ore ivanovi

Predgovor spisu
Konstantina Mihailovia
"Janiarove uspomene ili turska
hronika"
Konstantin Mihailovi iz Ostrovice
ivot Konstantina Mihailovia
Ostrovica
Poreklo i lik Konstantina Mihailovia
Delo Konstantina Mihailovia
Na kojem je jeziku Konstantin Mihailovi pisao
O ovom izdanju
Napomene

Konstantin Mihailovi iz Ostrovice

ivot je bio veoma tedar prema Konstantinu Mihailoviu, Srbinu iz Ostrovice, i pruio
mu mogunost, ne uvek prijatnu, da okusi mnoge bede i iskuenja, da proe kroz mnoge
mene, da oseti mnoge ivotne krajnosti, da doivi to je malo ko mogao doiveti, sem
valjda bogatstva i dostojanstava, a moda se potkraj ivota bar unekoliko i toga okrznuo,
tako da bi se malo koji knjievnik u svetskoj knjievnosti mogao pohvaliti da je u tome
pogledu bio bogatiji od ovog naeg zemljaka. Posle svih doivljaja i promena, koji su
katkad bili veoma opasni, pravo je udo to je uspeo sve to da preturi preko glave, da
doivi ipak dosta duboku starost i da tada nekako pred svojom saveu naini konani
obraun, koji je evo dopro sve do nas. Obraun je to bio zato to je Konstantin Mihailovi
bio u vie mahova prisiljen da menja gospodare i da se u vie navrata bori za ono za ta
nikako nije ocenao ni oduevljenje ni raspoloenje. U toj borbi izmeu elja i
neminovnosti, Konstantin Mihailov je uspeo da se odri i da njegov stav i njegova borba
ipak budu asni, ma kako esto oseao griu savesti to postupa onako kako ga prilike
prisiljavaju da postupa. To on u vie mahova ponavlja, jer mu je bilo stalo da svoje

postupke opravda neminovnou. Zato kaemo da je njegovo delo ustvari njegov obraun
sa saveu.
Konstantin Mihailovi je iveo u XV veku, negde u poslednje tri etvrti njegove. To je
bio vek velike prekretnice u ivotu balkanskih naroda. Moda je ova injenica najvie
doprinela da je njegov ivot bio tako raznovrstan i tako bogat najudnijim unutranjim i
spoljanjim sukobima. On je ne samo svedok nego i aktivni uesnik u mnogim
dogaajima koji se mogu smatrati za veoma znaajne kako u istoriji srednjevekovne
Srbije, tako i u istoriji itave Evrope XV veka. On je borac pri zauzimanju Carigrada
1453, i to se on, hrianin, dobar Srbin, ak patriota, bori u vojsci jednog hrianskog
despota, srpskog despota, koja je morala da pomae Turcima pri osvajanju Carigrada,
metropole hrianstva u Evropi. On se tei jedino time da njegova pomo i pomo
njegove srpske pane ne bi mnogo doprinela pobedi turskoj da nije bilo drugih veih i
jaih razloga. Uskoro posle toga, Konstantin Mihailovi, raniji borac za turska osvajanja,
pri propasti Srbije dopae turskoga ropstva, pokuae da ga se oslobodi, ali e mu
nemilosrdna sila sabiti strah u kosti i uveriti ga da je besmisleno na taj nain boriti se
protiv tako velike sile kakva je turska. On je osetio i svoju linu nitavnost. A moda je
uvideo i neto to je bilo neka vrsta njegova otkrivi da ta sila nije sluajno postala tako
velika, nego da u njoj ima neto to se njemu vie svidelo nego u njegovoj srpskoj zemlji
do njene propasti. On je svedok svih razmirica i nesloga meu srpskim velikaima. On
zna da je to bilo najvee zlo. I da je zbog toga zla dolo do propasti Srbije. I ne samo
Srbije nego i ostalih srpskih doskora samostalnih i slobodnih zemalja. A Turska je snana
i neustraiva. Ali je snana ne samo zato to je velika, nego zato to se u toj dravi i
osobito u turskoj vojsci nita ne dobija po nekom nasleu, ve sve po linoj zasluzi. Nije
li za Konstantina Mihailovia bilo otkrie kad je uvideo da u turskoj vojsci i sasvim sitan
ovek, nepoznat i neznatan ovek, ak dojueranji rob, moe da dospe do velike asti i
do visokih funkcija u dravnom i osobito u vojnom aparatu ako lino stekne zasluge?
Zato se ne treba uditi to emo i njega, dobrog Srbina, koju godinu poto je dopao u
tursko ropstvo, videti kao turskog vojnika, i to kakvog vojnika: elitnog, sultanskog
janiara. A uskoro posle toga i kao janiarskog oficira. Svakako nieg ina, ali tek oficira,
im je mogao da bude samostalni zapovednik jednoga grada, ma kako ovaj bio malen.
Kao janiar bopie se Konstantin Mihailovi ak i u Bosni protiv Stevana Tomaevia
1463. godine. Zakrvavie njegovo srce zbog toga, bol e mu obuzeti duu, ali je tako
moralo biti. On pokuava dodue bar donekle da pomogne svojoj brai i da ih obavesti o
opasnosti koja im preti, ali oni ne veruju njegovim reima. Kada meutim iste te godine
Maari upadoe u Bosnu i napadoe i na njegovu malenu tvravu, on se nikako ne misli
predavati, iako je svestan da se bori na turskoj strani protiv hriana. On i tu borbu smatra
za asnu borbu i tako je i zavrava. On sada brani svoju, tj. tursku vojniku ast. Tek
kada se vie nije moglo izdrati, kada se uverio da njegova odbrana ne moe vie imati
nikakva smisla ni opravdanja, on polae oruje, svestan da je svoju vojniku dunost
obavio asno do poslednjeg trenutka i do poslednje mogunosti. On je srean na kraju to
se ponovo naao meu hrianima, ali je jo sreniji to to nije uspeo na kakav neastan
nain, nego kao ispravan i poten ratnik, pa makar i branilac polumeseca. Jer se sultanu
zakleo na vernost. I ostao je veran toj svojoj zakletvi dokle god je to bilo mogue.
Maarsko ropstvo je izgleda brzo izbegao, a onda mu je savest naloila da napie delo o
Turskoj, o njenoj upravi i njenoj vojsci, da bi pokazao koliko je bilo pravilno i dobro

reenih pitanja u toj vojsci, ne samo zato da bi opravdao svoj udeo u njoj, nego i zato da
bi je ponekad izneo kao uzor razjedinjenoj i rasparanoj Evropi, koja je brzim koracima
srljala ako ne u potpunu propast, a ono na svaki nain u veoma teke poraze. I ne samo da
je Konstantin Mihailovi tada napisao delo o Turskoj, nego i o Srbiji, u eljenoj svojoj
otadbini, i o sebi, ukoliko se i njegov ivot uklopio u zbivanja i krupnije dogaaje toga
vremena.
Od Konstantina Mihailovia je ostalo samo jedno delo. I ba kao to je on imao
raznovrstan i bogat ivot, kao to je on menjao gospodare i zemlje, a ipak ostao eckunik
i lutalica, tako je nekako i njegovo delo nastavilo avanturistiki ivot svoga stvaraoca. Jer
je i ivot ovoga dela slian istinskoj avanturi kakvoga beskunika i lutalice.
Delo Konstantina Mihailovia bilo je veoma popularno onda kada je postalo, a to je bilo
potkraj XV veka, jer se u njemu govorilo o Turskoj. A Turska je u to vreme bila glavna
opasnost koja je pretila Evropi. Nije onda nikakvo udo to se ovo delo i tokom XVI i
XVII veka mnogo prepisivalo i prevodilo. Iz tih vremena doprli su do nas tekstovi eki i
poljski, razliiti po obliku, razliiti po mnogim pojedinostima, a ponekad i po itavim
poglavljima. Na jednome mestu nala se zabeleka da je postojao neki latinski tekst
ovoga dela, a na drugom pak mestu imamo tvrdnju da je postojao i jedan tekst pisan
irilicom. Svi ovi podaci svedoe o velikoj popularnosti Mihailovieva dela, a osim toga
poveavaju zabune i zablude oko osnovnog pitanja: na kojem je jeziku Konstantin
Mihailovi pisao ovo svoje delo. Jer sve do dananjega dana ini nam se da se to ne zna
pouzdano, i to zato to se - kao za pakost - originalni Mihailoviev rukopis nije sauvao.
Kad bi se meutim reilo ovo pitanje, onda bi bilo reeno i drugo, isto tako vano, a
moda jo i vanije od prvoga: kojoj knjievnosti delo Konstantina Mihailovia pripada.
Kao to se vidi, ostalo je iroko polje za nagaanja i pretpostavke. One nisu vezane samo
za ova dva osnovna pitanja, nego i za tree, takoe vrlo vano: kakav je najverovatnije
mogao izgledati originalni tekst Konstantina Mihailovia, jer se tekstovi koje imamo
sauvane ne slau u svemu, neki su sa izvesnim oevidnim manjim i veim prepravkama
i dopunama, a neki su verovatno dosta slobodne prerade, pa zato ovek treba i u tome
pogledu biti veoma oprezan, jer mu se moe desiti da upotrebi deo teksta koji ne
odgovara najstarijim rukopisima Mihailovieva dela.
Eto tako delo Konstantina Mihailovia nastavlja lutalaki ivot svoga tvorca. Poljski
istoriari knjievnosti uglavnom smatraju da je Konstantin Mihailovi pisao na srpskom,
pa zato njegovo delo ne unose u istorije poljske knjievnosti. Nai istoriari knjievnosti
meutim primaju miljenje nekih naih istoriara da je on pisao na poljskom, pa ga zato
ne smatraju srpskim knjievnikom i ne unose u nae istorije knjievnosti. I ne spominju
ga uopte. Tako je Konstantin Mihailovi do dana dananjeg ostao - beskunik. Meutim,
ma kako bilo definitivno reeno pitanje jezika originala Mihailovieva dela, mi smo
duni da ga bolje upoznamo i da ga unesemo u istorije nae knjievnosti, pa bilo kao
srpskog knjievnika - ako bismo primili pretpostavku da je on pisao na srpskom - ili kao
jednog od "naih na strani", kao jednog od onih naih ljudi koji su jednim svojim delom
vezani za jednu drugu knjievnost. I u jednom i u drugom sluaju Konstantin Mihailovi
zasluuje da se njime ozbiljnije i vie pozabavimo. Ovo nae izdanje njegova dela na
poljskom sa naporednim srpskim prevodom ima za cilj da ga priblii naim itaocima, a

ne sumnjamo da e onda i studije o njemu postati bogatije i plodonosnije, te bismo se

mogli nadati da e mnoga dosada nerazjanjena pitanja s njim u vezi postati jasna. Ovaj
na predgovor treba da ukae na niz problema vezanih za ime Konstantina Mihailovia i
njegovo delo, na neka pitanja pak da prui i neto podrobnije a moda i tanije odgovore.
Podvlaimo da e nereenih pitanja i posle ovoga ostati jo uvek na pretek. Naa je elja
da delo Konstantina Mihailovia privue panju naih naunih radnika ne bi li se na taj
nain reila i ona pitanja koja dosad nisu mogla biti reena. Jer on to svakako zasluuje.
***
Konstantin Mihailovi nije bio kod nas nepoznat. Jo 1865. godine iziao je prevod
njegova dela u Beogradu. Tada je naime Janko afarik preveo ovo delo na srpski sa
ekog i tampao ga u Glasniku Srpskog uenog drutva, knj. XVIII, str. 25-188, ca ovim
dugakim naslovom: "Mijaila Konstantinovia, Srbina iz Ostrvice, Istorija ili ljetopisi
turski, spisani oko godine 1490", a unutra, u samome tekstu, naslov je glasio: "Turska
istorija ili kronika, verno i istinito spisana od nekog Srbina ili Bonjaka, zvanog Mijailo
Konstantinov iz Ostrovice, kog su Turci negda zarobili i me janiare dali". ve po samoj
stilizaciji vidi se da je ovo poslednje bilo pravi naslov dela.
ta su sve Srbi mogli saznati iz ovoga prevoda i napomena uz njega?
Janko afarik je uz prevod dao i povei obavetajni, "objanjavajui" predgovor u kojem
je pokuao da predstavi srpskim itaocima pisca ovoga dela.
Na prvi pogled ve pada u oi da afarik Konstantina Mihailovia naziva ili Mijailo
Konstantinovi ili Mijajlo Konstantinov. Otkuda to dolazi? Ako pregledamo malo njegov
predgovor, mnoge e nam stvari biti odmah jasne.
afarik je najpre ustvrdio da je ovaj na pisac - zovimo ga mi i dalje Konstantinom
Mihailoviem, a kasnije emo objasniti zato to inimo - pisao svoje delo "izvorno u
Poljskoj i na poljskom jeziku, no to je tako i ostalo u rukopisima sve do naeg vremena,
ali je jo u 16-tom veku na eki jezik prevedeno i u ekoj napeateno bilo pod
naslovom: "Historia neb kronuka turecka, od neuakeho Rbca neb Vosnjbka jmenem
Michala Konstantuna z Ostrovice, nkdu od Turkuov zajateho a mezu Jencare daneho,
wrne a pgaw sepsana. A wudana od Alexandga Aujezdskeho w Lutomili leta 1565".
Time je afarik rekao da je delo naega Konstantina Mihailovia prevodio sa spomenutog
ranog ekog izdanja. Mi znamo meutim da je taj tekst dosta drukiji nego ostali
tekstovi, pa je zato uvek moralo biti nezgodno sluiti se njime i pozivati se na njega kao
na istorijski izvor. Ali to je drugo pitanje. Za taj eki tekst je afarik tvrdio isto tako da
je ustvari prevod s poljskog. To svoje tvrenje zasnovao je na literaturi koju je tada imao
pri ruci. A evo koja je to bila literatura. To je bilo najpre jedno poljsko izdanje
Mihailovieva dela. To je prvo poljsko izdanje ovoga dela, tampano u Varavi 1828.
godine i nosilo je naslov Pamitpiki Japczara Polaka. afarik se vie puta poziva na ovo
izdanje, ponekad iz njega navodi mesta kojih nema u njegovu ekom originalu. Jedino
to nije rekao to je tvrdnja poljskog izdavaa da je pisac ovoga dela bio "Janiar Poljak",

kako u naslovu pie. afarik ak nee da navede ni ceo poljski naslov dela da se ne bi iz
njega to videlo, nego kae da naslov na poljskom glasi Pamitpiki Japczara. Dodue,
neko bi mogao pomisliti da je moda afarik imao drugo izdanje poljsko, u kojem je u
naslovu nainjena popravka i ono "Polaka" izbaeno, ali po svemu izgleda da je on imao
ba prvo izdanje. afarik tekst ovog poljskog izdanja smatra za Konstantinov original.
Zbog toga nam je malo udan jedan njegov postupak. On je jasno video da se tekst toga
poljskog izdanja na vie mesta znatno razlikuje od ekog teksta, koji on prevodi, pa ipak
itavo delo skroz prevodi prema ekom izdanju, ne unosei ak ni one izmene koje je
mogao uiniti prema poljskome tekstu, nego se na neke razlike poziva samo u
predgovoru. To bismo mogli razumeti samo tako ako bismo pretpostavili da afarik
poljski tekst nije ni imao u rukama, nego da je o njegovim osobinama govorio samo
onoliko koliko je naao u jednom radu Josifa Jireeka o Konstantinu Mihailoviu. Bio je
to lanak Josifa Jireeka tampan u njegovu zborniku radova pod naslovom Rozpravu z
oboru historie, filologie a literaturu, sveska prva, izdatom u Beu 1860. godine. Mi emo
se kasnije due zaustaviti na ovom Jireekovom radu, jer je on znaajan za prouavanje
naega pisca, sada pak spominjemo samo ono to je upotrebio afarik za svoj predgovor i
to je preneo srpskoj italakoj publici. afarik je tu rekao da je Konstantin Mihailovi,
odnosno po njemu Mihailo Konstantinovi, rodom iz rudnike Ostrovice, da je roen oko
1430. godine, da je "od roditelja boljeg stanja". Onda dalje pria pojedinosti iz
Mihailovieva ivota koje je naao u samome delu. Na kraju e pretpostaviti, za
Jireekom, da je na pisac boravio neko vreme u ekoj i Moravskoj, a da je onda preao
u Poljsku, gde je dobio i plemiku titulu. Konstantinovo prianje i afarik je, opet za
Jireekom, uporeivao s onim to je o Turskoj pisao Hamer u svojoj istoriji ove zemlje
(Geschichte des Osmanischen Reiches), kao i nemaki istoriar Engel (afarik ga naziva
Engels) u svojoj istoriji Srbije. Najzad, prema Jireeku e afarik spomenuti i podatke o
drugim rukopisima Mihailovieva dela, koji su pronaeni u Poljskoj i o kojima je bilo
pisano u literaturi o tome predmetu.
Ta su i tolika znanja imali Srbi o Konstantinu Mihailoviu dugi niz godina. I zvali su ga
za afarikom, odnosno za imenom pievim u ekome tekstu, Mihailom
Konstantinoviem. Rekli smo ve da se u naslovu poljskoga izdanja od 1828.
Mihailovievo ime ne spominje.
afarikov prevod su uglavnom mogli upotrebljavati i upotrebljavali nai istoriari sve do
najnovijih vremena. Zato e mnogi od njih sve do poslednjih godina da ga nazivaju tim
pogrenim imenom, sve do Vladimira orovia, koji e ga pod tim imenom spominjati u
svojoj Istoriji Jugoslavije (1933). Ovim. Mihailovievim tekstom sluie se i Stevan
Sremac onda kad je pisao neke od svojih pripovedaka u zbirci Iz knjiga starostavnih. Ko
se odatle ne sea njegovih pripovedaka Zaboravljeni Obilii ili Smrt cara Lazara? U ove
svoje pripovetke unosi Sremac itave reenice iz Mihailovieva dela, to sam kae, a te
reenice obino tampa drukijim slogom da bi se razlikovale od njegova teksta.
Nai istoriari, stariji i noviji, bogato su se koristili delom Konstantina Mihailovia kao
istorijskim izvorom. Ali se mi ne moramo na toj literaturi zadravati. Nas zanima samo
ono to je pisano o samom Mihailoviu. Ta se literatura tokom prologa i naega veka
dosta razvila i mi ne moemo ravnoduno proi pored rezultata njenih. O Mihailoviu su

uglavnom pisali Poljaci, pokuaemo u najkraim crtama da prikaemo kako su se znanja

o Konstantinu Mihailoviu razvijala od samih poetaka pa sve do dananjih dana kroz
studije i rasprave i ta bi se od svega toga moralo i danas primiti kao verovatno i
ubedljivo. Ovaj pregled pokazane nam isto tako koji su glavni problemi ostali nereeni u
vezi s naim piscem i njegovim delom, kako se do tih problema dolo i kakvi su pokuaji
injeni da se oni ree.
Ve po onome to je afarik u svome predgovoru uz prevod rekao vidi se da je
Mihailovievo delo prvi put tampano na ekom 1565.
On zatim spominje i poljsko izdanje od 1828, a zna da je to izdanje ponovljeno 1857.
Osim toga, afarik spominje - kao to sam kae: prema Jireeku - da postoje jo dva
poljska rukopisa. Iz ovoga se vidi da je ve tada bilo jasno da je Mihailovievo delo u
svoje vreme bilo veoma popularno, im se tako esto prepisivalo i prevodilo. Prema
Jireeku je afarik tvrdio da je eki tekst prevod s poljskog. A onda je rekao i to - opet
prema Jireeku - da je poljski naunik "slavni Kuharski" (tj. Andej Kuharski) tvrdio da
je poljski tekst tampan 1828. prevod sa ekoga. ve ovi navodi dovoljno ubedljivo
svedoe koliko je teko bilo govoriti o pojedinim pitanjima u vezi s ovim delom.
Miljenja su bivala vrlo oprena, a katkad i sasvim suprotna, pa je teko bilo u prvi mah
zauzeti odreen stav prema njima: kome poverovati pre, a ta odbaciti kao manje
verovatno.
Spomenimo najpre da je delo Konstantina Mihailovia dosad tampano u nekoliko
navrata. Prvo je izilo ve spomenuto eko izdanje od 1565. godine. Samo deo naslova u
ovome izdanju e nam ve mnoge stvari razjasniti i rasvetliti: "Hystorya neb kronuka
Tureckb od njakho Rca neb Voska, jmnem Michala Konstantina z Ostrowice,
nkdy od Turkw zagatho, a mezi Jenae danho, wrn a praw sepsana. Item taenu
proti Turku, a na konci tak pidan gsau nektere wci z knich o savnch inech
Skanderbergka, kniete Epirotskho. Od Alex. Augezdskho, impressoga w gedno
sebrn a na mnoh mistech z stganu czesstinu spgawen. W Litomussii 1565". Iz samog
ovog naslova vide se ve na prvi pogled ove etiri stvari: 1. Konstantin Mihailovi
nazvan je tu pogreno Mihal Konstantinovi ili Konstantinov; 2. on je "Rac (tj. Srbin) ili
Bonjak"; 3. na kraju su dodate "neke stvari iz knjiga o slavnim delima Skenderbega,
epirskoga kneza", i 4. sve je to "ujedno skupio i na mnogo mesta doterao u pogledu
ekoga jezika" izdava Aleksandar Oujezdski ili Oujezdecki. Osim svega ovoga, ovom
ekom izdanju Mihailovieva dela dodate su jo nekolike druge stvari, koje su po
sadraju sline njegovu delu. Pored ostalih, nalaze se ovde i odlomci o turskoj carevini iz
pera isto tako poznatog jugoslovenskog poznavaoca turskog pitanja Bartolomeja
urevia ili Georgijevia, koji je iveo neto kasnije, o kojem se kod nas dosta pisalo i o
kojem se dosta i zna. Naravno, mi se nemamo potrebe zaustavljati na svima ovim
dodacima, jer za nas nemaju neki osobiti znaaj. Ali ove pojedinosti govore da je eki
izdava bio dosta slobodan prema svome izvorniku, da je mnoge stvari menjao i dodavao,
pa je onda oigledno da njegov tekst mora biti drukiji od Mihailovieva originala. Ili se
bar na mnogim mestima mora od njega razlikovati. A to znai da se njegovu tekstu ne
sme uvek verovati kao originalnom tekstu Konstantina Mihailovia. Ovaj eki tekst
izdat je ponovo 1581. godine.

Prvo poljsko izdanje je ono koje spominje afarik, a koje smo i mi spomenuli, tj. iz 1828.
godine. ono je imalo potpun naslov Pamitniki Janczara Polaka przed rokiem 1500
papisape, tj. Uspomene janiara Poljaka napisane pre 1500. godine. Izdava je bio A.
Galenzovski (Gazowski) iz Varave. Ovde je delo bilo izdato u dva naporedna teksta:
jedno je bio tekst u originalnom pisanju, a drugo u savremenoj transkripciji. Kao to se iz
toga vidi, izdava je imao ambicije da prui nauno izdanje ovoga teksta. Ovo izdanje je
jo dvaput kasnije ponovljeno, i to 1857. i 1868, oba puta u Sanoku. Oba puta je i naslov
promenjen utoliko to je iz njega izbaeno ono "Polaka", jep se po samome tekstu jasno
videlo, a to su isticali i oni koji su pisali o prvom izdanju, da ovaj pisac-janiar nije bio
Poljak nego Srbin. Dodajmo jo i to da u ovom prvom poljskom izdanju, upravo u
rukopisu prema kojem je ovaj tekst tampan, nije bilo uopte navedeno nigde ime pisca
ovoga dela. On je figurisao prosto samo kao "Janiar", a izdava mu je dodao jo i ono
"Janiar Poljak".
Kao izdanja neemo spominjati ona dela u kojima su tampani samo pojedini odeljci iz
dela Konstantina Mihailovia, jep je bilo i takvih sluajeva.
Najzad 1912. godine dobili smo izdanje poljskog filologa Jana Losja. On je pregledao sve
rukopise dela Konstantina Mihailovia o kojima je mogao saznati po literaturi ili po
linom ispitivanju i traganju, uporedio ih je, odredio starinu pojedinih prepisa i nainio
izdanje najstarijeg i najpotpunijeg poljskog prepisa, dodajui mu sve varijante ili
odstupanja iz drugih prepisa ili tekstova uopte. Njegovo ispitivanje je pokazalo da se
tekstovi meusobno dosta razlikuju, a starina nekog prepisa ne pokazuje sigurno da je taj
tekst morao biti najblii originalu, jep je sve moglo zavisiti od paljivosti prepisivaa.
Tekstovi su tampani u cavremenoj transkripciji. Ovo izdanje mi sada pretampavamo
bez ikakvih izmena i dodajemo mu potpuni i doslovni srpski prevod.
***
Znanja o Konstantinu Mihailoviu i njegovu delu moemo pratiti od vremena kada se
pojavilo prvo izdanje ovoga dela. To znai od polovine XVI veka.
eki izdava Mihailovieva dela, kao to smo videli, nije znao ak ni pravo ime naega
pisca. To meutim nije bila njegova krivica nego onoga prepisa odnosno prevoda prema
kojem je on svoj tekst izdavao. Te su se stvari tek mnogo kasnije bolje razjasnile u
prilino bogatoj literaturi o ovome predmetu. I pored toga to je vremenski bio najblii
naem piscu, eki izdava nam nije skoro nita o njemu mogao pei. Sve to je imao da
kae stavio je u naslov, a ostalo su itaoci sami mogli proitati u samome tekstu. Iz onoga
pak to izdava pie vidi se da je ovo delo ve u XVI veku kolalo u vie prepisa, da su ti
prepisi katkad proirivani i preraivani, zato je i on morao da pravi neku vrstu izbora i
"ispravaka", bar to se tie ekoga jezika, kako on sam kae. Koliko bismo mi danas bili
sreniji da ovaj izdava nije bio ovako "paljiv", pa da nam je dao prosto onaj tekst koji
je imao pri ruci, onakav kakav je bio, bez ikakvih izmena i dopuna! Ali to je pusta elja
naa.

O Konstantinu Mihailoviu poelo se pisati mnogo vie i stvarnije tek u prvoj polovini
XIX veka i tek to moemo smatrati kao pravi poetak naunog interesovanja kako za
njega lino tako i za njegovo delo.
Kao da nije ni postojalo eko izdanje od 1565. godine, pa ni ono drugo iz 1581, u
Varavi izlazi 1828. novo izdanje Mihailovieva dela. ono je sasvim drukije izgledalo
nego ona ranija eka. Izdava je poljski oigledno imao nameru da njegovo izdanje bude
nauno, da izazove interesovanje kao nauno dostignue. Rekli smo ve da je stoga
tampao rukopis u originalnom pisanju i u savremenoj poljskoj transkripciji. Izdava A.
Galenzovski, koji je svakako pisao sve beleke i predgovor uz svoje izdanje, nije znao za
staro eko izdanje. On je ovaj tekst tampao kao novootkriveni stari poljski rukopis, ne
pretpostavljajui da postoji jo itav niz drugih prepisa i prevoda ovoga istog dela. On je
u predgovoru ispriao ta je imao da kae o ovome rukopisu koji izdaje. Taj rukopis je veli on - nedavno naen u berdievskom manastiru, "nikada ne objavljivan, dragocen po
svome sadraju", koji dobija jo veu vrednost stoga to je postao pre 1500. godine, a po
svoj prilici jo za vlade Kazimira Jagjelovia (1445-1492). To je po njemu jedan od
najstarijih spomenika poljskoga jezika. Pisac ovoga dela je Poljak. Galenzovski
Konstantinu Mihailoviu ne zna ime, jer njegov rukopis toga podatka nema. Taj "Poljak"
je bio u turskoj slubi onda kad su ovi zauzeli Carigrad. "Neke pojedinosti o njemu nai
e italac u samome delu; ko je on bio, gde je iveo poto se izvukao iz turskog ropstva,
kada je i za koga pisao ove uspomene ne moe se s pouzdanog u utvrditi". Skoro je
teko poverovati, ali je istina, da ovaj izdava pie predgovor delu koje izdaje, a ne
poznaje sadraj toga dela. Jer da ga je proitao, ne bi mogao rei za Konstantina
Mihailovia da je bio Poljak, kad ovaj na vie mesta vrlo podrobno pria svoje doivljaje
i govori o svome poreklu. Sve ovo prosto ne bi bilo razumljivo ako ne bismo itav ovaj
postupak shvatili kao namerni manevar. Pretpostavljamo da je Galenzovski poznavao
pojedinosti o Konstantinu Mihailoviu, ali ga je namerno nazvao Poljakom ne bi li time s
jedne strane opravdao izdavanje ovoga rukopisa, a s druge strane pak da bi jae
zainteresovao poljski italaki svet za ovo delo. Svakako e Poljak pre uzeti da ita
prianja jednoga Poljaka koji se naao u turskom ropstvu, nego nekakvoga Srbina, dosta
dalekog po zemlji, a moda i po ostalim svojim osobinama i sklonostima - tako je mogao
razmiljati Galenzovski. Ako tako shvatimo njegov postupak, onda bi on imao neko
opravdanje. Nekakvo, ali svakako ne potpuno niti sasvim ubedljivo.
Ova tvrdnja Galenzovskog i njegovo izdanje zaveli su mnoge. Velika je teta to je njima
podlegao najvei Poljak XIX veka Adam Mickjevi. I to ne u kakvom manje vanom
spisu ili uzgredno, nego u svojim pariskim predavanjima, onima koja je drao u
Francuskom koleu etrdesetih godina prolog veka. Ona su ve tih godina tampana i to
na tri jezika: na poljskom, nemakom i francuskom. Ne smetnimo s uma da su zato ova
Mickjevieva predavanja bila vrlo dugo izvor obavetenja o Slovenima kod mnogih ljudi
koji su vladali nekim od ova tri jezika.
Dvaput se Mickjevi koristio tekstom Konstantina Mihailovia u izdanju Galenzovskog i
oba puta je imao prilike da se osvrne i na linost pisca ovoga dela. Prvi put je to uinio u
XVI predavanju od 19. februara 1841. godine. Bilo mu je to potrebno onda kad je poeo
da izlae srpsku istoriju. Naravno, on tu istoriju pria uglavnom prema naim narodnim

pesmama. Tako e ispriati i sve ono to narodna pesma govori o Kosovskom boju, uz
obaveznu priu o svai pre boja izmeu Miloa i Vuka Brankovia i o izdajstvu Vukovu.
Toga meutim kod naega Konstantina Mihailovia nema. Ali je Konstantinovu tekstu
Mickjevi pribegao onda kad je hteo da ispria smrt kneza Lazara, koje u narodnoj pesmi
nema onako lepo i puno ispriane kao kod Konstantina Mihailovia. Zato Mickjevi i
kae da istoriari na razliite naine predstavljaju Lazarevu smrt, ali svakako najvie vere
treba pokloniti onome to pria o tome "poljski hroniar poznat pod imenom Janiar
Poljak, koji je kao janiar bio verovatno oevidac onoga to se zbilo". I onda Mickjevi
pria iz Konstantina Mihailovia onu scenu koja se veoma svidela i Stevanu Sremcu pa je
uzeo za predmet jedne svoje pripovetke. Morao je Mickjevi tada veoma ovlano itati
tekst Galenzovskog kad je pisca ije je delo pisano negde potkraj XV veka, kako tvrdi
izdava Galenzovski i u naslovu a i u predgovoru, mogao predstaviti kao oevica
Lazareve pogibije, a Konstantin Mihailovi mogao se roditi tek pedesetak godina posle
ovoga dogaaja.
Drugi put je Mickjevi zatraio veu pomo od Mihailovieva dela, pa je tada imao
prilike da se jo vie zaustavi i na piscu. To je uinio u XXVII i XXVIII predavanju od 7.
i 11. maja 1841. godine. Kad je hteo da predstavi sukobljavanje poljskih i turskih interesa
u junim krajevima poljskim i poljsko-turske borbe iz XV veka, on se ponovo obratio za
pomo delu naega janiara. Prosto je neverovatno da ni Mickjevi nije u delu proitao
ko je bio Konstantin Mihailovi, a govori ba o njegovu ueu pri zauzimanju
Carigrada. Jasno tu itamo u Mihailovievu delu zato je poslat na Carigrad, pod ijom
komandom i kakvu je ulogu imao srpski odred u kojem je on bio. Mickjevi ak navodi
zavrnu reenicu iz toga odeljka u kojoj se Konstantin tei kako je srpska pomo Turcima
bila tako neznatna da po njoj nikad ne bi ovi zauzeli Carigrad. Jo manje panje
poklonie Mickjevi onome mestu kad Mihailovi pria o susretu sa izaslanicima
Stevana Tomaevia. Tu Konstantin jasno kae da su to bosanski izaslanici. I razvija se o
tome itava pria, poznata iz Konstantinova dela, koju Mickjevi prepriava. Ali ove
izaslanike - ne znamo zato - pretvara u Albance. Puno je i drugih pojedinosti Mickjevi
proitao u delu Konstantina Mihailovia i preneo ih svojim sluaocima u Francuskom
koleu, a posle ih i tampao u tim svojim predavanjima. Osnovna elja Konstantinova
bila je - veli tu Mickjevi - da upozna Tursku, da upozna slabe strane ove zemlje, da
proui tursku politiku i da Evropljanima pokae kakva su sredstva najpogodnija za borbu
protiv turske vojne sile. I onda Mickjevi daje kratak sadraj Mihailovieva dela: prvo su
tu dati osnovi turske religije, zajedno sa svima praznovericama vezanim za tu religiju,
onda istorija turskoga naroda i drave, pa vojnika i politika organizacija. Prepriavajui
sve ovo iz Mihailovieva dela, Mickjevi veli da su Turci u vojnikoj organizaciji
nadmaili Evropljane. Osobito hvali janiarsku organizaciju i kae za nju da je
najsavrenija od svih drugih. "Janiari nemaju otadbine niti iega to bi ih vezivalo za
zemlju". Janiar (tj. Konstantin Mihailovi nam daje - veli dalje Mickjevi - dragocene
pojedinosti o sastavu turske vojske, o turskim vojnikim inovima, o rodovima oruja
kojima se Turci slue. Zatim otkriva slabe strane te itave organizacije i pokazuje kako bi
se Turci mogli pobediti. Mickjevi onda uzdie vrednost Mihailovieva dela veoma
visoko, stavljajui ga iznad dela Marka Pola ili slavnoga Tamerlanova sekretara
ildbergera. "Ne znam da li postoji prostije i korisnije delo od Janiarovog" - zakljuuje
Mickjevi svoja izlaganja o Konstantinu Mihailoviu i njegovu delu. Sve misli iznete u

ovom delu - dodaje na kraju - potpuno su nove ako se uporede sa tada usvojenim
naelima. Ali su opomene ovoga jadnoga janiara ostale bez odjeka.
Za Konstantina Mihailovia, upravo za toga nepoznatoga "Janiara Poljaka", Mickjevi
uvek ima najlepe rei. To je, veli, neki Poljak kome se ne zna ni ime ni ivot. On je
neobrazovan ovek, ne zna dobro ni istoriju ni geografiju. Za potvrdu ovoga navodi on
neke Mihailovieve geografske greke. Ali to nita ne smeta, ni drugi u to vreme
verovatno nisu bolje poznavali ove stvari. Inae o njemu Mickjevi misli da je sitan
ljahti, vojnik, ovek vezan za veru svojih praotaca, ali nije fanatik.
Za nas je jo uvek neverovatno da Mickjevi nije opazio, itajui delo Konstantina
Mihailovia, da je ovaj Srbin, kad to izbija skoro iz svake glave gde on govori o Srbiji i o
dogaajima u kojima i sam uestvuje. Mickjevi meutim sve to nije opazio.
Najzanimljivije je iz njegovih predavanja ono mesto kad govori o istorijskim memoarima
(predavanje XXVIII od 11. maja 1841). Mickjevi to predavanje poinje tvrdnjom kako
osim Francuza jedino Poljaci imaju istorijske memoare. Rusi ih nemaju. U Poljskoj sitna
ljahta poinje da neguje ovaj knjievni rod i savreniji primerak ove knjievne vrste.
Onda uporeuje hroniare i pisce memoara. I hvali druge na raun prvih. Na zavretku
daje ovakvu misao: "Oni (tj. pisci memoara) imaju velike stilske vrline, piu ubedljivo,
jasno, ponekad privlano; velika je slinost izmeu njihova stila i stila srpskih pesnika.
Srbi su pisali za seljake; pisci poljskih memoara su pisali za sitnu ljahtu; njihova dela,
itana po kuama, esto prepisivana, retko su dospevala do biblioteka, a ueni ljudi su ih
potcenjivali". I onda kao primer takvog stila Mickjevi daje itav odeljak iz dela
Konstantina Mihailovia u kojem ovaj opisuje bitku kod Varne.
to Mickjevi Konstantina Mihailovia trpa u sitnu ljahtu, nama je sasvim razumljivo.
On je uopte smatrao da e budunost poljsku poneti ovaj drutveni sloj. I sam je vodio
poreklo iz njega. To pokazuje pri tom da mu je Konstantinov tekst bio prirastao za srce.
A to je Konstantina Mihailovia uporeivao sa srpskim pesnicima, to znai sa srpskim
narodnim pesnicima, prosto je izvanredno. Mickjevi je Mihailovievo delo itao kao da
ga je pisao Poljak. Poznajui pak dobro srpsku narodnu pesmu, zakljuio je da taj stil
mnogo podsea na ovu pesmu. ve ta jedna njegova tvrdnja dovoljna je da mu oprostimo
to nije do kraja paljivo itao Mihailovievo delo. Iako nije ni pomiljao ta je po
narodnosti pisac-janiar, Mickjevi je na osnovu svoga suptilnog poznavanja pesnikih
stilova zakljuio da je Mihailoviev stil slian stilu srpske narodne poezije. A nije ni
pomiljao da su ova dva stila imala isti izvor, da su veoma bliski. Ovaj zakljuak svakako
slui Mickjeviu na ast. Sve pak njegove greke moemo mu oprostiti, jedno stoga to je
on kao profesor bio vie pesnik nego pravi profesor, a zatim i stoga to je za pripremanje
svojih predavanja vrlo teko dolazio do razbacanoga i siromanoga materijala. Ako
kadgod nije uspeo paljivo da proita svu potrebnu literaturu o predmetu, moramo mu
oprostiti, hitnja je tu igrala ogromnu ulogu.
Zaustavili smo se due na Mickjevievu miljenju o Konstantinu Mihailoviu zato to je
u prvoj polovini XIX veka Mickjevi bio veoma popularan kao profesor, jer su njegova
predavanja, tampana na tri jezika, dospela do najudaljenijih krajeva sveta i imala mnogo
italaca i potovalaca. Mickjevievo miljenje je zato moralo biti veoma iroko poznato.

Mnogo je manje iroke popularnosti imalo ono to su tokom prve polovine XIX veka
pisali poljski istoriari i istoriari knjievnosti o Konstantinu Mihailoviu i njegovu delu.
Bile su to katkad sasvim kratke beleke, a jo ee kratka reagovanja na ono to je pre
njih bilo napisano i dopunjavanja ranijih miljenja. Kako su pak ta miljenja i tvrdnje bili
veoma razliiti, esto opreni i suprotni, i ta reagovanja su bila bogatija. Tako je
Konstantin Mihailovi postajao poznat kroz polemiku o njemu i njegovu delu.
Spomenuemo bar najvanije pisce iz tih prvi je njen spomenuti Andej Kuharski
ustvrdio ono to je morao videti svako ko je paljivije itao delo Konstantina
Mihailovia, naime da je pisac toga dela bio Srbin a ne Poljak. Jo neto je ustvrdio
Kuharski to je imalo jo veu vanost za nauku: on je rekao da je tekst koji je 1828.
izdao Galenzovski bio prevod sa ekog.[1] Naoko suprotno miljenje imao je pak
bibliograf poljski Adam Joher. Njemu se ini da je eki tekst, onaj koji je izdao 1565.
Oujezdecki, prevod s poljskog. On smatra da je ovaj izdava Mihailovieva dela, za
svoga boravka u Kenigzbergu, mogao tamo nai kakav poljski tekst ovoga dela i preveo
ga na eki.[2]
Ova dva miljenja izgledaju suprotna, meutim ne tiu se iste stvari. Dok je Kuharski
govorio o jednom poljskom tekstu, Joher je govorio o sasvim drukijem ekom tekstu.
Kasnije e se pokazati da doista najverovatnije tako i izgledaju ovi tekstovi: eki je
verovatno prevod s poljskog, a spomenuti poljski je prevod s nekog ekog, naravno
drukijeg nego to je onaj s kojeg je Oujezdecki nainio svoje izdanje.
Dve kratke vesti tampane u dva poljska asopisa etrdesetih godina govorile su samo
toliko da su pronaena dva nova poljska rukopisa spomenutoga dela, i to jedan u
Kurnjiku a drugi u Viljnu.[3]
Ni prvi poljski istoriari knjievnosti nisu dali mnogo bolja obavetenja o Konstantinu
Mihailoviu. Tako e Mihal Vinjevski u svojoj velikoj istoriji poljske knjievnosti, u IV
knjizi, progovoriti i o delu naega Konstantina.[4] On je ustvari ponovio tvrdnju
Galenzovskog da je delo pisano za vladavine Kazimira Jagjelovia, da je pisac "Slovak iz
rake zemlje", i da se u tome delu "ne nalazi nita o Poljskoj". On se mnogo vie zadrao
na opisu novog rukopisa ovoga dela koji se nalazio u biblioteci u Kurnjiku, o emu je ve
bila izila kratka beleka u listu Tugodnik Literacki.
Piui povodom istorije poljske knjievnosti Vinjevskoga, poljski istoriar prava i
istoriar knjievnosti Vaclav Maejovski imao je prilike da prui neke nove i veoma
smele pretpostavke o Konstantinu Mihailoviu.[5] I neke nove tvrdnje. Neke od njih jesu
smele, ali i proizvoljne. Vredi ih spomenuti makar samo zato da se vidi koliko je bilo
lutanja, ali ne bez izvesnog razloga i opravdanja. Maejovski je takoe rekao da je
Konstantin Mihailovi bio Slovak, da je poreklo vodio iz "rake zemlje", da je rodom bio
iz Ostrovice, a ta Ostrovica je po njemu u Bosni. Morao je on negde proitati da je i u
Bosni postojala neka Ostrovica, to mi takoe znamo, ali ne bismo ni na koji nain
Konstantina vezivali za tu Ostrovicu. Maejovskom je i to sve bilo malo, pa je nainio
jednu jo smeliju pretpostavku: po njemu je Konstantin bio poreklom iz neke poljske
porodice "odavno nastanjene s one strane Karpata", pa kad se ovaj bivi Poljak vratio u
svoju nekadanju otadbinu, tj. u Poljsku, napisao je svoje memoare na poljskom jeziku.

Tako e Maejovski govoriti o Konstantinu Mihailoviu 1843. godine. Kasnije e mnoga

svoja miljenja tada izneta sasvim izmeniti.
Od starijih pisaca poljskih jedini je valjda Vladislav Trembicki postupio pravilno
reavajui veliku raspravu o Konstantinu Mihailoviu i njegovu delu.[6] On je imao pri
ruci dosad najstariji i najbolji poljski rukopis Konstantinova dela (to je kasnije pouzdano
utvreno), pa je tak rukopis uporeivao s varavskim izdanjem Galenzovskog iz 1828.
godine. Uporeujui ova dva teksta, on je doao do zakljuka da se oni u mnogome
razlikuju i da su svakako oba ta teksta prevodi, nezavisni jedan od drugoga, s nekog
junoslovenskog ili pak grkog originala. Da je Konstantin Mihailovi morao pisati na
jednom od ta dva jezika i da je takav tekst morao negde postojati tvrdila je Trembickom
zabeleka na kra j u toga njegovog rukopisa, gde je bilo zapisano da je taj tekst prvobitno
bio pisan "ruskim pismom" (liter rusk). A grki tekst je pretpostavio po tome to je u
svome poljskom tekstu naao dosta rei napisanih grkim pismenima, pa je tu ak i
zavrna re bila napisana grki. Kako je pak na kraju ovoga rukopisa bilo jo zapisano da
je ovo delo bilo napisano 1400. godine, to je oigledna greka, jer je svakako trebalo da
pie 1500, Trembicki zakljuuje da je do te greke moglo doi samo usled toga to poljski
prevodilac nije umeo da proita pravilno cifru napisanu irilovskim pismenima. Dodajmo
sa svoje strane, da ovaj zapis na kraju ovoga rukopisa jo uvek zadaje velike muke svima
ispitivaima dela Konstantina Mihailovia.
Tako su se ve na samome poetku stvari veoma zaplele.
Jo neto valja spomenuti kad je re o Trembickom. On je doista uinio znaajan korak
napred u prouavanju dela Konstantina Mihailovia i to najvie zato to je uporeivao
dva razliita teksta i pomou razlika izmeu njih pokuao da doe do izvesnih
zakljuaka. Tim povodom je meutim uinio i jednu opasku koju niko od kasnijih
naunika koji su se bavili delom Konstantina Mihailovia nije prihvatio. Samo u rukopisu
berdievskom, onom prema kojem je nainjeno varavsko izdanje iz 1828, nalazi se u
odeljku o osvajanju Carigrada i ova reenica: "meu kojima sam i ja bio". Trembickom
se ova reenica uinila kao umetak neke kasnije linosti, pa ga je to podstaklo da ustvrdi
kako Konstantin Mihailovi uopte nije uestvovao pri osvajanju Carigrada 1453.
Meutim, mi moemo odmah sa svoje strane dodati na ovo jo jednu injenicu, koju su
uglavnom primili skoro svi oni koji su kasnije pisali o Konstantinu: ako ak i primimo
pretpostavku da je ona reenica kasniji umetak, ipak je itavo prianje Konstantinovo o
osvajanju Carigrada takvo da je zaista teko posumnjati u tvrdnju da je pri tome bio i on
lino. U to se moe uveriti svaki paljivi italac ovoga dela. Dodue, i Trembicki zna da
Konstantin Mihailovi u tome odeljku sve pria u 1. licu mnoine, to po naem miljenju
pokazuje da je i on u toj borbi uestvovao, ali ovaj smatra da je Konstantin tim nainom
prianja samo hteo da pokae svoju nacionalnu solidarnost s onim Srbima koji su se
borili na Carigradu. Meutim, i na to bi se moglo odgovoriti Konstantinovim tekstom: u
njemu se uvek jasno vidi kad on uestvuje u zbivanju, kad neto pria po linom vienju
ili iskustvu, a kad neto pria opet samo po uvenju.
itajui paljivo itav tekst Konstantina Mihailovia, Trembicki je prvi rekao da ovaj
nikada nije bio musliman, jer govori uvek kao hrianin.

Jo jednom se i Vaclav Maejovski zadrao na Konstantinu Mihailoviu. Bilo je to u

njegovoj istoriji poljske knjievnosti[7]. On je sada, proitavi paljivije Mihailovievo
delo, ispriao njegov ivot. Onda je dao nekoliko novih pretpostavaka, koje su obogatile
jo vie itavu riznicu hipoteza o naem piscu. On sada prima da je Konstantin
Mihailovi Srbin i da je svoje delo pisao na srpskom, a da su eki i poljski tekstovi samo
prevodi. Ali poto je proitao jednu staru beleku o jednom dotad nepoznatom rukopisu
Konstantinova dela na kojem je pisalo da je to samo poljski prevod s latinskog,
Maejovski svojim ranijim pretpostavkama dodaje jo jednu, tj. da je ovo delo moglo biti
u originalu pisano na latinskom, zatim da je delo napisano verovatno izmeu 1490. i
1497, i to zbog toga to se u njemu Matija Korvin spominje kao ve mrtav, a poljski kralj
Jan Olbraht kao iv.
Bie da je ipak od svih onih koji su tokom XIX veka pisali o Konstantinu Mihailoviu s
najvie panje donosio sudove eki istoriar Josif Jireek. On je u zborniku radova
Rozpravy z oboru historie, filologie a literaturu, izdatom u Beu 1860. godine, u prvoj
svesci, i to u prvome radu pod naslovom Pamti turcki Mich. Konstantinovie z
Ostrovice podvrgao paljivoj analizi mnoge pojedinosti iz dela Konstantina Mihailovia.
On e dati itav niz tvrdnji i pretpostavaka koje su kasnije ili potvrivane novim
dokazima ili podvrgavane sumnji. Spomenimo neke od tih njegovih tvrdnji. On e najpre
pretpostaviti da se Konstantin Mihailovi morao roditi negde oko 1430. godine, im je
mogao kao vojnik uestvovati pri osvajanju Carigrada 1453. Zatim pria ivot
Mihailoviev prema onome to se nalazi u samome delu. Jedna pojedinost je, ini nam se,
vana, pa emo se malo na njoj zaustaviti. Jireek esto Mihailovieve injenice
proverava onim to su o slinim pitanjima rekli nemaki istoriari Hamer i Engel, to je
preneo i Janko afarik u svoj predgovor prevodu Mihailovieva dela na srpski. Tako e u
svoje prianje o ivotu Mihailovievu uneti prema ovim nemakim istoriarima i podatak
kako su Turci 1454. zauzeli Smederevo i Ostrovicu. I Jireek se malo udi to Mihailovi
ne spominje u svome delu ovo zauzimanje Ostrovice. Nama se ini meutim sasvim
jasno zato je to tako, o emu emo imati prilike da progovorimo koju re vie malo
kasnije. Jireek je uveren, kao i Trembicki pre njega, da Mihailovi nije menjao veru. to
se pak tie poslednjih godina Mihailovieva ivota, Jireek ima neke pretpostavke koje
su esto osporavane. On tvrdi da Mihailovi nije ostao dugo u Maarskoj. Moda je
izvesno vreme proveo u ekoj i Moravskoj, a na kraju se nastanio u Poljskoj, u kojoj je
primljen u viteki red. To Jireek zakljuuje po ekom tekstu tampanom 1565, gde se to
izrikom tvrdi u naslovu XLII glave. To isto pokazuje i afarikov srpski prevod. Taj
podatak imaju meutim samo jo dva poljska teksta, a ostali ga nemaju. Za Jireeka je
naravno na janiar Mihailo Konstantinovi. Jireek je rekao i svoje miljenje o jeziku
Mihailovieva originala. On se ne slae s Kuharskim da je poljski tekst prevod s ekog,
ve tvrdi - posle paljive jezike analize ekog teksta - da je taj tekst morao biti prevod s
poljskog. On nalazi u ekome tekstu neke polonizme koji nisu mogli nastati samo kao
obino ukrtanje uticaja ekog jezika na poljski i poljskog na eki u XV veku, nego
takve koji su mogli nastati samo ako se uzme da je eki tekst bio prevod s poljskoga.
Vreme postanka dela stavlja izmeu 1490. i 1516. godine. Najzad on tvrdi da je
Konstantin Mihailovi svoje delo pisao za poljsku ljahtu, jer su samo njoj mogle biti
upuene rei u kojima Mihailovi preporuuje vitetvu i plemstvu da biraju sebi za kralja
pre mudrog i vetog oveka nego samo snanog.

To bi bile glavne stvari koje su napisane tokom XIX veka o Konstantinu Mihailoviu.
Neemo se zaustavljati na mnogim sitnijim i manje znaajnim pomenima njegova dela u
nekim delima i istorijama knjievnosti. Bilo bi to nepotrebno nagomilavanje materijala
bez veeg znaaja.
Pravo prouavanje dela Konstantina Mihajlovia poelo je od onog vremena kada smo
zaslugom krakovskog filologa i profesora univerziteta Jana Losja dobili nauno izdanje
Mihailovieva dela pripremljeno na osnovu svih dotadanjih poznatih tekstova. On je
prouio sve tekstove, o svakome od njih dao svoje miljenje, odredio starost tih pojedinih
tekstova i ustanovio njihov meusobni odnos. On je ta svoja miljenja najpre izneo u
odvojenoj studiji, najveoj i najtemeljitijoj od svega to je do danas napisano o
Mihailoviu, a onda je glavne misli dao i u predgovoru kritikom izdanju Mihailovieva
dela. Poto sami nismo bili u Mogunosti da pregledamo sve rukopise ovoga dela kojima
se on sluio, a to nije bilo ni potrebno, dajemo samo snimke najvanijeg, a opis svih
rukopisa daemo prema izlaganju profesora Jana Losja. Njegova miljenja o rukopisima,
i pored izvesnih izraenih sumnji, zasluuju, po naem dubokom uverenju, puno
poverenje. Tek iz tog opisa rukopisa, strunog i savesnog, moi e se razumeti mnoge
stvari koje su bile predmet nepotrebnih neslaganja i polemika. Istovremeno moramo rei
da emo upotrebiti za pojedine rukopise iste oznake koje se nalaze i u opisu Jana Losja,
Koga bi pak zanimalo da proita jo podrobniji opis tih rukopisa, upuujemo ga na
studiju prof. Losja Pamitniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy).
Rozprawy Wydziau filologicznego T. LI Akademii Umiejtooci w Krakowie.
Delo Konstantina Mihailovia poznato nam je po dvanaest tekstova, od kojih ima devet
poljskih i tri eka. Zna se da je postojao i jedan tekst pisan irilicom, ali se ne zna na
kojem je on bio jeziku. Postoji i tvrdnja da je postojao neki latinski tekst, ali se ni o tome
nita ne moe rei vie nego samo onoliko koliko je jedan prepisiva napisao uz jedan
drugi tekst ovoga dela. Ali o svemu tome Vigaene se iz pregleda.
1. Z. - Rukopis biblioteke Zamojskih u Varavi. To je najstariji i najpotpuniji poljski
prepis dela Konstantina Mihailovia. Sudei po vodenim znacima na hartiji i nainu
pisanja postao je negde oko polovine XVI veka. Tada je postao bar prvi deo, dok su ostali
delovi postali tek u drugoj polovini toga veka. To je onaj rukopis koji je uporeivao
Vladislav Trembicki s tekstom tampanim 1828. godine, o emu smo ve govorili. Ovaj
rukopis ima 77 strana, a pisalo ga je est ruku, i to prva od 1-3 strane, druga od 4-31,
trea 32-35, 38-40, 43-47, etvrta 36-37, peta 41-43, esta 48-77. trea, etvrta i peta ruka
morale su raditi istovremeno, jer su radile naizmenino. Svaki od ovih prepisivaa imao
je drukiji pravopis a i grafiku drukiju. To se moe videti na naim priloenim
snimcima. Inae ovaj tekst ima dosta srbizama. Nekih ima i u drugim rukopisima, ali su
neki karakteristini ba za ovaj rukopis. Tu osobito valja spomenuti gubljenje glasa h u
nekim imenima. Ali o tome e biti govora kasnije. Iz ovog rukopisa saznajemo da se
pisac zove Konstantin sin Mihaila Konstantinovia, da je Srbin i da je rodom iz
Ostrovice. Inae ovaj rukopis i mi pretampavamo u celini i dodajemo mu odstupanja
koja se nalaze u drugim rukopisima. Na prvim trima stranama ovoga rukopisa, tj. na
onima koje je pisao prvi prepisiva, nalaze se na marginama latinske beleke koje daju
sadraj teksta: Machometistae multivarii. Quique Mosis libros tepept. Festum eorum

ieiupium. Jeiunium peomeniorum. Elemosina. Aliud festum. Festum septimale.

Circumcisio. Opinio Machmetistarum de Christianis. To je prvi prepisiva dodavao
kratak sadraj teksta na latinskom. Inae tekst je podeljen na 49 glava i jedini od svih na
poetku poslednje glave ima obraanje ugarskom i poljskom kralju Olbrahtu da se
organizuju za borbu protiv Turaka. Ovaj tekst je najpotpuniji od svih drugih tekstova,
tako da e na vrlo malo mesta biti potrebno da se dopunjava prema drugim tekstovima.
Ali se ne moe rei da su prepisivai bili uvek mnogo paljivi. Oni e ponekad pri
prepisivanju praviti prosto neverovatne pogreke, jer su katkad suvie mehaniki shvatili
svoj posao. Poslednji prepisiva napisao je na kraju: "Ova hronika pisana je najpre
ruskim pismom godine 1400. od roenja bojega". Godina je svakako pogrena, u to
nema nikakve sumnje. Da li je pak to dolo kao sluajna omaka u prepisivanju, pa je
prepisiva napisao 1400. mesto 1500, ili je pak drugi razlog po sredi, teko je rei. Prema
pretpostavci J. Losja mogla bi ta godina biti obeleena slovima, i iriliskim ili grkim, pa
prepisiva nije umeo tano da ih proita, a kako nije mnogo razmiljao o sadrini dela,
napisao je sasvim pogrenu godinu. Da je samo malo razmislio o onome to je prepisao
na poetku poslednje glave, gde se pisac opana poljskom kralju Olbrahtu, morao bi se
dosetiti da to nije moglo biti 1400, nego 1500. godine. to se tie pak onoga podatka o
"ruskom pismu", on e zadati najvie muka ne samo J. Losju, nego i svima onima koji su
kasnije pisali o Konstantinu Mihailoviu. Je li tu u pitanju neki srpski tekst, ili poljski
tekst pisan irilskim slovima, takoe nije lako odgovoriti. Nije li i tu nepaljivi prepisiva
nainio kakvu teku greku, a mi moramo oko nje da se muimo? - Za ovaj rukopis
karakteristine su nekolike rei napisane grkim pismenima. One se u rukopisu dosta
teko mogu proitati, jer ih je prepisiva, oevidno ne znajui dovoljno grki, morao
prosto precrtavati sa teksta s kojeg je prepisivao. Ove rei napisane grkim slovima znae
ili turska zvanja ili su pak lina imena. Da prepisiva nije znao grki svedoi i beleka
posle zavrne rei. Ona glasi . Prepisiva nije znao ta znai na grkom ta re, a
nije bio siguran da je prvo slovo u njoj dobro prepisao, pa je zato dodao sa strane: "Finis
moe " (tj. Finis moda...). - Poto je za vreme poslednjega rata biblioteka
Zamojskih potpuno unitena, mnogi su verovali da je i ovaj rukopis u njoj propao.
Meutim, on je ca drugim nekim dragocenijim stvarima bio sklonjen i sauvao se. Danas
se nalazi u odeljenju rukopisa Narodne biblioteke u Varavi.
2. K. - Rukopis koji se uva u biblioteci Vladislava Zamojskog u Kurnjiku. On je neto
mlai od rukopisa Z, ali je ipak postao u XVI veku. U njemu se na poetku nalaze "Vojni
lanci" Florijana Zebidovskoga, pa tek onda dolazi tekst dela Konstantina Mihailovia.
Napisano je tu da je pisac Konstantin sin Mihaila Konstantinovia "z Ostrowice Reta" (tj.
Srbina iz Ostrovice). Prianje poinje od prvog odeljka, predgovor je isputen. Nedostaju
tu i neki drugi odeljci. Tako e biti isputena 44. glava (O martolosima), a prianje se
prekida u sredini 46. glave, to odgovara 47. glavi rukopisa Z, s reima: "A povrh toga
onih koji se svake godine dobrovoljno poture nije mali broj". Moe se rei da su tekstovi
Z i K uglavnom bliski. Odstupanja su najee sitna, tiu se obino odstupanja pri
prepisivanju i sva je prilika da su oba prepisa nainjena prema nekom treem rukopisu.
To se moe tvrditi po tome to su i mnoge greke prenete i u jedan i u drugi prepis. Ima
pak nekoliko mesta gde su u rukopisu Z isputene izvesne rei, a mogu se dopuniti prema
K. Takvih mesta ima osobito u poetnim glavama, i to u 3, 4, 5, 15 i dr. Uglavnom pak
uzevi, tekst Z je mnogo potpuniji i daje bolju optu sliku teksta s kojeg su prepisivani. I

mnogo vie mesta je takvih na kojima se tekst K moe dopuniti i ispraviti tekstom Z. Sve
to videe se u samome tampanome tekstu naem.
3. M. - Rukopis ekoga muzeja u Pragu, na ekom. Pisan je u prvoj polovini XVI veka,
predstavlja drugi deo jednog veeg rukopisa, iji prvi deo nema nikakve veze s delom
Konstantina Mihailovia. Na samome poetku, kada se govori o delu i imenu pisca, kae
se da je Konstantin Mihailovi bio slavan na sultanskome dvoru po poznavanju turskoga
jezika i da J e bio "isto tako na dvoru francuskoga kralja nazivan Karlo". U naslovu je dat
i kratak sadraj itavoga dela. Rukopis je pisala jedna ruka. Nedostaje mu list na kojem je
kraj 28. i poetak 29. glave, kao i list s poetkom 42. glave. S obzirom na nain pisanja,
ovaj tekst je neto stariji od svih poljskih tekstova, pa je u njemu isto tako manje mesta
koja bi bila unakaena loim prenoenjem pri prepisivanju. Mi sa svoje strane moemo
dodati jo i to da ovaj rukopis najbolje prenosi osobna imena, to e se videti iz naeg
tampanog teksta s varijantama. Inae i ovaj tekst predstavlja svakako prvobitnu
redakciju dela Konstantina Mihailovia, ak neto ispravniju nego tekstovi Z i K. Na
nekim mestima se tek pomou ovoga rukopisa mogu dopuniti ili ispraviti iskvarena mesta
u rukopisima Z i K. - Prema nekim osobinama ovoga rukopisa jo je Josif Jireek tvrdio
da je ovaj eki tekst prevod s poljskoga, jer u tekstu ima polonizama koji se ne mogu
drukije objasniti. Navedimo neke od njih. Zadrani su oblici poljskih zbirnih imenica na
-stwo, kojih eki jezik u tome znaenju nema: ydowstwo, tifutlarstwo, pastwo,
rycerstwo u znaenju: Jevreji, gospoda, vitezovi, srpsko ime Vuk preneto je iz poljskog
kao Wilk, a ne kao eko Vlk, isto tako i prezime Wilkowic, zatim ovaj eki tekst ima
oblike Grekowie i grecka ziemia, to su isto poljski nazivi, dok bi eki bili: ekove i
eck. Primeri su sasvim ubedljivi.
4. W. - Rukopis pisan u XVII veku, nalazi se u muzeju u Viljnu. Ovaj povei rukopis
sadri delo Stanislava Laskija "Knjige o ratnoj pripravnosti", i to prvu i drugu, a onda kao
Tpenu knjigu ima rukopis dela Konstantina Mihailovia. Navodei naslov Mihailovieva
dela prepisiva je napisao da je to delo prevod s latinskog jezika. Tekst je meutim
istovetan s tekstovima Z i K, pa je ova napomena verovatno bila neosnovana
prepisivaeva pretpostavka ili namerna obmana. To nije celo Mihailovievo delo, nego
samo 13 glava, i to na poetku su glave koje odgovaraju glavama od 38-48 naega teksta,
a poslednje su dve glave ustvari glave 36 i 37 ovoga teksta. Ceo ovaj rukopis, zajedno sa
tim delom Mihailovieva dela, tampan je u Viljnu 1864. godine pod naslovom
Stanisawa askiego, wojewody sieradzkiego. Prace naukowe i dyplomatuczne. Izdava
je bio J. Zavacki.
Ova etiri pregledana teksta predstavljaju uglavnom prvobitnu ili stariju redakciju teksta
Konstantina Mihailovia, i to u Z i M u celini.
5. H. - eki hroniar Vaclav Hajek iz Liboana u svojoj ekoj hronici tampanoj 1541.
godine prepriava itave odeljke iz dela Konstantina Mihailovia. Prema tome, u ekoj
je delo Mihailovievo moralo biti poznato ve u prvoj polovini XVI veka, im ga je jedan
istoriar upotrebio kao istorijski izvor. On se na razliite naine koristio delom naeg
janiara: jednom ga je prosto prepisivao, drugi put ga je prepriavao i skraivao, a trei
put ga je ak proirivao prema nekim delima kojima nije ueno u trag. On nee nigde

spomenuti ime Mihailovievo, ak ni onda kad prema njemu daje stvari koje ovaj pria u
prvom licu. Inae se Hajek koristio uglavnom onim glavama u kojima Konstantin
Mihailovi pria istorijska zbivanja, a to su glave od 20-35.
6. C. - To je rukopis biblioteke artoriskih. Nastao je u XVI veku i pisale su ga dve ruke.
Po ovome tekstu tampano je delo Konstantina Mihailovia 1828. godine u Varavi, i
1875. i 1868. u Sanoku. Iz ovog izdanja Mihailovieva dela naveo je Janko afarik u
svome predgovoru srpskome prevodu neka mesta kojih nije bilo u njegovom ekom
originalu, smatrajui da je ovaj poljski tekst Konstantinov original. To je veoma defektan
rukopis. Pisale su ga dve ruke, ima 308 strana teksta. Mnoge glave nisu itave ouvane, i
to 3, 4, 17, 28, 29, 34, 40, 41, a rukopis se zavrava odmah na poetku 47. glave. Rukopis
je tampan takav defektan. Osim toga, ovaj rukopis je nemarno prepisivan, te se mnoga
mesta iz njega ne mogu razumeti ako se ne uporede s drugim tekstovima. Prepisivai nisu
bili mnogo paljivi. Pa ipak i ovaj rukopis na nekolikim mestima pomae da se bolje
shvati smisao kad u tekstovima Z i K nije dovoljno jasan. Koja cu sve to mesta videe se
iz samog tampanog teksta. - Ovaj rukopis po svojim osobinama predstavlja neku sasvim
drukiju redakciju teksta Konstantina Mihailovia nego oni o kojima je bilo govora
dosad. U njemu se nalazi veliki broj istih ehizama, kao to cu: Uhrzu - poljski bi bilo
Wgrzu, uherski - poljski bi bilo wgierski, tesarzow - poljski cieli, Wajce mesto Jajce,
Klicz - poljski Klucz itd. Ovi i ovakvi primeri nisu mogli doi u poljski tekst drukije
ve. neposredno iz ekog jezika, odnosno iz ekog originala. To bi znailo da je ovaj
poljski tekst prevod sa ekoga. s kojeg i kakvog ekog teksta - teko je rei, ali je i
takav eki tekst morao postojati. Ovaj rukopis ima najvie slinosti sa ekim starijim
rukopisom M, to bi svedoilo da su oba ova rukopisa postala od jednog prvobitnog
teksta, ali M kao prepis, a s kao prevod. Osim drugih osobina, ovaj tekst ima dosta i
kasnijih umetaka, koji se ne nalaze ni u jednom ranijem tekstu, pa se po tome dosta
razlikuje i od teksta M. Tako, na primer, kad Konstantin Mihailovi pria o opsedanju
Carigrada, on to govori na taj nain da se iz njegova teksta vidi da je i on pri toj opsadi
bio. U ovom rukopisu meutim nalazimo na tome mestu i ovakvu reenicu: "meu
kojima (tj. opsadnicima) sam i ja bio". Takvo mesto je i ono iz XXXI glave kad
Konstantin pria kako su se prosuli zlatnici i kako su ih janiari skupljali, pa nastavlja: "I
ja sam se tu bio naao, ali suvie kasno..." Ovo se mesto nalazi i u rukopisu M, te je dosta
verovatno da je moglo biti i u prvobitnome originalu. Zatim u XXXVII glavi itamo na
jednome mestu i ove rei: "Bajazit je postao car, koji je jo za mojega vremena vladao".
Ovo je oevidna besmislica, jer je Bajazit postao car 1481, a Konstantin Mihailovi je
zarobljen od Maara 1463, pa to svakako nije moglo biti u prvobitnom Konstantinovu
tekstu. Sem ako se ono "za mojega vremena" ne shvati kao vreme Konstantinova boravka
u Turskoj, nego kao vladavina uopte za njegova ivota, tj. i u ono vreme kad on vie nije
bio u Turskoj. Ovaj rukopis ima jo jedan povei umetak o vlakom vojvodi Bogdanu
Jednookom, ali to za nas nema nekog neposrednog znaaja.
7. S. - To je takozvani rukopis Smoguleckih i nalazio se u Publinoj biblioteci u
Petrogradu. To je veliki rukopis, ali dosta oteen. Pisalo ga je nekoliko ruku u XVI
veku. U ovome rukopisu nalazi se samo jedan deo dela Konstantina Mihailovia, od str.
226-248, i to zavrni deo. Ime pievo nije navedeno na tome kratkom izvatku. Inae
tekst odgovara tano glavama 39, 38, 40, 42, 43, 44, 46 i 45. Red koji smo dali odgovara

onome redu koji je dat grai u ovome rukopisu. Ve iz toga izlazi da je to ne obian
prepis, nego prerada, katkada vrlo slobodna. Tako je jedan itav deo samo sadraj glava
40, 42, 43, 44 i 46. Treba rei da ovaj rukopis u odeljku u kojem se govori o turskom
juriu, a to je zavrni deo, ima nekih dodataka kojih nema u drugim rukopisima. Prema
nekim sitnim crtama ie da je ovaj tekst najblii tekstovima P i A, o kojima e dalje biti
govora.
8. P. - Takoe rukopis nekadanje Publine biblioteke u Petrogradu. Pisala ga je jedna
ruka krajem XVI veka. Ima 57 listova. Pored dela Konstantina Mihailovia ima i dodatak
Hronika o vlakoj zemlji, koji se nalazi na listovima 48-54. Nekoliko strana, od 40- 47,
veoma je oteeno vlagom, tako da se jedva mogu itati. A poneki delovi su potpuno
zabrljani. Delo Konstantinovo se naglo prekida, pa se posle vlake hronike ponovo na
stranama 54-57 nalazi odeljak ovoga dela koji odgovara glavi 33. Pisac je ovde Mihailo
Konstantinovi, a rukopis je pripadao Mikolaju Beskom, dvorskom sekretaru, koji je
1566. godine bio poslanik u Carigradu. Tekst predstavlja istu redakciju dela Konstantina
Mihailovia kao i onaj s kojeg je nainjen eki prevod tampan 1565. to se tie
rasporeda glava, on ne mora da je potekao od prepisivaa, nego od onoga ko je mnogo
kasnije taj rukopis povezivao. U odnosu na tekstove Z i K ovaj tekst ima dosta dodataka,
kasnijih umetaka, a ponekad i neku vrstu objanjenja, od kojih su znatnija odstupanja u
glavama 2, 3, 7, 19, 23, 24, 26 i 42. Najzad tu postoji predgovor kojeg nema u ranijim
tekstovima, a drukiji je i zavretak 41. i 42. glave. Sada se i ovaj rukopis nalazi u
varavskoj Narodnoj biblioteci (Viblioteka Narodowa).
9. A. - Rukopis Gradskog arhiva u Krakovu. Pisan je svakako u prvoj polovini XVII
veka. Tekst odgovara rukopisu R, ima isti dodatak vlake hronike i na isti nain prenosi
skoro sve to se nalazi u rukopisu R. I ovde je ime pisca Mihailo Konstantinovi. Ali ovaj
rukopis ima i neke povee dodatke kojih nema ni u jednome drugom rukopisu. Tako je
naveden u njemu veliki govor sultana Mehmeda 1463. protiv Skenderbega (glava 36),
zatim se tu nalazi itav novi odeljak o turskom pripremanju za napad, pa onda neke stvari
koje bi predstavljale u neku ruku nastavak Konstantinova dela, gde se govori o vladanju
Selima I, zatim popis vojske Sulejmana II kad je krenuo na Maarsku u ponedeljak 29.
aprila 1566, i najzad tu je opis turskih juria na Siget 1566. Osim svega toga ima u ovome
tekstu i nekih beleaka o Mikolaju Beskom, onome koji je bio vlasnik teksta R. Zato se
tu nalaze i njegova prianja o nekim dogaajima u Turskoj i Vlakoj.
10. L. - eki tekst koji je tampan u Litomilju 1565, a s kojeg je prevodio J. afarik.
Ovaj eki tekst je svakako prevod s poljskog, kako je skoro nepobitno utvreno, i to s
nekog teksta koji je bio veoma slian tekstovima koje nalazimo u rukopisima P i A.
Nekolike pak crte pribliavaju ovaj tekst rukopisima M i S. Od svih tekstova meutim
ovaj kao da ima najvie izmena u odnosu na one najstarije tekstove poljske. Tekst s kojeg
je taj tekst prevoen svakako je bio neka proirenija redakcija od one s koje su injeni
prvi prepisi. Izgleda meutim da je i eki prevodilac bio prilino slobodan prema svome
izvorniku, te ga je as skraivao i menjao, a as opet proirivao. Tako e biti dosta
umetaka u glavama 2, 7, 9, 17, 19, 23, 24 i 41, kao to e biti sitnijih i u drugim glavama.
Tih umetaka ima i poveih. Tako je na kraju 5. glave (u ekom tekstu je to 6. glava)
dodata turska molitva, koje nema ni u jednom drugom tekstu. U poljskim opet

rukopisima 4. glava zavrava se hrianskom molitvom, koje ovde nema. Velike umetke
nalazimo i u 21. glavi, kao i u 33, gde je sasvim s druge strane unet itav odeljak o
Skenderbegu. O Skenderbegu je dat povei dodatak i na kraju knjige. Razlikuje se u
ovome tekstu i glava 41 (kod ekoga prevodioca 42) od starijih poljskih tekstova. Zato
je pak tekst glave 47 (ovde 48) jedino ovde i u M dat ispravno, sudei po smislu. Iz ovoga
se moe zakljuiti da su se esi dvaput posluili poljskim tekstom Mihailovieva dela:
jedanput kad su prevodili prema prvobitnoj redakciji ovoga dela, i tada je nastao tekst M,
i drugi put kada su prevodili prema rairenoj redakciji poljskoj ovoga dela i kad su davali
i svoje umetke i dodatke. Sva odstupanja ovoga teksta od starije redakcije mogu itaoci
naega izdanja i prevoda da zapaze ako ovaj prevod uporede s prevodom Janka afarika
tampanim u Glasniku SUD XVIII, 1865.
11. N. - I to je rukopis nekadanje Publine biblioteke u Petrogradu. Pisan je u prvoj
polovini XVII veka i ima 136 listova. U njemu se nalaze razni spisi, uglavnom o Turskoj,
kao to su politiko-statistiki opis Turske za vreme Ahmeda I i opis vojske, flote i
naoruanja turskog, to je pisao Aini Ali, sekretar Divana, a na listovima 54v-126v nalazi
se prerada dela Konstantina Mihailovia sa mnogim dodacima koje je napisao nepoznati
poljski politiki agent u Turskoj. Tekst s kojeg je ovaj prepis nainjen morao je biti
zavren 1629. godine. U odnosu na prvobitni Konstantinov tekst pisac ove prerade bio je
dosta slobodan: on je tekst menjao, kako stilski tako i u svima onim sluajevima kada je
mislio da moe ispraviti Mihailovieve poglede. Njega nisu interesovala isto verska
pitanja o Turcima, pa je zato izbacio prvih sedam glava, a kasnije je mnoge pojedinosti
unosio sa drugih strana. U ovom rukopisu nema glava 15-17, u kojima se govori o istoriji
Srbije. Ta graa svakako nije interesovala prepisivaa ovoga rukopisa. itav tekst je
sabijen u 26 odeljaka, a na kraju je prepisiva ca svoje strane dodao itavu novu glavu o
tome kako sultan prima strane poslanike, a osobito poljske. Mnoge glave imaju naroite
izdvojene dodatke, koji dopunjavaju tekst Konstantina Mihailovia ili ga ponegde
objanjavaju. U tim dodacima uopte ima vrlo mnogo zanimljivih podataka, ali oni ne
doprinose mnogo boljem rasvetljavanju osnovnog teksta dela Konstantina Mihailovia.
12. J. - Najzad, poslednji rukopis poljski pripada Jagjelonskoj biblioteci u Krakovu. Pisan
je u XVII veku. Tu ima vie razliitih stvari, a izmeu ostalih i dve glave iz dela
Konstantina Mihailovia, i to 9 i 2 po prvobitnome tekstu. Ali i to malo teksta pokazuje
da je ovaj rukopis nainjen sa iste redakcije dela Konstantina Mihailovia s koje je
nainjen i rukopis N. Prepisiva se oslanjao na one dopune koje je naao u proirenoj
redakciji ve ranije spomenutoga poljskog politikog izaslanika u Turskoj. Ovaj je
svakako po povratku iz Turske, gde je boravio izmeu 1600. i 1629, hteo da dopuni i
proiri delo Konstantina Mihailovia svim onim to je sam znao o Turskoj i tako je
nastala redakcija sa koje su prepisani poljski tekstovi N i J.
13. D. - Ovo bi bio rukopis pisan irilicom, nekada uvan u Dereinjskoj biblioteci
kneeva Sapjeha. O ovome se rukopisu zna samo ono to je 1864. godine napisao M.
Malinovski u predgovoru knjizi "Stanisawa askiego Prace naukowe..." gde se, kao to
smo ve rekli, nalazio deo Mihailovieva dela, i to rukopis W, o kojem smo ve govorili.
Evo ta tu kae Malinovski o delu Konstantina Mihailovia: "Da je gornji "Letopis",
prema domiljanju uenoga Jana Bartoevia, morao biti pisan srpski dokazuje rukopis

pisan irilicom, koji je u Dereinjskoj biblioteci kneeva Sapjeha pre 1831. godine
pregledao profesor viljnjanske gimnazije Jan Zakevski i nainio iz njega znatan ispis,
koji sam imao u rukama i mogao se uveriti da su prepisivaeva tvrenja istinita". To je
sve to se o tome rukopisu moe rei. Je li taj rukopis bio na srpskom, na ruskom, ili
ukrajinskom, ne moe se odgovoriti, jer oni koji su o njemu neto znali to eto nisu rekli.
Ipak je malo verovatno, bar prema svemu to je dosad bilo poznato o rukopisima ovoga
dela, da je to bio srpski tekst, a jo manje bi se moglo verovati da je ba to bio
Konstantinov original. Ali ako bi se taj rukopis naao, moda bi i mnoga druga pitanja u
vezi s ovim delom bila bolje razjanjena. Zasad nam ostaju samo nagaanja. I to
bespredmetna.
Kad ve govorimo o rukopisima dela Konstantina Mihailovia, moramo se zaustaviti i na
jednoj pretpostavci, koja je jedno vreme mogla da zavede nekoga u zabunu, a razjasnio je
jedan na istoriar. U svojoj raspravi "Kallimach i znajomo pastwa tureckiego w
Polsce okoo pocztku XVI w." poljski profesor Franjiek Bujak napisao je itav lanak
i o delu naega Konstantina Mihailovia, gde je dao i jednu napomenu po kojoj bi u
vatikanskoj biblioteci trebalo da se uva jedan rukopis Konstantinova dela.[8] Ova
napomena mogla je biti utoliko verovatnija to je i na jednome rukopisu bila tvrdnja da je
ovo delo prvobitno bilo pisano na latinskom jeziku (rukopis W). Na istoriar i akademik
prof. Nikola Radoji zainteresovao se za ovu stvar i dao je da mu se snime tri strane
ovoga rukopisa: prva, jedna iz sredine i poslednja. Tekst koji se tu naao ne lii nikako na
Konstantinov, sem ako nije kakva suvie slobodna prerada. Toliko je mogao da zakljui
prof. Radoji na osnovu snimaka[9].
Iz svega ovoga to se reklo o raznim dosadanjim rukopisima ili tampanim tekstovima
dela Konstantina Mihailovia moe se zakljuiti uglavnom ovo: tokom XVI veka po
Poljskoj i ekoj kolale su dve redakcije ovoga dela, jedna je bila svakako prvobitna,
dakle onakva kako je verovatno sam Konstantin Mihailovi svoje delo napisao, a druga je
bila neto proirena, sa koje su svakako postali rukopisi P i A, kao i onaj poljski tekst s
kojeg je nainjen eki prevod tampan 1565. godine. Kao to se ve po samom broju
rukopisa Mihailovieva dela vidi, interesovanje za njega bilo je i tokom XVII veka
veoma ivo. Prema svemu to dosadanji rukopisi i sauvani tekstovi pokazuju, moglo bi
se pretpostaviti - ovo je pretpostavka Jana Losja, koja nam izgleda sasvim prihvatljiva da su rukopisi morali nastajati ovim redom i ovakvim putem:
X (prvobitna poljska redakcija)
X1 (prepis)

X2 (eki prevod)

ZKW

M H s (poljski prevod)

P A S (proir. redakcija) -> L

N J (nova prerada)
D (hip. ruski prevod)

U ovoj tabeli Jana Losja moe biti sumnje samo po pitanju prvobitnog i poslednjeg teksta
D, jer se ne moe sasvim ubedljivo i nesumnjivo dokazati na kojem je jeziku Konstantin
Mihailovi pisao svoje delo, kao to se ne moe pouzdano rei na kojem je jeziku bio
pisan tekst D o kojem je bilo rei. Ostalo meutim ostaje kao verovatno.
Pri izdavanju dela Konstantina Mihailovia postupak prof. Jana Losja bio je, ini nam se,
sasvim pravilan: on je tampao najpre skroz tekst Z, jep je to najstariji i najpotpuniji od
svih poljskih tekstova, a uz ovaj tekst je dao sitnije varijante ostalih tekstova. Manje
dopune stavljao je u sam tekst, varijante je tampao ispod teksta, a ukoliko su se pojedini
tekstovi na nekim mestima mnogo razlikovali od teksta Z, on je te odeljke tampao u
drugom delu knjige odvojeno, najpre tekstove iz XVI veka, a onda one iz XVII. Na kraju
je dao i potpun tekst N. Ovaj tekst je - kao to smo ve rekli - prerada Mihailovieva dela,
ali prerada koja je vrlo jasno i dobro pisana, pa se ovek katkad moe zapitati nije li ta
kasna prerada raena prema nekom nama danas nepoznatom tekstu koji je bio ispravniji
od svih ovih koje mi danas imamo. Ovaj rukopis zatim ima posle skoro svake glave
dodatke koje je pisao neki nepoznati poljski politiki agent u Turskoj u XVII veku. Jasno
je da ti dodaci nisu Mihailovievi, ali oni esto govore o njemu ili o njegovu tekstu,
objanjavaju ga ili dopunjuju, a nisu mnogo veliki, te je poljski izdava Mihailovieva
dela smatrao da je dobro tampati i njih. Oni e biti korisni kako za poznavanje
Konstantina Mihailovia, tako i za turske studije uopte. Zato i mi prenosimo tekst
poljskog izdavaa od poetka do kraja, bez ikakvih izmena.
Posao i udeo prof. Jana Losja u rasvetljavanju pitanja vezanih za ime Konstantina
Mihailovia i njegovo delo nisu meutim zavreni izdavanjem samoga dela. Pored
izdanja on je napisao i studiju koju smo ve vie puta spominjali.[10] Tu je dao pregled
literature i opis rukopisa, a onda je dao svoja miljenja i o nekim drugim pitanjima,
kojima emo se i mi morati pozabaviti ovom prilikom. On je govorio tu o linosti
Konstantina Mihailovia, o jeziku na kojem je ovaj pisao svoje delo i najzad je dao sud o
istorijskoj i knjievnoj vrednosti Konstantinova dela. Najpre je u pregledu Konstantinova
ivota izraunao na osnovu razliitih injenica iz dela nekolike vane godine do kojih se
moe doi samo posrednim putem. Tako je utvrdio - tanije nego to je to uinio ranije
Josif Jireek - da je Konstantin Mihailovi morao biti roen najkasnije 1435, jep je ve
1453. bio vojnik i uestvovao pri osvajanju Carigrada. Roen je inae u Ostrovici "u
blizini Novoga Brda", a u napomeni itamo i ovo: "Novo Brdo lei na sever od
Ostrovice, u istoj turskoj pokrajini nedaleko od granice Srbije".[11] Za prelazak
Konstantinov iz Maarske u Poljsku on odreuje najkasnije 1468. godinu, a kao vreme
pisanja dela odreuje granine godine 1496. i 1501. to se tie jezika originala
Konstantinova, miljenje je prof. J. Losja da je ovaj svoje delo pisao na poljskom, a da je
upotrebljavao irilovs ili grka pismena. Poto je do pisanja svoga dela
Konstantin proveo u Poljskoj oko trideset godina, mogao je poljski jezik sasvim dobro
nauiti da bi na njemu pisao delo upueno poljskome kralju.
Ova tvrenja J. Losja, naoko veoma ubedljiva, izazvala su izvesna suprotna miljenja,
tako da se nekih svojih tvrdnji kasnije i on sam odrekao.

Najpre je o ovom pitanju progovorio Vatroslav Jagi u omanjoj kritici tampanoj u

asopisu Archiv fr slavische Philologie. On smatra da beleka na kraju rukopisa Z, u
kojoj pie da je ovo delo bilo najpre pisano "liter rusk" (tj. ruskim pismom), nije
dovoljno objanjena. Ali je pitanje doista teko. Isto tako ni on ne veruje da bi onaj
irilovski rukopis D, o kojem se zna samo po literaturi, mogao biti Konstantinov original.
Najmanje mu je pak ubedljiva pretpostavka J. Losja da je Konstantin mogao pisati na
poljskom jeziku ali irilovskim ili grkim pismenima. Kad je Konstantin, prema
miljenju J. Losja, - veli dalje Jagali - proveo u Poljskoj pre pisanja svoga dela oko
trideset godina, i kad je za to vreme nauio dobro poljski, teko je zamisliti da ne bi
uspeo da naui i latinicu. I zakljuak je: "Also - non omnia liquent!".[12]
Drugi se osvrnuo na pisanje Jana Losja eki istoriar enjek Zibrt. On je napisao najpre
povei lanak povodom rasprave J. Losja i tampao ga u asopisu ekog muzeja.[13] On
je u ovom svom lanku pod naslovom Michala Konstantina z Ostrovic Historia neb
Kronika Turecka 1565, 1581 uglavnom prepriao neke podatke koje je naao u raspravi J.
Losja, a onda je dao opis ekih tekstova, kao i njihovo poreenje. On tako uporeuje
rukopis ekoga muzeja (mi smo ga s beleili ca M) ca tekstom ekoga hroniara
Vaclava Hajeka iz Liboana, koji je - kao to smo ve rekli - upotrebio neke glave iz dela
Konstantina Mihailovi za svoju eku hroniku. Na kraju je Zibrt prikazao raspravu
Josifa Jireeka o Mihailoviu, pa onda J. Losja i dao njihove glavne rezultate. Zanimljivo
je napomenuti da Zibrt ita i prepriava rad J. Losja, gde se Konstantin Mihailovi ve u
naslovu naziva ovim imenom, a on mu i dalje daje pogreno ime sa ekog tampanog
teksta (rukopis M ima u naslovu isto tako pravilno navedeno ime naega pisca) i ispravie
se tek drugom prilikom, poto mu na to skrene panju Konstantin Jireek.
To je sve Zibrt pisao povodom studije J. Losja. Ponovo e se meutim vratiti naem
Konstantinu Mihailoviu onda kad je izilo i njegovo delo u izdanju J. Losja. On je
mnogo iznenaen izdanjem, jer mu tekstovi pokazuju mnogo jasnije nego to je to mogao
pretpostaviti kolika je slinost izmeu najstarijeg poljskog i najstarijeg ekog rukopisa,
pa mu ve ovlano uporeenje tekstova izaziva sumnju u pravilno izdvajanje
bohemizama u poljskim tekstovima, kao i polonizama u ekim. Smatra da studijom J.
Losja i izdanjem dela Konstantina Mihailovia nisu jo reena osnovna pitanja koja se
tiu ovoga pisca. Zato na kraju izraava elju da neki pozvani znalac jo jednom vrlo
paljivo prostudira poljski i eki tekst i da ustanovi ta su doista u poljskim tekstovima
ehizmi, a ta su u ekim tekstovima polonizmi. Iz njegove sumnje moglo bi se naslutiti
da ne veruje tvrdnji J. Jireeka i J. Losja da su eki tekstovi prevodi s poljskog.[14]
Najotriji je u svojim kritikama bio Aleksandar Brikner. On je napisao dve kritike, u
kojima je izneo uglavnom iste svoje poglede na delo Konstantina Mihailovia. On se ne
slae sa mnogim pretpostavkama J. Losja. Najpre mu smeta sam naslov, jer misli da nije
dobro nazvati Mihailovievo delo Pamitniki Janczara, poto ovaj nije vie bio janiar
kad je delo pisao, nego "eks-janiar", a da bi se unutranji naslov dela Czasw popisanie
lepo mogao prevesti sa "wremennik", tj. hronika. Po njemu je delo moralo biti pisano
srpski, to potvruje i beleka na kraju rukopisa Z. On smatra da Konstantin Mihailovi
nikad nije ni nogom kroio u Poljsku, pa zato o Poljskoj jedva da po tota zna. Brikner
naroito zakljuuje to iz injenice to Konstantin ne zna da su se kod Varne borili Poljaci,

a mogao je u Poljskoj u svoje vreme jo nai ljude koji su uestvovali u toj bici, da je on
u Poljskoj uopte iveo. Zatim smatra da Konstantin nije znao protiv koga se to poljski
kralj Olbraht borio kad je pretrpeo znatne gubitke u ljudstvu: on je mislio da se to poljski
kralj borio protiv Turaka za odbranu hriana, a stvar nije tako stajala. Misli da nisu
srbizmi one rei koje kao takve nalazi kod J. Losja. Rei napisane grkim pismenima u
rukopisu Z smatra za "pisarsku zabavu". Inae hvali izdanje i smatra da nije bilo potrebno
posveivati mu toliko filoloke paljivosti, nego pre dati jedan lako itljiv tekst.[15]
Tako u prvoj kritici.
U drugoj kritici A. Brikner e uglavnom potvrditi jo jedanput svoje ranije zamerke, malo
e ih proiriti, a neke dodati. On, najpre, smatra da je pisac one prerade iz XVII veka,
koju mi oznaavamo ca N, bio poljski agent u istonim zemljama Samuel Otvinovski,
koji je ak preveo poznato delo persiskog pesnika Saadija ulistan. Opet potvruje svoju
raniju misao da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, pa zamera i Japanu to je primio
ovu pretpostavku J. Losja. Odluno tvrdi da je Konstantin pisao "crkvenim jezikom".
Najzad smatra da je opis bitke kod Nikopolja, koji se nalazi u XVII glavi rukopisa P i A,
ustvari poetak prie o Kraljeviu Marku, kojega Konstantin naziva "bugarski knez".[16]
Briknerove otro pisane kritike toliko su uticale na Jana Losja da je i on sam tri godine
kasnije, izdajui veliku hrestomatiju Przegld jzykowych zabytkw (1915) napisao da je
Konstantin Mihailovievo je delo pisao na crkvenoslovenskom jeziku.[17]
Jo jednom se Aleksandar Brikner pozabavio delom naega Konstantina Mihailovia. I
tada najiscrpnije i najpotpunije. Dodue, osnovne njegove misli ostale su iste koje je
izneo i u ve spomenutim dvema kritikama, ali je sada imao prilike da se pozabavi i sam
vie samim delom, a ne samo onim to je bilo sporno u itavom tom kompleksu pitanja.
A ponegde e ranija miljenja donekle da ispravi. To je uinio 1923. tampajui povei
lanak o Konstantinu Mihailoviu pod naslovom Wremennik serbskoturecki.[18] Pun je
ovaj lanak lepih zapaanja i misli o znaaju dela, o sadraju njegovu, o izvorima, o
nainu kako je Konstantin Mihailovievo je delo pisao, i naroito o vezi izmeu
Konstantinova dela i srpske narodne tradicije. Ti odeljci su svakako najlepe i najivlje
to je u itavoj literaturi o Konstantinu napisano. Naravno, morao se dotai tu i pitanja
koja je pokretao i ranije. On i ovde tvrdi da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, da je
svoje delo pisao na srpskom, i to na prostom narodnom jeziku bez primesa
crkvenoslovenskoga, i da ga je pisao irilicom. Kasnije je ovo delo sigurno neki Slovak
preveo na eki, a tek onda je postao i poljski prevod. Inae Konstantin je verovatno
iveo meu ugarskim Srbima. Sve ovo potvruje Brikner velikim brojem srbizama u
ekom i poljskom tekstu, koje navodi i tumai.
Ovo Briknerovo miljenje uglavnom je ovladalo u poljskoj knjievnoj istoriografiji.
Naravno, sa malim izuzecima, ili pak s malim izmenama. Zbog toga mnogi istoriari
poljske knjievnosti nee Konstantina Mihailovia uopte uzimati u obzir, a ko o njemu
kae koju re, onda to uini samo zato da bi pokazao koliki je znaaj imalo ovo delo u
poljskoj knjievnosti kao prevod. Tako e Ignaci Hanovski u svojoj popularnoj i veoma
poznatoj Historii literatury Niepodlegej Polski rei da je Konstantin delo svoje pisao na

crkvenoslovenskom. To isto e ponoviti, ali s mnogo vie uverenosti u jednoj kritici, kad
je imao da pobije miljenje jednoga istoriara knjievnosti koji je u jednoj prirunoj
itanci i beleci o Konstantinu Mihailoviu rekao da je delo Pamitniki Janczara bilo
napisano na poljskom. "Pogreno je tvrenje - veli Hanovski - da su Pamitniki
Janczara bili napisani bez sumnje poljski: naprotiv, ne podlee ni najmanjoj sumnji da su
bili napisani crkvenoslovenski".[19]
Tako e i osnovna knjiga svakog istoriara poljske knjievnosti, bio-bibliografsko delo
Gabrijela Korbuta Literatura polska dati o Konstantinu Mihailoviu ovakva obavetenja:
on se nastanio u Maarskoj po zarobljavanju od strane Maara, pa je tu verovatno i umro;
delo je svoje pisao na srpskom. Onda e dati i ovakvu napomenu: "Ranije se pogreno
mislilo da je Konstantin Mihailovi neko vreme iveo u Poljskoj i da je svoju "Hroniku"
pisao na poljskom, a eki tekst je smatran za prevod s poljskog."[20]
Osnovne Briknerove tvrdnje prihvatio je i razvio Branislav irli u lanku Prba nowego
spojzrenia na "Pamitniki Janczara" [21] To je poslednji rad koji je napisan o Konstantinu
Mihailoviu u Poljskoj. irli je razvio najpre Briknerovu misao da Konstantin nikada
nije iveo u Poljskoj. Zato je dao sebi truda da uskladi poglede ugarskih Srba i
Konstantina Mihailovia na osnovu literature koju je pregledao i time da objasni blie
poljskim itaocima sve one injenice koje su ostajale nepoznate, a bilo je potrebno da se
znaju da bi se razumeo stav Konstantinov, kao i stav ugarskih Srba prema svim onim
pitanjima koja je pokrenuo Konstantin u svome delu. O jeziku Konstantinova originala
irli ne raspravlja, on prima Briknerovo miljenje da je Konstantin pisao na prostom
srpskom jeziku. U dvema stvarima irli se ne slae s Briknerom. irli ne prima
Briknerovo miljenje da je Konstantin bio "sitan ovek", ve smatra da je jo u mladosti
morao dobiti izvesno obrazovanje. Drugo pitanje se tie mogunog Konstantinovog
putovanja u Francusku. Brikner se otro podsmehuje pretpostavci J. Losja da je
Konstantin mogao putovati u Francusku. irli ovu pretpostavku prima i nalazi ak
istorijsko opravdanje za taj put, opet dobro dokumentuje tu svoju tvrdnju i ubedljivo
razlae itavo pitanje. Kad je ustvrdio da je Konstantin Mihailovi pisao svoje delo na
srpskom jeziku, irilice pokazati da je time ovo delo moglo imati dovoljno italaca, jer je
srpski jezik u to vreme bio u vrlo irokoj upotrebi u Evropi. irli je uinio jo jednu
veoma korisnu stvar. On je uporedio rukopis A ca onim to je iz toga rukopisa naao
tampano u izdanju J. Losja. I naao je dosta greaka. Dodue, moramo odmah pei da je
veima tih greaka vie grafika. Za nas je vano da je itanje J. Lojsa bilo ispravno pri
transkribovanju osnovnog teksta Z. A to e moi proveriti i nai itaoci po onim stranama
toga rukopisa koje dajemo fotografisane u prilogu.
Tako je u osnovnim crtama izgledao predstavljen Konstantin Mihailovi u poljskoj
naunoj literaturi.
Kod nas je mnogo manje bilo interesovanje za njega kao linost i za njegovo delo. Posle
onoga to je o njemu napisao Janko afarik u predgovoru svome prevodu, moda je
najpopularnije bilo ono to je kasnije napisao Konstantin Jireek u svojoj Istoriji Srba.
Kako je ovo delo bilo meu Srbima iroko poznato i u izdanju na nemakom jeziku, a jo
vie i naroito otkad se pojavio prevod prof. Jovana Radonia, njegovo je miljenje

postalo skoro opte i zato ga moramo ovde na prvome mestu spomenuti. Jireek je
Konstantinu Mihailoviu posvetio svega nekoliko reenica u svome delu, ali je svaka od
njih znaajna i mi se na tim njegovim tvrdnjama moramo zadrati. On kae da je
Konstantin Mihailovi morao biti grkog porekla, da je roen u rudnikoj Ostrovici oko
1438. godine, da je na kraju ivota boravio u Poljskoj i da je svoje delo "diktovao
poljski", a rei pisane grkim pismenima u tekstu da je dopisivao on lino.[22] Neemo se
sada zaustavljati na svima ovim njegovim tvrdnjama, to emo uiniti onda kad budemo
govorili o pojedinim od ovih pitanja.
Prof. Nikola Radoji je rekao nekoliko lepih rei o Konstantinu Mihailoviu i njegovu
delu u jednom omanjem lanku, i poeleo da se o njemu nai ljudi pozabave ozbiljnije.[23]
Prof. Jovan Radoni je napisao o Konstantinu obavetajnu beleku u svome izdanju grae
o Skenderbegu, oslanjajui se uglavnom na miljenja J. Losja.[24] Mi smo u jednoj
raspravi pokuali da dokaemo da je Konstantin Mihailovi svoje delo pisao na poljskom
jeziku. Tvrdili smo to na osnovu jedne fonetske osobine koja se provlai kroz poljski
tekst.[25]
Bilo je kod nas vie i drugih uzgrednih spomena Konstantina Mihailovia, ali nije bilo
rasprava njemu posveenih, pa se zato na svemu tome ne mislimo ovom prilikom
zadravati.
Posle svega ovoga ostaje nam da i mi sa svoje strane predstavimo Konstantina
Mihailovia naem italakom i naunom svetu, dodajui s vremena na vreme one svoje
sitne priloge tumaenju pojedinih injenica ili tvrdnji koje smatramo da e ca vie
ubedljivosti razjasniti neka pitanja vezana za ime i delo ovog nesrenog srpskog
knjievnika XV veka.

ivot Konstantina Mihailovia

O ivotu Konstantina Mihailovia iz Ostrovice nemamo mnogo podataka. Pa ipak
njegovo delo, koje je istovremeno neka vrsta njegove ispovesti, posluie nam i pomoi
da rasvetlimo bar glavne momente iz ivota ove zanimljive linosti.
Najpre treba da se zaustavimo na njegovu imenu.
Ve smo rekli da je delo Konstantina Mihailovia prvi put tampano na ekom jeziku
1565. godine. Na tome izdanju ime pievo je ispalo uopte i ostalo samo ime njegova
oca, pa mesto da stoji da je ovo delo "od Konstantina sina Mihaila Konstantinovia",
ostalo je samo "od Mihaila Konstantinovia", upravo "od Mihaila Konstantina". Moramo
rei da tu greku verovatno nije nainio eki prevodilac, nego je on mogao nai tako
napisano na redakciji Mihailovieva dela s koje je prevodio na eki. Da to moe biti
tano svedoe nam poljski rukopisi P i A. Ni u njima nema pravog Konstantinovog
imena, nego je zapisano samo ime i prezime njegova oca.
Kako je meutim ovo prvo izdanje Mihailovieva dela moralo biti veoma popularno, a
najrasprostranjenije ve samim tim to je bilo tampano, nije nikakvo udo to je

Konstantin Mihailovi najvie po tome izdanju bio poznat, pa je zato i njegovo pravo ime
dugo ostalo nepoznato svima onima koji su se njegovim delom sluili uglavnom preko
ovog ekog prevoda. Da pakost bude vea, drugo izdanje Mihailovieva dela, upravo
prvo poljsko, nije uopte imalo u naslovu nikakva imena. Rukopis s prema kojem je
nainjeno poljsko izdanje iz 1828. nema nigde spomenuta pieva imena. Zato se greka
stvorena ekim izdanjem nije mogla ispraviti ni prvim poljskim izdanjem. Istaknimo da
je poljski izdava Galenzovski, ponesen poljskim patriotizmom, u naslovu napisao da je
ovaj janiar bio Poljak, mada se iz teksta sasvim jasno moglo videti ta je Konstantin
Mihailovi bio po narodnosti.
Kad je 1865. Janko afarik preveo delo Konstantina Mihailovia sa ekoga na srpski, ni
on nije mogao o imenu pisca da kae nita vie nego ono to je naao u naslovu ekoga
prevoda. On je dodue imao pri ruci i poljsko izdanje iz 1828. godine, njime se ak
posluio u dva-tri navrata u svome predgovoru, ali kako je taj tekst i inae vrlo slab - kao
to smo ranije pokazali - nije mu mogao ni u ovoj stvari nita pomoi. Tako je Konstantin
Mihailovi uao i u srpsku knjievnost i istoriju kao Mihailo Konstantinovi, pa nije
nikakvo udo to se vrlo esto, sve do najnovijih vremena, spominje kod nas pod tim
imenom. Tako je i kod Vladimira orovia u njegovoj Istoriji Jugoslavije (1933, str.
250).
Tek posle izdanja Jana Losja iz 1912. videlo se prema najstarijim rukopisima Z i M, kao i
prema rukopisima P, W i J, da je pravo ime naega pisca bilo Konstantin Mihailovi,
odnosno Konstantin sin Mihaila Konstantinovia.
Prvi podatak koji imamo o ivotu Konstantina Mihailovia nalazimo u XXVI glavi
njegova dela. Sultan Mehmed, to je bio slavni Mehmed Osvaja, - pria tu Konstantin zatraio je od despota ura Brankovia da mu prema jednome ranijem ugovoru poalje
1500 konjanika, jer hoe da krene na Karamaniju. Despot alje ovaj odred pod
komandom vojvode Jake Breiia, rodonaelnika onih Jakia koji su kasnije dugo
iveli u Ugarskoj. Mihailovi kae da je ovaj Jaka bio pooim onih Jakia. To je onaj
Jaka koji je 1452. bio u Dubrovniku kao despotov poslanik, a kojega razliito nazivaju:
Beri ili Breii. Po Mihailoviu bi pre bio Breii, mada i u njegovu delu, u raznim
rukopisima razliito je navedeno prezime ove linosti. Mi se ovde oslanjamo na rukopis
M, u kojem su imena najbolje prenesena. Zato verujemo da je i ovo dobro preneto. Kad
su stigli meutim u Tursku, ovi srpski vojnici budu poslati na Carigrad, na svoje veliko
iznenaenje i uenje. To je sve dakle bilo 1453. Po nainu opisivanja borbe za Carigrad
jasno je da je i Konstantin bio u ovoj vojsci. To izlazi iz stilizacije reenica. U rukopisu s
ak je i napisano: "meu ovima (tj. vojnicima) sam i ja bio", ali je ovo po pretpostavci
Josifa Jireeka kasniji umetak. To meutim nita ne menja stvar. Konstantin Mihailovi
je dakle tada uestvovao pri napadu na Carigrad kao vojnik. Ako pretpostavimo da tada
nije mogao imati manje od 18 godina, izlazilo bi da je morao biti roen najkasnije oko
1435. Posle ove godine svakako ne, a pre nje bi mogao biti. Ali mnogo ranije isto tako
nije mogao biti roen zbog jednog drugog podatka koji emo neto kasnije spomenuti.
Prema tome teko bi se mogla braniti tvrdnja Konstantina Jireeka da je na Konstantin
Mihailovi roen tek oko 1438,[26] jer bi onda znailo da je iao na Carigrad kao deak od
15 godina, to je skoro sasvim neverovatno.

Ovo prvo ratovanje Konstantinovo bilo je i prva njegova teka unutranja borba. Svi su
ovi vojnici naime videli da su obmanuti kad su poslati na Carigrad. Zato su se poeli
nositi milju da se vrate, jer nisu hteli da se bore protiv istonog centra hrianstva, protiv
slavne vizantijske prestonice. Ali im je reeno da bi to bilo vrlo opasno, jer je ve izdata
bila zapovest da budu uniteni ako bi se pobunili. I oni su se pokorili. Jedina im je uteha
bila to su vrlo malu ili moda nikakvu ulogu imali u tome boju. Bili su postavljeni kraj
Jadranske kapije i tu su ostali. Onda je sultan osam nedelja tukao iz dana u dan zidine iz
velikih topova. Kad je na jednome mestu nainio prolom, tu su navalili svom silom
janiari i prodrli u grad, sekui sve pred sobom. Najzad je i poslednji vizantijski car
opkoljen i ubijen. Sebi i svojima za utehu Konstantin svoj opis pohoda na Carigrad
zavrava reima: "pa ipak po naoj pomoi nikad (tj. Carigrad) ne bi bio osvojen".
Posle pada Carigrada Konstantin Mihailovi se vratio nazad i ostao u Novom Brdu. Tu je
proveo svakako cledeu godinu kada su Turci napali Srbe, odneli nekoliko pobeda, ali ih
skupo platili. Naroito su Turci mnogo priali o bici kod Trepanje, jer vele otkad pamte
nisu videli da se tako malo ljudi tako junaki bori protiv toliko velike sile kakva je bila
sultanska. Tada je i Nikola Skobalji pobeen i nabijen na kolac. A posle svega ovoga pria dalje Konstantin Mihailovi u sledeoj, XXVII glavi - sultan je doao pod Novo
Brdo i opkolio ga. Stanovnitvu je obeao da e svakoga ostaviti na miru, da nee uzimati
devojke ni deake. A kad se grad predao, on je zatvorio kapije, ostavio samo jedan prolaz
slobodan i poeo je da proputa kroz njega sve ljude i da ih izdvaja u grupe: na jednu
stranu deake, na drugu devojke, na treu ene, na etvrtu mukarce, a najvienije ljude
je naredio odmah da pobiju. Onda je izabrao 320 deaka i 704 devojke. Devojke je
razdao svojim vojnicima, deake poveo sa sobom da mu postanu janiari, a ostale pustio
slobodno u varo. Meu ovim mladiima bio je zarobljen tada i na Konstantin sa dva
svoja brata. Odatle su ih s pratnjom poslali u Anadoliju. Put je bio muan. Kad god su
prolazili kroz kakve planine ili ume, mladii su traili priliku da pobegnu. Da bi to
uinili trebalo je pobiti Turke pratioce, "ali ipak to nismo uinili, jer smo bili mladi" - veli
Konstantin. U tekstovima P i A itamo tu misao ovako iskazanu: "ali nismo bili tako
smeli, jer smo bili mladi". Zbog ovog mesta i ove Konstantinove tvrdnje rekli smo da nije
mogao biti roen mnogo pre 1435, ako i dopustimo da je neto malo ranije i mogao, jer je
i ove, 1455, bio jo uvek mlad. Zato ne mislimo da je opravdana pretpostavka Josifa
Jireeka, koju je preneo i Janko afarik, da je Konstantin roen oko 1430. godine.
Dodue, moda se spomenuto mesto ne bi moralo odnositi ba i na Konstantina lino, ve
na itavu grupu kao celinu, jer je u njoj velika veina bila veoma mlada. U njoj je sigurno
bilo mladia i deaka mlaih od Konstantina. Za jednog njegovog brata to moemo rei
pouzdano, jer e Konstantin neto kasnije u svome delu (u glavi XXXIV) spomenuti da je
njegov mlai brat bio uvar neke carske zgrade. Iz toga bismo mogli zakljuiti da je bar
jedan od spomenuta dva brata Konstantinova bio mlai od njega.
Pa ipak se Konstantin odluio da bei. To je uinio kad su prolazili kroz selo Samokovo.
On pobee tada sa devetnaest drugova. Meu tim njegovim drugovima nisu bila i njegova
bpana. Svakako ih kao mlae nije hteo uvlaiti u ovako opasnu avanturu. Bekstvo ne
uspe. Turci ih pohvatae, povezae za konje i vukoe ih sve do grupe ostalih zarobljenih
mladia "da je udo kako su u nama duu ostavili" - pria Konstantin. Onda dadoe za
ove begunce re da vie nee beati oni ostali mladii, a za Konstantina zajemie i

njegova dva brata, te pohvatane begunce sprovodnici najzad pustie i mirno odvedoe
preko mora. Nita nam Konstantin ne pria gde je zadran i je li to i koliko uio. Vie da
tada nije ni znao tano gde se ba nalazi, jer u geografiji nije bio mnogo jak - kako e se
kasnije po drugim nekim pojedinostima videti. Ali nam je zato ispriao jedan straan
doivljaj koji je opet vezan za ovu njegovu grupu.
Kad je sultan osvojio dobar deo Srbije, vratio se u Jedrene. Mora biti da su mu tada
doveli i pokazali ovu grupu srpskih mladia i deaka. On od njih bira osmoricu sebi za
komornike. Konstantin nije meu tim izabranima. Jednoga dana ovi se mladii
dogovorie da ubiju sultana, "Ako ovog turskog psa ubijemo, itavo hrianstvo e biti
osloboeno, a ako nas pohvataju, onda emo biti pred bogom muenici" - rekli su oni
tada kao zavet. Kad je dolo njihovo vee, bili su spremni da izvre svoju nameru, ali se
nae meu njima izdajica, Dimitrije Tomai. Sultanova osveta bila je strana. Pitao ih je
prvo ko ih je podgovorio da ovakvo delo smisle, a oni odgovorie da ih je na to nagnala
velika alost i tuga za pobijenim roditeljima i prijateljima. Sultan naredi da im se veu
pod kolena vrela peena jaja da bi im se ile zgrile i ukoile. A kad neto kasnije vide da
od njih vie nema nita, izdade naredbu da ih pogube. "A neki od nas, uzevi njihova tela
u noi, sahranili smo ih kraj pustog manastira koji se zove Ne vidi sunce". Konstantin e
na kraju ispriati i sudbinu onog izdajnika. Sultan ga je uinio velikim gospodinom, ali ga
napade teka bolest suica, od koje se osui i umre.
Ovu epizodu iz dela Konstantina Mihailovia uzeo je Stevan Sremac za predmet svoje
poznate prie Zaboravljeni Obilii.
Posvedoila se tvrdnja Konstantinova savremenika vizantijskog istoriara Kritovula da
"Srbija ima krasno stanovnitvo i osobito ratobornu omladinu".
Konstantin ne pria dalje ta je radio u Maloj Aziji. Ali kako mi znamo da se tamo
pripremao za janiara, moemo pretpostaviti da je morao proi odreeni put za to, kako
nam je on sam ispriao na drugom jednom mestu govorei o tome kako se pripremaju
janiari (glava XXXIX). Kad god carska vojska - pria Konstantin na tome mestu prodre u koju stranu zemlju i tamo doe do veeg broja zarobljenika, odmah za vojskom
ide carski pisar i upisuje sve deake za janiare, poto za svakog da pet zlatnika onome
od koga deaka uzima. Onda ovu decu vode u Malu Aziju gde ih vaspitavaju. Takvih
mladia biva oko 2.000. Ako se pak iz neprijateljskih zemalja ne bi nakupilo dovoljno
takve dece, onda tu decu skupljaju od hriana svojih podanika. Tek broj mora uvek da
bude potpun. Oni mladini koji se skupljaju u samoj turskoj zemlji mogu kasnije po svojoj
smrti sve to imaju ostaviti kome oni hoe. Oni pak mladii koji su iz neprijateljskih
zemalja ne mogu po svojoj smrti nikome nita ostaviti, nego sve ostaje sultanu. Izuzetak
je samo onda ako neko od njih stekne tolike zasluge da postane slobodan. Takav onda
dobija ista prava kao i oni prvi. I Konstantin je postao takav slobodnjak posle teke bitke
u Vlakoj, o emu e biti govora malo kasnije. Sultan ne miana nita za onu decu koju
alje u Anadoliju, nego se o njima staraju oni ljudi kojima su ta deca data. Ti se ljudi
moraju o ovoj deci starati, moraju ih vaspitavati i gajiti, a posle ih upuuju onamo kuda
im se naredi. A evo kuda se oni alju, emu se pouavaju. Bie da su ti deaci po kuama
dok ne odrastu do izvesnog uzrasta kad su sposobni za vojne vebe. Prema elji svakoga

takvog mladia vri se to dalje pouavanje: jedni se ue da se bore sabljom na konjima, i

njih sultan snabdeva; drugi odlaze na galije, gde se vebaju za borbu na vodi; Trei
svakako ue vetinu peakog ratovanja, jer su janiari uglavnom peaci. Onda sultan
bira od ovih mladia najbolje, uzima k sebi i poviava im platu. A od onih drugih kad
neko doraste, alje se u gradove za strau. Kao to se vidi iz ovih kratkih Konstantinovih
obavetenja, janiari se specijalizuju za posebne vidove borbe. Janiar za svoje greke ne
moe biti novano kanjen, ve samo moe platiti glavom.
O ulozi janiara uopte, a i o sebi u tome, Konstantin Mihailovi je vie puta ispriao
dosta pojedinosti. Izgleda da nije olako obavljao te svoje dunosti. To e nam osobito
dobro pokazati jedno mesto iz njegova dela. Priajui kako janiari osvajaju gradove, on
je to tako ivo predstavio da bi zaista teko bilo pretpostaviti da nije i on sam imao vie
puta priliku da oseti svu strahotu jednoga takvog juria na gradske zidove. Prvo e rei
kakve se pripreme vre za juri. Kad se topovskom vatrom naini na nekom mestu
prolom, janiari se priblie tome mestu i ekaju svanue. Onda najpre topovi zaspu to
mesto iz svih orua. Posle toga janiari brzo jure s lestvicama na zidove, jer branilaca
tada ne moe biti na zidovima. Ali kad vide janiare na zidovima, okreu se i tuku ih sa
svih strana. Janiari se meutim puu uz lestvice, gurajui jedan drugog napred. A uza
sve to s bokova lete gusto strele i pucaju puke, die se huka od bubnjeva i ljudske vike. I
to tako traje najvie jedan sat ili dva. Posle toga sve mora da oslabi ako se ne uspe pri
prvom naletu, jer neki bivaju izranjavljeni, neki pobijeni, a svi su premoreni. To nije neka
opta slika, to je iseak iz ivota jednog janiara, to je neto to je na Konstantin morao
vie puta doiveti u svojoj janiarskoj karijeri.
Konstantin ne postaje odmah janiar, kako je to pretpostavio jedan njegov biograf.[27] Ali
on je ve idue godine vojnik turske vojske i prati pohode sultanove. Samo ne znamo u
kakvome svojstvu. im je tako brzo postao vojnik, znai da nije ni bio u Maloj Aziji u
kakvoj porodici na vaspitavanju, nego je odmah poslat na izuavanje vojne vetine,
ukoliko je on ve izranije nije poznavao. To kaemo zbog toga to e on ve 1456.
godine biti u turskoj vojsci pri opsadi Beograda. On sve zna ta se tu odigralo. On zna
kako je sultan eleo da preveze prvo svoju vojsku preko Dunava i da je ukopa s druge
strane da ne bi Maari mogli dobijati pojaanja za borbe na Beogradu. Ali su ga od toga
odgovorili. I sultan se posle mnogo kajao zbog toga, jer su onda Maari lako mogli da
dovode pojaanja i da odbrane Beograd. Zatim Konstantin zna kako je poginuo Karadapaa, pa kako su janiari pre vremena napali na zidine gradske i kako su otud odbijeni, pa
kako je izgorela velika oprema topovska i mnoge druge pojedinosti. Priajui kako su
Turci bezuspeno juriali na Beograd, Konstantin e rei i ovo: "A posle toga smo videli
janiare kako bee iz grada" (glava XXIX). Da je i on tada bio janiar, svakako bi na
drugi nain ispriao ovo, a ne bi samo rekao: "videli smo janiare..."
Posle opsade Beograda Konstantin putuje sa sultanskom vojskom na Peloponez. I pria
sa pojedinostima kako je tekao rat na Peloponezu. Ali ni tu ne vidimo u kakvom je
svojstvu uestvovao, jer stalno govori o turskoj vojsci uopte i o sultanu. Tek poneka
reenica nam pokazuje da je i on uesnik u tome pohodu. "A kad smo ve bili nedaleko
od Soluna..."', "A kad smo doli do grada koji zovu Livadija...", "Onda smo ili na
jednoga poganikoga kneza..." - eto tako izgledaju reenice Konstantinove koje nam

svedoe da je i on uesnik itavog ovog ratovanja. Ovaj rat je trajao tri godine, od 14581460.
Najtei pohod sultana Mehmeda II bio je svakako onaj na Trapezunt iz 1459. Konstantin
ga pria sa mnogo zanimljivih i ivih pojedinosti. Vidi se da je u njemu i on bio jae
angaovan. Teren teak, as planinski, as movaran, a ba u vreme ovoga pohoda padaju
velike kie. Kola nisu mogla ii s tovarom, nego se sve moralo pretovariti na kamile i
tako se kretalo dalje. Ilo se "s planine na planinu" - kako kae Konstantin. Za teinu
ovoga pohoda karakteristina je scena s kamilom to se sruila pod teretom sanduka s
dukatima. Janiari koji su bili blizu isukanih sabalja su uvali ovo blago dok ne doe
blagajnik. I sva se vojska morala zaustaviti da bi se rasuto blago pokupilo. Kad sultan u
ta je bilo, naredi da se puste vojnici da skupe novac za sebe, iia ko ta dograbi.
Konstantin veli da su se dobro okoristili oni koji su bili blizu. "I ja sam se tu desio, ali
kasno; ve su svi zlatnici bili gde su imali da budu, samo je crna zemlja ostala, jer su ljudi
skupljali kaki su mogli s travom i blatom, otimajui jedan drugome", - veli na kraju na
Konstantin.
Po jednoj reenici vidimo da je on tada janiar. I to iz sultanske najblie pratnje.
Teren je bio vrlo teak, veli Konstantin, te je kamile trebalo sputati niz strminu uz
ljudsku pomo. Sultan zamoli (Konstantin upotrebljava ba glagol zamoliti) janiare da
ovaj posao obave. "I morali smo s velikom mukom ii gore i celu no smo se muili s
kamilama dok ih nismo preveli" - pria Konstantin ovo sve u XXXI glavi. Posle toga
janiari bie bogato obdareni od sultana.
Posle osvajanja Trapezunta vrati se sultan u Jedrene. Jo na samome putu stigoe mu
vesti preko glasnika od Ali-bega da je pobedio hriane i da je uhvatio Mihaila Silaija.
Samo toliko kae Konstantin. A to je bio pad Srbije 1459. godine.
Pohod na tatarskog kana Uzun-Hasana Konstantin nije mnogo teko podneo. On pria o
tome mnoge pojedinosti, ali to su stvari koje je mogao i sluati, koje je mogao videti
izdalje, ali to nisu stvari koje je on sam doivljavao na svojoj koi onako kako smo to
videli u dva-tri maha ranije, i kako emo opaziti u nekim kasnijim sluajevima. Vojska je
kretala sve do Eufrata. I tu Konstantin o ovoj reci govori neto to je udno po neznanju:
"To je velika i iroka reka, kao Dunav, tee na sever i uliva se u Crno More". s jedne
planine su, veli, videli neku drugu visoku planinu, koja se zove Babil, a iza nje je varo
Vavilonija i u njoj se nalazi kula prelomljena na tri dela. To je dakle bilo sve od legende
koja je u ovo vreme kolala u Konstantinovoj okolini.
Izgleda da je za Konstantina veoma teak bio pohod na Vlaku.
Kad je sultan saznao kakve je sve nedae priinio Turcima vlaki vojvoda Vlad, krenuo
je na Vlaku. Vojska je stigla do Dunava, ali se dalje nije moglo. Valjalo je prebroditi
branjenu reku i osigurati mostobran. I opet su janiari bili ti koji su imali da povuku
najvie. Sultan se njima obpana. Oni mu obeavaju da e se nou prebaciti amcima i da
e poneti teret prebacivanja na svojim pleima. U prvoj grupi nalazi se i Konstantin.

Posle prelaze i drugi. Kad su se uredili, krenuli su lagano napred. A neprijatelji su ih

pustili sasvim blizu, i onda osuli paljbu iz topova. Dvesta pedeset ljudi su im pobili
najednom. A sultan je bio na drugoj obali i nije mogao da im pomogne, ali se bojao da e
izgubiti sve janiare. Tada su se oni morali urediti, ukopati dobro topove i zatititi se, pa
tek onda su poeli da se brane na ivot i smrt. I odbranili se. Posle je dola pomo,
neprijatelj se povukao, a sultan se i sam prebacio preko Dunava i bogato nagradio sve
janiare. Osim toga to je dao velike novane nagrade, sve one janiare koji nisu bili
slobodni uinio je slobodnima, tj. da mogu svoje imanje ostavljati po smrti onome kome
oni hoe - kako nas o svemu obavetava sam Konstantin. Ali se s tim nije zavrio ovaj
pohod. Vlaki vojvoda je nou iznenada napadao Turke pri noitima i priinjavao im
velike tete i nanosio velike gubitke u ljudstvu.
Konstantin posle pria kako su se Turci krenuli na Mitilenu, a posle toga na albanske
knezove. I sultan je pokoravao jednog po jednog vrlo lako zbog toga to je jedan mirno
posmatrao dok je drugi pokoravan. Samo se Skenderbeg odupro uspeno sultanu, jer je na
carskome dvoru upoznao tursku ratnu vetinu i nauio kako joj se treba odupirati. To je
Konstantinova pouka i svima onima kojima pie svoje delo kao pouku kako treba da se
pripremaju da bi mogli Turcima dati otpor. Po nainu opisivanja svih ovih pohoda posle
Vlake izgleda kao da Konstantin nije u njima ni uestvovao, ili je moda u njima on
lino bio na zaklonitijem mestu, a ne uvek u prvoj borbenoj liniji i u najveem okraju.
Najtei pohod za Konstantina bio je onaj na Bosnu 1463.
U Jedrenu su bili - pria Konstantin - izaslanici bosanskoga kralja Stevana Tomaevia
(Konstantin ga uvek zove pogreno Toma). Oni su doli ia naine primirje. Sultan za to
vreme skuplja vojsku, a ove izaslanike zadrava bez odgovora. Jednoga dana dogodi se
Konstantinu da ode da obie svoga mlaega brata. On je bio uvar zgrade gde je bila
dvorska blagajna. "Pa kako mu je teko bilo samome, poslao je po mene da doem k
njemu" - pria dalje Konstantin. I dok su oni tako razgovarali, nailaze u tu zgradu dva
carska savetnika. Konstantin nije imao vremena da izie, nego se sakrije meu sanduke. I
tada uje njihov razgovor iz kojeg razabere da se sultan sprema da napadne Bosnu. Ali
mora da je iznenadi, jer se boji da u bosanskim planinama ne proe loe. im je sve ovo
saznao, Konstantin pokuava o svemu da obavesti bosanske izaslanike. Oni mu ne veruju.
Naroito jedan, mlai. "Ovo vam izistinski kaem da to dobro pamtite i da se seate ovih
mojih rei, jer sam ja isto tako hrianin kao i vi" - kae izrikom Konstantin. Ove
poslednje rei dodue ne nalaze se u svima rukopisima, ali se nalaze u P i A, koji imaju
dobro prenesen tekst u drugim sluajevima, pa im moemo verovati i na ovome mestu.
Ne daje nam Konstantin izuzetno mnogo pojedinosti o vojevanju u Bosni. Kao da on nije
bio suvie angaovan. Ali saznajemo iz njegova teksta ipak sve ono to je zanimljivo za
te dogaaje. Vidimo kako je osvojen Bobovac, tu Konstantin sree one izaslanike i
porcena ih na svoje rei. "Ali je ve bilo kasno". Potom vidimo kako osvaja sultan Jajce i
Klju i kako izmamljuje, hvata i ubija bosanskoga kralja.
Poto je osvojio itavu Bosnu, sultan ostavi u gradovima manje posade, a on se s
vojskom vrati u Jedrene. Tada i Konstantin ostade u Bosni kao zapovednik male tvrave

Zveaj na Vrbasu. Dobio je pedeset janiara i platu za pola godine, a drugih Turaka za
pomo jo trideset. im se turska vojska povue iz Bosne, ovamo navali ve iste godine u
jesen Matija Korvin iz Maarske, zauze itavu Bosnu, a Jajce i Zveaj ne uspe odmah da
zauzme, nego ih samo opsede. Zidovi grada Zveaja bili su slabi da se odupru navali.
Pa ipak se ovaj grad drao dosta dugo. to bi preko dana topovi poruili, to su
Konstantinovi ljudi preko noi popravljali. I tako j s Zveaj uspeo da se odri sve dok
nije palo Jajce, pa otuda dovedeno pojaanje. Tada su se opsaeni branioci morali
pokoriti. Maari su ih sve pokupili i poveli sa sobom u Maarsku. Prianje o ovom svom
doivljaju zavrie Konstantin ovim reima: "A ja sam hvalio boga to sam se asno
vratio iz tamnice meu hriane". On se borio znai sasvim poteno dokle god je mogao,
a pokorio se tek kad je uvideo da drugog izlaza nema.
Posle ovoga dogaaja Konstantin Mihailovi u svome delu nita vie ne govori o sebi
neposredno. Moda bi se ipak poneto jo moglo naslutiti ili zakljuiti iz njegova
prianja. Ili razliitim domiljanjima. Krenimo sada tim putem.
Jedino to moemo tvrditi kao sasvim sigurno to je da je Konstantin Mihailovi posle
zarobljavanja od strane Maara morao stii do Budima. Kralj Matija se ca pohoda u
Bosnu vratio - kako kae Josif Jireek - kao rimski trijumfator. To je bilo veliko slavlje.
Vodio je ca sobom 500 turskih robova. Oni su bili njegovi ivi trofeji. Na sveanostima ti
robovi su verovatno vodani kroz varo, a moda i kroz varoi, pokazivani svetu. Svakako
ne nagizdani i nakinureni, ve onako kako obino izgleda roblje. Jedan od tih ivih
trofeja je i na Konstantin. I moda je na elu povorke, jer je posle zapovednika Jajca,
Jusufa Harambae, on najvanija linost. On jest da je rekao da se spasao "iz tamnice"
onda kad su ga Maari zarobili, ali je on ipak rob, a to nikad nije ni lako niti moe biti
prijatno. Jer se ne treba zavaravati. Maari sigurno nisu milovali i mazili te turske
zarobljenike koji su se onako uporno branili u opsednutim gradovima, i koji su im tom
svojom odbranom sigurno priinili makar i najmanje gubitke. Moralo je tu biti
poniavanja svake vrste, a moda ak i muenja. Moda to nije potrajalo dugo, ali je bilo
bar za prvo vreme. Mi tu traimo klice Konstantinovu neraspoloenju prema Maarima.
Mogli bismo rei i jau re, jer nije tu bilo samo neraspoloenje, nego i otvorena mrnja.
I to mrnja koja e se ispoljavati na svakome mestu u delu koje na Konstantin pie
itavih trideset godina kasnije. im spomene Janka Hunjadija ili Matiju Korvina, njegova
sina, Konstantin odmah nae neku otru re za njih, odmah e ih predstaviti u
nepovoljnoj svetlosti. A mi po istoriji u mnogo sluajeva moemo kao sigurno rei da
istina nije na toj strani. Ali Konstantin tako uvek postupa.
Kad je s takvim raspoloenjem doao u Maarsku, u tu hriansku "slobodu", kad je u
takvom nezavidnom obliku bio prikazan Maarima, svakako da mu se nikako nije srce
kidalo da ba tu ostane do kraja ivota. To moemo rei kao sasvim sigurno. I zato se
moramo zaustaviti na nekim tvrdnjama koje smo ranije samo spominjali, a sad je ba
trenutak da ih malo pretresemo.
Kad smo prikazivali literaturu o Konstantinu Mihailoviu, zaustavili smo se na
ponavljanim tvrdnjama Aleksandra Briknera da Konstantin nikad nije nogom kroio na

poljsko tle. Iz toga se onda izvode jo dva zakljuka: niti je Konstantin svoje delo pisao
za Poljsku, niti ga je pisao poljski. A mi ne bismo eleli nijednu od ovih pretpostavki da
primimo olako. Mislimo da se o svima njima moe i mora jo poneto pei. Brikner je
ova svoja miljenja izneo u dvema kritikama na studiju i izdanje Jana Losja, a posle i u
svome radu Wremennik serbskoturecki Po njemu je na Konstantin po prelasku u
Maarsku tu ostao, tu pisao svoje delo i tu i umro. Da Konstantin nije iveo nikada u
Poljskoj govori injenica da on uopte ne poznaje Poljsku niti poljske prilike, o Poljskoj
nigde i ne pie, a kad to kae, kae naopako. To miljenje su primili i mnogi drugi
poljski istoriari i istoriari knjievnosti, a najvie ga je popularisao Gabrijel Korbut u
svome delu Literatura polska (1929).[29] Najzad, najvie je razvio i obrazloio ovu
Briknerovu misao Branislav iri 1952. godine u lanku Prba nowego spojrzenia pa
"Pamitniki Janczara".[30] iri je dao puno istorijskog materijala koji je imao da pokae
kod koga se Konstantin mogao zadrati u Maarskoj i za koga je pisao svoje delo,
odnosno po ijoj elji ili po ijem nalogu. On tu pria istoriju poslednjih Brankovii i za
njihove interese i za njihov uticaj vezuje postanak dela Konstantinova, a za ovu porodicu
vezuje i ivot Konstantinov u Maarskoj.
Mi se ca itavom tom pretpostavkom ne moemo sloiti. Mi znamo dobro ta su
Brankovii znaili u junoj Ugarskoj u drugoj polovini XV veka, znamo da su imali
velika i bogata imanja i dobre privilegije. ta vie, ne bismo spomenuli samo njih kad ve
govorimo o Srbima u Ugarskoj. Bilo je i drugih poznatijih srpskih porodica onde. Svi su
oni sasvim lepo mogli prihvatiti jednog ovakvog janiara, zarobljenika, u osnovi dobrog
Srbina. I ne mislimo ni da je prolo bez pomoi Konstantinu sa te strane. Mi smatramo da
su ovi ugarski Srbi odigrali znaajnu ulogu u Konstantinovu ivotu, ali ipak ne mislimo
da je Konstantin ostao stalno u Maarskoj i da je tu pisao svoje delo. Evo samo jednog
razloga za tu nau tvrdnju. Razloga koji je teko pobiti ma kakvim drugim razlozima.
Konstantin Mihailovi ni na jednom mestu u svome delu ne spominje ugarske
Brankovie ni jednom recom, ali zato spominje Jakie. I mi bismo ve po samoj toj
injenici njegov ivot u Maarskoj vezali za ovu porodicu. On o Jakiima kae doslovce
ovo u XXVI glavi: "Despot je otpravio (tj. u Tursku) jednoga vojvodu Jaku Breiia,
pooima onih JaKiimna koji su u Ugarskoj bili..." Ova jedna reenica mnogo govori o
ovome pitanju. I to u vie pravaca. Najpre, po ovoj misli vidi se da Konstantin dobro
poznaje Jakie, podvlaimo Jakie a ne samo Jaku. On je u Jakinu odredu bio kad je
voena borba za Carigrad, o tome smo ve govorili. Ali je on odmah posle toga odveden
u Tursku i nije mogao vie znati ta se zbilo sa decom Jakinom. To je mogao saznati tek
onda kad se naao u Maarskoj, u blizini Jakia, moda ak kod njih u Rutm, te je tu
saznao i to da su oni ba Jakini potomci, sinovi i unuci. Prema tome je jasno da je
Konstantin tek u Maarskoj mogao upoznati Jakie. I da ih je tu upoznao. Da je pak
svoje delo pisao u Maarskoj, za tamonje Srbe, zar bi mogao za njih napisati da je
despot poslao "jednoga vojvodu Jaku Breiia"? On bi njima to sasvim drukije morao
pei, jep oni znaju svi tako poznatu porodicu, pa svakako i njihova rodonaelnika Jaku.
Ovako je meutim Konstantin mogao navedenu misao napisati samo ako je pisao negde
daleko od Srba u Maarskoj, i ako je pisao za nekoga ko ne zna ni ko je Jaka, ni ko su
Jakii.

Zatim, dalji deo one Konstantinove reenice daje nam jo neke podatke. Ne uzimamo u
obzir onaj podatak "pooima". U poljskom tekstu doista tako stoji. Je li pak Jaka bio
otac Stefana i Dmitra Jakia, kako se smatra, ili je Konstantin znao neto vie i bolje od
ostalih, to ne moemo rei, jep to pitanje nije niko pokrenuo ko je o Jakiima pisao. A
moe se pretpostaviti da je kod Konstantina i omaka. Ali to je pitanje u koje mi neemo
ulaziti, neka se njime pozabave drugi, pozvaniji. Drugi deo one misli glasi: "pooima
onih Jakia koji su u Ugarskoj bili". Iz ovoga se jasno vidi da to nisu neki tada bliski
Jakii, nego "oni koji su u Ugarskoj bili". Znai da toga trenutka kad je Konstantin ovo
pisao niti se nalazio u njihovoj blizini, niti je uopte znao da ih jo ima negde. Da je
Konstantin pri pisanju svoga dela iveo u Maarskoj, onda bi on rekao o njima neto
blie, a nikako ne bi rekao da su "bili". Oni meutim tada ne samo da su u Maarskoj
"bili", u prolosti, nego su bili i tada kad je Konstantin svoje delo pisao. Mi znamo da su
bpana Stevan i Dmitar Jaki posle pada Srbije preli sa poveim brojem svojih ratnika u
Maarsku i da su 1464. dobili od kralja Matije Korvina nalako vlastelinstvo i jo neka
dobra oko Moria. Kasnije, za ratne zasluge dobila su bpana Jakii jo i druge gradove i
spahiluke irom itave Maarske. Stefan Jaki umro je 1489, a Dmitar 1486. Stefan je
imao sinove Dmitra, Stefana i Marka, jedna od triju njegovih Kepi bila je udata za
despota Jovana Brankovia, Dmitar Jaki je ostavio etiri sina: Jovana, Dmitra, Petra i
ora. Poslednji muki potomak Jakia umro je 1543. A krajem XV veka njih je puno
po itavoj Maarskoj i vrlo su poznati. Da je dakle Konstantin Mihailovi za vreme
pisanja svoga dela iveo u Maarskoj, zar bi mogao krajem XV veka da napie da su
Jakii u Ugarskoj "bili?" Oni bi onda za njega bili linosti bliske i sasvim dobro poznate,
pa bi za njih morao rei da "ive": da "su", a ne onako u prolom vremenu.
Mislimo da ova jedna navedena misao Konstantina Mihailovia sasvim jasno i, nadamo
se, ubedljivo govori da on nije iveo u Maarskoj za vreme pisanja svoga dela. Prema
tome, ne bi se mogla primiti Briknerova pretpostavka, razvijena kasnije od iria, da je
Konstantin itav svoj vek proveo u Maarskoj.
Kad je s onakvim raspoloenjem doao u Maarsku, upravo doveden tamo, Konstantin je,
po naem miljenju, odmah morao traiti naina i mogunocti da napusti ovu zemlju.
Kako da je napusti, to nije vano, legalno ili bekstvom, takoe nije vano. Zbog toga to
od svih poznatih Srba u Ugarskoj Konstantin spominje samo Jakie, mi pretpostavljamo
da je preko njih uspeo prvo da se iskopa iz zatvora, jep verovatno kao zarobljenik nije
mogao iveti slobodan, a onda je - opet preko njih, odnosno pomou njih - uspeo da
napusti Maarsku. Mi bismo pre pretpostavili da je iz Maarske pobegao nego da je
legalno otiao. Jep je obino poslednja uspomena najsnanija. A Konstantin je pokazivao
javno neraspoloenje prema Maarima, znai da mu poslednje uspomene iz ivota kod
njih nisu bile ruiaste.
Jo jedna stvar ozbiljno govori protiv pretpostavke da je Konstantin itav svoj ivot
proveo u Maarskoj. Meutim, poslednji branilac ove hipoteze, Branislav irli, i to
upotrebljava da bi dokazao ba ono protiv ega ta stvar najreitije govori.
Kako objasniti stav Konstantina Mihailovia prema Maarima, ako se zamisli da je on u
Maarskoj iveo? Konstantin se uvek najei kad god spomene Janka Hunjadija ili

njegova sina Matiju Korvina. Da li takav njegov stav odgovara stavu ugarskih Srba
prema ovim linostima u to vreme? Mi tota o tome moemo rei. Negde ba na tome
terenu, nekako u to vreme, morale su postati verovatno nae narodne pesme dugoga stiha,
bugartice, u kojima je Janko vrlo esto sretana linost. On je slavni Sibinjanin Janko iz
tih naih pesama. Ugarski Srbi u svojoj tradiciji eleli su ak da poveu nekako Janka sa
srpskom nemanjikom dinastijom, pa je ta tradicija stvorila legendu kako je Janko sin
Stevana Lazarevia i neke Sibinjske devojke (osma pesma Bogiieve zbirke: Despot
Stjepan Lazarevi u Srbinjka djevojka, roditelji Sibinjanin Janka). I u drugim nekim
pesmama Janko je jedan od najveih junaka. I dok s jedne strane veliaju i slave Janka, te
iste pesme grde despota ura Brankovia. On se uvek loe pokazuje u odnosu s Jankom.
Setimo se makar samo nekih od tih pesama, opet iz Bogiieva zbornika, kao to su br. 9
Kad je Janko vojvoda udarao ura despota buzdohanom, ili br. 10 Kad je ura despot
stavio Janka vojevodu u tamnicu. Sve se to meutim nikako ne slae sa stavom
Konstantina Mihailovia. On ne moe da smisli Janka, a i Matiju grdi to ratuje protiv
hriana a ne upotrebljava te svoje sile za borbu protiv Turaka. Sa druge strane opet
Konstantin uvek hvali despota ura, brani ga ak i onda kad ga je, po naim istorijskim
znanjima, teko braniti. On ga brani i pravda. I hvali njegovu mudrost. irli i ovo
neslaganje narodne tradicije ugarskih Srba i Konstantinov stav tumai duhovito. Ali ne
ubedljivo. On naime tvrdi kako su Konstantinu Brankovii, kod kojih on ivi, poruili da
napie delo o Turskoj, a kako je trebalo predstaviti despota ura u lepoj svetlosti, morao
je grditi Janka. Moramo priznati, pored sveg priznanja za uinjen napor, nas poslednji
branilac pretpostavke o mestu boravka Konstantina Mihailovia u poslednjim godinama
nikako nije ubedio. Mi stvar zamiljamo sasvim drukije.
Srbi su u Ugarskoj, bez svake sumnje, u Janku gledali glavnog borca protiv Turaka. To je
opravdano i razumljivo. Zato su ga onako uzdizali u svojim pesmama. Srpski velikai u
Ugarskoj, zajedno sa svojim ljudima, stiu priznanja kao odlini borci protiv Turaka. To
su poznate stvari. Meu tim Srbima verovatno ivi neko vreme na Konstantin posle
oslobaanja iz tamnice, tako moemo pretpostaviti. Ali to je bilo jo ezdesetih godina
XV veka. On meutim mrzi Matiju Korvina iz razumljiva razloga: to je bio kralj koji ga
je zarobio, protiv kojega se borio. I od kojega je morao doiveti i ponienja dok je
dovoen u Budim. A prema Janku je bio neraspoloen kao to je morao biti i svaki drugi
turski vojnik. Time je izraena njegova mrnja prema glavnom turskom neprijatelju. Zar
nije Konstantin za sve vreme svoga janiarovanja ocenao zajedno sa svojim drugovima
strah od tog glavnog severnog protivnika? Ne treba se zavaravati preteranom sveu
Konstantinovom: on ume da se odri na visini, da razlikuje ta su hriani a ta Turci, ta
su interesi jednih a ta drugih, ali ovde je bila u pitanju njegova koa. I zbog toga
svakako nije mogao da se oslobodi ni toga linog momenta. A k tome je dola j om jedna
vrlo vana stvar: Janko se nije slagao s despotom urem Brankoviem u mnogim
stvarima. A Konstantin je voleo despota. Voleo ga je ne samo kao Srbina, nego kao svoga
poslednjeg srpskog gospodara, dodajmo: omiljenog gospodara, jer je Konstantin ca
teritorije despota ura. Konstantin je u takvoj uspomeni morao poneti despota iz Srbije
kad su ga Turci poterali u Anadoliju. Takav je despot morao izgledati u narodnoj tradiciji
Konstantinova kraja. Onda je razumljivo to e ove dve linosti na taj nain i predstaviti
Konstantin u svome delu koje e napisati krajem XV veka. Ako tako stvari shvatimo, sve
e biti razumljivo i jasno. Ali ako zamislimo da je Konstantin do kraja ivota ostao meu

ugarskim Srbima, nita se ne moe ovim injenicama objasniti. Rekosmo da su Srbi u

Ugarskoj u Janku videli svoga glavnog branioca pred Turcima ispred kojih su pobegli. Pa
zar na tome terenu, meu tim Srbima da pie Konstantin Mihailovi onakve gnusne stvari
o nedelima Jankovim? Ne, nikako ne. Konstantin Mihailovi - po naem dubokom
uverenju - nije mogao iveti meu ugarskim Srbima kad je pisao svoje delo, i nije ga
pisao za njih.
Da je Konstantin ceo svoj ivot proveo u Maarskoj, moda bi i on, kao i ostali ugarski
Srbi, osetio ponos to Matija Korvin postie tolike pobede. Konstantin se meutim ne
slae s politikom Matijinom. Da navedemo samo dva karakteristina mesta iz njegova
dela. U glavi XXVIII Konstantin e zaaliti to Matija ratuje protiv hriana, a ne protiv
Turaka. Da je, veli, samo polovinu trokova koje je imao u borbi protiv hriana
upotrebio za borbu protiv Turaka, oterao bi sve Turke preko mora i stekao bi sebi slavno
ime, jer bi ga hriani na vjeki spominjali, a Turci bi drhtali pred njim. A ovako je ostavio
za sobom lou uspomenu. Ili drugo jedno mesto iz poslednje, XLIX glave. Hriani bi
morali da budu sloni, veli Konstantin. "A ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a
rat vodio protiv hriana. A oevidno su bili tome uzrok sveti otac papa Pavle Drugi i car
rimski (Fridrih, obojica slavnoga spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu
protiv eha, pa kad ove nije mogao pobediti i pokoriti, okrenuo se na austrijsku zemlju
protiv rimskoga cara".
Drugi navod pokazuje da Konstantin nije iveo u Maarskoj onda kad je Matija poveo rat
protiv eke, a to je bilo 1468. i 1469, ve je bio ili u ekoj ili u Poljskoj. Bie da je
tada ve bio u Poljskoj, jer se njegovi pogledi poklapaju sa pogledima onih koji su tada
vladali u Poljskoj. Mislimo tu najpre na poljskoga kralja Kazimira Jagjelovia (14471492). On je razbio vlast krupne vlastele i oslonio se na srednju ljahtu i graanstvo.
Time je stvorio veliki autoritet svome imenu. U borbi za jaanje svoje vlasti i jaanje
Poljske on je bio veoma smeo. Nije prezao ak ni od toga da se usprotivi papi i da sam
pone postavljati biskupe. Zbog toga je papa morao da ga prokune. Ali kako se kralj
Kazimir na to nije ni osvrtao, papa je morao stidljivo da povlai prokletstvo. Takvu je
politiku vodio Kazimir i sa susedima. Kako je papa stalno podbadao Matiju Korvina,
svoga miljenika, da napadne na ekog kralja Jirija Poebradskog, oglaujui ga za
jeretika, Kazimir je ostao u najboljem prijateljstvu s ekom.
Iz toga sasvim jasno izlazi da je Konstantin, piiiuui onako protiv Matije Korvina i
napadajui papu kako ga podbada protiv eke, ustvari izraavao poljsko zvanino
dravno miljenje. A moda i iroko narodno. Jer je novo vreme bilo na pomolu u
Poljskoj. Krajem XV veka je uzdrmao uveliko duhove u ovoj zemlji talentovani politiki
pisac Jan Ostrorug (1436-1501) svojim delom Monumentum pro Reipublicae ordinatione
kad je zatraio da se skreu papina prava u Poljskoj, da ne treba slati papi novac, jer on
nema nikakve veze s Poljskom. Poljska ima svoga gospodara, a to je kralj. Taj kralj treba
da bude nezavisniji od pape, ne treba vie da mu se klanja i ispoveda i da ga slua, kao
to se ranije bilo uobiajilo. I da svetenstvo pone poljskom narodu govoriti poljski.
Glas ovoga politikog pisca nije bio nikako usamljen u Poljskoj ovoga doba.

Nije li onda na Konstantin Mihailovi svojim pisanjem bio potpuno "na liniji" opte
poljske politike i poljskih shvatanja u to doba kad je onako pisao o papi, onako grdio
velikae i njihova preterana prava u nekim sluajevima, a uzdizao centralnu kraljevsku
vlast? Takav njegov stav potpuno odgovara javnom mnjenju u Poljskoj, ali ne odgovara
javnom mnjenju u Maarskoj.
Nae dosadanje izlaganje pokazalo je da je Konstantin Mihailovi ostao koju godinu u
Maarskoj, a da je onda, i to najkasnije 1468, preao u Poljsku. Moda se neko vreme
zadrao i u ekoj, kako je pretpostavio jo Josif Jireek.
U rukopisu M ima jedan podatak koji se ne nalazi ni u kojem drugom tekstu. Kako je
meutim ovaj rukopis veoma taan kad su u pitanju podaci i imena, moda bi se i tome
podatku moglo poverovati. Tu naime stoji, na samome poetku teksta, posle onog
"Poinje..." itav niz Konstantinovih karakteristika, kako je bio uzet u janiare, kako je
bio poznat na dvoru sultana Mehmeda po znanju turskoga jezika, da je bio nehaja
zveajski, "a na dvoru kralja francuskoga opet nazivan Karlo". Ovaj bi podatak govorio
da je Konstantin bio i u Francuskoj. Moda ve 1464. kao delegat ekoga kralja Jirija
Poebradskoga, kada je krenula itava grupa ljudi da nagovori Francuze da pomognu
opti rat protiv Turaka. Ali to nije ba verovatno. Mnogo bi vie opravdanja imala
pretpostavka da je to bilo za vlade francuskoga kralja arla VIII (1483-1498) i to u vezi s
poznatim francuskim pripremama da povedu krstaki rat protiv Turaka, od ega na kraju
nita nije bilo.
Konstantin Mihailovi je dakle doao u Poljsku za vlade Kazimira Jagjelovia (14471492). Svoje delo meutim upuuje Kazimirovu sinu Janu Olbrahtu (1492-1501), pa
moramo pretpostaviti da u Poljskoj ivi i za ovog drugog poljskog kralja. To pokazuju
dva mesta u njegovu delu kada spominje poljskoga kralja. Prvi put e ga spomenuti u
XVIII glavi, i to ovim reima: "...jer nema tih koji bi veru branili i rasprostranjivali osim
poljskoga kralja Olbrahta, koji je u ovo vreme znatne gubitke pretrpeo u ljudima svoje
drave, i to svakako to se starao o svojim blinjima (roacima) i branei hriane protiv
poganika za mir i slobodu hriansku". Drugi put e se setiti Konstantin kralja Olbrahta u
poslednjoj glavi: "Ugarski kralj Vladislav i poljski kralj Olbraht jesu dva brata koja lee
pod jednim srcem, od jedne krvi potekli. Imajui tako veliku silu, bilo bi zaista boja
kazna i veliko i neuveno udo kad se ne bi osmelili da napadnu turskoga cara i da se ne
osvete za takvo prolivanje hrianske krvi i za unitenje naroda, a osobito njihovih
predaka".
Da se najpre pozabavimo sadrajem prve beleke. Kad je to bilo "ovo vreme"? I na ta se
odnose te Konstantinove rei?
Jan Olbraht je nainio jedan ozbiljan pohod protiv Turaka i on se zavrio neuspehom.
Bie da je tad "pretrpeo znatne gubitke". Zbog svega ovoga se meutim Aleksandar
Brikner estoko podsmehnuo naem Konstantinu kako nije ni toliko poznavao poljsku
istoriju da je jedan pohod protiv hriana krstio kao pohod protiv Turaka. Stvar meutim
ipak nije tako stajala i bie da je na Konstantin bolje poznavao poljsku istoriju svoga
vremena nego Brikner, koji ga je tako oinuo.

Stvar je izgledala ovako.

U ranom srednjem veku na terenima koji su se na jugu graniili s Rusijom i Poljskom
prostirala se tatarska Zlatna horda. Ali ona se poela raspadati u manje hanate tokom XV
veka. I kako su se Tatari lagano povlaili s tih terena, tako su se Turci sve vie irili ka
severu. To irenje u oblasti Crnoga Mora imalo je tri glavne take, koje su i za Poljsku
bile od velikog znaaja: enovljanska kolonija Kafa (dananja Feodosija) na severnoj
obali Crnoga Mora, grad na uu Dunava Kilija i grad na uu reke Dnjestra Akerman, ili
kako ga esto nazivaju stari istoriari Beograd. Turci su se najzad i doepali ove tri vane
take. Godine 1475. Mehmed II zauzeo je Kafu, a njegov naslednik i sin Bajazit II zauzeo
je Kiliju i Akerman 1484. To su bili moldavski gradovi, ali kako je Moldavija bila u
vazalnom poloaju prema Poljskoj, i Poljska je time bila pogoena. I ne samo zato.
Poljska je time najvie pogoena ekonomski: ona je imala vrlo ive trgovake veze s ova
dva crnomorska pristanita. Poljska nije elela da se zaleti u avanturu protiv Turske zbog
ovih pristanita, pa je zato stalno pokuavala da odri s njima dobre odnose, a kao
rezervna odbrana bila joj je Moldavija. Dugo se takvo stanje odravalo, i pored opasnosti
koja je Poljskoj pretila sa te strane. Najzad se na reenje toga tekog spornog pitanja
odluio Jan Olbraht. On se malo bojao da Moldavija ne izneveri u odsutnom trenutku, pa
se spremao da na moldavski presto dovede svoga mlaeg brata Zigmunta. Tako je
Olbraht krenuo na jug 1497. godine. A moldavski knez Stefan Veliki, saznavi za poljski
plan, okrene se Turcima i suprotstavi se s vojskom Janu Olbrahtu. Poljska vojska tada
opsede moldavsku prestonicu Suavu, ali ne uspe da je zauzme. Tako Olbraht bi prisiljen
da napusti opsadu i da se vrati nazad u Poljsku. Ali ne stie spokojno nazad, jer u sukobu
kod Kozmina pretrpe ozbiljne gubitke. Tako se zavrio ovaj neuspeli moldavski pohod,
koji je jasno pokazao da- je Poljska vojniki slaba i da se ne moe laati takvih ozbiljnijih
pothvata[31].
Svemu ovome nije potreban nikakav komentar. Moemo samo potvrditi da je Olbraht
doista nameravao da otme turske crnomorske gradove, a da do njih nije ni doao. Prema
tome, ovaj pohod je bio uperen protiv Turske, mada do toga nije dolo. Za nas je vana
jo jedna injenica. Konstantin je u onoj svojoj reenici iz XVIII glave mislio dakle na
ovaj moldavski pohod Jana Olbrahta, koji je bio 1497. godine. Znai da je svoje delo
morao pisati posle te godine, moda ak potstaknut porazom poljskim, ne bi li malo
podigao duh za borbu protiv Turaka.
Jo neto moemo zakljuiti iz ona dva navoda, naroito iz drugog. Rekli smo da se u
poslednjoj glavi Konstantin obraa neposredno poljskome kralju Janu Olbrahtu. Kako je
pak ovaj umro 1501, znai da je Konstantin svoje delo morao napisati u vremenu od
1497. i 1501.
Dodajmo jo neto to bi pokazalo da je Konstantin itekako dobro poznavao poljske
prilike.
Rekli smo ve na osnovu najnovije istorijske literature - da je krajem XV veka za Poljsku
najvanije bilo da rei pitanje Kilije i Akermana. Konstantin to vrlo dobro zna i u dva
maha se zaustavlja ba na tome pitanju, i to na razliite naine. Kad je Mehmed II napao

Vlaku i otud morao da se vrati skoro bez pobede, o emu Konstantin pria u XXXIII
glavi, posle tekih gubitaka, rekao je po Konstantinu ove rei: "Dokle Kiliju i Beograd (tj.
Akerman) dre Vlasi, a Maari raki Beograd, dotle ih ne moemo pobediti".
Konstantin je tursku istoriju ispriao uglavnom samo do onog vremena do kojeg je on u
njoj iveo. Samo je malo rei upotrebio da spomene dva-tri najvanija dogaaja iz turske
istorije druge polovine XV veka. Izmeu tih dogaaja najvie panje posvetio je ba
zauzimanju Kilije i Akermana od strane Bajazita II. Time je pokazao koliku je vanost
imala ta stvar za Poljsku.
Je li jo posle pisanja svoga dela Konstantin Mihailovi iveo i koliko ne moemo rei.
Zato moemo slobodno rei da se naa znanja o njemu zavravaju krajem XV veka, ili jo
tanije godinom 1501.

Ostrovica
Svi rukopisi dela Konstantina Mihailovia koji imaju zabeleeno njegovo ime, belee uz
ime uvek i podatak da je on iz Ostrovice. Znamo li sve to treba da znamo kad nam je
reeno samo toliko? Svakako da ne.
Po dananjem imeniku mesta na teritoriji Jugoslavije imamo nekoliko Ostrovica.
Naravno, za nas dolaze u obzir samo one koje se nalaze na teritoriji sa koje je po naim
pretpostavkama Konstantin mogao biti. A jo vanije je da to mesto bude potvreno u
naim istorijskim spomenicima iz onog vremena, ili bar priblino iz onog vremena kad je
Konstantin iveo. Kako po Konstantinovu prianju znamo da je zarobljen u Novom Brdu,
to je jedini podatak koji nas vezuje za jedno odreeno mesto, njegovu Ostrovicu bismo
morali traiti negde kraj Novog Brda, ili bar negde na putevima koji su imali jake veze s
Novim Brdom. Meutim, o Konstantinovoj Ostrovici nije se uvek tako mislilo.
U Srednjem veku postojala je jedna slavna i dobro poznata Ostrovica. To je ona
Vojislavljeva rudnika Ostrovica poznata po njegovoj pesmi Peina na Rudniku :
Triput crni gavran zagrakta i prnu
Nad mranim kulama Ostrovice grada...
Jo Josif Jireek je vezivao naega Konstantina za ovu Ostrovicu. On zna da je ova
Ostrovica u XV veku smatrana za "klju srpskoga despotstva".[32] Za Jireekom je i Janko
afarik tvrdio da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, "jedne od najznamenitijih gorskih
tvrdinja nae Srbije, koje razvaline na vrhu daleko viene rudnike Ostrovice jo i danas
dovode u udivljenje gledaoca svojom nepristupnom visinom", koja je u XV veku bila
"jedna od najvanijih tvrdinja u srpskoj dravi".[33] I tako redom sve do Konstantina
Jireeka,[34] koji e verovatno i enjeku Zibrtu skrenuti panju da e to biti ta
Ostrovica.[35]
Mi ne mislimo da je ta pretpostavka lako prihvatljiva.

Konstantin Mihailovi je oigledno doao u Novo Brdo iz te svoje Ostrovice. Ako nije
doao ba on, mogli su doi njegovi roditelji. Ali na svaki nain mogli su se doseliti
odnekud iz pravca kretanja svih Srba u to vreme. Znamo pak da se pravac tih kretanja
poklapao sa pravcem nadiranja Turaka na Balkanskom Poluostrvu. Prema tome,
Konstantin je u Novo Brdo mogao doi - ako emo ii za tom logikom - iz krajeva koji su
se nalazili juno, jugoistono ili jugozapadno od Novoga Brda, jer se na narod u to
vreme selio u tome pravcu. Meutim Ostrovica, ova rudnika Ostrovica, daleko je na
sever od Novoga Brda. Zato moemo skoro kao sigurno tvrditi da se Konstantin ne bi u
to vreme mogao preseliti iz rudnike Ostrovice u Novo Brdo.
Dodue, moda bi se i mogla uiniti neka pretpostavka po kojoj bi Konstantin mogao
doi i iz ove Ostrovice, ali unapred priznajemo da bi bila suvie nategnuta. Ako bismo
naime pretpostavili da su Konstantinovi roditelji bili rudari, onda su oni mogli iz naselja s
Rudnika krenuti na jug traei veu zaradu i bolje uslove rada. To se moglo desiti
poetkom XV veka kada je Novo Brdo dolo pod este udare turskih napada, pa su mnogi
strani rudari napustili ovo slavno rudarsko mesto srednjevekovne Srbije, te je bilo
potrebno na njihova mesta traiti radnu snagu iz Srbije. Uostalom, Novo Brdo je tada bilo
mesto koje je i inae moglo privui svakoga svojim bogatstvom i znaajem.
Moda bi se mogla uiniti jo jedna pretpostavka o dolasku Konstantina Mihailovia u
Novo Brdo iz rudnike Ostrovice. Naime, kad je despot ura Smederevac poslao onu
grupu srpskih konjanika u Tursku 1453, tada je Konstantin mogao poi iz Ostrovice, pa
se pri povratku zaustavio u Novom Brdu i tu ostao. Samo onda ne znamo kako bismo
objasnili prisustvo njegova dva mlaa brata u Novom Brdu, jer oni svakako nisu ili na
Carigrad s Konstantinom.
Jo jedna injenica bi govorila dosta ubedljivo protiv svih ovih pretpostavaka. Turci su
rudniku Ostrovicu zauzeli iste godine kad i Smederevo, tj. 1454. Konstantin je tada jo
slobodno iveo u Novom Brdu. Teko je zamisliti da onda ne bi spomenuo jedan tako
znaajan dogaaj vezan za Ostrovicu, da je ta Ostrovica bila doista njegova Ostrovica.
On meutim to zauzimanje Ostrovice uopte ne spominje.
Jedna pojedinost nas goni da ovu Ostrovicu Konstantina Mihailovia traimo negde
mnogo blie Novome Brdu. Kad je Dubrovanin Mihailo Lukarevi, trgovac novobrdski
iz XV veka, beleio svoje dunike u knjigu dugovanja, zabeleio je izmeu ostalih i
nekoga Radonju Pripevia i nekoga Bogoja (samo toliko!) iz Ostrovice. Jednom je ovo
ime zabeleio Ostruvyza, drugi put Ostruuza, ali je jasno da su oba imena upotrebljena za
ime Ostrovica.[36] Ovaj naoko beznaajan podatak moe nam potvrditi da je ta Ostrovica
morala biti negde sasvim blizu Novog Brda, im je ovome trgovcu novobrdskom bilo
dovoljno da uz imena svojih dunika - kod jednog ak bez prezimena - napie samo da su
iz Ostrovice, i nita vie. Iz ovoga moramo isto tako zakljuiti da je u to vreme u Novome
Brdu bilo povie ljudi iz ove Ostrovice. Mislimo da sve ovo govori jasno za to da
Konstantinova Ostrovica svakako nije bila ona udaljena rudnika, nego da je morala u to
vreme postojati i neka druga Ostrovica, vrlo dobro poznata u Novom Brdu i bliska ovom
rudarskom i trgovakom centru. I mi bismo tu Ostrovicu oglasili za rodno mesto
Konstantina Mihailovia.

Po tvrenju Jana Losja Konstantinova Ostrovica je mesto "koje se sada (tj. 1912) nalazi u
granicama turskoga carstva na jugoistok od Kosova Polja, na istonim padinama
Karadaga ili Crne Gore". Ovo mesto po njemu nije daleko od Novoga Brda. U napomeni
e ak rei da se Novo Brdo nalazi severno od Ostrovice.[37] Kako je do ovog mesta
poljski naunik doao ne moemo rei, jer izvor nije dao. Pretpostavljamo da znamo na
koju to on Ostrovicu misli. I nije samo on vezivao Konstantina za ovu Ostrovicu.
Ta Ostrovica je ona koja je bila u zemlji sevastokratora Dejana, a koju su carica Jevdokija
i sin joj Konstantin Dejanovi spomenuli 1379. godine u povelji kojom daruju neka sela
manastiru Hilandaru. Kae se tu da je ta Ostrovica granino mesto selu Viljski: "Selo
Viljska i mea mu od Crnoga Vrha, ta na crkvita, ta na obe Ostrovice, ter na Skrke..."[38]
Ova Ostrovica postoji i danas. Kad se od Preeva krene na jugozapad uz Kurbalisku
Reku, na nekih 7 km udaljenosti dolazi se do dve uke.
Jedna je via, ima 1164 m visine, nalazi se na junoj strani i otrog je vrha. Naziva se i na
naim sadanjim kartama Ostrovica. s druge, severne strane nalazi se drugo uzvienje, na
kojem se i danas nalazi zaselak Ostrovica.[39] Bie da su to bile te "obe Ostrovice". Jovan
Mikovi veli da je turska vojska pri polasku na Kosovo prola preko ove, preevske
Ostrovice.[40]
Po svemu sudei ova Ostrovica je u Srednjem veku bila utvrena i sluila je kao zatita
na padinama Skopske Crne Gore. To je moralo biti i prometno mesto. Tuda su vojske
prolazile, borbe se vodile. Tuda je prolazio vaan drum Novo Brdo - Skoplje. Od Novog
Brda je udaljena nekih 60-70 km.
Pa ipak, i pored svega ovoga, izgleda nam da ni ova Ostrovica nije rodno mesto
Konstantina Mihailovia. A evo zato to mislimo.
Kao to emo malo kasnije pokazati, delo Konstantina Mihailovia je puno narodskoga
prianja i legendi, njegova istorija Nemanjia i svega to je za njih vezano vie je
narodno predanje o njima nego kakvo pravo istorijsko znanje jednog istoriara. Narodna
tradicija je ostavila dubok trag u dui ovog Srbina. I on sve to to je znao o srpskoj
prolosti svakako nije mogao stei u Novom Brdu, koje je bilo skoro meunarodni centar,
bezbojan, trgovaki, sav u raunici i realnosti. To je sve Konstantin mogao poneti samo
iz svoga rodnoga kraja, iz svoga rodnoga doma, znai iz svoje Ostrovice, koju nije
zaboravio da stavi uz svoje ime. U njoj se moralo mnogo priati o nekadanjoj srpskoj
slavi, od Nemanjia pa sve do poslednjih Brankovia. Centralno mesto u toj tradiciji
zauzima Kosovo, nepresuno vrelo bezbrojnih legendi i pria vezanih kako za slavu i
veliinu, tako i za poraz i patnje, ustvari najvie za duhovnu veliinu itavog jednog
naroda. Konstantin je svom svojom duom vezan za tu Srbiju, za Kosovo, za Nemanjie,
za kneza Lazara i njegove naslednike, za Brankovie, Vuka, ura i kasnije, za taj deo
slavnog srpskog Srednjeg veka, koji se u njemu nije ugasio ni posle vie od etrdeset
godina lutanja i potucanja po svetu, tekih iskuenja i borbi. Za vreme svih tih lutanja i
promena ova tradicija je ostala u Konstantinovu seanju snana, ni za dlaku nije oslabila,
nego se jo pojaavala i pomalo idealizovala. To je razumljivo. A da li je takvu tradiciju

mogao poneti Konstantin iz one Ostrovice koju maloas spomenusmo? ini nam se da
nije.
Ostrovica koju maloas spomenusmo nalazi se, kao to ve rekosmo, u oblasti koja je
neto pre vremena Konstantina Mihailovia bila drava sevastokratora Dejana, zeta
Stevana Deanskog, mua Duanove sestre Teodore (Jevdokije), a kasnije Dejanovih
sinova Konstantina i Dragaa. Njihovu zemlju na Konstantin spominje, ak vie puta.
Prvi put taj kraj spominje u XV glavi i to onda kad pria kako je car Uro saznao o opsadi
Jedrena i krenuo da napadne Turke i da spase ovaj grad. "A kad je doao u Konstantinovu
zemlju, zaustavio se na polju zvanom egligovo". I sada Konstantin Mihailovi razvija
itavu priu: Uro u snu vidi anela kako mu prilazi, uzima iz njegovih ruku ma i
predaje ga Turcima. im car vide ovakav san, zadra vojsku toga dana na tome polju i
zatrai nekog pustinjaka da mu objasni san. Pustinjak ne htede verno da objasni san da ne
bi cara uplaio. Samo mu ree da e se greh oca njegova ispuniti tek na etvrtom kolenu.
Uro onda polazi na Jedrene. Tada ga izdaju dva velikaa (misli se svakako na Vukaina i
Ugljeu, ali njihova imena Konstantin ne spominje), u vojsci nije bilo nikakva reda, te
Turci napadnu Uroa, pobede ga i ubiju.
Nije li itava ova legenda ispriana kao neto daleko, neto to se prialo u tom
egligovu, ali je to moralo biti daleko od Konstantinove porodine tradicije? Konstantin
ak ne spominje nijedno ime vezano za egligovo i krajeve kroz koje je car Uro
prolazio. Sve je nekako bezlino. A preevska Ostrovica je na samoj granici egligova, u
njoj cu morale biti mnogo bogatije prie i legende iz srpske prolosti nego to je ova vrlo
siromana o Urou. Da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, morao bi bar neto ispriati to
je vezano za istoriju toga kraja, bar neto to je vezano za ivot i vojevanja gospodara
toga kraja.
Drugi put na Konstantin spominje zemlju Konstantina Dejanovia iz onog vremena kada
ovoga vie nije bilo meu ivima, jer je poginuo na Rovinama u Vlakoj zajedno s
Kraljeviem Markom 1395. godine. Naravno, na Konstantin ne spominje uopte ni
Konstantina Dejanovia niti Kraljevia Marka, ali zna za "Konstantinovu zemlju". Kad
pria kako Je Mehmed II krenuo 1454. godine na Srbiju, Konstantin Mihailovi kae
kako je ovaj tada doao "u zemlju Konstantinovu, na jedno polje koje zovu egligovo, na
granici rake zemlje" (gl. XXVII). ta posle Konstantin pria ne zanima nas trenutno. Ali
pogledajmo malo izblie samo ovu misao. Tu se spominje jedna zemlja koja je poznata
samo po uvenju, ali nije bliska. Ona se dodue "na granici rake zemlje", ali ona nije u
njegovoj "rakoj zemlji". Pogotovu jo kad kae "jedno polje koje zovu egligovo". Tako
se ne pie o neemu to je oveku sasvim blisko. Tako Konstantin nee govoriti ni o
Novom Brdu, ni o Kosovu, niti o bilo kojem mestu koje se nalazi na teritoriji "rake
zemlje", a koje je njemu blisko.
Kada narodna tradicija govori o svim onim srpskim velikim i malim kraljevima i
kraljiima koji se takorei odmetnue od centralne carske vlasti posle Duanove smrti,
ona e grditi sve one koji cu bili dalji od same carske porodice, a hvalie one koji cu bili
bliski. Tako je simpatije poneo knez Lazar, a tako i Konstantin Dejanovi, poznati "beg
Kostadin" iz narose poezije. Ne treba zaboraviti da se Teodora, Dejanova ena,

posle smrti cara Uroa potpisuje sa "carica Jevdokija", jer je ona - mislila je - najblia
carskoj kruni, ona je nemanjika krv, pa zato ima najvea prava na ovu titulu. Oekivali
bismo da i na Konstantin Mihailovi zauzme slian stav prema razliitim linostima
posle propasti srpskoga carstva. On e u mnogim sluajevima takav stav i zauzeti. Ali o
Dejanoviima nema nikakvoga stava. Oni cu mu daleki. On poznaje odlino Lazara i
Brankovi ne, ali o Dejanoviima kao da nita nije ni sluao. Zar bi bilo mogue
pretpostaviti da Konstantin Mihailovi ivi u Ostrovici, u onoj preevskoj Ostrovici, jer je
svoju Ostrovicu verovatno i on zapamtio dobro iz mladosti, inae je ne bi vezivao onako
za svoje ime, takorei kraj samog egligova, u Konstantinovoj zemlji, da cu njegovi
roditelji iveli jo za ivota ako ne despota Jovana Dragaa (umro oko 1378), a ono bar
za Konstantina Dejanovia (poginuo 1395), pa ipak da tu zemlju naziva uvek samo
"Konstantinovom zemljom", a ne spominje ni jednom recom toga slavnoga Konstantina,
poznatog narodnoj tradiciji, tako bliskog Nemanjiima? Mi znamo da je uspomena na
Konstantina Dejanovia u njegovoj zemlji bila vrlo jaka, po njegovu se imenu dosta dugo
nazivala, a i nekim mestima cu data imena po njegovu imenu (naziv za ustendil je
postao tako). Narodna tradicija ga je sauvala takoe u dobroj uspomeni. I zar da o takvoj
linosti, o takvom svom gospodaru porodica naega Konstantina ne sauva nikakvu
uspomenu koju bi nam i on preneo u svoje delo? U Konstantinovu delu nigde ni traga
tome.
C druge pak strane, Konstantin Mihailovi ne zaboravlja nita to se tie kneza Lazara,
Vuka Brankovia, Kosova uopte i kasnijih Brankoviima. Ima dodue u Konstantina
jedno mesto koje bi se moglo i drukije tumaiti: "A nevernici, nagledavi se bitke, ostali
cu kao izdajice, ali im to nije koristilo, jer ih je potom sultan sve redom pobio govorei:
"Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, isto biste to i meni
uinili"" (glava XVI). To se meutim nije odnosilo na Vuka Brankovia, kako bi se u
prvi mah moglo pomisliti i kako ga je kasnije narodna tradicija ocrnila, jer neto dalje,
odmah u sledeoj glavi, Konstantin sasvim spokojno govori kako je Bajazit uzeo
Lazarovu ker, a zemlju dao despotu Stevanu "s ove strane Morave sve do Dunava", a
"gospodinu Vuku dao je zemlju zvanu Sitnicu; ovaj je imao drugu despotovu sestru
Mapu. Ovaj Vuk je imao sina po imenu ura..." itd. Kasnije e Konstantin Mihailovi
lepo govoriti i o despotu uru Brankoviu. A za Dejanovia ne ree ak ni to da je
sestri cara Duana. Ne moemo pretpostaviti da to ne bi znao da je bio ca terena
Konstantinova. I da to ne bi negde, bar uzgred, spomenuo.
Sve ove pojedinosti koje navedosmo nagone nas da doemo do izvesnih zakljuaka.
Najpre, Konstantinovo rodno mesto svakako nije rudnika Ostrovica. Zatim, ne izgleda
nam verovatno da bi to mogla biti ni ona preevska Ostrovica. Ostaje nam jo jedino da
pretpostavimo koja bi to Ostrovica mogla biti, ili bar gde bi se mogla nalaziti. Koja bi to
Ostrovica mogla biti teko nam je zasad odgovoriti, jer u naim srednjevekovnim
spomenicima, koliko je nama poznato, nema nijedne spomenute koja bi mogla doi u
obzir. Ostaje nam jedino da pretpostavimo gde je ta Konstantinova Ostrovica, bar
najverovatnije, mogla da bude. Iz onoga to smo rekli o Konstantinovoj tradiciji moglo bi
se zakljuiti da je ta Ostrovica bila negde sasvim blizu Novog Brda. To zakljuujemo i po
imenima one dvojice Lukarevievih dunika, za koje je bilo dovoljno da se naznai da su

iz Ostrovice. Ba kao to je i Konstantin smatrao da je dovoljno ako napie da je iz

Ostrovice. A nije pomiljao kolike e nam tekoe moda stvoriti danas kad hoemo da
utvrdimo koja je to Ostrovica. Osim toga, ta Konstantinova Ostrovica morala je biti ca
terena juno ili jugozapadno od Novog Brda, jer se u tim pravcima prostirala zemlja
Brankovia, a mi ne sumnjamo da je Konstantinova Ostrovica morala biti negde na
terenu Brankovieve drave. Ko zna nije li takvo mesto nekad postojalo, pa mi danas ne
moemo da ga identifikujemo, ili je moda postojalo pod tim imenom, a posle promenilo
ime i mi ne moemo da pronaemo koje je to mesto.
Najzad, dopustiemo sebi jednu sasvim nesmelu pretpostavku.
Ima jedan lokalitet ovoga imena koji bi potpuno odgovarao itavoj naoj pretpostavci.
Danii spominje u svome Rjeniku iz knjievnih starina srpskih jednu Ostrovicu koja je
bila negde u blizini Nerodimlje i Sirinia, upravo na granici dveju oblasti, a to bi ba bio
slavni carski kra j srpski iz Srednjega veka. Ta Ostrovica se spominje u hrisovulji cara
Duana, verovatno iz 1348. godine, kojom daje dobra i povlastice manastiru svetih
arhanela Mihaila i Gavrila. To mesto u ovoj hrisovulji glasi:
Selo M'outita i c crkvami Svetom Bogorodicom i Svetm Sumonom, s
zemlom i c vinograd, i c vokim, i rnicami, i s mlin, i c rvogladem, i c
Toplian, i s planinom, a mga mou ot Nerodiml i ot Sirinik, i ot Selca,
planina Grmovata i Bolovan c Visticami ou Octrvice, i ot Ostrovicou ou Lvou
Roudinou do mg Bousin'ske.[41]
Iz ovoga teksta ne vidimo jasno je li to bilo ime samo za neko brdo, ili je postojalo i
naselje toga imena. Na tu je Ostrovicu svakako mislio i Nikola Krsti kad je u svome
Boju pod Beogradom g. 1456. rekao da je turska vojska zauzela u julu 1456. godine
Ostrovicu posle Toplice, pa kae da e to biti "Ostrovica to bee blizu Nerodimlje".[42]
Moda e novi izvori dati vie podataka. Bilo kako mu drago, nama se ini da pitanje
Konstantinove Ostrovice ne moemo nikako smatrati za reeno.

Poreklo i lik Konstantina Mihailovia

O poreklu Konstantina Mihailovia ne moemo rei mnogo, ali poneto se ipak moe
napabiriti iz samog teksta njegova dela. Nain na koji on izvesne stvari predstavlja
pokazuje u izvesnoj meri i njegovu klasnu pripadnost.
Konstantin Jireek je, sudei po imenima Konstantin i Mihailo, rekao da se ta imena u
srednjevekovnoj Srbiji nisu davala ni srpskoj vlasteli ni seljacima, pa je zato smatrao da
je na Konstantin Mihailovi bio grkog porekla.[43] Moramo odmah rei da se mi s
ovakvom pretpostavkom nikako ne moemo sloiti. Moda je Konstantin po nekoj
dalekoj porodinoj liniji i bio grkog porekla, u ta mi veoma sumnjamo. Ko bi to mogao
pokazati i dokazati, na osnovu ega i ega radi? Ova tvrdnja nam izgleda sasvim
neopravdana, pa i nepotrebna kad je re ba o naem Konstantinu. Ali ipak moramo i o
tome rei koju. Poznato je da se na svakom koraku u srpskim srednjevekovnim

dokumentima sreu ova dva imena. To ne treba dokazivati. Nije li itav niz naih veoma
vienih ljudi u Srednjem veku nosio ova imena? Zatim, poznato je isto tako i to da su
imena u srednjevekovnoj Srbiji davana dosta proizvoljno. Znamo da su katkad deca
dobijala srpska imena, a roditelji su imali strana, kao to je bilo dosta i obrnutih
sluajeva, tj. da roditelji imaju ista srpska imena a deca strana, a deavalo se isto tako da
jedan brat ima srpsko ime a drugi strano. O tome je ve jednom Stanoje Stanojevi
iskazao vrlo odluno miljenje zasnivajui ga na imenima spomenutim samo u jednoj
povelji: "Lina imena u naim srednjevekovnim spomenicima ne mogu se ni u kom
sluaju uzeti kao podaci na osnovu kojih se moe pouzdano obeleiti narodnost dotine
osobe".[44] Najzad, da je Konstantin ak i bio grkog porekla, za nas nee imati nikakve
vanosti to, nego samo kako se on nacionalno ocenao. A on je to vrlo, vrlo jasno pokazao
na vie mesta u svome delu. Dodue, istini za volju, on u nekoliko navrata govori o
Grkoj i Grcima, i uvek pohvalno, upravo sa simpatijama, u jednom rukopisu ima
nekoliko rei napisanih grkim pismenima. Ali sve to daleko zaostaje za onim arom s
kojim on govori o Srbiji, Srbima i svemu to je srpsko. On Grke samo brani kao hriane,
a nikako na taj nain da bi se iz toga moglo zakljuivati o nekakvog njegovom osobitom
interesovanju za njih.
Konstantin Mihailovi nigde ne spominje svoje roditelje. I to ih ne spominje ak ni onda
kad bismo na svaki nain oekivali da to uini.
Opisujui kako su Turci zauzeli Novo Brdo 1455. godine, Konstantin nam pria ovo.
Zauzevi grad, Turci su naredili svima domainima da iziu iz grada sa itavim
porodicama. Car je lino na jedinoj slobodnoj kapiji izdvajao na jednu stranu muku decu
i mlade, na drugu mlado enskinje, a na Tpenu stariji svet i malu decu. Onda je naredio
da se najvieniji ljudi pobiju, a ostale je pustio da se vrate nazad u grad, poto je odabrao
deake i mladie, kao i devojke i mlade ene, koje je poveo sa sobom. Priajui ovu
scenu sa svim pojedinostima, Konstantin ni jednom recom ne spominje svoje roditelje.
Da su bili vieniji ljudi, svakako bi mu otac bio pogubljen. A tada Konstantin verovatno
ne bi propustio da to spomene. Nije to stvar preko koje bi se lako prelo. Ne spominje ni
roditelje, ni sestre. A spomenuo bi ih verovatno i da su samo bili u opasnosti, da su se
nalazili meu onim izdvojenim svetom. Napisao bi makar to kako su ga Turci odvojili od
roditelja. On meutim nita o tome ne govori. Ne moemo pretpostaviti da je to uinio
zato to nije smatrao za potrebno da to spomene. On nije takav ovek. Mi znamo da on
ocea vrlo neno za svoju brau, kao i oni za njega. Kad pokuava da bei, on nee u tu
opasnu avanturu da uvlai i dva svoja mlaa brata. Ali kad treba da se za njega zajemi,
njegova dva brata su odmah tu da se zaloe za svoga starijega brata. A kako e svoju
nenost Konstantin pokazati u XXXIV glavi, kad kae kako je njegov mlai brat bio
uvar dvorskoga blaga, pa mu bilo teko samome i poslao po svoga brata Konstantina da
mu olaka samou. "A ja sam bez odugovlaenja poao k njemu" - kae Konstantin. Iz
toga se jasno vidi da on nije ovek koji bi olako preao preko nevolja i nezgoda svojih
najbliih a da to ne spomene. Kao to je spomenuo svoja dva brata, i na tome mestu i
kasnije. Najverovatnije je zato da Konstantinovi roditelji tada nisu iveli u Novom Brdu.
Ili ih uopte nije bilo vie u ivotu, to nam je najverovatnije. Dodue, moda su iveli u
svojoj Ostrovici, odvojeni od sinova, ali nam ni to ne izgleda verovatno, jer
pretpostavljamo da bi ih Konstantin i tada na bilo koji nain spomenuo. Bar bi iskazao

svoju brigu za njima. A kod Konstantina nema ni rei iz koje bi se to moglo videti. Zato
smatramo da je Konstantin iveo u Novom Brdu samo sa svoja dva brata onda kad su ih
Turci zarobili i odveli u Anadoliju.
ime se mogao Konstantin baviti u Novom Brdu bez roditelja, a ca svoja dva mlaa
brata?
Konstantinovi roditelji su bili iz Ostrovice. To je sigurno. ta su oni mogli biti u to j
svojoj Ostrovici? Kad bismo znali koja je to Ostrovica, moda bismo neto lake
odgovorili i na ovo pitanje. Ali na svaki nain nije bila kakvo utvreno mesto. Zato
bismo mogli pretpostaviti da su Konstantinovi roditelji mogli biti zemljoradnici, moda
ak ne slobodni, ili kakve sitne zanatlije, seoske, sokaljnici. Takvi su esto imali veze s
Novim Brdom, upravo s trgovcima u Novom Brdu, kao to su ona dvojica koje spominje
kao svoje dunike Dubrovanin Mihailo Lukarevi. Ako pretpostavimo da su se jo
Konstantinovi roditelji preselili u Novo Bado, onda je to moglo biti najranije poetkom
XV veka, ivot je tada u okolini Novog Brda postajao sve nesigurniji, seljenja su morala
biti sve ea, naputanja zemlje sve uestalija, bealo se u utvrena mesta da bi se
zatitilo od turskih iznenadnih upada i porobljavanja. To preseljenje je moralo biti za
naeg Konstantina skoranje, im je i u njegovoj uspomeni ostalo da je iz Ostrovice.
Sigurno je pamtio i ivot u njoj. Taj ivot je morao biti laki i prijatniji od onog u Novom
Brdu, im za svoje ime vezuje Ostrovicu kao mesto iz kojeg nosi svakako najprijatnije
uspomene. I kojim se dii. Ako pretpostavimo da su se jo roditelji Konstantinovi doselili
u Novo Brdo, onda za vreme zauzima ovoga grada od strane Turaka 1455. godine nisu
vie bili u ivotu. Moda bi pak verovatnije bilo pretpostaviti da su oni ostali u svojoj
Ostrovici, da su tu usled turskih napada nastradali, a Konstantin sa svojom bpanom, iako
jo slabanom, krenuo "u pealbu", jer je bio prisiljen da sam trai i zarauje sebi i svojoj
bpani hleb. I zaustavio se, naravno, u tadanjem centru trgovine i privrednog ivota u
Srbiji, u Novom Brdu. Najpre, to je tada najuveniji rudnik, "zlatno i srebrno brdo" kako veli na Konstantin. Puno je bilo stranaca koji su raunali kolike je ogromne koristi
imao od njega despot ura Brankovi. Zatim, to je vanredno utvren grad, pa ga je
teko bilo uznemirivati i osvojiti. Ali su ipak u XV veku i za Novo Brdo nastajali teki
dani, za njega moda tei nego za druga mesta u Srbiji. Ba zbog tih njegovih bogatstava.
Jer to je privlailo mnogo tadanjeg najopasnijeg protivnika i suseda Srbije i ubrzo
njenog porobljivaa. To je lepo izrazio grki istoriar Kritovul kad je hteo da objasni ta
je sve Turke i osobito Mehmeda II privuklo da napadaju Srbiju. "Meutim, drugi razlozi
gonili su Mehmeda da napadne Srbiju, koja, zbog svog zgodnog poloaja, prua vanu
bazu za provale u Ugarsku i Vlaku. Sem toga, Srbija je zemlja bogata. Ona ima u
unutranjosti mnogo lepe varoi, a na obalama reka jake tvrave, te bi sultan, imajui
Srbiju, postao gospodar renih prelaza. No sultana je vie svega gonilo na rat bogatstvo
Srbije u hrani, stoci, pitomim i divljim ivotinjama, ali naroito bogatstvo u zlatu i srebru,
koji onde, takorei, teku potocima. Sem toga, Srbija ima krasno stanovnitvo i osobito
ratobornu omladinu".[45] Turci poinju estoko da napadaju Srbiju, a osobito taj izvor u
kojem zlato i srebro "teku potocima" - Novo Brdo. Prvi put je napadnuto Novo Brdo
1412. godine. Turci ga opsedaju, tuku i povlae se bez uspeha. Godine 1439. itava
Srbija pada u turske ruke. Novo Brdo se brani sve do 1441, a tada se pokorava i ono.
Najgora je za ovaj grad izgleda bila godina 1444. Turci ga tada "porobie" i "posekoe".

Onda ga i poar oteti. Sve ove promene morale su se odraziti i na sastavu njegova
stanovnitva. Mnogi stranci, koji su bili glavni rudari, naputaju ga verovatno ve tada.
Meutim, elja je bila despotova, a i turska, da rad u rudniku ne slabi, nego da se i
pojaava. Ratna psihoza i stalno iekivanje opasnosti prisiljavaju zainteresovane da to
vie izvuku iz rudnika. Kime se mogla popunjavati smanjena radna snaga usled
naputanja stranaca? Svakako onim okolnim srpskim stanovnitvom, koje iz istih razloga
naputa svoja ognjita, svoju ili iznajmljenu zemlju i trai bru zaradu i sigurnije
sklonite.
Tako se verovatno Konstantin Mihailovi naao u Novom Brdu. I sigurno je radnik u
rudniku. Moda su njegova dva brata, kao mlai, obavljala neki drugi, laki posao.
Ranije smo ve rekli da je Konstantin uestvovao pri turskom napadu na Carigrad 1453.
godine. Despot ura je po ugovoru poslao 1500 konjanika, meu kojima je bila i jedna
eta rudara iz Novoga Brda, kako saznajemo sa druge strane.[46] Konstantin je sigurno bio
ba u toj eti. Ovoj pretpostavci govori u prilog i realan opis kod Konstantina kako je u
Carigradu koncentrinom vatrom, svakako i miniranjem, probijen na jednome mestu
odbrambeni zid, "pa je kroz taj prolom grunula janiarska vojska u centar grada i nainila
tamo pokolj. Moda je Konstantin i kasnije nastavio i svoj minerski posao, jer uvek kad
govori o turskim napadima, on osobito istie kako su Turci veto ruili odbrambene
zidove. Vie puta Konstantin govori i o tome kako sultan nije uvek sa sobom vozio
topove, nego ih je lio onde gde mu je bilo potrebno. Nije li ovo obavetenje vezano bar
donekle za livaki posao koji je Konstantinu takoe mogao biti dobro poznat iz njegove
rudarske prakse?
Konstantin Mihailovi je inae bio sitan ovek, ovek iz naroda. To smo pretpostavili i
onda kad smo govorili o njegovim roditeljima. Jo jedan podatak govorio bi o tome.
Ispriali smo ve onu scenu iz Konstantinova dela gde on pria kako je sultan od onih
mladia iz Novog Brda, meu kojima je i on bio, izabrao osmoricu sebi za komornike.
Morali su to biti i po poreklu, a svakako i po odei najbolji mladi iz ove grupe.
Konstantin nije meu njima. A kad sultan otkrije njihovu zaveru i zapita ih ko ih je
podgovorio da se ree na takav in, oni odgovorie: "Nita drugo nego velika alost naa
za naim roditeljima i za naim milim prijateljima". Svakako ne za ivima nego
pobijenima. Znai da su odabrani bili boljega roda, pa su im roditelje i prijatelje Turci pri
osvajanju grada pobili, kao to je Konstantin ispriao. Zato su oni imali koga da svete i za
kim da ale. Konstantin nije od tih i takvih.
Da Konstantin Mihailovi nije bio nikakvog vieg roda vrlo jasno pokazuje njegovo delo.
On e kao takav sitan ovek, onako kao i itava naa narodna tradicija iz kasnijih
vremena, braniti sve okrunjene glave, a bie protiv samovolje velikaa i plemstva,
cmatpajui da je to najvee zlo u svima zemljama. Zato nee povlaivati ni onima koji su
nasleem doli do veliine, nego e hvaliti turski nain dolaenja do visokih poloaja
samo po linim zaslugama i vrlinama. italac prosto ocena njegovo uivanje kad u
XXXVIII glavi pria kako sultan dri sve u svojim rukama: on ne priznaje nikakve
veliine, on zemlju deli prema linim zaslugama i uslugama pojedinaca, ali je zato i

oduzima od onih koji je ne zasluuju i daje zaslunijima. Zato su svi velikai u Turskoj
veoma zavisni od sultana i povezani su za njega. To Konstantin pria kao prekor
poljskom plemstvu to je suvie silno na svojim velikim naslednim imanjima, pa kralj ne
moe nikako da ih sve okupi za borbu protiv Turaka. Sultan pak zaas pokupi sve svoje
podanike za borbu protiv hriana. I ako se evropski svet ne bi probudio i osvestio,
budunost mu ne bi bila ruiasta. Tako Konstantin razmilja i istie kao ugled tursku
jednodunost i slogu kad su velike stvari u pitanju. Valja rei, dodue, da su se ovi
pogledi Konstantinovi poklapali sa pogledima mnogih veoma naprednih ljudi poljskih u
to vreme, o emu smo ve spomenuli ranije. Pa je takve poglede imao i poljski kralj
Kazimir Jagjelovi (1447-1492), za ije vladavine Konstantin ivi u Poljskoj, a nije
mogao da se dovoljno oslobodi uticaja visokog plemstva njegov sin Jan Olbraht (14921501), za kojega Konstantin pie svoje delo.
Konstantinovi politiki pogledi se esto poklapaju s pogledima naroito Kazimira
Jagjelovia. Pogledajmo samo poetak XXIII glave. Kralj Vladislav nee da odri ugovor
nainjen s Muratom. Konstantin se ne slae s ovakvim postupanjem kralja Vladislava.
Dodue, on to ini i zato da bi opravdao dranje despota ura Brankovia, koji se
takoe ne slae s postupkom kralja Vladislava. Ali Konstantin na tome mestu ipak ne
krivi samoga kralja Vladislava. On zadire mnogo dublje i daje estoku kritiku svih jada i
pokora to su se deavali oko kralja, i to sve gleda oima jednog narodskog oveka,
bistrog i razboritog, realnog i potenog, ponekad moda malo naivnog, ali uvek
rodoljubivog. Ko nagovara Vladislava da pogazi ugovor? Tu su papa i kardinali, kao i
najvia svetovna gospoda. Oni ga podbadaju na neasno delo, a nisu ni voljni ni sposobni
da mu pomognu. "I tako su zvezdoznanci, gledajui planete, i vitezovi, pijui vino, i
Janko... uverili kralja da e ga srea pratiti u borbi protiv Turaka". im su se nali
zajedno s Jankom zvezdoznanci i vitezovi, jasno je da i o njima Konstantin ima vrlo
ravo miljenje, jer Janka ne moe nikako da smisli: im ga spomene, odmah poleti neka
grdnja. Koliko je u ovoj jednoj Konstantinovoj reenici otre kritike i podsmeha! On
kritikuje najpre one koji veruju da e im zvezdoznanci pokazati da li e pobediti ili ne, a
ne njihova dobro opremljena i valjano uvebana vojska. A kakvi su ti vitezovi, slava i
dika tih naroda koji bi se imali suprotstaviti velikoj turskoj sili? - Piju vino! ea kritika
doista nije mogla biti iskazana. On ih izvanredno karakterie sa ciglo dve rei. I takve
vitezove i zvezdoznance kao savetnike postavlja Konstantin nasuprot turskim realnim
pripremama za ratovanje, gde se ne itaju zvezde niti se pije vino, ve se ozbiljno,
predano i smiljeno sprema.
Neto slino rei e Konstantin i u XVIII glavi. Tu on grdi papu to "spokojno sedi, nita
o tome (tj. o ratu protiv Turaka) ne mislei, a isto tako i rimski kralj u nemakim
zemljama sa svojim vitezovima piruje. ..." I ovde, po Konstantinu, evropski vitezovi ne
ine ono to bi trebalo da ine, pa svakako nee biti sposobni ni da izvre ona dela koja se
od njih oekuju.
Svoje poglede pokazae Konstantin i onda kad pria u IX glavi o sukobu Otmana i
Karavide. Otman je ovek prost, grub, neuglaen, ali sjajan radnik. Karavida se
podsmeva njemu i njegovu odelu. I naredi da ga poliju pomijama. Na Konstantin prosto

uiva kad pria kako se Otman surovo sveti uobraenoj gospoi Karavidi. On je sav na
strani Otmanovoj.
ini nam se da Konstantin Mihailovi ne bi mogao ovako pisati da je u njegovom
vaspitanju iz detinjstva bilo kakve plemike tradicije i potovanja plemike samostalnosti
i nezavisnosti od vladara. On je meutim uvek na strani snanog vladara-ujedinitelja, a
protiv svih plemia razjedinitelja narodnih. Ako je takav na onim mestima kad savetuje
evropski svet kako se mora udruivati i slagati za borbu protiv Turaka, to bi se moglo
shvatiti i kao namerna tendencija njegova spisa. U tome pogledu njegovo delo bi imalo
isti osnovni ton kao i itava tadanja slina takozvana publicistika literatura u drugim
knjievnostima. Ali Konstantin ovakav stav ima i onda kad pria pojedinosti iz srpske
istorije, pa i iz istorije drugih naroda koje su Turci pokoravali. On osionost i
slavoljubivost velikaa smatra za glavno zlo i neposrednu pomo turskome irenju. Tako
e Konstantin zaaliti zbog nesloge srpske na Kosovu, tako e zaaliti kad u XXVII glavi
pria kako su Turci govorili da bi sultan zlo proao u borbi sa Srbima samo da su oni bili
zajedno i sloni, tako e govoriti Konstantin onda kad prikazuje osvajanje pojedinih
albanskih pokrajina, kao i na mnogim drugim mestima i u drugim prilikama.
Jo neto bismo morali rei o Konstantinu Mihailoviu to je vano za razumevanje
njegova dela i njegovih pogleda u njemu.
Mi mislimo da Konstantin Mihailovi za svoga ivota u Srbiji nije imao prilike da ui
itanje i pisanje. On je neka znanja mogao imati, ali su ona bila vrlo oskudna. Evo za to
samo jedne male potvrde. Kad ga Turci povedu u Malu Aziju posle zarobljavanja,
provode ga kroz mnoga mesta i krajeve, to je veoma dug put, za Konstantinove pojmove
put preko sveta, a on nee umeti da spomene ni jedno mesto, ni jednu pokrajinu kroz koje
je provoen. Kasnije e se njegova znanja mnogo izmeniti. Pretpostavljamo da je itanje i
pisanje poeo da ui tek kad je otiao u Tursku. Tada je i svoja druga znanja poeo
proirivati. Pre no to je postao janiar verovatno je proao kroz nekakvu vrstu kole.
Morao je da stekne izvesna specijalna vojna znanja, to je sigurno. A u okviru tih svakako
i neka opta. Naravno znanja za obinog borca ili nekog nieg zapovednika. Setimo se
samo kako na jednome mestu preporuuje da se napadaju kamile, da bi one izazvale
pometnju meu borcima. To jeste poten i iskren savet, ali savet jednog obinog borca
koji vidi samo onoliko koliko je pred njegovim oima. Uopte, o tim znanjima
Konstantinovim veoma reito svedoi njegovo delo, nain na koji on stvari izlae. Znanja
koja je tada stekao iz ostalih oblasti ljudskih tekovina ne mislimo da su bila ni velika ni
sasvim tana. I tursku istoriju je poznavao vie tradicionalno nego tano, nauno.
Uostalom, znamo da ni turski istoriari, Konstantinovi savremenici, nisu drukije pisali
tursku istoriju. Zbog toga je na istoriar Jovan Radoni napisao da Konstantinove
uspomene "pokazuju dobro poznavanje turskih prilika, osobito unutranjih. Ali Mihailo
(tj. Konstantin Mihailovi je prost, neuk, bez imalo ocenaja za kritinost. Njegovo
prikazivanje, dobrim delom, poiva na prianju i skaskama, no ipak mestimino ima
veoma zanimljivih detalja..." Konstantin tako pria i stariju srpsku istoriju. Tu e biti
puno istorijskih netanosti, ali e to biti tano kao slika narodne tradicije u to vreme. ve
smo spomenuli da po njemu Eufrat tee na sever i uliva se u Crno More, car Uro je
poginuo od Turaka na Jedrenu, topliki vojvoda pogubljen je s knezom Lazarom i sl. Ali

to je sve sitno prema onome to Konstantin daje. On je u Turskoj dosta stvari nauio. On
sigurno u Turskoj ui grki, te kasnije mnoge turske rei i lina imena transkribuje
grkim pismenima. Ko zna nije li mu grki bio ak nastavni jezik, jer mi znamo da je
grki u Turskoj imao iroku upotrebu. Ipak je Konstantin Mihailovi najvie nauio
svakako u Poljskoj. Ako primimo pretpostavku da je on u Poljsku preao ako 1468.
godine, onda je do pisanja svoga dela proveo u ovoj zemlji oko trideset godina. I to
godina pune zrelosti, a verovatno i predanog rada i usavravanja. Zato e biti razumljivo
to e njegovo delo biti toliko vezano za poljske prilike i poljski ivot, za poljsku politiku
i poljske politike polede. ono je pisano za Poljsku i Poljake, upueno je poljskome kralju
a to pria u njemu puno o drugim narodima, to je samo zato da bi dao dobre i ubedljive
primere, i da bi ukazao na uglede.
Spomenimo jo jednu pojedinost o Konstantinu Mihailoviu.
Po svemu sudei, Konstantin je za sve vreme dok je boravio u Turskoj, i to kao janiar,
ostao u svojoj veri. To bi bar izlazilo iz teksta njegova. On na vie mesta, to ak nije
potrebno ni navoditi, govori o hrianima u prvom licu mnoine, tako da time u hriane
ukljuuje i sebe. Tako e govoriti ne samo onda kad pria stvari iz kasnijeg svog ivota,
nego e tako govoriti na vie mesta i onda kad govori o svome ivotu u Turskoj. Kad god
spomene neto vezano za tursku veru, on e rei da je to "njihova" vera, dok odmah posle
toga stavlja tome nasuprot "nau", hriansku. Dodue, on o tome nita nigde ne govori
izrikom, tako da bi se moglo pretpostaviti da je preao u islam, pa se kasnije ponovo
vratio u hrianstvo. Samo zar ne bi on tada i to spomenuo u delu kao jedan podatak vie
kako je teko podneo to svoje tursko "robovanje"? Taj obavezni prelazak srpske dece u
islam ne spominje Konstantin ni onda kad govori uopte o tome kako su hrianska deca
pripremana za janiare. Kao da mu to nije bilo vano. Bilo kako bilo, Konstantin u svome
delu uvek istupa kao hrianin. Po rukopisima P i A on to ak izrikom i kae (gl.
XXXIV).
Odnos Konstantina Mihailovia prema Turskoj i Turcima je veoma realan. On poziva na
borbu protiv Turaka, on e za njih katkad rei da su "neverni psi", da su prevrtljivci, da
ne odravaju re, ali iz svake njegove misli proizlazi i njegovo divljenje za sve ono to je
u turskom ureenju po njegovu miljenju dobro i bolje nego u ostalim zemljama tadanje
Evrope. On se u svome delu ustvari bori protiv nepromiljenog potcenjivanja turske
vojske. Zato e pokuati da ih predstavi u to boljoj svetlosti, naroito u organizacionom
pogledu.
Pogledajmo samo jednu stvar: kako on uporeuje tursko i evropsko naoruanje. Prosto
ovek da ne poveruje svojim oima: on se Evropljanima podsmeva i uzdie visoko tursko
naoruanje i turski duh u borbi (glava XLI). Kad se spremate za borbu s Turcima, - veli
tu Konstantin - morate se lako naoruavati, da biste lako orujem mogli rukovati. Jer su u
tom pogledu Turci daleko iznad nas. "Ako ga goni, tada e ti utei, a ako on tebe goni,
onda mu nee umai". Turci su zbog lakog naoruanja uvek hitri, "a mi smo zbog tekih
konja i tekog naoruanja uvek lenji, jer kad mnogo ima na glavi, teak ti je duh, uz to
ne uje i ne vidi dobro na sve strane, a zbog tekog oruja ne vlada rukama niti samim

sobom". Kad na ratnik - produava Konstantin svoja zapaanja - padne s konja, propao
je, jer nema ko da mu pomogne da ponovo uzjae; on sam bez pomoi ne moe to uiniti.
Ne hvali Konstantin samo tursko naoruanje i nain ratovanja, nego i njihovu pravinost.
Ona je katkad udna i surova, ali je prilagoena njihovu ivotu i njihovim obiajima.
Takvih mesta ima puno rasutih po itavom delu. Ali naroito XLVI glava ima dosta
pojedinosti posveenih tome. Za naeg Konstantina je veoma karakteristino to hvali
tursku pravinost prema sitnom svetu, prema sirotinji. Uopte, po Konstantinu kod
Turaka ne sme sirotinji da se ini ni teta ni nepravda, i to ni turskoj ni hrianskoj. Na to
sam sultan vrlo mnogo pazi. To je tako u Turskoj jo iz najdavnijih vremena.
Konstantin je, iako sitan i priprost ovek, veoma irok u gledanju na prolost i
savremenost. Njegovo gledanje na zbivanja mnogo potseaju na poglede naih narodnih
pevaa. Zato je delo Konstantina Mihailovia znaajno za bolje razumevanje i tumaenje
mnogih stvari iz nae narodne poezije. Ali je Konstantin pre svega proet srpskim
rodoljubljem. I to dubokim, plemenitim rodoljubljem. Zato on, ba kao i na narodni
peva, vie uznosi duhovnu veliinu nego fiziku snagu. Za njega Duan nije vladar
kojim bi se mogao podiiti. Njegovu panju vie privlai Deanski, vladar muenik,
oslepljen od oca, udavljen od sina. Deanski, po Konstantinu, dolazi s vojskom u
bugarsku zemlju, ali ne napada bugarskog cara, nego njih dvojica pregovaraju kako da
urede mirnim putem svoje odnose. I na mestu svojih pregovora zidaju obojica crkve.
Duan dolazi da ovaj susret dva bogobojaljiva i plemenita vladara pretvori u krvav
obraun, da ubije bugarskoga cara i da zbog toga doe u sukob sa svojim ocem.
Konstantin Duana ne prikazuje kao velikog osvajaa i ratnika, nego kao velikog
grenika koji zbog svojih greha mnogo mora da ispata. Valjda e zbog ove duhovne
veliine i predanosti delu srpskoga napretka i optega dobra Konstantin hvaliti iznad svih
drugih kneza Lazara. Ukratko, Konstantin nee nikako da se divi sirovoj sili, on trai
uvek vie vrline i kvalitete. Ta crta je veoma snana kod Konstantina i provejava kroz
itavo njegovo delo. Po tome svom merilu ee on i turske sultane. On ih esto grdi,
gnua se na njihova nedela, ali kad treba da pokae njihovu veliinu, onda na prvom
mestu istie njihovu pravdoljubivost, njihovu pravinost i osobito njihovu elju da se
nikada sitnom i nezatienom svetu ne ini nikakva nepravda. Kad se neko od silnih ne bi
ovoga pridravao, sultan je umeo najsurovijim kaznama da odri ovaj princip svoje
vladavine. U tome je bila - po Konstantinu - najvea snaga turskoga ureenja. Piu za
svoje delo u Poljskoj i za Poljake, Konstantin kao da je prieljkivao da se i u ovoj zemlji
odomai pravinost ove vrste. Jer u Poljskoj toga vremena toga nije bilo, mada je
Kazimir Jagjelovi pokuavao da u tome pogledu uini najvie to se moe.
Posle istog, vatrenog i snanog srpskog rodoljublja, kod Konstantina moemo zapaziti i
naroitu ljubav prema hrianima uopte. Kad treba da pomae Turcima u borbi protiv
Vizantije, on je oajan. I pokazuje da to nije samo njegova misao, jer bi se onda moglo
misliti da je on kasnije nadovezao tu misao na raniji svoj doivljaj, nego kae da su svi
Srbi koji su bili tada s njim eleli da se vrate, i da nije bilo opasne pretnje, sigurno bi to i
uinili. Isto tako e Konstantina zaboleti srce to Matija Korvin napada ehe, to uopte
ratuje protiv hriana i na to rasipa svoje snage, mesto da se udrui sa ostalim svojim

hrianskim susedima za borbu protiv Turaka. Zbog toga napada i austrijskog cara, zbog
toga napada i papu.
Prema svemu ovome jasno je da je Konstantin Mihailovi, iako sitan i neuk ovek, imao
vrlo irok pogled na evropsku situaciju toga vremena, i zrelo procenjivao stvari, dok
tadanji evropski vodei krugovi nisu dovoljno realno ocenjivali tursku vojnu silu.
Budunost je pokazala da je Konstantin bio u pravu to je tako mislio. Njegove rei danas
zvue kao zloslutni glas evropske savesti, glas koji niko naalost nije hteo da poslua,
glas kojem se nije dovoljno verovalo.

Delo Konstantina Mihailovia

Kao to smo ve rekli, Konstantin Mihailovi je negde izmeu 1497. i 1501. napisao
jedino svoje knjievno delo, koje je sauvano u raznim prepisima sve do naih dana. To
svoje delo pisao je on u Poljskoj, kao to smo takoe pokazali, i svakako ga je uputio
poljskom kralju Janu Olbrahtu. Ako mu ga i nije ba neposredno uputio, on ga je za njega
napisao. Pravi naslov ovoga dela nemamo. U poljskoj nauci se uobiajilo, i to prema
kasnije napisanom naslovu na rukopisu Z, a moda jo vie prema prvom poljskom
izdanju iz 1828, da se ovo delo naziva Pamitniki Janczara, tj. Janiarove uspomene ili
Janiarovi memoari. Drugi isto tako poznat naslov Konstantinova dela je Turska hronika,
ili tanije Turska istorija ili hronika, kako je ovo delo nazvano u najstarijem, prvom
uopte i prvom ekom izdanju iz 1565. godine. Taj je naslov odomaen i kod nas po
prevodu Janka afarika iz 1865. godine. Rukopis Z nam meutim daje najtaniji naslov,
dosta dug i skoro neprevodljiv, uz to malo udan to se poljskog jezika tie: Czasw
popisanie o tureckich sprawach. Dve cu tu osnovne misli, obe iskazane sa vie rei. Mi
smo taj naslov doslovno preveli sa Opisivanje dogaaja koji se tiu turskog pitanja.
Moda bi se neto slobodnije ono "czasuw popisanie", tj. opisivanje vremena, moglo kod
nas prevesti sa "letopis", a drugi deo bi se slobodnije i skraeno mogao nazvati samo
"turski". Onda bi slobodan i vrlo skraen prevod ovog naslova bio Turski letopis ili kao
to je uobiajeno Turska hronika. Zato smo i mi u svome naslovu dali sve ove varijante,
pa naravno i onaj doslovni prevod naslova iz rukopisa Z.
Delo Konstantina Mihailovia meutim nisu ni "uspomene", odnosno "memoari", niti je
pak to hronika. Da cu to uspomene, onda bi pieva linost bila uvek centar oko kojeg se
sve okrene. To meutim nije tako kod Konstantina. Da je pak ovo delo hronika ili letopis,
onda bi glavno morala da bude istorija turskoga carstva. Konstantin Mihailovi meutim
ne daje ni jedno ni drugo, nego neto tree. Njegovo delo bismo moda mogli nazvati
"memoarom o turskom pitanju", kako ga je nazvao i prof. F. Bujak u ve spomenutoj
raspravi. Iz toga naziva bi izlazilo da je delo Konstantina Mihailovia politikoga
sadraja. Tako i jest. Kratak pregled sadrine itavog dela pokazane nam najbolje kako to
delo izgleda, kakav je cilj pred sobom imao njegov pisac i kako je taj cilj izveo do kra ja.
itavo delo ima, prema najstarijim i najboljim rukopisima Z i M, predgovor i 49. glava.
U prvim odeljcima svoga dela Konstantin Mihailovi prikazuje uglavnom koji cu sve
muslimanski narodi, kakva je njihova vera, kakvi cu njihovi praznici, kakve cu verske
organizacije i obiaji vezani za razne obrede i verovanja (I - VII). Jednu glavu pocveuje

turskoj pravinosti i nainu izigravanja date rei (VIII), a od IX glave poinje istorija
turske drave, odnosno turskih sultana. Prianje e poeti od Osmana ili Otmana,
osnivaa turske carske dinastije, pa e doi sve do vremena kad cu se Turci umeali u
vizantijsku istoriju, pozvani od Kantakuzena. Ovaj deo turske istorije prian je vie
prema legendama nego prema pravim istorijskim izvorima. To cu glave IX - XIV. s
pojavom Turaka u Evropi dolaze oni u dodir i sa srpskim dravama na Balkanu. Zato e
Konstantin sada da pria i srpsku istoriju, onoliko i onako kako mu je potrebno i koliko je
on mogao da ispria. U XV glavi poinje prianje srpske istorije od Milutina. Sve nevolje
koje cu zadesile Srbiju bile cu "zbog grehova naih". Zato je spomenuo one najtee stvari
iz srpske istorije: oslepljenje Stevana Deanskog, borbu Deanskog i Duana, smrt
Deanskog (po Konstantinu je Duan zadavio Deanskog u lonici), smrt i pokajanje
Duanovo, smrt Uroevu i raspadanje srpskoga carstva. Cledee glave cu ispunjene
vladavinom kneza Lazara, i to uglavnom opisom Kosovskog boja, smrti Lazareve i
Miloeve, zatm vsadavinom Stevana Lazarevia (XVI - XVII). Kako se posle ovoga
turska sila okrenula na drugu stranu i na druga osvajanja, Konstantin Mihailovi na
kratko vreme naputa prianje srpske istorije i nastavlja opisivanje turskih ratova na
drugim stranama (XVIII - XIX). Sledie glave bie pocveene despotu uru
Brankoviu, maarskom kralju Vladislavu, Janku Hunjadiju i bici kod Varne (XX XXIV). Od XXV glave pria Konstantin Mihailovi tursku istoriju za vlade Mehmeda II
Osvajaa (1451-1481). U tim glavama dao je on i sve one podatke iz svoga ivota koje
smo ve spomenuli ppiajui njegov ivot. Tu je najpre osvajanje Carigrada 1453, pri
emu i Konstantin uestvuje na turskoj strani, onda turska osvajanja iz sledeih godina i
osvojenje Novoga Brda, 1455, o emu Konstantin pria iroko, sa svima pojedinostima,
onda o borbama koje cu vodili despot ura Brankovi i Janko Hunjadi, pa o borbi za
Beograd (XXV - XXIX). Cledee glave cu pocveene turskim vojevanjima u Moreji,
Trapezuntu, na Eufratu, u Vlakoj i najzad turskom osvajanju Bosne 1463. godine (XXX
- XXXIV). Sa mnogo pojedinosti i vanredno ivo ispriane cu glave od XXVI - XXXIV,
jer je tu Konstantin Mihailovi opisao dogaaje i borbe u kojima je i sam uestvovao kao
turski vojnik, kasnije kao janiar i oficir, i najzad kako je zarobljen od Maara. Cledee
tri glave imaju jo nekoliko sitnijih podataka iz turske istorije, to je ono to je Konstantin
saznao kad je aen bio u Poljskoj, ali tu poinje ustvari prikazivanje turskoga ivota,
politike i vojne organizacije u Turskoj. Tu su osobito znaajne dve glave, XL i XLI, u
kojima Konstantin Mihailovi prikazuje kako se Turci pripremaju za bitku i kako
napadaju, a onda kako bi trebalo njih napadati da bi u tome bilo uspeha. Jo jedna je
glava takva, i to XLV, u kojoj nam je prikazano kako izgleda turski juri, sa svima
pripremama i izvrenjima. Poto je u sledeim glavama na taj nain pokazao uopte kako
izgleda turska vojna sila, Konstantin Mihailovi e se u poslednjoj, XLIX glavi obratiti
maarskom kralju Vladislavu i poljskom kralju Janu Olbrahtu, dvojici bpae, da se sloe
i da pokuaju nainiti savez za napad na Tursku.
Ovako izloen sadraj dela pokazuje istovremeno kompoziciju a i cilj Konstantina
Mihailovia: on je eleo da prikae kako je izgledala turska sila, u prolosti i tada, i kako
se najuspenije moe ratovati protiv nje. To je sve imalo da poslui poljskome kralju kao
obavetenje i podstrek za borbu protiv opasnog suseda, koji je ve uveliko kucao na vrata
Evrope. Po posveti u poslednjoj glavi jasno je da je delo bilo upueno poljskome kralju
Olbrahtu i zato smo rekli da je ono imalo politiki karakter i da je bilo ustvari memoar o

turskom pitanju upuen poljskome kralju. Konstantin Mihailovi je dakle svoje delo
pisao pobuen situacijom u Poljskoj i susednim zemljama. Svestan da je turska opasnost
ipak najblia Poljskoj i Maarskoj, on se obpana kraljevima ba ovih dveju zemalja.
Prema tome, Konstantin Mihailovi. nije imao nameru da pie istorijsko delo, nego
politiko, publicistiko. to je ono ispalo i istorijski zanimljivo, razlog je taj to je on
mnogo proiveo, mnogo video, mnogo saznao, to je bio savremenik veoma znaajnih
zbivanja u Evropi, pa je ono to je u svome ivotu video i saznao bilo od najireg znaaja
i interesa. Prema svemu ovome, cilj Konstantina Mihailovia bio je da to bolje prikae
tursko dravno i osobito vojno ureenje, jer se - kako on kae - samo onaj moe uspeno
boriti protiv Turaka ko ih dobro poznaje. Tu je misao iskazao Konstantin piui o
Skenderbegu (glava XV), a to je bila njegova osnovna misao i pri pisanju itavoga ovoga
dela.
Jo je Konstantin Jireek sasvim tano rekao za delo Konstantina Mihailovia: "Po svoj
prilici da su i prie Mihaila Konstantinovia (tj. Konstantina Mihailovia) iz Ostrovice, iz
XV veka, o starijoj srpskoj istoriji sastavljene najvie po pesmama koje je on sluao u
mladosti".[47] Zaista, istorija koju pria Konstantin Mihailovi u svome delu nije prava
nego legendarna istorija, onakva kakva je ivela u narodnoj tradiciji. Takav je on onda
kad pria srpsku istoriju, takav je i kad pria tursku. On je i u Turskoj bio u prilici da
slua kako se prepriavaju legende o turskoj prolosti mnogo ee i mnogo vie nego
prava istorijska zbivanja.
Daleko bi nas odvelo kad bismo uzeli da ispitujemo vezu izmeu teksta Konstantina
Mihailovia i onoga to znamo kao istorijski tano. To bi mogao biti predmet za jedan
odvojeni rad, to bi se moglo poeleti. Mi emo to ostaviti sada po strani. Moemo rei
sada samo toliko da je delo Konstantina Mihailovia veoma znaajno i za ispitivanje nae
narodne tradicije. Ono predstavlja u mnogim stvarima stanje narodne tradicije u jednom
datom trenutku. Iako je Konstantin Mihailovi svoje delo pisao poslednjih godina XV
veka, tradicija narodna koju nalazimo u njegovu delu vremenski je vezana najkasnije za
polovinu ovoga veka, odnosno ona je iz vremena pre 1455, jer je posle toga Konstantin
mogao da slua samo prie o turskoj istoriji, a iz srpske samo to se moglo prepriavati i
na turskoj strani, tj. samo ono to se zbilo izmeu Srba i Turaka. Da se bolje oceni kako
izgleda narodna tradicija iz itavog Konstantinovog prianja spomenimo bar neke stvari.
Uzmimo najpre priu o smrti cara Uroa. Ljuba Kovaevi u radu I opet kralj Vukain
nije ubio cara Uroa[48] kae i ovo: "Ne treba dokazivati da celo Konstantinovievo (tj.
Mihailovievo) kazivanje nije nita drugo do narodna tradicija o Urou i Vukainu
otprilike iz sredine XV veka..." Evo kako izgleda ta Konstantinova pria. Car Uro je vrlo
slab. Od njega se odliu mnogi velikai. Zbog toga njihovog izdajstva, a i zbog njegove
slabe vladavine - to Konstantin ne krije - Turci ga pobeuju kod Jedrena i ubijaju. Ali ni
izdajnici nee dobro proi. Oni e uskoro skupo platiti takvo svoje dranje, jer sultan ipak
ne voli izdajstvo nikakve vrste, pa ni ove. Konstantin time hoe donekle da uzdigne i
sultanovu pravinost. "Posle su ona dva brata, koji su bili protiv svoga gospodara, bili
bogato obdareni od turskoga cara po njihovoj zasluzi, jer je dao da im se glave odseku" tako zavrava ovu priu Konstantin Mihailovi. Iz ovoga se vidi da narodna tradicija iz
Konstantinova vremena i iz njegova kraja nije jo otila tako daleko da pria kako su

Vukain i Ugljea ubili cara Uroa, nego da su ga samo izdali. Jedino to je narodna
tradicija u svemu tome izmenila to je injenica da su oni pobijeni posle cara, a mi znamo
da su oni izginuli pre njega. Narodna tradicija Konstantinova vremena ve je odvajanje
Mrnjavevia od cara Uroa kaznila njihovom smru, ali jo nije unela i onaj kasniji
elemenat kao da su oni lino i ubili cara.
Druga stvar na kojoj hoemo da se zaustavimo bie pria o Kosovskom boju. Konstantin
govori o nekima koji su "gledali kroz prste" dok je knez Lazar vodio odsudni boj. Ti koji
su "gledali kroz prste" svakako su Konstantin Dejanovi i Marko Kraljevi. Mi znamo
meutim da oni nisu samo "gledali kroz prste" nego su ak i aktivno uestvovali u borbi
protiv Lazara. Moda je to bila kakva sasvim mala, vie simbolina pomo, ali znamo da
je bilo. Tradicija Konstantinova vremena i Konstantinova kraja meutim to ne zamera
ovoj dvojici. Nego im samo prebacuje to su bili pasivni. Time im umanjuje grehe. Ali
valjda zbog toga ni recom ne spominje kasnije najslavnijeg junaka nae narodne poezije
Marka Kraljevia. Nije on jo bio stekao ne samo onakvo mesto kakvo e dobiti kasnije,
nego nije jo dobio nikakvo. Tu ne mislimo samo vremenski, nego moda vie
teritorijalno, tj. mi mislimo da je Marko moda i u to vreme bio poznatiji u nekom
drugom srpskom kraju, ali svakako ne u Konstantinovu kraju, a to je zemlja kneza Lazara
i Brankovia. Konstantinova tradicija i u ovome sluaju kanjava izdajnike. "A nevernici,
poto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, to im kasnije nije dobro bilo, jer je
posle kratkog vremena, birajui jednog po jednog, car sve dao poubijati, govorei: "Kad
ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni uinili" ".
Mi znamo kako se kosovska legenda razvijala i kako je kasnije opevana u naoj narodnoj
poeziji. Znamo da je vrlo rano spomenut "oblagani junak", a kasnije e doi svaa
Vukove i Miloeve ene, da doe i do njihove uzajamne svae zbog toga. Ali se
Miloevo ime dosta kasno spominje. Konstantin Mihailovi ga ima, i to dva puta, oba
puta sa imenom i prezimenom. A nita od itave legende. To znai da u Konstantinovu
kraju, dosta vremena posle Konstantina Filozofa, ne vidimo ak ni tragove kosovske
legende. Tu se samo pria o Miloevu podvigu, pogubljenje kneza Lazara je dobilo
sasvim drugi oblik, pratilac mu je linost koje nema nigde u naoj narodnoj poeziji
kasnijeg vremena, a to je topliki vojvoda Krajmir. Iz svega ovoga mogli bismo zakljuiti
da je legenda o oblaganom junaku postala negde dalje od Kosova, moda u severnoj
Srbiji, moda u Resavi i njenoj okolini. Konstantin Mihailovi meutim ne spominje
nita od toga, a on je sav vezan za Kosovo. Kod Konstantina je Milo ist heroj, pravi
heroj. U vezi s tim jedna dosta smela pretpostavka: nije li legenda o oblaganom junaku
imala vezu s prezimenom Miloevim, koje je doista moglo posluiti nekome za podsmeh,
pa se pretpostavilo da je zbog takvog podsmeha mogao on i krenuti da izvri svoje
poslednje herojsko delo. Kod Konstantina Mihailovia sve oko Kosova ima karakter
sasvim blizak istinskom istorijskom zbivanju. Nema nekih istorijskih krivaca, koji e
poneti greh na dui za poraz. Ima samo dostojanstven odgovor kneza Lazara Bajazitu,
dostojan ovakvog junaka iz narodne tradicije: "Da sam to ranije znao (tj. da je Murat
poginuo), morao bi i ti na treim nosilima leati". I onda zaetak legende o Lazarovu
privoljevanju carstvu nebeskome: "Ali je sam gospod bog tako odredio zbog grehova
naih. Neka bude volja boja!".

Inae Konstantin Mihailovi zna puno pojedinosti. Srbi koji su bili kraj Bajazita izmolili
su telo Lazarevo, odneli ga u manastir Ravanicu i tamo ga sahranili, a kasnije je on
proglaen za sveca. Konstantin spominje svod podignut na etiri stuba, olovom pokriven,
na mestu gde je Murat poginuo. Taj znak "i danas stoji" - kae Konstantin. Sve su to
znaajne stvari. Tek na osnovu njih i slinih moi e se ispitivati naa narodna tradicija, a
preko nje poreklo naih narodnih pesama, poreklo motiva o pojedinim dogaajima, kao i
nain kako su neki motivi prenoeni. A jo najpre gde se i kad koji motiv rodio, kojim se
putem koja pria razvijala i kretala. Moda e to u nabiti put da doemo do svega onoga
to se nalazi jo narodnoj epskoj poeziji.
Konstantin Mihailovi ne pria ovako samo dogaaje iz prolosti. On katkad i dogaaje
koje je sam doiveo pria kao da nam daje kakvu tek sainjenu pesmu o nekom od tih
dogaaja. Ne kaemo to sluajno. Moralo je oko njega biti puno takvih pesama, svejedno
da li turskih meu Turcima, ili srpskih meu onim Srbima koji su kao i on bili tada u
turskoj vojsci. Reit dokaz je za to njegova pria o turskom napadu na Beograd u glavi
XXIX. Nikad tako ne bi pisao istoriar, nikad tako ne bi priao neko svoj doivljaj. Jer je
Konstantin lino uestvovao u toj bici. Nama se ini kao da je Konstantin Mihailovi tu
prosto stavio na papir neku pesmu koja se moda rodila i ivela u turskoj vojsci onda kad
se ona tuna vraala od Beograda. Jer to prianje ima naroitu kompoziciju, kompoziciju
jedne narodne pesme. Video sultan - pria tu Konstantin Mihailovi - hriansku neslogu
pa krenuo na Beograd. Hteo je da poalje jedan odred svoje vojske da mu osigura drugu
dunavsku obalu, ali ga od toga odgovorili njegovi prvi doglavnici, smatrajui da to nije
potrebno. Maari meutim ovo iskoriavaju i ne dopuste da se Beogradu prie sa svih
strana, te time i odre grad u svojim rukama. To je bila prva alost sultanova, veli
Konstantin. Druga njegova alost je bila to mu je glavni zapovednik u vojsci sluajno
poginuo za vreme bombardovanja grada. Posle toga dolazi trea alost, pa etvrta. Najzad
najvea sultanova alost bila je to mu bog nije dao da osvoji Beograd. Ovako kratko
prepriano, moda sve ovo ne govori dovoljno ubedljivo u prilog onome to hoemo da
kaemo. Ali ako se proita itav tekst ove glave, videe se da je to sve ispriano kao neka
pesma o napadu na Beograd ispevana moda pri povratku od Beograda. Nain prianja
zvui potpuno kao kakva pesma. I ono reanje sultanovih alosti navodi nas da se setimo
one narodne pesme Tri najvee tuge, koja ima i ovakve stihove: "Prva mi je tuga na
srdacu mome", onda: "Druga mi je tuga na srdacu mome" i najzad: "trea mi je tuga...".
I jo neto. Mnogi opisi dogaaja koje je Konstantin Mihailovi dao u svome delu
verovatno su iveli u njemu u stihovanom obliku. Onako kako je to bilo kod turskih
istoriara i hroniara njegova vremena. Mi u to ne sumnjamo. Jer imamo dovoljno
razloga da u to verujemo. Ti stihovi su se kod Konstantina izgubili kad je on poeo pisati
svoje delo, jer pretpostavljamo da ga je tada prenosio sa svoga maternjeg srpskog jezika
na poljski, pa bi znailo da ga je tada prenosio i sa svoga bar delimino stihovanoga
prianja u prozno. Ipak mu je i za vreme tog i takvog pisanja u uima morao zvuati
njegov tipian stih. A taj stih je bio deseterac. Moda je bilo i kojeg drugog, jer se to po
proznom poljskom tekstu ne moe uvek lako i sigurno ustanoviti, ali za deseterac emo
navesti jedan vrlo reit i ubedljiv primer. Time e se neto pomeriti vreme i zemljite
postanka naega deseterca, to nije nikako bez vanosti za ispitivanje nae narodne
poezije. Dodue, mi smo imali neto potvrda za rani postanak deseterca kod nas. Znamo

da je jo maarski pesnik Sebastijan Tinodi (1505-1556) hvalio "srpski nain" pevanja

epskih pesama, a taj "srpski nain" je ustvari pevanje u desetercu, kako nas uverava
Svetislav Stefanovi.[49] Evo sada nam Konstantin Mihailovi daje dokaza da je deseterac
postojao i u njegovu kraju, i to svakako u prvoj polovini XV veka. Mi se ovom prilikom
neemo zaustavljati na mnogim desetoslonim reenicama, koje bismo mogli tumaiti
kao deseterce, a koje uvek mogu biti sumnjive kao dokaz za postojanje deseterca, jer se
takve reenice svuda mogu napi na pretek, nego emo uzeti samo jedan deseterac iz dela
Konstantina Mihailovia koji je naroit i pokazuje mnoge karakteristine osobine.
ripigaajui na jednome mestu u XLII glavi kako izgledaju turski brzi konjanici,
Konstantin kae da svaki od njih ima dva konja, i to: "jeden wiedzie, a na drugiem
jedzie". Ovaj navedeni poljski tekst je ist na deseterac. I to jo sa unutranjim
rimovanjem. Cezura posle etvrtog sloga takoe je tu. Sve je dakle u najboljem redu. I jo
neto vie. Ovaj deseterac ima neto to nas potsea na est obiaj mnogih naih narodnih
pevaa da po svaku cenu naine deseterac, da katkad do deseterca dolaze ak po cenu
kakvog odstupanja od gramatike pravilnosti. To je tako obian i est obiaj da ga ne bi
trebalo ovde naroito dokazivati i prikazivati. Tako se desilo i u ovome stihu koji smo
maloas naveli, odnosno u onoj poljskoj reenici. Piscu je u uima na ovome mestu
zazvuao njegov zaviajni deseterac i on ga je nainio po cenu malog gramatikog
unakaenja teksta. On je naime napisao "jeden wiedzie...", a morao je napisati "jednego
wiedzie". Ali onda ne bi bilo deseterca. On je pak vie voleo da naini gramatiku greku
i da dobije lep i ist deseterac, nego da izgubi ovaj deseterac radi gramatike pravilnosti.
Dodajmo jo i to da ovu reenicu nalazimo ovako napisanu samo u najstarijem poljskom
rukopisu, jer su kasniji "paljiviji" prepisivai ispravili ovu oevidnu gramatiku greku,
ali su unitili Konstantinov deseterac.
Dodajmo jo neto, kad je ve re o ovome desetercu. Prepis Z, kao najstariji, ima samo
ovaj jedan ovakav deseterac, mislimo ovako ist i ubedljiv. Moda je u ranijim prepisima
bilo slinih ili obinijih deseteraca jo mnogo vie, pa su ih kasniji prepisivai svojom
intervencijom zbrisali, kao to je i ovaj zbrisan u kasnijim prepisima. To moemo
slobodno pretpostaviti na osnovu svega onoga to znamo o prepisima Konstantinova dela
i o postupcima njegovih prepisivaa.
Kasnije emo se jo jednom vratiti na ovaj deseterac, jer e nam posluiti kao dokaz za
jedno drugo pitanje.
Po svemu to smo dosad rekli o delu Konstantina Mihailovia mogao bi se stei nepotpun
utisak o njemu. Zato svoje izlaganje moramo dopuniti jo nekim zapaanjima.
Konstantin Mihailovi nije istoriar. To je jasno. Ali je on zato ipak vrlo vaan i veoma
pouzdan kao istorijski izvor za ono to je izbliza video i doiveo. A tih stvari je dosta u
njegovu delu. Kad govori pak o dogaajima koji su se desili dalje od njega, on nee biti
uvek pouzdan. Iz toga se jasno vidi da on nije za pisanje svoga dela pribegavao nikakvim
istorijskim izvorima. Evo za to tvrenje samo jedan dokaz, a u njegovu delu mogu se nai
jo mnogi Drugi.

Konstantin je napustio Tursku za Mehmeda II. Saznao je kasnije da je na turski presto

doao Mehmedov sin Bajazit II (1481-1512). Za njega e na jednome mestu pravilno
rei: "kturu pipie papuje", tj. koji sada vlada. To je tano. Ali kad je trebalo da spomene
samo dva dogaaja koji su se desili tih poslednjih godina u Turskoj, u vreme kad on nije
tamo bio, a koji su imali veliki znaaj za Poljsku, on e nainiti greku. Naime, on je
znao da je Bajazit zauzeo Kiliju i Akerman, to je bilo 1484. godine. Ali on Bajazitu
pripisuje i zauzimanje Kafe (Feodosije). Ovu varo je meutim mnogo ranije, jo 1475,
zauzeo Mehmed II.
Takvih primera gde Konstantin Mihailovi nije pouzdan kad prepriava stvari koje su se
dogodile daleko od njega, vremenski i prostorno, mogli bismo navesti povie. Ali je to
nepotrebno. Mogao bi se na taj nain o Konstantinu stei pogrean utisak da on nije
pouzdan. On je meutim veoma taan i skoro uvek pouzdan kad govori o stvarima i
dogaajima kao oevidac. A tih je stvari u njegovu delu daleko vie nego onih prvih.
Sve ovo to smo rekli o delu Konstantina Mihailovia potvruje jo jednom nau raniju
pretpostavku da on nije u Srbiji nita uio. Da je ma ta uio, onda bi to uenje u njegovu
delu moralo da pree u crkvene pohvale, kojih je puno u naoj srednjevekovnoj
knjievnosti, tako da se pismeni svetovnjaci skoro uopte ne razlikuju od crkvenih pisaca.
Kod Konstantina Mihailovia meutim nema nigde ni najmanjeg traga crkvenoga naina
pisanja, on je u svakome svome rediu ist svetovnjak. Ovo istiemo naroito zato da
bismo pobili tvrdnju velikog broja poljskih istoriara knjievnosti da je Konstantin
Mihailovi pisao svoje delo na crkvenoslovenskom jeziku. Nema kod njega ni traga od
toga stila, od toga gledanja na zbivanja i stvari, od toga naina pisanja. Da je Konstantin
ve u Srbiji stekao kakvo kolsko obrazovanje, kako bi hteli da dokau neki pisci,[50] on
bi pisao kao njegovi kolovani savremenici u Srbiji, ili bar skoro savremenici, kao to su
Konstantin Filozof, Grigorije Camblak i drugi nai srednjevekovni pisci, a on ne pie kao
oni, on je beskrajno daleko od njih, nigde jedne dodirne take izmeu njega i njih. On
izgleda itave stotine godina mlai od njih. I to svakako njemu slui na ast vie nego
njima.
Rekli smo ve da je Konstantin Mihailovi sitan ovek, ovek iz naroda, pravi
predstavnik irokih narodnih masa srpskih. Zato nam se ini da je delo njegovo,
zasnovano na narodnoj tradiciji, najbolji dokaz da naa narodna poezija, kao izraz te
narodne tradicije, nije nikako feudalnog porekla, kako bi hteli da dokau neki istoriari
knjievnosti, nai i strani, nego je nikla u najirim narodnim masama, onim nepismenim,
seljakim masama.
Mi smo dosad ve u vie mahova, prepriavajui pojedine scene ili opise iz
Konstantinova dela, imali prilike da pokaemo s koliko je on ivosti i plastinosti umeo
ponekad da prikae neke pojedinosti iz ivota, svog i zajednikog. Neka su od tih mesta u
tome pogledu prava mala remek dela u svojoj vrsti. Mi smo ve spominjali opis
pogubljenja kneza Lazara, pa opis turskog pohoda na Trapezunt, pa opis ratovanja u
Vlakoj, a iznad svega opis pohoda na Bosnu i Konstantinovu poslednju borbu u turskoj
vojsci, borbu za Zveaj. To su itava poglavlja koja prosto plene itaoca svojom
knjievnom snagom i jezgrovitou opisa. Ali to nije jedino i nije sve to u knjievnom

pogledu uzdie vrednost dela Konstantina Mihailovia. Konstantin vrlo esto, u kakvoj
sasvim kratkoj slici ili poreenju, ume da bude izvanredno iv i pravi pesnik. Takvih
mesta ima rasutih vrlo mnogo irom itavog njegovog dela. Podsetiemo samo na onu
divnu sliku kako se janiari otimaju o zlatnike, pa posle njih samo crna zemlja ostala; ili
na onu u kojoj se kae kako izgleda zemlja kroz koju prou naroiti turski odredi
organizovani za upade u tue zemlje, za pljakanja i porobljavanja, ili na onu kako
austrijski car piruje, zvezdoznanci itaju zvezde, a vitezovi piju vino; ili na one
izvanredne slike o turskom razmnoavanju, koje se uporeuje s morem i s morskom
vodom. To su katkad isto pesnike slike i poreenja. Na svakom koraku iz
Konstantinova teksta prozbori pesnik, dubok i sposoban da vidi i vieno lepo da kae. Po
tim pesnikim osobinama delo Konstantina Mihailovia ima izvanrednu i nesvakidanju
knjievnu vrednost.

Na kojem je jeziku Konstantin Mihailovi pisao

Jedno od najteih i nesumnjivo najvanije pitanje u vezi s Konstantinom Mihailoviem
svakako je odrediti na kojem je jeziku on pisao svoje delo. ve smo rekli da
Konstantinova rukopisa nema sauvanog. Ono to imamo i ime su se i ranije naunici
sluili i jedino mogli sluiti jesu samo prepisi i prevodi. Ali koje su prepisi a koje prevodi
takoe nije bilo lako odrediti. Jer je teko rei emu treba vie verovati a emu malje,
emu potpuno verovati, a emu moda uopte ne poklanjati nimalo vere. Iz toga pak
proizlazi jo jedan vaan problem: dokle god se ne nae Konstantinov original, - a tome
se malo moemo nadati, - ili dok se pouzdano ne ustanovi na kojem je jeziku on pisao,
neemo znati kojoj knjievnosti Konstantinovo delo pripada.
Tekstovi koje imamo daju mogunosti za mnoge pretpostavke. Sauvane imamo poljske i
eke tekstove, a po literaturi se zna da je postojao jedan tekst pisan i irilicom, a na
jednom rukopisu zapisano je da je taj tekst prevoen s latinskog. U tekstu Z imamo dosta
turskih rei napisanih grkim pismenima. Kao to se vidi iz ovih napomena velike su
mogunocti za pretpostavke o jeziku originala: poljski, eki, srpski, ruski, latinski i
grki. Pretpostavljati da je jezik originala bio neki van ovih spomenutih nije potrebno, a
za to nema ni dovoljno osnova. I ovo je suvie. Mada se definitivno ne moe nita
odluno odgovoriti o ovome pitanju, ipak moramo dati bar osnovne pretpostavke koje bi
nas vodile najbliem reenju ovog vrlo zamrenog pitanja. Da je Konstantinovo delo bilo
manje popularno, da su se ljudi manje interesovali za njega i da ga nisu tako mnogo puta
prepisivali i prevodili, svakako bi bilo lake reiti ovaj problem, ovako smo osueni na
lutanja i pretpostavke.
Za one prve koji su imali posla s delom Konstantina Mihailovia pitanje jezika originala
svakako je bilo sasvim sporedno. Tako ekom izdavau Mihailovieva dela u XVI veku
nije ni padalo na pamet da njegov eki tekst nije original. A moda ga ovo pitanje nije
uopte ni zanimalo. Zato nije smatrao za potrebno da uz svoje izdanje kae bilo ta to bi
se ticalo jezika originala. Rukovoen valjda slinim pobudama, a moda i iz neznanja, ni
prvi izdava poljskog teksta 1828. nije sumnjao u to da njegov tekst moe biti kakav
prepis ili prevod. Jo vie, on je - kao to smo ve rekli - Konstantina Mihailovia oglasio
za Poljaka i to stavio u naslov svoga izdanja.

Tek od etrdesetih godina prologa veka nalazimo u naunoj literaturi, poljskoj i ekoj,
glasove i o ovom pitanju. I ono postaje najvanije za mnoge ispitivae. Ali ukoliko su se
naunici vie zanimali za ovo pitanje, i ukoliko su se pojavljivali i pronalazili sve novi i
novi rukopisi Mihailovieva dela, utoliko je pitanje postajalo komplikovanije. To je
sasvim razumljivo. Tako je poljski slavista A. Kuharski na osnovu analize teksta utvrdio
da je poljski tekst izdat 1828. u Varavi prevod s ekoga. Ovo njegovo miljenje dodue
nije usvojio eki naunik Josif Jireek, ali je zato za eki tekst izdat 1565. utvrdio kao
sigurno, opet na osnovu paljive jezike analize teksta, da je taj eki tekst prevod s
poljskog. Kada je Vladislav Trembicki naao rukopis Z i uporedio ga s tekstom izdatim
1828, ustanovio je da se ta dva teksta dosta razlikuju. Naroito se iznenadio to je u
rukopisu Z naao dosta rei napisanih grkim pismenima. s jedne strane ta stvar, a s
druge mnogi srbizmi koje je nesumnjivo utvrdio u tekstu, pobudili su ga da iznese svoje
miljenje: Konstantin Mihailovi je pisao ili srpski ili grki.
Daleko bi nas odvelo da navodimo literaturu o ovom predmetu. Neke od tih stvari smo
ve istakli govorei uopte o literaturi o Konstantinu Mihailoviu. Zato emo sada istai
samo glavne stvari, odnosno poslednje pretpostavke koje su doprle do naih vremena.
Moemo rei da se jo od J. Jireeka vie ne postavlja pitanje ekog jezika kao jezika
originala. A on je pisao jo 1860. Ostalo je uglavnom da se odredi je li jezik originala
Konstantinova bio poljski ili srpski, odnosno crkvenoslovenski, kako neki tvrde. Mi smo
ve rekli da ta poslednja kombinacija ne dolazi u obzir, jer Konstantin Mihailovi nije
imao kolskog obrazovanja da bi mogao znati nau srednjevekovnu knjievnost i da bi
mogao pisati jezikom kakvim je ta naa knjievnost pisana.
Pravo prouavanje Konstantina Mihailovia omogueno je tek 1912. kada smo zaslugom
Jana Losja dobili novo izdanje njegova dela. Ovaj poljski naunik je imao sve rukopise i
na osnovu njih dao novo izdanje. U studiji izdatoj iste godine on je izneo svoje miljenje i
o pitanju jezika originala. I evo njegova zakljuka. Konstantin Mihailovi je svoje delo
pisao za Poljake i u Poljskoj, to se vidi iz sadrine njegove, zato je morao pisati ili
latinski ili poljski. Poto latinski verovatno nije tako dobro znao da bi na tom jeziku
mogao i pisati, on je svakako pisao na poljskom. to ima mnogo srbizama u njegovu
tekstu, to je razumljivo: kao Srbin unosio je u svoj poljski tekst rei iz svog maternjeg
jezika. to na kraju rukopisa Z pie da je ovo delo bilo prvobitno napisano "liter rusk"
(ruskim pismom), to bi znailo da je Konstantin Mihailovi pisao na poljskom ali
irilskim pismenima. Odnosno irilskim ili grkim, jer se u rukopisu Z nalaze mnoge rei
napisane grkim pismenima.
Ve smo pokazali sa koliko je otrih rei ove pretpostavke Jana Losja pobio A. Brikner,
dokazujui, opet na osnovu srbizama u poljskome tekstu, da su ovi tekstovi samo prevodi
sa srpskog, kao to su i eki. Zanimljivo je rei da se i kod J. Losja posle ovoga vidi
odricanje od svega to je ranije tvrdio, jer e 1915. rei da je Konstantin Mihailovi svoje
delo napisao "moda na crkvenom jeziku, jer Srbi u to vreme drukije nisu pisali, a
nemamo dokaza da je Konstantin znao latinski ili poljski".[51]

Pored ostalih A. Brikner izvodi i srbizme ove vrste: Dracz mesto Durazzo, Mara mesto
Maria, Drenopol mesto Adrianopol i dr. i kae da oni jasno pokazuju da je Konstantin
pisao na srpskom, pa prevodilac prenosio ta imena u poljski tekst. Takvih i slinih
srbizama ima puno kod Briknera. Neki bi se ipak morali tek ispitivati.
Mi ne mislimo da se na osnovu ovakvih srbizama moe reavati pitanje jezika originala.
Zar nije moguno pretpostaviti da je Konstantin pisao na poljskom pa ne znajui poljske
nazive za ova mesta i poljsko narodno ime napisao mesto njih srpska imena? Zato se mi
na ove i ovakve primere ne bismo hteli oslanjati. Mi emo potraiti neke sasvim druge i
drukije dokaze i pokuaemo da objasnimo svoju pretpostavku o pitanju jezika
Konstantinova originala.
Mi mislimo da je Konstantin Mihailovi pisao na poljskom.
U studiji J. Losja pored ostalih srbizama spomenuta su dva koje mi mislimo sada da
upotrebimo i da pojavu koja se ogleda u njima potvrdimo i drugim, isto tako dosta
ubedljivim i reitim primerima. Ta dva primera kod J. Losja su Mial mesto Michal i
Usmiasan mesto Usmihasan, odnosno Uzunhasan. U ovim dvema reima ogleda se
gubljenje glasa h, a to je osobina srpskoga jezika, po tvrenju J. Losja. U delu
Konstantina Mihailovia meutim ovo nisu jedini primeri u kojima se ogleda gubljenje
glasa h, ve ih ima mnogo vie i to veoma raznolikih. Nekad su to primeri u kojima se
pokazuje gubljenje, a u drugima se pokazuje kolebanje u pisanju. to takoe moe
pokazivati da se h u Konstantinovu jeziku gubilo. Navodimo neke takve pri mere:
Siloadmia mesto Sioadmicha (glava 28, dva puta u glavi 31); Usmiasan mesto
Usmihasan, odnosno Uzunhasan (tri puta u glavi 32, jedanput u tekstu K); ojnu mesto
hojnu (glava 42); ufu mesto hufu (glava 41, 42); ufnica mesto hufnica (glava 33);
aftowanu mesto haftowanu (gl. 23); neambar i nehambar (gl. 7); Karaassar mesto
Karahisar (gl. 32). Ako tome dodamo i nekoliko primera iz isto tako starih tekstova P i A,
primera u kojima se meaju rei s h i bez njega, slika e biti potpunija. Evo i njih:
Haladun mesto Aladun (glava 11), Silohad mesto Siload (gl. 28), Husmihasan mesto
Usmihasan (gl. 32), Hotman mesto Otman (kraj predgovora), Herakliusz i Erakliusz (gl.
VII).
Kao to se vidi, navedeni primeri su vrlo raznovrsni. Zato e biti potrebno da kaemo
koju o njima.
Tu su najpre rei uf, aftowanu mesto huf, haftowanu. Ove dve rei moramo izdvojiti zbog
toga to njih sreemo i kod drugih poljskih [pisaca Konstantinova vremena. Tako smo ih
nali u Institutu za knjievna ispitivanja Poljske akademije nauka u grai za Renik
poljskog jezika XVI veka. Ima prvi primer poljski hroniar Mari Bjeljski, ima ga i
Luka Gurnjicki. Kod Bjeljskog smo nali ak i re naso bez h, tj. asio. Isto tako
moemo rei da se na krajnjem jugu Poljske, na Pothalju, i danas u nekim sluajevima
moe uti veoma slab izgovor glasa h, a moe se i sasvim gubiti.[52] Pa ipak primeri koje
smo naveli iz dela Konstantina Mihailovia pokazuju mnogo iru osobinu, osobinu koja
nije vezana samo za neke rei, nego veoma iroku. Sreemo je u linim imenima. I to je
jedno poljsko, odnosno isto kao i poljsko, drugo je tursko: Micha, Hasan. Nalazimo je u

jednom turskom imenu grada: Karahisar, kao i u jednoj turskoj rei koju Konstantin
prenosi u svoj tekst: nehambar. Onda dolaze primeri: huf, haftowanu, hufhica, hojnu. To
cu sve primeri koji se nalaze u rukopisu Z, a u kasnijim rukopisima cu prepisivai znali
da cu to pogreno napisane rei i ispravljali cu ih. U tome ispravljanju bili cu naroito
"paljivi" prepisivai rukopisa P i A, jer cu pored ispravaka u sluajevima kada je to bilo
razumljivo, poeli da piu ponekad h i onde gde toga h nije bilo i gde nije trebalo da se
pie. Taj jedan podatak nam govori da cu oni morali na mnogo mesta ubaciti h gde ga u
Konstantinovu prvobitnom tekstu nije bilo, im cu ga uneli i onde gde ga nije trebalo
unositi. Tako smo dobili primere: Haladun, Silohad, Husmihasan, Hotman.
Iz svega ovoga mogli bismo zakljuiti najpre ovo: u Konstantinovu tekstu, u nekim
imenima, poljskim i turskim, kao i u nekim poljskim reima, zapaamo da se gubi
suglasnik h. Kako je do toga dolo i kako bismo to mogli objasniti? ini nam se da bi
objanjenje moglo biti samo jedno.
Konstantin Mihailovi u svome maternjem jeziku verovatno nije izgovarao glas h, ili ga
je izgovarao tako slabo da ga je pri pisanju mogao isputati. Tako je u mladosti nauio
svoj jezik. Dodue, u tome ima jedna mala tekoa, koja meutim ne mora da se shvati
kao istinska tekoa. Naime, mi nemamo dokaza da se jo u to vreme gubilo h u naim
govorima. Dosad je bilo primljeno da se h u naim govorima poelo gubiti tokom XVI
veka. Za to imamo dokaza u naim pisanim spomenicima. Za ranije vreme nema. Mi
moemo netm samo to da je dosta razumljivo to pisani spomenici ne daju dokaza i o
ranijem gubljenju ovoga glasa. Dolo je otuda to cu pisani spomenici nastali ipak ispod
pera pismenih ljudi, "kolovanih", onih koji cu znali kako se pie, a nisu doputali sebi
verovatno da piu onako kako se govorilo, te njihovo pisanje nije uvek moralo pokazivati
osobine prostog narodnog govora. Ti pismeni ljudi cu imali neko jeziko obrazovanje, pa
cu naueno mogli pisati h u svojim tekstovima jo dugo posle njegovog gubljenja u
narodnim govorima. Ako bi se dakle usvojila naa pretpostavka, Konstantinov sluaj bi
govorio da se h u nekim naim govorima poelo gubiti jo u prvoj polovini XV veka.
Otiavi posle u Tursku, Konstantin je i turske rei izgovarao kao svoje, tj. s veoma
slabim suglasnikom h ili bez njega. Za ovu pretpostavku govorili bi primeri kao to cu
Usmiasan i neambar. Kad je pak preao u Poljsku, on je i poljske rei izgovarao na svoj
nain, tj. opet bez h. To je sasvim razumljivo i esto se uje kod prostijih ljudi kad naue
da govore koji strani jezik. Konstantin je sigurno znao dobro da govori poljski, u to ne
treba sumnjati. Ali je u njegovu izgovoru morala ostati fonetska osobina njegovog
maternjeg jezika: slab izgovor suglasnika h ili njegovo potpuno gubljenje. Dodajmo da
on nije oceao razliku izmeu ch i h, jep tu razliku nisu oceali tada ni Poljaci. I danas cu
to samo dva grafika znaka za jedan glas. Tako onda treba protumaiti sve one ostale
primere. Kad je Konstantin seo da pie, na poljskom naravno, on je svakako znao poljski
nain pisanja, mada to ba nije bilo obino, jep cu Poljaci do toga vremena prozne stvari
pisali uglavnom na latinskom. Ali Konstantin pie delo za iroke narodne mase poljske,
on je svestan namene svoga dela, i zato ga pie jezikom razumljivim i pristupanim za te
mase. A to je poljski. Ali onaj njegov nain poljskog izgovora prokrada se mestimino i u
sam njegov pisani tekst. To se ree dogaa, on zna gde treba pisati h, ba kao to i mi
sada znamo, ali ga ponekad ponese izgovor i on se zaboravi. Tako e tipino poljske rei,

koje smo naveli, napisati u vie mahova bez suglasnika h. Tako e Micha postati Mia,
huf postae uf, haftowanu postae aftowanu, hojnu poctae ojnu itd.
Moda je u Konstantinovu originalu bilo mnogo vie ovakvih primera, pa cu ih kasniji
prepisivai ispravili, onako kako cu postupili i s primerima koje smo mi naveli, ali cu se
oni ipak sauvali u najstarijim prepisima. Pre za delo prepisivaa trebalo bi primiti i one
primere iz rukopisa P i A u kojima nalazimo h i onde gde ne bi trebalo da bude.
Iz svega ovoga izlazio bi zakljuak da je Konstantin morao pisati na poljskom. Da je on
pisao na srpskom, pa da cu poljski tekstovi samo prevodi, ne bi se mogla u isto poljskim
reima odraziti fonetska osobina srpskog jezika. To se moglo desiti samo ako
pretpostavimo da je Srbin ca svojim fonetskim govornim osobinama pisao na poljskom.
Mi smo ovo miljenje jednom ve izneli dosta davno.[53]
Jo jedna stvar bi govorila da je Konstantin Mihailovi pisao na poljskom.
U rukopisu Z ima nekoliko rei napisanih grkim pismenima. To cu sve turske rei koje
znae ili kakva zvanja ili cu pak to lina imena. Nema nikakve sumnje da je te rei pisao
na taj nain sam Konstantin. I to bi se moglo objasniti na ovaj nain. Kad je otiao u
Tursku, on je sigurno uio da pie turske rei grkim pismenima, a svakako je tada
nauio i grki jezik. Takvo pisanje turskih rei je bilo sigurno lake svima njegovim
drugovima a i njemu nego da su se sluili arapskim nainom pisanja. Zato smo sigurni da
je u ovom svom tekstu neke turske rei napisao grkim pismenima lino on. Postoji ak
pretpostavka - zasnovana ba na ovim reima - da je moda Konstantin pisao svoje itavo
delo na poljskom ali grkim pismenima.[54] Jo je Jagi izrazio sumnju u ovu mogunost,
kao to smo ve pokazali. Nama ta pretpostavka izgleda neverovatnom iz ovog razloga.
Da je tako bilo, onda bi kasniji prepisiva prepisivao Konstantinovo delo, odnosno
transkribovao bi ga latinicom u potpunosti, ne bi imao razloga da sm noliko
turskih rei ostavi u grkoj transkripciji, i to ne sluajnih rei, nego ba nekoliko rei koje
znae slubenika i vojnika zvanja, kao i tri lina imena. Jasno je da je to bio neki
sistem. Mi mislimo da je Konstantin za svoga pripremnog rada, "kolovanja", u Turskoj
turska imena i zvanja nauio da pie grkim pismenima. Pa se to pokazalo i u ovom
njegovom tekstu. Meu tim reima ima osobito jedna na kojoj elimo da se zaustavimo.
U 36. glavi Konstantin govori kako je car neto naredio "". Iz kasnijeg
teksta vidimo da se ta linost po zanimanju naziva je u prvom sluaju
ustvari poljski nastavak - za dativ singulara. Ve po pretpostavci J. Losja taj i takav
nastavak nije mogao da dopie poljski prepisiva, jer on nije bio nikako vian grkom
pisanju. Vidi se to po tome to je grka slova loe prepisivao, oevidno ih je precrtavao.
To sve najbolje pokazuje zavrna re . On nije znao ta ta re znai, a nije bio
siguran da je dobro proitao prvo slovo, pa je na margini dodao: "Finis, moda ?".
Znai da je re s poljskim nastavkom -) bila tako napisana i u tekstu s
kojeg je ovaj prepisiva prepisivao. Da li je to mogao biti srpski tekst? Svakako da ne. Da
je bio tekst srpski i u njemu grkim pismenima napisana ona turska re, dativ singulara ne
bi mogao imati onaj nastavak. Znai da je onaj dativ singulara napisan grkim pismenima
bio sastavni deo poljskoga teksta. A to bi takoe govorilo da je Konstantin pisao na
poljskom i da su nama poznati poljski tekstovi samo prepisi, a ne i prevodi sa srpskog.

Za ovu nau tvrdnju govorio bi i onaj ve spominjani deseterac: "jeden wiedzie, a na

drugiem jedzie".
Kako je mogao postati ovaj deseterac u poljskome tekstu? Mi ne mislimo da ga je Poljak
mogao napisati, jer on ne bi sebi dopustio da naini onu ve spominjanu gramatiku
greku, koju su kasniji prepisivai ispravljali, nego bi mesto "jeden wiedzie" napisao
"jednego wiedzie". Meutim, ako primimo pretpostavku da je Konstantin svoje delo
pisao na poljskom, onda bi i ovo bilo razumljivo i moglo bi se ovako objasniti.
Konstantin je ocenao u uima ritam naega deseterca. Moda je mnoge stvari iz svoga
dela on ranije prepriavao, odnosno recitovao ili moda guslao u desetercima. Kad je pak
to isto pisao na poljskom, njega je poneo deseterac toliko da je nainio ak i gramatiku
greku. Prema tome, takav deseterac mogao je painiti samo Srbin piui poljski, a
nikako Poljak prevodei bilo kakav tekst sa srpskog na poljski.
To su nai razlozi za tvrdnju da je Konstantin Mihailovi svoje delo pisao na poljskom.
Mi moemo zaaliti to nam injenice nameu takvo miljenje, ali ne mislimo da je i time
ma ta izgubljeno, jer je to samo jedna istina vie o Konstantinu Mihailoviu.

O ovom izdanju
Kada nam je pre dvadeset i nekoliko godina profesor Stanoje Stanojevi preporuio da
prevedemo delo Konstantina Mihailovia, rekao nam je i kako da postupimo pri
prevoenju, tj. da ne pravimo obian prevod, jer je svaki prevod i tumaenje, nego da
damo prevod koji e biti po mogunosti ist prenos rei, dakle do najdaljih moguih
granica doslovan prevod, koji bi posluio najvie tome da nai istoriari, uz pomo tog
naeg prevoda, mogu sami da itaju i analizuju Konstantinov tekst. Zato se ovaj na
prevod ne sme itati kao obian i samostalan prevod, nego samo kao pomo pri itanju
teksta originala. Mi smo se starali da na prevod da sliku originalnog teksta, da se
tekstualne nepovezanosti u originalu vide i u prevodu, da se besmislice u originalnom
tekstu (jer i njih ima) odbiju i u naem prevodu. To se nije uvek moglo postii, ali se ipak
u najvie sluajeva postiglo.
to se tie poljskog teksta, tu smo dali potpuno bez ikakvih izmena tekst koji se i kako se
nalazi u izdanju Jana Losja. I varijante su date onako kako su kod njega tampane. Kao
to e itaoci odmah i sami zapaziti, te varijante su u veini sluajeva ortografske prirode.
Tada smo ih ostavljali da italac pomou njih vidi kakav je bio nain pisanja pojedinih
prepisivaa. Druge su varijante one koje menjaju smisao osnovnog teksta. Kad god je
bilo mogue, prevodili smo tada odvojeno i varijante. One su katkad takve da se tek
pomou njih moe uhvatiti pravi i pravilan smisao neke reenice. Nadamo se da e neke
napomene biti korisne itaocima pre no to pristupe itanju samoga teksta i prevoda.
Mada je najstariji poljski rukopis Z najpotpuniji i u svakom pogledu najbolji, u njemu
ponekad iznenauju neka mesta koja pokazuju skoro potpunu nepanju ili neukost
prepisivaa. Oni katkad prepisuju tekst tako da on gubi skoro svaki smisao. Pri
prevoenju starali smo se da ta mesta takva i ostanu, tj. kao besmislice, jer bismo inae
mogli netano predstaviti same tekstove. Neka takva karakteristina mesta moramo ovde

navesti i istai, da bi se shvatilo u kojem pravcu ta pogrena prepisivanja idu. I kako bi se

ovim naim prevodom trebalo sluiti.
Dajemo samo pregrt takvih primera.
Na kraju XXI glave itamo ovakav tekst:
"A tedu te wszytkie w wizienie Cesarskie przypuszczono" (tj. A tada su svi isto tako u
carsku Tamnicu puteni), to nema nikakva smisla. U tekstovima KPA meutim mesto
onog "w wizienie" stoji "winie". I smisao se menja ovako: "A tada su isto tako svi
carski sunji puteni".
U glavi XXII, u pretposlednjem pasusu stoji: "co si nam nigdu nie stawao od paszych
przodkw" (tj. to nam se nikada nije deavalo od naih predaka) - to nema nikakva
smisla. Po tekstu K vidimo da bi tu trebalo da bude mesto "naih" "vaih", to bi imalo
mnogo vie smisla, a jo najbolje e odgovarati situaciji ono to itamo u tekstovima P i
A, gde je napisano "od tvojih".
U prvom pasusu XXXII glave stoji ovo: "wstpi sam Cesarz pa pierwsz jedn nog" (tj.
stao je sam car na prvu jednom nogom). U K tu itamo "napierwszej" (tj. najpre), to
takoe ne odgovara mnogo itavoj misli, a zato u tekstovima P i A imamo na tome mestu
"na jego piersi" (tj. na njegove grudi), to je jedino pravilno i sasvim razumljivo. Pretposlednji pasus XXXVI glave poinje po Z ovako: "A w tem aowa Cesarz jednego
Greka" (tj. i u tome je poalio car jednoga Grka), to nema smisla. Meutim, tekstovi
KPAW imaju na tome mestu glagol "zawoa" (tj. pozvao je), to jedino moe biti tano. U prvom pasusu XXXIX glave stoji ovo: "jeno sama dwa w ipem gniazdu" (tj. i to samo
ova dvojica u drugom gnezdu), to prema kontekstu oevidno nema smisla. Tekstovi
KPAW imaju na tome mestu: "w jednym gmachu" (tj. u jednoj zgradi). - U prvoj reenici
poslednjeg pasusa XLV glave tekst Z ima i ovo mesto: "a dziaa z inemi potrzebami od
morza odcign" (tj. a topove s ostalim priborom da odvuku od mora), to nema nikakva
smisla prema ostalom tekstu. Objanjenje nam daju meutim tekstovi K i A koji na tome
mestu imaju "od muru" (od zida) umesto "od morza", a tekst W "od muruw" (od zidova),
to je ponajbolje. - U VII glavi Z ima i ovo mesto: "Micha burzcu dusze" (tj. Mihailo
to rui due). Tekstovi pak KPA imaju na tome mestu "biorcy" (tj. to odnosi), to je
svakako tano. - Glava XXI zavrava se ovom reenicom: "A tak si ta szczsna fila
dokonaa" (tj. i tako se ovaj sreni trenutak zavrio). Tekstovi KPA imaju na tome mestu
"bitwa" (tj. bitka, boj), a L i M imaju "wojna" (tj. rat), to jedino moe imati smisla, a
nikako ona "fila" (tj. trenutak) iz teksta Z. - U prvom pasusu XXI glave itamo i ovu
reenicu: "kaza zasi nazad wozu kopa" (tj. naredio je da se kola nazad kopaju). U
tekstu K imamo na tome mestu ne glagol "kopa", nego glagol "cofa" (tj. povlaiti,
vraati), a u tekstovima P i A imamo "nawruci" (tj. okrenuti), to sve ima smisla, dok
"kopa" iz Z nema nikakvoga. - Sitnijih omaaka ima puno. Neke od njih je lako opaziti,
ali neke mogu da budu i smetnja dobrome razumevanju teksta. Tako e skoro sasvim
obino biti kad mesto "ten" (tj. ovaj) stoji "tam" (tj. tamo), ili mesto "chora" (tj. bolesna)
stoji "chowa" (tj. uva), ili "jedno" (tj. samo) mesto "jezdne" (tj. konjanike), ili
"cesarzow" (tj. careva) mesto "czasuw" (tj. vremena), "nic nie wiedzc" (tj. ne znajui

nita) mesto "nic nie wiedzia" (tj. nita nije znao), "dowiadczajc" (tj. iskuavajui)
mesto "do Zweczaju" (tj. u Zveaj), "putorem przumierzu" (tj. primirju i po) mesto "po
wturem przumierzu" (po drugom primirju), "zakoliarz" (to ne znai nita) mesto "za
koacz" (tj. za kola, za nagradu).
Katkad su tekoe mnogo vee. Tako se deavalo da je za jednu reenicu trebalo jednoj
rei traiti pravi oblik u jednim rukopisima, a za drugu u drugim da bismo kako tako
uhvatili pravi smisao bar po varijantama. Evo samo jednog primera za to. U XXXIX
glavi, oko sredine drugog pasusa, nalazi se ovakva reenica: "wwizawszy gdzie si
zachowa". Ovo ni na koji nain ne bi moglo da se razume, pa ni prevede. Tekstovi PAW
mesto prve rei imaju "wujwszu" (tj. izuzevi). Ali ni to nije dovoljno da se tekst dobro
razume. Meutim tekst W ima mesto "gdzie" (tj. gde) - "gdy" (tj. kada). I tek tako
kombinovan tekst moe dati neki smisao. To bi se onda moglo rekonstruisati kao
"wyjwszy gdy si zachowa" to bi se prevelo ca: "osim ako se ponese (pokae)".
Da su prepisivai teksta Z svoj posao obavljali sa vrlo malo panje svedoe naroito
njihove transkripcije imena. ini nam se da je mnogo vei broj imena napisan ravo nego
dobro. Zato je za svako ime u tekstu Z potrebno traiti pravi oblik u drugim tekstovima.
Samo kad su imena u pitanju, tu je teko rei koga treba kriviti: prepisivae teksta Z ili
moda onog prepisivaa sa ijeg su prepisa oni prepisivali? A na to je teko odgovoriti.
Jedno je ipak vano i sigurno: prvobitni Konstantinov tekst nije bio tako rav u tome
pogledu da bi se moglo pretpostaviti da su to njegove greke. A evo zato tako mislimo.
eki tekst M, kao to je pokazalo ispitivanje J. Losja, stariji je od teksta Z. A u njemu su
imena skoro potpuno dobro prenoena. Na ovo skreemo panju i svima onima koji se
budu sluili ovim tekstovima Konstantinova dela.
***
Iako smo uvereni da je Konstantin Mihailovi ovo svoje delo pisao na poljskom jeziku,
ono ima viestruku vanost za nas. Najpre kao istorijski izvor. To je nesumnjivo i jasno.
Onda kao presek nae narodne tradicije u jednom odreenom trenutku. Zatim kao
knjievna tvorevina jednog od "naih na strani". Mi o tim piscima takoe moramo voditi
rauna. Pogotovu kad su u pitanju ovako stari periodi nae knjievnosti, koja nema na
pretek knjievnih dela, i jo kad je u pitanju ovako znaajno knjievno delo. Najzad, za
nas je delo Konstantina Mihailovia vano i po jezikom materijalu koji nam prua.
Pokazali smo ve neto toga materijala kad smo govorili o gubljenju glasa h. Taj
materijal bi nam mogao posluiti za sigurnije odreivanje starosti ove pojave u naem
jeziku. A to je vano. Takvog materijala nemamo mnogo na drugim mestima. Ili ga
imamo vrlo malo. Moda bi se u Konstantinovu delu nalo poneto i za pitanje renika
naeg narodnog jezika. A jo vie za sintaksu naega jezika XV veka. Konstantin je,
piui na poljskom, mislio na srpskom na prostom srpskom jeziku, pa je ve gotove
srpske reenice prenosio na poljski. Tako se bar nama ini. Tu bismo se onda sreli sa
srpskom narodnom reenicom, koje nekamo kod naih pisaca toga vremena ili je imamo
vrlo retko, zato to su pisali nauenim vetakim jezikom, koji je svakako imao takvu i
sintaksu. Time bi Konstantinov tekst dobio ulogu i pri prouavanju sintakse naeg jezika.
U to ne sumnjamo. Ali sve to pokazae - nadajmo se - kasnije studije. Delo Konstantina

Mihailovia treba tek prouavati, ono to u svakom pogledu zasluuje, pa e se onda videti
ta nam sve moe pruiti.
ore ivanovi

Napomene
[1] Gazeta Poranna 1840, br. 32 (dodatak).
[2] Jocher Adam, Obraz bibliograficzno-historyczny literatury i nauk w Polsce III, 263.
[3] Tygodnik Literacki 1840, br. 8; Ordownik 1841, br. 43.
[4] Wisznievski M., Historya literatury polskiej, IV, 1842.
[5] Ordownik Naukowy 1843, br. 16, str. 128.
[6] Trbicki Wladyslaw, Uwagi pad wydaniem warszawskim Pamitnikw Janczara.
Biblioteka Warszawska 1845, III, 229-296.
[7] Maciejowski W., Pimiennictwo polskie od czasw najdawniejszuch a do roku 1830.
1851, I, 362.
[8] Rozprawy Wydziau historyczno-filozoficznego PAU, XL, 1900, 282-6, kao i u knjizi
Studja geografczno-historyczne, 1925, 129-134.
[9] Prilozi za knjievnost, jezik, istoriju i folklor. 1933, XIII. 203-205.
[10] Pamitniki Janczara (Kronika Turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy
Wydziau Filologicznego PAU. 1912, LI, 1-72.
[11] Nav. delo, str. 51.
[12] Archiv fr slavische Philologie 1913, XXXIV, 279-281.
[13] asopis Muzea Krlovstvi eskho 1912, LXXXVII 424-454.
[14] asopis Muzea Krlovstvi eskho 1912, LXXXVII 424-454.
[15] Pamitnik Literacki 1913, XII, 351-354.
[16] Kwartalnik Historyczny 1913, 365-370.
[17] Przegld jzykowuch zabytkw staropolskich do r. 1543. Krakw 1915, 300 - 301.
[18] Slavia 1923-4, II, 310-326.

[19] Slavia 1922, I, 144.

[20] Korbut G., Literatura polska, 1929, I, 104.
[21] Pamitnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31.
[22] Istorija Srba, 1952, II, 376.
[23] Prilozi za knjievnost, 1933, XIII, 203-205.
[24] Radoni J., ura Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku. Spomenik SAN XCV,
1942, 234-235.
[25] Na kom je jeziku Konstantin iz Ostrovice pisao svoju hroniku. Prilozi za knjievnost
1934, XIV, 174-180.
[26] Istorija Srba, 1952, II, 376.
[27] o Jan, Pamitniki Janczara. Rozprawy 1912, LI, 55.
[28] Slavia 1923-4, II, 310-326.
[29] Litertura polska I, 104.
[30] Pamitnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31.
[31] Historia Polski. Pod redakcj T. Manteufla. Warszawa 1958. 1-2, 190-192.
[32] Jireek J., Rozprawy z oboru historie, filologie a literaturu. Ronik prvni. 1860, str.
l.
[33] Glasnik SUD, 1865, XVIII (I), str. 30.
[34] Istorija Srba 1952, II, 376.
[35] asopis Muzea Krlovstvi eskho 1913, LXXXVII, 204.
[36] Dini Mihailo, Iz Dubrovakog arhiva. Izdanje SAN. 1957, I, 88.
[37] o J., Pamitniki Janczara. Rozprawy LI, 51.
[38] Mikloich Fr., Monumenta serbica, 1858, str. 144.
[39] Hadi-Vasiljevi Jovan, Draga i Konstantin Dejanovii i njihova drava. Beograd
1902, str. 46.

[40] Mikovi Jovan, Kosovska bitka, s kartom i planovima. Beograd 1890.

[41] Glasnik DSS, 1862, XV, 278.
[42] Glasnik SUD, 1866, XIX, 13.
[43] Istorija Srba, 1952, II, 376.
[44] Stanojevi Ctanoje, Lina imena i narodnost u Srbiji Srednjega veka. Junoslovenski
filolog, 1928/9, VIII, 151-154.
[45] Radoni Jovan, Kritovul, vizantijski istorik. Glas SAN 88, 1930, 74.
[46] Jorga N., Gecschichte des osmanischen Reiches. II, 30. Isto tako i kod Jireeka u
Istoriji Srba, I, 378.
[47] Istorija Srba, 1952, II, 297.
[48] Godinjica Nikole upia 1884, VI, 234.
[49] Nekoji podaci iz maarske literature za datiranje nae narodne poezije, Prilozi
prouavanju narodne poezije, 1937, IV, 27-35.
[50] irli Vr., nav. delo, str. 20-21.
[51] Przegld jzykowych zabytkw staropolskich do r. 1543. Krakw 1915, 300-301.
[52] Urbaczyk Stanisaw, Zarys dialektologii polskiej. Warszawa 1953, 22.
[53] Prilozi za knjievnost 1934, XIV, 174-180.
[54] o J., nav. delo, 63.

,
,

: , [13]
III : [24]
IV : , ( ,
)
V :
VI : [63]
VII : , ,
VIII : (
)
IX :
:
XI :
XII :
XIII :


XIV :
XV : ,

XVI :
XVII : ,
XVIII :
XIX :
XX :
XXI :
XXII : ,
XXIII : , [216]
XXIV : ( )
XXV :
,
XXVI :
XXVII :
XXVIII :

XXIX :
XXX :

XXXI :
XXXII :
, ( , )

XXXIII : ,
XXXIV :
XXXV :
XXXVI : ,
.[444]
XXXVII :
[463]
XXXVIII :
XXXIX :
L :
XLI :
[546]
XLII : [575],
XLIII : , [590]
XLV : [594]
XLVI :
XLVI :
XLVII :
XLVIII :
XLIX :

, ,
.

 [1]
,
: , ,
. . .
. ,
, . [2]
[3]. .

: , ,
, , ,
, ,
, ,
. ( ),
, () ,
, . , ,
, . , ,
. , .
. (), [4]
, . [5], (),
, , , , . ,
, , .
[6]. . [7].
,
,
. - : " ?
?" : " ,
".
() , , ,
. .
. [8]. ,
, : .
. . ,
. (
) . .
, :
, . ,
[9].
, .
( ) , , [10].

 , . :
.
.
[11] ,
[12] .

:
, [13]
. ,
,
.
,
.
( ,
), . ,
; ,
, . , , ,
, , ,
, ,
. ,
. [14]
45 [15] .
, : " [16]
[17] .
, .
[18]. , ,
. ()
, .
, .
[19],
".

. ,
, ( ): ",
, ".
. , ,
,
[20], () "
. ;
".
, .
: [21] ,
.
, ,

, , ,
; ,
, . , ,
; ,
[22] [23] , ;
, ,
( ).

III :
[24]
, ;
[25] ,
, , , ,
: " ", : ,
, , .
," , ,
, .
, , ,
. , ,
, , ( , ),
, , ,
.
, , , , ,
, ; ,
.
, . ,
, , [26],
, . ,
[27] ,
. ,
, ( ;
, ),
, , .
, ( ).
( ,
. , ) (. ),
.[28] (
, ). ,
( )[29]; , ,
: , ,
. ()
, [30],
( ) , . :

 ( ) , ,
, ( .
), ,
, ,
, , .
. ,
,
. , ,
( ,
), , , .
, , ,
, [31] : " ;
.
()[32], ,
. .
".[33]
[34] , ,
. [35] [36]
( ). [37]
[38] .
: , ,
. , ,
, : ,
( , ),
.
, .
[39] ".

IV :
,
( , )
, ,
, , -
.
, , ,
, .[41]
. ,
. ,
, ,
: " . , ",
: , : .
. ,
[42] : " ",
: , :

, : ( ,
) , ,
;
[43] .
.[44] ,
(, . ,
, )
[45] .
,
. , .
( ,
) . (. )
, , ,
.
. :
, .
, ,
, , .
, ,
; , :
" [46] ( )".
( ) [47], , .
-, - : "
". :" ,
". .
, , ( ) ,
[48],
[49] .

V :

, :
,
;
. , [50] [51]
, ,
, . ,
. .
, , ,
, [52].
[53]: , , ,
; ,
, , [54]

 [55]. .
. ,
. ,
, (
; ) , ,
. : "
, ?" : " .
". , [56],
, .
, ? ,
, ,
. , , ,
, , , .
, , () ,
, , .
.
, , ,
. , .
(. ) .
, ,
. ,
, .
. , ,
. .[57] ,
: " ". (
[58] ), .
.
.
[59], , : "
"[60]: . .
[61] ,
: " , ,
. ". : "
,
". , [62]: "
, , . ,
, .

VI :
[63]
, .
,
. [64]
-, ,

 , .
: ",[65] [66]
". , ,
; ,
,[67]
.
,
; ,
.[68]
, "[69]
. : " ", (
): , .
, ;
.[70]
. [71] :
" (
). ; ,
.
". :
, . ,
.
- ,
,
. , ,
( )
. ,
.

VII :
, ,
, , ,
- , : [72]
, - , - - - , - , - , ( - ),
( - ), - ,
- , .[73]

VIII :
(
)

 .
( ) , ,
[74], ,
;
.
, , ,
, , [75] ,
, , , (),
, [76] .
: : , ,
[77] , : " ()
, ( ), () "
.
, , () ,
, [78] [79] ,
.
, :
[80]
;
.[81] , .[82]
,
,
, [83], [84],
; ,
() [85].

IX :

, [86]
. ( ) [87] [88],
, , ,
, [89] ,
, . , ,
; [90]
, ,
, , [91];
, , [82],
. ,
. , (),
.
, .
. ,
, ,
. .

 [93] ,
() ,
. , (
)

; ()
, [94] [95] .
, [96] .
()[97]
; .[98] (
) , ( ) ; ,
, ,
[99] . , .
, , , .
( ) , ,
,
. ,
,
, .
[100] .

:

, [101]

[102], .
.[103]

XI :

. ()
, , . [104]
, ,
. , .
, , .
, .
[105] ,
(. ) .
. , ,
. ( ).

XII :


( ). ,
, ; , ;
, , , (
[106] ), .
, ( ),
. . (
).

XIII :

,
. [107]
.
, .
. . ( ).

XIV :

, , , ,
,
, ( ) .
( ),
, , ,
() [108]

, ,
, [109]
: ,
, , (
) , ;
.[110] , , (.
) [111], ,
, . , ()
, . ,
, . ,
. , [112]

 , : ,
, ( ).

XV :
,

, ,
. (
[113]
). ,
(. )
() .
. ;
()
, ( ) ,
.[114] , [115]
. .
, , ,
() (),
, .
() , ,
, , ,
. ( ),
[116] : " [117]
". .
, [118]
[119] ,
;
( ) ()
. , , , ,
,
, ( - . -
) , [120] . ,
, . ()
,
. ,
[121] , ( )

. : " ,
, ( )
[122]
; (
) .[123] ,

 , ; (
), () , ( )
[124] , , : "
(, ) ". , (
) .

.[125] [126]
; ,
.
( ) ,
, :
,
, [127] .

, ;
: [128] [129] ,
; , :
" ( ) "[130],
.
.
.
,
, ;
;
, ,
, , : "
". : "
", . [131]
. ,

. ,
. ( , ).
, ,
() , () ,
, [132]. ()
, .
, ,
[133] , .[134]
, ( ,
).

XVI :

 [135] ,
[136] ,
. , ,
,
, .[137]
,
, , ,
,
. ( )
.
[138]
, , , ,
( ) .
( ) ( ) .
, [139]
. ,
, [140]
. , ,
. , ,
, ,
, [141] , , : "
, [142]
". . ,
, .
: " .
?" . ()
: " , ,
". : " [143]
. , :
, .
. ".
[144] ,
, .
, , : "
: , ".
.

( ) : "[145]
".

. ,
:[146]
[147] , .
, , .

 .
, , ( )
(, ) .[148]

XVII :
,
( ),
;
: , .

. ,
;
. . ,
, ; ,
, ,
, .[149]
.
, :
", ;
; [150]
, ;
". , ,
.[151]
[152]
( ), ,
. , ,
, ,
.
, (
, . .
), ;
, ,
.
. [153] ,[154]
.
[155] [156]
,
, ,
, (
). ,
, . , ,

 : " ", : "

, ;
".[157] ,
, , .
.

XVIII :

( ,
).
; .
;
( ) [158]
: , .
[159]
, . "[160]
, ,
, [161] (
)[162] ;
,
.
, :
.[163]
,
: , . (
, ,
, ).
.
[164]
,[165] . ( - )
. ( )
, [166]
, ; ( )
[167] : " ,
, ". "" ,
, . ,
, ,
() (
) ,
, (. ),[168]
( ).

 [169] ,
,
.[170]
,
( ). [171] .
, ,
, .

, ,
() ,[172] , ,
, () ,
, ( )
[173] ,
() ( ) .
, ,
,
, .

, -
, -
() ,
, .[174] ,
.

XIX :

(, ), (
)
. , , :
;
, [175]
, [176]
, .
.[177]

XX :

,
, [178] (
). ,[179]
,

 ; ,
, ,
,
, .

.
( ) .

; [180]

,
, .
, ; ,
[181],
, , [182]
, .
, ,
, ( ).
, ,
( ).
(
, ).

, ,
, ,
; , ( )
( ): "
; ".
() , ,
.[183] ()
, [185]
.

XXI :

, ,
,

. [186] ,
[187]

 , [188].
, .
, , ,
. ,
[189], [190]. ,
, ,
, , .
,
, .
. [191]
; ,
,
; , ,
: " ,
".
(
, ,
)[192]. , ,
.
, ,
,
.
, ,
, .
, , .
( ,
[193] ).
, [194]
, ,
; [195] .
[196] . ,
,
; [197] ,
; [198] .
[199].

XXII :
,
.
, [200]
, ; ;
, ;

: , ,
. ,
. , ,
, ,
, , ,
, , ,
. , [201],
, ,
, :
, : ,
, , ,
, ;
, ( ) ,
, ,
, [202] [203].
,
[204] . ,
[205], , ;

, ()
. [206] ,
[207] ,
;
,
, [208], ,
, ,
, ( ) .
[209] : " ,
"[210]. : " ,
[211] ,
".
,
,
[212] ; .
,
. ,
: " , [213]
". ,
. - .
,
[214] .
[215];
( ) .
.

 , : " ,
, , , ".

.

XXIII :
,
[216]

( )
,
. , [217] ,
, , ( ),
.

.
;[218]
, , : "
,
.
[18],
[219] .
, [220].
.
[221].
. , ,
, .
,
,
".
, [222],
, , ,
: " ,
, ". : "
, ,
, ".
, : " ,
, [223],
".
,
,

 [224],
.
,
, [225] ,
, .
, [226] .
, ,
, : " , ,
[227]. , .
, , ,
,
. .
,
, ,
.
: ,
[228]. ,
.
.
, [229]
,
. ,
, , ,
( ); . ,
( ),
, ,[230] ;
, , ,[231]
, .
, , [232] ()
;
. , (
), ( [233] ),
. (
-
).
,
. [234] ;
[235]
, .
, ; .[236]
, [237] , ,
: "
, ".

 ;

. ( , )[238]
,
, , ,
, ,
,
()
.

.
,[239]
. , . ,
, [240]
,
; .
- .

XXIV :
( )

,
,
, .
: "
, .
()
.
, ,
[241] . [242]
. , , ,
.
, [243] .
,
[244].
: " , ".
: " , , ,
, ".
[245]
,
[246] ,
.

 : " ,
, , ". :
", ,
[247] ". [248]
[249]. ,
. ,
[250] ,
, .
.
.
( )
,[251] (
. ) .
: ;
[252] ,
, ,
, . ,[253]
,
, ( , ).

XXV :
,
, .
; [254]
, ( ) .
, ()
; , :
: ,
[255]
,
. ,
,
, " , ( ),
", .
.
: " ",
.[256] .

;
, [257]
, () [258] ,

 , .
( , ).

XXVI :

, ,
, , ,[259] , ,
;
() ,
[260] .
, ,
, ,
, . (
, ),[261] ;
, ;
.
, . ,
: "
, [262]
.
.[263]
; II [264]
[265] . :
, .[266] ,
.
, , [267]
, ()
, , , [268]
[269] ,
, ( , ).
[270] ;

, ,
, ,
.
[271] , , ,
. ,
,
. , ,
, , [272]
, . (
, ). ( )
, , .

 , ,
. (
), ( ),
( , )
( )
, ;
.[273]
,
, ( ) ,
, .
: ,
[274] ;
,
, ; ,
( ): , ,
. ,
, .
. [275]
;
,
.
,
.[276] ,[277]
, ,
. ()
,
,
() . , ,
, [278], ,
, , , ,
, .
,
[279], ,
, ,
, ( ).
, : "
, ".
, , .
: " , ".
, ,
.
.

 ,
; :
, .
() ,
, ( ) ,
,
, .
[280] ( ),
.

XXVII :

,
,
, .
( ).
, , ,
. ,
: " [281] . ?
()
:[282]
,
. ;
, ,
".
: " ,
[283], ,
, , , ,
.
, ,
, ,
, ,

[284]. ,
, .
,
[286], [285].
, , ,
.
[287] ( )
[288],

 ()
. ,
. ,
,
, .
. , , ,
, , (
)[289], [290] ,
.
[291]. ( )
, () [292] ;

, , .
( , , ), (
), ( ,
) ,
, [293] , , ,
[294]
,
, ,
[295], ( . )
[296], ( ) ,
.
( ) ,
() ;
() ( ),
[297] ,
: " ,
, , [298]
", , ,
. ,
.
.
: "
, ?" : "
, [299]
".
, [300] ()
,
, ,
;
( , , )
. , ,
.

 ()
, () , ,
. .
,
.
() [301] [302],
.
( ).

XXVIII :

,
[303], ,
. ;
,
;

, " ,
"[304]. ,
.

,
. [305]
,
.
. ,
, , .
,
,
. , ,
.
,
, , .
,
. ( )
[306], .

,
, , : "
". (),
.

 ,
[307].

,
. , .
, ,
, ,
[308].
, [309], .

.
[310] ,
,
,
, [311] . ,
,
. [312]
, (
) .

XXIX :

,
, ,
,
[313]
[314] ,
: " , , ". [315]

. , ,
, [316]
- :
, , ,
, -, ,
, .
, ,
, [317] ()
. , , (
), [318] , ()
; .
[319] , , , ,
, .
() . ,

 , , (?) ,
, [320],
, [321] .
, ,
, ,
.
,
, (), ,
, ,
, ,
, ()
, .

XXX :


() , ,
. [322].
[323] (),
[324] [325]
.
, , ,
,
, , ,
, , ,
-, [326]
, ,
. , [327]

[328].
, [329].
,
: " ,
, , ",
, ,
:
, [330] [331]
,
. , , ,
, ,
, [332] .
.
(), [333],

 [334]. , .
, ,
[335]; ,
, (),
: ", ,
". , : "
,
". : "
, [336] " ".
, , ,
.
[337], , ()
. ;
,
, , [338]
.
,
.
; ,
, , .
, .
( ),
, .
, ()
, [339] .

; ,
.
, , .
, . :
" , ,
. ,
: , ".
.

XXXI :

( ).
, :
, [340], , ;
,
[341]. , ,
[342] ,
() ,

 [343].
, : . (
). ,
, , ,
, - ( ), -
[344], ( )
( ) , ( )
.
, ,
. ( );
, [345],
, , (
), [346] , ,
,
. [347]
[348]

. ,
,
.
, [349] , [350]
. , [351].
[352] , ,
( ) , [353].
() , . (
, ; ,
, ,
[354]).
, , ,
[355] . ( )
, .


. [356] [357]
, :
[358] ( ),
, ,
.
[359] ,
,
, "[360] , [361] [362]
. [363] , [364]

, .

 , "[365] ,
.
,
. ,
, .
. ()
,
: "
".
. , ( )
, ,
, (
).

XXXII :

, ( ,
)

.
, , [366] [367]
. [368] ,
. ,
,
, [369], ,
[370], , [371] ,
[372],
, .
[373], .
,
[374] ,
, [375]
() [376]
.
; ,
[377], [378] .
,
[379], .
, , ,
, .
, ; [380];

 ,
.
[381], ,
, ( )
, [382] [383],
[384]. , ,
. : " ,
, ,
, ,
, ". ,
[385],
. , .
() ,
. ,
,
. : "

, ". ,
, .
,
,
, [386] ,
. ;
,
. .
,
. ,
, . ,
,
, : " ,
". ,
, : " , ,
". , ,
. ,
, .

XXXIII :
,
, , , , .
( ); .
, ,

, ,

, .
.
,
, -
() .[387] ,
, .
( ), . [388], ,
, ;
,
, ,
(), , -
, - , ,
.
, ;
,
[389]
. ,
.
-
. ( ),
, ,
, [390]
, [391].
,

, , ,
, ,
, , (
) .
, , ' [392]
,
: " , ,
; , ,
". : "
, ,
".
: , , , .
, [393] ,
.
,
, [394] ,

 .
[395] .[396]
, ,
, , ,
, [397] .
,
[398] [399]
( ).
, [400]
, (
, )
. , ,
, , , [401]
,

[402] [403] ,
.
,
; ,
, , [404]
[405] , , , ,
[406] [407] ,
, [408] [409] ,
, , , .
, .
( ) ,
. ,
. ,
[410] , , [411]
,
. : "
, ,
".
, , ,
, , , ,
.
, ,
[412] . ()
, . ,
, ,
, ,
.

 , ( ),
, [413]
, , .
,
.
, ,[414]

[415]
. : ",
, ". ,
, , ,
,
. ,
. ,
( )
. , [416] [417]
, ,
.

XXXIV :

,
, ,
.
, .
[418] ,

. (),
[419], [420] . (
) , [421]
, . [422] , ,
[423] , ,
. [424]
. : " ?
?" : " ,
, ,
[425] , ,
, ,
. ,
, .
."
, .


. , , :
" , ?" :
" , ". :
" , ."
, , . :
" !" : " , ".
: " , . [426]
".[427] ( ).
.[428]
:
, . :
, ,
[429] ,
, ( )
;
,
. ( )
[430] .
, ,

, . ,
,
. ,
. ( )
, [431] ,
. ,
, ( ) ,
.
, (
).
, (). ,
, .
,[432] , [433]
,
, ()
. , ,
,[434] , ,
. , ()
[435] ,
[436] . ( )
, . ,

, .
.
,
, ; ,
, ,
,
, ;
,
. ( )
.
,
,
,
.

XXXV :

, , ,
, ,
,[437] (),
, ,
.[438] ,[439]
[440] .
, ,[441]
[442] ,
, ,
.
( ). ,
() , ,
. .
[443]
( ), , ,
() ( , ,
).

XXXVI :
,
.[444]
--[445]
, [446]
, ,
. --
: " ,
400.000[447], ,
." [448] ,
, , [449]
. : " ,
()[450]
.
.
, [451] ,
(
) : "
; ? ,
[452] ". :
" , , .
( ), ". [453]
( ) ,
() : "
?"
, .
. , ,
,
,
:" ,
. [454],
". - :
" ,
[455]. [456]
. , ,
". .
[457] , ,
: " ?"[458]
, : " ,
,
".[459] : " ( ) ,
, , ".

, . ,
, .[460]
,
,
() , ( ),
,[461] ( ),
( .[462]
, . , ,
. ;

XXXVII :

[463]

. , ,
, .[464] , ,

.
, .[465]
:
[466], , ( )
, [467] (
, [468]
,[469] . [470]
, ,
[ [471]
: " , .
".
( ), , ,
, . , ,
[472] () .

XXXVIII :

[473]
, ,
[475];
, .
, [476] ;
.

.
, . :
, ,
; , ,
, , ,
.
, - , , ,
, .
, ; ,
, ;[477] ,
.
,
, , [478] .
, ,
: , ,
, .
.
(), ;
(), [479] ,
, , ( ),
, .
.
.
, : "
, [480] ".
:[481] , ,
( ), ; :
,[482], .

. ()
, [483] ,
.

.
, , .
, .
,
. , [484]
( ) .
:
, ,
,[485] , ,


, .
[486] [487]
, . (
), , .

XXXIX :

[488]
. ( ), ( )
. .
[489] [490] ,
[491] , .
,
,
( ) .
, , ,[492]
, ,[493] ,
. ,
, . ,
, , .
[494] , ( ) II ,
.
, , [495]
, .
() ,
, ,
( , ). .
[496] ,
,
, .[497].
,
. [498]
; , ,
,[499]
. ,
, .
, , [500]
. [501] .
.
, , (
), [502] .

 , :
, ; :
[503] , ; ()
, , [504]
.
. [505] ,
, .
[506] , .
,
. [507]:
, , ( )
[508] (), , ,
.
, , ,
.

, ,
(). , .
() , ,
, ,
, .
[509] ,
; ,
. [510] ,
, , .
. ,
.
, . ,
, ,
,
; . (
) - ,
, , ,
, . , ,
( ).
, , ,
; ,
, , , ( ),
, ,
, , .[512]
( ), (
) [513] ,
, , ;
, .

, ,[514]
. .
[515] ; ,
, , , .
, , ,
() ,
, .
, , ,
, . ,
, () ;
,
.
;
.
. ( ); [516]
[517] ,
[518]: ; ,
. [519] () .
. ,
.
;
; ,
.
, , ,
, , .
[520]
, , ;
[521] [522], ,
, . ( )
() , , ,
; .
. (
).

L :

( ):
, . [523] ,
, , -,
. - .
, , .

 . (
) ( ): () [524],
, , ( );
(
,
), [525] ,
() ,
(), , [526]
[527] , ,
.
: ( ),
.
,
, , ,
() . .
(),
, .
,
. ( )
;
, .
. ( , ,
).
,
. ,

[528], [529].
, ,
. ), (
) , .
,
, ,
, .
,
. [530]
( . )

[531] .
[532] ( [533] , ),
, , () ,
, , , .

 . .
, .
,
, [534]
, ,
;
, ,
. (
): , (
). : [535]
, ,
, ,
[536], , ; [537]
, ,
.
[538] ,
,
[539],
,
. :
, , ,
,
,
( ). [540],
, , "
, .
()
[542] , [543],
[544] , [545].

XLI :

[546]
[547] [548], [549] ,
[550] ,
, , ( ),
(), .
. ,
[551], , ; [552]
, [553]
, , ,
, .

 , ,
;
. , ,

.
,
, ,
, , () ;
,
, [554] .
;
, ,
.
, [555]
() [556] .
[557], (
[558] ),
, " , [559]
, .
( ) ( ) ,
. [560] ,

. (
[561], [562] [563].
[564] ).
.
[565], ,
, [566] [567]
. ,
[568] ,
, ()[569] .
[570] ,
, , .
, ,
, ,
, .
-
, , ,
,
() .
[571] .
[572] , ,

 , (
). [573] ,
() .
[574] ,
,
; ( ) (
) . ()
.

XLII :
[575],

, ,
[576].
, , ,
. (
) , , [577], ,
.
,
. , , ( )
, [578] ; ()
, , .
,
; ( ,
) : " [579] ,
( ) ,
". , ,
, , .
.
.
:
,
;
. .

. ( )
.
, ,
. , , ,
, , ,
, , : "

 [580]
". ( )
, [581]
, . , ,
[582] , ,
. ,
() .
, ,
, , [583].
[584] , ,
; .
,
, , ,
,
. [585], ,
.
[586] ,
[587] , .
, . ,
, ( ) . , ,
( ), , , ( )
. , , ,
, ; ,
[588] ( ) () , () ,
.
,
, ,
, ()
, ,
( , ) , ,
. [589]
, , ()
, ( ). .

XLIII :
, [590]
( ), ()

[591], [592]:
" , ".
, ,

 , . , ,
. : , [593], ,
. , -
- . ( . ()
, ( ) ).

XLV :
[594]
, [595] ,
. () (
), , .
. , .
, ,
. . ,
. .

XLVI :


( ,
, ,
.
.
, ,
;
, , ),
[596] , .
,
, , (
, , ),
, ,
( ), .
:
, , - (
), [597], ,
, [598]. ,
( ), , .
[599]
, ()
[600] ; ( ).
[601] [602] .

 ,
,
[603].
( )
, () .
[604] . ,
( ),
( ) , , '
. ,
( ) ( ), ()
.
. ,
, .
, ,
() , , .
() , ,
[605] .
[606] [607],
, ,
. , [608] (
) .
( )
, [609].
,
. ( )
.) ,
. ( ,
, ).
( ) .

XLVI :

() , ,
. (
: ) ;
. ,
, [610] ,
( ).

, .
[611] , ( ) .

 ( ),
( ), ,
, .
() ,
( , ).
, ,[612]
.
, ,
, . (
).

( )[613] .
( ) ,
;[614] [( ), ,
. , .
.

XLVII :

, , (
) , ( ,
). , ( ) .
, .
,
, ; ,
, ,
[615] ,
. :
,
, , ,
( ) , , ,
- . :[616]
, ,
, , . [617]
[618] .
: ,
( ) , ,
.
,

,
.

 ,
. ,
[619] .
.
, , [620] ,
. , , ;
, .
, ;[621] ()
.
, ,
.[622] .[623]

XLVIII :

: [624]
, , .
, ,
, () . .
, ,

. ,
.
: ,
- , - , , , , , [625] .
, ,
, (
) .

XLIX :


, . (
)
,
.

. ,
. , , , .
, , ,
. ,
.

.
, , .
[626]
(, ),
( ),
( ),
.
,
.[627]
[628]
1400. .

[1] .
[2] .
[3] PAL : ...
[4] .
[5] .
[6] ; , .
[7] .
[8] , .
[9] .
[10] .

[11] .
[12] .
[13] PAL .
[14] .
[15] PA 45 , 34, 40 (A )
(A ).
[16] .
[17] .
[18] ; .
[19] .
[20] .
[21] .
[22] .
[23] .
[24] .
[25] .
[26] .
[27] .
[28] ( )
.
[29] .
[30] .
[31] .
[32] .

[33] .
[34] .
[35] .
[36] , , .
[37] .
[38] .
[39] .
[40] A .
[41] .
[42]
[43] .
[44] .
[45] .
[46] , (?).
[47] .
[48] .
[49] .
[50] ( )
, : .
[52] ( ) .
[53] .
[54] .
[55] .
[56] .

[57] ; .
[58] .
[59] .
[60] .
[61] .
[62] .
[63]
.
[64] .
[65] .
[66] .
[67] , .
[68] , K ; M
: ,
".
[69] .
[70] .
[71] T .
[72] .
[73] PAL .
[74] ; .
[75] .
[76] , .
[77] ; .
[78] .

[79] .
[80] .
[81]
.
[82] ,
.
[83] ... .
[84] .
[85] , .
[86] .
[87] .
[88] .
[89] .
[90] .
[91] .
[92] , ; .
[93] .
[94] .
[95] .
[96] .
[97] .
[98] .
[99] .

[100] 1500 220

; L : 630, 18.
; .
[101] , .
[102] .
[103] , , .
[104] .
[105] ( ).
[106] .
[107] .
[108] ( ).
[109] .
[110] .
[111] .
[112] .
[113] .
[114] .
[115] ( ).
[116] .
[117] .
[118] .
[119] .
[120] ; . : ,
: ".
[121] .

[122] .
[123] ; .
[124] .
[125] .
[126] .
[127.
[128] .
[129] ; .
[130] .
[131] .
[132] ;
.
[133] .
[134] .
[135] .
[136] .
[137] .
[138] .
[139] , ; , .
[140] ... : ...
[141] .
[142] .
[143] .
[144] .

[145] .
[146] .
[147] .
[148] .
[149] .
[150] ().
[151] PAL .
[152] .
[153] .
[154] () .
[155] .
[156] .
[157] .
[158] .
[159] .
[160] .
[161] .
[162] , .
[163] .
[164] .
[165] "po stu ludu" ( ) .
[166] . "
[167] .

[168] , ().
[169] .
[170] ; ,
[171] .
[172] .
[173] ; ;
; .
[174] . .
[175] .
[176] .
[177] PAL .
[178] ; .
[179] .
[180] ( ) .
[181] .
[182] .
[183] ,
; ,
, . .
.
[184] ., .
[185] .
[186] .
[187] .
[188] .

[189] ; .
[190] .
[191] .
[192] , .
[193] ; .
[194] L , .
[195] .
[196] () .
[197] .
[198] .
[199] ; . L , .
[200] .
[201] M :
.
[202] .
[203] M , , .
[204] .
[205] M : , .
[206] .
[207] .
[208] () .
[209] .
[210] .
[211] ;

[212] () .
[213] ; .
[214] .
[215] .
[216]
, , ,
.
[217] .
[218] .
[219] .
[220] .
[221] ; .
[222] .
[223] .
[224] , , (. );
, , , .
[225] .
[226]
[227] , .
[228]
[229]
[230] ,
.
[231]
[232] ; ,
.

[233] 30 .
[234]
[235] .
[236] , , ,
.
[237] .
[238] .
[239] .
[240] .
[241] .
[242] .
[243] ; .
[244] .
[245] (swoidrang ?) .
[246] .
[247] .
[248] .
[249] .
[250] .
[251] .
[252] .
[253] PA .
[254] , ;
.

[255] .
[256] .
[257] .
[258] .
[259] .
[260] .
[261] .
[262] .
[263] ( ) () ().
[264] ; .
[265] ( ).
[266] , .
[267] ( ).
[268] ();
[269] ( ).
[270] .
[271] .
[272] .
[273] .
[274] ; ; ; ;
[275] .
[276] () .
[277] P A .

[278] .,
[280] .
[281] .
[282] .
[283] , .
[284] , .
[285] .
[286] .
[287] .
[288] .
[289] - , .
[290] .
[291] ( ) .
[292] 1700.
[293] .
[294] , .
[295] .
[296] .
[297] , ,
[298] .
[299] ;
.
[300] .
[301] .

[302] .
[303] .
[304] ,
:
, ".
[305] () .
[306] .
[307] , ,
, . A
; ,
.
[308] .
[309] .
[310] .
[311] ().
[312] .
[313] .
[314] .
[315] .
[316]
[317]
[318] .
[319] .
[320]
[321] .

[322] ,
, .
. , .
[323] , ()
. .
[324] () .
[325] .
[326]
[327] .
[328] .
[329] .
[330] ; .
[331] .
[332] .
[333] .
[334] .
[335] ,
(); ,
, .
[336] () .
[337] .
[338] , ;
; ,

.
[339] .
[340] Cham ( ).

[341] .
[342] .
[343] .
[344] .
[345] .
[346] .
[347] .
[348] ; .
[349] .
[350] .
[351] .
[352] () .
[353] .
[354] M : ".
[355] ; .
[356] .
[357] .
[358] .
[359] .
[360] .
[361] .
[362] .
[363] .

[364] .
[365] .
[366] .
[367] .
[368] .
[369] .
[370] , .
[371] .
[372] , .
[373] .
[374] .
[375] ; .
[376] .
[377] ; .
[378] .
[379] () .
[380] ( ).
[381] .
[382] .
[383] .
[384] .
[385] , .
[386] .

[387] , .
[388] .
[389] 45, .
[390] .
[391] .
[392] .
[393] .
[394] ,
[395] .
[396] .
[397] .
[398] .
[399] .
[400] ; ( ); ( ).
[401] .
[402] .
[403] .
[404] .
[405] .
[406] ; .
[407] ; .
[408] .
[409] .

[410] .
[411] .
[412] . .
[413] .
[414] , .
[415] .
[416] .
[417] .
[418] A .
[419] .
[420] .
[421] .
[422] .
[423] .
[424] .
[425] .
[426] .
[427] ,
.
[428] .
[429] .
[430] .
[431] .
[432] (. )..

[433] .
[434] ; .
[435] .
[436] .
[437] ; j .
[438] ; ,
.
[439] ; .
[440] .
[441] .
[442] .
[443] ,
[444] .
[445] .
[446] , .
[447] ; .
[448] .
[449] .
[450] .
[451] .
[452] .
[453] .
[454] .
[455] .

[456] .
[457] .
[458] .
[459] , .
[460] .
[461] .
[462] . ,
, , , , , , , ,
. A .
[463] .
[464] ; .
[465] .
[466] ; .
[467] .
[468] A .
[469] ; ,
.
[470] A .
[471] , .
[472] ; .
[473] ,
.
[475] .
[476] .
[477] .

[478] .
[479] .
[480] .
[481] .
[482] ; () ,
.
[483] .
[484] , .
[485] .
[486] .
[487] .
[488] ; .
[489] ().
[490] .
[491] () .
[492] .
[493] .
[494] .
[495]
[496] .
[497] .
[498] .
[499] .
[500] .

[501] .
[502] .
[503] .
[504] .
[505] ; ; .
[506] ; .
[507] .
[508] .
[509] , ; .
[510] .
[511] .
[512] , ;, ;
.
[513] .
[514] ( ) .
[515] .
[516] .
[517] .
[518] A .
[519] .
[520] .
[521] .
[522] .
[523] .

[524] .
[525] .
[526] .
[527] (), .
[528] ; ,
, ,
.
[529] .
[530] .
[531] .
[532] .
[533] x; .
[534] .
[535] .
[536] .
[537] .
[538] :
, ,
(),
. ( ).
[539] .
[540] .
[541] .
[542] ; ; .
[543] ; .
[544] ; .

[545] C .
[546] PA .
[547] .
[548] ().
[549] .
[550] .
[551] .
[552] .
[553] .
[554] .
[555] .
[556] ,
[557] ; .
[558] .
[559] .
[560] .
[561] .
[562] .
[563] .
[564] ( ) (),
.
[565] , .
[566] .
[567] (), .

[568] , .
[569] .
[570] .
[571] .
[572] ,
.
[573] .
[574] .
[575] .
[576] .
[577] .
[578] .
[579] .
[580] , .
[581] .
[582] ; ..
[583] .
[585] x.
[586] .
[587] .
[588] .
[589] , .
[590] A .
[591] x .

[592] .
[593] .
[594] K A .
[595] .
[596] .
[597] .
[598] .
[599] , , .
[600] ; .
[601] .
[602] , . A ,
,
, .
[603] , .
[604] .
[605] .
[606] .
[607] .
[608] .
[609] ; :
, .
[610] .
[611] .
[612] () .
[613]

[614] .
[615] , .
[616] .
[617] : .
[618] ; .
[619] .
[620] , ,
.
[621] , x ,
.
[622] , .
, .
[623] .
[624] .
[625] .
[626] .
[627] , ,
.
[628] : Finis, [.] .