Prof.

dr Slobodan Brankovi

ISTORIJA KULTURE I CIVILIZACIJE

- kratak pregled Megatrend univerzitet Beograd, 2009. Recenzenti: Prof. dr Milan Mati, Fakultet politikih nauka Univerziteta u Beogradu Dr Dragan Aleksi, nauni savetnik, Institut za noviju istoriju, Beograd Odlukom Komisije za izdavaku delatnost Megatrend univerziteta, broj 311/53 (15.6.2009) rukopis je odobren za tampu i upotrebu u nastavi kao udbenik.

SADRAJ
Predgovor 3 TEORIJSKA I METODOLOKA RAZMATRANJA 4 1.1. Istorija i istoriografija 4 1.2. O kulturi i civilizaciji 10 1.3. Teorije o kulturi i civilizaciji 21 1.4. Elementi kulture 25 1.5. Modeli istraivanja kultura i civilizacija 31 1.6. Zato istraivati kulture i civilizacije? 34 1.7. Preispitivanja 37 2. STARI VEK - drevne civilizacije 39 2.1. Praistorija i istorija 39 2.2. Zaeci kultura i civilizacija 43 2.3. Bliskoistono civilizacijsko sredite 44 2.4. Dalekoistone civilizacije 58 2.5. Prekoatlantsko civilizacijsko sredite na amerikom kontinentu 80 2.6. Starogrka civilizacija 81 2.7. Starorimska civilizacija 92 2.8. Hrianska civilizacija 100 3. SREDNJOVEKOVNO RAZDOBLJE Duhovna i svetovna obeleja civilizacijskih sredita 103 3.1. Susret Istoka i Zapada na prelazu epoha 103 3.2. Dva kulturna kruga evropskog civilizacijskog identiteta - indoevropski i semitski 104 3.3. Seoba i sukobi naroda - zaeci evropske civilizacije 104 3.4. Od starorimske ka vizantijskoj civilizaciji 107 3.5. Vizantijska civilizacija 109

3.6. Krstaki ratovi 113 3.7. Islamska civilizacija 114 3.8. Slovenska civilizacija 121 3.9. Drave Zapadne Evrope 126 3.10. Podela hrianstva 129 3.11. Hrianstvo - civilizacijski ujedinitelj 131 3.12. Pretkolumbovska (stara) Amerika 138 4. NOVOVEKOVNO DOBA - evropska civilizacija i svet 140 4.1. Humanizam i renesansa 140 4.2. Reformacija 145 4.3. Geografska otkria 147 4.4. Kapitalizam - svetski sistem 148 4.5. Drave-nacije - apsolutizam XVI-XVIII veka 154 4.6. Doba revolucija 158 4.7. Francuska revolucija (14. jul 1789) - vrednosti novog doba 164 4.8. Evropa Svete alijanse 169 4.9. Evropa - civilizacija u usponu 169 4.10. Modernizacija 171 4.11. Kolonijalizacija 174 4.12. Imperijalizam 175 4.13. Velike ideologije u novovekovnom svetu 177 4.14. U potrazi za civilizacijskim identitetom - skica za srpski putokaz 179 4.15. Propitivanje moi evropske civilizacije 180 4.16. Industrijska kultura i civilizacija 181 5. SAVREMENI MULTICIVILIZACIJSKI SVET 185 5.1. Svet u ratu 185 5.2. Totalitarizam - faizam (nacizam) i komunizam (boljevizam, lenjinizam, staljinizam, maoizam...) 188 5.3. Drugi svetski rat (1939-1945) - rat pre rata 188 5.4. Hladnoratovska druga polovina XX veka 195 5.5. Moderno i postmoderno doba - od nacionalne drave ka umreenom svetu 196 5.6. Posthladnoratovski period - pobeda liberalne demokratije - kraj istorije 198 5.7. Evropa - civilizacijska zajednica? - od podela i sukoba ka ujedinjenju 210 5.8. Civilizacije i svetski poredak 210 5.9. Posle-poslehladnoratovski svet 215 5.10. Globalni ciljevi UN 220 5.11. Kultura kao fenomen napretka 223 UMESTO ZAKLJUKA 225 PRILOZI 228 LITERATURA 235

PREDGOVOR
Istorija kultura i civilizacija, njen kratak pregled, mozaik civilizacijskih i anticivilizacijskih pojava, preureena je verzija materijala za nastavu, u skladu s programom predmeta na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta u Beogradu. Kultura i civilizacija spadaju u najoptije pojmove, kompleksnog, razvojnog i protivrenog sadraja. Pod civilizacijom se podrazumeva i kultura, osim u nemakoj intelektualnoj tradiciji. Istorija civilizacija je, po Hantigtonu, istorija ljudskog roda. Pojave, dogaaji, procesi, strukturne promene i njihovi uesnici od praistorije do savremenosti, na planetarnom prostoru predstavljaju nepregledan ops eg. Predvieni program predmeta odredio je obim i uticao na oblikovanje sadraja. Koncept je zasnovan na selektivnom izboru sinteza o najbitnijim odlikama civilizacija tokom milenijuma i njihovom predstavljanju u formi pregleda. Hronoloko -problemskim pristupom opsenoj materiji, kompoziciona struktura je usklaena s uobiajenom periodizacijom naune istoriografije. Sintetizovani sadraj rasporeen je u pet potcelina: I. Teorijsko -metodoloki deo, II. Stari vek, III. Srednjovekovno razdoblje, IV. Novovekovno doba i V. Savremeni multicivilizacijski svet. Ideja koncepta je orijentisana ciljevima interdisciplinarnog prouavanja ove kompleksne problematike. To su, u prvom redu, upoznavanje s pojmovima i razumevanje sutine pojave dugog trajanja, kao i primena saznanja u razliitim sferama delovanja, koje su obeleene civilizacijskim rasuivanjima i vrednovanjima. Obuhvaena je iroka lepeza poimanja civilizacija kroz milenijumsko vreme, ukljuujui i savremena shvatanja i sve frekventniju upotrebu u reniku medija, od rubrika o svetskoj politici do sporta i zabave, kao i u komunikaciji svakodnevnih ljudi, koji prepoznaju aktuelne pojave i kao susrete i sukobe kultura i civilizacija. Pogledi na svet razliitih autora interpretirani su tako da pobuuju kritiko miljenje i orijentaciju u oblikovanju ponaanja i potraga identiteta u susret budunosti multicivilizacijskog sveta. Svet je tokom istorije obogaivan novim civilizacijama, istovremeno razvijajui neke od najstarijih. Tako je nastao globalni mozaik u kome su se dodirnule kineska i indijska s najmonijom zapadnom civilizacijom. U izradi ovog materijala za nastavu kao izbora iz svetske istorije kultura i/ili civilizacija, zbog ogranienog obima saimani su odeljci i pododeljci, tako da je tekst u celini gubio na koherenciji, a sintetizovan mozaiki kompleks se pribliio istorijskoj stvarnosti. Prvobitni koncept podrazumeva rekonceptualizaciju, inkorporiranje novih saznanja i kristalizaciju u duhu teorijskih, metodolokih, nastavnih i naunoistraivakih trendova, kao i kreativne aktivnosti. Izvori i literatura dati su kao podstrek traganju i izotravanju kritikog odabira u obilju baza podataka i sve opsenijih bibliografija komunikaciono-informatike ere. Pred nama je okean saznanja, koji nas moe na tren i odvratiti od koraka napred, ali mi ivimo u tom okeanu u kome je sve vie stvaralaca u odnosu na nekadanji nesrazmerno vei broj korisnika. Ovo izdanje je namenjeno istinskim subjektima radoznalog duha na zvezdanom i trnovitom putu nauke u inspirativnom smeru kreiranja budunosti.

1. TEORIJSKA I METODOLOKA RAZMATRANJA 1.1. ISTORIJA I ISTORIOGRAFIJA

Istoriju u svakodnevici poimamo kao minulu stvarnost. Postoji od kada i ljudi, koji su pamtili, crtali i beleili, ostavljali tragove o svom postojanju u dalekoj prolosti. Upameno se obnavljalo u svesti. Sadraji su se prenosili i akumulirali u nasleu. Poeci ljudske istorije su poeci kulture i civilizacije, kako nam otkrivaju najraniji izvori. Termin istorija potie iz grkog jezika, s indoevropskim korenom. Preko latinskog jezika, postao je svojina evropskih jezika. Istorija na grkom znai: znanje dobijeno ispitivanjem; nauka, opisivanje, obavetavanje, pripovedanje. U srednjovekovnom razdoblju beleenje dogaaja i prianje o prolosti oznaavano je hronikama, biografijama (vitae) u dogaajima (gesta). Termin istorija je retko upotrebljavan za davno prole dogaaje, izuzev u Starom i Novom zavetu Od XVI veka termin istorija upotrebljavan je prevashodno u smislu prolih dogaaja (res gestae) i izvetaja o njima (istoria rerum gestarum). Re istorija imala je dva znaenja: a) minula stvarnost i b) obrada, bavljenje njome. Pisanjem se uveavao broj dela i znaaj stvaralatva, to je izraavano terminom istoriografija. Nauna istoriografija, ili nauka o istoriji, ili istorijska nauka, odreuje karakter istoriografije, s kriterijumom ta je nauno od svega napisanog. Filozofi istorije su uoili da je istoriografija neadekvatan naziv za nauku o istoriji, koja se ne moe svesti samo na opisivanje, bez objanjenja stvarnosti.

1.1.1. Od najranijih spisa ka nauci o istoriji

Nauka o istoriji i istoriografija imaju istoriju. Dominantna obeleja mogu se predstaviti po periodima. Izvori drevnih civilizacija govore o poecima istoriografije. Pojava pisma smatra se zaetkom istorijske svesti koja pobuuje potrebu da se vana zbivanja zabelee za potomstvo. Od 4.000. godina pre Hrista susreemo se sa zapisima kao najranijim izvorima ljudske istorije. Novija istraivanja ukazuju i na starije izvore. U evropskoj civilizaciji smatra se da je u antiko vreme zaeta prva znaajna - starogrka istoriografija. Ciceron je nazvao Herodota ocem istorije. U Herodotovoj Istoriji prvi put je uoen pojam dogaaja. U opisivanju grko-persijskih ratova nazire se uverenje o nadmoi atinske demokratije protiv persijske despotije. ovek, iako nije smatran glavnim pokretaem istori je, prikazan je ne sasvim zavisnim od bogova. irina opisa upuuje na shvatanje o predmetu koji nije bio sveden samo na ratove. Istoriari su se koncentrisali na svoje vreme. Sledili su antiki primer pripovedanja istorije do XVII veka. Tukididovo delo Istorija Peloponeskog rata veliano je kao remek delo antikog stvaralatva. Politika, diplomatska i ratna (vojna) istorija, s uvidom u psiholoke motive istaknutih linosti, nalaze zaetke u Tukididovom delu. Za razliku od Herodota, teio je pouci o prolosti za budunost. Nazvan je ocem istoriografije. U vreme Rimskog carstva, Livije je bio utemeljiva istoriografije kao knjievnosti. Stvaralatvo Tacita je predstavljalo domet rimskog vremena. U Tacitovom opusu bile su biografije, Istorije, Anali. Tacitova metodoloka orijentacija bila je u duhu slavne misli da pie sine ira et studio (bez ljutnje i bez pristrasnosti). Istoriografiju u Antici inila su dela pojedinaca. Smatrala se granom govornitva. Nije bilo teoretiara istorije. Aristotel je prosuivao da je poezija vie filozofska jer govori o optem, a istorija o

posebnom. Ciceron je, kao sjajan orator, cenio istoriju, poimao je kao vetinu govornitva, svedoka vremena, svetlo istine, ivot uspomene, objaviteljicom starih vrem ena i uiteljicom ivota (magistra vita est). Sirijac Lukijan je, kao polemiar, na temelju Tukididovih radova, stvorio spis Kako se pie istorija. Nije bilo kritike, nego je stvoren idealistiki obrazac istoriara, prijatelj istine koji iznosi ono to se dogodilo. Istoriografija je u srednjovekovnom razdoblju bila zasnovana na antikom nasleu i hrianstvu. Mata je nadvladala razum. Verovalo se u tradiciju bez provere. Ep o istorijskom dogaaju smatran je istinom. Istoriografija je bila zastupljenija u razliitim oblicima, hronikama, ivotopisima (vitae) crkvenih i svetovnih vladara, analima... Ibn Haldun je bio najvei istoriar arapskog sveta u srednjem veku. Umesto istorije vladara i ratova, orijentisao se ka istoriji drutva (islamsko-arapskog). Prve katedre za istoriju osnovane su na pojedinim univerzitetima u XVI veku. Posle antikog i srednjovekovnog razdoblja, zakorailo se prema nauci o istoriji. Humanisti su sudbinu ljudskog roda na poslednjem sudu ili u buduem ivotu zamenili za ivi svet, kakav jeste u stvarnosti, s mogunou popravljanja u korist oveka. Stvoren je temelj sekularizovane (istoriografske) misli, kritike izvora i novovekovnog shvatanja istorije. Erudicija je zasnovana na utvrivanju injenica. Lorenco Vala (1407-1457) je otkrio (Konstantinov) falsifikat iz VIII veka o papinskoj svetovnoj vlasti kao da je dokument poticao iz IV veka. Bio je to znaajan primer kritikog miljenja. Nikolo Makijaveli (Nicoolo Machiavelli, 1469-1527) je postao slavna linost humanistike istoriografije, teoretiar drave i jedan od utemeljitelja moderne nauke o politici. an Boden (Jean Boden, 1530-1596) je formulisao ideju o metodologiji istorije kao predmetu posebnog naunog razmatranja i o zakonitosti (ponavljanju) toka istorije. U spisu o metodi za razumevanje istorije, naveo je osobine istoriara i miljenje o nainu njegovog rada. Istoriografija prosvetiteljstva je zasnovana na racionalistikoj filozofiji. Prosvetitelji su, na temelju razuma i iskustva, gradili koncepciju o duhu institucija, obiaja i naroda, uslovljenih klimom, religijom, oblikom vladavine, s razumevanjem i objanjavanjem uoenih uzroka i posledica. Interesovanje je proireno i izvan granica Evrope, naroito na tlu kolonija u Aziji i Americi. Fransoa Arue Volter (Fransoa Arue Volter, 1694-1778), filozof i knjievnik, bavio se temama koje su tangirale istoriju. Prvi je upotrebio izraz univerzalna istorija i uticao na prihvatanje pojma filozofija istorije. Objavljivanjem Eseja o obiajima i duhu naroda, stvorio je osnovu za svetsku istoriju. Uvod je posvetio poreklu oveka, kulture i religije. U opsenijem prikazu predstavio je primitivni zapad, staru Grku, Rim, Kinu, Indiju, Persiju, Arape, prvi istakavi njihov uticaj na evropsku civilizaciju Opisao je srednjovekovno razdoblje i potonji period, do Luja XIV. Dela Hjuma (pregled engleske istorije), Gibona (Istorija..., koja je postala bestseler), Monteskjea (tragao za konstantama u istoriji, onoga to se ponavlja), Vikoa (... ovek stvara istoriju i moe je saznati...), Herena, Mezera, Rusoa, Tatieva, Lomonosova, erbatova..., imala su veliki znaaj za razvoj istoriografske misli. Tradicionalna istorija u XIX veku obeleena je istorizmom pod uticajem nemake idealistike filozofije i francuskog pozitivizma. Njihova pojava se reflektovala i na druge nauke, naroito u Evropi i Americi. Pristup nemakih filozofa, u osnovi, svodio se na ideje, a pozitivista na injenice. Njihova suprotstavljenost se najotrije manifestovala u sporenju oko metoda. Johan Gotfrid Herder se smatra osnivaem filozofije istorije. Volter je ranije upotrebio pojam filozofija istorije, ali je Herder smatrao da njena problematika treba da postane predmet nove discipline. Herder je mislio da postoji zakonitost u kretanju zbilje i da su razliiti narodi pokretai svetske istorije. Time se suprotstavio prosvetiteljima koji su linostima davali takvu ulogu. Imanuel Kant, naroito svojom Idejom opte istorije usmerene na ostvarivanje svetskog

graanskog poretka i Georg Vilhelm Fridrih Hegel, vienjem istorije kao samorazvoja ideje, kao i zakonitosti u razvoju duha, imali su veliki uticaj na istoriografiju, naroito u pogledu spajanja interpretacije, s genetikim naelom i erudicijom. Za njih je drava bila osnovni sadraj istoriografije. Romantizam, naroito nacionalni romantizam, reflektovao se u orijentaciji istoriara, posebno u uzletu mita nad razumom. Istoriografija je postala sastavni deo uspona nacionalnih drava. U Francuskoj (Tijeri, Gizo, Mile...) i Engleskoj (Mekolej, Karajl...) bile su u poletu lib eralna i romantiarska istoriografija. Tomas Karajl je nastojao da pronikne u ideju voe i kult heroja. Uslovi za nauku o istoriju stvarali su se s razvojem genetike (geneza) istorije i s njenim spajanjem s erudicijom. Predmet istraivanja i metode su u XIX veku dolazili vie iz praktinog rada nego iz filozofije istorije. Leopold Ranke (1795-1886) je imao sutinski uticaj na utemeljenje nauku o istoriji. Ne samo u Evropi, nego i u Americi. Formulisao je normu istoriografije. ta je cilj istoriografije? Ranke je odgovorio da nauka o istoriji jednostavno kae (prikae) kako je to uistinu bilo. Smatra se da je to najee navoena misao istoriara, inspirativna za raspravljanje i tumaenja i u vreme kad je nauna istoriografija odmakla daleko od nje. Drava je bila Rankeov osnovni predmet istraivanja istorije. Tokom ezdesetogodinjeg rada, Ranke je svake godine u proseku objavljivao po jednu knjigu. Nauna istoriografija je postala priznata disciplina u XIX veku. Jakob Burkhart, pisac svetske istorije, orijentisao se na svetskoistorijska razmatranja, istiui evropsko kulturno jedinstvo i duhovni kontinuitet. Pozitivistika istoriografija je doivela uspon stvaralakim radom francuskih istoriara pozitivista, refleksijom utemeljitelja pozitivizma Ogista Konta. Aleksis de Tokvil, veliki istraiva amerike demokratije, Fistel de Kulan, Ipolit Ten..., najvie su doprineli afirmaciji i razvoju faktografske istoriografije. Marksistiko tumaenje istorije reflektovalo se ne samo u teorijsko -metodolokom, nego i u praktinom pogledu u burama modernog doba. Istorija je za mladoga Fridriha Engelsa bila sve i sva. Karl Marks je napisao da poznaje jednu nauku, nauku o istoriji. Marksistiko odreenje istorije zasnivalo se na premisama: a) shvatanje istorije kao procesa humanizacije oveka; b) shvatanje posledica delatnosti grupa i pojedinaca, koji nastoje da zadovolje svoje potrebe polazei od poloaja u kome su se nali, i to ne svojom voljom; c) shvatanje istorije kao procesa podreenog zakonima koji imaju istorijski karakter. Postavke o bazi i nadgradnji, determiniueg odnosa materijalnog nad duhovnim, apsolutizacija klasne borbe (istorija drutva je istorija klasne borbe), zakonitost istorijskog razvoja, ematizovane su i instrumentalizovane u stvarnosti socijalistikih istoriografija (totalitarnih sredina) XIX i XX veka. Socijaldemokrati su prvi plasirali i pokuali da razviju ideje iz marksistikog opusa. Bebel, Kautski, Mering, Berntajn, Pol Lafra, Antonio Labriola... bili su meu istaknutijim posveenicima tumaenja istorije. U ruskoj i sovjetskoj istoriografiji, istaknutiji zastupnici marksistike istoriografske orijentacije bili su Bjelinski, Plehanov, Hercen, ernievski, Lenjin, Pokrovski... Krajem XIX i poetkom XX veka filozofi su pokuali da pomognu istoriarima u sporenjima oko metoda i nau reenje spajanjem postulata istorizma i pozitivizma. Inspirativan podstrek su dali Diltaj (uivljavanje u istraivanu situaciju i razumevanje), Vindelband, Rikert, Maks Veber...

Razlike izmeu struja i pojedinaca bile su nadviene obelejima proisteklim iz prakse. Dominantna je postala tradicionalna ili dogaajna (faktografska) istorija. Istorija je imala veliki uticaj na drutvene nauke u XIX veku. Predstavila se kao najoptija nauka. Kritika dogaajne istorije i nove orijentacije, nakon kriza, obeleile su nove etape u razvoju istoriografije. Prodori izvan okvira tradicionalne istoriografije bili su plodotvorni s orijentacijom na kulturnu istoriju nemakog istoriara Karla Lamprehta, usponom francuske strukturalne istoriografije i nove istorije (New history) u Americi. Koncept kulturne istorije Lamprehta obuhvatao je idejne, drutvene, privredne i politike pojave. Zadatak istoriara je video u istraivanju razvojnog tipa pojedinih naroda, u cilju postepenog obuhvatanja oveanstva i pisanja svetske istorije. Anri Ber je mislio da se sintezom (Sinteza u istoriji, 1911) moe postii takav poduhvat. U svom Internacionalnom centru za sintezu okupljao je znamenite naunike, izmeu drugih i Alberta Ajntajna. Benedeto Kroe (Benedetto Croce, 1866-1952), italijanski filozof, ideolog graanskog liberalizma, sredinja linost italijanskog kulturnog ivota, bio je protivnik faizma i katolike ideologije i zastupnik apsolutnog istorizma. Proimanje idealistike filozofije i tradicije pruskog militarizma predstavljalo je osnovu uzleta imperijalizma, militarizma i nacionalizma u Nemakoj, strateki orijentisanoj ka ovladavanju svetom. Nacisti su pretvorili istoriju u mit modernog doba. Veina istoriara je utala ili se prilagodila imperativu u vreme euforije sile, oliene u Hitlerovom ekstremu. Fric Fier je smelo i lucidno otvorio put ka strukturalnoj istoriji rezultatima istraivanja Potrage za svetskom moi Nemake u Prvom i Drugom svetskom ratu. Britanski istoriar Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee, 1899-1975) je opsenim delom u 12 tomova Istraivanje istorije (A study of history), inspirisao veliku raspravu o problemima nauke o istoriji. Tojnbi je zaradio pokudu, a dogaajna istorija poraz. Tragan je istoriografije za novim putevima je pronalo prostor. Visok domet je ostvarila francuska strukturalna istoriografija. Lisjen Fevr (Lucien Febvre, 1878-1956) i Mark Blok (Marc Bloch, 1886-1944) bili su osnivai asopisa Anali (Annales). Grupa okupljena oko glasila pokrenula je istoimenu istoriografsku kolu, angaujui velika imena naune misli, meu kojima i istoriara civilizacija Fernana Brodela. Geoistorija, socijalna i ekonomska istorija su orijentacije koje su, na neki nain, krunisane totalnom istorijom, metodolokim nastojanjem celovitog prouavanja dogaaja, struktura i procesa. Nova traganja su u krugu analista, kao i u okvirima drugih kola, afirmacijom metodolokih pluralizama, ali i izvan okvira - stvaralatvom pojedinaca u zemljama u kojima su najrazvijenije drutvene nauke i interdisciplinarno istraivanje.

1.1.2. Predmet nauke o istoriji

Nauka o istoriji, kao i druge nauke, definisala je predmet i uvek ga iznova preispituje, odreuje, irei okvire. Vremenom, preglednije po periodima, moemo pratiti kako su se shvatanja o istoriji menjala, kao i odreenja predmeta. Razmatranje shvatanja o istoriji ukazuje na raznovrsnost pristupa i odreenja predmeta istoriografije. Praksa nije uoptena tako da bi vaila svuda i za svagda. Traganje za predmetom je orijentisano kulturom na razliitim prostorima i u razliitim vremenima. Od najranijih fragmentarnih tragova, kultura je postajala bogatija akumuliranjem novih sadraja. Utemeljenjem nauke o istoriji u moderno doba, dolo se do promene od n edostatka do preobilja izvora. ta prouavati, ta istraivati? Odgovor na to pitanje je predmet nauke o istoriji. Nauka o istoriji je i sama istorina. U razliitim periodima, razliiti autori i kole

orijentisali su se na razliite pristupe i odreenja predmeta prouavanja i istraivanja nauke o istoriji. Volterovo poimanje istorije kao izvetaja o injenicama, smatranim istinitim, prevazilo je ranije neproverene prie i knjievno pripovedanje kao vaee istorije, da bi i samo bilo prevazieno orijentacijom ka celini u totalnoj istoriji. Znaajna dela istoriara analizirana su i kao rezultati koji su obogaivali teoriju i metod nauke o istoriji. Istorija civilizacija, kao sveobuhvatna, osamostaljivala se od Voltera do interdisciplinarnih orijentacija. Anri Ber je objavio Evoluciju oveanstva posle Prvog svetskog rata. Ideja o svetskoj istoriji je, posle evropocentristike tendencije, orijentisana na prikazivanje svih naroda, drava i stanovnika na Planeti. Sima irkovi je sredinom XX veka uputio na i storiju susretanja kultura, a pola veka kasnije, Frensis Fukujama i Samjuel Hantington su aktuelizovali opomenu o njihovom sukobu. Istorija oveanstva, kulturni i nauni razvoj je neka vrsta svetske istorije u izdanju Uneska.

1.1.3. Teorija istorije

ovek misli o sebi i svetu u svakodnevnom ivotu. Ima predstavu o oigledno promenljivoj stvarnosti. Svakodnevno miljenje se izraava istoriografski i razlikuje od naunog saznanja (epistheme, epistemologija) o stvarnosti. Istorija se saznaje dvojako, obuhvata sve izvore i naine saznanja. Nauno saznanje se na osnovu teorijsko -metodolokih kriterijuma formulie (stvara), proverava i opovrgava, za razliku od magije, verovanja, mita... Nauno saznanje se razlikuje od religijskog, umetnikog, filozofskog i zdravorazumskog saznanja. Teoriju istorije je predloila Agne Heler (Agnes Heler: Theory of history) umesto filozofije istorije. Postoje razliite vrste teorija. Helerova upuuje na viu (filozofsku) teoriju, kao smisleni pogled na svet, i primenjenu teoriju ili teorije. Istoriografija je objektivacija na nivou primenjene teorije. Filozofiju istorije i teoriju istorije posmatra kao antropologiju Treba se izvodi iz Jeste. Na pitanje o istoriji odgovara: mi smo istorija. Od istorije uimo zato to zaboravljamo i zato to se seamo. Istorija je prolo-sadanjebudue doba. Re koju izgovorimo je prolost. Prolost nae sadanjosti, a bila je samo tren ranije budunost. Istorija (s velikim I) je prolost i budunost u sadanjosti. Kao istoriar, mogao bih teoretiaru, koji ne svodi istoriju na prolost, da posvetim misao: Istorija ne zna kako e biti u budunosti, ali zna bolje od drugih kako ne bi trebalo da bude. Da li je mogue da pripremamo i stvaramo budunost? DA. Pol Kenedi, savremeni ameriki istoriar, jedan od najitanijih i i esto diskutovanih u novije vreme, iskoraio je u budunost u knjizi Uspon i pad velikih sila (1988), proirivi predmet od 1500. do 2000. godine. Rankeova norma prikaza istorije onako kako je bilo je regulativna ideja teoretisanja. Konstitutivne ideje istoriografske teorije su principi: a) organizovanja (periodizacije), b) objanjavanja (razumevanje), c) orijentisanja (uoptavanja), d) promiljanja (teorijsko-filozofska).

1.1.4. Metod i metodologija

Svaka nauka, kao i svaka ljudska delatnost, ima svoju metodu. Naune metode su naini teorijsko-praktinog sticanja, proveravanja i razvijanja naunog saznanja. Metodologija je

nauka koja prouava metode naunog saznanja. Metode nauke o isto riji su sastavni deo metodologije drutvenih nauka. Pojednostavljeno, istorijski metod se smatrao uzornim nainom sticanja saznanja kad je istorijska nauka bila u usponu kao najoptija drutvena nauka. Sa stanovita prirodnih nauka, postavljeno je pitanje mogunosti naunog saznanja drutvenih pojava. Tokom razvoja nauke o istoriji i drutvenih nauka, s novim odreenjima i preplitanjima predmeta, pojavom novih teorija i metoda, tumaenja i uoptavanja rezultata istraivanja, pokazalo se plodotvornim kombinovanje metoda u procesu sticanja i primene saznanja o stvarnosti sve obimnijeg i kompleksnijeg sadraja. Zastupljene su opte i posebne metode: analiza, sinteza, komparativne metode (poreenja), uoptavanje (generalizacija), razumevanje...

1.1.5. Interdisciplinarno prouavanje kultura i civilizacija

Interdisciplinarni pristup u istraivanju kultura i civilizacija je plodotvorna metodoloka orijentacija u prouavanju pojava dugog trajanja i kompleksnog sadraja. Nauka o kulturi, kulturologija, kao i druge nauke, ne obuhvata celinu njihovih sadraja, a optereena je jednostranou. Kultura i/ili civilizacija su predmet nauke o istoriji i njenih disciplina. Posmatraju se s razliitih aspekata u kulturnoj istoriji, intelektualnoj istoriji, politikoj istoriji, ekonomskoj istoriji, istoriji drave i prava... i razliito oznaavaju, to i onda kad su obe u fokusu nauka i disciplina, ili je samo jedna od njih. Evo naslova predmeta koji ih obuhvataju zajedno ili posebno: Istorija kultura i civilizacija, Kulturna istorija, Istorija (Povijest) civilizacija... Etnologija, arheologija... u specijalizovanim programima proiruju polje prouavanja kultura i civilizacija. Tako se nova arheologija usredsreuje na nain razvoja kultura i kako su funkcionisali artefakti kultura u okvirima eko-sistema. Istorija uopte se poima i prouava i kao istori ja kultura i civilizacija. Nauka o istoriji prouava stvarnost u celini, civilizacijske i anticivilizacijske pojave. Voren Sasman je naslovio svoju knjigu Istorija kao kultura. Osim nauke o istoriji, i druge nauke i discipline bave se prouavanjem tema, pojedinih problema i aspekata kultura i civilizacija u okviru svojih predmeta: sociologija, filozofija, geografija, antropologija, ekonomija, psihologija, politikologija..., razvijajui posebne discipline: sociologija kulture, kulturna antropologija, geokultura, ekonomska kultura, politika kultura, ekoloka kultura, bezbednosna kultura, kulturni turizam... Kultura je u sreditu istraivanja naina miljenja, naina ivo -ta, kulturolokocivilizacijskih fenomena i delatnosti, i kao takva ispunjava sadraj p redmeta: Teorija kulture, Kultura govora, Kultura ponaanja, Kultura stanovanja, Modeli kulturne politike, Masovna kultura, Kultura modernog i postmodernog doba, Kultura industrijskog i informacionog (umreenog) drutva... Svetska organizacija za kulturu UNESKO, specijalizovana organizacija OUN, orijentie se na bogatstvo kulturne batine, negovanje raznolikosti i razliitosti i interkulturnu i intercivilizacijsku aktivnost ljudi na planeti u kreiranju i ostvarenju kvalitetnijeg ivota. U okviru menadmenta, marketinga, komunikacijsko-informatikih i tehnolokih inovacija (teorija, metod, primena), novi trend je doneo i nagovetava nove discipline: interkulturni menadment, marketing u kulturi, kultura poslovanja (poslovna kultura), intercivilizacijski menadment (u okviru stratekog menadmenta), kultura i komunikacije, interkulturne komunikacije, digitalna kultura, organizaciona kultura, medijska kultura, vizuelna kultura... Interdisciplinarnou je mogue kritiko proimanje saznanja i njihova praktina primena u sve kompleksnijem sadraju ljudske stvarnosti.

1.2. O KULTURI I CIVILIZACIJI

U svakodnevnom govoru esto se uju rei kultura i civilizacija. Ljudi nazivaju jedni druge kulturnim ili nekulturnim, civilizovanim ili necivilizovanim! Ne precizira s e ta se pod ovim nazivima tano misli, ali se sagovornici u veini sluajeva, u sutini, razumeju. Kad se za nekoga kae da je nekulturan, u prvom redu uoava se njegovo ponaanje mimo obiaja. Nasilno ophoenje pojedinca kategorie se necivilizovanim u najveem broju sluajeva. Komunikacije identifikuju obeleja kultura i civilizacija u razliitim sredinama, razliito izraavanim i vrednovanim. Kako je upozorio Dewey: Jedino komunikacija moe stvoriti veliku zajednicu! Kultura i civilizacija imaju posebne rubrike u medijima. Zapaamo da isti nazivi, koji se odnose na kulturu i/ili civilizaciju, mogu imati razliita znaenja, kao i da razliiti sadraji mogu imati ista imena. Promene tokom istorije nisu okonane. Odnose se na pojam, termin i znaenja kulture i civilizacije u razliitim vremenima i na razliitim prostorima. Kako ih moemo prouavati, istraivati, analizirati? Po periodima, podrujima javljanja i trajanja, obelejima u stvarnosti i znaajnijim tumaenjima. Kulture i civilizacije, pre i posle Hrista, uz razliita raunanja vremena, predstavljaju se neujednaenim nazivima, podelama, periodizacijama, objanjenjima, simbolima, koji proistiu na osnovu rezultata novih istraivanja i razliitih pristupa, teorijskih orijentacija i metodolokih postupaka. Kao pojave kompleksnog sadraja, navode se po periodima i prostorima, dvema bitnim odrednicama, ali ne i bez relativizovanja skice strukture sadraja od praistorije do postistorije i predvidive budunosti. Pojavni i razvojni oblici kultura i civilizacija su prethodili razlikama u njihovom poimanju, imenovanju i znaenjima.

1.2.1. Pojmovna odreenja

Kultura i civilizacija su srodni pojmovi. Spadaju u najoptije pojmove. Sadraji ovih pojmova su obimni, kompleksni, komplementarni, meuzavisni, poistoveivani, diferencirani, suprotstavljani, pozitivno i negativno ocenjivani, oznaavani istovetnim i razliitim terminima, s mnogostrukim znaenjima i tumaenjima. Termin kultura potie iz latinskog jezika: cultus - u smislu gajenja, obrade polja; colere uzgajati, obraivati zemlju (po Vilhelmu Vuntu, osnivau psihologije). Odatle potie cultus ili cultura agri, to znai poljoprivreda. Termin kultura se upotrebljavao s prefiksom agri sve do druge polovine XVIII veka. Vremenom je pojam kultura evoluirao od obrade zemlje figurativno u obradu duha. Rimski filozof i orator Ciceron je u Poslanicama Tuskaloncima prvi upotrebio termin kultura, mislei najpre na kulturu due (cultura animi). Ciceron je ukazao da kao to polje ma koliko bilo plodno, ne moe dati ploda bez obrade, tako ne moe ni duh bez nauke.... Obrada duha je filozofija: Cultura... animi filosofia est. Pojam kulture je u prolosti bio povezan s pojmom kulta (oboavanje, kao, na primer, kult predaka u Kini, kult sunca u starom Egiptu...). U srednjovekovnom razdoblju bila je u upotrebi sintagma cultura mentis, to je znailo duhovna kultura, duhovno usavravanje. Religijski kult je dominantan. Religija je osnov intelektualnosti, tako da raniju paralelu poljoprivredanegovanje duha susreemo gotovo raritetno kod Tome Akvinskog u izrazu sapentiam colere. U novovekovnom razdoblju, na evropskom tlu, termin kultura se javlja u renesansi u okviru rasprava uenjaka. Re kultura susree se najpre u francuskom jeziku krajem XIII veka,

10

u poetku kao couture; u engleskom jeziku od X veka, kao culture; u nemakom jeziku prvo kao Cultur, a od XIX veka, kao Kultur... Znaenja su trojaka, kao i u poznom latinskom: poljoprivreda, bogopotovanje i ljudski duhovni kvaliteti. U periodu izmeu XVI i XVIII veka termin kultura je sve vie procesualan, delanje, ali ne i rezultati; delanje - u smislu negovanja neega. Samjuel Pufendorf, teoretiar prirodnog prava, u drugoj polovini XVII veka, odvaja kulturu od njene ranije poljoprivredne konotacije. On protivstavlja prirodnom stanju drutveno stanje. Smisao kulture vidi u sveobuhvatnom negovanju sposobnosti, vetina i vrlina, meu kojima je i suivot s drugima. Novovekovni pojam kulture roen je u XVIII veku. anbatista Viko (Gianbatista Vico) je 1725. godine objavio delo Scienza nuova (Nova nauka). Kultura je u ovom uvenom delu predstavljena kao ovekov svet. ovek je kao tvorac kulture u moi da odgonetne njene Tajne, pre nego svet prirode, o kome Bog ima znanja kao njegov stvoritelj. Viko je emancipovao ideju o samoostvarenju oveka, suprotno teolokom razumevanju Boga kao apsolutnog tvorca svega. Kultura je ostvariva preko institucija identifikovanih u religiji i dogaajima kao to su rituali, roenja, venanja, smrti, koji prate sve kulture. Viko traga za univerzalnim unutranjim principima da bi spoznao razliito manifestovanje kulture kao modifikacije arhainih tipova, zajednikih svim narodima. U kulturnoj raznolikosti zajedniki je intelektualni jezik kao temelj teorije i filozofije kulture. Johan Adelung (Johann Christoph Adelung) je objavio knjigu Istorija kulture 1782. godine. Naredne godine je termin kultura uao u renike. U Reniku Francuske akademije naao se 1798. godine. Poimanje kulture je diferencirano na duhovnu i tehniku. Humbolt je pod kulturom podrazumevao vladavinu oveka nad prirodom, koristei se naukom i iskustvom. To je bila tehnika kultura (civilizacija), koja je oznaavala tehnike i praktine sposobnosti oveka. Duhovna kultura je, no Humboltu, obuhvatala duevno, d uhovno i intelektualno bogatstvo oveka. Upotrebom termina kultura i civilizacija ne misli se uvek na pojave iskristalisanog sadraja i precizno odreenog znaenja. Razlike su evidentne u razliitim naukama i disciplinama. Frekvencija njihove upotrebe u svakodnevnom govoru je sve vea. Jasnost znaenja je vei problem u komunikaciji naunika, s obzirom na pretpostavljenu preciznost u izraavanju. Tekoe u odreenju i definisanju kulture i civilizacije proistiu iz razliitih pojedinanih pristupa nauka i disciplina, interdisciplinarnih prouavanja i razliitih znaenja kulture i civilizacije u razliitim jezicima i tradicijama. Istoriju pojmova kulture i civilizacije obeleavaju promenljivost sadraja i znaenja, kao i njihova isprepletanost i meuzavisnost tokom vekova. Moemo akceptirati njihove posebne odlike za pojedine periode i prostore.

1.2.2. Problemi definisanja

Problemi definisanja kulture i/ili civilizacije nisu lako reivi. Dva poznata amerika kulturna antropologa, Kreber (A. Kroeber) i Klakhon (S. Kluckhohn), objavili su 1952. godine 250 odreenja i 161 definiciju kulture razliitih autora! Armand Kivilije (Armand Cuvillier) je nabrojao 20 znaenja civilizacije u svom Udbeniku sociologije. Sve je vei broj definicija, sa isto toliko nedostataka. Dejvid Bidni (David Bidney), ameriki teoretiar kulture, zapaa pet glavnih tipova

11

greaka: 1. pozitivistike definicije zasnovane su na kulturnim injenicama i kulturnoj praksi kao skupu nauenih ponaanja; 2. normativistike definicije preferiraju cilj, norme, svrhu i aspiracije kulture, a zapostavljaju grau kao njenu osnovu; 3. metafizike definicije diferenciraju duhovnu od materijalne kulture; 4. kulturalistike definicije tretiraju kulturu kao supersocijalni i superindividualni sistem; 5. naturalistike definicije dovode u vezu kulturne pojave s organskim, biolokim i psiholokim karakteristikama ljudske linosti. Bidni definie kulturu kao proces i proizvod oplemenjivanja potencija ljudske prirode i prirodne okoline u cilju zadovoljavanja osnovnih psiho-socijalnih potreba i aspiracija.

1.2.3. Shvatanja o kulturi

O kulturi se moe govoriti od nastanka oveka jer je ona njegovo delo. Zaeci koncepta kulture u evropskoj civilizaciji mogu se pronai kod sofista. U suprotstavljanju plemstvu stare Grke, sofisti su izrazili svoje vienje kulture. Mislili su da se ovek ne moe prosuivati samo na osnovu uroenosti, genetskoj predispoziciji i socijalnom poreklu. Vii slojevi su iz interesa odbacivali miljenje sofista. Predrasudi o sofistima je doprineo i Platon, govorei o njima u peorativnom smislu. Sofisti su slikovito obrazlagali da, kao to se pri obradi njive mora obezbediti dobro seme, vet seja i plodno tlo, tako su i za ovekov razvoj, uz predispozicije, potrebni vaspita, znanje, i aktivnost, (samo) stvaralatvo. U njihovom uenju su zaeci humanistikih nauka. Gledite sofista bilo je suprotno biologizmu, sociologizmu, rasizmu i drugim redukcionistikim i deterministikim potonjim strujanjima, a inspirativno je za teorijsko promiljanje kulture (samo) kritike orijentacije. O kulturi i/ili civilizaciji nailazimo i kod mislilaca drevnih civilizacija i pre sofista, ne pod tim nazivima, ali se iz opisa uoava da je re o njihovim prapoecima. Herderovo poimanje kulture. Herder (Johann Gotfried von Herder) ce, tragajui za poreklom kulture, pitao ta karakterie oveka kao njenog kreatora. Bio je svestan ovekove bioloke egzistencije kao kreacije prirode. Herder je u Poreklu jezika, 1772. godine, osporavao ideju o oveku kao racionalnoj ivotinji. Govor ini oveka sutinski razliitim od ivotinje. ovek je svestan svoje prednosti u odnosu na ivotinje i mogunosti odnosa prema prirodi, a ne totalne podreenosti. ovek je svestan sebe i svog nesavrenstva; da bi postao ono to jeste, uvek je u akciji, u procesu sticanja autonomije kao bia. oveka oseanje slobode ini kreatorom kulture. ovek je, u sutini, kreacija sopstvene slobode. Stvorio je boginju izbora, umesto samopodvrgavanja nunosti. Svest o nesavrenstvu i oseanje slobode su, po Herderu, od fundamentalnog znaaja za razvoj kulture. Rasuivanje o geoklimatskim uslovima za nastanak i razvoj civilizacije. Monteskje (Montesquieu) je smatrao da su geoklimatski uslovi i okolnosti bili primarni za nastanak i razvoj civilizacija. U delu O duhu zakona, objavljenom 1748. godine, nastojao je da ispita prirodu i izvor opteg duha u drutvu. Monteskjeovo uenje je predstavljalo inspiraciju engleskom filozofu istorije Arnoldu Tojnbiju tokom rada na vietomnom delu Istraivanja istorije 1934-1961. godine (A Study of History). Volter (Voltaire) je kritikovao Monteskjeovu prevalenciju geoklimatskih odrednica u razvoju civilizacija. Ne fiziki faktor sredine, nego ovekova sposobnost da ovlada njome otvorila je put uspona civilizacije, objanjavao je Volter u svom delu Esej o obiajima i duhu

12

nacija, objavljenom 1769. godine. Da je ljudski ivot stvar samo biologije, bio bi isti u sredinama s istovetnim prirodnim uslovima. Prostor obiaja je, no Volteru, mnogo iri od prostora prirode. Ne priroda, nego kultura daje razliite plodove. Gradovi i urbanizacija su, po Volteru, bili od velikog znaaja za uspon civilizacije. Kritiarima Monteskjea pridruio se i Kolingvud (R. G. Collingwood). U delu Ideja istorije (The Idea of History, 1946) izloio je gledite da je Monteskje shvatio ljudski ivot k ao refleksiju geografskih i klimatskih faktora, slino kao poimanje ivota biljke.

1.2.4. Tipologije pojmova kulture

Veliki je broj tipologija pojmova kulture. Jedno od operativnijih razgranienja je na kulturu u A) humanistikom i B) antropolokom smislu. A) Humanistiko poimanje kulture podrazumeva: 1) selektivne aktivnosti i proizvode; 2) bavljenje kulturom stvaralaca (umetnika, intelektualaca - elite); 3) procenjivanje ljudske delatnosti i njenih rezultata sa stanovita univerzalnih vrednosti. B) Antropoloko poimanje kulture obuhvata: 1) sveukupne ljudske aktivnosti i naslee; 2) postignua, ne samo elite nego drutva; 3) vrednosno je neutralna svaka kultura. A) Humanistiki pojam kulture Sadraj pojma kultura irio se uporedo s obogaivanjem prakse u moderno vreme. Prvo, od pojedinca ka zajednicama, narodima, drava-ma-nacijama, do oveanstva; od individualnog ka kolektivnom. Drugo, od pojedinanih oblasti delovanja (poljoprivrede, vaspitanja, nauke), ka sveukupnoj aktivnosti i postignuu. Tree, s procesa kultivisanja ka njegovim rezultatima, proizvodima i tvorevinama. Humanistiko poimanje kulture je orijentisano ka pozitivnom vrednovanju njenog sadraja i odreenju ta i kakva bi trebalo da bude. Humanistiki pojam kulture se stoga smatra i normativnim. Proces kultivisanja se proiruje procesom civilizovanja, i to na mikro i makroplanu, od pojedinca ka dravi i drutvu modernog doba. Pojam civilizovanosti je u vezi s nastajuim pojmom civilnosti i civilnog drutva. Norbert Elias je sutinu procesa civilizovanja video u strukturnim promenama ljudi, samokontroli nad afektima, telesnom i prirodnom, kako u samodoivljavanju, tako i u ponaanju. B) Antropoloki pojam kulture Antropoloki pojam kulture se afirmisao u vreme utemeljenja antropologije kao nauke tokom XIX veka. Kultura je nosei pojam antropologije. Za razliku od normativnog pojma, koji polazi od toga kakva treba da bude kultura, antropoloki pojam je usmeren na kulturu - onakvu kakva ona jeste. Prouavanjem se saznaje i opisuje kultura u stvarnosti. Istrauje se ta je to zajedniko, a ta razliito u kompleksnom sadraju kultura u razliitim vremenima i na razliitim prostorima. Kliford Gerc smatra da je kultura simboliki problem, a da je ovek u mreama znaenja

13

kulture koje je sam ispleo. Analiza kulture bi mogla biti interpretativna nauka u potrazi za njenim znaenjem.

1.2.5. Civilizacija, termin i pojam

Civilizacija je srodan pojam kulturi. Kao i kultura, pripada novovekovnom razdoblju Pojmovima civilizacije bili su opozitni pojmovi criminalis, naturalis, barbaricus, tyrannicus, to ukazuje na iri smisao njihovog znaenja. U prvom redu na preokret od kriminalnog ka graanskom. Termin civilizacija potie iz latinskog jezika od naziva civitas (drava), civis (graanin), civilitas - oznaka za drutveno poreklo, ponaanje i zakonski poloaj rimskih graana u odnosu na ljude iz provincije. Civilitas konotira dobro ureen ivot u zajednici. Varvari i divljaci su, kao necivilizovani, iz nje iskljueni. Lepo ponaanje je najpre na dvorovima, oznaavanim pod novim imenom courtoisie. Manifestovani su profinjenost, uglaenost, blagost, vetina komuniciranja... Termini civilite', civiliser, civilise', u sve veoj upotrebi od XVI veka, oznaavali su ne samo lepo ponaanje u svakodnevnom ivotu, nego i u sferi vladavine, javne uprave i na javnoj sceni. Termini police i police' odnosili su se na ureenost drutva, suprotno varvarstvu: na bezbednost, red, nenasilnost i meusobno potovanje u odnosima ljudi, kako zapaa Febvre. Civilnost se od dvora iri drutvenom stvarnou. Prepoznatljiva je u ophoenju ljudi, po pristojnosti, tolerantnosti, dijalogu kojim se reavaju sporovi... To je odlika graanstva, civilizovanog drutva kao obrazovne zajednice, suprotnog drutvu (sveteno-vlastelinskovojnog) srednjovekovnog razdoblja. Velika ideja o civilnom drutvu je delo uma modernog doba.

1.2.6. Prosvetitelji o kulturi i civilizaciji

Prosvetiteljsko poimanje kulture i civilizacije je zasnovano na kljuni m odrednicama: razum (ratio), znanje (nauka - pozitivizam), kritika metoda. Njihovim utemeljenjem prevladavani su vera, misticizam, voluntarizam..., srednjovekovno naslee. Engleski empiristi (Hjum, Lok, Hobs) inspirisali su francuske prosvetitelje (Monteskje, Volter, Ruso), kao to su im kontinentalni filozofi (Dekart, Lajbnic, Spinoza) pripremali teren za konstituisanje pojmova kulture i civilizacije novovekovnog doba: identifikovana je suprotnost izmeu kulture i prirode; formulisana je ideja univerzalnosti; afirmisan je smisao progresa, napretka, prosveivanja, obrazovanja, nauke, rada..., individualizma i samorazvoja oveanstva...; ovek je postavljen u sredite univerzuma... Prosvetitelji su irili optimizam u pogledu usavravanja ljudske vrste, poboljavanja naravi, intelektualnog napredovanja tokom prosveivanja. Intelektualni napredak je oznaavao meru progresa. Misija je poinjala od pojedinca, irei se prostorom Francuske i sveta. Kolonizatori, evropski misionari, predstavljali su sv oj nastup na tlu Azije, Amerike, Afrike, Australije i Novog Zelanda... idejom civilizovanja divljih naroda (domorodaca). Teoretiari su na razliite naine objanjavali razlike izmeu prosveenih i divljih, samo u stepenu, ili samo u istoriji, ili u kvalitetu, to onemoguava preobraaj, kako su mislili rasisti. Evrocentrizam (egoizam) i etnocentrizam (nacionalizam) nali su plodno tlo u radovima autora iz Francuske i Nemake. Zapad je identifikovan s civilizacijom. Francuska je slavljena kao misionar i organ

14

civilizacije. Velika Britanija je postala najvea kolonijalna imperija. Nemaka je, uporedo s narastanjem moi, posegla za preraspodelom i osvajanjem sveta. Nadmetanje je kulminiralo anti-civilizacijskim apsurdom. Tri svetska rata ispunila su XX vek! Zapad je zbog superiornosti smatran, krajem XVIII i u XIX veku, istorijski obaveznim da pomogne ostatku sveta. Volter je oznaio veliki pomak u razvoju, naroito u moralnom, politikom i drutvenom pogledu Prosveeno drutvo se oigledno razlikova-lo od varvarstva. Potreba je bila da se nova pojava oznai novim imenom. Fevr (Febvre) je uoio kako se tragalo za reju kojom bi se izrazili trijumf i irenje razuma, ne samo u ustavnom, politikom i administrativnom, nego i u moralnom, religijsko m i intelektualnom pogledu. Potragu su posebno inspirisala dela: Monteskjea Duh zakona (1748) i Volterov Ogled o obiajima i duhu nacija (1756). Volter je pratio napredovanje dobrog ivota u istoriji kao ekvivalenta civilizaciji, s odrednicama: dobra vladavina, razborita filozofija, materijalno blagostanje, estetski ukus, istanani maniri, irenje znanja i kulturnih tvorevina. Kondorse (Condorcet) je predstavio smenu epoha u razvoju drutva od najniih stepena varvarstva do desetog stepena razvoja superiorne civilizacije. Holbah (Holbach) je civilizaciju pojmio kao proces, dugotrajan i ne lak, na putu poboljanja individue i drutva. Mislioci XVIII i XIX veka objavili su velike ideje. Civilizacija je bila jedna od njih. irila se Evropom i svetom, s promenama u sadraju, vrednovanju, znaenjima i tumaenjima. Re civilisation je u moderno vreme uvrena u francuske i engleske renike kao pravniki pojam preokreta od kriminalnog ka graanskom procesu i s poboljanjem naravi (izobraenie). Smatra se da ju je prvi upotrebio Markiz de Mirabo 1756. godine, podrazumevajui pod njom moralno usavravanje, a kasnije i razvoj drutva po pravoj progresa. Napredak je poiman kao zakoniti razvoj ljudske zajednice. A da li je svaki razvoj nuno i istovremeno napredak, progres...? Da, u ideologiji.

1.2.7. Kritiko poimanje civilizacije

Prosvetitelji su s velikim optimizmom predstavljali viziju civilizacije. Postignua civilizacije su imala veliki podstrek za njen uspon u zlatnom dobu, naroito u francuskoj i britanskoj sredini. Kritika se javila ve u krilu prosvetiteljstva, kod Rusoa (J. J. Rouseau). Civilizaciju je okrivio za ovekov pad i destrukciju njegovog moralnog bia. Nita nije moglo da nadoknadi taj gubitak. U moi usavravanja video je uzrok zala. Najnapredniju civilizaciju - evropsku, ocenio je najmanjom ocenom! oveku je postao interes da se ponaa onako kakav u stvari nije, opominjao je Ruso. Ljudi su gubili oseanje identiteta, otuivali se od sebe i drugih. Biti i izgledati - postale su dve razliite stvari. Umesto saradnje, rivalstvo i takmienje pretvaralo se u sukob interesa. Osporavao je drutvo koje nije prihvatilo prirodni poredak. Uoio je kako civilizacija ponitava prirodu, a kultura je porie. Istoriju civilizacije je video kao degradaciju ovekovih izvornih svojstava. Napredovanje kulture je tumaio kao negaciju prirode i ovekovo udaljavanje od nje. Ruso je preferirao skladnu sveukupnost prirode i oveka kako bi se i priroda razvijala u kulturi. Furije (C. Fourier), pre svih drugih utopista, suprotstavio se blebetanjima o savrenstvu u civilizaciji, napretku uma, uzvienom uzletu. Civilizaciju je na skali od 36 stupnjeva razvoja

15

oveanstva rangirao nisko, ukazujui da je blia divljatvu, patrijarhatu i varvarstvu, nego garantizmu, socijetizmu i harmonizmu. Civilizaciju je okrivio: za razvoj poreskog sistema kao sistema iznuivanja; za razvoj trgovine i putem otimaina i lopovluka, pekulacija, naroito zelenaa; za napade na svojinu, po navici s revolucionarnim izgovorima; za neuspehe skuptina i korporacija koje su se suprotstavljale vlasti; za ratniko ruilatvo i razaranje, koji vraaju u ivot varvarstvo; za nemoralnost politike, s kardinalnim posledicama, kao u sluaju saveza hrianskih sila s trokontinentalnim Otomanskim carstvom, koji je omoguio masovne pokolje; za pokvarenost nauke... Imanuel Kant je zastupao ideje prosvetiteljstva, ali i prevladavao ih zbog iskrivljavanja u praksi. Podseao je da moralnost spada u kulturu, ali da se svodi samo na spoljanju pristojnost i astoljublje, tako da ispunjava samo (naizgled) civilizaciju. Nauka i umetnost kultiviu, obrazovani mogu biti pristojni i uljudni, ali to ne znai da su i moralni ljudi, to je, po Kantu, bilo bitno. Jasno je da je Kant razdvajao kulturu i civilizaciju, ali ih nije suprotstavljao. Obe su bile u funkciji moralnosti kao najvieg ideala razvoja ljudske zajednice.

1.2.8. Romantizam o kulturi i civilizaciji

Utemeljenje modernog pojma kulture u vreme prosvetiteljstva produeno je zaokruivanjem tokom romantizma. Plodotvorni udeo romantizma je od druge polovine XVIII veka do ranog XIX veka. Nova obeleja kulture izraava poezija (ah, kakva oseanja!), stvaralatvo zanesenih i uzvienih... Radovi Vikoa, Herdera, Rusoa... inspiriu romantiare u idealizaciji kulture, razlikovanju kultura naroda i kritici civilizacije, s prateim negativnim tendencijama, pre svega destrukcije, dominacije, otuenja... Nemaki mislioci otro diferenciraju kulturu i civilizaciju , duhovno i materijalno, to e biti trajna razlika u odnosu na evro-atlantsku misao. Romantiarsku kritiku civilizacije preuzimali su u razliitim formama i varijacijama revolucionari i reakcionari, naprednjaci i konzervativci...

1.2.9. Ideje i stvarnost (ne) civilizovanog sveta

Kakav je udeo ideja i teorija o kulturi i civilizaciji u razvoju kapitalizma, industrije, liberalne demokratije, graanstva (klasne strukture)..., umetnosti...? Koliko se ideja civilnog drutva pribliila stvarnosti? ta se moe nazreti iza idealizacije progresa, napretka, u niverzalizma? Modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, irenje pismenosti i obrazovanja..., karakterisali su procese okrenute ideji civilnog drutva. Kljuno obeleje modernog drutva, po Maksu Veberu, bilo je izdvajanje i samostalno razvijanje privrede, politike, umetnosti, po sopstvenim naelima, merilima vrednovanja, sa sopstvenim ustanovama i kadrovima. Intelektualci su se oglasili u kulturi. Delovanje intelektualaca je inspirisalo nove snage i pokrete i njihove grandiozne poduhvate. Sekularizacija je dovela do promene - uvaavanja, umesto verskih, civilnih vrednosti koje su izraavale ideologije. Organizovanost je smenjivala spontane pokrete i pobune fragmentarnih i rasutih nezadovoljnika ili idealista. Isticanje najviih vrednosti otvorilo je veliki dijalog, pokrenulo je rasprave, kritike, uvaavanje razliitosti, slobode govora i miljenja, smisao javnosti u razliitim formama, institucionalnim oblicima, kao to su bila udruenja, drutva, klubovi...

16

Uzdizanje drave - nacije je delo kulture i obratno; jer, to su lica istog procesa, identifikovana u podravljenju i nacionalizaciji kulture, kao i u identifikaciji drave s kulturom i nacijom. Kultura je prvi put u programu drave. Shvaena je kao medijum zajednice. Temelj delovanja drutva. Prosvetiteljstvo najavljuje jedinstven sistem kolstva i obrazovanja. Romantizam idealizuje narodnu kulturu, drava nacionalnu kulturu, traei oslonac u nacionalnosti to dubljih korena (jezik, istorija, duhovnost) i ire teritorijalnosti; modernizacija pretpostavlja nove obrasce integracije za eljeno napredovanje drave i drutva, akceptirajui vitalne vrednosti naslea.

1.2.10. Diferenciranje kulture i civilizacije u nemakoj tradiciji

Koliko su dogaaji uticali na irenje sadraja i produbljivanje razliitosti u poimanju kulture i civilizacije meu vodeim ljudima moderne Evrope? Francuzi i Englezi su bili ponosni na uspon civilizacije, posebno naglaavajui sferu obrazovanja i politike. Termin culture ce, poev od XIX veka, poistoveivao s duhovnou (religija, umetnost, filozofija). Bio je potiskivan sve veom upotrebom termina civilizacija. Nemaki mislioci su, naroito posle poraza Pruske na Jeni 1806. godine, tragali za smislom misije Germana i njihovog Duha. Akcenat je bio na originalnosti i vre dnostima nemake kulture (Kultur), dominantno postavljane u odnosu na civilizaciju (Zivilisation). Pojmovi kulture i civilizacije su suprotstavljani tokom romantizma. Sociogeneza ovog suprotstavljanja je na nemakom tlu. Graanstvo, iako u ekonomskom usponu, bilo je udaljeno od politike. Srednji slojevi se okreu kulturi kao istinskoj vrednosti, spram bljetavosti civilizacije. Predvodnici u traganju za razreenjem socijalne suprotnosti nalaze oduka u idealizaciji nacionalnog. Kultur ce koristi protiv Napoleonovih osvajanja i francuske civilizacije. Kultur postaje temelj na kome se politiki razjedinjen nemaki narod moe ujediniti. Nemaki Kultur odnosi se pre svega na duhovnost i umetnost, s jasnom granicom prema sferi politike, privrede i drutva. U nemakom poimanju kulture i civilizacije jasna je diferenciranost na duhovnu i materijalno-tehniku sferu. Kultura je via sfera; bitna i vena, nacionalna, autohtona, neponovljiva; kultura je ontolokog statusa, a civilizacija ontikog i prolaznog. Civilizacija se smatra nusproizvodom kulture. Saradnja meu narodima je mogua u ravni civilizacije, razmenom materijalnih dobara, tehnologije... Civilizacija moe eliminisati nacionalne razlike jer naglaava ono to je svim ljudima zajedniko. Nemaki Kultur upravo potencira nacionalne razlike, iz straha za samobitnost - kako tumae Beneton i Elias. Fi osporava Elijasovu tezu o nemakom podvajanju pojmova kulture i civilizacije na prelazu XVIII u XIX vek, upozoravajui na kasniju pojavu instrumentalizovanja tog podvajanja. Nemaki nacionalizam je poivao na teoriji rasa, viih i niih, suprotno Hegelovoj ideji o svetskom (civilizacijskom) duhu (svih na-roda). Nie rase se, no tumaenju nacista, nikako ne mogu preobraziti u visokokulturne, pa je reenje traeno tokom Drugog svetskog rata u anticivilizacijskom ekstremu - genocidu. Nieovo suprotstavljanje kulture civilizaciji. Nie (F. Nietzsche) je suprotstavio kulturu civilizaciji, za razliku od njihove komplementarnosti po tumaenjima prosvetitelja. Na moral treba pucati! - obruavao si Nie, ustajui protiv teorije napretka, hrianstva, prosvetiteljstva..., civilizacije. Samoobmana gomile je u svakoj demokratiji; tei se za svim onim to umanjuje oveka i to ini da se njime lake upravlja, nazivajui sve to 'napretkom'!

17

Vreme juri napred, a mi bismo hteli da sve to je u njemu - isto ini, da je svaki razvoj napredak. To je privid. oveanstvo, ne samo da ne ide napred, nego, za Niea, ni ne postoji. Sredstva civilizacije - koja vode raspadu i dekadenciji - po Nieu, ne poistoveivati s kulturom! Nieov imperativ je: kultura protiv civilizacije!

1.2.11. Periodizacija istorije oveanstva kao odreenje civilizacije divljatvo, varvarstvo i civilizacija
Periodizacija istorije L. Morgana (Ancient Society) i F. Engelsa (Poreklo porodice, privatne svojine i drave) na divljatvo, varvarstvo i civilizaciju je iroko koriena ema. Kritika civilizacije kao otuenog drutva sve manje je bila usmerena na podsticanje njenog antagonizma s kulturom. Dolo je do promene i u samom poimanju civilizacije. Civilizacija je posmatrana kao najvia faza u razvoju oveanstva. Podela rada, razmena i robna proizvodnja, procenjeni su kao inioci velikog preokreta uspona civilizacije u odnosu na minule periode, divljatva i varvarstva. Novac, trgovina, robna (industrijska) proizvodnja, procvat liberalnog kapitalizma, monogamna porodica i drava, oznaili su uspean razvoj industrijske (graanske) civilizacije na svetskom prostoru

1.2.12. Civilizacija kao kulturno-istorijski tip Nikolaja J. Danilevskog

Ruski slavenofil i prirodnjak N. Danilevski prouavao je odnose Rusije i Evrope da bi otkrio uzroke slovenskog i germansko-romanskog antagonizma. Kulturno-istorijski tip je priblian znaenju pojma civilizacije. Danilevski je otkrio (Rossija i Evropa) da se opasnost jedne drave nad drugom ogleda, ne u politikom, nego u kulturnom gospodstvu Dominacija kulturno -istorijskog tipa je prevalentna u odnosu na ma kakvo unutranje politiko ustrojstvo. ivot civilizacije tee po zakonima kruga. Civilizacije su smrtne. Najavio je kraj hegemonije Evrope. Ne postoji opteoveanska civilizacija. Predviao je da e ruski kulturno -istorijski tip ui u kreativnu fazu Uspon ruske civilizacije su, pored Danilevskog, prognozi rali i pengler i Tojnbi.

1.2.13. Pojmovi i znaenja kulture i civilizacije u savremenosti

Teoretiari i istraivai koji su pristupili odreenju i definisanju kulture i civilizacije u savremeno doba, suoili su se s nasleenim tekoama. Tokom dva minula veka preovladavala je heteronomija znaenja, razliita odreenja, mnogobrojni pokuaji definisanja i pozitivna i negativna vrednovanja kulture i civilizacije. Mogue je identifikovati trojake odnose pojmova kulture i civilizacije: 1. pojmovi kulture i civilizacije - antinomi (opozitni), 2. pojmovi kulture i civilizacije - sinonimi, 3. pojmovi kulture i civilizacije - subordinarni. 1) Poimanje kulture i civilizacije sa svim razlikama u njihovim sadrajima, diferencirano je na mislioce koji su ih posmatrali u njihovoj komplementarnosti i na one koji su preferirali suprotstavljenost do meusobne iskljuivosti, u rasponu vrednovanja od pozitivnog do negativnog. Kritika civilizacije je potekla od pojedinih prosvetitelja, pa preko njihovih razoaranih sledbenika i kritiara iz razliitih oblasti: Ruso, Kant, pengler, Berajev, A. Veber, Mekajver, Markuze, Redfild... Diferenciranje kulture i civilizacije u nemakoj stvarnosti samo produava tradiciju,

18

nasuprot njihovom poistoveivanju na Zapadu. Raskol pojmova kulture i civilizacije je poeo od vieg vrednovanja kulture u odnosu na civilizaciju, pa sve do njihovog pozitivnog i negativnog ocenjivanja. Otrica kritike je prema idealizaciji i shvatanju napretka i progresa kao zakonitosti. Reaktuelizovana je i stara dihotomija izmeu duha (ideje) i materije, ciljeva i sredstava, slobode i nunosti, due i tela..., tako da je kultura dobijala pozitivan predznak, a civilizacija negativan. U moderno vreme kultura i civilizacija su razlagani na parove nepomirljivih suprotnosti: duh-priroda, rad-dokolica, ivot-smrt... Kao vrhunac suprotstavljanja, civilizacija je oznaena kao smrt kulture. Osvald pengler (Oswald Spengler), u Propasti Zapada, izloio je shvatanje da svaka kultura, posle raanja i procvata, ima civilizaciju kao vetako stanje i smrt. Megalopolis, gigantski grad, oznaen je uzrokom propadanja kulture. U megalopolisu nema zajednice nego mase koja vodi nomadski i parazitski ivot, bez cilja i smisla. pengler je Rimljane oznaio varvarima u odnosu na Stare Grke, da su bez due, umetnosti, filozofije..., a praktini, rasni i sirovi, zakljuujui: Grka dua i rimski intelekt ..., tako se razlikuju kultura i civilizacija. Prelaze od kulture ka civilizaciji pengler je identifikovao tokom istorije. Uoio je vavilonski, egipatski, indijski, kineski, rimski... imperijalizam. Ka svetskom stremljenju zapazio je i budizam, stoicizam i socijalizam, u nastojanju da preobraze ljudsko koje se gasilo. Civilizacija kao istorijski proces postepeno razgrauje anorganske, i zumrle oblike. pengler je u XIX veku spoznao imperijalizam kao simbol propadanja na Zapadu. oveka kulture je video okrenutog prema unutranjem svetu, a oveka civilizacije prema spoljanjem. Nikolaj Berajev (Smisao istorije) je na istovetan, ciklian nain predstavio kulturu i civilizaciju, slino kao i pengler. Kultura, kao ivi, organski proces, posle cvetanja prelazi u civilizaciju, koja je smrt njenog duha. Suprotnost je izmeu kulture i ivota, ije je ostvarivanje civilizacija. Tako je nastala mona nemaka drava, kapitalizam i socijalizam, kada nestaje velika umetnost i velika filozofija, a uzdie se tehnika. Civilizacija modernog doba udaljila se od kulture. Berajev je razreenje ljudske egzistencije u budunosti video, posle epohe varvarstva, kulture i civilizacije, u religioznom preobraaju. Kultura je izraz due, a civilizacija, voena logikom, stvara svet nunih stvari i rasvetljava praegzistencije. Alfred Veber (Weber) je objasnio jednostavno svoj nalaz: dua ne pita za svrsishodnost i korisnost. Dve koncepcije kulture, naunika i knjievnih intelektualaca, zasnovane su na velikoj izmi izmeu emocija i intelekta, idealizma i pragmatizma, bez meusobnog razumevanja. Zapadno drutvo je izgubilo ak i privid zajednike kulture, dokazivao j e Snou (C. Snow) u raspravi Dve kulture. Kultura, kao carstvo vrednosti, stilova, emocionalnosti i intelektualnosti, viena je kao antiteza civilizaciji meu antropolozima kao to je bio Mekajver ( R. M. McIver). 2) Upotreba pojmova kulture i civilizacije kao sinonima mnogo je ira. Tome je doprineo razvoj drutvenih nauka, naroito sociologije i antropologije, sa svojim sve brojnijim disciplinama. Istraivai su otkrili bliskosti i meuzavisnosti kulture i civilizacije, a preispitali njihove razlike. Izjednaavanje pojmova kulture i civilizacije se odvijalo decidirano i preutno u dugom periodu, naroito u francuskoj i anglosaksonskoj tradiciji. Od Tajlora (E. Tylor), preko Vajta, Nortropa, Sorokina, Krebera, do Kloda Levi Strosa i drugih. Kultura ili civilizacija - nije samo Tajlorov moto, nego sledbenika i sagovornika o ovim temama u velikom delu sveta. Lesli Vajt (White) je smatrao da nema principijelne razlike izmeu kulturne istorije i istorije civilizacije. Nauku o kulturi, svoje glavno delo, predstavio je kao studiju o oveku i

19

civilizaciji. Predloio je, umesto razlikovanja kulture i civilizacije, razlikovanje priro de i kulture. Simboli dele prirodu od kulture, odnosno civilizacije, pomou kojih se one odravaju. Civilizacije mogu biti, po Nortropu, estetske ili teoretske, ukoliko nisu odreene kao vremenski i prostorni entitet na delu planete. Sorokin smatra da civilizacije uzimaju oblik velikih socio-kulturnih sistema, celine svega to je stvoreno. Tri su osnovna super -sistema: ideacionalni, idealistiki i senzatski, koji se periodino smenjuju tokom istorije. Alfred Luis Kreber (A. L. Kroeber) kao sinonime za civilizaciju navodi kulture u licu modela, master types. Civilizacije su, po Kreberu, strogo odreene kao kulturni fenomeni. Strukturalisti ukazuju da su strukturalne forme civilizacije ili kulture iste u primitivnim i razvijenim drutvima. Klod Levi Stros (Claud Levi Strauss) uverava kako je divlja misao ista kao i moderna. Dolazi do zakljuka, kao i raniji mislioci i istraivai istovetne orijentacije, da ne treba podvlaiti razliku izmeu civilizacije i kulture, nego izmeu kulture i prirode. Herbert Markuze (Marcuse, Kultura i drutvo) je ukazivao kako se teko moe odrati razlika izmeu kulture i civilizacije u modernom industrijskom drutvu. Tehnoloka civilizacija nastoji da eliminie transcedentne ciljeve kulture, koji su joj suprotstavljeni, preuzimajui njeno organizovanje i orijentisanje ka tritu. Markuze je optimistiki izrazio nadu da je oveanstvo dostiglo istorijski stepen na kome je tehniki sposobno da stvori svet mira, bez izrabljivanja i bede. Civilizacija bi tako postala kultura. Da li je mogue preduprediti podvajanje kulture od civilizacije? Istraivai poput Redfilda (Redfield), koji identifikuju civilizaciju kao naueno ponaanje ljudi u razliitim zajednicama (drutvima), daju pozitivan odgovor. Razvoj kulture je imanentan stabilnim drutvima. 3) U novije vreme preovladava upotreba pojma civilizacije kao vieg oblika kulture. Po tome je pojam civilizacije subordinaran u odnosu na pojam kulture. To miljenje je najrasprostranjenije. Zaeci ovakvog gledita su u Morganovoj i Engelsovoj periodizaciji ljudske istorije na divljatvo, varvarstvo i civilizaciju. Bio je to kriterijum u odreenju civilizacije koji je naao iroku upotrebu. Pismo, metalni predmeti, podela rada, urbanizacija, drava, ekonomske nejednakosti, umetnost..., smatraju se osnovnim iniocima za pojavu civilizacije. Meu antropolozima postoje razlike u miljenjima o znaajnim faktorima za razvoj civilizacije. Begbi (F. Bagby), Mamford (L. Mumford), ajld (G. Childe)... smatraju da su gradovi bili najvaniji za razvoj civilizacije. ajld objanjava da je urbana revolucija podstakla razvoj kulture do najvieg stadijuma civilizacije. Vajt je rast energije identifikovao kao osnovni faktor razvoja civilizacije, s upozorenjem da moe postati i njen epitaf. Arnold Tojnbi je bio veliki istraiva i pisac opsenog dela Istraivanje istorije (A Study of History). Umesto kulture, rado je upotrebljavao termin civilizacija. ta je podrazumevao pod civilizacijom? Fernan Brodel otkriva kako ga je to pitao Lisjen Fevr u jednom bespotednom lanku. Umesto preciznog odgovora, odreenja i definicije, stigli su opisi civilizacije i poruka da je jasno ta je civilizacija. Tojnbi je tokom rasprave osvetljavao slinosti civilizacija, a njihove razlike svodio na jedinstveni model. Tako je doao do civilizacije u jednini, a da su razliite strukture ostale izvan idealizacije, to je odudaralo od stvarnosti. Civilizacije dugo traju, diferenciraju se faze, koje se razliito odreuju i razliito tumae. Kerol Kigli navodi sedam faza evolucije civilizacija: 1. meanje, 2. bremenitost, 3. ekspanzija, 4. doba sukoba, 5. univerzalno carstvo, 6. opadanje i 7. invazija.

20

Melkov model promene primeren je istorijskoj stvarnosti od feudalnog preko dravnog do imperijalnog sistema. Tojnbi kristalie rast, uspon univerzalne drave i dezintegraciju. Nalazi da su sve imperije propale u krajnjem rezultatu iznutra, grekama samounitenja njihovih lidera.

1.3. TEORIJE O KULTURI I CIVILIZACIJI

Postoje razne vrste i veliki broj teorija o kulturi i civilizaciji. Nauke i discipline koje prouavaju kulture i civilizacije sa stanovita svojih omeenih predmeta, zadataka i ciljeva, orijentisane su na svoje teorije i metode, metodologiju. Prouavanja i istraivanja interdisciplinarnog tipa nisu liena determinizma i rivaliteta. Istoriografija, sociologija, filozofija, etnologija, arheologija, psihologija..., ustupaju vodea mesta: antropologiji, kulturologiji i novim disciplinama. Kakvu su praktinu snagu imale ideje, filozofski pravci, teorijska strujanja, kole, indoktrinirani pokreti, uenja, ideologije, utopije i propagande o kulturi i civilizaciji... u novovekovnom razdoblju, modernom i postmodernom dobu? Savremena istorija je obeleena pregledima, emama i modelima rata i mira naroda i drava, ija je stvarnost odudarala od idealizovanih projekcija kultura i civilizacija. Kriterijum podela moe biti i prema poimanju kulture kao skupa injenica, ponaanja, struktura i modela.

1.3.1. Antropoloke teorije o kulturi i civilizaciji

Antropologija, nauka o oveku, ima vie grana. Kulturna antropologija, jedna od njih, orijentisana je vie od drugih na prouavanje kulture kao ovekovog sveta. Antropoloke teorije, prema Elvinu Hau, mogu se grupisati na: A) racionalistike, utemeljene na razumu (ratio), empiristiki orijentisane i B) iracionalistike (iracionalistiko-metafizike), usmerene na prouavanje, manifestne pojavnosti kulture, dubljih struktura uvstvenog (oseajnog) i duevnog. Racionalistike teorije mogu se podeliti na: 1. evolucionistike teorije kulture i civilizacije, 2. funkcionalistike teorije kulture i civilizacije.

iza

1.3.2. Evolucionistike teorije o kulturi i civilizaciji

arls Darvin je otkrio evoluciju vrsta ivih organizama. Pit Rivers je meu prvima pokuao da primeni princip evolucije, raenje i promene, na kulturu, odnosno civilizaciju, i umetnost. Znaajni autori ovog pravca su Edvard Tajlor, Luis Morgan, Herbert Spenser, Bastijan... Tajlor smatra da su razum i nauna saznanja temelj razvoja kulture, odnosno civilizacije, suprotstavljeni tradicionalizmu, mitu, primitivnom nasleu. Kultura ili civilizacija - to je shvatanje Tajlora, pisca knjige Primitivne kulture (Primitive Culture, 1871). Tajlor odreuje kulturu kao opte usavravanje ljudskog roda putem vie organizacije drutava, snage i ljudske sree. Herbert Spenser je smatrao najvanijim osloboenje oveka od bespogovorne potinjenosti praiskonskim obiajima i ustanovama. Kako bi drugaije mogao da uzme budunost u svoje ruke i da je, uz pomo nauke, oblikuje u duhu razboritosti i pravde.

1.3.3. Nauka o kulturi Leslija Vajta

21

Lesli Vajt (Leslie White) je koncipirao nauku o kulturi i civilizaciji. Osnovu je izloio u delima: Nauka o kulturi, prouavanje oveka i civilizacije (The Science of Culture, a Study of Man and Civilisation, 1949) i Evolucija kulture (Evolution of Culture, 1959). Koncept ne predstavlja novo teorijsko - metodoloko reenje, nego je kombinacija kulturalizma, neoevolucionizma i verzije marksizma. Kritiko razmatranje reflektovalo se na prouavanja kulture. Vajt je teio zasnivanju nauke o kulturi, kulturologije. Pogreke u pristupu odredile su protivurean karakter teorijsko-metodolokog koncepta. Dve su kljune: a) objanjenje kulture je deterministiko kulturoloko; b) primena metoda iz prirodnih nauka, naroito fizike u prouavanju kulture, kao da je re o istovetnim pojavama. Vajt je objanjavao da je predmet kulturologije, nauke o kulturi - kultura, a ne ovek - to je predmet antropologije. Kultura je entitet sui generis, stvara samu sebe i moe se objasniti samo sama sobom. Kultura je data oveku, ali ne po biolokom odreenju. Ljudi se raaju u odreenoj kulturi, koja je promenljiva i uslovljava njihovo ponaanje. Sutinska slabost ovog pristupa je u naturalistikom svoenju individue na bioloko bie. Vajt zakljuuje da ljudska bia ne odreuju kulturu po svojim zamislima i eljama, nego da upravo kultura odreuje njihovo ponaanje. To bi znailo da pojedinac ne moe da utie na promenu kulture, to je oigledno netano. Vajt je kulturu odredio kao iri sistem koji obuhvata tehnoloki, socioloki i ideoloki podsistem. Tehnoloki podsistem je smatrao kljuem za razumevanje kulture. Kritikovan je i kao pristalica amerikog tehnokratskog drutva, s prepoznavanjem amerikanizovanog marksizma u njegovoj teoriji. Vajtov ekstremni kulturni determinizam je kritikovan i od strane zastupnika zajednikih teorijsko-metodolokih orijentacija i pravaca. Deterministika teorija i kulturalizam Leslija Vajta kritiki su razmatrani u spektru izama, naroito sociologizma i psihologizma.

1.3.4. Funkcionalistike teorije o kulturi i civilizaciji - Teorija kulture Bronislava Malinovskog Bronislav Malinovski je imao mnogo potovalaca i kritiara. Smatran je etnografs kim provincijalcem, utemeljivaem kolonijalne politike, najkontroverznijim, ali i vodeim antropologom. Pohvaljivan je za umetnike kvalitete u traganju za univerzalnim u pojedinanom, u okviru zabitog lokalnog terenskog istraivanja, uz istovremene optu be za nalaze u zatvorenom sistemu, statinom i primitivnom lokalitetu. Od svih kritika, najvie ima opravdanja prigovor zbog bihevioristikog poimanja kulture. U Poljskoj je, 2002. godine, posle izdanja u SAD-u, objavljena integralna verzija Dnevnika (7 svezaka pod naslovom: Dnevnik u strogom znaenju toga izraza) Bronislava Malinovskog (1884-1942). Za ivota je i hvaljen i kuen, a o ezdesetogodinjici njegove smrti sublimiran je zaokret u prevrednovanju njegovog Dnevnika. Oznaen je od ranijeg otrog kritiara K. Gerca prelomnim za istoriju antropologije. Uranjanje Malinovskog u ivot uroenika na Novoj Gvineji, Trobrijandskim ostrvima i na ostrvu Mailu (uz ranija istraivanja na Kanarskim osrvima, u Lajpcigu, Berlinu i na poljskim Tatrama) predstavlja autentino iskustvo u stvaranju naunog dela interdisciplinarnog karaktera (antropologije, etnografije, kulturologije...). Nauna teorija Malinovskog je proistekla iz njegovog obrazloenja sopstvenih rezultata terenskog istraivanja, tamo gde ivi ivot. Prouavanje institucija, obiaja, ponaanja, mentaliteta, bez neposrednog uoavanja elja, oseanja, sutine sree ljudi, predstavljalo bi odricanje od dragocenih saznanja. To je bila

22

osnova teorijsko-metodolokog koncepta Malinovskog. Polazite njegove teorije kulture je bioloka injenica da su ljudi ivotinjska vrsta. ovek je prvo morao da preivi, kao i svaki drugi organizam, da bi stvarao u primarnoj, prirodnoj sredini kulturu - sekundarnu sredinu. Kultura se reprodukuje, odrava, usmerava shod no ovekovim potrebama. Svaka kultura stvara standard ivota, kao uslov opstanka i napredovanja zajednice. Iz okvira standarda ivota proistiu nove potrebe. U osnovi kulture su ljudske potrebe. Zadovoljenje potreba su funkcije koje se ostvaruju aktivnou ljudi, njihovom saradnjom, upotrebom rukotvorina i troenjem dobara. Teorijska analiza odnosa kulturne radnje i zadovoljavanja ljudskih potreba oznaava se funkcionalnom analizom. Ljudi rade da bi zadovoljili potrebe, tako da je funkcionalno povezano s korisnou. Malinovski smatra da je za opstanak kulture vana tradicija, prenos vrednosti s pokolenja na pokolenje. Organizovanost i institucije, naroito organizovanost u okviru institucija, uzimaju se, takoe, kao jedan od temeljnih uslova za razvoj kulture. Institucija je, no Malinovskom, oblik saglasnosti o tradicionalnim kulturnim vrednostima zbog kojih se ljudi udruuju i organizuju. Kultura je stoga odreena kao integral sastavljen od delimino sa-mostalnih, delimino koordiniranih institucija. Integrie se po naelima kao to su zajednica po krvi, razmnoavanje; prostorna bliskost, u vezi sa saradnjom; specijalizacija aktivnosti; upotreba moi u politikoj organizaciji. Kultura je integralna celina sastavljena od orua i potronih dobara, konstitucio nalnih statuta drutvenih skupina, od ljudskih ideja i vetina, verovanja i obiaja. Malinovski shvata kulturu kao sredstvo za postizanje cilja, to znai instrumentalno i funkcionalno. Njen je znaaj u drutvenom pogledu to doprinosi organizovanju ljudi u trajne grupe. Njen primarni cilj je integrativan. Ljudi roenjem ulaze u tradicionalne grupe, a kasnije osnivaju nove. Pravila organizovanja i statuti institucija su sistemi vrednosti, u okviru kojih su podele po autoritetu, funkcijama, privilegijama i dunostima. Ljudi kao kulturna bia ive u skladu s normama, obiajima, tradicijama i pravilima, koji su rezultat ovekovog delovanja u sredini i njenog preureivanja. * * * Kultura je, po A. R. Redklif-Braunu (Radcliffe-Brown), izvesna standardizacija naina unutranjeg i spoljnog ponaanja, preferirajui jedinstvo aktivnog i misaonog u ljudskoj praksi. Margaret Mid (Margaret Mead) je smatrala da kultura predstavlja izbor iz celine nauenog ponaanja, koji grupa ljudi sa zajednikim tradicijama prenosi..., obuhvatajui ne samo umetnost i nauku, religiju i filosofiju na koje se re kultura istorijski odnosila, nego takoe i sistem tehnologije, sitne intimne navike svakodnevnog ivota. Sutinu kulturnih promena videla je u drutvenim procesima. R. H. Louvi (R. H. Lome) je smatrao da je kultura drutvenog porekla i uslovljenosti. Za Louvijaje kultura opta suma svega to individua dobija od svog drutva - verovanja, obiaje, umetnike norme, vetine, koje ovek dobija ne kao rezultat sopstvene stvaralake delatnosti, nego kao nasledstvo prolosti steeno putem formalnog ili neformalnog obrazovanja.

1.3.5. Iracionalistike teorije

Franc Boas, ameriki antropolog, zastupnik je nemake teorije o kulturi. Njegovo polazite je da kultura svakog naroda ima svoju istoriju. Ekonomija i tehnologija spadaju u civilizaciju, nusproizvod kulture (ideja). Kultur je temelj naroda. Prenaglaavanje kulture je Boasa odvelo u

23

kulturni determinizam. Franc Boasa je uvaavao tradiciju i oseanje kao znaajne dinamike faktore kulture. Mislio je da se i uobiajeno miljenje prvenstveno usmerava uvstvom, a ne razumom. Rut Benedikt je smatrala dominantnom ideacijsku, sferu ideja. Kulturni obrazac je osnovni pojam kulture Rut Benedikt. Istoimenu knjigu Kulturni obrazac objavila je 1934. godine. Obrazac predodreuje poloaj svakog novog lana zajednice. ovek ne posmatra svet oima svog pretka, nego onako kako je prikazan skupom obiaja, ustanova i naina miljenja. ta povezuje ljude? Kultura, ideje i merila koja su im zajednika. ovek po roenju uobliava ivotno iskustvo i ponaanje obiajima sveta. Kad pone da govori, on je malo stvorenje svoje kulture; kad odraste, njene navike postaju njegove, njena verovanja su njegova verovanja, a njene nemogunosti su i njegove nemogunosti. Rut Benedikt ukazuje kako su kulture vie no zbir njihovih odlika. Moemo znati mnogo o elementima kulture, a da budemo daleko od kul-ture kao celine iji su oni sastavni delovi. Zato prouavati kulture primitivnih naroda? Rut Benedikt objanjava kako injenice najjednostavnijih kultura mogu uiniti jasnim drutvene okolnosti koje nisu pristupane dokazivanju. Kulturni obrazac deluje snano na pojedinca. Veina ga prihvata. Pojedinci se mogu prilagoditi obrascu, pa se pojaviti kao njegov kreator. Teko je pojedincima ije uroene pojedinosti odudaraju od obrazaca kulture. To su izuzeci kojima ustanove civilizacije uskrauju podrku. Elvin Ha je, tumaei Rut Benedikt, zapazio da ljudi nisu uvek dovitljivi da uine neto vie od beznaajnih promena kada dobiju od ustanova slobodu. Benediktova je verovala da se stvaralaka sila integracije nalazi u umu pojedinca, te da taj um bira i preinauje kulturne odlike delovanjem pojedinca u duhu subjektivnih merila kulture kojoj pripada. Emil Dirkem je preferirao oseajnu sferu kulture. Kritiar Tajlora i Spensera, imao je znaajne sledbenike: Marsela Mosa, Robera Erca, Lisjen-Levi Brila... Za Dirkema je kultura sistem kolektivnog verovanja i oseanja. Kultura je, po Dirkemu, sui generis ija je osnova u kolektivnoj volji i oseajnosti. Mislio je da postoji kvalitativna razlika izmeu divljih i primitivnih i, s druge strane, civilizovanih naroda. Lisjen-Levi Bril je teorijski i empirijski razraivao i dokazivao ovu tezu smatrajui je veoma znaajnom. Alfred Luis Kreber je zastupnik teze o kulturi sui generis. Njegov pojam kulture je shema, slino kulturnom obrascu Rut Benedikt. To je osnova kulture koja je titi od bezlinosti. Kulturni sistem ima 1) osnovne osobine i 2) drugostepene osobine, koje odlikuju stvarnu i vrednosnu kulturu. Ova dihotomija, po Eliasu, odgovara razlikovanju kulture i civilizacije, tipinom za nemaku teoriju Vrednosnoj kulturi je svojstvena kreativnost, a civilizaciji kumulativnost (evolutivnost). Kreber je prvi ameriki antropolog, po Heu, koji je razvio kulturni determinizam.

1.3.7. Teorije kulturnih ciklusa

Teorije kulturnih ciklusa tumae ciklusno - kruno kretanje kultura, slino biolokim organizmima, koji se raaju, razvijaju i umiru, uvek se ponavljajui. Toma Akvinski, Skot Eriugena i Nikola Kuzanski smatraju se preteama, a glavnim zastupnicima: anbatista Viko, Nikolaj J. Danilevski i Osvald pengler. Zastupnici teorije kulturnih ciklusa su protiv teoretiara evolutivnog, kontinuiranog razvoja i progresa kulture.

24

Viko je imao ideju da predstavi venu idealnu istoriju tokom koje protiu istorije svakog naroda. Egipatska kultura je prola kroz epohu bogova, heroja i ljudi. Nikolaj Danilevski je smatrao da ne postoji opti razvoj istorije civilizacije, ve da je ona smenjivanje kulturno-istorijskih tipova. Identifikovao je 10 tipova: egipatski, kineski, asirskovavilonsko-fenikijski, haldejski ili arapski i germansko-romanski ili evropski. Eventualno bi se ovom hronolokom nizu mogao dodati i mesijanski i peruanski tip. Danilevski je oznaio narode koji su svojim ruilakim osvajanjima ubrzali propast pojedinih civilizacija, kao to su to bili Huni, Mongoli, Turci... Predvideo je da dolazi vreme slovenskog kulturno-istorijskog tipa, kao sinteze ruskog, ekog, srpskog i bugarskog naroda. Suprotstavljao se periodizaciji istorije na starovekovno, srednjovekovno i novovekovno razdoblje. Osvald pengler je istoriju video kao ciklusni sled kultura.

1.3.8. Psihoanalitike teorije o kulturi

Sigmund Frojd, osniva psihoanalize, smatrao je da kulture i civilizacije poinju kad se zadovoljenje potreba, kao primarni cilj, efikasno odbaci. Ne samo kultura i civilizacija, nego i religija, ne doprinose ostvarenju libida. Frojd negativno kategorie kulturu jer ona sputava erotsku energiju oveka i liava ga slobode. Istoriju kulture vidi kao istoriju liavanja oveka njegovog potencijala slobode i kapaciteta uivanja. Kako je poela? Na poetku grupnog, plemenskog ivota primitivnih naroda braa su se udruila, ubila oca i eliminisali njegov monopol nad enama. Da bi zatitili sebe od potencijalnih pobunjenika, gradili su zajednicu regulisanu pravilima. Tako je izgraivan poredak, drave, meunarodni sistem... Frojdov zakljuak je: ostalima, koji nisu mogli bezgranino da uivaju u blagodetima libida, preostalo je da se bave kulturom, umetnou, plesom, crtanjem, u funkciji troenja vika seksualne energije. Eros i Ananke su postali i roditelji ljudske kulture. Razvoj kulture su borba dva nagona koje simbolizuju Eros i Tanatos.

1.3.8. Moderne i postmoderne teorije o kulturi i civilizaciji

Kritika teorija o drutvu i kulturi je predstavljena delima plodotvornih stvaralaca: Maksa Horkermajera, Adolfa Adorna, Herberta Markuzea... Najznaajniji predstavnik teorije o kulturnoj promeni je Dulijan Stjuart.

1.4. ELEMENTI KULTURE

Kultura je sloena pojava. Elementi kulture su njeni osnovni sastavni delovi. Kultura kao kompleksna celina se sastoji iz velikog broja delova. To su proizvodi, tvorevine, dela, uinci... ljudi. Nema kul-ture bez rezultata delovanja ljudi. Ni ljudi, vrsta homo sapiens, ne mogu opstati bez kulture. Elementi kulture su sve ono to ljudi stvaraju i koriste za ivot u zajednici. Prvo to se moe uoiti u kulturi pojedinih ljudskih zajednica su predmeti, umea, ponaanje, vetine...nain ivota... Potpunijim uvidom otkrivaju se odnosi meu ljudima, organizovanost, institucije, statusi, poloaji (zanimanja), delatnosti i aktivnosti, pravila (norme, zakoni, obiaji), materijalno-tehniki i duhovni proizvodi, miljenja, vrednosti, moralnost, smisao ivljenja... Razliite odlike se susreu kod razliitih grupa, zajednica, od plemena, naroda, do oveanstva, u lokalnim, nacionalnim, dravnim, r-gionalnim i globalnim okvirima, sa slinostima i razlikama, koje se interakcijom mogu pretvoriti u bogatiji interkulturni i

25

intercivilizacijski identitet. Pogledajmo, na primer, razvoj pisma od klinastog, hijeroglifa, kineskog, grkog, latinice, gotice, glagoljice, irilice, do arapskog i drugih pisama. Vil Djurant, poimajui kulturu kao civilizaciju, opisuje elemente civilizacije, polazei od preduslova za njenu pojavu: ekonomski elementi civilizacije, politiki elementi civilizacije, moralne osnove civilizacije i mentalne osnove civilizacije. Posle predstavljanja drevne civilizacije najveeg kontinenta tokom etiri h iljade godina, izlae sintezu elemenata istonog civilizacijskog naslea. Iz kompleksa bogate civilizacijske riznice otkrivene daleke prolosti, posebno je izdvojio i kratko opisao osam elemenata: 1. rad - obraivanje tla, zanatstvo, saobraaj i trgovina...; 2. vlada - organizacija i zatita ivota i drutva preko klana i porodice, zakona i drave...; 3. moral - obiaji i ponaanje, savest i milosre, zakon, red, disciplinu...; 4. religija - verovanja, mit, tradicija...; 5. nauka - znanje, dovoljno objektivno da omogui predvianje i kontrolu...; 6. filozofija - razmiljanje o postojanju, njegovom smislu i znaenju, o istini, lepoti, vrlini, pravdi, o idealnom oveku i dravama...; 7. pismo - prenos jezika, obrazovanje, kolstvo, opismenjavanje, pisanje, poezija, drama, proza...; 8. umetnost - ukraavanje ivota, tela, predmeta... bojom, ritmom, oblikom...: arhitektura, vajarstvo, slikanje..., bareljef, odea, nakit, kozmetika, grnarije, rezbarije, svodovi, stubovi, kripta..., prozorski sprat, kupola... Novo i savremeno doba obogatili su sadraj elemenata civilizacija na planeti i znanje o njima. Fernan Brodel je u odreenju civilizacije poao od interdisciplinarnog stanovita (istorija, sociologija, geografija, ekonomija, socijalna psihologija), objanjavajui uzajamno delovanje kompleksa inilaca: 1. civilizacije su prostori, podrazumevajui zemlje, reljefe, klime, vegetacije, ivotinjske vrste..., steene prednosti, kulturne krugove; 2. civilizacije su drutva, gradovi (stanita) u sreditu komplementarno sti civilizacija i kultura; 3. civilizacije su gospodarstva, zavisna od ekonomskih, tehnolokih, biolokih, demografskih faktora...; 4. civilizacije su kolektivni mentaliteti, svest, psiha, religija, moral... 5. civilizacije su kontinuiteti koji pretpostavljaju pojave, dogaaje, prekretnice, procese, strukture..., linosti (heroje), organizacije, ustrojstva, duga trajanja i svakodnevne promene, prenose vrednosti iz razliitih kultura... irenje kultura je pojava dugog trajanja u okviru iste i razliitih civilizacija. Ti procesi se oznaavaju kao kulturna dinamika. U okviru kulturne dinamike mogu se razlikovati akulturacija, asimilacija, difuzija...

1.4.1. Akulturacija
Istorija je ispunjena prenosom elemenata iz kulture u kulturu tokom seoba, ratova, trgovine, putovanja, raznovrsnih misija, do informaciono-komunikacijske ere. irenje elemenata kulture zavisilo je od pripadnika zajednice koja ih je primala i pripadnika zajednice koji su ih prenosili ili nametali. Dodiri, kontakti, meavine i preobraava nje, preuzimanje ili odbijanje i zabrana elemenata meu zajednicama razliitih kultura je neprekidan proces. Postoje razliiti oblici akulturacije, dodira kultura, s razliitim ishodima tokom istorije.

26

Veliki je broj razliitih primera. Upadom evropskih osvajaa u Ameriku, carstvo Inka se smanjilo vie od 90%. Veina stanovnika potiskivane kulture je stradala od kulturnog oka. Izlaz je u krajnjem traen u bekstvu ili samoubistvu Pogubni primeri akulturacije zabeleeni su tokom kolonizacije na afrikom, azijskom, amerikom i australijskom kontinentu.

1.4.2. ovek i kultura

ovek i kultura je osnovni odnos. ovek ivi u kulturi, a ne neposredno u prirodi. ovek je od prirode dobio mozak po kome se razlikuje od svih drugih ivih bia. Sve drugo to je potrebno za ivot, ovek stvara sam. To je kultura. ovek se od postanka uio ivotu, usvajajui i menjajui kulturu t zajednice, kulturu ueeg ivota, kojoj je pripadao, irei je vremenom i prostorom. Mnotvo je pojavnih oblika i pojedinanih kultura od preistorijskog do savremenog istorijskog doba.

1.4.3. Kultura kao nain ivota

Kultura se moe posmatrati kao nain ivota naroda, kao drutveni sistem s politikim, ekonomskim, organizaciono-institucionalnim, religijskim, etnografskim, umetnikim..., psiholokim..., vrednosnim odlikama. Od najranijih kultura se smatra da je rad uinio da majmun postane ovek. Taj daleki predak - praovek, od sakupljaa plodova radom je postao stvaralac. Iz rada i igre razvijala se kultura, kao to ih je i ona u dugom procesu unapreivala (kultivisala). ovek je u sreditu odnosa kultura-priroda-drutvo. Tokom istorije pratimo njihov razvoj. Novovekovno vreme je podstaklo prouavanje kultura naroda, ne samo iz naunoistraivakih, nego i iz praktinih (svojevremeno kolonijalnih, politikih, ekonomskih...) potreba. Tako su stvarani novi pojmovi i raznolika znaenja kultura: tradicionalna, narodna, nacionalna, masovna, elitistika, avangardna, industrijska, moderna, postmoderna... do globalne kulture. Vladajua kultura u drutvu oznaava se i kao dominantna, a razlikuju se i potkulture, subkulture, kontrakulture, kao i negativni eks-tremi masovne kulture - ki i und..., i kulture po sferama delovanja, kao to su: politika, ekonomska, informatika, pravna, diplomatska, medijska, bezbednosna, saobraajna, komunikacijska, poslovna, geokultura..., u okviru koje se izdvajaju zapadna, istonjake... Zapadna kultura obuhvata ekonomski, industrijski, tehnoloki i finansijski najmonije zemlje, sa sistemom vrednosti koje one u formi zapadnog modela preporuuju ostatku sveta: demokratija, vladavina zakona, trina ekonomija i preduzetnitvo, ljudska prava..., interkulturalizam (multikulturalizam)..., globalno civilno drutvo... Kultura moe postati takav socijalni kapital, kako je naziva Frensis Fukujama, da su neke siromane zemlje iz treeg sveta skoile u prvi svet!

1.4.4. Kultura i igra

Igra je pojava dugog trajanja, kao i ovek. Ideja igre se menjala kroz vreme. U drevnim civilizacijama obredno-magijska igra bila je proeta radom u funkciji ljudske egzistencije. Predstavljala je manifestaciju religije, ivotne filozofije, obiaja, kulture. Indijanac je igrao svoju molitvu Igra je imala i uzvieni smisao posvete venom nadzemaljskom ivotu. U starogrkoj civilizaciji proirio se smisao igre, prenet kasnije i na stari Rim. Igre su imale

27

poseban znaaj za zajednicu, razvijajui psiho-fiziku snagu, vetine, vrline i duhovnu nadmo. Znaaj igre je bio toliki da su se i ratovi prekidali zbog olimpijskih igara. Igre su zaokupljale javnu scenu i predstavljale najvii in javnog nadmetanja. U rimsko doba igre su postale sastavni deo programa uspene vladavine masama. U vreme Cezarove vladavine cirkus Maksimus je okupljao 260.000 posetilaca! Igre su bile znak opadanja moi rimske civilizacije podreivane umirenju razularene svetine. Igra je potiskivana velianjem rada, kome su bili posveeni oni to su iveli u dokolici i, s velom ironije, propovedali kako je nerad najvei greh. U vreme kapitalizma ovek igre je potisnut ovekom rada kao stvaraocem profita. Industrijalizam je pretvarao radnike u rafove maina. Poboljanje materijalnih uslova ivota bilo je uporedo s duhovnim osiromaenjem masa. Johan Huizinga je kritiki ukazao na gubitak smisla igre u kapitalizmu u odnosu na starogrku civilizaciju, podseajui da se kultura razvila iz igre. Homo faber i homo ludens (igra, uitak, zabava) su dve strane ovekovog bia. Roe Kajoa (Igre i ljudi) objanjava kako se degradiranjem smisla igre ponitava prostor ovekove slobode osvajan viemilenijumskim tokom civilizacija. Smisao ivota obeleavaju igre, kako ih je Kajoa klasifikovao: 1. igre takmienja (agon), 2. igre na sreu (alea), 3. igre preruavanja (mimicry), 4. igre zanosa (ilynx). ovek igrom prodire u dubine duhovnog sveta, po miljenju Hermana Hesea. Tako svakodnevni ovek izbegava da se udavi na ustajaloj povrini ivota. Bodrijar je upozorio na opasno samozarobljavanje savremenog svakodnevnog oveka po povrini svega, koji ne stie sopstveni ivot ni za poveani broj godina u odnosu na minule cvetne epohe. Ipak, ne odustaje, nego se preputa simulaciji (simulacrum). Tako se otvara polje imitativne kulture. Potiskivanjem smisla igre i rad gubi stvaralaki smisao. Tehno -ekonomska civilizacija, po Edgaru Morenu, ograniava sopstvene temelje reduktivnim shvatanjem oveka. Stvaralaki ovek, kako objanjava Ernst Fier, moe biti kompletan ovek. U protivnom, i najbogatiji pojedinac, ne samo ovek mase, moe se osetiti otuenim, odbaenim, praznim, izgubljenim. Igra dosee vrhove u umetnosti, po Kantu, uzletom duha u slobodnom stvaranju.

1.4.5. Civilno drutvo i kultura

Civilno drutvo je novovekovni pojam. Kao izraz je poteklo iz radova filozofa. Prvo Dona Loka (1632-1704), potom Hegela (1770-1831) i drugih. Pojava je istorijski starija, datira iz drevnih civilizacija. U staroj Grkoj drava je nazivana politejom (Platonovo delo Drava - Politeja). U rimsko vreme starogrkom izrazu politeja je odgovarao, kako je to isticao Ciceron, latinski izraz respublika. Ciceron je upotrebio izraz civilis societas koji se odnosio na dravu i drutvo, podrazumevajui graanski ivot, a iskljuujui varvare. Lok, teoretiari Drutvenog ugovora, potom Hegel..., razdvojili su sferu drave od sfere drutva. Rasprave o civilnom drutvu ispunile su minulo novovekovno i savremeno doba. Dogaaji i stvarnost koja se ekstremno udaljavala od proklamacija reaktuelizovali su staru ideju o civilnom drutvu.

28

Koncept o civilnom drutvu javio se kao suprotnost oivljavanju feudalnog naslea i pogotovo kao protivljenje apsolutizmu, tokom koga je drava nastojala da podredi sebi sve to je u njoj postojalo. Ideja o civilnom drutvu je tako osvajala prostor od apsolutistike drave, uzletom liberalnog duha, s uvenom parolom: Laissez-nous/aire, laissez-nous passer. Praktino je bila prvobitno orijentisana protiv vojnikog drutva. Lok je, nasuprot teoretiarima apsolutne i suverene drave (Makijaveli, Boden, Hobs...), jasno odvojio graansko drutvo (civil society) od vlade (civil govermment). Tomas Pejn je podrao potrebu razdvajanja drutva - kao zajednice osnovane radi saradnje i povezanosti, na temelju pravde i oseanja, od vlade - koja je instrument represije. Kako je tumaena Lokova teorija? ovek je polazite za oba entiteta. Kao slobodna individua ulazi u raznovrsne odnose s drugim lanovima drutva na osnovu prava. To je drutvo slobodnih ljudi. Novovekovni pojedinac kao graanin formira politiku vlast s drugim ljudima, koju prihvata pod uslovom da je kontrolisana. To je civilizovano drutvo jer se uzdiglo do civilizovanog nivoa. Kapitalizam, kao protivrean sistem, podstakao je nauni dijalog o odnosu drave i drutva kao zajednice i mogunostima razvoja demokratije. Koncept civilnog drutva je reaktuelizovan u savremeno doba kao alter nativa autoritarnom socijalizmu. U posle-poslehladnoratovskom periodu, nobelovac Stiglic je uputio na globalno civilno drutvo kao put pred nama.

1.4.6. Tolerancija, prijateljstvo, dijalog...

Od ranih do savremenih drutava odnosi meu ljudima tek su se pribliavali velikim idejama i najviim vrednostima. Protivrenosti ispunjavaju svakodnevni ivot ljudi. Svet se oznaava rizinim, paradoksalnim, opasnim, osim po Bakminsteru Fuleru - za utopije. Po Ajntajnu, Ovaj svet je opasno mesto, ne zbog toga to su ljudi zli, nego to se ne bore protiv zla. Razliitosti podstiu na suprotstavljanja, umesto na njihovo pretvaranje u prednosti. Odnosi sukoba su preovladavali i iz teko objanjivih razloga usred odnosa saradnje. Tolerancija je iz perioda u period potvrivala vrednost jednog od najznaajnijih elemenata kulture. Dijalogom kao modelom komuniciranja, prenosa vrednosti kultura i civilizacija i traganja za reenjima svakovrsnih problema moe se izraziti najdublji smisao u odnosima ljudi, ne samo u institucionalnim i intelektualnim okvirima, nego i u svakodnevnom sve ubrzanijem ivotu, s idejom promene Globalnog pojedinca na raskru, porodice, drave, drutva..., naina miljenja, vrednovanja, odnosa, ponaanja, ivljenja u eri visokih tehnologija za kojim kaska obian ovek od krvi i mesa, sve siromanijeg duha, kao bez due, oseanja i misli iz sopstvene glave. U vreme otuenja, obezlienja, carevanja privida i virtuelne stvarnosti, u raskoraku duhovne kulture i materijalne, tehniko -tehnoloke civilizacije, prijateljstvo izgleda kao nada u povratak oveka i vera da moe postati ono to jeste.

1.4.7. Civilna religija

an ak Ruso je upotrebio prvi pojam civilne religije u moderno doba. Civilna religija u idealno ureenoj graanskoj zajednici bi se ispunjavala potovanjem Boga, vere u pravednost njegovog rada, nagraivanjem vrline i kanjavanjem poroka, upranjavanjem verske tolerancije.

29

Primenom ovih religijskih naela kao osnove graanskih vrednosti i verovanja, bilo bi mogue graditi pravednu zajednicu jednakih ljudi. Civilna religija se, po R. Belaju (Bellah), moe tretirati kao ravnopravan sistem simbola i verovanja. Ima mesta izmeu sekularne i duhovne sfere u tolerantnom demokratskom drutvu kao istinske zajednice ljudi. Predstavlja univerzalnu i transcendentalnu realnost. Ne pripada nijednoj konfesiji. Karakteristina je za drutva pluralistike demokratije. Rasprostranjena je u SAD-u. Poreklo ima u prolosti, posebno iz starogrkog polisa i rimske civilizacije, kada su bogovi odreivali putokaze i ukazivali na poduhvate za dobrobit zajednice. Civilna religija je element kulture i tradicije demokratskih drutava u dugom trajanju. Predstavlja antipod politikoj religiji, naroito u vladavini obeleenoj harizmatskim voama i ideolokim vostvima. Politika religija sekularnu sadrinu preruava religijskom formom. Zato je kratkotrajna. Civilna religija osnauje sekularne forme religijskom sadrinom. Religijska propoved predvia ostvarenje na onostranom svetu, pa, za razliku od politike ideologije, nije vremenski ograniena na ispunjenje ciljeva, u koje se veruje bez mogunosti proveravanja i dokazivanja.

1.4.8. Simboliki karakter kultura i/ili civilizacija

Kulture i/ili civilizacije se izraavaju simbolima. Simbolikom sposobnou ljudi su stvorili kulturu i/ili civilizaciju. Druga iva bia nemaju simboliku sposobnost, pa nemaju kulturu i/ili civilizaciju. Kultura i/ili civilizacija su rezultati ljudskog stvaralatva simbolikog karaktera. Re simbol je grkog porekla, od rei symbolo, u smislu znaka, znamenja, simbolon - to znai dva dela jednog predmeta kao znaka raspoznavanja i spajanja. Simboli izraavaju ovekovo delovanje. ovek je animal simbolicum. Simboliki karakter kulture se prepoznaje od ranih duhovnih oblika daleke prolosti do najnovijih simbolikih modaliteta i varijacija komunikaciono -informatike ere. Reprezentativne forme simbola su umetnost, mit, vera, filozofija, jezik, nauka, tehnologija, vrednosti... Simbol je znak i dubnji, skriveni smisao znaka; zamisao, projekcija i materijalni izraz u formi predmeta, rei, slike, tona, zvuka...; osim pojavnog, manifestnog, ima i nevi dljiv, imaterijalni smisao. Saobraajni znaci nisu simboli jer nemaju dublji, nego konkretan, jasno izraen smisao. Simboli pretpostavljaju razumevanje da bi se spoznao njihov smisao. Simboli su otvorili put oveku u civilizaciju, po Ernstu Kasireru.

1.4.9. Kultura, mit i umetnost

Mit je prisutan u kulturi od njenih ranih pojava do modernog i postmodernog doba. Dominacija razuma u moderno vreme (od prosvetiteljstva) je potisnula mit iz sredita stvaralatva. Zaeci racionalizacije se susreu jo kod Plato na i Ksenofana. U moderno vreme umetnost je gubila trku s razumom, a to znai u prvom redu s naukom i tehnologijom, jer je mitska fantazija bila proglaena za praznovericu. Prelaz od sveta mita na svet refleksivnog miljenja bio je znaajan za razvoj evrop ske civilizacije. Tehnizovano pustoenje sveta ljudske egzistencije krajnostima racionalizma podstaklo je preispitivanje duha moderne. Postmodernisti su ukazali na osiromaenje tvorevina kulture bez mita. Mit i umetnost, kao dve znaajne forme kulture, idu zajedno kroz istoriju. Komparativna mitologija ukazuje na znaajan udeo mita u osvitu svake civilizacije.

30

Umetnost, religija i filozofija imaju u mitu svoje iskonsko poreklo. U mitu su prisutne tri najvanije ljudske funkcije: religijska, saznajna i estetska, kao dobro, istinito i lepo. Iz mita su se razvile 1. religija i vera, 2. nauka i filozofija, 3. umetnost i igra. Mit se, po Miri Elijadeu, uvek odnosi na ljudsku stvarnost; vezan je za doivljaj, nadilazi racionalno miljenje, kao bekstvo od materijalizacije usmereno ka kolektivnom duhu. Funkcije mita mogu biti: regulativne, delotvorne, transcedentne i utopijske, sinkretika, estetska i simbolika, katartika, inkorporativna, kultna, saznajna, socijalna i politika, kako navodi Sreten Petrovi u iscrpnim istraivakim radovima o mitologiji.

1.5. MODELI ISTRAIVANJA KULTURA I CIVILIZACIJA 1.5.1. Brodelov predlog: istorija civilizacija
Fernan Brodel (Fernand Braudel, 1902-1985) je uvaavan kao jedno od najveih imena istoriografije XX veka. Postao je uven svojim velikim delom o Sredozemlju, koje se pojavilo posle Drugog svetskog rata. Pripadao je istoriografskoj koli iji je francuski asopis Anali. Osnivai kole, Lisjen Fevr (Lucien Febvre, 1878-1956) i Mark Blok (Marc Block, 1886-1944), istaknuti istoriari XX veka, postali su svetski poznati posle uspeha dela Brodela, slavnog analiste. U teorijsko-metodolokom pogledu, Brodel je zastupao gledite o prouavanju celine istorije, proirenju predmeta istraivanja (totalna istorija i kulturna istorija), metodolokom pluralizmu, ukrtanju teorija i metoda drutvenih nauka i disciplina, kao i posebno po raz-ikovanju tri vremena istorije. Istorija sporog ritma obuhvata pojave dugog trajanja (a longue dure'e), kao to su civilizacije; drutvena istorija (istorija grupa i grupacija, privreda, drava, drutava...); dogaajna istorija-tradicionalna, kratka, brzog ritma, uzburkane povrine, uzbudljiva... Brodel je sredinom XX veka video istoriju i istoriju civilizacija na raskru. Bio je zaokupljen pitanjem: Istraivanje civilizacija kako da odgovori potrebama sadanjosti i izazovima budunosti? Odgovornost bi se mogla zadovoljiti pisanjem obimnog (ili beskonanog!) dela o civilizacijama. Za takav poduhvat isuvie kratko traju ivoti ljudi koji bi se, u duhu Poperovog metodolokog ideala, posvetili traganju bez kraja. Ideju mogue istorije civilizacije Brodel je pragmatski procenio i osmislio orijentaciju: a) kritiki propitati poimanja kulture i civilizacije; b) tragati za definicijama kulture i civilizacije; c) osmisliti saradnju istraivaa iz nauka o kulturi i/ili civilizaciji. a) Kritiki pristup je podrazumevao da se o civilizaciji i/ili kulturi ne govori kao o biu, organizmu, linosti ili telu (korpusu). Brodel je uputio na razmiljanja poput ora Gurvia o globalnom zapadnom srednjovekovnom drutvu, s razmatranjem mnogostrukosti ivota i mnotva puteva u budunost. Civilizacija, ma kako bila izvorna, nije zatvoren svet, niti ostrvo u okeanu. Inspirativna je misao Magaret Mid (Margaret Mead), u duhu teza Marsela Mosa, da je civilizacija ono to ovek vie nee moi da zaboravi. rodel je nabrojao jezik, azbuku, brojeve, pravilo trojno, matematiku funkciju, vatru, paru... Kritikim prosuivanjem naveo je ta bi trebalo odbaciti, uz preispitivanje naela objanjenja, metoda, modela, teorijskih postavki: 1. ciklina kretanja civilizacija ili kultura (dogmu kako se raaju, rastu i umiru); 2. tri Vikoova doba: boansko, herojsko i ljudsko;

31

3. tri doba Ogista Konta: teoloko, metafiziko, pozitivistiko; 4. Spenserove dve faze: prinuda i sloboda; 5. Dirkemove dve solidarnosti: spoljna i unutranja; 6. Vaksvajlerove etape rastue koordinacije; 7. ekonomske etape Hildelbranta, Frederika Lista ili Bihera; 8. rastue gustine Levasera ili Racela; 9. Marksov lanac: primitivna drutva, robovlasnitvo, feuda-lizam, kapitalizam, socijalizam...; 10. penglerove i Tojnbijeve eme, kao i spiskove civilizacija koje navode. Ideja plodonosnih istraivanja mogla bi biti mikroistorija i istorija tradicionalne otvorenosti. To znai ralanjavanje civilizacija na podcivilizacije... do sitnih elemenata. Drave, narodi, nacije tee da se predstave kao nosioci sopstvene civilizacij e, a istovremeno na njihovom tlu ima korena vie civilizacija iz minulih vremena. Sveobuhvatnijim pristupom merila bi se kristalisala i potvrivala proverom rezultata istraivanja. b) odreenje kulture i/ili civilizacije identifikuje sutinu pojave. Mnot vo definicija nije reenje nego problem. Brodel je kritiki razmatrao odreenja velikog broja autora, prihvativi ideju Marsela Mosa. Pohvalio je antropologe koji u civilizaciji vide prostor, kulturni areal, kulturnu celinu, uz sopstveno dodavanje druge bitne odrednice trajnost u vremenu Kulturna dobra - mikroelementi civilizacije u neprekidnom su procesu preuzimanja i odbijanja. Razmena i strujanja traju u razliitim oblicima, odnosima, naroito u pogledu materijalnih i duhovnih vrednosti. Brodel razmatra Rajnu i Dunav kao duhovnu granicu u razvoju evropske civilizacije, na kojoj je nekad Rim zaustavio svoja osvajanja. Reformacija je protumaena kao veliki raskol u Evropi. Ne samo zato to je pao stari Rim, nego je odbijanje evropske civilizacije prepoznato u naputanju Carigrada. S druge strane, Brodel ukazuje na ogromne pozajmice evropske civilizacije, rasprostranjene na planeti tokom njenog milenijumskog trajanja. Njen poloaj na raskru mnotva struja omoguavao joj je vekovima da prima, ak i od mrtvih civilizacija, pre nego to je i sama bila u stanju da daje, da zrai. c) Kako obuhvatiti civilizaciju kao celinu tokom istraivanja i prouavanja, ako ne saradnjom vie nauka i disciplina? Inspirisati dijalog, a ne sukobe, civilizacija. emu nemako izdvajanje kulture od civilizacije, kao od svoje osnove? Istoriari bi trebalo sa svoje strane da osmisle i vode dijalog sa sociolozima, antropolozima, filozofima, ekonomistima, geografima, demografima, statistiarima, etnolozima, psiholozima, politikolozima... Zato? Zato to je, po Brodelu, civilizacija, kao i dugovena i sveukupna stvarnost, istorija. Na karti sveta obeleene civilizacije nai e se i posle 50 godina, bilo da im istorija odgovara ili ne. Tako je govorio Brodel. Da li je bio u pravu?

1.5.2. Hantington: sinteza civilizacija

Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka Semjuel Hantington (Samuel P. Huntington: The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order) je kritiki analizirao obimnu literaturu najznaajnijih pisaca o civilizacijama tokom istorije. Od velikog broja autora, istaknuti su istoriari, sociolozi, antropolozi... U opsenoj bibliografiji navedeni su znaajni stvaraoci i njihova dela. Posebno je u osnovnom

32

tekstu navedeno 17 imena, izmeu drugih: Veber, Dirkem, pengler, Sorokin, Tojnbi, Kreber, Bagbi, Kigli, Ajzentat, Brodel, Bozeman, Valertajn... Interdisciplinarnim prouavanjem njihovih rezultata komparativnih analiza, Hantington je zasnovao svoju sintezu o svetu civilizacija. Istorija pojma, teorija i znaenja, odreenja i definicije civilizacije prezentirani su u saetku Priroda civilizacija (Civilizacije u istoriji i danas). Ideja civilizacije je shvaena i kao standard za odreenje pojave koja joj pripada, a koja ne. Uoena je razlika izmeu civilizacije u jednini i civilizacija u mnoini. Predmet Hantingtonove knjige je civilizacija u mnoini. Posebno je obraena ideja o civilizaciji u jednini u licu univerzalne svetske civilizacije. Civilizacija je kulturni entitet. Hantington konstatuje da je ovo odreenje preovladalo u svetu, s posebnim izuzetkom Nemake, iji su mislioci jo u XIX veku otro razlikovali kulturu u duhovnom pogledu od civilizacije, koju su smatrali materijalnom sferom. Hantington se pozivao na Brodela u opredeljenju za odbacivanje podvajanja i suprotstavljanja kulture i civilizacije. Hantington je naveo razliite definicije civilizacija, ukazujui na neodvojivost civilizacije od kulture, jer upuuju na ukupan nain ivota ljudi. Elementi kulture odreuju civilizaciju Hantington je naveo primer Atinjana i Spartanaca, njihove zajednike elemente (krv, jezik, religija i nain ivota) koji su ih, kao Grke, civilizacijski razlikovali od Persijanaca. Ljudi pripadaju civilizacijama po kulturnim karakteristikama, a po fizikim odlikama (boja, oblik, veliina) razliitim rasama. Religija je glavna odreujua karakteristika civilizacije, smatrao je Hantington. Zakljuak je temeljio na miljenju Kristofera Davsona da su velike religije osnove na kojima poivaju civilizacije. Od pet svetskih religija, po odreenju Vebera, etiri su povezane s vanijim civilizacijama: islam, hrianstvo, hinduizam i etvrta - pogreno kategorisano verovanje u filozofiju kao u religiju: konfuijanizam; budizam - samo na podrujima na kojima nije asimilovan, kao to su teritorije u ri Lanki, na Burmi, Tajlandu, Laosu, u Kambodi, zatim na tlu Tibeta, Mongolije i Butana. Da li se moe govoriti o jevrejskoj civilizaciji i judaizmu kao njenoj osnovi? Tojnbi je predstavlja kao zaustavljenu civilizaciju, poniklu iz ranije sirijske civilizacije. Bila je povezana s hrianstvom i islamom. Jevreji su tokom vekova odravali kulturni identitet unutar islamske, hrianske i zapadne civilizacije. Stvaranjem Izraela, smatra se da su Jevreji ispunili objektivne uslove za tretiranje kao civilizacije: imaju religiju, jezik, obiaje, literaturu, institucije, teritorijalni i politiki dom. Po broju ljudi, jevrejska civilizacija ne bi mogla da se ubroji u vanije civilizacij e. Sutina je u subjektivnoj identifikaciji, kako je pisao Mordecai M. Kaplan (Judaism as Civilization, 1981). Jevreji su u velikom broju rasuti u svetu, pa se deo njih identifikuje s civilizacijama u kojima ive, naroito oni koji su nastanjeni na Zapadu Civilizacije su sveobuhvatne, Hantington citira Tojnbija: obuhvataju, a da nisu obuhvaene. ta je civilizacija? Hantington definie civilizaciju kao najire kulturno Grupisanje ljudi i najvii nivo kulturnog entiteta koji ih razlikuje od drugih vrsta. Postoje razliiti nivoi identiteta. Stanovnik Rima je Rimljanin, Italijan, Katolik, hrianin, Evropljanin, Zapadnjak...Civilizacija kojoj pripada je najiri nivo identifikacije s kojim se poistoveuje. ta odreuje civilizaciju? Objektivni elementi (jezik, istorija, religija, institucije, obiaji...), ali i samoidentifikacija. U istoriji su postojale mnoge male grupe ljudi koje su posedovale osobenu kulturu, ali im je nedostajala ira kulturna identifikacija. Sinteza akcentira vanije civilizacije. Civilizacije kao pojave dugog trajanja u istoriji odlikuju se irinom kulturnog grupisanja i identifikacije; nemaju jasne granice; mogu biti razvojne, dinamine, ali i smrtne; civilizacije su

33

kulturni a ne politiki entiteti; sadre vie politikih jedinica (gradovi drave, nacionalne drave, federacije, konfederacije, carstva...). Teko je odrediti jasne granice, precizno poetak i kraj civilizacija. Sastav i oblici civilizacija su se menjali vremenom, tokom milenijuma. Poreenja ukazuju na slinosti i razlike civilizacija i kultura. Civilizacije se razvijaju na velikim prostorima, dugo traju, ali mogu i da nestanu, s mogunou obnavljanja. Civilizacije predstavljaju najtrajnija ljudska udruenja, stvarnosti krajnje dugog trajanja (longue dure'e). Civilizacije mogu da sadre vie politikih jedinica, kao to su: gradovi-drave, drave, carstva, federacije, konfederacije, nacionalne drave i multinacionalne drave, drave razliitih oblika vladavine. Postoje razliite identifikacije civilizacija u istoriji, kako onih koje su nestale, tako i onih koje traju hiljadama godina, s perspektivom razvoja u budunosti. Navodi spiskova civilizacija ukazuju na razlike u pristupu i objanjenju i najznaajnijih autora. Hantington je naveo kako Kigli smatra 16 jasnih i 8 dodatnih civilizacija; Tojnbi je pisao najpre o 22, a potom i o 23 civilizacije; Meknil je spomenuo 9 civilizacija u istoriji; Bagbi je naao 9 civilizacija ili 11, ako bi se Japan razlikovao od Kine, i pravoslavlje od Zapada; Melko smatra da je razumna saglasnost o postajanju pet civilizacija (kineska, japanska, indijska, islamska i zapadna) i sedam koje su postojale (mesopotamska, egipatska, kritska, klasina, vizantijska, srednjoamerika i andska). Hantington uzima u obzir miljenje pojedinih teoretiara o posto janju pravoslavne ruske civilizacije, odvojene od roditeljskih, vizantijske i zapadne civilizacije. Ovim, ukupno est civilizacija, Hantington smatra da je mogue pripojiti i latinskoameriku i afriku. Kinesku civilizaciju je oznaavao kao konfuijansku, ali i kao siniku (podrazumevajui zajedniku kulturu izvan njenih granica, kao u Junoj Aziji, i kulture Vijetnama i Koreje).

1.6. ZATO ISTRAIVATI KULTURE I CIVILIZACIJE?

Kultura je od znaaja za budunost civilizacije. Istraivai su se s velikim interesovanjem orijentisali na prouavanje kulture sredinom XX veka. Razumevanje drutava, naroito razlika u njihovom razvoju, ekonomskom, politikom i nauno -tehnolokom, predstavljalo je inspirativan izazov. Rut Benedikt, Margaret Mid, Gabrijel Almond, Martin Lipset dali su znaajnije rezultate. Posle kratkotrajnog zasienja istraivaa, ponovo je oiveo interes za kulturu i civilizaciju. Zasluga za to pripada u prvom redu Semjuelu Hantingtonu i Lorensu Harisonu. Nauna saznanja eminentnih autora predstavljaju krunu Harisonovog projekta; objavljena su u knjizi, zajedniki prireenoj s Hantingtonom, pod naslovom koji je najbolja poruka naunika: Kultura je vana (Culture matters, 2000).

1.6.1. Obuhvatno znaenje kulture

Kliford Gerc razmatra kulturu u obuhvatnom znaenju: kako kultura utie na nain ivota, na praksu? Ispituju se: institucije, vrednosti, simboli, socijetalni razvoj. Ako obuhvatimo sve, teko moemo do naunog objanjenja! Zato su u fokusu subjektivne odrednice: stavovi, verovanja, orijentacije, pristupi, polazita. Izrada i realizacija projekata pretpostavlja skicu koncepta: 1. tipologija vrednosti/stavovi; 2. odnosi izmeu kulture i razvoja, 3. odnosi izmeu vrednosti/stavova i politike/institucije, 4. kulturna transmisija - transmisija vrednosti, 5. merenje vrednosti/stavova,

34

6. procena inicijativa za kulturnu promenu. ta preferira istraivanje meuodnosa kulturnih obrazaca u tokovima kulturnih promena u pojedinim drutvima u raznim delovima sveta, po Dulijanu Stjuartu? U prvom redu su pojmovi, metodi, teorije primenjene u razliitim kulturnim sredinama, na mnogovrsne kulture; razlikovanje pojmova: kulturna ekologija - disciplina koja prilagoavanjem sredini dolazi do kulturne promene; posebne discipline su socijalna ekologija, ekologija oveka; kao istraivaki zadaci javljaju se i nivoi sociokulturne integracije, asimilacija (imigranata), kulturna homogenizacija; pojam kulturnog tipa i kulturnog jezgra; interdisciplinarni pristup sloenim civilizacijama, zaetim na obalama reka, utemeljenim na irigacionoj poljoprivredi...; poseban izazov: odnos kulture i linosti...

1.6.2. Kulturna i bioloka evolucija

Svi ljudi se hrane, to predstavlja bioloku, a ne kulturnu injenicu Kako to ine (u kom periodu i na kom prostoru), objanjenje nudi istorija kulture. Ponaanje kod odreenih grupa objanjava se osobenim obrascima, nadorganski, psiholoki, biohemijski, za razliku od univerzalnih obrazaca, koje tumai istorija kulture. Kultura se ne moe objasniti kljuem kojim se tumai ponaanje oveanstva. Nijedna kulturna pojava nije univerzalna. Lesli Vajt pogreno misli da se naunom teorijom mogu objasniti svi pojavni oblici ponaanja. Ne mogu se apstrahovati injenice kulturne divergentnosti i lokalnih varijacija na raun kulture kao celine. Bioloka evolucija ima genetski sled, a kulturna - hronoloki. Proces kulturnog razvoja je akumulativan, a proces organske evolucije je supstitutivan. Prikazivanja tokova i razvojnih oblika u razliitim sredinama i razliitim vremenima ne mogu se svesti na uoptavanje (zamiljene) jedinstvene, univerzalne kulture. Kultura oveanstva kao celine postoji u koncepciji univerzalnih evolucionista. Istraivanja su identifikovala razlike kultura, koje se ne mogu uklopiti ni u jednu kulturnu tradiciju. Reenje je pronaeno njihovim uguravanjem u emu univerzalne kulture! Divergentan razvoj ne vodi ka samozamislivoj, ali ne i ostvarivoj, jedinstvenoj kulturi svih ljudi na planeti. Kriterijum nacionalne kulture u osnovi se izraava u: 1) nasleu, 2) nacio nalnim ustanovama, 3) nacionalnoj jednoobraznosti, postignutoj preko masovnih komunikacija. Ali, on nije primenljiv na sve druge kulture. Bilo je kardinalnih zabluda.

1.6.3. Kultura i preokret

Shvatanje da su ljudi po prirodi kapitalisti i da tee slobodnom trinom i preduzetnikom sistemu pokazalo se pogrenim, naroito posle kraha sovjetske privrede i prouavanja uzroka. Nije bila u pitanju priroda, nego kultura. Postoje tipologije kulture koje su sklone i tipologije kulture koje su rezistentne na drutveno-ekonomski razvoj. Ekonomisti zapostavljaju kulturu u analizi razvoja zbog potekoa u definisanju, kvantifikovanju i merenju njenog delovanja u kompleksu inilaca. Kultura se prepoznaje kao izraz razlika etnikih grupa, koje se manifestuju u razliit im drutvenim, gradskim i seoskim sredinama. Relativisti i pluralisti potvruju da je opredeljenje veine ljudi za dobro, a protiv zla. Tradicionalistike kulturne vrednosti su u korenu siromatva, autoritarizma i nepravde. Ma kako cinino izgledalo siromanima, snaga preokreta je u drutvima promenjenih odlika i vrednosti.

35

Zato neke kulture bre napreduju, a neke ne? Zapadna kultura je u svoje zlatno doba (renesansa, prosvetiteljstvo, liberalizam...) projektovala novi svet i pokrenula snage za njegovo ostvarenje. Rad i stvaralatvo bili su njen kult. Sloboda i druge vrednosti, preduzetnitvo, kreativnost, demokratski duh..., orijentisali su ponaanje od pojedinca (vlasnika individualne slobode i svojine, uesnika vladavine zakona i ljudskih prava - bez obzira na sve zloupotrebe), preko porodice do drave i izvan njenih granica na prostoru neravnomernog procesa modernizacije... Nasuprot modernizacijskom trendu stvaranja socijalnog kapitala kulture, nalaze se zemlje koje su bile zatvorene ili su sporo primenjivale vrednosti moderne kulture. Zemlje koje su pristupile promenama, sa svim nacionalnim osobenostima, postigle su velike uspehe na razliitim podrujima sveta, poput azijskih tigrova (Juna Koreja, Tajvan, Singapur, Hong Kong). Kulture sadre i pitanja bez odgovora. Kulturaje majka, institucije sudeca. Decentralizacija moe da jaa poverenje, modernizacija - toleranciju. Zato je bilo potrebno 150 godina da demokratija stigne u Latinsku Ameriku, kad je taj prostor produetak Zapada? U osmiljavanju koncepcija, projekata, planova, programa... polazi se od saznanja i injenica: vrednosti se menjaju sporo, stavovi bre; kulturne realnosti ne mogu se ignorisati, nego se mora nai odgovor na pitanje: kako ih uklopiti? Ukoliko su kulturne vrednosti prepreke progresu, osmiljava se kulturna promena, koja vodi ka drutvenoj i ekonomskoj moi. Kulturne univerzalije su rasprostranjene na razliitim prostorima i razlike mogu da obogate kulturni identitet. Ljudi koji ive da bi radili, za razliku od onih koji rade ga bi iveli, predstavljaju malu srenu elitu.

1.6.4. Multikulturalizam i interkulturalizam

Karl Degler (Carl N. Degler) je predstavio multikulturalizam kao izazov, a Vil Kimlika (Will Kymlicka) kao multikulturno graanstvo. Najvei broj zemalja na planeti je kulturno heterogen. U 184 nezavisne zemlje (sada 192 u OUN) ima oko 600 jezikih grupa i 5.000 etnikih grupa. Island i Koreja spadaju u kulturno najhomogenije zemlje. Veine (nacionalne) i manjine (nacionalne) karakteriu svet, ije su osnovne elije drave. Odnosi su komplikovani. Pripadnici manjina imaju razliit poloaj i prava u razliitim sredinama. Sporovi i krize eskaliraju u sukobe, etniko-nacionalne konflikte. Multikulturalizam je izraz dugotrajne i rasprostranjene pojave mirnog opstajanja pripadnika razliitih kultura na zajednikom ivotnom prostoru. Interkulturalizam podrazumeva njihovu kreativnu interakciju, saradnju i obogaivanje zajednikog ivota i pretvaranje razlika u prednosti.

1.6.5. Smisao raznolikosti i celine

U SAD je multikulturalizam kulturna injenica, starija od Ustava (1787, kad je stvorena i Unija). Rano je predstavljao opasnost po nacionalno jedinstvo. Povean priliv useljenika je izazivao podozrenje starosedelaca. Bendamin Frenklin je 1751. godine izrazio bojazan da e novi doseljenici ponemiti engleske utemeljitelje Pensilvanije, umesto da budu anglizirani. Nijedna religija nije proglaena dravnom, s obzirom na to da je bilo pripadnika mnogobrojnih religija. Graanski rat je doprineo okonanju traganja za dravnou. Utemeljen je princip

36

jednakosti i slobode, kao sutine amerikog politikog i drutvenog jedinstva. Obe vrednosti bile su sadrane u Deklaraciji o nezavisnosti. Ustav, od donoenja vai za stvarnost - menjanu tokom minulog modernog vremena. Jednakost je znaila jednake mogunosti za sve graane. Amerika je, zahvaljujui tim vrednostima, bila u prednosti u XIX veku u odnosu na evropske zemlje, obezbeujui obrazovanje za graane, ukljuujui i ene i crnce, posle ukidanja ropstva. Besplatno kolstvo je trebalo da prui svima jednake anse za ivotnu utakmicu. Multikulturalizam je postao odlika zemlje useljenika, kako je Don Kenedi opisao SAD u svom istoimenom bestseleru. Pretapanjem u loncu stvarani su Amerikanci od do ljaka iz sveta. Normativno je bilo ureeno da javne funkcije ne mogu da obavljaju oni koji nisu bili roeni na tlu SAD i da su mogli dobiti dravljanstvo tek posle 20 godina boravka u obeanoj zemlji. Zakon o ogranienju ulaska u SAD donet je 1924. godine. Od milion useljenika godinje do Prvog svetskog rata, za kratko vreme je priliv smanjen na 150.000. U vreme svetske krize i Ruzveltovog Nju dila (New Deal), bila je prihvaena i rasna raznolikost. Posle Drugog svetskog rata poboljavali su se uslovi za crnce i pripadnike razliitih etnikih grupa. Ipak, lonac za topljenje pretvorio se u iniju za salatu. Raznolikost, mada je zakasnelo prihvaena, predstavlja nacionalni moto SAD u znaku: E Pluribus Unum (Od mnotva, jedno). Opasnost je, kako se misli, da se ne preobrazi u suprotnost, u odliku karakteristinu za tipine nacionalne drave: od jednog, mnotvo. Amerika se, zbog svoje raznolikosti, simbolizuje i kao mozaik koji delovima daje novi smisao, smisao celine.

1.6.6. Stvarnost globalnog terorizma opovrgava teoriju?

Kraj sna o multikulturalizmu, oglasio se Njujork tajms (The New York Times) u leto (avgust) 2005. godine, posle teroristikih napada revoltiranih islamskih imigranata. ta je u pitanju? Roeni i kolovani, situirani i zaposleni u Engleskoj, oseaju se otuenim. Otuenje je kulturno. Povratak kulturi predaka javio se kao spasenje? Potraga za identitetom? Pribegavanje nasilju obrazovanih u liberalnim sredinama ukazuje na latentnost ekstrema u multikulturnoj sredini. Da li je dovoljno samo koegzistiranje razliitih kultura na ivotnom prostoru udaljenom od zaviaja predaka? Ili je reenje u interkulturalizmu? Da li je ispunjen Rusoov kriterijum o pridobijanju bez sile i uveravanju bez ubeivanja kad je u pitanju integracija u dominantno drutvo i istovremeno ouvanje korena identiteta kao pripadnika grupe, makar vremenski i prostorno udaljenih od zaviajnog drutva - drevne ive civilizacije (poput indijske)? Pokazalo se kao izazov da generacija imigranata, razliitog (ne samo muslimanskog) porekla, prihvati vrednosti drave u kojoj je roena i ivi u gradovima zapadnih zemalja. Kako ouvati identitet grupe, u duhu kulture kolonizovanih predaka u minulom veku? Problem je kompleksan, manifestuje se psiholoki, verski, politiki, ekonomski, socijalno, civilizacijski (potcenjena vera, strah od emancipacije muslimanki, nezaposlenosti...). Plasirani model multikulturalizma, izgleda, nije odriv u posthladnoratovskom periodu, u kome je mir obeleen s oko 60 ratova i 250 politikih konflikata. Interkulturalizam je na sceni osmiljavanja i primene u multicivilizacijskom svetu.

1.7. PREISPITIVANJA
Kritika postmodernista sve podvrgava ironiji. Drutvena istorija je mrtva, kae P. Dojs;

37

vreme je izmiljena kategorija, no E. Ermartu; H. Kelner opominje istoriare da se ne ponaaju kao da istrauju stvari koje su se stvarno dogodile; D. Perkis smatra da treba da priamo prie bez obzira da li jesu ili nisu istinite; L. Hant tvrdi da istoriari ne mogu kroz veo jezika da prodru u istorijsku stvarnost; K. Denkins vidi istoriju kao puku ideologiju namenjenu istoriarima da prui novac i mo...! Jirgen Habermas, jedan od najveih oponenata postmodernizma, upozorava da postmodernistiko poricanje velikih ostvarenja prosvetiteljstva i ruganje razumu okreu oveanstvo u opasnu proizvoljnost. Tako se potkopava i demokratija, koja poiva na racionalnom diskursu. Jirgen Koka ukazuje da bi odricanjem od istorijskog razumevanja veza i odnosa, uzroka i posledica, kritike interpretacije koja se empirijski temelji i tei intersubjektivnim vaenjem nastao vakum u kome bi se irile legende i mitovi, predrasude i manipulacije, s nesagledivim posledicama - nihilizma i svega doputenog! Riard Evans je napisao knjigu Odbrana istorije, koja se moe itati i kao odbrana od relativizma i skepticizma u istoriografiji. Teorijska osporavanja nauke o istoriji opravdavaju se njenim navodnim zapadanjem u epistemoloku krizu i potresima do naunih i kulturnih temelja. Evans odgovara na kritiku jednostavno, razlono i argumentovano. Mogue je saznati ta, kada, gde i kako se neto stvarno dogodilo. Mogue je doi do zakljuka (ne konanog) ta je sve to znailo i ta bi moglo da znai. Objektivna istorijska spoznaja je poeljna i dostina. Savremeni istoriari objanjavaju kako istorija ne mora da bude uiteljica ivota (magistra vita est) zato to se uslovi brzo i u irokim okvirima menjaju i da iskustva i pouke ne mogu da vae u novim istorijski situacijama. Istoriari polaze od toga da se postmoderna vie odnosi na umetnost, nego na nauku. To to postmodernisti smatraju sve interpretacije subjektivnim i da je znanje relativno, istovremeno znai da su i oni sami u pogrenom! Virdinija Vulf je postavila pitanje o neadekvatnosti pisanja istorije poetkom XX veka. Piter Burke je krajem veka naznaio nove pristupe pisanju istorije, istiui mikroistoriju, istoriju predstava, istoriju marginalaca, istoriju tela, ensku istoriju, studije roda...

38

2. STARI VEK (drevne civilizacije) 2.1. PRAISTORIJA I ISTORIJA 2.1.1. Periodizacija - praistorija i istorija
Praistorija i istorija su dva velika razdoblja globalne periodizacije, u okviru kojih ima vie podela. Podele se mogu uslovno shvatiti i nisu opteprihvaene. Rauna se da je praistorija poela pre tri miliona godina i da je trajala do pojave pisma u IV milenijumu pre Hrista. To vreme se oznaava i kao prvobitna ljudska zajednica. Praistorija se moe podeliti na 1. kameno i 2. metalno doba. Kameno doba se deli na: a) staro - paleolit (grki: palaios - stari; lithos - kamen); b) srednje - mezolit; v) mlae - neolit. Metalno doba se deli na: a) bakarno, b) bronzano, v) gvozdeno. PERIOD Paleolit Mezolit Neolit Metalno doba Stariji Mlai Bakarno Bronzano Gvozdeno Starije (Haltatsko) Mlae (Latensko) POTPERIOD Stariji Srednji Mlai GODINA PRE HRISTA 500/400.000-100.000 100.000-40.000 40.000-10.000 10.000-8.000 8.000-6.500 6.500-4.500 4.500-3.000 3.000-800 800-500 500-100

Istorija obuhvata: 1. stari vek od 3000-4000. g. pre Hr. do pada Rimskog carstva, (476) V veka posle Hr.; 2. srednji vek od kraja V veka do kraja XV veka (do renesanse, po nekima do Kolumbovog otkria Amerike 1492); 3. novi vek od kraja XV veka do poetka XX veka (Prvi svetski rat 1914-1918); 4. savremeno doba od poetka XX veka do danas..., i dalje u budunost... U duhu Teorije o istoriji Agne Heler - istorija je prolo, sadanje, budue vreme (in continium). Neravnomeran razvoj karakterie ljudske zajednice u razliitim vremenima i na razliitim prostorima. Tri stadijuma razvoja: divljatvo, varvarstvo i civilizacija trajali su u razliitim vremenskim i prostornim okvirima. Divljatvo je bilo u paleolitu, a varvarstvo u neolitu i metalnom dobu. Prve civilizacije poinju s pojavom pisma. U Aziji (Mesopotamija, stari Egipat, Kina, Indija..., Anadolija...) je civilizacija bila pre 4000 godina, a u Americi i Australiji mnogo kasnije, u XV, odnosno XIX veku! Najstariji gradovi, kao to su bili Jerihon, atal Hik (Anadolija, oko 6.500 godina p re Hr.),

39

smatra se da su postojali i pre drevnih renih civilizacija. Luis Morgan, znameniti ameriki etnolog je, na osnovu istraivanja, postavio hipotezu o prvobitnom matrijarhatu. Prelaz iz matrijarhata u patrijarhat u ljudskom rodu (latinski: gens) poeo je s razvojem civilizacije.

2.1.2. Vreme, prostor, ljudi... kao civilizacijske odrednice

Istorija civilizacija je bez poetka i kraja. Vreme, prostor i ljudi su odrednice civilizacije. Kako su to najoptiji pojmovi, nadilaze civilizaciju, pojavu koju karakteriu tokom istorije. ta je vreme? Ima razliitih odgovora, do onog da vreme i ne postoji. Ekonomsko odreenje vremena je izraeno u maksimi vreme je novac. Hrianstvo ui da vreme poinje s Bogom, koji gospodari nad njim. Venost znai irenj e vremena u beskonanost. Filozofi drevnih i potonjih civilizacija su promiljali vreme na razliite naine. Aristotel je poimao vreme kao neprekidan tok, kontinuum, oznaivi ga kao broj u pokretu. Platon je mislio da je venost odsustvo vremena. Platonovoj misli su bliski i savremeni filozofi, koji objanjavaju da vreme u stvarnosti ne postoji. Vreme je, po njima, kreacija ovekovog uma kojom se mere promene u kosmosu i prirodi. Pored kosmikog i geolokog, postoji i istorijsko vreme. Artur Holms (Arthur Holmes) je, posle otkrivanja radioaktivnosti, izraunao da je planeta Zemlja stara oko etiri milijarde godina. Geoloka skala vremena je od tada menjana do sadanjeg izgleda, prema kojoj se predak oveka pojavio u kvartaru, pre 1,6 miliona godina. Moderna fizika je razvila teoriju o relativnosti vremena, ija je sutina promena; uvena je Ajntajnova formula. Teorija Velikog praska objanjava postanak vasione, prema kojoj je vreme nastalo u momentu velike eksplozije ogromne energije u jednoj taki.

2.1.3. Prostor (reljef) i klima

Era kenozoika, u odnosu na ranije ere (arhaika, proterozika, paleozoika i mezozoika) po strukturi reljefa na planeti Zemlji, flori i fauni, najblia je sadanjem vremenu. Zato je i nazvana novo doba. Tokom ranijih era bilo je velikih promena rasporeda kopnenih i vodenih povrina. Za vreme stvaranja superkontinenta Rodinije nestalo je 95% tadanjeg sveta. Sadanji reljef Zemlje je nastao razdvajanjem delova od celine Rodinije, u trajanju stotinama miliona godina. Zavrilo se u pliocenu, kad je pronaeno kameno orue na afrikom tlu. Indijski potkontinent, iz sastava Gondvana kontinenta (Afrika, Juna Amerika, Australija i Antartik), udario je u Aziju i prouzrokovao stvaranje Himalaja. Reljef se bitnije vie nije menjao, a klima jeste, smenjivanjem ledenih i meuledenih doba. Milutin Milankovi je predvideo povratak ledenog doba. Klimatske promene su najbolje podneli sisari, meu njima hominidi, dok su mnoge vrste nestale. Poslednje ledeno doba se zavrilo pre 11.000 godina, to koincidira s poetkom epohe savremenog oveka - holocena.

2.1.4. O postanku oveka

Kako, kada i gde je nastao ovek?

40

Nauka nema odgovor. Ima pretpostavki, teorija... Rauna se da je ljudski rod star tri miliona godina. Meu najstarije ostatke oveka spadaju lobanja i skelet, pronaeni u jugoistonoj Africi, svrstani u grupu australopitekus (juni majmun). Smatra se da je to bio prelazni tip izmeu ivotinje i oveka. Zapremina njegove lobanje je bila u proseku izmeu 550 i 650 kubnih santimetara, man ja za vie od hiljadu kubnih centimetara od dananje ovekove lobanje (1450-1650). Pitekantropus - ovek majmun, pronaen kasnije na istom, afrikom, tlu, uzima se kao prvi praovek. Pronalasci ukazuju kako se ljudska vrsta irila i razvijala na planeti Zemlji. Iskopani ostatak praoveka u dolini Neandertala, blizu Dizeldorfa, dobio je naziv po reci neandertalac. Prenos iskustava na potomstvo i vetina izrade orua vodili su praoveka ka odvajanju od ivotinja. Pravljenje orua simbolizuje poetak civilizacije, ekonomije, tehnologije..., i raanje oveka. Kromanjonac se smatra pretkom oveka, nazvan po peini Kromanjon u Francuskoj, u kojoj su pronaeni njegovi ostaci. Kromanjonac je homo sapiens (razuman ovek), koji je govorio i imao svest o svom postojanju. Na zidovima peina kasnije se predstavio kao stvaralac.

2.1.5. Svetsko stanovnitvo

Broj stanovnika na planeti Zemlji menjao se po periodima i na njenim delovima. Procenjuje se da je broj stanovnika pre Hrista (od 10.000 godina pa nadalje) rastao uporedo s razvojem proizvodnje, pre svega poljoprivrede i stoarstva. U daljem toku istorije bio je ciklian rast i zastoj stanovnitva. Postepeno se poveavao broj stanovnika do 1750. godine, kada je iznosio oko 770 miliona. Nadalje se ubrzano poveavao broj stanovnika. U XVIII veku poveanje je iznosilo 50%, a u XIX veku 80%. Tokom XX veka poveanje je bilo najvee u istoriji. Svetsko stanovnitvo se utrostruilo, iznosi preko 6 milijardi.

2.1.6. Religija
U neolitu je zajednica imala svog zatitnika (totem, nastaje totemizam) i kultove (oboavanje). Za zatitnike su uzimane ivotinje (lav, bik, soko...), biljke (drvee) i nebeska tela (sunce, mesec, zvezde...). Totem je potovan, nije korien u ishrani (poput krave, svete ivotinje u Indiji). Zajednice ljudi su imale neke vrste svetenika, maga ili vraa, koji su bili zadueni za obrede. Uz stareine, oni su bili najvaniji u zajednici. Religija se oblikovala i kao tumaenje pojava u ranim ljudskim zajednicama.

2.1.7. Umetnost
Umetnost je nastala iz religijskih pobuda. Kromanjonac je stvorio prva umetnika dela, oko 25.000 godina pre Hrista. Otisci ruku na steni smatraju se najstarijim vidom slikarstva. Crtei, predmeti od kosti i slonovae, gravure ivotinja, figure ene - venere..., upotpunjavali su riznicu rane ovekove umetnosti. Venere su mitska bia, boanstva plodnosti, kao simbol materinstva (sa izraenim grudima i kukovima, retko s rukama i nogama). Vilendorfska venera je vredan arheoloki primerak, jer na rukama ima nakit. Lov je bio tematska preokupacija prvih crtaa.

41

2.1.8. Raunanje vremena

Ljudi su posle pronalaska pisma imali potrebu da datiraju dogaaje. To su poeli na razliite naine, kako to otkriva hronologija (nauka za prouavanje naina raunanja vremena). Po vizantijskoj ili carigradskoj eri, vreme se raunalo od stvaranja sveta - 5508 godine pre Hr. Jevrejska era vreme rauna isto tako od zamiljenog nastanka sveta - 3760. godine pre Hr. Stari Grci su raunali vreme od odravanja prve olimpijade - 776. godine pre Hr. Rimljani su raunali vreme od osnivanja grada Rima - 753. godine pre Hr. Islamska era rauna vreme od hidre, Muhamedovog prelaska iz Meke u Medinu, 622. godine. Hrianska era je najzastupljenija; vreme rauna od Hristovog roenja; vreme pre Hristovog roenja je stara era, a nova poinje posle Hristovog roenja. Sosigen, starogrki astronom, po zahtevu Cezara izradio je julijanski kalendar, po kome je godina trajala 365 dana, 5 sati, 59 minuta i 6 sekundi, a sunana godina 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi. Razlika je 1582. godine iznosila 10 dana. Reformisan kalendar (5. oktobar je proglaen za 15. oktobar) 1582. godine, pod pokroviteljstvom pape Grgura XIII, proglaen je novim, nazvan u njegovu ast gregorijanskim kalendarom. Najprecizniji kalendar je izradio Milutin Milankovi. Na skupu pravoslavnih crkava u Carigradu, 1923. godine, sve su ga prihvatile, osim Srpske, Ruske i Jerusalimske. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je u upotrebi julijanski kalendar, koji se naziva srpski, iako je u upotrebi drave gregorijanski od 1919. godine.

2.1.9. Tajne civilizacija

Nauka o istoriji je u potrazi za saznanjima od najranije prolosti do predvianja o budunosti. Istraivanja, interdisciplinarne orijentacije, fokusirana su na vreme od dva i po miliona godina. Brajan M. Fagan, profesor antroplogije na Univerzitetu Kalifornija, Santa Barbara, objedinio je rezultate ekspertize 28 eminentnih profesora arheologije, antropologije, istorije, umetnosti... u znaajno delo, kod nas objavljeno 2001. godine u izdanju Derete, po d naslovom Sedamdeset velikih misterija drevnog sveta i podnaslovom Otkljuavanje tajni prolih civilizacija. Pria je fascinantna, bogato ilustrovana, kulminira na pitanjima biblijskog Potopa, Atlantide, zagonetkama kamenog doba, nedeifrovanim pismim a, izgubljenim civilizacijama... Da bi smo je bolje razumeli, podsetimo se rei Alberta Ajntajna o misteriji - da je to neto najlepe to moemo doiveti, jer je ona izvor istinske umetnosti i nauke. Veliki potop je protumaen kao kataklizmiki dogaaj na Crnom moru sredinom estog milenijuma pre Hrista. Seanja na taj potop bi mogla biti izvor pria o Noju, epa o heroju iz Mesopotamije i legende o Deukalionu iz stare Grke... Pitanje o postanju, razvitku ljudi iz majmunolikih predaka od pre 4,5 miliona godina i kulture, ima jedan isuvie uopten odgovor: bioloka evolucija. Pitanja o zagonetnim strukturama, poput grobnice 55 u nilskoj Dolini kraljeva, nedeifrovanim spisima, poev od etrurskih runa do rongorongoa sa Uskrnjih ostrva, orijentiu na nova prouavanja. Traga se za dokazima o Trojanskom ratu i o postojanju Rajskog vrta i Izlaska..., o Svetom gralu, poloaju Actlana, mitolokog rodnog mesta Asteka... Da li pria o Jasonu i Argonautima ima istine u putovanjima Starih Grka Crnim morem? ta je s potragom za Zavetnim kovegom? Da li su australijski Abordini sauvali seanje na Vreme sna, prvu kolonizaciju ovog kontinenta pre nekoliko desetina hiljada godina? Da li Torinski pokrov nosi sliku mrtvog Isusa? Hoe li svet po mitu drvnih Maja 2012. godi ne? Kakva su saznanja o zajednicama ljudi na tlu Afrike, o poreklu govora i o prvim umetnikim

42

tradicijama od pre 30.000 godina? ta je na kraju ledenog doba upokojilo velike ivotinje? Rasprava o poreklu poljoprivrede u jugozapadnoj Aziji, od pre oko 12 .000 godina, osvetlila je fundamentalne promene ljudskih zajednica, od kojih neke i sada traju. Pretpostavlja se da su prvi ratari imali matrijarhalnu zajednicu, izgraenu na kultu boginje majke. Ko je bio Eci, ledeni ovek, iji ostaci, pronaeni na Alpima, potiu od pre 5.000 godina? Odakle su doli Indoevropljani? Kako je izgraen Stounhend? Kontroverze o drevnim civilizacijama odnose se na korene njihovog identiteta; nema odgovora na pitanja o afrocentrizmu, o poreklu Olmeka u Mesopotamiji, o starosti staroegipatske Sfinge, o uzroku Tutankamonove smrti... Stari Rim krije istine od tajnog kulta mitraizma do zagonetke o izgubljenim legijama. Izgubljena blaga i grobnice pune su tajni. ta se krije u prevedenom, ali enigmatinom, sadraju Bakarnog svitka s Mrtvog mora? Nagovetaji o jo uvek zakopanom ogromnom bogatstvu puka od terakote kineskog cara ihuangdija predstavljaju poseban izazov. Kakve su poruke starih spisa: indusko pismo, kritski linear A, Festoski disk i rana pisma s Meksike visoravni...? Protoelamitsko pismo je najstarije svetsko nedeifrovano pismo od pre 5.000 godina u Elamu, biblijsko ime za persijsku provinciju Suzijanu, koje potie od imena stare prestonice Suze. Usponi, padovi i propasti civilizacija su teme najmanje prevazienih neslaganja, kao to je bila civilizacija Maja, civilizacija Moe, stari Rim...; posebno su intrigantna pitanja o ratovima, unutranjim nemirima, ekolokim i klimatskim promenama, udarima kometa...

2.2. ZAECI KULTURA I CIVILIZACIJA

Miljenja o zaecima kultura i civilizacija su razliita i promenljiva, u skladu s novim arheolokim otkriima i tumaenjima. Arheoloki nalazi u Kini su pobudili razmiljanja o poecima civilizacije u VIII milenijumu pre Hr. Pouzdanije gledite je da se radi o VI milenijumu pre Hr. i da su poeci bili u dolinama velikih reka. Novo tumaenje je pomerilo vreme na IV milenijum pre Hr. i fokusiralo etiri rana razvojna civilizacijska sredita: 1. sumerska (mesopotamska) civilizacija u dolini Eufrata i Tigra; 2. staroegipatska civilizacija u dolini Nila; 3. indijska civilizacija u dolini Inda, s gradskim sreditima Harape i Mohendo Dara; 4. kineska civilizacija u dolini ute reke (Hoanghe) i Jangcea. Indus-Sarasvati civilizacija, na osnovu novopronaenih ostataka, procenjuje se i kao najstarija, iji poeci datiraju, moda, izmeu VII i V milenijuma pre Hr. Korito reke Sarasvati, koja je presuila, bilo je iroko i do 10 kilometara! Na tlu zapadne Evrope pronaeni su kameni blokovi, nazvani megalitima, koji su predstavljali svetilita oboavanih linosti seoskih drutava od pre etiri do est hiljada godina. To su znaajni ostaci megalitske civilizacije.

2.2.1. Lepenski vir

Lepenski vir (5800-4950. pre Hr.), civilizacija na prostoru srednjeg i donjeg Podunavlja, sa sreditem u erdapu, otkrie arheologa Dragoslava Srejovia, rekonstruisan je na osnovu pronaenih ostataka iz paleolita, u V milenijumu pre Hr., kao i onih koji pripadaju kasnijem vremenu, mezolitu i neolitu. Naziv civilizacije je potekao od najveeg naselja (kod Donjeg Milanovca) u nizu na obalama Dunava. Procenjeno je da je obitovalo od 100 do 120 generacija Lepenskog vira.

43

Arheoloki nalazi ukazuju i na osnovanost pretpostavke da se civilizacija na evropskom kontinentu zaela samostalno, bez preuzimanja korena iz drugih civilizacijskih sredita. Uz Lepenski vir, otkrivena je Starevaka kultura (4850-4400. godine pre Hr.), na istom, erdapskom podruju, kasnije i Vinanska kultura (s poetkom od 4.300. godine pre Hr.), nedaleko od Beograda. Kultura Lepenskog vira moe se posmatrati od 5.800 godine pre Hr. Reka Dunav bila je izvor hrane. Ribolov i lov su bila dva glavna zanimanja za ene i mukarce, podeljene u radu. Veliki jajasti obluci bili su simboli civilizacije Lepenskog vira. Motivi na oblucima predstavljaju, moda, najstariji zapis mita. Oblutak je praistorijsko jaje iz koga nastaje sve. Prvo - ribolika bia, a potom i ivotinje koje se love (jelen). Skulpture Lepenskog vira su izvorne i originalne. Sastavni su deo unutranjosti zgrada, svetilita, kua, najee nalaene iza ognjita. Modelovane su od oblutka i predstavljaju majstorska umea. Skulpture Lepenskog vira su najstarija monumentalna dela od kamena. Kasnije su nastali primerci s bliskoistonog tla. Moda je itelj Lepenskog vira prvi put u istoriji umetnosti p redstavio oblutkom ljudsku glavu? Religija Lepenskog vira opisuje se tumaenjem pronaenih ostataka. Oblikovana glava pokojnika od oblutka - kraj ognjita je predstavljala drugo sahranjivanje, posle odnoenja tela u umu, ostavljanja na drvetu... ovekova glava je imala uzvieno znaenje verskog simbola. Kraj pokojnikove lobanje, ostavljane su i glave krave, srne, jelena..., kosturi pasa... Rogovi su simbolizovali smrt i ponovno raanje vaskrsenjem, a psi ovekovog vernog pratioca. U kasnijim fazama, pokojnici su polagani u kunim svetilitima, kraj ognjita, isprueni u pravcujug-sever, lica prema istoku. Ostaci graevina ukazuju uvek na isti raspored. Kameni stolovi su oko ognjita koje je u sreditu, orijentisano u smeru istok-zapad, od strane gde se raa sunce. Tragovi kosmogonijskih elemenata su u obiajima ivota ljudi Lepenskog vira. Zapad se moe odgonetnuti kao strana smrti. Trouglovi (ema kue), rasporeivani uz ognjine konstrukcije u obredu sahranjivanja, mogu da simbolizuju projekciju venog boravita mrtvih. Kultovi predaka, ognjita i vatre izraavali su sutinu religije itelja Lepenskog vira.

2.3. BLISKOISTONO CIVILIZACIJSKO SREDITE 2.3.1. Sumer

Sumerska civilizacija datira iz V i IV milenijuma pre Hrista. Identifikovana je na uu velikih reka Tigra i Eufrata, na podruju Jerihona (u Palestini) i jezera Van. Sumeri su naselili jug Mesopotamije, oko delte Eufrata. Severno od njih, na prostoru srednjeg toka Tigra, naselio se drugi se-mitski narod. Bila je to zemlja Akada, na kojoj je kasnije stvoreno Akadsko carstvo. Sumerska civilizacija je u III milenijumu pre Hr. dosegla vrhunac. Posle centralizovane vladavine, nastala su manja kraljevstva i neka vrsta lokalnih drava gradova. Svako kraljevstvo je imalo svoga boga zatitnika. Kraljevi Ura su, oko 2600. godine pre Hr., nametnuli svoju vlast svim drugim osvojenim kraljevstvima. Tako je stvorena I urska dinastija, koja je trajala pet generacija. Semiti na severu, ili semitizovani narodi, iako snaniji od junjaka, prihvatili su njihovu kulturu, koja je bila razvijenija. Bile su to neke vrste odlika nadnacionalne civilizacije: pismo, organizacija drave, tehnika...

44

Sargon, kralj Akada, iskoristio je unutranje borbe Sumera i pokorio ga 2385. godine pre Hr. Proglasio je sebe i svoje sinove za kraljeve Akada i Sumera. Bila je to II urska dinastija. Guti, varvarski narodi, prodrli su sa severoistoka i zauzeli Akad i Sumer. Prostor je osvojen, ali ne i duhovno, pa su bili pokoreni. Kultura je odluila o vladaru. Tako je poela III urska dinastija. Zemlja je dosegla najvee materijalno blagostanje. Upravu su organizovali i severnjaci Akaani i junjaci Sumeri, s jednakim pravom, to je davalo stabilnost vladavini. Pronalazak pisma smatra se jednim od najvanijih odlika drevnih civilizacija. Sumeri se oznaavaju prvim narodom koji je razvio pravi sistem pisanja. Bilo je to klinasto pismo. Usavravano je poev od pritiskanja igle u glinu. Prihvatili su ga narodi na mesopotamskom prostoru. Uspon sumerske civilizacije trajao je tri milenijuma, poev od 3000. godine pre Hr. Reke su pruale najbolje mogunosti za ivot. Obrada zemlje bila je glavno zanimanje. Poplave reka prinudile su stanovnitvo da ivi koncentrisano u velikim savezima i organizovano uklanja posledice i usavrava odbranu od prirodnih nedaa. Naroito se zajedniki radilo na kopanju kanala i isuivanju mulja. Religija je bila osnova i za duhovnu i svetovnu vladavinu. Vladar je upravljao kao boji izaslanik. Raspolagao je imovinom i prinosio i rtve bogu. Svetenici, posrednici izmeu bogova i ljudi, obavljali su i poslove uitelja, lekara, sudija...; verovalo se u vie bogova, htonina boanstva, ali i u demone i duhove. Bogovi kraljevstava i gradova -drava inili su veliko vee svih bogova civilizacije. Vrhovni bog je Anu, gospodar neba, izvor zakona i poretka. Enlil je bog olujnog vetra, koji je izvravao naloge vrhovnog boga, branei red i poredak od haosa. Grmljavina je bila njegov simbol. Slino grkom Zevsu, rimskom Jupiteru, slovenskom Perunu, pravoslavnom Svetom Iliji. Trea velika sila je Zemlja, Majka Zemlja, izvor ivota. Predanje govori kako je Anar, kada je bio vrhovni bog, zamolio sina Anua da uniti boginju Tiamat zato to se suprotstavljala ostalima. Marduk je prihvatio da je uniti pod uslovom da postane vrhovni bog. To ce i dogodilo. Tako je Marduk postao kralj svih bogova. Sumeri su verovali u zagrobni ivot, pa su kraj njih umrlih na grobljima stavljali hranu i pie. Od vremena III urske dinastije mrtvi su sahranjivani u kuama, porodinim grobnicama. Verovalo se da je pokojnik i dalje obitavao u krugu svoje porodice. Takav obiaj bio je i kod Slovena. Srbi su imali isti obiaj, pa su zato za njih ognjite i kuni prag imali viestruko znaenje. O Sumeru je ostavio trag Berozus, vavilonski istoriar iz 250. godine p re Hr., o kome je znao kroz veo legende. Dve hiljade godina kasnije, Hinks je, 1850. godine, ponovo otkrio hipotetiki narod, nazvavi ga Sumerom. Pesnici i ueni ljudi su ostavili pisane tragove. Teme legendi su bile o stvaranju sveta, raju i potopu, koje su interpretirale i potonje civilizacije. Zapisi na glinenim ploicama iz 3000. godine pre Hr. prikazuju stupanje na presto i krunisanje vladara. Protumaeno je da je pisanje istorije, pristrasno i hvalisavo, vrlo stara pojava. Izvori su u formi pesama. Jedna od najstarijih pesama, iz 4.800. godine pre Hr., sumerskog pesnika Dingiradama, govori o obeaenoj boginji Lagaa. Ur-Engur, slavni kralj Haldejskog Ura objavio je jedan od najobimnijih zakonika u istoriji, na kome se temeljila miroljubiva vladavina na velikom prostranstvu zapadne Azije. Poruka je jednostavna: Po zakonima pravednosti amaa zauvek sam utemeljio pravdu. Ur, grad na Eufratu, bogatio se trgovinom, a Ur-Engur ga je ulepavao hramovima, kao i druge osvojene gradove. Njegov sin Dungi nastavio je oevo delo. Vladao je mudro 58 godina, a ljudi su ga slavili kao boga koji im je povratio drevni raj. Elamiti i Amoriti osvojili su raskoni Ur i vladali dva veka. Veliki Hamurabi, kralj Vavilona, osvojio Uruk i Isin, posle 23 godine i Elam, zavladao

45

Amorom i Asirijom, stvorio veliko carstvo. Semiti su zavladali zemljom izmeu reka, sve do uspona Persije. Istorija Sumera bila je zavrena. Sumerska civilizacija je postala inspirativno naslee vitalnijih i monijih civilizacija na mesopotamijskom tlu i na irim prostorima. Osnovu sumerske kulture predstavljala je zemlja izmeu korisnih i opasnih reka. Sistem navodnjavanja datira iz 4000. godina pre Hrista. Najvie su gajeni ito i povre. Retko je korien metal. Zanatstvo je bilo razvijeno. Kontrolore tkanja postavljao je kralj. Kue su podizane od trske. Krave, ovce, koze i svinje tumarale su po kuama. Roba je prevoena vodenim putevima. Poslovni peati ukazuju na trgovinu trampom s Egiptom i Indijom. Zlato i srebro su bili u upotrebi. Nalaeni su u grobnicama u obliku nakita i raznovrsnih predmeta. Izmeu bogatih i siromanih bio je srednji sloj poslovnih ljudi, svetenika, lekara... Ropstvo je bilo rasprostranjeno, svojinska prava regulisana. Medicina je bila razvijena, s lekovima posebno za svaku bolest. Ratovi su najvie voeni iz osvajakih pobuda, zbog trgovakih puteva i robe. Zakljuak o sumerskoj kulturi temelji se na kontrastima izmeu jednostavne grnarije i veto izraenih nakita; sirovih poetaka i neverovatnog majstorstva. Istraivai procenjuju da se u sumerskoj civilizaciji javljaju: prvi gradovi, drave, kraljevstva, carstva; prvo navodnjavanje, prvi poslovni ugovori i krediti; prva upotreba zlata i srebra kao standardnih vrednosti; prvo pismo, prvi zakonik, prvi zaeci knjievn osti i istoriografije, mitologije, biblioteka, kola; upotreba kozmetike, nakita; izrada skulptura i bareljefa, palata i hramova, prvi ukrasni metal, stub, svod, kupola..., ali i grehovi civilizacije: ropstvo, prostitucija, despotizam, crkveni dogmatizam, ratovi imperijalistikog tipa... Kritiko gledite upuuje na tekoe razluivanja prvih pojavnih oblika i meanja kultura na mesopotamskom tlu, oznaavanom i kao trougao kultura Sumera, Vavilonije i Asirije.

2.3.2. Vavilon - od Hamurabija do Nabukodonosora Vavilon je bio proizvod ujedinjavanja Sumeraca i Akaana. Posle pobede Akada u ratu, podignut je Vavilon. Postao je prestonica donje Mesopotamije. Hamurabi (2131-2081) je bio prva linost tog poduhvata. Bio je osvaja, zakonodavac i moan vladar 43 godine. Hamurabijev zakonik, kao i Mojsijev, smatrao se darom s neba. Na pronaenom primerku kod Suze 1902. godine, ugraviranom na valjku od diorita, vidi se kralj kako prima zakone od amaa, Sunca-boga. Hamurabi, plemeniti vladar, objanjavao je zato donosi zakonik: da pravda prevlada u zemlji, da unitim zlo, da spreim jake da ugnjetavaju slabe..., da prosvetlim zemlju i unapredim blagostanje naroda. Teokratski tip vladavine - predstavljan da je po volji bogova (vlast od boga), pokazao se uspenim. Hamurabi je obezbedio potovanje i primenu zakonika. Prokopan je veliki kanal izmeu Nila i Persijskog zaliva. Bila je to uspena zatita od poplava Tigra i obezbeenje navodnjavanja u vreme velikih sua. etve su bile veliko bogatstvo za zadovoljne ljude i, preko poreza, izvor sredstava za upravu i gradnju hramova, palata i tvrava. U Vavilonu je izgradio veliko svetilite za Marduka, vrhovnog boga i njegovu enu, kao i ogroman ambar za bogove i svetenike. Most preko Eufrata je omoguio irenje Vavilona na njegovim obema obalama. Brodovi s posadom i do stotinu ljudi plovili su rekom, odlazei i vraajui se u jedan od najbogatijih gradova drevnih civilizacija. Bogatstvo je najavljivalo kraj cvetnog doba Vavilona. Lagodan ivot ljudi zaklanjao je

46

opasnost koja je pretila od Kasita, napada gladnih usta i snanih ruku. Vavilonija je pljakana, osvajana, hiljadu godina trpela u haosu i borbama. Nabopolasar je uz pomo Medesa oslobodio Vaviloniju, osnovao dinastiju i pred smrt zavetao drugo vavilonsko kraljevstvo svome sinu Nabukodonosoru II. Novi vladar je postao jedan od najveih vojskovoa, dravnika i neimara svoga doba. Trgovina je proirena od Persijskog zaliva do Sredozemlja. Vavilon je pretvoren u planinu graevina. Postao je jedna od najmonij ih prestonica antikog sveta. Graevine su bile od opeke na kojima je pisalo: Ja sam Nabukodonosor, kralj Vavilona. Najvii je bio ogromni zigurat, sedmospratna Vavilonska kula (Boja vrata); na vrhu je bio sto od zlata i ukraena postelja na kojoj je svake noi spavala neka ena prieljkujui ulni uitak boga. Juno od Kule bio je hram boga Marduka, zatitnika Vavilona. Hramove je povezivao Sveti put. Na jednom njegovom kraju, bila je Kapija boginje Itar, dvostruki portal s velianstvenim ukrasima. Severno od Kule, na breuljku Kasr, bila je najvea palata. U blizini su bili uveni Visei vrtovi, uvrteni u sedam uda sveta. Nabukodonosor ih je podigao za jednu od svojih ena, erku Sijaksars, kralja Medesa, da bi ublaila enju za zelenilom brda svog zaviaja. Delovi carstva su predstavljali divljinu Kraljevi su stvarali matovite zabave. Prireivane su borbe s lavovima, koji su pozirali umetnicima, ali su beali od grupa ljudi. Civilizacija je naruavala ivot u prirodi. Zemlju su obraivali robovi i vlasnici parcela. Na peatu iz 1400. godine pre Hr. je plug, s cevicom za sejanje semena. Koriena je i nafta, vrsta vode koja gori, koju je proverio Aleksandar polivanjem i spaljivanjem deaka kao baklje! Poznavali su i vetinu livenja metala. Postojali su tkaki razboj i grnarski i kolski toak. Tkanina je bila vaan trgovaki artikal. Zanatlije su bile organizovane u esnafe (nazivani plemenima). Za prevoz su koriena kola, koja su vukli magarci. Konj se spominje kao magarac sa Istoka oko 2000. godine pre Hr. Trgovina je bila tako razvijena da se civilizacija oznaavala trgovakom. Vavilon je bio prestino trite polovine sveta. Poslovanje je bilo napredno, s raznovrsnom dokumentacijom na koju ukazuju pronaeni primerci, naroito ugovora i peata. Pobonost, trgovina i blud su bili glavna obeleja ivota u Vaviloniji. Oevi su prodavali erke za novac. Prostitucija je proglaavana svetom. Bila je uobiajena pojava u zapadnoj Aziji. Konstantin ju je ukinuo 325. godine posle Hr. Herodot je zapisao kako je svaka ena u Vavilonu bila obavezna, jedanput u svom ivotu, da sedi u Venerinom hramu i da ima odnos sa strancem. Bogovi su inili nevidljivu policiju. Mitovi su, preko Jevreja, postali svojina savremenog sveta. Ep o Gilgameu je fascinantan izdanak mesopotamske knjievnosti. Obuhvata, poput Ilijade, sled pria, od kojih najranija dopire do Sumera 3000. godine pre Hr. Gilgame je bio legendarni vladar Uruka (ili Ereka), moan potomak amaa, koji je preiveo Potop. Vavilonci su bili uspeniji u nauci nego u umetnosti. Trgovina je diktirala razvoj matematike, sjedinjavajui se s religijom da bi zaela astronomiju. Nabukodonosor je posle 43 godine uspene vladavine, podizanja 54 hrama bogovima, postao duevni bolesnik. Uobrazio je da je ivotinja, iao je etvoronoke i jeo travu. Posle 30 godina od njegove smrti, carstvo se raspadalo. Persijski osvaja Kir doekan je dobrodolicom. Dva veka je vladao i Vavilonom, kao delom jedne od najveih imperija. Aleksandar je u svom osvajakom pohodu uao u Vavilon, koji nije pruao otpor, i napio se

47

u velianstvenoj palati drugog kraljevstva da nije znao za sebe. Vavilonija je predavala darove kulture civilizaciji u usponu, koji su tako stigli do nas. Posle Vavilonskog, bilo je u usponu Asirsko carstvo. Mesopotamski prostor se smatra sreditem sumerske, akadske, vavilonske i asirske civilizacije. Posle nastanka i uspona, karakteristino je bilo za njih propadanje.

2.3.3. Stari Egipat

Stari Egipat, veliina, bogatstvo, sjaj, slava..., dar Nila. Kolevka civilizacije. Veliko otkrie tajne, izazov saznanja. Na prostoru na kome su bili u razliitim vremenima Herodot, Aleksandar, Cezar, Napoleon... otkrivena je staroegipatska civilizacija. Napoleonovi istraivai su odgonetnuli ono to je zaborav potisnuo u p esak vremena. Egiptologija je rezultirala velikim otkriem. ampolion je, posle dvadesetogodinjeg rada, deifrovao staroegipatske hijeroglife. Palelolitski i neolitski tragovi ne kazuju ko su bili Stari Egipani i odakle su doli, pre nego su zaeli civilizaciju u dolini Nila. Navode se razliite mogunosti. Spominju se semitski narodi ili hibridizacija naroda, tvorca jedne od najveih drevnih civilizacija. Vladari, dinastije. Istoriju starog Egipta moemo da prosuujemo po uincima dinastija. Bilo ih je tridesetak, domaih i stranih. Vlast je uspostavljena 4000. godine pre Hr. Stanovnitvo je bilo podeljeno na nomese, kako su ih imenovali Grci, po rei nomos, to znai zakon). Pripadnici nomesa bili su iste loze, imali isti totem, istog vladara, oboavali iste bogove, obavljali iste obrede... Trokovi ratovanja i trgovine podstakli su stvaranje dve kraljevine, na jugu i na severu doline Nila. Menes je osnovao prvu dinastiju, ujedinjenjem dve zemlje. Smatra se da je nauio ljude da koriste stolove i leajeve i da je uveo rasko i rasipnitvo. Imhoted, umetnik i naunik, lekar, arhitekta, bio je savetnik kralja Zosera (oko 3150. godine pre Hr.). Zbog uinaka u medicini, slavljen je kao bog znanja, tvorac nauke i umetnosti. Osnovao je kolu arhitekture i projektovao najstarije zdanje, piramidu kod Sahare, kao i pogrebni hram faraona Zosera. Poslednja vladavina tree dinastije bila je obeleena rudarskim radovima, dominacijom egipatskih trgovaca na Mediteranu, deljenjem pravde i brutalnoj energiji Kafua (Keopsa, po Herodotu), neimaru prve piramide kod Gize. Kafu je prinudio po stotinu hiljada ljudi na teak desetogodinji rad (svaka grupa po tri meseca). Piramide su bile grobnice, potekle od primitivnih humki. Verovalo se da u svakom ivom oveku prebiva dvojnik Ka, koji ne mora da umre sa zadnjim izdisajem, te da telo preivi ukoliko se sauva od gladi, nasilja, truljenja... Piramide su simbolizovale postojanost, snagu, besmrtnost. Mumificiranje (balsamovanje) postalo je vetina. Herodot ju je detaljno opisao. Arapska poslovica kae kako se svet plai vremena, a vreme piramida. Piramida je prvi simbol staroegipatske civilizacije. U Kufoovoj piramidi je 2,5 miliona kamenih blokova, od kojih su pojedini teki i 150 tona. Stotinak stepenika je prolaz za telo kraljevo i kraljiino u sredite piramide. Sarkofazi faraona su od mermera. Umetnici su ovekoveili pomonike za usluivanje potreba pokojnikove due (faraona) na onom svetu. Nita nije spreavalo kradljivce, ni kletve bogova, da ne odnesu to im se dopadalo u s vetu piramida. Nigde i nikada nije vie bilo kraljeva, nego u dolini Nila. Istorija ih odrava po dinastijama, lozama, porodicama; izdvaja ih po raritetima... Pepi II je vladao 94. godine. Niko due od njega u istoriji.

48

Centralizovana i decentralizovana vlast smenjivala se na tronu. Kao da je dolazilo do zamora slobode i reda, pa je nastupao period haosa. Amenenhet I je uguio zaveru onih koje je uzdigao, a svome sinu je ostavio pouku o kraljevanju, jednostavno biti vrst prema potinjenima. Uprava ga je nadivela i pola milenijuma je proveravana i unapreivana. Bogatstvo se ponovo uveavalo. Bio je izgraen veliki kanal od Nila do Crvenog mora. Odbijeni su Nubijci. Podigao je hramove u Heliopolisu, Abidosu, Karnaku... Senusret III je krenuo u osvajanje Palestine, odbacio Nubijce, podigao Stelu, na kojoj je pisalo: Ne iz bilo kakve elje da je oboavate, ve da se za nju borite. Srednje kraljevstvo je potresano bunama, koje su vodile podelama. Hiksi, nomadi iz Azije, osvojili su razjedinjeni Egipat. Kako? Kako to ine varvari? Palili su gradove, razarali hramove, poharali blago i umetnika dela...; vladali su dva veka dolinom Nila. Osloboenjem od Hiksa, stvorena je XVIII dinastija. Obnovom iz pepela Egipat je dosegao do jo veeg bogatstva i slave. Tutmost je zauzeo Siriju da bi predupredio opasnost od njenog osvajanja. Uzdigao je erku, Hatepsut na tron da vlada s njim. Hatepsut je preotela vlast od naslednika, proglaena je za mukarca i boga. Kao i svaki vladar, postala je sin boga Amona. Prikazivana je kao brkati ratnik, bez enskih grudi, sin Sunca i gospodar dveju zemalja. Vladala je mudro u miru. Izgradila je za sebe raskoan hram i grobnicu u dolini kraljevskih grobnica. Tutmost III je, posle Sirije, tokom estomesenog pobednikog pohoda zavladao zapadnom Azijom. Povratak u Tebu bio je trijumfalan, kao i na kraju svakog od petnaest pohoda. Bio je osvaja i organizator zaposednutih teritorija. Ratni plen je predstavljao veliko bogatstvo i temelj umetnosti. Trgovina ih je samo uveavala. Hramovi, posebno etalite i Sveani hol u Karnaku, blistali su pod teretom darova u slavu boga i kralja. Kralj je u miru velian kao bog znanja. Velikani na tronu su se smenjivali s manjim i veim uspesima. Amenhotep III oznaava se vladarom koji je dosegao vrhunac slave i sjaja. Teba je bila velianstvenija no ijedna druga prestonica antikog sveta. Nije bilo raskonijeg uzora za potonji uzlet Rima. Ehnaton je oznaen jeretikim kraljem. Po stupanju na presto, ukinuo je Amonove konkubine koje su zabavljale svetenike. Ustao je, ne samo protiv svetog razvrata, nego i protiv vradbina, korupcije, politizovanja religije, prinoenja rtava bogovima, rasipnitva... Objavio je da postoji samo jedan bog - Aton. Svoje ime Amenhotep, promenio je u Ehnaton, to je znailo: Aton je zadovoljan. Posvetio je pesme Atonu, kao zaetniku ivota. Bio je to poetski monoteizam. Boanstvo je video u suncu, kao i Akbar 30 vekova kasnije u Indiji. Napustio je Tebu, sagradivi novu prestonicu - Ahnaton (grad Atonovog horizonta). Aton nije mogao biti predmet umetnikih inspiracija jer, po Ehnatonu, istinski bog nema oblik. Ehnaton je imao vitalistiku koncepciju boanstva; naturalistikim monoteizmom je uzdigao razum umesto mate. Svetenstvo je bilo posebno pogoeno oduzimanjem poseda. U narodu su Ehnatonove mere protumaene kao bogohulnike, pogotovo nepoto-vanje predaka. Pripremana je zavera protiv jeretikog kralja. Unutranja slabost izazvala je udar spolja. Hetiti i drugi susedi, uvidevi pesnika, filozofa, sveca u Ehnato-nu, a ne monog vladara, odbacili su egipatske upravnike po kolonijama, prestali da plaaju danak... Obustavljen je priliv iz rudnika. Velika imperija se svela na malu dravu. Ehnaton nije bio uveren da Egipani treba

49

da ginu za nesigurnu stvar. Pobuna spoljnih i unutranjih snaga oznaila je neuspeh vladara. Ehnaton je umro slomljen porazom, ne napunivi ni tridesetu godinu. Tutankamon je doao na vlast dve godine posle smrti svoga zeta Ehnatona. Bio je miljenik svetenika. Vratio je sve na staro. Poznat je po neverovatnom blagu pronaenom u njegovoj grobnici. Harmhab je obeleio vladavinu velikim osvajanjima i uvrenjem unutranjeg mira. Seti I je iskoristio obnovljeno bogatstvo. Ramzes II je bio jedan od najznamenitijih faraona. Lep i hrabar, s velikim uspesima u ratu i ljubavi. Tokom njegovih pohoda, Jevreji su u velikom broju stigli u Egipat, kao zarobljenici i doseljenici. Veruje se da je Ramzes II faraon Izlaska (Ekzodusa). Zapisi o njegovim pobedama bili su na 50 zidova. Pesnik ga je slavio u naruenom epu, a zauzvrat dobio 700 ena. Ramzes II je imao 150 erki i 50 sinova. Koliko potomaka, od kojih su birani vladari tokom 400 godina! Umro je u devedesetoj godini. Njegova vladavina bila je impresivna, ne samo u staroegipatskoj civilizaciji. Graditeljstvo je bilo u najveem usponu, kao i trgovina. Svetenici su se najvie obogatili tokom Ramzesove vladavine, to se reflektovalo i na rivalstvo crkve i drave u dalekoj prolosti. Darovi svetenicima su bili veliki. Ljudi su gladovali da bi bogovi bili siti. Carstvo se pretvorilo u stagnantnu teokratiju kada je Amonov vrhovni svetenik uzurpirao presto. Pobonost je istopila vitalne izvore Egipta. Spoljni rivali su smanjivali njegovu prednost stratekog poloaja na raskru trgovakih puteva. Naroito u Asiriji, Vavilonu i Persiji. Feniani su stekli prevlast na moru Dorci i Ahajci su zauzeli Krit i Egej i stvorili svoje trgovinsko carstvo. Mo june obale Mediterana ustupala je tron severnoj obali. Psamtik, princ od Saisa, ostvario je preporod, odbio napadae i ponovo ujedinio Egipat. Persija ga je pokorila tokom pohoda Kambiza. Aleksandar je u svom velikom osvajakom poduhvatu pretvorio Egipat u provinciju Makedon, s novom prestonicom Aleksandrijom. Cezar je 48. godine pre Hr. zauzeo Aleksandriju, u kojoj je podario Kleopatri sina. Verovali su da e njihov naslednik postati najvei ujedinitelj imperija antikog doba. Istorija ih je izneverila. Egipat kao rimska provincija nije imao snage za ponovni uzlet. Muslimani su ga osvojili oko 650. godine i podigli Kairo iz ruevina Memfisa kao novu prestonicu. Prve damije su najavile novu kulturu. Privreda. Iza sjaja kraljeva i palata bili su ljudi koji su radili na zemlji, u gradovima, rudnicima... Njihovo izrabljivanje, teina rada, eksploatacija, trpljenje i siromatvo otkrivaju pojedini izvori, s fascinantnim detaljima, naroito kad se radilo o robovima. Vlasnici, slobodni seljaci, zanatlije i trgovci, iveli su bolje. Bile su velike razlike izmeu bogatih i siromanih, poev od faraona do roba. itarice, riba i meso najvie su korieni u ishrani. Preporuka aku ta sme jesti je obuhvatala 33 oblika plodova, 48 naina peenog mesa i 24 vrste pia. Bogati su pili vino, siromani pivo od jema. U svakodnevnim poslovima svinje su uene da ugaze seme, a majmuni da beru plodove s drvea. Kraljevi su koristili robove i osuenike za rad u rudnicima u Arabiji i Nubiji... Ni deca nisu bila poteena tekog rada. Zanati su bili isto to i kaste u Indiji. Bilo je vetih majstora za metale, grnariju, rezbarenje drveta, izradu alata, odee i obue i sredstava za svakodnevni ivot. Platno staro 6000 godina izgleda kao da je svila! Tehniki inventar Starih Egipana nadmaivan je u evropskoj civilizaciji posle pronalaska parne maine. Impresivan je bio sistem kanala za navodnjavanje.

50

Trgovina se odvijala trampom. Zarada od vikova je omoguila ulaganja koja su podstakla uspon kulture. Najvea dobit je ostvarivana od danka velikog broja teritorija, neke vrste kolonija, i trgovine. Upravljanje je bilo tako organizovano da je moglo uspeno i dugo da traje. Pisari su predstavljali birokratiju, zakon se dosledno primenjivao. La na sudu se kanjavala smru Prestupnici visokog poloaja su se sami ubijali, poput samuraja u Japanu. Pronaena parnica oko naslea smatra se jednim od najstarijih pravnih dokumenata na svetu. U svakom nomesu su postojali sudovi, od lokalnih, do najviih u Memfisu, Tebi i Heliopolisu Bezbednost i red su zasnivani na autoritetu faraona, kontinuitetu zakona i vlasti. kola i crkva su psiholoki odravali taj poredak. Slino kao i u Kini, na samodisciplini. Faraon je oliavao vrhovni sud. Vladao je iz Velike kue, pod ijim krovom su bila ministarstva i gde je roena carska titula. Kua je nazvana pero, a Jevreji su je odgonetnuli kao Pharaoh. Tajna vladavine i ivota. Savet (Savet staraca - Saru) bio je sastavljen od starih dvorjana. Faraon je, preko svetenika, predstavio svoju vlast boanskom. Iz toga je proistekla mo, uz sve drugo. Kraljevski incest, enidbe najee sa sestrama, ponekad i erkama, prvenstveno je bio motivisan odranjem imovine. ene su posedovale i nasleivale imovinu. Kraljevi su, uz ene, imali i bogate hareme. Amenhotep III je dobio od princa Naharine njegovu najstariju erku i 300 devojaka. ene su imale visok pravni status. Hatepsut i Kleopatra su se uzdigle do poloaja kraljica, a vladale su i stradale kao kraljevi. Porodini ivot se odravao na vernosti suprunika, kanjavanjem preljube. Mu je bio pokoran u branoj obavezi prema eni. Zbog slobode ena, grki putnici su nazvali Egipane papuiima. Matrijarhatski obiaji su karakterisali staroegipatsku civilizaciju. O seksualnim temama se govorilo slobodno. Hramovi su ukraavani s anatomskom otvorenou, kao i grobovi pokojnika. Devojice su bile spremne za udaju u desetoj godini; predbrani seksualni ivot bio je slobodan. Ptap-Hotep je savetovao sina da voli svoju enu, jer je ona njiva korisna za svog vlasnika; ukoliko bi joj se suprotstavio, doiveo bi propast. Za formiranje karaktera bio je karakteristian savet detetu za javnu slubu: budi poten. Stari Egipani su bili marljivi i tedljivi, zaneseni veliinom. Platon opisuje Atinjane kao ljubitelje znanja, a Egipane kao ljubitelje bogatstva. Odgonetani su i kao hiperkonzervativci istorije. to se vie menjali, sve vie su bili isti! Egipatski vojnici su bili bez sentimentalnosti prema ivotu. Tokom dugotrajnog mira promenila se njihova neustraivost, tako da su rimski vojnici lako zaposeli Egipat. Egipani su imali smisla za humor, upranjavali su razne igre (dame, kocke, klikera, igre, kugle, lopte..., takmiarske borbene vetine...). Mukarci su na slikama prikazivani crvenom bojom, a ene utom. ene su ile obnaenih grudi, bez stida, koji je dete obiaja, a ne prirode. Mukarci su se brijali, ak i glave, nosili perike, kralj najveu. Kozmetika je bila izuzetno zastupljena. ene su koristile sedam krema i dva rua. Svi su voleli i nosili ukrase i nakit mukarci prsten, a ene lani. Obrazovanje je organizovano i visoko vrednovano. Poziv uenicima na pounom papirusu je glasio: Predaj svoje srce znanju i voli ga kao majku. Znanje je smatrano najveom dragocenou. Obrazloenje je bilo jednostavno i razumljivo: Nema profesije nad kojom neko ne upravlja; jedino uen ovek sam upravlja sobom. Na dravnom nivou bile su kole javnih administracija. Vii razredi su koristili papir (od

51

biljke papirus), jedan od glavnih trgovakih artikala. Mastilo je pravljeno meanjem vode, biljne smole i ai, a pero od trske. Najstarije pismo je bilo piktografsko (predmet predstavljen crteom). Stvorena je azbuka od 24 suglasnika. Hijeroglifi su stari koliko i dinastije. Iskvarenu verziju hijeroglifa Grci su nazvali hijeratsko pismo. Nauka i filozofija. Stari Egipani su kombinovali piktograme, ideograme i silabike znake sa svojim slovima do kraja svoje civilizacije. Prvi naunici su bili svetenici. Legenda govori da je nauke izumeo Tot, egipatski bog mudrosti, 18.000 godina pre Hr. Pisana istorija belei razvijenu matematiku preciznost merenja zemljita, naroito posle poplava Nila, i primenu znanja, posebno u podizanju piramida. Josef je smatrao da je Avram doneo aritmetiku iz Mesopotamije (Haldeje) u dolinu Nila. Predvianja porasta Nila zasnivana su na proraunima. Kalendar je izumljen beleenjem kretanja planeta iz veka u vek i deljenjem godine na tri sezone po etiri meseca: I) porast, izlivanje i povlaenje Nila; II) obrada zemlje; III)etva. Staroegipatski kalendar je odstupao za est sati godinje u odnosu na kasniji precizniji. Klepsidra - vodeni sat pripisivan je bogu Totu, kao da je bio njegovo delo. Najstariji sat takve vrste datira iz vremena Tutmosa III. Medicina je predstavljala sjajno poglavlje staroegipatske nauke. Verovalo se da je srce sedite uma i pokreta organima. Bile su popularne amajlije, vradbine i magije najvie kao preventiva od bolesti. Autoritet su uivali lekari opte prakse, posebno hirurzi, ginekolozi, stomatolozi i specijalisti za stomane, one i druge bolesti. Odvani lekari su utemeljili etiki kodeks, koji je prenet u uvenu Hipokratovu zakletvu. Od papirusa posveenih medicini, najstariji je iz 1600. godine pre Hr., nazvan po Edvinu Smitu, koji ga je pronaao. Lekova je bilo za 700 bolesti, poev od ujeda zmije do groznice. Neki od lekova i metoda nisu izgubili primenu ni u savremenosti. Istoriari su starogrke mislioce oznaavali prvim filozofima; Indijci su verovali da su izmislili filozofiju, Kinezi da su je usavrili... Ko spominje Stare Egipane? Jedno od najstarijih filozofskih dela su Poduke Ptah-Hotepa iz 2800 (moda 2300) godine pre Hr. Pre Konfuija, Sokrata, Bude...! Eto, koliko je stara mudrost Egipana. Ptah-Hotep je bio vladar Memfisa i kraljev prvi ministar V dinastije. Po povlaenju iz slube ostavio sinu prirunik mudrosti. Moe biti najraniji filozof u ljudskoj istoriji. Govori tako da ne izaziva dosadu i da reima ne stvara neprijatelje... Saveti se mogu posmatrati i kao rani drutveni idealizam, ono to je kod Jevreja mesijanizam. Mudrac Ipuver je imao ideju o filozofu-kralju kao pastiru svih ljudi. Umetnost. Moda najvei sjaj staroegipatskoj civilizaciji daje umetnost. Najvie arhitektura, vajarstvo, slikarstvo i druge vrste umetnikog stvaralatva. Stari Egipani su bili veliki graditelji. Arhitektonska dostignua kao da su iznikla iz peska milenijumskog vremena, predstavljaju simbol civilizacije, moda okrznut venou. Hramovi, palate, piramide, sfinge, stubovi..., u koliko varijacija su inspirisali, preko stare Grke i Rima, Evropu i svet... Sfinga, spoj lavovskog i ljudskog, autentino u faraonu, moda najpre Kefrena... Meu remek-delima dioritski kip Kefrena, kip faraona Zosera..., Tutankamonova grobnica, glava Amenemheta III..., reljef, bareljef, rezbarije... su monumentalni izvori umetnikog

52

prikazivanja istorije trijumfa, karaktera i slave staroegipatske civilizacije. Umetnost koja se rukovodila konvencijama religije ugasila se kad i verovanje. Najvei deo staroegipatske knjievnosti napisan je hijeratskim pismom. Pronaeni odlomci govore o velikodostojniku iz IV dinastije pod naslovom Pisar kue knjiga. Tekstovi iz piramida spadaju u najstariju literaturu. Papirusi, upakovani u svicima i naslagani na policama, otkrivaju staroegipatske biblioteke. Pria o Simbadu moreplovcu, staroegipatskom Robinzonu Krusou, ima poruku o srei pripovedanja o doivljajima kad proe nevolja. Prie i pripovetke otkrivaju spektar motiva, od kojih neke moemo prepoznati u verzijama o Pepeljugi. Poetske forme se prepoznaju i u psalmima hebrejskih pesnika. Tragovi ukazuju kako je knjievnost postajala svetovna i profana, razgranavajui vrste, forme i stilove. Meu izvorima pronaeni su zakonski dokumenti, zvanina pisma, istorijske prie, sveane himne, molitvenici, pesme o ljubavi i ratu, romantine novele, moralni saveti, filozofske rasprave... dela kraljeva, ko ji su vodili zapise, pisali pesme, beleili mudrosti... Istoriografija je, moda, stara koliko i istorija! Najtunija pesma iz 2200. godine pre Hr. naslovom izraava poruku: Iskoristi dan (carpe diem)! Religija. Religija se u starom Egiptu pojavljivala u raznovrsnim formama, od totemizma do teologije, s uticajem na vlast, umetnost i ivot. Tako bogat panteon kao staroegipatski imali su Indija i stari Rim. Prouavanjem bogova upoznajemo i ljude tih dalekih svetova. Nebo i Nil su bili glavna staroegipatska boanstva. Nebo je zamiljano kao svod u kome se nalazila Velika krava, boginja Hator. Zemlja je leala pod njenim nogama, a stomak joj bio prekriven lepotom 10.000 zvezda. Mesec je potovan kao bog, moda najstariji. Matovita mitologija je imala veliki broj verzija. Sunce je bilo najvei bog, vrhovno boanstvo Ra (ili Re), svetli otac koji je oplodio majku zemlju. Ponekad je to bilo boansko tele, koje se raalo svakog jutra, plovilo na svom nebeskom amcu, da bi se s veeri ugasilo u tami kao u grobu. Sun ce je, ili Ra, bilo tvorac. Stari Egipani su oboavali izvor i nain ivota. Mnoge biljke i ivotinje su smatrane svetim. Palma, smokva, luk, krastavac, groe..., umarak koji je pruao hlad usred vreline, izvor u oazi..., bili su veoma potovana boanstva na obalama Nila. Od ivotinja, najvie su oboavani: bik, krava, guska, koza, ovan, koko, maka, pas, krokodil, jastreb, lasta, zmija, akal... Neke od njih su se slobodno kretale po hramovima, kao sveta krava u Indiji. Bogovi, koji su postali ljudi, prikazivani su simbolom ivotinjskog dvojnika: Amon kao bik ili ovan, Horus kao jastreb ili soko, Sebek kao krokodil, Hator kao krava, Tot kao pavijan. Ponekad su ene nuene nekima od ovih ivotinja kao seksualni partneri u ast bogova koje su simbolizovale. Jarac i bik su smatrani inkarnacijom boga Ozirisa, simbola seksualne moi i blagodatnog Nila. Figura Ozirisa je prikazivana i sa trostrukim falusom. Simbolika ukazuje na rasprostranjeno oboavanje seksa u starom Egiptu. Bogovi koji su postali ljudi, u sutini, ljudi koji su simbolizovali bogove, bili su po herojskom modelu moni mukarci i ene, koji su voleli, mrzeli, jeli, pili, starili i umirali. Mit o Izidi govori kako je potovana kao Majka boja. Izida je svojom ljubavlju vratila ivot Ozirisu, bogu Nila, tvoritelju civilizacije. Besmrtnost je bila sutinska odlika staroegipatske religije. Na nju su mogli da raunaju samo oni bez greha, bez poinjenog zla. Svi koji bi proli ispit kod Ozirisa. Svetenici su upuivali ljude da snabdeju grobnice svaim to je potrebno za produetak ivota na onom svetu. Poduavali su ih kako i ta da izjave Ozirisu, koristei se Knjigom mrtvih, za koju su napi-sali molitve, vradbine, bajalice... Ispovest bogu, gospodaru Istine i Pravde, u jednom pronaenom izvoru, govori o moralnoj

53

istoti due iskrenog staroegipatskog oveka. Svetenici su odstupali od morala jer su, zbog pohlepe, ubeivali ljude iz koristoljublja u nestvarnu mo vradbina, bajalica, magija...

2.3.4. Hetiti, Anadolija, Fenikija

Hetiti su stvorili dravu sredinom XVI veka pre Hr., koja je posle dve veka dosegla najveu mo. Hetitsko carstvo se raspalo polovinom XIII veka pre Hr. Hetiti su stvorili autohtonu kulturu u Maloj Aziji, na podruju Anadolije, sa centrom u gradu Hatui. Hetiti su verovali u hiljadu bogova, a mali broj je potovan u itavoj dravi. Ostaci carskih letopisa predstavljaju znaajne istorijsko-knjievne izvore. Stanovnici primorskih gradova (stare Sirije) Ugarita, Biblosa, Berita, Sidona, Tira..., nazvani su u XII veku pre Hr. Feniani. Ime su dobili od Grka po crvenoj boji (Feniani - crveni) odee koju su dobijali od jedne vrste morskog pua. Gradovi su postali centri zanatlija, pravih majstora, uspenih trgovaca, vetih moreplovaca. Bili su i rasadnici znanja. Fenikija je imala najrazvijeniju ratnu i trgovaku mornaricu Ratnu flotu je iznajmljivala i drugim dravama. Tir je bio najznaajniji grad. Od XII veka pre Hr. osnivao je kolonije u Sredozemlju Kartagina (novi Grad), osnovana 814. godine pre Hr. bila je najvea kolonija. Postala je vea i od matinog grada Tira. Kolonije su plaale desetinu prihoda svetilitu boga Melkarta u Tiru Feniani su izumeli fonetsko (glasovno) pismo - alfabet oko 1000. godine pre Hrista, pismo je nazvano po prvim slovima A - alef (bik) i B - bet (kua). Prvobitno je imalo 30 slova, a potom 22. Fenianski trgovci su na osnovu klinastog pisma stvorili savreno pismo. Izumeli su raunaljku s kuglicama, za bolje obavljanje poslova.

2.3.4. Jevreji, Izrael i Judeja

Jevreji, kao narod dugog trajanja, odlikuju se posebno po svojoj religiji i kulturi, istoriji, po nekima - i posebnoj civilizaciji. Jevrejska istorija moe se uslovno predstaviti kroz istoni i zapadni period i savremeno doba. Izvori za jevrejsku istoriju u ranom periodu religioznog karaktera dobijaju na snazi arheolokim pronalascima i komparativnim tumaenjima. Ima razlika i sporenja u prikazima drevnog toka jevrejske istorije. Jevreji potiu od dalekih predaka semitskog porekla, s tla drevne sumerske i vavilonske civilizacije. Avram se smatra praocem Jevreja. Njegovo nomadsko pleme bilo iz Ura, u Halideji. ivelo je meu drugim nomadskim plemenima u Mesopotamiji. Kasnije se doselilo u Kanaan (Palestinu). Izmeu Vavilonije i starog Egipta prostirali su se Aram (Sirija) i Kanaan (Palestina). Na tom podruju iveli su Feniani i drugi narodi, kao i brojna nomadska plemena. Meu manjim nomadskim plemenima, pojavili su se i Hebreji (Ivrim), pod vostvom Avrama. Avram se smatra praocem naroda kasnije nazvanog jevrejski narod. Avram je, po nasleu iz sumerske civilizacije, verovao da postoji jedan bog, kad su drugi narodi i plemena imali mnogo bogova. Seoba u Kanaan (Palestinu) u religijskom pogledu znaila je i prenos bezimenog porodinog boga u novu sredinu Po predanju, Bog se javio Avramu i rekao: idi iz svoje zemlje i od roda svoga u zemlju koju u ti pokazati i uiniti tvoj narod velikim meu narodima sveta. Avram je proao Kanaan, dok nije pronaao Egipat. Iz Egipta je bio prinuen da ode kako bi sauvao enu Saru, koja je zapala za oko faraonu Stigao je ponovo do Hebrona u Kanaanu

54

Isak, naslednik Avrama, imao je dva sina: Esava i Jakova. Biblija opisuje Jakova kao poslednjeg od tri jevrejska patrijarha. Ja-kov je ponovo naao utoite u bogatom Egiptu Faraon je iz straha da Jevreji ne zavladaju u Egiptu, utapao svu muku decu. Spaseno je dete iz reke, koje je odrastalo pod zatitom kraljevske porodice, kasnije nazvano Mojsije. Mojsije je pobegao do Sinajske gore, gde su pastiri napasali stada. Bog se javio Mojsiju: Ja sam Bog Avramov, Isakov i Jakovljev..., i rekao mu da izuje obuu pred bunom jer je na svetoj zemlji. Jevreji su izali iz Egipta radosni jer su ponovo postali slobodni ljudi. Mojsije ih je odveo do Sinajske gore. Bio je to izlazak (egzodus) posle 500 godina. Mojsije je verovao u jednog boga, poistoveenog s Jahveom, to znai Moj Gospod. Bog se oglasio: 10 zapovesti je Mojsije ispisao na kamenim ploicama. Izvorni tekst je prilagoavan kasnije u vie verzija, do najnovijih hrianskih. 1. Ja sam Gospod Bog tvoj koji sam te izveo iz zemlje misirske. 2. Nemoj imati drugih bogova osim mene, ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike i nemoj im se klanjati. 3. Ne pominji uzalud ime gospoda boga svojega. 4. Svetkuj dan odmora (subotu). est dana radi, a sedmi je dan odmora za tebe i za tvoju decu, za tvoje sluge i za tvoju stoku. 5. Potuj oca svoga i majku svoju, da ti se produe dani na zemlji. 6. Ne ubij. 7. Ne ini preljube. 8. Ne kradi. 9. Ne svedoi lano. 10. Ne poeli kue blinjega svojega, niti ita to pripada blinjemu tvojemu Smatralo se da su Boje zapovesti prvi zakon vere i morala, bez koga zajednica ljudi ne moe da ivi. Iako nije navedena, zaturena usled ponavljanja raznih zakona, zapovest koja se pojavljuje u Levitskoj knjizi imala je posebnu snagu: Ljubi blinjega svoga kao sebe samoga. Zakon se doivljavao kao uzviena poruka; presecao mane svoga vremena, a uzdizao vrline. Krio se vie nego to se ispunjavao, tako da je delovao i kao utopija; bio je vie od kodeksa i moralnih ideala; poput prenosive otadbine, kako ree Hajne, odravao je ljude u duhovnom jedinstvu usred rasejanja i gubitka tla tokom milenijuma po svetu. Izvor vlasti je bila boja volja, a pobuda rata religija. Odstupanje od volje boga, vodilo je propasti. U pravoslavnoj verziji izmene u formulaciji su za pojedine zapovesti: 1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene. 2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im sluiti. 3. Seaj se dana odmora da ga svetkuje; est dana radi i svri sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. 4. Ne poeli nita to je tue. Ljudi su bili navikli u Egiptu da se klanjaju bogovima u razliitim oblicima i nisu mogli da zamisle da to isto ine nevidljivom bogu. Produili su stari obiaj da obigravaju oko boga u obliku teleta(zlatno tele). Mojsije se posvetio prosvetljenju naroda i potovanju 10 bojih zapovesti. Lutanje dvanaest plemena po pustinji i borba s drugim plemenima na podruju izmeu Egipta i Palestine (Kanaana) trajali su 40 godina. Nisu svi uspeli da se nasele u obeanoj zemlji. Mojsije je pred smrt postavio Junu za vou i pozvao ljude da ive u skladu sa zakonima slobode i pravde, kako propisuju 10 bojih zapovesti.

55

Izrael. Jevrejska plemena su pod vostvom Joua naselila zemlju kanaansku (palestinsku), na podruju izmeu Sredozemlja i reke Jordan. Tako je nastao Izrael (Erec Jisrael). Svako pleme imalo je svog vou. Zajednika vojska je bila pod vostvom herojskog sudije (gibora). Proroica Debora je govorila u ime Boje, kao majka Izraela. Pozvala je mono pleme Efrajim da pomognu svojoj brai na severu u odbrani od napada ratnika Sisara. Pobedu je slavila pesmom zahvalnosti bogu Izraela. Borbe sa spoljnim napadaima smenjivale su se s predasima mira. Gideon, jedan od novih voa, i pored uspeha u odbrani, nije hteo da bude vladar. Predlagaima je rekao: Bog je va kralj. Samson je bio jedan od jevrejskih junaka, udesne moi. Dalila, njegova ena, trebalo je da otkrije tajnu Samsonove snage svojim Filistejcima. Samson se molio Bogu da dobije snagu i umre zajedno s Filistejcima u borbi. To mu je i uslieno u dramatinom prizoru. Prvi kralj Izraela, s prestonicom u Gilbou, postao je Saul 1030. godine pre Hr. U toku Saulove vladavine pojavio se mladi David, koji nije bio samo svira, nego i hrabar borac. Pobedio je div-junaka Golijata. Od tada je poznata izreka o Davidu i Golijatu. David je postao novi kralj Izraela. Osnovao je na breuljcima Jude prestonicu Jerusalim, preotevi ih od plemena Jevusa. Zauzeo je i tvravu na planini Cion, pa je grad nazvan Davidov grad. Tako je postao sveti grad, jedan od najpoznatijih kroz milenijume. Razdori u porodici Davidovoj zavrili su pogibijom njegovog sina Absaloma u borbi s ocem za vlast. David je tron predao najmilijem sinu Solomonu. Solomon je bio jedan od najmudrijih ljudi svoga vremena i uspean vladar. Po savet kod njega su dolazili ljudi iz dalekih oblasti. Umesto rata, zavladao je mir. Pripovedalo se kako je svako sedeo u svom vinogradu, pod svojom smokvom. Poljoprivreda, zanatstvo i trgovina posebno su razvijani. Solomon je za jednu od svojih ena uzeo erku egipatskog k ralja da bi se obezbedio od spoljne opasnosti. Podigao je velianstven hram u Jerusalimu. Hiram, kralj Feniana, njegov prijatelj, poslao mu je najvetije graditelje. Hodoasnici su dolazili u hram sa svih strana, naroito za praznike Pesaha, avuota i Sukota. Stranci su svraali da se dive hramu. Jeru -salim je bio lep grad, s palatama i privlanim kuama. Narod je platio i propatio velianstvenu gradnju. Deoba, Izrael i Judeja. Jerovoam, iz plemena Efrajim, spremao je po-bunu ohrabren prorokovim predskazanjem. Posle izgnanstva i smrti Solomonove, Jerovoam se vratio u zemlju. Kraljevina se podelila na dva dela: Kraljevina Izrael, deset plemena i kralj Jerovoam, i Juda ili Judeja, dva plemena, verna sinu Solomonovom - Rehovoamu, 930. godine pre Hr. Prestonica Kraljevine Izrael ili kraljevine 10 plemena postao je ehem. Izgraena su dva hrama da ne bi narod iao u Jerusalim. Zlatni kip teleta - lik boji sluio je da se vernici klanjaju. Po tome je Izrael postao slian susedima. Kraljevina Izrael je opstala blizu 200 godina, sve do razaranja oko 720. godine pre Hr. Kraljevinom Judeje su za to dvestagodinje vreme vladali kraljevi iz Davidove loze. Umesto rata s Egiptom, plaan je danak. Posle Egipta, Judeja je pretpoinjena prvo Asiriji, potom Vaviloniji, dok nisu mone imperije zavladale i ovim, svetim prostorom. Religija (savez sa Bogom) bila je osnova drevnog jevrejskog poretka, zajednice porodica, a etika izvor snage. Biblija - istorija, religija, poezija, etika, filozofija..., umetnost... Biblija, u razliitim sadrajima, najprevoenija i najitanija knjiga, ima odlike starog zapisa, izvora, forme i znaenje istoriografije, etike, prava, poezije, proze, filozofije... u prepletu s legendama i predanjima drevnog sjaja... Spisi nisu samo znaajan izvor, nego izraavaju koncept i filozofiju istorije, uvek iznova inspirativan pogled na svet.

56

Knjievnost Starog zaveta Jevreja predstavljena je u Poslovicama, Knjizi o Jovu, Propovedniku, Crkvenici i Knjizi mudrosti. U Knjizi mudrosti postavlja se pitanje zato pravednik trpi, iako nije nainio moralni prestup, s navoenjem primera Jevreja i osvajakih imperija. Prie o Saulu, Davidu i Solomonu, ali i o Rut, Isaku i Rebeki, Jakovu i Raheli, Samsonu i Dalili..., spadaju u najlepe iz antikog vremena s bliskoistonog tla. Psalmi (pohvalne pesme) doseu vrh lirske literature. Pesma nad pesmama je prva stranica svetske poezije. Pesme su glas mladosti, a Poslovice glas mudrosti. Bolje u ljubavi i zelje za hranu, nego vo ugojen u mrnji, misao je oveka koji je, prema zapisu, imao 700 ena! Spoznaja je izvor ivota, bila je poruka mudrosti, a istraivanje je ovekova posveenost da je ostvari. Jevreji su se suprotstavljali rimskim osvajaima tokom ratova od 66. do 135. godine. Zeloti su predstavljeni u mitu kao branioci velike hrabrosti. Ne samo da su se borili protiv napadaa, nego i protiv svojih koji nisu bili za pruanje otpora. Prvi su proslavili ast, a drugi odrali rod. U vreme opsade Jerusalima, Ben Zakaj, rabin i mudrac, iskrao se iz grada u mrtvakom kovegu. Komandant napadaa je Vespazijanu prorekao da e postati imperator. Ostvarenjem proroanstva bio mu je omoguen, po ranijem dogovoru, miran izlazak iz Jeusalima i otvaranje kole u Jabneu. Uenje i ideje su drali Jevreje u rasejanju. Gubitak rata i teritorije je nadoknaen. Svest o sebi, vrednostima, identitetu, tradicija, solidarnost, vera, znanje, pero i novac... odravali su ih vekovima, dok nisu postali najmoniji narod po glavi stanovnika.

2.3.6. Persija
Meani i Persijanci su bili srodna plemena indoevropskog porekla. iveli su na prostoru potonjeg Irana. Meani, iako nisu bili na visokom stepenu kulture, bez poznavanja pisma, stvorili su dravu koja je pobedom nad Asirijom postala mona. Persijanci su priznavali prevlast Meana. Kir je bio osniva Persijskog carstva. Meani su prihvatili Kira za vladara, posle njegove bune i pobede protiv despota Ekbatane. Persija je postala gospodar Medije. Kir je bio od onih vladara ijem krunisanju se raduju svi ljudi. Legenda i istorija su isprepletane oko Kirove moi. Bio je lep, postao je uzor persijske lepote. Uspostavio je dinastiju Ahemenida, velikih kraljeva, koja je vladala tokom slavnog perioda persijske istorije. Organizovao je nepobedivu vojsku, osvojio veliko prostranstvo, stvorio monu imperiju koja se odlikovala uspenom vladavinom, utemeljena na plemenitosti. Slobodu religije je potovao, polazei od shvatanja da je religija jaa od drave. Okonao je na vrhuncu slave, moda od prekomerne ambicije poput Napoleona, u borbi s Masagetima, malo poznatim plemenom na obalama Kaspijskog mora. Nasledio ga je sin Kambiz, koji je bio suprotnost ocu, pa je zavrio samoubistvom. U borbi za vlast, na tron je doao car Darije. Posle umirenja pobunjenih satrapija (provincija), orijentisao se ka mudrom upravljanju tada najveom imperijom. Red i blagostanje zavladali su na tradicionalno nemirnom prostoru. Tenja ka njegovom irenju, Darija je vodila ka Indu, Volgi, evropskom Sredozemlju... Persijsko carstvo je obuhvatalo 20 satrapija (satrap - vladar), s oko 40 miliona stanovnika. Obrada zemlje je bila glavno zanimanje. Carski putevi su graeni radi dravnih i vojnih potreba. Najbolji - Carski put od Sarda do Suze, prelazio se za sedam dana. Trgovinom su se bavili stranci, Vavilonci, Feniani i Jevreji. Dari je je pustio u promet darik, zlatni i srebrni novac sa sopstvenim likom.

57

Prokopavanje kanala izmeu Nila i Crvenog mora predstavljalo je veliki graditeljski poduhvat. Carstvo je ivelo u politikom i vojnom duhu, a mo (ne ekonomija) bila je izvor bogatstv a. Zakon je bio volja vladara i snaga vojske. Veliki broj inovnika, koji su faktiki vladali, plaao je narod. Govorilo se da kralj umire, a birokratija je besmrtna. Izvori prihoda bili su brojni; koliko su kasu punile uplate Indije, Asirije, Vavilonije, Egipta..., koliko je Aleksandar zatekao novca posle bekstva Darija III i dvovekovnog persijskog rasipnitva? Kako je obezbeen priliv bogatstva? Svaka oblast je zadrala jezik, zakone, obiaje, religiju, ekonomiju u kojoj se rezonovalo da bi domaa globa bila jo vea! Veliki prorok Zaratustra, kako ga narod nazvao, simbolizuje persijsku religiju. Legende se prepliu s istorijom i nadmauju njene vie nego skromne podatke fantastinim verzijama o Zaratustri. Pre njegove pojave glavni bogovi su bili: Mitra - bog sunca, Anaita - boginja plodnosti i zemlje, i Haoma - bik-bog. Zaratustra je prihvaen kao istorijska linost. Po njegovom uenju, svet je podeljen na svet Dobra, kojim upravlja bog Ormuzd, i svet Zla, kojim vlada Ahriman. Njegovo uenje je zasnovano na etici. Pod njegovim uticajem razvio se budizam. Dobra je priroda koja nee initi bilo ta to nije dobro ni za nju samu. ovekova dunost je da od neprijatelja naini prijatelja, od zlobnika - pravednika i od neznalice uenoga. Zaratustra je imao veliku ljubav prema mudrosti i pravednosti. O njemu postoje razliita tumaenja. Osamio se, nije podlegao iskuenjima demona! Ahura-Mazda dao mu je Avestu, knjigu znanja i mudrosti, da je propoveda ljudima. Kada ga je pogodila munja, uspeo se na nebo! Darije ga je koristio da bi uinio privlanijom svoju vlast. Kakvo je bilo ponaanje Persijanaca? Iznenauje brutalnost, uprkos njihovoj etikoj religioznosti. Istraivai ukazuju na primere Grka da se bore protiv Grka, ali ne i Persijanaca protiv Persijanaca. Opis kanjavanja (nije za navoenje) izdajica ukazuje na nasilje kojim se branila ast. Obrazovanje je obuhvatalo decu imunih, svetenike kao uitelje, po rigoroznim metodama. Uzroci propasti Persijskog carstva bili su prvenstveno unutranji (politiki, vojni, moralni), pa onda i spoljni. Moral Persijanaca je krahirao u bitkama kod Maratona, Salamine i Plateje. Darijeva vojska od milion ljudi pala je u jednodnevnoj borbi protiv 47. 000 Aleksandrovih ratnika! Persijanci su prili mladom, monom i velikodunom osvajau kao svom voi! Zato? Carevi Persije su zamenili Marsa Venerom, za aristokratijuje najvaniji posao postalo jelo, a drava je tonula u agoniju. Kir i Darije su stvorili monu Persiju, Kserks ju je nasledio, a njegovi naslednici su je poloili u grob. Kao da je pad Persije anticipirao pad Rima! Ratovi su iscrpli snagu Persije, gramzivost, blud i nemar nagrizli su njenu strukturu iznutra. Pokazalo se da je imperijama, vekovima stvaranim, svojstveno da se brzo dezintegriu i nestanu pod udarcima spoljnih sila kao da nisu ni postojale na pijedestalu moi.

2.4. DALEKOISTONE CIVILIZACIJE 2.4.1. Indijska civilizacija

58

Civilizacija nastala u dolini Inda u drugoj polovini treeg milenijuma pre Hr. oznaavana je i kao prva civilizacija. Utvreno je da su drevni Indusi, njeni stanovnici, trgovali sa Sumerima, koji se, isto tako, smatraju pripadnicima prve civilizacije. Noviji rezultati istraivanja ukazuju na Indus-Sarasvati civilizaciju, nazvanu po reci Sarasvati. Pretpostavlja se da je paralelno tekla s Indom, iroka i do 10 kilometara. U Rigvedama je oznaena i kao majka svih reka, velika kao okean. Indus-Sarasvati civilizacija je zahvatala vei prostor od bliskoistonog civilizacijskog sredita. Grad Mohendo Daro smatra se njenim centrom. Moe se pratiti po fazama: 1. 7000 do 5000 godina pre Hrista; zemljoradnja je preovladavala, a javili su se i prvi gradovi, poput Mahrgarha; 2. 5000 do 2600 g. pre Hr.; u ovom periodu razvijano je i stoarstvo, grnarstvo, metalurgija i urbanizacija; 3. 2600 do 1900 g. pre Hr.; ovo je bilo vreme procvata u kome je otkri-veno pismo, usavravana urbanizacija, trgovina i metalurka proizvodnja. Pronalasci ukazuju da je bio razvijen sistem kanala. Bilo je mnotvo kupatila i bunara, samo u Mohendo Daru, sa 55.000 stanovnika, 700 bunara. U veim gradovima bilo je metalurkih pei. Cvetali su i zanati. Najvie se proizvodila orua, oruje i nakit. Podizani su silosi za ito. Najbolje su uspevali pirina, povre, pamuk... Postojanje raznovrsnih bubnjeva i ianih instrumenata, kao i pozorinih maski i figurica aha, ukazivali su na razvoj umetnosti i igara. Decimalni sistem je izum ove civilizacije. to se tie ureenja, postoje dva miljenja. Po jednom, postojalo je carstvo, sa centrom u Mohendo Daru. Po drugom, veruje se da je bilo vie regionalnih drava, koje je povezivala jedinstvena kultura. Na pronaenim ostacima, naroito peata i grnarstva, nije bilo tragova koji bi ukazivali da su voeni ratovi, niti da je postojala vojska. Odsustvo oruanih sukoba je jedna od tipinih karakteristika ove civilizacije, za razliku od drugih. Kraj treeg perioda Indus-Sarasvati civilizacije usledio je nakon prirodnih katastrofa, verovatno zemljotresa, tokom kojih su promenjeni reni tokovi. Voda reke Sarasvati se prelila u pritoke Inda i Ganga. Pretpostavlja se da je istovremeno dolo do otopljavanja klime. Stanovnitvo se zbog toga selilo na podruja s povoljnijim ivotnim uslovima. Tokom velike seobe naroda, u prvoj polovini drugog milenijuma pre Hr. Arijci (mogue mongolskog i skitskog porekla) su prodrli u Pendab (petoreje), probivi bedeme oko gradova. Kao varvari i nomadi, naruavali su staroindijsku harapsku civilizaciju. Dolaskom Arijaca nije dolo do gaenja ni do prekida stare dravidske kulture, nego se razvijala u novim uslovima. Indijska civilizacija se stoga smatra, poput kineske, autohtonom, te da je imala neprekinuti tok od prvih zaetaka do danas. Vede su svete knjige (znanje, knjige znanja), na ranom sanskritu, predstavljaju osnovu nekoliko sistema misli i religija. Indra se pojavljuje kao razoritelj tvrava. Rigveda (Rigvedske himne) je ep o nestajanju jedne od velikih kultura. Svetenici arijskih plemena pevali rigvede (himne) prilikom prinoenja rtvi zajednikim bogovima: Indri - bogu-ocu ljudskog roda; Agniju - bogu rtvene vatre (oganj - po etimologiji, slinost sa slovenskim narodima); Varunu - uvaru svetskog poretka i pravde (grki: Uran). Po preovladavajuem miljenju naunika hinduska civilizacija je stvorena stapanjem starosedelake - harapske i invazione - arijske kulture. Iskopavanja ruevina gradova Harape i Mohendo-Dara rezultirala su ostacima civilizacije u dolini Inda, koji ukazuju: da su bogovi bili u ljudskom obliku; da su oboavane ivotinje; da je dominirao kult falusa, kao simbol reproduktivne moi prirode; da je religija bila tipina za zemljoradniku zajednicu. Religija je u Indiji bila tako mona kao u malo kojoj drugoj zemlji. Zato to je religija bila glavna, a ne politika, vernicima nije bilo vano da li ih potinjava tua ili domaa vlast. Dua je

59

bila bitna, a ne telo; verovalo se: ne ovaj prolazni ivot, nego onaj koji dolazi! Prvi koji je ujedinio Indiju u njenoj dugoj istoriji bio je svetac, ne dravnik! Procenjuje se da je religijski sistem stvaran izmeu VIII i VI veka pre Hr. sintezom bramanizma, arijskih veda i htonizma starosedelaca. Bramanizam, tada ustanovljen, postaje osnova za kasnija verovanja. Upaniade, kao sintetiko versko uenje, smatra se izvorom budizma, ainizma i hinduizma. Opstale su Indiji slino kao i Novi zavet u hrianstvu. Dva velikana duha i staroindijske misli, Buda i Mahavira, stvorili su dve monoteistike religije: budizam i ainizam. Drava na indijskom tlu je stvarana u periodu od X do VIII veka pre Hr. Bramani, najvia kasta u Indiji, utemeljili su bramanizam. Brahman je sveopte naelo Duh. Atman je individualno naelo - Dua. Odnose se na Boga i Jedinku i Kolektivno i Individuapno. Bramanizam. Brahman je izvorno bio povezan sa rtvenim obredom. Posle je postao filozofski pojam, oznaka za apsolutno bie. Atman - pojedinana dua je u materijalnom obliku, identifikuje pojedinanu egzistenciju, i to u vremenu, pa je i prolazna. Smisao ivota je oslobaanje od telesnog i spajanje sa brahmanom. Ideje i principi bramanizma su: dharma, karaman, samstara, joga u moka. Dharma je moralno naelo. Postoje dva moralna naela: opte i pojedinano. Opte pojedinac moe postii oslobaanjem moke. U budizmu je nirvana savreni oblik oslobaanja moke. U bramanizmu je put osloboenja samsara. Brzina oslobaanja zavisi od konkretnih ovekovih dela (karman). Budizam. Budizam je nastao kao reakcija na obrede rtvovanja u bramanizmu, na kastinski sistem i vrhovni autoritet Veda. Osniva budizma je Sidharta Gautama (556-486. pre Hr.), poznat kao Buda. U mladosti je Buda bio pod uticajem bramanizma. Uoio je vedske i htonske elemente to ga je karakterisalo kao politeistiku i pagansku realistiku religiju. Budizam je zasnovao kao religiju otkrovenja, istu duhovnu, univerzalnu religiju. Veliko preobraanje, prema legendi, doiveo je pod nekim velikim stablom. Buda je roen kao princ u bogatoj porodici plemena akja. Roditeljsku kuu je napustio u 29. godini i posvetio se asketskom ivotu. Prema Budi, apsolutno blaenstvo, nirvanu, mogu da doive svi ljudi, bez obzira na raznovrsne razlike. Budino uenje je zastupalo koncept neopiranja zlu. Tokom britanske kolonizacije, narod je podnosio tekoe verujui da ne treba nasilno da se suprotstavlja osvajau. U XX veku Indijci, predvoeni Mahatma Gandijem, oslobodi li su se britanskih kolonizatora. Sutinu budizma izraavaju etiri plemenite istine: 1) univerzalna patnja (dakha), koja postoji u ivotu: 2) uzrok patnje je elja (udnja) koja tei ulnom zadovoljstvu u ovom svetu; 3) potrebno je osloboditi se elja; 4) osloboditi se Osmokrakim putem (Osam plemenitih staza). To su: autentino razumevanje budizma, ispravan pogled, govor, delovanje, napor, seanje, korienje pravih sredstava za ivot i istinska meditacija. Vrhovni cilj u budizmu je dosezanje najvieg blaenstva: nirvane. Sanskritska upotreba nirvane je znaila gaenje (poput plamena, kao svetiljka ili vatra) mrnje, pohlepe, zablude, era... Nirvana je od Budinih sledbenika dobijala razliita znaenja. U najranijim Budinim objanjenjima oznaavala je bezbolni mir koji nagrauje moralno ponitenje bia, da se nikada ne bude ponovo roen. Program budista je formulisan u 5 taaka: 1) ne ubij; 2) ne kradi; 3) ne vri preljubu; 4) ne lai; 5) ne pij alkohol.

60

Budizam se proirio na veliki deo indijskog prostora za vreme kralja Aoka u III veku pre Hr. Od II veka opada broj budista, a y XIII veku budizam zamire na svom rodnom potkontinentu, ali su njegovi koreni dublji izvan granica Indije. Budizam je potisnut prodorom muslimana u XIII veku, kada je na prostoru oko Nepala (Pakistan), preobraeno 100 miliona Indijaca u islam. Budizam se razvijao u vie varijacija: na jugu Indije kao hinajana (uski put ili mala kola), na severu kao mahajana (iroki put ili velika kola) i posebnim pravcem kao tantrizam. Posle smrti Bude, nastalo je 18 doktrina (sekti). Nakon pola milenijuma, budizam je gotovo nestao iz Indije. Kritiari uoavaju greku Bude, isto kao i kod Lutera, to je religijski ritual zamenjivao propovedima i moralom. Predistorija budizma govori o uspenoj vladavini Arijaca u Indiji. Napredna privreda, posebno razvijena trgovina, podignuti gradovi, veliki kao Pataliputra i Vaiali, gomilano bogatstvo - stvorili su dokolicu, omoguili uspon nauke i kulture. Kako se tumai da religija ne cveta u blagostanju, to se pretpostavlja da je filozofija imala primat u periodu civilizacijskog uspona. Epikurejstvo i materijalizam u Indiji pripisuju se bogataima tokom sedmog i estog veka pre Hrista. Filozofija je smatrana delom misleih ljudi, meu kojima su u zvezdanom periodu genija bili velikani: Mahavira i Buda u Indiji, Lao -Ce i Konfuije u Kini, Deremaja i Isaija Drugi u Judeji, presokratovski filozofi u Staroj Grkoj, Zaratustra u Persiji... Legenda o Budi je mnoge ljude uinila njegovim sledbenicima. Veruje se da su poeci Budinog posveivanja bile misli o tome da je smrt poreklo religija i da ne bi bilo ni bogova da nije nje! Budino poduavanje je teklo kroz razgovor i kroz predavanja, izvan spisa, kao kod Sokrata. Najstariji dokument Budinog uenja su pitake (koare zakona). Iz rasprava, koje su uobliili Budini sledbenici, naziremo njegov portret: oveka jake volje, velikog autoriteta i primetnog ponosa, blage naravi, tihog govora i beskrajne dobrodunosti. Budina metodologija je bila osobena. Ponekad ga je sledilo 12.000 ljudi! Smisao ivljenja je video u propovedanim moralnim pravilima. Dobro da prevlada zlo u oveku, ljubav mrnju... Budizam se oznaava kao put duhovne spoznaje. Sve je u ivotu prolazno i privremeno, propovedao je Buda. Svest o nestalnosti, i u radosti, prouzrokuje patnju. Istina, kao zakon budizma, poznata je kao dharma (spasenje). Buda je stvorio sandhe, zajednicu monaha i monahinja, koji su propovedali i irili njegovo uenje. Tako je Bu dina duhovna misija institucionalizovana. Smisao budizma je blagostanje ljudi. Fleksibilan je u odnosu na druge religije i filozofije i otvoren za sve ljude - kao nebo! Verovanje, kao i u indijskoj religijskoj tradiciji, da se dua posle smrti ponovo raa u novom telu, znai da je ciklus ivota i smrti beskonaan. Toak ivota obuhvata sva iva bia. Budin koncept religije bio je etiki. Imao je viziju osnivanja svetske religije. Svetost je nalazio u dobrobitnosti ivljenja; teologiju bez boanstva, psihologiju bez due; odbacivao je animizam, slagao se s milju Heraklita i Bergsona o svetu, s Hjumom o umu. To je bila filozofska strana Budinog uenja. Kritiari su uoili kontradikciju u njegovom uenju izmeu racionalistike psihologije i reinkarnacije. Lamaizam je skup vernika ute kape, predvoenih Dalaj Lamom, svetovnim i duhovnim vladarem Tibeta. Sutina lamaizma je reinkarnacija due (metempsihozis). Smru Dalaj Lame, odmah se reinkarnira - ulazi u duu deteta. Tokom nekoliko godina posmatraju se sva muka deca roena s kakvom prirodnom manom (raseena usna, velike ui, pege po koi...). Njihova imena se stavljaju u zlatnu iniju i, uz verski ritual, izvlai se jedno ime deteta. To dete se prepoznaje kao reinkarnacija preminulog Dalaj Lame, odvaja od porodice, iskljuuje od kontakta s enama, podrazumevajui i majku, i strogo verski obrazuje.

61

Trinaesti Dalaj Lama je umro 1933. godine, a etrnaesti je otkriven 1939. godine. Aktuelni Dalaj Lama ve dugo ivi u izgnanstvu. ainizam. T)ainizam je ustanovio Mahavira, Budin savremenik. Za razliku od budizma koji je propovedao sintezu asketizma i blaenstva - ainizam odbacuje blaenstvo i propoveda spasenje samo ukoliko se postigne osloboenje od materijalnog sveta. Tako se postie identifikacija s ainom. U poetku je ainizam privlaio vernike, ali je kasnije opadala njegova popularnost. Mahatma Gandi je bio pristalica ainizma. Hinduizam je zamenio budizam. Predstavljao je meavinu vera i ceremonija. Sledbenici hinduizma su priznavali kastinski sistem i vostvo Bramana, potovali su kravu kao poseban primer boanskog, prihvatili su zakon karme i seobu dua, kao i bogove iz Veda. Novi Brama je bio gospodar bogova. Bilo je 30 miliona bogova. Tri su glavna procesa bila za hinduse: Stvaranje - stvoritelj je bio bog Brama; Ouvanje ogledalo se u moi boga Vine, za koje je bila potrebna ljubav, a najveu inkarnaciju oliavao je - Krina; Unitenje - bilo je u moi boga ive. Karma je predstavljala najvii i najstraniji zakon; dela uzronosti u duhovnom ivotu. Karma je razumevana i kao sudbina, jer je svako postojanje nosilo zlo ili dobro iz ranijeg ivota. Morbidni cinizam Bramana manifestovao se u potovanju krave kao svete ivotinje, ili nepovreivanju insekata, a, na drugoj strani, spaljivanje udovica pored mrtvih mueva! Religije su imale uspeh, posebno kad su se javljale, u poetku, zato to su nadilazile hijerarhijske kastinske razlike meu ljudima u Indiji. Bramanizam, odnosno hinduizam ili neobramanizam, prihvaen je kao spasenje koje se postie potovanjem bogova, molitvama i prinoenjem rtve. Budizam je primljen kao spasenje putem meditacije, pobonim razmiljanjem i oienjem svoje ulne egzistencije. ainizam je protumaen kao spasenje radikalnom individualnom askezom. Kaste u Indiji oznaavaju hijerarhijsku podelu ljudi, koja odreuje njihov poloaj i nain ivota. Navodi se pet kasti: 1. bramani (svetenici, filozofi-upravljai); 2. katrije (plemii, uvari, ratnici); 3. vaiije (trgovci, zanatlije); 4. udre (ratari, radni deo stanovnitva), i 5. parije (najnii sloj stanovnitva - nedodirljivi). Pojedini teoretiari smatraju da su ovo u osnovi klase, a neki navode da ima mnogo vie kasti, da ih je bilo ak i do 4000! Kaste su bile zatvorene grupe, iji pripadnik se postaje roenjem. Pripadnici kaste meusobno se pomau, upranjavaju svoje obiaje i odvojeni su od druge kaste. Pripadnici niih kasti nisu smeli, na primer, ni u grad da izau danju - da ne bi njihova senka oneastila pripadnike viih kasti. udre je mogao da ubije ko je hteo! Za bramane nisu postojale telesne kazne, bez obzira na vrstu prestupa. Otro raslojavanje obeleilo je IX vek pre Hr., kad su se Arijevci premetali prema Gangu i Bengalu, sreditima domorodaca. Arijevci su nastojali da ouvaju rasnu istotu, koju je predstavljala kastinska hijerarhija. Arijevski svetenici - bramani smatrani su najistijim slojem. ta je obeleilo period u Indiji od Aleksandra do Aurangzeba?

62

Aleksandar Veliki je, 327. pre Hrista, iz Persije prodro sa svojom vojskom u Indiju. Savladavi Porovu odbranu, postavio ga je za kralja cele Indije, uz obavezu isplate danka. Posle tri godine, istopila se Aleksandrova vojna sila. Na scenu je stupio andragupta, s makijavelistikim savetodavcem Kautiljaomom, slabiji ratnik od Aleks andra, ali bolji vladar. Stvorio je jednu od najveih drava u to vreme na svetu i osnovao dinastiju Maurija. Bila je civilizacijski ravna starogrkim polisima. Taksila, nedaleko od dananjeg Ravalpindija, predstavljena je kao veliki i bogat grad, s najboljim zakonima, vojskom i univerzitetom, na kome se izuavale nauke i umetnost kod uglednih profesora toga doba. Pataliputra je bila prestonica, u kojoj je dominirala kraljeva palata, poput najboljih tadanjih rezidencija Suza i Ekbatana. Njeni stubovi bili su optoeni zlatom. Rasko je bila prva odlika tadanje indijske kulture, koja nije zaostajala ni za onom u vreme mogulskih vladara osamnaest vekova kasnije. andragupta se drao isplaniranog radnog dana, osmiljenog u esnaest devedesetominutnih delova. Savetnik Kautilja je diktirao upravljanje dravom, drei se u sutini principa cilj opravdava sredstvo. Osim Princa, spisa iz diplomatije i ratovanja, pripisuje mu se i autorstvo jedne od najstarijih knjiga iz sanskritske knjievnosti Arthaastra. Tajna najmonije indijske imperije, koju nije dosegao ni Akbar, najvei od Mogula, bila je u kraljevom Savetu, koji je bio izuzetan po mudrosti i karakteru. Vladajua struktura je strogo hijerarhizovana i upravljala je svim dravnim i javnim poslovima: prihodima, granicama, pasoima, vezama, troarinama, rudnicima, poljoprivredom, skladitima, prodavnicama, porezom, mornaricom, umama, kovanicom novca, primenom zakona, saobraajem, izgradnjom puteva, javnim kockanjem, drogom i opojnim piima, prostitucijom... Uprava je bila organizovana na ogromnom prostoru po principima drutvenih nauka. Vinsena Smita je zaprepastilo savreno ureenje u Indiji 300 godina pre Hrista! Naslednik na tronu, Bindasura hteo je da kupi grkog filozofa, ali nije uspeo da pronae nijednog ko je bio na prodaju. elja mu se ispunila kada je dobio sina filozofa, Aoka Vardhana. Aoka je menjao tradicionalnu vladavinu svog dede andragupte, dobro, ali okrutno, tolerancijom i dobrodunou. Promenio je uslove u zatvoru, koji se u poetku oznaavao kao Aokin pakao. Pridruio se Redu budista i pristupio Osmokrakom plemenitom putu. Edikte vladanja je poeo da objavljuje u jedanaestoj godini, iji je sadraj klesa n na kamenu i stubovima. Pronaeni su njihovi ostaci u svim delovima Indije. Bio je to poziv na versku toleranciju u budistikom duhu i pridravanje morala. Aoka je postao voa budizma, preterujui u bogatim darivanjima bolnicama i podiui 84.000 samostana za sebe. Budistike misionare je uputio na sve strane, u Kinu, Japan, Stari Egipat, sve do Stare Grke. Teio je da unapredi upravu. U poznim godinama, svrgao ga je s trona njegov unuk. irenje budizma posle njegove smrti, bilo je i njegova zasluga. Politiko iskustvo predstavljalo je veliku opomenu da se drave ne grade na idealima, nego na ljudskoj prirodi. Koliko je to pomoglo dinastiji i carstvu Gupta? Prodorom Sirijaca, Skita i Grka u Pendab, u prvom i drugom veku pre Hrista, nastupilo je tristogodinje razdoblje grko-baktrijske kulture pod vlau Kuana. Kanika je budistiku filozofiju irio kao veru. U vreme njegove vladavine stvorene su osnove Mahajane (Velikog toka) budizma. Posle Kuana, zavladala je dinastija Gupta, kada je u petom veku dola do izraaja mo uma i oruja i nastupilo zlatno doba. Kineski budista Fa-Hien s divljenjem je opisao prosperitet, bogatstvo, vrline, slobodu, gradove, carske palate, bolnice, dobrotvorne ustanove, manastire, univerzitete... Bramani su oiveli filozofsku i knjievnu tradiciju, kada su i napisani veliki epovi Mahabharata i Ramajana. Hejvel smatra da je to bila epoha najveeg uspona indijske kulture. Kralj Hara je predstavljao redak primer uspenog vladanja. Bio je vladar neodoljivog

63

arma i vaspitanja, pisao je poeziju i drame, koje i danas nalaze svoje poklonike. Dan je za njega bio isuvie kratak, pa bi zaboravio i da spava u svojoj zanesenosti dobrim delima. Proglaavao je svakih pet godina Dan dobroinstva, na koji je pozivao sve kojima je bila potrebna pomo. Vikovi iz dravnih riznica deljeni su tokom tri meseca kao milostinja, osim hrane, i biseri, odea, cvee, mirisi, zlato...Na kraju je Hara skidao sa sebe skupocenu odeu i nakit i darivao okupljenima. Posle slavne Harove vladavine, usledio je hiljadugodinji haos nakon upada varvara u Indiju. Epski Radputan je predstavljao mali bljesak. Feudalna civilizacija je poivala na upravi poput ratnikih rada. Radputi (sinovi kraljeva) su bili vie za umetnost ivljenja nego za umetniki ivot. Njihova zemlja, Radastan je znaila dom kraljevske vlasti. Pred najezdom muslimanskih hordi, svaki pojedinac je ispoljavao neustraivost, a ene heroizam. Rat su doivljavali kao najveu umetnost. Taj duh ih je dugo odravao pred naletima muslimana, dok nisu bile osvojene njihove male drave. Muhamedansko osvajanje Indije jedna je od najkrvavijih stranica svetske istorije. Todov zapis o padu itora, jedne od prestonica Radputa, moe se doiveti i kao znamenita legenda. Muslimanski napada, Alu-d-Din je traio princezu Pudmini da bi potedeo itor. Kada je to odbijeno, predloio je da je vidi, a kada je i to odbijeno, zadovoljio se da je vidi u ogledalu. Ni to nije bilo doputeno. Borba je poela, a ene itora su se pridruile braniocima. Grad je pao, iza njegovih kapija svi branioci su bili izginuli, a supruge su se samospaljivale u zastraujuem obredu dohur. Ima li slinog mesta na nekoj od mapa svetskih civilizacija? Nadiranje muslimana je svelo starosedelaku kulturu na juni deo indijskog poluostrva. Nije izostalo knjievno ni arhitektonsko stvaralatvo, ni luksuzne palate i moni vlastodrci. Krina Raja, vladar Vidajanagara, tako su se zvali kraljevstvo i prestonica, poveo je bitku kod Talikota sa 703.000 peadinaca, 32.000 konja, 551 slonom, uz stotinak hiljada trgovaca, prostitutki i drugih pratilaca logora. Opisan je kao veliki vladar, velikoduan gospodar i pravian ovek... Pobedom nad Ramom Radom kod Talikota, muslimanski napadai su osvojili starosedelaki jug i zasuli ga pepelom. Svaki od njih je postao bogat, prisvajajui deo plena u zlatu, novcu, oruju, konjima, robovima... Sultani Delhia su svojom vladavinom okrenuli protiv sebe i sopstvene muslimanske pristalice. Pokazalo se tanim, kao i uvek, da svaka vlast kvari, a najvie najvia. Za jedan vek stigle su posledice: promene vlasti. Babur je bio osniva dinastije Mogula. Smatran je fascinantnim kao Aleksandar Veliki. Posle zauzimanja Delhija, vladao je etiri godine u mir u Imao je dara za poeziju, a ostavio je i znamenite memoare. Nasledio ga je sin Hamujan, slab i kolebljiv, zavisan od opijuma. Doiveo je poraze i od avganistanskog poglavice er aha. Ostae upamen po svome sinu, koga je pobono nazvao Muhamed, a Indija ga je zvala Akbar - Veoma veliki. U njegovim venama je tekla krv Babera, Timura i Dingis Kana. U etrnaestoj godini je stekao titulu kolja (Ghazi ili nevernik). Od tog varvarskog ina, krenuo je stazom samoobrazovanja, mudrosti i ljudskosti. U osamnaestoj godini, preuzeo je od regenta punu nadlenost. Posle pobednikih ratova, zavladao je Hindustanom (Indijom), izuzev Mevara. U miru se posvetio unapreenju uprave. Organizovao je vlast linim imenovanjima po hijerarhijskoj vertikali. Sistem je uspeno funkcionisao na velikom prostoru. Kontrolisao je posebno strogu ekonomiju trokova, poreze, kao i primenu zakona... Kada je umro, njegova imperija je bila meu najveima na svetu i ostavio je vrednost koja je procenjivana na oko milijardu dolara. Prikazivan je kao najbolji konjanik, maevalac, arhitekta... i kao najzgodniji mukarac u kraljevini. Imao je harem, koji je odgovarao srazmerno veliini njegove imperije.

64

Nauio je, u duhu izreke Vudroa Vilsona, da sedi na sopstvenom vulkanu. Bio je velikoduan, troei velike iznose na milostinju, ljubazan prema svima, posebno prema skromnima. Posedovao je 1.000 slonova, 30.000 konja, 14.000 pitomih jelena..., 800 konkubina... Bio je sklon razmiljanju, sa strau o metafizici. Oboavao je knjige; imao ih je u svojo j biblioteci 24.000. Podsticao je umetnost, posebno poeziju i slikarstvo. Organizovao je prevoenje glavnih dela na persijski, koji je bio glavni jezik na dvoru Pokrenuo je kod Agre izgradnju uvenog Utvrenja, sa oko 500 najlepih zgrada unutar njegovih zidina. Osvojio je svet i oseao se nesrenim, jer to nije razumeo! Od svega, najvie je uivao u filozofskim raspravama. Okupljao je mudre i uene ljude sa svih strana sveta. Na dvoru bi ih poastvovao razgovorima o nauci, otkriima, smislu istorije, udima prirode... Za Akbara je nadmonost oveka zasnivana na dragulju razuma. Organizovao je i skupove predstavnika svih religija i ukazivao na znaaj tolerancije svakog kulta i vere. Boga bi trebalo, mislio je i govorio Akbur, oboavati preko intelekta. Ediktom je regulisao zabranu izgradnje damija, proslave Ramadana, hodoae u Meku i druge verske obiaje muslimana. Podigao je hram Ujedinjenih religija, propovedajui da e svi indijski stanovnici biti braa i oboavati istog Boga. Akbar je sanjao o ujedinjenju Indije. Bio je jedan od najmudrijih i najpravednijih vladara u istoriji indijske civilizacije. Umro je na-puten od svih. Sinovi i dvorani su slavili veliko naslee odmah posle Akbarove sahrane. Naslednici su bili preslabi za imperiju kojuje stvorio mo ni Akbar. Denhagir je bio poznat po haremu od 6.000 ena. Njegov sin, ah Dehan mogao je biti upamen po velikodunosti prema prijateljima i siromanima i po strasti prema arhitekturi. Kada mu je supruga Mumtaz Mahal umrla na poroaju s etrnaestim detetom, u 39 godini, ah Denan je u ast seanja na nju i njenu ljubav i plodnost izgradio velelepnu palatu Tad Mahal. To je jedan od najlepih nadgrobnih spomenika na svetu Meu hiljadu palata koje je gradio, najlepe su bile one kod Agre, u planski podizanom novom delu Delhija. Paunov presto je podigao tokom sedmogodinje gradnje od nakita, dragih metala i kamenja. Nadir ah ga je zauzeo i preneo u Persiju 1739. godine. Deo po deo Prestola je posluio za podmirivanje trokova persijske kraljevske porodice. Deha je zapoeo svoju vladavinu ubijanjem brae, a sin Aurangzeb ga je svrgnuo s trona i zatvorio u utvrenju Agra, ne posetivi ga nijednom tokom njegovog devetogodinjeg zatoenitva. Muhamedanstvo je nametao svim stanovnicima, a druge religije zabranio i njihova zdanja unitavao. Na hiljade hramova i umetnikih dela hinduiske religije i hrianstva je nestalo zauvek za vreme Aurangzeba. Milioni ljudi bealo je od njegovih poreznika i mo lilo se za njegovu smrt. Mogulska imperija je tokom njegove vladavine doivela vrhunac i krah sedamdesetak godina posle njegove smrti. Od britanske kolonije do nezavisne Indije (1750-1947) Velika Britanija je vladala Indijom dva veka (1750-1947). Kakav je to susret i sudar civilizacija, srednjovekovno autohtono indijsko naslee i superiorna industrija modernog doba! Kako se odvijalo pozapadnjaenje? Bila je to velika ljudska drama epohalni h promena. Demokratija - umesto nirvane! Samouprava 1905! Uspon moderne nauke i industrije! Tagore velika porodica istorije! Mohandas Karamad Gandi - jedinstvena pojava na sceni moderne svetske istorije. Od naroda je dobio naziv Mahatma - to znai Velika dua. Nenasilje je smatrao vrhovnim principom ivota. Indija je nenasilnim putem postala slobodna i nezavisna drava 1947. godine. Revolucija - bez oruja! Gandijev poduhvat nema ravna u istoriji civilizacije. Od postvedske do nezavisne Indije

65

Veliki deo indijske zemlje na poetku svoje istorije bio je dungla, neprikosnoveni dom lavova, tigrova, slonova, zmija... Osvajanje prirode i oslobaanje od zveri ljude je preokrenulo ka gajenju pirina, prosa, mahunarki, povra i voa. Prirodna ishrana je bila glavna u jelovniku stanovnika indijske zemlje. Rano korienje karija, umbira, klinia, cimeta, kao i drugih zaina, bilo je svojstveno ovom delu planete kao nijednom drugom. Zemlja je pripadala narodu u vedska vremena, a posle su kraljevi po-lagali pravo vlasnitva na nju. Seljacima je deljena za godinju rentu i porez, uz obavezu drave o njenom navodnjavanju. Posle poljoprivrede, bilo je razvijeno i rudarstvo. Moda su indijski rudari prvi na svetu, kopajui pesak, pronali zlato? Postojali su rudnici srebra, bakra, olova, cinka i gvoa. U Delhiju je 380. godine podignut gvozdeni stub koji je sauvao sjaj i nije zarao do naih dana, to je zagonetka i za nauku. Indijska radinost u topljenju ruda i obradi metala zasnivala se na umenosti, bez premca do evropske industrijske revolucije, koja ju je nadvisila po konkurentnosti. Gajenje pamuka se koristilo za izradu odee u oblasti Mohendo -Daro. Arapi su preuzeli tu vetinu iz Indije, od ije rei ljuatan se stiglo do rei koton. Naziv muslin se najpre odnosio na fina pamuna tkanja raena u Mosulu prema indijskim uzorima. Indijsko tkanje i vezenje je usavravano tokom vekova, tako da su i danas na glasu kamirski alovi i indijske prostirke i druga roba na svetskom tritu. Zanatski i trgovaki esnafi i radinosti prednjaili su u svetu, pogotovo u drvodeljstvu, obradi slonovae, obradi metala, pravljenju sapuna, stakla, baruta, cementa... Indija je bila jedna ogromna radionica. Poetak njene trgovine se poklapao s poetkom njene istorije. Ratovi su voeni za trgovake puteve za Indiju. Kada su Arapi u sedmom veku osvojili Persiju i Egipat, trgovina izmeu Azije i Evrope je prela u muslimanske ruke. U vreme Akbara za Carigrad je bilo jeftinije da gradi brodove u Indiji nego u Aleksandriji. Indijski kovani nova je tada bio superiorniji od bilo kog drugog. Kreditni sistem se kasnije razvio, nadometen je kupovinom nakita i dostupnim gomilanjem bogatstva srazmerno velikom broju ljudi. Razlike izmeu bogatih i siromanih nisu bile izraene kao u moderno vreme u Evropi i Americi. Indija je smatrana zemljom neiscrpnog bogatstva. Zbog loih puteva i veza lake je bilo osvojiti Indiju nego njome vladati. Zakoni su poivali na etici. Teilo se da budu nepristrasno strogi i oinski brini. Kodeks Manu, 2685 stihova, postao je zakon zajednice, osim muslimana, kod kojih je zakon proisticao iz volje sultana. Kastinski sistem je utemeljen na moralu. Kamasutra je predstavljala uenje i umnu i fiziku tehniku voenja ljubavi. Brakovi su sklapani meu devojicama i deacima. Gandi se protivio dejim brakovima i uasavao kada bi devojica postala udovica. Prostitucija je bila u okviru hramova. Svaki tamilski hram je imao grupu svetih ena. Devadadis je bila poput geje u Japanu i Hetere u Grkoj. Porodica je bila patrijarhalna, s ocem kao njenim gospodarom i vlasnikom. Lepo ponaanje i istoa su negovani od ranog detinjstva. Po izdravanju bola Hindusi nisu imali premca. Spaljivanje udovica sa svojim mrtvim muevima - sati - predstavljalo je preuzet obiaj od Skita. Umetnost. Meavinom kultura Dravida i arijskih plemena stvarana je osnova na kojoj je nastala osobena kultura. Najvrednija je knjievnost na sanskritskom jeziku, kao i stari spomenici kulture, arhitekture i druge umetnosti. Rigvede, himne bogovima, predstavljaju jedno od najstarijih dela, nastale u drugom milenijumu pre Hr. u severnoj Indiji, kad je robovlasnitvo poelo vladavinu. Najvei broj umetnikih dela nastao je u inspiraciji bramanizma, a znatno manje pod uticajem budizma. To zato to je bramanizam politeistiki mitoloki sistem. Umetnost je bila vezana za hramove, koji su kao kola boanstva, grae-ni od kamena. Svetovna arhitektura i vajarstvo, stvarani od drveta za obine ljude, posebno kao umetniki predmeti kojim su ukraavane graevine, nisu sauvani.

66

Hram i prikazi likova u njemu su za svakodnevni svet predstavljali javnu knjigu, pismo za nepismene, ilustracije mitologije, legendi... Religije, osim islama, negovale su arhitekturu koja je bila povezana sa skulpturom, izrazito verskog karaktera. Slikarstvo je bilo namenjeno narodu, sa svetovnim motivima. Bramani su teili otelotvorenju svojih apstraktnih zamisli o ivotu i kosmosu u umetnosti hrama. Ideja jedinstva makrokosmosa i mikrokosmosa znaila je atman - individuum kao mikrokosmos. Bogati su plaali porudbine da im se likovi nau ovekoveeni na zidovima hramova i palata. Meu traktatima o umetnosti, pisanim u vreme hinduizma, jedna od najvrednijih bila je tibetanska Rasprava o slikarstvu. Indijsko vajarstvo i slikarstvo je uticalo na umetnost Kine i Japana, kao i Indokine. Ep Mahabharata, nastao izmeu VI i III veka pre Hr., sa preko 100.000 stihova, predstavlja jedno od najobimnijih poetskih dela na svetu. Bhagavad -Gita, deo epa, smatra se biblijom hinduizma. Znaajan je i ep Ramajana, koji govori o doivljajima princa Rame. Ovi epovi se porede s Homerovom Ilijadom i Odisejom. Umetnost budizma je, kao i umetnost hrianstva i islama, koristila alegorijski nain predstavljanja boanstava. Buda se prikazivao u poloaju joge i m editacije, ne u ljudskom obliku, nego u vidu lavljeg tela. Osnova budistikog hrama je etvrtasta, a reljef anagogijskog karaktera, simbolikog uspenja od realnog ka irealizaciji, simboliki u smeru od Zemlje ka vrhu - nebu. Tako se ostvaruje najvie blaenstvo - nirvana. U islamu je irealizacija ostvarena u formi arabeske, koja ponitava svaku formu konkretnosti.

2.4.2. Kineska civilizacija

Jedna od dominantnih zemalja Azije je Kina. Najmnogoljudnija na svetu. Opkoljava je najvei okean, uzdie je najvia planina, obeleava je jedna od najduih pustinja, veliina i raznolikost prostranstva...; duga istorija jedne od najranijih civilizacija, sa odlikama kao sveta za sebe. Kinezi su, izmeu drugih imena, zvali svoju zemlju Ispod nebesa (Tien-hua). Plodan jug proseca velika reka Jangce, a sever Huanghe (uta reka). Na -stanak kineske civilizacije je na obalama ovih reka. Njeno napredovanje je zavisilo i od toga kako su ljudi ovladavali poplavama i suama. Pronaeni ostaci pekinkog oveka ukazuju na veliku starost ovekolikog majmuna u Kini. Po pojedinim procenama, Mongolija je bila naseljena 20.000 godina pre Hr. Kameno orue i predmeti lonarstva iz VIII milenijuma inspiriu razliita tumaenja. Dva mlaa kamena sredita pripadaju kulturi Lung ao i kulturi Jang ao. Nauno su potvrena otkria iz sredine drugog milenijuma pre Hr., prouavanjem grobova u Anijangu, iz doba dinastije ang. Tehnika livenja bronze bila je usavrena, bolje no u drugim kulturama. Nauka nema odgovor na pitanje ko su i odakle su doli Kinezi. Indoevropski (konjiki) narodi su upali na kineski prostor oko 1200. godine pre Hr. Njihov udeo je u organizaciji carstva i utemeljenju poretka. Mase su odravale svoju staru htonsku religiju. Iz kompleksnih meavina naroda, proistekli su mongolski i kineski tip i jo koliko drugih tipova i rasa. Dinastika razdoblja. Istorija kineske civilizacije predstavlja se po razdobljima dinastija. Prva se spominje legendarna dinastija Hsia; sledi dinastija ang, koja vlada do 1122. godine pre Hr., kada na tron dolazi dinastija ou.

67

Za vreme dinastije ang utemeljeno je pismo, filozofija, vera i umetnost. Kultura se irila iz Honana na podruju ansi, ensi, Kansu, antung i Hopeh. Ka jugu proces je tekao veoma sporo. Vladavina dinastije ou, od kraja XII veka (1122. godine pre Hr.) do 221. godine pre Hr., bila je obeleena kineskim feudalizmom koji je, po rascepkanosti i borbama feudalaca, bio slian evropskom feudalizmu. Znaajna je bila pojava filozofskih kola i verskih uenja. Dinastija in je obnavljala i razvijala kinesko carstvo birokratsko-centralistikog tipa, koje se odralo do 1912. godine. Vladar iz ove dinastije, in i Huang Ti, otpoeo je gradnju Kineskog zida. Dinastija Han je vladala etiri veka, poev od 206. godine pre Hr. do 220. godine. Bio je to klasian period u kineskoj kulturi. Vlast je proirena i na prostor Mongolije, Koreje i Vijetnama. Seljaki ustanci i socijalni nemiri potresali su poredak. Istoriju vladavine dalje su ispunjavala: tri carstva - Tang, Soung, Zlatne horde; Ming od 1368. do 1644. godine; Mandu od 1644. do 1912. godine, kad Kina postaje republika. Kinesko pismo je autohtono, ima dugu istoriju i razlikuje se od drugih pisama. Ima est razreda u kojima su svrstani znaci kineskog pisma. Najstariji primerci su p ronaeni na oklopima kornjaa u Anijangu. Bili su to predmeti za gatanje za vreme vladavine dinastije ang. Potiu iz XIV veka pre Hr. Poznato je oko 2500 piktograma iz tog vremena. Naela pisma nisu izmenjena ni danas. Svaka re predstavlja posebnu celinu. Moe biti glagol, imenica, pridev, zavisno od poloaja u reenici. Ideografsko pismo, pismo u slikama, stilizovani crtei, proisteklo je iz oblikovanja apstraktnih pojmova na osnovu stvari (predmeta) i njihove neodvojivosti. Filozofija je u staroj kineskoj civilizaciji znaila isto to i religija u drugim civilizacijama. Najznaajnije filozofske kole su taoistika i konfuijanska. Pored njih, poznate su i mocistika (Mo Ce) i pravna (legalistika - ang Jang i Han Fej Ce) filozofska kola. Lao Ce, Konfuije i Mo Ce su u kineskoj filozofiji isto to i Sokrat, Platon i Aristotel u starogrkoj filozofiji. Predmet taoizma su kosmos i priroda, koren stvari, metafiziki i kosmogonijski problemi. Konfuijanizam orijentie taoizam prema oveku, drutvu i istoriji. Moe se protumaiti i kao filozofska kola politike. Taoizam je idealizacija jednostavnosti. Taoisti su osuivali civilizaciju, a veliali prirodu, kao izvor ljudske sree. Filozofija taoizma je predstavljena u delu Tao te king (Knjiga o putu). Tao je kompleksan pojam. Moe se uporediti s grkim pojmovima put, logos i noeme. U Taou je i ono unutranje, noumenon, neizrecivo, Koren, i ono spoljanje, manifestno, vezano za srce, za vid, za fenomen. Moderna forma ideograma Tao znai delati u skladu s umom. Lao Ce (604-517. pre Hr. - s imenom Li-ljiva) napisao je, na molbu svog uenika, knjigu o svom uenju - Knjigu o putu. Bio je savremenik Bude i Zaratustre. Tao je praznina iz koje izvire sve i koja daje smisao svemu Tao je nevidljiv (Ji), neujan (Hsi) i neopipljiv (Vei). Tao je Jedno, mnotvo se raa iz jednog. Ako elimo dosegnuti do Taoa, kao Tajne, moramo se osloboditi strasti, koje nas prevode iz onog venog u ovostrani, prolazan svet, svet razliitog i mnotvenog. Tao je Jedno, Koren, Tajna. Konfuije (551-479. pre Hr.) jedan je od najuticajnijih filozofa u istoriji. Legenda govori o 49 njegovih svojstvenosti. Duhovi su objavili njegovo nelegitimno roenje mladoj majci, ne i sedamdesetogodinjem ocu, i to u peini, dok su zmajevi uvali strau , vile parfemisale vazduh...; imao je lea zmaja, usne vola i usta kao more, ljubazno srce i udesan um... Konfuije se rodio u dravi Lu. Sedamdesetogodinji otac mu je umro kad je imao tri godine. Posle kole, radio je pomaui petnaestogodinjoj majci. Deo kue je pretvorio u kolu i postao privatni uitelj u 22. godini. Poduavao je uenike

68

po programu iju su osnovu inili istorija, grnarstvo i vlast (pravila). Plaali su mu koliko je ko imao. Tri hiljade mladih je pohaalo Konfuijevu kolu, i posle zavretka odlazili u svet. Uio je iskreno radoznale i eljne znanja. Sedamdesetoro je ostalo uz svog uitelja, kao hindu poetnici kod svog gurua. Konfuije je postao u 54. godini ministar pravde i kasnije ministar-predsedik. Kada je Konfuije umro u 72. godini, sahranili su ga studenti. Podigli su kuice kraj groba i iveli tri godine iz potovanja prema svome uitelju. Ce Kung, koji ga je voleo najvie, ostao je est godina. Delo Konfuijevo je pisano njegovom rukom ili su ga priredili njegovi uenici i sledbenici, meu njima i njegov unuk, u IX tomova. Nazivaju se Kanonskim knjigama (Pet inga). Prevodioci oznaavaju komplet kao est klasinih dela (est umetnosti). Konfuije je priredio Zapisnik rituala (Li-i, prevodi se i kao Knjiga obreda); napisao je priloge u komentare za Knjigu promena (I-ing; priredio i ilustrovao Knjigu oda (pesama); uneo izmene u Knjigu o muzici (Jue); napisao je knjigu Anali prolea i jeseni (un iu hronika Konfuijeve drave Lu); priredio je Knjigu istorije (u-ing); etiri knjige (ufilozofa): Predavanja i dijalozi (Lun Ju); Veliko uenje (Ta Hsueh, po nekima je autor Konfuijev unuk Kung i, ili je pisac nepoznat); Doktrina zla (ung Jung - navodi se kao autor Konfuijev unuk); Knjiga Menija - poslednja od ua; etiri poslednje i pet napred navedenih ini devet klasika. Nova izdanja su u XIII klasika. Konfuijanstvo, za razliku od taoizma, ne odbacuje ljudska oseanja, nego ih podreuje etiko-estetskoj svrsi. Poezija i muzika su za Konfuija imale veliku mo, od znaaja i za razvoj drave i drutva. U tome se prepoznaje i socijalna funkcija umetnosti. Upuivao je na jednostavnost kao stil u umetnosti. Konfuije je izlagao viziju drutvenog i kosmikog poretka, vrline vladavine. Moral je video u svemu i svuda. Smatrao je da je ovek merilo za oveka. Politiku nikako nije zamiljao bez etike. Promiljao je i doao do jedinstva dobro-lepoistinito. Mislio je: Kada se car vozi u kolima vrline, a Muzika mu je koija..., to je zdravlje sveta. Velianstvena harmonija. Zakljuio je da umetnost izraava ideal harmonije, zlatnu sredinu, svetski mir. Verovao je da uzvien ovek postaje ljubazan kad sazna ta je kultura, a obian ovek kada naui ta je kultura - postaje disciplinovan. Konfuijeva formula mudrosti, sutina filozofije i vodi ivota u najkraem bi mogli da se izraze u duhu Velikih uenja: preispitivanjem stvari, znanje se upotpunjuje; misli postaju iskrenije; samim tim su i srca popravljena; onda su time ljudi kultivisaniji; kada su ljudi kultivisani, onda su i porodice ureene; kada su porodice ureene, dravom se pravilno vlada i carstvo postaje mirno i sreno. Temelj drutva je kultivisan pojedinac u ureenoj porodici. Samorazvoj pojedinca je u sreditu drutva. Konfuije je govorio da Vieg oveka ini sopstveno kultivisanje sa izuzetnom posveenou. Konfuije je isticao da su za oveka bitne inteligencija, hrabrost i dobra volja, vrhunske vrline koje su odabrali i Sokrat, Hrist i Nie. Konfuijevo pravilo ponaanja je da ne ini drugima ono to ne eli da bude uinjeno tebi i da na uvredu uzvrati pravdom, a na ljubaznost ljubaznou. Sutina karaktera Vieg oveka je simpatija za sve ljude! Koren Menijeve doktrine boanskog prava na revoluciju je u Konfuijevom stavu da, kad je nareenje (zahtev) pogreno, sin treba da se odupre ocu, a ministar Gospodaru! Narod je izvor suvereniteta, vlada koja izgubi njegovo poverenje, pa-da ranije ili kasnije. Kada se ispune Veliki principi, onda se otvara put univerzalnog mira i uspenog ivo ta u dravi(zajednici), koju je Konfuije nazvao Velika slinost. Uspeh Konfuija je bio veliki u dugim periodima posle njegove smrti, a njegovo delo je

69

slavljeno, primenjivano i unapreivano, ali i potiskivano, sve do njegovog proglaenja za svetitelja. Konfuijevo naslee je inspiracija i za vostvo u savremenom svetu. Znanje kineskih filozofa je dragoceni deo kineskog dara svetu Konfuije je prva linost Doba filozofa u kineskoj istoriji civilizacije. Filozofija se smatrala mudrou upravljanja izlaska iz slabosti i haosa i dolaska do reda, snage i uspona u meunarodnim okvirima. Konfuije je slavljen, oponaan, ali i kritikovan i odbacivan. Doiveo je ponovno raanje, prvo, drugo, tree... Dva veka posle Konfuija, nastupilo je vreme kontroverzi i jeresi. Zavladale su pretee socijalizma i anarhizma. Filozofi su otkrili paradokse rezonovanja. U grad Lo-Jang su doli filozofi koji su uivali slobodu misli i govora, slino istovetnom deavanju u Benaresu i Atini. Unakrsni filozofi (sofisti zvani Cung heng sja) uili su ljude ivotu U Lo-Jang stigli su Mencije, naslednik Konfuijevog kaputa, uang Ce, najvei od Laoceovih sledbenika, Sun Ce, apostol originalnog zla i Mo Ti propovednik univerzalne ljubavi. Mo Ti se pojavio posle mudraca Konfuija, propovedajui volite se ljudi! Mencije (Mang Ko) je bio prvi po slavi posle Konfuija. Kineski istoriari su predstavili njegovu majku kao model materinstva. Otvorio je filozofsku kolu i poduavao prineve teoriji vladanja. Mencije se posvetio dobrom ivotu i ustanovljavanju vlasti od strane dobrih ljudi. Za Mencija su problemi proisticali iz loe vlasti, ne iz prirode ljudi. Zbog toga je trebalo da filozofi vladaju, ili da vladari postanu filozofi. Kineski carevi su prihvatili budizam i taoizam da bi postali popularniji ili da bi disciplinovali narod. u Hsi je u dvanaestom veku afirmisao Konfuija i na njegovim aforizmima zasnovao svoj filozofski sistem. Smisao vladavine je pronaen u pravilnom ureenju drave, koja poiva na zdravo razvijenoj porodici, porodica na pojedincu, koji obogauje misli sticanjem znanja! u Hsi je smatrao prirodu Zakonom. Bog je, po Hsiju, bio racionalan proces bez linog identiteta ili forme koja se moe prikazati. Moralnost je bila usklaena sa zakonima prirode, a najvia politika vetina je bila primena moralnosti u sferi upravljanja dravom. Doba pesnika je poelo kineskim Bizmarkom, ujediniteljem Kine, i Hangom. Spojio je delove u celinu velikog Kineskog zida, najvee graevine koju je ovek podigao na planeti zemlji. Uspostavio je vladavinu zakona, povezujui feudalce u centralni sistem vlasti, zasnovanog na seljakoj svojini. Izgradio je velike drumove u svim pravcima od svog glavnog grada u Hin Jangu. Putovao je preruen i nenaoruan, ispravljajui nepravde. Ohrabrio je nauku, suprotstavljao se pisanju. Nije pronaao tajnu besmrtnosti, kojoj se bio posvetio krajem ivota. Nered je nastupio posle ijeve smrti, kao i posle smrti svakog diktatora. Dinastija Han se ustalila posle prelaznog perioda nestabilnosti i vladala etiri ve ka. Vu Di je bio najuspeniji. Tokom poluvekovne vladavine, proirio je vlast Kine na teritoriju Koreje, Mandurije, Anama Indokine i Turkestana. Eksperimentisao je sa socijalizmom, ustanovivi nacionalnu svojinu prirodnih resursa, kontrolu trgovine, transporta, cena, skladitenja vika roba, snabdevanja, javnih radova... Trgovalo se s bogatim Bliskim istokom i ostvaren je veliki napredak. U javnoj slubi su radili samo oni koji bi poloili dravne ispite. Cvetalo je kolstvo, poezija, grnarstvo, nauka, bibliotekarstvo... Visoki porezi, korupcija, poplave i sue... prouzrokovali su krizu. Na tron je stupi Vang Mang. Na poetku vladavine je ukinuo ropstvo i nacionalizovao zemlju, oslonivi se na ekonomskoj politici. Dinastija Han se ugasila serijom slabih careva. Slava T'anga je obeleila najkreativnije stopedesetogodinje doba Kine. Taj Cungu, jedan od najveih kineskih careva, nasledio je oca u dvadeset prvoj godini, osnivaa dinastije Tanga. Posle ubistva dva brata iz rivalskih pobuda i odbacivanja varvara u uspenim ratovima, posvetio se miru. Nadahnue je naao u delima Konfuija, naredivi njihova luksuzna izdanja. Uspeh je usledio tokom velikog izvoza pirina, kukuruza, svile, zaina...Trgovinom sa svetom je ostvareno veliko bogatstvo. Kina nikada ranij e nije bila bogatija i raskonija. Bilo je

70

vie bundi u Kini u osmom veku nego u Njujorku u dvadesetom veku! Koliko novca, uzviknuo je najvei kineski pesnik Li Po! Izvori kau za to vreme da ko god je bio muko, bio je pesnik! Antologija pesnika iz vremena dinastije Tang sainjena je u osamnaestom veku po nareenju mandurijskih careva u 30 tomova, obuhvativi pesme 300 pesnika. Li (ljiva) Po (Bela zvezda - Venera) bio je aneo koji peva. Sa deset godina je proitao Konfuijeva dela i pisao zlatne stihove. U dvanaestoj godini je kao filozof otiao u planine i tamo ostao mnogo godina. Lutao je zemljom i iveo boemski od svojih pesama. Njegov ivot je bio meavina avanture i drame. Ming Huang, car na vrhuncu svoje vladavine, dodelio mu je titulu i odeu do ktora prvog ranga zato to je, za razliku od drugih intelektualaca, uspeo da deifruje objavu rata Koreje Kini. Huang je uputio zastraujui odgovor. Koreja se izvinila i poslala danak, od koga je polovina pripala Liju. Cuj Cung-i predstavio je Lija na ilustrativan nain: Ruksak na leima pun knjiga, hoda hiljadu milja i vie, kao hodoasnik. Ispod rukava bode, a u depu zbirka pesama. Trideset tomova stihova je autentian izvor civilizacije i naslee najveeg pesnika Kine Li Poa. Poezija je samo deo velike kineske knjievnosti, koja prednost preputa samo starogrkoj knjievnosti. Romani, naroito s istorijskom fikcijom, eseji, romanse..., istorija..., upotpunjavaju grandiozni opseg. Sa svakim prevodom bar pola umetnike vrednosti se gubilo. Pozorite je imalo mnogo veu popularnost no reputaciju. Istorija je bila najcenjenija literatura u Kini. Istoriari, i to slubeni, postojali su od vremena ranih dvorova. Stvoren je ogroman opus istoriografske literature. Dinastike istorije, 24 slubene, objavljene su 1747. godine u 219 tomova. Istoriografija je napredovala od prvog znaajnog naslova. Od Knjige istorije (u inga) do remek dela u Istorijskom dokumentu Cuma 'iena iz drugog veka pre Hrista. Cuma je teio istini, ne lepoti stila, jer je smatrao da istorija treba da bude vie nauka, a manje umetnost. Doba umetnika na vlasti je simbolizovao car Hui Cung, koji je bio prvo umetnik, pa onda i vladar! On je slikao, dok su varvari napredovali ka prestonici! Osnovao je umetniku akademiju, koja je izlobama i nagradama, podstakla razvoj umetnosti, po emu je postala poznata dinastija Sung. Nova dinastija Sung se uzdigla iz kratkotrajnog haotinog perioda. Osniva je bio car Tai Cu, a najznaajniji vladar Vang An-i (1021-1086). Vang se posvetio blagostanju naroda, tvrdei da je vlast odgovorna za dobrobit svojih dravljana. Ukinuo je prinudne radove, seljacima je pruao povoljne novane pozajmice, a nezaposlenima delio besplatno seme. Za stare, siromane i nezaposlene obezbedio je penziju; uspostavio je budetski sistem, trgovinu je nacionalizovao; reformisao je obrazovanje, preferisane su injenice, Konfuijeva naela, ne rei, govornitvo... Eksperiment s plemenitim, socijalnim idejama, zamenjen je zbog zloupotreba, korupcije i pobuna, vladavinom konzervativca, roenog brata Szuma Kuanga. Ljudska iskvarenost i nesposobnost onemoguavaju kontrolu vlasti nad industrijom. Zato je bilo primenjeno ekonomsko naelo laissez-faire. Vladavina dinastija je, bez obzira na uspone i padove, unapreivala ivot stanovnika Kine. tamparstvo je revolucionisalo literarnu delatnost Kineza. Otkrie hartije 150 godine je imalo epohalni znaaj. Umesto svile, koja je bila skupa, i bambusa, koji je bio teak, novi materijal za pisanje je prihvaen od Arapa u osmom veku, a od Evropljana u trinaestom veku, postavi ubrzo nezamenljivo sredstvo komuniciranja za ceo svet. Raniji izum hartije i mastila Starih Egipana nije naao delotvornu planetarnu primenu. Filozofija i porcelan su smatrani prvim znacima kineske civilizacije. Izmeu umetnika i zanatlija(radnika) nije pravljena razlika. Za Kineze, do prodora ideja sa Zapada, industrija je kao i umetnost bila izraavanje linosti u stvarima.

71

Lakiranje je razvijano u Kini, a usavravano u Japanu. ad, zvuni kamen, umetniki dragulj, rezan u obliku ribe ili na druge naine i vean o remen, bio je star kao i kineska istorija. Udarcem u ad proizvodio bi se ist muziki zvuk koji je dugo trajao. Predmeti od bronze bili su cenjeni i zastupljeni u dugom periodu kineske civilizacije. Vajarstvo i arhitektura nisu spadale u vanije umetnosti u Kini. Kinesko slikarstvo, kao i slikarstvo Dalekog istoka, razlikovalo se od slikarstva Zapada. Slike su raene najveim delom na svili. Kinesko vostvo u grnarstvu i u izradi porcelana bilo je nesporno, a poticalo je iz 3000. godine pre Hrista. U Evropi izrada porcelana nije poela pre 1470. godine, kada su Venecijanci ovladali ovom vetinom u vreme Krstakih ratova. Marko Polo, zajedno s ocem i ujakom, poavi iz Venecije, 26 godina je putovao do Kine. U Kini su iveli etvrt veka. Opis te avanture je u jednoj od najznamenitijih putopisnih knjiga u svetskoj literaturi. Marko Polo je postao guverner Hgnoua, naprednijeg od bilo kog evropskog grada. Prikaz Pekinga (Kambaluka) bio je fascinantniji. Bio je to uveni kineski grad, naroito po milionima po kojima je dobio nadimak, kao i po bogatstvu. Marko Polo je predstavio Mongole (hrabre), Kublaj Kana i njegove pretke kao osvajae Kine. U potrazi za plodnom zemljom, Mongoli su osvojili gotovo celu Aziju i deo Evrope. Pojedini kritiari sumnjaju da je Marko Polo uopte bio u Kini! Dingis Kan, jedan od najveih osvajaa u svetskoj istoriji, po predanju, roen je s ugrukom krvi na dlanu! Od trinaeste godine je poeo da udruuje mongolska plemena i zavodi strahovladu. Nije imao premca po surovosti i monstruoznosti. Nareivao je da se klinovima zakucavaju zarobljenici za drvene magarce, ili da se iseku na komade, ili da se kuvaju u kazanima, ili da im se ivima dere koa! Pet godina je Car oveanstva pustoio Kinu, 90 gradova je pretvorio u prah i pepeo! Zastraen nepovoljnim rasporedom planeta, poao je u svoje selo i umro na putu! Ogodaj, Mangu i Kublaj Kan nastavili su osvajaki pohod sa zastraujuim nasiljem. Sem pojedinanog heroizma, nije pruen ozbiljniji kolektivni otpor. Sto hiljada Kineza je skoilo u more, samo da ne bi potpalo pod mongolsku vlast. Kineski general Lu Hsiu-Fu, pred poslednjim utoitem, stavio je deaka-cara na lea i s njim zajedno otiao u smrt skoivi u more. Kublaj je dostojanstveno sahranio cara i otpoeo osnivanje dinastije Juan (Izvorne), koja je vladala Kinom jedan vek. Umesto ratne vetine, u Kini je cvetala kultura! Kublaj Kan je potovao civilizacijsku nadmonost Kine. Postupno su prihvatani domai obiaji. Izmenjen je sistem ispita za dravnu slubu, da ne bi bili samo kineski inovnici u administraciji. Rekonstruisan je Veliki kanal, organizovana pota, poboljani veliki putevi, izgraena velika skladita, smanjeni porezi, uveden sistem socijalne zatite, podsticane su prosveta, knjievnost, umetnost...osnovana je carska akademija...U Pekingu je podignuta nova prestonica, udo za posetioce! Kublaj Kan je omoguio povratak grupe izaslanika u svoju zaviajnu Persiju, a s njima je i Marko Polo krenuo put Evrope, s porukom za papu. Kada je Marko polo stigao u Veneciju, Kan i nana su ve bili umrli. Mongoli, osvajai, prihvatili su kulturu osvojenih i preobrazi li se u Kineze. Mongoli su bili bolji ratnici no upravljai. Kinezi su ih civilizovali i smenili na vlasti. Bivi budistiki svetenik je predvodio pobunu, trijumfalno stupio u Peking i proglasio se za prvog cara dinastije Ming (Sjajni). Sjajni su kratko vladali, do prve krize. Mandurci, tunguski narod, preoteli su im tron, osnovali dinastiju 'ing (Neokaljani), postali Kinezi i vladali sve do revolucionarnih vremena. Drugi vladar dinastije, Kang -Hsi unapredio je vladavinu blagostanja, mira i prosveenosti, moda s najveim dosegom u istoriji kineske civilizacije. Na presto je doao u sedmoj godini, a vlast preuzeo u trinaestoj, u nikad prostranijoj carevini, koja je obuhvatala ne samo uu Kinu, nego i Mongoliju, Manduriju, Koreju, Indokinu, Anam, Tibet i Turkestan. Vladao je uspeno mudrou i pravednou. Na samrti je predvideo

72

da e sile Zapada u budunosti ugroziti Kinu! Brojnost kineskog stanovnitva je jedna od karakteristika najmnogoljudnije drave sveta. Svrha kineske porodice su deca. Nikada ih nije bilo previe. Jezik Kineza se razlikovao od svih drugih, bez azbuke, pravopisa, gramatike...a jedan od najsloenijih na svetu! Svaka re moe biti imenica, glagol, pridev ili prilog, zavisno od konteksta i tona. Kinezi su stvarali plodno tlo, a selo je postalo osnovna elija dravne zajednice. Obrada zemlje je odravala najvei broj stanovnika u ivotu tokom milenijuma. Poplave i sue su pretile katastrofama. Reku Huang-Ho je narod nazvao Tugom Kine. Poslovica je izraavala osnovnu potrebu: Sve to je oveku potrebno u ovom prolaznom ivotu, to je eir i zdela pirina. Pesme seljaka na njivama iz pradavne prolosti budile su veliku nadu i veru u bolji ivot. Osnova industrije su bile domae radinosti, tkanje tekstila, stara milenijumska veti na, i gajenje svilenih buba. Kina iz vremena Kublaj Kana je bila kao Evropa iz osamnaestog veka. Udruenja, posebno esnafi, imala su znaajnu ulogu. Trgovina je unapreivana sistemom kredita i ranom upotrebom kovanog novaca. Pronalasci, svila, hartija, tampa, porcelan, barut, kompas... uinio je Kineze do 1912. godine pronalazakim narodom, inventivnim u umetnosti i raznim vetinama, ali ne i u savremenoj industriji, zapadnjakom izumu. Nauka, geografija, matematika, fizika, astronomija, medicina...zaete su u milenijumima pre Hrista. Religija je u Kini proistekla iz filozofije. Taoizam i konfuijanizam su bili filozofije i religije. Konfuijanizam je proglaen za slubenu religiju za vreme dinastije Han, a Konfuije svecem kome su podizani hramovi. Budizam je bio strana religija, koja je prihvaena na kineskom tlu iz egzistencijalnih pobuda o mogunosti spasa. Kinesko drutvo je izgraivano na meavini filozofije, morala i religije, pa onda na nauci. Kinezi su odani religiji i istovremeno svetovni i realistini kao narod, bez crkvene dominacije! Svenarodno oboavanje predaka i konfuijansko oboavanje neba i velikih ljudi predstavljaju osnovu ortodoksne religije Kine i smisao ponaanja i svakodnevnog ivota njenih stanovnika. U tome se ogledala instit ucionalna ukorenjenost kao znaajna odlika kineske civilizacije. ivot najmnogoljudnije zajednice na ogromnom prostoru, bez fizikog jedinstva od ranih vremena, ispunjen je duhovnim jedinstvom njenih pripadnika. Moral, kao zakon zvezda, otkrivao je smisao verovanja u Vrhovnog Boga, mono nebo (T'ien), pravednost odnosa od pojedinaca u porodici, prema vladaru, vladara prema caru, cara prema Nebu, Vrhovnom Bogu... Konfuiju, kao zameni za Boga! ivot je poivao na moralu, doslednom ispunjenju verovanja u mudrost. Ako se kua podigne na zdravom temelju, govorio je Konfuije, onda je ceo svet bezbedan. Kult neba i kult predaka bili su najznaajniji za Stare Kineze. Bilo je rasprostranjeno verovanje da duhovi predaka mogu uticati na uspeh u lovu, poljoprivredi, ratu... Da bi se odobrovoljili duhovi predaka, mrtvima su prinoene rtve tokom i posle sahrane. Voeni su i posebni ratovi kako bi se zarobio to vei broj ljudi, koji su posle prinoeni kao rtve mrtvima. Konfuijevo uenje je uticalo da se odustane od tog traginog religijskog rituala. U kineskoj mitologiji prasupstanca svega i pokretaki ivotni (aktivan i pasivan) principi su: a) Jang i b) Jin. Njihovom kombinacijom nastaje sve. Jam oznaava: mukost, oca, savrenstvo, nebo, jedinicu, svetlo, lakou. Jin oznaava: enskost, majku, nesavrenstvo, zemlju, dvojnost, tamu, oteavanje. Kosmogonijski pogled na svet je imao najpotpuniji izraz u taoizmu, dugovladajuoj filozofiji Starih Kineza. Htonine sile su bile dominantne. ena je bila stub kue, a njen najstariji brat, u duhu starog matrijarhatskog obiaja, predvodio je grupu.

73

Broj pet je simbolizovao vie znaenja (priroda, upravljanje, zajednica): 1) zemlja - u bliskoj vezi sredite i uta boja; 2) drvo - istok, zelena boja, prolee; 3) metal - zapad, belo, jesen; 4) vatra - jug, crvena boja, leto, i 5) voda - sever, crno, zima. U pet generacija se iscrpljivala snaga vladajuih dinastija. Car je vladao zraei vrlinom, magijskom harizmom, kao Bog neba. Poljoprivreda je bila Prvo i Koren, jedinica, preovlaujue zanimanje, a tehnika Drugo i Grana, sporedno zanimanje. Izlaenjem iz htonine religije (vezanosti za tlo), kao to iz korena raste stablo biljke preko koga gaze osvajai, ali ga ne mogu unititi jer ono daje nove izdanke, oblikovano je verovanje u mogunost samoopstajanja pri naletu spoljnih monika. Kako objasniti njihovo utapanje u dubine kineske civilizacije? Uprava se svrstava u istone despotije. Vladar je imao veliku mo. Bio je sin ili izabranik neba i vladao je po milosti neba. Personifikovao je boanstvo, zato se moe govoriti o teokratskom tipu vladavine u Kini. Ono to je bio otac u porodici - to je bio vladar u dravi, to je ukazivalo na njen patrijarhalni karakter. Vladar je mogao da menja zakone, obiaje, pa ak i bogove. Da bi to uspeno inio, morao je da bude uzor podanicima. Vladar se, kako pie Konfuije, mogao smeniti, i to voljom (sudom) neba. Smena dinastija bila je i dobrovoljna. Prirodne nedae su mogle da presude vladarima, u duhu maksime: Dobrome dobrim predznacima, loemu loim predznacima. Astronomija, klimatologija i seizmogra fija su se razvijale vie zbog potreba vladavine nego poljoprivrede, iako je ona bila glavna grana privrede. Struktura upravljanja je utemeljena na hijerarhiji i centralizaciji razgranate organizacije (pokrajinske, okrune, sreske, seoske, porodine zajednice). Porodica je bila osnovna jedinica kineske drave. Da bi se obezbedio red, mir i prosperitet, dravu su vodili umni ljudi. Dravni slubenici su birani na ispitima. Kinesko pravo se temeljilo na Klasici zakona iz IV veka pre Hr. Zakonik dinastije Tang, na tome zasnovan, bio je uzor kasnijim zakonima. Drutvenu strukturu su inili u osnovi upravljai, obini ljudi (ueni, zemljoradnici, preduzetnici, trgovci), koji su pripadali dobrim ljudima, treu kategoriju - robovi (nikad vie od 1%), prosjaci, prostitutke, izdajnici... Privredu je u osnovi predstavljala poljoprivreda, a selo je bilo sredite ekonomskog ivota. Grad postaje trgovako i industrijsko sredite za vreme dinastije Tang. Bio je tako bogat da je iznenadio venecijanskog trgovca, Korulanina Marka Pola, u XIII veku kada je posetio Kinu Trgovina je bila razvijena, naroito brodovima po Tihom, Indijskom i Atlantskom okeanu. Novac je rano postao plateno sredstvo uz bankovne papire i ekove, ali je bila razvijena i trampa za kinesku svilu, konoplju, ito... Tehnoloki razvoj je od bronzanog doba iz XV veka pre Hr., a gvozdeno doba je nastupilo osam vekova kasnije. Kanali i plugovi, uz prirodnu pogodnost plodnog lesa (najveeg mulja na svetu) nanosa vodom bogatih reka, omoguili su marljivim Kinezima da unapreuju poljoprivrednu proizvodnju. Kina je gradila najvee brodove, prva je proizvodila papir, razvila tamparstvo, proizvodnju porcelana, baruta, svile, kompasa, ogledala, satova, igraki... Umesto drveta, korieni su, ne samo za ogrev, ugalj i nafta. Zato se kapitalizam nije prvo pojavio u Kini, kada je stvorila preduslove? Jedan od moguih odgovora je i taj to je vladar bio najvei vlasnik, a drava imala monopol nad celokupnom privredom, koristei skladita za regulisanje trita. Nauka. Razvoj nauke u Kini je podstaknut praktinim potrebama, a ne apstraktnim miljenjem i logiko-racionalnim razlozima kao kod Starih Grka.

74

Bilo je otkria iz razliitih nauka, iako one nisu bile strogo diferencirane. Matematiari su bili istovremeno i astronomi, fiziolozi i alhemiari, izumitelji, pa i umetnici. Uobiajene su bile neke vrste enciklopedija. Drava je diktirala i upravljala u velikoj meri razvojem nauke i primenom saznanja u praksi. Matematika je primenjivana u merenju zemljita, astronomskim raunanjima, projektovanju kanala, proraunima poreza...; pojava budista i kontakti s indijskim matematiarima, poev od VIII veka pre Hr. ubrzali su razvoj primenjene matematike. Klasik rauna bilo je poznato delo u V veku pre Hr. Astronomija, kartografija, meteorologija i seizmografija pratile su razvoj matematike. Interesovanje taoista za alhemiju pridonelo je razvoju geologije, botanike, zoologije i medicine. Svrstani recepti sva etiri mora predstavlja najopsenije medicinsko delo u svetu i z VI veka pre Hr., obima 2600 svitaka. Istoriografija, opisivanje dogaaja i razvrstavanje po dinastijama, poinje kad i civilizacija - na kineskom prostoru. Opta istorija iz VIII veka pre Hr. smatra se prvim primerom kritike istoriografije. Potpuno ogledalo za pomo vladanja iz XI veka pre Hr. osobeno je po shvatanju da su institucije vanije od dogaaja. Najbolja vlast je karakterisala kinesku civilizaciju! Sistem vladavine, idealna kombinacija demokratije i aristokratije, autentina samouprava, vla st koja je vladala u najmanjoj meri, na nikad veem prostoru i u nikad duem vremenu...to je sutina upravljanja zajednicom ljudi u okvirima jedne od najdugovenijih civilizacija u svetskoj istoriji. Zakoni, obiaji, moral, (samo)odgovornost oblikovali su ponaanje ljudi kineske zajednice. Obrazovanje je organizovano od strane najvie vlasti. Nastava je bila priprema za dravnu slubu, a kandidati su polagali ispite pre zaposlenja. Kineski dravni slubenik bio je kolovani konfuijevac. Pojavom tampe kolstvo je omasovljeno, jer je bilo dostupno i siromanoj deci. Monopol nad izdavanjem knjiga imao je car. Kakva je bila razmena vrednosti sa svetom? Umetnost Kine je autohtona. Bila je od velikog uticaja na kulture susednih naroda, naroito na prostoru Koreje i Japana, a u izvesnom i na Evropu. Simbolika je, kao i u Indiji, proimala razvijenije grane kineske umetnosti, poev od vajarstva. U arhitekturi su prevladavali krovovi na kuama vodoravne konstrukcije. Kinesko oblikovanje prostora oponaalo je prirodu. Tako je smreka bila uzor graenju kua. Takav hram je i pagoda. Izuzetak je hram Nebu s kupolom. Kaligrafija je bila osnova slikarskog umea. Priroda je bila velika inspiracija kineskih slikara. Slike su uvane kao svici u ormanima, a gledane su uz aj, laganim otkrivanjem. Knjievnost, posebno poezija, predstavlja jedan od najlepih darova kineskih poeta. Prosvetitelji su intelektualno otkrili Kinu. Didro je pisao kako su Kinezi superiorniji od drugih azijskih naroda u starinama, umetnosti, intelektu, mudrosti, politici, filozofiji, i da o svemu tome polemiu s najboljim umovima Evrope. Volter je rekao da su Kinezi stvorili najbolju organizaciju (carstva) koju je svet ikad imao. Vojvoda Kijserlin je smatrao da su Kinezi najsavreniji tip ljudskog roda i da je Kina kreirala najviu univerzalnu kulturu. Kinezi su u to doba gledali na stanovnike Evrope i Amerike kao na varvare. Do 1860. godine re stranac su prevodili kao varvarin. Odlike jedne od najstarijih ivih civilizacija su fascinantne: poetska tradicija je otkrivena do 1700. godine pre Hr.; dometi civilizacije; vetine u keramici i crtanju, jednostavnost kao perfekcija, autohtona umetnost; moda najefektivniji moral koji narod moe da ima; duga i uspena vladavina i organizacija (socijalna); civilizovano drutvo, predvoeno filozofima i pesnicima, u vreme kad je stara Grka, kolevka evropske civilizacije, bila puna varvara.

75

Dela kineskih filozofa bila su predmet prouavanja velikih umova u svetskoj istoriji. Volter, Gete, Tolstoj... objasnili su neodoljivost kineskog tiva kojim su bili iskreno zaokupljeni. Lajbnic, zainteresovan za tajnu kosmosa, posle upoznavanja kineske filozofije, orijentisao je na meanje i unakrsno oploavanje Istoka i Zapada. Molio je Petra Velikog da izgradi put do Kine kako bi Evropa lake ostvarila razmenu civilizacija s njom. Prosvetitelji su se posebno inspirisali kineskom civilizacijom. Fiziokrate su pod uticajem Lao Cea i Huan Cea formulisali doktrinu laissez faire. an ak Ruso je govorio kao Stari uitelj: Luksuz, raskalanost i ropstvo oduvek su bili kazna za ambiciozne napore koje smo inili da bismo izali iz srenog neznanja u koje nas je smestila Vena mudrost. Konfuijevo uenje je postalo aktuelno u posthladnoratovskom svetu, pred izazovima terorizma i hegemonije. Filozofija i mudrost Konfuija ivele su 2,5 milenijuma u temeljima kineske civilizacije. To su duboki izvori svesti i mentaliteta kineskih ljudi. U vreme revolucije Konfuije je bio potisnut. Eksperiment, meutim, nije uspeo. Umesto Maove klasne borbe, usledio je povratak Konfuiju. Njegova dela su velika inspiracija za koncipiranje skladnog drutva i spoljne politike u vreme globalizacije.

2.4.3. Japan, civilizacija - drava

Veliki Jamato (Japan) nazvan je davno (1334. Kitabatake) Boanskom zemljom. Od Boginje sunca preneta je dugom nizu naslednika. Legende, a ne nauka, izvor su nastanka drevnog - Prvobitnog Japana. Istorija Japana se moe posmatrati u tri perioda, kako na to ukazuje i hronologija japanske civilizacije: 1) carski Tapan, 2) feudalni Japan, 3) novi Japan. Tokom razdoblja 522-1603. godine pre Hr. utemeljena je civilizacija u Japanu prenoenjem vrednosti iz Kine i Koreje. Japan se u tom vremenu oznaavao i klasino budistikim. Odlikovao se otmenou i verom, uzletom umetnosti i remek -delima iz knjievnosti. U feudalnom periodu mirni Japan ogunata Tokugave (1603-1868) bio je dovoljan sam sebi. Posveen umetnosti filozofiji, iveo je od poljoprivrede. Doba je poelo otvaranjem Japana, 1853. godine, od strane amerike flote. Japan se okrenuo trgovini i industriji, tragajui za sirovinama i tritima. Potraga je motivisana ekspanzijom, imperijalistika pobuda je eskalirala u sukobe. Posle svetskih ratova, Japan je u tehnolokom uzletu i unapreenju svojih civilizacijskih dostignua kao jed na od vodeih sila sveta. Prvobitni Japan. Stara japanska predanja govore kako su bogovi stvorili Japan. Bacili su draguljima ukraeno koplje u okean i podigli ga prema nebu. S vrha koplja palo je 4.223 kapi. To su ostrva u arhipelagu koji se zove Japan. Pet su velika, a od njih je Hondo (Honu) najvee, 210.000 kilometara kvadratne povrine, polovina svih ostalih zajedno. Japan je stvoren verovatno zemljotresom, i on ivi s njim. Pronaeni kameni i glineni predmeti ukazuju na prve tragove stvaralatva vis okog umetnikog kvaliteta u mezolitu. Kultura je oznaena domonskom, po ari nalik konopu (domonu). Stanovnici Japana bili su pripadnici rase iji su dananji potomci Ainu, kojih ima na ostrvu Hokaido. Seobe naroda sa susednih prostora, iz Kine, Koreje, Malinezije, Indonezije, imale su za posledicu meanje stanovnitva. Tako je nastao japanski narod. Kineski izvori iz IV veka pre Hr. opisuju Japance kao patuljke, s kopljima, lukovima i strelama s vrhovima od kamena ili gvoa. Nisu nosili odeu i obuu, b ili su poligamni, potovali su zakone, voleli jako pie i bili su dugoveni... Oboavanje predaka i seksa ispunjavalo je religiozne pobude drevnih Japanaca. into - put bogova (otuda intoizam) je izvorna japanska religija. Zasnovana je na kultu

76

porodinih predaka, kultu predaka klana (zajednice) i dravnom kultu carskih predaka i bogova osnivaa. into nije zahtevao simbol vere, nego povremeno hodoae i potovanje predaka, cara i prolosti. into je vera koja propoveda postojanje dva sveta, gornjeg i donjeg. Predstavlja politeistiki sistem koji postulira boanstvo Kami. Japanski panteon je poetkom X veka brojao 3.132 bogova. Boginja Sunca (Amaterasu-Omikami - Svetlee nebo - veliki uzvieni Kami) je vrhovna, i od nje vode poreklo svi drugi dinastiki bogovi. Vera fokusira kult prirode, svetlosti i istoe. Raj je svuda oko nas. Nema kulta zla i tame. Ima tabua i greha. Obredi oienja su surovi, mogu se zavriti i umorstvom grenika. Budizam mahajane je uticao na into, pa otuda i mogunost postojanja sekti u intoizmu. Japansku veru karakterie verski eklekticizam. Japan - drava i civilizacija - otvoren je za vrednosti drugih civilizacija, istovremeno produavajui svoju dugu i bogatu tradiciju. Ouvanjem obiaja, odrava se viemilenijumski koren identiteta. Obiaji su vie navika no obaveza. U prvom redu neprikosnovenih vrednosti su japanski jezik i japansko pismo. Moral se tie pojedinca, ne grupe. Obiaji se potuju, a praznici slave. Trenjin cvet je simbol due Japana. Porodice i prijatelji se okupljaju pod procvalim trenjama..., pevaju, igraju, raduju se... Retko gde kao u Japanu, tradicionalne vrednosti korespondiraju sa savremenim idejama u interakciji kulture i religije. Vladavina je bila obeleena uincima vladajuih elnika, koji su i znanje smatrali vrlinom. Car je nosio naziv sin neba. Teno je imenovan Nebeskim kraljem, a poznat je simbol najvieg na tronu bio i Uzviena kapija. Posle smrti, vladari su dobijali i druge nazive. Imali su ena koliko su hteli, da bi u svakom sluaju odrali lozu. Naslednike su birali po sposobnosti, a ne po njihovim godinama. Carevi Kjota su u ranom periodu bili poboni. Neki su zabranjivali ribolov da ne bi uvredili Budu! Bilo je i neobinih pojava. Josei je terao ljude da se penju na drvee, a zatim ih je skidao strelama! Devojke je hvatao po ulicama i bacao ih u ribnjake! Jahao je ulicama i bievao prolaznike! Sedita vladara su menjana, iz Nave u Nagaoku, zatim u Kjoto (Prestonica mira). Kjoto je imao pola miliona stanovnika, u odnosu na Evropu, bio je neto manji samo od Carigrada i Kordobe. Ljudi su iveli preteno u kolibama i nematini, ali su bili sreni. Na drugom kraju iveli su stanovnici iznad oblaka, aristokratija i carska porodica. Bilo je to zlatno doba Japana (794-1192). Izrazitije nejednakosti su se javljale s razvojem civilizacije. Pojavile su se mone porodice, koje su diktirale svakodnevni ivot ljudi. Mladi ogun Sanemoto bio je slavljen svakog 25 u mesecu kao Bog pisma. Ostao je posebno poznat po pesmi koju je napisao utro pre ubistva: Ako ne doem vie, /ljivino drvo, kraj mojih vrata, /ne zaboravi da na prolee/ verno procveta. Pod prosveenim Daigom, Japan je doiveo uspon. Prodor kulture iz Kine, podstakao je napredak. Najvie pod Tangom. Preuzimano je mnogo toga: odea, nain pisanja, poezija, upravljanje, vrtovi, arhitektura... Preuzimanje je injeno na slian nain kao i u novije vreme od Evrope i Amerike, tako da su inovacije samo obogatile domae izvorne vrednosti, a ne da su ih potisnule ili zamenile. Ono to je bio Pariz za Francusku, to je postao Kjoto za Japan. Knjievnost je cvetala, a moral opadao. Kriminal, korupcija i mito obeleili su epohu, koja, po pravilu, kratko traje. U kriznoj situaciji, uzdigli su se diktatori, koji su faktiki vrili vlast, a car je postao fasada. Seljaci su plaali porez generalima ili ogunima, koji su mogli, ne car, da ih zatite od pljake.

77

Feudalizam je uspeo u Japanu, isto kao i u Evropi, zbog jaanja lokalnih nosilaca vlasti. Joritomo je okupio vojnike i vazale i stvorio nezavisnu vlast, koja je u sreditu nazvana Kamakuin bakufu. Bakufu' je neka vrsta vojne uprave. Monog vou nije imao niko od sinova nasledi, u duhu japanske izreke da Veliki ovek nema semena. Namesnitvo Hoo je usledilo, vladajui ogunima, koji su upravljali carevima! Kublaj Kan je hteo da iskoristi slabosti trostruke vlasti, kako bi to lake ovladao Japanom. Izgradio je monu flotu, tako brojnu da su kineski pesnici oplakivali tugu planina za svojom umom! Tokom napada na Japan, Veliki vetar je razbio brodove Kublaj Kana, a od 100.000 mornara 70.000 ih se utopilo! Posle Hooe, koji su bili opsesivni za vlau, nasledno pravo je prelo s probisveta i stvaralaca na kukavice i glupake! Takatoki, poslednji u liniji, voleo je pse, pa ih je, umesto poreza, skupio 5.000! Daigo, uz pomo klanova Minamoto i Aikaga, doepao se trona. Takatoki i 870 njegovih vazala povukli su se u hram, ispili poslednju sake i izvrili harikiri. Japanom je zavladao ogunat Aikage narednih 250 godina haosa i sukoba. Vlast se okrenula umetnosti. Joimuci, umoran od borbi, posvetio se slikanju i postao znaajniji umetnik svog vremena. Tri pustolova su se iz haosa uzdigla na scenu u potrazi za jedinstvom zemlje. Bili su to: Nobunaga, Hidejoi i Ijejasu. Hidejoi, seljaki sin, zvani Majmunsko lice (Sarumena kandu). jer je bio runiji i od Konfuija, bio je neukrotiv, neobuzdan, sklon porocima, dok nije uao u slubu samuraja (oveka koji nosi ma), kada je spasio gospodara i dobio dozvolu da nosi ma. Pridruio se Nobunagi, pomogao mu hrabrou i inteligencijom, preuzeo vostvo i umirio pobunjenike. Uveravao je u snagu Japana kojom bi mogao da proguta Koreju i Kinu i stvori jednu zemlju. Car je bio zadivljen, ali je Hidejoi, iako lukav i vet, doiveo poraz, izgubivi veliki broj brodova, i inae inferiornih u odnosu na inovantne metalne korejske brodove. Hidejoi je stekao ime taiko ili Veliki suveren, to bi moglo da se pojmi kao tajkun. Hrianstvo je stiglo u Japan 1549. godine, s pojavom sv. Fransiska Ksavijera, jednog od prvih i najplemenitijih jezuita. Za kratko vreme bilo je 70 jezuita i 150.000 preobraenika, nakon potiskivanja budizma. Nagasaki, trgovaka luka, pretvorena je u hrianski grad. Hidejoi je objavio edikt kojim je proterao hriane, vraajui sjaj domaim bogovima Kamiju i Hotokiju. Podsticao je umetnost, naroito razvoj keramike, igre No, ceremoniju aja i obezbeenje Ijejasuovog obeanja izgradnje nove prestonice u Jedu (dananji Tokio). Ijejasu, veliki ogun, objasnio je da nije pustio krv ni iz prsta ni iz desni, nego iz uva, to je znailo da ga zakletva ne obavezuje po kodeksu samuraja. Da bi obezbedio vladajui tron, bio je prinuen da se bori i savlada rivale, uz ogroman broj mrtvih. Ijejasu je organizovao ivot u miru, s blagodetima za 8 generacija. Bio je ovek od ideja, potujui etiku u svakoj konkretnoj situaciji. Znanje je smatrao vrlinom, slino kao i Sokrat, ostavivi za sobom intelektualno Naslee, zavetano porodici na samrti. Za vreme njegove vlasti, kultura je cvetala, a ratobornost opadala. Samuraje je upuivao na umetnost, knjievnost, filozofiju...a ne na ma. Organizovao je jednu od najuspenijih varijanti feudalnog poretka, pronaavi racionalnu ravnoteu izmeu lokalne i centralne vlasti. Religiju je smatrao oruem drutvene discipline. Savet Ijejasua sinu nasledniku na vladajuem tronu je glasio: Vodi brigu o ljudima. Tei vrlinama.... Period Tokugava bio je jedan od najsrenijih u ivotu Japana. Kako istorija moe da odgonetne tajnu prolosti civilizacije u kojoj su siromani ljudi bili zadovoljni i dugo iveli u miru? Umetnost Japana je obeleena uticajima spolja i kreativnom inspiracijom japanskih umetnika. U drugom veku su doseljenici iz Kine i Koreje donosili elemente kulture, ne samo iz svojih sredina, nego i iz Indije, Asirije, GrkeSpoljni podstrek je implicirao kreativnu inspiraciju japanskih umetnika, koje je karakterisala radinost, vetina, ukus...

78

Muzika, sviranje, igra, recitovanjesmatralo se da su dar Bogova! Kada bi Japanac zasvirao, govorilo se, da je i praina na plafonu zaigrala. ingaro je bio uveni vajar u drvetu, jedan u mnotvu drugih, koji su ukraavali svetilita, mauzoleje i palate. Svetenici, arhitekte, drvodelje, livci bronze, vajari gline, zidari, tkai, majstori za c rep i pozlatu, kao i drugi umetnici i zanatlije, preli su iz Koreje u vreme podizanja budistikih hramova. Gradnja se odvijala po naredbi carice Suioko irom carstva. Budistika svetilita i statue su prekrile zemlju. Najvii domaaj je dosegla grupa hramova u Horiuiju, u blizini Nare. Zdanje je bilo izgraeno od drveta zbog opasnosti od zemljotresa. Kasniji hramovi Nare smatraju se dragocenom arhitekturom Azije. Uspon graevinarstva je bio u vreme ogunata Aikaga, kada je Joimicu odluio da od Kjota napravi najlepu prestonicu na svetu. Hidejoi je iz elje da prevazie Kublaj Kana sagradio u Mimojami Palatu uitaka. Ukrasi su predstavljali velianstvenu tvorevinu. itavdan je mogao da se razgleda rezbareni portal a da se posmatra ne zasiti njegovog savrenstva. Vajari su koristili vie drvo i metal nego kamen, zbog nedostatka granita i mermera. Trojstvo u Horiuiju - Buda izmeu dva bodisutva - spada u remek dela skulpture u Japanu. Od kolisa do viseih necuka, skulptura je prola raspon najrazliitijih figura, sve do majstorstva Takamure novijeg datuma. Japansko grnarstvo je sastavni deo dalekoistonog grnarstva, a dolazilo je odmah iza kineskog, uvene keramike i porcelana. Novopronaeni praistorijski glineni sudovi iz Odai Jamamoto i Uirono, na ostrvu Honu, koji potiu od pre 13.000 godina, predstavljaju izazov ustaljenim gleditima. Najbolja slikarska dela u Japanu su nastala u periodu od 1200 godina. Pripadaju mnotvu kola, a sauvana su u privatnim zbirkama. Japanski slikari, za razliku od evropskih, oblik i boju su predstavljali bez reljefnosti i iluzija, s filozofskom tolerancijom. Japanski slikar je bio i pesnik. Zen meditacija je izvor kreati-nosti. Sesia, po nadimku Sneni brod, bio je jedan od najveih slikara u japanskoj likovnoj umetnosti. Japanski drvorez je bio poslednji izdanak japanske umetnosti pre naleta zapadne industrije. Najranija knjievnost smatra se i najboljom. Najstarija je knjiga Manjou - Knjiga 10.000 stihova. Car Daigo je sakupio 1100 pesama iz 150 godinjeg perioda u Antologiju Pesme drevne i nove (Kokinu). U tome mu je pomagao pesnik Curajuki. Najee teme su bile raspoloenje i mene, cvetanje i uvenue, priroda, kie... Kratke pesme - u tanka obliku, pet redova od 5, 7, 5, 7 i 7 slogova, u velikom su rasponu znaenja. Pravi umetnik je bi inspirisan da motivie itaoca da aktivno misli, traga za poetskom porukom...Pesma je tihi zapis ovekove inspiracije trenutka... Zlatna riznica Japana - Hijaku-Nin-Isu - Pojedini stihovi stotine ljudi, herojski ili epski ton i lirski polet... Pesnici su izraavali spremnost da svoj ivot uloe na jedan stih... Ljudi su pozvani na sastavljanje tanki; zamiljeno je da to bude vrsta aristokratske zabave. Car je zabavljao goste tako to im je davao rei da oblikuju pesmu (31 slog); organizovao je takmienja i turnire i do 1500 kandidata, pesme nagraenih su arhivirane. Poetski biro je bio osnovan 951 godine! Skraivanjem tanke nastao je haiku (5,7,5 slogova) kao jedinstven poetski izraz. Haiku je bio moda u doba Genroka (1688-1704), potom i ludilo... Najvea poetska imena su Macuo Bao (1643-1694), Curajuki, Buson, Isa, iki... * * * Poreenje Japana i Evrope u vreme od srednjovekovlja do modernih vremena otkriva jednu posebnu slinost. Samuraj i vitez pali su pred bombarderom - s velikih visina, to je bio dar tehnologije modernog doba. Odnosi meu ljudima u Japanu uobliavani su s uspostavljanjem prevlaujue

79

hijerarhije. Slino hijerarhijsko liniji lord-baron-vitez... oguni su od careva preuzimali privilegije. Imali su veliku pratnju, meu kojom osam obrazovanih dama i etiri dvorske lude. Kada bi se oguni pojavili u koijama ili nosiljci, ljudi bi klekli kraj puta, s glavama i rukama okrenutim prema zemlji. Svaki otmen ovek je smatran vojnikom, za razliku od Kine, u kojoj je svaki otmen ovek bio pre uen no ratnik. Samuraji su obrazovane ljude nazivali knjikim budalama, iako su voleli lepa knjievna dela, poput kineskog romana Tri kraljevstva. Samuraji nisu plaali porez, dobijali su pirina, nisu radili, sem to bi ponekad umirali za zemlju, i to su od kockanja i kavgi pravili posao. Ma je bio dua samuraja. Isprobavan je na prosjaku i psu, a korien je i za zabavno pogubljenje. Samuraji su imali strog kodeks buido (nae-vari-krukin rez), sueno im je po njihovim strogim zakonima, ili, preciznije reeno, sami sebi su presuivali hari-kirijem (sepukom). Kljuna je bila njihova lojalnost prema gospodarima. Samuraj bi se rasporio posle smrti gospodara da bi mu sluio na onom svetu! Teko je porediti samuraje i s najodanijim i najhrabrijim vojnicima na svetu. Definisali su vrlinu tako to su smatrali da postoji mo odluivanja o odreenom nainu ponaanja u skladu s rasuivanjem: kada je pravo, ima da se umre! Bilo je rasprostranjeno i pravo na osvetu. ivot je voen u ime pravde, strogo i tedljivo. Samo jednom dnevno su obedovali. ene su uene da se raduju kada bi im muevi poginuli na bojnom polju. Odbor cenzora je, kao i u Kini, kontrolisao feudalne gospodare. Zakon je bio osnovna regulativa skladnog ivota u Japanu. Poticao je iz drevnog naslea i uticaja spolja, pre svega iz Kine. Teni Tano je meu prvima formulisao sistem zakona u irokoj upotrebi. Car omu (724-756) je prvi ukinuo smrtnu kaznu, da bi je ponovo uveo car Konin. Primenjivane su kazne bievanjem i raznim vrstama muenja. Porodica je bila odgovorna za ponaanje svakog svog lana. U carskom periodu drutvo se delilo na 8 seia ili kasti, a u feudalnoj epohi na 4 : samuraji, zanatlije, seljaci i trgovci. Pored toga, postojali su i robovi, kao i nia kasta (parija) i od njih, skupljai ubreta, tavljai koa i kasapi. U periodu Nare, zemlja je bila nacionalizovana, ali eksperiment nije uspeo, pa je ponovo privatizovana. Porodica je bila osnovna elija drutva. Njeni lanovi su ovladavali vetinom zanatlija i trgovaca. Ne insistiraju na velikom broju dece, svesni ogranienja svog ivotnog prostora. Poloaj ene je bio vii u ranijim periodima civilizacije. Izraavana je sinovljeva ljubav prema ocu. U Cvetnom kvartu je bilo 15.000 obrazovanih ena, koje su ulepavale ivot neoenjenim i razoaranim mukarcima. Geje su bile u posebnom poloaju po svom obrazovanju, vetinama, umeu iz razliitih oblasti. Japanci su proseku u dugom periodu svoje istorije bili niski rastom, u proseku mukarci 162 santimetra, a ene 148 santimetara, ali ljupke gracioznosti. Njihova energija je proisticala, bez obzira na krhkost, iz njihove smelosti. Odlikuje ih strpljivost i upornost do savrenstva. Postoji 15 naina eljanja kose napred i 12 naina nazad! minka je naroito zastupljena. Odeu su menjali tri puta dnevno, uz svakodnevno kupanje. Majstori su osobene kuhinje. Glavna hrana je pirina, uz ribu, plodove mora, povre i voe. Osim sake (vrsta rakije), razvili su kult i ceremoniju ispijanja aja, uz skupove i meditacije. Cvee je religija i kult u Japanu. Nema kue bez vaze s cveem. Ljubav prema prirodi ispoljava se iskreno, kao kod malo kog naroda na svetu. Svoja sveta ostrva pretvaraju u osobene vrtove.

2.5. PREKOATLANTSKO CIVILIZACIJSKO SREDITE NA AMERIKOM KONTINENTU

Olmeka civilizacija se smatra prvom na tlu amerikog kontinenta i matinom na

80

srednjoamerikom prostoru. Razvijena je u neolitu na potonjoj meksikoj zemlji Vera Kruz. Tu se nalaze ostaci sredita La Venta. Kultura je simbolizovana monumentalnim kipovima i likom boga - jagura. Ostaci gradova su pronalaeni od mesta prvih iskopina i dalje, idui ka jugu, na prostoru Srednje Amerike..., Teotihuacan (Sunana piramida), Zapoteci, Miksteci, Tolte ci... Bili su to centri verskog, trgovakog i politikog znaaja. Junije od postojbine Olmeka na Jukatanu, razvila se civilizacija Maja, na tlu potonje Gvatemale i Hondurasa. Gradili su impozantne hramove. Koristili su pismo, jedini od drevnih civilizacija amerikog kontinenta. Ostaci gradova Copan i Tikal svedoe o dostignuu i znanju Maja. avin (Chavin) civilizacija (kultura) je matina na junoamerikom prostoru, na delu potonjeg Perua i Bolivije, iz neolita, koji je ovde kasnio. Sredite predstavlja Chavin de Huantar. Ostaci velikih graevina i umetnika dela od zlata svedoe o bogatstvu ove civilizacije. Nalazi ostataka verskih i gradskih centara, ali i orua, tkanina, umetnikih dela... govore o procvatu lokalnih kultura: Mohika, Nazca, Paracas i Tiahuanako...

2.6. STAROGRKA CIVILIZACIJA 2.6.1. Kritska (Egejska) i Mikenska civilizacija

Na Kritu i ostrvima u Egejskom moru razvila se civilizacija sredinom treeg milenijuma pre Hr. Otuda njen naziv Kritska, Kritsko-Mikenska ili Egejska civilizacija. Krit su naselili stanovnici s june obale Male Azije, poreklom iz Egipta. Trgujui i plovei, dolazili su u dodir s kulturama Sredozemlja. Tako se obogaivala kritska civilizacija, istovremeno irei se i grkim kopnom. Bronzano doba, od XX do XVI veka pre Hr. smatra se srednjim periodom starogrke civilizacije. Trgovina, uspon gradova i zanatstvo karakterisali su njen razvoj. Poznatiji gradovi su bili Knosos, Festos, Malija... Na junom delu Egejskog basena i egejskoj maloazijskoj obali bili su gradovi Efes, Milet i Ilion (Troja). Knosos je bio znamenit i po palati, u kojoj je, po predanju, postojao lavirint sa udovitem Minotaurom. Vera je imala primat u ivotu egejske zajednice. Od pisama prvo je korieno hijeroglifsko, a potom i linear A, koje je posluilo, polovinom XV veka, za stvaranje grkog lineara B. Kriani su usavrili keramiku, nazvanu keramika ljuske jajeta. Zanatlije su bili veti majstori u izradi nakita, rezbarenju kamenih peata i predmeta od slonovae i dragog kamen a. Kritska civilizacija je dosegla vrhunac u XVI veku pre Hr. S Krita se irila na Peloponez, naseljen Ahajcima. Centar je bio u Mikeni. Otuda i naziv kritsko-mikenska civilizacija. Uspon Mikene je pretio da preuzme primat Kritu. Sredinom XV veka pre Hr. Ahajci su zauzeli i razorili kritske gradove. Erupcija vulkana na ostrvu Tera, krajem XVII veka pre Hr.(dovodi se u vezu s iezlom civilizacijom Atlantida) izazvala je ogromne talase (cunami), koji su opustoili severnu obalu Krita. Zemljotresi su uveavali nedae Kriana i ubrzali gaenje njihove civilizacije. Dorci su osvojili Peloponez poetkom XII veka pre Hr. i razorili gradove. To je bio kraj mikenske civilizacije.

2.6.2. Polisi, Sparta i Atina

Poetkom XII veka pre Hr. tri grka plemena Dorci, Jonjani i Eolci su naselili krajnji

81

jutoistok Evrope. Nazivali su se Helenima, a svoju zemlju Helada. Rimljani su im dali ime Grci. Vreme od XII do VIII veka pre Hr. naziva se homersko doba, po slepom pesniku Homeru. Njegovi epovi Ilijada i Odiseja predstavljaju vaan izvor za saznanje o ovom periodu. Arheoloka istraivanja, posebno Hajnriha limana i Artura Evansa, potvrdila su Homerove podatke. Dorci se civilizuju, preobraavajui svoj nomadsko -ratniki nain ivota. Ratniki duh su ouvali u vojniki i aristokratski ureenoj Sparti. Jonjani su bili nosioci civilizacije. Trgujui s Fenianima, pre -uzimali su vrednosti razvijenih bliskoistonih kultura. Od VIII veka pre Hr. Grci su preuzimali vodee mesto u trgovini i komunikaciji sa svetom. Konfiguracija zemljita, ostrva, planine, klanci, uticali su na podvojenost stanovnitva po gradovima-dravama, nazivanim polisima. Rodovske zajednice su se raspadale do VIII veka pre Hr. kad su se diferencirali imuni eupatridi i narod - demos. Polisi su se razlikovali meusobno po ureenju: demokratiji, oligarhiji i tiraniji. Najvei i najznaajniji polisi bili su Atina i Sparta. Od VIII do IV veka pre Hr. traje trei period grke antike civilizacije, s najviim usponom, procvatom: Trgovina, pomorstvo, politike, socijalne i institucionalne promene imale su viestruki znaaj. Umesto aristokratske konjice, odluna postaje falanga hoplita. esto i peto stolee pre Hr. su period klasine Grke, uspona umetnosti, filozofije i nauke. Polisi su postali vremenom prenaseljeni, pa su njihovi stanovnici naseljavali do VI veka pre Hr. nenastanjene susedne i daleke predele. Matini grad je za iseljenike bio metropola, a novoosnovani - kolonija. Kolonije su odravale dugotrajne veze sa svojim metropolama. Juni deo Apenina, posle grke kolonizacije, Rimljani su nazivali Velika Grka (Magna Graecia). Grki doseljenici su podigli gradove Neapolis (Napulj), Tarent, Kroton, Sibaris, Sirakuza. Na junoj obali Galije (potonje Francuske) bilo je vie grkih kolonija, meu kojima je bila najvea Masilija (Marselj). Kolonija je bilo i na istonoj obali panije, na obalama Mramornog, Crnog i Azovskog mora, u Trakiji...; na obali Jadrana Grci su osnovali kolonije Jadera (Zadar), Korkira (Korula), Isa (Vis)... Na junim obalama Sredozem lja bile su kolonije Naukratis u delti Nila i Kirenu (Kireaniku - dananja Libija). Kolonisti su bili veinom iz grkih maloazijskih gradova. Milet je osnovao preko 70 kolonija. Grci su trgovali tako to su razmenjivali svoje zanatske proizvode za stoku, kou, vunu, drvo, smolu, ilibar... i druge sirovine. Tako se irila grka kultura na velikom prostoru. Broj gradova se poveavao. Osim najznaajnijih gradova-drava - Atine i Sparte, isticali su se i Korint, Argos, Megara, Teba..., Korint po izradi bronzanih statua, grnariji i slikanju vaza. Argos se prouo po muziarima, pesnicima i piscima drama. U Megari se proizvodio najbolji tekstil i obrazovale raunovoe. Posle Peloponeskih ratova u nju se preselio Platon i iveo deset godina. Megara je 630. godine pre Hr. osnovala na Bosforu Vizantion. Sparta. Dorska plemena su podigla Spartu na desnoj obali reke Eurote u VIII veku pre Hr. Poljoprivreda je bila glavno zanimanje. Poveanjem broja stanovnika, ravnica je postala mala. Reenje je pronaeno u osvajanju susedne Mesenije. Proirenjem teritorije Sparta je zahvatila blizu polovine Peloponeza. Mesensko stanovnitvo je pretvoreno u robove ili helote. Da bi ih drala u pokornosti, Sparta je organizovana kao vojniki polis. Vojska je bila stub drave. Svi Spartanci su bili pripadnici vojske, branioci drave. Drutvenu strukturu su inili: spartijati (Spartanci), perijeci i heloti. Spartijati su bili potomci Doraca, s pravom uea u politikom ivotu; perijeci su bili potomci Ahajaca, slobodni, bavili su se zemljoradnjom, zanatstvom, trgovinom, ali bez prava uea u politikom ivotu; heloti, dravni robovi, vodili su poreklo iz Lakonije i Mesenije.

82

Spartom su upravljala dva kralja, zaduena prvenstveno za vojsku, drei je stalno spremnom za rat. Najvii organ vlasti bilo je vee od 28 staraca - geruzija (geront - starac). Skuptina ih je birala meu ljudima starijim od 60 godina. Geronti su doivotno bili na vlasti. Izvrnu vlast su inila petorica eufora (nadzornika). Narodna skuptina (apela) odluivala je o predlozima geruzije. Sparta je predvodila Peloponeski savez, osnovan 550. godine pre Hr. ivot Spartanaca bio je podreen vojnikoj dravi. Ukoliko bi se rodilo bolesno dete, po odluci komisije, moglo je biti baeno u provaliju na Tajgetu Muka deca su od sedme godine kolovana za vojniki poziv. Svakodnevnim vebama teilo se sticanju izdrljivosti. Obrazovanje se svodilo na horsko pevanje, izuavanje spartanskih pesnika i spartanskog morala. Mladi Spartanci su ueni da na pitanja daju to krai odgovor (lakonski govor). Spartanac je do tridesete godine iveo u vojnikoj zajednici, a posle je dobijao kuu i imanje, kao i veu slobodu da ivi s porodicom. Hrabrost je bila prva vrlina Spartanaca. Majke su ispraale sinove u rat, predajui im tit, reima: S titom ili na njemu. Atina. Na poluostrvu Atici Jonjani su podizali naselja, koja su se koncentrisala oko Atine i osnovala atinski polis u VIII veku pre Hr. Kao i u drugim polisima, u Atini je bilo rodovskoplemensko ureenje. Plemenski kralj (basileus) bio je na elu vea - Aeropagusa, prema imenu brda na kome su se odravali skupovi. Stanovnitvo se delilo na plemensku aristokratiju, seljake, zanat -lije, trgovce (u poetku - stranci), najamne radnike i robove, iji se broj poveavao. Vino i maslinovo ulje su donosili najvee prihode aristokratiji, i to od izvoza. Bogaenje je prouzrokovalo promenu ureenja, nastanak oligarhije plutokratskog tipa (vladavina male grupe). Vladavina je postajala sve nestabilnija, pa je usledila promena, ne nasilno, nego reformom. Aeropag je 624. godine pre Hr. poverio arhontu Drakonu da napie zakone. Njegovi zakoni su bili sinonim za strogost, po kome je nastao izraz drakonske mere (drastino). Posle tridesetak godina, isti posao je dodeljen Solonu, pesniku, filozofu, zakonodavcu, jednome od sedmorice mudraca starog sveta. Solon je primenio reformske mere u poljoprivredi, trgovini, vlasnitvu, politici i upravi. Stanovnitvo je diferencirano prema bogatstvu, svrstano u etiri razreda (klase-file). Narodna skuptina (eklesija) bila je najvaniji organ vlasti. Pravo uea u Skuptini su imali svi slobodni, punoletni mukarci, atinski graani. Izvrnu vlast su imali, kao i ranije, devetorica arhonata. Stanovnitvo je bilo podeljeno prema bogatstvu u etiri razreda (klase - file). Svaka fila je davala po stotinu predstavnika u vee koje je predstavljalo vrhovni sud, nazvan bula. Vojska je bila u nadlenosti desetorice stratega, zapovednika koji su birani na godinu dana. Atina je krenula putem demokratije. Pizistrat je produio reformsku politiku Solona. Sledio ga je Isagora, koji je izazvao pobunu. Klisten je unapredio Solonove zakone i demokratiju. Uveo je ostrakizam kao asno progonstvo, proterivanje na deset godina svakog od graanina opasnog po demokratiju. Proterani nije gubio imovinu, a posle povratka uivao je ranija prava. Perikle, zlatno doba. Perikle je stupio na scenu. Bio je veliki dravnik, zakonodavac, vojskovoa, vladar izvornog demokratskog duha. Prvo je uinio preokret u unutranjoj i spoljnoj politici. Atina je nastojala da okona rivalstvo sa Spartom i otkloni eventualni novi rat Persije, pa su s njima sklopljeni ugovori o miru. Iz Delfskog saveza su pojedine lanice istupile da bi se oslobodile trokova finansiranja, koji su se slivali u kasu Atine.

83

Novani priliv preostalih lanica Delfskog saveza iz preventivnih odbrambenih razloga bili su znaajni za Atinu. Savez se pretvorio u neku vrstu atinskog politikog carstva. Perikle je sproveo demokratske reforme i popravio poloaj siromanog gradskog stanovnitva. Atina je dostigla vrhunac. Perikle je okupio velikane duha, filozofe, istoriare, umetnike... Stvorena su monumentalna dela. Vladavina Perikla oznaena je kao zlatno doba u starogrkoj istoriji. Persijsko-grki ratovi (500-449). Persijska vojska je osvojila maloazijske grke gradove, despotska vlast je nametnula visoke poreze i vojnu obavezu. Pod vostvom grada Mileta, podignut je Jonski ustanak. Persijski car Darije I traio je da svaki polis, u znak pokornosti, simbolino poalje zemlju i vodu. U Atini i Sparti su persijski poslanici ubijeni. Bio je to dovoljan razlog da Persija krene u rat 490. godine pre Hr. Atinjani su, iako brojno slabiji, pod vostvom Miltijada u bici na polju Maraton pobedili. Bio je to veliki uspeh. Protumaeno je i da se tada Evropa odbranila od najmonije sile. Atinski politiar Temistokle je predloio da se deo prihoda od novootkrivenog rudnika srebra, Lauriona, utroi na izgradnji mornarice. Atina je za kratko vreme izgradila dve stotine brodova. Ubrzo se pokazalo koliko je to bilo dragoceno ulaganje. Od nekoliko stotina grkih gradova, samo 31 grad je odluio da se brani od pokrenute persijske sile. Sparta, Atina i Korint bili su na elu saveza, a za vrhovnog komandanta je odreena Sparta. Novi ratni pohod Persije protiv Grke predvodio je kralj Kserks I, sa 150.000 vojnika i 600 brodova. Napadai su se iskrcali 480. godine pre Hr. u srednjoj Grkoj. Spartanci su ih zaustavili kod Termopila, u legendarnoj borbi u kojoj je poginulo 300 branilaca, zajedno s kraljem Leonidom. Persijanci su opustoili Eubeju i zauzeli Atinu. Novoizgraena atinska flota je izvojevala veliku pobedu u pomorskoj bici kod Sala-mine (tesnacu izmeu ostrva Salamine i Atike). Persijska flota bila je unitena. Ishod rata je odluen. Car se vratio u Persiju, a voenje rata prepustio vojskovoi Mardoniju. U kopnenoj bici kod Plateje 479. godine, Spartanci su postigli novu veliku pobedu. Posle poraza u pomorskoj bici kod rta Mikale, druga persijska invazija je okonana neuspeno. Opasnost time nije bila sasvim eliminisana po grke gradove. Na inicijativu maloazijskih gradova, stvoren je savez gradova 478. godine pre Hr. na ostrvu Delfi. Zato je poznat kao Delfski savez. Svi pripadnici saveza su plaali za unapreenje i jaanje odbrane od mogueg novog persijskog rata. Najvie je profitirala Atina od zajednikih uplata, koja je predstavljala i osnovnu snagu grke odbrambene moi. U to vreme u Atini su bili u poletu umetnost, graditeljstvo i zanatstvo. Tasos se pobunio protiv Atine zbog ubiranja priliva, s nag ovetajem istupanja iz saveza. Atina je, po preporuci politiara Cimona, smrvila pobunjenike ostrva Tasosa. Brutalna reakcija izazvala je ogorenje. Demokratski pokret s Periklom na elu, osudio je Cimona kao autokratu, zbog ega je bio proteran. Unutargrki sukobi. Rivalstvo izmeu Sparte i Atine nije ugaslo ni pred spoljnom opasnou. Nastanak Atinskog pomorskog saveza podstakao je podelu starogrkog sveta. Nasuprot Peloponeskom savezu, bio je Atinski pomorski savez. Peloponeski rat je trajao od 431. do 404. godine pre Hr. Rat je poeo upadom Spartanaca u Atiku i pljakanjem imanja seljaka. Seljaci su potraili spas u Atini, koja je postala prenaseljena. Zbog nehigijene, izbila je kuga, koja je prepolovila vojsku i graane.

84

Epidemija kuge nije potedela ni Perikla, ni njegova dva sina. Nikija je, shvatajui teinu situacije, uspeo 421. godine pre Hr. da prekine rat i da se uspostavi mir izmeu Atine i Sparte. Rat je obnovljen est godina kasnije, kada je ratoborni Alkibijad prekrio mirovni sporazum. Atina je, naputena od saveznika, pretrpela poraz. Bila je primorana da raspusti Atinski pomorski savez i da porui Duge zidove od grada Atine do luke Pirej. Sparta je postala dominantna sila. Pomogla je da na vlast u Atini dou tridesetorica tirana, koji su svrgnuti ve naredne, 403. godine pre Hr. U senci Sparte, uzdigla se Teba, grad u Beotiji. Kao izraz njenog snaenja i ekspanzionistikih ambicija, stvoren je Beotijski savez. Sparta je pokuala da je zaustavi, ali je poraena. Atina je sklopila savez sa Spartom, pa su zajednikim snagama zaustavile Tebu. Tako je okonana njena prevlast. Sloboda grkih polisa nala se pred novom spoljnom opasnou u licu Makedonije. Makedonija i helenistiki svet. Makedonci su bili starogrko pleme. Stari Grci ih nisu priznavali za Helene, ve su ih tretirali kao varvare zbog meanja s Ilirima i Traanima. Makedonija je nastala u IV veku pre Hr. Filip II (359-336), makedonski kralj, napadao je polise, iscrpljivane u meusobnim sukobima. Demosten je ukazivao na opasnost, ali je zakasnela priprema za odbranu. Posle pobede u bici kod Heroneje, Filip II se na skupu u Korintu predstavio kao ujedinitelj Grka, pod uslovom da polisi priznaju Makedoniju za hegemona (vou) i da se objavi rat Persiji. Kad je Filip II ubijen na jednoj pozorinoj predstavi, vlast je preuzeo njegov sin Aleksandar. Ispunila se elja mladog vladara jer je govorio kako e njegov otac sve da osvoji, pa njemu nee da ostane nita za osvajanje. Svet je bio njegov cilj! Aleksandar Veliki (Makedonski) (336-323) je ostvario blistav osvajaki pohod. Posle osvajanja Male Azije, pobedio je vojsku persijskog cara Darija III u bici kod Isa (Sirija) 333. godine pre Hr. Car je pobegao na istok, a Aleksandar je na jugu osvojio fenianske gradove. U Egiptu je sledee godine Aleksandar doekan kao oslobodilac. U delti Nila osnovao je grad koji je nazvan Aleksandrija. Tokom posete Amonovom svetilitu, poklonio se staroegipatskim bogovima. Svetenstvo ga je krunisalo i dalo mu zvanje faraona. Posle pobede nad persijskom vojskom kod Gaugamele, uao je u Vavilon i proglasio ga za svoju prestonicu. Prodor je nastavio osvajanjem Suze, stare persijske prestonice, i nove Persepolis. U Persepolisu se proglasio za cara i naredio unitenje grada. Zahtevao je da mu se ukazuju sve poasti, kao i ranijim kraljevima i carevima. Pored ostalog, i padanje na kolena i ljubljenje skuta. Pobunjenike protiv toga je pobio, iako su bili iz redova njegovih saradnika. Aleksandar je planirao dalji pohod - na Indiju. eleo je da postane gospodar ekumene, nastanjenog sveta. Posle bitke na reci Hidasp, 327. godine pre Hr., zauzeo je Pendab i dolinu Inda. Bio je to najvei Aleksandrov doseg. Zbog malarije i pobuna u vojsci, vratio se u Vavilon. Proslavljajui veliki osvajaki poduhvat, organizovao je svadbu za desetak hiljada svojih sunarodnika s Persijankama. Iako je bio oenjen Roksanom, ponovo se oenio erkom persijskog cara. Aleksandar Veliki je umro u 33 godini ivota - 323. godine pre Hr. u Vavilonu. Naslednici su poeli borbu za vlast i podelili carstvo na etiri dela, kojima su vladale Aleksandrove vojskovoe. Civilizacijske odlike. Privreda, uprava, drutvena struktura, umetnost, religija... razlikovale su se po razdobljima. U periodu egejske civilizacije bili su razvijeni poljoprivreda i stoarstvo, zanatstvo (radionice i skladita), kao i trgovina u sredozemnim okvirima.

85

Pojavom Doraca u XII veku pre Hr. nastaje zastoj, a zatim ponovno oivljavanje i razvoj od VIII veka. Privreda starogrkih polisa bila je uslovljena konfiguracijom i poloajem zemlje, kao i klimom i drugim iniocima i okolnostima. Zemlja je bila u vlasnitvu seljaka, koji su bili vojni obveznici. Poljoprivreda je bila razvijena u sredinama gde je bilo povoljnih uslova za gajenje itarica, povrtarstva i voarstva. Maslina je bila sveto drvo. U brdovitim i planinskim predelima uvane su ovce i koze. Kamenolomi su radili u Atici, otvarani su i rudnici, od kojih je najznaajniji bio rudnik srebra Laurion. Na Tasosu je bio najkvalitetniji mermer. U gradovima su bili najrazvijeniji zanatstvo (radionice) i trgovina. Trgovinom su se u poetku bavili stranci, jer nije doputala odsustvovanje s posla. Hesiod je u svom delu Poslovi i dani opisao sajmove, trgovake brodove, tkanje na razbojima, kao i tesare, grnare, selidbe preko mora, raznovrsnu trgovinu i elje za bogatstvom... u vreme grkog ovladavanja Sredozemljem. Trite je bilo srce polisa. Ne samo trgovina i proizvodnja, nego su i gusarenje i ratovanje korieni za bogaenje. Politika, zakoni, vlast, privreda, organizacija polis a, njihovi unutranji i spoljanji odnosi, sve je to bilo meusobno isprepletano. Posle plemenske organizacije, stvarana je nova drutvena struktura. Sukobi trgovaca i plemia, kao i pojava falange hoplita, uticali su na promene u drutvenoj strukturi. Polis kao grad-drava poivao je na porodici. Vlast se menjala vreme-nom, u razliitim oblicima i trajanju. Mogla je biti nasledna - kraljevska, aristokratska, oligarhijska, tiranska i demokratska, kada je odluivala veina (demos - narod). Bez obzira na oblik vlasti, postojale su tri institucije (dravne): skuptina (eklezija), vee (geruzija) i izvrni slubenici (arhonti i tezmoteti). Pojam politika ima poreklo u grkom jeziku: polis - drava, politikos - Jraanski, dravni, javni. Politika je u demokratskim polisima bila stvar svakog graanina. Dobar graanin je onaj koji se posveuje javnom ivotu - uestvuje u skuptini, sudu, verskim sveanostima, obiajima, vebama ratnih vetina, igrama..., ispoljavajui line vrednosti, moral i mo. Posveivanje graana polisu bila je odlika naina ivota. Starogrka civilizacija je temeljena na znanju i kultivisanim odnosima graana. Deci se posveivala panja ukuana, pre svega ena, na kojima je poivala kua. Posle este ili sedme godine, deca su ila u kolu. Roditelji su birali i plaali uitelje. Najmlai uzrast je imao u kolama itanje, pisanje i raunanje. Na viem nivou su na programu bile Ilijada i Odiseja i dela Hesioda, Solona, Simonida... Sviranje na liri i gimnastika bili su sastavni deo obrazovanja ovog nivoa. S navrenih petnaest godina, upisivane su gimnazije, Akademija, Licej ili specijalizovane i kole za pojedine struke, poput medicinskih, matematikih, pesnikih, zanatskih... Profesionalizacija u javnim poslovima je najavila propast polisa. Demokratija je vaila za graane, ali ne i za robove. U tome se ogledala ogranienost u njenoj starogrkoj kolevci. Ropstvo je shvatano kao prirodna pojava (od prirode dato!), kao da robovi nisu bili ljudi! Religija i vera. Religija seutemeljilau vreme dolaska Dorana na grko tlo. Smatra se da je bilo znaajno to su pronali i neto svoje na novom stanitu. To je odredilo razvoj slobodnog duha i svojstvo helenskog bia da i u tuem vidi neto svoje u drugom obliku. Drevna starogrka boanstva padala su u zaborav. Verovalo se da bogovi ive na planini Olimp. Odatle vladaju nebom, zemljom, vodom i podzemnim svetom. Zamiljani su u ljudskom obliku, ali da imaju nadljudsku mo.

86

Vrhovni bog bio je Zevs, bog groma i gospodar sveta. Hera je bila njegova supruga, zatitnica ena i braka. Atina, zatitnica Atine, boginja mudrosti i znanja, Posejdon - bog mora, Had ili Pluton - bog pakla, podzemnog sveta i mrtvih, Apolon - bog lepote, harmonije, svetlosti i poezije, Afrodita - boginja ljubavi, Dionis - bog vinove loze, vina i veselja, Adonis - bog bilja, Demetra - boginja zemljoradnje, Ares - bog rata, Hermes - bog stada, putnika i trgovine, Hipnos - bog sna... Apolon je bio pokrovitelj muza, zatitnica umetnosti: Klio - istorije, Euterpa - lirske poezije, Talija - komedije, Melpomena - tragedije, Terpsihora - igre, Erato - ljubavne poezije, Polihimnija - ozbiljne poezije, Uranija - astronomije i Kaliopa - epske poezije. Mitovi i legende su tvorili fantastini svet bogova i heroja. Iznad tog sveta uzdizali su se filozofija, umetnost, nauka... Tri su bila dominantna kulta: a) dioniski, b) apolonski i c) orfiki. Teoretiari kulture smatraju da su se iz njih razvili na evropskom tlu: iz dioniskog - drama (tragedija), iz apolonskog - likovne umetnosti i iz orfikog - hrianstvo. Grka mitologija se razlikuje od istonjakih, bliskoistonih i dalekoistonih. U istonim kulturama ovek je bio potinjen spoljanjim silama, podnosei kob sudbine, a izbavljenje je vieno u ukidanju individualnosti. U starogrkoj mitologiji ovek je borbeniji, prkosi neumitnim silama sudbine, pokuava da se odri aktivnou. Hesiodova mitologija simbolizuje htonina i demonska bia Zemlje, a Homerova bogove Olimpa. Filozofija. U staroj Grkoj filozofi su se suprotstavili mitovima kao objanjenju pojava koje su interesovale ljude. Homer i Hesiod su 700. godine pre Hr. zapisali mnoge mitove. Rasprava je tako mogla da pone. Prvi filozofi su kritikovali Homerovo uenje o bogovima. Pomiljalo se da nisu mitovi ljudske predstave? Ksenofon je zakljuio da su ljudi stvorili bogove prema sopstvenoj slici. Slobodni ljudi su poeli da razmiljaju o mitskim tumaenjima mnogih pojava, koristei privilegiju da su robovi obavljali veliki deo poslova u starogrkim gradovima-dravama. Bio je to poetak filozofije i njeno odvajanje od religije. Mislilo se da je filozofija nastala zbog toga to se ljudi ude. Nema kulture u kojoj ljudi nisu postavljali pitanja koja su 600. godine pre Hr. zaokupila starogrke filozofe. Ko smo? Odakle smo? Kako iveti? Istorija je beleila odgovore tokom milenijuma i vekova. Malo je pronaeno, jo manje odgonetnuto. Prvi filozofi su se pitali o pratvari i prirodi. Nisu prihvatili shvatanje o stvaranju ni iz ega, ni verovanje da je sve nastalo po volji bogova. Bili su oznaeni kao filozofi prirode jer su se opredelili za izuavanje prirode. Njihovo istraivanje je istovremeno predstavljalo i znaajan korak ka naunom saznanju. Na to ukazuju Aristotelovi spisi, dragocen izvor od malo sauvanog naslea. Tri filozofa iz Mileta su tragali za odgovorima na pitanja koja su zaokupljala mislee ljude stare Grke. Tales je mislio da je voda ishodite svega; Anaksi mander je odbacio vodu, a uputio na neto neodreeno; Anaksimen je, pored vode, naznaio i vazduh. Parmenid, jedan od misleih Elejaca, smatrao je da sve to postoji, postoji oduvek, da je veno i da nita moe nastati ni iz ega. Promene u prirodi je registrovao ulima. Da li verovati ulima ili razumu? ula ne identifikuju svet u skladu s ljudskim razumom. Zato se posvetio otkrivanju prevara ula. Tako je, miljenjem da je razum izvor saznanja o svetu, zaet racionalizam. Heraklit, zaetnik dijalektike, uoio je promene u prirodi i izrazio misao da sve tee i da se sve menja, kao i da je nemogue zagaziti dva puta u istu vodu. Empedokle je smatrao korenom etiri elementa: zemlju, vazduh, vatru i vodu. Demokrit je prozreo da je sve to postoji sastavljeno od atoma, nevidljivih estica. Bio je

87

zaetnik materijalizma. Savremena nauka je otkrila jo sitnije delove i od atoma i potvrdila sutinu Demokritovog miljenja. Verovanje ljudi u sudbinu bilo je izraeno u dalekosenoj poruci natpisa iznad hrama bogu Apolonu u proroitu u Delfima: Spoznaj sebe sama. Prie i drame (tragedije) o ljudima koje je stigla sudbina bile su popularne meu Starim Grcima. Poruka je bila jednostavna. ovek ne moe biti nita vie nego - ovek. Verovalo se da sudbina ne odreuje samo ivot pojedinca, nego i tok istorije. Nema boga, ni bogova, ni mistinih sila koje upravljaju zbivanjima u istoriji. Gubitak rata nije bila osveta bogova. Suprotno miljenje je ukorenjeno, pa kad se neto dogodi to nekome odgovara, on protumai izrekom: Ima Boga. Starogrki mislioci su imali racionalan pristup istoriji. Herodot se smatra ocem istorije, a Tukidid ocem istoriografije. Hipokrat je odvraao od verovanja u bolesti kao bojoj kazni. ovek se razboli kad priroda skrene s puta. Put ka zdravlju vodi od uzdranosti, preko harmoninosti do zdrave due u zdravom telu. Lekari treba da budu posveeni ozdravljenju bolesnika. Najvii moralni in lekarske posveenosti je Hipokratova zakletva. ovek se preselio u centar filozofije od kad je Atina postala centar kulture, 450. godine pre Hr. Ueni ljudi iz kolonija preseljavali su se u Atinu. iveli su putujui i poduavajui graane. Nazvani su sofistima. Bili su kritiki orijentisani prema mitovima, ali su sumnjali da ljudi mogu nai odgovore na sva pitanja prirode i svemira. U filozofiji je takav pravac oznaen skepticizmom. Njihova glavna tematska preokupacija bio je ovek. Protagora je izrazio uvenu misao: ovek je mera svih stvari. Na pitanje da li postoji Bog ili ne, odgovorio je da je stvar teka, a ovekov ivot kratak. Takav ovek koji ne moe dati odgovor oznaava se agnostikom. Sofisti su tokom putovanja upoznavali razne obiaje, zakone, naine upravljanja, pa su pokrenuli rasprave o prirodnom i kulturnom (nauenom u zajednici, drutvu). Bili su to izvorni vidovi neke vrste javne kritike. Ukazivali su kako je stid izraz obiaja, a ne prirode, potkrepljujui objanjenja primerima iz ivota. Sokrat (470-399) je s Platonom i Aristotelom inio trojku velikana starogrke filozofije. Rodio se u Atini i iveo na njenim ulicama i trgovima, razgovarajui s ljudima koje bi susretao. Cilj mu je bio da sagovornici svojim razumom krenu u potragu za istinom. Za razliku od sofista, nije naplaivao svoje umee, vetinu razgovora. Spolja je bio ruan, a iznutra divan. Smatrali su ga udakom. Kako je iveo? Kako je umro? O Sokratu se zna na osnovu napisa njegovog uenika Platona. Moe li se tano utvrditi ta je Sokratovo, a ta Platonovo? Sokrat je govorio da jedino zna da nita ne zna. Pravio se da je neznalica tokom razgovora, postavljao je pitanja tako da sagovornik sam uoi slabost svog miljenja i razlui ispravno od pogrenog zakljuivanja. Bila je to sokratovska samoironija u dijalogu sa sluajnim prolaznikom ili pred velikom publikom na javnoj sceni. Ponekad bi se neko mogao osetiti glupim ili ismejanim. Pogotovo je to bilo opasno kad se radilo o ljudima na vlasti. Zato je Sokrat to inio? Atina je mlitav konj, a ja sam obad koji pokuava da ga probudi i odri u ivotu, rekao je jednom prilikom Sokrat. Politiki protivnici su odluili da se oslobode obada u liku Sokrata. Bio je optuen da uvodi nove bogove i da navodi om ladinu na stranputicu. Porota od 500 lanova ga je malom veinom proglasila krivim. Objanjavao je da je radio u korist drave, a osuen je na smrt. Popio je otrov iz pehara pred svojim najboljim prijateljima i umro. Zato? Zato nije zamolio za milost? Zato nije otiao iz Atine? Pitanje se uvek iznova postavlja. Iznova se traga za odgovorom.

88

ivota.

Da se spasio na neki nain, ne bi bio Sokrat! Savest i istina su mu bile i ostale iznad

Govorio je da je oseao Glas boji i da nije mogao da bira jer mu savest govori ta je ispravno. Platon (427-347) je napisao veliki broj dela, od kojih je sauvan samo deo. Naslee je opstalo verovatno zato to je osnovao filozofsku kolu izvan Atine, u gaju nazvanom po grkom junaku iz predanja Akademosu. Po tome je ponela ime Platonova kola - Akademija. Pored filozofije, predmeti su bili i matematika i gimnastika. Razgovor je bio glavni metod rada u Akademiji, a dijalog Platonov pisani oblik. Platon je u 29 godini pratio suenje svome uitelju Sokratu. Atina je osudila s vog plemenitog, odanog i mudrog stanovnika. Platon je opisao Sokratovu odbranu. Presuda je predstavljala veliki raskorak izmeu faktikog i istinitog. Bio je to prvi Platonov filozofski in, izvor inspiracije za istinito, lepo i dobro, orijentaciju filozofa antikog sveta. Sokratova smrt je pokazala da nisu dovoljni znanje i moralnost, nego da je potrebna i vlast. Tako se politika filozofija nametnula kao izazov i jedna od preokupacija. U sreditu Platonovog uenja su ideje. Platon je smatrao da su sve poj ave samo senke ideja. Karakteristian je primer prevalencije ideje konja s etiri noge, pa makar svi konji dolazili hromi na svet! To ne znai da Platon nije bio racionalista. Nije porekao ni Heraklita, ni Sokrata, ve se zaputio dalje u potrazi za pouzdanim znanjem. Ne samo ono to primamo ulima, nego i ono vanvremensko, to uviamo razumom. Platon je dravu protumaio kao optu potrebu uzajamnosti ljudi u zajednici (drutvu). Platonova ideja drave je filozofska drava - drava kojom upravljaju filozofi. Bila bi to filozofokratija. Projekcija je odudarala od stvarnosti, pa je to u sutini idealna, utopijska drava. Platonu je ovek posluio kao ideja (uzor) za dravu. Ilustrativan je primer posmatranja tri dela ljudskog tela: 1) glava, 2) grudi, 3) donji deo, kojima odgovaraju duhovne osobine: razum, volja, pouda (elja), i koje treba da tee: mudrosti, hrabrosti, uzdranosti. Drava, analogno delovima oveka, ima: 1) vladare, 2) uvare (vojnike), 3) proizvoae. Zdrav ovek i pravedna drava uravnoteenou ispunjavaju smisao harmonine celine. Razoarenje je posebno podstaklo Platona da se u dijalogu pozabavi zakonom, kljunom odrednicom pravne drave. Objanjava znaaj privatnog vlasnitva i porodice, kao i ulogu ene, bez koje bi mukarac bio kao bez desne ruke. Platon je mislio da je osnovna delatnost drave obrazovanje. Sistemom sveobuhvatnog i koordiniranog duhovnog, mentalnog i fizikog obrazovanja mogue je stvaranje potpunog oveka. Platonov ideal potpunog oveka bio je Pitagora. Platon je osnovao Akademiju (387. godine pre Hr. do 529. godine posle Hr.), koja je radila u tom duhu blizu 1000 godina, sve dok je nije zatvorio vizantijski car Justinijan. Aristotel (384-322) je 20 godina uio u Platonovoj Akademiji. Platon je imao 60 godina kad je Aristotel stigao iz Makedonije. Bio je uitelj Aleksandra Velikog. Aristotelov stvaralaki opus je impresivan: oko 170 dela, mahom u formi beleki s predavanja. Pronaeno je svega 47. Logiki spisi su kasnije obuhvaeni naslovom Organon; prva filozof ija, kasnije pod naslovom Metafizika; etiki spisi: Nikomahova etika, Eudemova etika...; politiki spisi: Politika; retoriki spisi: Retorika, Poetika - O pesnikoj umetnosti; O dui; Fizika... irok je spektar tematskog interesovanja Aristotela. Ostvario je misiju utemeljitelja, filozofa, istraivaa i naunika, autora velikog broja znaajnih dela, inspirativnih priloga ili anticipacija. Imao je kritiki odnos prema delu svog velikog uitelja Platona. Opovrgavao je Platonovu misao da ima uroenih ideja. Oglasio se jezikom nauke, u kome je vie disciplina pronalo za-etke. Enciklopedijski je

89

znaaj njegovih ispisa sistematizovanih po predmetima. Zasnovao je logiku kao nauku. Posvetivi se etici, tragao je za od -govorom na pitanje kako ovek da postane srean. Kako, ako ne uravnoteenou i uzdranou? Aristotelovo miljenje o oveku, politici i dravi otvorilo je polje politike filozofije. oveka je shvatao kao politiko bie (zoon politikon), a dravu kao najvii oblik zajednitva. Diferencirao je tri oblika organizovanja drave: monarhija, aristokratija i polis demokratija. Polis je poiman kao duh zajednice, zajednice graana, a ne samo kao grad -drava. Kosmopolis - kao idealna zajednica sveta. Miljenje o demokratiji (re demokratija potie iz sredine V veka pre Hr.), jednakosti i slobodi je inspirativan milenijumski izvor politike filozofije. Aristotel je nazivan zakonodavcem evropske misli, prvim evropskim biologom, a no Marksu, bio je Aleksandar Makedonski grke filozofije. Nauka. Filozofska i nauna znanja potekla su od jonskih filozofa iz Mileta. Iz okvira filozofije izdvajale su se nauke: matematika, astronomija, medicina, geografija... Tales, osniva Miletske kole, bio je filozof, matematiar, astronom, prirodnjak... uvena je Talesova teorema. Tales je bio i astronom, predvideo je prvi pomraenje sunca. Stari Grci su ga svrstali u sedmoricu mudraca starog sveta. Pitagora, filozof i matematiar (Pitagorina teorema) sa Samosa, mislio je da brojevi vladaju svetom. Objanjavao je da je zemlja okrugla i da lebdi svemirom. Eudoks, matematiar i astronom, imao je znaajne radove iz geometrije. Medicina je bila dugo u rukama vraeva. Pored njih, postojali su i lekari praktiari i bolnice za leenje graana. kola za lekare je postojala u Knidu u VII veku pre Hr. Zatitnik medicine je bio bog Asklepije, sa svetilitem u Epidaurusu. Bolesnici su na rtvu prinosili petla. Rimljani su preuzeli to boanstvo i potovali ga pod imenom Eskulap. Najvei lekar antikog sveta bio je Hipokrat (460-377), iz porodice koja je propovedala da vodi poreklo od Asklepija. Prouavanjem ljudskog tela i uticaja sredine, otkrivao je uzroke bolesti i metode za njihovo leenje. Upravljao je medicinskom kolom i pokrenuo kliniko leenj Hipokratova etika je osnova zakletve koju lekari polau kad poinju slubu. Aristotel, uveni filozof, u saradnji s uenicima, zasnovao je biologiju kao nauku. Herodot i Tukidid su utemeljili nauku o istoriji, a Ksenofont je doprineo njenom razvoju. Hekatej (VII-V vek pre Hr.) iz Mileta, etnograf i geograf, zasnovao je geografiju kao nauku. Prvi je opisao Evropu, Bliski istok i severnu Afriku (karta ondanjeg sveta). Umetnost. Starogrka knjievnost je bila usmena i posle preuzimanja pisma od Feniana. Ilijada i Odiseja, epovi slepog pesnika Homera, prenoeni su usmenom tradicijom. Zapisani su u VIII veku pre Hr. Nazvani su grkom biblijom, koja je imala veliki odjek i mnogo godina kasnije u evropskoj knjievnosti. Pesnici su nastojali da dostignu slavu Homera. Hesiod je imao vie uspeha od drugih. U VII veku pre Hr. bio je uspon lirske poezije, koja je nazvana po liri, muzikom instrumentu uz iju pratnju je izvoena. Pesnikinja Sapfo, uvena po lepoti, pevala je o ljubavi. Najpoznatije njeno delo je Himna Afroditi. Pindar je pevao pohvalne pesme, ode t u ast pobednika na olimpijskim i drugim igrama. Najpoznatije mu je delo Epinikije. Simonid je poznat po tualjkama i epigramima. Anakreont je pevao o vinu, Alkman o ratu, Ahilokus o politici... Basna je nastala kao knjievni rod u VI veku pre Hr. Najvei pisac basni bio je Ezop. Drama je originalna grka knjievna vrsta. U ast boga Dionisa odravane su sveane povorke u prolee i jesen. Uesnici povorke imitirali su pratioce Dionisa satire i oblaili jaree koe (tragos - jarac). Sledili su u povorkama horovi pevaa i igraa koji su izvodili himnu

90

ditiramb. Iz ditiramba je krajem VI veka pre Hr. nastala tragedija. Uz ditiramb i tragediju, u dionizijskim povorkama stvorena je komedija. Pisci drama bili su velikani: Eshil: Okovani Prometej, Orestija, Sedmorica protiv Tebe, Persijanci; Sofokle: Kralj Edip,Antigona, Elektra, Ajant...; Euripid: Medeja, Hipolit, Trojanke, Fenianke; Aristofan: abe, Zolje, ene u narodnoj skuptini, Sokrata je ismejao u Oblacima... Besednitvo je bilo poseban knjievni rod, koji su proslavili Isokrat (pisao je govore) i Demosten (uven po Filipikama, uperenim protiv Filipa II). U arhitekturi su bila tri stila, prema razlikama u obliku stubova: dorski, jonski i korintski. Hramovi su bili pravougaonog oblika, s izuzetkom okruglog hrama (tolos) u Delfima. Najpoznatijihram - Partenon, na atinskom Akropolju, u dorskom stilu, posveen je Atini Partenos. Kraj njega je Erehtejon, u jonskom stilu, sa stubovima u obli ku devojakih figura (karijatide). Poznatiji graditelji hramova bili su: Hipodam iz Mileta, napisao je raspravu o idealnom ureenju gradova; Iktin - arhitekta Partenona i Kalikrata, radio je na Partenonu i izradio nacrte za hram Atine Nike. Znamenite su bile graevine grkih pozorita. Najpoznatije je pozorite u Epidaurusu na Peloponezu. Vajari su stvarali velika dela. Najpoznatiji su bili: Miron, Poliklet, Fidija i Praksitel. Rimska kopija je proslavila Mironovog Bacaa diska. Poliklet je doao do idealnih proporcija ljudskog tela, odnosa glave i trupa, ustanovljenih kao kanon. Najvrednije mu je delo Kopljonoa. Fidija, jedan od graditelja Partenona, uven je po statui Atine Partenos (drvo obloeno zlatom i slonovaom) na Akropolju i Zevsa u Olimpiji na Peloponezu. Praksitel je autor prve nage enske statue (Afrodita Knidska). Pli-nije je ocenio da je to najlepa skulptura svih vremena. Lizip je vajao figure mladia. Najpoznatija mu je skulptura mladia, atlete Apoksiomenosa. Pretpostavlja se da je prvi izradio portret Aleksandra Velikog, kao i da je stvaralac kompozicije Konji ispred crkve Svetog Marka u Veneciji. Keramika proizvodnja bila je u usponu od sredine VI veka pre Hr. u Atini. Vaze su izvoene irom Sredozemlja. Istoriari likovne umetnosti razlikuju etiri razdoblja, s etiri karakteristina stila: 1) geometrijski, 2) arhajski, 3) klasini, 4) helenistiki. Helenizam. Na velikom prostoru od june Evrope do Indije, nastalom osvajanjima Aleksandra Makedonskog, meanjem starogrke i istonjakih kultura, stvorena je helenistika kultura. Dominirala je u periodu od 323. do 30. godine pre Hr., kada je Rim stupio na scenu istorije i kad je otpoelo rimsko doba (poznoantiko). Smatra se da je u tom vremenu osnovana jedna svetska zajednica. Meanjem religija (sinkretizam) stvarane su i nove verske predstave. Zajednika im je bila preokupacija spasenja od smrti. Spoznajom te tajne i prinoenjem rtvi ljudi su mogli da se nadaju u besmrtnost due i venom ivotu. Kako se i filozofija bila posvetila pesimizmu i strahu od smrti, to se gubila granica izmeu religije i filozofije. Helenistiki filozofi su preuzeli teme Sokrata, Platona i Aristotela, fokusirajui etiku i traganje za mogunostima dosezanja sree. Izdvojila su se etiri filozofska pravca: cinici, stoici, epikurejci i neoplatonisti. Atina je i dalje bila centar filozofije, u kojoj su, za ranijim, sledile nove filozofske kole. Aleksandrija je postala mesto susreta kultura. Bila je uvena po velikoj biblioteci i kao centar za matematiku, astronomiju, biologiju i medicinu. Doba helenizma se u pogledu meavine kultura dovodi u vezu sa savremenim dobom i

91

idejama planetarne zajednice ljudi i prevazilaenja granica.

2.7. STARORIMSKA CIVILIZACIJA

U vreme pojave indoevropskih (konjikih) naroda 1200. godine pre Hr., Apeninsko poluostrvo je bilo naseljeno Latinima, Hernicima, Auzoncima, Opicima, Italicima, Sikulcima, Sikancima, Liguranima, Azilcima... Severno od reke Po, smatra se da su iveli stanovnici koji su pripadali etrurskom etnosu. Bili su to preci Etruraca. U novom talasu, 1000 godine. pre Hr., doseljavali su se drugi Italici, najpre Osci i Umbrijci, a zatim Iliri, i u treem talasu Kelti. Od VII veka pre Hr. poela je starogrka kolonizacija Apenina. Etrurci se uzimaju za zaetnike rimske civilizacije. Rimljani, ogranak Latina, preuzimali su kulturu Etruraca i posebno Starih Grka. Rim je, prema arheolokim nalazima, nastao u VI veku pre Hr. Legenda govori da je osnovan 753. godine pre Hr. Trojanski junak Enej je, posle putanja po morima, osnovao dravu u Lacijumu. Kralj Numator, njegov daleki potomak, nije imao mukih naslednika. Trebalo je da ga nasledi erka Rea Silvija. Brat Numatorov Amulije, odveo je Silviju u hram boginje Veste, u kojoj su sve pripadnice morale ostati device. Silvija je, posle odnosa s bogom Marsom, rodila blizance Romula i Rema. Amulije je bacio blizance u Tibar. Talasi su ih izbacili pa obalu, na kojoj ih je zadojila vuica. Pastir koji ih je pronaao, ouvao ih je do punoletstva. Po saznanju ta im se dogodilo, ubili su Amulija i poeli da podiu grad. Tokom posla je dolo do sukoba u kome je Romul ubio Rema. Tako je grad po Romulu nazvan Roma (Rim). Etrurci su na mestu ranijeg grada podigli Rim. Izgradili su poznati Rimski forum. Za vreme vlade Tarkvinija Rim se osamostaljuje (509. godine pre Hr.), a mo Etruraca slabi. Tokom narednih pet vekova Rim je od grada-republike, po starogrkom uzoru, postao carstvo, jedna od najveih imperija u istoriji. Istorija rimske civilizacije moe se podeliti na tri perioda: 1) doba kraljeva (753-509. g. pre Hr.), 2) doba republike (509-31. g. pre Hr.), 3) doba carstva (31. g. pre Hr.). U prvom periodu vladalo je sedam kraljeva. Patriciji su vladali, predstavljali su aristokratiju, poreklom od plemenitih oeva. Prvobitno su bili organizovani u tri plemena (tribe), od kojih je svako pleme imalo deset bratstava (kurije), a bratstvo je obuhvatalo deset rodova. Tri stotine rodova inilo je rimski narod (Populus Romanus). Plebejci su bili slobodni ljudi, ali bez politikih prava. Bavili su se najvie zanatstvom i trgovinom; sluili su vojsku. Reformama kralja Servija Tulija poboljao se poloaj plebejaca. Osvajana zemlja u ratovima smatrala se dravnom (ager publicus) i dodeljivana je patricijima. Nezadovoljni poloajem, plebejci su najavili iseljenje 494. godine pre Hr. Tako su izdejstvovali oslobaanje najsiromanijih od dugova i ulazak u senat dva plebejska predstavnika, narodna tribuna, koji su imali pravo veta (veto - zabranjujem). Time su mogli da osujete odluke senata koje im nisu odgovarale. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i vrhovni svetenik (pontifex maximus). Senat je vrio zakonodavnu vlast. Bio je sastavljen od 300 predstavnika rodova (po jedan iz svakog roda). Skuptina se odravala po kurijama. Odluke kurijatskih skuptina u senatu su proglaavane zakonom. U doba republike poela su velika osvajanja i sticanja rimske prevlasti u Sredozemlju. Stari Rimljani su osvajali najpre susede politikom devide et impera (zavadi ili podeli, pa vladaj)Rimljani su pokorili Etrurce, a velikim otkupom otklonili opasnost od Gala (Kelta). Gali su, po legendi, zauzeli est breuljaka i pokuavali i poslednji, sedmi - Kapitol, kad su naili na Guske kod Junoninog hrama. Guske su gakanjem probudile branioce Kapitola, koji su la

92

odbranili. Tako je nastala izreka Guske su spasile Rim. Tarent je pruio najvei otpor kad mu je u pomo pritekao epirski kral j Pir s vojskom. Trogodinji rat je toliko iscrpeo Pirovu mo, da je nakon poslednje bitke zakljuio kako bi s jo jednom pobedom ostao bez vojske. Tako je nastala uvena izreka Pirova pobeda. Rimljani su zaratili i s Kartaginom. Vodili su tri punska rata, budui da su Kartaginjane nazivali Punima. U prvom ratu su osvojili Siciliju, a potom je Kartagina, uz ratnu odtetu, predala i Sardiniju i Korziku. U drugom ratu Hanibal je stigao do Rima, pa su njegovi stanovnici aputali: Hanibal ante portas (Hanibal je pred vratima). Rimljani su pobedili, a Kartagina je sklopila mir pod nepovoljnim uslovima, predajui pobednicima sve posede u paniji. Marko Porcije Katon, rimski senator, zapoinjao je i zavravao govor u senatu sa Kartaginu treba razoriti. Rimljani su nagovorili Masinisu, numidijskog kralja, da to uini. Senat Kartagine je zatraio dozvolu od Rima za odbrambeni rat. Rim to nije dozvolio; Kartagina je, u Treem punskom ratu (149-146. godine pre Hr.) nestala sa scene. Rim je zavladao zapadnim Sredozemljem. Rimljani su, posle Punskih ratova, primorali ilirsku kraljicu Teutu na istonom Jadranu na pokornost, osvojili Makedoniju i starogrke polise i uvrstili se u Aziji pridobijanjem Pergamske kraljevine 133. godine pre Hr. Rimska republika. Najviu vlast u Republici imali su centurijske skuptine i senat. Najviu izvrnu vlast vrila su dva konzula, koja su mogla biti birana jednom u ivotu na godinu dana. Vojska je bila njihova preokupacija. U ratu je senat odluivao ko e od dvojice konzula biti estomeseni diktator. inovnika zvanja (magistrature) poveavala su se irenjem drave (gradski edil, kvestor, cenzor, pretor i konzul). Plebejci su se izborili za pravo izbora u zvanja. Izborom plebejca za vrhovnog svetenika nestala je podela na plebejce i patricije, 300. godine pre Hr. Osvojene zemlje nazivane su provincijama, kojima su upravljali bivi konzuli u zvanju prokonzula. U njihovom nedostatku, senat je imenovao pretore kao svoje legate. Vojne jedinice (legije) su rasporeivane po provincijama, a kraj njih su locirane kolonije (rimskih graana - inovnika, zanatlija, trgovaca...). Pored rimskih graana, bilo je i saveznika (federati) i stranaca. Robovi su bili bez prava, nazivani oruem koje govori. Poloaj robova je, u sutini, zavisio od volje gospodara i njihovih zanimanja (pisari, rudari, poljoprivrednici, gladijatori...). Kriza Republike je od kraja II veka pre Hr. izazvana razlikom izmeu aristokratije (optimati) i sirotinje, gradske i seoske. Latifundisti, krupni posednici dravne zemlje, b ogatili su se, a seljaci, iji je vojni rok trajao i po tri decenije, propadali. Vojnici na kraju slube, veterani, dobijene posede bi prodavali i odlazili u gradove. Tako se poveavala gradska sirotinja. Tiberije i Gaj Grah, braa, pokuali su reformom da ree problem ovih suprotnosti. Trebalo je da se deo zemlje od najveih posednika podeli bezemljaima. Protivnici reforme su ubili Tiberija. Ustanci robova, od kojih je bio najvei Spartakov ustanak (74-71. godine pre Hr.), produbili su krizu i borbu optimata i populara. Posle odmazde nad popularima, koje je predvodio Gaj Marije, Kornelije Sula je zaveo diktaturu. Protivnika se reavao proskripcijama i ubistvima. Tri najmonija graanina: Gaj Julije Cezar, Gnej Pompej i Marko Kras sklopili su savez Prvi trijumvirat i preuzeli vlast. Cezar je postao konzul i zatim dobio provinciju Galiju. Sedmogodinjim osvajanjem Cezar je zauzeo celu Galiju, stekao vojniku slavu i veliku popularnost. Pogibijom Krasa i oglaavanjem protivnika Cezara u Rimu, nastala je deli katna situacija.

93

Cezar je odluio da s vojskom krene na Rim. Od-luka je simboliki izraena: Kocka je baena. Cezar je pobedio vojsku Pompeja, uao u Rim i preuzeo svu vlast. Sreujui stanje, teio je monarhiji. Senat ga je proglasio doivotnim diktatorom. Pristalice republike organizovale su zaveru i pogubili Cezara u senatu Cezara je nasledio Oktavijan, po volji diktatora, malo poznati mladi, njegov sestri. Oktavijan je s Markom Antonijem i Markom Lepidom sklopio Drugi trijumvirat, 43. godine pre Hr. Posle okonanja sukoba republikanaca i monarhista, meusobno su se obraunali trijumviri. Marko Antonije, koji je vladao Istokom, po elji kraljice Kleopatre odvojio se od Rima i izazvao rat. Oktavijanova vojska ga je pobedila kod Akcijuma, 31. godine pre Hr. Antonije je pobegao u Egipat i izvrio samoubistvo, a ubrzo i Kleopatra. Egipat je postao rimska provincija. Doba carstva. Oktavijan se vratio sa slavom pobednika u Rim. Graanima je bilo dosta sukoba i ratova. Oktavijan je proglasio Rimski mir (Pax Romana). Od senata je dobio zvanje princeps (princeps senatus - prvi u senatu, prvi meu jednakima), pravo na telesnu gardu od deset hiljada pretorijanaca... i naziv Avgust (augustus - uzvieni), poistoveen s bogom (deifikacija). To je znailo carstvo, ali Oktavijan Avgust nije ukidao ustanove republike, predstavljajui se kao prvi senator. Bila je to neka vrsta monarhije, principat. Oktavijan Avgust je umro 14. godine n. e. Nasledio ga je Tiberije, sin njegove ene Livije iz prvog braka. Tiberije se posvetio vojsci i uvrstio poredak. Nasledio ga je Gaj Cezar Germanik, poznat po nadimku Kaligula. Verovao je da su istonjake monarhije idealne drave, a omalovaavao republikanske ustanove. Svoga konja je uveo u senat i proglasio ga za senatora. Kada ga je obuzelo ludilo, bio je ubijen. Klaudija, njegovog strica, vojska je dovela na tron. Osvojen je veliki deo britanskog ostrva. Klaudija je otrovala druga ena, Agripina, Oktavijanova unuka, samo da bi obezbedila presto svome sinu Neronu. Neron je posle zavere strahovao od okoline. Progonio je hriane, koji su propovedali jednakost meu ljudima, to je ugroavalo poredak u kome su robovi tretirani kao orua koja govore. U euforiji ludila, Neron je ubio svog uitelja filozofa Seneku, majku i enu Zamiljao je sebe velikim pesnikom. Zapalio je Rim da bi se inspirisao za pisanje epa o poaru Troje. Pobegao je iz Rima pred zaverom. Pred neizbenom opasnou, traio je od roba da ga ubije, izgovarajui poslednje rei: Kakav umetnik umire! Za vreme vladavine cara Trajana i cara Hadrijana, Rimska imperija je, obuhvativi i Mesopotamiju, dosegla najvei opseg. Prostirala se na tlu Evrope, Azije i Afrike. Napadi spolja i krize iznutra ukazivali su da je tee odrati nego osvojiti imperijalno prostranstvo. Zbog nepriznavanja rimskog graanskog prava stanovnicima provincija, rasla je njihova netrpeljivost prema metropoli. Pojedini gradovi i provincije su uspevali da dobiju prava graanstva i polugraanstva (kolonije i municipiji). Carevi ilirskog, trakog, panskog... porekla zalagali su se da izjednae provincije s metropolom. Car Karakala je svim slobodnim stanovnicima Carstva priznao rimsko graansko pravo ediktom 212. godine. Unutranje nezadovoljstvo je stiavano u vreme irenja carstva besplatnom podelom ita sirotinji i ulaznicama za cirkuske predstave. Mir je trajao dok je bilo hleba i igara. Dominat (284-474). Car Dioklecijan je uspostavio neogranienu vlast, a republikanske

94

ustanove su izgubile znaaj. Bio je to oblik apsolutne monarhije - dominat (dominus gospodar). Uvedena je tetrarhija - vladavina etvorice (dva cara i dva savladara) i provedena administrativna preraspodela Carstva. Verujui da je obezbeena stabilnost poretka, povukao se s vlasti u svoju palatu blizu rodnog grada Salone (Solin kod Splita). Poljoprivreda je bila u zastoju zbog jeftinog uvoza iz provincija. Robovi nisu imali motiva za proizvodnju, pa su velike povrine ostajale neobraene. Gospodari su oslobaali robove i davali im zemlju u zakup da bi reili problem. Tako su stvarani kolonati i sistem kolonat. Koloni su tako vezivani za zemlju, najavljujui feudalizam. Konstantin, na zapadu, i Galerije, na istoku, preostali tetrarsi, bili su rivali. Kada je Konstantin postao vladar Carstva, pristupio je reformama. Hriani su postali pomirljiviji prema vlasti, propovedajui: Caru carevo, Bogu Boje. Konstantin je, procenjujui da bi mogao imati koristi od hrianstva, objavio edikt u Milanu, 313. godine, o verskoj toleranciji, kojim ga je izjednaio s drugim religijama. U okviru reformi, traio je da deca produavaju zanimanja roditelja. Prestonicu je premestio iz Rima na Bosfor, gde se dodiruju Evropa i Azija. Na temeljima starogrkog Vizantiona podigao je grad, nazvavi ga po svom imenu - Konstantinopolj. Aristokratiji iz Rima je na tom podruju dodelio najbolja imanja. Podela Rimskog carstva. Naleti Germana od I veka na Rimsko carstvo pretili su njegovom opstanku Car Teodosije ga je 395. godine podelio na dva dela, Istono i Zapadno (Pars occidentis i Pars orientalis), i predao vladajui tron dvojici sinova. Granica je ila od Sirmijuma (Sremske Mitrovice), rekom Drinom, preko Budve, Jadrana, Sredozemlja, do reke Kirenaike u severnoj Africi. Zapadno carstvo je romanizovano (primivi jezik, veru, kulturu), a Istono helenizovano (pod uticajem grke kulture). Vizigoti su posle osvajanja Rima (410. godine), primivi veliki otkup produili u Galiju i osnovali dravu koja je obuhvatala i deo Pirineja. Bila je to kraljevina Vizigota, prva varvarska drava na tlu Rimskog carstva. Vandali su potom preli s Pirineja u severnu Afriku i tamo osnovali svoju dravu. Izgradili su jaku flotu i pljakali Sredozemlje. Rim su osvojili 455. godine, opljakali i razorili, tako da su postali simbol za ruilatvo pod imenom vandalizam. Na jugoistoku Galije stvorena je Kraljevina Burgundija, trea varvarska drava na tlu Zapadnog rimskog carstva. Staro sredite Carstva premeteno je iz poruenog Rima u Ravenu. Odoakar je s plaenikom vojskom sastavljenom od najamnika germanskih plemena, uklonio s trona poslednjeg rimskog cara Romula Avgustula, 476. godine. Bio je to kraj Zapadnog rimskog carstva. Istoni deo Rimskog carstva, pod imenom Vizantija, opstao je do pada Konstantinopolja pod tursku vlast 1453. godine. Balkan od varvara do Rimljana. Balkan su pre rimskih osvajanja naseljavali Traani, Iliri i Grci. Kelti su prodrli iz Galije, Dunavom, u Panoniju oko 400 godine pre Hrista. Prodor su nastavili prema jugu; nakon poraza protiv Grka kod Delfa, 279. godine pre Hrista, nastanili su se u Maloj Aziji u provinciji po njima nazvanoj Galatija. Singi, keltsko pleme iz saveza Skordiska, osnovalo je u III veku pre Hrista na uu Save u Dunav grad Singidunum (Beograd). Rimljani su stupili na balkansku scenu uzimajui u zatitu Gr -ke tokom njihovog sukoba s Ilirima. Ilirska plemena ujedinjena pod Aragonom, proirila su napade i pljaku grkih kolonija i u vreme kraljice Teute. Rimljani su intervenisali i nametnuli Ilirima ne samo pokornost, nego i plaanje nameta. Oktavijan je 35. godine pre Hrista krenuo u osvajanje Balkana. Prvo je osvojio Japode, razorio njihov glavni grad Metulum, zatim Panonce (oko Siska), Dalmate i Panoniju do Dunava.

95

Ustanak Desidijata i Breuca (dalmatinsko-panonski) protiv rimskih osvajaa trajao je od 6. do 9. godine. Rimski osvajai su uspostavili provincije: Panoniju, Dalmaciju, Meziju, Dakiju, Trakiju, Makedoniju i Grku. Vizigoti i Ostrogoti su ih pljakali krajem IV veka i u drugoj polovini V veka. Rimljani su izgradili vane puteve na tlu balkanskih provincija, naroito Via militaris. Kraj puteva su podignuti znaajni gradovi: Sirmijum, Singidunum, Viminacijum, Naisus. Carevi Konstantin I i Justinijan su roeni u Naisusu, Galerije u Gamzigradu (Romulijana felix). Legije cara Trajana, koje su prokopavale put kroz erdap i podigle most na Dunavu, o emu svedoi Trajanova tabla, bile su smetene u Singidunumu. Religija. Rimljani su prvobitno verovali u duhove, pa im je religija bila animistika. Svaka porodica je imala svoja boanstva (zatitnike). Decu su titila 43 boga. Bogovi, uvari kue, porodinog ognjita, bili su dobri duhovi-penati. Lari su uvali lanove porodice i imovinu. Otac porodice (pater familias) je vrio obrede za vreme praznika. Religija Rimljana se menjala po uzoru na Etrurce i Grke. Vrhovni bog je bio Jupiter, slino grkom Zevsu, bio je gospodar neba i zemlje i bog munje; Neptun, bog mora, odgovarao je grkom bogu Posejdonu; Minerva, boginja znanja i mudrosti, odgovarala je Atini; Junona Heri; Apolon je preuzet; Saturn - bog useva i Vulkan - bog vatre i zatitnik kovakog zanata, preuzeti od Etruraca; Boga sunca (svetlosti) Mitru Rimljani su preuzeli od Persijanaca. Rimljani su negovali duh verske tolerancije prema osvojenim narodima. Ciceron je to izrazio milju da svaka zajednica (grad) ima veru najprikladniju za sebe (Sua cuique civitati religio est). Kultovi iz provincija su prodirali u Rim. Kult Mitre primili su vojnici, a kult Izide - ene. Kult Baha ili Dionisa bio je orgijastikog tipa, propovedao je ulno uivanje, pa se preneo na stanovnitvo. Rimljani su primili hrianstvo za vreme cara Konstantina. kolstvo i obrazovanje. Prva znanja deca su sticala u porodici. Roditelji su ih uili itanju, pisanju i raunanju. Prve pouke su bile iz agronomije - s obzirom na to da je poljoprivreda bila glavno zanimanje - i obiaja. Zakoni dvanaest tablica su se uili napamet u vreme Republike. UII veku pre Hr. nastupile su promene u obrazovanju. Deca su u sedmoj godini ivota poinjala sa obrazovanjem, tako to su roditelji angaovali uitelje. Bogati su koristili obino Grke, robove, pedagoge. Prve srednje kole za deake od dvanaest do esnaest godina, otvarane su u Rimu, s programom helenistikog obrazovanja. Prouavani su grka i latinska knjievnost, gramatika, retorika, filozofija, matematika i agronomija. Govornitvo su vebali nastupom na forumu, posebno u okviru priprema za advokaturu. Rimsko pravo su prouavali pod nadzorom iskusnih pravnika. Aristokratski sinovi su se usavravali u filozofskim i retorskim kolama u Atini, na Rodosu, Pergamu... U doba Carstva otvarane su kole i u provincijama, u Milanu, Bordou, Bejrutu, Kartagini, Antiohiji... Nauke i filozofija. Od svih nauka, Rimljani su u oblasti prava imali najvee nauno dostignue. Zakoni dvanaest tablica, objavljeni 450. godine pre Hr., predstavljali su prvi znaajan naslov pisanog prava. Razvoj pravne nauke rezultirao je objavljivanjem novih zakona. Od V veka pre Hr. pravnici su objavljivali zbirke zakona. Zbirka graanskog prava Kvinta

96

Mucija Scevole pojavila se polovinom I veka pre Hr. i predstavljala je jedno od poznatijih pravnih dela. Revidiranje zakona je vreno u skladu s potrebama. UII veku pre Hr. pojavio se udbenik rimskog prava - Institucije, veliko delo pravnika Gaja. Slubenu zbirku zakona je predstavljao Teodosijev kodeks, objavljen 438. godine, koji je bio nezamenljiv sve do pojave celovitog Justinijanovog Zbornika Graanskog prava. Nauka o istoriji je unapreena u doba rimske imperije. Tit Livije je napisao istoriju grada Rima od njegovog osnivanja. Kornelije Tacit je opisao Prvi period Rimskog carstva u delima Anali i Istorija. Gaj Julije Cezar je opisao dogaaje u kojima je uestvovao u memoarskom delu Galski i Graanski rat. U oblasti filozofije izdvojili su se autori po znaaju svojih dela. Lucije Anej Seneka, bavei se stoikom filozofijom i retorikom, na-pisao je dela: O postojanosti mudraca, O smirenosti due, O 1nevu... U oblasti prirodnih nauka rimski stvaraoci su se orijentisali na enciklopedijski pristup. Marko Porcije Katon je pristupio izradi pregleda znanja iz medi-cine, zemljoradnje i retorike. Marko Terencije Varon je, izuavajui nauke koje su bile poznate, oslonivi se na saznanja grkih naunika, stvorio obimno enciklope-dijsko delo. Ono je posluilo u srednjem veku za formulisanje sedam slobodnih vetina. Plinije Stariji je napisao Istoriju prirode, koja je, bez obzira na nedostatke, dugo koriena u Evropi. Lucije Junije Kolumela, agronom iz doba Neronove vladavine, objedinio je znanja Grka, Kartaginjana i Rimljana o poljoprivredi i ivotu na selu u svom enciklopedijskom delu. Aul Kornelije Celzus je napisao opsean enciklopedijski prirunik i znaajno delo Medicina - vrstu primenjene nauke. Helenistiki centri nauke u doba rimske imperije. Najvei centri helenistike kulture u doba rimske imperije bili su Atina i Aleksandrija. Meu znamenitijim linostima iz sveta nauke bio je Heron, matematiar i fiziar, koji je otkrio princip rada parne maine, konstruiui toak s pogonom na vodenu paru i primenivi ga u radu vodoskoka. Njegov izum je pao u zaborav, pa se Dems Vat u XVIII veku smatrao pronalazaem parne maine. Heron je bio veliki izumitelj. Njegova su dela: mehanika lutkarska pozorita, automat za novac, vodomer, vatrogasna maina, uljana lampa (sama skrauje fitilj) instrumenta za posmatranje - slian teodolitu, mehanike ptice, fontana orgulje na vodu i na vetar... Ptolomej Klaudije, astronom, matematiar i geograf, objavio je znanja iz astronomije u Matematikom zborniku. Arabljani su ga, pod nazivom Almagest, preneli u Evropu. Napisao je Optiku i Geografiju, koje su uvaavane do XVI veka. Galen je bio najpoznatiji grki lekar antikog doba. Dioskurid je objavio pet dela o lekovima (De materia Medico). Hipatija (370-415) iz Aleksandrije, smatra se prvom enom koja se bavila filozofijom, matematikom i astronomijom. Bila je voditelj kole filozofije u Aleksandriji, birana ne samo po darovitosti, nego i po skromnosti i lepoti. Najvie uspeha postigla je u matematici i astronomiji. Bila je simbol uenosti i nauke. Pogubila ju je hrianska gomila zbog njenog odnosa s gradskim perfektom, paganinom, i zbog bavljenja naukom, koju su hriani tada smatrali paganstvom. Umetnost. Poetak rimske knjievnosti je pod grkim uticajem. Livije Andronik je napisao prvu tragediju na latinskom jeziku i preveo Odiseju s grkog na latinski kada je bio osloboen poloaja roba u Rimu. Prvi rimski pisci bili su Gnej Nevije, pisao drame, a postao uven po epu Prvi punski

97

rat, i Plaut, koji je pisao komedije; najpoznatija je Hvalisavi vojnik. U vreme Avgustove vladavine, njegov prijatelj Mecena materijalno je pomagao darovite pesnike. Ime Mecena postalo je sinonim za sve koji materijalno pomau umetnike. Najznaajniji rimski pesnici iveli su u Avgustovo vreme: Vergilije, Ovidije i Horacije. Publije Vergilije Maron je napisao Georgike, ep o zemljoradnji, i Eneidu, po uzoru na Ilijadu i Odiseju. Kvint Horacije Flak postao je slavan po delima Satire, Ode i Poslanice. Publije Ovidije Nazon je poznat po delima Metarmofoze (Preobraaji), Ljubavna vetina Pisma sa Ponta. Retorika (besednitvo) bila je veoma vana vetina koja je uena od detinjstva. Znanje iz retorike bilo je preduslov za dravni posao. Posebno su cenjeni senatori koji su lepo govorili u senatu. Najpoznatiji rimski besednici bili su Marko Tulije Ciceron, Gaj Grah i Gaj Julije Cezar. Kvintilijan je bio znaajan pisac retorike koji je za govor rekao da je to dar bogova. U arhitekturi su Rimljani nastojali da spoje lepo i korisno. U poetku su kopirali Grke, da bi kasnije doli do originalnih reenja. Tri su osnovne stilske karakteristike rimskog graditeljstva: monumentalnost zgrada, luk i svod. Rimljani su bili originalni u gradnji amfiteatara, vodovoda (akvadukata), carskih palata, mostova (vijadukata), mree puteva i gradova (s namenom tvrava i vojnih logora). Procenjivanjem najboljih pravaca, putevi su povezivali gradove na najmanjoj razdaljini. Otuda izreka: Svi putevi vode u Rim. Izgradnja mostova i puteva i snabdevanje vodom bio je zadatak i posao drave. Stubovi su bili posebno obeleje rimske arhitekture. Trijumfalne kapije su bili uveni slavoluci u ast pobednika, vojskovoa i careva. Najpoznatiji je Konstantinov slavoluk, na kome su reljefno i hronoloki simbolizovani najvaniji dogaaji iz vremena njegove vladavine. Avgust je realizovao Cezarove projekte i podigao nove graevine (rtvenik mira i Forum), zakljuujui da je grad od opeka pretvorio u grad od mermera. Kad su graditelji ovladali gradnjom luka i svoda, bio je podignut prvi amfiteatar u Pompeji 80. godine pre Hr. Koloseum je predstavljao najbolje delo te vrste. Hadrijanov Panteon, izgraen na temelju izgorelog u poaru Agri-pinovog Panteona, predstavlja monumentalno delo rimske arhitekture. Panteon je 609. godine pretvoren u hriansku crkvu. Bazilika cara Maksencija je posluila kao prototip hrianske bazilike. Trajanov stub, delo Apolodora iz Damaska, sadri 2500 figura s izvanrednim detaljima njegove vladavine. Apolodor je rukovodio gradnjom mosta na Dunavu, koji je povezivao provincije Gornju Meziju i Dakiju. Postao je uven po Trajanovom forumu slavoluku s Trajanovim stubovima. Skulpture su sluile u dekorativne svrhe, kao ukras u kui, vrtu, na rtvenicima, sarkofazima, slavolucima... Skulpture su najvie dopremane iz grkih polisa u Rim. Kop iranje grkih uzora najvie je podsticao car Hadrijan, koji je zbog toga prozvan gri. Vajarstvo, i to portretno, bilo je veoma razvijeno. Portretne skulpture su proistekle iz obiaja modelovanja posmrtnih maski. Pronaeni mozaici govore o umeu rimskih majstora. Freske u Pompejima predstavljaju znaajnija rimska ostvarenja u slikarstvu. Rimska imperija je bila jedna od najveih u istoriji. Trajala je oko 1200. godina. Od plemenskog ureenja, preko monarhije i republike, dosegnuto je carstvo. Najvee po opsegu je bilo za vreme cara Trajana (98-117). Prostiralo se na tri kontinenta, od Rajne i Dunava na severu, do Sahare na jugu, i od Atlantika na zapadu do Mesopotamije na istoku. Na tom prostoru je, po procenama, ivelo i do 100 miliona ljudi. Rimski carevi su uvideli rizik proirenja zbog siromatva, podanitva i nekorisnih oblasti necivilizovanih naroda. Odabir delova kopna i vode smatrao se vanim u osmiljavanju imperijalne politike. Mo celine je slavljena i simbolizovana kao veito carstvo. ta je omoguavalo uspon?

98

Osvajanje, ekspanzija i ratovi bili su glavna preokupacija. Velia se rimska drava tezom da je dostigla najviu taku organizovanosti, narodni dohodak najviu cifru, a da je mir podigao svet na nivo bezbednog napretka. S druge strane, konstatuje se da je rimska istorija bila ispunjena ratovima, bunama, borbom za vlast, ustancima, svrgavanjima vladara..., nemoralom...! Pouda za bogatstvom i prezir znanja... bili su prvi pokretai... Propadanjem Rimskog carstva, otkrivene su kljune unutranje slabosti, odlike karaktera moi. Osmiljena politika i organizovana akcija kojom je orijentisana pokretaka snaga, vodile su usponu. Osvajakim pohodima uveavana je teritorija. Na taj nain poveavao se broj robova, radne snage i kultivisanih pojedinaca; zemljini fond drave (ager pulicus), porodica (privatna svojina) i kolektivna svojina (ager gentilicus), vojnika; priliv danka, priliv iz plena; poveavao se broj rudnika; poveavao se veliki i jeftin uvoz iz bogatih provincija i mali izvoz... Umesto malih parcela stvarane su latifundije, veliki posedi s velikim brojem robova, fenomen rimskih agrarnih odnosa. Najvei vlasnici bili su imperatori i upravljai provincijama. Prihodi od danka i po raznim osnovama slivali su se u Rim, koji je postao finansijski moan. Rast prihoda je omoguavao smanjivanje poreza i razvoj drave, privrede, umetnosti i nauke. Graditeljstvo je imalo obezbeen dugoroan izvor. Uporedo s osvajanjem teritorije i njene organizacije, izgraivani su putevi i podizani gradovi. Mrea puteva je mnogo znaila za povezivanje svakog dela sa celinom drave. Politika zavadi i podeli, pa vladaj imala je efekta u organizovanju vladavine, s razlikama u provincijama u kojima se kupovala lojalnost. Rimsko pravo je utemeljavano donoenjem i primenom zakona. Vlast se suoavala s reakcijom javnosti, koju su inili ljudi s politikim pravima. Rimsko umee je bilo korienje naslea, u prvom redu grkih polisa, ali i kultura drugih naroda. Od uzora kretalo se ka originalima i inovacijama. Tokom uspona, manifestovane su negativne posledice. Propadanje seljaka je bilo izazvano dugogodinjom vojnom obavezom i ratovanjem seljaka. Uvoz jeftinih proizvoda iz provincija presekao je proizvodnju. Trokovi vojske i administracije na uveavanom prostoru rimske imperije pokazali su se velikim izdatkom. Mo se rasipala i opadala. Gaj Marije je bio prinuen da sprovede reformu i da smanji vojni rok na 16 godina. Siromani i beskunici su sluili u vojsci iz materijalnih pobuda i pljake. Vojska je bila stub drave, a sa takvim pripadnicima predodreena za graanske ratove. Moe li civilizacijski opstati drava iji vojnik pri zauzimanju Sirakuze zakolje Arhimeda!? Poloaj robova je bio teak, prema njima se surovije postupalo nego u drugim imperijama. Na velikom tritu robova u Delosu, dnevno ih je prodavano i po 100.000! S drvenom daicom o vratu na kojoj su bili osnovni podaci, prodavani su u bescenje. Kupoprodaja je predstavljala unosan posao za vreme vladavine plutokratije (bogataa bez ugleda). Izvan trita, sudbina roba je zavisila od gospodara, koji je s njim mogao da uini ta je hteo. Borbe gladijatora s divljim zverima su, bez obzira na uasan prizor, prireivane kao sveanosti za najbogatije. Recept hleba i igara mogao je da je privue masu cirkuskim predstavama, ali ne i da rei probleme iz dubine poretka. Moemo li ovaj rimski koncept komparativno da posmatramo kao daleku preteu masovne kulture industrijskog doba? Socijalno raslojavanje je nosilo viestruke opasnosti: krize, bune, ustanke, ratove... Finansijske manipulacije bile su usavravane, naroito kvarenjem novca,

99

smanjivanjem sadraja metala u kovanom novcu u odnosu na njihovu numeriku oznaku i stvarnu vrednost, to je dovelo do njegovog nestanka u prometu. Bio je to ekstreman primer u monetarnoj istoriji. Dioklecijan i Konstantin Veliki su preokrenuli monetarni haos. Propadanje rimskog carstva poelo je s nedostatkom duhovnog stvaralatva, i to od vladavine Avgusta do kraja treeg veka. Gramzivost, podmitljivost, koru pcija, ratno varvarstvo, vojno ugnjetavanje, nepotenje upravljaa, lopovluci, blud i pljake..., vodili su moralnom posrnuu. Izvor kvarenja irio se iznutra. Napadai spolja, makar bili i varvari, samo su iskoristili slabosti imperije u agoniji na prostoru Zapadnog rimskog carstva. Istraivai pronalaze majstore brutalnosti i meu Starim Rimljanima. Novija tumaenja ukazuju da je njihovo carstvo bilo podignuto na bogatstvu, krvi i znoju varvarskih naroda. U Rimu je i spomenik Trajanov stub. Na njegovim spiralnim reljefnim ukrasima prikazuju se borbe s Daanima, koje su Rimljani istrebili. Zlato u Transilvaniji bilo je jedan od razloga nepomirljivih sukoba.

2.8. HRIANSKA CIVILIZACIJA

Hrianstvo se javilo na Bliskom istoku, u trokontinentalnom Rimskom carstvu. Poteklo je iz judaizma, sekte Esena, koji su propovedali dolazak Mesije, Bojeg izaslanika i izbavljenje Jevreja. Hrianstvo je bilo vie od sekte Esena. Hrianski misionari su se obraali svim ljudima univerzalnom porukom o spasenju. Hriansko veruju saima kljune dogme (stavove). Najvanija je o Isusu Hristu (re Hristos na grkom je prevod s hebrejskog rei mesija), ne polubog i poluovek, nego savren Bog, savren ovek. Umesto starog ugovora izmeu Boga i Izraela, doao je novi - izmeu Boga i ljudi. Kada hrianstvo stupa u starogrko -starorimski svet odvija se velika smena kultura u istoriji sveta. Bio je to dramatian susret dva kulturna kruga. Po veri - semitski, po jeziku indoevropski. Srednji vek je na evropskom tlu oznaen hrianskim. Hrianstvo, judaizam i islam imaju koren u semitskom kulturnom krugu. Svaka od univerzalnih, monoteistikih religija, jeste soteroloka (na grkom: soter spasilac, soterologija - nauka o spasenju na onom svetu). Hrist, Buda i Muhamed smatraju se spasiocima, mesijama. Hriansko uenje je zasnovano na premisama: 1. ovek i svet su puni zla i zato treba teiti boljem, savrenijem ivotu; 2. spasiti se znai osloboditi se zla, izvora zla, a to su telesna uivanja, enje, strasti: telo je tamnica due; 3. milioni ljudi u Rimskoj imperiji bili su oduevljeni idejom izbavljenja; 4. eshatologija - nauka o kraju istorije i sveta, o dolasku stranog suda ili apokali pse (prema spisu iz Novog zaveta: Otkrovenje Jovana Bogoslova). Hrianstvo, izvori i tumaenja. Kako je uistinu nastalo hrianstvo? Sama pomisao da je poteklo iz sekte izaziva podozrenja i spekulacije. Eseni, sekta iz ogranka judaizma na tlu Rimske imperije, koja je propovedala dolazak Boijeg izaslanika i izbavljenje Jevreja, smatrani su uiteljima mudrosti. Koloni, sirotinja i robovi rado su prihvatali njihovo uenje. O Isusu Hristu nema mnogo izvornih podataka. Jevanelja (grki: evangelion - radosna, dobra vest) su glavni izvor. Bilo je mnogo svetih zapisa - jevanelja prvih hrianskih optina. Biskup Todor iz Sira je odbacio 200 nekanonskih knjiga koje su kruile njegovom biskupijom, a zadrao samo etiri jevanelja. Apostoli Mateja, Marko, Luka i Jovan su ih pisali u periodu od 30. do 120. godine. To je kanon hrianske crkve.

100

Biblija ili Sveto pismo sadri Stari i Novi zavet. Biblija je knjiga sa najvie izdanja i prevoda na jezike sveta. Najpotpuniji je latinski prevod s hebrejskog i grkog or iginala Vulgata svetog Jeronima iz IV veka. Stari zavet je pisan na hebrejskom jeziku. Sadri svete spise triju knjiga: Petoknjije, Proroci i Hagiografije. Novi zavet, pisan na grkom jeziku, sadri etiri apostolska jevanelja. Kumranski rukopisi su pronaeni posle Drugog svetskog rata u peini na obali Mrtvog mora u svicima. Novi zavet, koji je nastao posle njih, obuhvatio ih je kao zapise hebrejskih vidovnjaka. Jevanelja su zapisi apostola o Isusu Hristu. Apostoli ga nisu videli. Zato se smatra da su to zapisi hroniara verovanja o Isusu Hristu na tlu Rimskog carstva. ta dokazuje da je Isus Hrist istorijska linost? Ima mnogo verovanja, mitova i predanja o Hristu, hrianima i hrianstvu. Smisao hrianstva bio je u ispovedanju ver e o skorom nailasku carstva Boijega na zemlji. Hristos je, po predanju i Novom zavetu, roen u Vitlejemu. Pojavio se prvi put u Palestini 27. godine, kada je najavio carstvo Boje, utemeljio veru i postavio apostole za svetenike. Tri godine je Hrist propovedao re Boju i inio mnogobrojna uda. Jovan Krstitelj je u Jordanu, pre Hristove pojave, najavio Mesiju (spasitelja). Pristalice i sledbenici Hrista su verovali da je Hrist taj mesija, pa su nazvani hriani. Hristos je stekao veliki broj sledbenika, zbog ega ga je Pontije Pilat, rimski namesnik u Jerusalimu, okrivio za bogohuljenje i osudio na smrt. Isus je izdahnuo razapet na krstu. Treeg dana posle smrti je vaskrsnuo iz groba. Hristovi uenici - dvanaest apostola, majka i sledbenici, njih ukupno 120, nastavili su molitve. Posle pedeset dana od Hristove smrti, doiveli su silazak Svetog duha (Duhovi). Jevreji su inili hriansku zajednicu (optinu). Progoni Hriana su organizovani u Rimskom carstvu, ije uenje je podrivalo robovlasniki poredak. U Siriji je 35. godine jedan od organizatora progona bio Jevrej Savle. Kada je uo glas Boji, nedaleko od Damaska, preobratio se u hrianina i promenio ime u Pavle. Apostol Pavle je preobratio 5.000 ljudi. Bila je to druga hrianska optina u Samariji. Misionarska putovanja je organizovao na Kipar, Korint i Atinu. Uhapen u Cezariji, traio je da bude prebaen u Rim jer je imao rimsko graansko pravo. ekao je suenje u tamnici za vreme Neronovih progona hriana, i pogubljen 64. godine. Apostol Petar, rimski episkop, doiveo je istu sudbinu u cirkusu, na mestu nedaleko od potonjeg Vatikana. Progoni nisu zaustavili hrianstvo, koje se irilo Carstvom. Tokom zabrana, hriani su ispovedali veru na grobljima i u podzemnim skladitima, katakombama, sluei se simbolima krsta, goluba, jagnjeta, sidra i najee ribe, jer je na grkom ta re ishtus predstavljala skraenicu: Isus Hrist, Sin Boji, spasitelj. Objedinjavanjem hrianskih optina, kojima su upravljali episkopi, stvorena je u II veku hrianska crkva. Poglavar hriana na zapadu bio je rimski episkop, kasnije nazvan papa (grki: papas - otac). Na istoku je bilo vie centara, s patrijarsima kao najviim poglavarima. Poloaj hriana se popravio posle Edikta o toleranciji cara Galerija 311. godine. Dve godine kasnije, Milanskim ediktom cara Konstantina, hrianstvo je priznato za religiju. Hrianske optine su povratile imovinu, a episkopi su dobili rang senatora. Prve teoloke kole su otvorene poetkom IV veka u Aleksandriji i Antiohiji. Aleksandrija je postala centar hrianskog uenja i kulture. U njoj je iveo Origen, pisac prvog prirunika o hrianskom uenju. Nedelja je, u ast Hristovog vaskrsnua 321. godine, po zakonu, postala dan odmora. Kako je dolo do promene odnosa rimskih careva prema hrianstvu?

101

Ima vie pretpostavki i tumaenja. Konstantin je ugledao krst na nebu kao simbol carske crkve? Kritiari pitaju: moda se to odnosilo na sunce? Po drugima, Konstantin je bio svetenik paganske religije, shvatio da budunost pripada hrianstvu, pa mu se privoleo. Krten je kao hrianin na samrtnikoj postelji. Po treoj verziji Konstantin je, kao neznaboac (praznoveran) procenio da e carstvo imati koristi od hrianstva jer je protiv pagana, i to e svojim uenjem da pobolja moralno stanje rimskog drutva. Jednostavno objanjenje je da je svetskoj imperiji bila potrebna svetska vera (crkva) i obratno. Crkva je irila organizaciju, koristei pogodnosti Carstva i prevazilazei rasprave o razlikama u hrianskom uenju i misiji. Na Prvom vaseljenskom (ekumenskom) saboru, u Nikeji 325. godine, formulisan je simvol vere, po kome je Hrist Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, pravi Bog od pravoga Boga, roen-nestvoren, istovetan s Ocem Sabor je osudio Arijevo uenje o trojstvu, po kome Isus Hrist nije istovetan s Bogom, nego samo bie s boanskim moima. Na saboru je odlueno o crkvenim praznicima. Hrianstvo je u Rimskom carstvu propovedano na hebrejskom i grkom jeziku, a od 430. godine i na latinskom jeziku. Car Teodosije je 391. godine proglasio hrianstvo dravnom religijom i odrekao se zvanja vrhovnog svetenika. Hrianstvo je, od zaetka do prve svetske religije, prolazilo kroz razliite faze. Istorija hrianstva ukazuje na pojavu dugog trajanja na velikom prostoru. Prvi period se oznaava ranim hrianstvom. Utemeljenje hrianstva kao religije otkrivalo je ne samo teoloke, nego i filozofske, socioloke, etike, politike, humanistike aspekte i vidove civilizacije oznaene njegovim imenom. Sporna pitanja o hrianstvu izazivala su raznovrsne rasprave, borbu, sukobe i stradanja. Hrianstvo je otvorena tema za prouavanje. Nalazi izazivaju osporavanja. Najvie tamo gde se susreu vera i znanje, kako misli ak Derida. ta je izvorno, a ta preuzeto, prilagoeno, modifikovano? Koreni hrianstva su u judaizmu. Rana hrianska sekta je nasledila ideju o svetom pismu od judaizma. Poveanjem broja svetih hebrejskih spisa, postavilo se pitanje koje od njih unositi u kanon. Zato samo etiri jevanelja - Mateje, Marka, Luke i Jovana? Razlike u sadraju pojedinih svetih spisa otvaraju nova pitanja. Pomeralo se vreme dolaska carstva Boijeg. Poruka: siromani u raj, a bogati u pakao, zraila je optimizmom za najvei broj ljudi koji su teko iveli. uvena je uteha siromanih i opomena bogatih: Kad kamila proe kroz iglene ui, tada e bogati u raj. Misao hriana o jednakosti ljudi bila je privlana za potlaene, obespravljene i poniene.

102

3. SREDNJOVEKOVNO RAZDOBLJE duhovna i svetovna obeleja civilizacijskih sredita

Srednjovekovno razdoblje obeleeno je razliitostima na civilizacijskim prostorima. Na evropskom tlu je trajalo od V do XV veka, od pada Rimske imperije do renesansne epohe. Kineska, indijska i islamska civilizacija bile su u usponu u odnosu na civilizacije na evropskom i drugim kontinentima. Periodizacija u istoriji je uslovna. Prelaz iz jednog u drugo razdoblje dugo traje i nosi razliita obeleja. Neravnomeran razvoj na razliitim prostorima izlazi izvan okvira podela na periode. Feudalizam kineske civilizacije prethodi feudalizmu evropske civilizacije mimo podele na stari i srednji vek. Procesi i strukturne promene razliito traju na razliitim prostorima, praeni razliitim osobenostima. Evropa je od IV do XI veka bila poprite sukoba novodolazeih naroda. Bilo je to vreme provala i velikog civilizacijskog pada. Iezavao je sjaj antikog vremena. Neprijateljstva su se rasplamsavala od pustoenja Vizigota do smirivanja Normana, ustaljenja Ugara i potiskivanja islama s Pirineja i Sicilije. Meusobna ubijanja, razaranja, glad i bolesti, prekid saobraaja i trgovine, nauke, vetina, umetnosti, nestajanje uenih i velikih ljudi, zatamnili su sliku starogrkog i rimskog naslea. Srednjovekovna no je padala na Evropu. Srednjovekovno razdoblje se u istoriografiji posmatra u dve etape (faze, perioda), kao rani (IV-XI) i pozni ili razvijeni feudalizam (XI-XV), iji su meai krstaki ratovi u XI veku. U drugom periodu srednjovekovnog razdoblja feudalizam je preovladao i u Vizantiji i slovenskim zemljama. Razvoj je bio obeleen usponom gradova i tr govine, kao i promenama u drugim sferama, nainu ivota. Postoji i podela srednjovekovlja na tri perioda: prvi, od IV do X veka, drugi od X do XII veka, trei od XII do XV.

3.1. SUSRET ISTOKA I ZAPADA NA PRELAZU EPOHA 3.1.1. Komparacija kultura

Budizam je imao veliki znaaj za oblikovanje kultura na Dalekom istoku. Iz Indije je prenesen na Kinu, a potom i na Japan. Budizam je bio znaajan za razvoj intoizma - religije Japana. kola kineskog budizma an - u Japanu zen, imala je snaan uticaj na knjievnost i slikarstvo izmeu VII i IX veka pre Hrista. Budizam je uticao i na oblikovanje kultura na tlu Burme, Tajlanda, Laosa, Kambode, ri Lanke... Kulture na prostoru Bliskog istoka, Severne Afrike i Evrope (stare Grke) oblikovale su se pod uticajem hrianske i islamske religije. Delotvornost njihovog uticaja ogledala se i u nazivu civilizacija: hrianska (vizantijska) i islamska. Kulture oblikovane religijskom sveu, predstavljale su duhovni susret Istoka i Zapada u srednjovekovnom razdoblju. ta pokazuje komparativna analiza orijentalnih religija s hrianstvom, judaizmom i islamizmom? Civilizacijske karakteristike objedinjavaju teoloke, socioloke i kulturoloke osobenosti, u sintetikoj sublimaciji Brajana Vilsona, uz potrebu da se izuzeci poseb no protumae. 1. Za razliku od orijentalnih religija, judaizam, hrianstvo i islam, koje emo oznaiti kao tri religije, smatraju sebe za jedinu pravu religiju. Svaka od struja u hrianstvu isto to

103

tvrdi za sebe. 2. Orijentalne religije se odlikuju tolerantnou prema drugim religijama i filozofskim kolama i pravcima. Kao da je to vei broj religija bio poeljan na Istoku. Jevreji i hriani su proganjali druga boanstva. 3. Hrianski monoteizam je nastojao da sebe prikae kao univerzalnu religiju , iako je hrianska religija spoj teko pomirljivih elemenata i premisa. 4. Hrianstvo je Evropi donelo civilizaciju, a budizam se u Indiji, Kini i drugde prilagoavao visokocivilizovanim zajednicama (drutvima). 5. U orijentalnim religijama formulisanje koherentnog intelektualnog sistema postavki nisu iskljuivani razliiti izvori mudrosti. 6. U svetu orijentalnih religija najbitniji je odnos emocije i intelekta. U hrianstvu, posebno u protestantizmu, bitna je intelektualna preokupacija. Emocionalno usmerenje je snanije u istonim kulturama, nego na zapadu. Na evropskom tlu zapadna religija je propisala forme izraavanja emocija, odbacujui ples, erotiku, stimulanse i sve to vodi u ekstatika stanja, kao neprimerena liturgiji, dok je sve to opstalo na indijskom tlu. 7. U islamskoj kulturi je potpuna nepodeljenost religijskih i politikih ustanova; paralelizam crkve i drave u hrianskim zemljama... U budizmu je religija potpuno odvojena od drave.

3.2. DVA KULTURNA KRUGA EVROPSKOG CIVILIZACIJSKOG IDENTITETA indoevropski i semitski Evropska civilizacija ima dva korena. Po jeziku - indoevropski i po veri - semitski. Prodorom hrianstva u grko-rimski svet odvijao se plodotvorni susret kultura. Isus Nazareanin, Jevrej, pripadao je semitskom kulturnom krugu, a grko-rimski svet indoevropskom kulturnom krugu. Indoevropljani su poticali sa irokog prostora, a svi su govorili indoevropske jezike. U Evropi su svi jezici indoevropskog porekla, izuzev finsko-ugarskih i baskijskog. Veina indijskih i iranskih jezika isto tako pripada indoevropskoj porodici jezika. Praindoevropljani su iveli 2000. godina pre Hr. u kavkasko -kaspijskoj oblasti. Selili su se na irokom prostoru od Indije do Skandinavije i od panije i Britanije do Rusije. Nastanjivanjem na novom prostoru, tokom meavina njihove kulture sa starosedelakim, odrali su jezik i religiju. Stare indijske Vede i starogrka filozofska dela, kako objanjava Justejn Gorder, napisani su na srodnim jezicima. Osim jezika, bliske su im bile i misli, religije, mitologije, umetnosti, osobito knjievnost, ciklino shvatanje istorije... Zato se govori o jednom istom kulturnom krugu. Semiti, koji potiu s Arabijskog poluostrva, i koji su se proirili na velike delove sveta, pripadaju drugom kulturnom krugu. Judaizam, hrianstvo i islam potekli su iz semitskog kulturnog kruga. Stari zavet i Kuran su napisani na srodnim semitskim jezicima. Sve tri religije zastupaju misao da postoji samo jedan bog. Njihovo shvatanje istorije je istovetno - linearno. Jerusalim, veni grad, je versko sredite za pripadnike judaizma, hrianstva i islama. Hrianstvo se, posle prodora u grko-rimski svet, razvijalo tokom hiljadugodinjeg srednjovekovnog razdoblja u miru i sukobima, koji su ispunili dramatino poglavlje istorije sveta.

3.3. SEOBA I SUKOBI NARODA - Zaeci evropske civilizacije 3.3.1. Huni i Germani

104

Seoba naroda na evropskom tlu je trajala od zavretka IV veka do X veka. Glavni prolaz bio je na prostoru od Urala do Kaspijskog jezera. Tu su plemena i narodi vekovima prodirali iz Azije u Evropu. Huni (mongolsko-turansko pleme) tu su proli 375. godine. U isto vreme iz srednje Evrope su nadirala u Aziju germanska plemena: Goti, Ostrogoti i Vizigoti. Njihov sudar je predstavljao poetak velikog kretanja naroda na interko ntinentalnom prostoru. Prolaz je nazvan Vrata naroda. Huni su pljakali teritorije Zapadnog i Istonog rimskog carstva. Najvei uspon su dosegli pod vostvom Atile, koga su protivnici nazvali Bi boji. Centar hunske drave bo je u Panoniji, blizu Kikinde. Posle smrti Atile, hunska drava se raspala. Sukobi naroda su odreivali vladavinu na prostranim teritorijama. Huni su pokorili i zavladali Ostrogotima; Vizigoti su zaposeli rimsku provinciju Donju Meziju, a, posle pobede nad carem Valensom kod Jedrena, zauzeli i Rim 410. godine. Germanska plemena su u V veku na tlu Zapadnog rimskog carstva proglasili Vizigotsku kraljevinu (429-711), Vandalsku kraljevinu (429-534), Kraljevinu Burgundiju (443-534); na britanskom tlu su Angli, Sasi i Jiti pokorili Kelte, dok su starosedeoci Briti zaposeli severni deo Galije, po kojima je kasnije nazvana Bretanja. Galiju su potom naselili Franci, pokrenuvi se s ua Rajne i stvorivi Franaku dravu, pod vostvom Hlodoveha (481-511). Hlodoveh je bio rodonaelnik dinastije Merovinga, nazvane po legendarnom voi Franaka Merovehu. Franaka vlast u Galiji je osnaila kada su stanovnici preobraeni u hriane. Avari, tursko-mongolsko pleme, prodrlo je iz Azije u Evropu i naselilo Panoniju, slino ranije Hunima. Langobardi su pod njihovim pritiskom preli na Apenine, pa je po njima taj deo nazvan Lombardija. Langobardska kraljevina je okonala tako to ju je kasnije osvojio Karlo Veliki i pripojio Franakoj dravi. Slabljenjem vrhovne vlasti, Franaka drava se raspala na tri dela. Bilo je to doba lenjih kraljeva, kada su njihove uloge preuzimali elnici dvora - majordomi. Karlo Martel (715-741), majordom, obnovio je jedinstvo franake drave. Uspeo je da odbrani dravu od napada Arabljana 732. godine, koji su nadirali s Pirinejskog poluostrva. Pipin Mali je nasledio tron od majordoma Martela. Prvo je odbranio Rim od Langobarda, ispunivi zahtev pape, a posle se, uz papin blagoslov, proglasio kraljem franake drave, umesto vladara Hilderiha III, i osnovao dinastiju Karoli nga. Odbijajui uporne Langobarde, Pipin Mali ih je najzad predao u nadlenost papi 756. godine. Tako je, pod vostvom pape, nastala papska drava, a nana njen svetovni vladar. Slovenska plemena su se pokrenula u periodu od V do VII veka s prostora Isto ne i Centralne Evrope u potrazi za novim stanitima. Meu Slovene su se potom doselili Bugari (679) i Maari (896). Normani su u iseljenikom talasu krenuli iz Skandinavije krajem IX veka. Deo se naselio na tlu severne Francuske, koji je po njima nazvan Normandija. Vikinzi, njihov drugi ogranak, naselili su se na Islandu. Kasnije, oko 1.000. godine, preko Grenlanda, dospeli su do severne Amerike. Varjazi, trea grupa Normana, rasprostrla se na prostoru od Baltika do Crnog mora. Normani su oznaili kraj velike seobe naroda.

3.3.2. Karlo Veliki (768-814) - Zapadno evropsko carstvo

Karlo Veliki je bio jedan od najveih vladara u srednjovekovnoj istoriji. ovek od akcije, po biografu Ajnhardu. Osvojio je Langobardsku kraljevinu, Bavarsku, Slovene u Karantaniji i Avare u Panoniji. Bio je pobednik u najveem ratu - protiv Avara. Na popritu Panonije, posle sukoba nije bilo tragova ljudskog stanita. Plen je bio veliki. Zaplenjeno je zlato koje su Avari opljakali od pokorenih naroda. Avari su posle poraza nest ali sa scene, a njihov kraj je

105

simbolizovan u izreci: Izginue kao Avari. Tokom ratova sa slovenskim plemenima (Ljutia, Luikih Srba i eha) stvarao je pogranine grofovije na njihovim teritorijama. Nije bio uspean u ratovima s Arabljanima na Pirinejskom poluostrvu. Papa Lav III je krunisao Karla Velikog za cara 800. godine. Vizantijski car Mihailo I ga je priznao za cara mirom u Ahenu 812. godine. Franakoj dravi je po sporazumu pripao vei deo Apeninskog i Balkanskog poluostrva, a Vizantiji Venecija, ostrva u severnom Jadranu, juni deo Apenina, gradovi Zadar, Trogir i Split, kao i juni deo Jadrana. Pod vlau Karla Velikog bio je veliki deo teritorija dananje Francuske, Nemake, vajcarske, Holandije, Belgije, Italije i Austrije. Tajna uspene vladavine Karla Velikog mogla bi biti u tome to je znao ta ne zna i to je umeo da konsultuje savetnike koji su to znali. Najdue je iveo u Ahenu, u dvoru, s kapelom i prestolom, meu graevinama koje je podigao po ugledu na one iz vremena Justinijanove obnove Rimskog carstva. Franako carstvo su, u duhu Verdenskog ugovora, 843. godine podelili unuci Karla Velikog na tri dela: Karlu elavom je pripao zapadni deo carstva, Ludvigu Nemakom istoni deo, a sredina oblast Lotaru I, koji je bio car.

3.3.3. Zapadnoevropski feudalizam

Franci su kao osvajai oduzeli polovinu zemlje od domaeg galo-rimskog stanovnitva u okvirima Zapadnog rimskog carstva. Na ostatku poseda starosedeoci seljaci i koloni su obraivali zemlju. Novodoseljeni su iveli u duhu franakih zakona, a starosedeoci podvojeno, po rimskim zakonima. Merovinzi su svoje pravo zasnovali na rimskom pravu. Franci su bili slobodni seljaci i nisu plaali porez, odazivali su se u rat po vojnom pozivu, nabavljajui oruje i opremu. Kralj je svake godine vrio smotru vojnika okupljenih na skupovima, nazvanim majske skuptine. Naslednom deobom poseda stanovnitvo je osiromailo i nije moglo da podmiruje vojne izdatke. Zato je deo crkvenih imanja raspodeljivan vojnicima na korienje, pod imenom beneficijumi (dobroinstva). Karlo Veliki je reformisao upravu i podelio zemlju na grofovije, koje su dodeljivane kao beneficije lanovima porodice i pripadnicima svite, grofovima, kneevima, vojvodama. Svi su oni polagali zakletvu kralju i obezbeivali i vodili vojnike u rat. To su bili kraljevi vazali (vasus - sluga), a kralj njihov senior. Najvii su predstavljali plemstvo, koje je imalo svoje vazale, nie plemstvo, ritere, kako bi se efikasnije upravljalo prostranijim teritorijama. Riteri su u srednjem veku predstavljali osnovnu snagu vojske. Pretvaranjem beneficijuma u nasledno dobro, nazivano feudom (posedom), na kome su radili kmetovi (seljaci), stvaran je poredak - feudalizam. Feudalci su preuzimanjem zemlje od slobodnih seljaka poveavali broj kmetova. Dabine su optereivale kmetove, nazivane rentama: radna renta - kuluenje tokom meseca na imanju feudalaca; naturalna renta - davanje dela proizvoda, novana renta - plaanje poreza u novcu. Crkva je raspolagala velikim posedima, na kojima su isto tako radili kmetovi. Zemljoradnja i stoarstvo su predstavljale osnovne grane naturalne privrede. Stanovnitvo je u najveem broju stanovalo u selima. Vee naseobine su stvarane oko crkvenih sredita. Vladari su se selili s dvorovima s imanja na imanje, pa drave nisu imale glavni grad. Na uzvienjima i istaknutim mestima na imanjima od IX veka vladari i plemii su podizali zamkove. Svaki feud je proizvodio sve to je bilo potrebno za ivot. Postojale su putujue zanatlije za sloenije poslove. Trgovina se odvijala u lokalnim okvirima, i to razmenom vi-ka proizvoda na crkvenim praznicima, na vaarima, na raskrima, kraj crkava i

106

manastira. Mali broj trgovaca je iz mediteranskih centara dopremao so, zaine, svilu, oruje i raritetne proizvode. Plemstvo se osamostaljivalo, to je vodilo cepanju drava na grofovije, kneevstva i vojvodstva. Feudalci su osvajali jedni drugima posede, a ratovi su ispunjavali svakodnevni ivot srednjovekovnih ljudi. * * * Nasilje i kultura na tlu nekadanjeg Zapadnorimskog carstva. U vreme Velike seobe pljakom i razaranjima rimskih gradova stradala je kultura antikog sveta. Plamen i bes varvara pretvarali su u pepeo monumentalna dela, itave biblioteke, ne spoznajui u njima dar bogova u ljudskom nadahnuu, nego zlo pagana. Hrianska crkva je uspela da sauva mali deo naslea, uz crkvena i neznatan broj svetovnih dela. Svetenstvo je irilo misiju opismenjavanja. Rana hrianska knjievnost u spisima crkvenih otaca imala je uzore u sauvanim antikim delima. Ambrozije, Avgustin i Jeronim svojim delima stvorili su teorijsku osnovu zapadnog hrianstva. Ambrozije je od rimskog inovnika postao episkop Milana, stekavi popularnost kao propovednik i tuma Svetog pisma (Stari zavet). Aurelije Augustin (354-430), bio je episkop u rimskoj severnoj Africi. Njegovo uenje o predestinaciji (predodreenosti) i naslednom grehu inspirisalo je Lutera i Kalvina, protestantske reformatore. Znaajna su mu dela O Bojoj dravi (De civitate Dei) i Razgovor sa samim sobom. Slavi se kao Sveti Avgustin. Jeronim (346-40) je bio monah, pustinjak i teolog. Njegov prevod Biblije jedini je koji priznaje rimokatolika crkva. Benedikt iz Nursije je bio ueni monah. Podigao je manastir Monte kasino, juno od Rima, i napisao Pravilo, po kome se upravljalo svetenstvo. Osnovao je monaki red nazvan benediktinski. Benediktinci su bili hrianski misionari, prepisivali su rukopise, popularisali su crkvene knjige i romaniku umetnost. U manastirima, kao sreditima kulture, sticalo se obrazovanje u ranom srednjem veku i uio latinski jezik, na kome se obavljalo bogosluenje. Otvarane su radionice (skriptorijumi ) za prepisivanje i umnoavanje knjiga. Najvei skriptorijumi su bili u opatijama u Korbi kod Amijena i u svetom Martin Turumu. Od sredine VIII veka od prepisivanja se razvijalo izdavatvo. Knjievnost je bila zastupljena prepisivanjem hrianskih klasika u skriptorijumima. U arhitekturi su kopirani uzori slavnog starogrkog naslea. U slikarstvu je preovladavala iluminacija jevanelja i rukopisa. Na Karlovom dvoru u Ahenu, okupljeni ueni ljudi osnovali su visoku kolu, akademiju za decu plemia. Najznaajniji stvaraoci bili su Ajnhard, biograf Karla Velikog, i Pavle akon, pisac Istorije Langobarda. Karolinka renesansa je bila plod razliitih uticaja, s malo ili nimalo originalnih ostvarenja.

3.4. OD STARORIMSKE KA VIZANTIJSKOJ CIVILIZACIJI 3.4.1. Pad Rimske imperije i uspon Vizantije

107

Padom Rima 476. godine sredite Rimskog carstva je premeteno u Vizantion. Carstvo je pokuavalo da produi ivot, ali je civilizacija doivela kraj. Za poetak vizantijske civilizacije uzima se proglaenje Vizantiona no vim Rimom od strane cara Konstantina 330. godine. Carstvo se odralo do 1453. godine. Vladalo je trinaest dinastija. Bilo je to vreme Velike seobe naroda. Vizantija se suoavala s dravama i narodima, od persijskih, islamskih, slovenskih, germanskih do onih koji su iezli. Odrala se od najveeg obima Rimskog carstva do svoenja na grad i njegov pad. Stubove poretka su predstavljale administracija, vojska, diplomatija, trgovina i vera. Vizantija se u civilizacijskom smislu moe posmatrati i kao nastavak Ri mskog carstva. U kulturnom i religijskom pogledu kao nastavak stare Grke i pohrienje. Na velikom delu ostatka evropskog kontinenta u vreme Vizantije, tokom ranog srednjovekovnog razdoblja dominirali su sukobi i seobe naroda. Bio je to civilizacijski pad sve do XI veka. Pojavom turkoidnih plemena Selduka iz srednje Azije na podrujima na kojima je opadala mo kalifa i njihovim prihvatanjem islama nastaje promena. Halif proglaava seldukog poglavara - sultana kraljem Is-toka i Zapada. Selduci potiskuju Vizantince iz Male Azije. ire svoju teritoriju. Prvi se sukobljavaju s krstaima. Najavljuju vladavinu i mo trokontinentalnog Otomanskog carstva u XIV veku. Arabljani su zaeli islam, iako su bili bez civilizacijskih tradicija. Muhamedanci su se susretali s nasleem (staroegipatsko, staro -grko, starorimsko) i persijskom, kineskom, indijskom i vizantijskom kulturom. Primali su, razvijali i prenosili vrednosti, naroito iz sfere nauke, filozofije, umetnosti, u riznicu civilizacija. Na zapadnom delu Rimskog carstva franaka mo se irila uporedo s prijemom hrianstva. Rimski biskup se okrenuo franakim vladarima, udaljavajui se od Vizantije. Dokumentom je regulisano da predstavlja vrhovnu vlast nad svim drugim biskupima. Duhovna vlast je uzdignuta nad svetovnom. Hrianstvo se proirilo na velikom prostoru. Vera je proimala ivot ljudi srednjovekovnog razdoblja. Crkva je predstavljala sredite organizovanja i institucionalizovanja odnosa ljudi, podvojenih feudima. Izrada ugovora u Strazburu, 842. godine, na nemakom i francuskom jeziku, izmeu dva unuka Karla Velikog, oznaava i postojanje dva naroda. Feudalizam se zaeo iz rimskog naslea i germanskog institucionalnog iskustva ratnikih grupa. Deljenjem imanja, po obiaju i normativnoj regulativi, rascepkanost je postala odlika feudalizma. Od plemena su nastajali narodi ustaljivanjem i organizovanjem ivota na samoodravanim podrujima u obrisima drava. Promene u XIII veku najavljivale su raanje nove civilizacije. Kriza. U IX veku nastupila je kriza. Kuga je od 1348. godine usmrtila veliki deo stanovnitva. Pojedini gradovi su prepolovljeni crnom smru. Procenjuje se da je kuga odnela dve treine itelja Evrope. Glad je takoe poveala stopu smrtnosti. Umesto dotadanjeg ukupnog rasta stanovnitva, dolo je do demografskog pada. Bez obzira na evropske gubitke, procenjeno je da se svetsko stanovnitvo udvostruilo izmeu 1000. i 1500. godine (od 253 do 461 milion stanovnika). Krizu su produbljavali i produili meuzavisni inioci (demografski, politiki, ekonomski, klimatski), razliito manifestovani na pojedinim teritorijama, sve do XVI veka, kada je poeo veliki razvoj. Teke posledice su imale klimatske promene (zahlaenje i produavanje zimskog perioda), socijalni nemiri, pobune seljaka, ratovi, poveanje cena, smanjenje nadnica, pad trgovine... Od svih sukoba, najdue je trajao Stogodinji rat izmeu Engleske i Francuske (13381453).

108

3.5. VIZANTIJSKA CIVILIZACIJA

Tri su stuba vizantijske civilizacije: starogrko (helenistiko) naslee, starorimska organizacija (uprava) i hrianstvo.

3.5.1. Vizantija - Istono rimsko carstvo Vizantija je dobila naziv po Vizantionu, staroj grkoj koloniji i gradu, podignutom na Bosforu pre Hrista. Stanovnici Vizantiona su se nazivali Romejima (Rimljanima), a zvanino ime zemlje bilo je Romejsko carstvo. Car Konstantin je 330. godine podigao na mestu starog - novi grad, nazvan Konstantinopolis (Konstantinopolj). Bila je to nova prestonica Rimskog carstva, novi Rim. Sloveni su ga nazvali Carigradom. Novi osvajai, Osmanlije promenili su mu ime u Istanbul. Podizanje grada se uzima za nastanak drave Vizantije. Ona je nastala kasnije, Teodosijevom podelom Rimskog carstva 395. godine. Vizantijski carevi su se smatrali naslednicima Zapadnog rimskog carstva posle njegove propasti. Car Justinijan (527-565) je uspeo da ga obnovi u znatnom delu, osvojivi Vandalsku i Ostrogotsku kraljevinu, kao i deo vizigotskih Pirineja. Ponosno je konstantovao da je Sredozemno more opet postalo rimsko jezero. Uspesi Justinijana su se ogledali ne samo u osvajanju, nego i u podizanju graevina i utemeljenju drave. Za to su bili zasluni i vojskovoe Velizar i Narzes, uveni pravnik Tribonijan, kao i njegova odvana ena Teodora. Carica Teodora se usprotivila Justinijanu da se odrekne vlasti kad je u Carigradu, 532. godine, izbio ustanak Pobeda (Nika). Velizar je umirio pobunjenike, usmrtivi oko 30.000 ljudi. Teodora je cinino izjavila: Purpur je najlepi mrtvaki pokrov. Justinijan je pokrenuo izradu Zbornika graanskog prava, na kome su radili pravnici kao reformatori prava. Bilo je to uistinu veliko delo. Posle smrti Justinijana, Carstvo se smanjilo; Langobardi su zauzeli severni deo Apenina, Vizigoti veliki deo Pirinejskog poluostrva, Sloveni veliki deo Balkana, Persija teritorije u Aziji. Car Iraklije (610-641) bio je novi veliki vizantijski vladar. Proveo je reformu uprave i uveo tematski sistem. Teme su bile vojno-administrativne oblasti, kojima su, u ime cara, upravljali stratezi. Veinu stanovnitva su predstavljali slobodni seljaci (stratioti), koji su plaali porez i sluili vojsku. Odbrana je odrala Carigrad 626. godine pred opsadom Avara i Slo -vena. Car Iraklije je dopustio da se meu Slovenima, Srbi i Hrvati nasele na delovima Balkanskog poluostrva koje su zaposedali. Pred kraj njegove vladavine Arabljani su zauzeli Siriju i Palestinu. Osvajaki pohod Arabljana je posle Iraklijeve smrti trijumfalno nastavljen zauzimanjem Egipta, potom Kipra, Rodosa i Krita, ugroavajui i Carigrad. Lav III (717-741) bio je osniva sirijske dinastije. Jedan graanski rat je utihnuo, drugi potpirio. U Siriji se upoznao s islamom i judaizmom, koji zabranjuju prikazivanje ljudskog lika u bogomoljama i protive se ikonama. Uklanjanje ikone Hrista iznad dveri carske palate naredio je 726. godine, to je ogorilo stanovnitvo, a izvrioce usmrtilo. Bio je to poetak dugotrajnog graanskog rata (726-843), oznaenog kao ikonoborstvo ili ikonoklazam. Sukobi su okonani kada je, 843. godine, Sveti sinod proglasio potovanje ikona zakonitim. Vizantija je od kraja VIII veka vodila veliki broj odbrambenih ratova protiv Arabljana, Bugara, Rusa..., Samuilovog carstva, gubei mo dominantne sile. Tokom vladavine cara Vasilija II Makedonca (976-1025), stabilizovana je vizantijska

109

drava. Feudalizacija Vizantijskog carstva poinje od IX veka, kada nastaje plemstvo, obezbeujui visoke poloaje. Od seljaka je otkupljivalo zemlju i pretvaralo ih u kmetove (zvani parici) do XI veka. Tada je u Vizantijskom carstvu preovladao feudalizam. Jaanjem plemstva, slabila je drava, finansijska i odbrambena mo. U vojsku su iznajmljivani Anglosasi, Germani, Romani, Normani, Varjazi, Alani i Peenezi. Vizantion je vremenom postao veliki grad, trgovako i kulturno sredite u kome se mnogo gradilo. Oko milion stanovnika je ivelo u njemu kad je postao vei od Bagdada. Zvanini jezik u Vizantiji bio je grki. Vizantijsko pravoslavlje se irilo, naroito pokrtavanjem Rusa. Za vreme vladavine Vasilijevih naslednika teritorije su gubljene, Carstvo je propadalo. Normani su osvojili juni deo Apenina i Siciliju, Ugri Beograd (1064), Peenezi prodrli u grke oblasti, Turci Selduci u Malu Aziju i ustanovili (1077) Ikoniski sultanat (Rum). Car Aleksije Komnin (1081-1118) uspeo je da odbije Normane i povrati uticaj u istonom Sredozemlju uz pomo Venecije. Zauzvrat je Venecija dobila povlaeni poloaj u trgovini s Vizantijom i bila osloboena poreza. Manojlo I Komnin (1143-1180) odbio je uee u Drugom krstakom ratu, to ga je kotalo gubitka junog dela Apenina. Raspad Vizantijskog carstva otpoeo je tokom vladavine dinastije Anela (1185 -1204). Krstai, a posle njih muslimani, osvajali su njegove teritorije. Predvodnici etvrtog krstakog rata su osvojili i divljaki opljakali Carigrad 1204. godine i na vizantijskom tlu osn ovali svoje drave. Propale su znaajne vrednosti, spaljivani su vredni rukopisi, unitavane freske; metalne statue su preraivane u oruje i oklope...etiri bronzana konja s carigradskog hipodroma prenesena su u Veneciju... Krstai su osnovali Latinsko carstvo na vizantijskom evropskom tlu, koje su inili: Carigrad, Trakija, obale Mramornog mora i severo-zapadni deo Male Azije; Solunsku kraljevinu: Solun, deo Makedonije i Tesalije; Atinsko vojvodstvo: poluostrvo Atika i Beotija; Kneevina Ahaja: Peloponez: Veneciji je pripao deo Carigrada i Krita. Za obnovu Vizantijskog carstva borili su se Epirska despotovina i Nikejsko carstvo u Maloj Aziji. Vojska Nikejskog castva je 1225. godine prinudila krstae da napuste Malu Aziju, pa je Latinsko carstvo svedeno na Carigrad i okolinu Epirski despot je unitio Solunsku kraljevinu 1224. godine. Nikejski car Mihailo VIII Paleolog (1258-1282) pobedio je epirskog despota i krstae i ovladao Trakijom i Makedonijom, oslobodio Carigrad i obnovio Vizantijsko carstvo. Okruenje je bilo neprijateljsko: Tatari u junoj Rusiji, Mongoli i Turci u Maloj Aziji, Ahajska knee -vina na Peloponezu, Srbija i Bugarska na severu... Car Mihailo i svetenstvo priznali su papu za vrhovnog poglavara hrianstva i tako osujetili pripremani napad Karla Anujskog, kralja dveju Sicilija. U tome se ogledala diplomatska vetina Vizantije. U duhu tog priznanja potpisana je Unija u Lionu, 1274. godine, koja je izazvala podele. Novi nana je odbacio Uniju 1281. godine. U XIV veku su graanski ratovi i ekspanzija Turaka zapretili opstanku Vizantije. Osman je ujedinio turske dravice, a njegov sin Orhan je 1326. osvojenu Brosu pretvorio u prestonicu. Mala Azija je 1300. godine bila turska. Jovan Kantakuzin je, uz pomo Turaka, zaposeo Trakiju i carski presto. Sporazumeo se s maloletnim Jovanom Paleologom (1341-1391) da vlada 10 godina, a posle da preda presto. Mleani su nagovorili Jovana da pogazi dogovor. Usledio je graanski rat, u kome je Kantakuzin, uz pomo Turaka, pobedio. Carstvo je bilo pred padom. Posle bitke na Marici (1371), Vizantija je postala vazalna drava. Carstvo nije vie postojalo kao celina, ve su njegovi delovi bili podeljeni lanovima carske porodice. Vladari su, mimo ponosa, molili Zapad za pomo u borbi protiv Turaka. Odgovor je predstavljao ucenu, jer je pre upuivanja pomoi traeno priznanje Unije.

110

Jovan Paleolog je primio katolianstvo u Rimu i prihvatio Uniju, ali se tome usprotivio patrijarh. Pomo je traio i Manojlo Paleolog (1391-1425). Kao darovit i obrazovan vladar, doekivan jek: najveim poastima u Rimu, Parizu, Londonu, ali od pomoi - nita! Car Jovan je verovao da e Zapad pomoi Vizantiju u borbi za opstanak. Na saboru u Firenci 1439. Unija je prihvaena. Bilo je regulisano i napisano na grkom i latins kom da pravoslavni zadre svoj obred. Mitropolit Marko Eugenik je bio protiv. U Carigradu je Unija odbaena. Luka Notaris se oglasio reima. Vie volim da vidim usred Carigrada turski turban, nego latinsku mitru. Sultan Mehmed Osvaja je 7. aprila 1453. otpoeo opsadu Carigrada. Car Konstantin Draga - Paleolog (1449-1453) je organizovao odbranu sve do 29. maja 1453. godine. Hiljadugodinje Vizantijsko carstvo je okonano. Sultan je preneo prestonicu u Carigrad, promenivi mu ime u Istanbul. Odlike Vizantijske civilizacije prepoznaju se u spektru raznolikosti od 330. do 29. maja 1453. godine. ta je u fokusu kulturne tipologije Vizantije? Ljudi i njihov nain ivljenja. Ceremonije (taksis - grki - ceremonijalne procesije, red i poredak) su odslikavale istovremeno tipologiju vizantijskih ljudi i strukturu i red poretka. U povorci je svako imao svoje mesto u okviru svoje grupe: nosioci insignija, stareine civilnih i vojnih vlasti...na kraju car (strae i evnusi). Povorka se kretala kroz okupljeni svet: meu pripadnicima gradskih vlasti prestonice, inovnicima, notarima, uiteljima, trgovcima, zanatlijama, lekarima, advokatima, vojnicima, seljacima, plaenicima, siromasima, robovima, prezrenima... Horovi su pevali pesme u ast vladara, bojeg namesnika na zemlji ... Car, po stizanju do Svete Sofije, ulazi u Veliku crkvu, prima pozdrave patrijarha i uestvuje u liturgiji. Po izlasku, deli okupljenima zlato, posebno siromasima, jer se pod odrpanom odeom mogao nai i Hristos. Poredak na zemlji je prikazivan kao da lii na nebeski poredak. Moglo se promeniti mesto u njemu, ali ne i sam poredak. Carstvo je verovalo da je Bog gospodar svega. Bog ga je zato i uvao. Plaanje poreza je bila obaveza u smislu potinjenosti caru, a izbegavanje je bilo jednako poinjenom grehu. Siromasi su bili poteeni poreza, jer su iveli od milosra. Naslee kasne antike, rimska tradicija i hrianstvo uestvovali su u nastajanju Vizantijske civilizacije. Rimsko carstvo se uzdiglo zajedno s Hristom! Hipodrom i Sveta Sofija su bili simboli prevazilaenja dualizma rimskih iskustava i hrianstva. Svest ljudi o pripadnosti Vizantiji odravala je Carstvo na Istoku, za razliku od propasti Carstva na Zapadu. Vizantinci su prouavali naslee, posebno posveeni knjievnosti i vojnikoj obuci. Vladar se okretao titovima, ostavljao nakratko knjievnost, samo u vreme dok bi trajala opasnost od napada varvara s istoka ili zapada. Od latinske kulture, koja je stizala na istok od Justinijanovog vremena, najvei uticaj su imali pravo i jezik. Autentini karakter vizantijske kulture tvorili su kasnoantiki paganski i hrianski helenizam. Prelom u odnosu na zapad dogodio se u vreme napada Latina na Konstantinopolj, kada su krstai otkrili svoje lice varvara., uprkos suza raaloenih muza. Vizanti nci su, s ponosom, branili sjaj starogrke i starorimske civilizacije. Vizantija je bila svet predstava, razmetanja...igara, sveanosti, liturgija, fascinacija...Ljudi su se pitali kako lije tek na nebu, kad je ovako na zemlji! Verovalo se u izbavljenje i uspon kroz sluenje bojim namesnicima. Velianstvena scena cara na tronu je doivljavana i kao zamiljani korak ka raju. Vizantijski poredak je bio poredak suprotnosti i ekstremnih razli-ka, pre svega, javno izloenog bogatstva i siromatva. Naspram izobilja i luksuza, prosjaci su traili dar da ne bi okonali najgorom smru od gladi. Filantropija je bila oliena u milosrdnim kuama. Prizori svetaca, bezumnih u Hristu, otkrivali su uasne ljudske sudbine. Sveti Andrija Jurodivi je trpeo nezamislivu hladnou, prezir svih; gradski deaci su ga

111

tukli, vukli po zemlji, amarali bez milosti, ili su mu vezivali ue oko vrata i tako bi ga usred dana vodili po gradu, ili su mu lice mazali mastilom i ugljem. Nasuprot milosru, okrutnost se odlikovala i jezivim pojedinostima. Ni carevi nisu bili zatieni od iivljavanja euforine gomile, poput sudbine Mihaila V i Andronika I Komnina. Predskazanja su bila brojna, izmeu ostalih i s politikim refleksom. Kraj Vizantije se predskazivao i kao kraj sveta. Hijerarhija poretka je podrazumevala potovanje nadreenog, sve do vrha lestvice: inovnika i monaha - cara, a cara - Boga. Podreivanje hijerarhijskom vertikalom odozdo prema gore prouzrokovalo konformizam u nainu razmiljanja i u ponaanju Vizantinaca. Podraavanje modela bio je ideal kome se teilo u Vizantiji, po ugledu na cara, koji je podraavao Hrista. Pojedinac je mogao da unese neto od svog obrasca ponaanja u opti hijerarhijski model. Potinjavanje Bogu, caru...je predstavljalo nain ivota. Slobodno trite je kontrolisala drava, a pohlepa za bogatstvom je osuivana. Zadovoljstvo sopstvenim imetkom bilo je najbolja solucija, ak i za one koji su iveli u bedi. Filantropijom su ublaavane nedae siromanih i bolesnih. Car Aleksije je podigao poseban grad - grad nesrenih. Zahvaljujui filantropiji, carevi su lake pridobijali podanike. Osnovu obrazovanja je predstavljao tradicionalizam. Pismenost je bila vana. Simbol je predstavljao sveti Vasilije, koji je deci crtao slova po pesku. Konformizam i tradicionalizam su predstavljali utoite za nesigurnog pojedinca u vizantijskom svetu. Od VI veka su zatvarane nasleene kole. Po Justinijanovoj volji i Platonova Atinska akademija. Glavne su postale monake kole. kole u Carigradu su obrazovale inovnike za rad u dravnoj slubi. U IX veku dolazi do poleta u kolstvu. U Carigradu je osnovana Visoka kola, koja je predstavljala istovremeno centar za prouavanje nauka. kola je prerasla u Carigradski univerzitet, koji je okupio vodee umove kao to su bili Leon i Fotije. Knjievnost i istoriografija uporedo su se razvijale u Vizantiji, bez otre granice. Prokopije je bio znaajan istoriar. Napisao je Istorikon, u kome je prikazao Justinijanove ratove; u Tajnoj istoriji predstavio je Justinijana kao demon cara, igrake u rukama cirkuske igraice, carice Teodore. Georgije Pisida, akon Svete Sofije, pored istorije, bavio se istovremeno i knjievnou. U vreme ikonoborstva hroniari su preuzeli primat istoriara. Najpoznatiji su bili Teofan i patrijarh Niifor. Jovan Damaskin je u delu Izvor saznanja predstavio osnovne hrianske dogme. Delo je inspirisalo recepciju Aristotela na zapadu. Damaskinovo najpopularnije delo bilo je Vaarlam i Joasaf. U spisu O graevinama opisani su najznaajniji graev inski poduhvati. Patrijarh Fotije je tvorac Biblioteke (Miriobiblon), zbornika prikaza dela najznaajnijih pisaca iz filozofije, politike, medicine, prava, vojske... Justinijanov Zbornik graanskog prava (Corpus iuris civilis) predstavlja jedan od dragocenih izvora pravnog sistema. Car Vasilije I je, na osnovu Justinijanovog Zbornika, sastavio zbornike Prohiron (graansko i javno pravo) i Epanagoga. Lav VI je objavio zbornik graanskog, kanonskog i javnog prava pod imenom Vasilike, na grkom jeziku, pa je u Vizantiji bio u najiroj primeni. Vizantijska kultura je imala veliki uticaj na slovenske narode i zemlje, kao to su i oni unapreivali i razvijali vizantijsku kulturu u dugom procesu uobliavanja narodnih i nacionalnih kultura. Arhitektura i graditeljstvo su bili u velikom usponu u vreme Justinijanove vladavine. Carigrad je iz temelja obnavljan, u iroj okolini je opasan dvostrukim bedemima sa preko 200 kula. Posle Kineskog zida, oni spadaju u najvee graevine na svetu. Bile su velika inspiracija za zamkove u XI i XIII veku. Crkvenu arhitekturu reprezentuju crkva Svete Sofije (Aja Sofija) u Carigradu i Sveti Vital (San Vitale) u Raveni.

112

Izrada ikona (grki: slika) je inila slikarstvo. Najranije ikone su nastale u VI veku, u manastirima na Sinaju i koptskim manastirima u Egiptu. Teme su bile: Hrist, Bogorodica i svetitelji, od kojih najvie Jovan Krstitelj.

3.6. KRSTAKI RATOVI

Turci Selduci su u XI veku napali Vizantiju i osvojili Jerusalim. Vizantijski car Aleksije I Komnin pozvao je papu i zapadne vladare da se zajedno suprotstave seldukim napadaima. Papa Urban II je u Klermonu, 1095. godine, pozvao vernike u rat za osloboenje Hristovog groba. Vernici su odgovorili: Bog to hoe. Na poleini odee vernicima je bio uiven znak krsta, kao simbol pohoda. Papa ih je blagoslovio. Krstako ratovanje je poelo. Prvi krstaki rat je trajao od 1096. do 1099. godine. Krstai predvoeni vojvodama Bujonskim, Tuluskim i Boemundom, poloili su zakletvu caru Aleksiju u Carigradu i krenuli ka Jerusalimu. Posle osvajanja Antiohije, Bejruta, Tira i Akre, opsedali su i osvojili Jerusalim 1099. godine. Na osvojenom prostoru su osnovali drave: Jerusalimsku kraljevinu, Kneevinu Antiohiju i grofoviju Edesu i Tripolis po zapadnoevropskom uzoru. Drugi krstaki rat (1147-1149) je poeo zbog gubitka grofovije Edese. Neuspeh u ratu i odvajanje od Vizantije primorali su krstae na povratak, meu kojima je bilo mnogo nedostojnih pohoda. Bernar, izaslanik pape koji ih je regrutovao, predvideo je dvostruku korist njihovim slanjem u rat: Evropa se raduje to e ih izgubiti, a Palestina to e ih dobiti; korisni su na dva naina: i svojim odsustvom odavde, i svojim prisustvom tamo. Trei krstaki rat (1189-1192) je izbio zbog zauzea Jerusalima od strane muslimanskog vojskovoe Saladina. Tri mona evropska vladara, nemaki car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Riard poveli su svoje vojske u osloboenje Jerusalima. Barbarosa je stigao do Carigrada i, produivi pohod, utopio se pri prelazu re ke Kalikadnos 1190. godine. Filip se vratio s pohoda, a Riard je vodio rat sa Saladinom. Nazvan je Lavlje srce. Zbog situacije u Engleskoj bio je prinuen da zakljui trogodinje primirje. Hriani su stekli pravo da poseuju Hristov grob u Jerusalimu, pod uslovom da su bez oruja. etvrti krstaki rat (1202-1204) poeo je na zahtev pape Inoentija III. Bonifacije Monferatski i Balduin Flandrijski su doveli krstae u Veneciju. Trokovi transporta su obezbeeni tako to su krstai preoteli Zadar od Ugarske i predali ga Veneciji. Krstai su uzeli uee u borbama za vizantijski presto. Podrani od Mleana, osvojili su i opljakali Carigrad; na evropskom delu Vizantije osnovali su Latinsko carstvo, Solunsku kraljevinu, Atinsko vojvodstvo i Kneevinu Ahaju. Deji krstaki rat (1212) je izazvan praznoverjem da samo bezgrena deca mogu osloboditi Hristov grob u Jerusalimu, posle neuspenih pokuaja krstaa. Na hiljade dece je okupljeno iz sredinih franakih (francuskih i nemakih) oblasti. Da li je u istoriji bilo vee zloupotrebe dece? Kontigent dece koji je dospeo do luke u Marselju preuzeli su trgovci robljem na svojim brodovima i prodali ih u Aleksandriji. Put grupe dece preko Alpa bio je stradalniki. Po stizanju u Brindizi, episkop ih je ubedio da se vrate kui. Na putu povratka, seljaci su ih preuzimali za sluge, a devojice su preusmerene u javne kue u Rimu! Ratovi krstaa dugo su trajali, naroito manjih razmera. Ideja osloboenja Hristovog groba bila je samo primamljiv povod. Luj IX Sveti u Tunisu porazom je okonao ratovanje krstaa. Zemlje krstaa su preuzimali muslimani do kraja XIII veka, stanovnitvo je velikim delom stradalo ili je pretvarano u roblje.

113

Za odbranu krstakih poseda i svetih mesta osnivani su viteko-monaki redovi. U Jerusalimu je osnovan jedan od najstarijih redova od strane uvara bolnice Svetog Jovana za stare i bolesne hodoasnike, koji su nazvani jovanovci ili hospitalci. Red templara (hramovnici) osnovan je radi zatite hodoasnika na putu od morske obale do Jerusalima. U Pruskoj su tevtonci (nazvani po Nemcima - Tevtoni), stvorili svoju dravu i krenuli u osvajanje slovenskih zemalja. Slini ratovima krstaa, pokretani su ratovi protiv bogumila u Bosni, protiv albiana, katara i drugih jeresi u Francuskoj, kao i protiv Pomeranskih Slovena, Rusa, Turaka... Trgovci iz naprednih gradova trgovali su s muslimanima, zbog ega je izostala njihova podrka krstaima. Tokom krstakih ratova intenzivirani su dodiri kultura i civilizacija Evrope i Azije. Trgovina je proirena, to je ubrzalo razvoj gradova, privrede i feudalnog poretka. Venecija, enova i Piza najvie su napredovale u vreme krstakih ratova. Mo Vizantije je opadala, a na svetski tron su se uspinjale islamska i evropska civilizacija.

3.7. ISLAMSKA CIVILIZACIJA

Islam je nastao na tlu Arabije, na najveem poluostrvu na svetu. Beduinska plemena su krstarila retko naseljenim arabijskim prostorom sa svojim stadima. Zbog pustinjske klime najvie su gajene kamile. Beduini su bili mnogoboci i veoma heterogeni u verskom pogledu. To je onemoguavalo stvaranje drave. Hrianske i jevrejske kolonije su naseljene do VII veka. Tvorac islama bio je Muhamed (570-632). Rodio se u Meki, u plemenu Korej. U estoj godini je ostao bez roditelja, pa ga je ouvao stric Abu Talib. Kad je odrastao, zaposlio se kod bogate udovice Hatide. U dvadeset petoj godini oenio se njome i preuzeo njene poslove. Tokom poslovnih putovanja od Jemena do Sirije upoznao je vie religija: hrianstvo, judaizam, budizam..., mnogoboake religije arabljanskih plemena, naroito one s elementima monoteizma. Na osnovu njih zaeo je novu veru - islam. Muhamed se tokom svake godine osamio i odreeno vreme posvetio meditaciji u peini na brdu Hiral kod Meke. U 610. godini, navodno, javio mu se Arhanel Gavrilo (aneo Gabrijel), otkrio mu pravog Boga - Alaha i rekao mu da to objavi ljudima. Muhamed se nagodio s emisarima iz Jatriba o prihvatanju njegovog uenja, koje do tada nije bilo prihvatano. Jastrib je postao verski centar pod imenom Medina. Preseljenje Muhameda i njegovih sledbenika iz Meke u Medinu (na arapskom - hidra), 622. godine, smatralo se najvanijim za njegov uspeh. Zato se ta godina uzima za poetak raunanja vremena u muslimanskom kalendaru. Muhamed je dao novi izraz hodoau svetilitu u Kabi (abi), u kome je postojao crni kamen, poistoveivan s Alahom. Misija Muhameda propovedanjem vere bila je orijentisana na ujedinjenje arapskih plemena. Nova religija je pruila odgovore na pitanja koja je postavljao ivot, od moralnih, politikih, pravnih, ekonomskih, do verskih. Muhamed je uvideo da su anomalije gradskog ivota, zapostavljanje starog plemenskog Boga Alaha i idolatrijski obiaji karakteristini za kulture zasnovane na trgovini, prouzrokovali razjedinjenost. Slinost Muhameda s jevrejskim prorocima uoavana je u proglaavanju naputanja Jehovinog kulta glavnim uzrokom propasti zemlje. Slinost Muhameda s Isusom Hristom bila je u tome to je on Jevreje upuivao na pravu veru njihovih otaca. Muhamed se razlikovao od Hrista, poluboanskog bia (sinteza Svetog duha i ovozemaljske, telesne majke) zato to je bio ovozemaljsko bie. Stvorio je dravu zasnovanu na

114

islamu, poput Boje drave svetog Avgustina. Muslimanska zajednica, s centrom u Medini, bila je u sto vreme i verska i dravna zajednica. Svetovno i versko su delovi celine. Muhamed je sa svojim pristalicama presretao trgovake karavane i oduzimao im blago. Ujedinjeni Arapi, predvoeni Muhamedom, osvojili su Siriju i Egipat, delove severne Afrike, prodrevi do panske i francuske obale. Vojska francuskog kralja Martela ih je zaustavila na francuskom tlu, a vojska cara Justinijana porazila ih je u Vizantiji. Arapi su iveli u okolini osvojenih gradova jer nisu mogli da se prilagode nainu ivota u sredinama s drugaijom kulturom. Islam je, iako inspirisan nasleem, uobliavan kao autohton pogled na svet. Islam znai potinjavanje vernika Bogu, predavanje Bojoj volji i uspostavljanje mira. Islam je jedinstven, Bog se ne razlae na trojstvo (Oca, Sina i Svetog duha). Postoji razlika izmeu koncepta islama i crkvene organizacije i konfesionih pravila. Islam se zasniva na Kuranu (re znai: itanje naglas; sveta knjiga, sveti spisi) i Muhamedovoj sunna (implicira neku vrstu kulta predaka, obiajno pravo, tradiciju, utaban put, plemensko pravo). Kuran ~ izvor vere, dopunjava se kazivanjima (hadisima - koja se odnose na Muhamedove izreke i predanja). To je sveti spis (114 poglavlja), teorijski opus, dopunjavan i razraivan tokom vremena; preveden je na vie od 40 jezika; najvee je intelektualno ostvarenje islama i islamske civilizacije. Islam je izloen u Kuranu, odreen je dogmama: 1) verovanje u postojanje jednog Boga, Alaha, 2) verovanje u anele, 3) verovanje u svete knjige, 4) verovanje u Alahove poslanike, 5) verovanje u kraj sveta, 6) verovanje u predodreenje svega (predestinacija), 7) verovanje u uskrsnue mrtvih. Konfesionalna pravila: 1) ehada - ispovedanje vere da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed Alahov poslanik. 2) Molitva: a) lina molitva, sprovodi se individualno, svaki musliman (osim dece i bolesnih), religijski ist, pet puta u toku dana: u zoru, u podne, posle podne, predvee i uvee; b) zajednika molitva je petkom u podne u damiji (moeji - mesto klanjanja i stoer drutva), hramu muslimanskog bogosluenja ili liturgije; damija je uvek otvorena, ne samo za molitve, nego i za meditacije i uenje; propovednica (minbar) je mesto na kome se izgovaraju proglasi ne samo verske nego i politike i drutvene prirode. unutranjost damije je bez ukrasa zato to se veruje da se Bog ne moe simbolima, slikama i kipovima prikazati. 3) Hodoae (had); musliman u toku svog ivota trebalo bi da poseti bar jednom Meku i Medinu i poseti Prorokov put; oni koji ne odu, mogu to da povere u svoje ime ili testamentom drugima; hodoae dostie vrhunac za vreme velikog praznika rtvovanja, Kurban-Bajrama. 4) Post je u devetom mesecu muslimanske godine (za sve, osim za stare i bolesne) zove se Ramazan, u toku meseca posta od jutra do veeri svi se uzdravaju od jela, pia i seksualnih odnosa; svinjsko meso i alkohol nisu dozvoljeni za unoenje u organizam vernika. 5) Zekat - finansijski prilog koji se daje dravi (zajednici) od strane njenih pripadnika. Sveti zakon islama je erijat, koji sledi iz Kurana i sunna. Propoveda se da e protivnici Boga biti kanjeni na ovom i na onom svetu Posle smrti odlazi se u raj ili pakao. Musliman moe imati etiri venane ene i vie nevenanih (konkubina). Najznaajniji praznici u islamu su: Kurban-Bajram, Uraza-Bajram, Melvud. Za vreme Kurban-Bajrama nekad su rtvovane ovce, koze, krave ili kamile, a u novije vreme ovan. U islamu nema svetenike hijerarhije niti autoriteta, nema sabora ni koncila. Uleme su uenjaci, oni koji znaju, teolozi ili pravnici, koji tumae verske spise Kurana u

115

damiji ili koli. Islamu je bliska ideja mesije, kao to je Isus u hrianstvu, ili Buda u budizmu. Veruje se u velike linosti imama i mahdija, poistoveivanih s arapskim mesijom, o kome se propovedalo posle Muhamedove smrti. Kuran je kodifikovan u vreme vladavine Muhamedovih naslednika - halifa. Prvi put nekoliko meseci posle Muhamedove smrti, 632. godine, za vreme Abu-Bakra. Drugi put za vreme Osmana, od 644. do 665. godine. Trei put, poetkom VIII veka, kada se islam diferencirao na dve struje. Suniti su sle dbenici Osmana. iiti su disidentska grupa halifa Alije. Dele se na vie grupa, od kojih je najpoznatija duodecimalski iiti. Verovalo se da je posle Muhamedove smrti bilo dvanaest imama, da dvanaesti nije umro i da se oekuje njegov povratak na kraju vremena. Razliita tumaenja islama su produkovala raznovrsne struje islama. Meu najpoznatijim je sufizam (suf - vuna), od kraja VIII veka. Veina sufista je nosila vunenu odeu, simbolizujui elju za ispoenjem i ispatanjem, s obzirom na to da je pobonost pronaena u siromatvu. Organizacioni oblik sufizma su derviki redovi (dervi - siromah). Sluanjem poezije i muzike (vremenskih umetnosti) verovalo se u ekstazu, dodir s Bogom. Smatra se da je sufizam analogan misticizmu i monatvu u hrianstvu, tao izmu uanga Cea i ainizmu u Indiji. Pravoverni halifi koje su ispovedale sunitizam bile su zamenjene 661. godine na tlu zapadne Arabije prvim dinastikim halifatom Omajada. Njeno uporite je bilo na sirijskom tlu. Islamsko carstvo se proirilo na istoku do Indije i Kine, na zapadu do Atlantika i Pirineja. Nova dinastija Abasida je premestila sedite u Bagdad. Potresi unutar carstva doveli su do njegovog cepanja. Pojavile su se nove dinastije na tlu Maroka, Egipta i Tunisa. Persijske dinastije su u X i XI veku bile nosioci renesanse u kulturnom ivotu islamskog ivlja. U XI veku javljaju se Turci kao nova snaga u srednjoistonom islamu. Porodica Selduka stvorila je novu politiku instituciju univerzalni sultanat, u cilju da vlada sunitima. Turci su bili novi osvajai, irili su se od Male Azije i dalje na indijskom potkontinentu. Na velikom prostoru izdvojilo se vie centara. Osmansko carstvo se irilo posle osvajanja Konstantinopolja 1453. godine. Memluki sultanat prostirao se na tlu Egipta, Palestine i S irije. Pripojen je Osmanskom carstvu 1516-1517. godine. Iran, trea velika islamska drava, stvoren je u XVII veku. etvrti centar nastao je na tlu severne Indije. Dve drave islamizovanih Mongola - Hanat Zlatne horde, u junoj Rusiji, i agatajski hanat, u srednjoj Aziji, predstavljale su peti centar, koji je kasnije pripao Rusiji. U Anadoliji je, nakon raspada Seldukog sultanata, stvoreno vie malih drava. Najznaajnija je bila Osmanska kneevina na zapadu Anadolije, koja je postala mono trokontinentalno carstvo. Sultan Mehmed II je 1453. godine zauzeo Konstantinopolj, pokuavajui da povee dva kontinenta, Aziju i Evropu, i dve civilizacije - islam i hrianstvo.

3.7.1. Srena Arabija - Arabljani, Saraceni, Arapi...

Na Arabijskom poluostrvu, najveem na svetu, na kome su iveli semitski narodi, nema podataka o postojanju organizovanih drava do VII veka. Na retko naseljenom prostranstvu krstarila su beduinska plemena sa stadima. Zbog pustinjske klime, najvie su uvane kamile, koriene za prenos tovara, trgovake karavane, hranu (meso i mleko), izradu odee i obue (koa i dlaka). Osim kamila, gajene su ovce i koze, kao i konji u oazama. Voe plemena su imale titule eika ili emira. Na jutozapadnom delu Poluostrva podignut je grad Jemen. Rimljani su ga zbog bogatstva nazvali Srena Arabija (Arabia Felix). Stanovnici Jemena su se obogatili trgovinom mirisa (tamjan i mirisne smole).

116

Karavanski put, koji je iao preko visoravni Hedasa do mediteranskih luka, nazvan je Put mirisa. Trgovina se odvijala i na relaciji Crveno more - Indija. Podruja na kojima su tekle reke privukla su stanovnike da se tu nasele. Njihov pogled na svet bio je mitoloko-htonian. Vaio je kult prirode, oboavanje svetog kamena i drveta. Najstarije plemensko boanstvo Hubal postalo je cilj hodoaa, pa je vremenom nazivano Alahom (skraenica arapske rei al-(i)-lah - svemogu). Na delu Poluostrva stvarane su prve hrianske i jevrejske kolonije. Tako su ostvareni prvi dodiri kultura. Razmenom njihovih vrednosti inspirisao se i Muhamed, tvorac islama. Promene su nastupile tokom VII veka. Ratovi i borbe iznutra odvojili su stanovnitvo od obrade zemlje i uticali na premetanje karavanskog puta ka iranskoj visoravni. ivot arapskih plemena bio je sve tei, a gradovi siromaniji. Ujedinjeni Arapi su pod Muhamedom osvojili veliko prostranstvo, dospevi do franakih i vizantijskih granica. Zbog autohtonih odlika svoje kulture i civilizacije, nisu mogli da se adaptiraju na uslove pokorenih zemalja, pa su iveli vojniki u predvorju osvojenih gradova. Muhamed je poslednji put bio u Meki na hadiluku 632. godine i uskoro umro. Nasledio ga je Abu Bekr, otac jedne od njegovih ena, jer nije imao muko dete. Kako Proroka nije niko mogao da zameni, potonji vladari su imali titulu halifa, to je znailo zamenik, drava se zvala halifat. Bekrova osvajanja vizantijskih oblasti produio je Omar, drugi Muhamedov tast. Na istoku je osvojena persijska drava Sasanida. Verovali su da su pobede dole od Alaha. Strujanja unutar islama pretila su rascepom. Tako je dolo do odvajanja iita i sunita. Dinastija Omejada (661-750) preselila je prestonicu u Damask i preduzela osvajanja na istoku sve do Kine i Indije, i na zapadu, pokorivi vizigotski deo Pirinejskog poluostrva i prodrvi do Poatjea u Franakoj dravi. Normani su ih potisnuli s junog dela Apenina sredinom XI veka. Arabljansko drutvo je doseglo vii nivo razvoja tokom vladavine Omejada. Pokorenima su davali iroku autonomiju, uz obavezu plaanja poreza. Kako su muslimani plaali porez samo radi izdravanja vojske, to su pokoreni prelazili u islam. Za vreme ustanka u Mesopotamiji vlast je preuzela dinastija Abasida (750-1258). Bagdad je postao nova prestonica. Raspad ovog kalifata poeo je cepanjem i stvaranjem samostalnih drava. Abdurahman je osnovao 756. godine emirat, kasnije proglaen halifatom, sa seditem u Kordovi. Poslednji njegov ostatak, emirat Granada, opstao je do 1492. godine. Persijske dinastije su tokom X i XI veka postale centri persijske kulturne renesanse. Halife su bile samo verski poglavari kada su Turci Selduci 1055. godine osvojili Bagdad. Turci su predstavljali trei etniki element u srednjoistonom islamu. Porodica Selduka ih je vodila osvajakim putem. Da bi ovladala sunitima, ustanovila je univerzalni sultanat. Islamsko carstvo se irilo tokom turske dominacije preko srednjoazijskog prostora i indijskog potkontinenta. Tokom XI veka u Maloj Aziji su sledbenici Selduka osnovali novu muslimansku dravu. Mongoli, neznaboaki narod, u osvajakom naletu iz jugozapadne Azije, zauzeli su i razorili Bagdad 1258. godine, to je bio kraj Bagdadskog kalifata. Posle mongolskih osvajanja bilo je vie centara u islamskom svetu. Osmansko carstvo, u svojim trokontinentalnim razmerama, bilo je najvee, nastalo osvajanjem Konstantinopolja 1453. godine. Turci su u Anadoliji posle raspada Seldukog sultanata stvorili vie manjih drava. Osmanska kneevina, na zapadu Anadolije, vremenom je postala mona imperija. Drugo sredite je Memluki sultanat u Egiptu, Palestini i Siriji, koji je 1516-1517. pripao Osmanskom carstvu. Iran je bio tree veliko islamsko sredite; drava stvorena u XVII veku. etvrto sredite je u severnom delu Indije, a peto na tlu dveju drava islamiziranih Mongola,

117

Hanat Zlatne horde - u junoj Rusiji, i agatajski hanat - u centralnoj Aziji, kasnije pripao Ruskom carstvu.

3.7.2. Tumaenja islama

Islam je monoteistika, svetska religija, osnov kulture i civilizacije sve brojnijih vernika, s preko 1,3 milijardu ljudi na planeti. Temelj islama su Muhamedovo uenje i dela, Kuran (koran - itanje, recitovanje) - Sveta knjiga, i sunna (kult predaka, obiajno i plemensko pravo, tradicija i utaban put). Sveti zakon islama je erijat, koji sledi iz Kurana i sunna. Kuran se proirivao kazivanjima (hadisima), Muhamedovim izrekama i delima, predanjima, razradama i doradama, tako da predstavlja bazine izvore erijata i najvee intelektualno ostvarenje islamske kulture. Islam, kao religija, zasnovan je na verovanju u jednog boga, Alaha, jedinstvenog. Alah se ne razlae na sveto trojstvo (trojedinstvo), kao u hrianstvu, na Oca, Sina i Svetog duha. Teoloki smisao islamske religije je obnova pravog monoteizma, objavljen ranije Mojsiju, Davidu i Hristu. Muhamed je ovozemaljsko bie koje je otkr ilo istinu Boga Alaha. Isus je poluboansko bie, sinteza Svetog duha i ovozemaljske, telesne majke, pa se za njega vezuje natprirodno uskrsnue. Za razliku od Hrista, Muhamed je u svom ivotu stvorio dravu teokratske vladavine, istovremeno versku i svetovnu zajednicu Bilo je to u duhu ideje o Bojoj dravi svetog Augustina. Za religiju kao oblik svesti je sutinsko verovanje u transcendentno, u natprirodno, to je iznad stvarnosti, a ne u znanje, injenicu, u proverljivo, dokazivo i opovrgavajue. Crkva je institucija, organizacija, zajednica vernika, koja u skladu sa svojim pravilima samoopredeljenim ljudima omoguava ispoljavanje slobodno izabrane vere kao jedine prave. Kakve razlike postoje izmeu religija i crkava? Kakav je odnos duhovnog i svetovnog? Evo jednog od saetih zapaanja, umesto opirnih odgovora: U Rimu je Cezar bio bog; u hrianstvu su vlast delili Bog i cezar; u islamu Bog je cezar, a voa muslimanske zajednice njegov izaslanik na zemlji. Islam, izloen u Kuranu, polazi od pet dogmi (pravila u koja se ne sumnja): 1) verovanje u postojanje jednog Boga, Alaha; 2) verovanje u anele; 3) verovanje u svete knjige; 4) verovanje u Alahove poslanike; 5) verova-nje u kraj sveta; 6) u predodreenje svega (predestinacija); 7) verovanje u uskrsnue mrtvih. Musliman, kao vernik, duan je da potuje konfesionalna pravila u svom duhovnom i svetovnom ivotu, pet stubova islama: ehada, molitva, hodoae (had), post i zekat.

3.7.3. Civilizacijske odlike, islam i kultura

Fundamentalizam se zasniva na potrebi obnove izvornog uenja islama kao sinteze verskog i civilizacijskog koncepta. Fundamentalisti misle da su odstupanja od izvornog islama dovela do njegove propasti nakon njegovog nekadanjeg velikog uspona. Otrica je usmerena protiv kolonijalnih sila koje su zaposele islamski prostor. Ideja je objedinjavanje i ekspanzija islamskog sveta u duhu panislamizma. Fundamentalizam kao pokret u islamu ima vie razliitih orijentacija; od konzervativne, koja se javlja meu zastupnicima afirmacije postojeeg s tanja u islamskom svetu, do radikala, koji ga osuuju, kritikuju druge religije i odbacuju zapadnu civilizaciju. Islam, od svoje pojave kao religije u VII veku, prolazio je kroz razliite faze do naih dana. U ranom periodu, prvi muslimani, Arabljani, susreli su se s bogatim kulturnim nasleem, od sumersko-vavilonskih i persijskih..., do grko-rimskih vremena. Intelektualni i umetniki darovi inspirisali su muslimansku kulturu od njenog zaetka. Njeno irenje obezbeivano je

118

osvajanjem teritorija. Musliman je postajao onaj ko je ispovedao islam i sluio se arapskim jezikom. Arapski osvajai su organizovali izuavanje jezika i Kurana u novoosvajanim oblastima. Masovno u najveim gradovima, kao u Basri i Kufi. Poezija je bila kraljica arapske knjievnosti. Znaajan pravac arapske knjievnosti predstavljala je i istoriografija, koja vodi poreklo od zapisivanja hadisa. Predmuslimanska knjievnost bila je dugo uzor za omajadske i abasidske pesnike. Nova vremena su donela inovacije. Baar ibn Burd, slepi pesnik, je, 783. godine, bio osuen na smrt zato to je ismevao visoke inovnike na halifovom dvoru. Abu al -Atahija, asketski Beduin, stekao je titulu oca sakralne poezije. U muslimanskoj paniji razvile su se dve forme narodne poezije, koje su pevali lutajui pevai od Gibraltara do Pirineja. Procvat lepe knjievnosti u drugoj polovini IX veka trajao je do XII veka. Dela pisana pod persijskim uticajem odlikovala su se prefinjenim stilom. Nastala je nova forma nazvana Makamat (Zbirka). Rad Makamat Al-Harira smatra se riznicom arapskog jezika i kritikom drutvenog ureenja. U Bagdadu je nastala prva skica budueg slavnog dela pod imenom Knjiga iz hiljadu i jedne noi (na osnovu starog persijskog dela Hazar afsana - Hiljadu pria). Tokom vekova to se delo dopunjavalo novim prilozima i prevodilo na mnoge jezike. U muslimanskoj paniji knjievni ivot je bio najrazvijeniji u Kordobi i Sevilji, a potom i u Toledu i Granadi. Ali ibn Hazm bio je autor oko 400 dela iz istorije, teologije, logike, knjievnosti... Uticaj arapske knjievnosti na srednjovekovnu evropsku knjievnost bio je mnogostruk i vieznaan. U uvenom delu Don Kihotu ima toliko arapskih elemenata da su neki kritiari pomislili da se ne radi o prevodu s arapskog jezika. Islam se na indijskom potkontinentu pojavio u XI veku. Propovedajui ravnopravnost, brzo se ukorenio na indijskom tlu. Potiskivao je hinduizam, zainjui muslimansko kulturno jezgro. Nauka u muslimanskom svetu je zasnovana na nasleu, starogrkom, persijskom, sirijskom...Najrazvijenije discipline su bile teologija, istorija, medicina, astronomija, matematika...u okviru medicine, posebno se razvila farmacija. Medicina je dosegla vrhunac u muslimanskoj paniji, kada je u Kordobi postao slavan hirurg Az-Zahravi. Njegova dela su prevedena na latinski, to se reflektovalo na razvoj evropske hirurgije. Filozofija je bila toliko zastupljena u muslimanskom svetu da se govorilo kako je gotovo svaki musliman bio filozof, a da su filozofska dela pisali svi koji su znali da piu i itaju! Masovno bavljenje filozofijom nije rezultiralo velikim delima. Prvi muslimani - beduini, sa svojom istrajnou, strpljivou i duboko ukorenjenim individualizmom, imali su veliki uticaj na islamsku filozofsku misao. Podela filozofa na svetovne i religiozne, mogla bi se samo uslovno primeniti. Jedan od najistaknutijih arapskih filozofa bio je Al-Kindi. To je bio mislilac koji je pokuavao da povee Platonovo i Aristotelovo uenje. Al-Farabi je stvorio filozofski sistem spajanjem platonizma, aristotelizma i sufizma. U delu Politika ekonomija, predstavio je koncept idealnog grada kao hijerarhijski organizam, slian ljudskom telu. U Basri je bila otvorena kola iskrenosti ili kola istote. Zbirka rasprava Iskrenista sadri 52 rasprave iz matematike, geografije, muzike, etike i filozofije. U muslimanskoj paniji najpoznatiji filozofi su bili Ibn Bada (Avenpale), Abubacer i slavni Ibn Rud, racionalista. Rud je bio znaajan inspirativni inilac evropske misli. Geografska prouavanja poela su rano, na osnovu praktinih potreba za putevima i damijama. uveni su naslovi Slika zemlje Al-Hvarizmija, geografski renik Jakuta, Knjiga zemalja Al-Jakubija i Knjiga o putovanjima i kraljevstvima Al-Bakrija. Arapska istoriografija se razvila veoma rano, iz religioznih pobuda. Bilo je neophodno da se znaju prorokov ivot i rad, to je uticalo na nastanak hadisa. Najznaajnija istoriografska dela su nastajala u vreme abasidske dinastije. Al-Kalbi, istoriar, proslavio se kao poznavalac predmuslimanske epohe. Ibn Ishak je prvi napisao biografsko delo o proroku. Veliki broj

119

naunika bavio se istorijom arapskih osvajanja. Koncepcija opte istorije razvila se po ugledu na persijska dela, poput Huda -mame (Knjige kraljeva). Preovladao je tradicionalni pristup opisa oevidac a svakog istoriografski prikazivanog dogaaja. Akcenat je bio na tanosti i verodostojnosti objanjenja. Dva istaknuta persijska istoriara unapredila su istoriografsku metodologiju, Ibn Kutajba, autor Knjige znanja, i Ad-Dinavari, autor opte istorije (Duge pripovesti). Jedan od najveih arapskih istoriara, bio je Al-Masudi, nazivan arapskim Herodotom, tvorac novog istoriografskog metoda. Napisao je delo Zlatonosna polja i rudnici dragog kamenja, u 30 tomova. Primenom Al-Masudinog metoda u svojim radovima, Ibn Haldun je postao slavan istoriar i sociolog. Al-Tabari je pisao po 40 strana dnevno 40 godina! Napisao je istoriju stvaranja sveta, zakljuno s 915 godinom, pod naslovom Istorija proroka i kraljeva. Na osnovu radova istoriara u muslimanskoj paniji, Al-Kutija, Al-Faradija, Al-Hatiba i Ibn Halduna..., mogue je rekonstruisati njenu impresivnu istoriju Jedan od najveih muslimanskih matematiara, bio je Al-Hvarizmi, koji je, pored ostalog, napisao uveni rad iz algebre Izraunavanje integrala i jednaina. Evropska matematika je iz muslimanske riznice preuzela algebru, algoritam...tek u trinaestom veku broj nulu (pust, prazan - sanskrit) i arapske brojeve. Beduini su bili prvi muslimanski uitelji arapskog jezika, poezije, jahanja konja i kamila, rukovanja lukom i drugim hladnim orujem, kao i raznih drugih vetina. Na dvoru omajadskih halifa prvi uitelji su bili hriani. Prve muslimanske kole su bile damije (kutab). Glavni prirunik je bio Kuran, a izuavali su se osnovni predmeti. Uenje je zasnivano na pamenju Od prvih osnovnih kola, obrazovni sistem se podizao do univerziteta. U Kairu je osnovana damija-univerzitet, a zatim i slavna bagdadska Nizamija. U Kairu je osnovana prva nauna institucija - Kua znanja (Dar al- Ilm). Za obrazovanje veliki znaaj su imale biblioteke, kao i trgovina knjigama i rukopisima. U ranom periodu najvie su za pisanje upotrebljavani pergament i papirus. Arabljani, tvorci islama, bili su plodotvorni prenosioci kultura pokorenih naroda i bogatog naslea, iako ne i tako dobri stvaraoci originalnih dela. Brojeve - koje pogreno nazivamo arapskim i kojima se sluimo - preneli su iz Indije. Algebra, cifra, zenit... su arapski izrazi. Evropa je od Arabljana preuzela pirina, eernu repu, konoplju, pamuk, dud, breskvu kajsiju, pomorandu, jorgovan, kameliju, arapske konje, merino ovce... Islamski gradovi su bili istovremeno i sredita kulture: Bagdad, Damask, Alepo, Kairo, Meka, Mosul, Samarkand, Kordova, Malaga, Granada... Dva velika civilizacijska sredita islama bili su: Omajada i Abasida, sa centrima u Damasku i Bagdadu. Arabljani su prouavali drevne kulture, posebno nauke. Preveli su dela Hipokrata, Euklida, Galena i Ptolomeja. Od nauka, najvie su napredovali u medicini, matematici, astronomiji i geografiji. U Bagdadu je Persijanac Nizam el Mulk, vezir i prosvetitelj, otvorio islamsku akademiju 1066. godine. El Tabari je napisao udbenik medicine, koji je vekovima bio u upotrebi. Kanon medicine, delo uvenog lekara i filozofa Avicene, korieno je u zapadnoj Evropi kao udbenik do XVII veka. El Razi je, s preko 140 dela iz medicine, bio jedan od najveih istraivaa u srednjovekovnom razdoblju. Postignua u knjievnosti su bila inspirisana Kuranom i hadisama od vremena Omejada. Epika je dominirala tokom vladavine Abasida. Razvoj je dalje bio u znaku dela posveenih vladarima s temama iz ivota i o ljubavi. UIX veku anegdote su inspirisale pisce i preovladavale sve do uspona narodne knjievnosti. Svet zna za poeziju uvenog persijskog pesnika Omar Hajama, ali malo ko zna da je bio istovremeno i istaknuti matematiar i astronom. U X veku je fascinirala zbirka bajki, legendi, anegdota i aljivih pripovedaka pod naslovom Hiljadu i jedna no. Delo je poteklo s irokog prostora, a uoblieno je na dvoru

120

Haruna al Raida. Prevedeno je na svetske jezike i postalo popularno u svetu. Graditeljstvo se u poetku nije odlikovalo arhitektonski vrednim postignuima. Prve damije su bile skromne, podizane po uzoru na Muhamedovu kuu. Verovalo se da graditeljstvo nije tako vredno da bi gutalo bogatstvo vernika. Od vremena preseljenja prestonice u Damask, halifi su nastojali da svojim palatama i damijama nadvise vizantijske dvorce i crkve. Monumentalnou su se izdvojile damija El Aksa u Jerusalimu; Velika damija u Damasku, na mestu sruene crkve Jovana Krstitelja iz IV veka; Velika damija u Samari, podignuta polovinom IX veka, u obliku spiralne kule. Zidovi damija su ukraavani arabeskama, ornamentima biljnog porekla i kaligrafskim tekstovima na arapskom jeziku. Islam zabranjuje prikazivanje ljudskog lika u umetnosti. Uvedeni su zato natpisi koji veliaju Alaha i proroka Muhameda. Damija je bila osnovni objekat islamske arhitekture, a minaret (toranj) njen fundamentalni element. Mujezin je s vrha minareta pozivao vernike pet puta dnevno na molitvu. Kupola damije je element koji upuuje na uticaj hrianske kulture. Minare je doprinos islamske arhitekture, a arabeska likovne umetnosti. Ornament je spiritualni, likovni izraz islama, izvan mimetskog, podraavalakog , realistikog, ovostranog i predmetnog. Nikako slika o Alahu radi ulnog opaanja! Kupola i arabeska su promiljene od filozofa Hegela kao potencijalno sve i konkretno nita (prazno). Poeci tog apstraktnog panteizma su u indijskoj umetnosti. Osnovna odlika islamske umetnosti je njena nekoherentnost. Kaligrafsko arapsko pismo je autentina i rasprostranjena forma islamske umetnosti. Korienje figure i slikovitog prikaza religijskih ideja je, po islamu, najvee svetogre. Umetnost islama se odreuje i kao dekorativna zbog zastupljenosti geometrijskih crtea, biljnih stilizacija i pejzaa u ornamentalnoj umetnosti. U muzici islama su se preplitali uticaji mnotva etnikih grupa. Al Kindi, filozof Arapa, misli da svaki narod ima sopstveni muziki sistem koji niko drugi nema. Svaki narod ima svoje melodije i ritmove u kojima uiva, dok drugi ne, kako je izloeno u Poslanici predstavnika reda Ihvan as Sasa. Tokom vremena je sintezom razliitih orijentacija na irokom islamskom prostoru nastala nova muzika. Konstitutivni elementi su bili arapski jezik i arapska poezija. Vokalna muzika je zbog toga postala omiljenija od instrumentalne.

3.8. SLOVENSKA CIVILIZACIJA 3.8.1. Prapostojbina, seobe i drave Slovena

Za prapostojbinu Slovena smatra se oblast u slivu reka Bug, Dnjepar i Dnjestar. Herodot ih je spomenuo kao Neure i Budime, a Plinije, Tacit i Ptolomej pod nazivima Venedi, Veneti i Vinidi. Ime Sloveni pronaeno je najranije u vizantijskim izvorima iz VI ve ka. Nalaze se i pod imenom Anti. Sloveni su se bavili zemljoradnjom, stoarstvom, lovom i ribolovom. U potrazi za plodnom zemljom, kretali su se na velikom prostranstvu i krili su i palili ume. Truljenjem opalog lia stvarao se plodan humus. Stanovali su u drvenim kolibama i zemunicama. Kuna radinost je predstavljala i vid zanatstva. Imali su jedinstvenu religiju, obiaje i kulturu do VI veka. Bili su mnogoboci. Vrhovni bog im je bio bog groma Perun. Bog neba se zvao Svarog, stada Veles, boginje prole a Vesna i Lada, boginja plodnosti Majka zemlja. Glavni kultovi odnosili su se na duhove voda, polja, uma, simbolizovani u svetim

121

izvorima, gajevima, brdima, ostrvima... Za svoje bogove podizali su hramove od drveta. Meu raritetnim pronaenim znamenjima Slovena je svetilite na ostrvu Rigenu u Severnom moru, na kome se nalazio i sveti grad Arkona. Plemena, narodi, drave. Sloveni su u VI veku iveli na irokom prostoru izmeu Labe na zapadu i Volge i Dnjepra na istoku, Baltika na severu i Karpata na jugu Seobe Slovena su se odvijale u tri pravca, to je uticalo na stvaranje tri grupe naroda. Od istonoslovenskih plemena, Istonih Slovena, nastali su Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Tri grupe plemena: poljska, eko-moravska i polapsko-baltika (pomeranska) svrstavaju se u Zapadne Slovene, od kojih su postali esi, Poljaci, Moravci, Slovaci i Luiki Srbi. Veina plemena je germanizovana ili su stradala. Od Junih Slovena postali su Srbi, Hrvati, Slovenci, slovenizovani Bugari, kao i Makedonci i Crnogorci (po jednom broju tumaenja). Samova drava. Pod vostvom kneza Sama, Sloveni su odbili napad franakog kralja Dagoberta i stvorili dravu na prostoru od reke Labe do Jadrana, sa sreditem u ekoj i Moravskoj. Unutar njenih okvira iveli su Moravljani, esi, Polapski Sloveni, Luiki Srbi, Slovaci, Karantanci (preci Slovenaca) i slovenska plemena u Panoniji. Moravska kneevina. Franci su od kraja VIII veka pokuavali da pokore Slovene i da ih pokrste. Moravljani su 830. godine podigli ustanak pod vostvom kneza Mojmira i stvorili Moravsku kneevinu Franaki feudalci su doveli na presto Rastislava (846 -870), sinovca kneza Mojmira. Na Rastislavov poziv, vizantijski car Mihailo III je poslao u Moravsku uenu brau Konstantina (irila) i Metodija, rodom iz Soluna, da ire hrianstvo na slovenskom jeziku. Konstantin i Metodije su napisali slovensku azbuku (glagoljicu) i sa starogrkog preveli na slovenski jezik bogoslubene knjige. Zbog protivljenja franakog svetenstva njihovoj lanoj veri, Konstantin je iao u Ri m po saglasnost pape za osporavanu misiju. Po papinom odobrenju, zamonaio se i uzeo ime irilo. irilo i Metodije su ustanovili crkvenu organizaciju sa slovenskom liturgijom i utemeljili slovensko hrianstvo i kulturu. Tako je jezik Slovena postao, uz grki i latinski, bogoslubeni (boji jezik). Zasluga za to pripala je Konstantinu (irilu), najsvetlijem umu IX veka. Tokom druge posete Rimu, irilo je umro 869. godine. Papa je za arhiepiskopa Panonsko-sremske dijeceze postavio Metodija. Posle vladavine Rastislava, Metodije je zlostavljan i proganjan, umro je 885. godine. Njegovi uenici su, posle proterivanja iz Moravske i Panonije, nastavili misiju na Balkanu. Ugarskim osvajanjem Panonije, Sloveni na njenom tlu su pretapani u Ugre. eka. Knez Pemisl je ujedinio eka plemena, osnovao eku i dinastiju Pemislovia. Germani su ubrzo posle toga ovladali ekom. Knez Venceslav je pokrenuo borbu za osloboenje i u njoj poginuo. Kao heroj, bio je proglaen za sveca pod imenom sveti Vaclav. U vreme vladavine Betislava II, polovinom XI veka, u eku su se doseljavali germanski rudari, trgovci, plemii i seljaci i zauzimali najvee poloaje. eka je imala autonomiju u okviru germanskog carstva jer su njome vladali domai kneevi. U XI vekuje postala kraljevina, a eki kraljevi su uestvovali u izboru germanskih careva. Poljska. Germani su u X veku napadali plemena Vislana, Poljana, Mazura, Slezana... u oblasti Visle, Varte i Odre. Kneevi Poljana su pruali uspean otpor. Mjeislav (Mjeko) I polovinom X veka ujedinio je poljska plemena i osnovao dinastiju Pjastovia. Bio je pod vrhovnom vlau germanskog cara. Germansko svetenstvo je irilo hrianstvo meu

122

poljskim plemenima. Boleslav I Hrabri (992-1025) uspeo je da osamostali poljsku crkvu i da osnuje arhiepiskopiju (nadbiskupiju). Poljska je postala nezavisna kad je od pape primio kraljevsku krunu 1024. godine. Pretenzije Germana na Poljsku time nisu prestale. Podelom Poljske u XII veku na etiri kneevine izmeu vladarevih sinova, bio je olakan germanski upliv i raspad zemlje. Tatari su, posle osvajanja Rusije 1240. godine, opustoili Poljsku. Poljsko-germanska vojska je pretrpela poraz u leziji 1241. godine. Polapski i Baltiki Sloveni. Polapski Sloveni, plemena Ljutii, Bodrii i Luiki Srbi iveli su u oblasti reke Labe. Baltiki ili Pomeranski Sloveni iveli su u oblas ti Baltika. Germani su od polovine XII veka osvajali Polapske Slovene i njihove gradove unitavali. Na njihovom tlu su osnovali Brandenburku marku sa centrom u Braniboru (potonji Berlin). Krajem XII veka osvojili su i Baltike Slovene. Luiki Srbi su jedini od Baltikih Slovena ouvali korene identiteta. Rusija. Istoni Sloveni su prve drave stvorili u IX veku: Novgorodsku kneevinu, Varjazi (normansko pleme) od Baltikog mora do jezera Ladoga; Kijevsku kneevinu u oblasti srednjeg toka Dnjepra. Varjazi su prodrli do Crnog mora, zavladali Novgorodom, a njihov voa Rjurik je postao knez Novgorodske kneevine. Njegov naslednik Oleg je ujedinio Novgorodsku i Kijevsku kneevinu. Kijev je postao prestonica, nazvan majka ruskih gradova. Oleg je postao veliki knez Rusije. Rat Rusije i Vizantije (907-911) okonao je povoljno-trgovinskim ugovorom. Rusija se irila pripajanjem teritorije Drevljana i pokoravanjem Hazara na Kavkazu. Knez Vladimir je pod uticajem svoje ene, vizantijske princeze Ane, primio hri anstvo 988. godine i silom ga nametnuo stanovnitvu. Vizantijski svetenici su irili hrianstvo i vizantijsku kulturu. Kijev je postao sedite mitropolije. Knez Vladimir je gradio crkve, kole, dvorac u Kijevu, kovao novac i doneo prve zakone po uzoru na Vizantiju. Jaroslav Mudri (1019-1054) uzdigao je Rusiju do nivoa evropskih sila svoga vremena. Podsticao je razvoj vizantijske umetnosti, posebno arhitekture, ali i zanatstvo i zabavu. Dinastiji Rjurikovia, povezanoj s evropskim dvorovima, podigao je ugled meu hrianima. Tokom njegov vladavine, na osnovu vizantijskog i obiajnog prava, napisan je zbornik zakona u Rusiji, nazvan Ruska pravda. Zemlju je podelio na tri dela i ostavio je svojim sinovima. Tako su i oni postupili, pa se Rusija raspala na brojne kneevine, s novim gradskim centrima. Vladajui feudalci su u Rusiji bili boljari, zemljoposednici, vojnici i dravni slubenici. Posedi su se cepali nasleivanjem. Obraivali su ih u poetku slobodni seljaci, a potom sve vie holopi (polurobovi). Na upade Kumana u june ruske kneevine, odgovarano je na isti na -in, kako je predstavljeno i u Spevu o polku Igorovu. Mongoli (Tatari) su poetkom XIII veka, pod vostvom Dingis -kana, osvojili Kinu i prodrli do Kumana. Porazivi kumansko-ruske odbrambene snage 1223. godine, Tatari su produili prodor i 1240. godine osvojili Kijev. Na osvojenom prostoru Kijevske kneevine, osnovali su svoju dravu, Zlatnu hordu (1240-1480). Velikim delom Rusije vladali su skoro etvrt milenijuma. Sloveni na Balkanu. Sloveni su od II veka po grupama prelazili preko Karpata i naseljavali se na levoj obali Dunava. Od V do VII veka naseljavali su se na obalama reka, kreui se od istoka ka zapadu - do Apenina, u sukobu s Vizantincima (Grci, Traani, Iliri...), ije su teritorije osvajali i pljakali. U VI veku su u Panoniji potpali pod vlast Avara, s kojima su objedinili prodor ka jugu sve do Soluna. Grad su drali u opsadi, ali ga nisu osvojili. U napadu na Konstantinopolj

123

pretrpeli su poraz, posle koga su Avari nestali sa scene. Zemlje Slovena u vizantijskim izvorima spominju se kao sklavinije. Poetkom VII veka, u vreme vizantijskog cara Iraklija, doseljavaju se na poluostrvo slovenska plemena pod imenom Srbi i Hrvati. O njihovom ivotu svedoi Spis o narodima ili O upravljanju carstvom Vizantinskog cara i pisca Konstantina VII Porfirogenita (913 -959). Starosedeoci su se stopili sa Slovenima na veem delu Poluostrva, a na njegovom jugu proces je bio obrnut. Raka (Srbija). Srbi su se, po dolasku na Balkan predvoeni svojim knezom, rasprostrli na irokom prostoru, na zapadu naseljavajui i ostrva u Jadranskom moru. Srpska drava se od kraja VIII i poetka IX veka oblikovala oko grada Rasa (kod dananjeg Novog Pazara) na velikom delu Balkana. Po Rasu je i nazvana Raka. Potomci prvog srpskog kneza bili su Vieslav, Radoslav i Prosigoj, o kojima nema podataka. Zato se osnivaem prve srpske dinastije smatra knez Vlastimir, polovinom IX veka. Vlastimirovi sinovi Mutimir, Strojmir i Gojnik odbranili su Srbiju od Bugara u vreme vladavine Borisovog sina. Srbiju je odbranio od Bugarske, u vreme kada je ona postala carevina, Mutimirov sinovac knez Petar Gojnikovi. Bugari su zbacili s vlasti Petra, posle intriga zahumskog kneza Mihaila Vievia. Bugarski kneevi, koji su postavljani na srpski presto, nisu pristajali na poslunost, pa su uklonjeni, a Srbija pripojena Bugarskoj. aslav Klonimirovi (927-950) je pobegao s bugarskog dvora posle smrti cara Simeona. Uz vizantijsku pomo, oslobodio je i obnovio Sr-biju u ranijim granicama. U borbama s Ugrima, posle pogibije ugarskog kneza, poginuo je i srpski knez aslav. Da bi opstala, Srbija se potinila vizantijskoj vlasti. U vreme uspona Samuilovog carstva, Srbija je potpala pod njegov tron. Posle pobede Vizantije nad Samuilovim carstvom, na srpskom prestolu su, voljom vizantijskih careva, postavljani upani iz uglednih srpskih porodica. Poznata su imena velikih upana iz tog perioda: Vukan, Uro I i Uro II, Desa i Tihomir. Duklja (Zeta). Na podruju od Boke Kotorske do reke Bojane stvorena je Duklja, srpska drava, po imenu rimskog utvrenja Doklea, nedaleko od Podgorice. Prva srpska plemena su se ovde doselila u VII veku i ivela pod vizantijskom vrhovnom vlau. Knez Jovan Vladimir (970-1016) vladao je Dukljom u vreme sukoba vizantijskog i Samuilovog carstva, opredeljen za vizantijskog vladara. Samuilo ga je zarobio, odveo u svoju prestonicu Prespu i oenio svojom erkom Teodorom Kosarom. Od tada je Jovan Vladimir vladao Dukljom kao vazal svog tasta cara Samuila. Posle Samuilove smrti, pogubio ga je Samuilov sinovac Jovan Vladislav. Prevladavanjem Vizantije, Duklja je vraena starom gospodaru. Stefan Vojislav je 1036. podigao ustanak i osamostalio Duklju. U vreme vladavine njegovog sina Mihaila, Duklja je pripojila Raku. Papa Grgur VII ga je krunisao za kralja 1077. godine. Duklja je tako postala prva srpska nezavisna drava. Konstantin Bodin je pripojio Duklji i Bosnu, a episkopiju (biskupiju) je podigao na rang mitropolije (nadbiskupije). Duklja je poetkom XII veka preimenovana u Zetu. Njena mo je opadala, pa je pripojena Rakoj, kao sreditu srpskih zemalja. Samuilovo carstvo. Samuilo (976-1114), sin oblasnog makedonskog kneza Nikole, podigao je ustanak, odbacio vizantijsku vlast i proglasio se za cara, pozivajui se na kontinuitet s prvim bugarskim carstvom. Carstvo je obuhvatalo Makedoniju, Tesaliju, Epir, Bugarsku, Srbiju, Bosnu, Duklju, Dalmaciju i Albaniju. Vizantijski car Vasilije II Makedonac je u bici na Belasici zarobio 14.000 Samuilovih vojnika, oslepeo ih, ostavljajui svakom stotom oko da bi ih odveli u Prespu. Samuilo je, ugledavi svoje oslepljene vojnike, umro. Vizantija je ubrzo ponovo zavladala prostorom koji je

124

pripadao Samuilovom carstvu. Pohriavanje Slovena i opismenjivanje Srba i Makedonaca. Srbi su za vreme Mutimirove vladavine primali hrianstvo, izmeu 867. i 874. godine, od vizantijskih misionara. Poziv pape Jovana VIII knezu Mutimiru da zemlja Srba u duhovnom pogledu bude uvrtena u Panonsko-sremsku dijecezu, ostao je tako neuslien. Uenici Metodija su, posle njegove smrti, preli iz Panonije u Bugarsku. Kliment, jedan od dalekovidih misionara, doao je u Ohrid, podigao manastir i unapredio duhovnu i prosvetiteljsku misiju. Postavi episkop, utemeljio je slovensku crkvu. Prevodio je crkvene knjige s grkog i bavio se knjievnim radom. U Ohridu se isticao i Naum, mlai Klimentov sledbenik. Smatra se da je Kliment sastavio jedinstvenu slovensku azbuku nazvanu irilica, u znak posvete velikom uitelju Slovena - irilu. Po drugom gleditu, irilica je nastala u Preslavi u Bugarskoj, jer je u vreme Klimentove misije na makedonskom tlu bila rasprostranjena glagoljica. Grko i latinsko svetenstvo protivilo se irenju slovenskog jezika. Prvi knjievni radovi na slovenskom jeziku bili su dela uenika irila i Metodija. Poznat je i spis O pismeneh monaha iz Makedonije rnorisca Hrabara, s poetka X veka. Posle pada Samuilovog carstva, srpske zemlje su bile pod jurisdikcijom novoosnovane ohridske arhiepiskopije, kao i crkvenih centara u Splitu, Dubrovniku i Baru. Hrvatska. Hrvatska je nastala u IX veku, na podruju izmeu Velebita i reke Cetine, na kome su se naselila hrvatska plemena u VII veku. Bila je to Primorska ili Dalmatinska Hrvatska, koja se vremenom irila. Panonski Sloveni su, posle franake pobede nad Avarima, osnovali Posavsku ili Panonsku kneevinu, kasnije nazvana Slavonija, a od XV veka poznata i pod imenom Hrvatska. Knez Ljudevit je podigao ustanak 819. godine protiv franake vlasti, koji se irio toko m trogodinjeg uspona dok ga franaka vojska nije slomila, a Ljudevita pogubila. Hrvatska je polovinom IX veka potpala pod Vizantiju. Knez Trpimir (849-864) je osnovao prvu hrvatsku kneevsku dinastiju. Knez Branimir (879-892) je uz pomo pape postao prvi nezavisni hrvatski vladar, osamostalivi se od Vizantije. Tokom njegove vladavine bila je misija uenika irila i Metodija. Sedite kneeva bilo je u Ninu, a potom u Klisu. Knez Tomislav (910-930) je uspeno odbijao ugarske napade i zaustavio irenje Samuilovog carstva na zapadu Balkana. Hrvatska je od Vizantije dobila na upravu Split, Zadar i Trogir, kao i ostrva Krk, Osor i Rab. Knez Tomislav se krunisao za kralja 925. godine. Hrvatska se protivila potpadanju pod rimsku crkvenu jurisdikciju sve do 1054. godine. Naslednici kralja Tomislava odravali su Hrvatsku do polovine X veka, kada su je unutranje borbe oslabile. Dalmatinski gradovi i ostrva su menjali gospodara, Vizantiju i Veneciju, dok nisu 1000. godine pripali Mleanima. Posle vladavine kralja Zvonimira (1075-1089), budui da nije bilo naslednika, njegova ena - sestra ugarskog kralja, smatrala je da hrvatska kruna, po batenskom pravu, pripada njenom bratu Ladislavu. Ugarsko zaposedanje hrvatskog prostora odvijalo se do planine Gvozda, na kojoj je dolo do borbe u kojoj je poginuo hrvatski kralj Petar. Tada je Gvozd preimenovan u Petrovu goru. Koloman se u Biogradu na moru, 1102. godine, krunisao za kralja Hrvatske. Od tada do 1526. godine, Hrvatska je bila u sastavu Ugarske. Bugarska. Bugari, hunsko-turanskog porekla, srodni Avarima, pod vostvom hana Asparuha, stigli su s Kavkaza na podruje izmeu Dunava i planine Balkan. Posle pobede nad vizantijskom vojskom, osnovali su svoju dravu. Koristei slabosti vizantijske vlasti, pustoili

125

su Trakiju, i u vreme arabljanskog napada na Carigrad, uestvovali u njegovoj opsadi. Posle neuspeha, izdejstvovali su mir i priznanje nezavisnosti Bugarske od Vizantije. Bugari su se, zbog malobrojnosti u odnosu na Slovene, slovenizovali, a Sloveni su na tlu bugarske drave preuzeli njihovo ime. Knez Boris je 864. godine primio hrianstvo iz Konstantinopolja, a Bugarska je tako stekla crkvenu samostalnost (autokefalnost). Poetkom X veka, knez Simeon (893 -927) proglasio se carem, a Bugarska je dosegla najveu mo. Krajem X veka, Bugarska je ula u sastav Samuilovog carstva. Od 1018. do 1204. godine bila je pod vlau Vizantije. Tokom etvrtog krstakog rata Bugari su obnovili i osamostalili svoju dravu. Ugarska. Ugri (Maari) su iz ugro-finske grupe. Zbog meanja s turskim plemenima, poprimili su i njihove osobine, pa se i u njima nalaze koreni porekla. Pod vostvom Arpada, doselili su se, 896. godine, iz oblasti izmeu Dona i Dnjepra, pod pritiskom Peenega, u Panoniju. Pokorili su na novoosvojenom prostoru Sloven e i napadali i pljakali okolne narode, doseui i do Pirineja i Galije. Posle poraza od Germana, 955. godine, na reci Leh, preli su na sedelaki nain ivota. Stefan I (997-1038), iz Arpadove dinastije, bio je osniva ugarske drave. Primio je hrianstvo i od pape kraljevsku krunu 1000. godine. Crkva ga je proglasila za sveca. Vlast je organizovao po upanijama i izgraivao feudalni poredak po germanskom uzoru. Ugarska se irila i napredovala do XIII veka. Kralj Andrija II je objavio Zlatnu bulu 1222. godine. Dokumentom su garantovana prava i privilegije plemstva, kao i obaveza kralja da najmanje jednom godinje sazove skuptinu. Dokument se smatra nekom vrstom Velike povelje sloboda.

3.9. DRAVE ZAPADNE EVROPE 3.9.1. Staleke monarhije

Francuska. Karolinka loza se ugasila krajem X veka u Zapadnoj Franakoj (Francuskoj), a feudalne oblasti su se osamostalile. Ig, vojvoda Pariza, iz porodice Kapeta, poneo je kraljevsku krunu. Vladari iz dinastije Kapeta planski, uz podrku crkve, irili su kraljevsk i domen (posed) i centralizovali upravu. To isto su inili i kraljevi vazali i vojvode Normandije Plantageneti. Vojvoda Anri Plantagenet je 1154. postao engleski kralj Henri II. Kralj Filip II (1180-1223) posvetio se ujedinjenju Francuske. Prvo je objedinio nekoliko oblasti, a potom je prodavao gradovima povelje, kojima se obezbeivala autonomija. Tako je savladao otpor feudalaca i visokog plemstva. Ujedinjenje je omoguilo razvoj kulture, naroito gotike umetnosti i jezikog jedinstva. Pariz je postao glavni grad. U njemu je podignuta Bogorodina crkva (Notre Dame) i otvoren univerzitet. Katedrale su podizane u artru, Remsu i Amijenu. Luj IX Sveti (1226-1270) osnaio je centralnu Francusku. Primenom kraljevskih propisa, koju su kontrolisali inovnici seneali, omoguen je razvoj trgovine i privrede. Francuska je, posle pripajanja Provanse (1229) i nekoliko grofovija, postala najvea zemlja zapadne Evrope. Filip IV Lepi (1285-1314) se sporio s papom zbog uvoenja poreza. Pridobio je podrku plemstva, svetenstva i graana, odravi skuptinu dravnih stalea. Premestio je sedite nana i Rima u Avinjon i podredio ih vlasti francuskih kraljeva. Bio je to period Avinjonsko ropstvo (1309-1378). Posle dinastije Kapeta, za kralja Francuske stalei su izabrali Filipa VI Valoa. Tome se usprotivio engleski kralj Edvard III, unuk Filipa III Lepog, smatrajui da mu je

126

kruna pripala po naslednom pravu. Zbog toga je poeo sukob koji se pretvorio u Stogodinji rat (1309-1453). U poetku je Engleska imala vie uspeha, sve do kuge koja je pogodila stanovnitvo. Nameti francuskih ritera, na drugoj strani, izazvali su ustanak seljaka (akerija). Francuski i engleski riteri su se ujedinili da bi uguili ustanak. Pobili su 20.000 seljaka. Engleska vlast na severu Francuske prouzrokovala je otpor i podstakla dobrovoljce na oslobodilaku borbu. Jovanka, esnaestogodinjakinja iz Domremija, pola je dobrovoljno u rat. Govorila je kako je pozvana od svetog Mihaila da oslobodi kraljevstvo od neprijatelja. Svojim herojskim podvigom nadahnula je vojsku u borbi za Orlean. Postala je simbol slobode, poznata kao Jovanka Orleanka (Jeanne D'Arc). Tokom opsade Kompijenja, zarobljena je, osuena kao jeretik i spaljena na lomai u Ruanu. Kralj arl VII (1422-1461) stabilizovao je stanje u Francuskoj: iskorenio je pljakae i bande najamnika, uveo regularne trupe, zaveo red, uredio finansije, plaanje poreza i umirio feudalce. Objavio je Pragmatiku sankciju u Buru, 1438. godine, po kojoj je francuska crkva postala zavisna od francuskog kralja, a ne od pape. To je bio osnov za stvaranje galikanske crkve i podstrek ujedinjenju Francuske. Prvo je osvojena Normandija. Gubitkom Kastiljona, samo grad Kale je ostao pod engleskom vlau. To je bio kraj Stogodinjeg rata. Luj XI (1461-1483) je utemeljio apsolutizam. Vladao je na osnovu dekreta i linih odluka, objanjavajui da Sve svoje savetnike nosi na leima svoga konja. Skuptinu je sazvao samo jednom, radi uvoenja novih poreza. Anujci, Normandijci, Bretonci, svi stanovnici pokrajina, od tada su se zvali jednim imenom: Francuzi. Engleska. Anglosaksonska drava je stvorena u IX veku. Njene istone delove zaposedali su Danci. Engleski kraljevi su ih angaovali u svojoj slubi. Kraljevski savet je, posle bekstva Etelreda u Normandiju, zbog danskih pretnji za kralja prihvatio Danca Knuta I Velikog. Postavi kralj Danske i Norveke 1019. godine, Knut je kraljevska ovlaenja preneo na dvojicu vojvoda, od kojih je Edvard Ispovednik (1042-1066) postao kralj Engleske. Englesko plemstvo je nastojalo da ogranii kralju vlast, ali se on opirao koristei usluge Normana u upravi, vojsci i crkvenoj organizaciji. Harold Gudvin je postao engleski kralj posle Edvardove smrti. Bio je moan grof i odluan protivnik Normana. Normanski vojvoda Viljem Kopile, kasnije Viljem Osvaja (1066-1087), polagao je pravo na engleski kraljevski presto, pa je napao Englesku. U bici kod Hejstingsa, pobedio je englesku vojsku, a kralj Gudvin je poginuo. Viljem je zemlju poginulih engleskih plemia podelio vojnicima. Stvorio je elitnu vojsku od 5.000 vitezova, najbolju na zapadnoevropskom tlu. Feudalcima je zabranio da podiu zamkove. To pravo je samo sebi dopustio, izgradivi tvravu Tauer. Podelu zemlje na g rofovije nije menjao. Vazali su poloili zakletvu na vernost kralju. Sva imanja su popisana kako bi se uredno plaao porez. Evidencija o popisu nazvana je Knjiga stranog suda (Doomsday Book). Normanska dinastija je afirmisala u Engleskoj francuski jezik i novu kulturu. Posle borbe Viljemovih sinova za vlast, stabilizovao je stanje Henri II Plantagenet (1154-1189). U grofovijama su bili postavljeni predstavnici centralne vlasti. Zvali su se erifi, upravljali su i sudili u ime kralja. Njihove presude je proveravao i potvrivao Kraljevski sud. Za donoenje najvanijih odluka pozivao je predstavnike plemstva i svetenstva na skuptinu. Proteste je izazvao zavoenjem novih poreza, koje je predvodio kraljev bivi savetnik - kenterberijski nadbiskup Tomas Beket. Posle kratkog bekstva, Beket se vratio u zemlju. Prvo je zatoen, a potom i ubijen u katedrali. Kralj je zbog nemira morao javno da se pokaje.

127

Riard Lavlje Srce (1189-1199) bio je sin i naslednik kralja Henrija. Kao vitez i pustolov, odudarao je od duha vladara. Zbog uea u Treem krstakom ratu, zamenjivao ga je na prestolu brat Jovan bez Zemlje, koji nije nita dobio u nasledstvo. To je bio razlog rivalstva izmeu Henrijevih sinova. Filip II Avgust, francuski kralj, potpirivao je njihovo nadmetanje da bi preuzeo njihove posede u Francuskoj. Riarda je no povratku iz rata zarobio austrijski vojvoda i predao nemakom caru. Oslobodio se velikim otkupom. Zaratio je protiv Filipa II da bi povratio posede u Francuskoj, koje je u meuvremenu bio izgubio njegov brat Jovan bez Zemlje, dok ga je zamenjivao na vladarskom tronu. Tokom primirja s Francuskom, Riard Lavlje Srce je poginuo obilazei zamkove pobunjenog vazala. Jovan bez Zemlje (1199-1216) nasledio je engleski kraljevski tron. Zbog konfiskacije crkvenih imanja, nana ga je iskljuio iz crkve (primenio interdikt). Porazi i gubici teritorija u ratu s Francuskom izazvali su pobunu. Baroni su predvodili graane u zauzimanju Londona. Kralj je bio prinuen da objavi Veliku povelju sloboda (Magna Carta Liberatatum). Vlast kralja je ograniena, baronima su tradicionalna prava garantovana i slobodni ljudi su bili zatieni od samovolje vlasti. Novi porezi nisu mogli da se uvode bez saglasnosti barona, koji su kontrolisali naplatu. Zakon je bio uzdignut iznad v ladara, a sprovoenje Povelje je pratio odbor od 25 barona. Vladari su u vreme normanske dinastije povremeno sazivali Veliki savet, sastavljen od prelata (visoko svetenstvo) i barona. Predmet savetovanja su bile vane odluke i zakoni. Od polovine XIII veka Veliki savet je nazivan i parlament (mesto gde se razgovara i raspravlja). Za nastanak engleskog parlamenta uzima se 1265. godina, kada je Simon de Monfor pozvao po dva predstavnika okruga i po dva stanovnika iz svakog grada da prisustvuju sastanku Saveta. Geslo parlamenta je od tada glasilo: Ono to se tie svih, treba da bude od svih odobreno. Parlament je polovinom XIV veka postao zakonodavno telo, sastavljeno od Doma lordova (Gornji dom) i Doma komuna (Donji dom). Kralj Edvard III (1327-1377) je poeo rat Engleske s Francuskom, koji je trajao itav vek, pa se naziva Stogodinji rat. Engleska je u poetku rata bila uspenija i stekla je prednost. Kuga je teko pogodila Evropu, osim Poljske. Poast je uticala na promenu ratne situacije. Smatra se da je stradala polovina gradskog stanovnitva Evrope. Vrhunac epidemije je bio 1348 -1350. godine. Crna smrt je harala Evropom. Treina stanovnitva je stradala u Engleskoj. Cena rata je vrtoglavo rasla. Porez je trostruko povean. Seljaci su se pobunili pod vostvom Vata Tajlora (1381-1389). Smanjenje poreza, jednaka prava za sve ljude i dodela crkvenih imanja sirotinji - bili su glavni zahtevi ustanika. Svetenik Don Bul se oglasio na strani ustanika. Njegovo pitanje je postalo znamenita parola: Ko je, dakle, bio plemi kada je Adam kopao zemlju, a Eva prela vunu? Protivio se neovetvu, traio da se iskorene zli lordovi, nepravedne sudije i pravnici koji su smetali optem dobru, kako bi nastupio mir za sadanjost i sigurnost za budunost. Rat je iscrpljivao zaraene zemlje sve do sredine XV veka, kada je Engleska pobeena i potisnuta iz Francuske. Rat rua (1455-1485) bio je uzbudljivi period unutranje borbe u istoriji Engleske. Neredi, razbojnitva, kriza pogodili su Englesku posle Stogodinjeg rata. Kralj Henri nije mogao da sredi stanje zbog linih psihikih problema. Za vlast su se nadmetale dve plemike porodice Jork i Lankaster. One su imale u grbu belu i crvenu ruu, po emu je tridesetogodinji period njihove borbe nazvan Rat dveju rua. Posle pobede Henrija Tjudora iz porodice Lankaster u bici kod Bosvorta 1485. godine,

128

odlukom parlamenta postao je kralj pod imenom Henri VII. Da bi prevaziao neprijateljstva, oenio se Elizabetom od Jorka. Dinastija Tjudora je zavladala engleskom scenom od 1485. do 1603. godine. Nemaka. Padom Karolinga, osamostalila su se vojvodstva: Saksonija, Bavarska, vapska, Frankonija i Lotaringija. Vojvode Frankonije i Saksonije su preuzele kraljevsku krunu od Karolinga. Hajnrih Ptiar (919-936) istakao se suzbijanjem napada Ugara. Njegov sin Oton I (936973) bio je jo uspeniji u tom pogledu. Uspeo je da objedini osamostaljena vojvodstva u okvirima nemake drave. Nemaku je proirio pripajanjem Normandije i Lombardije. Posle pobede protiv Ugara na Lekom polju, Oton je os novao Bavarsku marku. Od 996. godine ona se zvala Austrija (sterreich). Oton I je pokorio Slovene izmeu Labe i Odre i na osvojenom tlu podigao utvrenja. Papa je, 962. godine, Otona I krunisao za cara Svetog rimsko-nemakog carstva. U njegovom okviru bili su i posedi Otona I (od nekadanjeg cara Lotara): Italija, Burgundija i Lorena. Careva vlast je, osim u Saksoniji, nailazila na otpor. Bio je to period borbe papstva i carstva, okonane Vormskim konkordatom (1122). Fridrih I Barbarosa (1152-1190) bio je jedan do najznaajnijih careva dinastije Hoentaufovaca. U poetku vladavine je pomagao papi protiv Normana. Posle krunisanja za cara, vratio se u Nemaku i postavljao sam episkope, zanemarujui Vormski konkordat. Papa se zbog toga pomirio s Normanima. Fridrih I Barbarosa je krenuo na Apenine da povrati carska prava u osamostaljenim gradovima. Veina gradova se pokorila, a Milano je odbio carev imperativ. Zato je bio razoren do temelja. Umesto povinovanja, gradovi su radi odbrane od nemakih ritera obrazovali Lombardijsku lu. Car je pokuao povlasticama da preokrene situaciju. Podelom pristalica za i protiv cara, nestabilno stanje je produeno do kraja vladavine Hoentaufovaca. Austrija. Na nemakoj vladajuoj sceni je trajalo meuvlae, interregnum od 1256. do 1273. godine, zato to vojvode i kneevi nisu mogli da se dogovore oko ustolienja cara. Za cara je izabran plemi Rudolf Habzburg (1273-1291), umesto monijeg pretendenta Pemisla I Otokara, ekog kralja. Habzburg je, nakon to je postao car, uredio porodine posede, okupio vojsku i porazio ekog kralja Otokara II. Na tlu osvojenih slovenakih pokrajina Koruke, Kranjske i tajerske, osnovao je dravu Austriju. Bilo je to jezgro budueg Habzburkog carstva, s centrom u Beu. Albert I Austrijski (1298-1308) je tokom svoje vladavine irio habzburke posede. Nemaki tron su preuzeli od 1346-1437. Luksemburgovci Karlo IV (1346-1378) i njegova dva sina. Albert II (1438-1439) je oznaio povratak Habzburgovaca na vlast, i to sve do 1806. godine.

3.10. PODELA HRIANSTVA 3.10.1. Katolici i pravoslavci

Hrianstvo je posle ozakonjenja za dravnu religiju institucionalizovano, a njegove istine kanonizovane i dogmatizovane. U tom vremenu poinju sporenja istone, vizantijske i, s druge strane, zapadne, latinske, odnosno rimokatolike, katolike crkve. Vizantija se opredelila za pravoslavni (pravoverni) tip interpretacije hrianstva, oslanjajui se na grka uenja i patristiku (uenja crkvenih otaca).

129

Katolika, zapadna varijanta hrianstva orijentisala s e prema novim izvorima zapadne teorijske misli. Sporovi su kulminirali u IX veku, kada je patrijarh na vizantijskom dvoru, Fotije, proglasio 867. godine kanonsku nezavisnost istonih patrijarhata od Rima. Formalno otcepljenje bila je 1054. godini. U XVI veku izraene su bile tenje za reformisanjem katolike crkve u licu protestantskog pokreta, protestantizma. Na elu reformacije bili su Luter i Kalvin. 1) Pravoslavna crkva za poglavara ima patrijarha, a katolika papu. Obe su apsolutni tumai Biblije. Boje otkrovenje se u obema konfesijama crpi iz Biblije i tradicije. Tumaenja znaajnih i spornih mesta su na saborima u pravoslavnoj crkvi, a na koncilima u katolikoj crkvi. 2) Katoliko hrianstvo je primenilo nadnacionalni princip ustrojstva, forsirajui centralizaciju, a ne priznajui osamostaljenje nacionalnih crkava, za razliku od pravoslavnog hrianstva. Bile su suprotstavljene dve teoloke koncepcije: Avgustinova (354 -430) i Akvinskog (1225-1274). Pravoslavlje (grki: ortodoksia) znai izvorno, istinsko slavljenje Boga i njegovog dela. Pravoslavlje je roeno u Vizantijskom carstvu. irilo se kod Srba, Grka, Bugara i Rumuna, kao i dalje u Rusiji, Gruziji i Jermeniji od VII do IX veka. Filozofske ideje helenskog naslea, starogrke misli i neoplato nizam uticali su na oblikovanje pravoslavlja.

3.10.2. Katolici i protestanti

Podele su usledile i u novovekovnom dobu posle reformatorskih pokreta, pokreta mistinih orijentacija i Luterovog zahteva za suspenzijom vlasti rimokatolike crkve nad nemakom crkvom. Protesti su se proirili na Holandiju, Francusku, vajcarsku, Englesku i skandinavske zemlje... Pokret za reformu, otuda reformacija, predvodio je Martin Luter. Kada je ukinuto pravo na autonomiju nemakim pokrajinama 1529. godine, priznato tri god ina ranije na svenemakom Saboru u pajeru, evangelistiki stalei su uloili protest (protestatio). Katoliki stalei nisu to uinili. Protestanti su, kao vernici po svojoj savesti, polazili od Svetog pisma. Katolika crkva sa seditem u Rimu prela je u kontraofanzivu protivreformacijom od 1545. do 1563. godine. Na Trindenskom koncilu donete su znaajne odluke. Formiran je red Jezuita (Isusovaca), militantne snage za borbu protiv reformacije. Zaveden je Index librorum prohibitorum (popis zabranjenih knjiga). Formiran je i poseban crkveni sud - inkvizicija. Pod rimokatolikom jurisdikcijom bile su crkve u paniji, Poljskoj, Austrougarskoj, Italiji... Sukobi su eskalirali u tridesetogodinji verski rat. Pokret reformacije se irio Evropom. Protestantizam je prihvaen 1629. godine u Engleskoj. Protestantizam je postao pokret vernika i crkava protiv rimokatolike crkve. Ima dve grane: 1) anglikanstvo i 2) luteranstvo. Obe broje oko 400 miliona vernika. Odvajanjem od anglikanske crkve nastali su: baptizam, kongregacionizam, prezbiterijanstvo, kvekeri, metodisti, adventisti, sledbenici hrianske nauke i drugi. Pored Lutera, najpoznatiji borac za stvar protestantizma bio je Kalvin, uspostavivi novu organizaciju na reformatorskom konceptu. Luteranstvo je antropo centriki orijentisano, kalvinizam teocentriki (bar u XX veku). Za protestante je izvor otkrovenja Biblija. Nema sabora na kojima bi se tumaio sadraj Biblije. Sveti spisi su okrenuti svakom verniku. Ideje Tome Akvinskog su postale zvanino uenje u katolikoj crkvi. U protestantskoj crkvi vie je prihvaeno uenje svetog Avgustina. Hrianske crkve usvajaju dogmu o Svetom trojstvu (Otac, Sin i Duh). Pravoslavna

130

crkva sledi dogmu da Sveti duh proizlazi iz Boga-Oca. U drugim crkvama proishodi i iz Oca i iz Sina. Pravoslavna i katolika crkva priznaju kult svetaca, relikvija i ikona, uz sedam svetih tajni: krtenje, miropomazanje, priee, ispovest, brak, rukopolaganje za svetenika i poslednje pomazanje. Pravoslavna crkva, kao i luteranska i kalvinistika, odbacuju istilite. Luteranstvo i kalvinizam priznaju samo dve tajne: krtenje i priee. Protestantizam odbacuje oboavanje svetaca, ikona i relikvija.

3.10.3. Hrianstvo i vrednosti

Protestantima je blisko Kantovo gledite o etici i kategorikom imperativu, prema kome se ovek ponaa racionalno u skladu s nalozima uma. (Radi tako da maksima tvoje volje moe postati univerzalnim zakonodavstvom). Usvojene vrednosti protestantskih zemalja i orijentacija pojedinca na preduzetniku inicijativu i trg ovinu uticali su na razvoj kapitalizma do najveeg uspona. Sistem vrednosti je orijentisao proces uobliavanja ekonomske i naune kulture. Protestantska etika, puritanski moral i metodizam inspirisali su vrline oveka posveenog radu (savesnost, revnost, tanost, tedljivost...). Maks Veber je u uvenom radu Protestantska etika i duh kapitalizma ukazao na smisao podstreka razvoja kapitalizma i poseban primer razvoja Nemake koja je prela na protestantizam. Traenje vremena je najvei od svih i grehova. Katolici su manje bili upueni u ove inicijative i poslove zbog rizika, opredeljeni pre da mirno spavaju, nego da imaju vie. Katolika srednja Evropa je zaostajala u razvoju za protestantskom Evropom. Katolika crkva, jedina crkva-drava, sa oko milijardu vernika, posle Drugog vatikanskog koncila (1962-1965), sve vie se sekularizuje (posvetovljuje), modernizuje i postaje tolerantnija, prevazilazei recidive nacifaizma u zemljama u kojima je imao duboke korene (Italija, panija, Austrija, juna Nemaka...). Katolika teologija je, pored pomenutih izvora, bila inspirisana i rimskim eklekticizmom i stoicizmom. Temelj pravoslavnog religijskog sistema je mogunost intuitivnog i ekstatikog usvajanja dogmi, da se subjekt u mistinoj ekstazi identifikuje s boanskim biem. Ideal pravoslavlja je bogoovek u pojedincu.

3.11. HRIANSTVO - CIVILIZACIJSKI UJEDINITELJ

Hrianstvo je tokom srednjovekovnog razdoblja na evropskom prostoru predstavljalo civilizacijskog ujedinitelja. Ono je bilo duhovni temelj hrianske civilizacije. Najvei doseg u srednjem vekuje hrianska renesansa. Nosioci civilizacije su bili hrianska crkva i feudalci. Otuda i naziv hriansko-feudalna civilizacija. Sinonimi za evropsku srednjovekovnu civilizaciju su evropski feudalizam ili feudalizam, iako nije bio svuda i u svemu isti. Feudalizam se kao poredak moe posmatrati u duhovnom, upravno m, socijalnom, ekonomskom i kulturnom pogledu. Poreklo feudalizma je iz ratnikog iskustva naroda doljaka (njihovih ratnih druina) i iz rimskog naslea (patronata i kolonata). to se tie naroda, u prvom redu se odnosi na Germane, koji su se udruivali radi rata i plena. Njihov voa je sledbenike nagraivao posedom. U starom Rimu manje imuan ovek je mogao po obiaju da slui monijem - patronu, kao klijent gospodaru; nije gubio slobodu, dobijao je zatitu, a za sluenje gospodaru bio bi nagraivan hranom, odeom i paretom zemlje na vremensko korienje, to se nazivalo pecarium. Ako je uivalac zatite bio iz vieg sloja, zvao se fidelis. Prualac vojne usluge

131

gospodaru u vreme karolinga nazivao se vazal (vassus). Pecarium je kasnije bio zamenjen nazivom beneficium (dobroinstvo, dobro delo, usluga, poast, odlikovanje), a zatim terminom feud, po kome je poredak nazvan feudalizam. Feud je kasnije postao nasledan; vazal ili feudalac mogao je dobiti i pravo upravljanja, da ubira porez, stvori dvor, vodi politiku, sudi...; to je vailo i za crkvene posede. Po ugledu na Stare Rimljane, organizovane su i lokalne slube vojvode i Grofa. Njihova mo je mogla porasti toliko da su samo formalno smatrani vazalima kralja. Sve je to - feudi (posedi) sa svim zvanjima i moima, u vreme slabljenja franakih karolinga, postalo nasledno. Na tlu nekadanjeg Zapadnog rimskog carstva, osim feuda s kmetovima koji su obraivali zemlju, bilo je i privatnih poseda. Zemlja je pripadala feudalcima, slobodnim seljacima, kralju i zakupcima. Feudalizam se razlikovao u stvarnosti od drave do drave, ponekad i od oblasti do oblasti. Kakva je bila drutvena struktura? Na dnu lestvice feudalne drutvene strukture bili su kmetovi, u izvesnom naslednici kolonata iz starorimskih vremena. Kmetovi nisu mogli da napuste zemlju, kao ni ranije koloni. Stanovali su u selima na gospodarevim imanjima, na latifundijama. Na starorimskim latifundijama proizvodilo se za trite, a na srednjovekovnim za sopstvene potrebe. Hrianska crkva - duhovni poglavar i svetovni vladar. Crkva je u feudalizmu bila ne samo duhovni poglavar, nego i svetovni vladar. Ne samo da je irila veru, nego je bila i kreator civilizacijskog naina ivota. Crkva je, nakon pada Rimskog carstva i pojave novih naroda, imala odluujui poloaj i ulogu. Preuzela je, pored verske slube, i ulogu svetovnog vladara. Rimski biskup-papa bio je na vrhu hijerarhije. U vreme pape Grgura I Velikog (590604), kao crkveni poglavar, ne samo da je osnivao samostane, slao misionare na pokrtavanje , upravljao crkvenim posedima i novcem, nego se starao o stanovnitvu, odbrani Rima, diplomatiji vojsci... Bio' je olienje papinske moi. Hrianstvo se irilo Evropom pokrtavanjem naroda. Bio je to dugotrajan proces, i ne bez protivrenosti, kriza, sukoba, deoba, poev od podele na katolike i pravoslavce 1054. godine, sa seditem pape u Rimu, a vaseljenskog patrijarha u Carigradu. Na prostoru na kome se hrianstvo irilo crkva je ujedinjavala, integrisala, homogenizovala i ujednaavala pripadnike razliitih naroda i kultura jedinstvenom duhovnom misijom i svetovnim nainom delovanja. Duhovno objedinjavanje je nadviavalo svetovnu fragmentarnost feudalizma. Bog je ishodite svega! Verovanje u Boga nije nikako moglo da se dovede u sumnju. Bog je bio odgovor na sva duhovna i svetovna pitanja. Duhovnost je odreivala svetovnost. Onostrani svet je bio nad zemaljskim svetom. Duhovnici su, kao zastupnici (posrednici) izmeu Boga i vernika (hriana), ureivali svetovni ivot. Crkva je na Zemlji zastupala Boga. Propovedala je boji mir i odreivala mir, red, organizaciju, smisao i nain svakodnevnog ivota ljudi. Pokrtavanjem naroda stiavali su se nemiri i sukobi, naroito izazivaa poput Normana i Maara. Crkva je traila boje primirje meu vitezovima, njihove javne zakletve i ekskomunikaciju prekrilaca. Za ostvarenje misije bili su joj potrebni realizatori, obrazovani i samodisciplinovani. Zato su podizani manastiri (samostani), osnivani novi redovi, organizovano duhovno obrazovanje, ustanovljen celibat i uzdizana sredita duhovnog i ujedno intelektualnog uenja. Na tlu zapadne Evrope bili su poznati benediktinski, klinijevski, cistesitski samostani. Smatrani su bojim gradovima i bojim dravama, kao duhovni i kulturni centri. Svetenici su, kao jedini pismeni ljudi, obavljali duhovne dunosti i svetovne poslove, osim ratnikih. Bilo je i vitekih crkvenih redova, poput teutonaca. Samostani cistercita bili su sredita tehnikih

132

izuma u proizvodnji. Latinski jezik crkve postao je slubeni jezik, jezik viih slojeva, literature, obrazovanja... na tlu zapadne Evrope. Hrianstvo je ovladavalo ljudima. Hrist je postao duhovni simbol svetovnog ivota. U ime i za Hrista voeni su i krstaki ratovi. Evropljani su stigli tako do Jerusalima i otkrili druge kulture. Rat je bio isuvie okrutan nain susretanja kultura, ali su i sukobi, ma kako paradoksalno izgledalo, doprineli razmeni civilizacijskih vrednosti. Crkva se nije drala verskog naela Bogu Boje, caru carevo, u duhu Augustinovog uenja podele na verske i dravne zakone. Papa je teio za vrhovnom vlau. Od X veka je trajala borba papstva i carstva za vrhovnu vlast. Prevlast crkve je trajala i s papom Bonifacijem VIII. Sa zavretkom XIII veka pojedini teoretiari su oznaili i kraj srednjovekovnog razdoblja. Civilizacijski nagovetaji preokreta. Od XII veka poinje razvoj privrede, gradova, uprave, kolstva, graditeljstva i umetnosti. Srednjovekovno drutvo je u velikoj meri bilo sukobljeno drutvo. Tri su glavna tipa ljudi u trifunkcionalnoj emi: 1) monah 2) vitez i 3) seljak, to znai: oni koji se mole, oni koji ratuju i oni koji rade (oratores, bellatores i laboratores). To je u osnovi struktura indoevropske kulture. Uz osnovne tipove ljudi, u analizama se prikazuju jo desetak, kao i posebno marginalci. U prvoj, pored monaha, episkop i svetenici. U drugoj, uz viteza, i vojnici. U treoj, uz seljake, i najamnici, zanatlije, radnici... ak Le Gof posebno navodi lekare (hirurge), dok feudalnog gospodara izdvaja negde izmeu i uzdie ga iznad viteza i seljaka. Meu marginalcima, prvenstveno predstavlja siromahe i jeretike. U nove ubraja varoane, trgovce, intelektualce, umetnike... ena je na ivici srednjovekovnih kategorija; posmatrana u duhu Eve, osuivana je kao grenica; u duhu Marije, potovana je. ena se za dugo nije odreivala zanimanjem, nego telom, polom i njenim odnosom prema razliitim grupama. Definisana je kao supruga, udovica, devica. Za srednjovekovnog oveka se kae, poput Bodlera, da je iveo u umi simbola. Religija je dominirala srednjovekovljem.. ovek se uzimao kao boansko delo. Isus je u poznom srednjem veku predstavljan kako pati kao otelotvoreni Bog. Karakteristina je predstava s Isusovom slikom, kada ga Pontije Pilat prikazuje rulji u crvenom platu i podrugljivo krunisanim trnovim vencem, izgovarajui, po Jovanu, Evo oveka (Ecce homo). emu ovek? - bila je jedna od najznaajnijih rasprava. Poljoprivreda je bila glavna grana privrede u srednjovekovnoj Evropi, kao i u drugim civilizacijama toga i ranijeg doba. Bila je autarhina i fragmentarna, s malim prinosima na rascepkanim posedima. Feud je bio podeljen, na njemu su kmetovi radili za feudalca i za sebe, kako bi od svog prinosa namirili namete. Poboljanje nastupa s razvojem gradova, korienjem vetra za pokretanje jedrenjaka i vetrenjaa i energije vode za vodenice, valjanje tekstila, drobljenje ruda, kovanje metala... Gradovi su obnavljani na tlu nekadanjeg Rimskog carstva. Trgovina i pijace su podstakle njihov razvoj. Gradovi su podizani i uz sedita episkopija, na vanim raskrima i obalama reka i mora, u blizini zamkova, rudnika... Vladari su podsticali podizanje gradova, uviajui korist od razmene proizvoda naturalne privrede izmeu razliitih oblasti. Posebnim bulama regulisane su odreene slobode, pijani dani, vlasnitvo, sudovi... To su bili rudimentarni oblici novog urbanog i privrednog ivota, ogranieni crkvenim pravilima, kao u odnosu na zabranjeno lino preduzetnitvo i upotrebu novca za materijalno bogaenje, to se smatralo moralnim svetogrem. Gradovi su bili mali po povrini i broju stanovnika (3.000-5.000), obezbeeni kapijama i zidovima na kojima su podizane kule za odbranu od estih upada napadaa. Kapije su

133

otvarane izjutra, a uvee zatvarane. Ulice su bile uske, usmerene na trg u sreditu grada, na kome su se odvijali trgovina i javni ivot. U jesen blatnjave, leti pranjave. Crkve su bile najvanije javne graevine. Kue za stanovanje su zauzimale malu povrinu, vei prostor po vertikali: u prizemlju je bila radionica, na spratu se stanovalo, u podrumu je uvana stoka. Zemljoradnja i stoarstvo su bili dopunska zanimanja u gradovima sve do XIV veka. Nehigijena je bila izvor zaraza i raznih bolesti, najvie kuge i kolere, koje bi esto prepolovile stanovnitvo srednjovekovnih gradova. Seljaci su se okretali gradovima u usponu, beali od svojih gospodara, skrivajui se godinu i jedan dan, jer posle nisu imali pravo da ih vrate na posed. Grad je otvarao perspektivu u odnosu na srednjovekovno selo. Zanatstvo se irilo, naroito u gradovima. Urbani nain ivota se po~boljavao. Govorilo se da gradski vazduh ini oveka slobodnim. Gradovima su u poetku upravljali episkopi i feudalci na ijim posedima su i podizani. Stanovnici gradova su se opirali samovolji i nametanim obaveza-ma upravljaa na razliite naine. Najuspenije stvaranjem i radom zajednica (komuna). Vladari su podravali komune da bi feudalce potinili svojoj vlasti. Gradovi, koji bi se oslobodili samovo ljnih upravljaa, sticali su povelju slobodnog grada. Vladar bi odreivao svog inovnika koji bi uestvovao u upravljanju komunom. Vladari su iz koristoljublja podsticali razvoj gradova, dodeljujui povelje i veim selima. Komune italijanskih gradova su se osamostalile uz pomo plaenike vojske, predvoene kondotjerima. Osamostaljeni su nametali vlast neosamostaljenim. Kondotjeri su se uzdizali do trona gospodara gradova. To su inile i mone porodice, kao trgovaka Medii u Firenci ili plemia D'Este u Ferari. Izborna vlast je bila u Veneciji. Trgovina se razvijala ne samo izmeu gradova Evrope, nego i izvan njenih granica. Bilo je to unosno, ali i opasno zanimanje zbog napada razbojnika i gusara. Zato su trgovci morali da se osiguravaju oruanim pratnjama. Trgovci su osnivali profesionalna udruenja kako bi zatitili svoje interese. Severnonemaka hanza, najpoznatije tadanje udruenje trgovaca, irila je mreu od Londona do Novgoroda. Zanatlije i trgovci su osnivali profesionalna udruenja - esnafe (cehove) i Gilde. Ustanovljavali su pravila, birali stareinu, imali su zajedniku kasu, zastavu i grb. Za otvaranje radionice kalfa je morao da izradi neto znaajno, podmiri takse i priredi gozbu za lanove esnafa. Poveanje obima razmene obnovilo je potrebu za korienjem novca. Plemeniti metali su bili sredstva plaanja. Libra ili funta (400 grama srebra) bila je osnovna teinska mera. Od XII veka je oivela novana privreda. U XIII veku gro (denarius grossus - veliki dinar) postao je novana jedinica u Veneciji. Njegova upotreba se irila na evropskom tlu. Zlatnici, kovani u Veneciji - dukati, u Firenci - fiorini (floren - cvet ljiljana, simbol Firence), takoe su bili u sve iroj upotrebi. Prenos novca na velike daljine bio je rizian, pa su se angaovali za obezbeenje novanih transakcija monako-viteki redovi templara i hospitalaca. Svi koji bi zaloili novac kod njih, primali bi priznanicu s kojom su mogli da uzimaju valutu sredine u kojoj su se nalazili. Kako hrianska crkva nije doputala novane transakcije, Jevreji su stekli monopol. Otvarane su banke i menjanice. Pojam banka je izveden iz italijanske rei banco, koja znai tezga. Takve tezge su drali Jevreji na pijacama u Lombardiji, na kojima se razmenjivao kovani novac i izdavale priznanice. Oteeni, kada bi se osetili prevarenim, slomili bi tezgu, podrani od solidarnih ljudi s pijace. Od takvog sluaja je kasnije nastao termin bankrot. Od XIII veka hriani su pokuavali da preuzmu primat na tritu novca, suprotstavljajui se Jevrejima kao konkurentima. To je dovelo do proterivanja Jevreja iz evropskih zemalja. Za trgovce i novare pisani su prvi prirunici. Novac je sticao veliku mo. U duhu izreke vreme je novac, na kulama i crkvenim zvonicima su postavlja ni

134

asovnici. kole i univerziteti. U Evropi je tokom srednjovekovnog razdoblja bilo malo obrazovanih ljudi. Dominirala su crkvena uenja i praktina obuka. Svetenici su za dugo bili jedini pismeni, a manastiri centri duhovnog i intelektualnog rada. Isti cali su se irski svetenici u misionarskoj ulozi. Karlo Veliki je okupljao uitelje na dvor kako bi se organizovalo irenje znanja, to je oznaeno kao Karolinka renesansa. Prve kole, manastirske i katedralne, otvarane su pri verskim ustanovama tipa osnovnog obrazovanja, a potom i tipa srednjeg obrazovanja. Program je bio inspirisan starogrkim i rimskim nasleem, sa etiri osnovna predmeta (geometrija, aritmetika, astronomija i muzika) i tri knjievna (gramatika, retorika i dijalektika). Visoko plemstvo je uilo sinove svojih vazala da postanu to bolji vitezovi, a majstori egrte zanatskom umeu. Razvoj gradova diktirao je tranju novih zanimanja, samim tim i ustanova vieg obrazovanja. Prvi univerziteti (sveuilita) stvoreni su krajem XII veka. Universitas znai zajednicu, pa su u tom duhu i bile prve visokoobrazovne ustanove, neke vrste esnafa profesora i studenata, s visokim stepenom autonomije. Meu prvim otvorenim univerzitetima bili su oni u Bolonji, Parizu, Oksfordu, Padovi, Napulju, Kembridu, Monpeljeu, Hajdelbergu, Kelnu..., a u slovenskoj sredini - u Pragu i Krakovu... U Evropi su krajem XIII veka postojala 23 univerziteta, a dva veka kasnije 70, utemeljenih po uzoru na bolonjski i pariski. Studije su upisivane sa 15 godina, ako je kandidat znao da ita i pie latinski jezik. Za upis na Oksford bila je organizovana pripremna kola u Vinester koledu, a za Kembrid u Itonu. Robert de Sorbon je ustanovio prvi koled u Parizu, 1258. godine. Program na univerzitetima je obuhvatao sedam slobodnih vetina, koje je priznavala crkva: gramatika, retorika, dijalektika i matematika. Po zavretku se sticala matura (bakalaureat). Posle studija logike, fizike, metafizike, astronomije i etike, sticalo se zvanje magistra. Doktorat je bio najvie zvanje, do koga se teko stizalo. Studenti su mogli da menjaju univerzitete, s obzirom na znanje jezika i istovetnost kriterijuma predavanja i rasprava, u sutini, u duhu antikih obrazaca. Na univerzitetima su osnivani fakulteti za teologiju, medicinu, kanonsko i civilno pravo... Vladari su univerzitetima dodeljivali zatitne povelje. U poetku se obrazovao preteno kadar za potrebe crkve, ali i za dravne slube i druge potrebe, s razvojem drutva. Pojedini univerziteti su se specijalizovali za odreene studije: univerzitet u Bolonji za pravo, u Salernu za medicinu... Bilo je intervencija zbog krenja hrianskog morala kad bi se na univerzitetima preteralo s pesmama, vinom i enama. Filozofija i nauke. Duhovno stvaralatvo dugo se svodilo na prepisivanje Biblije, Augustinovih, Platonovih i Aristotelovih dela, Justinijanovog kodeksa, ukljuujui i osvrte na njih. Od XII veka razvija se sholastika (struja realista i nominalista) i javljaju se znaajniji stvaraoci od Abelarda do Skota, Bejkona i Tome Akvinskog. O nauci u Evropi u ovom razdoblju nema se ta istai. Istraivanje sveta kao bojeg dela smatralo se zabludama demonstva, praznoverstva i arobnjatva. Znanje je moglo da ima smisla ukoliko bi doprinosilo spasenju. Kao pretee hemiara, javili su se alhemiari. Sveto pismo je bila glavna knjiga. Toma Akvinski (125-1274) bio je najznaajniji teolog i filozof svoga doba. Uenje je zasnivao na Aristotelovom delu, s idejom da na njemu utemelji hriansko shvatanje sveta.

135

Srednjovekovni pogled na svet, kao i ovekove vrline i slabosti, izloio je u delu Suma teologije. Roder Bejkon (1214-1294) je prvi teio da se do saznanja doe istraivanjem prirode, posmatranjem injenica i eksperimentima. Prouavao je optiku i nagovestio pojavu letilica, parobroda i podmornica. Delo teologa Aurelija Augustina Civitate Dei uzima se za poetak evropskog srednjovekovnog duhovnog stvaralatva. Boanstvena komedija Dantea Aligerija simbolizuje kraj srednjovekovnog i poetak novovekovnog razdoblja. Umetnost. Umetnost na evropskom tlu u srednjovekovnom razdoblju bila je vie nego skromna, izuzev malobrojnih majstora i talentovanih autora. Arhitektura. Crkve na zapadu su graene s valjkastim svodovima od kamena i kupolama, poznatim u Vizantiji i istonim civilizacijama. Takav nain gradnje je usavravan u XI i XII veku i nazvan romaniki stil. Ime romanika je ukazivalo na rimsku arhitekturu kao uzor, mada ne bez tragova drugih umetnosti. Glavne odlike su pravougaona osnova crkve, popreno presecana transeptom, tako da bi izgledala u obliku krsta. Iznad glavnog ulaza su postavljane skulpture, najee simbolika Stranog suda, to je snano delovalo na vernike. Gotika je novi stil, nastao po uzoru na opatiju Sen Deni kod Pariza. Brzo se irio, ne samo na evropskom tlu, nego je tokom krstakih ratova prenesen i na istok. Gotika je dominirala tri veka. Elementi konstrukcije su bili novi u odnosu na romaniki stil. Svod je podseao na ukrtena rebra. Vrh u obliku zailjenog iljka pruao se u visinu, to je inilo impresivnijom graevinu. Gotike crkve su karakterisala obojena stakla (vitra). Gotiki stil je primenjivan i u gradnji tvrava i zamkova. Skulptura je bila podreena ukraavanju crkava tako da najsnanije deluju na vernike. Knjievnost. Latinski jezik je upotrebljavan ne samo u administraciji, nego i u kulturi. Ko nije znao latinski, nije se smatrao uenim. U poznom srednjovekovlju teilo se da narodni jezik postane i knjievni. Najvei uspon knjievnosti bio je u Provansi poetkom XII veka. Najpopularniji su bili pevai (minstreli i drugi), trubaduri i putujui knjievnici po gradovima i zamkovima, sa svojim pesmama o ljubavi i vitetvu, romansama, baladama i basnama. Plemii i vitezovi nastupali su kao trubaduri. Krstaki rat protiv Albiana utihnuo je Provansu. Pisanje hronika je najavljivalo uspon proze. ofroa de Vilarduen (1150-1213) bio je najpoznatiji prozni pisac, s delom Osvajanje Carigrada, uesnik etvrtog krstakog rata. Najvei domet u srednjovekovnoj knjievnosti dosegli su italijanski pesnici. Dante Aligijeri (1265-1321) je opevao srednjovekovni svet i stekao svetsku slavu svojim glavnim delom Boanstvena komedija. Toskansko nareje, na kome je delo napisano, uzeto je za osnovu italijanskog knjievnog jezika. Franesko Petrarka (1304-1374), kao prvi humanista, oznaio je put ka kulturi novog doba. Za Afriku, na latinskom jeziku, bio je nagraen lovorovim vencem. Najveu pohvalu je stekao za pesme o ljubavi prema Lauri, napisanim na italijanskom jeziku. ovani Bokao (1313-1375) je svetsku slavu stekao Dekameronom, iako je Genealogiju bogova smatrao vanijom. Defri oser (1345-1400) bio je najznaajniji pisac u engleskoj knjievnosti svoga doba, poznat po knjizi Kenterberijske prie. Slikarstvo. U ranom srednjem veku je iluminacija rukopisa bila dominantan vid slikarstva. U manjoj meri slikalo se i na pergamentu, drvetu i kamenu. Iluminatori nisu poznavali perspektivu i nisu predstavljali realistike figure. Vizantijske ikone su inspirisale rad umetnika na drvetu. Najvie su prikazivani oltar, Bogorodica sa Hristom i Hristovo raspee. oto di Bondone (1266-1337) bio je stvaralac prekretnice u slikarstvu srednjeg veka.

136

Na njega moe primeniti parafraza Bokaove misli da je slikao kako bi pre zadovoljio kriterijume strunjaka nego da ugodi zadovoljstvu neznalice. Francuski i katalonski umetnici bili su okrenuti muralima, kao i tapiserijama i vezu. Odnos hrianstva i kulture na razliite naine je tumaen i promiljan. Za crkvu je svet bio sve ono to je izvan njenih okvira. Hrianske vernike je treb alo braniti da ne postanu svetski ljudi. Crkva je osuivala svet, ne kao ovozemaljska organizacija, nego kao pripadnica bojeg carstva. Crkveni misionari su propovedali da u svetu vlada satana, po bojem doputenju, i vodi ljude na pogubljenje. Ranohrianski antagonizam izmeu crkve i sveta kasnije je bio ublaen, ali je implicirao raznovrsne struje. Pojedini zagovornici su mislili da hrianstvu pridodaju pagansku kulturu, dok su drugi prihvatali samo elemente paganske kulture. Ranohrianski pisci i prve apologete, meu kojima i Kliment Aleksandrijski i Origen, uveravali su da hrianstvo treba da prisvoji antiku kulturu. Tako su se u manastirima nali ljudi od nauke, umetnici, pisci i pesnici, to je manastire pretvorilo u sredita kulture. Prema gleditu Heronima, Vasilija, Ambrozija, Euzebija, naroito Augustina, trebalo je sauvati samo elemente antike kulture, i to one koji su odgovarali hrianstvu (naturaliter Christiana). Opozicija ovim pobornicima izraavala je prezir prema svetu i njegovoj kulturi. Od Konstantina Velikog poelo je unitavanje dela ovoga sveta. Tertulijan je meu prvim crkvenim ideolozima osudio ovaj svet zbog njegove podlosti. Hrianski pisci su polazili od Boga kao tvorca i vladara svih stvari i boanskog poretka. Sveti Augustin je u vreme krize rimske drave govorio da je jedino reenje autokratska drava. Crkva je bila ta, kako je mislio, koja jedina usmerava ka bojoj dravi. Vlast je kritikovao samo zbog nesposobnosti da ostvari boji poredak. Crkva je ojaala u ranom srednjem veku u vreme pada zapadnorimske drave, seobe naroda, kraha robovlasnitva i raanja feudalizma, kao i novih hrianskih drava u Evropi. Srednjovekovna hrianska kultura bila je orijentisana prema venom ivotu. Religija je odvraala mislioce od pitanja ovoga sveta. Crkva je bila mesto na kome je hrianin provodio veliki deo vremena, ne radei, kao u danima velikog broja praznika. Srednjovekovna Evropa je s razlogom bila siromaan i gladan kontinent. Postojale su velike razlike izmeu manjine i ogromne veine: naspram malobrojnih bogataa, mnotvo ljudi koji su iveli u krajnjoj bedi; pored velianstvenih dvoraca i bogatih manastira i crkava, mizerne uderice seljaka i zanatlija; nasuprot privilegovanima, veina je krajnje asketski ivela...Teologija je proimala nauku, obrazovanje, umetnost...ivot. Nasuprot velianju hrianske teokratije i kulture, renesansni mislioci su oznaili srednjovekovlje kao tmurna i mrana stolea. Pro-svetitelji su odbacili i njegova varvarska zloinstva. ivot u strogom religioznom duhu Veliki broj kritiara, meu njima i Herder, Hegel, Marks, Engels..., smatrali su da se papstvo ne bi iskupilo zbog varvarizma u kulturi ni da je Evropu ujedinilo u veliku hriansku republiku. ta je donelo novo doba? Po miljenju Kondorsea: Evropa, koju su ugnjetavali svetenika tiranija i vojni despotizam, u suzama i krvi ekala je trenutak kad e se zahvaljujui novim bakljama znanja i razuma preporoditi u pravcu slobode, ovenosti i vrline. Taj preporod je donela graanska kultura u svojim blistavim uzletima slobode, nauke, umetnosti, stvaralatva, demokratije... Iracionalisti i pojedini romantiari s poetka veka ideja pozivali su na povratak srednjovekovnoj hrianskoj koncepciji kulture. Njima se pridruio i na savremenik, E. Gilson, koji je zakljuio da je srednjovekovna (feudalno-religiozna) kultura najsavrenija ostvarena sinteza filozofije, teologije, umetnosti, morala, politike, vaspitanja... pod nadahnuem katolike religije. Srednjovekovno razdoblje u Evropi, u pogledu razvoja civilizacija, razlikuje se u odnosu

137

na civilizacije izvan njenih granica. Indijska i kineska civilizacija i civilizacija Maja iz ranijeg vremena, produile su uspon i u srednjovekovnom razdoblju. Nove civilizacije, u prvom redu islamska, vizantijska, evropska, oznaavaju se kao feudalne. Civilizacije Inka, Asteka u Afrike (srednjoafriki predeo) imale su i posebna obeleja.

3.12. PRETKOLUMBOVSKA (STARA) AMERIKA 3.12.1. Civilizacije Maja, Asteka i Inka

Civilizacija Maja je trajala, kako se rauna, oko dva milenijuma. Njihovo pismo podsealo je na kinesko. Imali su razvijen gradski ivot. Smatra se da su panski osvajai unitili njihovu kulturu, koja se uporeuje s velikim istonim nasleem. Kultura Maja se oznaava i kao kultura kukuruza. Dve etve godinje omoguavale su bavljenje i duhovnim vrednostima. Bio je izraen kalendar, znanja iz matematike i drugih oblasti bila su na nivou razvijenijih civilizacija. U gradovima su podizali opservatorije u obliku stepenastih piramida. U religiji Maja jaguar je predstavljao najvanije boanstvo. Istraivanja i otkrie Maja u XIX veku rezultirali su prvim preciznim opisom 144 nalazita, kojima su dodavana kasnija saznanja novootkrivenih lokaliteta i impresivnih spomenika. Kultura Maja nije bila homogena, jer je svaki vei grad-drava imao sopstvena obeleja umetnosti i arhitektonskog stila. Izraivani su ukrasi u obliku cveta za poveane rupice na usnim resicama visokih pripadnika Maja; ploice za ukraavanje grudi, privesci, kuglice, maske za ljudska lica, kao i drugo to se nosilo kao nakit. Sve se to pohranjivalo u zavetna skrovita ili u grobnice kao pogrebna oprema. Opsidijan, tamno vulkansko staklo, bio je meu najkrhkijim materijalima s kojima su radili umetnici i zanatlije. Prvi su radili za elitu. Rezbarenje nefrita predstavljalo je vid najvee umetnosti Maja. Nefrit, sa svim svojim nijansama zelene boje, cenio se vie nego zlato. Najvei uspon civilizacije Maja bio je izmeu 300. i 900. godine, i to na podruju Gvatemale, zapadnog Hondurasa, Belizea, Jukatana i istonog Kempeceua. Gradovi su graeni od kamena, a meu poznatijim bili su Tikal (50.000 stanovnika), Kopan, ien Ica (grad hramova, sa velikim hramom u obliku piramide, s velikim stepenitem i preko 130 svetilita) i Palenkue. Izvori ukazuju da je na tom prostoru trgovina bila razvijena jo 2.000. pre Hrista. Meu interesantnijim pronalascima je rtveni bunar u koji su bacane device, zatoenici i nakit, ne bi li se tom rtvom umilostivio bog kie. Asteci. Asteci su bili nomadi i kretali su se nagi. iveli su na prostoru potonjeg Meksika. Bavili su se lovom, a od kultura u ratarstvu najvie su gajili kukuruz. Religija je osnova njihovog ivota, politike i kulture. Sunce je bilo glavno boanstvo. Verovali su da poginuli u ratovima i umrle porodilje idu u raj, a utopljenici da zavravaju u paklu, jer su bili pod vlau vodenog demona. Vrhovni bog Otontekutli predstavljao je istovremeno boanstvo neba i sunca. Supruga boga neba bila je htonina boginja zemlje, nazivana majkom. Tlalok je bio bog plodnosti. Asteci su bili surovi u obredu rtvovanja, prema procenama, ponekad i do 20.000 ljudi (to je malo verovatno iz objektivnih razloga egzekucije) i nije im bilo strano ni ljudoderstvo (kanibalizam - antropofagija). Teko je razumeti asteku religiju, divnu i u isto vreme zastraujuu! Asteci su podizali velike graevine, kule i hramove. Civilizacija Inka. Narod Inka se javlja u XIII veku. Za dva veka stvorio je veliko carstvo na

138

junoamerikom tlu (od srednje Kolumbije preko Perua do srednjeg ilea i Bolivije). panski osvajai u XVI veku unitili su civilizacije Asteka i Inka. Carstvo je stvarano diplomatijom i ratom, a odravano i razvijano, iako sastavljeno od razliitih pripadnika plemena i naroda, uspenom hijerarhijskom upravom. Porodica je inila prvu i osnovnu jedinicu, zatim upravljai pokrajina, guverneri, i na vrhu car. Drava je bila birokratizovana, sa strogom evidencijom, poev od zemljita, rada, poreza, do enidbe, jela, pia, i ponaanja svakog pojedinca! Slub eni jezik, uprava i vera bili su od Inka. Podanici su koristili svoj jezikom i imali pravo na svoju veru. Drava se starala o onima kojima je bila potrebna pomo, naroito o starcima i udovicama... Carska zemlja je deljena hramovima i zemljoradnicima. Vladar je bio svetovni i duhovni, to je podrazumevalo potovanje njegovih boanskih moi. Ljudi su zato bili obezglavljeni kad je Pizaro umorio vladara. Religija Inka je naglaavala ritual, a ne duhovnost i misticizam. Bila je povezana s dravnim, ekonomskim i vojnim aktivnostima. Vera je zasnivana na kultu boga jaguara, poput egipatskih sfingi, u antropozoomorfnom obliku, polujaguar-poluovek. Religija Inka je bila zaokupljena i pitanjima morala. Svetenici su se starali o obavljanju obreda, o zalihama hrane, dravnim institucija-ma, za vie miliona ljudi. Lame su tokom najveih verskih sveanosti prinoene na rtvu bogovima. Virakoa, vrhunsko bie, bilo je u sreditu oboavanja. Potovani su i bogovi prirodnih sila - groma i vremena, ali i nebeska bia nia po rangu od sunca, meseca, zvezda, zemlje i mora... Mumificirane voe su noene tokom najveih praznika po glavnom trgu prestonice Kusko. Hramovima u kojima su uvane predstave bogova upravljali su svetenici. U tim hramovima su ivele i device sunca, odabrane ene iz carstva. Svetenici su organizovali i upravljali sveanostima utvrenim po poljoprivrednom kalendaru. amani su leili bolesnike i isterivali zle duhove. Religija Keua je preuzela neke rituale iz tradicije Inka. Znanja iz razliitih oblasti ukazuju na primere velikih dostignua, kao to su bile operacije na mozgu! Piramide grandioznih dimenzija su predstavljale najvei domet u arhitekturi. Vajarstvo je zastupljeno primercima klesanih glava u ka-menu. U slikarstvu je bila zapaena primena ornamenta. Inke su bili slobodoljubiv narod i hrabri ratnici. Bavili su se zemljoradnjom, najvie su gajili kukuruz i krompir. Razvili su rudarstvo, eksploatiui olovo, bakar, srebro i zlato. Kao zanatlije, isticali su se tkai, grnari, graditelji. Ostaci velikih kamenih graevina, tvrave, naselja, kao i raznovrsni predmeti, ukrasi i nakit ukazuju na domaaje njihove kulture. Mau Piku, grad-utvrenje, utoite, svetilite Inka, sagraeno je na granitnom masivu, u srcu lanca Anda, na visini 2.000 metara, 600 metara iznad reke Urubamba, na 130 kilometara od Kuska, glavnog grada i velikog sredita carstva, iz koga je vladao Sin Sunca i gospodar etiri strane sveta. Kada su panski osvajai saznali za obilje zlata kojim Inke raspolagale, poeli su da ih proganjaju i ubijaju. Veliki hram Sunca i manastir Devica Sunca bile su dve najvee graevine Kuska. Device su bile neka vrsta vestalki Inka, najsvetije osobe posle cara. One su pripremale hranu, pie i odeu za boga Sunca. Smatrane su njegovim zemaljskim n evestama. Krasila ih je moralnost, najstroe istote. Grenica bi iva zakopavana, slino kako je s nedostojnim vestalkama postupano u Rimu. Peruanski arheolozi su pronali mumiju Inka i 25 ceremonijalnih predmeta u okviru parka Mau Pika. U grobnici su bili zlatni broevi, keramiki tanjiri i posue dekorisano u paru kao mukarac i ena, to predstavlja koncept andskog dualizma.

139

4. NOVOVEKOVNO DOBA - evropska civilizacija i svet U XIV veku je najavljeno novo doba. Manje se oseao kraj starog razdoblja, nego poetak novog. Novovekovni period je trajao do XX veka, odnosno do zavretka Prvog svetskog rata. Devetnaesti vek se naziva dugim vekom. Novovekovni period moe se deliti na vreme do i posle Francuske revolucije, 1789. godine. Istorija ovog perioda bila je ispunjena znaajnim dogaajima. Promene i procesi su dugotrajni, s viestrukim efektima, uzrono-posledinim implikacijama i meuzavisnostima. Crkva je vladala duhovnim i svetovnim organizacijama i ivotima ljudi na velikom prostoru tokom srednjeg veka. Katolika crkva je gospodarila zapadnom Evropom. Papa je nastojao da ouva svetovnu vlast. Papi Bonifaciju VIII (1294 -1303) suprotstavljali su se vladari i svetenstvo. Vladari su papi osporili neprikosnoveni autoritet. Promene su nastupile s prelazom iz XIII u XIV vek. Polarizacija pristalica i protivnika pape bila je otra na apeninskom tlu Engleski i francuski vladari su se opirali papinskom oporezivanju. Otvarala su se i nova pitanja. Razmatrale su se mogunosti da ne bude samo Rim sredite katolike crkve, niti da nana potie samo iz italijanskog naroda. Posle smrti Bonifacija VIII, papa je postao francuski plemi i nadbiskup Klement V, sa seditem u Avinjonu. Nigde se nije ivelo raskonije i razvratnije u Evropi kao u Avinjonu u vreme francuskog pape. Opadanje moi Rima u to vreme, izazvalo je reakciju. Traio se povratak na staro stanje. Sukobi su imali dublje razloge u suprotstavljenim interesima zemalja i rezultirali su izborom dvojice papa 1378. godine. Nisu okonani, nego su trajali 30 godina - u potrazi za pravim papom. Tako se izabranima pridruio i trei papa. Sabori u Konstanci (1414 -1418) i u Bazelu (1431-1449) nisu obuzdali papsku vlast apsolutistikog karaktera. Nemaki vladar sazvao je koncil u Konstanci da bi se dolo do reenja crkvenih sporova. Glasanje je obavljeno po kriterijumu francuske, italijanske, nemake i engleske narodnosti. Radilo se o suprotstavljenim konceptima: papinske nadnarodne moi i zalaganja za crkve nacionalnih drava. Pape su vladale po starom sve do Luterovog protesta. Probleme u vrhovima crkava pratili su misticizam i hereze. Javljali su se verski pokreti, u sutini, kao pretee protestanata. Javljaju se i ene mistici koje osnivaju svoje redove. Misticizam se reflektovao i u knjievnom delovanju kartezijanaca, naroito Nikole Kuzanskog. Verovanje u vetice je trajalo od pojave u XV veku do kraja XVIII veka. U Comu je 1540. godine bilo spaljeno oko 300 ena. Ne daj vetici iveti! - glasila je papina obnova biblijske zapovesti iz 1484. godine. Odstupanje od ispovedanja vere predstavljao je herezu, strogo kanjivu. Inkvizicija (crkveni sud) nije mogla da stiava sve vei broj nezadovoljnika. Narod je bio iritiran raskoima, silom i nemoralom crkve. Prodaja oprotaja za grehove (indulgencija) i oporezivanje, kao i druge zloupotrebe, ili problem centralizacije crkve, zaotravali su krizu i otvorili put reformama.

4.1. HUMANIZAM I RENESANSA

U XIV veku mislei ljudi su tragali za istinom izvan srednjovekovnog tumaenja da je Bog u osnovi ivota i sveta. Odnos vere prema razumu postao je slobodniji. Sve vie ljudi je shvatalo da se razumom ne moe pribliiti Bogu. Nauka i kultura postavljaju temelj novog doba, humanizma i renesanse. ovek je u sreditu novog pristupa. Nova kultura je bila okrenuta oveku i zato je nazvana: humanizam (grki: humanus - ovean, ljudski).

140

Veliki preokret je zaet na apeninskom tlu. Usponu humanizma su doprineli i Stari Grci, koji su pred osvajakim naletom Turaka nali novo utoite, prenosei sa sobom biblioteke izvornih dela iz zlatnog doba svoje kulture. Humanisti su se inspirisali delima antikih mislilaca, ovladavajui, pored latinskog, grkim i hebrejskim jezikom. Prouavajui spise rimskih spisatelja, otkrili su njihove staro -grke uzore, srednjovekovno izopaavanje latinskog jezika, zablude i falsifikate. Konstantinova darovnica, konstruisana u vreme pape Stefana II, trebalo je da ozakoni primat duhovne nad svetovnom vlau. Lorenco Vala, bibliotekar vatikanske biblioteke, utvrdio je da dokument predstavlja falsifikat. Bio je to poetak kritikog miljenja, na emu se utemeljila nauka. Oivljavanjem antike kulture, nastupio je novi period: renesansa (preporod). Renesansni humanizam je znaio povratak izvorima, antikom humanizmu. Renesansa je bila, u sutini, ponovno raanje starog, izvornog. Najvei centri humanizma i renesanse bili su Rim, Firenca, Ferara, Mantova, Napulj... Nikolo Makijaveli je napisao knjigu Vladar, velike upotrebne vrednosti. Gviardini Istoriju Italije. Znaajna knjievna dela predstavljali su Ariostov Besni Orlando i Osloboeni Jerusalim Torkvata Tasa. Firenca je bila najvei centar renesansne umetnosti U gradu je negovan osobeni stil u slikarstvu (Mazao), u vajarstvu (Donatelo) i arhitekturi (Bruneleski). Dela Leonarda da Vinija (Tajna veera, Mona Liza...) i Mikelanela (Sveta porodica, Strani sud, Mojsije...) neprolazne su vrednosti. Papa i vladari gradova titili su i materijalno pomagali umetnike, nastojei da najpoznatije dovedu na svoje dvorove. Humanizam i renesansa doiveli su procvat u XIV veku na severu Apeninskog poluostrva i brzo su se irili, najpre na sever, tokom XVI veka. Najistaknutiji stvaralac u nemakim zemljama bio je Erazmo Roterdamski, uven po delu Pohvala ludosti. U delu Obrazovanje hrianskih vladara prikazao je idealnu dravu. Tomas Mor, s delom Utopija (to znai - nigde) bio je meu prvim stvaraocima novog pogleda na svet u Engleskoj. Viljem ekspir je, svojim poznatim delima, stekao svetsku slavu. Fransoa Rable i Montenj najvea su stvaralaka imena u francuskoj renesansnoj knjievnosti, a Pjer Lesko (autor plana Luvra) u arhitekturi. Preokret u odnosu na srednji vek nastupio je onda kad je Bog postao neshvatljiv za novu misao. Nauka i filozofija su se odvojile od crkvene teologije. Preorijentisale su se od Boga ka oveku. Civilizacijska interakcija razdoblja. Renesansa se moe posmatrati kao sredite interakcija starovekovnog, srednjovekovnog i novovekovnog razdoblja. Humanizam i renesansa, ili renesansni humanizam, koji se podrazumeva kada se spomene renesansa u XV i XVI veku, predstavljali su veliki preporod i procvat, poev od Apenina (na severu) i dalje na irokom prostoru u novovekovnom vremenu. Preporod je nastao kada se srednjovekovno hrianstvo, posle Tome Akvinskog, nalo pred epohalnim izazovom. Filozofija i nauka su se sve vie odvajale od crkvene teologije. Verski ivot je postao slobodniji prema razumu Razumom nije bilo mogue pribliavanje Bogu, misao je izmicala veri, a ljudi su se sve manje podreivali Bojoj volji. ovek se okretao racionalnom miljenju, a nauni metod mu je otvarao put. Preskoio je srednjovekovlje, vratio se izvorima, antikom humanizmu, u ijem sreditu je bio ovek. Traganje za rukopisima i kipovima obeleavalo je polet renesansnog humanizma. Politike, ekonomske, kulturne promene su stvarale temelj za novi svet. Kompas,

141

kasnije i durbin, barut i puka, tamparija i tamparstvo, tampana knjiga..., kao izumi, po Justejnu Gorderu, stvarali su njegove temelje, uporedo u privrednom, drutvenom i kulturnom pogledu. Kompas je olakao navigaciju i dugu plovidbu, usledila su interkontinentalna putovanja i velika geografska otkria. Evropljani su, s novim orujem, bili nadmoniji u odnosu na amerike, azijske i afrike kulture tamonjih domorodakih naroda...; nauka, tehnika i tehnologija napredovale su do vremena kad su odvele oveka u kosmos, ranije zamiljanog kao onostrani svet...; ostvaren je prelaz s naturalne na kapitalistiku privredu, razvoj gradova kao politikih, industrijskih, trgovakih, trinih, finansijskih, kulturnih centara graanskog sveta. Graani su sticali slobodu u odnosu prema prirodi, dravi i drutvu, koje su gradili na idejama slobode i ljudskim vrednostima, reavajui se feudalnih gospodara i vlasti crkve. Uspon renesansnih humanista je uporeivan sa starogrkim preokretom od mitske (vezane za seljaku kulturu) ka helenskoj slici sveta. Tako se prethodno, starovekovno razdoblje, dodirnulo s novovekovnim, preskaui srednji vek. U tom kompleksnom i protivrenom procesu bilo je znaajno nadahnue, ne samo starogrkom, nego i vizantijskom kulturom. Polazite je bilo od oveka, ne od Boga. Daleko se irio odjek Fiinog uzvika: Upoznaj samog sebe, o Boanski rode u obliju oveka! Pohvala ljudskoj vrednosti stigla je u pravom trenutku civilizacijskog preloma, od Mirandela. Preporod renesansnih humanista bio je izrazitiji u pogledu individualizma. Renesansni ovek postao je ideal. Nekadanji grad gradova, pupak sveta, milionski Rim, spao je na 17.000 stanovnika. Obnova Rima je smatrana kulturnim poduhvatom novog vremena, zapoeta 1506. godine, u trajanju narednih 120 godina, kada je izgraen velianstveni Trg svetog Petra. Humanizam je imao i drugu, mranu i represivnu, stranu. Novo shvatanje prirode kanjavano je nezamislivom brutalnou. ordano Bruno je tvrdio da je Bog u prirodi i da je svemir beskrajan. Spaljen je kao jeretik na Cvetnom trgu u Rimu 1600. godine. Nosioci antihumanizma bili su crkva i autoritarna vlast, koje nisu prezale ni od dugih i krvavih verskih ratova. Znanje je mo, misao Fransisa Bekona, ula je u upotrebu i kao svojevrsna parola najavila novu, nauno-tehniko-tehnoloku civilizaciju. Poljski astronom Kopernik tvrdio je da se zemlja okree oko sunca, a ne obratno; umro je na dan kad mu je objavljena knjiga O kretanju nebeskih tela; tako je nastala heliocentrina slika sveta, a njegov uinak uzima se kao paradigma za druge oblasti, u formi izreke kopernikanski obrt. Otkrie Njutnovih zakona gravitacije, inercije..., Darvinovo uenje... i druga dostignua menjala su ranija saznanja graanina o Postanju na osnovu mitova, to ga je okrenulo nauci, tehnici... ekspirova dela, koji je jednom nogom bio u renesansi, a drugom u baroku, uveravala su oveka modernog doba darom umetnika da je ivot kao pozorite. Filozofija novog vremena. Rene Dekart (1596-1650) bio je velikan meu osnivaima filozofije novog vremena. Prvi meu velikim graditelji -ma filozofskog sistema, za kojim slede Spinoza, Lajbnic, Lok, Berkli, Hjum, Kant... Dekart, Lajbnic i Spinoza bili su najistaknutija imena kontinentalnog racionalizma. Platon i Aristotel su bili velikani, racionalisti starog veka. Toma Akvinski je nastojao da povee Aristotelovu filozofiju i hriansku teologiju. Tokom renesanse su odjeknule stare i nove misli o prirodi i nauci, Bogu i oveku. Objedinjavanjem novih misli stvarani su filozofski sistemi. Dekart je smatran saznajnim simbolom modernog oveka. Predvodnikom intelektualne revolucije, orijentisane prema istini i razumu.

142

Obnovu znanja temeljio je na misli, svesti i samosvesti. uvena je bila njegova ideja, koja je obeleila razdoblje: Mislim, dakle, postojim (Cogito ergo sum). Bio je okupiran pouzdanou spoznaje i odnosom izmeu due i tela. Filozofski skeptici su bili saglasni da ovek ne zna nita, ali se, za razliku od njih, nije mirio s tim. Imao je slian odnos prema skepticizmu u svom vremenu kao i Sokrat prema skepticizmu sofista. Dekart se pitao da li postoji egzaktan metod za filozofsko razmiljanje kao to je metod prirodnih nauka. Velika imena britanskog empirizma bili su filozofi iskustva: Don Lok (1623-1704), Dejvid Hjum (1711-1776) i Dord Berkli (1685-1783). Monteskje, Volter i Ruso su najznaajniji mislioci prosvetiteljstva. Nauka. Nauka je u usponu u Evropi od XVI veka. Tome su doprineli i stvaraoci iz ranijih razdoblja: Bekon, Magnus, Toma Akvinski... Tako je dolo do odvajanja filozofije od prirodnih nauka, po pristupu i predmetu istraivanja. Upoznavanje sa znanjima minulih civilizacija predstavljao je jedan od podstreka razvoju nauke. Shvatanje da je svet zakonito ureen, implicirao je zadatak nauke da otkrije zakone. Predmet prirodnih nauka postao je materijalni svet. Pristup je odreen kljunim pitanjem: Kako? (Kako se pojava dogaa u prirodi?). Prouavanje duhovnog sveta (kvalitativnog i vrednosnog sadraja) bilo je orijentisano pitanjem: Zato? (Zato se pojave dogaaju u prirodi?). Galilej je osmislio metodoloko usmerenje: a) razumsko identifikovanje pojave, b) eksperiment, c) matematiki prikaz. Dekart je govorio kako e nauka pomoi ljudima da ovladaju prirodom. Sumnja je orijentisala na strogost u primeni metoda, sprava (teleskopa, durbina, mikroskopa...), irenja polja istraivanja i traganja u njemu. Nauka je razvijala svoje nove discipline. Osnivanjem naunih organizacija, ustanova i udruenja, i internacionalizacijom nauke znanja su se uveavala i koristila na razne naine od strane to veeg broja ljudi u raznim krajevima sveta. Naunici su sticali autoritet i slavu; meu najpoznatijim imenima bili su: Dekart, Galilej, Kepler, Njutn, Paskal, Lajbnic, Lomonosov, Franklin... Obrazovanje, kolstvo. Opismenjavanje i sticanje znanja shvatano je kao potreba ljudi. kolstvo se oslobaalo nadzora crkve, menjali su se srednjovekovni programi i metode nastave. Obrazovanje je koncipirano po kriterijumu svetovnosti, naunosti i strunosti. Poveavao se broj kola u cilju opteg opismenjavanja dece. Srednjovekovno naslee bilo je takvo da ni svi svetenici nisu bili pismeni. Pruski vladar je propisao obavezu o kolovanju dece od 5. do 13. godine, a siromana da se materijalno pomognu. Neravnomernost je bila velika, tako da su razlike u kvalitetu drutava bile oigledne. U XI veku, tokom srednjovekovnog razdoblja, u Firenci su trgovake kole imale i preko 1.000 uenika. kole slobodnih vetina upisivale su po 600 polaznika. Prvi univerziteti osnivani su ne samo na zapadu, nego i u srednjoj Evropi, u Pragu, Krakovu, Beu... Tokom XV veka otvarani su u veem broju, od Upsale u vedskoj, irom Evrope. Bilo je mnogo novih srednjih i posebno strunih kola. Poela je specijalizacija u medicini za hirurge i druge specijaliste, zabranjivano je nadrilekarstvo. U Italiji su otvarane umetnike akademije, u kojima su izuavani predmeti o istoriji, filozofiji, poeziji, podstaknuto Danteovim i Bokaovim gleditima da je umetnost intelektualna. Tehnika. Tehnika je oznaila civilizacijsku novovekovnu promenu u odnosu na milenijumsko naslee. Civilizacija se poimala i kao tehnika kultura. Izumi koji su omoguili korienje izvora energije simbolizovali su poetak ovekovog ovladavanja prirodom. Proizvodnja je mehanizovana, maine su obeleile uspon industrije, industrijsko doba. Izumitelji su se, kao ljudi iz prakse, povezivali s trgovcima, preduzetnicima i

143

naunicima. Nauka je otvorila polje istraivanja i prouavanja prirodnih i drutvenih pojava, naroito fizike, hemijske i bioloke procese, u kojima su tehniki proizvodi, kao i u usavravanoj proizvodnji i modernom drutvenom i svakodnevnom ivotu nalazili iroku primenu. Urbanizacija i industrijalizacija, kao i promene u ishrani, odevanju, stanovanju, poslovanju ljudi, nainu ivota, uobliavali su identitet graana i njihove zajednice u novovekovnoj kulturolokoj i civilizacijskoj ravni. ta su znaile tamparija i tampa u razmeni vesti i vrednosti prvi put na irokom prostoru, poev od najrazvijenijih centara ka periferiji? Uvoz kafe i aja u Evropu stvarao je nove obiaje sastajanja ljudi. Otvarane su kafane, kulturne i javne ustanove, kao gradska sredita novih tradicija. Pariz se, na primer, pretvarao u Meku umetnika. Ideje novog doba. Ideja napretka (progresa) bila je ideja vodilja novovekovne civilizacije. Nema je u drugim civilizacijama. Klica ove ideje javlja se u renesansnim miljenjima, zasnovanim na razumu, kao temeljnom pojmu Upoznavanje drugih naroda i kultura, podstaklo je interesovanje za primitivne narode i kulture. Uvoenjem lestvice moralnog razvoja oveanstva, bilo je pronaeno mesto na njoj za Evropljane na vrhu, a za primitivne na dnu. Problem se javio meanjem pojmova napretka (progresa) i razvoja (evolucije). Vrednovanje novih dela boljim i od antikih prouzrokovalo je estoku raspravu u vreme francuskih prosvetitelja. Dolo je do podele na stare i moderne u Francuskoj. Moderni su bili u usponu, njihova dela su Prosvetiteljstvo i Enciklopedija. Enciklopedijom su se dokazivali razvoj i napredak u istoriji. Tako je i pre Darvina, na neki nain, bila najavljena ideja evolucije. Ideja o napretku bila je iroko prihvaena, i to bez kritikog prosuivanja, kao neto to je samo po sebi razumljivo. Nacrt o napretku ljudske svesti Kondorsea, 1794. godine, predstavljao je istoriju u 10 stupnjeva, od kojih je svaki naredni napredniji u odnosu na ljudski ivot od prethodnog, zavravajui je s Francuskom revolucijom, kao krajem neznanja, patnji i okrutnosti. S idejom napretka bila je afirmisana i ideja kulturnog razvoja. Iskrivljavanjem njenog smisla, ilo se ka ideologiji kulturnocentrizma, evropocentrizma i podele na rasistikoj osnovi na napredne i zaostale, vie i nie, superiorne i inferiorne. Prosvetitelji su se drali najviih vrednosti, koje su proklamovali i pronicljivo obrazlagali, tako da se kod njih ne moe govoriti o svesnom skretanju. Ruso se divio prirodnom ivotu primitivnih. Za prouavanje teme o razvoju kulture viestruko su znaajna dela Vikoa. Posebno je inspirativno njegovo gledite o globalnom razvoju kulture. Mo ideja. Idejna strujanja o racionalizmu i individualizmu podstakla su uenja o pravima, prirodnim (poev od Grocijusa, Hobsa, Loka, Monteskjea, Rusoa...), politikim, graanskim i ljudskim pravima; o dravi, utoliko da se zasniva na ugovoru, da je suverena (s razlikama o suverenitetu), da vlast pripada vladaru (apsolutizam) ili narodu (demokratija). Ideja borbe razliito je tumaena. Stvarnost je bila daleko od proklamacija o miru, od uvenog Kantovog traktata o venom svetskom miru. Razdoblje je obilovalo sukobima, rat i mir su se smenjivali, tako da svet nije bio ni dana bez sukoba. Interesi su nadvisili ideale, mo je sticana ne samo sposobnostima, znanjima i radom, nego i silom, kriminalom, korupcijom, prevarama i manipulacijama dvolinih ljudi lanog morala. ta je bilo vanije: biti ili izgledati, biti ili imati? Kakav je kulturni obrazac preovladavao? Koji sistem vrednosti? U vreme razvoja nauke roena je ideja univerzalizma, matematika je postala novi univerzalni jezik, govorilo se o univerzalnim ljudskim vrednostima.

144

Ideja rada je preokupirala ljude koji su iveli da bi radili, za razliku od veine, koja je mislila obratno. Prosvetitelji su nastupali s natpisom na zastavi: Znanje je mo. Poslovni ljudi su se drali izreke: Vreme je novac.

4.2. REFORMACIJA
Reforma crkve pokazala se neminovnom kad su se tenje vladara, svetenstva, graanstva i plemstva podudarile s oekivanjima vernika da se promeni sve ono to nije valjalo u njenoj organizaciji i delovanju. Kao poetak reformacije navodi se objavljivanje 95 teza (istaknute na vratima Virtemberke katedrale), 31. oktobra 1517. godine, iji je autor Martin Luter (1483 -1543), profesor teologije u Virtembergu. Umesto nameravane akademske rasprave, teze su odtampane i irile se na tlu srednje Evrope. Ovom dogaaju su prethodile ideje, dela i inicijative za reformu crkve Luterovih pretea. Don Viklif (1328-1384), engleski teolog, zalagao se za koncept reforme crkve u duhu ideje direktne povezanosti oveka s Bogom. Jan Hus (1370-1415), eki inspirator reforme crkve, kritikovao je korupciju i nedoslednosti crkve, predlaui primat Svetog pisma. U Konstanci je na Saboru osuen zbog jeresi i spaljen na lomai. Johan Tecel, papski legat, podneo je tubu Rimu protiv Lutera. Papa nije odmah odgovorio, obazirui se na politiku situaciju. Luter je pozvao Tecela na javnu diskusiju. Sutina crkve je u neposrednom, linom odnosu verni ka i Hrista, bez posredovanja pape i svetenstva, isticao je Luter. Sveto pismo (Biblija) je izvor vere, a sedam tajni je trebalo svesti na tri: krtenje, pokajanje i priee. U izuavanju Svetog pisma posebno je naglaavao znaaj jevanelja. Njegove pristalice su zbog toga nazvane evangelisti. U raspravi pod naslovom Apel hrianskom plemstvu nemake drave, Luter je objanjavao kako su svi vernici svetenici i smisao optube nemakih katolika protiv Vatikana i svetenstva. Spisom Vavilonsko ropstvo crkve i raspravom O hrianskoj slobodi, Luter je utemeljio svoje uenje. Papinim dekretom Exsurge Domine bio je pozvan, pod pretnjom ekskomunikacije, da u roku od dva meseca opozove svoju 41 jeretiku tvrdnju. Luter je pred profesorima i studentima u Virtembergu, 1520. godine, spalio primerak papinog dekreta. Sledee godine je javno ekskomuniciran iz crkve. Novoizabrani car Karlo V se bojao da se protest protiv crkve ne preokrene protiv drave, pa je pozvao Lutera da pred papskim sudom brani svoje stavove. U prisustvu predstavnika plemstva i klera, odbrana je odrana na skuptini u Vormsu, 17. aprila 1521. godine, kojom je predsedavao car. Na zahtev da se odrekne svog uenja, Luter je odgovorio: Dokle god nisam ubeen da greim na osnovu Svetog pisma il i zdravog razuma, ne mogu i neu da se iega odreknem, jer nije bezbedno ni asno raditi protiv sopstvene savesti. Tako mi Bog pomogao. Amin, pozivajui nemaki narod da ustane protiv tiranije Rima. Zbog toga je bio proglaen za jeretika i osuen na progo nstvo. Car Karlo V nije mogao da stavi edikt na snagu, pa je Luter naao utoite na dvoru saksonskog kneza Fridriha Mudrog pod imenom Vitez Dord. Tu je poeo da prevodi Bibliju na nemaki jezik. Podrka Luteru dolazila je sa vie strana, od radikala, romantiara, humanista, ali i od carskih gradova i nepokolebljivih kneeva. Luter se pojavio u Virtembergu i drao propovedi (o hrianskoj slobodi, o reformaciji nezavisnoj od materijalne snage vlasti i naroda i o potrebi propovedanja), nastojei da iznov a podstakne reformacijski pokret. Propovedi su imale irokog odjeka. Prihvatili su ga redovnici augustinci u Nemakoj i Nizozemskoj, zatim franjevci, kartezijanci, benediktinci, karmaliani, pa ak i dominikanci. Luteranski pokret je bio u usponu.

145

Nemaki seljaki rat. Bunt seljaka irio se Evropom. Luteranizam je inspirisao seljaki pokret na iroj osnovi od njihovih neposrednih ciljeva u vreme smene srednjovekovlja novovekovljem. Nemaki seljaki rat 1525. godine, pod vostvom Toma Mincera, Luterovog uenika, bio je usmeren na ispunjenje Dvanaest zahteva. U osnovi, to su bili ciljevi: da se boanska re propoveda razumljivo, bez linih i doktrinarnih pogleda, da se postigne drutvena jednakost, da se smanje obaveze, nameti i takse, da plemstvo ne kori sti ume, ispae, lovita, reke, i da se ukine kmetstvo. Tokom irenja ustanka, Mincer je, u duhu jedne svoje mistine vizije, proglasio vladare mistinim nitkovima i naredio stravino krvoprolie na dan oznaen kao Gideonov ma. Luter je bio uasnut obrtom dogaaja, priklonio se plemstvu i napisao pamflet Protiv mukih i lopovskih bandi seljaka. Protestantizam. Ponovno irenje reformacije prinudilo je cara Karla V da podri Katoliku ligu. Na skuptini u pajeru 1529. godine, Liga je izdejstvovala da se Luterovo uenje ponovo osudi. Kneevi su na osudu uloili javni protest. Od tada se Luterovi sledbenici nazivaju protestantima. Zbog irenja protestantizma, car je bio prisiljen na ustupke. Na skuptini u Augsburgu 1555. godine, uspostavljen je verski mir u Carstvu Kneevi su dobili pravo da odreuju veru svojih podanika. Tada je nastala uvena izreka: ija vlast - njegova i vera (Cuius regio, eius religio). Luterovo uenje je imalo praktinu primenu, posebno u kolstvu i nainu ivota. Gradovi su od manastira preuzimali brigu o bolesnima i siromanima. Grad Lejsing je primer Luterovih shvatanja komunalnog ivota. Upravno telo je birano iz redova graana i seljaka, sa zadatkom ispunjavanja potreba grada i stanovnitva. Po tome je nadvisilo i Kalvinovu enevu Luterovo uenje je razvio Urlih Cvingli (1484-1531) u Cirihu. Na francuskom govornom podruju u vajcarskoj, sa seditem u enevi, predvodnik reformacije je bio an Kalvin (1509-1564). Bog je unapred odredio koga e spasiti, a koga e stii prokletstvo, propovedao je Kalvin. Studirao je teologiju i pravo u Parizu, Orleanu i Buru. Poznavao je dobro filologiju. Humanisti s kojima se sreo u Parizu, imali su veliki uticaj na njega. Bio je plodan pisac. Institucije hrianske vere smatraju se njegovim najznaajnijim delom. To je klasika protestantizma, sutina Kalvinovog shvatanja o politikim, socijalnim i verskim pitanjima. Po njegovom prelasku u enevu, rasplamsala se polemika katolika i protestanata. Bio je prinuen zbog graanskih sukoba da ode iz eneve u Strazburg. Nakon poziva vratio se u enevu, u kojoj je sprovoena reorganizacija. Kalvin je objanjavao da crkva treba da bude odvojena od drave. Uspeo je da uspostavi teokratiju (vladavina Boga preko svetovnog zastupnika ili svetenstva) u enevi. Slubovao je kao pastor i upravnik enevske akademije. Pisao je do kraja ivota propovedi, komentare Biblije i pisma. Tako je stvorena opsena osnova njegovog uenja. Kalvinizam je imao veliki uticaj, a njegov tvorac jo vei ugled. Ideje kalvinizma irile su se u Francuskoj (hugenoti), nizozemskim provincijama, Engleskoj, kotskoj... U Engleskoj je parlament, zaslugom kralja Henrija VIII, doneo Akt o suprematiji, po kome je kralj najvii crkveni poglavar. Reformacija je poela stvaranjem anglikanske crkve i odbacivanjem vlasti pape. Za vreme vladavine Elizabete I utemeljena je anglikanska crkva i zavrena reformacija. Luterove i Kalvinove ideje su predstavljale osnovu njenog uenja. Protivreformacija - katolika obnova. Reformacija je oslabila mo pape i ugled katolike crkve. Papstvo je pronalo oslonac u jezuitima, pripadnicima novog crkvenog reda. Ignacio Lojola je 1534. godine osnovao je red Druba Isusova (Societas Iesu). Glavni ciljevi jezuita bili

146

su: teoloko obrazovanje, pokornost papi i irenje vere. Njima se pripisuje maksima: Cilj opravdava sredstva. Katolika crkva (kardinal Karafa) je obnovila inkviziciju kako bi suzbila reformaciju na Apeninima, u Habzburkom carstvu, paniji i Poljskoj. Sabor (koncil) u Tridentu (Tridentski sabor, 1545-1563) bio je posveen obnovi crkve. Osueno je protestantsko uenje, doneti su dekreti o veri i reformama, definisana je dogma, potvrena nepogreivost pape i propisana disciplina za svetenstvo. Popisane su zabranjene knjige (Index librorum prohibitorum) i pristupilo se strogoj zabrani crkvi neprimerenih ideja. Verski ratovi. U Francuskoj su se katolici i hugenoti (kalvinisti) sukobljavali tokom XVI veka. Bilo je to teko vreme verskih ratova. Katoliki fanatici su, po nareenju Katarine Medii i arla IX, 24. avgusta 1572. godine, ubili 20.000 hugenota. Od toga, 3000 samo u Parizu, u Vartolomejskoj noi. Kralj Anri IV, bivi hugenot, prekinuo je odmazde Nantskim ediktom 1598. godine. Hugenotima je bila dozvoljena sloboda veroispovesti u svim okruzima, osim u Parizu, a u pogledu dabina bili su izjednaeni s katolicima. Jezuiti su u Habzburkoj monarhiji i Bavarskoj izazvali Tridesetogodinji rat (16181648). Sukobi su se proirili na eku. U njima su direktno uestvovale vedska, Danska i Francuska, a posredno Engleska, Holandija i panija, isporukama materijalne pomoi sukobljenima. Rat je zavren Vestfalskim mirom. Francuska je dobila Alzas, a vedska najvei deo Pomeranije. Nemaka je bila opustoena i raspar-ana. Njenim kneevinama je priznata nezavisnost, a protestantima sloboda vere. Vestfalski mir se uzima za poetak meunarodnog poretka koji je trajao oko 150 godina. Novi period je poeo po njegovom isteku i trajao do Prvog svetskog rata, neto vie od 100 godina. Nove ideje, uenja i saznanja, izumi, pronalasci i otkria, utemeljili su poduhvat oznaavan i kao nauna, humanistika i tehnika civilizacija.

4.3. GEOGRAFSKA OTKRIA

U srednjem veku svet je malo znao o Evropi i Evropa o svetu. Retka otkria, pronalasci i izumi, deavalo se, bez obzira na veliinu i fascinaciju, da padnu u zaborav. Viking Lajf Erikson je doplovio do Severne Amerike 1000. godine, ali su kontinenti ostali nepoznati jedan drugom. Put Marka Pola (1254-1324) u Kinu i Japan predstavljao je prvi susret Evrope s Dalekim istokom. Evropljani su, od svih delova sveta, najvie znali o Sredozemlju. Plovidba se odvijala do polovine XIV veka jo i na Severnom moru i do priobalnog pojasa Atlantika. Praznoverje je vladalo u vreme neznanja ljudi o planeti Zemlji. Mislilo se da je zemlja ravna ploa, a da u okeanima ima ogromnih hobotnica koje mogu da progutaju itave brodove. Matovite prie za decu novijeg datuma nekad su ljudi smatrali za istine. Neznanje je bilo veliko, saznanja su sporo prenoena, nije bilo tehnike za masovno komuniciranje, svako je iveo u svom svetu, ne mnogo daleko izvan lokalnih okvira. Gutenbergov izum tamparije 1450. godine omoguio je milenijumsku komunikaciju civilizacija u planetarnim okvirima. Biblija je bila prva odtampana knjiga. Kompas, dvogled, sprave za navigaciju i kvalitetniji brodovi omoguili su plovidbu dalekim morima i okeanima. Trgovina je predstavljala snaan podstrek istraivanjima i otkriima.

147

Enriko Moreplovac, portugalski princ, otvorio je geografsko-pomorsku kolu na svom dvoru Bartolomeo Dijaz je doplovio do juga Afrike 1487. godine, rt koji je otkrio nazvao je Olujni. Portugalski kralj ga je preimenovao u Rt dobre nade. Istraivai su teili da otkriju Indiju (zemlju zaina) najvie iz ekonomskih razloga. Trgovci su najvie zaraivali preprodajom robe. Mletaki trgovci su plaali skuplje arapskim trgovcima za robu iz Indije, a prodavali su je skuplje na zapadu Evrope. Kristifor Kolumbo (1451-1506), rasuujui po karti fiorentinskog geografa Toskalenija, mislio je da se do Indije moe stii plovei na zapad. Da bi ostvario veliki cilj, pristupio je slubi panske (kastiljske) kraljice Izabele. Plovidbu je otpoeo 3. avgusta 1492. godine sa tri broda (Pinta, Ninja i Santa Marija) iz panske luke Palos preko Atlantika. Po -sle 61 dan plovidbe, stigao je do ostrva Guanahani, koje je nazvao San Salvador (Sveti Spasitelj). Otkrio je Kubu i Haite. Tokom kasnijih plovidbi, otkrio je Antile, Jamajku, Panamsku prevlaku, Venecuelu, Honduras i ue reke Orinoko u junoj Americi. Verovao je da je to bila Indija, pa je domoroce nazvao Indijancima. Kraljica Izabela i kralj Ferdinand dali su mu plemiku titulu i zvanje velikog admirala okeana. Nije postao potkralj novootkrivenih zemalja, iako mu je to bilo obeano. Vasko da Gama je, oplovivi Afriku, stigao do Indije 1498. godine, do luke Kalikut. Kabral je 1500. godine stigao do obala Brazila. Fernando Magelan je, plovei du istonih obala June Amerike, 1520. godine otkrio prolaz i uao u Tihi okean. Kasnije je taj prolaz dobio ime po njemu - Mageelanov prolaz. Amerigo Vespui je posetio novootkrivene teritorije i o njima napisao brouru. Tvrdio je da predstavljaju novo, nepoznato kopno. Valdzemiler, nemaki kartograf, nazvao je po njemu, 1507. godine, obale Brazila Amerigova zemlja (Tera Amerika). Tako je novi kontinent dobio ime Amerika. Stari svet je otkrio Novi svet. Otkria su predstavljala veliki susret civilizacija u ljudskoj istoriji. Bili su to uzbudljivi dodiri kultura, velika razmena dobara, ideja, vetina, iskustava, ljudi. Opisi o dalekim teritorijama inspirisali su matu Evropljana o bogatstvu i rajskim uslovima ivota. Pustolovi, avanturisti, ali i kriminalci, krenuli su u Novi svet. Blago i ljudi, robovi modernog doba, iz domorodakih sredina prevoeni su u evropske zemlje. Tragai su se pretvorili u bezobzirne osvajae. panski konkvistadori unitavali su drevne civilizacije. Ernan Kortes je predvodio ekspediciju iz Santo Dominga ka Meksiku, od 1519. do 1521. godine, razarajui carstvo Asteka. Osvajai Perua, Francisko Pizaro i Dijego Almagro, razorili su carstvo Inka. panija je, posle zauzea Meksika, zaposela Srednju Ameriku i unitila civilizaciju Maja i Pueblo Indijanaca. Osvajai su pokazali svoje varvarsko lice pljakom, eksploatisanjem i istreblj enjem domorodaca, predstavljajui ih ivotinjama u ljudskom obliku i bezdunim stvorenjima. panija i Portugalija su izvrile podelu sveta da bi predupredile meusobni sukob i konkurentski kolonijalni udeo drugih zemalja. Sporazum je postignut u Saragosi, 1521. godine: panija je prepustila Aziju i Afriku Portugaliji, a Portugalija Ameriku - paniji. Kolonijalna osvajanja su se proirila na veliki deo sveta. Najrazvijenije drave su postale predvodnici kolonijalizma u novovekovnom razdoblju.

4.4. KAPITALIZAM - SVETSKI SISTEM 4.4.1. Zaeci kapitalizma

Manufakture (manus - ruka, facere - raditi) smenile su male radionice zanatlija u XV veku.

148

Potrebe trita su diktirale razvoj manufakture kao novog naina proizvodnje i prevazilazile esnafska ograni enja iz feudalnog doba. Preduzetnici su ulagali novac u razvoj manufaktura i lananog procesa proizvodnje, od priprema sirovina ka sloenijim operacijama, s kvalitetnijim finalnim proizvodima, manjim troenjem sredstava i radne snage i kraim vremenom izrade. Angaovana je nekvalifikovana radna snaga, seoske i gradske zanatlije i novousavravani i specijalizovani struni kadar. Manufakturne radionice su predstavljale prva kapitalistika preduzea. Poslodavci su u njima nadgledali proces proizvodnje. Od prodaje proizvoda kupovane su sirovine i isplaivane nadnice radnicima, a profit je pripadao vlasnicima radionica i prvih preduzea. Kapital je od nastanka, u ranoj fazi kapitalizma, ispoljio tenju za irenjem kao svoje sutinsko svojstvo. Prve manufakture su stvorene na apeninskom tlu i u Flandriji, privredno bogatim i urbanizovanim, najnaseljenijim oblastima. Kapitalistiki nain proizvodnje obuhvatio je privredu i brzo se irio u Engleskoj, Francuskoj, nizozemskim provincijama, i u drugim delovima Evrope i sveta. Trgovina i konkurencija na tritu su podsticale razvoj i usavravanje proizvodnje, robno-novanu privredu, kapitalistiki sistem i nove drutvene i meunarodne odnose. Naturalnu privredu je smenjivala robno-novana privreda. Radna snaga se pretvarala u robu koju je vlasnik sredstava za proizvodnju kupovao na odreeno vreme. U proizvodnom procesu radna snaga je stvarala viak vrednosti i omoguavala akumulaciju kapitala i proirenu reprodukciju. Kapitalista je prisvajanjem vika vrednosti mogao da uveava kapital i da obogauje i sebe i druge. Kapitalisti su, oslanjajui se na ekonomsku mo, imali znaajan udeo u stvaranju nove vlasti, drave i drutva. Zaet je novi sistem, suprotan apsolutistikoj vlasti i teritorijalnoj rascepkanosti. Promene su nosile i negativne odlike: eksploataciju i otuenje radne snage. Propadanje seljaka kao posledica razvoja kapitalizma, bilo je najizrazitije u Engleskoj. Tekstilna industrija je tokom razvoja uveavala tranju vune. Farmeri su objedinjavali mala seljaka imanja, a milion seljaka je opstanak potrailo prelaskom u gradove. Govorilo se: ovce su pojele ljude. Poveanje cena proizvoda nije bilo uslovljeno samo njihovim kvalitetom. Revolucija cena je nastupila kad je zlato iz Amerike preplavilo paniju. Novani kapital se oploavanjem pretvarao u industrijski kapital. Razvoj kapitalizma bio je razliit u pojedinim zemljama. Teoretiari razlikuju vie faza razvoja i oblika kapitalizma: rani, liberalni i razvijeni (po fazama); monopolski, dravni, globalni... U polumilenijumskoj istoriji smenjivali su se periodi uspona i kriza do tranzicije globalnih razmera. Maks Veber je mislio da je protestantizam, sa svojom etikom, posebno kalvinizam, bio kljuni inilac za razvoj kapitalizma. Stvaralaki rad kao smisao ivo ta i verska vrlina orijentisali su ljude na racionalno ponaanje, uredan ivot, marljivost i samokontrolu kao osnovu kapitalistikog sistema. Marks je kritikovao protivrenosti i eksploatatorski karakter kapitalizma. Lenjin je pisao da je imperijalizam najvii stadijum kapitalizma. Kriza kapitalizma u XX veku je, po miljenju E. Altfatera, bila kriza svetskog kapitalistikog sistema kao zakonita istorijska pojava, i strukturna kriza prouzrokovana hiperinflacijom. Posledice krize otro su se manifestovale u polarizaciji socijalne strukture, raslojavanju i poveanju razlika izmeu bogatih i siromanih u sve veem broju. Valertajnova teorija svetskog sistema ukazuje na kompleksnost njegovih promena svakih 400-500 godina, oznaavajui ih tranzicijom i ne predviajui, osim tekoa, ishod. Prelaz kapitalizma u ta?

149

4.4.2. Teorijska osnova svetskog sistema

Teorija o svetskom sistemu je nauni poduhvat Imanuela Valertajna. Zasnovan je na rezultatima istraivanja Fernana Brodela. Od posebnog je znaaja za multicivilizacijski svet. Brodel je uveo pojam svetska privreda prouavajui Mediteran u XVI veku. Koncept svetske privrede znai ekonomsku celinu u kojoj se uspostavljaju hijerarhijski odnosi centra i periferije. U njenim okvirima postoje izdvojene privrede koje su nacionalne po svom delokrugu. Mogua su kretanja uspon-pad, kako zemalja, tako i proizvoda. Privreda koja uspostavlja dominaciju - moe ostvariti i hegemoniju. Privreda Mediterana je u XV veku prekoraila politike i kulturne granice, koje su delile prostor mediteranskog sveta. Ona nije svetska privreda jer nije zahvatila planetu. Koncept privreda-svet pretpostavlja jednu privredu na zemaljskoj kugli. Sutinska obeleja privrede-sveta su: prostor, centar i hegemonija. Granice privredesveta su ekonomske ili geografske barijere koje e kapitalizam kao istorijski sistem prevladavati: 1) ekonomski - snagom svetske podele rada, i/ili 2) vojnopolitiki - prostornim irenjem kroz lokalne ili svetske ratove za vladajui tron, hegemoniju. Prostor se osvaja vo jnopolitiki, a hegemonija se ostvaruje razmenom i trgovinom. Gradovi su trgovaka sredita, srca privrede-sveta. Mleci nisu bili sami, ni Anvers, ni Amsterdam... Ekspanzija privreda Evrope prema drugim delovima sveta odvijala se glavnim tokovima trgovine. Na to najbolje ukazuje smena gradova na hijerarhijskoj lestvici moi: Amsterdam smenjuje Anvers, London uzima mesto Amsterdama, Njujork pretie London... Valertajnovo tumaenje istorije zasniva se na istorijskom razvoju kao totalitetu u prostoru i vremenu. Prostor i vreme su najznaajnije odrednice kapitalizma kao svetskog sistema. Kapitalizam kao istorijski sistem od evropske svetske privrede u XVI veku prerasta u svetski sistem, irei se na planeti, tako to se stvarala hijerarhizovana struktura odnos a centar-poluperiferija-periferija. Vreme prelaska feudalizma u kapitalizam obeleeno je kontinuitetom razvoja od nastajanja kapitalizma do njegove dominacije u planetarnim okvirima. Prostor svetske privrede u starorimsko doba prelazio se za oko 40 do 60 dana. Prostor savremene svetske privrede prelazi se otprilike za isto vreme. Tehnologija je omoguila da se bre dosegnu granice mnogo veeg prostora savremene svetske privrede. Prelaz feudalizma u kapitalizam izazvao je polemiku meu teoretiarima o tome da li se to dogodilo zbog spoljnih ili unutranjih uzroka. Dob je naveo argumente za unutranje uzroke smene feudalizma kapitalizmom, a Svizi argumente za spoljanje uzroke. Njihove jednostranosti mogu se prevazii celovitim posmatranjem delovanja kompleksa inilaca: neefikasnost feudalizma u odnosu na rastue potrebe, i s druge strane, uspon trgovine i urbanizacije, s uticajem na razmenu - podelu rada - proizvodnju. Prelazni period izmeu feudalizma i kapitalizma odlikovao se meavinom naturalne i robne pr ivrede, proizvodnje za trite i neposrednu upotrebu. Razliiti su bili putevi razvoja feudalizma i kapitalizma u Evropi i Aziji. K. Takahai objanjava da je u Zapadnoj Evropi proizvoa postao trgovac, a u Aziji je trgovac zagospodario proizvodnjom. Neslaganje teoretiara, po R. Gotlibu, moe se razumeti u duhu dva modela prelaska feudalizma u kapitalizam, no a) tvrdoj i b) mekoj teoriji. Po tvrdoj teoriji glavni razlozi su antagonizam kmetova i feudalaca i vanekonomska prinuda koja ne moe da obezbedi napredovanje proizvodnih snaga. Po mekoj teoriji neophodno je sagledati feudalizam ne samo preko ekonomskih faktora, nego i u kontekstu politike i kulture. Za Valertajna je kljuno to to trgovina ne samo da razara stari sistem, nego i konstituie novi. Kapitalizam postaje svetski sistem tako to se proizvodnja razvija radi prodaje na tritu i maksimiziranja profita.

150

R. Holton analizira Smitov pristup na osnovu razmene, Marksov na osnovu svojinskih odnosa i Veberov prema tipu drutvene akcije, i zakljuuje: kljuni faktori prelaska feudalizma u kapitalizam su snana drava i agrarni odnosi koji stvaraju viak koji e biti kapitalistiki investiran.

4.2.3. Svetski kapitalistiki sistem kao civilizacija

Svetski kapitalistiki sistem je civilizacija istovremeno pojmljena kao proces i struktura. Ovaj pojam se javlja u vreme Francuske revolucije, koja je prouzrokovala strukturnu promenu drutva, rekonstrukciju drutvenog poretka i ozakonjenje univerzalne ulo ge kapitalizma. Tokom istorije postojala su tri najvanija oblika istorijskog sistema: 1) Reciproni minisistemi, koji su postojali sve do pojave velikih drevnih civilizacija: jedna privreda, jedna zajednica, jedna kultura. To je mali sistem, na maloj teri toriji, koga ine meusobno povezane porodice. Viak je nedovoljan, s obzirom na nerazvijene proizvodne snage. Reciproan je zato to poiva na darovima. Prinuda se pojaava zbog malog vika, to u krajnjem vodi pro-pasti zajednice. 2) Redistributivna svetska carstva, postojala su do 1500 godine: jedna privreda, jedna zajednica, mnotvo kultura. Proizvoai su proizvodili koliko je bilo potrebno za odravanje administracije. Bile su to drave produkti razvoja u vreme drevnih civilizacija, velikog prostranstva, poput Kine, starorimske imperije, dok su u srednjem veku bile manjeg teritorijalnog opsega. Svetska carstva zbog nedosgnutog tehnolokog nivoa nisu prerasla u svetski sistem. 3) Svetski kapitalistiki sistem traje od 1500 godine, ija je struktura: jedna privreda, mnotvo zajednica, mnotvo kultura. Akumulacija kapitala je osnova sistema. Potlaeni narodi neprekidno se zasebno reprodukuju radi eksploatacije. Kriza svetskog kapitalistikog sistema predstavlja period dugotrajnog prelaska u novi sistem. Valertajn predvia svetsku socijalistiku vladavinu kao sistem u budunosti, koji se ne moe poistoveivati sa socijalistikim dravama. Cilj tog sistema je pretvaranje robne proizvodnje u proizvodnju upotrebnih vrednosti i ukidanje represivne drave. Period smena hegemonistikih sila je u duhu Kondratljevljevih ciklusa od 50 godina, s mogunou trajanja i do 300 godina. Prvi ciklus je trajao od 1100. do 1450. godine, u vreme feudalizma. Faza A bila je obeleena eksploatacijom stanovnitva, razvojem trgovine i jaanjem politikog aparata u rasponu od 1250. do 1300. godine. U fazi B dolo je do kontrakcije. Drugi ciklus trajao je od 1450. do 1750. godine, u vreme kapitalizma. Razlika je bila u tome to u Fazi B nije dolo do opadanja moi, nego do stagnacije. Holandija, Ujedinjene provincije, prva je hegemonistika sila, izmeu 1625. i 1672. godine, koju su ugrozile Engleska i Francuska. Smatra se da je engleski Navigacioni akt stvorio imperijalnu silu, a Kolberov merkantilizam je stvarao tek ujedinjeno domae trite. Koncept mnotva civilizacija pretpostavlja razliite mogue ishode: 1) povratak na mnotvo svetskih carstava sa zasebnim podelama rada, to je teko ostvarivo; 2) prelaz (tranzicija) u drugi sistem, to se u sadanjoj krizi svetskog kapitalistikog sistema deava. Valertajn upozorava na mogunost istorijske regresije. U osnovi njegove kritike Organizujueg mita istorije je ukazivanje na to to su stari vladajui slojevi zamenili stare forme eksploatacije novim. Nema raskida, kako je ekonomska istorija uila, nego se produava eksploatacija. To znai, po Valertajnu, da su feudalci postali kapitalisti, kmetovi najamni radnici. Vladajui su ostvarili vodeu ulogu ruenjem starog i izgradnjom novog sistema.

151

Moderni pojam civilizacije je utemeljen u zapadnoj naunoj misli. Valertajn navodi da se pojam civilizacije prvi put koristi 1639. godine u smislu udruenja osoba koje ive u vie manje ureenoj zajednici. Razvoj shvaen kao rast je osnovno svojstvo ove civilizacije. Evrocentristiko shvatanje o ovoj civilizaciji se ogledalo u tome to je ona oznaena univerzalnom i to je svaki evolutivni razvoj smatran opteljudskim progresom. ta je u osnovi Valertajnove kritike Organizujueg mita? Prvo i osnovno neravnomernost u razvoju. Jedinica analize njegove teorije svetskog sistema je kapitalistiki svetski sistem. Delovi sistema su povezani jedinstvenom podelom rada. Veze njegovih delova su robno-novane; proizvodnja za svetsko trite kroz razmenu, radi sticanja profita, pa se kapitalizam identifikuje s odnosima razmene. Nerazvijenost nastaje tokom penetracije kapitalistikog centra u dugom XVI veku (1450-1650). Jedinstvena struktura periferije preliva viak kroz razmenu u centar. Kapitalizam se irio iz centra u severo-zapadnoj Evropi ka poluperiferiji i periferiji na susednom i dalekom vanevropskom prostoru. Dihotomija centar-periferija predstavlja jedinstvo svetskog sistema. Osnovu teorije o svetskom sistemu ini teza o pretvaranju feudalizma u kapitalizam, ne raskidom, nego irenjem robnih lanaca izvan granica drava. Zemlje periferije se preko jeftine radne snage integriu u svetsku privredu. Zemlje centra su zakoraile u kapitalizam tokom dugog XVI veka (1450-1650), a zemlje periferije tek tokom dugog XIX veka (1780-1914). Nerazvijene zemlje su zavisne u privrednom pogledu (trgovina i proizvodnja) od centra. U osnovi kapitalizma kao svetskog sistema su prostorne nejednakosti centra i periferije i nejednakosti izmeu kapitalista i najamnih radnika, to prouzrokuje istorijsku prolaznost kapitalizma. U perspektivi kapitalizma kao svetskog sistema u pogledu politikih odnosa, Valertajnova koncepcija se moe porediti s kineskom tezom o tri sveta: 1) prvi svet: SAD i bivi SSSR; 2) drugi svet: Zapadna Evropa i Japan; 3) trei svet: zemlje u razvoju. Svaki svetski sistem objedinjava tri vremena: dugo (Brodelovo) vreme, hronos (formalno vreme) i kairos (pravo vreme). Kljune protivurenosti kapitalizma su izmeu: 1)politike i eko -nomije; 2) ponude i tranje; 3) rada i kapitala. Evropa XVI veka je prvi istorijski sistem koji se nije pretvorio u svetsko carstvo. Funkcionie na osnovama dvostruke dihotomije: prostorne, centar-periferija i klasne, radkapital (najamni radnici i kapitalisti). Sekularni trend kapitalizma kao svetskog sistema, ma kako bilo njegovo dugo trajanje, dovodi do zaotravanja klasnih borbi u centru i uspona nacionalnih pokreta na periferiji. To su antisistemski inioci koji ugroavaju kapitalizam. Kapitalizam kao svetski sistem je proces neprekidne akumlacije kapitala u okviru jedinstvene podele rada koja reprodukuje asimetrine odnose centar, poluperiferija i periferija. Podrazumeva transformaciju proizvodnih procesa. Polarizuje drutvenu organizaciju na proleterijat i buroaziju. Drava je instrument kapitalistike represije. Podudarnost ekonomskih i politikih procesa ispoljila se u tome to su ekonomski razvijene drave centra postale politiki snane. Svetska privreda je strukturirana kao skup proizvodnih procesa, povezanih robnim lancima, koji su osigurali transfer vika, komodifikaciju rada i akumulaciju kapitala. Prostorne i vremenske granice kapitalizma kao svetskog sistema ocrtavaju se u istoriji modernog doba. Evropska svetska privreda je krajem XVI veka obuhvatila severozapadnu Evropu, hriansko Sredozemlje, srednju Evropu i Baltiko podruje, kao i neke delove Amerike pod upravom panije i Portugala. Izvan su bila podruja u Indijskom okeanu, Daleki istok, Osmansko carstvo, Rusija... Evropski svet XVI veka posmatra se i kao struktura nastala povezivanjem hrianskog sredozemnog sistema i severnoitalijanskih gradova i flandrijsko hanzeatske trgovake mree severne i severozapadne Evrope. Istona Evropa je u to vreme predstavljala periferiju. Proizvodnja se menjala od

152

naturalne ka robnoj, seljaci su bili njeni nosioci, drava je prinudom obezbeivala njenu namenu za trite. Na poluperiferiji se razvio posredni oblik - napoliarstvo. Periferija je proizvodila robe nieg ranga. Spoljna arena obuhvata sisteme s kojima svetska privreda odrava neku vrstu trgovakih odnosa. Svetska privreda se moe podeliti na drave matice i periferna podruja. Dinamiku istorije ini prelaz iz jednog u drugi sistem. Valertajn zasniva Alternativni organizujui mit na identifikaciji novih for-mi eksploatacije tokom promene autonomnih sistema. Samo dovoljno veliki sistem dobija stepen autonomije u odnosu na spoljanji svet. Kapitalizam kao istorijski sistem predstavlja integrisanu mreu ekonomskih, politikih i kulturnih procesa koji ga odravaju. Subjektivitet drava stvarao je privid da su one najvanije, a ne kapitalizam kao svetski sistem. Takvo shvatanje je izraeno u Organizujuem mitu ekonomske istorije prema kome su drave-nacije pogreno oznaeni kao entiteti koji proiruju ekonomske krugove i tako stvaraju meudravne odnose. Kapitalizam kao istorijski sistem u svom dugom trajanju karakterie smenjivanje uspona (faza A) u kriza (faza B), iji su uzroci razliiti. Uspon je proizvod politikih, a kriza ekonomskih faktora. Kriza nastaje kada kumulativne posle dice unutranjih protivurenosti ne mogu da se razree kroz adaptaciju unutar sistema. U dugom trajanju istorijskog sistema od 4 go 5 vekova razlikujemo cikluse i sekularni trend razvoja. Proces razreavanja protivrenosti traje od 100 go 150 godina. Kriza se u tom vremenu podudara s prelaskom (tranzicijom) u novi sistem. Najvanija protivrenost sistema je dvostruka uloga rada, koji je troak i izvor efektivne tranje. Drave su tokom istorije nastojale da nametnu svoju hegemoniju: posle Tridesetogodinjeg rata u XVII veku nastupila je dominacija Holandije; posle Napoleonovih ratova sledila je dominacija Velike Britanije u XIX veku; posle Prvog i Drugog svetskog rata dominacija je prela u ruke SAD. Hegemoniju, kao dominaciju u politikoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi, prati zalaganje za konzervativizam, marksizam i globalni liberalizam, to odgovara interesima hegemonistikih sila u razliitim periodima i to je predstavljalo njihove ideologije. Hegemonija u ekonomskom smislu postoji kada nastupi dominacija u agroindustrijskoj proizvodnji, trgovini i finansijama. Centar je dominantan u odnosu na periferiju, a ona mu je potinjena. U okviru kapitalizma kao svetskog sistema ostvarena je integracija na ekonomskom planu, dok su drave zadrale politiku i kulturnu samostalnost, to im omoguava da vode merkantilistiku politiku u skladu sa sopstvenim interesima. U borbi za hegemoniju postojale su dve glavne suprotstavljene strane, od kojih su se monije smenjivale na tronu: posle panije - Holandija, posle Holandije - Engleska, posle Nemaka, posle Amerika... Istorijski doprinos kapitalizma kao svetskog sistema je u pogledu razvoja nauke, tehnike i tehnologije. Svetska privreda ne moe da opstane bez kapitalistikog naina proizvodnje, i obrnuto, kapitalizam moe biti nain proizvodnje samo kao svetski sistem. Ekspanzija je neophodnost njegovog trajanja, a poluge razvoja su komodifikacija, irenje granica sistema i razvoj nauke i tehnologije. Kritika Valertajnove teorije kapitalizma kao svetskog sistema osporava pojedine tvrdnje, kao i priloge podrke eminentnih teoretiara. Holton je doveo u pitanje da su gradovi i urbane drutvene klase najvaniji pokretai zapadnog kapitalizma, jer nisu bili nezavisni akteri, nego su preferirani u kompleksu faktora. Ortodoksno-liberalni nain razmatranja perspektive kapitalizma kao svetskog sistema pretpostavlja njegovu progresivnu ulogu i na periferiji, dok radikalni pristup negativno ocenjuje njegovu ulogu u zemljama u razvoju. Perspektiva svetskog sistema produava tradiciju Brodela, umpetera, Vebera, Polanjia, Marksa i teoriju zavisnosti. Kapitalizam je u centru ostvario najveu razvijenost i nedovoljnu

153

razvijenost na periferiji. Akumulacija kapitala odvija se na globalnom planu u okvirima jedinstvene podele rada. Kapitalizam je prvi sistem u istoriji koji se nije pretvorio u svetsko carstvo, mada se na tronu smenjuju hegemonistike sile. Tiranija globalizma se manifestuje u tome to sistem organizuje onaj akter koji moe da utie na sve ostale. Mo je u zemljama centra koje utiu na zemlje s periferije. Globalisti posmatraju raspodelu resursa u okviru nepravinog sveta. Promene na globalnom nivou zapoinju promenama unutar drave i naroito u odnosima kapitalista-radnik. Greka globalizma je to se koncentrie na institucije sistema, a ne na odnose unutar drava. Suma postignua i promaaja kapitalizma kao svetskog sistema izraava doprinos u pogledu razvoja proizvodnih snaga i zamera na slabostima u domenu drutvenih odnosa. Teoretiar zavisnosti G. Frank, kapitalizam identifikuje sa svetskim sistemom razmene i uverava da deo sveta koji dolazi u vezu s kapitalizmom i sam postaje kapitalizam. Franka i Valertaja kritikuje A. Bruer zbog orijentacije ka deskriptivnim generalizacijama koje bi neposredno uvaavale posmatrane fenomene. Uspon centra ne moe se objanjavati samo na raun periferije. Razmatranje u totalitetu, za koje inae Valertajn pledira, kompleksnije je nego to to pokaz uju rezultati njegovog istraivanja. Kao da nisu uzeti u obzir neekonomski faktori u analizi kapitalizma kao svetskog sistema. To ce odnosi na komparativnu analizu centra i periferije, poloaj zemalja u svetskom poretku, kao i u odnosu na teoriju zavisnosti, modele razvoja, uzroke nejednakosti, unilinearizam zapadnoevropskog puta, poistoveivanje kapitalizma s trinom privredom, podelu rada, ulogu i odnosa drava... Da bi se odgovorilo na teorijske izazove, neophodna su dva nivoa analize, meusobno povezana, sa stanovita 1) svetskog sistema i 2) drave. Kritika T. entea, pored primedbi, sadri i pohvalu Valertajnu za pristup kapitalizmu u totalitetu i insistiranju na razmeni kao njegovoj ujedinjavajuoj osnovi, kao i za domaaje njegove inspirativne analize.

4.5. DRAVE-NACIJE - apsolutizam XVI-XVIII veka panija - svetska sila. panija je bila najmonija drava u svetu u XVI veku, kad su njome vladali Habzburgovci, Karlo V (1519-1556) i njegov sin Filip II (1556-1598). U njenom sastavu bila je izvesno vreme Portugalija i 17 nizozemskih provincija (teritorija Belgije, Holandije i deo severne Francuske). Karlo je govorio da je vladar zemlje u kojoj sunce nikad ne zalazi. U provincijama je u snanom razvoju bila manufakturna proizvodnja. U severnim provincijama bio je u upotrebi nemaki, a u junim - francuski jezik. Po verskom opredeljenju u provincijama su bili kalvinisti. panija je smatrana najkatolikijom zemljom. Filip II je hteo da pokatolii celokupno stanovnitvo, nametanjem velikog poreza i zavoenjem inkvizicije. Holandija - prva graanska republika u Evropi. Stanovnici provincija su podneli peticiju, traei ublaavanje nameta od panske namesnice Margarete od Parme. Bili su grubo odbijeni i nazvani odrpancima (gezima). Gezi se nisu uplaili, nego su podigli ustanak. Bio je to poetak oslobodilakog rata i graanske revolucije. Vojvoda od Albe je pokuao represijom da ugui ustanak. Rezultat je bio suprotan, otpor stanovnitva postao je jo vei. Vojvoda je opozvan, primirje je regulisano Ganskim sporazumom. Valonske provincije, u kojima je stanovnitvo bilo katoliko, okrenule su se panskoj vlasti. Sedam provincija je osnovalo Utretsku uniju 1579. godine. Pod vostvom najvee - Holandije, nastavile su rat. Dve godine kasnije donele su deklaraciju o nezavisnosti od panske tiranije i bespravlja i proglasile republiku. Prvobitno je nazvana Ujedinjene provincije, a kasnije Holandija. Bila je to prva graanska republika u Evropi.

154

U pansko-holandski rat ula je Engleska. panija je usmerila svoju flotu (nepobedivu armadu) ka Engleskoj, koja je bila poraena kraj branioevih obala 1588. godine. Rat je okonan dvanaestogodinjim mirom, 1609. godine. Neprijateljstva su obnovljena tokom Tridesetogodinjeg rata. Holandija je bila priznata kao nezavisna drava Vestfalskim mirom 1648. godine. Bila je to prva kapitalistika zemlja na svetu. Njene luke su postale najvei trgovaki centri. Holandija je bila najvea trgovaka sila na svetu. Stekla je kolonije, meu prvima Novi Amsterdam (Njujork). Primat joj je kasnije preuzela Engleska. Francuska. Francuska se ujedinila zavretkom Stogodinjeg rata. Verski ratovi su je ponovo protresli u XVI veku. Privremeno zatije je nastupilo s dolaskom na vlast Anrija IV (1589-1610), osnivaa Burbonske dinastije. Tokom vladavine Luja XIII (1610-1643), faktiku vlast je vrio prvi ministar, kardinal Rielje (1624-1642). Rielje je utemeljio apsolutistiku monarhiju, uzdigao kralja iznad visokog plemstva i reformisao administraciju i ekonomiju Njegovim zalaganjem osnovana je, 1635. godine, Francuska akademija nauka. Za vreme Luja XIV (1643-1715), koji je kao maloletan stupio na presto, prvo je vladala u njegovo ime kraljica majka, Ana Austrijska, a posle prvi ministar Mazaren. Mazaren je tokom graanskih ratova (nazvao ih je fronda - praka) silom umirio pobunjeno inovniko plemstvo i graanstvo. Luj XIV je sam vladao od 1661. godine. Oseao se odgovornim jedino pred Bogom, a narod je smatrao za podanike koji su duni da mu se pokoravaju. Predstavio se izrekom: Drava, to sam ja (L'Etat c'est moi). Oboavatelji su mu dali nadimak Kralj Sunce. Luj XIV, ipak, nije vladao sam. Oslanjao se na savete etiri sekretara u izvrnoj vlasti. Prvi meu njima je bio an Batist Kolber, ekonomist i reformator, na poloaju ministra finansija. Drao se merkantilizma, teorije po kojoj se bogatstvo zemlje meri koli inom novca, zlata i srebra. Osmislio je jedinstvenu carinsku politiku, osnivao dravne manufakture, velike trgovake kompanije, ubrzao gradnju puteva i od Francuske stvorio pomorsku silu Merkantilizam je u Francuskoj po njemu nazvan kolberizam. Zahvaljujui Kolberu, Francuska je raspolagala znaajnim finansijama. Luj XIV je zbog toga mogao da okuplja umetnike, filozofe i naunike na dvoru i da bude njihov mecena. Podigao je, pored drugih graevina, dvorac Versaj. Francusku su icrpli ratovi, to je, uz iseljavanje hugenota nakon kraljevog ukidanja Nantskog edikta, dovelo do slabljenja privrede i krize. Luj XV (1715-1774) je stupio na presto s pet godina starosti, pa je do njegovog punoletstva vladao vojvoda Filip Orleanski. Vladavina Luja XV bila je ispunjena ekspanzionistikom politikom i ratovima (rat za poljsko naslee, 1733 -1738; rat za austrijsko naslee, 1741-1748, i Sedmogodinji rat, 1756-1763). Francuska nije imala uspean ratni bilans jer je izgubila posede u Indiji i Kanadi. Na dvoru kralja Luja XV vladali su luksuz i rasko, finansije su nekontrolisano troene, nastupila je kriza, zemlji je pretilo bankrotstvo. Kraljev odgovor na sve to bio je: Posle nas potop. Kriza Francuske u vreme vladavine Luja XVI (1774-1792). Francuska je bila zahvaena dubokom krizom i nalazila se pred bankrotstvom kad je na presto doao Luj XVI (1774 -1792). On nije imao snage ni mudrosti da nae reenje. Marija Antoaneta, njegova supruga, povrna i nestalna, nije mu mogla biti od pomoi. Raskol u strukturi francuskog dru tva ogledao se u otroj polarizaciji stalea, privilegovanih - plemstva i svetenstva, i treeg stalea u sve nezavidnijem poloaju. Teret nameta je najtee pogaao najbrojnije seljake (23 miliona od 25 miliona ukupnog broja stanovnika). Kralj je okupljao uene ljude na dvoru, ekonomiste i pravnike, ali je odbacio njihove predloge o zavoenju poreza na crkvena i plemika imanja, jer se oslanjao na svetenstvo i

155

plemstvo. Rusija. Osloboenjem od tatarske vlasti stvarani su uslovi za objedinjavanje ruskih zemalja. Za vreme vladavine Ivana Groznog (1533-1584) Rusija se uvrstila u velike evropske sile. Stvoreno je jedinstvo ruske drave, ije su jezgro inile objedinjene kneevine. Nizom reformi unapreivane su najvie privreda i kultura. Zaostalost je prevazilaena evropeizacijom. Doseljavanje stranaca (Nemaca, Holanana, Engleza, veana...) doprinelo je irenju uticaja evropske kulture. Trgovina Rusije je poveana, naroito s Engleskom i nizozemskim provincijama, posebno posle izgradnje luke Arhangelsk. Osnovana je i prva tamparija. Uspesi su omoguili proglaenje kneza Ivana IV za cara, 1547. godine. Ruski vladar je stvorio regularnu vojsku i posebne odrede (gardu), preteno od pripadnika nieg plemstva. Rusija je proirila granice u Sibiru do reke Irti. Visoko plemstvo (boljari) opiralo se reformama. Car ga je pretera-nom represijom guio. Zbog surovosti je nazvan Grozni. Posle cara Ivana IV Groznog, kriza je potresala Rusiju. Nastupio je period smutnog vremena (smutnoe vremja). Poljska je preuzela kormilo dovoenjem dva samozvana, lana cara. Ustankom graana Moskve, Rusija se oslobodila poljskog diktata. Okonano je smutno vreme. Za cara je izabran ugledan plemi Mihailo Fjodorovi Romanov (1613 -1645). Novi ruski car je osnovao dinastiju Romanov, koja je vladala sve do Oktobarske revolucije 1917. godine. Car je proirio veze sa zapadnom Evropom. Nastanjivanjem stranaca, ubrzan je razvoj gradova i privrede. Tokom vladavine Alekseja I (1645-1676) Sibir je u celini bio obuhvaen ruskim granicama. Donet je zakonik, kojim je uvrena centralna vlast. Sprovedene su reforma crkve i revizija starih obreda i knjiga. Vernici koji su pruali otpor su proganjani, a sukob se zavrio raskolom crkve. Reforma je nadalje usmerena na finansije, sudstvo i vojsku. Angaova njem stranih privrednika i vojnih strunjaka, unapreivana je vojska, vojna privreda i rudarstvo. Veliki uspon Rusije bio je u vreme vladavine cara Petra I, nazvanog Veliki (1682-1725). Pomorstvom je bio zaokupljen kao dete. Tajno je putovao u Englesku, Holandiju, Saksoniju, Austriju. Interesovao se za nauku, a radio je u brodogradilitima i izuavao zanate. U Rusiji je posebno podstakao organizovanje i razvoj privrede. Osnovao je preko 200 manufaktura; otvarani su rudnici, livnice, brodogradilita..., graene mree kanala... Angaovao je najbolje zanatlije i strunjake iz inostranstva, otvarao kole u Rusiji kako bi obezbedio strunu radnu snagu (rudarske kole na podruju Urala, matematikih i navigacionih nauka u Moskvi, pomorsku i ininjerijsku u Petrogradu...). Podigao je grad Sankt Peterburg (po njemu nazvan Petrograd) na uu reke Neve, koji je postao nova prestonica Rusije. Car Petar I Veliki je odvojio crkvu od drave, ukinuo Patrijariju i postavljao najvii organ crkve Sveti sinod. Zabranio je noenje duge brade i dugakih haljina. Obrazovao je Dravni savet i organizovao vlast po gubernijama. Taj poredak je trajao koliko i carstvo. U Petrogradu je 1725. godine obrazovao Rusku akademiju nauka. Reforme su najtee pogodile kmetove (porez na due) i prouzrokovale ustanke seljaka. Pobedniki je vodio ratove Rusije protiv vedske i Otomanskog carstva i otvorio joj put ka Crnom moru. Smru Petra I Velikog, ugasila se dinastija Romanov po mukoj liniji. Potonji vladari su se oslanjali na dvorske izabranike.

156

Carica Jelisaveta Petrovna (1741-1761), erka Petra Velikog, bila je upamena po doprinosu razvoju nauke i kulture. U Petrogradu je otvorila Umetniku akademiju, a Lomonosovu je pomogla da osnuje Univerzitet u Moskvi. Presto je predala sestriu Petru, vojvodi od Holtaja. Vladao je pod imenom Petar III, no ugledu na Fridriha Velikog, prezirui sve to je rusko. Pogubila ga je dvorska garda, a njegova ena Sofija Anhalt-Cerbst je prela u pravoslavlje i preuzela tron pod imenom Katarina II. Katarina II Velika (1762-1796) bila je posveena prosvetiteljstvu, u prepisci s Volterom i Didroom. Okupila je kvalitetne saradnike, unapredila vojsku, diplomatiju i odnose Rusije na meunarodnoj sceni. Preuredila je dvor, podigla Zimski dvorac (Ermitra), Carsko selo i druga velelepna zdanja. Petrograd je u vreme njene vladavine nazvan Atina severa. Granice Rusije bile su proirene nakon podele Poljske, zajedno s Pruskom i Austrijom, kao i pripajanjem Belorusije i Ukrajine (na desnoj obali Dnjepra), kao i Litvanije i drugih podruja. Posle dva rata s Otomanskim carstvom, Rusija je dobila pravo slobodne plovidbe Dunavom i njegovim morima, kao i teritorije oko Azovskog mora i ranije anektirani Krim. Ratne trokove je pokrivala tampanjem novca, to je teko pogodilo privredu. Kmetovi, predvoeni donskim kozakom Pugaovim, podigli su ustanak (1773-1774). Katarina II je s razlogom nazvana Velika, svrstana meu vladare prosveenog apsolutizma, zajedno s Fridrihom Velikim u Pruskoj i Josifom II u Austriji. Pruska. Za vreme vladavine branderburkog velikog kneza izbornika Fridriha Vilhelma (1640-1688), Pruska se teritorijalno proirila i osnaila kao militaristika drava. Vladar apsolutista, oslanjao se na vojsku, pruski nacionalni militarizam. Oko 20.000 hugenota se doselilo iz Francuske u istonu Prusku posle vladarevog objavljivanja edikta o verskoj toleranciji u Potsdamu 1685. godine. Hugenoti su osnivali manufakture i ubrzali razvoj privrede. Pruska se prostirala na zapadu, preko poseda Branderburga, do Rajne. Drava je osnaena, naroito vojska, reorganizacijom, kao i obrazovanje i kultura. U Berlinu su osnovane Umetnika akademija (1696) i Akademija nauka (1701. godine). Pruska je 1701. postala kraljevina sa prestonicom u Berlinu. Utrehtskim mirom, 1713. godine, bila je priznata za nezavisnu kraljevinu. Fridrih Vilhelm I (1713-1740) produio je militarizaciju i birokratizaciju drave. U vojsci je vaila njegova maksima: Vojnik mora sluati, a ne misliti. Graani su smatrani dravnim slubenicima, navikavani da sluaju vojsku i vlast, vladara koji se pojavljivao u uniformi. Vilhelm I je prezirao uenost, otvarajui samo vojne kole, i to za sinove vojnikog plemstva (junkere) u Berlinu Fridrih II Veliki (1740-1786) bio je posveen knjigama, to se nikako nije dopadalo njegovom ocu Svirao je i komponovao za flautu. Knjievna dela je objavljivao na francuskom jeziku, smatrajui ga znaajnijim od nemakog jezika. Pisao je da je vladar prvi sluga drave. Kritikovao je osvajanja i opravdavao samo odbrambene i preventivne ratove u delu Antimakijaveli. Okupljao je uene ljude na dvoru kod Pozdama i saraivao s prosvetiteljima. Bio je u prepisci s Volterom i njegov domain na dvoru od 1750. do 1753. godine. Doneo je moderni zakonik kojim su regulisane verske slobode, razvoj ko lstva, nauke i umetnosti, ali i manufakture, poljoprivreda i trgovina. Posveen ekspanziji Pruske, u praksi je odbacio svoja shvatanja. Pruska je pripojila leziju nakon rata s Austrijom, a ueem u deobi Poljske proirila se na istok. Pruska je sledila ideju odbrane apsolutistikog poretka i posle smrti Fridriha II. Prva je istupila protiv Francuske revolucije. U ratovima s Napoleonom pretrpela je poraze kod Jene (1806) i Auertata (1807). Pad vojske se tumaio krutou organizacije i nezamislivom

157

poslunou. Austrija. Za vreme vladavine cara Leopolda I (1658-1705), habzburke zemlje su bile objedinjene administrativno i podreene centralnoj vlasti. Manji deo Ugarske, koji je bio u sastavu Austrije, teko se uklapao u habzburko carstvo. Otomanska sila pod vostvom Kara Mustafe, prodrla je do Bea i preduzela njegovu opsadu. Pomo je stigla od poljskog kralja Jana Sobjeskog, koji je potisnuo napadae iz Austrije. Posle rata obrazovana je Sveta liga, sklapanjem saveza s papom, Poljskom, Venecijom i Rusijom. Time je poeo Veliki (Beki) rat, koji je zavren postignutim mirom u Sremskim Karlovcima 1699. godine, pripajanjem Ugarske Austriji. U ratovima s Otomanskim carstvom Austrija nije prola kako je oekivala. U prvom ratu, mirom u Poarevcu (1718) proirila se sever-nom Srbijom i, preko Dunava, do Temivara. U drugom ratu je Otomanska imperija, nakon Beogradskog mira (1739), povratila severnu Srbiju. Karlo VI (1711-1740) je Pragmatikom sankcijom, 1724. godine, omoguio nasledstvo svojim enskim potomcima. Vodee evropske sile i eka i Ugarska bile su saglasne. Ugarska je u Habzburkom carstvu imala samoupravu i plaala neznat -ne poreze. Plemstvo, osloboeno nameta, prihvatilo je Pragmatiku sankciju i potvrdilo da je Ugarska sastavni deo Habzburkog carstva. Marija Terezija (1740-1780), erka Karla VI, dola je na presto u duhu Pragmatike sankcije. Preduzela je reforme po uzoru na Prusku Regulisane su obaveze kmetova prema feudalcima i dravi, a kuluk je bio smanjen na tri dana u nedelji. Ogranien je utic aj crkve na dravu i prosvetu. Otvaranjem kola, podstaknuta je misija prosvetiteljstva. Josif II (1780-1790), sin Marije Terezije, nasledio ju je na prestolu. Uen je pod nadzorom majke. Objavio je Patent (edikt) o toleranciji, kojim je regulisana sloboda veroispovesti. Ukinuo je nasledno plemstvo i uveo porez za plemstvo i svetenstvo. Seljaci u mogli postati vlasnici zemlje, pod uslovom da posednicima plaaju rentu i dravi porez. To je znailo ukidanje kmetstva. Pohaanje osnovne kole postalo je obavezno za decu, i muku i ensku. Nemaki je postao zvanini jezik 1784. godine. To je predstavljalo poetak germanizacije Habzburkog carstva. Reforme su poboljale poloaj pojedinih naroda u njegovom sastavu. U Ugarskoj je manifestovan otpor centralizaciji vlasti. Plemstvo i svetenstvo se protivilo zbog gubitka privilegija, pa je traen kompromis.

4.6. DOBA REVOLUCIJA 4.6.1. Engleska revolucija (politika) u XVII veku (Borba protiv apsolutizma: za parlamentarizam, graanska i ljudska prava)
Dinastije i vladari su se smenjivali na tronu Engleske. Uspeh se cenio po uveavanju moi i karakteru vladavine, po osvajanju prava onih kojima se vladalo. U vreme dinastije Tjudor Engleska je postala najvea pomorska sila na svetu, proirila kolonijalni posed i poboljala meunarodne pozicije. Vladari sledee dinastije - Stjuart (1603-1688), teili su apsolutizmu, a graanstvo se borilo u parlamentu za svoja prava. Kralj arls I (1625-1649) je objavio Peticiju o pravima, kojom je ozakonjeno da se bez odluke parlamenta i suda ne mogu poveavati porez i hapsiti ljudi. Kralj se nije mirio s gubitkom prava, pa je naao nain da raspusti parlament i da sam vlada jednu deceniju. Protestanti (puritanci) su ovladali parlamentom koji je sazvan 1640. godine, podrani od graana Londona. Graanski sukobi su potresali Englesku

158

Protiv kralja i visokog plemstva bili su seljaci, radnici i zanatlije. Predvodio ih je seoski plemi Oliver Kromvel. Kad su graanske snage pobedile kraljevu vojsku, kralj arls I je pobegao u kotsku. Kasnije je predat engleskom parlamentu i pogubljen, a njegove pristalice proterane iz parlamenta. Krnji parlament je proglasio republiku. Dravni savet je preuzeo izvrnu vlast, a Gornji dom parlamenta je ukinut. Odluujui uticaj je imao Kromvel. Kromvel je zaratio s Irskom i kotskom kad su za kralja proglasile arlsa II, sina pogubljenog arlsa I. Prinudio je kotsku da ostane u dravnoj zajednici s Engleskom, Irskoj prepustio samo estinu teritorije, objavio rat Holandiji, ratovao sa panijom i Portugalijom . Kraj karijere je obeleio rasputanjem parlamenta i linom vladavinom kao lord prorektor Republike. Nasledio ga je sin Riard, tokom ije vladavine se ponovo zaotrilo stanje. Na vlast je ponovo doao arls II (1660-1685), potpomognut generalom Monkom. Najavio je slobodu vere, linu imovinu i amnestiju uesnika revolucije, osim ubica arlsa I. Le Olivera Kromvela je iskopan i obeen na mestu ubistva arlsa I. Dobri odnosi arlsa II s francuskim kraljem Lujem XIV izazvali su reakciju puritanaca zato to je Francuska bila katolika zemlja. Do reenja je dolo kad je anglikanska crkva proglaena dravnom na osnovu Zakona o uniformitetu, donetog 1662. godine. Protiv kralja su bili vigovci (liberali), a podravali su ga torijevci (konzervativci). Nastojanjem torijevaca donet je akt Habeas corpus, kojim je bilo regulisano da se samo s pismenim nalogom neko mogao zatvoriti i pred sud izvesti samo u odreenom roku. Deklaracija o toleranciji doneta je 1687. godine, za vreme vladavine Demsa II (16851688). Deklaracijom su regulisane verske slobode za puritance i katolike, to je dovelo do revolucije jer je velika veina stanovnitva bila za anglikansku crkvu. Kralj je uklonjen s prestola mirno, bez prolivanja krvi, pa je dogaaj nazvan Beskrvna ili Slavna revolucija. Viljem Oranski, generalni namesnik Holandije, i njegova ena Marija, erka Demsa II, postali su novi vladajui par. Obeali su da e redovno sazivati parlament i prihvatiti Deklaraciju prava. To je bio dokument koji je predstavljao osnovu ustavnog i parlamentarnog ureenja Engleske. Promene su, u sutini, predstavljale politiku revoluciju. Kraljevina Velika Britanija nastala je 1707. godine ujedinjenjem Engleske i kotske.

4.6.2. Industrijska revolucija

Velika Britanija je propisima, osnivanjem trgovakih drutava, regulisanjem unutranjeg i rastueg spoljnog trita, primenom izuma, unapreivala privredu. Postala je vodea svetska pomorska sila, trgovaka drava i radionica sveta, u kojoj je roena industrija. Potranja robe na tritu diktirala je razvoj proizvodnje. Izumi pronicljivih radnika i njihova uspena primena u radu uveavali su obim proizvodnje izvan kapaciteta manufaktura. Letei unak radnika Keja iz Burija dvostruko je smanjio vreme tkanja. Dems Hargrejvc je izumeo mehaniku predilicu koja je osam puta ubrzala proizvodnju prediva. Metalni tkaki razboj radnika Kartrajta oznaio je smenu manufakture industrijskim nainom proizvodnje tekstila. U drugoj polovini XVIII veka izmenjen je nain proizvodnje. Dems Vat je 1764. godine izumeo parnu mainu (praktino primenjena 1776, a u upotrebu je u la 1789). Ovo postignue je predstavljalo poetak industrijske revolucije. Industrijski nain proizvodnje predstavljao je jednu od najveih civilizacijskih promena kojim je obeleeno moderno doba.

159

Tehniki izumi su primenjivani u rudarstvu, proizvodnji elika, saobraaju...; ugalj i elik su predstavljali osnovu za teku industriju, kao to su parobrod i parna lokomotiva znaili za saobraaj. Industrijska revolucija se brzo irila iz Engleske na severnu Ameriku i zapadnu Evropu. Prouzrokovala je velike promene u drutvu i kulturi. Veleposednici su se irili na raun slobodnih seljaka, koji su ostajali bez posla. Stanovnitvo je iz sela masovno prelazilo u gradove. Jedni su traili i zlaz, drugi zaradu u industrijskim poslovima. Bila je to jedna od najveih seoba u istoriji civilizacija. Promena sredine i familijarnih i porodinih odnosa radikalizovala je socijalnu strukturu. Razvoj je imao i svoju negativnu stranu. Trgovci i vlasnici preduzea su se bogatili, radnici siromaili, a zanatlije, kao srednji sloj, propadale. Novo doba je stupalo na scenu civilizacija. Liberalizam u politici, ekonomiji i kulturi dosegao je uspon u najrazvijenijim kapitalistikim zemljama. Bio je to zlatni period kapitalizma.

4.6.3. Stvaranje SAD - Rat za nezavisnost i graanska revolucija

Posle otkria Novog sveta, do poetka XVII veka nije bilo masovnijeg interesovanja za ivot na njegovom tlu. Seljaci bezemljai iz Engleske su naseljavali istonu obalu severne Amerike. Virdinija je osnovana 1606. godine kao prva engleska kolonija. Kvebek su osnovali Francuzi 1608. godine, a Holanani - Novi Amsterdam, 1614. godine. Engleska je potisnula kolonijalne rivale i do sredine XVIII veka imala 13 kolonija u severnoj Americi. Kolonije su se ekonomski brzo razvijale, otvarani su rudnici, stvarane su farme i ureivane plantae pamuka, duvana, eera, pirina. Iskoriavana je jeftina radna snaga, dovoeni su crnci iz Afrike i pretvarani u robove. Kolonijama su upravljali guverneri u ime kralja i parlamenta. Engleski kolonijalisti su crpli veliko bogatstvo iz kolonija, najvie sirovine, i nametali visoke poreze. Zabrana kolonijama da izvoze svoje proizvode i uvoenje raznih taksi, ak i na novine, prouzrokovali su bojkot engleske robe. Zakon o taksama iz 1765. godine stavljen je van snage. Odnosi izmeu Engleske i njenih kolonija zaotrili su se kad je par -lament dao pravo monopola istonoindijskoj kompaniji na trgovinu ajem u kolonijama. Kad je stigao aj u bostonsku luku, stanovnici preobueni u Indijance, bacili su tovar u more. Dogaaj je nazvan Bostonska ajanka. Engleski kolonijalisti su zatvorili bostonsku luku i zabranili javne skupove i lokalne izbore. Time je bio prekren statut (zakon) kolonije Masausets. Tako je nastao povod za rat. Posle prvih sukoba kolonista s engleskim garnizonima, zasedao je Kontinentalni kongres predstavnika svih kolonija. Na skupu je odlueno da se stvori sopstvena vojska. Najvei teret rata podnele su kolonije na ijem tlu su se vodile borbe. Kongres predstavnika svih 13 kolonija odran je u Filadelfiji 1776. Na kongresu je usvojena Deklaracija o nezavisnosti, koju je napisao Dord Vaington. Deklaracija je predstavljala jedan od najznaajnijih dokumenata, u kojoj je istaknuto da su svi ljudi roeni jednaki i da imaju neotuiva prava na ivot, slobodu i sreu. To su bile sutinske civilizacijske vrednosti. Autor Deklaracije je na kongresu bio izabran za glavnog komandanta vojske kolonija. Vaington je objedinio vojsku kolonija, uveo red i disciplinu i uspeno se suprotstavio engleskim trupama. U borbi kod Saratoge, 1777. godine, postigao je veliku pobedu i zarobio 6.000 engleskih vojnika. Francuska i panija su objavile rat Engleskoj, posle apela za pomo Bendamina Frenklina po evropskim zemljama. Poloaj amerike vojske time je bio znaajno olakan. Ishod je usledio posle pobede amerike vojske i predaje engleskog korpusa kod Jorktauna u Virdiniji, 1781. godine.

160

Engleska je u Versaju, 1793. godine, priznala nezavisnost svojim borbenim kolonijama. U Severnoj Americi zadrala je kao koloniju Kanadu. Odredbe konfederacije bio je prvi ustavni akt, donet 1781. godine, engleskih kolonija na severnoamerikom tlu i pre priznanja nezavis-nosti. Svaka od njih je teila to veem stepenu samostalnosti. To je bio glavni problem pri donoenju ustava. Reenje je pronaeno u prime -ni federalnog principa, konstituisanjem saveza drava s neophodnim zajednikim organima. Sjedinjene Amerike Drave (SAD) predstavljale su afirmaciju prvog praktinog modela federacije u svetu Ustav je akceptirao odredbe tako uspeno da se nije menjao od kada je stupio na snagu. Kongres je, po ustavu SAD, najvie zakonodavno telo, sastavljeno od Senata i Predstavnikog doma. Senat ine po dva senatora iz svake drave, a Predstavniki dom poslanici izabrani srazmerno broju stanovnika u svojim dravama. Predsednik i vlada predstavljaju najviu izvrnu vlast. Vrhovni sud reava sporove meu dravama lanicama federacije i usklauje zakone s ustavom. Aktom iz 1877. godine bilo je omogueno pristupanje novih drava, sa istovetnim pravima ranijih lanica amerike federacije. Stvaranje SAD je prvi primer uspene antikolonijalne borbe u svetu, rata za nezavisnost i revolucije kojom su ostvarene slobode i ljudska prava kao najvie vrednosti modernog doba. Borba za ostvarenje ovih vrednosti nije bila okonana, bez obzira na proklamacije, jer je ropstvo u junim dravama trajalo do sredine XIX veka. Amerika nije uvek potovala prava drugih, poev od istrebljenja Indijanaca, pa do najnovijih vremena, pod razliitim izgovorima, u cilju ostvarenja sopstvenih interesa.

4.6.4. Barok
Doba baroka je XVII vek. Termin barok prvobitno je znaio nepravilna perla. Umetnost, kao i sam ivot, prepoznavana je u oblicima kontrasta. Po tome se razlikovala od jednostavnije i harmoninije renesansne umetnosti. Bilo je to vreme napetosti izmeu nepomirljivih kontrasta. Naspram renesansnog raspoloenja i elje za ivotom, pojavila se krajnost poricanja sveta i verska povuenost. Svakodnevica je bila obeleena razmetljivom ivotnou. Na jednoj strani divni dvorci, a na drugoj zatureni manastiri. Poziv iskoristi (zgrabi) dan (carpe diem, latinski) i istovremeno interesovanje za prolaznost svih stvari (memento mori - seti se smrti). Tuga je izraavana i zato to e i ono lepo umreti jednog dana i zato to ivot kratko traje. Suprotnosti u politikom pogledu najizrazitije su se ogledale u Evropi rastrzanoj ratovima. Najtei je bio Tridesetogodinji rat (1618-1648), koji je potresao dobar deo evropskog kontinenta. Rat je najvie pogodio Nemaku, dok se Francuska pojavila kao velesila. U sreditu sukoba su bili katolici i protestanti. Vlast je demonstrirala rasko. Francusko plemstvo i dvor u Versaju su predstavljali olienje raskoi. Politiki ivot su ispunjavale intrige, zavere i ubistva iz potaje. Ubistvo vedskog kralja Gustava III, dogodilo se na maskenbalu 1792. godine. Njegova vladavina se smatrala prosveenim samodravljem, kao i Luja XIV, u minulom veku. Pozorite je predstavljalo simbol baroknog vremena. Smatralo se da je ivot pozorite. ekspir, koji je jednom nogom izlazio iz renesanse, a drugu vukao u baroku, napisao je velike drame upravo na prelazu vekova. Dominantna ekspirova misao bila je da je svet glumite. Predstava o svakodnevnom ivotu je sezala do dna ljudske bede. Jednog dana smo na zemlji, drugog nismo. ekspirovu uvenu misao izrekao je Hamlet: To be or not to be (Biti ili ne biti), pitanje svih pitanja. ivot je poreen sa snom. Naslov uvene drame panskog pesnika Kalderona glasio je

161

ivot je san. Motivi su datirali iz arabljanske 1001 noi. Gde je bila granica izmeu ovozemaljskog i onozemaljskog ivota? Kineski mudrac je rekao: Jedanput sam sanjao da sam leptir, a sad vie ne znam da li sam uang -Ce koji sanja da je leptir ili sam leptir koji sanja da je uang-Ce. Filozofija se odlikovala suprotstavljenim nainima razmiljanja, pre svega idealizma i materijalizma. Shvatanje o postojanju duevne ili duhovne prirode predstavljalo je sutinsku nit filozofa idealizma. Filozofi koji su mislili da su sve pojave zasnovane na fizikim veliinama predstavljali su materijaliste. Hobs je bio jedan od najuticajnijih filozofa materijalista. uveni fiziar Njutn je otkrio da isti zakon kretanja vai za sve u svemiru i da su sve promene na Zeml ji prouzrokovane zakonom dejstva sile zemljine tee. Shvatanje da svet postoji kao neka vrsta velike maine predstavljalo je osnovu mehanicistike slike sveta. Sve to se dogaa - unapred je odreeno, bila je misao vodilja determinista. ovek onda ne bi mogao da ima slobodnu volju Lajbnic je ukazao da je velika razlika izmeu onoga to je od materije i onoga to je od duha. Da li postoje misli? Umesto odgovora, dobro je setiti se anegdotskog dijaloga ruskog astronauta i neurohirurga. Astronaut je objanjavao kako je bio u svemiru i nije video Boga. Neurohirurg je uzvratio kako je mnogo operisao, ali da nije video misao u mozgu Odnosom due i tela bavili su se Dekart i Spinoza, moda dva najvanija filozofa doba baroka.

4.6.5. Prosvetitelji i enciklopedisti, inspiratori revolucije - Prosvetiteljstvo izvor moi zapadne civilizacije
Prosvetitelji i enciklopedisti, veliki francuski mislioci i intelektualci kritikovali su versku iskljuivost, vladarski apsolutizam i privilegije plemstva i svetenstva. Najznaa jniji su bili Monteskje, Ruso i Volter. arl Monteskje (1689-1755) je ukazivao na znaaj politikih sloboda. U delu Duh zakona istakao je znaajne odlike engleske ustavne monarhije i podelu vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku (skuptina, vladar i nezavisni sudovi). an ak Ruso (1712-1778) izloio je osnove graanske demokratije. U knjizi O drutvenom ugovoru objasnio je zato najvia vlast pripada narodu i zato dravno ureenje mora da bude rezultat ugovora drutva. U protivnom ne bi sluilo postizanju opteg cilja. Fransoa Arue Volter (1694-1778) je stekao takvo znanje da je smatran poglavarom filozofske misli. Evropski vladari su cenili njegovo miljenje i obraali mu se za savet. Borio se protiv nepravde, pa je dva puta zatvaran u Bastilji. Prouavao je prava, filozofiju, politiku, religiju, knjievnost, kulturu i napisao veliki broj dela iz raznih stvaralakih oblasti. Znaajniji su: spev Andrijada, komedija Bludni sin, tragedija Kandid, Filozofska pisma, Filozofski renik, Rasprava o tolerantnosti... Napisao je deset hiljada pisama tokom prepiske s velikim brojem ljudi. Interesovanje za nova znanja bilo je sve vee u narodu Deni Didro, filozof, i an D'Alamber pokrenuli su veliki poduhvat - Enciklopediju nauka, umetnosti i zanatstva. tampana je u 28 tomova 1751-1752. godine. Kritiki tekstovi su cenzurisani, a njihovi autori proganjani. Ideje u dela prosvetitelja predstavljale su pokretaku snagu i izvor inspiracije za jednu od najveih promena u istoriji civilizacija. Francuski prosvetitelji i enciklopedisti su stvorili osnovu za Veliku francusku revoluciju. Ideje prosvetiteljstva su se irile. Nosile su snagu revolucionarne promene i civilizacijskog procesa. Pobuna protiv autoriteta bila je usmerena protiv crkve, plemstva i kralja. Ove institucije

162

su tokom XVIII veka bile monije u Francuskoj nego u Engleskoj. Pobuna je bila zasnovana na delima i aktivnostima naunika i filozofa. Francuski prosvetitelji su pos etili Englesku, koju je proimao duh slobode. Fascinantno su delovali naunici koji su se bavili prirodnim naukama. Isak Njutn, sa svojim delima iz fizike, predstavljao je posebno nadahnue. Filozofi su isto tako predstavljali veliki podstrek, naroito Lok, s politikom filozofijom. U Francuskoj je utemeljivan preokret u miljenju i izraavana sumnja u nasleene istine. Pojedinac je orijentisan da traga za odgovorima na mnoga pitanja. Racionalizam je predstavljao osnovu francuske prosvetiteljske filozofije. Monteskje, Volter i Ruso bili su u Engleskoj i inspirisali su se delima empirista, potencirajui razum. Akcenat engleskih filozofa bio je vie na iskustvu (empiria), a francuskih na razumu (ratio). Doba francuskog prosvetiteljstva se oznaavalo racionalizmom. Vera u ljudski razum bila je velika. Slinost se moe uoiti s antikim humanistima, Sokratom i stoicima. Naunici koji su se bavili prirodom otkrili su da je razumski ureena. Filozofi su u skladu s razumom ljudi postavljali temelje morala, religije i etike. Tako je uobliavana velika ideja prosvetiteljstva. Od ideje, potekla je akcija - prosveenje naroda. Poduhvat je imao za cilj bolje drutvo. Beda i tlaenje mogli su da se prevaziu razumom i znanjem. Vaspitanje dece i naroda postalo je imperativ. Ako je kolstvo imalo korene u srednjovekovnom razdoblju - pedagogija je u prosvetiteljstvu. Enciklopedija, 28 tomova pisanih od 1751. do 1772. godine, predstavljala je stvaralaki poduhvat prosvetiteljstva trajne vrednosti. Objedinjena su znanja od toga kako se pravi igla do toga kako se liju topovi. Poverovalo se u prosveenu ljudskost, razum i znanje. irenjem poverenja u prosveivanje najavljivan je veliki napredak. Bio je to impresivan kulturni optimizam. Apsolutizovanje razvoja kritikovali su filozofi prosvetiteljstva. Bila je to kritika u prvom redu civilizacije, i to njene negativne strane. Povratak prirodi predstavljao je moto delovanja prosvetitelja. Priroda je gotovo izjednaavana s razumom. Razum je poiman kao dar prirode, za razliku od crkve i civilizacije. Ruso je pozvao na povratak prirodi; naglaavajui da je priroda dobra, ovek je dobar po prirodi, a zlo je u drutvu. Primitivni narodi su smatrani zdravijim i srenijim od Evropljana zbog svoje necivilizovanosti. Dete treba da ivi to due u svom prirodnom stanju nevinosti. Prosvetiteljstvo je rodilo ideju o vrednosti detinjstva. Humanizovano hrianstvo je znailo dovoenje religije u sklad s prirodnim razumom ljudi. Bilo je materijalista koji nisu verovali u Boga, izjanjavajui se kao ateisti. Veina prosvetiteljskih filozofa mislila je da je nerazumno zamiljati svet bez Boga. Njutn je mislio da je svet isuvie razumno ureen. Odbaeni su nerazumni stavovi i do gme koji su pridodavani Isusovom uenju tokom istorije. Nasleeno je verovanje da je Bog stvorio svet pre mnogo godina i da se vie nije pojavljivao. Takvo shvatanje se naziva deizmom. Bog se otkriva kroz prirodu, na natprirodan nain. To je filozofski Bog, kakav se javio mnogo ranije, kod Aristotela, kao prauzrok svemira i prvi pokreta. Prosvetiteljski filozofi su se borili za ljudska prava, preciznije - za prirodna prava graana. U prvom redu borili su se protiv cenzure, u sutini, za slobodu tampe. Traili su pravo da pojedinac moe slobodno da izrazi misli o religiji, moralu, politici...; ustali su protiv trgovine crnakog roblja i zalagali se za humanije postupanje s kanjenicima. Nepovredivost pojedinca postala je kasnije sastavni deo Proglasa o pravima oveka i graanina, koji je usvojila francuska skuptina 1789. godine. Velika promena koja je obeleila novovekovno doba temeljila se na kljunim postavkama: 1. racionalizam, 2. koncept prosvetiteljstva,

163

3. kulturoloko-civilizacijska orijentacija, 4. pobuna protiv autoriteta, 5. povratak prirodi, 6. humanizovano hrianstvo, 7. ljudska prava, 8. vrednosti.

4.7. FRANCUSKA REVOLUCIJA (14. JUL 1789) - vrednosti novog doba Luj XVI se u uslovima sve dublje krize odluio da sazove skuptinu stalea. U Versaju, 5. maja 1789. godine, bilo je 610 uesnika skupa. Polovinu su inili predstavnici plemstva i svetenstva, a polovinu predstavnici treeg stalea, najvie iz reda graana. Skuptina nije poela s radom zbog neslaganja privilegovanih i graanskih predstavnika. Privilegovani su traili da svaki stale ima po jedan glas i da se odravaju posebne sednice. Nije bilo dogovora, pa je kralj raspustio skuptinu pre nego to je i bila poela s radom. Predstavnici treeg stalea zadrali su se u Versaju, objanjavajui da predstavljaju francusku naciju. Proglasili su se, 17. juna, narodnom skuptinom. Predstavnici plemstva i dvorski krugovi podsticali su kralja da silom protera neposlune iz Versaja. Vojska se okupljala u Parizu i Versaju. Broj nezadovoljnih graana se poveavao, posebno zbog udvostruene cene hleba i nestaice namirnica. Nemiri su se irili i omasovljavali. Formirana je narodna garda za borbu protiv kraljeve vojske. Najvee demonstracije su bile 14. jula 1789. godine. Bastilja, tvrava,.simbol tiranije i nasilja, zauzeta je i sruena do temelja. Bio je to veliki dan pobede Francuske revolucije. Skuptina je 4. avgusta oznaila kraj feudalizma i proglasila Deklaraciju prava oveka i Graanina. U Deklaraciji su bile izraene najvie vrednosti, da su ljudi slobodni i jednaki u pravima; da javne slube treba da budu dostupne svima prema njihovim sposobnostima; da treba da postoji sloboda miljenja, govorenja i pisanja... Plamen revolucije irio se kroz unutranjost zemlje. Seljaci su palili zamkove plemia i dokumente o nametima. Veliki broj pripadnika plemstva i svetenstva prelazio je u susedne zemlje, najvie u Austriju. Tamo su pripremali rat protiv revolucionarne Francuske. Skuptina je proglaena ustavotvornom, sa zadatkom da pripremi i donese ustav. Ustav je usvojen 1791. godine. Nije zadovoljio graane jer je ograniio pravo glasa i favorizovao interese bogatih. Monarhija nije bila uklonjena, a kralj je zadrao velika ovlaenja, pored ostalog, i odobravanje ustava i zakona. Poslaniki klubovi u skuptini bili su tako obrazovani da su titili interese pojedinih drutvenih slojeva. irondinci su bili u veini, kao predstavnici srednjeg sloja. Jakobinci, njihovi protivnici, bili su predstavnici niih slojeva, zanatlija, trgovaca i selja ka. Politike borbe su se zaotrile, posebno zbog kraljevog paktiranja s emigracijom, neprijateljima revolucije, i zbog strane intervencije. Zbog svega toga je, 1792. godine, ustanovljena revolucionarna skuptina (konvent). Konvent je proglasio republiku, uveo zakonodavnu, izvrnu i sudsku vlast. Crkvena imovina je bila nacionalizovana, hrianski obredi ukinuti i uveden kult razuma. Kralj je bio osuen na smrt i giljotiniran januara 1793. godine. Novi ustav je usvojen juna 1793. godine i potvren referendumom. Nije bio primenjen u praksi zbog ratne situacije. Austrija, Velika Britanija i panija su nastupale protiv revolucionarne Francuske. Revolucija je bila u krizi. Jakobinci su, predvoeni Robespjerom, izvrili prevrat u skuptini i uspostavili strahovladu (jakobinsku diktaturu). Jakobinci su uveli narodnu vojsku i zaduili Komitet javnog spasa za odbranu zemlje. Kult razuma su preimenovali u kult vrhovnog bia.

164

Bila je proglaena mogunost da se svaki pojedinac uzdigne prema svojim mogunostima. Najsposobniji su doli na komandne poloaje. Francuska je osloboena. Napoleon Bonaparta je potisnuo engleske trupe iz Tulona. U vreme jakobinske diktature zatvori su bili prepuni, a pogubljeno je oko 40.000 ljudi. Nezadovoljstvo je bilo veliko, pa su jakobinci prevratom u konventu, jula 1795. godine uklonjeni s vlasti. Robespjer i njegovi bliski saradnici osueni su na smrt i giljotirani. Izglasavanjem novog (treeg) ustava, skuptina je bila rasputena. Poeo je period vladavine direktorijuma. Zakonodavnu vlast je imao Savet pet stotina i Savet starih, a izvrnu direktorijum petorice direktora.

4.7.1. Svet u vreme Francuske revolucije

Svet - geografski bio je, po Eriku Hobsbaumu, piscu: Doba revolucija, Doba kapitala, Doba imperija i Doba ekstrema - manji od poznatog sveta. ovek koji je proiveo ivot u svom selu nije poznavao druge sredine. Ni svetski putnici i naunici nisu poznavali veliki deo zemaljske kugle. Na mapama je bilo belina - neistraenih delova Zemlje: plani-na, prauma, pustinja ili voda okeana, mora, reka... Koliko je ljudi ivelo na Zemlji? Nije bilo popisa stanovnitva, nego demografskih procena. S kojim ciframa se operisalo? U Evropi je 1800. godine ivelo 187 miliona stanovnika. U Aziji je ivelo srazmerno vie stanovnika. Klima je bila hladnija i vlanija nego u potonjim periodima. Bolesti su harale i odnosile veliki deo populacije u mnogim sredinama. Privreda nije bila razvijena, ni poljoprivreda, koja je preovladavala. Na prostranim podrujima Evrope bili su zastupljeni primitivni oblici prireivanja. U ravnicama Apulije dominirali su lov i nomadsko stoarstvo. Zemlja za obradu se stvarala od uma, pustara, panjaka, movara... Kako su izgledali ljudi? Mravi, krljavi, niskog rasta (oko 150 centimetara), a veoma izdrljivi. Vojnici trupa francuske revolucije su marirali nedeljama i po 42 kilometara dnevno. Visoki i krupni su regrutovani u elitne formacije, gardu, konjicu... Komunikacije, saobraaj i transport, mogu se uporeivati s onima iz minulih vekova novovekovnog razdoblja. Putevi su poboljani, kao i koije i potanska sluba. Parobrod, voz i auto omoguili su svetska putovanja i svestranije susrete civilizacija. Tokom sukoba s Napoleonom, britanska pota je odaslala oko 20 miliona pisama. Novine su predstavljale revoluciju u prenosu poruka s jednog na drugi kraj sveta. Meutim, za veinu svetskog stanovnitva najvei problem je prilino dugo predstavljala nepismenost. Stanovnitvo je u najveem broju ivelo na selu. Na tlu Rusije, Skandinavije i Balkana od 90 do 97% stanovnitva. U Austriji je u gradovima ivelo tri etvrtine stanovnitva. Najvei gradovi bili su u najrazvijenijim i najveim zemljama Evrope: London -oko milion stanovnika, Pariz - pola miliona stanovnika; pored Engleske i Francuske, bilo je manjih gradova i u drugim dravama, Nemakoj, Austriji, Italiji, paniji, Portugaliji, Rusiji, Nizozemskoj, Poljskoj, Irskoj, evropskom delu Otomanske imperije. Pojam urban odnosio se na velike i male gradove. Odnosi izmeu sela i grada ukazivali su na napredovanje civilizacije u odnosu na naslee. Agrarni odnosi bili su u sreditu ivota najveeg dela stanovnitva unutar i izvan drava, naroito meu kolonizatorima i kolonijama. Problem je nastao u odnosima izmeu onih koji su posedovali zemlju i onih koji su je obraivali. Moe se posmatrati. 1) na prostoru zapadne Evrope, 2) na prostoru istono od nje (du Labe i dalje na jug prema Trstu) i 3) u kolonijama, sa zajednikim odlikama i specifinostima.

165

Zemlja i renta su predstavljale izvor istog dohotka, smatrali su fizi okrati, prvi koji su stvorili sistematsku kolu ekonomista u kontinentalnoj Evropi. Vlasnici zemlje (plemii, velikai ili ma kako se zvali) i njeni obraivai (kmetovi, seljaci, robovi) predstavljali su novu snagu u socijalnoj strukturi na prostranim delovima kontinenata, na kojima je feudalizam smenjivan graanskim modalitetima u neravnomernom, ali nezadrivom irenju kapitalizma. Modernizacija se najbre odvijala na tlu zapadne Evrope. Poljoprivreda je pratila razvoj drugih grana privrede, najbre u Engleskoj. Hrana i sirovine su se slivale na najrazvijenije zapadnoevropsko trite, na kome se profitiralo jeftinijom kupovinom i skupljom prodajom, stiui monopolski poloaj tokom uspona kapitalizma u svetskim razmerama. Od poljoprivrednih proizvoda najvie su se gajili ra, penica, jeam, zob...; voe i povre; uvala su se goveda, ovce, koze, svinje, ivina; bilo je raznovrsnih proizvoda domae radinosti, uveni mleni proizvodi, vino, i sirovine za industriju: vuna, lan, konoplja, jeam za pivo... irile su se i nove kulture s drugih kontinenata: kukuruz (na Balkanu se nazivao indijskom penicom, krompir (u Irskoj postao osnovna namirnica) pirina... Rudimentarni industrijalizam irio se i na selu. Najuspenija zemlja XVIII veka bila je Velika Britanija. Smatrana je kolevkom industrijske revolucije, a Francuska - kolevkom politike revolucije. Prosvetitelji i enciklopedisti ukazivali su na mogunosti ljudskog ovladavanja prirodom irenjem naunih saznanja. Nosioci promena bili su dalekovidi ljudi, trgovci, ekonomski prosveeni plemii, novari, privredni i drutveni upravljai, preduzetnici, manufakturisti i prvi industrijalci. Bendamin Frenklin je bio tampar, novinar, izumitelj, preduzetnik, dravnik i pronicljiv poslovan ovek. Pozdravljen je kao simbol aktivnog, samoukog i razumnog graanina sveta. Novi, uspeni ljudi prosvetiteljskog duha, ulazili su u slobodno -zidarske (masonske) loe tajnih drutava novog doba. Ideje o osloboenju i emancipaciji ljudi nadilazile su stari reim (ancien rgime). Pripadnici apsolutne monarhije mogli su da se protive novim vrednostima, ali ne i da novo vreme nazovu starim imenom: feudalizam (fodalit). Prosvetiteljstvo (prosveeno miljenje - svetovni, racionalni i progresivni modernizam) se irilo i ovladavalo svetom koji je izranjao iz jeseni srednjovekovlja. Sloboda, jednakost, bratstvo ljudi bila je parola prosvetiteljstva pre nego je postala simbol Francuske revolucije. irila se kao voda, kao kapital, nezadrivo, dok nije postala ideal slobodnog sveta. Privredni uspon, kolonijalizam, kriza izazvana reformskim napetostima i nadmetanjem monih drava, vodili su novim sukobima, revolucijama i ratovima. Ratovi Velike Britanije i Francuske (1689-1713,1740-1748,1756-1763,17761783,1792-1815) mogu se posmatrati i kao sukob starog i novog poretka. Francuska je pobeivala napredovanjem trgovine i irenjem kolonijalnog poseda, kada je postala najmonija apsolutna monarhija. Ratovi su iscrpli Francusku starog reima. Kriza je nagovetavala revoluciju, bez obzira na to to se kao saveznica SAD smatrala pobednicom. Velika Britanija, bez obzira na gubitak amerikih kolonija, drutvenim, politikim i ekonomskim promenama, postavi prva industrijska sila, kretala se putem prve imperije sveta. Revolucije su predstavljale veliku objavu Zapada svetu: put ka napretku i progresu tokom modernizacije i industrijalizacije. Odnosi Evrope i drugih delova sveta bili su u znaku evropskih belih trgovaca, pomoraca, preduzetnika, upravljaa, istraivaa, vojni-ka... i domorodakog stanovnitva. Evropski mislioci otkrivali su svet civilizacija na najprostranijim delovima planete, izvan kontinentalnih granica. Zapad je ponirao u dubine velianstvenog mozaika dugotrajnih civilizacija na

166

kontinentalnim i interkontinentalnim prostranstvima, koje su pokazivale vitalnost minulih milenijumima. Veliko kinesko carstvo, na vrhuncu moi pod dinastijom ing (Manchu), otvaralo se svetu Istok je predstavljao mesto uzbudljivog susreta kultura i razmene vrednosti. Islamske drave bile su u silaznoj putanji moi. Transkontinentalno Otomansko carstvo, sve do Prvog svetskog rata bilo je meu silama koje su odluivale o svetu. Afrika je bila na pragu interesovanja evropskih kolonizatora. Belaca je bilo u trgovakim centrima na obalama Afrike. Posle panije, Portugalije i Nizozemske, Britanija i Francuska su postale prvorazredne kolonijalne sile. Evropski kapitalizam je bio nadmoniji u odnosu na civilizacije na drugim kontinentima. Preduzetnici su menjali zateeno stanje, snabdevajui se izvorima bogatstva i eksploatiui stanovnitvo kao moderno roblje. Ekspanzija kapitalizma obeleena je prodorom na velika prostranstva. Britanija je pretvarala indijski potkontinent u svoju provinciju.

4.7.2. Smisao promena

Promene u verovanju, miljenju, obrazovanju, ekonomiji, politici, vladavini, nainu ivota i meuljudskim odnosima, u kulturi i civilizaciji bile su istovremene, povezane i meuzavisne tokom sukoba i saradnje, sa usponima i padovima, kao i dalekosene; pokrenule su procese, uobliavale poredak i sistem, prvi svetski sistem, kapitalizam, sa osnovnom elijom - dravom-nacijom. Feudalno naslee se transformisalo i ustupalo vodee mesto novom: kapitalistiki nain proizvodnje, trgovina i irenje trita i kapitala, novarstva (bankarstva), razvoj robnonovane umesto naturalne privrede, industrije, uporedo s razvojem nauke i tehnike, i s promenama u drutvenoj strukturi: graanstvo - od novovekovnog zaetka do vladajue klase u vreme Velike francuske revolucije. Graanstvo postaje nosilac promena. Apsolutizam, prosveena vladavina i merkantilizam, moderna ekonomska doktrina, podstakli su razvoj drava i meunarodne odnose diktirane politikom, diplomatijom, propagandom, ekspanzivnom moi velikih sila imperija u veku ideja i nacionalnosti i zlatnom dobu kapitalizma liberalno -demokratskog tipa.

4.7.3. Drave osvajaju civilizacije - kolonijalni pohodi

Otkria novih delova sveta podstakla su elju prvih drava modernog doba za osvajanjem novih teritorija. Njihov uspon, trgovaka, ekonomska i vojna mo, omoguavali su ostvarenje osvajakih tenji. Zaposedanje novootkrivenih teritorija predstavljano je civilizacijskom i kulturnom misijom. Objanjavano je kako su osvajane teritorije od varvara. Kolonije su stvarane zaposedanjem niije zemlje. Portugalija i panija su bile prve kolonijalne sile, a potom su krenule u jo vee kolonijalne pohode Holandija, Engleska, Francuska, Italija, Nemaka, kao i SAD i Japan.

4.7.4. Napoleonova osvajanja

Napoleon je od narednika postao slavni vojskovoa, pobednik u velikim bitkama i ratovima. Uporedo je krio put ka vladajuem tronu Francuske. Veto je irio nadlenost direktorijuma, kao jedan od petorice direktora, na raun zakonodavne vlasti. Uspesi Napoleona u osvajanju reali su se jedan za drugim. Zauzimanjem severnog dela Apenina ugasio je, 1797. godine, Mletaku republiku. U

167

planiranju zauzimanja Engleske, krenuo je prvo na njene kolonije. Posle osvajanja Jonskih ostrva i Malte, 1798. godine, usmerio se na Egipat i Siriju. Osnaen novim uspesima, uspeo je da ostvari zamisao o rasputanju direktorijuma i obrazovanju konzulstva, sastavljenog od tri konzula. Bio je jedan od njih, i to prvi i s najveim autoritetom i ovlaenjima. Porazivi vie puta austrijske trupe, znao je da iznudi teritorijalne ustupke posle mira u Linevilu 1801. godine: preuzeo je Belgiju i teritorije zapadno od reke Rajne. Veinu nemakih kneevina je okupio u Rajnski savez i stavio pod svoju kontrolu. Nagraen je proglaavanjem za doivotnog konzula 1802. godine. Stekao je pravo da menja ustave, rasputa skuptinu i sklapa meunarodne ugovore. Napoleon je s papom zakljuio konkordat godinu dana ranije, 1801. Crkvi je time vraena imovina i omogueno bogosluenje. Monarhija se vratila u Francusku kad je bio izglasan na referendumu 1804. godine. Krunisan je za cara u Rimu iste godine. Doneo je Graanski zakonik, koji je vaio i u novoosvojenim zemljama i teritorijama unutar rastue imperije. Zakonik je vrednovao vie i od svojih 40 bitaka! Uvaavao je i tradiciju i postignua revolucije. Planove o osvajanju Velike Britanije nije ispunio, jer je francuska flota u sudaru s engleskom flotom kod rta Trafalgar, 1805. godine, bila pobeena. Zato se preusmerio protiv Austrije i Rusije, britanske saveznice, ije trupe je porazio iste godine kod Austerlica, severno od Bea. Zauzimanjem Pruske, Berlina i Varave, 1806. godine, zaveo je Kontinentalnu blokadu. Bila je to zabrana svim zemljama da trguju i razvijaju ekonomske odnose s Velikom Britanijom. U okviru preureenja novoosvojenog prostora, stvorio je Varavsko vojvodstvo od poljskih teritorija, preuzetih od Pruske. Ilirija (Ilirske provincije) je nastala od Dalmacije, Istre i slovenakih podruja. Portugalija i panija su zauzete tokom 1806-1807. godine. Napoleon je tako zavladao Evropom, izuzev Britanskih ostrva i Rusije. Mirom u Tilzitu, 1807. godine, Rusija je priznala hegemoniju Francuske u Evropi. Imperatoru to nije bilo dovoljno. Otpoeo je rat protiv Rusije, koji je trajao od 23. juna do 28. novembra 1812. godine. Bio je to grandiozni sudar, po mnogo emu znaajan i s viestrukim posledicama. Napada je koncentrisao oko pola miliona vojnika u oblasti Berlina i krenuo u osvajanje Rusije poetkom leta 1812. godine. Ideja ruske odbrane bila je da razvue Napoleonove trupe na irokom prostoru, da se planski povlai do zime, koja je trebalo da bude saveznik domaim snagama. U uvenoj Borodinskoj bici, ruske snage su, pod komandom gene -rala Kutuzova, pobedile Napoleonove trupe. Ruski gubici su bili 50.000 branilaca, a Napoleonovi 30.000 vojnika. Ruski protivnapadi, glad i zima, preokrenuli su situaciju. Od mo -ne Napoleonove armade, ostalo je oko 50.000 vojnika, koji su se povukli s ruskog tla krajem novembra 1812. godine. Posle pobede, Rusiji su se pridruile Pruska, Austrija i Velika Britanija. Bila je to koalicija protiv osvajaa sveta. Saveznike snage su, nakon pobede u Bici naroda kod Lajpciga, marta 1814. godine ule u Pariz. U maju je postignut mir, Francuska je vraena u granice iz 1792. godine. Napoleonu je dozvoljena garda od 800 ljudi i data kneevina, ostrvo Elba u Tirenskom moru. Dinastija Burbon je vraena na presto, dolaskom kralja Luja XVIII (1814-1824). Novi vladar se priklonio plemstvu i svetenstvu, bez obzira na proklamacije o liberalizmu. Napoleon je uoio neslaganja meu silama, pa se s manje od 1000 ljudi iskrcao na jugu Francuske. Ubrzo je stvorio jezgro vojske i uao u Pariz, 20. marta 1815. godine. Sile su proglasile Napoleona za odmetnika i stavile ga van zakona. Prikupivi 250.000 vojnika, suprotstavio se spoljnim presuditeljima. Njegova vojska je poraena kod Vaterloa, 18. juna 1815. godine, od britanskih i pruskih trupa. Pobednici su po drugi put uli u Pariz. Napoleon je prognan na ostrvo Sveta Jelena na jugu Atlantika, na kome je i umro 1821.

168

godine. Nije bilo monijeg osvajaa u istoriji Francuske. Vreme u kome je iveo po njemu se naziva Napoleonovo doba. Bilo je to razdoblje ispunjeno usponima i padovima, stradanjima i razaranjima, stvaralatvom i postignuima. Revolucija je preseena osvajakim ratovima. Kako su se smenjivali dogaaji obeleeni reimima i snagama koje su izbijale na scenu, noene idealima promene: direktorijum 1795-1799; konzulat 1799-1804; carstvo 1804-1814; restaurirana burbonska monarhija 1815-1830; ustavna monarhija 1830-1848; revolucija 1848. i republika do 1851; drugo carstvo 1851-1871; Pariska komuna - 1871.

4.8. EVROPA SVETE ALIJANSE

Predstavnici sila pobednica, posle uklanjanja Napoleona s vladajue scene, sastali su se u Beu na kongresu. Skup je dugo trajao, od septembra 1814. do juna 1815. godine. Meu saveznikim silama glavni problem je bio podela plena. Voenjem dvostruke politike stvarani su tajni savezi. Austriji su pripali Tirol, Trst, Milano, Venecija i Galicija. Pruska je pripojila Vestfaliju i rajnske pokrajine, a Rusija vei deo Poljske. Knez Meternih, austrijski prvi ministar, nastojao je da obnovi raniji poredak u Evropi, koji je bio odbaen Francuskom revolucijom. Koliko je restauracija uspela? Sile su se solidarisale u suzbijanju revolucionarnih pokreta, koji su bili zajednika opasnost. Proglaen je legitimnim sistem zatite upotrebom svih sredstava. Na kraju Kongresa stvorena je Sveta alijansa, na predlog ruskog cara Aleksandra I. Bio je to savez Rusije, Pruske i Austrije, sa ciljem ouvanja restaurisanog poretka. Revolucija u Francuskoj 1830. godine i 1848. godine u Evropi izmenile su oekivani tok dogaaja uesnika Bekog kongresa. Ekonomska kriza 1846. na neki nain je najavila revoluciju 1848. godine. Naziva se evropskom i prvom evropskom i svetskom revolucijom. Promene u doba revolucija tumaene su kao veliki preokreti i skokovi u odnosu na minuli period. Promene su od prvih zaetaka produene tokom novovekovnog razdoblja. Pojedine su evoluirale u procese. Po modernizacijskom procesu je i doba nazvano, koji se proirio i na najudaljenije delove sveta. Po nauci, tehnici i tehnologiji, oznaena je i civilizacija. Promena naina miljenja, vrednovanja i vrednosti, jezika i pisma, odnosa meu ljudima unutar i izvan organizacija..., promene u ekonomiji i privredi, politici, vladavini, pravima i zakonima, dravi i drutvu, u umetnosti, nainu ivota, verovanjima i obiajima, u najirem - u kulturi, otkrile su meuzavisnost sfera delovanja i kompleksa inilaca. Evropa, u znaku triju stalea i dve klase, menjala se tokom novovekovnog perioda s pojavom i usponom graanstva. Promene su se irile iz zapadne Evrope u druge delove sveta, razliitom brzinom i obuhvatnou. Okviri meustaleke i meuklasne pokretljivosti bili su trajno probijeni. Graanstvo je bilo snaga promena, naroito u ekonomiji, politici i kulturi. Ekonomija je omoguavala graanskoj klasi materijalno bogaenje, a politika je otvarala put moi razvojem drava.

4.9. EVROPA - CIVILIZACIJA U USPONU

Promene, revolucije i ratovi, stvaralatvo u miru primenom naunih saznanja i izuma, otvorili su mogunosti i podstakli spektar novih ideja. Odvijao se veliki preokret u odnosu na minulo doba u svim sferama ivota. Ideali visoko uzdignuti na zastavama revolucija nisu nestali u talasima protivrene stvarnosti. Otvoren je let ka najviim vrednostima, pravima i mogunostima organizovanja moderne drave, drutva, ivota ljudi u novom vremenu.

169

Prva velika iskustva bila su izvor modela u budunosti. Revolucija u svim oblastima ljudskog delovanja i vrednosti evropske civilizacije irile su se svetom. Modernizacijski procesi su bili u zamahu. Od agrara, kretalo se ka industrijalizaciji. Privreda je bila materijalna osnova politikih, drutvenih, kulturnih promena. Zagarantovana je privatna svojina i podstaknuto preduzetnitvo. Liberalni kapitalizam je teio slobodnom tritu. Ideal vladavine bila je parlamentarna demokratija. Ciljevi idealne vlade bili su: srea ljudi, demokratski ustav, ozakonjenje proklamovanih vrednosti - sloboda i ljudskih prava, stvaranje institucija, modernih ustanova, monih stubova sistema - skuptine, sudstva, vojske...; sloboda tampe, najmonijeg medija...; pobune masa i tiranisanih naroda i modernizovanje meunarodnih odnosa... nisu iscrpljivali spektar, makar deklarisanih, promena. Demokratija je najavljivana kao jevanelsko nadahnue. Tokvil je pisao o epohi demokratije. Hajek je racionalizaciju politikog ivota orijentisao prema moralu, da bi se postiglo blagostanje. Autokratije su se pretvarale u demokratije. Na zapadnoj hemisferi je niklo 29 slobodnih drava i pet britanskih dominiona. Preko sto predstavnikih skuptina radilo je, posredstvom tampe, prvi put pred oima javnosti. Svet graanskog oveka idealizovan je kao svet rada. Romantizam je idealizovao narodnu kulturu, a drava je forsirala nacionalnu kulturu; nauka i umetnost su rezultirali takvim delima da je, ne bez nadmenosti, evropska civilizacija oznaavana univerzalnom. Od Svete alijanse, kojoj je kumovao ruski car Aleksandar, najvei problem tokom XIX veka predstavljalo je istono pitanje. Od veih sukoba, bili su Krimski rat (1854 -1856) i ratovi u vreme Velike istone krize (1875-1878) na obodu Evrope i tradicionalno nemirnom, po uvidu geopolitiara, trokontinentalnom evro-azijsko-afrikom spoju. Ako se ima u vidu da Sjedinjene Drave nisu ratovale na svom tlu od graanskog sukoba, kao i da su od izolacionistike sile prele put do vostva sveta u XX veku, onda je jasno ta znae mirnodopski periodi za razvoj civilizacije. Meunarodna trgovina ljudima je zakonom ukinuta 1815, ali je faktiki norma prihvaena 1834. godine. Roena je velika socijalna nada siromanih u odnosima s bogatim u vreme kapitalistikog liberalizma, kako to crnaka duhovna pesma ovekoveuje: Da je ivot stvar to se novcem moe kupiti, bogata bi iveo, siromah bi mogao umreti. Ideologija je preuzela vodee mesto religije u novom svetu koji se stvarao sekularizacijom masa. Bio je to poetak ateizma, najavljivanu okviru procesa emancipacije. Nastupalo je doba novog verovanja ljudi. Ideologije su dole kao svetovna sluba svakodnevnog ivota ljudi, a skrenule su stranputicom totalitarizma u XX veku u anticivilizacijski mrak, ka opasnosti od samounitenja. Procvat umetnosti, po Eriku Hobsbaumu, ostvaren je delima neprolazne vrednosti. Kakav uzlet velikana duha Betovena i uberta, zrelog i starog Getea, mladog Dikensa, Dostojevskog, Verdija i Vagnera, Mocarta, Goje, Pukina, Gogolja, Balzaka, Igoa, Tolstoja, Bajrona, ajkovskog, Edgara Alana Poa, Mickijevia, Petefija (alijas Aleksandra Petrovia)... Novovekovno razdoblje velikih stvaralaca moe se uporediti s bilo kojim u svetskoj istoriji! Umetnici su nalazili inspiraciju u javnim dogaajima, njihovo oglaavanje je predstavljalo duh i savest epohe; javno mnjenje je usred metea imalo duhovnu i moralnu orijentaciju... U komunikaciji sagovornika s razliitih prostora obraanja su poinjala reima: Ljudi, brao.... Romantizam nije bio samo pravac, nego i iskreno oseanje idealista i dobrovoljaca koji su se borili za plemenite ciljeve, krstarei s kraja na kraj sveta. Osloboenje i ujedinjenje naroda bila je velika inspiracija i istina u samooslobodilakom poduhvatu malih naroda i stvaranju velikih nacionalnih drava, u prvom redu Italije (Macini,

170

Kavur, Garibaldi...) i Nemake (Bizmark). Novo doba je utemeljilo nauku u modernom smislu rei. Nauna saznanja, izumi, pronalasci i otkria primenjivani su u praksi unutar i izvan drava, nadilazei njihove granice kao opte ljudsko dobro. Nauna i tehnoloka dostignua su fascinantno delovala na obine ljude, koji su pomiljali da su proroci iz prolosti bili u pravu! Nauka je u usponu, koji traje od XVI veka. Novi uslovi su omoguavali njen razvoj. Diferencirane su prirodne i drutvene nauke, kao i filozofija, i podstaknut je uspon novih disciplina. Matematika, hemija, fizika, biologija.., kao i drutvene i humanistike nauke, beleile su znaajne rezultate. Otvarani su naunoistraivaki centri, stvarana nauna drut va i udruenja u svetu. Nauno razdoblje pare, smenilo je doba elektriciteta. Nauka i tehnologija su dosegle do komunikaciono-informatike ere. Najvei meu izumiteljima, Nikola Tesla, osvetlio je svet. Darovi Ajntajnovog uma, prvog meu naunicima sveta XX veka, kao i drugih velikana iz sveta nauke i tehnologije, zloupotrebljeni su u destruktivne svrhe, upotrebom atomske bombe sredinom XX veka. Obrazovanje je oblikovano u sistem koji je prenosio nauna saznanja sve veem broju korisnika unutar i izvan drava. Velike ideje su obeleile XIX vek. Razum, priroda i napredak (progres) predstavljali su kljunu vrednost u utemeljenju nauno-tehniko-tehnoloke civilizacije. Dogaaji su odudarali od ideala. Proklamovano je bilo u raskoraku sa stvarnou. Umesto prieljkivanog idealizovanog sveta, pogoravalo se stanje. Imperijalizam je smenio liberalizam, svet se naao pred novim, monijim osvajaima. Razlika izmeu rei i dela je od vremena isticanja slobode, jednakosti i bratstva, kao najviih ljudskih vrednosti. Napoleon je osvajanjima prekinuo san o slobodi pobunjenih. Ekonomski rast nije ispunio oekivanja u smanjenju razlika izmeu bogatih i siromanih. To je produilo borbe u razliitim oblicima i razliitim sredstvima unutar drava. Imperijalizam, rukovoen ekspanzionizmom, preovladao je u meunarodnim odnosima. Silom su ostvarivana osvajanja i dominacija. Svet je zaratio u XX veku i naao se, tragom hegemonistike opsesije, pred apokaliptinim iskuenjem.

4.10. MODERNIZACIJA
Modernizacija je proces, teorija i ideologija. To je vieznaan, sloen i razvojni pojam. Filozofija prosvetiteljstva je izvor teorija o modernizaciji. Uspon teorija o modernizaciji je posle Drugog svetskog rata u uslovima ekspanzije globalnih komunikacija. Modernizacijski proces predstavlja transformisanje tradicionalnog u moderno drutvo. Simbolizuje novovekovno vreme i novi svet. Modernizacija se definie i kao proces racionalnog usavravanja sveta. Odnos tradicije i modernizacije je sloen, a istorija je puna osobenosti koje izmiu uoptavanjima i teorijskim strujanjima. Modernizacija se redukcionistiki predstavljala i kao evropeizacija i amerikanizacija. Teorije svetskog sistema, evolucionistike (Spenser, Dirkem, Kont...) i funkcionalistike (Talkot Parsons), razvijale su elemente za teoriju modernizacije. Strukturalne promene i dravljanstvo (graanska komponenta), po Parsonsu, su bitne odlike za prelaz iz tradicionalnog u moderno drutvo. Graanin i preduzetnik su portretisani sa armom nosilaca modernog drutva. Izvorni model modernizacije predstavljalo je, kako je naao Maks Veber, Zapadno drutvo. Novi predvodnik modernizacije u XX veku, prema Parsonsovom uvidu, je SAD. Danijel Lerner predstavlja elemente modela institucionalnog razvoja i prelaska

171

tradicionalnog u moderno drutvo. To su: urbanizacija, opismenjavanje, irenje sredstava masovnog optenja, ekonomski rast i politika participacija (glasanje). Antoni Gidens je identifikovao dimenzije modernizacije tokom 400 godina svetske istorije: 1. kapitalizam; 2. industrijalizam; 3. vojna sila u kontekstu industrijalizacije rata; 4. kontrola informacija i praksa vladavine nad stanovnitvom. Nedostaje oblast meunarodnih odnosa, s refleksijom na modernizacijske procese. Dvostrukost modernizacije kao procesa izraava la se u blagodetima i, s druge strane, u krizi i negativnim posledicama. Hajdeger je kritiki promiljao modernost kroz prizmu otuenja. Totalitarizam i opasnost od ekoloke katastrofe nezaboravna su opomena tekoa kontrolisanja zloupotreba modernizacije. Modernizacija moe biti parcijalna, neravnomerna u razliitim sferama (politika, ekonomska, socijalna..., kulturna), pa i protivrena; ne samo dokidajua (mehanicistiki), nego i proimajua s tradicijom. Semjuel Ajzentat smatra imperije kolevkom modernog drutva. Za Ajzentata su imperije najznaajnija pozornica razvoja civilizacija, s promenama drevnog u moderno. Proces preobraaja traje od ranih imperija, feudalnog sistema i apsolutizma, pa preko evropskih ekspanzionistikih imperija, do savremenih, s demokratskim, autoritarnim i totalitarnim reimima. Modernizacija, industrijalizacija i demokratizacija su u meuzavisnosti, s obiljem raznovrsnosti, ambivalentnosti i autohtonih obeleja. Hans Urlih Viler opovrgava slabosti teorija koje nisu zasnovane na rezultatima istraivanja, nego su intonirane pod presijom ideolokih trivijalizacija. Istorijski prvi tipovi modernizacije su Engleska, SAD, Skandinavija..., tamo gde su grupe bile nosioci modernih shvatanja u privredi i kulturi, a stanovnitvo se ukljui lo u proces pre u sferi ekonomije, nego u politiku Od naprednog stanovnitva je stvarana kritika javnost kao kolektivni regulator zajednikog ivota. Suprotan redosled i parcijalnost su bili u drugim delovima Evrope i sveta. Istorijsko zakanjenje je pratilo odsustvo svesti. Kao da je modernizacijski proces bio posao istorijske nunosti. Poreenja po tabelama odnosa tradicije i modernizacije ukazuju na velike neravnomernosti na pojedinim prostorima novovekovnog doba. Novo je prodiralo kao uvoz fenomena, s nekritikom imitacijom ili totalnim negiranjem stranog na sopstvenom svetom tlu. Izostala je refleksivnost nauke, naroito drutvenih disciplina, kako uoava Gidens. Nije bilo snage koja bi realizovala institucionalizaciju promena, koje su se rastvarale pod teretom tradicionalizma. Visoka empatija, uivljavanje u situaciju drugog oveka, karakteristina za moderna drutva, teko je prodirala preko granica tradicionalistikog gledanja na svet. Moderno drutvo je participativno zato to funkcionie pomou konsenzusa, to je uslov stabilne vladavine. Model ponaanja u modernom drutvu karakterie empatija, mogunost usaglaavanja i poistoveivanja linog s javnim, interesno profilisanim i institucionalizovanim. Norbert Elias, sa stanovita teoretiara civilizacije, interdisciplinarno posmatra modernizaciju, ukazujui na problem nedostatka inicijatora i nosilaca modernizacijskih promena u uslovima izrazito seljakih drutava. Promene pretpostavljaju oplemenjivanje sirovosti i kroenje surovosti u svakodnevnom ivotu. Kako ih ostvariti? Kako kultivisati one koji su oznaavani varvarima? U odnosu prema agresiji i nasilju, intelektualac je bio u senci heroja! Nisu jednako uvaavani vatreno srce i mudra glava. Kad je srce poelelo, glava se gubila. Kako onda do ontike sigurnosti u drutvu, kako je naziva Gidens? Kako, pogotovo u zemljama ija je istorija bila istorija diskontinuiteta, kao to je to bio sluaj sa Jugoslavijom i Srbijom? Civilizovano drutvo pravilima (zakonima) regulie i sankcionie pojave va rvarstva.

172

Kontrola bi trebalo da bude moralno pouna i dosledna. Mehanicistika solidarnost vodi nacionalizmu, s opasnou graanskog rata i sukoba drava rastuih razmera. Naciju ne pretvarati u utoite ostraenog pojedinca, grupa, masa, pod kapom lanog ispravljanja istorijskih nepravdi i ostvarivanja ideala minulih epoha u budunosti, kao zamenu za reenje svakodnevnih ivotnih problema. Ne mit, nego kultura odreuje smer kretanja i upotrebu energije u procesu modernizacije. Hajdegerova kritika modernizma, zbog vidova otuenja, kao i opaska Ralfa Darendorfa da modernizacija ne mora da rezultira modernizmom, ukazuju na protivrenost modernizacijskih procesa u razliitim istorijskim okolnostima. Volja za mo moe postati sopstvena kob u krajnjoj konsekvenci poude za ovladavanjem svetom. Dva svetska rata, dva ekstrema otkrivaju, pored ostalog, socioloko psiholoku i kulturoloku stranu problema modernizacije. Modernizam je preao prag novog doba, oznaen i kao postmodernizam, a da je, u sutini, kako misli Habermas, nedovren civilizacijski projekat.

4.10.1. Industrijalizacija
Uspon zapadne civilizacije je uputio radoznale duhove na njene zaetke i temelje. Podseanje osvetljava Evropu iz srednjovekovnog vremena i uspehe narednih trgovakih gradova. Podstrek procesima industrijalizacije i modernizacije, sutinskim za civilizaciju i kulturu novog doba, imao je duboke korene. Nauka je stvorila osnovu, poev od Dekarta, tvoritelja slobodnog oveka. uvena Rasprava o metodi je, u sutini, saeta verzija Pravila za upravljanje duha. Krajem XVIII i poetkom XIX veka bili su postavljeni temelji moderne nauke. Kljuno je bilo povezivanje disciplina i kritika razmena i primena saznanja u praksi. Materijalistiko objanjenje je orijentisano na industrijalizaciju, kao unutranju snagu zapadne civilizacije. Privredni uspon od XVIII veka proirio se iz evropskih zaviajnih sredita i pokrenuo svet. Evropa je, po lucidnom Brodelu, oznaena srcem modernog sveta. Kina je pre Evrope imala razvijenu nauku, ali je izostala njena pri-mena i bri prodor u svet. Plodotvorni susret duhovnog i materijalnog odigrao se najpre u Engleskoj. Nastupila je znaajna promena starog privrednog reima. Tako je roen pokreta. Kad se pomene Engleska u XVIII veku, onda se prvo pomisli na industrijsku revoluciju. Uz prvu, navode se jo tri klasine industrijske revolucije: upotreba pare, struje, motora (eksplozivnog) i nuklearne energije. Svesno se prelazi preko graanske revolucije u Engleskoj 1688. godine. Model politike revolucije vezuje se za Francusku, a industrijske za Englesku, pa se navode pod jednim nazivom, u interpretaciji Erika Hobsbauma, kao dvojna revolucija. Veliko iskustvo industrijske revolucije u Engleskoj ogledalo se u saznanju da uspeh u jednoj ili dve privredne grane, treba preneti i na druge grane i ostvariti ekonomski uzlet (take off). Poetni uspon u Engleskoj je ostvaren u pamunoj industriji, to je bio i rezultat sticaja povoljnih kolonijalnih okolnosti. Uvoz pamuka iz Indije i stalno unapreivana industrijska prerada u Engleskoj i izvoz na svetsko trite, koje joj je bilo otvoreno kao kolonijalnoj i pomorskoj sili. U XVIII veku bilo je vie nego uoljivo da je Engleska bila zaluena kanalima. Demografski rast na zemljinoj kugli i iskoriavanje jeftine radne snage omoguili su rast u tekstilnoj industriji, a potom i u tekoj industriji (metalurgiji). Udeo finansijskog kapitala je nov momenat od osnivanja Engleske banke 1694. godine do razvijenog finansijskog kapitalizma.

173

Neravnomeran razvoj. Engleska je dostigla visok nivo industrijalizacije i kapitalizma sredinom XIX veka. Razvijena Evropa e to uiniti poetkom XX veka, a ostatak sveta posle Drugog svetskog rata. Ljudi su doivljavali dve Evrope, ije su postojanje novine opisale, kako je Brodel upamtio, kao Evropu s kolskom zapregom i Evropu konjske snage. Svetski ratovi u XX veku su predstavljali ne samo prekid u razvoju, nego i teret posledica u posleratnom periodu. Ne samo prostor SAD, nego i Velike Britanije, bili su poteeni svetskih kopnenih ratnih sukoba. Industrijalizacija se neravnomerno odvijala ne samo na interkontinentalnom prostoru, nego i u okviru regiona i drava. Zakanjenje se razliito manifestovalo. Politika je esto diktirala ekonomiju, razvoj drutva, kulture, kao i civilizacijske prome ne. Proizvodnja je orijentisana na masovno zadovoljavanje stanovnika kao potroaa. Romantino je propagirano socijalno blagostanje industrijski razvijenih drava-nacija u civilizovanom svetu. Redosled je bio hronoloki i u sutini procesa dobro poznat, a objanjenja razliita: zato Engleska..., zato SAD..., zato Zapadna Evropa..., zato ostatak sveta? Supremacija velikih dogaaja nad procesima, ma kako bili oigledni za dobrobit ljudi, vodila je istoriju civilizacija razliitim putevima i smerovima.

4.11. KOLONIJALIZACIJA
Prva geografska otkria orijentisala su evropske sile od avantura i pustolovina na kolonijalna osvajanja velikih delova novootkrivenog sveta. Stvarane su naseljenike i trgovake kolonije i kolonijalna carstva. Kolonijalizacija se moe posmatrati u vie etapa. Prva - poev od geografskih otkria, do poetka XIX veka. Druga bi se mogla oznaiti do osamdesetih godina XIX veka. Kolonizatori su u usponu. Meu kolonijalnim silama, prednjaile su Velika Britanija i Francuska. Afrika i Azija su bile veliki prostorni ciljevi kolonijalnih osvajaa. Francuska je stvarala svoje drugo kolonijalno carstvo. Posle Alira i Tunisa, usmerila se na Egipat, gde se sudarila s paralelnom akcijom Velike Britanije. Velika Britanija je, posle otvaranja Sueckog kanala (1869), kupila akcije kanala i ojaala uticaj u Egiptu. Suecki kanal je skratio put do Indije. Britanska pomorska sila je kontrolisala put za Istok i stekla vane pozicije u stvaranju prve imperije modernog sveta. Kolonijalna osvajanja su vodila irenju kolonijalnih poseda i nadmetanju kolonijalnih sila. Privredni i tehniki razvoj je podsticao ekspanziju, a rast moi poveavao je mogunost sukoba. Vei broj drava se sve vie interesovao za posede. Trea etapa kolonizacije poela je u vreme imperijalizma. Kraj XIX i XX veka je vreme zaotravanja interesa u svetskim kolonijalnim okvirima. Raniji obrisi na mapama interesnih podruja postali su predmet suprotstavljenih interesa evropskih sila, SAD -a i Japana. Kolonijalne aspiracije sila bile su izraz imperijalizma. Svaka od sila je planirala i vodila osobenu kolonijalnu politiku, s razlikama u ekonomskom rastu i vojnoj moi, diplomatiji i propagandi. Italija i Nemaka su se pojavile s novim kolonijalnim pretenzijama meu starim rivalima - Velikom Britanijom i Francuskom. Italija je posle ujedinjenja nastojala da proiri podruje svoje vladavine, orijentiui se na oblasti u Evropi i izvan njenih granica. Pohod ka severnoj Africi nije imao izgleda posle zauzimanja Tunisa od strane Francuske. Zaotravanje italijansko-francuskih odnosa preokrenulo je Italiju ka Nemakoj. Prethodno je morala da izgladi odnose s Austrougarskom zbog pretenzija na delove naseljene Italijanima unutar njenih granica. Kompromis je dalje uveo Italiju u Trojni savez 1882. godine.

174

Teritorijalni apetiti Italije su prerasli njenu stvarnu vojnu snagu. Poraz u ratu protiv Abisinije (Etiopije) 1896. godine bio je pouan. Unutranje snaenje je u novim okolnostima oivelo stare italijanske aspiracije na susedne oblasti i realistinije plan iranje kolonijalnih nastupa. Nemaka je u vreme Bizmarka gradila poziciju u Evropi odluujueg inioca politike ravnotee snaga. Finansijski i militaristiki monici su, na osnovu ekonomskog rasta, usmerili nemaku politiku na kolonijalna osvajanja. Osvajanjem delova jugozapadne i istone Afrike, zatim Kameruna i Togoa, Nemaka je postala rival Velikoj Britaniji, u vreme kada je vodila rat protiv Bura i kad se javila ruska ekspanzija u Aziji. Podela Kine je predstavljala kompromisno namirenje starih i novih kolonijalnih sila. Uee u uguenju Bokserskog ustanka ukazivalo je na sporazumnu isplatu svakoj od sila za njen udeo u odranju i irenju kolonijalnih poseda. Nemaka je u osvajakom zanosu predviala stvaranje kolonijalnog carstva. Francusko-britanske suprotnosti u Africi su se opasno pribliile ratu. Kolonijalne kombinacije su zaotrile i britansko-ruske suprotnosti. Zbog britanskog pokoravanja burskih republika, javno mnjenje Evrope je ustalo protiv prve kolonijalne sile sveta.

4.12. IMPERIJALIZAM
Imperijalizam je dosegao svetske razmere krajem XIX i poetkom XX veka. Bio je to period politike imperija na svetskoj sceni. Oznaava se i kao nova faza kapitalizma. Odnosi meu monim dravama, starim i buduim imperijama, karakterisali su se ekspanzioni zmom, koji je dodirnuo svetske okvire. Unutranji problemi su sve manje mogli da se reavaju izvan sopstvenih dravnih granica. irenje, kao izraz razvoja kapitalistikog sistema, pretpostavljalo je nove prostore. Drave koje su iznutra prvenstveno ekonomski snaile, teile su i novom mestu na hijerarhijskoj lestvici moi. Bile su to budue imperije, kako ih oznaava Nil Ferguson u Ratu sveta u Amerikom XX veku, Veku mrnje, to je i podnaslov njegove nove knjige. U prvom redu to su bili SAD i Japan. Istovremeno je rastao otpor i starim i novim silama. Odnosi su bivali sve sloeniji i zamreniji, koje su vladine politike, ideologije i propagande predstavljale na razliite naine, uvek to dalje od stvarnih uzroka protivrenosti. Konsolidacija i unutranji razvoj SAD, omoguili su spoljni uspon. Od bive kolonije, nastala je mona kolonijalna sila, koja je prvo zagospodarila amerikim kontinentom, a onda irila uticaj i izvan njegovih granica. Ameriki kapital je prodro i na azijsko tlo. Kina i Japan, velike civilizacije, nastojale su da ouvaju svoje kul-ture. Sile su otvorile njihova vrata i pored protivljenja. Prva trgovina je ula u njihove kue milenijumskih kultura. Velika Britanija je 1840. godine povela protiv Kine Opijumski rat (zbog zabrane uvoza opijuma iz britanske Indije) da bi otvorila njena pristanita trgovakom prometu. Za razliku od Kine, koja nije bila za otvaranje prema svetu, Japan je nastojao da iskoristi modernizaciju za sopstveni razvoj, kako bi mogao da se odupre spoljnoj agresiji sila. Snaenje ga je preorijentisalo ka spoljnoj ekspanziji, pa je zaratio protiv Koreje, to je aktiviralo Kinu i kolonijalne sile da razree sukob, pravedno - po meri sopstvenih interesa. Velika Britanija, Francuska i Nemaka su naplatile svoju intervenciju, a Rusija je iskoristila svoju ekspanziju da izgradi pristanite Port-Artur, kao pomorsko utvrenje. Politika sila je diktirana interesima koji su nadilazili sve druge razloge, vrednosti... Nema venih prijatelja u politici, samo su interesi veni, kako je upozoravao lord Palmerston. Kina je pokuala da se odupre ekspanziji evropskih sila Bokserskim ustankom (19001901), koji je bio surovo uguen.

175

Konflikti na kolonijalnim podrujima vodili su produbljavanju krize imperijalizma na planeti. Bio je to osoben sudar civilizacija u reiji imperijalnih sila u globalnim okvirima... Unutranji pokreti otpora su bili fragmentarni, u zaetku, neobjedinjeni, tako da je vojska brzim intervencijama zavodila kolonijalni red, propagandno velian kao put izlaska iz divljatva.

4.12.1. Drutvo protivrenog kapitalizma

Eksploatatorski karakter kapitalizma izraen u protivrenom odnosu kapitala i rada, na teret radne snage, a u korist kapitalista, bio je povod, predmet i izvor socijalnih zahteva za poboljanjem uslova rada, zarada i ivota. Humanizacija odnosa inspirisala je ideje i pokrete u oblikovanju graanskog drutva. Tokom XIX i prve polovine XX veka, u evropskoj istoriji drutvenih promena mogu se oznaiti tri perioda: 1) prvi period traje od zavretka Napoleonovih (ratova) osvajanja do Pariske komune 1871. godine; 2) drugi period traje do Prvog svetskog rata; 3) trei - do Drugog svetskog rata: Posle Drugog svetskog rata Evropa je bila podeljena i delovala u okviru dva rivalska bloka Zapada i Istoka, to je predstavljalo novu globalnu situaciju. Prvi period je ispunjen drutvenim idejama i revolucionarnim zbivanjima, iji je domain Francuska, u znaku 1848 kao izveenog ideala svetske revolucije. Cilj socijalnih zahteva je drutvo. Francuska je smatrana zemljom revolucija. Seanja na 1789. godinu uzbuivala su duhove pri izgovoru rei jakobinci, teror, sloboda, jednakost, bratstvo... Novi zahtevi su podstakli na stvaranje novih pojmova. Od stare rei industrija, grof Sen Simon je lansirao imenicu industrijalac, pridev industrijski i industrijsko drutvo, termin koji je smenio stari naziv za ratoborno - vojno drutvo. Pojam masa najavio je Napoleon, 1844. godine, oznaivi kraj vladavine kasti i poetak upravljanja masama. Siromani stanovnici gradova su predstavljali mase, nasuprot bogatima, to je navelo Karla Marksa na uveni pojam klasne borbe. Istorija je, za Marksa, istorija klasne borbe. Nejednakosti su inspirisale i pojavu i upotrebu rei socijalizam, komunizam i kapitalizam... tumaenja Bjankija, Prudona, Lamartina... Bjanki, general revolucionarnih masa, smatrao je da je komunizam spasenje za pojedinca. Reformatori su se sluili reju revolucija jer je ona imala opsesivno dejstvo. Objavljeni Komunistiki manifest, Karla Marksa i Fridriha Engel sa, u februaru 1848. godine, smatran je Biblijom komunista. Marksovo delo Kapital, objavljeno 1867. godine, uinilo ga je duhovnikom proletarijata. Od oboavanja i upotrebe Marksovih radova poput religijske dogme, do kontroverze i osporavanja, proteklo je mnogo modernog i postmodernog vremena. U predasima izmeu ratova i revolucija (1830, 1848-1871) Francuska je predstavljala dramatinu scenu uzleta i padova, u ijoj su se dubini ogledale civilizacijske promene. Privredni, industrijski i urbani rast prouzrokovali su pojavu masa (naputanjem sela) i bedu u gradovima, koja je zaokupila plejadu pisaca i kritiara od Balzaka do Igoa. Poboljanja u privredi u drugoj polovini XIX veka odrazila su se i na promenu poloaja radnika. Ideolozi i teoretiari, sindikalisti, revolucionari raznih boja, pripadnici stranaka, politiari i brani-oci reima oglaavali su se irom civilizovanog sveta. Ideologija komunista i socijalista, privlana za mase, prenela se iz zapadne Evrope u svet, na Nemaku (prolazno u liku oportunistike socijaldemokratije), Rusiju (SSSR), Kinu... Ono to je bio Marks za proletarijat, to isto je znaio Dizraeli za aristokratiju Britanski predsednik vlade, konzervativac jevrejskog porekla, titulisan kao lord Bikonsfild, uzdizao se nasuprot liberalu Gledstonu.

176

Izmeu njihovih suprotstavljenih pogleda na svet, odjekivao je britanski parlament i brodila je britanska imperija, Viktorijansko carstvo, sporei se sa starim i novim silama oko izbora pravca budunosti na uzburkanoj povrini imperijalnih interesa. Socijalisti su se preko masa oglaavali kao smenitelji voa imperija i carstava, koji su, uprkos meusobnih razlika i sporova, uvali tron od revolucionarnih promena. Tako je Evropa stigla do praga rata ili socijalizma, ali socijalisti nisu s preili rat 1914. godine! Kormilari vladajueg mira imperija ve su bili napustili upravljaku nacionalnu i meunarodnu scenu. U prvom redu se misli na Bizmarka. To je bio i kraj politikog obrasca, vladavine imperijama i meu -narodnom scenom (ravnotea snaga), ija je diplomatija nosila ar romantizma u dugom periodu XIX veka. Krize i ratovi ogranienih razmera potresali su scenu imperija, ali, i pored svih slabosti, svet u XIX veku nije zaratio. Da li je bio manje ili vie civilizovan od sveta u XX veku?

4.12.2. Politika imperija, ekspanzionistika vladavina civilizacijama

Ekspanzionizam je odlika spoljne politike imperijalnih sila. Dogaaji koji su obeleili XIX vek u pogledu meunarodnih odnosa predstavljaju istovremeno meae perioda. Odlike velikih skupova predstavnika velikih sila oblikovale su poredak Evrope, koja je u tom vremenu bila sredite sveta: Beki kongres (1814-1815), Pariska konferencija 1856. godine, posle Krimskog rata, Berlinski kongres 1878. godine, kao epilog Velike istone krize 1875-1878. godine i Berlinska konferencija 1885. godine, na kojoj su deljeni posedi u Africi. Podrutvljavanje industrijalizacije. Industrijalizacija je preobraavala privredu, reflektovala se na razvoj kapitalizma kao svetskog sistema, na politiku i promene drave, drutva, kulture...; nosila je nov nain ivota. Drave su proirile delovanje iz politike na ekonomiju; okretale su se i socijalnim zahtevima za izgradnju drutva, kao i idejama za unapreenje kulture.

4.12.3. Kapitalizam od Hamurabija do Rokfelera

Kapitalizam kao da oduvek postoji, od drevnih civilizacija, koje su imale trgovce, bankare, vete proizvoae, kreditore... Moe se istraivaki podsticajno shvatiti Brodelov pronicljiv iskaz: Istorija kapitalizma od Hamurabija go Rokfelera. U Evropi je industrijalizacija privukla banke i finansijere, tako i toliko da je u drugoj polovini XIX veka u Francuskoj i Velikoj Britaniji bio razvijen finansijski kapitalizam. Banke su irile svoju mreu u Evropi i Americi, pozivale tedljive ljude, podsti cale ludilo za deonicama... Igra finansijskog kapitala je postala meunarodna. Strani zajmovi su izazivali podozrenja velikim efektima, ali i pridonosili usponu velikog dela bankarske Evrope. Bili su poznati finansijski centri u Londonu, Parizu, Frankf urtu, Amsterdamu, Briselu, Cirihu, Milanu... Dravni kapitalizam je nova etapa kada drave diriguju privredom i kada, kao veliki gospodari, postaju industrijalci, bankari, investitori..., pozivajui na ostvarenje planske privrede, planova u odreenim rokovima i poveanje nacionalnog dohotka. Kolonijalizam omoguava razvoj kapitalizma u njegovom liberalnom nadahnuu. Evropska ekspanzija je posle 1492. godine podrazumevala kolonijalizam. Kritiki je bilo uoeno da je bila ostvarena kolonijalnim putem. Kolonijalne sile su veliale svoju civilizacijsku misiju, a kolonije su se tuile na neverovatnu eksploataciju civilizacija od strane kolonizatora.

4.13. VELIKE IDEOLOGIJE U NOVOVEKOVNOM SVETU

Najvanije ideologije novog doba su liberalizam, konzervativizam (opravdavanje

177

postojeeg), socijalizam (komunizam), anarhizam i totalitarizam (u duhu teorije Hane Arent), sa posebnim strujanjima, fazama i pravcima u XIX i XX veku. Tipologije su identifikovale, po Ljubomiru Tadiu, liberalizam u tri faze, klasini konzervativizam, konzervativni nacionalizam, konzervativni liberalizam, konzervativni tehonkratizam i konzervativni socijalizam. Problem totalitarizma u XX veku pratile su kontroverze izmeu heuristike i ideolokih varijacija, pod pragmatskim uticaj em hladnoratovske stvarnosti u izjednaavanju levog s desnim radikalizmom (crne i crvene diktature, faizam - nacionalsocijalizam / komunizam u razliitim oblicima socijalizma, boljevizma - lenjinizam, staljinizam..., titoizam..., maoizam...). Liberalizam je ideologija slobode, proistekla iz racionalizma i ideja prosvetitelja. Bio je u poletu od prevladavanja apsolutizma i proimanja vrednostima novog doba u sferi politike (liberalne drave - parlament), ekonomije (laissez faire), kulture graanskog drutva. Liberalizam je bio simbol promene vekovima nemenjanog sveta. Liberalna javnost i demokratski duh su bili podloni zloupotrebama. Iz demokratije se u razliitim istorijskim okolnostima skretalo ka despotiji, anarhiji i totalitarizmu. Socijaliza m (komunizam) i faizam (nacionalsocijalizam) okrivili su liberalizam i parlamentarizam za krize u drutvu. Liberalizam, posle rata s nacifaistikim diktaturama i kritike staljinistikog komunizma, ofanzivom zapoinje svoju treu fazu, kao neoliberalizam. Neoliberalna kritika otricu usmerava protiv drave masa, u kojoj su voe zaboravile da, ako su gospodari sveta, nisu i njegovi tvorci. Hana Arent razlikuje revolucionarni i totalitarni teror, a Rejmon Aron monopolistiki od totalitaristikog sistema. Razlike su bitne jer ukazuju na poreklo devijacije i njene ekstremne izdanke na tlu ideoloke drave. Odstupanja od proklamovanih ideala, najpre u Francuskoj - zemlji revolucija, a onda i na prostoru irenja revolucionarnog talasa, imala su za posledicu reakciju u pokretima masa i komunistikoj (socijalistikoj) ideologiji, predstavljanoj i kao teorija, nauni pogled na svet, kakav je bio marksizam. Eksploatacija masa je postala izvor sukoba buroazije i proletarijata. Terorizam i revolucija su postali sredstvo i nain da se doe do velikog cilja svetle budunosti besklasnog drutva. Oktobarskom revolucijom (1917) je visoko uzdignut ideal prve zemlje socijalizma na svetu SSSR-a, a degradiran stvarnou staljinistikih gulaga, kako ih Solenjicin otkri va u njihovoj monstruoznosti i varvarskom stradanju miliona ljudi. Tako se i zastave velikih ideja pretvaraju u crne krpe ideologija, koje lelujaju nad nepovratnim rtvama opijenih masa. Gde je civilizacijska greka? Ideologije su u XIX veku, po miljenju oksfordskog profesora Ajzijaha Berlina, zasnivane na slobodi. Koncept je bio jednostavan i jedinstven. Raanje ideja ne podlee istorijskoj logici, zavisi od pojave velikana duha. Pariz je bio centar ideja levice sve do 1968. godine. Be je to bio izmeu 1 860. i 1920. godine, kada se u njemu pojavljuju graditelji sistema: Hajek, Poper Betelhajm, Vitgentajn... Ne treba kriviti ideologe za posledice njihovih sistema. Hegel nije kriv za Marksa, kao to ni Marks nije kriv za gulag... Uspeh ideologije proistie iz jednostavnosti, a ne iz istine. to je jednostavnija ideologija, moe biti privlanija za mase koje su bez kulture. Ideologije XIX veka predstavljaju se pod maskom nauke. Ponavljanje slogana, velikih rei, raznih katehizama - zamenjuje analizu, razmiljanje, odgovornost... Dovoljno je bilo prepustiti se snagama istorije, zakonima progresa... da bi se bilo na pravoj strani! A ta je zavisilo od indoktriniranog pojedinca (nita), a ta od socijalnih i nacionalnih uslova (sve)? Temelj ideologija je bilo verovanje da istorija ima smisao. Nisu se ostvarili ciljevi revolucija, a rtve se ne mogu vratiti.

178

Aleksandar Hercen je predvideo beskorisnost i propast svake revolucije, iako je bio njen pasionirani pristalica sve do 1848. godine. Tada je shvatio kako ideologije pretvaraju ljude u rtve u ime crkve, naroda, nacije, drave, partije, progresa..., budunosti... Ideologije ive nezavisno od svojih tvoraca i okolnosti u kojima nastaju. Nijedan veliki mislilac XX veka nije predosetio fenomen koji je bio odluujui u njegovom vremenu: nacionalizam. Svi su ga smatrali konano prevazienim. Ideologije su iz zaviaja zapadne Evrope - eksportovane na Istok. Religija, hrianstvo - zaeto na bliskoistonom civilizacijskom sreditu, postalo je civilizacijski utemeljitelj na evropskom tlu.

4.14. U POTRAZI ZA CIVILIZACIJSKIM IDENTITETOM - skica za srpski putokaz Izvori za istoriju srpskog naroda, Srbije i srpskih zemalja u kulturoloko -civilizacijskom pogledu su znaajni, rasuti, kritiki nesagledani u celini, praeni mitologizacijama, politizacijama i ideologizacijama. Nema srpskog kulturnog obrasca, ukazivao je Slobodan Jovanovi, kritikujui prevalenciju politikog i nacionalnog u kulturi srpskog naroda. Moderno vreme je susrelo srpski narod u rasejanju u okvirima Otomanskog i Habzburkog carstva. Civilizacijski je raspoluen jer je teko opstajao slovensko -pravoslavni koren od nastanka i cvetnog srednjovekovnog naslea tokom vievekovne vlasti imperija koje su pripadale islamskoj i zapadnoj civilizaciji. Naslee je duhovni oslonac u novovekovnom srpskom samooslobodilakom poduhvatu. Novo se moe posmatrati u duhu vremena i prostora, kao dve bitne odrednice civilizacije, i u kontekstu kulture kao njenog entiteta. U fokusu su prostor i vreme samooslobaanog naroda, njegovi unutranji i spoljni odnosi drave i drutva u nastajanju, u mrei dogaaja i procesa koji su ispunjavali i prelivali evropske okvire srpskog raskrsja (raskra) od poetka XIX do poetka XXI veka. Proimanje tradicionalnog, modernog i postmodernog je u sreditu istorijskog toka, s odlikama ivota i obiaja u miru i ratu, s usponima i padovima u politikoj, ekonomskoj i kulturnoj sferi, s posebno visokim dometima u nauci i umetnosti. Osloboenje, ujedinjenje, stvaranje i razvoj drave i drutva pretpostavljalo je borbu u XIX veku, veku ideja. Istorija Srbije i srpskih zemalja je istorija diskontinuiteta. Smena ratnih i mirnodopskih perioda je diktirala civilizacijski hod. Srpski udeo u dogaajima, koji su dobijali meunarodno znaenje, uinio je pojedine periode srpske istorije sastavnim delom evropske i svetske istorije 1804-2000. godine. I. Srpski ustanci (Prvi i Drugi srpski ustanak 1804-1815. pod vostvom Karaora i Miloa), oznaeni i kao Srpska revolucija, prva na Balkanu u moderno doba, bila je u vreme Napoleonovih osvajanja i Svete alijanse (Bekog kongresa 1814-1815). II. Velika istona kriza 1875-1878. i srpska borba za slobodu i ne-zavisnost (Hercegovako-bosanski ustanak, ratovi Srbije i Crne gore) imali su irokog odje ka u svetskoj javnosti. Apostoli liberalizma su pozdravili odvane i kritikovali hrianske sile koje su podravale islamsku imperiju u borbi protiv slabijih a pravednih hrianskih boraca za slobodu. Viktor Igo se oglasio tekstom Za Srbiju, kao paradigmom za pravedno ureenje Evrope i sveta. Srpska zemlja je postala uzvieno mesto susreta idealista i dobrovoljaca iz sveta i inspiracija velikana duha, poput Tolstoja, Artura Evansa, ajkovskog, Dostojevskog... Na Berlinskom kongresu 1878. godine, kao politikom epilogu ratnih sukoba, iako nije pravedno i u celini reeno istono pitanje, jedno od najznaajnijihu svetskoj istoriji XIX veka, Srbija i Crna Gora su postale evropske nezavisne drave.

179

III. Prvi svetski rat (1914-1918) je poeo austrougarskim napadom na Srbiju, u kome je mala zemlja dala moralni primer svetu kako se brani dostojanstvo, uz veoma velike rtve. Srpski doprinos pobedi saveznika bio je nesrazmerno veliki. Na temelju tog srpskog uloga je stvorena jugoslovenska drava. Kako je svet gledao na srpsku pojavu na evropskoj sceni borbenim samoizranjanjem iz dubina imperijalnih osvajaa? Komparativna analiza ukazuje na pohvale i pokude, raznovrsne prirode, od spontanih, do isto interesno motivisanih. Iskreno intonirani napisi su otkrili svetskom javnom mnjenju veliinu duha malog po broju srpskog naroda. IV. Drugi svetski rat (1941-1945) je najdue trajao u Evropi na podruju najmasovnijeg srpskog stradanja u NDH (Nezavisna Drava Hrvatska). Slobodna Jugoslavija je stvarana na temelju srazmerno velikih rtava, pre svega srpskog naroda, s komunistikim idealom bratstva i jedinstva. V. Kriza, sukobi i graanski rat na jugoslovenskom prostoru 1989/1990 -2000. godine do petooktobarskih promena, kada je poelo novo razdoblje u srpskoj istoriji. Svaki od ratnih perioda i mirnodopskog vremena izmeu njih predstavljaju celinu za sebe i potcelinu u srpskoj istoriji modernog i postmodernog doba. Naznake za pojedina obeleja mogu biti znaajne i podsticajne za istraivanja. Ratni i revolucionarni udeo odlikuje veliko samortvovanje, a mali uinci u miru. Promene odnosa i osvajanje slobode nisu adekvatno institucionalizovani, tako da se srpski narod na kraju XX veka naao pred davno otvorenim pitanjem svoje drave i drutva i odnosa s Evropom i svetom. Nije bilo dugoronog programa, a tokom perioda se odgovaralo na zahteve situacija, tako da su one vladale elitama, a ne obratno. Ni u jednoj od drava u kojima je iveo srpski narod, podeljen ili u velikoj veini, nisu iskoriene mogunosti za razvoj, a Jugoslavija je i nestala kao drava proputenih mogunosti. U potrazi za civilizacijskim identitetom postoje koreni, izvori i elementi, koji predstavljaju vitalno duhovno i kulturno naslee, poev od pisma i jezika, vere, rezultata nauke, dometa u umetnosti i sportu, izvornih karakteristika stanovnitva, prirodno geografskih odlika, poloaja, potencijala za razvoj i uzlet u multicivilizacijskom svetu komunikaciono-informatike ere. Pretpostavlja se osmiljen strukturni preokret u odnosu na kritiki valori zovano stanje (ideoloke i mitoloke recidive u procesu demokratizacije i tranzicije) i vladajuu, medijski isforsiranu, nepovoljnu sliku sveta o srpskom identitetu. Orijentacija u stratekoj viziji moe biti sistem vrednosti, poev od najviih, kako ih je navela po redosledu SPC: ivot, mir, sloboda, jednakost... Dostignua velikana srpskog porekla su inspirativni orijentir za srpski civilizacijski uspon: Vuk, Dositej, Tesla, Pupin, Milankovi..., koji slove i na svetskoj sceni kao ljudi izvan vremena. (...)

4.15. PROPITIVANJE MOI EVROPSKE CIVILIZACIJE

Evropska civilizacija ima izvor u hrianstvu. Rano hrianstvo se iri na evropskom tlu od VIII i IX veka. Evropa je zaostajala u tom periodu iza drugih naprednijih civilizacija. Evropska kultura crpe iz bogatog naslea u periodu izmeu XI i XIII veka i kree put razvoja. Uspon evropske civilizacije je od XVI veka. Renesansa evropske kulture, trgovina, tehnoloki izumi, drutveni pluralizam..., bili su osnova evropskog napretka i prodora na druge kontinente. Zapad je osvojio zapadnu hemisferu i velike delove Azije. Sila, smisao za organizaciju, vladavinu i eksploataciju, vojna i tehnika sredstva bili su

180

upotrebljeni u kolonijalnom pohodu predstavljanom kao velika civilizacijska misija. Nezapadnjaci u svemu tome su videli u prvom redu organizovano nasilje, koje ne zaboravljaju i pre-poznaju ma kako bilo prikazivano i opravdavano. U prvom talasu trajalo je dva i po veka. Osloboenje Amerike je otvorilo put nezavisnosti podreenih i kolonijalizovanih, ali ostvarenje nije ilo tragom linearne istorije. Imperijalizam je rezultirao irenjem kolonijalnog poseda i dominacije. Evropske kolonijalne sile i njihove bive kolonije, 1800. godine kontrolisale su 35% Planete. Samo 78 godina kasnije taj procenat je povean na 67%. Uoi poetka Prvog svetskog rata poveao se na 84%, a no zavretku se uveao podelom Otomanskog carstva. Britanska imperija je obuhvatila ogromno planetarno prostranstvo, na kome sunce nije nikad zalazilo! Evropskom ekspanzijom ugaene su andska i mezoamerika civilizacija, indijska, afrika i islamska su potinjene, a kineska podreena zapadnom uticaju. Opstale su ruska, japanska i etiopska, ali ne i mimo uticaja Zapada. Svet je postao jedinstven vie nego ikad u svojoj istoriji podreivanjem Zapadu Zapadna civilizacija je postala njegovo sredite. Meunarodni sistem je u sutini bio zapadni vestfalski sistem suverenih drava -nacija (nacionalnih drava) i njihovih kolonija i sfera uticaja. Zapad je afirmisao kriterijum civilizovanog i necivilizovanog sveta. Trgovina, razmena ideja i vrednosti, kontakti i kretanje ljudi i kapitala, ubrzavali su razvoj tokom modernog doba, s jedinstvenom karakteristikom unutarcivilizacijskih odnosa saradnje i sukoba. Posle Vestfalskog ugovora, sukobi su se odvijali meu apsolutistikim vladarima, prinevima, kraljevima, carevima, a od roenja drave-nacije meu narodima. Ratovi naroda trajali su u duhu prepoznatljivog obrasca, od 1793. godine do Prvog svetskog rata. Na Zapadu su nastale velike ideologije (liberalizam, komunizam, socijalizam, marksizam, konzervativizam, anarhizam, nacionalizam, socijaldemokratija, faizam, korporativizam...), ali ne i znaajne religije, koje su prethodile zapadnoj civilizaciji. Ideologije stvorene na Zapadu tokom XIX veka zapalile su svet u XX veku. Svetski ratovi su zatamnili horizont civilizacija. Darovi nauno-tehnike civilizacije otkrili su i njeno apokaliptino lice. Genocid, holokaust, atomsko ratovanje i nuklearno nadmetanje proizvod su savremenih civilizacija. Divljatvo i varvarstvo ne bi preiveli nuklearni sukob civilizacija.

4.16. INDUSTRIJSKA KULTURA I CIVILIZACIJA

Moderno doba je obeleeno industrijskom kulturom. U upotrebi je i termin masovna kultura, slinih ili istovetnih odlika. U sutini, re je o istoj pojavi, detaljno opisivanoj, s razlikama u njenom opsenom prikazivanju. Modernizacija je od poetka razvoja kapitalizma, osobito industrije, donela velike materijalne blagodeti ljudskom rodu. Osnovu modernizacijskih procesa predstavlja razvoj nauke, tehnike i tehnologije, prema kojima je i usledio jedan od vie naziva za civilizaciju novovekovnog i savremenog doba, nauno-tehnika i tehnoloka civilizacija. Razvoj i progres su mitologizovane ideje, ija se zakonitost podrazumevala. Univerzalnost je zloupotrebljavana u zanemarivanju kritikih uvida ve samih prosvetitelja, koji su osmiljavali misiju modernog doba. Iz dubine modernizacijskih procesa, naroito veliane industrijalizacije, poev od industrijske revolucije, pa uporedo s razvojem dolazi do raskoraka izmeu materijalnog i duhovnog u oveku mase. Materijalno bogaenje i duhovno osiromaenje pojedinca su dve strane istog procesa. Trag pojedinca se nazire ili bespovratno gubi u broju anonimnog uesnika gomile, stroja,

181

priveska maine, aparata - kolektivnog, uzdignutog iznad ljudske linosti. Kritika je usledila od istoriara, sociologa, filozofa, psihologa, ideologa, ekonomista, kulturologa, antropologa, s odlikama kola, pravaca, struja, pokreta, politikih, revolucionarnih snaga, radnika i seljaka na irokom prostoru razvoja kapitalizma kao svetskog sistema. Posle penglera, Vebera, Hoze Ortega i Gaseta, Tojnbija..., Boris Petrovi Vieslavcev (1877-1954), nazvan Rahmanjinom ruske filozofije, ispisao je inspirativne stranice Krize industrijske kulture. Krize su eksplodirale u revolucije i ratove, nacionalne, internacionalne i svetske. U strukturi sukoba, identifikovano je konfrontiranje liberalne demokratije i totalitarizma, u razliitim oblicima u XIX veku, s apokaliptikim izazovom u XX veku. Konflikt je u razliitim modalitetima prepoznavan u periodu nepomirljivih ideologija kao sudar kapitalizma i socijalizma, preko koga je vodio put u komunizam. Svetska revolucija, u razliitim varijetetima internacionalnih i nacionalnih puteva i eta pa, Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina..., kao to nijedna revolucija nije ostvarila svoje ciljeve, nije razreila suprotnost izmeu demokratske slobode i komunistike diktature, niti izmeu odumiranja drave i stvaranja besklasnog drutva. Ideoloki imperativi: Proleteri svih zemalja, ujedinite se!, socijalizam s ljudskim licem, kulturna revolucija..., nisu ni mogli da dovedu do utopijskih reenja u ovekovom svetu kulture. U vreme najveih izazova, oznaena je kriza industrijske kulture. Industrijska kultura - kultura industrijalizacije, kultura industrijskog doba, proirila se od mesta roenja na svet. Zaeci pojave industrijalizacije su novovekovni. ta je donela, ako imamo u vidu njen poetak i uspon? Porast stanovnitva, s neverovatnim demografskim procenama na tlu evropske civilizacije. Od VI veka do 1800. godine, tokom 12 vekova (1200 godina), kako navodi Vieslavcev Zombarta, stanovnitvo Evrope se kretalo ne preko 180 miliona. U XIX veku, preciznije - od 1800. godine do 1914. godine, evropsko stanovnitvo se za tri generacije od 180 miliona povealo na 460 miliona! Nagli porast stanovnitva nije karakteristian samo za Evropu, nego je istovetan trend zabeleen i u drugim delovima sveta. Poboljanje uslova ivota, koje je bilo rezultat razvoja, sigurno je uticalo na smanjenje smrtnosti i produenje prosenog trajanja ovekovog ivotnog veka. ivot oveka mase postao je ugodniji i dui. Komfor i higijena u odnosu na naslee podigli su nivo ivotnog standarda (standard of life). U Parizu je 1820. godine postojalo desetak kupatila u privatnim kuama. Mase su od ukupnog prosperiteta dobile mnogo manje nego vladajui i bogati, ali su dobijale. Smanjila se razlika izmeu bogate manjine i siromane veine u odnosu na prethodno vreme. S razvojem kapitaliz ma, menjao se nain svakodnevnog ivota. Promena u odnosu na minulo milenijumsko vreme oznaavala se skokom iz varvarstva u civilizaciju. Nauka, otkria i izumi, njihova primena, omoguavali su utemeljenje i razvoj kapitalizma, posebno industrije. Drave, drave-nacije, kao organizovani oblici ivota ljudi u novovekovnom vremenu, bez obzira na slabosti, nedostatke, zloupotrebe oblika institucionalizovane moi nad pojedincem, proklamovale su prednosti liberalno-demokratske vladavine, prava, zakone, vrednosti i otvorile prostor za nove ideje, nauku, umetnost, kulturu, stvaralatvo. Svet bez elektrike, telefona, radija, bioskopa, automobila, avijacije, tamparstva, oruja, ustupao je mesto novom svetu. Poreenje svetova antike, srednjovekovne i novovekovne civilizacije, s fantazmom matara, moglo bi da povede Sokrata imaginarnim korakom u etnju iz stare Atine u Rim, Pariz, London, Njujork... i da zabelei delove njegovog dijaloga s graanima, po njegovom dobrom starom obiaju, na najprometnijim ulicama. ta je bilo to novo to ranije civilizacije nisu imale? U kontekstu analize industrijske kulture, s razlogom fokusiramo darove industrijske revolucije i industrijalizacije kao ubrzanog procesa i modela ubrzanog ivota u savremenom

182

dobu.

Podsetimo se da je Dejms Vat izumeo parnu mainu 1769. godine; da je upotreba uglja nazvana prvim hlebom industrije; pojava elektrike 1880. godine predstavljena je kao drugi hleb industrije; kakav lanani razvoj je usledio pojavom dinama i Tajlorove industrijske racionalizacije od 1890. godine, a zatim pronalazak motora s unutranjim sagorevanjem, mogunost razvoja automobilske i avio-industrije..., do atomske energije, nesluenih stvaralakih primena i teko kontroliuih opasnosti od samounitenja. Broj stanovnika na planeti se uveava u razmerama koje pretpostavljaju neprekidno usavravanje organizacije i upravljanja planetom. Materijalno-tehniki i tehnoloki oblici civilizacije slave se i kao fantastini uspon. Kvalitet ivota i kultura ljudi osiromauju otuenjem, obezlienjem i potinjavanjem sopstvenim tvorevinama, organizacijskom aparatu (sistemu) i tehniko-tehnoloko-finansijskoj opsesiji, iji su oni sve siuniji i zavisniji delovi. U drugoj polovini XIX i u XX veku pojam mase je na istorijskoj sceni pokazao (apsorcionu i vrtlonu) mo upijanja pojedinca i njegovo utapanje bez traga linosti u rastuu gomilu Pobuna masa Ortega i Gaseta, ukljuila je alarm, paradoksi progresa i izgubljeni (prividni) identiteti subjekata su iznova prokazani. Uz masu je i voa, aparat je sredstvo koje opravdava cilj, vladavina je mogla da uputi ljude jedne na druge do samounitenja u ime vrednosti koje su ideoloki, propagandno, manipulativno markirale ideal. Voe, karikaturalno slabani pojedinci u opsesiji moi, povele su svet u rat. Minule civilizacije nisu poznavale takvu vrstu sukoba. pengler je predvideo propast Evrope. Da li je imao pravo da ga nazove povratkom na drevni cezarizam? Edgar Moren je, u vreme graanskog rata krajem XX veka na jugoistoku Evrope, na eks jugoslovenskom prostoru, kada su novine pisale o kraju civilizacije, izvetavajui o etikim ienjima, patetino konstatovao da je istorija skrenula od budunosti ka prolosti. Opomena uoi i poetkom XX veka o ieznuu duhovne kulture u masovnoj civilizaciji kao da nije imala odjeka. ovek mase stremi materijalnom. Kao da se ponovo uo pokli rimske gomile iz vremena propasti Rimskog carstva: Hleba i igara! (cirkuskih predstava - ...rapet et circenses...). Ekonomski materijalizam je bio osnova imperijalizma, ija j e pouda za ekspanzijom bila beskrajna. Industrijski razvoj je preuzimao ljude na interkontinentalnom pros-toru i pretvarao ih u mase, a oni su gubili linost i u totalitarnim i u demokratskim sredinama kao pripadnici gomile, ali na razliite naine i s razliitim mogunostima. Liberalna drava, industrijski razvijena, nala se pred problemom masovnog robota kojim upravlja voa, umesto slobodno mislee linosti koju je uputila u civilno drutvo. Za razliku od anomalija totalitarnih reima, na njenom tlu je u prvom planu bilo konfrontiranje teokratske moi i demokratske slobode. Industrijska civilizacija nazvana je civilizacijom bez due. Maks Veber je 1914. godine upozorio na dijalog oveka sa sopstvenim udovinim tvorevinama. Negativan trend XX veka bio je u znaku kolektivizma, ekstremnog u licu totalitarizma, levog (komunizma) i desnog (faizma). Masovna psihologija je razorila linu racionalnu svest u kolektivnom nesvesnom, a tehnologija ju je deformisala. To je bila svojevrsna priprema masa za zloupotrebu lanim idealima. Racionalna svest nauno-tehnike civilizacije je, no Jungu, popustila pred provalijom ispranjenog unutranjeg sveta ekstrovertno orijentisanog tipa. Iz dubine kolektivnog nesvesnog oveka mase, broja bez due, razbuktao se atavizam. Isplivalo je varvarstvo neandertalca, koji je, umesto kamene sekire, imao u rukama atomsku bombu! Kakav je taj tip, koji je ostao bez duhovne kulture?

183

Sopstveni ram potisnutog miljenja i oseanja, nepojmljivog tajanstva, koje natkriljuje neveliku racionalnu zonu, polje delovanja civilizacije. Organizacija masa je progutala logiku srca, kako kae Blez Paskal, izbrisala funkciju oseanja i Kantov kategoriki moralni imperativ. Kritiari su upozoravali da teror tehnoloke civilizacije poiva na moralu varvara ili zlih majmuna. Lino rasuivanje je podreeno dominantno oblikovanom masovnom javnom mnjenju. Ideolozi i propagandisti su se latili zastraujueg posla, a mali ljudi strasno - trona velikih voa i privienja svetske moi. Nacisti su imali znanja, ne i oseanja. Rasistiki cilj je opravdavao monstruozno sredstvo holokausta orijentisanih na spoljanji svet. Prednosti i mane industrijalizacije su kulminirale u krizi s industrijskom kulturom. Materijalno poboljanje uslova ivota bilo je u sve veem raskoraku s duhovnim osiromaenjem masa. Masovna proizvodnja i masovna potronja rezultirale su masovnom kulturom, koja se ravna prema prosenim vrednostima i osrednjosti. Oduhotvorenje industrijske kulture, ukoliko je mogue, vodilo bi razreenju krize otuenih i obezlienih u dramatinoj potrazi za identitetom.

184

5. SAVREMENI MULTICIVILIZACIJSKI SVET izmeu dostignua i opasnosti od samounitenja 5.1. SVET U RATU
Savremeno doba spada u period u kome ivimo i susreemo (nikad vie) objanjenja koja manje zadovoljavaju odgovorima na otvorena pitanja. Saznanja se uveavaju, ali iluzija da se kvantitet po zakonu pretvara u kvalitet, mogla je da razoara ideologe i da zavede lakoverne. Istraivai su se posluili jezikom metaforista. Nazvali su XX vek zlim stoleem i vekom svetskih ratova. Kasno poeo, i to ratom. Bio je to zloslutni poetak. Razdoblje je obeleeno dogaajima koji su se pojavili prvi put u istoriji. Prvi svetski rat, kome su prethodili Balkanski ratovi, trajao je od 1914 do 1918. godine. Poruka s kraja rata: nikad vie, ubrzo je izneverena. Drugi svetski rat je poeo 1939. godine (po nekim istraivaima i ranije!) i trajao do 1945. U njegovoj zavrnici javila se klica hladnog rata , nadmetanje Zapada i Istoka, predvoenih SAD-om i SSSR-om. Bili su to veliki saveznici pobednike koalicije u upravo zavrenom ratu protiv sila Osovine. Svet u senci mira strahovao je od nuklearne varnice i samounitenja. Krajem XX veka, 1989/1990. krahirao je Istok, sovjetska imperija iznutra; Zapad je slavio trijumf nad komunizmom. Hladni rat je okonan bez rata. U euforiji konane pobede nad totalitarizmom, proglaena je duga era mira, koja je paradoksalno poela Zalivskim ratom. Poslehladnoratovski period je trajao kratko. Svet je oznaen unipolarnim, pod vostvom SAD. Nova faza - post-posthladnoratovski period, objavljena je 2006. godine, a svet oznaen multipolarnim.

5.1.1. Prvi svetski rat (1914-1918)

Novi odnosi meu silama su se zaotravali, a sporazumi, dogovori, ugovori, javni i tajni savezi i koalicije, grupisanja i pregrupisavanja, nisu bili u smeru reenja problema. Princip ravnotee snaga i savezi u politici, promovisani na Berlinskom kongresu 1878. godine, izgubili su vaenje. Nova situacija je obilovala novim ugovorima i savezima, koji su bili mali znaci kompromisa - trenutnog ujednaavanja u sutini suprotstavljenih i teko pomirljivih interesa. Nemako-austrougarski savez, sklopljen 1879. godine, pretvoren je u Trojni savez pristupom Italije, 1882. godine. Nasuprot Trojnom savezu, stvoren je Trostruki savez (Triple Entente), sporazumima Francuske i Rusije (1892), Velike Britanije i Francuske (1904) i Velike Britanije i Rusije (1907). Umirue imperije, kako ih je nazvao Solzberi, britanski predsednik vlade, bile su predmet procena moguih preureenja i promena na karti sveta. Otomansko carstvo je predstavljalo anahroni oblik hegemonije. Zapadne sile su uviale da se blii kraj podrke bolesniku s Bosfora kao brane panslavizmu i izlasku Rus ije na topla mora. Austrougarska je perspektivu traila u prodoru na Balkan i izlaz na Egejsko more. Iza nje, kao prethodnice, stajala je Nemaka, sa svojom dalekosenom stratekom koncepcijom prodora na istok (Drang nach Osten). Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine izazvala je krizu. Reakcija zainteresovanih sila, u prvom redu Rusije i Nemake, predstavljala je samo prolazni test neizvesnih reperkusija zbog suzdranosti Britanije i Francuske. Druga marokanska kriza 1911. godine, podstakla je na ubrzane ratne pripreme velikih

185

sila.

Italijansko-otomanski rat i Balkanski ratovi zaotrili su odnose meu velikim silama i degradirali napore za nagodbama o spornim teritorijalnim i drugim pitanjima. Konflikti i karakter saveza i sporazuma sila ukazivali su na opasnost od sukoba nepomirljivih grupacija i na njegovo lanano irenje. Rat je, po Klauzevicu, shvatan kao produetak politike nasilnim sredstvima. Upotreba oruane sile bila je sastavni deo postizanja planiranih ciljeva sila. Ekonomija, s prevalentnom industrijom, i vojna snaga bile su dve glavne komponente njihove moi. Tako su se mone drave, najrazvijenije civilizacije, suprotno njenom smislu i vrednostima, pripremale za licemerno propagiranu veliku budunost, koju rat nije mogao da donese. Svet je zaratio prvi put u svojoj istoriji. Borba se vodila za prostor. Gospodari poseda teili su njihovim proirenjima, a novi monici preraspodeli, u vreme kada je niija zemlja na planeti ve bila pod kolonijalnom dominacijom. Mirnim putem nije bilo mogue izvriti preraspodelu tako da se zadovolje pretenzije zainteresovanih sila. Njihovo grupisanje u dva nepomirljiva tabora - blok Centralnih sila i sile Antante, doveo je do poetka rata napadom Austrougarske na Srbiju 1914. godine. Ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, kao da je bio narueni neposredni povod za rat, jer je iz Beograda ranije bilo upueno upozorenje Beu o moguem atentatu. Nemaka, pravi izaziva rata - po Fricu Fieru, nije htela da propusti priliku. Planski se pripremala za rat sa silama Antante. Be je upuen na objavljivanje rata Srbiji. Politika, diplomatija i propaganda su veto skrivale strateke ciljeve nemakog carstva. Nemaka elita je posegnula za svetskom moi, za velikim prostorom, najpre na evropskom i afrikom kontinentu, u duhu koncepta Mitteleuropa i Mittelafrika, monog u svetskim razmerama Imperium Germanicum. Ideja o svetskom tronu u kontinuitetu elita proimala je Rajh od ujedinjenja 1871. do Hitlerovog kraha 1945. godine, bez obzira na promenu tri vladajue garniture carstva, republike i nacistike diktature. Dugorono ekspanzionistiki orijentisana vladavina oslanjala se na velike zemljine posede, krupan kapital i militaristiki vrh, uz podrku kole i crkve. Prvi svetski rat nazivan je velikim ratom, evropskim ratom rovovskim ratom... Tokom rata, izbila je u Rusiji Oktobarska revolucija 1917. godine, s viestrukim i dugotrajnim posledicama, ali i s velikom ideolokom nadom u svetlu budunost. Prvi svetski rat je bio najvei rat do tada voen u istoriji, po teritorijalnom opsegu i broju drava (ukupno 36), sa vie od 800 miliona stanovnika. Broj mobilisanih u periodu 1914-1918. bio je oko 36,5 miliona ljudi. Poginulo je oko 10 miliona ljudi. Teite frontova bilo je u Evropi, a ratne operacije su se vodile na teritoriji 14 drava. Uzroci, tok, razmere, posledice... mogu se predstaviti anticivilizacijskom slikom besmislenih poprita najveih bitaka i stradanja ljudi, razaranja dobara..., apsurdom koji prati svaki rat, a sukob svets kih razmera zastraujuim odnosom pobednika i pobeenih meu najrazvijenijim dravama svetskih civilizacija na poetku XX veka. Ratni planovi sukobljenih sila nisu ispunjeni. Rat je stanje u kome ciljevi izmiu ostvarenju i iz iracionalnih razloga. Nisu samo poraeni izgubili, nego i pobeeni. Hoe li svet upamtiti poruku britanskog pobednika posle obilaska bojita, da je od pobede samo poraz gori! Istraivai ukazuju kako je Japan profitirao preuzimanjem nemakih kolonija. Svet je upoznao mo SAD u tekom ratnom vremenu, opinjen priama o obeanoj zemlji. Od dunika evropskim zemljama, Sjedinjene Drave su postale njihov veliki kreditor! Meu velikim pobednicima bila je i mala Srbija - velika hrabrost, kojoj se svet iskreno

186

divio. Veliina slave nije mogla da nadoknadi razmere njene tragedije, najvie stradanjem njene muke populacije. Habzburka elita je u napadu na Srbiju u leto 1914. godine imala za cilj (!) osvajanje vizantijske civilizacije, kako je pisalo u privatnim belekama Konrada fon Hecendorfa. Krajem XX veka, kao i na njegovom poetku, u srpskom narodu je pronaen isti cilj. Vilijam Klaus, generalni sekretar Nato pakta, naveo je u televizijskim intervjuima meu razlozima vojne intervencije na Balkanu i vizantijsku civilizaciju! Da bi se slomila herojska odbrana srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu, Srbiju je daleko nadmonija sila pretvorila u zemlju smrti, kako je izvestio svet Don Rid. Promene koje su poele s Prvim svetskim ratom, ili neposredno po njegovom zavretku, uzimaju se i kao kraj novovekovnog perioda u istoriji. Mir utemeljen na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, nije dugo trajao. To kratkotrajno mirnodopsko vreme oznaava se periodom izmeu dva svetska rata, a preureenje sveta - Versajskim poretkom. Francuska, Velika Britanija i SAD bili su njegovi glavni kreatori. Sile pobednice su na mirovnim konferencijama potpisivale sporazume o novim granicama i o drugim pitanjima vanim za ivot u miru. Pregovori su predstavljali diplomatsku borbu za imperijalnu preraspodelu teritorija i interesnih sfera. etiri carstva su nestala: Nemako, Austrougarsko, Rusko i Otomansko. Stvorene su nove drave. U Evropi to su bile: Austrija, Maarska, ehoslovaka i Jugoslavija. Oktobarskom revolucijom u carskoj Rusiji, 1917. godine, boljevici su, u seljakoj zemlji, stvorili prvi put u istoriji socijalistiku dravu, s Lenjinom na elu, suprotno marksistikom uenju (jer nije bilo radnika). Bila je to radikalna promena, proklamovana u duhu marksizma, koja je podstakla revolucionarnu aktivnost i u drugim zemljama. U Moskvi je, u martu 1919. godine, osnovana meunarodna organizacija, Komunistika internacionala (Kominterna, Trea internacionala). Lenjinove teze bile su osnova za dugoroni program (kolonijalno, agrarno, nacionalno pitanje...) i praktino ostvarenje diktature proletarijata i sovjetske vlasti. Poraene - Centralne sile, nisu bile zadovoljne nametnutim obavezama, najvie Nemaka. Italija nije dobila to je oekivala od sila Antante, pa je preusmerila politiku. Vudro Vilson, predsednik SAD, predloio je stvaranje Drutva naroda, u programu etrnaest taaka. Francuski i britanski predstavnici su podrali zamisao, realizujui i sv oje posebne interese kao glavne evropske sile pobednice. Drutvo naroda nije ispunilo oekivanja, ne samo zato to u njegovom radu nisu uestvovale Sjedinjene Drave, u poetku ni Sovjetska Rusija i Nemaka, nego zbog neuniverzalnosti njegove organizacije.

5.1.2. Period izmeu dva svetska rata

Oduevljenje ljudi zavretkom Prvog svetskog rata pretvorilo se u slavljenje mira. Velika nada roena je u srcima mirotvoraca. Naslovi i tampi orijentisali su javno mnjenje na posipanje cveem mirnodopskog puta. U senci trijumfa mira, tekoe pregovaranja pobednika i pobeenih ukazivale su na interese drava koje su diktirale politiku udaljenu od propagiranih ideala. Izgledalo je kao da rat nije dovren, nego da je stao. Posledice rata su pale na teret novih vladajuih snaga i unutar drava. Nejednak poloaj ljudi unutar nacionalnih granica i drava unutar preureivanog svetskog poretka bio je izvor novog suprotstavljanja interesa. Posle kratkotrajne konsolidacije i pospremanja sveta posle rata, nastupila je kriza.

5.1.3. Svetska kriza

187

Velika ekonomska kriza irila se i obuhvatila svet 1929. godine. Krize hiperprodukcije pratile su kapitalistiki nain proizvodnje, uveavanje kapitala i grandiozan razvoj proizvodnih snaga. U monopolistikom kapitalizmu protivrenosti su se zaotrile izmeu rada i kapitala, to je impliciralo konflikte meu dravama koje su nastojale da unutranje probleme ree ekspanzijom - irenjem trita i kolonijama, tj. imperijalnom politikom i ratovima. Suprotno gledite okrivljuje politiku za poremeaje u ekonomiji. Konsolidacija i privremena stabilizacija kratko su trajale. Velike zalihe neprodate robe i slom na Njujorkoj berzi najavili su krizu. Pad proizvodnje, pad cena i bankrotstva, kao i nezaposlenost, najtee su pogaali siromane. Kriza se produbila i zahvatila drutvo, s osobenostima koje nisu mimoile ni najrazvijenije zemlje.

5.2. TOTALITARIZAM - faizam (nacizam) i komunizam (boljevizam, lenjinizam, staljinizam, maoizam...)

Demokratija se suoila s velikim izazovom, totalitarizam je naao plodno tlo u zemljama u kojima su ideologije, umesto religije, postale opijum za mase, kako ju je Marks oznaio. Reenja su traena u pojaanoj ulozi drave. Faizam u Italiji, nacizam u Nemakoj, militarizam u Japanu stupili su na scenu. Bio je to desni totalitarizam u odnosu na levi totalitarizam: komunizam, socijalizam, boljevizam, lenjinizam, staljinizam..., iji je centar bio SSSR. Diktature su zavladale velikim delom sveta, a ideologije masama. Vladajue diktature su izgraivale moan hijerarhijski dravni aparat, vojsku, policiju, masovnu organizaciju, zasnovanu na veri u utopije i fantazam, na nacionalistikom, rasnom i ovinistikom oreolu, poslunosti i masovnoj represiji. Ratna privreda je pruala lanu egzistencijalnu nadu zaposlenima, a svetu pripremala najvei pokolj u njegovoj istoriji. Mase nisu prepoznale apsurd; totalitarni reimi, s karikaturalnim voama, pridobijali su na razliite naine umove da im slue ili da se ne protive, ili su ih proganjali i likvidira li. Mali ljudi postali su velike voe. Hitler i Staljin su bili diktatori ije su vladavine obeleene najveim stradanjima ljudi u savremenoj istoriji. Velike sile su veliane, a velike civilizacije degradirane u projekcijama nasilnog preureenja sveta. Nacistika Nemaka, faistika Italija i militaristiki Japan formulisali su i potpisale Trojni pakt za stvaranje novog poretka u svetu. Bile su to sile Osovine, suprotstavljene saveznikim silama iz Prvog svetskog rata: Velikoj Britaniji i Francuskoj, kasnije SAD-u i, jo kasnije, SSSR-u.

5.3. DRUGI SVETSKI RAT (1939-1945) - rat pre rata

U periodu izmeu dva svetska rata voeni su ratovi i pre 1939. godine, koja se uzima u zvaninim istoriografijama za poetak Drugog svetskog rata, u duhu maksime da pobednici piu istoriju. Rat su zapoele drave koje su predstavljale velike civilizacije. Ekspanzionistike drave su zaratile, raspolaui silom, zaloile su veliko civilizacijsko naslee. Ideolokim licemerjem najavljivale su stvaranje novog poretka u svetu La, propaganda i sila kombinovane su u kotlu Globalne politike protiv civilizacijskih vrednosti, stvaranih tokom milenijuma. Japan je iznenadnim upadom na teritoriju Kine, u septembru 1931. godine, za kratko vreme osvojio Manduriju. Na zaposednutom podruju proglaena je drava Manduko.

188

Bio je to poetak realizacije velikog plana o stvaranju azijskog ivotnog prostora. Velike sile su bile obuzete svetskom krizom, tako da je izostala i reakcija Drutva naroda. Na njegove kasnije reakcije, deklaracije o povlaenju japanskih trupa, Tokio je odgovorio 1933. godine povlaenjem iz njegovog sastava, planski nastavljajui osvajanja. Vlade Velike Britanije i Francuske vodile su popustljivu politiku, a Sjedinjene Drave su bile opredeljene za dranje po strani, to je protumaeno kao izolacionizam. Nemaka je naredne, 1934. godine, istupila iz Drutva naroda. Pripajanjem susednih oblasti ostvarivala je plan o Srednjoj Evropi kao jezgru budueg novog poretka. Versajski ugovor o miru, koji je predviao njena vojna ogranienja, smatrala je aktom prolosti. Britanska vlada je, 1935 godine, potpisala sporazum koji je omoguavao stvaranje ratne flote Hitlerovom Treem rajhu! Faistika, Musolinijeva Italija je, posle incidenata 1934. godine, zaratila, osvojila i anektirala Etiopiju dve godine kasnije. Nacistika Nemaka i faistika Italija su, 1935. godine, posle prvih osvajakih uspeha, stvorile evropski deo osovine Rim-Berlin, kojoj je iz Azije pristupio i Tokio. Uz podsticaj nemako-italijanskog saveznitva, u paniji se 1936. godine razbuktao graanski rat. Velika Britanija i Francuska oformile su u Londonu Odbor za nemeanje u pansko pitanje! U Kini je tokom 1937. godine otpoela obnova, koja je imala za cilj modernizaciju i industrijalizaciju zemlje. Japan je, posle malog incidenta u Hopeju, otpoeo novu agresiju protiv Kine. Drutvo naroda nije odgovorilo na kinesko traenje pomoi. Kina je organizovala otpor koji se pretvorio u dugotrajni rat, suprotno planu Japana za njeno brzo osvajanje. U 1938. godini vodila se desetodnevna bitka sovjetskih i japanskih trupa na tromei SSSR-a, Kine i Koreje. Bila je to svojevrsna najava najveeg rata za prostor ekspanzionistikih sila. U Evropi su sile Osovine osvajale teritorije politikom pretnji i oruanom silom. U 1938. godini je Hitler najpre pripojio (anlus) Austriju Treem rajhu, a potom i Sudet, oblast ehoslovake, naseljene preteno nemakim stanovnitvom. ehoslovaka kriza je testirala ne samo Veliku Britaniju i Francusku nego i SAD i SSSR, dokle mogu ii u politici poputanja. Na konferenciji u Minhenu, 29. i 30. septembra 1938. godine, emberlen i Daladje su prihvatili diktat Hitlera i Musolinija, rtvujui ehoslovaku, kako se propagiralo: da bi spasli mir. Hitler je potom bio jo odluniji; sledee godine je ehoslovaka prinuena da prihvati protektorat Treeg rajha. Musolini je 9. aprila 1939. godine naredio napad na Albaniju, a nedelju dana kasnije je pripojio Italiji. Velika Britanija i Francuska su u godini odluke - 1939, dale garancije Poljskoj i Grkoj da e intervenisati u sluaju agresije sila Osovine. Od marta iste godine su vodile pregovore sa SSSR-om o sklapanju odbrambenog saveza. U avgustu iste godine pregovori su prekinuti. Krajem avgusta 1939. godine, Hitlerov Trei rajh i Staljinov SSSR su potpisali sporazum, ne samo o nenapadanju, nego su tajne klauzule predviale i neku vrstu saveznitva. Hitler je nastojao da se obezbedi od rata na dva fronta. Posle potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov, uzviknuo je: Svet je u mom depu! Staljin je polazio od svojih razloga i rezona, urei da dobije u vremenu priprema za rat, podredio je privremeno ideologiju politici. Dve ideoloki nepomirljive sile postigle su meusobni dogovor koji je vaio dok ga Hitler nije prekrio, 22. juna 1941. godine, napadom na SSSR. Kao da su se suprotnosti, kako bi Haksli rekao, dodirnule. Komunisti u mnogim zemljama su teko mogli da razumeju, a join tee da prihvate savez s faistima i nacistima.

189

Poetak rata u Evropi. Nemaka je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku. Velika Britanija i Francuska su, posle odbijenog ultimatuma o povlaenju nemakih trupa s poljske teritorije, dva dana kasnije objavile rat Hitlerovom Treem rajhu. Tako je poeo Drugi svetski rat. Munjeviti rat. Etapa rata od 1939. do 1941. godine oznaava se i kao munjeviti rat (Blic-krig). Poljska je brzo osvojena; krajem septembra 1939. godine Hitlerov Trei rajh i Staljinov SSSR su se jo bre sporazumeli o njenoj podeli, po pola plena za svaku hijenu. Sovjetski Savez je poveo Zimski rat protiv Finske, a propaganda je ubeivala javno mnjenje kako je prva zemlja socijalizma bila napadnuta. U nadmetanju za Baltik nije bila izostala ni sovjetsko-nemaka kupoprodaja tuih teritorija i trgovina sudbinama ljudi. Sovjetske granice su se proirile obuhvatanjem teritorija baltikih zemalja Letonije, Litvanije i Estonije. Nemaka je u prolee 1940. godine zauzela Dansku i Norveku. Posle Belgije i Holandije, kao i znaajnog uspeha kod Denkerka, Hitlerove trupe su slomile odbranu Francuske. Nasuprot okupiranom delu, maral Peten je, prihvatajui uslove Berlina, predvodio slobodnu Francusku s centrom u Viiju, u kvislinkoj varijaciji sluenja Hitlerovoj novoj Evropi. De Gol je u Londonu formirao Nacionalni komitet slobodnih Francuza, u cilju produetka borbe. Kontinentalni sistem Versajske Evrope bio je pod Hitlerovom soldateskom. Iracionalna Hitlerova projekcija o stvaranju carstva od Atlantika do Urala disciplinovano je realizovana kombinacijom zastraujue sile i demagogije u srcu demokratske Evrope. N a osvajanom prostoru, uspostavljan je novi poredak u duhu rasistike teorije o istoti krvi i tla. Faistika Italija, ushiena nemakim uspesima, 10. juna 1940. godine objavila je rat zapadnim saveznicima. Velike saveznike sile ostavile su Veliku Britaniju samu u ratu. emberlenov sastav vlade bio je zamenjen novom garniturom, koju je predvodio Vinston eril. Hitlerovu ponudu o sklapanju mira i priznanju nemakih osvajanja, britanska vlada je odbila. Nemaki firer je odgovorio invazijom na Veliku Brita niju. Avijacija i podmornice su upuene da potope ostrvo gordog Albiona. Na udaru su bili gradovi, posebno London, kao i drugi vani strateki ciljevi. eril je pozvao u borbu u kojoj su ljude ekali krv, znoj i suze. Velika Britanija se branila do maja 1941. godine, kad je Hitler odluio da teite udara prebaci na Istok. Nemaka, Italija i Japan potpisali su Trojni pakt u Berlinu, 27. septembra 1940. godine. Bilo je to normativno utemeljenje saveza tri velike totalitarne drave, sile Osovine. U ugovoru je bilo formulisano da svaka nacija dobije prostor na koji ima pravo kao pretpostavka za trajni mir. Tri vlade su odluile da sarauju i uzajamno se pomau politiki, privredno i vojno u stvaranju novog poretka, zajedno s narodima kojima je svetski mir krajnji cilj. Japan je priznao vostvo Nemake i Italije u stvaranju novog poretka u Evropi, a one njemu u istonoj Aziji. Ugovorom su potpisnici obavezani na uzajamnu pomo u sluaju na-pada i od sile koja ne uestvuje u sukobima. Obaveze potpisnika nisu tangirale njihove politike odnose sa sovjetskom Rusijom. Ugovor je predstavljao akt politike interesnih sfera u delikatnom momentu nemakog stratekog odluivanja. Odnos izmeu politike i rata izraavao se, pre svega, kroz odnos interesnih sfera i fronta. Kljuni potezi Berlina bili su postupci prema rubnim silama - SSSRu i Velikoj Britaniji: politikom i/ili vojnim sredstvima, ili u kombinaciji. Ponuda SSSR-u da pristupi Trojnom paktu i pretvori ga u etvorni pakt nije ostvarena

190

zbog nesaglasnosti u raspodeli interesnih sfera u tajnim protokolima i sovjetskim protivzahtevima. Hitler je aktivirao vojnu varijantu, napad na SSSR po planu Barbarosa i prenoenje teita rata na istok, u cilju osvajanja velikog ivotnog prostora. Reenje situacije na afrikom ratitu, u Sredozemlju i na Balkanu bilo je preduslov velikog vojnog poduhvata na istoku. Glavna namera je kamuflirana modifikovanom varijacijom stare ideje prodora na istok (Drang nach Osten). Uporedo sa Hitlerovom invazijom na Britaniju, Musolini je pokrenuo ofanzivu u Africi, a u oktobru 1940. godine poeo je rat protiv Grke, u skladu s romantinom idejom obnove Rimskog carstva od Alpa do Crvenog mora. Veliki italijanski neuspesi na frontovima primorali su Hitlera da intervenie u korist svog nezajaljivog saveznika, kome oi nisu videle od stomaka, kako su ozlojeeni planeri protumaili greke Dueovih stratega. Romel je predvodio nemake trupe u Africi, iju ofanzivu su zaustavile britanske snage u aprilu 1941. godine. Hitler je nastojao na miran nain da zagospodari Balkanom, kao pozadinom u predstojeem ratu protiv SSSR-a. Zato je od Jugoslavije zahtevao samo potpis Protokola o pristupu Trojnom paktu, a ne i vojne oba-veze u predstojeem poduhvatu protiv SSSR-a po planu Barbarosa. Knez Pavle Karaorevi je nastojao da Kraljevina Jugoslavija zadri status neutralne zemlje. Rat je, meutim, menjao i sam pojam neutralnosti, jer su se tada dogaaji odvijali u duhu izreke sila Boga ne moli. Potpis Protokola o pristupu Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. godine, u Belvedereu, u Beu, za Hitlera je izgubio vanost ve dva dana kasnije, zbog vojnog udara, smene potpisnika i velikih demonstracija, naroito u Beogradu, na kojima je u lice svetskoj javnosti izreeno veliko ne nacifaistikoj osvajakoj izmi. Operacijom trupa Osovine, simbolino ifrovanoj - Kazna, Kraljevina Jugoslavija bila je osvojena i podeljena tokom Aprilskog rata (6-18. aprila 1941). Nezavisna Drava Hrvatska (NDH) proglaena je ve etvrtog dana rata kao sastavni deo naci-faistikog novog poretka, a ostali delovi su anektirani, okupirani i preureivani po naci -faistikom modelu. Osvajanjem Grke, nemake i italijanske trupe su prinudile na povlaenje britanske snage s Balkana. Rat protiv SSSR-a je mogao da pone. Poetak je kasnio zbog rata na Balkanu, protiv Jugoslavije i Grke, kao i zbog nepovoljnih vremenskih uslova, dugog trajanja poznate ruske zime kao saveznika branilaca otadbine. Zakanjenje se reflektovalo nepovoljno na kasniji tok ofanzive tru -pa Osovine u pokuaju osvajanja Moskve munjevitim ratom. Svet u najveem ratu. Hitlerovim poetkom napada na Staljinov SSSR, 22. juna 1941. godine, nastupio je novi momenat u ratu. Udar je izveden sa 180 divizija, u cilju brzog prodora u Moskvu i druge vane sovjetske gradove. Da li je ikada bilo koncentrisano vie ljudi u ratnom sudaru jednih protiv drugih? ta ih je suprotstavilo? Ideologije njihovih vostava? Tako je otvoren veliki Istoni front. Za Staljina to je bilo veliko iznenaenje, ali ne i za svet. Posle velikog poetnog uspeha trupa Osovine, organizovana je odbrana na frontu i otpor i partizanski rat u pozadini. Japanska avijacija je, 7. decembra 1941. godine, napadom na Perl Harbur na Havajima, iznenadila odbranu SAD. Amerika flota je teko strada la. Na napad Japana, Sjedinjene Amerike Drave odgovorile su ratom. Ovim agresivnim inom sila Osovine, Velika Britanija je dobila mone saveznike. Svet je bio u najveem ratu u istoriji. Tri velika saveznika, ideoloki heterogena, protiv tri totalitarne, nacifaistiko-militaristike sile - Trojnog pakta. eril i Ruzvelt su, 14. avgusta 1941. godine, objavili Atlantsku povelju. U dokumentu su precizirani principi borbe i obeanje pomoi narodima i dravama u ratu za slobodu i

191

nezavisnost. Povelju je podrao SSSR u septembru, a 1. janura 1942. godine u Vaingtonu su predstavnici 26 nacija potpisali Deklaraciju o produetku rata do pobede. Vaingtonski pakt je predstavljao osnovu antifaistikog saveza i zaetak kasnijih Ujedinjenih nacija. Ugovori izmeu tri velika saveznika jaali su jedinstvo antifaistike koalicije, koja nije bila liena britansko-sovjetsko-amerikih nesuglasica, kalkulacija i sporova. Odluujue bitke. Ofanziva trupa Osovine na istonom frontu, posle poetnih uspeha, to je vie ulazila u unutranjost sovjetskog prostranstva, bila je sporija i neizvesnija. Zima je stigla pre nego trupe napadaa u Moskvu. Eva Braun nije morala da uri s kreiranjem haljine da bi sa Hitlerom proslavila novu godinu u Kremlju. Na prilazima sovjetskoj prestonici branioci ne samo da su zaustavili napad trupa Osovine, nego su preli u kontraofanzivu. Bila je to prva velika pobeda Crvene armije na istonom frontu. Japanska vojska je na Dalekom istoku do leta 1942. osvojila Malaju, Burmu, Indoneziju, Filipine, Novu Gvineju, Guam i veliki broj ostrva u Tihom okeanu Predstojao je period sudara zaraenih strana od kojih je zavisio ishod rata. Pojaanja su upuivana na front iz pozadine koja je pretvarana u njegov sastavni deo. Na istonom frontu Crvena armija je postigla pobede u Staljingradskoj i Lenjingradskoj bici i bici kod Kurska u 1943. godini. Bila je to velika prekretnica. Sovjetske snage su prele u kontraofanzivu. Na afrikom frontu su nemako-italijanske trupe pod komandom Romela, u leto 1942. godine, odbacile britanske snage do Aleksandrije. Krajem oktobra su britanske snage pod komandom Montgomerija preduzele ofanzivu, u okviru koje su postigle veliku pobedu kod El Alamejna. Posle Alira i Maroka, britanske snage su osvojile Tunis, u maju 1943. godine. U ratu na Pacifiku, posle uspeha kod Midveja i Gvadalkanala, amerike snage su poetkom 1943. godine prele u kontraofanzivu protiv japanskih trupa. Rasplet. Veliki uspesi saveznika oznaili su poetak tree etape rata u 1943. godini, u kojoj se oekivala njihova konana pobeda. Porast snaga i sredstava, kao i izvora saveznika, prinudio je na povlaenje trupa sile Osovine na frontovima. Istovremeno su rasle snage otpora i samooslobodilake borbe iznutra, kao i slobodne teritorije unutar novog poretka. Zapadni saveznici, anglo-amerike snage su, posle zaposedanja severne Afrike, preko Sicilije preduzele prodor Apeninskim poluostrvom. Musolini je pao s trona 24. juna 1943. godine; zamenio ga je Badoljo. Faistika Italija je kapitulirala 3. septembra 1943. godine. Nemake trupe su preuzele sueni front na Apeninima. irenjem osloboenog prostora saveznike snage su rasle, a osovinski front se smanjivao. Politika zaraenih strana je preduzimala diplomatske, ekonomske i propagandno psiholoke akcije. U opticaju je bio sve vei broj kombinacija. Saveznici su 1943. godine odrali tri konferencije na najviem nivou. Prva je odrana u Moskvi, u oktobru 1943. godine, na kojoj su mini -stri spoljnih poslova SAD-a, Velike Britanije i SSSR-a razmatrali, izmeu drugih pitanja, otvaranje drugog fronta u Evropi. U novembru su Ruzvelt, eril i aj Kanek odbili da priznaju japanska osvajanja u Aziji i raspravljali o konceptu zavretka rata protiv Japana. Krajem istog meseca 1943. godine, odrana je konferencija velike trojice, erila, Ruzvelta i Staljina, u Teheranu, na kojoj su donete znaajne odluke za pobedonosni zavretak rata. U maju 1944. godine, Crvena armija je oslobodila Krim. Od leta i jeseni njena ofanziva je usmerena na Hitlerove satelite, a zatim na samu nacistiku tvravu. Zapadnosaveznike trupe su se iskrcale u Normandiji, u junu 1944. godine. Ostvaren je

192

dugo odlagan poduhvat otvaranja drugog fronta u Evropi. Samooslobodilakom borbom i antifaistikim otporom na jugoslovenskom prostoru rastao je osoben unutranji front, koji je u zavrnici rata povezao istoni i zapadni savezniki front. Anglo-amerika avijacija je pojaavala bombardovanje gradova i stratekih objekata u Hitlerovoj pozadini. Savezniki bombarderi su razorili Drezden. Krajem 1944. godine saveznike trupe su prodrle na nemaki prostor. U februaru 1945. godine, na Krimu je odrana konferencija Ruzvelta, erila i Staljina, na kojoj se odluivalo o zavretku rata i o posleratnom ureenju. Nemake trupe u Berlinu kapitulirale su 2. m aja 1945. godine. Na tlu NDH rat je potrajao i posle pada Berlina. Akt o bezuslovnoj nemakoj kapitulaciji potpisan je u noi izmeu 8. i 9. maja 1945. godine. Bio je to kraj rata u Evropi. U junu 1945. godine, u San Francisku je odrana konferencija predstavnika 46 drava, na kojoj je osnovana Organizacija ujedinjenih nacija (OUN). Rat na Dalekom istoku trajao je jo nekoliko meseci. Sovjetski Savez je objavio rat Japanu 9. avgusta 1945. godine. Posle amerikog atomskog bombardovanja japanskih gradova, Hiroime (6. avgusta) i Nagasakija (9. avgusta), Japan je kapitulirao 2. septembra 1945. godine. Bio je to kraj Drugog svetskog rata.

5.3.1. Moderni rat kao usavreno varvarstvo - slika anticivilizacijske pojave Istorija ratova je duga kao i ljudska istorija. Saznanja nisu opomenula na opasnost od rata kao nekontrolisane anticivilizacijske pojave, s mogunou nuklearnog samounitenja. Drugi svetski rat se razlikuje od svih ostalih. Komparativna analiza ukazuje na bitne odlike. Po obimu, rtvama i razaranjima, bio je to najvei sukob koji je ikad voen u istoriji. U njemu je uestvovala 61 drava, s oko dve milijarde ljudi. Poginulo je 55 miliona ljudi. Trajanje rata, ma kako se raunao njegov poetak, okonano je upotrebom atomske bombe. Tako je otvorena nuklearna era. Dogaaji koji su prethodili nisu najavljivali lanano irenje sukoba do svetskih razmera i oruje koje bi moglo da izmakne kontroli i pretvori svet u pepeo. Sile Osovine su krenule u osvajanje prostora i preureenje sveta u duhu Trojnog pakta. Pohod je za krajnji cilj imao svetski mir. Hitlerov Trei rajh je posegnuo za svetskom moi, podran od elita, u kontinuitetu s prethodnim traginim pokuajem. Planiranje je zasnovano na ranije objavljenom programu, u duhu rasnih teorija. Hitler je predstavio svoje ideje u Mojoj borbi (Mein Kampf). Faistika Italija i militaristiki Japan pridruili su se nacistikoj Nemakoj jer su bili ushieni i posveeni velikim ciljevima i imperijalnim osvajakim ambicijama. Nije bilo snage koja bi im se suprotstavila. Ni Drutvo naroda, ni velike sile svetskog versajskog poretka nisu se suprotstavile, posveene kalkulantskom rasuivanju o uobiajenim namirivanjima interesa u preraspodeli kolonijalnih poseda i sfera uticaja. erilova Velika Britanija je posle pada Francuske ostala jedina od velikih saveznikih sila na bojitu. Staljinov SSSR je bio u paktu s Hitlerovim Treim rajhom. Ruzveltova Amerika nije prelazila okvire izolacionistike politike. Trei rajh i Japan su ih napali i napravili koaliciju velikih saveznika. Drave, nosioci ratnih sudara, crple su mo iz civilizacija kojima su pripadale, i usmeravale je prema eljustima neprijatelja. Velika Britanija, najvea imperija, aktivirala je Indiju, Australiju, Novi Zeland, Kanadu, Junu Afriku... Drave su upravljale civilizacijama u ratu koji je ponitavao njihove vrednosti. Ko je upravljao dogaajima?

193

Rat je izmicao i planovima i razumu. Martin Hajdeger je pozvao nemaki narod da glasa za firera, jer preko njega dostie sopstveni identitet i od njega dobija mogunost da postane aktivan subjekt. Istoriari su inili ono to im je od davnina posao, kako je Teodor Lesing obrazlagao, nastojali su da osmisle besmisleno to ulazi u istoriju. Propagandisti su prethodnica, oni su delati prve rtve u ratu - istine. Proizvoai zabluda su zasipali mase privlanim fantazmima. Velike ideologije su pozajmile najvanije od velikih religija. Totalitarizam je presijama oblikovao javno mnjenje. Adolf Hitler je dr Jozefa Gebelsa nazvao duhovnim feldmaralom! Metodologija osvajanja pripada arsenalu totalnog rata. Totalni rat je obuhvatao sve, front i pozadinu, ivotni prostor, poredak do poslednjeg pojedinca, koji mu je pripadao. Prvo je unitio pojam civila. Kukasti krst je postao ime za sve. Svima razumljiv simbol komunikacije koja odrava u ivotu sagovornike. Bio je to stravian znak anticivilizacije koji je svodio oveka na broj u masi zaraenih, opsenjujue veliine. Svi drugi identiteti su podreeni broju u hijerahijskom rasponu vrednosti, na ijem je vrhu bio voa. Pre napada, evidentiranog na mapama okruenog prostora, s precrtanim starim imenom i upisanim novim znakom raspoznavanja, bilo bi aktivirano podzemlje, Peta kolona, svi koji bi mogli sluiti u osvajanju i vladavini na planiranom ivotnom prostoru. Munjeviti rat je osmiljen i usavravan kao model kojim je Hitler stvarao novu Evropu. Iznenadni udar na neposlune drave i narode je predstavljao kaznu, koja je delovala kao psiholoko oruje zastraivanja i nauk drugima. Protivnici su diskreditovani i prikazivani u izdanju koje bi javnost navodilo na osudu kao neprijatelja pravednog sveta. Pripajanje teritorija bez borbe znailo je ipso facto preureenje i uklapanje u novi poredak. Osvajanje teritorija silom pretpostavljalo je njihovu deobu, tako da se vie nikad ne javi otpor s njihovih sredita. Proglaavanje nezavisnosti, autonomija, velikih drava, kao to su bile NDH, Velika Albanija..., ukazivalo je na simbolizovani kompleks njihovih kreatora i tragian smisao kreatura. Rudolf Ramel je tokom istraivanja pronaao da je NDH bila najgenocidnija tvorevina u Drugom svetskom ratu. Struktura sukoba u totalnom ratu bila je razgranata. Rat se vodio u domenu politike, diplomatije, propagande, psihologije, ekonomije, tehnologije, nauke, umetnosti, kulture..., odnosa meu dravama, narodima, manjinama, verama...; orujem i tehnikom, raznovrsnim sredstvima, od kojih su pojedina po prvi put bila u rukama vojnika i civila, i na nain koji je menjao pravila, strategiju i taktiku, kodekse i obiaje ratovanja i ivota. Upotreba aviona (vazduni rat), brodova i podmornica (pomorski rat), tenkova, raketa, bombi po gradovima i vitalnim objektima, do bacanja atomskih bombi na Hiroimu i Nagasaki, imali su zastraujui efekat ubijanja civilizacije. Masovno usmrivanje ljudi u logorima, nazvanim planete smrti, i etnika ienja teritorija, rezultirali su holokaustom i genocidnim karakterom rata, tokom planskog stvaranja novog poretka. Zatiranje ljudske vrste iz ideolokih, nacionalnih, verskih, rasnih i bilo kojih drugih razloga nikada nije ranije imalo takve oblike i razmere kao u Drugom svetskom ratu. U ukupnom broju rtava, najvie je stradalo civila - 61%! Bio je to najvei rat protiv stanovnitva. Nazivan je i industrijom smrti. Posmatran je i prouavan, s interdisciplinarnim pristupom, i kao usavreno varvarstvo modernog doba. ta s destrukcijom, koja je mogua apokalipsa zloupotrebom sredstava razvoja, ostvarivanog unapreivanim procesima industrijalizacije i modernizacije? Stvaranje OUN i donoenje njene Povelje pobudili su veliku nadu oveanstva i orijentisali na razumno i zajedniki odgovorno upravljanje multicivilizacijskim svetom. Drugi svetski rat je podstakao rasprave o ratu i miru. Od Kantovog eseja o svetskom miru, predvianja futurista nisu se obistinila. Biolog Dezmond Moris je dokazivao da ovek

194

nosi rat u genima. Johan Galtung je osmislio novi poziv na ostvarenje koncepta mira. Nikola Tesla je predvideo ishod i trajanje Prvog svetskog rata i najavio novi rat u jo veem opsegu na osnovu spoznaje tajne ispoljavanja energije. Mislio je da e rata biti dok je oveanstva, a da nauka i pronalasci mogu dovesti do njegovog prestanka!

5.4. HLADNORATOVSKA DRUGA POLOVINA XX VEKA

U zavrnici Drugog svetskog rata slavljeno je osvajanje slobode. Organizovane su ceremonije pobednika. Ljudi su i spontano izraavali oseanja. Veliku nadu. Stvaranje OUN predstavljalo je institucionalizaciju promenjenih odnosa, ne samo meu dravama, nego i meu ljudima u posleratnom svetu. Poverovalo se u razum osvajaa slobode. U senci velikih oekivanja, manifestovali su se znaci neslaganja meu saveznicima i reflektovale duboke protivrenosti dva ideoloki heterogena sveta. Svet liberalne demokratije i svet komunizma nali su se u savezu voljom nacifaistiko-militaristikog protivnika. Propagandisti sila Osovina, pogotovo u zavrnici rata, predoava -li su javnosti nepomirljivost zapadne demokratije s istonom crvenom diktaturom, predstavljajui se kao mogui spasioci od komunistike opasnosti. Saveznici su u projekcijama budunosti sveta u ranom vremenu po-lazili od interesa koji su bili ideoloki obojeni. S pribliavanjem dana pobede, saveznitvo je obeleavano politikom interesnih sfera. Kako urediti (samo)osloboeni svet? Odluke saveznikih konferencija su kritikovane sa stanovita trgovakih manira. Teritorije gubitnika i malih naroda postale su predmet kalkulisanja i sporenja. Proraunavale su se granice izmeu dva ideoloki nespojiva sveta. Nagodbama velikih saveznika dolazilo se do reenja, mimo ranije isticanih vrednosti i uvaavanja udela u borbi za slobodu i nezavisnost do konane pobede. Teko je povuena linija razgranienja bajonetom i diplomatskom pisaljkom Zapada i Istoka. Krize su pratile svakovrsne tekoe. Otkrivena su razmatranja i o idejama da Z apad produi borbu protiv Istoka, do konane pobede protiv totalitarizma. Njihovo nadmetanje bivalo je sve oiglednije u zavrnici rata i pogotovo posle njegovog zavretka. U koncipiranju dugorone politike otkrivaju se klice hladnoratovskih odnosa u ratno m i posleratnom vremenu, osobito u spletu suprotstavljenih interesa tokom preureenja sveta. Poremeaji su vodili pogoranju odnosa izmeu Zapada i Istoka, predvoenih SAD -om i SSSRom. Hladni rat je identifikovan kao nadmetanje i konfrontiranje blokova Zapada i Istoka radi sticanja prevlasti u svetu u pogledu ostvarenja politikih, ekonomskih, vojnih, ideolokih ciljeva, s pozicija sile. To je anticivilizacijska pozicija, ma kako bili u pitanju velianstveni ciljevi. Hladnoratovsko nastojanje izraeno je u stvaranju blokova i blokovske podele sveta, vojnopolitikih saveza, politikih i ekonomskih meunarodnih organizacija unutar blokova i sfera interesa, u trci u naoruanju, od konvencionalnog do nuklearnog, u voenju lokalnih ratova i nadmetanju u svim sferama ivota, do prevladavanja Zapada nad Istokom, ili obratno. Propagande konfrontiranih blokova prosecale su drutveni ivot i civilizacijsko naslee, redukujui ih kroz prizmu antikomunizma ili antikapitalizma. Severnoatlantski ili Nato pakt stvoren je u aprilu 1949. godine. U njegovom sastavu bilo je 15 zemalja Evrope i Severne Amerike. Kasnije je proirivan prijemom zemalja s Dalekog istoka i Australije, ili smanjivan istupanjem pojedinih lanica. Vodeu ulogu u Nato paktu ima SAD, od njegovog osnivanja. Koncipiranje Maralovog plana tokom 1948. godine, toliko potrebnog posleratnom svetu, pratila su propagandistika podozrenja o plodotvornom ulogu kapitala i dugoronom vezivanju za amerikog darodavca. Evropska organizacija za ekonomsku saradnju bila je fokusirana na demokratsku Evropu.

195

Zapadne sile su imale vodeu ulogu u Seato paktu, formiranom 1954. godine za Jugoistonu Aziju, kao i u kasnije nastalom Cento paktu. U Americi je formirane Organizacija amerikih drava (OAS). Nasuprot okupljanju i angaovanju drava u vojnopolitike i ekonomske saveze Zapada, kao izraz blokovske politike i eskalacije hladnog rata, zakljuen je Varavski ugovor vojnopolitiki savez evropskih socijalistikih drava, izuzev Jugoslavije, koja je odbila lanstvo u njemu Trka u naoruanju je mnogo kotala. Troena su ogromna finansijska sredstva za usavravanje, modernizaciju i inovaciju naoruanja, naroito atomskog i raketnog. Vojna industrija, nauka, ekonomija i tehnologija su predstavljale moan kompleks u vodeim blokovskim zemljama. Sovjetski Savez je, posle prve probe atomske bombe u 1949. godini, izvrio i prvu probu hidrogenske bombe, avgusta 1953. godine. Spekulisalo se sa sovjetskom prednou nad Amerikom. U martu 1954. godine, Amerika je na ostrvu Bikini izvrila probu svoje hidrogenske bombe. Ubrzano usavravanje raketnog i konvencionalnog naoruanja samo je pojaavalo strah i psihozu zbog mogue kobne varnice hladnoratovskih rivala. Stratezi su pokuali da umire zabrinute teorijom o nuklearnoj ravnotei, kao balansu koji titi od samovolje eventualno hijerarhijski uzdignutog hladnoratovskog takmaca na svetski tron. Pripreme za rat su predstavljane i kao najbolji nain odvraanja od rata. Svet je iveo u senci hladnoratovske trke u naoruavanju, s opasnou od povlaenja nuklearnog okidaa. Pogoranje meunarodne situacije izazivalo je nova strahovanja. Dogaaji u Maarskoj 1956. godine, Berlinska kriza 1958-1962. i Kubanska kriza 1962. godine, predstavljali su posebne hladnoratovske izazove. Posle kubanske krize, u kojoj se svet naao na ivici nuklearnog rata, s nezamislivim ishodom, nastupio je period hlaenja usijanih odnosa. Hladnoratovska politika sile, u nastojanju da izbegne opti ratni sukob blokovski podeljenog sveta, kao da je nalazila oduka, istina traginog, ali ogranienog u lokalnim ratovima. Ratovi u Koreji, u Indokini, Vijetnamu..., na Bliskom i Srednjem istoku..., predstavljali su pragmatsko testiranje odnosa Zapada i Istoka u situacijama u kojima je oruje bacalo plamen na svet, ne tako daleko izvan ogranienih okvira, da bi ga ponovo zapalilo u drugoj polovini XX veka. Poputanje u hladnoratovskoj politici Zapada i Istoka bilo je praktino manifestovano u normativnom ograniavanju i kontroli proizvodnje i isprobavanju nuklearnog oruja. Dekolonizacija je donela slobodu velikom broju zemalja koje su se reile kolonijalne vlasti. Novoosloboene drave su tragale za sopstvenim putem u budunost, pa su odbile da pristupe nekom od suprotstavljenih blokova, ve su se opredelile za nesvrstane, trei svet materijalno siromaan, ali duhom bogat. Krahom sovjetske imperije padom iznutra, raspao se meunarodni sistem blokovski podeljenog sveta. Ruenje Berlinskog zida predstavljalo je simbol, ne samo ujedinjenja Nemake, nego i poetka stvaranja novog svetskog poretka.

5.5. MODERNO I POSTMODERNO DOBA - od nacionalne drave ka umreenom svetuPrirodno stanje oveka, mislio je Hobs, jeste da bude siromaan, prljav, grub i mali. Da bi se zatitio od takvog stanja, ovek se dobrovoljno potinjavao vladaru s maem, vetakom telu koje je Hobs nazivao velikim levijatanom. Glavni pokretai istorije bili su levijatani: bogati, nemilosrdni, veliki, civilizovani... U predmoderno doba levijatane su predstavljali gradovi-drave, feudalni gospodari ili

196

vienacionalne imperije. U moderno doba levijatani su bile nacionalne drave. Velike sile su bile u ulozi glavnog levijatana. U postmoderno doba levijatane predstavljaju makroorganizacije nove vrste. Nacionalna drava je tekovina modernog doba. U predmodernom dobu postojala su plemena, etnike grupe, narodi, domoroci...; od njih su nastale nacije irenjem pismenosti na zajednikom jeziku i zajednikoj knjievnosti. Proces je poeo u XV veku, s otkriem tamparske prese. Diktirale su ga protestantsk a reformacija i prosvetiteljstvo. Gradovi, kraljevstva, carevine, posedi... prerasli su u drave, s pojavom institucija, sa zajednikim jezikom. S pronalaskom baruta razvijala se vojska, kao stub drave. Trgovinska i industrijska revolucija diktirale su razvoj i omoguile finansiranje profesionalne vojske. Proces je zaokruen uspostavljanjem generaltabova i zavoenjem opte vojne obaveze. Nastanak nacionalnih drava Engleske, Francuske, Italije, Nemake, Japana, predstavljao je irenje modela u svetu. Nadnacionalni izuzeci su SAD i SSSR. Uspeno funkcionisanje nacionalnih drava izraavalo se na ekonomskom, bezbednosnom i kulturnom nivou. Delovanje je efikasno u okvirima usavravanih organizacija: pismenost (kole), institucije (posebno vojska), privreda (industrija)... Razvoj organizacije rezultirao je masovnim organizacijama (organizacije organizacija): obrazovanje masovno, vojska - masovna mobilizacija, proizvodnja - masovna, politike organizacije stranke (partije), sindikati, udruenja..., sve do masovnih medija. Sjedinjene Amerike Drave su najuspeniji i najmoniji federalni model drave. Primeri federacije, savezne republike su Meksiko, Brazil, vajcarska (posle 1848). Uspon SAD je poeo sticanjem nezavisnosti. Ameriki graanski rat (1861 -1865) je predstavljao sukob suprotstavljenih koncepcija. Unija (ili Sever) je zastupala model nacionalne drave. Konfederacija se zalagala za model federalne republike. Posle rata, naroito posle rekonstrukcije, kada su se 1877. federalne trupe povukle s juga, model federacije je prevladao. Drugo osnivanje amerike nacionalne drave dogodilo se krajem XIX veka. Bilo je obeleeno pansko-amerikim ratom 1898. godine. Amerika je, posle pobede, kao velika sila stupila na meunarodnu scenu. U vreme Teodora Ruzvelta i njegovog novog racionalizma, Amerika belei prvi uspon u XX veku. Posle pobede u Drugom svetskom ratu postaje svetski lider u ekonomiji. ire uticaj preko najznaajnijih meunarodnih organizacija, ije je sedite na amerikom tlu: OUN, MMF, Svetska banka, STO, NATO... A posle trijumfalnog okonanja hladnoratovskog perioda, postaje megasila. Postmodernizam je zaet u vreme najveeg amerikog uspona. Period od 70-ih godina XIX veka do 40-ih godina XX veka bio je obeleen rastom amerike moi. Poetak uspona SAD bio je u regionalnim okvirima, stvaranjem sfera uticaja, prvo u Centralnoj (Karibi) i Latinskoj Americi (velika sila i manje drave kao njena sfera uticaja). Kasnije se uticaj irio na Zapadnu Evropu i svet. Uticaj se ispoljavao na planu ekonomije, bezbednosti i kulture. To su tri kljuna stuba sistema. U oblasti kulture (ideologije) liberalizam je postao osnova za unutranje ustrojstvo i ureenje meunarodnih odnosa. Ameriki liberalizam se smatrao spojem individualnog i univerzalnog. Nikako kolektivizam i nacionalizam. Bezbednost se temeljila na pretnji nuklearnim orujem. Oruje visoke tehnologije je promenilo znaaj vojne obaveze i prevagu konvencionalne vojne sile: ne vie vojska nacionalne drave, nego sila koalicije naoruana i opremljena proizvodima naunim i tehniko-tehnolokim izumima. Na ekonomskom planu ameriki kapitalizam se zasniva na privatnom preduzetnitvu i svetskom tritu (umesto dravnog kapitalizma i nacionalnog i neto ireg trita), meunarodnim finansijama i meunarodnom poslovanju (s fokusom na Njegovo velianstvo kupca!).

197

Na vrhuncu moi, SAD je raznoliko drutvo, svet u malom. Analitiari civilizacija identifikovali su trend opadanja amerike imperije. Multikulturno drutvo. SAD podsea na multikulturno drutvo, manje na nacionalnu dravu. Sistem obrazovanja ima izuzetno mesto u planiranju i realizovanju prioritetnih ciljeva. Orijentacija nije diktirana potrebama nacionalne kulture, nego masovnom kulturom (popularnom). Pokazalo se da multikulturalizan (koegzistencija razliitih kultura) nije dovoljan, nego da je neophodan interkulturalizam (saradnja, kreativna interakcija razliitih kultura). Komunikacije i informacije, mediji, naroito elektronski, obeleavaju novo doba, informatiko-komunikacijsku eru i vladavinu medija - globalnu medijakratiju. Postindustrijska privreda je obeleena ogromnim brojem radnika u uslunim delatnostima. Istovremeno se pojavljuju na globalnom tritu i kao potroai. U konkurentnoj privredi proizvodi su namenjeni svetskom tritu. Savremene drave su konkurentne. Ne samo komparativnim, nego i konkurentskim prednostima diktiraju kriterijume nadmetanja. U tipologiji drava istiu se: trgovake, vojnopolitike, korporativne, za razliku od liberalnih; jake, za razliku od slabih i kasno razvijenih nacionalnih drava. SAD od 60-ih godina XX veka obeleava trend smanjivanja znaaja nacija i drava, a jaanje multikulturnog drutva (sve je vie podeljena vlast, predvoena politikom klasom iji su interesi nacionalni i internacionalni). U postmodernoj budunosti Amerika moe biti uzor svetu u procesu preoblikovanja. Na mapi makroorganizacija 90-ih godina XX veka, SAD je vodea sila u oblasti kulture, bezbednosti, ekonomije... SAD je pokreta promena sveta u njegovom preureenju Mediji su pretvorili SAD u multikulturni auditorijum; multinacionalne firme (preduzea) - u svetskog potroaa... ta je ostalo od nacionalne drave u liku SAD? Da li je mogua obnova SAD kao nacionalne drave? Da, ukoliko bi se ostvarile prednosti u oblasti kulture, bezbednosti, privredi, tipine za nacionalnu dravu. Od modernog ka postmodernom drutvu - prirodno je kretanje iji bi bio delikatan izazov povratak idealu modela nacionalne drave. Opredeljenje za nacionalnu ekonomsku politiku suoilo bi se s neprimerenim institucija ma: federalna republika i razdvojena vlast; liberalizam i preduzetnitvo su ideje kojima je preuska politika nacionalne drave, a c druge strane, bila bi onemoguena koherentnost i konstruktivnost nacionalne politike; koncept bezbednosti nacionalne drave, koji je odgovarao velikom neprijatelju iz hladnoratovskog perioda, neprimeren je opasnosti nevidljivog protivnika na planetarnom prostoru - kakav je terorizam, koji provocira izazov globalnog rata. Drave koje oekuju zatitu protivile bi se promeni stratekog kursa bezbednosti SAD. Kultura SAD predstavlja najvei potencijal u izgradnji interkulturnog drutva. Liberalizam zahteva obrazovane graane, kakvi su bili u vreme roenja i razvoja SAD kao moderne zemlje. To je bila snaga koja je uinila da zemlja ne samo sledi istoriju XX veka, nego i da je stvara. Ne sila, ili ne samo sila, nego i znanje je vodilo putem od amerike revolucije do pobede u najveem ratu u ljudskoj istoriji. Od nacionalne drave, nacionalne kulture, nacionalne privrede, SAD je postao lider u tranzicijskom poduhvatu ka multicivilizacijskom svetu, globalizaciji i postmodernoj budunosti!

5.6. POSTHLADNORATOVSKI PERIOD - pobeda liberalne demokratije - kraj istorije Najvea intelektualna debata povela se o utopiji Frensisa Fukujame o k raju istorije i

198

vladavini liberalne demokratije, s podseanjem na metamorfoze ideje iz prolosti, od Hegela i drugih idealista. Preureenje sveta je pompezno najavljivano kao novi svetski poredak pod zastavom pobednikog Zapada ka modelu univerzalne civilizacije. Trei milenijum i XXI vek brzo su stigli, toliko brzo da su preduhitrili i futuriste i prognozere, iznenaene minulim dogaajima. Scenaristi budunosti polaze od konstatacija o nikad veoj meuzavisnosti sveta, ni veoj teskobi na Planeti i veem ubrzanju ivota. Projektivne varijacije ne upuuju na odgonetanje raskoraka izmeu naunog i tehnolokog razvoja i kvaliteta ivota ljudi. Naprotiv, pored optimistikih vizija, broj globalnih opasnosti se uveava, bez svesti o brzom razreenju goruih problema na planeti. Ralf Darendorf, intelektualna zvezda smatrana za gurua koji je stupio na tron umesto Sartra, zakljuio je da je Fukujamina ideja glupost i da je istorija tek poela. Semjuel Hantington, harvardski profesor, oglasio se prvo lankom 1993. g odine, potom i knjigom o sukobu civilizacija (i kultura - za one koji diferenciraju ova dva pojma). Polemika je otkrila neslaganja, pohvale i pokude autoru, ali je stvarnost dri u ii aktuelnosti. U sukobima na planeti prepoznaju se sudari civilizacija. Stara pitanja i novi izazovi zaokupljaju mislioce u potrazi za odgovorima o demokratiji, trinoj ekonomiji, ljudskim pravima, bezbednosti, identitetu, globalizaciji, tranziciji svetskog sistema, komunikacijsko-informatikoj eri, umreenom i civilnom drutvu'... Zapad i zapadna civilizacija. Zapadna civilizacija je neadekvatan naziv za evroameriku civilizaciju. Zapad obuhvata Evropu, Severnu Ameriku, kao i druge zemlje kojima su ovladali evropski doseljenici, u prvom redu Australiju i Novi Zeland. Tokom istorije odnos Evrope i Amerike se menjao. U XIX veku Amerika je bila suprotstavljena Evropi. Smatrala je Evropu posebnom, manje naprednom civilizacijom. Pretpostavlja se da je to i zbog ogranienih dodira s drugim civilizacijama. Stupanjem SAD na svetsku scenu, javio se oseaj ireg identiteta s Evropom. U XX veku Amerika nastupa kao voa Zapada, koji obuhvata i Evropu. Zapad poreklo nalazi u zapadnom hrianstvu. Civilizacijski, ne identifikuje se s narodom, geografskim prostorom, ni religijom. Istorijski, zapadna civilizacija je evropska civilizacija, rasprostranjena na irokom, interkontinentalnom prostoru. irenje zapadne civilizacije je oznaeno i kao pozapadnjaenje, a ne kao evroamerikanizacija. U upotrebi je i termin evroatlantska civilizacija. U njene okvire neki ubrajaju i junoameriki prostor. Novi odnosi meu civilizacijama. Odnosi meu civilizacijama posmatraju se po fazama. Identifikovane su tri faze. Od pojave prvih civilizacija, dodiri meu njima su bili ogranieni, ili nisu ni postojali, ili su bili u znaku susretanja. Civilizacije su bile podvojene i vremenom i prostorom. Koliko je vremena proteklo od susreta na konjima do susreta brodovima? U meuvremenu su stare smenjivane novim civilizacijama, od kojih neke nisu ni znale za druge, niti su postojale u isto vreme, iako su bile pojave dugog trajanja. Osvajanja i razmena proizvoda, ideja, vrednosti... monih civilizacija Azije i Evrope, ispunili su novi period. Trgovinske, vojne i kulturne interakcije najsnanije su bile unuta r civilizacija, iji su nosioci bile drave u usponu. Mone drave, a u civilizacijskom smislu su oznaene kao ograniene civilizacije. A) Engleski svet - britanska imperija B) Ameriko vostvo sveta, SAD - obeana zemlja C) Rusija/SSSR/Rusija - najprostranija na svetu A) Engleska - kolonijalni kolos

199

Engleska se od XVIII veka irila na vanevropskom prostoru. Stvorena je velika Britanska imperija. Bila je civilizacijski oblikovalac u imperijalnim okvirima na ogromnom prostoru: Indije, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Egipta..., izgubivi u meuvremenu kolonijalni posed u Severnoj Americi, na kome su stvarane Sjedinjene Amerike Drave (SAD). Od XVIII veka do sredine XX veka Velika Britanija je smatrana prvom kolonijalnom silom sveta, a London njegovim sreditem. Homogenost Australije i Novog Zelanda je nastala dominacijom belaca i iezavanjem i brisanjem domorodakog stanovnitva. Ouvanjem ogromnog prostranstva od masovnog doseljavanja, odravan je visoki standard. Francuska je, posle Napoleona, izgubila primat osvajaa sveta, ali je postala druga kolonijalna sila na svetu. B) Amerika - SAD, novi svet Amerika je elela da bude neto novo; da bude nova u civilizacijskom smislu, po Defersonu, oblikom i naelima. Mlada Amerika bila je okrenuta budunosti, pod sloganom zemlja pripada ivima. U vreme krize 1929. godine, okrenula se u prolost, u retrospektivnu melanholiju Civilizacijska orijentacija bila je u duhu slobode pojedinca i nacije, kao osnove jedinstvene politike i kulturne tradicije, a preduzetnitva u ekonomiji. Pratile su je i negativne posledice divljeg individualizma i izolacionizma. Istorija SAD je istorija ostvarenih prilika. Iz etape u etapu. Od Kolumbovog otkria, trajala je trka za Amerikom. Nezavisnost je postignuta osloboenjem od engleske kolonijalne vlasti. U danima pobede, osmiljeni su temelji amerike nezavisnosti. Deklaracija o nezavisnosti, proglaena 4. jula 1776. godine i dugo pripremani ustav iz 1787. godine oznaili su roenje samosvesti mlade Amerike, Poljopriveda i pomorstvo su njeni prvi veliki uzleti. Geografska ekspanzija je bila prvi oblik amerikog rasta, koji diktira druge oblike, ekonomski..., civilizacijski rast. Slino kao i u sluaju Rusije, Brazila..., Amerika se irila i proirila s Atlantika na Pacifik bez ispalje nog metka. Osvajanje Divljeg zapada, uporedo s naseljavanjem i potiskivanjem Indijanaca, pretvorilo se u stvaranje drava, 49 Aljaska i 50 Havaji, kao elija Unije. Materijalni uspon je bio rezultat kredita, kapitalizma, a duhovni je produkovan protestantizmom u drugoj i kljunoj etapi razvoja. Protestanti su se uspeno suoili s izazovima ivotne situacije ljudi rasutih u prostoru. U osnovi, dominirala su dela, indiv idualna teologija i suverenost linosti. Amerika je upijala sve to je dolazilo iz sveta i veto upravljala sve uspenijom industrijalizacijom i urbanizacijom. Civilizacijski temelji su stvarani kroz tri etape: u prvoj, na obalama Atlantika; u drugoj od Atlantika do Pacifika, i u treoj - vertikalno, industrijalizacijom. Bogatstvo je olakavalo asimilaciju. Anglosaksonski duh je proeo ameriko jedinstvo. Primat engleskog jezika, kulturna kohezija i ameriki nain ivota civilizacijska su obeleja drave koja je za najkrae istorijsko vreme dospela na svetski tron. SAD su preuzele primat od Evrope posle Drugog svetskog rata. U pogledu ekonomske, politike, naune, vojne..., medijske, kulturne moi, SAD su na planetarnom vrhuncu. Ali mo, ne samo da prua mogunost za dirigovanje, nego i obavezuje. Kuda ide multicivilizacijski svet, sa svojim predvodnikom? Latinska (Juna) Amerika se oznaava i kao drugi novi svet. To je druga amerika kulturna celina, u senci Amerike - SAD i Kanade. U civilizacijskom sreditu je njen osobeni humanizam, problemi, ali i dostignua. Drevno civilizacijsko naslee, udesne odlike i tajne prirode, prostor koji opija ljude, dramatian i nepregledan raspon drutvenih promena, knjievni dometi... vodee drave: Brazil, Argentina..., strasti, privlane ali bolne, kao kontinenta tuge, tradicije - od indijanske, preko panske, portugalske, italijanske...; mnotvo autohtonosti je u spletu latinoamerikog sveta.

200

C) Rusija (Druga Evropa) /SSSR/ Rusija... Velika poglavlja (periodi) duge istorije Rusije. Ogromno prostranstvo na istoku Evrope i zapadu Azije je prva odlika Rusije. Potekla je iz kolevke Slovena, predaka Rusa, u oblasti Karpata i Male Poljske (zemlja s najveim procentom slovenskog stanovnitva). Seobe Slovena su trajale od poetka nove ere do VII veka. O Rusiji se govori od vremena Kijevske Rusije (IX-XIII veka). Meanje naroda evropskog i azijskog porekla, prijem hrianstva, i to pravoslavlja, trgovina od Baltika do Crnog mora, kao i dalje do Vizantije, pa i do Bliskog i Dalekog istoka, sveukupni razvoj, uz poseban uspon gradova, od Novgoroda na severu do Kijeva na jugu, karakteriu prvo veliko poglavlje ruske istorije. Trgovaki put stare Rusije imao je poseban znaaj zbog moi Vizantije i odsecanja Zapadnog Sredozemlja islamskim osvajanjima. Ruski gradovi su bili isti kao i gradovi Evrope. Kijev na Dnjepru je dominirao junim delom Rusije, s oko 60 kneevina. Jezik je bio crkvenoslovenski, na koji su sveti irilo i sveti Metodije preveli Sveto pismo izmeu 853. i 862. godine. Pomorski put je, od 1204. godine, kada su krstai osvojili Konstantinopolj, bacio u senku ruski transcivilizaijski kopneni put. Kijevska Rusija se potom nala na udaru brojnih napadaa. Stanovnitvo se selilo na severoistok. Meanjem Slovena i Finaca mongolske rase nastaje prvi sloj stanovnitva poreklo Velikih Rusa. Pad Kijevske Rusije je usledio posle pustoenja Kijeva od strane Mongola, odnosno Tatara, kako ih Rusi nazivaju. Tu je stvorena mongolska drava - Kanat Zlatne horde, s glavnim gradom Sarajem na Volgi. Mongolskim putem su prolazili sve do 1340. godine i mletaki i enovljanski trgovci za Kinu i Indiju. Druga Rusija se oznaava i kao Rusija uma, koja je predstavljala put do Velike Rusije. Azijski osvaja, prodrvi na konjima, bio je konano prinuen puanim prahom da se povue. Zatiena umama, Moskva je u XIV veku izmicala najezdama. Poecima stvaranja moskovske drave je upravljao Danijel, sin Aleksandra Nevskog, kneza Velikog Novgoroda. U uslovima feudalne rascepkanosti, kmetstva, meus obnih borbi i siromatva, zaeta je Moskovska kneevina. U procesu emancipacije, moskovski voa je zauzeo mesto kana Zlatne Horde. Krimski Tatari, podrani od Osmanlija, zadrali su se jo nekoliko vekova. Mongoli su kao pripadnici mone civilizacije bili u poetku uzor moskovskim kneevinama. Pobeda Moskve je ostvarena u vreme vladavine Ivana Treeg (1462 -1505). Nakon stupanja na presto, oenio se Sofijom, naslednicom Paleologa, poslednjih vizantijskih careva. Moskva je, posle pada Konstantinopolja, 1453. godine, imala priliku da postane Trei Rim i spasi svet. U Moskvu su dolazili italijanski umetnici. Tada je Kremlj poprimio svoj autohtoni oblik. U toku daljeg irenja Rusije, osvojen je Novgorod, nazivan i kao Gospodin Veliki Novgorod. Ivan Veliki (1462-1505) je u najveem obimu okupio ruske zemlje. Pod njegovim vostvom moskovski ratnici prelaze Ural i stupaju u Sibir. Ivan Grozni (1530 -1584) je ovladao celim prostorom u zahvatu velike reke Volge, od njenog izvora do ua u Kaspijsko more. Moskovska kneevina se uzdizala i kao mona vojna sila. Petar Veliki (1672 -1725) je legendarni tvorac ruske moi, pobednik nad veanima i Turcima, reformator i utemeljitelj Petrograda (Sankt Petersburg, kasnije Lenjingrad) 1703. godine. Bila je to Rusija u usponu, koja se sve vie okretala Evropi. Od poetka novovekovnog doba odvijao se proces evropeizacije, s usponima i padovima, kao i u treem milenijumu. Industrijalizacija je najavila velike mogunosti. Istovremeno se budi ruska samosvest, s uspesima u umetnosti, posebno u knjievnosti (Pukin, Ljermontov, Gogolj, Turgenjev, Dostojevski, Tolstoj, ehov...). Promena je nagovetena kada su se ruski revolucionari, nadahnuti marksizmom, suprotstavljali slavjanofilskim tradicionalistima.

201

Iz toga su proistekle dalekosene implikacije, oliene u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine, nakon one iz 1905. godine. Engleska je dosegla vrhunac industrijske revolucije u vreme kad je bila objavljena prva sveska Marksovog Kapitala, 1867. godine. Marks je odbacio i teoretsku mogunost revolucije u Rusiji zbog odsustva industrijskog proletarijata. Lenjin, njegov uenik, uoio je mogunost drutvene revolucije (seljatvo 80%, radnitvo 5%) u analizi protivrenosti carske Rusije (imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma). Komunistika partija, boljevici (na ruskom: oni koji su u veini), nastala posle Ruske socijaldemokratske stranke, bila je osnovna revolucionarna snaga. Lenjin je primenio diktaturu partije (avangarde), demokratski centralizam i programski orijentisao industrijalizaciju u prvoj zemlji socijalizma. Umesto modela svetske revolucije, u duhu marksistikog slogana Proleteri svih zemalja, ujedinite se, promena se dogodila u okeanu seljatva na istoku. Ideologija roena na Zapadu, eksplodirala je na Istoku. Lenjin je, u potrazi za revolucionisanjem masa, rezonovao: kada se carizam odravao vekovima sa 130.000 plemia, revolucionarni preobraaj SSSR-a e biti mogu sa 130.000 odanih pristalica. Posle Lenjina, Staljin je produio vladavinu kao crveni (komunistiki) diktator SSSR-a. Zastraujue su posledice staljinizma. Dvadesetak miliona ljudi, mahom seljaka, nalo je smrt u provoenju staljinistikih mera. Pobedom u Drugom svetskom ratu, SSSR je izbio na politiku scenu kao druga sila sveta, odmah iza SAD. U hladnoratovskom periodu, bio je temelj Varavskog pakta sve do poslednje decenije minulog veka. Nadmetanje s drugom super silom sveta, SAD-om, dovelo je do unutranjeg pada Sovjetske komunistike (ideoloke) imperije. Ideoloki, sovjetska imitacija graanske civilizacije nije uspela. Nova etapa, s Putinom na vladajuem tronu, posle Jeljcina, predstavlja povratak Rusije meu upravljae multicivilizacijskog sveta i otvara nove mogunosti demokratskih promena.

5.6.1. Susreti i sukobi civilizacija

Trijumf Zapada, paradoksalna euforija mira. Svet posthladnoratovskog razdoblja je multicivilizacijski svet. Politika i odnosi drava oblikovani su njihovim kulturama, srodnostima i razlikama. Drave pripadaju razliitim civilizacijama. Od nastanka nacionalnih drava, one su nosioci (subjekti) meunarodnih odnosa. Drave su osnovne elije svetskog sistema (meunarodne zajednice, globalnog sela, novog svetskog poretka...). Broj drava se poveava, a njihovi predstavnici su zastupljeni u meunarodnim organizacijama. Najvia je OUN, kao i specijalizovane STO, MMF, Svetska banka... SAD je prva sila sveta, megasila, jedina supersila posle kraja SSSR-a. Odnosi meu dravama su optereeni nasleem sukoba. Svet je orijentisan prema zapadnom modelu. Zapad i ostatak sveta - nova terminologija izrazila je novi odnos. Nakon okonanja hladnog rata, pobede liberalizma nad komunizmom, euforino je slavljen trijumf Zapada. Proglaena je duga era mira. Kraj istorije opisan je u istoimenoj utopiji Frensisa Fukujame, koji je postao predmet jedne od najveih javnih debata. Era mira je poela paradoksalno ratom u Zalivu. Semjuel Hantington je upozorio na opasnost od sukoba civilizacija. Rat na eks-jugoslovenskom prostoru voen je zbog neodgovarajue granice! Sukobljeni su pripadali razliitim civilizacijama na prostoru tradicionalnih nemira. Posle kraha ideologije koja ih je drala u zajednikoj dravi, posegnuli su za korenima identiteta. Samoidentifikacija u formi etniko-verskog razgranienja u neintegrisanom multikulturnom drutvu eksplodirala je u graanskom ratu, s udelom spoljnih inilaca razliite civilizacijske pripadnosti.

202

Vreme je potvrdilo Hantingtonovu tezu, u jednoj od (kasnije) najprevoenijih knjiga, i donelo nove izazove. Nil Ferguson je analizirao Hantingtonov model i plodotvornu primenu na dogaaje do 2006. a onda zakljuio: kolaps, ne sudar civilizacija! Lokalna krizna i ratna arita imaju za uzroke sporove drava i grupa unutar njihovih problematinih granica. Sukobljeni pripadaju razliitim, ali i istim civilizacijama. Sukobi mogu da eskaliraju na razliite naine i do irih razmera. Odnosi moi u svetu su takvi da se sukobi mogu kontrolisati. Vea je verovatnoa, po Hantingtonu, da u budunosti doe do sudara civilizacija, nego da se obnove ratovi izmeu drava poput onih iz prolosti, kakvi su bili u XX veku. Zato? Sporovi su plod razlika meu civilizacijama. Najmonija je zapadna, evroatlantska civilizacija. Smatra se da svetom upravlja SAD, kao najmonija imperija. Procene govore da njihova mo opada, da e taj period potrajati po meri procesa i da se mo seli na Istok, na kome su civilizacije unutar najmnogoljudnijih i najprostranijih drava u usponu: Kina, Indija, Rusija... Globalna politika je prvi put u istoriji multicivilizacijska. U najduim periodima dodiri izmeu civilizacija bili su krhki, ili nepostojei, ili ratniki, ili s prekidima. Drave -nacije zapadne civilizacije (Britanija, Francuska, panija, Nemaka, SAD...) konstituisale su multipolarni meunarodni sistem, irile se, osvajale, kolonijalizovale veliki interkontinentalni deo, meusobno saraivale i sukobljavale se do svetskih razmera u XX veku. U vreme hladnog rata globalna politika je bila bipolarna, a svet podeljen u dva bloka i trei - nesvrstani deo. Padom komunizma, krahom sovjetske imperije i znutra, okonan je hladnoratovski period. Umesto ideolokih, glavne razlike meu ljudima su postale kulturoloke. Umesto rei nacija, upotrebljava se imenica kultura. Svet je u preureenju, unutar i izvan drava i regiona, u planetarnim okvirima. Trijumf Zapada je rezultirao utopijom o pozapadnjaenju sveta.

5.6.2. Univerzalna civilizacija?

Ideja o univerzalnoj civilizaciji je proizvod Zapada. Svet je postao jedan, veina ljudi na planeti ima isti oseaj za ispravno i pogreno. Bez obzira na raznovrsnost kultura, postoji ono to je zajedniko svima na planeti (naoj civilizaciji). Civilizacija se poima kao suprotnost varvarstvu, s razvojem od pronalaska pisma tokom milenijuma i vekova. Na emu se temelje argumenti za univerzalnu civilizaciju? Pobeda liberalne demokratije, koja se iri svetom, kao trijumf Zapada (utopija o kraju istorije stvarane sukobima); zajednike vrednosti koje ljudi na planeti razmenjuju komunikacijom, susretima, tokom putovanja, migracija... saradnje (umesto sukoba!)...; proglaavanje engleskog za svetski jezik; projekti o svetskoj vladi, svetskom novcu, svetskoj vojsci, svetskoj religiji...; ubrzanje ivota, teskoba na planeti, meuzavisnost i povezanost sveta kao nikada ranije...; globalno komuniciranje, globalni mediji..., globalna ekonomija, globalno trite, kapitalizam kao svetski civilizacijski sistem, novi svetski poredak, globalna bezbednost..., nauka, tehnologija..., do kulture sveta... Kako se obrazlau i osporavaju ovi navodi? Vrednosti i dostignua vodeih u XXI veku shvataju se u zapadnoj civilizaciji visokim dosegom koje ljudi prihvataju, ili bi to trebalo da ine, spontano kao zajedniko dobro. Skup najuspenijih, najbogatijih i najobrazovanijih ljudi sveta odrava se svake godine u Davosu, u vajcarskoj, na kome se raspravlja kako dalje ka boljoj budunosti. Hantington to naziva kulturom Davosa. Da li je to uistinu kultura sveta, ili je to elita udaljena od svetskog stanovnitva? Kultura

203

sveta, kakvu podrazumevaju Lener i Boli? Najvie to kritiari univerzalne civilizacije kao idealistikog projekta doputaju to su tendencije ka takvoj zamisli, koje ukazuju na jednu od orijentacija u planetarnom spektru razlika, raznolikosti, razliitosti, koje tvore bogatstvo svetske kulturne batine. irenje zapadne (evroatlantske) kulture, zapadnog modela, pogotovo potroakog obrasca, ne rezultira stvaranjem univerzalne kulture. Zapadna dobra ne nailaze na plodno tlo u ostatku sveta, da bi se rasprostiranje oznailo planetarnim procesom stvaranja univerzalne civilizacije. Globalne komunikacije manifestuju zapadnu mo na planetarnom prostoru, izazivajui odbojnost novom kulturnom imperijalizmu i konvergenciju u vrednovanjima i verovanjima. Jezik i religija, kao elementi kulture, ne ukazuju na pozapadnjaenje ostatka sveta. Jezik kao sredstvo komunikacije, nije istovremeno izvor identiteta. Globalno uskrsnue religije krajem XX veka, posebno u praznini koju su za sobom ostavile krahirale ideologije, istovremeno je pojaalo razlike meu religijama i udaljilo od ideje o svetskoj religiji. Globalni religiozni revivalvizam i povratak sakralnom je reakcija na zapadnu percepciju sveta kao jednog mesta. Osobita posledica globalizacije odozgo u umetnosti je pogubna homogenizacija, unificiranje... Zapadna civilizacija se smatra produktom modernizacije (opismenjavanje, obrazovanje, urbanizacija, industrijalizacija...), koju je Zapad od XVIII veka podario svetu. Tradicionalne kulture su se tako preobraale u moderne kulture do komunikaciono informatike ere. To ne znai da je svet postao homogena celina, niti su razlike prepreka, ve se, u duhu interkulturalizma, poimaju kao bogatstvo. irenje Zapada doivljavano je kao ekspanzija. Modernizacija je prihvatana ili odbacivana, kao i pozapadnjaenje, ili i jedno i drugo u razliitim razmerama i odnosima, proizvodei pocepane zemlje (vrh za moderno, ostatak za izvorno). Uspon modernizacije, s posledicom otuenja, pojaavao je odbojnost prema pozapadnjaenju Zapadni recept za uspeh nije prihvatan kao uzlet u univerzalnu civilizaciju, nego kao obmanjujua formula za dominaciju Mo Zapada nije negirana, ve je realno procenjena. Dominacija Zapada nije sporna. Izraava se u kljunim kategorijama. Istovremeno, nije sporno ni da je to civilizacija u opadanju. Predvia se da e primat u ne tako dalekoj budunosti pripasti azijskim civilizacijama, koje su u najveem usponu. Koncept univerzalne civilizacije Pola Rikera, proistekao je iz potkrepljenja Morenovog shvatanja (Edgar Moren, Duh vremena). Poao je od problema opisivanja univerzalne svetske civilizacije, a ne od pitanja da li uopte ona postoji. Kritikovao je uverenje da je tehnika njegova osnovna injenica, a ne nauni duh, koji daje univerzalni karakter civilizaciji. ta se previa u jednostranim tumaenjima univerzalne civilizacije, ne samo povodom razmiljanja o Evropi? Een Jonesko je patetino uzviknuo da vie nema jedne Evrope, jer nema jednog jezika, kao to je to nekad bio latinski. Engleski jezik nije univerzalni jezik (niti ga upotrebljava najvei broj ljudi na planeti)! Optimistika opcija o supremaciji Evrope i mogunosti njenog ponovnog preuzimanja vodee uloge u svetu u inventaru Armina Krebsa polazi od citiranja geopolitiara koji Evropu (ne Ameriku!) odreuju jezgrom, centrom i sreditem sveta. Evropska dominacija u XIX i poetkom XX veka proistie, po Haberleu i Pihtu, iz kulturne tradicije. Ovladavanje prostorom belei istorija, ali automatski ne pretvara pobede i vladavine u vrednosti koje obogauju kulture i civilizacije. Kulturni kompleks je u osnovi civilizacijske opcije, ne moe se svoditi niti izraziti

204

univerzalizmom jer ga sutinskim ine razlike jednog od drugog. Koliko ih je nastalo iz susreta Zapada s razliitim svetovima na planeti u razliitim istorijskim periodima? Vreme u kome je Evropa nazvana centrom sveta i evropskom ekumenom ocrtalo je krug od helenskog do savremenog doba. Ekumen je u antikom vremenu predstavljao naseljene prostore poznatog sveta. U okviru stoikog uenja, svetska drava je obuhvatala ne samo Grke nego i varvare, polazei od izvornog shvatanja o jednakosti ljudi. Zigmund Bauman na tragu nasleenih ideja istie izraz evropski ekumen, kako bi potencirao prostor polistrukturnih drutava i analizirao kulture i civilizacije u evropskim okvirima. Zakljuak je jednostavan. Re je o civilizacijskom kompleksu nastalom sintezom bogatog naslea. U kompleksu su istaknuti prostorni kontinuum i temelji zajednikih vrednosti. Kompleks se slikovito poima kao tepih iju osnovu ine nacije, potku regioni. ta odreuje evropski identitet? ta je evropsko u kompleksu kulture na evropskom kontinentu? Prva karakteristika kulture kontinenta upitnog ivljenja, kako Evropu simbolizuje an Mari Domenak, jeste njeno neprekidno propitivanje sveta. Od grkih tragedija, koje su u osnovi evropske kulture, upitnost je nezaustavljiv proces. Edgar Moren je proces oplemenjivanja evropske kulture raznovrsnostima, suprotstavljenostima, takmienjima... oznaio dijalogikom, kao sreditem razvojnog evropskog kulturnog identiteta. U tome je Kirsti Simonsuri video traginost i pesimistiki ocenio sloeno evropejstvo teko ostvarljivim zbog individualnosti evropskih nacija. Hoze Ortega i Gaset je video ostvarenje evropskog drutva u istorijskoj dimenziji ivota na zajednikom evropskom drutvenom prostoru i oznaio ga konvivencijom. Politika ujedinjenja Evrope je osmislila povezivanje unutar Evrope i formulisala trajne oblike zajednikog delovanja u dokumentu Evropske zajednice, naslovljenim Evropski identitet. Koegzistiranje i interakcija nacionalnih identiteta su rezultirali trijumfalno uzletom Evropske unije (EU), kao simbolom i organizacionim oblikom evropskog identiteta. Procese promena odnosa, ne samo na evropskom kontinentu, prate pre i vie krize i sukobi, nego harmonija i ravnotea. Evropa je izronila iz krvi poslednjeg graanskog rata na njenom tradicionalno nemirnom jugoistonom, balkanskom prostoru. Kontroverze zrae iznutra i dolaze spolja. Svetska konkurencija pojaava unutarevropsku solidarnost. Kultura odgovara suprotno ekonomiji i sili. Ratovi izmeu Nemake i Francuske kao i izmeu Britanije i Francuske, u ne tako davnoj evropskoj prolosti, ukazuju kako je uvaavanje velikana kulture bilo suprotno ponaanju nosiocima sudara iz zaraenih zemalja. Od vrha diplomatija, ma kako matovitih i inventivnih, nemogue je odozgo kreirati evropski identitet bez identiteta Evropljana. Svest, misli, oseanja, verovanja, nain ivota..., to ini temelj identiteta pod zajednikim evropskim krovom. Globalna vizija. Kreatori Zapada polaze od civilizacije kojoj pripadaju tako da je odreuju kao svojevrsnu. Zapadna (evroatlantska) civilizacija se razlikuje od svih drugih. Njena mo je obnovljiva. Strateki koncept je u oblikovanju U sreditu komparativne analize realnosti su ekonomija, demografija, nauka i tehnologija. Niko kao Zapad nije ostvario uticaj na svet u vekovima najveeg uspona Evrope i SAD. Raspolae najveim bogatstvom, a za nie stope razvoja od drugih ima vie solucija. Za nadoknadu demografskog prirataja preferirana je imigracija, s orijentacijom na sposobne useljenike i raspoloive za integrisanje u zapadnu (ameriku) kulturu. Sa svetom civilizacija u usponu osmiljava se globalno partnerstvo, tako da se

205

razmenom vrednosti promeni neoimperijalistiko i hegemonistiko podozrenje ostatka sveta u nastup Zapada s pozicija moi. Ideja multipolarnog sveta je na zastavi inoviranog nastupa (meke moi) Zapada. Sutina problema zapadne civilizacije je unutranje prirode. Na amerikom tlu su navedeni prioriteti reavanja: kulturno samoubistvo (hiperprodukcijom, karnevalizacijom i trivijalizacijom kulture); antisocijalno ponaanje (kriminal, droga, nasilje...); raspadanje porodice i njeno negiranje, s impliciranim reperkusijama; opadanje posveenosti uenju i intelektualnim aktivnostima... Ameriki nacionalni identitet, istorijski uzev, kulturno je odreen (kolevka Evropa). Utemeljene vrednosti su sloboda, demokratija, individualizam, jednakost, ustavnost, privatno vlasnitvo, preduzetnitvo, trina ekonomija, ljudska prava, multikulturalizam... Demokratizacija irom planete podstie slinosti, a razlikama obogauje multicivilizacijski svet, na putu ka globalnoj kulturi i univerzalnoj civilizaciji? Strateka intelektualna orijentacija. Savremeni svet je svet civilizacija. Zapadna civilizacija sebe smatra jedinstvenom. Hantigton navodi dve osnove: vrednosti i institucije. Vrednosti, potekle iz Evrope, iz starogrkog izvora, su bliske, sline ili istovetne s izvornim vrednostima drava koje reprezentuju drevne civilizacije viemilenijumskog trajanja. Institucionalizacija sveta posle Drugog svetskog rata oblikovana je u duhu zapadnog pogleda na svet. Ideja da svaka vanija civilizacija preko reprezentativne zemlje ima predstavnika u Savetu bezbednosti, ili u buduoj svetskoj vladi, na putu je ostvarenja. Strateka orijentacija zapadne civilizacije je teiti slinostima i pretvarati razlike u prednosti. Smisao naina ponaanja obeleen je pravilom uzdravanja od meanja u sukobe civilizacija i zajednikim posredovanjem putem pregovora u traganju za reenjima. Ameriki i evropski san. Ameriki san je od 60-ih godina XX veka bio privlaan ideal u svetu. Tada je srednja klasa SAD bila najsnanija u svetu. Sada je SAD meu industrijskim zemljama na 24 mestu. Velike su razlike izmeu malog broja bogataa i sve veeg broja zaposlenih siromaha. Promena e biti tea nego nekadanji uspon. Evropski san je u procesu utemeljenja. Deremi Rifkin ga predlae kao model za globalizovani XXI vek. Cilj je privlaan za sve: kvalitet ivota. Evropski san je orijentisan ka globalnoj svesti. Ideal je preokret veine koja radi da bi ivela, u veinu koja bi ivela da bi radila! Model je testiran na istraivanju javnog mnjenja, koje je opredeljeno za socijalna, svojinska, ljudska prava..., ouvanje zdrave prirodne sredine...; veruje vie u diplomatiju no u vojnu intervenciju, poziva na odgovornost, zatitu slobode, rada, trita... i mogunosti razvoja kulture. Kulturni identitet i meucivilizacijski odnosi. Okonanje hladnoratovskog perioda reaktuelizovalo je pitanje identiteta. Zaotrila se kriza identiteta. Vie nije moglo da se pita: Na kojoj ste strani?. Ko je predvideo nain ishoda nadmetanja Istoka i Zapada? Preovladalo je u trenu okantno oseanje kraja starog i poetka novog. Kraj istorije, lansirana je stara teza u novom dobu, rasplamsala se interkontinentalna debata, iako su i svakodnevni proroci, a ne samo uenjaci, znali da istorija nema poetka ni kraja!

206

Ljudi su se iznova pitali spontano: Ko smo?; Kuda idemo?; Gde pripadamo?. U velikom broju zemalja dominiralo je pitanje o nacionalnom identitetu. Pripadnici razliitih civilizacija u sve veim populacionim kretanjima, imigracijama, meavinama, preispitivali su pripadnost i tuili se na mitove i zabl ude. Spontano se posezalo za izvorima i dubljim korenima identiteta iz civilizacijskih riznica. Jezik, religija, poreklo, vrednosti, institucije..., ekonomije, kulture, odredili su smer prestrojavanja i pregrupisavanja. U sve neizvesnijem svetu tragalo se za identitetom. Kriza je eksplodirala u sukobe na prostorima krvavih pokuaja (samo)identifikacija. Planeta se pretvorila u uzavreli kotao meucivilizacijskih razreenja na nivou grupa (nacija, veina, manjina...) unutar drava neintegrisanih vrednosti i hijerarhijski pomeanih kultura. Pogled na mapu sukoba koji je potresao i razdelio i porodice ukazuje na savremene varijacije varvarizma i besmisleno stradanje s viestrukim dugoronim posledicama i savrenijim metodama samozatiranja i zloina. Pouda ispravljanja istorijskih nepravdi je u ime budunosti iracionalno skliznula u prolost. Ponovo se ukazalo lice ne tako davno potisnute izreke u drutveni zaborav. Istorija nije riznica samo ide-ala i pravde, niti neukrotivo plovna reka nasilja i zloina. Odreenje identiteta je mnogostruko i kompleksno, ali i protivreno, poev od porodinog, nacionalnog, politikog, institucionalnog, profesionalnog, teritorijalnog, verskog, obrazovnog..., do kulturnog. Kulturna identifikacija u savremenom svetu obuhvata razliite dimenzije identiteta i na razliite naine se manifestuje u spektru motiva, oseanja, interesa, potreba, pobuda..., ali uvek u odnosu na drugog i drugo. Ljude i narode je zbliavala slina kultura. Svrstavanja diktirana ideologijom i odnosima dveju supersila bila su zamenjena grupisanjima po srodnosti kultura. Kulture su odreivale granice u posthladnoratovskom vremenu. Kulture su postale granice. Blokovi hladnog rata bili su zamenjeni kulturnim zajednicama, s verskim, etnikim i ukupnim - civilizacijskim karakteristikama. Udruivanja i razdruivanja, saradnja i sukobi, bili su generisani modernizacijom i razreavani u novoj, globalnoj politici sveta u preureenju, ne bez tragino crveno obojenih granica i novohijerarhizovanih struktura moi. Udeo drava u preoblikovanju svetskog poretka bio je u skladu s politikom (anti)civilizacijskog identiteta. Svet u preureenju. Svet vien oima preureivaa svetskog poretka je svet civilizacija. Ne negira se haos. Pratee pojave globalnog prekomponovanja su realan izazov. Projektanti su obeleili velike prostore, po Beinskom - grozdove moi, velike regione... Preklapanja graninih podruja su izvori milenijumskih nemira. Podruje Baltika-Kavkaza-Crnog mora oznaeno je, po Nilu Fergusonu, kao fatalni trougao. Kako dati naziv Bliskom, Srednjem i Dalekom istoku kroz prizmu sukoba koji su se tamo odvijali od drevnih civilizacija do savremenog, multicivilizacijskog sveta? Mo se seli na Istok - konstatacija je zapadnih futurista. Tajna prodora u srce Zemlje je reaktuelizovana verzija geopolitike doktrine ratom u Avganistanu i razgranienjima sfera uticaja na uzavrelom azijskom prostoru. Drave su u nadmetanju, ne nalazei izlaz iz multicivilizaciskog spleta: islam traga za dravom - jezgrom civilizacije; kineska i indijska civilizacija tragaju za novim modalitetima odnosa; u igri je Japan, drava - drevna civilizacija i mona sila iz sazvea Zapada, kao i Rusija - predvodnica pravoslavno-slovenske civilizacije. Na nianu SAD, predvodnice Zapada i sveta, su zemlje osovine zla, orijentisane na podrku globalnih terorista. Mapa kriznih arita i sukoba registruje reprodukciju ratova iza lea sveta duge ere mira.

207

5.6.3. Evropski identitet

Umetnost je jedan od izvora identiteta Evrope. Minsterova litografija iz 1588. godine, Cosmographia - Evropa kao kraljica, prikazala je Evropu u ljudskom liku, iji su delovi evropske zemlje. Ostvarenje umetnikim darom simbolizuje identitet Evrope. Poruka Viktora Igoa, kao predsedavajueg Evropskog mirovnog kongresa odr anog 1849. godine u Parizu, predstavljala je dalekosenu ideju Evrope i evroatlantske civilizacije: Doi e dan kada e ti, Francusko, ti, Rusijo, ti, Italijo, ti, Englesko, ti, Nemako, vi sve nacije kontinenta, bez gubljenja svojih razliitih osobitosti i vae slavne individualnosti, postati bliske i zdruiti se u evropsko bratstvo... Doi e dan kada e bombe i metke zameniti glasai, opte pravo glasa naroda..., kada emo videti dve ogromne grupe Sjedinjene Amerike Drave i Sjedinjene Drave Evrope kako se susreu, pruaju ruke jedna drugoj preko okeana... Postoji li evropski identitet? Ima vie identiteta, oblikovanih i preoblikovanih tokom evropske istorije u dvomilenijumskom trajanju. Geografski, istorijski (projektni, proivljeni...), kulturni..., na razliite naine su predstavljani i tumaeni. Interdisciplinarnim pristupom uoavaju se inioci (socio, ekonomski, politiki, pravni, psiholoki, komunikacijski, kulturni...) koji uestvuju u stvaranju evropskog identiteta. Diferencira se jezgro (sredite) i periferija. U razliitim periodima ideje i inicijative o Evropi proimale su njen prostor, kao velikog poluostrva Azije. Evropa - meavina civilizacija i kultura. Pojmovi kulture i civilizacije imaju dugu istoriju po poreklu rei iz latinskog jezika, i kao pojave seu iz daleke prolosti. Termini novog doba izraavaju kompleksan sadraj ovih pojmova, koji spadaju u najoptije. Ima razliitih shvatanja ne samo o evropskoj, nego i o drugim kulturama i civilizacijama, kao i o univerzalnoj civilizaciji i globalnoj kulturi. Sutina razlika je: a) u gleditu o autohtonim i kompleksnim civilizacijama (kulturama), kako istie Hoze Ortega i Gaset, i b) miljenja Klod Levi Strosa da sve kulture (civilizacije) proizlaze iz meanja, pozajmica, ukrtanja, uticaja... Brodel, ne samo povodom rasprave o Evropi, ukazuje na civilizacije kao na entitete, naglaavajui kao bitne elemente: prostor, drutva, gospodarstva, mentalitete. Melvil Herskovic Evropu vidi kao supranacionalnu u liku civilizacijske zajednice, za koju argumente daje Andre Akun. Shvatanje Evrope kao civilizacijske zajednice bitno je za razumevanje evropskog kulturnog identiteta. Dominacija serije inilaca ne dovodi u pitanje njen razvoj jer je u proimajuem uticaju i meuzavisnosti s drugim iniocima koji konstituiu i integriu delove u celinu zajednice na evropskom prostoru. Nacionalne kulture se ne negiraju u tom procesu jer se afirmie njihov identitet i razliitosti u raanju polikulture u evropskim okvirima. Edgar Moren je elaborirao tezu Marsela Mosa u identifikaciji civilizacije kao kulturnog kompleksa. Isprepletano dejstvo naslea i uticaja na evropskom prostoru identifikuje u procesu difuzija i ouvanja osobenosti kultura grko-rimsko-jevrejsko-hriansko-vizantijskoindustrijski... splet. U civilizacijskom smislu, metodoloki naznaeno, racionalizuje se humanistikonauno-tehniko-tehnoloki splet, posmatrano u milenijumskom rasponu od prvih starogrkih obrisa do uspona evropske (evroatlantske) civilizacije kao najmonije u svetu. Slinosti i razlike Evropljana. ta zbliava (A), a ta udaljava (B) ljude koji ive na evropskom tlu? A)

208

 Zajedniko indoevropsko poreklo naroda; zajedniko poreklo jezika, to posebno dolazi do izraaja u nauci, korienjem u izvornom obliku; prostorna bliskost, komunikativnost i ivot u okvirima relativno malog kontinentalnog prostora (manjeg i od pojedinih drava: Rusije, Kanade, SAD...); zajednika religija (hrianstvo); zajednika istorija; zajednika kultura, kao suma umetnikog stvaralatva i kao suma naina ivota. B) Indoevropsko poreklo nije izraeno u svesti, jer je usledilo kao naknadna rekonstrukcija lingvista; nije mogue sporazumevanje ljudi koji govore veliki broj razliitih evropskih jezika; prostor Evrope je doivljavan i kao ogranien, nedovoljan i neodgovarajui ivotni prostor, pa je bio uzrok najveih ratova u istoriji sveta i pouda velikih sila i malih naroda koji su teili velikim dravama, najpre od naziva!; zajednika religija ne znai i zajedniku religijsku o rganizaciju (crkvu, odnosno konfesiju), pa su ve prve jeresi bile uzrok verskih podela, sukoba i ratova... Ureenje Evropske zajednice polazi od osmiljenog koncepta, kriterijuma i pravila, zakona, regulativa, vrednosti, zajednikih odlika i slinosti do, kako kae Habermas, jedinstva razlika. Kritiari su negirali Evropu kao drutvo, socijalni entitet i zajedniku kulturu, iako je ona imala te odlike, samo u razliitoj meri. Velikani duha su smatrali sebe Evropljanima, ne samo iz geografskih razloga, nego polazei prvo od civilizacijske osnove: Nie, pengler, Hajdeger, Sartr, Vitgentajn, Bertrand Rasel, Aleksandar Koev... Evropsko trite je imalo mnogostruko delovanje i znaenje, u prvom redu za ekonomsku i socijalnu integraciju, prodrevi, kako je to analizirao Jirgen Habermas, i u sferu kulture i preoblikujui nain ivota. Indikatori evropske razliitosti u odnosu na svet, po Olivijeu Todu, bili su: veoma niska stopa smrtnosti dece; veoma nizak natalitet; veoma visok procenat pismenog stanovnitva; porast prosene visine generacija; u proseku prevelika uhranjenost stanovnitva striktna egzogamija kao opte pravilo; socijalno osigurana veina stanovnitva; visok procenat zaposlenja enske populacije. Analiza tabelarnih prikaza razlika i slinosti na uzorku izmeu 1880. i 1980. godine 24 indikatora svrstanih u 7 grupa (ekonomski rast, zaposlenost, porodica i stanovnitvo, obrazovanje, urbanizacija, drava blagostanja i sindikalna organizovanost), ukazuje na trend veih slinosti u odnosu na razlike meu evropskim zemljama. To je bio pouzdani pokazatelj za izgradnju i proirenje Evropske zajednice, odnosno Evropske unije. Evropa - san o Velikom. De Golova vizija Evrope od Atlantika do Urala, posle Drugog svetskog rata mogla je da lii mnogima i na utopiju. Kako do pomirenja izmeu ne tako davnih protivnika u najveem ratu u ljudskoj istoriji? De Gol je imao viziju. Za njeno ostvarenje je trebalo probuditi snage. Ne samo vlade, nego i narode da iskreno poveruju u nemogue. Projektovan je poduhvat; koncipiranje, planiranje i realizovanje su suptilno

209

koordinirani u spletu izazova. Kljuno je bilo da razliiti interesi nosilaca ostvarenja pronau jedinstvo u zajednikom dobru krucijalnog modela civilizacijskog preokreta od sukoba ka saradnji, na tlu najeih i najduih ratova u evropskoj istoriji. Tako je zaeto francusko nemako jezgro evropskog zajednitva. Predstava o otadbinskoj Evropi obila je i uzbudila svet. Evropa - jedinstvo razlika. Koliko je bilo pokuaja od vremena tekog poloaja Evrope posle Drugog svetskog rata? Tu su politike, privredne, kulturne inicijative..., osnivanje Komiteta za ujedinjenu Evropu, u Londonu 1947. godine; Maralov plan 1948, potekao iz politikih, privrednih, socijalnih, kulturnih, vojnih motiva..., sve do ideje o zajednikom tritu. Evropsko udruenje za slobodnu trgovinu (Evropa sedmorice) otvorilo je put Evrope estorice, Evropskoj zajednici za ugalj i elik, 1951. godine, a potom Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) i Evropskoj uniji (EU). Evropa je jedinstvo razlika.

5.7. EVROPA - CIVILIZACIJSKA ZAJEDNICA? - od podela i sukoba ka ujedinjenju Ideja o Evropi. Ideja o Evropi je stara koliko i kulture i civilizacije na njenom tlu, iji se prostor smatra njihovom kolevkom. Ima mnogo izvora, a malo odgovora na otvorena pitanja. Odakle naziv Evropa? Postoje dva tumaenja. Po jednom, re Evropa potie od semitskog Erib, to znai kraj u kome sunce ne zalazi, ili zapad. Po drugom, re Evropa je grkog porekla, u izvornom smislu bila je pridev sa znaenjem mnogostruk ili mnogolik. Mitologija je jedan od izvora porekla i postanka Evrope. Ima vie mitolokih verzija raanja Evrope. Evo poznatog mita o nastanku Evrope. Evropa je bila erka tirskog kralja Agenora. Bila je lepotica. Zevs se zaljubio u E vropu. Da bi je osvojio, pretvorio se u prekrasnog bika. Pojavio se na obali mora, na kome se Evropa igrala s vrnjakinjama. Poto joj se dopao Zevs, ona se popela na njegova lea, pa su tako otplovili do Krita. Evropa je sa Zevsom rodila vie sinova. Kasnije se udala za kritskog kralja. Po drugoj verziji, Evropa je erka Okeana i Tetide, a Azija i Afrika (Libija) su njene polusestre. Evropa je u antikom vremenu najpre oznaena s one strane Peloponeza. Prvi pomen Evrope kao geografskog pojma je u himni Apolonu. Stari Grci su je videli kao zapad, u formi kaleidoskopa, nepregledne meavine naroda, poev od polisa... ta je moglo biti zajedniko u spektru razlika, poev od helenskog zaviaja do pogleda na Evropu kao celinu? Narodi indoevropskog porekla, jezik, mitologija, religija, istorija, socijalne bliskosti...! Slinosti i razlike su proimali procese koji su pulsirali tokom vekova, s obelejima po periodima. U vreme neolita identifikovana su tri kulturna kruga: Dunavski, Sredozemni i Kompjenski, s osobenostima proizvodnje (poljoprivredne), trgovine, zanatstva, religije, seoba, rata i mira, uspona i padova ranih civilizacija na tlu evropskog kontinenta... Dvomilenijumski period evropske civilizacije je burna istorija od utemeljenja do svetskog trona.

5.8. CIVILIZACIJE I SVETSKI POREDAK

Civilizacije su na prelazu milenijuma postale predmet svetske politike. Svet je od Mekluana oznaen globalnim selom. Umesto svetski i meunarodni, u informatiki diktiranoj upotrebi je globalni. Civilizacije u globalnoj politici u posthladnoratovskom

210

periodu pretpostavljaju pregrupisavanje, prekomponovanje svetskog poretka. Tokom hladnog rata postojale su dve supersile, SAD i SSSR, oko kojih se odvijalo grupisanje drava. Drave su mogle biti saveznice, lanice blokova Zapada ili Istoka, sateliti, tienice, neutralne i nesvrstane. Svetom je dominirala bipolarna struktura. Posle pada Istoka, Zapad je preuzeo vostvo u stvaranju novog svetskog poretka jer se raspala hladnoratovska bipolarna struktura. Promene su se reflektovale i unutar zemalja koje su se nale na raskru, kao i na svet. Tragalo se za novim stratekim pozicioniranjem i preureenjima na planeti. Zabluda Zapada se ogledala u previanju sopstvene iscrpljenosti tokom hladnog rata, u pogrenom svoenju sveta na pobeeni istoni, k-munistiki blok i potcenjivanju mogunosti transformisanja i reformisanja drava koje su identifikovale civilizacije, s revitalizujuim potencijalima. Civilizacijske promene. U nezavidnom poloaju nale su se pocepane, podeljene i usamljene zemlje, kako ih je oznaio Hantington. Svet nikad nije bio u veoj meuzavisnosti, i opredeljenje zemalja u okviru pregrupisavanja je krenulo logikom orijentacije prema zemlji ili zemljama koje su identifikovale civilizacije u usponu. Umesto ideologija, kulture, u kojima je glavni element religija, postale su dominantni orijentiri. Sa stanovita multicivilizacijskog sveta, govori se o odlikama zemalja koje se oznaavaju kao usamljene, podeljene i pocepane zemlje. Japanska civilizacija je identina s dravom. Japan je usamljena zemlja jer nema druge koja deli vrednosti njegove kulture. Etiopija je usamljena zemlja jer joj nedostaje kulturno zajednitvo s drugim drutvima. Kineska, pravoslavna i hindu civilizacije imaju glavnu ili dominantnu dravu. Zapadna civilizacija je imala vie vanih drava, sada su to ograniene civilizacije u liku Evrope (EU) i Amerike (SAD). Velika Britanija se oznaava mostom. U islamskom svetu ima vie vanih drava, ali nema glavne, to ne spreava rivalstvo meu najmonijima. Brazil se smatra prvom dravom Latinske Amerike, ali ne i s neprikosnovenim autoritetom glavne drave latinoamerike civilizacije. Nigerija je potencijalno najvanija zemlja afrike civilizacije. Podeljene zemlje karakterie suprotstavljenost grupa iz dve ili vie civilizacija koje gravitiraju i vuku svaka svojoj. Pocepane zemlje odlikuju (pre)dominantne kulture po kojima pripadaju odreenoj civilizaciji, a voe ele da ih preorijentiu na druge civilizacije. Sporovi nastaju po pitanju koja je prava civilizacija i naroito u pogledu promene civilizacijske pripadnosti. Tokom istorije razliita su iskustva pocepanih zemalja, posebno Rusije, Turske, Meksika, Australije... Rusija je prola kroz etiri faze: 1. Period pre Petra Velikog; 2. vladavina Petra Velikog, kada se Rusija okrenula Evropi u udesnom spoju modernizacije i despotizma; 3. Boljevici i njihovo iskustvo; 4. postsovjetski period - Rusija Jeljcina i Putina. Meu zemljama koje su u potrazi za civilizacijskim identitetom je i Srbija 2006. godine Da bi se redefinisao civilizacijski identitet, potrebno je obezbediti bar tri preduslova: 1. promenu bi trebalo da nosi elita (politika i ekonomska); 2. javnost bi trebalo da bude upoznata s poduhvatom, smislom i nainom ostvarenja; 3. preorijentacija na novu civilizaciju t rebalo bi da bude prihvaena od njene glavne zemlje (i vie vanih zemalja). Da li je mogua civilizacijska promena?

211

Proces je kompleksan, protivrean, posebno u uslovima tranzicije, ali ostvariv. Budunost civilizacija. Zapadni model je preporuen svetu kao univerzalni. Svet ga doivljava kao ekspanzionistiki. Evo kako je Mahatma Gandi odgovorio zato potkontinent ne bi prihvatio zapadni model, model svojih gospodara: Ako je Britaniji bilo potrebno da otme pola sveta da bi bila tu gde jeste, koliko bi onda svetova bilo potrebno Indiji? Kulturne raznovrsnosti se opiru ujednaavanju i univerzalizmu ma od kuda dolazio. Svet ima budunost u globalnoj interkulturalnosti. Univerzalizam produkuje imperijalizam, a relativizam represiju. Kulture dri moralnost. Interakcijom kultura moe se uiniti plodotvornim traganje za onim to je zajedniko civilizacijama. Svet je multicivilizacijski. Kulturne raznovrsnosti su bogatstvo sveta civilizacija. Teiti slinostima i negovati razlike kao prednosti civilizacija znai ii u susret njihovoj budunosti. Modernizacija je materijalno obogatila civilizacije. Da li i njihove kulturne dimenzije? Odgovor je potvrdan, uz pojavu haosa! Upravljanje je u globalnoj krizi jer se civilizacije suoavaju s inoviranim modalitetima varvarstva. Na to ukazuje raskorak tehnolokog dosega i kvaliteta ivota, rastue bogatstvo malog broja ljudi i rastua opasnost od samounitenja vrste. Voe civilizacija - u susret budunosti!

5.8.2. Vera i nauka u postsekularnoj civilizaciji

Svet pred sve veim izazovima podstakao je mislioce u traganju za putevima izlaza. Kako izbei svetsku konfrontaciju izmeu i unutar kultura? Posle kraha ideologija, religija je doivela povratak u ateistiki svet. Preispitivanje uloge crkve u drutvu opsednutog globalnim problemima reaktuelizovalo je strogu podvojenost crkve i drave. Sekularizacija (obescrkvljenje, posvetovljenje...) je na Zapadu dosegla krajnje granice. Habermas je korigovao samoga sebe iz mlaih dana. Sekularizacija nije reila probleme u drutvu, a prouzrokovala je odvajanje od vanog resursa smisaonosti i razorila tradicionalne norme, bez nadometanja blagostanjem ivota u siromanim delovima sveta. Najizrazitija posledica je radikalizacija religije, i to posebno u muslimanskim zemljama. Sajentoloka vera u nauku pretvorila je nauku u lou filozofiju. Modernizam se doivljava i kao obeskorenjivanje, to implicira promene u nainu razmiljanja. Hajdeger govori o modernizmu kao otuenju! Pojedinac koji ivi u sredini striktne podvojenosti drave od crkve dolazi u situaciju da deli svoj identitet na javni i privatni. Habermas je pristupio analizi polazei od pretpostavke da su verske zajednice razborite, da potuju ustavnu dravu, pluralizam konfesija u pluralnim drutvima i da su svom snagom protiv nasilja. Militantna manipulacija vodi ka globalnom terorizmu, nesigurnosti i stradanju nedunih ljudi na planeti. Vera i nauka u postsekularnoj civilizaciji ne treba da se sueljavaju, jo manje da ignoriu jedna drugu, jer imaju odgovornije uloge. Sutina problema je, po Habermasu, kako nai mesto religioznom u sekularnom multicivilizacijskom svetu? Novo stanje sveta zahteva otvaranje crkve u njemu, s novom etikom koja mu nedostaje, po miljenju H. Kinga. Ugroavanje svetskog mira u ime Boga od strane branitelja vere nailazi na otru

212

kritiku. Evropski ateizam je, po miljenju Slavoja ieka, jedina ansa za svetski mir. Zato? Ateizam je kontrapunkt verama koje su postale izvor ubistvenog nasilja koje potresa planetu. Fundamentalisti (muslimanski, hrianski, hinduistiki...) zloupotrebljavaju plemenitu poruku svojih vera. Obnova ateizma je stoga neophodna kao jedne od najveih tekovina evropske civilizacije. Teroristi su tezu Dostojevskog u romanu Braa Karamazovi, kao i drugih autora, da, ukoliko bog ne postoji - onda je sve dozvoljeno, preokrenuli i doveli je do apsurda. Po teroristima, ukoliko bog postoji, sve je dozvoljeno, pa sebe predstavljaju kao da deluju po bojoj volji! Plemenita poruka initi dobro iz ljubavi prema bogu (a ne zato da bi se po nagradi ilo u raj, ili po kazni u pakao), kompromitovana je od strane fundamentalista. Fundamentalisti i (samo)ubistva smatraju dobrim delima, predstavljajui ih ispunjenjem boje volje, a ateisti ine dobro zato to misle da tako treba, ostvarujui svoj moralni, ljudski smisao. Moderna Evropa je prva i jedina civilizacija u kojoj je ateizam legitiman izbor, koji je demokratski ozakonio slobodu veroispovesti i izraavanje verskog identiteta. U sve veoj teskobi na planeti, sloboda izraavanja razliitih vera i sloboda ateista prepliu granice, izazivajui sukobe u spletu multikulturalnih identiteta. Verski sukobi se identifikuju i kao sukobi kultura. Planetarna tabela vernika 2005. Hrianska crkva ima najvei broj vernika na planeti. Tu su ubrojani katolici, pravoslavci, protestanti, kao i druge manje zajednice. Hriani ine 33% stanovnitva na Zemlji. Muslimana ima 17,7%, hindusa 13,4%, a verski neopredeljenih 14% (8.850.000). Hriani 2,0 milijarde vernika Muslimani Hindusi Budisti Kineska (tradicionalna) Domorodake (religije) Siki Jaruba (religija) Jui Spiritualisti Jevreji Bahaisti Uaini into Cao Dai 1,3 vernika milijarde

900.000.000 vernika 360.000. vernika 225.000.000 vernika 90.000.000 vernika 23.000.000 vernika 20.000.000 vernika 19.000.000 vernika 14.000.000 vernika 14.000.000 vernika 6.000.000 vernika 4.000.000 vernika 4.000.000 vernika 3.000.000 vernika 000

213

Novi pagani

1. 000.000. vernika

Dijalog sekularnog razuma i religije. Problemi savremenog sveta motiviu verske poglavare da se obrate svojim vernicima, pozivom na dijalog, a protiv sukoba civilizacija. U globalnoj potrazi za mirom, umesto globalnog terorizma i sukoba, razmatrana je i ideja o stvaranju versko-geografskih blokova, koja je u zaetku izgledala utopijska u odnosu na uzburkanu planetarnu realnost. Papa Benedikt XVI (Jozef Ratzinger) je u novogodinjem govoru 2005/06. Urbi et orbi, pozvao vernike irom sveta na preporod vere kao obaveze treeg milenijuma, da ne bi postali rtve sopstvene intelektualnosti. Bez povratka verskim principima bio bi nezamisliv prosperitet unitaristiko ekspanzionistike demokratije po amerikom receptu, smatra Roland Benedikter, nauni saradnik za demokratska istraivanja u Insburku. Da li je u pitanju renesansa verskog mita ili se radi o reakcijama na pokuaje ateistikog sveta, prvenstveno u Americi i Evropi, da reguliu verska pitanja u skladu s kriterijumom odvojenosti crkve od drave? Sekularizam je na probi vremena, kao i klerikalizam, koji je nametnuo neprirodnu politiku ulogu crkvi. Novo stanje sveta trai i novo promiljanje. Dijalog pape i H. Kinga je nastavak ranijih suprotstavljenih gledita, ne bez posledica, pa je nazvan istorijskim susretom i primerom nove etike planetarnog tipa, pounim za globalnu politiku multicivilizacijskog sveta. Navedeno je da su se susreli sekularni razum i planetarna civilizacija u stvaranju\ Saglasnost je u potrebi obnove moralnih vrednosti. Bez njih, vladavina se i u informatikoj eri svodi na represiju. Papa je naveo u svojoj knjizi sutinu dijaloga s Habermasom o Evropi i njenoj kulturi. Dijagnoza je zajednika da univerzalizaciju evropske kulture prati kriza. Evropa postaje mona ekonomski i tehnoloki, a iznutra (duhovno) prazna. Prob lemi, ne samo fundamentalizam i terorizam, koji se hrane i religijskim fantazmima, nalau saradnju sekularnog razuma i religije. Koreni seu duboko, prosecaju istoriju kultura, poev od drevnih civilizacija. Novo polazite bi moglo da bude uenje moderne C rkve da razum oplemenjuje veru a da vera daje duhovnu dimenziju razumu Rasprave, u ijem su sreditu sekularne i crkvene dogme, ne prestaju. ta je u konstatacijama? Biblija se zloupotrebljava na razliite naine, ali hrianski temelj civilizacije nije nagrien crvom evropskog verskog fanatizma, koji se hrani jabukom crkvene i laike organizacije. Hrianski fundamentalizam, kako se procenjuje, moe biti opasniji i od islamskog jer se iri iznutra, a ne dolazi spolja. Oivljavanje religije u 2006. godini predstavlja se i geopolitikim trendom. Najvee je u islamskom svetu. il Kepel je nazvao revivalvizam bojom osvetom. Radikalizacija islama ukazuje na posebnu opasnost zbog rastue islamske populacije. Islam, za razliku od preovlaujueg relativizma Zapada , veruje u apsolutne vrednosti, moralne norme, veno istinske i objektivne standarde, primenljive na sve ljude i kulture, u svim vreme nima i na svim prostorima. Vladari sebe predstavljaju kao svest koja je bliska srcima i duama svih muslimana. ta je novi vek doneo islamu? Islam je izgubio ulogu luonoe civilizacije, nestanak imperija, krah moi, gubitak uticaja, prodor kolonijalizma, potinjavanje Za-padu, nostalgija za prolou... samo su produbljavali krizu. Lideri su svesni kako ive njihovi podanic i u nerazvijenim sredinama preovlaujueg neznanja. Pitanje je mogunosti promena? Kada i kako? ta s kolevkama religioznog fanatizma i militantnosti?

214

Nasilje, krize, ratovi potresaju Avganistan, Irak, eeniju, Liban, Kamir, Palestinu... Kakvo je stanje u Pakistanu, Iranu, Somaliji...? Solidarnost, ali i rivalstvo, umesto produktivnog jedinstva, mo-nijih drava za lidersko mesto u islamskom svetu. Slika dva deaka koji su u lancima uspeli da pobegnu iz medrese u Karaiju okirala je svet istinom o brutalnosti u verskim kolama u Pakistanu! Organizacija islamske konferencije na samitu u Meki, svetom gradu, daleko je bila od tema koje tangiraju 1,3 milijarde muslimana. Lideri 57 drava su istakli da je njihova svest duboko prilagoena srcima i duama umme - muslimanske zajednice. Despotski sultani, eici i emiri, monarsi, uniformisani diktatori..., prosveeni i liberalni predsednici u objavljenoj deklaraciji - ni slova o miru i demokratiji! Revivalvizam u svetovnoj Evropi je u okviru snaenja politike, ma kako to paradoksalno izgledalo ateistikim analitiarima. Ateizam je poistoveivan s krahiranim komunistikim totalitarizmom, pa je spontani prelaz u vernike inspirisao kreatore Evrope da se stvori novi centar hrianstva. Svetske religije inspiriu dijalog civilizacija. ta je doneo svetski samit verskih voa, vie od 100 predstavnika iz 40 zemalja, na skupu u Moskvi, od 3. do 5. jula 2006. godine, u organizaciji Ruske pravoslavne crkve i Interreligioznog saveta Rusije? Predstavnici svetskih religija programom rasprave su obuhvatili najvanija pitanja i izazove: uloga vere u drutvu, duhovne i moralne vrednosti, odgovornost religije, prava i sloboda oveka, porodine vrednosti, ravnopravnost polova, mediji, prirodna sredina, reavanje problema ekstremizma, terorizma, narkomanije, bolesti, trgovine orujem za masovno unitenje..., dijalog civilizacija... U radu samita uestvovali su predstavnici pravoslavnih, katolikih i drugih hrianskih crkava i konfesija, predstavnici muslimanskih, iitskih, judejskih, budistikih, intoistikih i hinduistikih verskih zajednica.

5.9. POSLE-POSLEHLADNORATOVSKI SVET

U vreme hladnog rata svet je bio bipolaran, sa nadmetanjem dve super sile: SAD i SSSR (poslehladnoratovska Rusija). Posle kraha sovjetske imperije i trijumfa Zapada, svetom je dominirala Amerika, megasila SAD. Svet je bio unipolaran. U XXI veku svet se promenio, po miljenju Tomasa Fridmana, jednog od najuticajnijih globalista. Svet je postao multipolaran, nastupila je posle-poslehladnoratovska faza u kojoj ima vie centara odluivanja i bitnih aktera. Za SAD je to novi izazov. Za svet...?

5.9.1. Pojam globalizacije

Globalizacija je proces planetarnih razmera kojim se nadilaze granice nacionalnih drava. Termin globalizacija (globalni proces, globalni sistem, globalni problemi...) sve vie se upotrebljava u nauci i svakodnevnoj komunikaciji. Poveanoj upotrebi globalizacije najvie su pridoneli Maral Makluan i Zbignjev Beinski. Makluan je identifikovao nov svetski fenomen i oznaio svet kao globalno selo. Mediji su omoguili sveprisutnost i transparentnost na planeti. Prvi put u istoriji TV je prenosila direktno rat u Vijetnamu! Beinski je proglasio kraj ideologije i najavio, umesto socijalne revolucije,

215

elektronsku revoluciju. Ideja globalizacije nije novog datuma. Postala je predmet naunog istraivanja i svestrane operacionalizacije osamdesetih godina XX veka. Analiza Trilaterale (TK, Vaington, 1984) rezultirala je znaajnim zakljucima. Globalizacija je jedan od najveih izazova naeg doba. U ekonomskom smislu to je stara re koja znai stari proces: integraciju globalne privrede od poetka merkantilistikog kapitalizma pre pet vekova. Globalizacija je hvaljena zbog slobodne volje pojedinca, razvoja trita i demokratije, a osporavana zbog neravnomernosti u razvoju i razlika izmeu bogatih i siromanih. Globalizacija se odvija pod motom: misli (gledaj) globalno, deluj lokalno. To je proces u kome organizacije nude svoje proizvode i usluge, ne na lokalnom, nego na globalnom nivou. Globalizacija je u tom pogledu produetak procesa koji su stremili otkrivanju novih svetova, irenju trita i traganju za izvorima energije i radnom snagom. Drave i kompanije se zdruuju u nastojanju da ostvare to bolju konkurentsku poziciju na globalnom nivou. Drave rade na otvaranju novih trita, a kompanije na irenju politikog prostora uticaja. Rast svetske trgovine implicira stvaranje nadnacionalnih organizacija, modele efikasnih globalnih upravljanja. Kompanije se javljaju u ulozi globalnih aktera, diktirajui norme i standarde. Na taj nain preuzimaju deo suvereniteta dravama. Globalni svetski sistem prvi put se javlja u istoriji. Otvorena je mogunost za nov sistem globalne saradnje. Putovanje detom, komunikacioni sateliti i kompjuteri izmenili su planetu, sve to nekada je bilo teko zamislivo. Ranije globalne vizije izgledaju kao obmane ili mistika. oveanstvo je, uporedo s razvojem, naroito naunim i tehnolokim, suoeno s opasnou razaranja globalnih razmera, bez presedana u istoriji. Re meunarodni naputa se u ekonomiji, politikologiji, pravu, sociologiji, kulturi i umetnosti. Sve vie je u upotrebi termin globalizacija. Nije u pitanju samo semantika izmena. Terminom meunarodni oznaavali su se odnosi meu dravama u minulom svetskom poretku. Diskontinuitet je realnost istorije. Terminom globalni polazi se od oveka kao graanina planete zemlje. Svet je krajem XX veka uao u fazu globalizma. To je nova etapa u svetskoj politici.

5.9.2. Teorija globalizacije

Zbignjev Beinski je svojim radovima doprineo podstreku intelektualnog traganja za konceptom globalizacije. Nazvan je Rieljeom transnacionalnog kapitalizma. Teoriju globalizacije osmiljavali su eksperti Bruking institucije u Vaingtonu i studijske grupe Saveta za spoljne odnose SAD. Koncept globalizacije se prouava interdiscilinarno i posebno u pojedinim naunim disciplinama. Stiglic je za delo Protivrenosti globalizacije dobio Nobelovu nagradu. Za razumevanje globalizacije bitno je diferencirati globalizam, kao teorijsku konstrukciju, od globalizacije kao tekueg procesa, iako globalizam ima i druga znaenja. Ekonomisti u objanjenju globalizma naglaavaju strategiju globalne proizvodnje i razmene dobara; pravni teoretiari istiu normativnu i institucionalnu strukturu, sociol ozi preferiraju svest o globalnoj meuzavisnosti..., teoretiari meunarodnih odnosa - novo razdoblje u svetskoj politici, diktirano SAD-om. Meu tipovima globalizma, zapaeno je jo penglerovo diferenciranje blagog globalizma, inspirisano Kantovom milju, i robusnog globalizma, s izvorom u marksizmu. Tumaenje globalizma odozgo i globalizma odozdo je izuzetno znaajno. Riard Folk je ukazao na njihovu sutinsku razliku. Prvi tip globalizacije odozgo diktiraju najmonije drave sveta, transnacion alne korporacije i politike elite; ostvaruje se iskoriavanjem prirodnih bogatstava, a akumulacijom kapitala stvaraju se transnacionalni centri moi; njime se iri potroaki

216

mentalitet. Drugi tip globalizacije odozdo odvija se preko niza transnacionalnih drutvenih procesa i pokreta, u cilju iskorenjivanja siromatva, ugnjetavanja, ponienja, nasilja i ouvanja ivotne sredine; u sutini, izraz je demokratije bez granica i predstavlja izazov globalizaciji odozgo. Globalizam, bez obzira na veliki broj radova o njemu kao receptivnoj temi, nije teorijski utemeljen. Osporavaju se teze teoretiara trilateralizma da se globalizacijom. stvara novi svetski poredak. Globalizacija se moe pratiti od sredine XIX veka, zlatnog doba kapitalizma, s ubrzanjem planetarnog razvoja komunikacija. Svest o globalizaciji je u zaetku. Protivrenosti dugotrajnih globalnih procesa manifestuju se u otroj suprotstavljenosti potreba oveanstva i interesa koji diktira ekspanzija kapitalizma, naroito u izazovnoj tranzicionoj fa zi. Za konstituisanje globalnog sistema od izuzetnog znaaja je kultura, kao globalni fenomen u kategorijalnom smislu. Sutina je to kultura nije jednoobrazan fenomen i to nema jedinstvene globalne kulture. Kultura savremenog sveta je, po Beriju Eksfordu, totalitet razliitih fragmenata. Globalno komuniciranje je omoguilo razmenu vrednosti i dobara razliitih kultura, njihovo proimanje i povezivanje, ali ne i njihovo stapanje. Hegemonija orijentie na homogenizaciju, pod platom integracije. Takva vrsta nametnutog totaliteta bila bi lan og identiteta. Borba protiv kulturnog imperijalizma ima znaaj civilizacijskog ishoda.

5.9.3. Izazovi globalizacije

Globalizacijom se u dugom procesu nacionalne drave pretvaraju u anahrone institucije. Sve vea meuzavisnost trai prestrukturiranje svet a. Umesto vlada nacionalnih drava, predvia se svetska vlada. U toku je oblikovanje globalne ekonomije. Globalizacija proizvodnje, globalizacija finansija i globalizacija trita su osnovni procesi transnacionalnog kapitalizma. Transnacionalne korporacije (TNK) su nosioci tih procesa. Vlasnitvo i mo TNK ire se na prostoru vie zemalja. Koristei finansije, tehnologiju, menadment, marketing i odnose s javnou, stvaraju svetsko trite. Tako se ostvaruje stari san kapitalizma kao svetskog sistema. Kapital se iri i trai nove prostore. Bankarstvo je postalo industrija. Svetski menaderi vide ostvarenje svetskog mira kroz svetsku trgovinu. Vizija globalista je kosmopolitska. Kljuni problem je kako se reformisati i ukljuiti u globalnu svetsku privredu. Postoji dilema: ok terapija (raskid sa starim) ili graduelizam (kontinuelne promene). Globalni drutveni pokret nastaje kao opozicija neoliberalno-kapitalistikoj paradigmi globalizacije isticanjem emancipatorske paradigme humanistike globalizacije. Pogreno se naziva antiglobalisiki pokret jer ne trai kraj svake globalizacije, nego globalizaciju odozdo. U vrhu drutvene borbe je tenja za demokratiju, socijalnu pravdu, ekoloku odrivost, suprotno globalizaciji u ekonomiji, vojnoj i ideolokoj sferi. Komunikacijski sistemi ire predstavu o globalizaciji svim ljudi -ma na planeti kao uesnicima ili posmatraima svakodnevnih promena. Transnacionalne kompanije (TNK) u oblasti komunikacija belee rast meu najveima na svetu. Stvara se globalni komunikacijski sistem, trite, industrija, sveukupno: globalna kultura. Globalne komunikacije se ire, globalni mediji kreiraju meni svakodnevnih ljudi. Ko vlada svetom? Javno mnjenje! Na delu je Globalna medijakratija, kako prikazuje Pol Kerc, vladavina medija. U okvirima civilizacijskog identiteta, pojedinac iznova kree u potragu za sopstvenim

217

identitetom. Kulture za autentinou, koje razlike prepoznaju kao prednosti. Proglaena duga era mira, posle trijumfa Zapada nad Istokom (liberalizma nad totalitarizmom) krajem XX veka, otpoela je paradoksalno: ratom. Projektovan je globalni rat; ne simuliran, stvarno izvoen pred oima sveta: Zalivski rat. Televizija je stvorila imid globalnog neprijatelja; 24 satelita su obezbeivala prenos. Programeri su motivisali vojnike porukom: Ubij i zaboravi, koja je izostala s globalnog ekrana. Globalizacija prevazilazi granice drava i otvara drutva; poiva na kompresiji (sabijanju) prostora i vremena. Prostor planete postaje nedeljiv i jedinstven, a vreme nastupa svih aktera se skrauje. Tri su dominantna tumaenja globalizacije: 1) u duhu teorije svetskog sistema, 2) neoliberalni institucionalizam, 3) teorija svetske zajednice. Vaingtonskim konsenzusom usmerava se odozgo globalizacija kao proces stvaranja globalnog slobodnog trita i demokratskog kapitalizma. Vaington se smatra svetskom prestonicom, seditem svetske vlade. Smisao osnovne poruke iz Vaingtona je da je rezultat globalizacije rast, koji je dobar za siromane. Nobelovac Dozef Stiglic je kritikovao vrhove svetskih finansijskih institucija, posebno zbog podsticanja ideologije trinog fundamentalizma, koja je, u sutini, loa politika i loa ekonomija. Male zemlje su kao mali brodovi na uzburkanom globalnom okeanu.

5.9.4. Globalizacija i kultura

Globalizaciju je teko definisati. Razliiti su pristupi globalizaciji. Razlike se ogledaju u pohvalama i pokudama ove sloene pojave, planetarnog fenomena. U toku je, po Imanuelu Valertajnu, tranzicija, transformacija kapitalizma, kao svetskog sistema, koja se dogaa svakih 400-500 godina. Izazov nad izazovima. Globalna kriza civilizacije! Globalizacija je proces (ili niz procesa) transformisanja (promene) kapitalizma u novi svetski sistem. Globalizacija je proces koji se odvija u ekonomiji, politici i ku lturi. Svetske elite moi, s amerikog vrha, diktiraju promene odozgo. Promene odozdo su rezultat sveopteg civilizacijskog razvoja. Globalizacija kao proces, ili niz procesa, odvija se u svim sferama delovanja i na planetarnom prostoru, ali neravnomerno. Najave o najviim dometima i standardima u svim sferama delovanja intonirane su privlano od strane kreatora globalizacije odozgo. U tome se javljaju problemi izmeu rei i dela. Kritiari su uoili problem zapostavljanja kulturne politike u odnosu na politiku i ekonomiju unutar drava, naroito u onim nedovoljno razvijenim i onim u razvoju. Opasnost od nametanja unificiranog kulturnog modela, poput kulturnog imperijalizma u planetarnim okvirima od strane najmonijih implicira viestruke i dalekosene posledice. Strukture svetske moi, Zapad, predvoen SAD-om, meunarodne organizacije i transnacionalne kompanije (TNK), zanemaruju autohtonost kultura u malim zemljama. Kao da slede tragove bivih kolonijalnih sila, samo u rafiniranijim postkolonijalnim oblicima. Uobliava se slika Drugih, ne autentina, nego sa stanovita dominacije i posrednitva putem moi (politike, vojne, ekonomske, ideoloke...). Tipian primer Zapadnog uobliavanja Drugog je shvatanje o Orijentu predstavljeno svetu preko globalnih medija. ta predstavlja orijentalizam? Odgovor je jednostavan: zapadni nain dominiranja, restrukturiranja i posedovanja vlasti na Orijentu. Razvoj se ne moe osmisliti i planirati mimo kulture. Uklanjanjem razliitih tipova neslobode otvaraju se mogunosti za delovanje u svim oblastima ivota. Tako se omoguava da

218

se kulturne razlike pretvore u prednosti i obogati svetska kulturna batina. Kritiari ukazuju da se globalizacijom smanjuje, ili eliminie znaaj lokalnih, nacionalnih i regionalnih kultura. Kako? Homogenizacijom! Uniformnost - umesto kulturne raznolikosti. Njihova preterana zabrinutost se odbacuje tezom o tome da je globalizacija komplementaran, a ne disparetan proces fragmentaciji autohtonih kultura. vedski antropolog, Fridman objanjava kako su kulturna fragmentacija i modernistika homogenizacija dva konstitutivna trenda globalne realnosti. Teoretiari globalizacije ukazuju na potrebu redefinisanja drave u globalno umreenom i nikad meuzavisnijem svetu, u kulturi sveta. Osmiljavanje globalizacije u kulturi pretpostavlja kreativni udeo svih subjekata i aktera u duhu interkulturalizma. Kineski teoretiari se ne protive usmeravanju ekonomske globalizacije, s obzirom na dobit od spoljne trgovine. Zalau se za vei sopstveni udeo u osmiljavanju kulturne mobalizacije. Viemilenijumsko iskustvo kineske civilizacije, posebno konfuijanizma, ne bi trebalo da se prenebregne u traganju za uspenim putevima izazovnog i protivrenog procesa globalizacije. Kako razumeti sueljavanje hiperglobalista i antiglobalista? Hiperglobalisti u opredeljenju za globalizaciju istiu njene prednosti, a antiglobalisti slabosti. Globalisti uveravaju da je vreme nacionalne drave na izmaku. Antiglobalisti ukazuju na potrebu normativnog i institucionalnog odranja sistema meunarodnih odnosa i nacionalnog suvereniteta. Drava je osnovni nukleus globalnih trendova u ekonomiji, politici, kulturi, u svakodnevnom ivotu Zagovornici globalizacije podseaju na njene pojavne oblike u minulim perio dima. Oigledna je injenica da ivimo u vremenu sveobuhvatnih promena, nikad meuzavisnijeg sveta, ubrzanijeg ivota i vee teskobe na planeti. ivimo u planetarnoj civilizaciji\ oveanstvo se poboljava kroz liberalizaciju ekonomije, slobodu kretanja (l judi, robe, kapitala), razmenu informacija i usavravanje komuniciranja... Protivnici upozoravaju na opasnost od amerikanizacije (mekdonaldizacija) i nametanja zapadnih vrednosti ostatku sveta. Postoji saglasnost o tekoama preciznog definisanja globalizacije kao fenomena modernog doba i predvianja ta e doneti u budunosti. Da bi se objasnila deavanja u svetu, koristi se fenomen globalizacije. Kroz prizmu globalizacije posmatra se planetarna ekonomija, trite i proizvodnja bez granica; konkurencija, koja je sve otrija; podsea se da se produktivnost ne moe beskrajno uveavati. Proizvodnja se premeta u sredine s jeftinom radnom snagom i s manjim zakonskim ogranienjima (naroitu u ekolokom pogledu). Kapi -tal postaje savremeni nomad. Vlade imaju sve manje uticaja na ekonomiju To ne znai da su u potpunosti izgubile ulogu Ne postoji integrisan sistem ni u ekonomskom, finansijskom i trinom pogledu Vlade i transnacionalne kompanije (TNK) iz obostranih interesa osmiljavaju saradnju. Manje razvijene zemlje predoseaju transnacionalni kapitalizam kao sredstvo neokolonijalizma. Ekstremne razlike pojedinih delova sveta udaljavaju ga od celine kojoj stremi globalizacija pod zastavom stratekog menadmenta. Meunarodne organizacije su pred izazovom promena naslea koje ih ini anahronim.

219

5.9.5. Globalna kultura?

Svet se promenio! A ovek? Sredinom ezdesetih XX veka, lansiran je telekomunikacioni satelit koji je omoguio da se televizijski program iz jedne zemlje moe videti na planeti. Svest o mogunostima i znaenju ostvarenja dolazi kasnije i kod onih koji se bave predvianjem budunosti. Predstava o nacionalnom suverenitetu i granicama drava izmenila se u Globalnom selu. Drave su izgubile raniju mo regulative samopredstavljanja. Politika elita je ostala bez monopola nad istinom. Kreatori globalizacije proirili su prostor delovanja. Grupe lobista su pronale svoje mesto u sve otrijoj konkurenciji u komuniciranju s javnou. Internet je nadmoan promoter fenomena globalne mree. Komunikaci oni i informativni centri ire se planetom. Svima je sve postalo dostupnije no ikad ranije! Svi bi da se oglase i pronau mesto i ulogu komunikatora na javnoj planetarnoj sceni. Kako da bude uticajniji, privlaniji, autoritativniji - onaj kome se veruje...? Maral Makluan, kanadski mediolog, ugledao je ne tako davno svet kao globalno selo. Vesti u slici i rei sa svih strana sveta postale su lokalna hronika. Mediji su zavladali svetom. Postoji globalna medijakratija, da li je to istovremeno i globalna kultura?

5.10. GLOBALNI CILJEVI UN

Globalni planeri i stratezi procenjuju mogunosti i tragaju za koncepcijskim orijentacijama u nameri da poprave i unaprede multicivilizacijski svet. Formulisani su globalni ciljevi, koji bi trebalo da se ostvare do 2015. godine. Obavezu uea u tom globalnom poduhvatu prihvatile su lanice UN, 191 zemlja (u meuvremenu je i Crna Gora postala 192. lanica UN). Ciljevi, u sutini, predstavljaju prioritete u dokumentu UN, koji bi mogao da se oznai i kao milenijumska deklaracija. Po usvojenom redosledu, navedeni su ciljevi: iskoreniti siromatvo i glad (da se prepolovi procenat populacije koja ivi s manje od dolara dnevno i onih koji gladuju); ostvariti opte osnovno obrazovanje; promovisati jednakost meu polovima i dati vea prava enama; smanjiti smrtnost dece (mlae od pet godina, za dve treine); poboljati zdravlje majki (smanjiti njihovu stopu smrtnosti za tri etvrtine); izboriti sa sidom, malarijom i ostalim bolestima; osigurati odrivost prirodne sredine (izmeu ostalog, da se prepolovi procenat ljudi bez pristupa pijaoj vodi); afirmisati globalno partnerstvo za razvoj (izmeu ostalog omoguiti trgovinu bez diskriminacije, olakati izvoz robe iz ne-razvijenih zemalja, reavati dunike probleme, obezbediti pristojne poslove za mlade, itd.). Globalna agenda Kako je viena budunost multicivilizacijskog sveta i ta je predloeno u Davosu, 25 -29. januara 2006. godine, na Svetskom ekonomskom forumu, gde su se sastala 234 uesnika iz 89 zemalja (15 efova drava ili vlada, 60 ministara i ambasadora i preko 700 predstavnika vodeih svetskih kompanija)? Objavljena je Globalna agenda, u cilju boljeg razumevanja meu ljudima. Svetska elita je razmatrala najvanije teme: problem s naftom, nestaica radnih mes ta, neravnomeran razvoj na planeti, siromatvo, ekologija, nepoverenje u politiare...

220

Najvie govora bilo je o Kini i Indiji, koje su nazvane Kinindija. Promene su oznaene kao alarmantne od kako su azijski dinovi krenuli put svetskog uzleta: nafta poskupljuje, a profitiraju, kako uoavaju ameriki analitiari, veliki izvoznici (Rusija, Iran, Venecuela... - petrolejska osovina) izvan liberalnog sveta; jeftina kineska roba i jeftina radna snaga ire dominaciju...; Kina i Indija, s visokim stopama razvoja, poveavaju rupu u ozonskom omotau, to izaziva pretee globalno zagrevanje, klimatske i vremenske promene, pandemijske bolesti... Stanje sveta 2006, izvetaj vaingtonskog instituta Worldwatch Institute analizira globalne trendove s kojima se svet suoava, i iznosi zabrinjavajue podatke i procene. Iscrpljenost Planete u pogledu izvora energije, hrane, vode, prostora za ivot je takva da izaziva podrhtavanje globalnog ekonomskog sistema. Za dvadesetak godina Kinindija bi mogla da pojede Planetu! Profesor Lester Braun procenjuje da e u Kini 2031. godine iveti 1,41 milijarda ljudi, koji bi mogli pojesti dve treine ukupnog roda ita i potroiti dva puta vie hartije no to se uopte proizvede! Poziv na spaavanje planete tumai se i kao poziv za spaavanje Zapada od Kine i Indije. Potraga za budunou multicivilizacijskog sveta upuuje i na drugaija razmiljanja. Da li je mogua integracija etiri petine sveta, u kome ive siromani, s onom jednom petinom bogatih? To bi predstavljalo, po miljenju harvardskog profesora Lorensa Samersa, jedan od najznaajnijih dogaaja u treem milenijumu, koji bi mogao da se poredi s renesansom i industrijskom revolucijom...!

5.10.1. Upravljanje multicivilizacijskim svetom - G-8 u potrazi za reenjima globalnih problema

Multicivilizacijski svet u kome ivimo postao je narkotiki zavistan od izvora energije. Problem se zaotrio troenjem prirodnih resursa, iji su izvori ogranieni, a potrebe rastu. Istovremeno se umnoavaju ekoloki problemi zagaivanjem prirodne sredine, kao i velike klimatske i vremenske promene. Godinje se u svetu proizvede i spali preko 10 milijardi tona goriva (nafte, uglja, gasa, uranijuma) da bi se omoguio rad energoureaja. Kako obezbediti globalnu energetsku stabilnost? Globalno upravljanje multicivilizacijskim svetom je u potrazi za reenjem. Pitanje je razmatrano i na dnevnom redu samita Grupe 8 (G-8: SAD, Japan, Nemaka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Kanada, Rusija) najrazvijenijih zemalja u Sankt Peterburgu, od 15. do 17. jula 2006. godine. Strateka orijentacija je u korienju alternativnih, obnavljajuih, umesto tradicionalnih, izvora energije. Postoje veliki potencijali na planeti, posebno u pojedinim zemljama. Rusija ima mogunosti za proizvodnju energije pomou vetra i poseduje znaajne geotermalne, vodne i solarne resurse, kao i biomasu i plimu. Godinje bi moglo da se obezbedi 4,6 milijardi tona goriva, to pet puta premauje sadanju potronju zemlje, ili je oko polovine ukupnih energetskih potreba na planeti. Prioritetni projekti se finansiraju od strane Svetske banke, kao i drugih finansijera, jer najskuplja je energija koje nema, po reima indijskog fiziara Homi Bhabha. Angaovanje G-8, kao i drugih planetarnih vrhova, predstavlja novi iskorak u prevladavanju krize u globalnom upravljanju. To je samo znak u traganju za dobrim putem u budunost. Put se, kao to znamo, stvara hodanjem. Nove ideje u realizaciji programa obnovljivih izvora energije su veliko ohrabrenje za zabrinuti multicivilizacijski svet. Ra zmatra se mogunost instaliranja ureaja za solarnu

221

energiju na Zemljinim satelitima i na Mesecu, kao kosmikim izvorima energije. Pamte li najstarije civilizacije na Zemlji ovakve poduhvate tokom svog viemilenijumskog postojanja i ta bi oni mogli doneti, ako ne budunost? Upravljanje multicivilizacijskim svetom pretpostavlja proirenje G -8 na G-10, prijemom lidera Kine i Indije, ili na G-12... ili... stvaranje svetske vlade?

5.10.2.Tranzicija kapitalizma - Imanuel Valertajn: promena svetskog sistema svakih 400-500 godina Teoretiar kapitalizma kao svetskog sistema analizirao je njegovo funkcionisanje od Vestfalskog mira (1648) i zakljuio da se svet nalazi pred istorijskim izborom u XX veku. Teorija o svetskom sistemu zasnovana je na kljunim odred nicama u vremenu i prostoru. To su iste one odrednice Brodelovog odreenja civilizacije. Imanuel Valertajn je na elu Brodelovog istraivakog centra u Njujorku, inspirisan Brodelovim velikim delom o civilizacijama. Drave su, no Valertajnu, glavne institucionalne karakteristike, a ne entiteti svetskog sistema. Kapitalizam je postao globalan u XIX veku, sem onih delova koji su kasnili zbog neravnomernog razvoja. Vreme drava blii se kraju. Sve vee razlike izmeu bogatih i siromanih najavljuju tranziciju svetskog sistema kao pakao na zemlji. Ideologija liberalizma nametnula se kao geokultura svetskog sistema. Za ivot sistema je neophodno ostvarivanje profita. Proces ne moe biti beskrajan. Konkurencija, nevidljiva ruka svetskog trita, kao i kulturni e fekti promenili su uslove na prostoru, koji je organizovan u centar, poluperiferiju i periferiju. Kapitalistima je potrebna drava, organizacija, iji je princip neprekidna akumulacija kapitala. Protivrenosti su proistekle iz sistema u minulom vremenu, ko je je proticalo u obliku sekularnih trendova i ciklinih ritmova. Valertajn je dokazao postojanje strukturnih ogranienja procesa neprekidne akumulacije kapitala, koja koe funkcionisanje sistema. Time se stvara strukturno haotina situacija, prenatrpana neredima, konfliktima i ratovima, ija rezultanta teko moe biti predvidiva. Ako se drugi dokazi mogu osporavati, civilizovan ovek moe razborito postaviti pitanje: koji se dogaaj takve vrste u istoriji odvijao po planu? Kakav se poredak moe izroditi iz poluvekovnog haosa? Koncept dugine koalicije - u formi to bezbolnijeg isplivavanja iz tranzicije eksplozivnih poriva - pretpostavlja zalog privilegija vladajuih i bogatih kao udeo u tranziciji iz sistema u sistem, s izvesnijim ishodom, kako predvia Valertajn, negde oko 2050. godine. Utopistika ili istorijski izbori za XXI vek Imanuela Valertajna, moe se itati kao analitiki pledoaje za racionalno orijentisanje ka budunosti koja je poela i pre nego se svet oglasio sa svojom preferencijom. Drevna civilizacijska sredita su u plamenu rata, a da malo ko zna ta se stvarno dogaa!

5.10.3. Pristupi globalizaciji - Kina: Konfuije i globalizacija; Fukuzava: Duh Japana - ka Evropi!
Kina se strateki orijentisala ka budunosti, ne kroz prizmu Maove komunistike ideologije, nego konfuijanske filozofije. Misao Konfuija (551 -479. g. pre Hr.) je naslee, ne samo kineske civilizacije, nego multicivilizacijskog sveta. Pomen Konfuija je dobio globalna obeleja. Konfuijansko naslee je dar milenijuma. Izvor je inspiracije izgradnje skladnog drutva, spoljne politike i modela globalizacije.

222

svetu.

Sklad bez jednoobraznosti iz Konfuijeve riznice mudrosti odgovara multipolarnom

Ima tri principa: 1. nezavisno miljenje 2. nenametanje svoga miljenja drugi ma 3. saradnja s drugima, usklaivanje odnosa i zatita slabijih. Ciljevi spoljne politike Kine definisani su u duhu Konfuijeve misli: mir, sklad i zajedniki razvoj sveta. Moto diplomatije je Konfuijeva misao: ne ini drugima ono to ne eli da drugi tebi ine! Meunarodne odnose treba zasnivati na preplitanju kultura, napustiti mentalitet hladnog rata, kultivisati koncept bezbednosti, na temelju poverenja, uzajamnosti i jednakosti istiu kineski vodei ljudi. U sferi ekonomske globalizacije naglasak je na veoj ulozi zemalja u razvoju. Globalizacija u sferi politike i kulture pretpostavlja osmiljeniji pristup. Nametanje jednoobraznosti oduzima vitalnost civilizacijama sveta. Svet je sve manji i globalizacija u kulturi zahteva usmeravajui koncept. Kako objasniti osmiljavanje i realizaciju tog koncepta, pitaju kineski lideri, mimo uticaja naroda ija civilizacija traje 5.000 godina? U traganju za korenima globalizacije u istoriji civilizacija, kineski istraivai navode i Dingisa Kana, jednog od najveih osvajaa, kako je, stvarajui imperiju na interkontinentalnom prostoru, pozivao na razvoj trgovine i kulturnu razmenu izolovanih i zabitih civilizacija. Bilo je to u duhu savremenog koncepta globalizacije, objasnio je Hao ijuan iz Kineske akademije drutvenih nauka, prilikom obeleavanja 800. godinjice mongolske imperije. Jukii Fukuzava je okrenuo duh Japana od Azije ka Evropi u potrazi za putevima preobraaja. Preokret je u duhu istone mudrosti o skladu bez jednoobraznosti. To je nalik naelu ujedinjavanja Evrope: ujedinjeni u razliitosti! Evropa je zasnovana na razumu. Oivljavaju se stoga ideje bliske evropskim idejama. Filozofija Konfuija ne moe biti osnova savremenog ivota. Fukuzava smatra da je evropska civilizacija na najvioj poziciji koju je ovek dosegao u svetu. Istraivai, koji uzimaju filozofiju kao osnovu ivota, usmereni su na savremene izazove miljenja. Dogaaji se posmatraju i kao modeli zbivanja.

5.11. KULTURA KAO FENOMEN NAPRETKA 5.11.1. Kultura u meuzavisnosti s ekonomijom i politikom
Determinante sloenih procesa su mnogostruke, isprepletane, meuzavisne i povezane. Kultura orijentie populacije, dotie identitete, otkriva puteve uspenja. Konfuijanski zmajevi su, doslednou svom kulturnom identitetu, preli iz treeg u prvi svet! Put uspeha se otkriva i u meuzavisnosti kulture, ekonomije i politike. Kao da se ponovo potvrdio Veberov nalaz da - ako nas istorija ekonomskog razvoja iemu ui, onda je to saznanje da u kulturi lei sva razlika. Veberov tekst Protestantska etika i duh kapitalizma, objavljen 1904-1905. godine, postao je jedan od najuticajnijih i najprovokativnijih lanaka ikada napisanih. Idealan tip kapitaliste, po Veberu, postao je praktian orijentir u sredini u kojoj se verovalo u ostvarenje privlanih, ma kako velikih, ali dostinih ciljeva. Kapitalizam je u modernom dobu beleio najvei uspon u svojoj industrijskoj fazi, prvenstveno na tlu na kome je bila definisana etika svakodnevnog ponaanja. Zato treba biti dobar? Zato to je, prema kalvinizmu, dobrota uverljiv znak izabranosti. Ponaanje ljudi bilo je inspirisano vrednostima: marljiv rad, potenje, ozbiljnost,

223

tedljivost, pronicljivost, naroito u korienju novca i vremena. To je omoguilo stvaranje snage koja je unapredila privreivanje i ostvarila veliku akumulaciju kapitala. Protestantizam je stvorio novu vrstu poslovnih ljudi! Smisao je u ljudskom delovanju! Vana je aktivnost kao nain ivota, bogatstvo je usputni proizvod! Tumaenje protestantizma rezultiralo je inspirativnim tezama. Merton je portretisao modernog oveka kao racionalnog, urednog, vrednog, stvaralakog bia...; naglasak je bio na pismenosti i obrazovanju. Vrline nisu bile nove. Sutina je bila u tome to su bile rasprostranjene. Religija, kao komponenta kulture, doprinela je ostvarenju zlatnog doba kapitalizma. Rast kapitalizma, konstatovao je Maks Veber, u sutini je kulturni fenomen, ukorenjen u religiji.

5.11.3. Kultura donosi uspeh drutva

Uspeno funkcionisanje politikog sistema SAD omoguila je kultura koja je produkovala demokratiju, kako je uoio Tokvil. Kultura, ne politika, odreuje uspeh drutva, kako upozorava Danijel Patrik Mojnihan. Politika moe promeniti kulturu i spasiti je od sebe same. Faktori kul-ture utiu na ekonomiju, politiku, drutvo, razvoj, progres, promene. Drutva odgovaraju na izazove. Nacistika Nemaka i militaristiki Japan, posle poraza u Drugom svetskom ratu, preobrazili su se u pacifistika drutva. Argentina se, posle vojne diktature, vojnog poraza i super-hiperinflacije, orijenti-sala ka demokratskim promenama. Moe li vostvo (dravno..., politiko...) biti pokreta kulturnih promena? Singapur je viestruko znaajan i inspirativan primer. Da li je odriv posle Li Kvan Jua? Prouavanje pojedinanih iskustava pretpostavlja kompleks faktora. Razlike meu zemljama u nivou korupcije slede granice kulturnih razlika. Korupcija je najnia u protestantskim drutvima severne Evrope. Konfuijanske zemlje su u sredini tabele. Singapur je meu zemljama s najniom korupcijom u svetu. Rezultati istraivanja kulture, uporednih studija o kulturama i o njihovom uticaju na razvoj drutva primenjuju se u osmiljenoj realizaciji organizovanih akcija.

224

UMESTO ZAKLJUKA POGLED U BUDUDUNOST

Vreme u kojem ivimo oznaava se komunikacijskom i informatikom erom. Posle Fukujamine utopije o kraju istorije nasilnim stvaranjem, svet se suoio sa globalnim izazovima. Vrh upravljakog sveta iz Bele kue uputio je dramatian apel o potrebi borbe protiv globalnog terorizma. Ideja amerikog intervencionizma suoila je svet sa tekim globalnim posledicama. Globalni lider je, pre svega zbog sopstvenog pada, primoran na preokret. Barak Obama je pozdravljen sa svih strana kada je stupio na ameriki presto. Najavljene su promene koje su probudile nadu, ne samo u Novom svetu, nego i na planeti. Teka situacija, uslonjavanje problema, pretpostavlja novi duh liderstva. Posledice pogrenih poteza s kraja XX i poetka XXI veka prevagnule su na tasu prioriteta novim izazovom. Svet je zahvatila kriza, uporeivana s onom koja je dovela do najveeg rata u ljudskoj istoriji. Bankarska, ekonomska..., reflektovana, s razliitim varijacijama u raznim sferama na interkontinentalnim prostorima. Dogodilo se ono to su retki umovi predviali, kao to je Stiglic upozoravao, objanjavajui protivrenosti globalizacije. Prvo je obelodanjeno kako je pogoen vrh multicivilizacijskog sveta - SAD. Opasnost od kraha upravljanja svetom na dosadanji nain pribliila je, ako ne i ujedinila, vodee sile. Svet je na putu transformacije od monopolarnog u polipolarni, sa vie centara i odgovornih za planetu. Daleko je svest o odgovornosti svakog pojedinca u Mekluanovom globalnom selu za novi korak u smeru budunosti, ili kraja! Vladajui i vodei predlau pakete mera za izlazak iz krize. Karakteristino je i miljenje o potrebi preureenja, promene sistema, strukture, organizacije, institucija... sveta. Objanjenje je jednostavno. Svet se promenio, nasleena organizacija ne odgovara novim odnosima snaga, potrebi brzog reagovanja, planiranja, donoenja i sprovoenja odluka od planetarnog imperativa, kao kada je u pitanju novi sistem, kultura, ekologija..., svakodnevni ivot ljudi... Uporedimo vizije, inicijative i promene koje forsiraju UN, ali i G-8, BRIK... EU... uoiemo prednosti, ali i nedoslednosti, koje proizvode probleme novog tipa. Sa nasleenim, to je teko breme za savest oveanstva. Civilizacijski izazovi trae adekvatne odgovore. Za poetak, suoimo se s realnim, a ne virtuelnim svetom. U potrazi za idejama, izotrimo sopstvenu kritiku svest i javno mnjenje.

Nove tendencije
Svet drugaije organizovan - poruka je Svetskog socijalnog foruma sa skupa u Porto Alegreu, kao opozicija gospodarima sveta, Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, koji namee nepravedan svetski poredak, sa hijerarhijske lestvice moi. Ideja je da se socijalnim forumima (s ambicijom najveeg drutvenog pokreta u istoriji), ne samo na globalnom, nego i na regionalnom i lokalnom nivou, svet organizuje drugaije i postane bolji. To je politika, snaga i globalizacija odozdo, iz koje bi mogao da proistekne svetski parlament, s pravom veta na odluke vlada, kao neminovnostima liberalnog kapitalizma. Time bi se predupredila manipulativna redukcija stvarne demokratije, u ije ime najmoniji zakulisno nastupaju ka idealima savremene civilizacije. Futuristi optimistiki otvaraju pitanja o ivotu posle neoliberalnog kapitalizma i rata u novom svetu koji se nazire.

Unapreenje preispitivanja i dijaloga

225

U vreme aktuelne svetske ekonomske krize, ideja o globalnoj moneti testira zabrinute svetske monike. Vrh SAD, iji dolar je od sredine minulog veka faktiki svetska moneta, ne smatra da postoji potreba za globalnom valutom. Novo sredstvo plaanja je u eksperimentalnoj fazi. Zagovornici svetskog novca su iz ekonomija u usponu. Ekskluzivni primerci evrodolara pojavili su se na samitu G -8 u Italiji 2009. To je bio samo jedan od simbola nadnacionalne valute. U Moskvi i u Pekingu zatraena je nadnacionalna rezerv na valuta u okviru reforme globalnog finansijskog sistema kako bi se smanjio rizik od buduih kriza. Vaington uverava da je dolar jak zato to investitori smatraju SAD najznaajnijom ekonomijom sveta, sa najstabilnijim politikim sistemom. Izmeu 40 i 60 procenata meunarodnih finansijskih transakcija obavlja se u dolarima. Priblino dve treine svetskih deviznih rezervi je u dolarima. Dominaciju dolara ugroava evro koji koristi 175 miliona ljudi u svetu. Evrozona je druga ekonomija u svetu. Evro je pretekao dolar u kombinovanoj vrednosti kea u prometu. Uspeno korienje evra u nizu drava sa razliitim ekonomijama i kulturama najbolji je argument kovaa svetskog novca. Meu predlozima za nadnacionalne valute su i afro, petro, amero, kaledi... Za buduu svetsku monetu predvia se da poiva na zlatnom standardu i da je regulie globalna centralna banka. Procenjuje se da ne bi patila od inflacije, podsticala bi meunarodni biznis i investicije. Kritiari upozoravaju da svetski novac ne bi mogao da funkcionie zbog raznolikosti nacionalnih i ekonomskih sistema u svetu.

Smer globalnih promena teko je predvidiv?

Promena poretka je neminovna, jer se i odnosi u svetu menjaju, osobito meu najmonijima. Postoji saglasnost meu globalnim prognozerima o pojedinim karakteristikama sveta u budunosti. Odnosi SAD i Kine oblikovae svet u XXI veku. Profesor sa Univerziteta Harvard, Nil Ferguson predvia: U narednih pet do deset godina, kucnue as kada e se Kinezi osetiti spremnim da uklone svoje kontrole kapitala i dozvole sopstvenoj valuti da se razvije kao internacionalna. U tom trenutku, kinesko-ameriki brak e biti mrtav.

Put izlaska iz svetske ekonomske krize

Smenjuju se najave pesimista i optimista o mogunostima izlaska iz svetske ekonomske krize. Vesti iz prve sile sveta uporeuju se s onim iz drugih zemalja. Ako je suditi po tome to se prosjak u prolazu ka metro stanici izmeu Vaingtona i Merilenda ne razlikuje po veselosti i odei od onih od kojih trai milostinju, moglo bi se rezonovati u duhu prolaznika: Kad je njemu krenulo nabolje, sigurno e i svima nama! Optimisti sa raznih strana su se oglasili: najgore je prolo! Zvaninici SAD -a i MMF-a to su potvrdili pokazateljima kako je pogoravanje (recesija) zaustavljeno, kako kriza poputa, ali da e oporavak biti postepen. Usporen je pad vrednosti amerike ekonomije. Stanje je loije nego je bilo procenjeno. Najvei problem je rast nezaposlenosti. Trai se strpljenje ojaenih masa, poverenje u institucije sistema. Kako to postii kad su one bile otuene od potreba graana i iz njihovog kursa je proistekao i globalni lom? Gde su vodile astronomske nadoknade Vol strita, fiktivni novac...? Temeljno preureivanje sistema je neophodno da se kriza ne bi ponovila u jo gorim oblicima.

226

Alarmantno upozorenje
Suprotne, sumorne prognoze iznosi Trend risr institut u Njujorku. Njegov direktor i osniva dr Derald Selente, s timom strunjaka, uspeno je predviao ekonomske i politike trendove tokom poslednjih trideset godina. Rezultati najnovijih istraivanja su alarmantni. Za Ameriku i svet dolaze teki dani. Krah se moe oekivati 2012! tampanje i upumpavanje fantomskog novca dovee do take bez povratka! Najveu odgovornost za aktuelnu svetsku ekonomsku krizu snose Federalne rezerve (centralna banka). Upumpavanje novca u propali sistem znai isto kao kada bi se u ve slupana kola ugraivale konice! Upumpavanje triliona dolara, uz dozvoljenu nisku kamatnu stopu, stvorilo je balon na amerikom tritu nekretnina. Novi stimulativni plan, na istom pri ncipu u Americi i Evropi, po miljenju Selentea, stvorie majku svih balona. Na vrhuncu krize, moglo bi se oekivati da amerika vlada povede naciju u neki novi veliki rat. Razlika u odnosu na prolost bila bi u tome to bi se vodio orujem za masovno unitenje. A to bi mogao biti kraj multicivilizacijskog sveta. Ohrabrenja da je najgore prolo Selente pripisuje ljudima koji su ukinuli pravila i doveli do krize, a sada neodgovorno lansiraju optimistike prognoze.

Zraak nade
Francuska i Nemaka su, na iznenaenje prognostiara, ostvarile privredni rast od 0,3 posto u drugom kvartalu 2009. godine. Privreda Japana ih sledi... Da li je to kraj recesije za dve vodee ekonomije evrozone i dalekoistonu civilizaciju? Ohrabrujui znak, pozdravljen i od SAD, globalnog prvaka, koji ih je kritikovao za neadekvatnu primenu mera u procesu prevazilaenja krize. Vesti iz Pariza i Berlina su vane zbog prevladavanja straha graana od reprize kraha iz 1929. godine. To je prerano za optimistike prognoze, jer, posle dugo g posrtanja, to je samo mali plus, najvie zbog nemakih elektrana i francuskog sira! Ameriki analitiari sve manje iskljuuju poetak globalnog oporavka, u statistikim kalkulacijama predvian za poetak 2010.

Analitiki izazov
Svetska kriza, po pojedinim analizama globalnih trendova, oznaava poetak kraja dominacije osionih na planeti. U tome se otvara mozaik scenarija za njen rasplet. Za pripadnike multicivilizacijskog sveta, to je samosvojni izazov. Svetski analitiari su saglasni da je globalni finansijski kolaps izbegnut, ali da promena stanja pretpostavlja strategiju za izlazak iz najtee ekonomske krize za poslednjih 80 godina. Miljenje okupljenih na skupu G-20 je da bi svetski lideri trebalo to pre da razviju strategiju za izlazak iz krize. Od reformi i regulative oekuje se ubrzanje procesa oporavka privrede, za ta su ivotno zainteresovani svi na planeti. Znanje iz ovog predmeta na prelomu civilizacija inspirie vae kreativne predloge. Hvala na saradnji u ime zajednike budunosti.

227

PRILOZI Opta deklaracija o pravima oveka

Uvod Poto je priznavanje uroenog dostojanstva i jednakih i neotuivih prava svih lanova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu; Poto je nepotovanje i preziranje prava oveka vodilo varvarski m postupcima, koji su vreali savest oveanstva, i poto je stvaranje sveta u kojem e ljudska bia uivati slobodu govora i vere i biti slobodna od straha i nematine proglaeno kao najvia tenja svakog oveka; Poto je bitno da prava oveka budu zatiena pravnim sistemom kako ovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja; Poto je bitno da se podstie razvoj prijateljskih odnosa meu narodima; Poto su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo proglasil i svoju veru u osnovna prava oveka, u dostojanstvo i vrednost ovekove linosti i ravnopravnost ena i mukaraca i poto su odluili da podstiu drutveni napredak i poboljaju ivotni standard u veoj slobodi; Poto su se drave lanice obavezale da u saradnji s Ujedinjenim nacijama obezbede opte potovanje i primenu ljudskih prava i osnovnih sloboda; Poto je opte shvatanje ovih prava i sloboda od najvee vanosti za puno ostvarenje ove obaveze; Generalna Skuptina Proglaava ovu Optu deklaraciju o Pravima oveka kao zajedniki domet koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ drutva, imajui ovu Deklaraciju stalno na umu, teio da uenjem i vaspitavanjem doprinese potovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutranjim i meunarodnim merama obezbedilo njihovo opte i stvarno priznanje i potovanje kako meu narodima samih drava lanica, tako i meu narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom. lan 1. Sva ljudska bia raaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i sveu i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. lan 2. Svakom pripadaju sva prava i slobode proglaene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, politikog ili drugog miljenja, nacionalnog ili drutvenog porekla, imovine, roenja ili drugih okolnosti. Dalje, nee se praviti nikakva razlika na osnovu politikog, pravnog ili meunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom, nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi nain ograniena. lan 3. Svako ima pravo na ivot, slobodu i bezbednost linosti. lan 4. Niko se ne sme drati u ropstvu ili potinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima. lan 5. Niko ne sme biti podvrgnut muenju ili svirepom, neovenom ili poniavajuem

228

postupku ili kazni. lan 6. Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt. lan 7. Svi su pred zakonom jednaki i imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zakonsku zatitu. Svi imaju pravo na jednaku zatitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se kri ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvu diskriminaciju. lan 8. Svako ima pravo da ga nadleni nacionalni sudovi efikasno tite od dela krenja osnovnih prava koja su mu priznata ustavom ili zakonom. lan 9. Niko ne sme biti proizvoljno uhapen, zatvoren, niti proteran. lan 10. Svako ima jednako pravo na pravedno i javno suenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji e odluiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivine optube protiv njega. lan 11. Svako ko je optuen za krivino delo ima pravo da bude smatran nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokae na javnom suenju na kojem su mu obezbeene sve garantije potrebne za njegovu odbranu. Niko ne sme biti osuen za dela ili propuste koji nisu predstavljali krivino delo po nacionalnom ili meunarodnom pravu u vreme kada su izvreni. Isto tako ne sm e se izricati tea kazna od one koja se mogla primeniti u vreme kada je krivino delo izvreno. lan12. Niko ne sme biti izloen proizvoljnom meanju u privatni ivot, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na ast i ugled. Svako ima pravo na zakonsku zatitu protiv ovakvog meanja ili napada. lan 13. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine drave. Svako ima pravo da napusti bilo koju zemlju, ukljuujui vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju. lan 14. Svako ima pravo da trai i uiva u drugim zemljama utoite od proganjanja. Na ovo se pravo niko ne moe pozvati u sluaju gonjenja za krivina dela koja nisu politikog karaktera ili progona zbog dela koja su u suprotnosti sa ciljevima i naelima Ujedinjenih nacija. Svako ima pravo na dravljanstvo. Niko ne sme samovoljno biti lien svog dravljanstva niti prava da promeni dravljanstvo. lan 16. lan 15.

229

Punoletni mukarci i ene, bez ikakvih ogranienja u pogledu rase, dravljanstva ili vere, imaju pravo da sklope brak i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda. Brak se zakljuuje samo slobodnim i potpunim pristankom lica koja stupaju u brak. Porodica je prirodna i osnovna elija drutva i ima pravo na zatitu drutva i drave. lan 17. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici s drugima. Niko ne sme biti samovoljno lien imovine. lan 18. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i vere; ovo pravo ukljuuje slobodu p romene vere ili ubeenja i slobodu da ovek, bilo sam ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, upranjava svoju veru ili ubeenje putem nastave, vrenja kulta i obavljanja obreda. lan 19. Svako ima pravo na slobodu miljenja i izraavanja, to obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog miljenja, kao i pravo da trai, prima i iri obavetenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. lan 20. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruivanja. Niko ne moe biti primoran da pripada nekom udruenju. lan 21. Svako ima pravo da uestvuje u upravljanju svojom zemljom, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika. Svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu slubu u svojoj zemlji. Volja naroda je osnova dravne vlasti; ova volja treba da se izraava na povremenim i slobodnim izborima, koji e se sprovoditi optim i jednakim pravom glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajuim postupkom kojim se obezbeuje sloboda glasanja. lan 22. Svako, kao lan drutva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, drutvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje linosti, uz pomo drave i meunarodne saradnje, a u skladu s organizacijom i sredstvima svake drave. lan 23. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravine i zadovoljavajue uslove rada i na zatitu od nezaposlenosti. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuu naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja e, ako bude potrebno, biti upotpunjenja drugim sredstvima socijalne zatite. Svako ima pravo da obrazuje i da stupi u sindikate radi zatite svojih interesa. lan 24. Svako ima pravo na odmor i razonodu, ukljuujui razumno ogranienje radnog vremena i povremeni plaeni odmor. lan 25.

230

Svako ima pravo na ivotni standard koji obezbeuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, ukljuujui hranu, odeu, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne slube, kao i pravo na osiguranje u sluaju nezaposlenosti, bolesti, invalidnosti, udovitva, starosti, ili drugih sluajeva gubljenja sredstava za izdravanje usled okolnosti ne zavisnih od njegove volje. Majke i deca imaju pravo na naroito staranje i pomo. Sva deca, roena u braku ili van njega uivaju jednaku socijalnu zatitu. lan 26. Svako ima pravo na kolovanje. kolovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i niim kolama. Osnovna nastava je obavezna. Tehnika i struna nastava treba da bude opte dostupna, a via nastava treba da bude svima podjednako pristupana na osnovu utvrenih kriterijuma. kolovanje treba da bude usmereno punom razvoju ljudske linosti i jaanju potovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapreuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo meu svim narodima, rasnim i verskim grupacijama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za odravanje mira. Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu kolovanja za svoju decu. lan 27. Svako ima pravo da slobodno uestvuje u kulturnom ivotu zajednice, da uiva u umetnosti i da uestvuje u naunom napretku i u dobrobiti koja od tuda proistie. Svako ima pravo na zatitu moralnih i materijalnih interesa koji proistiu iz bilo kog naunog, knjievnog ili umetnikog dela iji je on tvorac. lan 28. Svako ima pravo na drutveni i meunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni. lan 29. Svako ima dunost prema zajednici koja jedina omoguava slobodno i puno razvijanje njegove linosti. U vrenju svojih prava i ostvarivanju sloboda svako moe biti podvrgnut samo onim ogranienjima koja su predviena zakonom u cilju obezbeenja nunog priznanja i potovanja prava i sloboda drugih i u cilju zadovoljenja pravinih zahteva morala, javnog poretka i opteg blagostanja u demokratskom drutvu. Ova prava i slobode ni u kom sluaju ne mogu se izvravati protivno ciljevima i naelima Ujedinjenih nacija. lan 30. Nijedna odredba ove Deklaracije ne moe se tumaiti kao pravo za ma koju dravu, grupu ili lice da preduzima bilo koju aktivnost ili da vri bilo kakvu radnju usmerenu na ponitenje prava i sloboda koji su u njoj sadrani. Pedeset tree zasedanje 31. taka dnevnog reda Rezolucije usvojene od strane Generalne skuptine (bez pozivanja na Glavni odbor (A/53/L.79)) 53/243 A. Deklaracija za kulturu mira

231

Generalna skuptina, Pozivajui se na Povelju Ujedinjenih nacija, ciljeve i principe koji su u njoj sadrani, Pozivajui se, takoe, na ustav Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija, koji ukazuje na to da poto ratovi poinju u glavama ljudi, tako i u glavama ljudi odbrana mira mora nastati, Pozivajui se dalje na Optu deklaraciju o ljudskim pravima/1 i druge relevantne meunarodne instrumente iz sistema Ujedinjenih nacija, Uviajui da je mir, ne samo odsustvo konflikta, ve da takoe zahteva pozitivan, dinamian pristup u kome svi uestvuju, u kome se podstie dijalog, a konflikti reavaju u duhu uzajamnog razumevanja i saradnje, Uviajui takoe da je zavretak hladnog rata proirio mogunosti za jaanje kulture mira, Izraavajui duboku zabrinutost zbog neprestanog poveanja nasilja i konflikata irom sveta, Uviajui potrebu da se eliminiu svi oblici diskriminacije i netolerancije, ukljuujui i one na osnovu rase, boje, pola, jezika, religije, politikog ili nekog drugog miljenja, nacionalnog, etnikog ili socijalnog porekla, imovine, invaliditeta, roenja i li drugog statusa, Pozivajui se na rezoluciju 52/15, od 20. novembra, 1997. godine, kojom je proglasila 2000. godinu za Meunarodnu godinu za kulturu mira, kao i rezoluciju 53/25 od 10. novembra 1998. godine, kojom je proglasila period od 2001. do 2010. godine za Meunarodnu dekadu za kulturu mira i nenasilja za decu sveta, Uviajui vanu ulogu koju Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija nastavlja da ima u promovisanju kulture mira, Sveano proglaava postojeu Deklaraciju za kulturu mira, koja e svojim odredbama pomoi vladama, meunarodnim organizacijama i civilnom drutvu u podrci i jaanju kulture mira u novom milenijumu: lan 1 Kultura mira je skup vrednosti, stavova, tradicija, modela ponaanja i ivota koji se zasnivaju na sledeem: a. Potovanje ivota, okonanje nasilja, promocija i praksa nenasilja kroz obrazovanje, dijalog i saradnju; b. Puno potovanje principa suverenosti, teritorijalnog integriteta i politike nezavisnosti drava i nemeanje u stvari koje su sutinski unutar domaeg zakonodavstva bilo koje drave, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i meunarodnim zakonom; c. Puno potovanje i promovisanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda; d. Posveenost mirnom reavanju konflikata; e. Napori da se zadovolje razvojne i ekoloke potrebe sadanje i buduih generacija; f. Potovanje i podrka prava na razvoj; g. Potovanje i promovisanje jednakih prava i mogunosti ena i mukaraca; h. Potovanje i promovisanje prava na slobodu izraavanja, miljenja i informisanja; i. Privrenost principima slobode, pravde, demokratije, tolerancije, solidarnosti, saradnje, pluralizma, kulturoloke raznolikosti, dijaloga i razumevanju na svim nivoima drutva i meu narodima, podstaknuta omoguavanjem nacionalnog i me unarodnog okruenja koje vodi ka miru. lan 2 Napredak u potpunijem razvoju kulture mira dolazi preko vrednosti, stavova, modela ponaanja i ivota pogodnih za promovisanje mira meu pojedincima, grupama i narodima. lan 3

232

Puni razvoj kulture mira je sutinski povezan sa sledeim: a. Promovisanje mirnog naina reavanja konflikata, uzajamno potovanje, razumevanje i meunarodna saradnja; b. Pristajanje na meunarodne obaveze u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i meunarodnim zakonima; c. Promovisanje demokratije, razvoja i univerzalno potovanje i ouvanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda; d. Omoguavanje ljudima na svim nivoima da razviju vetine dijaloga, pregovaranja, postizanja konsenzusa i mirnog reavanja nesuglasica; e. Jaanje demokratskih institucija i obezbeivanje punog uea u procesu razvoja; f. Iskorenjivanje siromatva i nepismenosti i smanjivanje nejednakosti unutar i izmeu naroda; g. Promovisanje odrivog ekonomskog i socijalnog razvoja; h. Eliminisanje svih vidova diskriminacije protiv ena kroz njihovo osnaivanje i jednaku zastupljenost na svim nivoima odluivanja; i. Obezbeivanje potovanja, promovisanja i zatite prava dece; j. Omoguavanje slobodnog protoka informacija na svim nivoima i poboljanje pristupa uz to; k. Poveanje transparentnosti i odgovornosti u upravljanju; l. Eliminisanje svih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i povezanih oblika netolerancije; m. Unapreenje razumevanja, tolerancije i solidarnosti izmeu svih civilizacija, narod a i kultura, ukljuujui i etnike, verske i jezike manjine; n. Priznavanje u potpunosti prava svih ljudi, ukljuujui i one koji ive pod kolonijalnim ili nekim drugim oblikom tuinske dominacije ili strane okupacije na samoopredeljenje, sadrane u Povelji Ujedinjenih nacija, Meunarodnom paktu o ljudskim pravima,/2 kao i Deklaraciji o priznavanju nezavisnosti kolonijalnim dravama i narodima, sadrane u Rezoluciji 1514(HV) Generalne skuptine od 14. decembra 1960. godine. lan 4 Obrazovanje na svim nivoima je jedan od glavnih naina izgradnje kulture mira. U tom smislu, edukacija o ljudskim pravima je od posebne vanosti. lan 5 Vlade imaju sutinsku ulogu u promovisanju i jaanju kulture mira. lan 6 Civilno drutvo treba u potpunosti da uestvuje u punijem razvoju kulture mira. lan 7 Edukativna i informativna uloga medija doprinosi promovisanju kulture mira. lan 8 Kljuna uloga u promovisanju kulture mira pripada roditeljima, nastavnicima, politiarima, novinarima, verskim grupama, intelektualcima, onima koji su ukljueni u naune, filozofske, kreativne i umetnike aktivnosti, zdravstvenim i humanitarnim radnicima, socijalnim radnicima, menaderima na razliitim nivoima, kao i nevladinim organizacijama. lan 9 Ujedinjene nacije treba da nastave da igraju vanu ulogu u promovisanju i jaanju kulture mira irom sveta.

233

107. plenarno zasedanje 13. septembar 1999.

234

LITERATURA
Avramov, S. (1998): Trilateralna komisija, Svetska vlada ili svetska tiranija?, Idij, Veternik. Avramovi, Z. (2006): Kultura, Zavod za izdavanje udbenika, Beograd. Arent, H. (1998): Izvori totalitarizma, Beograd. Attali, J. (1984): Tri svijeta, Globus, Zagreb. Axford, B. (1995): The Global System. Ekonomics, Politics and Culture, New York. Bauman, Z. (1988): Culture As Praxis (Theory, Culture and Society), Sage Pub. Bek, U. (2001): Rizino drutvo, Filip Vinji, Beograd. Bek, G. H. (2006): Vizantijski milenijum, Klio, Beograd. Benedikt, R. (1976): Obrasci kulture, Beograd. Bilington, D.: Ikona i sekira, istorija ruske kulture - jedno tumaenje, Rad, Beograd, 1988. Boas, F. (1982): Um primitivnog oveka, Prosveta, Beograd. Bodrijar, .. (1991): Simulakrum i simulacija, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad. Boovi, R. (1990): Kultura, Nauna knjiga, Beograd, Mili Raki, Valjevo. Brankovi, S. (2000): Nezavisnost slobodoljubivih, drugo izdanje, Vojnoizdavaki zavod, Beograd. Brodel, F. (1992): Spisi o istoriji, Srpska knjievna zadruga (SKZ), Beograd. Broudel, F. (1994): History of Civilization, New York. Brzezinski, Z. (1993): Out of Control. Global Turmoil on the Eve of the 21st Century, New York. Beinski, Z. (2000): Velika ahovska tabla, Cid, Podgorica i Romanov, Banja Luka. Vajs, A. (1965): Razvitak civilizacije, Beograd. Vajt, L. (1970): Nauka o kulturi, Beograd. Valertajn, I. (1986): Savremeni svetski sistem, Zagreb. Valertajn, I. (2005): Posle liberalizma, Slubeni glasnik, Beograd. Veber, M. (1976): Privreda i drutvo, I i II, Beograd. Vitrou, D. D. (1993): Vreme kroz istoriju, Beograd. Vieslavcev, B. P. (2002): Kriza industrijske kulture, CID, Podgorica. Vlahovi, P. (1999): Srbija, zemlja, narod, ivot, obiaji, Beograd. Gerc, K. (1998): Tumaenje kultura, Beograd. Gidens, E. (2001): Sociologija, CID, Podgorica, Romanov, Banja Luka. Gidens, E. i Vil, H. (2003): Na ivici - iveti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd. Gidens, E. (2005): Odbegli svet, Kako globalizacija preoblikuje nae ivote, Stubovi kulture, Beograd. Globalisation-Reader (2005), Lechner, F. i Boli, J., ur., Oxword. Goldberg, D. D., Rejner, D. D. (2006): Jevreji - istorija i religija, Clio, Beograd. Goldsvit, E. i Deri, M. (2003): Globalizacija, Klio, Beograd. Graig, A., Graham, W., Kagan, D., Ozment, S., Turner, F. (2006): The heritage of world civilizations, by Pearson Education Inc., Upper Saddle River, New Jersey. Gross, M. (1980): Historijska znanost, Zagreb. Damjanovi, M. (1977): Istorija kulture, Gradina, Ni. Danilevski, N. J. (1994): Rusija i Evropa, Beograd. Dedijer, V. (1980): Politika interesnih sfera, Beograd. Dejvis, N. (2004): Evropa, jedna istorija, Novi Sad. Dereti, J. (2001): Kulturna istorija Srba, predavanja, Kragujevac. Derida, . (2001): Vera i znanje, Svetovi, Novi Sad. Dimi, Lj. (1997): Istorija kulturne politike u Jugoslaviji 1918-1941, I-III, Stubovi kulture, Beograd. Djurant, V. (2005): Istorija civilizacija, 12 tomova, Narodna knjiga i Vojnoizdavaki zavod, Beograd.

235

 Djurant, V. (2006): Najvei umovi i ideje svih vremena, Narodna knjiga, Politika, Beograd. Druker, P. F. (1995): Postindustrijsko drutvo, Beograd. Dubnov, S. (1986): Kratka istorija jevrejskog naroda, Beograd. uki, D. V. (2005): Kulturni turizam, Klio, Beograd. Ekmei, M. (1997): Susret civilizacija i srpski odnos prema Evropi, Novi Sad. Elias, N. (2001): Proces civilizacije, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci / Novi Sad. Eliot, T. S. (1995): Ka definiciji kulture, Prosveta, Ni. Enciklopedija politike kulture (1993), red. Milan Mati, Beograd. ivojinovi, D. (1989): Uspon Evrope (1450-1789), Beograd. Ili, M. (1976): Sociologija kulture i umetnosti, Nauna knjiga, Beograd. Istorija srpskog naroda (1994), grupa autora, I-X tomova, Srpska knjievna zadruga, Beograd. Istorija srpske kulture (1994), Zbornik radova grupe autora, ur. Pavle Ivi, Beograd. Jaki, M. i Praevi, A. (2007): Istorija ekonomije, Beograd. Janson, H. V., Janson, E. (2005): Istorija umetnosti, Novi Sad. Kalvakorezi, P., Vint, G. (1987): Totalni rat, Beograd. Kale, E. (1977): Uvod u znanost o kulturi, kolska knjiga, Zagreb. Kale, E. (1982): Povijest civilizacija, kolska knjiga, Zagreb. Casirer, E. (1978): Ogled o ovjeku, Naprijed, Zagreb. Kelner, D. (2004): Medijska kultura, Clio, Beograd. Kenedi, P. (1988): Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica, Slubeni list, Beograd. Kimlika, V. (2004): Multikulturalizam, multikulturalno graanstvo, CID, Podgorica, Jesenski i Turk, Zagreb. Klark, K. (1973): Civilizacija, Mladost, Zagreb. Kloskovska, A. (1985): Masovna kultura, Novi Sad. Kominjski, M. (2009) prireiva, Evropska civilizacija, Zbornik, Slubeni glasnik, Beograd. Kolingvud, R. (1986): Ideja istorije, Svjetlost, Sarajevo, Globus, Zagreb. Krocber. L., Kluckhoholn, C. (1952): Culture, Cambridge, Mass. Kuk, M. (2007): Kratka istorija oveanstva, Buk i Marso, Beograd. Kuper, E. D. (2004): Svetska filozofija, istorijski uvod, Svetovi, Novi Sad. Kulturna riznica Srbije, Zbornik radova grupe autora, 1996, ur. Jovan Janiijevi, Beograd. Kurten, F., Fajerman, S. Dompson, L., Vansina, J. (2006): Istorija Afrike, Clio, Beograd. Lakroa, M. (2001): Ideologija novog doba, Clio, Beograd. Lener, D. F., Boli, D. (2006): Kultura sveta, Clio, Beograd. Ling, T. (1993): Istorija religija Istoka u Zapada, Beograd. Makluan, M. (1973): Gutenbergova galaksija - civilizacija knjige, Beograd. Malinovski, B. (1970): Nauna teorija kulture, Beograd. Markovi, P. (1992): Beograd i Evropa 1918-1914, Beograd. Markuze, H. (1965): Eros i civilizacija, Zagreb. Markuze, H. (1977): Kultura i drutvo, Beograd. Makin, N. A. (1968): Istorija starog Rima, Beograd. Moren, E. (1979): Duh vremena, Beograd. Morli, D., Robins, K. (2003): Britanske studije kulture, Geopoetika, Beograd. Milton, F. (1963): Capitalism and Freedom, Chicago. Haj, S. D. i Hofman, S. (2006): Kako razumeti meunarodne odnose: uvod u teoriju istorije, Stubovi kulture, Beograd. Natzmer, G. (1966): Prethistorijske kulture, Zagreb. Nemanji, M. (1974): Kulturne potrebe, Beograd. Nova istorija umetnosti (2005), priredio Klod Fruntizi, Larus, Beograd. Nova istorija srpskog naroda (2002), ur. Duan Batakovi, Beograd. Nolte, E. (1990): Faizam u svojoj epohi, Beograd. Norbert, E. (1996): The Civilizing Proces, Blackvel.

236

 Ortega i Gaset, H. (1988): Pobuna masa, Gradac, aak. Ostrogorski, G. (1959): Istorija Vizantije, Beograd. Parsons, T. (1992): Moderna drutva, Ni. Peinter, S. (2006): Istorija srednjeg veka, Clio, Beograd. Peri, M. (2006): Intelektualna istorija Evrope, Clio, Beograd. Petrovi, S. (2005): Kulturologija, igoja, Beograd. Peujli, M. (2005): Globalizacija, dva lika sveta, drugo izdanje, Gutenbergova galaksija, Beograd. Poper, K. (1992): Traganje bez kraja, Beograd. Popovi, R. protojerej (1999): Pravoslavlje na raskru vekova, Bogoslovski fakultet, Beograd. Pulme, D. (1970): Afrika civilizacija, Zagreb. Radica, B. (1994): Agonija Evrope, Beograd. Ransimen, S. (1985): Vizantijska civilizacija, Beograd. Ristovi, M. (1991): Nemaki novi poredak - jugoistona Evropa 1940/1941-1944/45, Vojnoizdavaki zavod, Beograd. Russel, B. (1964): Has a Man a Future?, Pengvin Books, Great Britain. Sasman, V. (1987): Kultura kao istorija, Beograd. Sve religije sveta: za sve ljude u svim vremenima (2006), Pol Balta i dr., Beograd. Serpel, R. (1978): Uticaj kulture na ponaanje, Beograd. Smailagi, N. (1970): Historija politikih doktrina, Zagreb. Sorokin, P. (1962): Social and Cultural Dynamics, New York. Srbi u evropskoj civilizaciji (1993), grupa autora, Balkanoloki institut, SANU, Beograd. Srbija u modernizacijskim procesima, Zbornik radova s naunog skupa (1994), Institut za noviju istorije Srbije, Beograd. Srejovi, D. (1994): Kad smo bili kulturno sreditv svvta, Beograd. Srpska Vizantija, Zbornik radova (1993), ur. B. Jovanovi, Beograd. Stiglic, D. E. (2002): Protivrenosti globalizacije, SBM-h, Beograd. Stjuart, D. (1981): Teorija kulturne promene, Beograd. Stojanovi, B. (2005): Ekonomska istorija sveta do 16. veka, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd. Stojanovi, T. (1995): Balkanska civilizacija, Centar za gepoetiku, Beograd. Stojkovi, B. (2003): Evropski kulturni identitet, Ni. Tadi, Lj. (1996): Nauka o politici, drugo dopunjeno izdanje, BIGZ, Beograd. Tartalja, S. (1976): Skriveni krug, Beograd, Tompson, M. (1995): Proizvodnja rata, Beograd. Tomc, G. (1994): Kultura u modernom svetu, KRT, Ljubljana. Tocqueville, A. (1966): Democracy in America, New York. Toynbee, A. J. (1962): A study of History, I-XII, Oxford University Press, New York. Tylor, E. (1924): Primitive culture, Brentaos Publishers, New York. Tyren, A. (1980): Postindustrijsko drustvo, Zagreb. Fabijas, B. (1994): Hajdeger i nacizam, Novi Sad. Fier, F. (1985): Savez elita, Beograd. Frojd, S. (1969): Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad. From, E. (1979): Imati ili biti, Naprijed, Zagreb. Fukujama, F. (1997): Sukob kultura, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd. Fukujama, F. (2002): Kraj istorije i poslednji ovek, CID, Podgorica. Fukujama, F. (2002): Our posthuman Futur, Straus and Giroux, New York. Habermas, J. (1969): Javno mnjenje, Beograd. Hantington, S. (2000): Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, drugo izdanje, CID, Podgorica, Romanov, Banja Luka. Harison, E., Hantington, S. ur., (2004): Kultura je vana, Beograd. Ha, E. (1979): Antropoloke teorije, knjiga 1i 2, BIGZ, Beograd.

237

 Held, D. (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd. Heler, A. (1984): Teorija istorije, Beograd. Historija ovjeanstva - kulturni i nauni razvoj (1966), UNESKO, Zagreb. Hobsbaum, E. (1994): The Age of Extremes, The Short Twentieth Century 1919-1991, London. Holton, R. (1986): Cities, Capitalism and unwin, London. Huizinga, J. (1974): Jesen srednjeg veka, Novi Sad. pengler, O. (1989): Propast Zapada, I-IV, Knjievne novine, Beograd. unji, . (1994): Dijalog i tolerancija, iskustvo razlike, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad. Quigley, C. (1977): The Evolution of Civilizations: An Introduction to Historical Analysis, Liberty Press, Indianopolis. Walker, Ch.R. (1968): Moderna tehnologija i civilizacija, Naprijed", Zagreb. Wallerstein, I. (1990): Kapitalizam-istorijski sistem, Titograd. Woolley, L. (1966): Poeci civilizacije, Zagreb, Naprijed.

238