripovedanja. Osvrnimo se na onu drugu priliku u kojoj vaspitaica ugleda Kvinta, naime na onaj dan kadi se on pojavljuje na prozoru u trpezariji. Ona ne zna ni da je to Kvint ni da je to duh. I opet ga vidi od struka navie.
Odjednom mi je sa jo veim uasom sinula izvesnost da on tu nije doao radi mene. Doao je radi nekog drugog. Ovo munjevito saznanje saznanje usred uasa izazvalo je u meni najudnovatije dejstvo, i iznenada pokrenulo u meni, dok sam tamo stojala, neko ustreptalo oseanje dunosti i hrabrosti.

Ne smemo smetnuti s uma da nam vaspitaica daje svoju priu i svoje tumaenje onog to je videla ili zamiljala da vidi. Mi se potpuno nalazimo u njenoj svesti. Ona je videla jednog nepoznatog oveka i u tom trenutku kad ga opazi zna samo da je opipljiv ovek; on lii na onog oveka koga je videla na kuli. No njoj je sa uasom sinula izvesnost" da on tu nije doao radi nje, da je doao radi nekog drugog". Najblae reeno, to je pretpostavka. Meutim, odimah zatim ona tu pretpostavku naziva saznanjem usred uasa". To saznanje je izvesnost". Posle toga joj se prvi put privida gospoica Desl, odnosno neka ena za koju misli da je gospoica Desl. Vaspitaica je vidi, ili, bolje reeno, oseti s
31

Gross neuglaen, jednostavan. Prim. prev.

38

druge strane ribnjaka, koji su ona i Flora, na asu geografije, nazvale Azovsko more.
Osetila sam da se na drugoj strani Azovskog mora nalazi neki zainteresovani posmatra. Veoma je udno kako me je to saznanje obuzimalo veoma udno, a jo mnogo udnije kako se brzo formiralo.

Ona opisuje kako je s vezom u ruci sedela na kamenoj klupi pokraj ribnjaka i kae: U tom poloaju poela sam da oseam sa izvesnou prisustvo neke tree osobe, na izvesnom udaljenju, iako je nisam neposredno videla".
Uopte nije bilo sumnje; ba nikakve, bar ne u ubeenju. koje je svakim asom sve vie raslo u meni, o tome ta u ugledati pravo ispred sebe i prekoputa jezera kad budem podigla pogled.

Ona, meutim, ne die pogled. I dalje veze da bi se pribrala pre no to odlui ta da uini. Ona kae da je, dok je vezla, znala da se neki strani objekat nalazi" na suprotnoj strani ribnjaka i ona je uverena da je to tano, iako samoj sebi kae da bi to mogao biti kurir, potar ili egrt", neki ovek iz okoline. Ova pomisao je isto tako malo uticala na moju izvesnost kao to je, toga sam bila svesna, i ne diui pogled malo uticala na linost i dranje naeg posetioca. Nita nije bilo prirodnije nego da ove stvari budu ono to sigurno nisu." Vidimo da je mlada ena i suvie sigurna u sebe. I pre no to pogleda, ona e biti sigurna ko je ta pojava" kako sama kae im mali asovnik moje odvanosti otkuca onaj pravi asak". Vidimo da je ona ve izvela zakljuak da je to privienje. U meuvremenu baca pogled na malu Floru. Devojica se nalazi na desetak metara od nje to nam izriito kae i ona sad oekuje da devojica vikne ili da pokae neki iznenadan bezazleni znak zainteresovanosti ili straha". Nije shvatljivo zato bi dete tako postupilo, poto je ono leima okrenuto vodi, pa prema tome i leima okrenuto i posetiocu" na drugoj obali. Devojica je obuzeta drugim stvarima; ona u igri pokuava da sastavi dva tapia i od njih napravi lau.
Primirila sam se kad sam shvatila ta ona radi, te sam posle nekoliko trenutaka bila spremna za nove udare. Opet sam skrenula pogled i suoila sam se sa onim sa im sam morala.

To nam je sav dokaz. I tu se glava zavrava. U prvom odeljku sledee glave itamo:
Uhvatila sam gospou Grous to sam bre mogla; nisam kadra da opiem ta sam sve u meuvremenu pretrpela. Jo mi u uima odjekuju rei sa kojima sam joj se sva bacila u naruje: Oni znaju prosto grozno: oni znaju, oni znaju!"

Gospoa Grous, prirodno, eli da sazna ta to oni znaju. Pa, sve to mi znamo i bogzna ta jo uz to!" I dodaje: Pre dva sata, u vrtu... Flora je videla!" Pretpostavka je sada postala injenica, jer to oigledno nije ono to je vaspitaica maloas kazala. Ona se potpuno povela za svojom matom. I premda je nama rekla da je Flora leima bila okrenuta Azovskom moru i da je 39

bila zauzeta svojim tapiima, ona ipak posle toga kae gospoi Grous da je devojica videla ta se nalazi na suprotnoj obali. Gospoa Grous, u skladu sa svojim imenom, sasvim je realna u takvim stvarima. Rekla vam je to?" upita ona. Ni rei to ba i jeste strano. Preutala je! Dete od osam godina, to dete!" Gospoa Grous je uporna. Njena logika je dovoljno zdrava: Kako onda znate?" Bila sam tamo videla sam roenim oima: videla sam da je savreno svesna toga." Ovde imamo znaajno pomeranje terena od injenice da je dete videlo ka njenom saznanju da je bilo svesno. Ona potom kae gospoi Grous da je na drugoj strani ribnjaka videla jednu enu, to jest gospoicu Desl. Kako moete biti sigurni u to?" upita gospoa Grous. Pa, pitajte Floru ona jeste sigurna!" uzvrati vaspitaica. Ona se odmah zatim priseti: Samo to sam progovorila, ve sam se trgla. ,Ne, zaboga, nemojte! Ona e rei da nije slagae!'" Gospoa Grous se usprotivi: Ah, kako smete?" Zato to znam. Flora ne eli da to znam." To onda samo da bi vas potedela." Ne, ne ima dubina, dubina! to vie o tome razmiljam, to sve vie vidim, a to vie vidim, sve se vie bojim. Ne znam ta ne vidim ega se ne bojim!" Primeujemo da vaspitaica samo u svojoj mati otkriva dubine" u samoj sebi. Mata joj se ini kao stvarnost. Sve moe da se dogodi, i dogaa se, u njenoj mati. Samo oni itaoci koji paljivo i kritiki itaju ovaj roman mogu primetiti da se ovde stalno nalazimo u oblasti pretpostavki. Nijedanput u celoj pripovesti deca ne vide nita udno ni zastraujue. Vaspitaica je ta koja misli da oni vide sve ono to vidi i ona, i da opte sa mrtvima. Ali u stvari ona je ta koja sve vidi i pretpostavlja. Moje vrednosti nisu konkretne stvari, [u njima treba otkriti] izazvan uas, poveano saaljenje, stvorenu vetinu", objanjava Dejms u svom predgovoru. Meutim, mi imamo jedan znaajan putokaz za pieve nekonkretne stvari. Dok je redigovao ovaj kratki roman za njujorko izdanje, Dejms je vie puta menjao tekst da bi se pripovetka kretala u carstvu oseanja same vaspitaice. Gde je prvobitno stavio videla sam" ili verovala sam" kasnije e pisati osetila sam". Na taj nain ovde imamo dve pripovesti i metod koji nagovetava probleme romana toka svesti. Jedina spada u oblast stvarnosti, druga u oblast mate. Postoji svedok, u ovom sluaju vaspitaica sa svojom naizgled verodostojnom priom, i sama svest iji se sadraj iznosi pred itaoca. italac treba da sam utvrdi verodostojnost svedoka; da se odlui ili za ono to vaspitaica pretpostavlja ili za ono to ona tvrdi da vidi. U ovoj svetlosti U rvnju postaje veoma zanimljiva studija o jednoj uznemirenoj mladoj eni koja nema mnogo smisla ni razumevanja za decu, i od koje se trai da prvi put u svom ivotu preuzme ozbiljne dunosti. Za svoje nesamopouzdanje ona nalazi podrku u tome to sebe ubeuje da je hrabra i divna". A, u stvari, kako sama priznaje, ona je u veitom strahu: Ne znam ta ne vidim i ega se ne bojim!" Posmatran spolja, ivot u Blaju, prema njenom opisu, prilino je spokojan: posluga je posluna i odana svom gospodaru i deci. Deca se uglavnom dobro ponaaju u Blaju i kao sva normalna deca, sasvim prirodno, uivaju u svojim nestalucima. Vaspitaica je ta koja vidi duhove i koja svemu oko sebe daje zlokoban smisao. Ona je ta koja decu podvrgava psiholokom 40

muenju, to naposletku Majlza odvodi u smrt a Floru u histeriju. U estokim raspravama koje su se vodile oko ovog dela izvesni su kritiari dokazivali da je Dejms dao pravu pravcatu priu o duhovima, i da u njoj zaista ima duhova, i da bi svaki pokuaj da se vaspitaica objasni bio ,,i suvie racionalistiki". Duhova, naravno, ima u romanu: oni su deo njenog doivljaja. Ali odbaciti svaki pokuaj da se pria podvrgne ozbiljnoj kritici, zbog kakvog preteranog racionalizma", znai zanemariti pripovedaevu vetinu. Svejedno kakvu kliniku dijagnozu ustanovili o vaspitaici. Svejedno kakav sud doneli o verodostojnosti njenog svedoanstva, jo uvek ostaje njeno oseanje uasa i intenzitet kojim je ono preneto. I upravo zbog tog njenog oseanja, i prenoenja tog oseanja na itaoca, ovaj je roman i bio predmet tolikih kritikih rasprava; jer svaki italac drukije osea pripovest i u skladu sa tim oseanjima tumai dejmsovske nekonkretne stvari. U svom opisu Balzakove Valeri Marnef Dejms kae da joj ovaj francuski pisac puta uveliko na volju da odglumi svoju ulogu do kraja". Vaspitaica glumi svoju ulogu do kraja, a to i jeste umetnika sutina ovog kratkog romana. I ovde, kao i u sluaju Izabele Arer, postajemo svesni odnosa vaspitaice prema sebi". U tom pogledu roman U rvnju nagovetava psiholoki roman naeg stolea. 4 Sveti izvor nikad nije privukao tako velik broj italaca kao roman U rvnju i verovatno nikad ni nee. Jer u ovom delu narator, u ijoj se svesti nalazimo od poetka do kraja, niti zadobija nau naklonost niti se na tako zanimljiv nain uputa u to da istrauje stvari kao to ih istrauje vaspitaica u Blaju. Tu nema ni uvoda ni pokuaja da nam se da sredina u kojoj se pripovest deava niti da nam se da izvestan broj podataka o naratoru. italac je od poetka bespomoan: iskljuivo je ogranien na iskaze koje mu prua samo jedna svest. Sama pripovest, kako nam je pria ovaj neimenovani ovek (ve u poetku je jasno da se radi o mukarcu), predstavlja prikaz jednog neobinog pokuaja da se ieprka niz odnosa meu gostima za vreme jednog vikenda, u mestu koje se zove Njumar. Narator je sklon da poveruje da, u sluaju jednog branog para, ena fiziki iscrpljuje mua mlaeg od sebe. Mu je naglo ostareo. Naratoru se stoga ini da se ona podmlauje na raun svog supruga. I Dejms koji voli paralelne situacije stvara takoe i lik jednog oveka, ranije neozbiljnog, koji je sad postao mudar. Ovo zapaanje naratorov logian duh smesta pretvara u zanimljiv problem: iz ijeg to svetog izvora" ovaj ovek crpe snagu da bi stekao veu intelektualnu sposobnost? Odgovor treba traiti u mentalnom iscrpljenju neke ene. Tako se ova muna i morbidna pria odvija kao neki psiholoki detektivski roman, to takoe predstavlja i neku vrstu naratorovog zavirivanja kroz kljuaonicu svesti. On se trudi da pojmi odnose ljudi oko sebe, o kojima pravi tako udnovate pretpostavke da italac postaje bespomoan ako u itanju istraje do kraja jer se uhvatio u zamku naratorovih kalkulacija i zakljuaka. Ali da vidimo kako stoji stvar sa verodostojnou svedoka. Jedna mu linost u pripovesti kae: Zavela vas je fina mata." Ili: Vi gradite kuu od karata." Zatim: ...Precenjujete mogunost prodiranja u druge." Naposletku mu sasvim otvoreno veli: Mislim da ste ludi." Verovatno da i neki itaoci tako misle. Izgleda da je ovaj Dejmsov kratki roman gotovo kao reductio ad absurdum njegovog postupka take gledita. U svakom sluaju on ukazuje na 41

granice izvan kojih pisac ne sme da izae kad itaocu iznosi odnos" linosti prema sebi. Narator se u odreenom trenutku pita da li on ima pravo da zabada nos u stvari koje neka ena ima razloga da krije". Jedan ga posetilac, inae umetnik kome on ovo pominje, uverava da u tome nema nieg, i da je to ak sasvim asno" sve dok se dri psiholokih dokaza". Posetilac primeuje da oslanjanje samo na psihologiju znai uveliko primenjivati inteligenciju. Ono to je neasno", dodaje on, to su uhoenje i kljuaonica". Narator se zadovoljava ovim objanjenjem i nastavlja svoja istraivanja primenjujui svoju inteligenciju. Pa ipak, ima trenutaka kad je u velikoj nedoumici. Da nije rtva neke smene opsesije"? On razmilja o tome kako je opasno traiti zakonitost u koju bi se uklopile izvesne injenice". Upozorava samog sebe da se uva da od grupisanja ovakvih podataka ne stvori jo veu misteriju... nego to uoene injenice zasad doputaju". Posmatrajui goste za veerom, on sebe ozbiljno upozorava: ... vie zaista ne smem da se podajem besciljnoj navici da obinim ljudskim odnosima pridajem mnogo vei znaaj no to ga oni mogu imati". Meutim, on se ipak ponosi svojom sposobnou opaanja i sagledanja stvari. Jedino sam ja do apsurda savreno shvatao svi ostali bili su izvan toga u blaenom neznanju." Jedna ga goa upozorava: Okanite se... pokuaja da izigravate provienje... Stvarno provienje zna; a vi... tek treba da pronalazite." No on je gluv za njeno upozorenje. Narator estita sebi na svojoj natprirodnoj izotrenosti", sposobnosti poniranja", na intelektualnoj superiornosti" i osea radost to odreuje, bezmalo stvara rezultate"! Bezmalo stvara rezultate! Znai da on sebe ipak smatra provienjem! Pri kraju vikenda kae da je stvorio pravu palatu od misli". Meutim, to to on otkriva jeste samo trona kua od karata. Jer jedna goa svojim jasnim odgovorima pobija, taku po taku, njegova zamrena tumaenja. Ova mu ena kae: Ljudi tako osete da vi komplikujete stvari da se pribojavaju da vam se povere ih da vam dadu podstreka." Drugim reima, ak je i svedoanstvo to ga je prikupio u razgovoru s drugima sumnjivog karaktera. Vi me stajete prave palate od misli", ali se on. No nita mu ne pomae. Izgleda da ona pobija njegove kitnjaste teorije, i to golim injenicama. Naravno da nikad vie neu donositi zakljuke na licu mesta, premda je moj metod zaista tri puta bolji od njenog. Ono to mi je za veliku nesreu nedostajalo, bio je njen ubedljiv ton." Ovim reima Henri Dejms sputa zavesu neizvesnosti nad svojim naratorom. Nita se nije razjasnilo, nita resilo. itaocu jedino preostaje da veruje naratorovim dvosmislenim reima. Svoju radoznalost narator je zdruio sa savoir faire kakvog svetskog oveka, koji uz to ima utananost jednog umetnika. Otkrivamo da je sklon ogovaranju i raspredanju svake ljudske situacije; kao . da podlee nespokojstvu ako ne postigne izvesnu intelektualnu superiornost nad ljudima oko sebe i ako ne moe da zna sve o njima. A samo to moe da mu stvori oseanje sigurnosti. On je dobar, saoseajan, romantian, usamljen, ponosan i uporan u svom ljubopitstvu. To je sve to smo u stanju da zakljuimo o njemu. I dok nam to mnogo kae o naratorovoj linosti, ne kae nam nita o svakidanjim stvarima iz njegovog ivota. Kako se zove? Kako izgleda? ta radi kad ne zabada nos" u enske tajne? Kao ni od vaspitaice u romanu U rvnju tako ni od osobe koja je ovde umeana ne doznajemo nita vie nego to nam ona sama kae dok glumi svoju ulogu do kraja". A to je Henri Dejms upravo i mislio kad je u jednom pismu H. D. Velsu kazao da je vaspitaicu morao da uini bezlinom". Narator u Svetom izvoru je jo bezliniji. U kakav smo to svet zalutali za vreme onog neobinog vikenda u 42

Njumaru i nali se na milosti i nemilosti naratora, i iskljuivo ograniili na njegovu viziju, kao to smo se bili ograniili i na viziju vaspitaice u Blaju? Ova dva dela ne predstavljaju dva usamljena sluaja u dugom nizu Dejmsovih romana. Od 1896. pa do kraja stolea on e pisati niz studija o ljudima koji pokuavaju da proniknu u svet koji ih okruuje, a pripovedanje podesiti tako da e itaoci biti primorani da ga zajedno s njim proniu. To je postupak koji se primenjuje i u drami i u tradicionalnom detektivskom romanu. Njegova dela slede u loginom redu: ta je Mejzi znala (What Maisie Knew), u kome italac treba da utvrdi koliko je jedna devojica, neni instrument svesti", mogla znati o svetu razvoda i brakolomstava, u kome se nala; U rvnju, u kome jedna vaspitaica pokuava da pronikne svet u Blaju, koji je preteno stvorila ona sama; U kavezu (In the Cage), mala telegrafistkinja, na svoj ogranien nain, tumai telegrame koje otprema kao inovnica telegrafske slube; Nezgodno doba (The Awkward Age), u kome junakinja romana, koja tek to se zadevojila pokuava da shvati odrasli svet u koji je njena majka prerano gurnula; i naposletku Sveti izvor. Dejms je priznao da su sve ove linosti opsednute pomamom radoznalosti". Tu istu pomamu" mora razviti i italac, jer se u svim ovim delima, izuzimajui Nezgodno doba, uglavnom kree u okvirima jedine take gledita". italac je primoran da se dri dva plana svesnosti: pripovesti, kako je ona ispriana i pripovesti, koju on mora da izvede. Henri Dejms je bio svestan da, piui za italaku publiku koja jo nije bila spremna da ga ita, uzima na sebe rizik. Pisac toka svesti uzima na sebe taj isti rizik. 5 Prenosei svoje stanovite na jednu specifinu svest ili nekoliko svesti, Dejms se dotakao veine problema romana toka svesti. Nedostajalo je jo samo jedno: stvaranje iluzije da italac zaista prati misao linosti u njenom toku. Ima momenata kod Dejmsa setimo se Kue na uglu (The Jolly Corner) kad on stvarno daje neku vrstu unutranjeg monologa. U svojim delima on ne samo to odabira misli i pokatkad ih analizira na nain koji nagovetava Prusta nego i veoma paljivo odabira svest koju eli da prikae. Nije nikakva vrlina prikazati svest neke belosvetske budale", dokazuje Dejms. Za jedno dugako delo treba pronai bistru inteligenciju, sposobnu da pojaa nae interesovanje i razumevanje za ivot koji pisac eli da rekreira. Takva inteligencija postaje osetljiv registar, instrumenat lucidnosti pomou koga pisac opti sa itaocem. No on ipak ne iskljuuje znaaj koji u datom sluaju ima za roman jedna ogranieni ja inteligencija, i opominje nas da ne prepunimo i suvie nijedan, a naroito ne ogranieni sud svesti". Dejms je uvideo da se pisac psiholokog romana pre svega bavi onim ta neko misli i kako osea". U tome se ogleda, pie on, istorija i priroda onog ta neko ini". Likovi na kakvoj slici", kae Dejms, protagonisti radnje u kakvoj drami od interesa su samo utoliko ukoliko oseaju svoju situaciju." Polazei od potrebe za suptilnim diferenciranjem, on razmatra razliite stepene oseanja: prigueno i neodreeno, upravo dovoljno, jedva pojmljivo", nasuprot otrom, snanom i potpunom". Za nosioce glavnog interesa" u romanu Dejms je najradije uzimao linosti krajnje svesne" kao to su Hamlet ili Lir. Njegovo pozivanje na Hamleta ili Lira mora nas nagnati na razmiljanje. Zar nije Dejms pokuavao da na savremeni svet primeni jedno veoma staro shvatanje? Za predmete svojih drama stari su dramatiari uzimali borbe i sukobe kraljeva i kraljica, poto je sutina klasine tragedije bila pad kakve linosti iz visokog 43

stalea. Dejms je nastojao da stvori superiorne umove da bi svojim dramama dao plemenitije teme, tananiju sadrinu, veu napetost. On je smatrao da jedno krupno delo mora sadravati svest koja je sklona da ponire u dubine i zahvata u irine. Odraene u toj svesti teke budale, belosvetske budale, kobne budale glume svoju ulogu pred nama a o samima sebi mnogo manje ta imaju da nam kau". Neki kritiari po navici govore kako je Dejms iz svojih romana iskljuio budale" i kako ih je jedino zadrao kao odraze ivota. To, naravno, znai pogreno tumaiti njegove rei; naprotiv, u njegovim delima ima budala na pretek. Za nas je vano da razumemo da je Dejms radije uzimao bistru inteligenciju kao svoj glavni interes" kurziv je njegov koji je sredite predmeta". U tom istom odlomku, na jednom drugom mestu, on veoma jasno kae: Smatram da nijedna ,pripovest' nije moguna bez budala." Ovo briljivo teoretisanje Dejmsovo vodi ka sledeim optim zakljucima o savremenom psiholokom romanu: istog asa kad se naemo u svesti neke linosti mi gledamo s njene take gledita. Iz toga sledi da ukoliko je mo zapaanja date linosti vea utoliko je i itaoev doivljaj vei. Pisac mora biti svestan granica svesti koju nam projicira: on ne sme dozvoliti da ogranien um bude i suvie perceptivan niti sme da namee ogranienja tamo gde ve postoji velika sposobnost uoavanja. Drugim reima, svaka svest mora biti dosledna. Bendi je odlian primer kako se Fokner paljivo pridravao Dejmsovih opomena.

Glava IV UNUTRANJI MONOLOG

Videli smo koliko je jednom romanopiscu teko da unutranji doivljaj zabelei reima. Ni kritiarima nije bilo nita lake da pronau izraze kojima bi adekvatno opisali taj knjievni proces. Vilijam Dejms je izabrao metaforu tok svesti" tek poto je odbacio prethodni lanac misli" i niz misli" oba ova izraza kao da su mu i suvie nametala ideju da je misao povezana. Metafore reka ili tok najprirodnije opisuju ovaj knjievni proces", kae on. Ubudue emo ga ovde nazivati tok misli, svesti ili tok subjektivnog ivota." Posle ovih Dejmsovih rei kritiari su bezuspeno pokuavali da nau adekvatan, sveobuhvatan naziv. Oni su izmislili niz unutranjih" naziva: unutranja vizija, unutranji film, unutarnji ili unutranji monolog i ovaj poslednji je postao znatno rasprostranjen. (Dejms Dojs ga, sa sebi svojstvenim darom za smeno izokretanje takvih izraza, u Fineganovom bdenju izvre u stalni monologvijum unutranjeg".) Kad je Dojs izdvojio Eduara Diardena kao zaetnika unutranjeg 44

monologa, francuski romanopisac je posle svrenog ina odrao predavanje u kome je pokuao da tano opie i objasni ono to je otkrio pola veka ranije. Ovo je predavanje objavljeno sa pretencioznim naslovom: Le monologue interieur, son appa-rition, ses origines, sa place dans l'oeuvre de James Joyce et dans le roman contemporain. Meutim, naslov obeava vie nego to rasprava daje; i Diarden ak i kae da je to pokuaj" definisanja. Ovo su njegovi opti zakljuci:
Kao svaki monolog, unutranji monolog je govor jedne odreene linosti, i slui tome da nas pisac neposredno uvede u unutranji ivot te linosti i da se on pri tom ne mea svojim objanjenjima ili primedbama, i kao svaki monolog, to je razgovor bez sluaoca, no on se razlikuje od tradicionalnog monologa po tome to: u pogledu sadrine izraava najprisnije misli, one najblie podsvesti; u pogledu duha to je razgovor koji prethodi svakom loginom organizovanju misli, reprodukujui misao u njenom izvornom stanju, i to onako kako se ona javlja u svesti; to se tie oblika, izraava se pomou direktnih reenica svedenih na jedan sintaksiki minimum; otuda on sutinski odgovara naem dananjem shvatanju poezije.

Iz ove analize koja slui kao uvod Diarden izvodi sledeu, jo saetiju definiciju:
Unutranji monolog je, po svojoj srodnosti sa poezijom, onaj govor bez sluaoca, nekazani govor pomou koga neka linost izraava svoje najprisnije misli, i to one najblie podsvesti, bez obzira na logino organizovanje misli to jest misli u njihovom izvornom stariju putem direktnih reenica svedenih na sintaksiki minimum, i to na taj nain da se dobija utisak reprodukovanja misli upravo onako kako se one javljaju u svesti.

Uvod i definicija stvaraju prilinu zbrku. Pisac nas zbunjuje time to uvodi rei govor" ili razgovor", a misli na neto to je bez sluaoca i nekazano". Upotreba ovih rei podrazumeva uz to i da mi uvek mislimo na verbalnom planu, a, meutim, misli upravo onako kako se javljaju u svesti", kao to je to sam Diarden priznao, ulne, bogate slikom i fragmentarne, esto su neizrecive. Povrh svega, shvatanje da unutranji monolog" izraava misli najblie podsvesti" pokazuje da je Diarden pogreno protumaio prirodu podsvesti. Stiven Spender ini tu istu greku u Destruktivnom elementu kad glavi koja je posveena Dojsu i Dejmsu daje naziv Podsvest". Mi se ovde iskljuivo bavimo ispitivanjem one svesti koja se tretira u romanu; no potrebno je da objasnimo razliku izmeu svesti i podsvesti, koja se nikad ne moe dati ve samo naslutiti. Nita nije tee objasniti nego pod svest. U stvari, mnoge osobe ak pobijaju njeno postojanje, iako se za nju znalo, u veoj ili manjoj meri, jo veoma davno. Nju nije otkrio Frojd, kao to neki tvrde. Uenja moderne psihologije pokazuju (i mi se u to svakodnevno osvedoavamo u linom ivotu, ako znamo kako da je posmatramo) da se podsvesni doivljaj obrazuje u nama samima i da nae svesne odraze mogu da tumae samo oni koji su naroito upueni u taj posao. Nama samima se samo povremeno daje mogunost da je nazremo. Podsvest se moe tumaiti samo preko onih misli i fantazija koje unosimo u svest. Smatram da se za ovo tvrenje mogu posluiti sledeim primerom. Na Univerzitetu u Harvardu postoji jedno neobjavljeno pismo koje je 45

Henri Dejms napisao 1884. U tom pismu on obeava uredniku asopisa The Atlantic Monthly roman u nastavcima za 1885. godinu. Meutim, u tom pismu, koje je sasvim sigurno pisano 1884, Dejmsu se triput omakla ista greka pri pisanju: napisao je 1865. umesto 1885. kao godinu za koju obeava roman u nastavcima. Da mu se ta greka potkrala jedanput, mogli bismo je pripisati njegovoj nepanji; ali poto mu se potkrala tri puta, a on je ni posle toga nije ispravio, znai da je 1865. godinu podsvesno zamenio za 1885. i da uopte nije bio svestan toga. Iskljuujem mogunost da je to uinio u svesnoj nameri, poto nije imao opipljivog razloga da tako neto uini u jednom ozbiljnom, poslovnom pismu. Prema tome, omaka pera je jasan znak njegove podsvesti. Mogli bismo izneti koliko god hoemo teorija zbog ega je dolo do ove omake; ali jedino to moemo sa sigurnou rei jeste to da je neki deo Dejmsove podsvesti nagnao njegovu ruku da napie pogrenu godinu, i to ne jednom, ve tri puta godinu koja ga samo za dva decenijuma razdvaja od one koju je hteo da napie. Ono to je zabeleio vie nije podsvesno, poto se moe videti i prepoznati; 1865." je znak pomou koga otkrivamo neki elemenat dejmsovske podsvesti. Ukratko, podsvest se ne moe izraziti u svom podsvesnom obliku, jer je jasno da je taj oblik podsvestan. Da podsvest postoji, moemo jedino zakljuiti po simbolima koji se javljaju u vidu svesnih izraza dotine linosti, kao to su snovi kojih se seamo, fantazije, ili omake pri govoru ili pisanju. Stoga, kad Diarden govori o oblasti koja je najblia podsvesti", on stvarno misli na onu perifernu oblast izvan sredinog toka misli, u kojoj se mi ne nalazimo stalno, a koja je oreol" ili "obrub" utiska, kako je to nazvao Vilijam Dejms. Takvom upotrebom rei podsvest" Diarden samo stvara zbrku. I to nas odvodi u oblasti koje se jedino mogu preneti nekim pomonim, simbolikim, ali jo svesnim oblikom. 2 U poetku se termin unutranji monolog" upotrebljavao naporedo sa terminom tok svesti". U svojoj kritikoj studiji o Dojsu Hari Levin se izjasnio za ovaj prvi, tvrdei da je unutranji monolog" podesniji za kritiku analizu nego apstraktniji tok svesti". Nijedan od ova dva termina ne obuhvata sve sluajeve; i jedan i drugi mogu se upotrebi ti kao uslovni kritiki termin; no mora se priznati da re monolog", zbog svoje asocijacije sa pozoritem, ima odreeno knjievno i dramsko obeleje, koje ne prenosi pojam stalnog kretanja. Tradicionalni monolog u svom prvobitnom grkom smislu znaio je razgovor sa samim sobom" linost iznosi sluaocima logine i sreene misli. Te misli su selektivne, ak i kad predstavljaju uzgredno razmiljanje ili sanjariju, i daju se nezavisno od spoljnih pod-streka. Hamletov monolog Biti il' ne biti", kad se ita izvan konteksta, ne kae nam nita o atmosferi koja ga okruuje niti o onom to on moda ulno doivljuje u asu kad govori. Njegov monolog ih solilokvijum odraava i izraava njegovu unutranju napetost, sukobe u njegovom uznemirenom duhu: njegove odmerene misli ve su preiene iz toka svesti u koji mi, u ovom sluaju, nemamo pristupa, jer su osloboene svih drugih primesa. Kad bismo nainili pasti od ekspira i Dojsa i u njega hteli da umetnemo neke primese, verovatno bismo dobili neto suprotno od onog to su ekspir i Dojs nameravali da kau; to bi nam ovde moglo posluiti kao ilustracija: 46

Biti il' ne biti! To je pitanje. Duh ubod savesti; iibao me je! Kakav je to zadah? prake, strele, ah svirepa Obesna sudbo. Bam! Ko to zvoni posmrtno zvono? Uslovljenost neizbena. Spavati Moda sanjati; da, tu je vor.

Ovo vie nije onaj Hamlet utonuo u razmiljanje: ovom Hamletu misli nailaze pomou asocijacija: uspomena na oev duh podsea ga na grizu savesti zbog unutranje krivice; seanje na kaznu iz detinjstva moda je u vezi sa oseanjem line krivice. Zatim osea neki neprijatan miris, ali njegova misao skae sa ovog na prake i strele svirepe obrte ljudske sudbine, a brujanje zvona provaljuje u tu misao. Sa zvona mu misao poleti na neizbenu uslovljenost vidljivog sveta i na blaenstvo sna koji brie vidljivi svet i dolazi na mesto snova. Jednom rei, na pasti je monolog kome smo dodali direktne, verbalno izraene asocijacije i ulne utiske. Rei unutranji monolog" neadekvatno opisuju fluidno i nesreeno stanje misli koje, kao to smo pokuali da pokaemo, moda postoje u Hamletovoj svesti. Opisne rei tok svesti" izgledaju podesnije. Judin O'Nil je, u udnoj meuigri, verovatno pod uticajem Dojsovih dela, pokuao da na pozornicu uvede tok svesti. U reiji amaterskog pozorita Gild (the Theatre Guild) linosti u komadu govorile su glasno kao obino, ali kad su glasno izraavale i svoje misli, sluile su se drukijom intonacijom. I im bi misli poele da se izraavaju, cela bi se radnja smesta zaustavila i zamrzla. Meutim, O'Nil se tu samo posluio osvetanom upotrebom govora u stranu" iz starih komada, ili nizom monologa. Komad poinje Marsdenovim ulaskom na pozornicu. On naglas izgovara rei Poekau ovde, Meri", i zatim nas pisac uvodi u njegove misli:
Kako je savreno jedinstvena ova profesorova luka!... Puritanski klasina.... ovo se Nova Engleska susrele s Grkom!... Ve godinama nije napisao ni jednu novu knjigu... koliko mi ono bee kad sam prvi put doao ovamo?... est... sa ocem... otac... kako mi je izbledelo njegovo lice!... poeleo je da govori sa mnom pre no to e izdahnuti... bolnica... miris jodoforma u sveim hodnicima... leto arko... sagnuo sam se... glas mu se gubio negde daleko... ne mogoh ga razumeti... koji je sin ikad razumeo?... ili je suvie blizu, ili suvie rano, ili suvie daleko, ili suvie kasno.

U ovom su odlomku asocijacije misli iznete prilino loginim redom; to to nam se daje u sutini je lanac seanja koji ne remete ni spoljnji nadraaji ni periferna misao. Ovo se moe nazvati unutranji monolog". No moramo priznati da je O'Nil, svejedno kakve kritike termine upotrebili za njegov eksperimenat, izgleda stvorio kod gledalaca iluziju da uestvuju u psihikom ivotu njegovih linosti. Ne treba da se gubimo u traenju odreenih definicija etiketa, niti da ove vrsto vezujemo za izvesna dela koja je lake opisati nego na njih prilepiti etikete. Termin unutranji monolog", prema tome, postaje koristan naziv za izvesna dela umetnike proze sa dosledno sprovedenom subjektivnou, koja su pisana sa jedne take gledita. U njima sam pisac ograniava tok svesti, a nas stavlja "gotovo potpuno u sredite" misli samih linosti u ono sredite u kome se misao ee slui reima nego slikama. Da bismo mogli razumeti probleme koji se tiu i pisca i itaoca, treba da se vratimo na Diardenov 47

pionirski pokuaj. Iz njega moemo mnogo ta nauiti o psiholokom romanu naeg doba.

Glava V EKSPERIMENAT JEDNOG SIMBOLISTE

Kad itamo roman Les lauriers sont coupes, koji je Stjuart Gilbert u svom prevodu nazvao We'll to the Woods No More (Neemo vie u ume), postaje nam jasno u kojoj je meri Eduar Diarden post factum proirio svoju definiciju unutranjeg monologa". Iz romana dobijamo utisak da je Diarden doao do svoje definicije kako itajui Dojsa tako i ponovnim itanjem svog romana. Odbacivi ovaj roman kao slab i beznaajan, kritiari su prevideli posebni istorijski znaaj dela i izgubili iz vida koliku svetlost ono baca na pisca u 48

njegovom nastojanju da prikae strujanje misli. Preporuujui ovu knjigu Valeriju Larbou, Dojs mu kae da e se ve od prvog retka u knjizi nai prikovanim u svesti protagoniste". Larbo navodi Dojsove rei: Ba to neprekidno otkrivanje njegovih misli, koje zamenjuje uobiajeno objektivno pripovedanje, daje nam sliku njegovih postupaka i doivljaja." Cela je knjiga direktan govor junakove svesti. Diarden je uvideo da e morati da stvori utisak da misli nasumce uleu u svest junaka ako hoe da da iluziju kretanja misli. S druge strane, on se stalno borio sa problemom postavljanja scene i razvoja radnje. Zamislimo da sa Diardenovim junakom ulazimo u restoran (kao to emo kasnije i sa Dojsovim Leopoldom Blumom). Njegovo nam ime jo nije poznato. Ono e nam se postepeno otkrivati na potonjim stranama knjige. Saznajemo da te blage, tople aprilske veeri u Parizu on ima sastanak sa nekom glumicom; da se radnja dogaa 1887, jer na prvim stranama jedan prijatelj kae junaku romana da namerava da gleda komad Ruj Blas to isto vee, u Francuskom pozoritu, i tim povodom junaku pada na pamet ova misao: Zamislite da neko eli da gleda Ruja Blasa u 1887. godini!" Znamo da je toplo, blago aprilsko vee, jer Diardenov junak, prilino blagovremeno, razmilja o tome u poetnim paragrafima knjige.
Crveno i zlatno [ulazi u restoran], blesak svetlosti, kafana; blistava ogledala; kelner u belom; po stubovima izveani eiri i kaputi. Imam li koga poznatog ovde? Oni me tamo posmatraju kako ulazim; onaj mravko sa dugim zaliscima izgleda kao neki dostojanstveni otac. Stolovi svi zauzeti, gde da sednem? Prazno mesto tamo dole, sjajno, moj sto; zato da ovek nema svoj sto? Nije mi jasno zato se Lea tome smeje. Da, gospodine? Kelner. Sto. eir na vealici. Da skinem rukavice; da ih spustim nehatno na sto, pored tanjira; ili da ih stavim u dep od kaputa? Ne, na sto; ba takve sitnice i odaju ovekov stil. Da okaim kaput; da sednem; tako; stvarno sam bio premoren. Da, ipak u staviti rukavice u dep.

Ova scena ima svoj pandan mnogo sloenije pisan u Ulisu. Za ovaj se unutranji monolog moe samo rei da je primitivan", no i pored toga odraava stvarnost u dovoljnoj meri. Dodue, nije ba sasvim ubedljivo da bi neko ko je zaokupljen svojim mislima neizostavno unosio u sredite svoje svesti sto, eir na vealici, ili skidanje rukavica; sve bi to gotovo automatski registrovao svako ko je ve vie puta skidao rukavice i veao eir na mnoge vealice u mnogim restoranima. Sa ovim ogranienjem, moramo priznati da su takve misli razumljive kod linosti kojoj je mnogo stalo da ostavi dobar utisak na ostale goste. U okvirima verodostojnosti u romanu, misli kelner, sto, eir na vealici, rukavice izgleda da slue kao ekvivalenat za scenska uputstva u pozorinom komadu, a junak se pojavljuje kao glumac iji je svaki pokret unapred sraunat. Pravu sliku stvarnosti dobili bismo da je Diarden beleio pojedinosti istovremeno i onim redom kako su se one javljale u svesti njegovog junaka, i to ne na govornom planu. Diarden unosi u monolog ne samo ova scenska uputstva" ve i svoje opise scene. Na poetku knjige:
Izbija est, as koji sam oekivao. Ovo je kua u koju treba da uem, u kojoj treba da se s nekim sastanem; kua; predsoblje; hajde da uem.

A poto je uao u kuu: 49

Stepenite; prve stepenice. A ta ako je otiao rano; ponekad izlazi rano; ali ja moram da mu ispriam ta mi se danas dogodilo. Prvo odmorite; iroko, svetlo stepenite; prozori.

Jedina nedeskriptivna misao, i zaista jedina prava misao u ovom odlomku, u kojoj ima neke logike na verbalnom planu jeste: A ta ako je otiao rano." itaoci mogu lako da primete kako Diarden manevrie da bi ostao u okviru svesti svog junaka dok nastoji da itaocu saopti podatke koje u konvencionalnom romanu obino daje sveznajui pisac. Negde u sredini knjige taj pokuaj propada. itaoci jo uvek nemaju ljubavnu istoriju glavne linosti i glumice. Oseajui potrebu da do kraja saoptava svaku pojedinost, Diarden na svoj tekst kalemi delove u kojima Danijel Prens (tu ba i doznajemo za njegovo ime) ita pisma svoje dragane. Iz njegove ljubavne prepiske saznajemo koliko je sujetan i kako ga glumica pravi budalom. Saznajemo i da ga ona neodoljivo privlai. Ne smemo dozvoliti da nam pievo neveto pripovedanje odvrati panju od pozitivnih elemenata u romanu. Iako u poetku gubimo strpljenje i oseamo da je Diarden. hteo-ne hteo napravio papazjaniju od slika i rei u Prensovoj svesti, malo-pomalo pripovest nas ipak zaokuplja i privlai izvesnom drai i neizvesnou koju je Diarden stvorio u nama neizvesnou da li e te noi Danijel Prens uspeti u svom ljubavnom pohodu. Imamo veoma stvarno, ak intenzivno oseanje da se nalazimo u Parizu 1887; oseamo blagost veeri po bulevarima, tumaramo sa Prenisom u cilindru i rukavicama, svesni smo njegove nesigurnosti, zajedno s njim buljimo u devojke, palimo svecu u njegovoj oblaionici, i gotovo na svom licu oseamo svezu, hladnu vodu kojom se on umiva. I najzad, stojei s njim na balkonu oseamo da nas zahvata atmosfera njegovog duha i njegovih sanjarija:
Naslanjam se na balkon, nadnosim se nad prazninu prostora; duboko udiem veernji vazduh, neodreeno svestan te lepote napolju sve tamnije, meke, izgubljene udaljenosti vazduha, sve lepote ove noi. Sivo-crno nebo, tu i tamo preliveno plavetnilom, a zvezde majune kao drhtave kapi vode, vodenaste zvezde; svuda unaokolo magliasto bledilo nebeskog svoda; tamo preko vrsti mrak drvea, a s one strane crne kue sa osvetljenim prozorima; krovovi, garavi krovovi; ispod, nejasne konture vrta; zidovi haotino isprepleteni, i sve ostalo; crne kue sa osvetljenim prozorima; iznad mene, nebo, prostrano plaviasto, proarano prvim zvezdama; u vazduhu blagost, ni daka vetra, vazduh zagrejan dahom prvih majskih dana. Ima neke topline, blagog milovanja u kadifastom vazduhu ove noi; tamo dole drvee mrana mrlja pod sivo-plavim krugom neba to se osulo drhtavim svetlostima; a neodreene senke lebde u ovom vrtu noi.

Ovo moda pre lii na opis nekoliko slika nego na misao. Kako bilo, odlomak je evokativan i za nas stvaran, jer smo se do ovog mesta u knjizi sasvim odreeno nali u svesti Danijela Prensa. Posmatramo sa Prensom sa njegovog balkona: vidimo stvari onako kako ih on vidi Malo-pomalo lik glumice (u Danijelovoj svesti i naoj) izrasta iz noi:
Vidim tvoju lepotu i ljupkost; kako si boanski ljupka u pokretima, kako je ravnomerno gibanje tvog tela; i mazni koraci po zastirci kraj stola sa cveem, u tvojoj divnoj, utoj sobi, da, mazno hoda po raskonoj cvetnoj mekoti gibajui

50

se sad na ovu sad na onu stranu, bledo se smei, tvoje lice belo kao slonovaa, uokvireno nestanim zlatom, smei se, i lagano njie dok prolazi preda mnom; laka ti se haljina od bledoutog muslina obvija oko tebe, mrekajui se tamo gde ti se traica zalepra, u naborima muslina ocrtavaju ti se grudi, ruke, noge, ari tvog mladog tela; tvoje se usne jedva pokreu; draga, tako te volim. Visoke senke drvea penju se put neba, sva vie i vie; a ti moja, sva moja, kao treperava svetlost med bledim senkama, osmehuje se, prirodna, draga i dobra.

Iz ovih odlomaka jasno se vidi da Diarden, simbolista i prijatelj Malarmea, piui roman koji je projekcija simbolistike teorije prenoenje trenutnosti doivljaja u stvari pokuava da konkretnom izrazima zabelei ulne opaaje svog junaka, koji se obino ne mogu izraziti na govornom planu. S malim izuzetkom, rei koje on upotrebljava ne obiluju slikama niti su iznijansirane, ve su neposredne i konkretne. Iako knjiga nije bogata metaforama, koje se obino smatraju sastavnim delom simbolistikog izraza, izgleda da se pisac ipak uputa u neku vrstu impresionizma. Prizor koji Danijel posmatra sa balkona, odraen u njegovoj svesti, podsea na impresionistiku sliku. Moda je jedini nagovetaj simbolizma u ovom odlomku Danijelova metafora za zvezde, drhtave kapi vode". Jedan drugi odlomak vie se pribliava onom to mi nazivamo tok svesti nego onom to nazivamo unutranji monolog. U toploj glumiinoj sobi, sa njenom glavom na svom ramenu, mladi junak tone u sanjarenje koje ga dovodi dio ivice sna. Moda on vie voli da sanjari o glumici nego da joj se udvara:
Ovo je njeno telo; talasanje njenih grudi, mirisavost njenog tela; oh, divna aprilska noi!... Uskoro emo se voziti zajedno... po sveem vazduhu... izai emo... za koji asak... one dve svetiljke... po bulevarima... Ja volim svoje urke i ovce, ali, oh, tebe ponajvie... Ona ulina devojka bestidnih oiju i crvenih usana... soba, visoki kamin... trpezarija... moj otac... svi zajedno, nas troje, otac, majka, ja... zato je majka tako bleda? ona me posmatra... veeraemo, da, u vrtu... slukinja... donesi sto... Lea... postavlja sto... otac... vratar... sa pismom... pismo od nje?... hvala.... amor, mrmljanje, nebo se die, sve vie i vie.

U ovom romanu ponovo uviamo da moramo itati na dva plana svesti: ako nam uspe da se identifikujemo sa Danijelom Prenisom, onda moemo da se vozimo s njim u koijama pored te lepotice; ali istovremeno donosimo i sud o njemu odvojeni od njega, procenjujemo ono to on kae, i posmatrajui ga spolja vidimo kolika je budala. On je linost koju i oseamo i vidimo; primeujemo da je opijen samim sobom i padaju nam u oi njegova sujeta i njegove iluzije; oseamo i Pariz oko njega, rano i blago prolee, svesni smo da se sve to ne deava u nae vreme. Prelistavajui ponovo knjigu otkrivamo da smo pri povest doiveli i pored svih njenih neloginosti: roman nam je doarao atmosferu, stvorio jedan lik, dao nam gotovo nelagodno oseanje vremena, zagolicao nau panju blagom radoznalou: da li e Danijel Prens uspeti u svom ljubavnom poduhvatu te noi 1887. godine ili e ga glumica ponovo odbiti? Svaki prikaz ovakvog romana predstavlja usklaivanje raznorodnih elemenata pripovesti. I ba u mojoj svesti su ispreturane misli, date bez hronologije, dobile izgled nekog reda. itajui ovaj roman, oslukujui unutranji monolog Danijela Prensa treim uhom, ja sam roman napisao iznova. Pitanje koje sad treba da se postavi glasi: Da li e svi itaoci itati ovakve romane na slian nain? 51

Glava VI ITAOEVA VIZIJA

Da li e svi itaoci itati ovakve romane na isti nain? Ovo pitanje je od bitnog znaaja za nae ispitivanje. Kod Prusta imamo nekoliko izvrsnih stranica o itanju romana. U stvarnom ivotu, kae on, ljudi su i suvie neprozirni, i suvie predstavljaju fiziku masu, i suvie su mrtva teina koju na senzibilitet nema snage da 52

podigne". Ljudi iz knjiga, pak, lake se asimiluju. Kako ljude, u ivotu ili u knjigama, doivljujemo i razumom i oseanjima, zamiljene linosti mogu biti mnogo stvarnije nego stvarne linosti, jer smo ih mi usvojili, poto se one odigravaju u nama". I Prust dalje kae:
Kad nas je pisac ve jednom doveo u to stanje, u kome je, kao u svim potpuno duhovnim stanjima, svaka emocija udesetostruena, stanje u kome e nas njegova knjiga uznemiravati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji, i mnogo trajniji u naem seanju od onih koje sanjamo spavajui, tada on u nama, u jednom satu, oslobaa sve radosti i alosti ovog sveta, od kojih bi nam samo za poneke bile potrebne godine i godine naeg stvarnog ivota da ih saznamo, a one najotrije i najintenzivnije nam se ne bi nikad ni otkrile, jer bi nam sporost sa kojom se one razvijaju u ivotu onemoguila da ih uoimo.

Tako je Prust, kao i Henri Dejms pre njega, otkrio da pisac romana moe ne samo da prikazuje ivot ve moe i da ga kreira za itaoca itaoca koji je dovoljno paljiv i osetljiv da doivi ono to ita. Treba povui znaajnu razliku izmeu materijala koji veina italaca moe shvatiti u jedinom romanu i onog dela romana koji stvarno postaje deo naeg vlastitog stanja duhovnog snivanja. Svi mi itamo iste rei u knjizi i iz njih izvlaimo slian smisao; na intelekt pojmi one bitne elemente, sadrinu i podatke koje nam pisac daje; raspravljamo o knjizi sa nekim drugim itaocem i potpuno se slaemo u pogledu onog to pripovest saoptava. Ali jedno pitanje stalno se ponavlja: da li doivljujemo knjigu na isti nain? Koliko je ljudi osetilo uas proitavi neku priu o duhovima, kao to je roman U rvnju, da bi se posle iznenadili kad bi otkrili da neki drugi italac nije mogao ni da je proita do kraja"? Koliko je italaca prolilo istinske suze nad nekom beznaajnom romantinom knjigom za koju su znali da je nestvarna, dok su se drugi samo nasmejali i slegnuli ramenima? Izmeu proitane i prooseane knjige nalazi se sva ona razlika u miljenju koja deli itaoca od itaoca, kritiara od kritiara. Retko koji italac moe podjednako da doivi roman i intelektom i oseanjima. Pa ipak, veina pisaca pie svoja dela upravo radi oseanja, bar toliko koliko i radi intelekta. Ovo naroito vai za moderni psiholoki roman koji je karakteristian po tome to nam prua podatke zbrda-zdola. Od nas se oekuje da proniknemo linosti, izvodimo zakljuke iz podataka kako ih dobijamo i da u isto vreme sami doivljujemo to to itamo. To znai mnogo oekivati od itaoca i to objanjava zato su susreti izmeu pisaca i italaca (u knjizi) toliko raznoliki i protivreni. Kritiki nastrojen italac koji knjigu prima intelektom, a nije nita osobito osetio pri itanju, dobija samo informativnu predstavu o njoj. On e umeti da prepria sadrinu, da kae koliko koja linost ima godina ili da opie kako ona izgleda, da raspravlja o loginosti prie, no njegovo e prianje biti prilino nezanimljivo iako moda isto toliko precizno kao brojke u nekom statistikom dokumentu. Drugu krajnost predstavlja italac koji je proosetio svaku stranu u knjizi, ali nije kadar da nam povezano izloi podatke, i srean je ako moe da nam dovoljno jasno opie (to nikad nije lako) ono to je pri itanju doiveo. 1 Osvrnimo se na iljate krovove Doroti Riardsonove, prvu svesku ili 53

glavu" Hodoaa, njenog romana u dvanaest svezaka.32 O itavom delu miljenja su krajnje podeljena neki itaoci dre da se ono ne moe itati, i da je nemogue", dok se drugi njime oduevljavaju. Bilo da smo u stanju da ga itamo ili ne, moramo priznati da ono zauzima pionirsko" mesto u istoriji romana dvadesetog stolea. Doroti Riardson se prihvatila tekog eksperimenta, koji je, u tehnikom smislu, bio moda tei nego Prustov: kao i njen francuski savremenik, ona je postavila itaoca u svest samo jedne linosti i sa velikom postojanou u svom cilju drala se svog zadatka sve dok ga nije izvrila. Svih dvanaest glava" iskljuivo se bave hodoaem svesti Mirjame Henderson, poev od njene mladosti pa do srednjih godina. ini mi se da bih, u ovoj fazi naeg ispitivanja, najbolje mogao da razmotrim celokupno pitanje itaoevog odnosa prema subjektivnom romanu ako se posluim linim iskustvom. Prvi put sam itao iljate krovove pre dvadeset godina i osetio da ne mogu da se zainteresujem za Mirjam Henderson kao ni za njene emocionalne doivljaje u nemakom internatu u koji je dola da predaje engleski. I zaista, ova knjiga me je tako obeshrabrila da ostale nisam ni itao; inilo mi se da je veliki nedostatak knjige bio u tome to je Doroti Riardson izabrala i suvie nezanimljivu svest za svoj eksperimenat. Kad sam se posle dvadeset godina vratio na iljate krovove ponovo sam osetio da mi interesovanje poputa. Pisac me je uvlaio u svet brbljivih ena, i ja sam na silu itao svaku stranu. Junakinja mi se uinila nezrela i potpuno neinteresantna. Iz poetka sam je zamiljao kao izrazitu puritanku viktorijanskog tipa od, recimo, dvadeset pet godina, koja je upravo spakovala svoj veliki putniki sanduk i uz svu pompu viktorijanskog ispraaja polazi na prvu dunost, na Kontinent, u jednu nemaku kolu u Hanoveru. Stekao sam utisak da je starija osoba uprkos njenom mladalakom dranju, to se i potvrdilo kad sam posle nekih pedeset strana proitao Mirjam se ukoeno uspravi na stolici namesti cviker i u oajanju naredi da se iznova pone sa itanjem". Meutim, ovu Mirjam sa cvikerom nije bilo lako povezati sa onom Mirjam koja se sve vreme pojavljivala u knjizi kao udljivo stvorenje, as odmereno i ozbiljno as ivahno. Gotovo posle sto stranica odjednom sam naiao na ovu (za mene) zapanjujuu reenicu: ak ni sa ovim devojkama nije mogla da izie na kraj, a bilo joj je blizu osamnaest." Mirjam, koja nosi viktorijanski cviker, nema jo ni osamnaest! (Ona puni osamnaest i prvi put nosi punu na poetku druge sveske, u Ustajalim vodama.) Tako sam se u svom sudu o prvoj svesci poveo za pogrenim utiskom koji su na mene ostavili cviker, veliki putniki sanduk i odraslo" dranje Mirjame Henderson. U jednom konvencionalnom romanu bih ve u poetku saznao za Mirjamine godine. Potpuno bih razumeo ona raspoloenja devojatva, cvrkutave scene opisane na prvim stranama, koje su me podsetile na romane Lujze Mej Olkot, kao i optu egzaltiranost ponekih odlomaka njenog unutranjeg monologa. Meutim, slika koju sam dobio bila je zamuena, zato to sam roman itao bez podeenog fokusa. tavie, ak i kad mi je postalo jasno da Mirjam nema jo ni osamnaest, potpuno dejstvo ovog otkria nije mi odmah dolo do svesti. To je bio postepen proces koji je zahtevao sporo podeavanje mog vlastitog duhovnog cvikera. Vraajui se na stranice da
32

Naslovi ovih svezaka su: iljati krovovi, Ustajale vode (Backwater), Sae (Honeycomb), Tunel (The Tunnel), Meuvreme (Interim), Zastoj (Deadlock), Pod krunim svetlostima (Revolving Lights), Klopka, Oberland, Praskozorje (Dawns Left Hand), Jasni vidici (Clear Horizon), Dimpl Hil.

54

ponovo otkrijem ono to sam doiveo kao italac, naiao sam na scenu, onu znaajnu scenu u kojoj je knjiga, do tada beivotan list hartije u mojim rukama, odjednom postala iva stvar, i delo koje sam ranije primao intelektom i smatrao dosadnim sada se ispunilo oseanjem i ivotom. To se dogodilo kad sam ponovo uzeo da itam izvesne odeljke knjige u svetlosti ove nove slike o Mirjami. Scena koja je tako neobino izmenila moj odnos prema knjizi jeste ba ona scena u kojoj Mirjam, sva razdragana, pevui idem u Po-po-po-meraniju" i uleti u kolsku dvoranu i tu, pored prozora, zatie vajcarskog pastora Lamana. Vi ste vee-oma veseli, gospoice", kae joj on. Ona reaguje onako kako mi oekujemo: mukarci joj se sviaju, ali ona ih se i plai. Dopada joj se pastorova topla crna muevnost", ali neto je u njemu istovremeno i udaljuje tako da ona utivo porie da je vesela. Pastor joj se obraa blagim glasom i izmeu ostalog kae da mu se svia engleska pesmica:
Uzorano malo polje I enicu dobre volje, I velika blaga.

Mirjam se kao zagleda u bledog, demekastog oveka nasmejanih oiju. Ona je ve videla vrt i polja, sobu obasjanu vatrom iz kamina, malu nasmejanu enu gde hitro posluje po kui... i pastora Lamana u zaelju. Dovodilo je do besa da je neko smatra da ona pripada svetu krotkih enica, koje na mig malih ljudi mogu da postanu dobroudne supruge. Naterae ona njega, uvidee on da ona uopte ne priznaje da ima takvih dobroudnih ena. Osetila je da joj se pogled zaustavio na njemu i zaelela je da ga skrene i da se sama povue. Ali pastor najednom menja predmet razgovora.
Zato nosite naoare, gospoice?" Glas mu je bio pun neke blage enje. Imam jak kratkovidan astigmatizam", izjavi ona skupljajui note i oseajui svoje reci kao male ekie na bledom, okruglom licu to ga je sad videla u novoj svetlosti. Boe blagi... ko zna da li su vam naoare stvarno potrebne... Mogu li da ih pogledam?... Pomalo se razumem u njih." Mirjam skide cviker koji joj je bio priljubljen uz nos i poto mu ga dade, zabrinuto ga posmatrae s notama u ruci. Vid joj je bio upola slabiji bez naoara i ona je jedva nazirala pored sebe tu personifikaciju znanja u crnom kaputu, koja eto hoe da joj pomogne. Nosite li ih uvek otkad?" Jadno dete, jadno dete, morali ste proi kroz celu kolu s takvim nesrenim vidom... da vam vidim oi... okrenite se malo prema svetlosti... tako." Stojao je blizu nje i onako krupan prouavao njen mutni pogled. "Osetljive su i na svetlost. Bili ste vee-oma, vee-oma plavj kao dete, jo vie nego sada, zar ne, gospoice?" Na guten tag, Herr Pastor." Vedri glas gospoice Faf odjeknu sa malih vrata. Pastor Laman ustuknu.

Tu mi je knjiga odjednom oivela, ne samo zbog dramatinosti ovog trenutka, zbog susreta izmeu jedine odrasle devojke iz Engleske i blagog, oinskog pastora, vajcarca, ve i zato to se na neki nain neko oseanje oslobodilo i na stranici u knjizi i u samom meni. ta je izazvalo ovu neobinu 55

pramenu i zato sam sad bio u stanju da vidim Mirjam, uionicu, da ujem pastorov akcenat, da se saalim na nju zbog njene kratkovidosti i nelagodnosti koju je oseala u drutvu mukaraca? Vratio sam se na druge odlomke. Mirjam je sad svuda bila stvarna, opipljiva; strane koje su mi pre bile dosadne oivele su novim ivotom. Uzeo sam da itam knjigu od poetka. Ovog puta sam mogao da je proitam do kraja bez ikakvog oseanja dosade. Bilo je tu finih preliva oseanja i trenutaka koje junakinja doivljuje sunevi zalasci, oluja, atmosfera hanoverskih ulica, krutost gospoice Faf, veernje muziciranje, ustreptalost mladih devojaka u koli sve to je ranije izgledalo besmisleno, sad je imalo svog smisla, iako u knjizi nema nekog naroitog dogaanja i sve to se dogaalo predstavljalo je obine zgode u jednoj devojakoj koli, kao to su pranje kose ili razgovori o mladiima. ta se desilo? Bilo je vano to razumeti. Kad sam stao da pretraujem po svom seanju ne bih li se prisetio kako sam nekad prvi put itao knjigu, uinilo mi se da sam je poeo itati borei se protiv Doroti Riardson: ona je htela da se ja saivim sa sveu jedne mlade osobe i to mlade ene a ja to nisam bio u stanju. Nisam mogao da usvojim taku gledita" koju mi je ona nudila, stanovite koje je zahtevalo da se sa junakinjom identifikujem vie no to je to bilo u mojoj moi ili u moi mnogih mukaraca, njenih italaca. Svakako da je jednom mukarcu mnogo lake da se sazivi sa sveu Danijela Prensa koji odlazi na sastanak sa glumicom nego da se sazivi sa sveu mlade udljive Engleskinje u nemakom internatu. Epizoda sa pastorom Lamanom dala mi je klju. I kad sam je paljivo prouio, shvatio sam ta se dogodilo: konano sam razumeo knjigu poto sam kroz Mirjamine oi video pastora. Ona mi ga je otkrila, a ja se onda mogao identifikovati sa njim. I mada ga mi vidimo samo kroz njene oi, meni je kao mukarcu odjednom bilo moguno da osetim kako stojim ispred plavokose Engleskinje i ispitujem njenu kratkovidost. I kao to je Prust primetio, poto se one odigravaju u nama", Mirjam je sad za mene postala stvarna i ostala stvarna. I u tome je sva alhemija. Najzad sam mogao da je doivim onako kako je to Doroti Riarson bez sumnje elela: kao kratkovidu mladu Engleskinju, koja u izvesnom periodu od marta do juna iz viktorijanskog Londona biva presaena u nemaku kolu, koja se osea tuom meu Nemcima, ije se raspoloenje menja od veselosti do krajnje potitenosti, i koja sa poveanom osetljivou, svojstvenom mladosti, pokuava da se priblii svojoj okolini, doivljuje snane emocije u kontaktu sa devojkama u koli, i osea nesigurnost u svom stavu prema mukarcima. Opti utisak knjige i ono to sam osetio prilikom ponovnog itanja kao da me je pribliilo stvarnosti koju je Doroti Riardson nastojala da stvori. 2 Doao sam do tog iskustva kao istrajni i studiozni italac. Meutim, nikako mi nije bilo jasno da li u na osnovu njega moi da izvedem neki opti zakljuak. Zato sam smatrao da bi bilo korisno uti miljenje drugih italaca. Zapazio sam kako su neki studenti, na mom Seminaru u Prinstonu, otvoreno negodovali to Doroti Riardson pokuava da ih namami u svest mlade devojke. S druge strane, na Seminaru koji sam drao na Univerzitetu u Njujorku, jedna studentkinja je govorila o Mirjaminoj svesti kao o osetljivom instrumentu" i opisala uzbuenje koje je doivela posmatrajui junakinju kroz kljuaonicu njene svesti". Jedna istaknuta engleska romansijerka kazala mi je da itanje dela Doroti Riardson ubraja meu najbogatije dogaaje svoje 56

mladosti. Jedna amerika pesnikinja objanjavala mi je kako ona nije itala knjigu kao celinu, ve stranu po stranu, pratei Mirjamine emocije, njene ulne i opaajne doivljaje. Jednom sam u kui neke druge pesnikinje naiao na romane Doroti Riardson; u elji da nastavim svoje ispitivanje upitao sam je ta su joj ti romani pruili. Bez oklevanja, ona je kratko i jasno odgovorila: Intenzitet." Prema tome, jedini opti zakljuak koji bi mogao da se izvede jeste to da u romanu koji se slui unutranjim monologom, kao to je sluaj sa romanima Doroti Riardson, pisac postie uspeh samo onda ako itaocu poe za rukom da se unekoliko poistoveti, ili uspostavi neki odnos, sa jednom jedinom sveu koju mu knjiga prua. Pretpostavljam da za mnoge itaoce problem lei i u tome to oni oseaju potrebu da delo sagledaju u celini, a to je moguno postii tek kad se povezu svi raznorodni podaci. Dozef Frank je ba na to i mislio kad je primetio da se romani toka svesti ne mogu itati" u obinom smislu rei, ve da se mogu samo proitavati. Prilikom ponovnog itanja mnogo vie saznajemo o onome to smo shvatili iz prvog, koje nije bilo toliko pravo itanje knjige koliko istraivanje njene sadrine. Ovo miljenje moramo primiti sa izvesnom ispravkom da bismo obuhvatili iskustvo one dve pesnikinje, koje su u pravom smislu proitale knjigu i nisu oseale potrebu za ponovnim itanjem. One verovatno nisu morale da shvate Mirjamine doivljaje u kontinuumu poto je pesnik kadar da se usredsredi na kakav cvet, drvo, pticu ili oblak, da u svakom od njih otkrije lepotu, i da od svakog naini potpunu celinu. Ili, da se vratimo metafori toka, on moe da plovi tokom svesti i vidi samo ono to se u datom trenutku nalazi u tom toku, i da pri tom ne mora da se osvre na ono to je prethodilo niti da zna koji pravac tok svesti uzima. 3 Doroti Riardson nije ostavila nikakve teorije o svom knjievnom radu. Sam eksperimenat bio je dovoljan. U jedinoj svojoj izjavi ona je izrazila nezadovoljstvo zbog termina "tok svesti", tvrdei da se on meu korisnim etiketama, izmiljenim za potrebe knjievne kritike, jedini izdvaja po svojoj potpunoj besmislenosti". Tom prilikom obrazloila je svoju koncepciju o stalnom kretanju doivljaja, a to se u stvari svodi na opis onog to je pokuala da da prikazujui Mirjaminu svest:
Svest" moe biti, ili postati, bilo ta, poev od sva-tarnice do ludnice. Ona moe bez prekida oscilirati ili se manje-vie ustaliti. No njeno jezgro, njena svetla taka (nazovite je kako hoete, ona ima sijaset naziva), mada se od roenja do zrelosti manje-vie stalno iri, ostaje stabilna i u toku celog ivota sebi dosledna.

I ona je svoj roman odista izgraivala oko niza svetlih taaka" to ih je malopre pomenuta pesnikinja opisala rejuintenzitet" a Mirjam Henderson najee ostaje njegovo jezgro". I pored toga to sad mnogo bolje poznajemo Mirjam, ne treba da dozvolimo da nas to uini slepim za nedostatke knjievnog ostvarenja Doroti Riardson. Ponekad se oseamo kao posmatrai uhvaeni u klopci jedne obine ene, esto sentimentalne i zatrovane feministkinje, prilino siromane mate, koja ipak ima izuzetne svetle trenutke intuicije kojom iskupljuje mnogu dosadnu stranu. Doroti Riardson je popravila svoj stil u docnijim sveskama, no i pored toga veliki plato jalovosti okruuje onaj 57

intenzitet". Pa ipak, ona je prosekla nove puteve, prokrila nove staze, i izvrila nesumnjiv uticaj. Kad su se svih dvanaest delova Hodoaa pojavili u etiri sveske sabranih dela, 1938, ona je napisala saet predgovor. U njemu kae da je 1911, kad je poela da pie, imala da bira izmeu Balzaka i njemu slinih realista i svog savremenika Arnolda Benita, ili pisaca koji su pisali satirike romane i romane bunta. Ona je odluila da da enski roman koji bi odgovarao tadanjem mukom romanu", ali je u toku pisanja postala svesna nekog stranog bia koje u obliku posmatrane stvarnosti prvi put... ini ta hoe". Ova je posmatrana stvarnost" otkrila stotinu lica od kojih je svako, im bi se uhvatilo u gustu mreu direktnih konstatacija, pozivalo ostala lica da je opovrgnu". Ona je priznala da je od Henrija Dejmsa moda nauila kako da navede itaoca da stalno prati sukobe ljudskih snaga oima samo jednog posmatraa". Meutim, ona kae da je Gete, jo mnogo ranije, dao definiciju subjektivnog romana:
U romanu [pie Gete] treba istai misli i dogaaje; u drami, likove i radnju. Roman mora da se razvija sporo, a tok miljenja glavne linosti treba da se na neki nain dri razvoja celine.

To to je Doroti Riardson izjavila u svom predgovoru, a to je verovatno njena poslednja re o tom predmetu, nai emo u drugom obliku u Praskozorju, desetoj glavi" Hodoaa. Ona tu govori o samozadovoljnoj, sveznajuoj snishodljivosti", koju su, tvrdi ona, Dejms i Konrad otkrivali prilikom obraivanja svoje grae. inilo joj se da je Vels bio svesniji" u svom postupku, ali, primeuje ona, sve njegove knjige su duhovito korienje ideja". I dodaje: Nevolja svih romana je u onom to je izostavljeno... Diu galamu, niu se knjige ovih ljudi, jedna za drugom, kao londonski tramvaji, i ne doputaju vam da, bar za trenutak, zaboravite njih ili njihove pisce. Ono to je u tim romanima izostavljeno, ako treba da sudimo po tome to je Doroti Riardson unela u svoja dela, to su itave oblasti oseanja, dubokih sanjarija i snanih ulnih doivljaja. Promene u raspoloenju junakinje tu slue da pojaaju nau svest o stvarnosti; iz tih naizmeninih predstava trenutnog i konkretnog Mirjam konano izrasta kao zaokrugljen, mogli bismo rei, trodimenzionalan lik sve dotle dok smo u stanju da budemo uz nju i da podnesemo neke neizbene longueurs da budemo uz nju i da oseamo sa njom dok pratimo igru njene svesti.

Glava VII IZ UNUTRANJE PERSPEKTIVE

58

U knjievnom svetu Dojsov se Ulis pojavio, 1922, kao grom iz vedra neba i tada odjeknuo jo snanije nego, pre tri etvrtine veka, Gospoa Bovari, Kao i Gistav Flober, Dejms Dojs je stvorio umetniko delo planski smiljeno, na kome je godinama radio sa virtuoznim majstorstvom, u kojem je daleko nadmaio onih nekoliko svojih uitelja. Kao i Gospoa Bovari, Ulis je pisan s namerom da zaprepasti svet i nema sumnje da je delovao na celu jednu generaciju pisaca. Ako se za Flobera moe rei da je u svoj roman uneo unutranji gnev protiv buroazije, i za Dojsovo delo se moe isto tako rei da je akt osvete protiv one Irske koja je (kao to on to istie u jednom svom napadu na nju) slala svoje pisce u progonstvo. U stvari, Dojs-Dedalus, pisac koji se na knjievnim krilima vinuo preko Evrope, oterao je sam sebe u progonstvo i sluei se oruem koje je sam izabrao utanjem, izgnanstvom, lukavstvom izgradio jedan sloen lavirint: gradio ga pri svetlosti estetskih teorija, do kojih je s mukom doao u mladosti. Vie no svi drugi pisci Dojs je svojom jedinstvenom vlau nad recima uspeo da uhvati atmosferu duha. Otroumni vetak, koji je bio u stanju da konstruie lavirint, imao je i smelosti da stvori i lavirint svesti. Ono skretanje ka unutra" kod njega je prodrlo do najskrivenijih kutaka mentalnog doivljaja. Dejms Dojs je izvorite modernog psiholokog romana. 1 Svoj roman Lovori su poseeni Eduar Diarden zapoinje nesigurno i neveto, tano odreujui godinu i as radnje.
Tako se vreme i mesto stiu u jednoj taki: Sad i Ovde [cest l'aujourd'hui, c'est l'ici] ovaj sat izbija, svuda oko mene ivot; vreme i mesto, aprilsko vee, Pariz.

U Ulisu, pripremajui se psihiki za diskusiju o ekspiru, u sceni koja se odigrava u biblioteci, Stiven Dedalus razmilja:
Dri se tog sad, ovde, kroz koje sva budunost ponire u prolost.

Ove rei podseaju na Bergsonovo nevidljivo pro-ticanje prolosti, koje zagriza u budunost". Dedalus je, meutim, okrenuo misao i time stavio akcenat na sadanjost. Taj momenat, Ovde, koje postaje prolost jo dok se izgovara ili osea, Dojs pokuava da uhvati u Ulisu. Ovaj moderni ep, kako ga je Dojs zamislio, prvobitno je imao da bude novela u zbirci Dablinci. Premda po duini prevazilazi sve ostale novele u toj zbirci, Ulis je zamiljen kao jedan trenutak u celokupnom vremenu. Dojs je rekreirao ivot celog jednog grada u jednom odreenom periodu, nekih osamnaest asova 16. juna 1904, od ranog jutra do u zoru idueg dana. Istovremeno je fiksirao ovaj dan u istoriji celokupnog vremena, tako da on postaje osamnaest asova svih stolea, ta vie one venosti koja je tako izvanredno evocirana u jednoj propovedi u Portretu umetnika kao mladog oveka: on je hteo da stvori mikrokozam u kosmosu, da dohvati ono zrno peska koje u celokupnoj venosti ne predstavlja ni najmanji deli delia peane planine. Da ujemo zajedno sa Dedalusom propoved u 59

Portretu:
esto ste videli pesak na morskoj obali. Kako su sitna ta mala zrnca! I koliko je takvih siunih zrnaca potrebno za malu pregrt koju dete zahvata pri igri. Zamislite sad itavu planinu tog peska, milion milja visoku, koja se od zemlje prua do najviih nebesa, i milion milja iroku,koja dosee do najudaljenijih prostora, i milion milja debelu; a sad zamislite tako golemu masu bezbrojnih estica peska koju biste pomnoili brojem lia u umi, kapi vode u monom okeanu, perja na pticama, krljuti na ribama, dlaka na ivotinjama, atoma u beskrajnom prostranstvu vazduha: i zamislite da na kraju svakog miliona godina neka mala ptica doe na tu planinu i u kljunu odnese sitno zrnce tog peska. Koliko bi miliona i miliona vekova prolo pre nego to bi ta ptica odnela ak i kvadratnu stopu te planine, koliko eona i eona vekova pre nego to bi sve odnela? A ipak, na kraju tog beskrajno dugog toka vremena moglo bi se rei da se nije zavrio ni jedan asak venosti. I na kraju svih tih biliona i triliona godina venost bi jedva i poela.

Zar ima neeg udnog u tome to je Dojs, mladi umetnik, naavi se u toj mori vremena, vremena bez konca, pokuao da iz njega istrgne jedan jedini dan i da ga vrsto obvije ruhom rei? To je taj veliki okvir, predmet njegovog romana, u svoj osionoj zamanosti svojoj. Njegov eksperimenat je uveliko premaio rane faze subjektivnog romana. Prust i Doroti Riardson ograniili su se samo na jednu svest. Dojs ih je jednim skokom prestigao i uhvatio atmosferu duha. I on vodi svoju glavnu linost iz sveske u svesku, kao i oni, ali i uporedo sa sveu mladog Stivena Dedalusa raspreda niti druge dve svesti. A uz to nam trenutno osvetljuje i svesti mnogih drugih linosti grada Dablina: Oca Konmija iz Klongouza koji se sprijateljio sa Dedalusom pre vie godina; daktilografkinju, gospoicu Dan, koja se dopisuje sa Blumom premda ga ne poznaje lino; mladog Patrika Alojzija Dignama iji je otac sahranjen tog jutra. U ovoj knjizi ujemo mnoge ljude i pratimo tok njihovih svesti; no to gotovo uvek inimo meu tuim oima a ponajvie kroz duhovne oi Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma. U glavi sa mnogostrukim scenama Dojs daje panoramu Dablina unosei mnotvo sporednih dogaaja, ljudi, i svesti; u njoj mi postajemo kolektivno oko svih linosti, jer Dojs, sluei se tehnikom koju su docnije mnogi podraavali, povezuje ove scene nitima vice-kraljevske povorke, koja uz zveket elika prolazi ulicama i na sebe skree poglede svih linosti. as smo u Dablinu i to celom Dablinu as u svestima Dedalusa i Bluma, u kojima se on odraava. Ovo neobino delo sadri mnogo vie do sam tok svesti glavnih linosti: homerski okvir, knjievne parodije, stvarne dogaaje, koje su novine zabeleile 16. juna (taj dan e zauvek ostati Blumovdan" u Dojsovom linom kalendaru). On poinje jednom sahranom a svrava se jednim roenjem. Prolost i budunost nestaju u sadanjosti; i sadanjost i budunost postaju prolost. U sceni koja se odigrava u biblioteci Dedalus, pokazujui svoju duhovitost, objanjava kako umetnik tka i para svoj lik u vremenu. Prolost i sadanjost mogu se kretati nezavisno jedna od druge, ali im je moguno pronai jednu zajedniku taku:
Kao to je mlade na mojoj desnoj sisi jo uvek onde gde je bio kad sam se rodio, premda se moje telo neprekidno tkalo od nova tkiva, tako se i kroz duh uznemirenog oca pomalja slika neroenog sina. U intenzivnom trenutku imaginacije, kad se duh, kako eli kae, gasi kao poslednji ugarak, to to sam

60

bio jeste to to jesam i to u moda jo biti. I tako u budunosti, sestri prolosti, moda u sam sebe videti onakvog kakav sad ovde sedim, ali, samo kroz odraz onog to u onda biti.

2 Stivena Dedalusa susreemo na prvoj strani Ulisa. Prvi put ulazimo u njegovu svest na treoj strani, i tada otkrivamo, u punoj snazi, lajtmotiv njegove svesti u toku tog naroitog dana u Dablinu. Malo-pomalo Bak Maligan nas dovodi do toga; on posmatra more i naziva ga sedokosa majica", naa velika majica", i zatim mona naa majka". Tema je naglaena, fortissimo. Maligan skree svoj dubok prodiran pogled" sa mora na Stivenovo lice i kori ga to je odbio da klekne i da se pomoli kraj samrtnike postelje svoje majke. A onda, Stivenove nam misli najavljuju ono na ta e se on stalno vraati u toku dana.
Stiven se nalakti na neravan granit, prisloni ruku na elo, i zagleda se u iskrzani rub na uglaanom crnom rukavu svog kaputa. Bol, koji jo nije bio ljubavni bol, razjedao mu je srce. Tiho, u snu, ona mu je dola, posle svoje smrti; iz njenog istroenog tela, to ga je skrivala iroka mrka posmrtna haljina, izbijao je miris voska i ruina drveta, a dah njen, koji se nemo i prekorno nadvijao nad Stivenom, pomalo se oseao na zadah vlana pepela. Kroz pohabani rub na maneti video je more, to ga je debeli glas pored njega veliao kao veliku majicu. Prsten zaliva i obris neba obuhvatao je tamnozelenu masu tenosti. Do njene samrtne postelje stajae ini ja od belog porcelana, a u njoj je tromo plivala zelena u koju je iupala i uz glasno stenjanje izbljuvala iz jetre to se raspadala.

Oseanje krivice, taj ubod savesti" e ga muiti celog dana, razjedati mu srce. A re truljenje", koja mu se stalno vrzma po glavi, obuhvatae sve pojmove od raspadanja i rastvaranja do gnjilenja. Prole su dve godine otkako je Stiven u svom dnevniku, na kraju Portreta, izjavio da e ,,u kovanici svoje due iskovati jo nestvorenu sa vest svog naroda". Zasada to jo nije uinio, ali e uiniti. Kao student medicine iveo je i gladovao u Parizu, i seanja na taj boravak mesa ju se sa seanjima na ranije, predmedicinske studije, u njegovim sanjarijama tog junskog jutra u Dablinu:
Moj eir iz Latinskog kvarta. Boe moj, ta moramo se obui kako odgovara naoj linosti. Potrebne su mi crvenkastosmee rukavice. Pa ti si bio student, zar ne? A kog si ono vraga studirao? Peseen. P.C.N., pa da: physiques, chimiques et naturelles. Gle, gle.

On hita natrag u Dablin na poziv da mu je majka na samrti. I krivica ga pee kao iva rana, progoni kao utvara, mora. Molitva koju je majci uskratio stalno mu je u pameti.
Staklene su joj oi zurile iz smrti da mi potresu duu i slome srce. Zurile samo u mene. Avetinjska svea da osvetli njenu samrtnu borbu. Avetinjska svetlost na izmuenom licu. Njen promukli glasni ropac u uasu, dok su se svi molili, na kolenima. Njene oi uperene u mene, da me obore na kolena. Liliata rutilantium te confessorum turma circumdet: iubilantium te virginum chorus excipiat. Vukodlae! Krvopijo!

61

Ne, majko. Ostavi me na miru i pusti me da ivim.

Ovde je Stiven onaj isti briljantni, arogantni pedant-pesnik koji pribira slike iz celokupne svetske literature, i koji mora da ih preoblikuje i iz njih pravi parodije. On ima izuzetan dar da itave oblasti asocijacija i aluzija same u jedinu frazu; on svoj um mora da upotrebi kao agresivno orue protiv drugih umova. Neosporno pripada onima koji su uvek spremni da se suoe sa drugima; on je ovek dubokih oseanja i vrstog stava. Svaki susret sa drugim umovima samo je poziv na sukob umova. Isui svoj ma definicija." On e se maevati svojim definicijama, reima.
Istorija, prihvati Stiven, to je mora iz koje pokuavam da se probudim. Sa igralita su se uli povici deaka. Pisak zvidaljke: gol. A ta e biti ako te ta mora udari od pozadi? Putevi Boji nisu nai putevi, ree gospodin Disi. Celokupna se istorija kree ka jednom velikom golu, jednom cilju, manifestaciji Boga. Stiven naglo pokaza palcem prema prozoru i ree: Ono je Bog. Ura! Napred! Aaaa! ta? upita gospodin Disi. Povik na ulici, uzvrati Stiven, sleui ramenima.

U ovom razgovoru oseamo prisustvo seni filozofa Vikoa, a na to nam je znalaki ukazao A. M. Klajn. Povik na ulici je samo jedna druga manifestacija one iskonske grmljavine iz doba bogova; to je onaj lirski povik uhvaen u trenutku vremena u kome se ostvarila jedna emocija. No nas on, u Stiven ovoj svesti, podsea na auditivni senzibilitet Dejmsa Dojsa, kratkovidog, kome je ceo Dablin preplavljen glasovima i povicima na ulici, i koji jo uvek nosi u dui staru ranu zbog nepravedno zasluene kazne u Klongouzu. Prepliui se sa temom krivice zbog majine smrti kao- i nizom sporednih tema, u disonantnoj simfoniji Stivenove svesti, koja je puna kontrasta lepog i runog, nevana zbivanja slue samo kao podsetnici na davne dogaaje. U novinarskoj agenciji, kuda Dedalus odlazi da odnese pismo od svog poslodavca, urednik mu stavlja ruku na rame:
Hteo bih da neto napiete za mene, ree. Neto sa aokom. Vi to moete. itam vam to na licu.

Jedna je uspomena oivela. Urednikove rei itam vam to na licu" pripadaju dalekoj prolosti Stivenovoj. On je ponovo u koledu Vud, u Klongouzu. Pada mu na pamet misao:
itam ti to na licu. itam ti to u oima. Lenji besposleni zabuanko.

Moda e se itaoci Ulisa upitati zato se Stiven setio ovih rei. No bie im jasno ako su itali Portret umetnika. Tu Otac Dolan, prefekt, nepravedno kanjava Stivena: Izii napolje, Dedaluse. Lenji zabuanko. Na licu ti pie da si zabuant." U Ulisu, nekoliko strana posle scene u novinarskoj agenciji, vidimo Stivena u biblioteci, kako u vie pravaca zamahuje maem svojih definicija. Konjstvo je sutina svakog konja... Bog: buka na ulici: vrlo peripatetino. 62

Prostor: do vraga, sve to mora da vidi". Fraza ubod savesti" jo jednom se javlja u njegovoj svesti. On misli o sebi kao o oveku koji se stalno menja i pita se da li je u seanju jo uvek isti kao to je i bio, jer Ja sam sad drugo ja". Sea se svojih studentskih dana, Ja, koje je greilo, molilo se i postilo", i zatim ponovo Klongouza, Dete koje je Konmi spasao od pacaka". To je aluzija na Oca Konmija, rektora, koji ga je uveravao da vie nikad nee biti nepravedno kanjen. Aluzije na ovu epizodu iz Portreta, kratke i trenutne, postaju znaajna epizoda fantasmagorije u sceni koja se dogaa u javnoj kui, posle tri stotine strana. Stiven kresne ibicu, ali je oigledno suvie pijan da bi mogao da pripali cigaretu, poto mu Lin kae: Pre biste je upalio kadi bi ibicu drao malo blie." Stiven prinosi ibicu blie oku pa kae, ili misli:
Risovo oko. Moram nabaviti naoare. Jue ih razbio. Pre esnaest godina. Razdaljina. Oko vidi sve pljosnato. (Udalji ibicu. Ona se gasi.) Mozak rasuuje. Blizu: daleko. Neizbena uslovljenost vidljivog sveta.

Klongouz i razbijene naoare su mu opet u pameti. Seanja povrve i postaju sve otrija nizom asocijacija direktno izazvanim spoljnim stimulusima. Cigareta isklizne Stivenu iz prstiju i on prua ruku prema ulinoj devojci, Zoji. Ona ga uzima za ruku i ponudi se da mu gleda iz dlana. Stiven uje ili zamilja da mu ona, gledajui u dlan, kae:
itam ti to na licu. U oku, evo ovako."

U tom asu Lin pljesne Kiti dvaput po zadnjici; Stivenova svest ponovo registruje rei ili pomou asociranja ili ih on stvarno uje: Evo ovako. Pljas." Kombinacija ispruenog dlana i zvuk pljeska zatim izazivaju u njegovoj mati slike koje nam Dojs iznosi (kao i celu scenu u javnoj kui) meavinom rei, misli, i scenskih uputstava, kao da je to pozorini komad ili neki scenario za film:
(uju se dva udarca ibom, poklopac pijanole naglo se otvori i iz nje, kao oveuljak iz kutije, iskoi okrugla, elava glavica Oca Dolana.) OTAC DOLAN Treba li nekog deaka ovde iibati? Razbio naoare? Lenji besposleni zabuanko. itam ti to u oima. (Iz pijanole pomoli se glava Don Dona Konmija, blaga, milostiva, rektorska, prekorna.) DON D0N KONMI De, de, Oe Dolane! Siguran sam da je Stiven veoma dobar deak.

Samo oni itaoci koji su itali Portret umetnika kao mladog oveka mogu razumeti potpuno znaenje ove halucinacije koja se pojavila u Stivenovoj pijanoj svesti. Rei itam ti to na licu" i ona dva zvuka kad je Lin udario Kiti izazvali su tu halucinaciju. Opet smo u klongoukom koledu Vud, gde vidimo Stivena Dedalusa (iz Portreta) kao malog, kratkovidog deaka. Razbio je naoare dok je trao igralinom stazom. Prefekt ulazi u uionicu i primeuje Stivena kako sedi besposlen. 63

 Oe Arnale, zato ovaj ne pie? Razbio je naoare, ree Otac Arnal, pa sam ga oslobodio rada. Razbio? Sta to ujem? Kako to? Tvoje ime? upita prefekt. Dedalus, gospodine. Dedaluse, izii napolje. Lenji zabuanko. Na licu ti pie da si zabuant. Gde si razbio naoare? Stiven posrui izae na sredinu razreda, obnevideo od straha i urbe. Gde si razbio naoare? ponovi prefekt. Na stazi igralita, gospodine. Oho! Na stazi igralita! povika prefekt. Znam ja te smicalice. Stiven, zgranut, podie pogled i, za trenutak, vide belo-sedo staro lice Oca Doulana, elavu prosedu glavu sa upercima kose sa strane, eline okvire njegovih naoara i bezbojne oi to su gledale kroz stakla. Zato je kazao da zna te smicalice. Lenja zaludna dangubo! Smesta da si ispruio ruku!

Zanimljivo je, meutim, da u Stivenovoj fantasmagoriji, u sceni sa javnom kuom, nailazimo i na neke druge asocijacije koje nas podseaju ne na delo, obino dostupno publici kao to je Portret, ve na rani fragmenat Junak Stiven, koji Dojs nikad nije ni nameravao da objavi. U tom fragmentu Stiven kae svojoj majci:
Lepo, tako ti ide i ogovara me iza lea. Zar ti nije dovoljno tvoje materinsko oseanje i sopstveno oseanje pravde ve ide pa trai savete od nekog obinog oveuljka iz kutije.

Ovde, dakle, nalazimo objanjenje za Oca Dolana ija glava, poput oveuljka iz kutije", iskae iz pijanole. Ako razmotrimo sve elemente koji su se nataloili u Stivenovoj svesti, dobijamo sintezu Majke Crkve i majke kojoj se on nije pokorio kad je umirala, i krivice koju osea a ne moe da je se otrese; tu imamo i seanje na Oca Dolana, elave, okrugle glave, kao kod nekog oveuljka iz kutije, koji je jo davno u Klongouzu kaznio nedunog i kratkovidog deaka; i Stivenovu dugogodinju borbu sa verom koju je gubio. To je tkanje prolih doivljaja, koji se nalaze u Stivenovoj pijanoj svesti u onoj trivijalnoj epizodi sa javnom kuom u Dablinu. 3 Tok svesti Leopolda Bluma i Stivena Dedalusa znatno se razlikuju, a to je neizbeno, poto su to dve potpuno razliite linosti. Blumova svest i svest Danijela Prensa u romanu Lovori su poseeni slinog su tipa. Blum vidi neposredne predstave i neposredno razmilja o njima; on ima svest koja bukvalno nagomilava injenice. On apsorbuje sve vrste podataka i sve vrste kliea. Mi upoznajemo Dablin preko njega i preko konkretnih slika koje se munjevitom brzinom stvaraju u njegovoj svesti. Pratimo ga dok se vrti po kuhinji i priprema doruak, dok kupuje svinjski bubreg, prisustvuje nekom pogrebu i vrluda dablinskim ulicama, na putu do novinarske redakcije, gradske biblioteke, dok ide na ruak, i na sastanak sa srditim Graaninom. Posle ostalih uobiajenih zgoda iz svakodnevnog ivota Blum i Dedalus se sretaju, piju zajedno, i zavravaju u javnoj kui. I Blumove misli imaju svoj lajtmotiv. U toku dana on se stalno vraa na neverstvo svoje ene i na njenu vezu sa Blejzisom Bojlanom, na sebe kao na 64

rogonju. A progoni ga i seanje na mrtvog sina, malog Rudi ja, koji je umro jo kao dete i koga e on na kraju dana poistovetiti sa Stivenom. Blum je ovek statistiarskog tipa (on je akviziter oglasa), a to vidimo i po njemu i po njegovim maslima na sahrani Padija Dignama:
Sad mrtvaki sanduk. Dospeo je ovamo pre nas, iako je mrtav. Konj s naherenom perjanicom potrai ga pogledom. Pogled tup: o vratu mu zategnut am pritiskuje neki krvni sud ili tako neto. Da li oni znaju ta to dovoze iz grada svakog dana? Sigurno dvadeset ili trideset sahrana dnevno. A onda do Maunt Deroma za protestante. Svuda u svetu sahrane, svakog minuta. Zatrpavaju ih zemljom, navrat-nanos. Na hiljade svakog asa. Odvie ih je na svetu.

Podie ga jeza kad grobari stadoe zatrpavati grob.

Grobari dohvatie lopate pa stadoe bacati teke grudve zemlje na mrtvaki koveg. Gospodin Blum okrete glavu. A ta e biti ako je on jo iv? Uh! Boe sauvaj, to bi bilo strano! Ne, ne: mrtav je, dabome. Dabome da je mrtav. Umro je u ponedeljak. Trebalo bi da postoji neki zakon po kome bi smeli da im prohodu srce pa da budu sigurni, ili da u koveg stave elektrini sat ili telefon ili neki ventil od platna. Zastavu, u sluaju nesree. Tri dana. I suvie je dugo drati ih toliko leti. Bolje bi bilo da ih se otresu im se ustanovi da je sve svreno.

Ovde se razmiljanje prekida. Dojs se, kao pripoveda, umea i kae: Ilovaa pada sve meke". Blum rezimira: Poetak zaborava. Daleko od oiju daleko od srca." Otrcana fraza Blumu uvek slui da sumira stvari. Ustaljena fraza ima u sebi neke konanosti, koju njegove rei ne mogu imati. Za sve to doivljuje, njegova svest trai sigurnu podrku u neem poznatom.
Gospodin Blum je, neprimeen, prolazio pored grobova, pored oaloenih anela, krstova, slomljenih stubova, porodinih grobnica, kamenih nada koje su se, podignutih oiju, molile, pored srca i ruku stare Irske. Pametnije bi bilo da se taj novac utroi na pomo ivima. Molite se za pokoj due. Da li to zaista neko ini? Bacite ga u zemlju, i gotovo. Kao ugalj niz podrumsko okno. Onda ih potrpajte sve uture da utedite vreme. Dan mrtvih.

Istog trenutka kad on daje pismo Marioni ili Moli Blum i opazi kako ga ona brzo stavlja pod jastuk, Blum zna da ona namerava da se vidi sa Blejzisom Bojlanom. Celog tog dana pokuava da tu misao odgurne od sebe. Beznaajne pojedinosti, meutim odlomci pesme, etnja pored pozorita, neka uzgredna opaska podseaju ga na tu misao i ona mu se silom namee. Bojlan pokuava da organizuje nekoliko koncerata za muzikalnu gospou Blum. Jo na poetku knjige zatiemo Bluma gde razgleda pozorini plakat ispred Pozorita Kvinz, koji najavljuje nekoliko narednih predstava, i u sebi kae: On e doi popodne. Njene pesme." A posle ezdeset strana, u krmi Dejvija Bernija, u koju je svratio na sendvi, Nouzi Flin se raspituje za koncertnu turneju njegove ene, i ko je organizuje. Blum izbegava da odgovori. Flin ubacuje: Zar nije Blejzis Bojlan umean u tu stvar?"
Mlaz topla vazduha kao ljutina slaice prouzrokova gr u srcu gospodina Bluma. On die pogled i sukobi se sa ukoenim pogledom mrzovoljnog asovnika. Dva. Gostioniki sat uri pet minuta. Vreme odmie. Skazaljke se

65

okreu. Dva. Jo nema.

U javnoj kui nevane misli i sitne brige, koje se naizmence javljaju u toku dana, stapaju se u snanu halucinaciju o Marioni i Blejzisu, i tu Blum oslukuje sat koji tri puta otpeva kuku", a zatim uje se zveckanje mesinganih alki na krevetu". Dok seta po Dablinu, Stivena progoni seanje na mrtvu majku i oseanje krivice. Bluma progoni bol i ponienje prevarenog mua. On nam je okarakterisan kao l'homme moyen sensuel, ali kako kae Lenihan, u krmi, on ima umetniku icu" u sebi. Misli su mu odsene i nevezane. Dablinski prizori se meaju sa njegovim unutranjim ranama; a tok njegovih misli prekidaju delii seanja na evropska geta jer Blum u Dablinu, jeste veiti putnik a ujedno i Jevrejin lutalica. Njegovo oseanje izgnanika odgovara Stivenovom oseanju umetnika bez duhovnog zaviaja, mada se on, za razliku od Bluma, nalazi u svojoj domovini. Stiven kae da je Irska prirepak Evrope". Jevrejin lutalica mogao bi se takoe izjednaiti sa prirepkom" i, u oima svih naroda, predstavljati istorijsku suvinost. Blumova svest je pasti Dablina i istorije oveanstva. Meavina sentimentalnog i plaevnog. On je as ivotinja sa svim svojim telesnim funkcijama as ovek sa izvesnim intelektualnim pretenzijama, premda bez ikakve radoznalosti. On je u stanju da svojoj neobrazovanoj eni objasni znaenje rei metempsihoza" zato to ita asopise sa priama iz stvarnog ivota", a ne zato to je kadar da oseti rei. Novine su mu duevna hrana. Prost je i ulan. Voli iznutrice; ali je u isti mah i nean ovek i ljubitelj ivotinja.
S repom u vis maka je ukoeno obilazila oko noge stola. Mijau! O, tu si, ree gospodin Blum, okrenuvi se od vatre. Maka uzvrati maukanjem i ponovo ukrueno opunja oko noge stola, mjauui. Ba tako se ona unja i po mom pisaem stolu. Mrr. Poekaj me po glavi. Mrr. Gospodin Blum je radoznalo i blagonaklono posmatrao vitku crnu priliku. Prijatna za oko: sjajno, meko krzno, bela taka pod korenom repa, zelene blistave oi. S rukama na kolenima, sae se prema njoj i ree: Mleko za macu. Mrnjau! zapomagala je maka. Kau da su glupe. Bolje one nas razumeju nego mi njih. Razume ona sve to hoe. I osvetoljubiva je. Bogzna kako joj ja izgledam. Visok kao toranj? Ne, moe da me preskoi A boji se pilia, ree podsmeljivo. Boji se pipica. Jo nikad ne videh tako glupu makicu kao to je ova. Okrutna. Takva je po prirodi. udno, mievi nikad ne cie. Kao da to vole. Mrnjau! zamauka maka glasno. mirkala je prodrljivim oima, koje su se srameljivo zatvarale, dugo i alosno mjaukala, pokazujui mu svoje mleno-bele zube.

U sceni sa javnom kuom Blumova je svest, slino Dedalusovoj, dramatizovana u nizu vizija, zbrci misli i slika, katkad u obliku scenskih uputstava, katkad u obliku rei koje moda i nisu toliko rei koliko misli. Po nainu prizivanja to podsea na Floberovo Kuanje sv. Antonija. Tu, u bordelu, Blum zamilja sebe u mnogim ulogama, poev od optuenika koji biva kanjavan kao rogonja i podvodaa pa sve do najeminentnije linosti Evrope:
KOVA

66

(Mrmlja) Boe blagi! Ma, je l' to Blum? Izgleda kao da nema vie od trideset i jedne. KALDRMDIJA I POPLOAR Evo dolazi slavni Blum, najvei reformator celog sveta. Kape dole! (Svi skidaju kape. ene ivo apuu.) MILIONERKA (Razmetljivo.) Zar nije prosto divan? PLEMIKINJA (Plemenito.) ta li je sve taj ovek video! FEMINISKINJA (Mukobanjasto.) I stvorio! ELEKTRIAR Klasino lice. elo mislioca. (Blumsko vreme. Mlaz sunca probija se na severozapadu.) DAUNSKI I KONORSKI BISKUP Predstavljam vaeg neprikosnovenog imperatora-predsednika i kraljapredsednika, i presvetlog, monog i silnog vladara ovog kraljevstva. Boe hrani Leopolda Prvog!

Sad smo u svesti Leopolda Prvog koji velikoduno daruje sve oko sebe. U ovoj sceni i u celoj epizodi Valpurgijske noi Dejms Dojs je daleko prevaziao onu jednostavnu liniju misli koju nalazimo kod Doroti Riardson ili u Portretu umetnika. On je pokuao da uhvati i u tome je uspeo u znatnoj meri fantasmagoriju svesti. 4 ta da kaemo o toku svesti Marion Tvidi Blum, o tom dugom, razvuenom, u sebi voenom monologu na kraju knjige, koji nema interpunkcije, ali je podeljen u paragrafe? Moe biti da to vie i nije tok ve bujica, tour de force inventivnosti i originalnosti, i svakako jedan od najupeatljivijih delova knjige. Vrlo malo imamo prilike da vidimo Marion Blum u toku dana, ali zato oseamo njeno prisustvo u stalnim matarijama njenog mua. Vidimo je samo nakratko ujutru, dok joj Leopold donosi doruak u postelju.
Kako si se dugo zadrao, rekla je. Kad se hitro uspravila, odupirui se laktom o jastuk, mesingane alke zazveckae na krevetu. On ravnoduno spusti pogled na bujne oblike njenog tela i na udolinu

67

izmeu velikih mekanih grudi, koje su pod spavaicom visile ukoso nalik na kozje vime. Toplina njenog savijenog tela die se u vazduh i pomea sa mirisom aja to ga je nalivala. Onda stane da trai po knjizi neku re na koju je naila. Evo, ree. ta to znai? On se sae i proita pored njenog manikiranog nokta od palca... Metempsihoza, ree, mrtei se. To je grka re: iz grkog. To znai: seljenje dua. Kojeta! ree ona. Kai mi to naki.

Ovim nam je Moli okarakterisana u nekoliko rei. Kasnije joj spazimo samo ruku dok s prozora sputa koji novi nekom mornaru bez noge, u sceni dablinske panorame. Na kraju knjige ona e nam se sama prikazati jezikom svoje svesti. U njenu svest ulazimo tek kad se Blumovo tumaranje tog jednog dablinskog dana privede kraju. On dovodi Stivena svojoj kui i tu ga otrenjuje. Stiven posle toga odlazi, a Blum kree na spavanje i kae Moli da sutradan ujutru ima da mu donese doruak u postelju. U tom nas trenutku pisac uvodi u njenu svest. U ovoj knjizi Moline su misli najblie onom to smo ve opisali kao unutranji monolog". Jedna se misao krije u drugoj; nehotine asocijacije iskrsavaju izazivajui one ostale. Moli lei u postelji pored svog mua praktino nikakvi spoljni stimulusi ne izazivaju njihove vlastite asocijacije. I samo u dva ili tri maha ti e se spoljni stimulusi prikrasti u tok njenog razmiljanja: voz koji pisti u noi, zviduk voza, kako li su snane te lokomotive kao veliki dinovi" (gospoa Blum voli snane stvari), a zatim, nekoliko strana docnije, njenu misao, Jo vidim njegovo glatkoizbrijano lice", prekida opet onaj voz". I poslednja aluzija na sledeoj strani, to je onaj voz daleko, daleko". Moli kao da ne osea Blumovo prisustvo u postelji, pored sebe, iako je on stalno u njenim mislima, i vidimo da je oslukivala njegovo hrkanje jer itamo njene rei; ma pomakni tu tvoju telesinu; zaboga, sluajte ga samo". Situacija u kojoj nam Dojs prikazuje Molinu svest slina je onoj koju psihoanalitiar rado bira za svog pacijenta postelja, beumna soba, poloaj na leima tako da asocijacije mogu slobodno da teku i da ih nikakvi spoljni stimulusi ne mogu ometati. Mi smo uveliko u sreditu Molinih misli i zbog toga je tehnika pisanja kojom se Dojs slui u ovom odeljku Ulisa manje revolucionarna nego to se to ini. Jedino odsustvo interpunkcije i inhibicije doaravaju itaocu misaoni tok, tako da on postaje oevidac nesputanog libida Moli Blum. Ovde ne pada u oi toliko tehnika pisanja koliko smelost jednog piscamukarca da saopti intimnu svest jedine ene. I ranije su ene-pisci opisivale mukarce i mukarci-pisci ene, ali ti opisi su obino davani spolja. Kad je Henri Dejms napisao Portret jedne dame, nekoliko spisateljica je iznenaeno podiglo obrve, a jedna mu je estitala na smelom pokuaju da pronikne i prikae psihu Izabele Arer. Doroti Riardson je upravo i poela da pie zato to je oseala da se u veini romana italac kretao u mukom svetu, a ona je bila reena da za sobom ostavi svedoanstvo o enskoj psihi. Ali Dojs je bio taj koji je izvrio stvaralaki podvig prikazavi Marion Tvidi Blum gotovo iskljuivo iznutra. No i poredi toga je pitanje da nije gospoa Blum u stvari samo zamisao jednog mukarca o tome kakva bi mogla biti enska psiha; i seksualnost kojom Dojs obdaruje gospou Blum moda ima u sebi naroito u aktivnom tonu vie muke mate nego enskog oseanja. Posmatrane u svetlosti njenog potpuno zadovoljavajueg ljubavnog sastanka sa Blejzisom Bojlanom tog popodneva, matarije gospoe Blum nisu, tako se bar Rebeki Vest ini, sasvim 68

ubedljive. Nagomilavanje njenih seksualnih sanjarija, koje su preteno agresivne, lake bi se moglo objasniti kod nekog ko trpi muke apstinencije", primeuje Rebeka Vest. Ovakvi razlozi preterano uproavaju stvari. I jedan i drugi pol dovoljno su svesni suprotnog pola, i u jednom i u drugom ima i mukih i enskih komponenata u manjoj ili veoj meri, to umetniku omoguuje da slika mukarce i ene onakve kakvi jesu. A na kritiarima je da prosude koliko je pisac u tome uspeo. Uostalom, pisac toka svesti nalazi se samo u svojoj vlastitoj svesti, a da li e on pokuati da prenese atmosferu mnogih drugih svesti, zavisi od stepena njegove smelosti Dojs, svest jedne erotine ene, Fokner, ak svest jednog maloumnika. 5 Na kraju tog jednog dana u Dablinu mnogo bolje poznajemo Stivena, Leopolda i Moli nego veinu drugih linosti; pa ipak, nekim itaocima oni moda nisu tako opipljivi kao, recimo, Beki arp ili Ema Bovari. Moe biti da to dolazi otuda to nismo imali dovoljno prilike da linosti Dojsove vidimo spolja da se dovoljno udaljimo da bismo dobro posmotrili njihov fiziki izgled. Mi ih vidimo zajedno samo na kratko vreme, u javnoj kui, kad se Stiven i Leopold namere jedan na drugog, i u dugakoj glavi koja zatim sledi, u koijaevom sklonitu, i u glavi o katehizmu. Tu su, meutim, obojica utonuli u svoje posebne svetove. Unutranji monolog gospoe Blum nalazi se na kraju knjige. Time Dojs verovatno hoe da naroito istakne da smo mi svesni toga da se pojedinci kreu u svom sopstvenom omotau svesti, izolovani i nepredvidljivi. I italac, koji ih prati i doivljuje, zaista ima sliku njihovih ivota i samotnih putovanja ponekad samotnih ak i u sred najveeg skupa kroz tu vasionu grad Dablin. U emu su bitne razlike izmeu svesti Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma? Izgleda da postoji upadljiva razlika, i to ona izmeu pojedinca koji izdvaja doivljaje i od njih pravi sintezu, kao Stiven pesnik, i pojedinca koji iskljuivo prima i shematizuje percepcije i senzacije, as beleei one nejasne as one otre, no uglavnom pasivno. A to ini onu unutranju razliku tkanja ove dve svesti. I one u potpunosti odgovaraju razliitim linostima koje Dojs nastoji da stvori. Vindam Luis negoduje to pisac toka svesti liava delo svih mogunih linearnih osobenosti, svake konture i definicije... romantini abdominalni metod iznutra ima kao posledicu meduzastu strukturu bez ikakvih zglobova uopte". Ovaj sud uzima u obzir intelektualnu pre nego emocionalnu sadrinu svesti. To bi se donekle moglo primeniti na Doroti Riardson, u ijem delu je sama svest Mirjamina predmet tog dela. U Ulisu, ija je tema jedan dan u Dablinu, imamo briljivo uzglobljavanje i usmeravanje toka svesti triju glavnih linosti. Ovaj roman ni u kom sluaju nije samo obino mnotvo muzikih znakova, samih akorda i disonanca; naprotiv, pre bi se moglo rei da je njegova tematska struktura simfonijska, i da zahvaljujui toj strukturi dobijamo linearne osobenosti", i pored homerovskog okvira na kome je Dojs izgradio svoje delo. Stivenove misli se oblikuju oko njegovog problema-krivice, Blumove izviru iz domae situacije u ulici Ekls. Muzika struktura Ulisa i muzikalnost Fineganovog bdenja imaju koren ne samo u muzikom obrazovanju samog Dojsa i u njegovoj auditivnoj senzibilnosti jedno vreme se nadao da e postati profesionalni peva ve i 69

u teorijama simbolista. Diarden je uvek govorio kako mu je Vagner posluio kao glavni izvor nadahnua za unutranji monolog u romanu Lovori su poseeni, i tvrdio da teme koje svest povremeno evocira u obliku seanja odgovaraju Vagnerovim lajtmotivima. Epizoda koja najvie baca svetlost na Dojsove godine zrelosti jeste sluaj kad se u Parizu zalagao za svog zemljaka, tenora Salivana. Ovaj irski peva je teko dobijao angaman u Pariskoj operi, iako je bio jedini operski peva koji je u to vreme mogao da otpeva sve visoke note u Vilhelmu Telu i Hugenotima, operama koje su te godine bile obnovljene. I kad god bi se Salivanu ukazala mogunost da se pojavi na pozornici, Dojs bi poveo navijae u Operu. Njegovi bravo, bravo" kao da su se razbijali o velianstveni luster i razleui se po operskoj zgradi davali znak za aplauz. Salivan peva 45 puta notu ge, 93 puta notu as, 92 puta notu a, 54 puta notu b, 15 puta notu h, 19 puta notu c, i dva puta notu cis", likovao je Dojs, pregledavi partituru Vilhelma Tela. Romanopisac Dojs tu iznosi statistike podatke u stilu Leopolda Bluma; ali, za razliku od njega, Dojs, irski tenor koji je postao pisac a ne peva, divi se pevanju jednog drugog pevaa virtuoza. Kako se misli ponavljaju u razliitim oblicima i vraaju u nepravilnim vremenskim razmacima, nepredvidljive i nenamerne, putem asociranja, one se za Dejmsa Dojsa obrazuju kao povratne note neke partiture i predstavljaju jednu vrstu muzike svesti. Nezaboravna je ona duga glava u Ulisu, pisana u obliku fuge, iji se dogaaji odigravaju u Ormondovoj krmi; tu se, nota po notu, teme najavljene na poetku odvijaju usred pijanenja, graje, zveke aa, zvukova i glasova, odlomaka pesama, dok se jedna uz drugu, kao bronza pored zlata, glave gospoice Dus i gospoice Kenedi, kelnerica, pomaljaju iz mora zvukova pa utonu u njega, kao dva ostrva boja. im umetnik pokua da prenese muziku svesti, slino Dojsu, on je, kao to smo videli, uhvaen u jedno Ovde i jedno Sad, kroz koje sva budunost ponire u prolost". No svest ne meri vreme mehanikim sredstvima. Ona ima svoju sopstvenu meru za vreme, koja je drukija za svakog pojedinca. Prema tome, pisac psiholokog romana mora da posveti ozbiljnu panju psiholokom vremenu.

70

Glava VIII PROIZVOLJNI ASOVNIK: EPIFANIJA

Romane o kojima je ovde re neki kritiari nazivaju romani vremena". I zaista bi se moglo rei da je vreme. tu od prevashodnog znaaja. Videli smo da je u Ulisu Dojsova glavna preokupacija bila da sauva u rei osamnaest asova doivljavanja, takorei istrgnutih iz celokupne venosti. Traganje Marsela Prusta za izgubljenim vremenom" jeste pokuaj herojskih srazmera da se ponovo uhvate seanja na trenutke koji su davno iezli, ali koji jo ive negde u svesti. Ova seanja je takoe moguno sauvati u jednom trajnom kalupu rei. Prust je govorio da eli da zgrabi, izdvoji, zaustavi, koliko samo dok munja sevne... fragmenat istog vremena u njegovom istom stanju". Dostojevski je izrazio slinu elju opisujui krajnje pootravanje ulnog doivljaja aure" neposredno pre epileptinog napada, i rekao da bi dao mnogo godina svog ivota da proivi nekoliko takvih trenutaka, skupljenih i produenih. Virdinija Vulf se stalno vraala na trenutak" koji, kao Blejkovo zrno peska, moe da sadri jedan svet u svom razlomljenom otkucaju samo belo usijanje svesti. Vilijam Fokner je, posle ovih ispitivaa, uneo u sr svoga dela znaenje proizvoljnog asovnika", to jest sunanika ija senka obeleava Sadanjost i uz to obuhvata i sve to sainjava Prolost. Iz ovih romana mehaniki asovnik upire svoj ukoeni pogled u nas: mi ujemo sate gde otkucavaju, zvona kako zvone, asovnike koji izbijaju, i bronzane slogove Big Bena koji plave londonski vazduh, i u Dablinu Junaka Stivena (Stephen Hero), onog fragmenta koji je Dojs odbacio, mladi Dedalus posmatra brojanik na asovniku i doivljava epifaniju!
Rekao je Kranliju da asovnik na Lukoj kapetaniji moe dovesti do epifanije. Kranli promatrae nedokuivi asovnik na Lukoj kapetaniji svojim nita manje nedokuivim izrazom lica: Da, ree Stiven, stalno prolazim pored njega, pominjem ga, govorim o njemu, opaam ga. On je samo jedan predmet u spisku ulinih objekata Dablina. A onda ga odjednom vidim i znam ta je: epifanija. ta? Zamisli da je moj hitar pogled koji bacim na taj sat kao neko duhovno oko koje pipa u mraku i nastoji da podesi svoj pogled tano prema ii. Onog trenutka kad je oko dospelo u iu, predmet koji se posmatra postaje epifaniziran.

Dojs je pod epifanijom" podrazumevao ,,magnovenu manifestaciju 71

duha, bilo u vulgarnosti govora ili u nekom upeatljivom izrazu samoga duha". Mladi je Dedalus drao da je na knjievniku da to paljivije zapisuje ove epifanije, tako da to budu najsuptilniji i beskrajno kratki trenuci". Premda je Dojs odbacio ovaj izraz u konanoj verziji Portreta, on u toj knjizi uz pomo Tome Akvinskog veoma paljivo daje definiciju estetskog doivljaja koja je obuhvaena njegovom koncepcijom umetnikove epifanije: izdvajanje odreene estetske slike iz njene okoline integritas; sagledan je formalnog sklada u njoj consonantia; i emocionalni sadraj doivljaja claritas. Taj proces je esto istovremen, i on se odvija u trenutku sagledanja, u onom trenutku kad duh jasno poima isto zraenje estetske slike poto se ve zaustavio pred njenom celinom, oaran njenim skladom". U tome lei tihi zastoj estetskog zadovoljstva", koje Dojs vidi kao duhovno stanje (otuda prvobitni izraz epifanija"), a to Galvani naziva oaranost srca". U stvari Dojs tu opisuje delanje stvaralake mate: ono to se zbiva u umetnikovoj svesti pre nego to se on prihvati tekog posla da zabelei i saopti svoje doivljaje. No Dojs je ipak bio svestan da se ono to on doivljuje u svojoj mati moe samo priblino zabeleiti simbolima, i da ono to se moe saoptiti ako je to uopte moguno jesu uglavnom atmosfera i stanje oseanja, koje italac doivi ju je isto tako sloeno i subjektivno kao i pisac. Kad je Dojs za Verlenove pesme kazao da su daleko od svesne namere kao kia koja se sputa na neki vrt... ritmiki jezik emocije koja se drukije ne moe saoptiti", on je kao i simbolisti ukazivao na to da je u knjievnosti jedino recima i simbolima moguno saoptiti, i to u najoptijim crtama i uglavnom atmosferom emocije, koje inae nije moguno ni prikazati ni saoptiti. Stiven Dedalus se pita: Zar nije on, onda, vie voleo ritmino talasanje samih rei nego njihove veze sa legendom i bojom?" Dojs je, kao to e to svet docnije otkriti, prvo za voleo rei na taj nain pa je tek kasnije u njima otkrivao legende i asocijacije koje one simbolizuju, kao i boje i tonove koje one nagovetavaju u njegovoj mati. Zvuke, rei, kao i misli, mi doivljujemo u vremenu i one su od vajkada bile glasni izraaj ovekovih emocija.
Lirska forma je u stvari najprostije ruho kojim rei zaodenu jedan trenutak emocije, ritmian povik kakav je pre mnogo vekova podsticao oveka koji je potezao veslo i vukao kamenje uz padinu. Onaj koji ga izbacuje svesniji je trenutka emocije nego samog sebe dok tu emociju osea.

Ovde ve naziremo zametke Fineganovog bdenja. Pokuavajui da uhvati vizuelno i opipljivo u doivljaju, Dojs je, sa moda najosetljivijim uhom u engleskoj knjievnosti posle ekspira i Miltona, nastojao da prenese i ono to je ujno. U Ulisu Stiven u jednom momentu poistoveuje viku na ulici sa Bogom. On time ukazuje na duhovne kvalitete koje Dojs) osea u ovoj sintezi, pomou koje se ono ujno i vidljivo, ili i jedno i drugo vreme i prostor ili i vreme i prostor spajaju u svesti umetnika i tu stvaraju njegov trenutak emocije". Pisac psiholokog romana pokuava da zaustavi trenutak vremena jo dok ono izmie pred njim u svom hodu. On je u stanju da satima posmatra kakvu statuu, sliku, pejsa ili grad: oblik posmatranog predmeta uvek e ostati relativno nepromenjen i prepoznatljiv. No trenutak emocije, trenutak percepcije, povik na ulici, epifanija uju se pa nestanu, trenutak blesne kao plamen, pa se pretvori u ugarak koji se gasi. Kako uhvatiti taj kinetiki trenutak svesti! Kako mu dati onu statinu osobinu statue? U tome je sutina Dojsovih problema problema onih pisaca koji su poli njegovim stopama. Piui Izlet 72

na svetionik Virdinija Vulf je zabeleila sledee redove u svoj dnevnik:

Pokatkad mi se privida slika napola mistinog, veoma dubokog ivota neke ene, koji e se sam kazati u jednoj prilici; vreme e biti potpuno zbrisano; na neki nain, budunost e izrasti iz prolosti. Kakav sitan, dogaaj, recimo pad nekog cveta, moe ga sadrati u sebi. Moja je teorija da stvaran dogaaj uopte ne postoji a ni vreme.

Iseak ivota" realista devetnaestog stolea ovde postaje iseak vremena". im pokua da uhvati trenutak", recimo pad kakvog cveta, umetnik poinje da sumnja da li je taj trenutak uopte postojao. Jedino on zna da taj trenutak zaista postoji kao neka vrsta veite sadanjosti. 2 To intenzivno oseanje vremena kao stapanja vremena prolog i vremena sadanjeg, kao to je T. S. Eliot kazao:
Vreme prolo i vreme budue to je moglo da bude i to je bilo Pokazuje jedan kraj, koji je uvek prisutan,33

nalazi se u samoj biti dela Vilijama Foknera. Prustovo oseanje vremena nalazilo se u njegovoj bolnoj potrebi da povrati prolost; Foknerovo je nastalo kao posledica toga to je odrastao u drutvu u kome je prolost praktino progutala sadanjost. Jug, gde graanski rat postoji kao sa vremena stvarnost u svesti mladih ljudi koji sluaju prie o Dalekoj Prolosti; gde mrnja nikad nije ni prestala, a stara oseanja i dalje kipe i besne, veoma lii na Foknerovog Bendija koji je trideset godina tri godine star. U Bendijevoj zaostaloj svesti ne postoji nikakva razdvojna linija izmeu onog to jeste i onog to je bilo, nikakva razlika izmeu neposredne stvarnosti i seanja. Drei vatrenu propoved svom stadu, Preasni Hajtauer jo uvek uje topot konjskih kopita i jo vidi uzvitlanu prainu nekadanjeg rata, iako se rodio posle tih borbi; Sam Faders je, priajui mladom Mak Kazlinu prie iz porodine prolosti, predstavljao prole dogaaje kao sadanjost.
I dok je on [Sam Faders] priao o tim davnim vremenima i mrtvim ili iezlim ljudima jedne druge rase, koja je deaku bila nepoznata, malo-pomalo ta bi stara vremena prestajala biti davna i postajala su deo deakove sadanjosti, ne samo kao da se sve to dogodilo jue ve kao da se jo deava, i kao da ljudi koji su zaista promicali kroz ta davna vremena i sad prolaze, kao da su od krvi i mesa, i bacaju stvarnu senku na zemlju koju nikad nisu ni napustili.

Vilijam Fokner, koji je kao avijatiar u prvom svetskom ratu bio prebaen iz novog sveta u stari, imao je iroke mogunosti da posmatra ovaj neobini proces.: u Oksfordu, u dravi Misisipi, on je postao svestan stapanja starog juga i novog i video kako legende nadivljavaju svoje tvorce. Sticajem okolnosti dospeo je u Oksford, u Engleskoj. Ova dva Oksforda, svaki sa svojom dugom tradicijom, za njega su se spojila upravo onako kao to se nekom Amerikancu deava da u Engleskoj otkrije izvesne elemente svoje vlastite prolosti i sadanjosti. Tako se i novi rat spojio sa starim. Tako je i pria o Golgoti postala
33

Preveo Svetozar Brki Prim. prev.

73

bezvremena, a ujedno i ponavljanje prolog. Struktura i sadrina Foknerovog remek-dela Zvuk i bes mogu se razumeti samo ako se shvati njegova izuzetna apsorbovanost vremenom ili bezvremenou. Naizgled je to pripovest o trojici Kompsonovih sinova, koja nam se kazuje preko njihovog toka svesti, u tri razliita dana. Na taj nain pisac nas upoznaje sa propadanjem porodice Kompson, a tako isto i sa propadanjem amerikog Juga. Primeujemo i oseamo kako prolost guta sadanjost. Kao to Kranli u Dojsovom fragmentu ispituje nedokuivi asovnik na Lukoj kapetaniji", tako i Kventin Kompson ispituje okruglu tupu samouverenost asovnika". I hoe da ga sasvim uniti. On ne bi morao da umre kad bi vreme stojalo u mestu. I poto je odredio as za svoje samoubistvo, on moe da ivi samo ako uniti vreme. Kida skazaljke sa oevog sata (koji je pripadao i njegovom dedi), ali kucanje ne prestaje. (Tako je i Jug istrgao skazaljke vremenu, ali pri tom nije zaustavio njegovo neumoljivo kucanje). Otac mu je rekao da asovnici ubijaju vreme i poklonio mu je porodini sat, ne da misli na vreme ve da ponekad zaboravi malo na njega, ne da ti proe ceo ivot u pokuaju da ga pobedi". Pa ipak, poslednji dan svog ivota Kventin provodi u nekoj vrsti besa na vreme, pokuavajui da ga savlada. Time to kida skazaljke sa asovnika on hoe da zbrie sadanjost. Meutim, unititi sadanjost znai porei ivot. A ivot se ne da porei. Sunce nastavlja svoj put, senke se izduuju, vreme daje znak, i njegov se pogled sukobljava sa ukoenim pogledom" raznih asovnika. Ovi mogu da budu protivreni i da zbunjuju, kao to Kventin, naputajui juvelirsku radnju, otkriva:
Izaao sam zatvarajui vrata da ne bih uo kucanje sata. Ponovo bacih pogled na izlog... Bilo je tu nekih desetak satova koji su pokazivali desetak razliitih asova, i svaki je od njih imao isto samouvereno i protivreno samopouzdanje kao i moj, koji je bio bez ijedne skazaljke. Protivreili su jedan drugom. uo sam kako mi moj sat i dalje kuca u depu, mada ga niko nije mogao videti, a i da je mogao, po njemu niko ne bi bio u stanju da odredi vreme.

Ali njegov sat kuca i dalje, u susret sunevom zalasku. A dan odista ima svoj kraj. I tako Kventin ubija sebe, jer nije bio u stanju da sadanjost logino povee sa prolou. Dejson Kompson, koji na prvi pogled izgleda da je u punom dodiru sa stvarnou, na povrini troi veliku snagu na mrnju prema svojim zemljacima i na svoenje sitnih obrauna. Stari Kompson je savetovao svojim sinovima da ne dopuste da im proe ceo ivot" u pokuaju da pobede vreme. Dejson nikad nema vremena da predahne. On zna samo za mehaniko vreme; on juri po svom malom lavirintu i nikako ne staje. Gotovo uvek svuda zadocni, a stalno se upinje da bude taan. On nema pravo oseanje za vreme kao ni Kventin, i pada u drugu krajnost. Dejson je jedino svestan sadanjosti koja mu sporo odmie, a Kventin prolosti koja ga vue u ponor. Doivljava sve sama razoarenja. Sadanjost ga je zarobila u prostor od nekoliko blokova kua. Koliko je Kventin nastojao da zaboravi sadanjost, toliko je Dejson bio nesposoban da je zaboravi. I za jednog i za drugog vreme predstavlja sveoptu zbrku.34 Ve smo u nekoliko mahova pomenuli Bendija, treeg Kompsonovog
34

Vidi izvrsnu raspravu o ovom predmetu: Perin Lauri, Koncepcije u romanu Zvuk i bes, English Insistute Essays, New York 1954.

74

sina za koga vreme nema nikakvih granica i koji u svojoj maloumnoj svesti moe samo nejasno da povezuje stvari: u jednom trenutku ima trideset i tri godine, u drugom trinaest. A onda odjednom postaje deak od pet godina. Svaki mu je doivljaj isti, imena i mesta nije u stanju da razlikuje, oko njega se sve glatko odvija kad je u poznatoj sredini, a kad je u nepoznatoj, ona u njemu izaziva uznemirenost. On uje mrak; kaika mi je prila i ja sam jeo" i, inija mi je doplovila do lica". Travnjak mu se primie i odmie. Bendi ivi u svetu prisutnosti i odsutnosti, neposrednih senzacija koje su u isti mah i bive senzacije. Fokner ga je stvorio u raspoloenju pesnikog saaljenja, nainivi od njega neku vrstu riznice celokupnog emocionalnog haosa porodice Kompson. U domu Kompsonovih samo jedna osoba potpuno shvata vreme, pa prema tome i stvarnost. To je crnkinja Dilsi, kuvarica. Ona je svesna da asovnik Juga zaostaje. Ona zna da jednom Crncu na Jugu asovnik uvek pokazuje drukije vreme. Paljivo slua otkucaje porodinog sata Kompsonovih. Broji mu asove. Potom dodaje jo tri. Fokner je imao smelosti da narui red u romanu Zvuk i bes, moda po ugledu na samu ljudsku svest. Svest ne moe da se povinuje hronolokom ili mehanikom vremenu, ve neprestano pomera itave gromade vremena od prolosti-ka-sadanjosti-ka-prolosti, bez obzira na logiki red. Na taj nain ovaj ameriki pisac je dokazao da je u potpunosti shvatio bitno obeleje psiholokog romana. Vremenski knjiga obuhvata svega etiri dana tri dana trojice brae i Dilsin dan a ipak ona obuhvata celokupnu emocionalnu povest porodice Kompson (to istovremeno predstavlja i emocionalnu povest Juga). U Bendijevoj svesti se nalazimo 7. aprila 1928. U Kompsonovoj, u drugom odeljku knjige, osamnaest godina ranije, 2. juna 1910, onog istog dana kad se udavio. U svesti Dejsona Kompsona 6. aprila 1928, to jest jedan dan pre nego to smo u Bendijevoj svesti. U poslednjem odeljku knjige sveznajui se pisac vraa na pozornicu da nam na uobiajeni nain ispria dogaaje koji su se desili 8. aprila 1928, na Dilsin dan jedan dan posle odeljka o Bendiju. I tek kad proitamo knjigu mi smo u stanju da izdvojimo elemenat vremena tako da svi podaci dou na svoje mesto u naoj svesti. Problemi koji iskrsavaju pri itanju romana Zvuk i bes slini su onim problemima o kojima smo ve govorili u vezi sa Doroti Riardson, mada sa ovom znaajnom razlikom: kod Doroti Riardson imali smo da sreujemo podatke koje smo dobivali putem jedine svesti, kod Foknera se, meutim, do kraja knjige uivljavamo u tri veoma razliite svesti i otkrivamo njihov odnos prema zajednikim porodinim doivljajima. Time to nam je predoio oseanje nesreenosti vremena u Stvarnom ivotu, to jest psiholokog vremena, Fokner nam je ne samo doarao dramu tri svesti i vremensku zbrku koji postoji u njihovom seanju ve je i u nama pojaao sposobnost da bolje uoimo dubine mentalnih doivljaja. Njegova knjiga u isti mah slui tome da dramatizuje injenicu, da kad nas pisac uvodi u vest tvojih linosti, on vie ne moe da ostane u istorijskoj prolosti, nastojei da nam da pripovest onog to se dogodilo. On mora da nas suoi sa onim to se dogaa u onom istom trenutku kad Kventin razbija brojanik na oevom satu, ili kad gospoa Dalovej uje kako Big Ben izbija 11 asova pre podne, ili kad Hjuu Vitbredu asovnici u ulici Oksford pokazuju 1.30 po podne. Sve to ukazuje na jedan vei cilj pisca psiholokog romana, koji se kod Prusta ogleda u njegovom traganju za vremenom prolim i istim vremenom" njegovom oseanju da izbijanje i kucanje asovnika slue kao stalna opomena oveku da vreme odmie kroz svest, koja u stvari ivi samo u trenutnoj sadanjosti, u neprekidnoj prolosti. Taj vei cilj sastoji se u tome da se 75

doivljaj pothrani i time sauva od zuba vremena. Priticaj istorijskog i geografskog seanja koje ova dva Oksforda simbolizuju u biografiji Vilijama Foknera to se naroito ogleda u njegovom ponovnom prikazivanju legende o Hristu, za nae vreme predstavlja isto ono to je Dejms Dojs pokuao da zabelei, samo na drugi nain, u Ulisu i Fineganovom bdenju. Svaki na svoj nain, irski pisac i ameriki pisac, posle njega, doli su do saznanja da je mentalno iskustvo optereeno mnotvom znaenja, i obojica su u svom stvaranju iskristalisali bogatstvo tog iskustva. U Ulisu Dojs je pokazao kako se naizgled "meduzasta" graa svesti moe iskoristiti da se jedna njegova epifanija razvije u grandioznu sliku jednog jedinog dana u Dablinu, gradu koji kipti ivotom. U romanu Zvuk i bes Fokner nas je ukljuio u tri svesti i pomou njih doveo do toga da shvatimo tragediju Juga. U oba ova dela tokovi svesti bili su izliveni u nekoliko kalupa; no i pored sveg modeliranja italac je morao da u svojoj svesti asimiluje misli i senzacije svake prikazane svesti. Problem koji je od vanosti za kritiku moemo sada formulisati ovako: svaki od ova tri toka svesti, koliko god da su originalno i razliito prikazani u Ulisu i Zvuku i besu, u stvari potiu iz samo jednog toka svesti, to jest svesti i bia Dejmsa Dojsa ili Vilijama Foknera. Drugim reima: da li je tvorevina ogranaka svesti ma koliko ti ogranci brojni bili u sutini jedan oblik autobiografije, rastereenje umetnikove svesti u umetnike svrhe? Ovo je bezmalo poslednji korak u naem ispitivanju.

76

Glava IX ROMAN KAO AUTOBIOGRAFIJA

U Sau, treoj glavi ili svesci Hodoaa, glavna junakinja Mirjam Henderson dolazi do jednog otkria itajui knjigu. Ona kae: Ja ne itam knjige radi njihove sadrine, ve kao psiholoku studiju o piscu." Nju knjige ne interesuju radi ljudi koji se nalaze u njima, ve radi pisca o kome hoe apsolutno sve da sazna... U ivotu je sve tako iskidano i zbrkano. U knjizi se pisac nalazi u svakoj rei". Ona razvija dalje tu misao i kae: Kad bi samo mogla da navede Evu na to da shvati ta je knjiga... igra pisca, pesma, molitva, znaajna beseda, poruka Knjige nisu pripovesti odtampane na hartiji, to su ljudi; stvarni ljudi." U jednom od prvih romana Virdinije Vulf, Izlazu na puinu, jedna linost, govorei o svojim nenapisanim romanima, kae: Mi romane itamo jedino radi toga da bismo upoznali linost pisca i, ako ga upoznamo, videli koje je prijatelje on uneo u svoju knjigu. to se tie samog romana, njegove koncepcije u celini, naina na koji je on shvaen i prosean, kako on stoji u odnosu na druge stvari, gotovo nikom i nije stalo do toga. Ali kritiarima je, naravno, stalo. Ovde se postavlja jedno pitanje, naroito kad se radi o psiholokom romanu, a to je da li mi u psiholokom romanu ne oseamo prisustvo pisca vie nego u konvencionalnom romanu jer nam je on, da tako kaemo, ispraznio sadraje svog unutranjeg bia. Opasnost", pisala je Virdinija Vulf u svom dnevniku 1920, lei u onom prokletom egoistinom ja koje, kako mi se ini, upropauje Dojsa i Doroti Riardson: da li je pisac dovoljno gipka i jaka duha da se od knjige ogradi zidom a da je pri tom, kao Dojs i Riardson, ne suzi i ogranii?" Ovo je, dodue, pisala pre no to je proitala celog Ulisa. Da li pisac psiholokog romana pie roman u punom smislu rei, ili knjigu o samom sebi? Je li moguno ograditi se od knjige zidom" koji je Virdinija Vulf elela da podigne? 1 Poslednje godine svog ivota Marsel Prust je bio zamoljen da za asopis Les Annales da svoje miljenje o razlici izmeu analitikog i pustolovnog romana. On je odgovorio da mu izraz analitiki roman" nije ba po volji. Rekao je da se ovaj izraz sve vie upotrebljava u smislu prouavanja pod 77

mikroskopom, i dodao je: ,,a instrument koji se meni vie svia jeste teleskop". I dalje:
Po nesrei sam poeo svoju knjigu reju ja", te se smesta pretpostavilo da sam, umesto toga da pokuam da otkrivam opte zakonitosti, analizirao sebe", u najlinijem i najodvratnijem smislu te rei. Stoga bih, ako nemate nita protiv, izraz analitiki roman" zamenio introspektivnim romanom".

Poto je pretresao pitanje pustolovnog romana, on u svom daljem izlaganju kae da introspektivan roman ne sme biti roman istog intelekta.
On treba da iz podsvesti izvue stvarnost tako da ona pree u podruje intelekta, nastojei u isto vreme da sauva njen ivot, da je ne izopai, i da joj nimalo ne smanji znaaj - stvarnost koju bi ve i sama svetlost intelekta mogla da uniti. Da bi se uspelo u tom spaavanju od zaborava, ni sve moi duha, a ni tela, nisu suvine. To pomalo lii na obazriv, disciplinovan, smeo napor koji mora da uini neko ko bi, dok jo spava, eleo da svesno ispita svoj san, a da se pri tom ne probudi. On mora preduzeti mere predostronosti. I mada je ovo naizgled protivreno, ovakva vrsta posla nije nemoguna.

Naprotiv, moguna je. Prust je to sam dokazao, kako vidimo u onih esnaest svezaka koje je Galimar objavio. To to Prust kae o pokuaju da se otkrije priroda sna za vreme spavanja slino je onom to je Vilijam Dejms rekao kad je govorio o pokuaju da se odvrne gas da bi se videlo kako mrak izgleda. Prust je verovao da se u tom deliu delia sekunde, kad gas poinje da osvetljuje tamu, dragoceni momenat istog vremena moe uhvatiti u statinom obliku. Koliko je to teko, moemo suditi po tome to je Prust utroio sve svoje snage i ivot da bi doao do nekoliko takvih delia iskustva, i to ne neposrednim hvatanjem i beleenjem epifanije, ve sporim, dubokim istraivanjem seanja otkrivajui jedan po jedan veo asocijacija. Moe izgledati udljivo i nastrano to se pisac, koji je sklon da analizira jedan trenutak onako kao to bismo mi analizirali itavu godinu dana, radije poziva na teleskop nego na mikroskop. Meutim, Prust je bio sasvim iskren. Njegov cilj, kao to nam je poznato, bio je traganje za optim zakonitostima, za Vremenom ne onim vremenom koje u mehanikim otkucajima prelazi svoj put po brojaniku asovnika, ve Vremenom koje ini da nam pet minuta katkad izgledaju kao jedan dan, i da jedan dan katkad proe kao pet minuta. Piui prvu svesku svojih memoara, Jedan deak i ostali, Henri Dejms je ve na prvoj strani upotrebio jednu frazu po kojoj zakljuujemo da je iako obuzet pisanjem autobiografije iao za istim ciljem kao i Prust (i u isto vreme, poto je Dejmsova prva sveska objavljena 1913, kad i Prustov roman Ka Svanu). On tu na prvoj strani kae moje ispitivanje prolosti". To bi moglo da se shvati kao slobodan prevodi Prustovog A la recherche du temps perdu. Pojedinosti", pie Dejms, trebalo je pre svega traiti u seanju." Prema tome, ovde vidimo kako se isti postupak odvija i u autobiografiji i u romanu koji je, izgleda, prilino providna autobiografija. Seanje i asocijacija re asocijacija" pojavljuje se na svakoj strani Dejmsovih memoara predstavljaju glavni izvor i autobiografije i romana. To je, meutim, veoma uproena i prilino gruba tvrdnja o jednoj beskrajno sloenoj materiji. Da bismo bolje razumeli odnos izmeu autobiografije i romana osvrnimo se na tkanje uspomena koje nam evociraju ova dva pisca. Da ujemo kako se jedan deak sea svoje ljubavi prema pozoritu: 78

Svakog bih jutra pohitao do Morisovog stuba da vidim koje su nove predstave najavljene. Nita nije moglo biti bezazleni je ni srenije od snova kojima su ove najavljene predstave ispunjavale moju matu, snova nastalih iz onih neizbenih asocijacija koje su izazivale rei naslova komada kao i boje oglasa jo vlanih i smrekanih od lepka, na kojima su se te rei isticale. Nita osim komada sa tako udnim naslovima kao to su Zavetanje Cezara irodoa ili Kralj Edip, koji nisu bili objavljeni na zelenim plakatama opere Comique nego na plakatama Francuske komedije, boje vina, nita ini mi se nije tako jako odudaralo od blistave perjanice Dijamanata na kruni kao glatki, tajanstveni satin Crnog domina.

A evo kako se jedan drugi deak sea toga:

U njima je bilo i finijih vibracija za deaia koji je spokojno tumarao ulicama, no nijedna nije bila tako fina kao kad bi dugo stajao pred ogromnim pozorinim plakatama i duboko se napajao na vrelima romantinog to je iz tih plakata naviralo. U to vreme kad se oglaavanje zadovoljavalo obinim obavetenjem ove su objave po svom obliku veoma liile na uveane pozorine programe; sastojale su se od ogromnih pravougaonih, utih ili belih komada platna, koji su bili nalepljeni na visoke drvene table ili smeteni u udubljenja, i upoznavale su mogunost posetioca sa svakom pojedinosti koja bi mogla ozbiljnije da ga zainteresuje. Ove su se table drueljubivo naslanjale na drvee i bandere kao i na zidove i ograde, za koje su ponaosob verovatno bile prisno vezane; ali najprivlanija crta njihovog poverljivog saoptenja bilo je to to su one paralelno i na stari, dobar nain iznosile imena svih glumaca prema njihovim ulogama, a to je u srenim danima" drame znailo esto mnogo imena. Jo i sada vidim sebe kako se beskrajno dugo zadravam u Petoj aveniji blizu jugozapadnog ugla Devete ulice, kao to i nekad mora da je bilo, poto u to vreme, kad sam jo bio mali badaud, nije postojao obiaj da se komadi dugo dre na repertoaru, i plakate su se od vano i stalno smenjivale. I kad god bih prolazio tuda one bi mi privlaile panju kao to platno velikog majstora u nekoj velikoj galeriji privlai panju smernog turiste, i mada jo ni danas nisam siguran da su mi neto naroito kazivale, sa svojom preranom strau za pozorite oseao sam se meu njima kao kod kue".

Moda je sedamdesetogodinji Dejms, seajui se svoje prerane ljubavi koju je kao mali deak u Njujorku oseao prema pozoritu, bio manje obuzet eljom za traganjem utananijeg mentalnog mirisa svog doivljaja nego sredoveni Prust, koji u svojoj sobi, obloenoj plutom, vidi sebe kako kao deak stoji pred plakatama Francuskog pozorita. A ipak su i jedan i drugi pisali autobiografije koje su bile neobino sline i svaki sa drugim ciljem. Henri Dejms iz zadovoljstva da posmatra razvoj stvaralake mate, i to svoje. Prust da bi pratio tok seanja i otkrio i samu prirodu seanja. Meutim, iako su ova dela razliita, u njima ima mnogo znaajnih slinosti. Moda to dokazuje da mali osetljivi deaci imaju sline interese i zapaanja ak i u kulturama i gradovima koji su toliko daleki i razliiti jedan od drugoga kao to su Njujork i Pariz:
Na stalnu podlogu jaja, rebaraca, krompira, slatka, i biskvita koje nam vie nije ni najavljivala, Fransoaza bi doda vala prema radovima u polju i u vonjacima, prema lovini ribe, srei u kupovini, ljubaznosti suseda, i vlastitoj dosetljivosti, i to tako uspeno da je na jelovnik, kao one etvorolisne rezbarije na portalima katedrala iz trinaestog stolea, pomalo odraavao ritam godinjih

79

doba i epizode ljudskog ivota barbuna, jer joj je prodavaica ribe zagarantovala da je sve; uretine, jer je na trgu u Rusenvilu-le-Penu ugledala jednu divnu urku; panske artioke sa modinom, jer nam ih na taj nain jo nije spravljala; peen ovji but, jer ovek izgladni na sveem vazduhu i to emo za onih sedam sati do veere imati dovoljno vremena da ga svarimo; spanaa, za promenu; kajsija, jer se jo uvek teko nabavljaju; ogrozda, jer ih za dve nedelje vie nee biti; malina, jer ih je gospodin Svan doneo naroito za nas; treanja, jer su to prve trenje sa naeg drveta za poslednje dve godine; sira sa skorupom, koji sam nekad toliko voleo; kola od badema, jer ga je jo sino poruila; naroitu pogau, jer je na nama bio red da nosimo naforu. A kad se sve to pojelo, iznela bi pred nas poslasticu izriito spremljenu za nas, a posebno namenjenu mom ocu koji je voleo takve stvari kreni od okolade lino nadahnue i lina rukotvorina Fransoaze, lak i vazduast kao kakva prigodna muzika, u koju je unela sav svoj talenat.

Deak iz Njujorka nije bio tako prefinjena ukusa. U prvoj svesci memoara Jedan deak i ostali ni izdaleka se ne pominju tako lepe stvari kao to su omelette aux tomates i boca ablija, boje slame, kojima se Lambert Streder i gospoa de Vijone slue u Ambasadorima. Njegova su seanja, meutim, u skladu sa amerikim ukusom, sladoled na svakom koraku, vrue pogaice i kobasice, prelivene melasom, na gostoprimljivim tremovima nekih suseda sa Juga, koji su se nastanili u etrnaestoj ulici, krofne na Brodveju, i vafle na stotine, duguljaste i praaste, neprepeene, a ipak lepo porumenele, iarane, i jo vrue, ni rskave ni trone, ve omekle, jer su u sebi upile sirup kojim su tek malo poprskane", a onda breskve! Ah, breskve d'antan! Mali deak se sea nekih bajnih bresaka" iz bakinog dvorita, u Albaniju, i bresaka na njujorkom keju.
Breskve na oke i variake, breskve velike i breskve male, breskve bele i breskve ute, predstavljale su neto u ivotu iz koga su na neki nain bile iskljuene; rasle su u svakom vrtu, maltene na svakom bunu, ak i u samim depovima deaka; izrezane na krike, sluene su pri svakom obedu; kao domae ..breskve iz konjaka" pojavljivale bi se za vreme ostalih meseci jedva neto ree a ako su ih smatrali kao dezert za sveane prilike", to je bilo zato to su svakoj prilici u kojoj bi se pojavile davale svean izgled; i kad bi im dodali sladoled, ili njih dodali sladoledu, one bi predstavljale nau najveu gozbu. A iznad svega, hrpe bresaka na javnim mestima, cela brda bresaka na svakom koraku, davale su ulici izgled junjakog obilja. U to vreme sve se jelo na oke i variake kao iz nekih nepresunih zaliha.

Ova dva odlomka jasno pokazuju rad seanja kod jednog umetnika u cilju biografije, kod drugog u suptilnije svrhe romana. I jedan i drugi imali su zajedniki povod: da prenesu istinitost doivljaja. Kad Prust govori o hrani to nije obino nabrajanje jela pomeano sa nekom vrstom oblizivanja usana, koje oseamo u Dejmsovim seanjima; svako pojedino jelo odgovara godinjem dobu, dogaaju, a svako godinje doba, dogaaj i prilika rezultat su Fransoazinog smiljenog izbora; tako da u evociranju uspomena Prustove autobiografije, koja je roman, nasuprot Dejmsove autobiografije, koja je autobiografija, dobij amo i suptilni i prostudirani opis Fransoazine linosti tu je uretina, jer je na trgu ugledala jednu divnu urku", peen ovi but, jer ovek izgladni na sveem vazduhu i to emo za onih sedam sati do veere,imati dovoljno vremena da ga svarimo" i tako dalje. Ovo pokazuje da roman moe biti autobiografski, ali to ne znai i da je 80

autobiografija. I mada to moe zvuati kao truizam, mi to moramo konstatovati da bismo mogli da odredimo do koje mere jedno delo moe biti odvojeno od ivota iz koga je poteklo. 2 Nastavljajui na ovaj empiriki nain, osvrnimo se na dva dela koja su sluajno sauvana. Njihovi autori su ih odbacili poto su, dok su ih pisali, doli do izvesnih znaajnih otkria o svojoj umetnosti i o sebi samima otkria koja su ih navela da napuste ove rane pokuaje. Ta su dela postala beskorisna jo pre no to su bila zavrena. Prvo delo je fragmenat Junak Stiven, koji je Dojs docnije delimino uneo u poslednju glavu Portreta, a koji je gotovo isto tako dug kao i poslednja verzija. Drugo je delo nezavreni roman od 30.000 rei, an Santej (iako nedovren on po duini odgovara obimu bar tri savremena romana). On je pronaen meu Prustovim spisima i objavljen u tri sveske sa predgovorom koji je napisao Andre Moroa. I tako zahvaljujui sluaju mi imamo uvid u ova dva autobiografska romana i u njihovom prvobitnom i u gotovo potpuno autobiografskom stanju. Za kritiare je to izvanredna srea. Prua nam se prilika da vidimo kako umetnici gree u poetku, uviaju svoje greke, i svesno ih ispravljaju. U oba sluaja ova hoemo li ih nazvati pripremna dela su od znaaja, kao to se moe i oekivati, s obzirom na pisce koji su ih napisali. an Santej, koji se i pored sve nepotpunosti jedva moe smatrati fragmentom, ostaje kao divno napisano i duboko prooseano delo, koje bi Prusta uvrstilo u vrhove francuske knjievnosti dvadesetog veka ak i da nita drugo nije napisao. Junak Stiven, koji vie lii na fragmenat, umnogome sadri dojsovsku aroliju rei, mada je bez onih virtuoznih poteza pievih kasnijih dela. Oba pomenuta dela ponikla su iz svakidanjeg ivota njihovih autora. U jednom pismu koje je uputio svom izdavau Dojs govori o Portretu odnosno Junaku Stivenu kao svom autobiografskom romanu. Prust je hteo da prikrije autobiografski karakter romana time to je dao sloen uvod po ugledu na Dejmsa. On postaje narator u prvom licu koji slua velikog pisca gde naglas ita ana Santeja za vreme jednog zajednikog boravka u nekoj seljakoj kui u Bretanji. U kratkom predgovoru od tri reenice on priznaje da je delo autobiografskog karaktera, samo to se od nas oekuje da smatramo da je to predgovor pisca u romanu, a ne Prusta, mladog sluaoca i oboavaoca:
Da li da ovu knjigu nazovem romanom? Manje je roman, a moda i mnogo vie, sama sutina mog ivota, sabirana, bez ikakvih dodavanja, u onim asovima razdirani a koje sam sam doiveo. Ova knjiga nije stvorena; ona je ponjevena. [Ce livre n'a jamais ete fait, il a ete recolte.]

Andre Moroa, jedan od Prustovih biografa i kritiara, tvrdi da je an Santej veoma slian Prustovom linom ivotu. U poetku romana nailazimo na epizodu u kojoj ga majka ljubi pred spavanje a koja, e otpoetka dati boju duevnoj drami u romanu Ka Svanu; bezazlena epizoda sa devojicom Marijom naveuje pripovest o ilberti. Prustovi roditelji (koji su jo bili ivi kad je ovo delo pisano, poslednjih godina devetnaestog stolea) ocrtani su sa mnogo detalja, oigledno uzeti direktno iz ivota. Tu je i Bergot, ali pre kao slikar nego kao pisac. Tu imamo i neposredno prikazivanje uskomeanosti duhova, koju je izazvala Drajfusova afera, a koja e docnije biti obraena mnogo indirektnije. 81

La petite phrase je bez sumnje uzeta iz jednog Sen-Sansovog dela. Tema homoseksualnosti je samo slabo nagovetena. Sredini deo knjige prikazuje ana u drutvu, i mnoge pojedinosti su tu naslikane istom paletom kao i kasnija dela. Jorgovani cvetaju, ali moda sa manje nenim mirisom. Knjiga je delo onog Prusta koji jo nije otkrio Raskina. Tu nema ni Svana ni arlija, ali to je neobino vano knjiga sadri pojedinosti iz anovog ivota koje e kasnije biti unete u Svanov ivot. Prust se na momente pribliava svom kasnijem traganju za nehotinim seanjem, no to nije jo pravo traganje; to je pre seanje transponovano u direktnu i neposredno prooseanu stvarnost. Ono stalno pesniko jedinstvo koje e provejavati kroz njegova poznija dela ovde se osea u ublaenom obliku. Delo se odlikuje neposrednou i sveinom. Vidimo Prusta u toku njegovog razvitka dok pie autobiografiju memoare u obliku romana. Izvesne potpuno razraene scene u Junaku Stivenu takoe e biti kasnije indirektno obraene ili sasvim izostavljene. Stil Dojsovih ranih dela je jednostavan, direktan, ekonomian; registar Stivenovih oseanja i postupaka na univerzitetu je oskudan, to predstavlja znatan kontrast prema delu koje je izraslo iz njega. Epizoda sa Dojsovim esejom Drama i ivot" i scena u kojoj predlae Emi da mu postane ljubavnica, to ovde stoji kao dokaz Stivenove nezrelosti, docnije su izostavljene. Umesto toga ovde dobijamo sliku agresivnog mladog umetnika, koji neprekidno osea potrebu da se afirmie u jednolinoj okolini i u ivotu koji ga gui. On se stalno brani od sveta. I to ini hladnim intelektualizmom i reitou, koja je veito na ivici tirade, traganjem za ezoterinim u nauci i zauzimanjem prkosnog i osionog stava. U ovom nam fragmentu Dojs iznosi Stivenovu teoriju umetnosti, koju e na slian nain izraziti i u Portretu jednog umetnika, samo to je ovde ona isprekidana drugim epizodama, te njena ekspozicija nema onog jedinstva i logike povezanosti koju e docnije imati. U delu koje e uslediti za ovim fragmentom postavka o umetnosti pokazuje da je Stiven dospeo do intelektualne zrelosti. Poto je dao definiciju teorije umetnosti, on ulazi u zrele godine. Umetnik, sad ve mlad ovek, moe da se otisne u svet i da uobliava svoje delo. U Portretu je izostavljen jedan elemenat estetske teorije u Junaku Stivenu. To je teorija o epifaniji, koju je Dojs izostavio iz svog prvobitnog rukopisa, kao da je to maltene privatno sredstvo, lina stvar. On e je uzgred pomenuti tek kasnije, u Ulisu, i to kao neto to spada u njegove nezrele godine:
Sea li se jo svojih epifanija na zelenim ovalnim listovima hartije, duboko dubokih, ije je kopije trebalo poslati, posle tvoje smrti, svim velikim bibliotekama u svetu, pa ak i u Aleksandriju?

Slino anu Santeju, Junak Stiven ima sveine i neposrednosti, otrih zapaanja, odsenosti stila, tako da je za aljenje to od njega nije vie sauvano kad ga je, tako se bar pria, Nora Dojs dograbila iz vatre u koju ga je njen mu bacio. Oba ova umetnika su odbacila svoja ranija dela i poela da piu iznova, i u njihovim postupcima koji su zatim usledili ima neobino mnogo slinosti. Prust je preradio ana Santeja u roman u prvom licu, u kome se gotovo potpuno nalazimo u naratorovoj svesti. Kako je nastojao da bude savreno objektivan (i poto se koristio pripovetkom u pripoveci), on sada neprekriveno daje autobiografski oblik romanu. Moemo samo da pretpostavljamo da je smrt 82

njegovih roditelja uinila njegovu raniju rezervisanost izlinom; a razvoj procesa samoposmatranja putem sanjarija i seanja pisac je mogao dati na veran nain samo u prvom licu, pomou koga je bilo moguno preneti samoispitivanje i izbei one tehnike tekoe koje prate prenoenje ovog samoposmatranja na jednu drugu svest. Dojs je zadrao tree lice, i u ranoj verziji i u konanom obliku Portreta, ali je potpuno objektivnu pripovest pretvorio u potpuno subjektivnu. U oba sluaja pisci su u svojoj drugoj verziji ili za subjektivnim doivljajem: za potrebom da prodru unutra, u svest, to jest da iz nje sagledaju spoljni svet. U izvesnom smislu, prema tome, ovi romani su postali vie autobiografski nego ranije. A u drugom smislu oni su se jo vie udaljili od ranijih autobiografija, jer, kao to smo videli, ono to je ranije bilo Prustova biografija sad je postalo deo Svanove biografije, ba kao to je Dojsova svest, stvarajui Stivenovu svest, donela na svet Leopolda i Moli Blum. Ovim smo stigli do one take naeg ispitivanja kada moemo da uspeno uzmemo u razmatranje jo sloenije pitanje odnosa izmeu autobiografije i psiholokog romana. 3 U irem smislu, to jest optem psiholokom smislu, sve, svaki na postupak jeste izraz nas samih. Na hod, govor, nervni impulsi koji pokreu nae pero po listu hartije i daju individualno obeleje naem rukopisu, rei koje kazujemo, fraze i reenice koje obrazujemo od njih, slike koje izazivamo i predmeti to ih nae oko odabira sve su to autobiografske radnje, tako da knjiga koju piemo jeste knjiga o nama samima. Kad pesnik napie i najobiniju pesmicu izbor rei i slike i simbola je samo njegov, i niiji vie; a ako je ak i plagijator, on ipak izabira od kog e pisca neto uzeti. I to je akt koji nam ga otkriva. U svetu velikih mogunosti izbora uvek postoji neki razlog, ma koliko nejasan, zbog ega je izvren ovaj a ne onaj izbor. I na osnovu toga kritiari, koji nastoje da odrede kvalitet psihe koja je stvorila jedno dato delo, s razlogom trae pomo biografa. I zaista, strast da se otkrije psiha koja stoji iza dela isto tako kao i psiha u samom delu objanjava zato je itava kola spekulativnih kritiara, u nemogunosti da otkrije ko je ekspir, osetila potrebu da stvori drugog oveka. Moe biti da je ovo samo drugi nain da se kae: stil je ovek. Ali to isto tako znai i da je ovek stil; da je umetnik uobliavao svoje doivljaje oveka da bi stvorio umetniko delo, i da, ako dovoljno znamo o umetniku, moemo ponovo razloiti njegovo delo i u njemu pronai biografske sastojke koji su ga uobliili. Ovo bi svakako moglo da se primeni na pisce psiholokog romana, jo vie nego na pisce tradicionalnog romana, u iju svest imamo pristupa. U Ulisu glavna tri toka svesti izviru iz istog izvora; ma koliko razliiti bili, oni su svi pritoke glavnog toka svesti iz koga izviru. Taj glavni tok jeste svest Dejmsa Dojsa. Stoga treba postaviti sledee pitanje: nije li roman koji se slui postupkom toka svesti ve po svojoj prirodi autobiografski ? Zar nam takav roman ne kae mnogo vie o pievoj svesti nego mnogi drugi romani? Zar nam on ne daje i samo tkanje pievih doivljaja i samu atmosferu njegovog duha? Ukratko, nije li postupak toka svesti samo jedan drugi oblik memoara, to jest oivljavanje pieve prolosti kao kad eli da pie memoare? Zar pisac ne ispremeta asocijacije i seanja dajui im izgled romana ili prenosei ih na svoje linosti (ispod kojih se u stvari krije on) da bi stvorio utisak da ove pripadaju nekom drugom? Ako je to tano, u emu je onda razlika izmeu 83

memoara jednog Sen-Simona i romana jednog Prusta? Zar nije i Kazanova, beleei svoje pustolovine, pisao memoare o svom i suvie aktivnom ivotu kao injenici, ba kao to je i Prust pisao memoare o svom i suvie aktivnom duhu kao da pie roman? Ako ovo usvojimo, onda se moramo sloiti s tim da je Marsel Prust pisao autobiografiju a ne roman, poto je neprestano zalazio u svoju vlastitu svest i ponovo stvarao vlastitu prolost u traganju za istinama doivljaja. Pa ipak je Prust koji je otiao toliko daleko da je svom junaku dao ime Marsel stalno poricao da je pisao autobiografski roman. Kad god su ga pitali neto o linostima njegovih romana, on je uvek odgovarao da ih je on sam stvorio. ,,U ovoj knjizi", pie Prust u svojoj poslednjoj svesci (u izvrsnom rezimeu u kome analizira sebe kao umetnika koji stvara i hoe da sauva doivljaj), ,,u ovoj knjizi u kojoj nema ni jedne jedine linosti a clef, sve sam sam izmislio da zadovoljim zahteve mog naina predstavljanja stvari..." U prvi mah dolazimo u iskuenje da ovo proglasimo bezonom neistinom. Prust pie roman koji moe izrasti samo iz njegovog iskustva, svom junaku daje svoje ime, pripovest kazuje u prvom licu, a ovamo smelo izjavljuje da je napisao roman! Pa ipak, kad analiziramo smisao njegovih rei, uviamo da je u osnovi govorio istinu. ,,U delu", kae Prust, ...nema nijedne linosti koja je izmiljena a kojoj on [pisac] ne bi mogao da naene imena ezdeset drugih linosti koje je posmatrao, tako da od jedne uzima grimasu, od druge naoare, od tree narav, od etvrte opet neki naroiti pokret ruku." I dalje: Tim svojim smislom za ono opte potencijalni pisac odabira materijal koji je podesan za umetniko delo ba zbog svoje opte vrednosti." Tako se i Henri Dejms pravdao pred svojim bratom, tetkom, prisnom prijateljima kad su ga napadali da je svirepo karikirao gospoicu Pibodi iz Bostona, Hortonovu svastiku, u svom portretu drutvenog reformatora, u Bostonjanima. Ona je", kae Dejms, iskljuiva kreacija moje moralne svesti kao i svaka druga linost koju sam naslikao." Moda je ona sinteza nekoliko bostonskih ena i nemamo nikakvog razloga da sumnjamo u istinitost Dejmsove izjave. Zanimljivo je, meutim, da postoji neobina slinost izmeu imena stvarne Pibodi35 i gospoice Berdzaj36 iz Dejmsovog romana. Zar ptiije oko u stvari ne lii na zrno graka? Moda je Dejms, traei jedan tip, reprodukovao linost koju je posmatrao. Oba romanopisca bi se, meutim, sloila u tome da je linost rekreirana na osnovu procesa unutar moralne svesti". Linosti u romanu skup su ostalih linosti, veina romanopisaca nam kae. Tako i Prust gradi biografiju svoje linosti delimino iz Svog ivota a delimino iz uoenih pojedinosti, koje je on, sa svojom sklonou za detaljisanje, sakupljao. Zanimljivo je da ak i uvena petite phrase, onaj stalni moment musical koji se provlai kroz Temps Perdu, predstavlja jednu sloenu muziku frazu; u jednom pismu upuenom aku de Lakretelu, Prust za nju kae: To je beskrajno osrednja fraza jedne sonate za violinu od Sen-Sansa, koga kao muziara ne marim mnogo" (a to se i vidi u anu Santeju), no ona e docnije ipak postati arolija Velikog petka", i kad klavir i violina zazvue kao dve ptice to je kao kad or Enesko svira sonatu od Cezara Franka; tremolo ga podsea na preludijum Loengrina, ali je isto tako i preludijum uberta i neka kompozicija Foreova. Ova upotreba sloene ukupnosti Prustovog dela pojavie se najzad u jednom drugom obliku u delu Dejmsa Dojsa; bod njega emo nai sloenu ukupnost jezika, usmerenu na to da izazove sloene asocijacije.
35 36

- Pea-body zrno graka. Prim. prev. - Birds eye ptije oko. Prim. prev.

84

Stoga, mada se za Prustovo delo moe rei da je ono naizgled biografija, on nam tu otkriva u stvari sloenost svog predmeta, sebe kao sloenog bia i sloenost ljudi koje poznaje: da smo svi mi, u izvesnom smislu, konglomerat roditelja, srodnika i seanja, pastii (krvi i mesa, sad slini jednoj sad drugoj osobi; da ovek nije jedino ve vie lica; i na taj nain Prust nam stvara oseanje raznolikosti i dubine doivljaja. U tehnikom smislu, Prust pie autobiografski roman; u irem smislu, on je dao sintezu, to jest umetniko delo koje je nezavisno od svog tvorca. A tako isto bi se moglo rei da u Ulisu Dojsova tri posebna toka svesti, od kojih je svaki samo pritoka njegovog vlastitog toka, predstavljaju tri nezavisne linosti, a ne tri razliite fasete Dojsove linosti, mada bismo, pri paljivom ispitivanju, mogli rei da Moli Blum izraava izvestan enski elemenat njegove prirode kao i njegovo iskustvo o enama, a moe biti da je ona i sinteza svih ena koje je on poznavao, dok kod Bluma nalazimo one opsesije koje je i sam Dojs imao i koje je otkrio stvarajui Fineganovo bdenje. I pored toga ponekad primeujemo da Prust namerno i zanimljivo zamagljuje razdvojnu liniju izmeu autobiografije i romana. On je u Svanu stvorio linost koja se razlikuje od naratora Marsela ba kao to u izvesnom smislu Blum ima svoju izuzetnu individualnost uprkos tome to je projekcija Dojsa. U prvom delu romana U traganju za izgubljenim vremenom Prust uvodi, kao neku zasebnu nouvelle, pripovest Jedna Svanova ljubav, koja se gotovo izdvaja kao tradicionalna pripovest, vezana mnogim vidljivim i nevidljivim nitima za ostatak dela. Prust kao da ve u poetku eli da pripovest odvoji od naratora, ali nema snage da to izvede. Njegovo intelektualno potenje mu kae da izmeu njih postoji neka spona. On stoga analizira ono to taj proces ukljuuje. Svanov ljubavni doivljaj sa Odetom, on nam kae, odigrao se pre Marselovog roenja. Prema tome Prust moe samo da bude u neku ruku Svanov biograf. Tu su mu ljubavnu istoriju ispriali sa takvom tanou u svim pojedinostima, koju je ponekad lake postii kad se radi o ivotu ljudi koji su umrli pre vie stolea nego kad se radi o naim najboljim prijateljima". No on ipak ne eli da pie biografiju. On tu pripovest rekonstruie u sebi i pretvara je u deo Marselove istorije. Jer prie koje je uo o Svanu, kae on, bile su kondenzovane ,,u jednu jedinu supstancu" njegovih seanja, koja se jo nisu bila stopila u jedno, tako da je izmeu njih ipak bilo moguno razabrati izmeu onih najstarijih i onih najnovijih to su se rodila iz nekog mirisa, pa zatim izmeu onih koja su bila tek uspomene neke druge osobe, a ja ih od nje doznao ako ne ba pukotine, prave prelome, a ono bar one ilice, one arene pruge, koje na izvesnim stenama, na nekim mermerima otkrivaju njihovo razliito poreklo, starost i formaciju". Ova geoloka analogija koju je Prust razvio da bi grupisao svoja razliita seanja neobino podsea na opis seanja koji je dao Vilijam Dejms a u kome kae da prelaz misli sa jednog predmeta na drugi nije nita vei prekid u misli nego to je bambusovo kolence prelom u stabljici. Misao je deo svesti ba koliko je i kolence deo bambusa". A tako su i Svan i njegova nesrena ljubav postali deo Marselove svesti; i Svan, za razliku od Bluma, nije projiciran kao neto to je odvojeno od Marselove svesti; on i dalje ostaje naslaga seanja u slojevima Marselove svesti. Samo to on predstavlja odvojenu linost u tom seanju. Otuda, seanje kod Prusta ne predstavlja obino oivljavanje dogaaja u odreenom nizu, redovno hronolokom, ono to smo navikli da smatramo 85

autobiografijom. Prust nastoji da nam dokae da je seanje sloena stvar, proces slobodnog asociranja, koji mea dogaaje, kao to mi meamo pil" karata, ne vodei rauna o vremenskim razmacima, tako da mi i dalje vidimo ljude koji su ostarili kao mlade, a mrtve zamiljamo kao da su jo uvek ivi, i rekonstruiemo mesta i prizore koji su se izmenili ili sasvim nestali. Prust je kazao da seanje, vraajui prolost u sadanjost bez ikakvih modifikacija kao da se radi o sadanjosti, potpuno eliminie onu veliku dimenziju Vreme, u kojoj se ivot odvija". I to, samo po sebi, postaje sintetiki proces. Prema tome, umetniko delo ne predstavlja samo skup delova, to jest skup stvari kojih se umetnik sea. Veliki vojnik redom e beleiti svoja seanja o bitkama u kojima se borio, o opasnostima kroz koja je preao, o poastima koja je postigao, o linostima sa kojima se susreo, i sve to moe biti zanimljivo za itanje kao i dogaaji koji ispunjavaju dnevne listove. No to ne smatramo umetnou. Ali to svakako moemo smatrati biografijom. A kad se te iste uspomene stope u sintezu doivljaja, isprepletu sa tkanjem ivota, kao bitke u Ratu i miru ili istorijska panorama u Parmskom kartuzijanskom manastiru, onda one postaju umetniko delo: od toga kako su nesamerljivi elementi spojeni u celini i kako je pisac transponovao sirovu grau u delo, koje prevazilazi vremenski znaaj, zavisi da li e ono postati deo doivljaja generacija italaca. 4 Kako je Dojs gledao na ovaj problem umetnikovog odnosa prema njegovom materijalu, Dojs koji je bio tako jasan i logian u stvaranju svoje line estetike? On nam je veoma ubedljivo prua na kraju Portreta. Ve sam se posluio delovima sledeeg pasusa da bih ilustrovao pojedine take, ali sada bih eleo da taj pasus citiram u celini:
Lirska forma je u stvari najprostije ruho kojim rei zaodenu jedan trenutak emocije,, ritmian povik kakav je pre mnogo vekova podsticao oveka koji je potezao veslo i vukao kamenje uz padinu. Onaj koji ga izbacuje svesniji je trenutka emocije nego samog sebe dok tu emociju osea. Najprostija epska forma izrasta iz lirske knjievnosti kada umetnik produuje taj trenutak i premilja o sebi kao o sreditu nekog epskog dogaaja, i ta se forma razvija dalje dok sredite emotivne tee ne bude podjednako daleko od samog umetnika i od drugih. Pripovest vie nije iskljuivo lina. Linost umetnika prelazi u samu naraciju kolajui oko linosti i radnje kao kakvo ivotvorno more. Taj razvoj moe lako videti u onoj staroj engleskoj baladi, Junak Terpin, koja poinje u prvom licu a zavrava se u treem. Dramska forma se dostie kad ivotna snaga koja kola i struji oko svake osobe ispuni svako ljudsko bie takvom ivotnom snagom da ono poprima svoj vlastiti i nenaruiv estetski ivot. Linost umetnika, isprva povik ili kadenca ili raspoloenje, a onda neka fluidna i plamsava pripovest, konano se do iljenja utana i tako rei se izgubi. Estetska slika u dramskoj formi je ivot preien u ljudskoj mati i iznova projiciran iz nje. Misterija estetskog, kao i materijalnog, stvaranja najzad je ostvarena. Umetnik, kao i sam Stvoritelj, stoji u svom delu ili iza ili izvan ili iznad njega, nevidljiv, iileo, i ravnoduan, isti svoje nokte.

Dojs, dakle, slino Prustu, dolazi do zakljuka da iako linosti poinju u prvom licu one mogu zavriti u treem, poto im pisac da vitalnost; pisac se, bar teorijski, povlai u anonimnog i na oko nezainteresovanog posmatraa. Slika koju nam Dojs iznosi o lirskoj-epskoj-dramskoj formi nalik je na onu koju on evocira u porodilitu, u ulici Holis, gde Stiven sa ostalim studentima 86

medicine eka da se jedno dete rodi; ova epizoda je data u obliku parodije na englesku literaturu poev od gukanja novoroeneta (lirska forma) do umetnike proze devetnaestog stolea. To to Dojs opisuje, definiui razvoj drame od lirskog povika pa postepeno do epskog, u sutini podsea na Frojdov opis faza razvitka oveka, takoe od vriska novoroeneta, lirska forma, kojim ono trai da sisa, posle koga se u njemu razvija sve jasnije saznanje da mleko utoljuje glad kao i saznanje da su prsa ili boca s mlekom povezani sa drugim osobama, to sve razvija u njemu svest o sebi, o nekom predmetu ili osobi, i predstavlja optu fazu kada dete kree ka svojoj punoj zrelosti. Umetnik ide dalje od takvog saznanja. On je svestan ne samo svog odnosa prema predmetima ili osobama ve i svesnosti drugih u njihovom odnosu prema predmetima. Kad umetnik daje dramsku sliku tih odnosa i oseanja koja su sa njima vezana on je uspeo da se povue iznad ili izvan svog dela. Smatram da Dojs nije sasvim u pravu kad kae da na taj nain umetnik iili. Pisac nije nikad potpuno odvojen od svog dela. On ipak ostaje u delu, iza, iznad ili izvan njega i to ne i suvie daleko. On lii na one nae snove u kojima smo mi sami i glumci i gledaoci; u kojima i glumimo i sa strane posmatramo sebe kako glumimo. Prema tome, roman, ako ve nije autobiografija samog pisca, jo uvek je jedna naroita sinteza koju je stvorio on i niko drugi. Stoga moemo krenuti jo jedan korak dalje u naem ispitivanju i doi do zakljuka koji mi se ini neizbean: jedan odreen kvalitet duha otelotvoruje delo bez obzira koliko se umetnik odvojio od njega. Taj kvalitet duha ne moe da iili. Kad nam Dejms iznosi svoj doivljaj, dok je kao mali deak posmatrao pozorine plakate, mi oseamo njegovu specifinu linost, ba kao to oseamo i Prustovu linost kad on kao mali deak razgleda svoje plakate. Kad je ona legendarna dama sugerirala izvesnu muziku temu Bramsu i Grigu, kod Bramsa je ta tema postala rapsodija, a kod Griga muzika za Azinu smrt u sviti Per Gint. U oba sluaja tema je bila ista; pa ipak, Bramsovu rapsodiju ne bismo nikad pobrkali sa Grigovom kompozicijom, niti bismo pomislili da je Grigovo delo komponovao Brams. A ta je onda celokupna istorija romana ako ne istorija duha jednog Balzaka ili Flobera, Stendala ili Tolstoja, Dikensa ili Dejmsa, Prusta ili Dojsa? I mi smo uvek svesni njihovog duha i njihove vizije, ostvarivane na svakoj, strani, premda je ono to su oni stvorili roman. U svom eseju Roman kao umetniko delo" Henri Dejms je na izvanredan nain izrazio ovu misao i istovremeno pokazao kako zapaanje, obogaeno iskustvom, moe dovesti do sinteze koju mi nazivamo umetnost:
Seam se [pie Dejms] kako mi je jedna talentovana engleska romansijerka priala da je doivela velike pohvale zato to je u jednoj svojoj prii uspela da da prirodu i nain ivota francuske protestantske mladei. Pitali su je gde je saznala toliko stvari o ovom povuenom stvorenju i estitali joj na naroitim okolnostima koje su joj to omoguile. Ove okolnosti su se sastojale u tome to je jednom u Parizu, penjui se uz stepenice i prolazei pored stana nekog pastora, kroz otvorena vrata ugledala nekoliko mladih protestanata gde sede oko stola posle zavrenog obeda. Bacila je samo kratak pogled i od njega stvorila sliku; sve se to odigralo u jednom trenutku, no taj trenutak je za nju bio doivljaj. Dobila je neposredni lini utisak i od njega je stvorila tu svoju linost. Razumela je ta znai mladost, a ta protestantizam; imala je i tu prednost da oseti ta znai biti Francuz, tako da je sve to mogla pretvoriti u konkretnu sliku i dati stvarnost... Sposobnost da se u vienom nasluti nevieno, da se oseti smisao stvari, da se celina sudi po iseku, da se ivot oseti uopte i tako

87

potpuno da smo na najboljem putu da prodremo u svaki njegov kutak taj skup darova, moemo rei, sainjava iskustvo.

Ta sposobnost da se oseti smisao stvari" i da se u vienom nasluti nevieno" jeste ono na ta je Prust mislio kad je govorio da su njegove linosti i dogaaji rezultat mnogostrukih doivljaja. Korisno bi bilo da ovaj Dejmsov odlomak uporedimo sa Brauningovom diskusijom o subjektivnom" pesniku u njegovom eseju o eliju, u kojoj on pretresa odnos izmeu dovrenog umetnikog dela i duha koji ga je stvorio:
On ne treba da se bavi ovekom u akciji, ve onim to je elementarno u njemu; i on kopa po tlu na kome stoji najradije traga za tim u svojoj vlastitoj dui, kao najbliem odrazu onog apsolutnog Duha, elei da vidi i govori u saglasnosti sa njim. Takav se pesnik obino ne bavi ivopisnim rasporedom drvea niti olujnim njihanjem njihovih kronji, ve njihovim korenom i vlaknom u golom dodiru sa kamenom i stenom. On ne slika slike, ne vea ih po zidovima, ve ih nosi na mrenjai svojih oiju: moramo se duboko zagledati u njegove ljudske oi da bismo u njima videli te slike. Prema tome, on je pre vidovnjak nego stvaralac, i ono sto stvara bie pre emanacija nego delo. Ta emanacija ne moe se odvojiti od njegove linosti, poto je ona u sutini ono pravo zraenje i aroma njegove linosti, koji izbijaju iz njega, ali nisu odvojeni od njega... itaoci njegove poezije istovremeno su i itaoci njegove biografije.

To to je Brauning rekao o subjektivnom pesniku moe da se primeni i na subjektivnog romanopisca; i ako re biografija" zamenimo recima kvalitet duha" jer to on u stvari i hoe da kae dolazimo do predstave o stvaralakom procesu koji je analogan procesu Dejmsa, Prusta i Dojsa. Od pisaca psiholokog romana Dojs se u Ulisu i Fineganovom bdenju, moda jo vie nego sam Prust, udaljio od svog dela. Prust i Doroti Riardson, prirodno, udaljili su se od svog dela mnogo manje zbog naina na koji su pokuavali da uhvate subjektivni doivljaj kroz samo jednu svest. Prust je to uvideo, rekavi da veliki knjievnici stvaraju samo jedno delo, odnosno samo odraavaju razliitim sredstvima jednu istu lepotu koju oni donose na svet". Ovo nije u opreci sa onim to je on rekao o svojim romanima. On je spoznao onaj specifini kvalitet duha kojim je proeto svako knjievno delo, kvalitet po kome ga prepoznajemo kao delo upravo tog duha, a ne nekog drugog. A to se deava ak i onda kad ne znamo biografiju pisca kao u sluaju ekspira koga poznajemo samo kao senku senki, ali iji je duh uvek prisutan meu nama. Ili kao u sluaju Homera, o kome jo manje znamo.

88

Glava X ROMAN KAO PESMA

U toku celokupnog naeg ispitivanja psiholokog romana stalno smo se suoavali sa jednim paradoksom. Zapazili smo da romanopisci poinju da piu kao naturalisti ili realisti a zavravaju kao simbolisti! U svom traganju za nejasnim, treperavim mislima u toku oni se koriste prozom, a stvaraju poeziju! Poinju s tim to odkrinu kapak svesti da uhvate slike spoljne stvarnosti, koje prodiru u njihovu svest, a zavravaju kao impresionistiki slikari. Moda to dokazuje da je razdvojna linija izmeu umetnika koji se u svom slikanju slui prozom i umetnika koji doivljaj moe preneti samo kao poeziju u stvari neprimetna. Moda to dokazuje da su simbolisti bili u veoj meri realisti, jer su uvideli da knjievnost mora da rekreira ivot, a ne samo da ga dokumentuje. Uzrok ovom paradoksu nije teko nai. Roman toka svesti pribliuje se uslovu nunom za poeziju zato to pisac, u svom stvaranju, raspolae samo jednim sredstvom za stvaranje dela. On ima rei ba kao to slikar ima boju a muziar zvuk. Romanopisac pribegava reima da bi prikazao i samo arenilo i sjaj ivota ili da bi slogovima uokvirio svetle i mrane trenutke seanja i oseanja. Re" mora da naslika sliku ili prenese zvuk voza teretnjaka to juri kroz no i kroz svest Moli Blum; ona treba da podseti itaoca na neki miris ili zaboravljenu senzaciju. I pisac treba da je upotrebi tako da ona itaocu prenese bar neto od onih oseanja koja je on doiveo u trenutku kad je tu re upotrebio. Od rei se trai da ponese, na pleima nedovoljno snanim, celokupan doivljaj piev. 89

No rei, i pored sveg njihovog bogatstva i gipkosti, neobino su krute. Svaka re ima svoju istoriju, i to dugu istoriju, tako nam semantiari kau, i to ne samo etimoloku ve i emocionalnu. Rei su na jezik optenja, i dok pomou njih saoptavamo jedni drugima opta znaenja, svaka re poprima i svoje posebno znaenje i za onog ko je kazuje i ko je slua. Knjievniku je isto tako teko da reima, koje su jedino njegovo orue, uhvati atmosferu duha kao to je i slikaru teko da bojama naslika zvuk na platnu. Slikar moe da naslika voz koji juri kroz no na taj nain da, kad pogledamo sliku, moemo da ujemo naim unutranjim uhom njegovu tutnjavu, iako platno stoji nepokretno. Tako i umetnik, sluei se reima, moe da pronae slogove kojima e nagovestiti boju uoljivu samo naem unutranjem oku:
Svetlost i senka, koje su as bojile zid sivo, as banane jasnouto, as Strand sivo, as opet autobuse jasnouto, izgledale su Septimusu Vorenu Smitu, koji je leao na sofi u dnevnoj sobi, kao da dolaze i odlaze, daju znakove i signale; on je posmatrao to teno zlato kako sija i trne na ruama i po tapetama sa zauujuom osetljivou kakvog ivog stvorenja.37

Virdinija Vulf ovde trai od itaoca da zamisli sivi zid i sivi Strand, ute banane i ute autobuse, teno zlato kako sija i rue po tapetama. No ak i u ovom odlomku, u kome pisac predstavlja boje preciznim reima, neki e itaoci zamisliti primarne boje, dok e drugi doiveti razliite nijanse, jer uta boja banana ne mora biti uta boja autobusa, i rue po tapetama mogu biti rue svih moguih boja i zaista veina ljudi zamislila bi te rue kao crvene, ali neko bi ih mogao sebi predstaviti i kao ute. To to se dogaa piscu toka svesti kad na ovaj nain upotrebljava rei da bi zabeleio emociju i trenutni utisak jeste neizbeno i sasvim predvidljivo. To takoe nalazimo i u kasnijim romanima Henrija Dejmsa, u kojima on dublje pronie u svest i oseanja svojih linosti a on se ne slui postupkom toka svesti, ve samo hvata raspoloenje ili ton misli i sanjarija. Njegove metafore postepeno postaju sve slikovitije, i u toku daljeg pisanja krajnje sloene, slika se gomila na sliku obrazujui ogromne superstrukture. Zakleti umetnik proze naao se u situaciji pesnika.
Ova situacija je mesecima i mesecima zauzimala samo sredite vrta njenog ivota, i ona se izdizala kao neka neobina, visoka kula od slonovae ili moda pre kao neka udesna, divna no strana pagoda, graevina obloena tvrdim, sjajnim porculanom, obojenim, iscrtanim, a ukraenim po izvijenim strehama, srebrnim zvoncima koja zvonckaju tako arobno na dodir kakvog sluajnog daka. Ona je stalno hodala oko te kule da, ba tako je oseala... Velika ukraena povrina ostala je dosledno nedokuljiva i nedostina.

U sledeem pasusu nailazimo na ove pesnike slike:

Uinilo mu se da vidi neko stvorenje koje svesno plovi i blista na toplom letnjem moru, kao neki elemenat zasenjujueg safira i srebra, stvorenje njihano nad morskim dubinama, koje ne moe da potone od strana ili ludosti ve samo od ale... Lepota njenog poloaja, kako ga je on oseao, drala ga je na domahu tih dubina mora i, mada je on lino prestao da u njih roni, cela stvar ga je oaravala sjajem a vazduh, praakanje u vodi, igra, i za njega postadoe uzbudljiv doivljaj.
37

Ovaj citat, kao i ostale citate iz romana Gospoa Dalovej i zbirke eseja Obian italac prevela je Milica Mihajlovi. Prim. prev.

90

U svom nastojanju da stvori iluziju misli, slike i utiska koji proti u kroz svest pisac se obraa simbolistikom pesniku; on se pomae svim sredstvima prozodije, i koristi se jezikim mogunostima, uveren da je zadatak pisca da re saobrazi misli, da bi jezik odgovarao duhu i da, ako ustreba, izmisli jezik koji e ga izraziti:
Look, look, the dusk is growing! My branches lofty are taking root. And my cold cher's gone ashley. Fieluhr? Filou! What age is at? It saon is late. 'Tis endless now senne eye or erewone last saw Waterhouse's clogh. They took it asunder, I hurd thum sigh. When will they reassemble it? O, my back, my back, my back! I'd want to go to Aches-leis-Pains. Ping-pong! There's the Belle for Sexaloitez! And Concepta de Send-us-pray! Pang! Wring out clothes! Wring in the dew! Godavari, vert the showers! And grant thaya grace! Aman. Will we spread them here now? Ay, we will. Flip! Spread on your bank and I'll spread mine on mine. Flep! It's what I'm doing. Spread!38

Ili:
Teems of times and happy returns. The seim anew. Ordovico or viricorordo. Anna was, Livia is, Plurabelle's to be. Northmen's thing made southfolk's place, but howmulty plurators made eachone in person? Latin me that, my trinity scholard, out of eure sanscreed into oure eryan. Hircus Civis Eblanensis! He had buckgoat paps on him, soft ones for orphans. Ho, Lord! Twins of his bosom. Lord save us! And ho! Hey? What all men. Hot? His twittering daughters of. Whawk?39

Howmulty plurators made eachone in person? Taj pluralitet i mnotvo u stvarima, koje je Dojs oseao, bio je logini, neminovni i neumitni krajnji cilj pokuaja da se jezikom opie i evocira tkanje svesti. Posle jedne date take unutranja stvarnost se rastvara u one oreole, obrube, i aure doivljaja, koji se vie ne mogu preneti kao neprekidna naracija, niti se javljaju kao sekvenca, logika doslednost ili red, koje su raniji romanopisci pokuavali da daju u svojim romanima. To je uslov poezije u kome hvatamo ono to je Brauning nazvao emanacija" pesnikovog duha. U jednom drukijem kontekstu Vordsvort govori o poeziji kao o seanju na prole stvari, spontanom izlivanju snanog oseanja... ponovo oivljenom u mirovanju", a Kolrid vidi matu kao seanje osloboeno poretka vremena i prostora". ,,U stvari", pie Prust, dogaaji u ivotu nemaju nikakve vanosti ako su lieni sveg onog oseanja, bez kojeg nikako i ne moe nastati pesma", i Poto umetnost tano rekonstruie ivot, pesnika atmosfera okruuje one istine koje su u nama, i do kojih dolazimo." I onda opet on kae: Jedino metafora moe stilu dati neku vrstu venosti." On sa aljenjem konstatuje da u itavom Floberu nema nijedne lepe metafore! 2

38

Gle, gle, suton se sputa! Moje grane visoko hvataju koren. Koje je doba? Oh, moja lea! Zvoni Angelus na veernju! Odlazi stara, dolazi nova! Smiluj im se! Amin. Hoe li ga prostrti ovde? Ti prostri na svojoj obali, a ja u prostrti svoje na svojoj. (Ovaj prevod je dat prema tumaenju koje se nalazi u knjizi: Campbell Joseph and Henry Morton Robinson, A Skeleton Key to Finnnegans Wake, London, Fab. and Fab., 1947. Na gorenavedenom tekstu moe se videti na koji je nain Dojs razvijao tekst, dajui mu mnogo slojeva znaenja.) 39 Za ovaj odlomak ne postoji neko usvojeno tumaenje. To isto vai i za odlomak na str. 130. Prim. prev.

91

Virdinija Vulf ne spada u neimare romana toka svesti. Ona je itala Dojsa, Prusta i Doroti Riardson i apsorbovala ono do ega su oni doli. Njen lini doprinos subjektivnom romanu sastoji se u tome to je gotovo od poetka shvatila da e moi da postigne eljene efekte ako bude stalno teila ka stanju uslovnom za poeziju. Dojsov uticaj na nju bio je mnogo dublji no to se obino pretpostavlja. Ona se sa velikom spremnou bacila na itanje Ulisa, kao transcendentalnog dela, i to mnogo pre no to je ono objavljeno, to jest poto je tek nekoliko glava izilo u nastavcima. U to vreme ona je pisala:
Svako ko je itao Portret umetnika kad je bio mlad, ili ono to obeava da bude mnogo zanimljivije delo, Ulis, koji sada izlazi u Maloj reviji, morae doi do ovakve teorije u vezi sa tendencijama gospodina Dojsa. Mi sa svoje strane mislimo, imajui ovaj fragment pred sobom, da je ta teorija pre pokus no to je tvrdnja; ali bilo kakav da je krajnji cilj, nema sumnje da je to pisano sa najveom iskrenou i da e rezultat teak i neprijatan, koliko smo u stanju da prosudimo, biti nedvosmisleno znaajan... Gospodin Dojs po svaku cenu hoe da otkrije plamsanje onog najskrivenijeg plamena koji bleskom alje svoje poruke mozgu, i da bi ga uhvatio, on sasvim hrabro odbacuje sve to mu se uini sporedno, svejedno da li to naruava verodostojnost ili sklad, ili bilo koji od onih putokaza to su generacijama sluili za podsticanje itaoeve mate kad on treba da zamisli ono to nije kadar ni da vidi ni da opipa... Ako traimo sam ivot, mi ga zaista i imamo u njemu.

Ona e govoriti o Dojsu sa izvesnim ograivanjima, ali to e u stvari tek uslediti. On je na nju ostavio snaan utisak. Njena prva dva romana, Izlaz na puinu i No i dan, objavljeni 1915. i 1919, prilino su konvencionalni. Pripovest se odvija tradicionalnim tokom i pisac ni ne pokuava da dublje prodre u svesti svojih linosti. U njima, meutim, ima zanimljivih navetaja onog to e doi (kao to ih ima i u kratkim pripovetkama u kojima ona eksperimentie). U Izlazu na puinu jedina linost primeuje: Ono to ja elim da dam piui romane mislim da je ono to vi elite da date kad svirate na klaviru. Mi elimo da otkrijemo ono to se krije iza stvari, zar ne? Pogledajte one svetlosti dole rasute tamo-amo. Ja stvari oseam kao te svetlosti... elim da ih kombinujem... Jeste li ikad videli figure u vatrometu?... Ja elim da pravim figure." U ovom romanu jedna ena posmatra neki okruglasti deli u reci koji se preliva i kao opinjena ispreda misli oko toga. Taj deli je nalik na daleke svetlosti; to je onaj najzaotreniji vrak doivljaja, zrnca peska, mrlja na zidu, oko kojih e Virdinija Vulf nagomilavati asocijacije svoje svesti. Izgleda da se njen metod sastojao u tome da usredsredi svest onako kao to se to deava ivotinjama i ljudima naroito kod nekih mentalnih oboljenja kad se zagledaju u vrak neke take, potpuno opinjeni njom, i nisu u stanju da se od nje otrgnu. Takvo fiksiranje pogleda nalazimo i u delima Virdinije Vulf, i oko njega ona nam daje mnotvo emocija i seanja. Na taj nain ona postie izvanredan, treperavi efekat doivljaja. Svetlost, zvuk, boja poigravaju u njenim ritminim delima u stalnoj potrazi za raspoloenjem i bez nastojanja da stilu misli da individualno obeleje. Ona ne ide za tim da slika portrete, ve nastoji da evocira oseanje nekom vrstom mentalne poezije. Ista pesnika ica provlai se kroz svest svih njenih linosti. Kao da je stvorila samo jedno sredstvo ili konvenciju, koji se mogu univerzalno primeniti, znajui da e njene utanane percepcije, talasi oseanja preplaviti njene itaoce kao to ona njima preplavljuje svoje linosti. To je izvor i njenog postignua i njegovog sudbonosnog nedostatka. 92

Blistava, kao plamen, ivost njenih knjiga stvara prekrasno osvetljene povrine. U njima nema tragine dubine, ve samo patosa izgubljenih i preivelih stvari, nepopravljive prolosti, koja se moe povratiti samo kao bol u sadanjosti. I u tome je ona spojila primer Prusta i Dojsa. Drim da je Gospoa Dalovej dojsovski roman, razblaen i uraen kao lep akvarel; Izlet na svetionik je prustovski po svom oseanju vremena, ali sredstvo izraavanja je i ovde neka vrsta akvarela emocija. Slino Prustu i Dojsu, Virdinija Vulf je jasno izloila svoju estetsku teoriju o romanu. Shvativi pouku svoja dva velika prethodnika ona je, izgleda, tano znala kako e je primeniti. No njena definicija romana je vie impresionistika nego briljivo razvijena analiza koju je Prust dao o svom metier-u ili Dojsova estetika u duhu Tome Akvinskog. Ona nema mnogo ta novo da kae, i im stanemo da sa njenih misli svlaimo ruho reitosti kojom su one zaodenute, nalazimo da su prilino oskudne i neoriginalne. eleo bih da ovde ponovo dam jedan odlomak, upravo zbog toga to se on veoma esto navodi, u kome Virdinija Vulf iznosi svoje miljenje o tome ta treba da bude graa za subjektivni roman:
Za trenutak ispitajte obinog oveka u obian dan. U svest ulaze mirijade utisaka trivijalnih, fantastinih, prolaznih. Urezuju se otrinom seiva. Sa svih strana dolaze neprekidan pljusak bezbrojnih atoma; i dok padaju, dok se uobliavaju u ivot ponedeljka ili utorka, akcenti se sputaju drukije nego nekada; vano mesto nije ovde, ve tamo; tako da, kad bi pisac bio slobodan ovek, a ne rob, kad bi mogao da pie ono to mu je volja, a ne ono to mora, kad bi mogao da zasnuje svoje delo na sopstvenim oseanjima, a ne na konvencijama ne bi bilo ni fabule, ni komedije, ni tragedije, ni ljubavnog zapleta, ni katastrofe po usvojenom stilu, i moda ni jedno jedino dugme ne bi bilo priiveno onako kako bi to eleli krojai iz Bond-strita. ivot nije niz simetrino poredanih arenih sijalica, ve sjajan oreol, poluprovidan veo koji nas okruuje od poetka do kraja nae svesti. Zar nije zadatak romansijera da prikae ovaj raznoliki, ovaj nepoznati i neogranieni duh, ma kakve zagonetke i kompleksnosti sadrao, sa to je mogue manje tueg i spoljnjeg? Mi ne plediramo samo na hrabrost i iskrenost; mi hoemo da kaemo da je prava materija za umetniku prozu neto drukija nego ona koju nam namee navika.

To je vrlo lepo reeno, ali gotovo bih rekao da je Benamen Konstan to ve odavno mnogo saeti je izrazio. Dajem slobodan prevod:
ovekova oseanja su pomeana i zbrkana; ona se sastoje od mnotva raznovrsnih utisaka koji izmiu naem opaanju ; a rei, uvek nespretne i suvie opte, mogu dobro posluiti samo da ih naznae, a ne da ih odrede.

Virdinija Vulf je pokuavala da uhvati pljusak bezbrojnih atoma, viziju ivota, arolikost, kao i sjajan oreol. Na taj nain ona je htela da prevazie krutost rei. U istom eseju ona malo dalje kae:
Beleimo atome onim redom kojim dopiru do nae svesti, sledimo utiske, svejedno kako nepovezani i razjedinjeni izgledali, koje svaki prizor ili dogaaj urezuje u nau svest... Bilo koji metod je dobar, svaki metod je dobar koji kazuje ono to elimo da izrazimo, ako smo knjievnici; ili koji nas pribliava romansijerovoj zamisli, ako smo itaoci... sve je pravi materijal za prozu; svako oseanje, svaka misao; svaki kvalitet mozga i duha koji uzmemo u razmatranje; nijedna percepcija nije naodmet.

93

Ovo, meutim, mnogo blie opisuje dela Doroti Riardson nego umetnost Virdinije Vulf. Ma koliko da je ona isticala da je potrebno beleiti pljusak atoma onim redom kojim dopiru", Virdinija Vulf niti je prihvatila taj red niti je verovala da se moe opisati njihova razjedinjenost. Ona se sluila postupkom lirskog pesnika. Nju je zanimala izotrena slika, trenutak, zgusnut doivljaj. Svet oko sebe je oseala kao no koji se svojom otricom zaseca u njeno bie. Izgleda da je Virdinija Vulf stekla od Dejmsa Dojsa izvesno oseanje jedinstva i izolovanosti koja se u njemu nalazi: od njega je nauila kako da osmisli istovremenost doivljaja. London je za gospou Dalovej ono to je Dablin za Leopolda Bluma. Ali njen London je veliko platno po kome, u pozadini, veto poigrava svetlost i, nasuprot Dojsu, njeni ljudi su destilacije duha i tela. Dan Klarise Dalovej, u Londonu, takoe junski dan, kao u Ulisu, poinje u devet asova izjutra i zavrava se u ranu zoru sledeeg dana. (I zaista, u veini romana Virdinije Vulf vreme je svedeno na nekoliko asova, tako da ak u Izletu na svetionik, u kome je nekoliko godina obuhvaeno u srednjem odeljku knjige, Vreme prolazi", slui samo da povee dva dana na poetku i na kraju tog perioda.) Klarisa Dalovej hoda Londonom, ljudi se talasaju oko nje dok ide prema Ulici Bond ili eta po Grinparku; snani bronzani akcenti Big Bena u podne podseaju nas na otkucavanje mehanikog vremena, i mi se as nalazimo u svesti gospoe Dalovej a as u svesti drugih linosti romana. Izgleda da je struktura knjige velikim delom raena prema onoj glavi u Ulisu, sa mnogostrukim scenama, koja je povezana vice-kraljevskom povorkom kroz dablinske ulice. Nalazimo se u svesti mnogih ljudi sa londonskih ulica. No svest gospoe Dalovej i Septimusa Vorena Smita su u sreditu knjige kao i Blumova i Dedalusova svest u Ulisu. Ono potpuno skretanje ka unutra" ostvareno u knjizi, ograniena vremenska shema, posmatranje iz razliitih uglova tako da oseamo da smo videli London kroz mnoge oi i prema tome ga osetili kroz mnoge svesti letimino sagledanje izvesnih linosti i direktno i ponovo kroz svest glavnih linosti sve to postaje suptilna transpozicija dojsovskih sloenosti za jednostavnije ciljeve. Blum i Dedalus su zamiljeni kao otac i sin koji se susreu za trenutak na kraju jednog dugog dana, simbolino, kao to se Odisej susreo sa Telemahom posle dugogodinjeg lutanja. Klarisa Dalovej i Septimus Smit kao dve fasete jedne iste linosti u stvari su projekcija dveju strana linosti Virdinije Vulf. Iz njenog dnevnika vidimo da je ona ovaj roman zamislila kao pokuaj da prikae svet kako ga vide zdravi ljudi i ludaci". Iz njenog predgovora saznajemo da ona prvobitno nije ni nameravala da Septimusa ostvari kao linost: trebalo je da Klarisa umre ili izvri samoubistvo na kraju tog dana u Londonu i na kraju svog blistavog prijema. Septimus je konano zamiljen kao dvojnik" Klarise. Ali kako je on njen dvojnik Septimus duevno bolestan, Klarisa normalna ena? Kakve ih to spone vezuju? Oni se u stvari nikad ne sretnu, nasuprot Blumu i Dedalusu, premda im se putevi u toku dana ukrtaju; i Septimusov doktor, nespretni i smeni psihijater iz Ulice Harli donosi vest o Septimusovom samoubistvu na Klarisin prijem. Ova beznaajna vest, samo obian sluaj u velikom gradu, sa kojim ona nema nikakve veze, baca Klarisu u duboke matarije i ona se identifikuje sa nepoznatim ovekom koji je upravo umro.
Zato da ti Bradoovi govore o smrti na njenom prijemu? Jedan se mlad ovek ubio. I oni o tome govore na njenom prijemu ti Bradoovi, govore o

94

smrti.

Oseajui isprva Septimusovu smrt kao neprijatnu stvarnost, Klarisa svom snagom pokuava da ugui svoja oseanja. Zatim se identifikuje sa njim:
Ubio se ali kako? Kad god bi iznenada ula za neki nesrean sluaj, uvek bi fiziki doivljavala elu stvar; njena bi se haljina upalila, telo gorelo. Bacio se sa prozora. Zemlja polete uvis; u njega se zabie nespretni, smrtonosni, zarali iljci. Leao je, dok mu je tutnjalo, tutnjalo, tutnjalo u mozgu, a zatim se guio u pomrini. Tako to ona vidi. Ali zato je to uinio? I Bradoovi o tome govore na njenom prijemu!

To je ona Klarisa koju je Piter opisao kao savrenu domaicu" i koja je u njegovom seanju ostala onakva kakva je bila u mladosti, bojaljiva, neosetljiva; pomalo arogantna; bez mate; istunka". Bilo je neke hladnoe", neosetljivosti", neprobojnosti" u njoj. Ali mi znamo vie od toga; znamo i da se ispod te fasade savrene domaice krije Klarisina intuitivnost i oseajnost kojima ona nikad ne moe sasvim pogledati u oi. I upravo po toj nesposobnosti da oseaju Klarisa i Septimus su dvojnici. Septimus je uguio svoja oseanja kad je njegov prijatelj Evans poginuo, pored njega, u ratu. On ide kroz ivot potpuno otupeo od tog doivljaja.
Mogao je da rasuuje, da ita, na primer Dantea, s lakoom... mogao je da sabere raun; mozak mu je savreno radio; prema tome, mora da neto nije u redu sa svetom kad on ne moe da osea.

I tako te dve glavne linosti stalno odguruju doivljaje od sebe. Ni jedina ni druga ne mogu da uspostave neku znaajnu vezu sa svojim emocionalnim ivotom: Klarisa bei od ivota i retko kad se preputa igri svoje intuicije i instinkta, Ako biste je stavili u sobu s nekim, izvila bi lea kao maka ili bi prela", ali fasada savrene domaice ostala bi neokrnjena, oseanja potisnuta. Septimus bei od ivota uguujui oseanja i stvarajui u sebi nov svet koji je ispunjen, potajnim demonima i uasima i na kraju nalazi spasenje u brzom brisanju svesti. Ceo roman predstavlja snanu reakciju Virdinije Vulf na Dojsovo uspelo delo, u kome vidimo kako se u velikom gradu ljudski putevi ukrtaju, odigrava drama u drami, ali i pored bezbrojnih povrinskih dodirnih taaka i odnosa, svaka drama je izdvojena i svaka pojedina linost ostaje zatvorena meu zidovima svog linog iskustva. Lepota knjige, kao proznog i pesnikog dela, lei u vetini sa kojom Virdinija Vulf protkiva jednu svest drugom. Septimus, u parku, vidi gde mu neki ovek prilazi i smesta ga poistoveuje sa drugim ovekom i traumom jednog doivljaja iz rata; i mi se odjednom nalazimo u svesti tog drugog oveka, Pitera, koji vidi Septimusa, oveka uznemirenog izgleda, i njegovu zabrinutu enu Reciju, a ni ne sluti kakve strane slike plaminjaju u Septimusovoj svesti. Ovaj sloeni unutarnji materijal mogao je da se ostvari samo pomou blistave evokativne poezije u prozi. I ovaj roman, kao i oni koje je Virdinija Vulf pisala docnije, jasno pokazuje znaaj simbolistikog metoda u umetnikoj prozi. Treba samo da zamislimo jednog Zolu ili jednog Dorda Mura, koji bi stvorili Klarisu na osnovu svojih naturalistikih principa, pa emo razumeti razliku. Klarisa bi se pojavila kao obina ena, njen spoljni izgled bio potanko opisan, ali ne bi bilo ni najmanjeg nagovetaja o privlanoj, uznemirenoj i zagonetnoj linosti koja se ispod toga krila. Sa izvanrednom 95

knjievnom vetinom i velikim majstorstvom Virdinija Vulf je nastavila roman koji prenosi unutranje doivljavanje. Ona je umela da pronae rei koje e prikazati svet kroz svest njenih protagonista: ona je imala velikog udela u znaajnom pomeranju teita, koje je navestio Henri Dejms, sa spoljnjeg drutvenog sveta koji su ispitivali Balzak i naturalisti na ljudsku senzibilnost kojom se taj spoljni svet doivljuje i osea. I ako opti plan i slikanje sredine u ovom delu znae smanjivanje dojsovske arhitektonike, slikanje senzibiliteta postaje zato prustovsko. Meutim, i tu postoji znaajna razlika. Kod Prusta se miris jorgovana osea direktno i suptilno analizira; njegova oseanja naviru iz stranice i on ih briljivo saoptava. Kod Virdinije Vulf miris odskoi, od cveta i dopre do itaoca kao otar, odreen ali prelomljeni osea j. Iz cele se knjige dobij a utisak kao da svetlost i zvuk odskau sa ljudi i predmeta na svest koja ih hvata. Prust se dotie doivljaja direktno. Metod Virdinije Vulf je u stvari prelamanje oseanja i oseaja kroz neku vrstu napregnute svesnosti. Poezija je tu na svakoj stranici, i uvek sinteza usklaivanje predmeta i utisaka. Ceo London i ljudi iz neposredne okoline ili blizu gospoe Dalovej uju Big Ben i posmatraju avion kako ispisuje slova po nebu. Avion je tu da sjedini grad i ljude, slino vice-kraljevskoj povorci u Ulisu:
Gle avion! Zar nije gospoa Dempster oduvek udela da vidi strane zemlje? Imala je neaka misionara. Avion se vinu i ustremi. Na moru kod Margeita uvek se drala na domaku zemlje, ali nije imala strpljenja sa enama koje su se plaile vode. Avion skliznu i polete dole. Srce joj slete u pete. Ali se on opet die. Mora da je unutra neki divan mladi, nagaala je gospoa Dempster; a avion se dalje i dalje kretao, brzo se gubei, sve dalje i dalje stremio; vinuo se nad Griniem i svim katarkama, nad malim ostrvom sivih crkava, Katedralom sv. Pavla i ostalim, dok se s obeju strana Londona nisu pruila polja i mrke ume gde su drozdovi -pustolovi smelo skakutali, brzo se osvrui da epaju pua i udarali ga o kamen jedanput, dvaput, triput.

Ovde imamo tok svesti dat po ugledu na Dojsa i udesnu disocijaciju doivljaja i usklaivanje nesklada, to je tipino za Virdiniju Vulf. Iz velikih prostranstava neba noeni smo preko ogromnosti grada i stavljeni na sam vrak doivljaja. Svet je zbrisan; pogled skree sa aviona da bi se zadrao na grabljivom drozdu koji udara pua o kamen. Svet moe da se svede na jednog pua ali pu moe isto tako da postane i sam vrak doivljaja sa koga se svest kree ponovo u svet. U Mrlji na zidu Virdinija Vulf pokuava da objasni nehotimino asociranje, i to uvek u tom smislu da je seanje evociranje neskladnog. Ona vidi neku mrlju na zidu. ini joj se da se mrlja istie. Ona nije sasvim okrugla. Kao da baca senku:
Kad bih povukla prstom niz onaj deo zida, on bi se na izvesnoj taki prvo uspeo, a onda spustio niz malu humku, glatku humku nalik na one mogle u Saut Daunzu - koje su, kau, ostaci nekadanjih grobova ili tabora. Vie bih volela da su to grobovi, jer sam sklona melanholiji kao veina Engleza...

i tako dalje, mrlja na zidu, humka, grob, i njeno sanjarenje vinu se, poput aviona na nebu, iznad drvea, reka, Daunza, Vitikerovog Almanaha, preko polja asfodela, dok je neko ko stoji pored nje ne vrati u stvarnost, u sobu, k novinama, mrlji na zidu, rekavi: Pa ipak, ne vidim ta e nam taj pu na zidu." 3 96

Roman Virdinije Vulf uzeo je nagli obrt neposredno posle objavljivanja Ulisa. Posle prvih pokuaja da pie postupkom toka svesti, u Jakovljevoj sobi (1922) i Gospoi Dalovej (1925), ona je napisala jedan esej u kome hoe da definie svoju nameru. Esej se pojavio 1927. u literarnom odeljku lista New York Herald Tribune. Ona u njemu dokazuje da e budui roman morati da bude poetian, da e se pisati onako kako ona pie svoje romane. Proza e sadravati mnoge karakteristike poezije. Poezija nije zadovoljila potrebe dvadesetog veka, kao to nije zadovoljila ni potrebe prethodnih stolea. Pesniki roman predstavlja kompromis. Proza je primila sav prljav posao na svoja plea", pisala je Virdiinija Vulf, odgovarala na pisma, plaala raune, pisala lanke, drala govore, sluila potrebama poslovnih ljudi, trgovaca., advokata, vojnika". Kompromis e se sastojati u tome, predviala je Virdinija Vulf, to e roman pozajmiti neto zanosa od poezije, a mnogo obinosti od proze". Tako je ona pisala 1927. pre no to je objavljen veliki, a moda i najvei pesniki roman; u stvari, on je tek tada nastajao i ja sumnjam da je Virdinija Vulf imala u vidu takvo delo. Jer to delo, Fineganovo bdenje, predstavlja poslednju fazu, zavrnu taku u istoriji subjektivnog romana. Sve to je napisano posle njega kao da je vraanje unazad, ranijim formama, preraivan je i moda intenzifikacija ranijeg materijala. Dojs ga je stvarao slog po slog i stvorio veliku masu zvuka, dugo simfonijsko delo. Pisane rei u Fineganovom bdenju drae intelektualnu stranu nae svesti svojim sloenim karakterom i igrom rei uzetom iz mnogobrojnih jezika. Meutim, kad sluamo fragment koji je Dojs snimio na gramofonsku plou, otkrivamo do koje. je mere ova knjiga pisana uhom i za uho, a ne za oko. Oko se esto spotie o rei koje nas, kad ih naglas itamo, zadivljuju svojom arobnom lepotom:
Wait till the honeying of the lune, love! Die eve, little eve die! We see that wonder in your eye. We'll meet again, we 'll part once more. The spot I'll seek if the hour you'll find. My chart shines high where the- blue milk's upset. Forgivemequick, I'm going! Bubye! And you, pluck your watch, forgetmenot. Your evenlode. So save to jurna's end! My sights are swimming thicker on me by the shadows,to this place. I sow home slowly now by own way, moyvalley way. Towy I too, rathmine.

U Fineganovom bdenju Dojs vie ne pokuava da nam da svest ve polako opipava put ka onom otkriu stanja sna, u kome se i Prust ogledao, ka prenoenju podsvesnog. ovek se tu vie ne pojavljuje kao pojedinac, ve ga oseamo u masi, Ovde Dolazi Svako. Ova knjiga je ogromna simfonijska verbalna sinteza, pokuaj da se prikae kolektivna svest i kolektivna podsvest.

97

Glava XI SLIKA U OGLEDALU

Cilj ove knjige bio je da se ispita mogunost jezika u beleenju unutranjeg doivljaja i mogunost romana da se taj doivljaj prenese. Videli smo kako se unoenjem mnotva subjektivne grae menjaju vremenski i prostorni odnosi u romanu. Mehaniko vreme ustupa mesto psiholokom vremenu; misao je prikazana u svom kinetikom stanju; ali proces beleenja ima za posledicu neku vrstu staze, tako da bi se moglo rei da se unutranji monolog ili tok mogu posmatrati kao i uti. To posmatranje je neposredno. Poto se misli ne niu po nekom pravilnom rasporedu, subjektivni roman esto ostavlja utisak nereda, i razliiti italac, videli smo, razliito se snalazi u njemu. Nemaran italac brzo se izgubi. Paljivi italac mora se na neki nain nauiti da roman i pripovetku ita kao da su pesme. Takvi romani kao to su dela Doroti Riardson ili Virdinije Vulf pripadaju onoj kategoriji romana koje, kako kae T. S. Eliot, jedino senzibilitet koji se razvio na itanju moe potpuno da oceni". On je time hteo da kae (a to se slae sa onim to su one dve pesnikinje rekle o Doroti Riardson) da se roman ne ita kao hronoloko odvijanje dogaaja, ve kao raznorodni niz percepcija, od kojih svaka hvata svoj trenutak intenzivnosti nezavisno od onog to dolazi, a delo tek itano u celini daje jednu pesniku sintezu. U svom predavanju Tri glasa poezije T. S. Eliot kae da u jednoj pesmi 98

ponekad ujemo glas pesnika koji se obraa samom sebi, ili nikom; zatim glas pesnika koji se obraa sluaocima; trei glas je onaj kojim pesnik pokuava da stvori dramsku linost koja govori u stihu, i to onda kad on govori, ne ono to bi rekao u svoje ime, ve samo ono to moe rei u okviru jedne zamiljene linosti koja se obraa drugoj zamiljenoj linosti". Taj trei glas poezije je znaajan za subjektivni roman; to je glas kojim pisac pokuava da tako veto maskira svoje rei da kao veliki glumac na pozornici - postaje neko drugi. U nekadanjim se romanima uvek uo drugi glas, koji T. S. Eliot pominje: sveznajui pisac je gotovo uvek bio prisutan i gotovo uvek se obraao sluaocima. Ili, kad se tie romana, moemo to i na drugi nain rei: u ranijim romanima mi smo gotovo uvek sedeli licem okrenuti prema piscu; on je bio taj koji gleda kroz prozor i pri povoda o onome to vidi. Mi moemo da vidimo samo ono to nam on kae da vidi, i samo ono to on hoe da nam opie. Ma koliko sami eleli da priemo prozoru i pogledamo napolje, mi to ne moemo uiniti, poto je na sveznajui pisac ve zauzeo to mesto na prozoru. Ali on je tako izvanredan pripoveda kad zna ta radi da tako rei zaboravljamo na njegovo prisustvo; a on ume i da nas tako veto opini da oseamo da zajedno s njim posmatramo svet s one strane prozora. A kako on samo poznaje taj svet! On je upuen u sve intimne tajne svojih linosti, on zna ta one misle u jednom odreenom trenutku, i zato postupaju ovako a ne onako i esto pravi digresije da bi nam izneo svoja moralna razmatranja i svoj lini sud o ljudima koje nam predstavlja. U psiholokom romanu mi pisca nigde ne vidimo. I odjednom sedimo mi pored prozora. Negde, iznad, iza, ispod, s one strane prozora pisac vredno posluje i kao reiser i kao glumac, i priprema ono to emo mi videti. On se trudi da nam neprekidno odrava iluziju da doivljujemo ono to se tamo dogaa; i poziva nas da usput posmatramo svakojake nebitne, neobine stvari, kao da i sami snevamo one snove u kojima se deavaju nemoguni i neverovatni dogaaji: volebni preobraaji, vraanje epizoda i ljudi iz davnih i zaboravljenih vremena, mnotvo geografskih i istorijskih pojedinosti koje su deo opteg ovekovog naslea, pravi film koji se odvija u svesti i reda magnovene slike, as zbrkane i nepovezane, as veoma jasne, tako da, kao ranije, zaboravljamo ko smo, prelazimo okvire prozora, i sami se naemo tamo napolju, ukljueni u zbrku, doivljujui sve ono to je pisac za nas pripremio. Mi koji smo nekad bili sluaoci, odvojeni od pozornice, sada postajemo stvarni uesnici. Pisac nas ovim nagoni da vlastitim oima gledamo i da oseamo ono to gledamo a ne samo da se oslanjamo na ono to neko drugo lice kae da vidi. Kad ponemo da razmiljamo o tome, vidimo da je sve to veto udeeno. I mi moramo pogledati neizbenoj istini u lice i priznati da e stepen naeg zapaanja u znatnoj meri zavisiti od naeg oka. Umetnik, u takvom sluaju, ne moe da nam da bolje oko od onog koje imamo. Ponekad nam moe dati naoare u boji, no zapaanje, krajnji stepen zapaanja i oseanja, samo su nai, ali oni podleu neobinom uticaju njegovog izraaja stvarnosti, njegovog izraaja oseanja i zapaanja. Pisac nam pri tome moe postaviti nerazumne zahteve. No moramo priznati da nam on nita ne namee silom; na nama je da se, ako elimo, potrudimo i otkrijemo da li je uopte moguno optiti sa njim. To, razume se, nije uvek moguno; i mada to moe itaocu da stvori oseanje osujeenosti, a ponekad moe biti i krivica umetnika, obino se radi o neuspehu dveju svesti da uspostave meu sobom jedan skladan odnos. Cesto se i u ivotu tako deava; stoga s razlogom moemo oekivati da se tako neto desi i u naem odnosu prema izvesnim romanima. 99

Isto tako psiholoki romanopisac moe da nas katkad uvede u izvesne svesti u kojima ne elimo da se zadravamo. To samo odraava na ukus i oseanja. Mi se ni u ivotu ne susreemo iskljuivo sa osobama koje su nam prijatne. Saloni su puni ljudi sa kojima ne elimo da se zadravamo. No povlaenje je uvek moguno. A itaoci i kritiari koji uporno trae od pisca psiholokog romana da se popravi i da se vrati starim metodima i oblicima nikako ne shvataju da je i na itaocu da sarauje s piscem pri itanju romana. Neki manje perceptivni kritiari tvrde da nema nikakve potrebe da se otkriva nova tehnika za prikazivanje subjektivnog doivljaja, poto tradicionalni nain pripovedanja tako bogato slui naem cilju. Meutim, to bi znailo da roman treba da se pretvori u neto kruto i statino, te mi takvu tvrdnju moemo odbaciti kao nezrelu. Ti isti kritiari smatraju da je psiholoki roman morbidan zato to se bavi ispitivanjem svesti i nezdravih" oblasti doivljaja. Oni esto dokazuju da subjektivni roman potie od osoba sa nekim nedostatkom: Prust je bolovao od astme, Dojs je bio veoma kratkovid, Virdinija Vulf je imala nastupe melanholije. Da li na taj nain psiholoki roman daje abnormalnu pre nego normalnu viziju ivota? Besmisleno je raspravljati o rei normalan", i na takvo nerazumevanje od strane kritiara jedino moemo odgovoriti sleganjem ramena i kazati da i kod tradicionalnih romanopisaca nailazimo na ono to bi se moglo nazvati nezdravim" i morbidnim materijalom, da je i takav materijal deo ivota, i da ne postoji nikakvo pravilo po kome pisac treba stalno da lui neko blistavo zdravlje i dobro raspoloenje. Poznato je da duh koji je u sukobu sa samim sobom, i stoga esto uznemiren i bolestan, moe da dostigne takvu izotrenost vizije koja se retko nae kod osobe i najboljeg zdravlja. Dobro zdravlje ne podstie uvek pisca da razmilja o svojoj sudbini. Knjievni umetnik koga interesu ju dnevna zbivanja moda nee oseati potrebu da zaviruje u mrane kutove noi. I zaista, on esto i suvie vrsto spava, posle dobre veere, da bi mogao tako da postupi. Meutim, jedan Prust, leei budan u postelji do kasno u no, dolazi do dubokih saznanja, u emu mu ide na ruku njegova besanica. a mi se koristimo njegovim patnjama. Moje je miljenje da se nas ne tie zdravstveno stanje umetnika, ve sama umetnost. Morbidnost kao morbidnost nije nuno umetnost; a morbidni elementi u jednom umetnikom delu ne moraju mu umanjivati vrednost. Ve sam pomenuo da sa istorijskog gledita subjektivni roman predstavlja vraanje romantizmu; no to ne znai i vraanje romantinom junaku. Marsel koji raspreda o svom ivotu u Kombreju, Stiven koji se epuri sa svojim tapom od jasenovine, Blum koji doruku je bubrege u Ulici Ekls, Moli koja tone u seksualne matarije svi oni teko da su plemenite, uzviene, potpuno razvijene linosti iz nekadanjih romana. Uzmimo da smo napustili Vaterlo i Napoleonove bitke na putu za Moskvu, i uli u sobu obloenu plutom, u kulu Martelo, ili ak u klozet u ulici Eklz. Ovde se dotiemo pitanja da li je nekoj linosti smanjena vrednost zato to je vidimo u njenim obinijim funkcijama. To je kao kad bismo raspravljali o nekoj glumici koja nas je zasenila svojom pojavom na pozornici, pod igrom reflektora, i bila za nas olienje blistave mladosti i lepote, ali koja u oblaionici iza kulisa, okruena kutijama sa puderima i boicama mirisa, s prsta debelom minkom na licu, ne moe sakriti svoje godine i prestaje biti ona romantina osoba od pre nekoliko minuta. Meutim, niko nee porei da ona glumica, to je tako zanosno glumila na pozornici, i ono bie od krvi i mesa, iza kulisa, nisu podjednako deo stvarnosti; i moda je ba to to smo imali prilike da je vidimo kako se oblai i sprema iza 100

kulisa i kao zanosnu glumicu na pozornici doprinelo da potpunije shvatimo razliku izmeu iluzije i stvarnosti, izmeu umetnosti i ivota. Ne bih rekao da se romantian junak koji je u velikoj meri izraz svog vremena i toliko svestan otkucaja svog srca, tako snano zaokupljen svojom senzibilnou, uopte razlikuje od mnogo subjektivnijeg Stivena sa njegovim ubodom savesti", ili od Marsela koji pokuava da povrati slojeviti kvalitet seanja. U jednom eseju iz 1889, u kome raspravlja o budunosti romana, a koji vie nikad nije ponovo tampan, Henri Dejms je kazao da romanu predstoji dug i plodan put.
ovek poseduje jedinstvenu sposobnost da za tren oka unakazi i razoblii bilo kakvu igraku koja mu je stvarala iluziju razonode; pa ipak, sve dok ivot zadri sposobnost da se projicira u njegovu matu, ovek e se kroz roman osloboditi tog tereta utisaka bolje nego bilo im drugim. Dosada jo nije otkriveno nijedno sredstvo koje bi bolje vrilo tu funkciju. I on e roman odbaciti tek onda kada sam ivot bude iao i suvie u raskorak sa njim. Nee li moda ak i onda roman dobiti novog poleta, po drugi pa i po stoti put, upravo u samom slikanju tog sloma? Sve dok bude sveta i veka bie i slike u ogledalu. A na nama je da se pobrinemo da ta slika ostane i dalje raznolika i iva... Sve dok ima predmeta za obradu dotle e potpuno zavisiti od naina obrade da li e se ponovo razbuktati plamen.

Dejms je pisao u doba kad je slika u ogledalu" jo bila knjievna, to jest pre no to su fotografija i njeni potomci, bioskop i televizija, poeli da projiciraju mnogo sloenije, podrobnije i stvarnije" slike od onih koje je ikad i jedan romanopisac mogao da proizvede. I nama koji ve pola veka ivimo u toj budunosti, o kojoj je Dejms pisao, potpuno je jasno da roman, kao knjievni oblik, nimalo nije izgubio od svoje ivotnosti. Postupak pisanja, pomou koga su pisci psiholokog romana dublje prodrli u oblasti svesti, bez sumnje se odomaio u umetnikoj prozi, i meu mlaim piscima vidimo znake daljeg usavravanja tehnike i oblikovanja toka svesti za nove potrebe kao i za integrisanje ranijim oblicima pripovedne proze. Romanopiscima je danas poznato da je u slikanju atmosfere duha knjievna umetnost dostigla ono to je nekad izgledalo nemoguno: Prustova posmatranja sebe, Dojsovo usklaivanje jezika sa zvukom i slikom, upotreba pesnike slike kod Virdinije Vulf, Foknerovi smeli izleti u svest idiota sve to predstavlja pobedu knjievnosti nad prividnom anarhijom ivota, koju treba negovati, prouavati i koristiti. Osnovno pravilo koje vai za sve umetnosti vai i ovde: dok postoji sinteza i usavravanje, pokuaj da se doe do umetnike vizije doivljaja i lepote i stalno traganje za istinom, sve to je u tome postignuto doprinelo je raznolikosti i bogatstvu knjievnosti naeg doba. Umetnost nije nikad statina. Niti prihvata konformnost niti doputa ponavljanja. Kad se svede na propagandu, ona prestaje biti umetnost i postaje neka vrsta reklame. Umetnost buja od raznolikosti ivota i traenja novih oblika i nove tehnike. Forme nadivljuju svoju korisnost; obnavljaju se; ponovo oivljuju. Umetnost moe da zapliva u haotine vode nadrealizma i dadaizma, a onda ponovo da se vrati lepoti formalno strooj i disciplinovanijoj. Ona kao da uvek nalazi naina da prkosi krutosti oblika i kritike. Na osnovu nae analize romana dvadesetog stolea moemo rei da on nema zbog ega da obara glavu. ak i kad ne bi vie doneo nikakve novine, roman druge polovine dvadesetog stolea mogao bi iveti od vitalnosti dela jednog Prusta i jednog Dojsa. 101

SADRAJ

Dr Vida Markovi: Edelova tumaenja psiholokog romana . . . . . 1

102

Str.

Psiholoki roman Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 I Atmosfera duha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 II Skretanje ka unutra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 III Taka gledita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 IV Unutranji monolog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 V Eksperimenat jednog simboliste . . . . . . . . . . . . . 50 VI itaoeva vizija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 VII Iz unutranje perspektive . . . . . . . . . . . . . . . . 60 VIII Proizvoljni asovnik: Epifanija . . . . . . . . . . . . . . 72 IX Roman kao autobiografija . . . . . . . . . . . . . . . . 78 X Roman kao pesma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 XI Slika u ogledalu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

103