. . . DA BUNJEVAC DUU NE IZDADE!

Tri bunjevake pripovitke Veljka Petrovia

MILAN STEPANOVI Priredio

BUNJEVAKO KOLO Sombor, 2011.

Veljko Petrovi . . . DA BUNJEVAC DUU NE IZDADE! (Tri bunjevake pripovitke) Prireiva i urednik MILAN STEPANOVI Recenzenti dr SAA MARKOVI mr SUZANA KUJUNDI OSTOJI Bunjevaka redaktura teksta mr SUZANA KUJUNDI OSTOJI Kompjuterska obrada ALEN MILOEVI Izdava UG BUNJEVAKO KOLO Sombor tampa SIMBOL Petrovaradin Tira 400 primeraka Sombor, 2011.

TRI BUNJEVAKE PRIPOVITKE VELJKA PETROVIA

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Krstine (Sava Stojkov, grafika, 1981)

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Najautentiniji pripovida ivota vojvoanske ravnice i mitske vezanosti ravniara za zemlju, Somborac Veljko Petrovi (Sombor, 1884 Beograd, 1967), napiso je u svojem obimnom pripovidakom opusu i tri pripovitke posveene ivotu baki i somborski Bunjevaca: Crusis Amore (1905), Bunja povest oveka bez korena (1909) i Salaar (1921). Pripovitka Crusis Amore ujedno je i prva koju je Veljko Petrovi, jo ko mladi, objavio, a druge dve svakako su med najznaajnijim i najboljim koje je napiso. Sa dananje distance momo kast da o ivotu ovdanji Bunjevaca niko nije piso s vie osiajnosti, naklonosti i obavitenosti od Veljka Petrovia. Sve tri pripovitke, za svoju sridinju temu imadu odnaroivanje med bakim Bunjevcima. U prvoj, ono je prisilno, u drugoj pridstavlja plod ambicije i karijerizma, a u treoj je nadvladano tvrdim i ponosnim stavom somborskog bunjevakog salaara. Prva Petroviova pripovitka Crusis Amore, napisana 1905. godine, pria je o baki Mandi Matari sa salaa Gradine, ija je jedina unuica Klara, koju je ona odranila od prvog guka detinjeg do polaska u kolu, ko dite brez roditelja primljena u enski katoliki manastir u Somboru. Njev prvi susrit, nakon misec dana, prilikom bakine posite manastiru, tragino nagovitava neumitnost Klarinog odnaroivanja, kad priplaena staje prid baku i zaguena nenadanom sriom bakinog prisustva, al i strahom od prisutne kaluerice, pozdravlja baku na madarskom jeziku. Na njezine uzdahe i molbe (A zar ti nee, dite moje, babi svojoj po naki, kad zna da ja to ne razumim), mala samo tiho i u suzama, kao zarobljeno tie, jedva ujno proape: Ne smim! Simbolino, prva Petrovieva pripovitka pridstavlja i primer i osudu nasilne, uporne i stalne madarizacije ovdanji Bunjevaca, koja je najvie bila izraena kroz kulovanje i prosvitu, posebno u drugoj polovini XIX i u prve dvi decenije XX vika. Druga bunjevaka, ujedno i najpoznatija Petroviova pripovitka, Bunja, s podnaslovom Povest oveka bez korena, svidoanstvo je o odnaroivanju i madarizaciji bunjevake inteligencije. Tek svren mladi pravnik i advokat, somborski Bunjevac dr Stipa Patrovi, enidbom ulazi u poznatu madarsku inovniku (ipansku i varmesku) porodicu Kolovari de Kolovar i potpuno se madarizuje. Smetnie s uma savit svojeg oca, starog
5

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

bunjevakog paora sa salaa Bukovca kraj Sombora (Samo ne putaj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboravi) i pod uticajom svoje brezobzirne i lipe ene i njezine porodice, vrimenom, Patrovi e postati javni bilunik i dio somborske inovnike elite, sastavljene, uglavnom, od Madara jel pomadareni Bunjevaca, Srba, Nimaca, Slovaka, Rumuna i Jevreja ljudi koji su morali zaboravit svoje poriklo, jezik i obiaje, kako bi postali uvaeni dio snobovske varoke sridine, liene osiajnosti, ogrezle u beskrupuloznosti, mondenskom ivotarenju, jeftinom i patetinom madarskom rodoljublju i sitnim politikim igrama i spletkama. Nakon materijalnog i psihikog sloma, Patrovi otvara bunjevaku duu i divani o svojem udesu: Ja sam Bunja, ja sam penica koju su preneli u staklenu batu... Ja sam zalutao i vapijem za izlazom, a oseam da u krvlju svojom i trulim leom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje. Tuin sam doao meu vas, a kao gubava ovca, izgnan i tuin, uginuu. Ostavio sam ono to je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio nita u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salaar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj zemljanog belog banka, u svet va, gde je prva vrlina iupati srce to ranije, jo nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Patrovi se tad, s gorinom, sia skoro proroki rii svojeg dide: Zato mi Bunjevci volimo more i talase ita i salako ivovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo jo junakoj miici pokorava. im se Bunjevac otisne od nje, izgubie mir i sriu svoju. Rastrojen, ostavlja enu i erku, svoj inovniki stale i ivot u gradu, i odlazi na sala di, blatnjav, vue s druma izvaljen bagrem, da ne propadne. Kad su dvojica kolega doli po njega i pozvali ga u kola da se, navodno, provozadu, Patrovi njim ubedljivo i trizveno odgovora: Vi mislite da sam ja lud. Nisam, kad vam velim. Neu vie da ivim s onim gadovima. Ipak, posluno odlazi s njima, smitaju ga u bolnicu, a ujutru ga pronalaze raskidani ila i ogrizlog u krvi. Otkinut od korena, svistan da propada brez spasa, otuen i odnaroen, dr Stipa Patrovi simbolizuje traginu sudbinu dila mlade bunjevake paorije koja, kulovana, madarizovana i baena u grotlo savrimenog grada, sa svim njegovim pohlepama i licemerjem, nikad se nije uspila uklopit, snai i izbacit iz sebe estitu paorsku duu i primit to kaputako privrtljivo i iskvareno srce.
6

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

U treoj bunjevakoj pripovitki Veljka Petrovia Salaar, lik ponosnog i samosvojnog starog Bunjevaca Bae Babijana, imunog salaara sa salaa kraj somborske ikare, koji s obadvi noge vrsto stoji na rodnom tlu, moan i nepokolebljiv, gospodarski samouviren i ciguran prid visokim upanijskim vlastima, pridstavlja jedan od najivopisniji likova u pripovidakoj prozi Veljka Petrovia. Uivaju reverenciju koja je pripadala njegovim dvista lanaca oranice u jednom komadu, Ba Babijan je, mada jedva pismen, bio jedan od bunjevaki zastupnika u skuptini Bako-bodroke upanije u Somboru. Tradicionalno je pripado liviarima i podravo opoziciju upanu i upanijskim vlastima, al je, istovrimeno, ko bogat paor bio u gnodi kod upana, koji je i sam, po majci, bio Bunjevac, al je bunjevaki loe divanio. Prilikom sveanog prijema nakon skuptinske sidnice, upan zadrava Ba Babijana na ruku (moj najvei nepriatel u politiki, a moj najboli prijatel), postavlja ga pored sebe i, sa armantnom perfidnou, izvrgava podsmihu starog paora i njegovu neupuenost u manire visokog drutva i etikeciju. Babijan to prihvaa sa alom, pa, malo podnapit, pristaje i da glasom imitira salaarsku ivinu i marvu, to ini s izuzetnim umiom, na oduevljeni smij upana, inovnika i skuptinski zastupnika. Ipak, u salvi opteg smija, salaaru pada osmih s lica i ozbiljno kae upanu: E, prisvitli, umemo mi salaari tuta, i lajati i ljucki divaniti! Shvativi to ko pridznak neprijatne faze u njegovom pijanstvu, upan ga ispraa s ruka. Nekoliko dana kasnije, dok je bio u lovu, upan, navodno sluajno, posiuje sala Ba Babijana pored ikare. Tu nailazi na gostoljubivog, al ponosnog i samopouzdanog salaara. Obalaze imanje, koje njim Babijan pokaziva, upan i oblegat (poslanik) s divljenjom gledadu njegovu veliinu, mnotvo zgrada, uranjenu marvu, lipe konje lipicanere, zdravo ito i kuruz, vonjake, vinograd Mada su i sami bili zemljoposidnici, upan i poslanik su svojim imanjima upravljali itavim aparatom nadzornika i ekonoma i, za razliku od Ba Babijana, oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi koraali tako gospodarski, pouzdano kao ovaj seljak. Gospodski poslueni, pokuali su Babijana nagovorit da, prid dolazee izbore, promini stranu i podri upana, to bi, brez sumnje, uticalo i na druge Bunjevce. Babijan njim je mirno
7

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

odgovorio: Ne minja se tako lako vira i politika. Nije podlego ni prid uvijeno izrienim pritnjama, nit je pristajo posavtitovat se sa svojima (Ni moj pokojni baa nije nikad nikog pito, pa je lipo ivio, steko i ouvo). Strano velik i brezobrazno trijumfalan, kako se tad uinio upanu, stari Bunjevac se, nije ustuknio ni od tog da se gosti nau uvrieni, lupo je po svojem debelom lajpiku (novaniku) i objanjavo gostima da se ovim kaldrmie put do njiva srca. Uvrien, smiljaju kojom rii da ugrize svojeg domaina, upan je u jednom trenutku zauo kukirikanje pivca i, ne bil ponizio Babijana, i podsitio ga kako je nedavno bio bohoc, koji u upaniji imitira ivinu, pakosno je pridloio da Babijan odgovori pivcu, da vidi ko zna bolje kukurikat. Stari salaar je nadmono i mirno podigo au i nazdravio sa upanom i odbio pakosnu ri, i sotim iskazo sav svoj prizir prema vlastima, politiki i gradu: Tu moji pivci dosta glavno kukuriu. U varoi, ja mogu i njakati, al ovdi divanimo ko ljudi. Na kraju, skoro zatitniki ljubazan s gostima koje je isprao, al i nadmoan poput kakog biblijskog patrijarha (a i red je na salau bio brezpogovorno patrijarhalan), Ba Babijan se, sav u oreolu svojeg trijumfa i zadovoljstva, simbolino pritvara u ivi primer Bunjevca koji je najjai kad je svoj, na svojoj rodnoj zemlji, kad divani svojim jezikom i dri do svoji obiaja. Tri bunjevake pripovitke Veljka Petrovia, koje spadadu u sam vrv njegove proze, plene i danas svojim nesumnjivim pripovedakim umiom, knjievnom lipotom i snagom, a igrom vrimena i sudbine i ponovnom savrimenou tematike. Ko i u vrime koje opisivadu ove pripovitke, baki Bunjevci se danas, samo na togod drugaiji, moda i tei nain, suoavadu s borbom za ouvanje svoje etnike i kulturne pripoznatljivosti. itanje ove tri pripovitke Veljka Petrovia moda razrii poniku linu nedoumicu jel neodlunost u tekim, a tako bitnim pitanjima razumivanja svoje posebnosti i sopstvenog opstanka. Milan Stepanovi * * *

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

CRUSIS AMORE
Polako tapka baba Manda. Tapka i bori se. Vetar se okomio na nju pa silom hoe da je srui. Navalio i zavitlao se oko njenih irokih konofoskih sukanja, zapleo joj se oko klecavih nogu, pa jadna starica svaki as mora da stane i da se nasloni o zid. Osobito je doekao novom estinom kad je zavrnula kod Plebanije za ugao i uputila se u enski manastir. Tu se tek razuzdala prava oktobarska vetrina. Povijaju se gusti redovi keltisa prema crkvi, kao bojaci kad prose milostinju, vetar im nemilice upa kiku i prosipa je po putu, i tu zaigrava suludi tanac sa hrpom osuena lia. Sirota baba Manda je strpljivo koraala i pred vratima crkvenim krstila se sitnim brojanicama i vajkala se: O, Boe, Boe moj i sveta Divice Marijo, ta e to sve biti! Vetar je uporno duvao i donosio odnekud, gde je valjda pao prvi sneg, otru zimsku studen. Baba se pomalo stresa i razmilja. Eto; zima ve tu. Ah neka; neka je. Samo kad je moja Klarica kod preasnih i svetih sestara. Ona nee osititi zimu. I baba je oseala neko toplo zadovoljstvo. Njena davnanja elja: da joj Klarica, unue bez oca i matere, ne ostane tako bez ikoga ko e je zaloiti, pokriti i pomilovati, eto, sad je ispunjena. Klaricu su premilostive sestre primile kao sirotu, da je odneguju i da je ne puste u sluinenje. I baba je bila zadovoljna. S velikim uzbuenjem pola je da vidi svoju Klaricu, prvi put, posle ulaska njena u manastir. Mnogo je to jedan mesec dana ekati i ne moi poljubiti dete koje si svojom rukom othranila i pratila njegov svaki pokret, od prvoga guka detinjeg do polaska u kolu. Mnogo je to, mnogo. Nije udo to je baba nedeljama mislila na ovu posetu eljajui perje za gospodske mlade. Nije udo to se usudila sa Gradine poi u ovo nevreme. Nije udo to je svaki as brisala svojim pepeljastim rupcem oi, koje su suzile zar od zime ili od ta drugog, bog bi to znao. I nije udo to je baba morala da zastane pred manastirskim vratima, i da malo odahne dok joj se srce malo ne utia.
9

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

10

Vrata joj je otvorila jedna rumena, podeblja sestra, ubraena u belo i s metlom u ruci. Kad ju je zapitala za Klaricu, sestrica se nasmehnu i ne znade joj odgovoriti tano, no je uputi gore na prvi sprat, a ona sama ode da je prijavi. Pustie je u jednu oveu sobu s velikim raspeem na zidu i sa slikama svetog oca pape Lava XIII-og i kardinala Hajnalda u purpurnom ruhu i s izrazom roenog salonskog oveka i svetskog velikaa. Baba sede u jednu naslonjau, a kaluerice nestade iza nekih vrata. Posle ue unutra jedna druga, sva u crnom, te joj je, gotovo votano, lice silno odudaralo od crnine i ulevalo nekakav nesumnjiv respekt. Naroito tanke, beskrvne usne, iljasti, kao od kartona izrezani nos i duboke, mutne oi, udubljene u tamnilu, davahu joj strog, hladan, nemilosrdan izraz. im je ula, presee pogledom baba Mandu i na njen pozdrav hvaljen Isus" promrmlja neto, prui ruku koju baba pokorno celiva. Baba na to nekako zamuca i jedva uspe da neto isplete. Sestra je posmatrae, otro i bez ikakvog trzaja na licu, pa ree maarski: Ne razumem! Baba vide ta je, poe iznova, neprestano guvajui rubac suhim, vornatim i izraenim prstima. Posle nekoliko munih trenutaka, najzad e kaluerica i opet maarski: A, Klaru Matari traite? Baba uvi ime radosno i vedro kliknu: Da, da molim preponizno Klaru Matarievu, ja sam, znate molim vas ta poznajete me! njena baka. Crna sestra je istim glasom presee: Dobro, ekajte! Kaluerice nesta, a baba osta i opet sama, stojei. Oseala je kao neku potajnu strepnju, ali velika radost iekivanja potisnula bee sve drugo iz njenog srca. ekala je i tiho se osvrtala. Boe, Boe moj, kako je to sve lipo i fino i skupoceno. Tako e, ako Bog sveti oe i sveta Divica Marija, i moja Klara. Pa e i moja starost biti zbrinuta. Neu se potucati od nemila do nedraga. Lipo u imati uvek pristupa i mista ovdikara, pa u se samo moliti Bogu i presvetoj Divici Mariji za zdravlje moje Klarice. I baba poe glasno aputati i tepati. Obuze je neodoljiva enja da zagrli, da stisne Klaricu, da je metne u krilo, kao kad je mala bila, pa da je ljubi i miluje, i da joj elja kosu pevajui joj

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

starinske popivke. Baba Mandi se napunie oi suzama, usne joj se izvie detinjasto, kao u odojeta, a njeno borama isprepletano i smeurano lice dobi nekakav osobit sjaj. Zatvori oi, jer kao da oseti detinji miris iste okupane Klarice, kada se vrata raskrilie i u sobu stupi Klara s onom suhom kaluericom. Baba prigueno ciknu i poleti detetu, poe ga ljubiti nemilice, i po licu i po kosi i po oima, svuda, guui joj nerazumljive slatke rei. Dete pobledelo kao od platna, zaklopilo oi i grca. Neto ga stee u grlu. Ono bi da pleska, da se smeje, da plae, da odvrati stiskaje babine, ali ruke joj ostadoe mlitave a glava kao klonula. Baba Manda vidi to, pa mislei da je, od prevelikog iznenaenja, pozlilo detetu, oblee ga, tepa, golica je: ta si tako ublidila, duam, to si onimila rano moja, ta smij se, duam, smij se; eto dola ti je baka da te vidi, duam? Pa ta radi, kako si mi lipa? A to ne divani, zar ne voli vie svoju matoru baku, duam? Dete se isplelo i pogledavi kradom ispod oiju kaluericu, stade malo dalje, spusti glavu i uhvati drhtavim prstima kraj od keceljca. Crna sestra sve vreme stajae ukoeno, nemo, samo joj se prodirni pogled upio u Klaricu. Klara oseti kako je taj pogled bode, pee, stee i stade nepomino na istome mestu. Baba se zbunila, snebivljivo se okretala oko sebe. Nije znala ta da pone. Vide da je neko rinuo kolac meu njihova srca, pa joj se sputao na duu teak bol. Najzad opet poe detetu. Klarice, duo moja, zato me ne gleda, zato ne govori; jesi li to skrivila, naopako? Dete odmahnu glavom, da nije. Pa zato onda uti, dite moje? Pa zar nee ni da pozdravi svoju majku? Kaluerica drmnu glavom i ree: No, pozdravi, kako treba, zna! Klara, i ne podiui glave, prie babinoj ruci, poljubi je i slabim glasom progovori: Discrtessk a Jzus Krisztus! Baba se tre. Kao da joj je neko skinuo na oi navuenu landru. Ona progleda. A u isti as, vie pasa je ubode, kao ilo. I ponovo uplaenim, ve popustljivim planim glasom, sasvim tiho ree: A zar ti nee, dite moje, babi svojoj po naki, kad zna da ja to ne razumim!
11

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Pa bojaljivo pogleda na dete. No ono griznu usne, u oima mu se zasvetlee suze a glavu okrete u stranu. Baba, kao ponieni rob, kao ranjeno jagnje puno bolnog prebacivanja, pogledom koji vapije milosti, okrete se kaluerici, ali njene tamne, odlune i svirepe oi je udarie kao akom po licu, te se stara nemono i kukavno zguri i uzdahnu. Pa zar tako, ditence moje jedino? Zar ba nee ni da mi kae: babo moja? I baba Manda se skoro zaplae Tiina. uju se samo otkucaji srca i teko disanje. A zatim Klara tiho podie glavu i kao zarobljeno tie neujno ree: Ne smim! Baba duboko u dui jeknu. Prihvati rupcem oi i usne, dok kaluerica ne izjavi da je poseti kraj. Baba Manda i opet ostade sama u velikoj sobi, sa srcem kao opljakano gnezdo [1905]

Moja Majka (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1978)

12

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

BUNJA
POVEST OVEKA BEZ KORENA Dr Stipa Patrovi, advokat, na ovik" i stalni, nemi kandidat za dravni sabor, vraao se sa svoje redovne i zdravstvene, jutarnje etnje. Ali danas je zakasnio, i ve je bilo osam i po sati kad se zaljuljala njegova zdepasta prilika ulicom koja vodi sa eleznike stanice. Kuvarice, udovice, inovnike ene do osmog inovnog razreda i devojke s manje od 10.000 kruna miraza vraale se s pijace umorne, razdraene i izvreane od drskih i nadutih piljarica. One su i danas alosne i razoarane, jer ni ovaj put ne mogoe skrpiti ruak od forinte zbog te proklete skupoe. A ljudi, inovnici, advokati i popovi, poto naredie obed ili podsetie jo jednom s kapije svoje neoeljane, zlovoljne ene, da ne zaborave napojiti petla i svinje, polaze koje u zvanja, koje na sud, a koje na ahovanje u itaonicu. Usput se klanjaju, viu jedno drugom preko ulice, pitaju se za san i zdravlje, gustiraju ive arane i tuke, koje od tereta naherene i zadrigle Maarice nose kui, podseaju se da jo do dvanaest moraju upecati svoje jemce, inae e protest menice pojesti riblji evap. Svi ti, nekako belji i svetliji u februarskom, tanko i diskretno zamagljenom jutru, mirkajui zbog podmlaene suneve vatre, pilje u zadihanog, pomalo astmatinog doktora Stipu izdaleka, pozdravljaju ga, i maui glavom i znaajno migajui jedno na drugo, dugo se osvru za njim. Doktor Stipa slae stubaste debele noice svoje, na kojima se pri sedenju vazda tako zategnu pantalone da misli moraju pui, slae ih nairoko, petimice i jako, kao stare raskokane, pupave bakalke, i isto tako estoko lupa debelom palicom, s gumom na kraju kao pesnica, i to podaleko od sebe, kao da se boji da e sam sebe udariti u nogu. Ali sve je on to inio neodreeno, nemirno i detinjasto, bez obinog svog stalnog ritma u hodu, kao to je tresao i glavom, velikom i okruglom i nasaenom na trup isto tako velik i okrugao, samo u mnogo veim dimenzijama. U
13

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

levoj ruci, koju je mlatao kraj sebe, valjda zbog olakice hodu i ravnotei, leprao mu je velik i beo depni rubac. Njime je svaki as skupljao po zajapurenu crvenu licu grake znoja. Prolaznici su se javljali, ali je on jedva svakom desetom odgovarao, onako preko zuba; i ne diui oiju ni na koga, on bi samo doticao kaiprstom obod eira, pri emu bi mu se pretei digla i batina uvis. Klanjam se, gospon doktore, dobro jutro elim! klike blagajnik crkvene optine tankim hermafroditskim glasom, razvlaei lice i razrogaivi nepomino zenice, kao deak kad u longa meti oekuje loptu. Alaas-solgaja! guna Patrovi, trese glavom, lupa palicom i duva, krke i brie znoj. Blagajnik Mita eevi liznu i obrisa usne, kao uspijaa, i pomisli: Ne valja, ne valja! Taki fini gospodin! Ne valja, ne valja! Znao sam ja da to nee dugo tako ii. Samo dokle e? I pogledavi na poreznika Tunu Mualova, koji ba sad obigrava grad kako bi zabuio neku svoju neznatnu defraudaciju, zasja im obojici isto pitanje: kad e ve jednom kod doktora biti: kr! ? Zastadoe, gledajui se nepomino i ozbiljno kao dve kokoi, zatim oboje mirnue, cvrknue ustima, poee klanjati glavom, dok e najzad Mualov, s nesumnjivim zadovoljstvom, iako je odmahnuo rukom tuno i rezignantno: Thja! Novac je avo, a i ena je avo, priko moj slatki! I kao raaloeni i zatrpavi se u krupne i tegobne brige, opustie glave, rastadoe se bez oprotaja, a duu im je golicala neka nepriznata radost, nalik na, ipak, doekano zadovoljenje. Doktor Patrovi, mimo svoga redovnog puta, zaie, kako su ga noge nosile, u Zlatnu gredu, u najmirniju ulicu unutranjega grada, gde se aluzije i prozori zatvaraju odmah posle osam i gde ti se ini da tu, iza zavesa, ne ivi niko, ve se dole, u stajama bez prozora, kreu uvele usedelice, slepi lekari i udaci penzioneri, koji ljube rue i iz svojih dlanova hrane golubove; tu prednje sobe sve miriu na stari nametaj, koji je vazda zastrt belim platnom, i na borovu smolu. Tuda, gde se uje i odjekne i akalica za zube kad padne, urio se Patrovi kako se samo provalnik vija, ali odjednom stade kao ukopan, die ruke nad glavom i poe pretiti palicom,
14

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

mrmljajui neto nerazumljivo, zatim udari tapom o kamen da ga je morao dlan zabrideti, pa pogruen nastavi put, pljujui pored sebe, briui se nemarno i glasno gunajui: Pfuj, pfuj! Celu no nije trenuo okom. Hteo je da jednom razborito i objektivno predoi sebi svoje stanje, uzroke svoje propasti, sadanjost i posledice. Ali dugovi, i menini i hipotekarni na kuu i na sala, zaputena kancelarija, klijenti koji se bune i prete tubama zbog ubranih a njima neobraunatih novaca, rasplinjenih i neuvedenih predujama; krae solicitatora, za koje on zna, a ne zna zato ih preutkuje; nesrazmerna reija, bezobzirna lepa ena koja ga je nosila u malom depu kao zguvani rubac, gazila ga i cedila; budunost razmaene erke na koju je troio, glupo, ogromne sume u Lajpcigu, iako je uveren da ona nema smisla za muziku; najzad brojke, vlastita nemo, nesvesno prohujala mladost, tati planovi, taj njegov ivot celi, proivljen do dna protiv svog dubokog uverenja, htenja i elja, sve se to slilo u jedan teret kao u jednu grdnu vreu peska koja mu lei za vratom. On je grcao pod pritiskom, ali se nije mogao razaznati ni odluiti. Uviao je da sad vie nema smisla biti ptica noj, da bi glupo bilo tako zaepljenih uiju i zaklopljenih oiju i pijana mozga prosvirati olovo kroz lubanju. Nije on korov na pusti to ga vetar otrgne i kotrlja po udi, on ima spona kojima je vezan za linosti, za ustanove, zgrade, dravu i svet; on mora njima ostaviti bilansu svog promaenog ivota. Pa sad, to je s deficitom svrio, to je taka na kraju te alosne, nepravilne reenice jedan kurum, ne mari! Ali rauna ostaviti mora za sobom. Pa ipak, nije mogao da ue u pojedinosti. Zbrkao se, izgubio je i ispustio ravnoteu, konac koji bi ga izveo iz tog lavirinta. Zato da sam sebe jo vie mui? Kad se poelo odronjavati, neka se roni, neka se rui sve, neka ga zatrpa svega, neka! On zna samo da e se za koji dan svaliti na njega steaj, da e otii sve na dobo, da e ga povui i pred sud, da e mu ki morati u bone, on to zna, drugo je sve uzrok, i to ve gotov, tvrd, svirep i neotklonljiv. To se sve smutilo u njegovoj glavi i on je viknuo: pfuj! ogoreno, ljutito, gadei se, ali i molei. U tome je bilo i mrnje, i tuge, i stida, i nemara, i samoodbrane i konanog razraunavanja, a padalo je na glavu i svetu, i porodici i njemu samom.
15

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Kad je doao pred kapiju, zastade, pogleda u polukrug na elu ulaza, sastavljenom od belih mlenih i raznih arenih stakala, da se uveri je li kod svoje kue. Hteo je da poine u zakljuanoj sobi, pa ipak mu je isto ao bilo to je ve stigao pred nju. Neprijatno mu je bilo, malo se i straio ui. Eh, ta! uhvati za kvaku i pljunu nehatno, sebi na kaput. Psujui i briui se ulazio je, ali u nameri da zaobie kroz dvorite, a ne hodnikom gde bi se sreo sa enom koja je puna prohteva i prebacivanja. Kod stepenica koje vode u hodnik umalo se ne spotae o Crvenog Peru, kljakavog kunog prosjaka. Pera je pruao pred njega svojom kraom, zakrljavelom rukom maslen eir, koji su mu deca probijala floberticama, i stojei naheren, jer je zbog krae leve noge stajao samo na njenim prstima, upav, neobrijan, razgolienih, rie maljavih prsiju, padaviki otromboljenih usana i blesastih oiju, neprestano je mrmljao u dubokom, pijanom basu: Ote na, ie jesi na nebesih od lukavago kljeb na nasuni i Ote na i tako uporno, monotono, i ne bi prestao, dok mu se ne bi to udelilo. Dr Patrovi je posmatrao Crvenog Peru s izvesnim zanimanjem. Pera je nesmetano drao eir i gunao: Ote na kljeb na i dolgi naja kao da se i dosada nije isti gospodin kroz deset godina samo i jedino alio s njime, a da mu nikad ni pogledao nije u oi ili u bogaljastu ruku kao sad. Kojim pravom tura ti pred moj nos taj svoj smrdljivi eir? veli advokat ozbiljno, izboivi se pred bojaka i upiljivi jedno oko pravo u njega, dok je drugo zatvorio kao pri gaanju. Kojim pravom a? Mrtvima za duu, ivima za zdravlje Ote na ie jesi kljeb na i izbavi nas od lukavago Ote na Zato to si epileptian da ti ja dam petak i svoje jo neiznoene cipele? Zato to se ne pere i to si bogalj? I zato ba ja da ti moram dati? I ja sam bogalj. Bi li ti meni dao, brate, da se ja razgolitim i pruim dlan pred tebe? Zna li ti da sam i ja prosjak? Kao ti. Ba ko ti! Taki da si se vukao napolje! Da svjatitsja imja tvoje kljeb na nasuni dad nam dnes Nema leba! Nema leba! Napolje!
16

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Kakva je to opet komedija, Pita! Podaj mu, pa neka ide. A ta si ti opet stao kad ti gospodin veli da se tornja! viknu pod staklenim zaklonom terase gospoa doktorka u plavom jutarnjem modelu za eljanje, napuderisana lica kao ljiva sa peteljkom i krijui prstima, naikanim prstenjem, obnaeni vrat, pa mu baci krunu koja veselo zazvecka na opekama. Kruna se dokotrlja do Patrovievih nogu. U prvi mah pomisli da e stati na nju i da mu je nee dati, ali ipak enina prisutnost mu slomi trenutno udljivo, otporno raspoloenje, koje ga je, samo po sebi, ispunjavalo nekom oajnom gordou i zadovoljstvom. Hodite, Patrovi, imam da udesim neto s vama! ree gospoa poto se Crveni Pera pokupio i vukui nogu za sobom drhtavom rukom udeavao eir na glavu i porebarke izlazio na ulicu. Doi u kasnije. Pusti me nasamo. Neu imati kasnije vremena. Doite odmah. A to da se svaam? pomisli Patrovi. Kad jednom uinim rusvaj, smirie se sve. Phi, gde ste se tako upraili? Ti si, Pita, kao dete. Tako da mi nisi uao! Otresi noge! Marika, etku, pa oistite gospodina! I dok se gospodin, dignuvi glavu da ga etka ne krzne iz nepanje po nosu, okretao tamo-amo, kao kod probanja odela, i dok ga je Marika gladila etkom i pipkala prstima perca po njemu, Patrovi oseti iz njene kose miris svog francuskog briljantina! Ali nije rekao ni rei iako ga je ta drskost i neskrivena kraa vreala. Svi me kradu, svi me ovi ubijaju. Lopovi, lopovi, pauci, pomisli on, ree devojci: hvala! a kad mu ena dopusti: no tako! on ue u sobu pazei da ne stane na parket i napreui prijateljskije crte na lice, jer je gospoa Borika jako razdraljiva i sangvinina. Gospoa Borika Patrovi, roena Kolovari de Kolovar, bila je ve u trideset i devetoj godini, ali, hvala najvrsnijoj umetnosti za odravanje enske lepote, bezbrinom ivotu, dobroj hrani i kupanju, na njoj godine nisu ostavile dubljega traga. U njenoj sobi, koja je bila odeljena tekim zavesama od loe s branim II

17

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

posteljama, sa sviju strana, sa zidova, s okruglog mahagonskog stoia, natrpanog kutijama i teglicama i boicama praha za lice, pomade, mirisa, vode za kosu i zube i spravicama od slonove kosti za ruke i nokte, sa stoca za pranje, odasvud su se blistala, smejala i mamila koketna razna ogledala. Vei deo njenog ivota minuo je u gledanju, vrenju i osmehivanju po svim tim svetlim ploama koje su laskavo vraale odblesak crnih oiju i belinu gustih zuba meu krupnim izazovnim usnama, a prijateljski preutkivale paukovo tkivo vremena oko uglova oiju i usta. Bila je visoka i umela je vladati svojim gordim, pravim stasom i u hodu i u sedenju. Ona je bila ena koja se htela dopadati svakome, i zato se i dopadala. Izuzimala je jedino ene i mua. Prve da ih nadbije: neka pucaju od jeda a drugog, da joj liferuje potrebe. Nije mrzela Patrovia, ali ga je pomalo prezirala zbog njegovog seljakog porekla i neugledne spoljanjosti, i, ne tajei to, smatrala je posve prirodnim da je njegova dunost: njoj sluiti! To uverenje, bez razmiljanja i kritike, obeleilo je od prvog dana granice i razmer njihovih odnosa. On se bunio protiv tog podjarmljivanja, u dui, ali se vremenom snaao u ropstvu, i teglio je. Prijateljice su je ocenile kao nemilosrdnu i pokvarenu enu, ali ona toga nije bila svesna. U njenim oima to je bilo sasvim naravno to joj je ki nosila mnogo jevtinije haljine i to su se mladi ljudi vie zabavljali s njom nego sa erkom. I ona je, milostiva Borika, isto tako ivela kraj svoje matere, uvene lepotice i ene propalog spahije, a kasnijeg podupana. Sve svoje devojatvo provela je gledajui trijumfe svoje matere, sluktei apat o njenim pustolovinama i eznui za brakom koji e i njoj irom rastvoriti vrata, i ruama, svilom, komplimentima i bezuslovnim klanjanjem uslunih crnih frakova ispuniti i njene puteve. U esnaestoj godini vratila se iz manastira, da iz ruku kaluerica pree u ruke slukinja i dozrelih drugarica. Dobila je posebnu sobu, kuda su, prigueno i tim zamamljivije, dopirale svirke, igre, agor i aputanje po hodniku prilikom kunih zabava, sa kojih bi je otre materine oi oterale ve u deset sati. Sluala je esto svau oca i matere, ili zbog kojeg udvaraa ili zbog novca, i to joj je samo u drugi pravac skrenulo neidealno raspoloenje prema braku. U veitoj buci, napetosti ivaca i u brizi da se sjaj,
18

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

ponosni pogled i veselost sauvaju kao osnovni uveti uglednog poloaja, ona je morala zamrznuti svoju prostu odeu, tiinu i samou. Pred materom je morala biti plaha, mirna i zaglaenih vitica, ali im bi ostala sama, zaelela bi drutva i tada bi dozivala slukinje, igrala, skakala s njima, gonila ih da joj priaju o svojim ljubakanjima s redovima i acima. Od drugarica je kriom nabavljala knjige s plastinim i grubim prikazivanjem svakodnevne ljubavi, gutala ih je i odluila se na zabranjene avanture. U sedamnaestoj godini ljubila se s oevim pisarom, s jednim kukavnim pegavim dekom crvenih oiju i uiju kao beli zec, a koga je uostalom prezirala. Ali ga je dotle zadirkivala veitim liskanjem usana, nekakvim padanjem na divan u kancelariji, i neprestanim prebacivanjem cipelica, dok je nije, kad mu se jednom naslonila svom teinom na rame, gledajui toboe ta pie, poljubio u kosu, a ona mu podmetnula usta. Tog je pisara ona i oterala. Draila ju je opasnost, pa bi mu se bacala oko vrata i kad bi otac samo zaas svrnuo u drugu sobu. Naposletku otac ih uhvati. Bednika otpusti, a mater izgrdi. Ona se kikotala sluajui kako se roditelji zbog nje svaaju i kako se mati, iz inata, smeje ocu u oi i brani je. Od to doba bolje su pripazili na nju, i da ne bi mnogo ostajala sama, mati ju je teka srca poela voditi sa sobom u drutva. Ali ona nije nalazila ni na zabavama pravog i postojanog zadovoljstva. U drutvenom doticaju s ljudima menjala je udi i raspoloenja svaki as, bez rasuivanja. Do polovine veeri umela je biti nena i sentimentalna, a onda, kao preseeno, vesela i neobuzdana do obesti. Uputala se svom toplinom ispovednih rei i izliva, svom iskrenom dubinom pogleda i svom strau diskretnog priljubljivanja u prijateljevanje s kojim mladiem, a kada bi se mladom oveku rairile zenice i glas utanjio od uzbuenja, ona bi se napreac, kao ubodena aokom kakve nevine rei, sledila, ili bi prsnula u smeh, ostavivi viteza svog na cedilu; ili bi ozbiljno promenjenim i kao od dosade i sanjivosti napornim glasom potakla pitanje o vremenu; ili bi, naposletku, prekinuvi zapoete izjave, deakim nestalukom pruila prstom na neznatnu toaletnu manu kakve dame u drutvu. I uprkos tome to, sem porodinih veza i plemstva, nije imala miraza ni jedne pare, ona je ipak, ovakvim ponaanjem, u
19

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

poetku postala veoma zanimljiva i traena devojka, no vremenom momci se poee straiti nje i izbegavati je. Godine su prolazile i nju nisu zaokupljivale ozbiljnije brige. Brak je smatrala sigurnim pribeitem u koje e ui kad joj bude volja. Moda joj je i mati tako umstvovala. Tek u najtanjim borama svoga srca krila je enju za ljubavlju, ali oveka, kakvog je ona elela voleti, neke vrste automobilskog demona, tvrdih miia, brutalnog i nenog, politiara, bojdiju, finansijera i jahaa, nije nalazila meu tankovratim koncipijentima i zaduenim pisarima visokih ogrlica, pozajmljene duhovitosti i otro uglaanih pantalona. U dvadeset i drugoj godini stekla je uverenje da uzaman eka na dotinog husarskog kapetana, zaivena obraza i nabijena doivljajima po Tibetu i po bengalskim lovovima na tigrove. Nije se vie ni toliko povlaila u samou, u hladovinu mrana salona, gde je dosad, uurivi se u ugao, najradije sanjala svoje najdrae, neoromantine snove, uz grizutanje konanih ipaka i uza strasno sisanje limunova i gorke kore od narande. Postala je umornija, mlitavija i batalila je i ta svoja draga, tajna uivanja. U dvadeset i treoj primeti da slabi, da joj kosa tamni i da joj snaga gubi vrstinu i glatkou. Postade zajedljiva, utljiva, nevoljna i naprasita. Tada je pretila roditeljima da e uskoiti za ciganskog primaa ili da e pobei u glumice. Prekide sa svim udvaraima i zadra samo na alost tek peadijskog porunika mida, jednog dobroudnog Beliju, kome su dobrodoli obedi, cigare i vino gospodina podupana. Ona je znala da je oficir uzeti ne moe, ali gonilo ju je da pakosti svetu, da se igra s nemoguim. Od igre se razvi ljubav. Jednog dana gospoica Borika pobledi. Njoj je zakucalo srce oko pet po podne, kad je mida oekivala. Taj oseaj joj je bio nepoznat dosada. Ona se zaplae od radosti i od bola. Jer ta ljubav nije bila laka i burna kao proletnje vode, ona je bila poslednji napor i osmeh jedne postepeno dotuene, otrovane due. Ona je znala da taj zakasneli cvet klonule mladosti, meu svojim laticama skriva smrtonosnog crva. Ali kao to se mati upije i na otrovane usne svoga eda na samrti, tako se i ona obvila oko toga oseanja.
20

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Za nekoliko meseci iskao je mid premetaj, natrag u jedinstveni Kajzertat, gde porodica radosno konstatova da im se sin deset kila ugojio. A gospoica Borika bude otpremljena, posle neophodnih domaih grmljavina, u Tatru, roacima na zaborav i na oporavak. Jo u odsustvu keri odlui porodica da Boriku uda potopoto, i odmah bacie oko na strieva koncipijenta, na vrednog i trpeljivog Bunjevca Stipu Patrovia, koji ima odline osobine: sklon je gojenju i vazda porumeni kad mu podupan prui ruku. Stric je poznavao svog koncipijenta. Jednog dana, kad je Stipa svrio posao i hteo poi na ruak, dr Kolovari de Kolovar stade pred njega, turi ruke u pagove od akira i, iroko nasmeena lica, zagleda. mu se pravo u oi. ujte, kolega, vi ete sad otvoriti kancelariju. Vama, dakle, treba koneksija s inovnitvom, sa seoskim i varmeskim, treba da uete u sve krugove. Bunjevaki salai ne mogu da vas ishrane. Vi se morate eniti. Ja imam devojku za vas. Novaca nee biti mnogo. Ali porodica, veze, stvorie vam klijentelu prekono. Eto, uzmite nau Boriku. Oni bi vam je rado dali. Poznaju vas kao marljiva solidna oveka, koji e uavi u takvu porodicu igrati znatnu ulogu u naem gradu, a moda i u celoj Junoj Ugarskoj. Vae poreklo ne ini nita. Mladom oveku se ne gleda na pretke, ve na line osobine. No, ta velite? Stipa pocrvene do uiju; pocrvenela mu je i kratko oiana glava. Za mene je to, gospon doktore, samo poast. Ja, ja se samo udim kako ja kako moja malenkost I onda gospoica I kad je to rekao nije smeo da pogleda u oi efu, jer je pomislio u taj as na spletke koje su krstarile gradom, pa mu je pri dui zazeblo, ali ipak srce mu je prijatno igralo. Zar vi nemate ni toliko poznavanja enske due? Vidi se, gospon kolega, da ste u studijama proveli mladost. Borika je pametna devojka. Samo je puna temperamenta. I ba zato se vazda pred vama i ponaala s izvesnim ustruavanjem. Jer vi ste ozbiljan mlad ovek, a ne kao ostali aci i tresisabljice, koji su zgodni za jednu no ardaa, smeha i lakog razgovora. Ona je vas oduvek razlikovala i s respektom vas spominjala. Uostalom, razgovaraemo jo o tome. Eto. doite danas k meni na veeru. Hoete?
21

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

22

Molim, molim, gospon doktore! Vrl-lo dobro! Stipa Patrovi nije bio glup ovek. I gimnaziju i pravnike ispite je polagao vrlo dobro, jer je, kao seljaki sin koji nije imao ni na kog da se osloni, morao da radi i savesno ui. On je po tome morao postati neki izuzetak i smena figura u ovoj otadbini protekcija. Kao priprost Bunja, sa seljaki punim rumenim obrazima, sa starovremenskim pojmovima o savesnom zaraivanju, on je strao u ovom gradu oligarhije, u kom su pomou doseljenih neskrupuloznih inovnika, naizmence vladale dve pomaarene porodice, obogaene zelenatvom, varmeskim liferacijama i raznim palanakim zloupotrebama, porodice Feria od Bajmoka i Vajtbaha od onoplje, koji su menjali ene i metrese kao punokrvne hatove, razbijali ogledala po petanskim kavanama i ampanjskim epovima gaali rabine, a revolverskim mecima buili ciganske instrumente. Dok su njegovi drugovi prosto prenoeni preko ispita pomou kompendija i strievskih posetnica s plemikim krunama, on je morao da strepi za zelenim stolom, iako je cele godine iao na predavanja, i da se topi od miline kad bi ga profesor pogledao i izjavio da se sea njegove fizionomije. Dok su njegovi drugovi igrajui s bledunjavim prestonikim mazama sticali poznanstva, bratimstva i menine potpise presvetle, ili bar budue presvetle gospode, i tako saekivali redom klase, on je ostao nepoznat, tu i neposveen u lavirintu drutvenog uvaavanja i napredovanja. Tek kada se vratio u rodni grad s diplomom, bi pronaen i primeen. Ali je i nadalje ostao tu. Pri prvim sastancima s nekadanjim drugovima, sada solgabirovima, upanijskim pisarima i sekretarima, zapazio je da njemu jo mnogo to-ta nedostaje, kraj sveg osposobljenja. Oni su zauenim oima promatrali Bunju od glave do pete, te je osetio da se tek doseaju njegova imena i da trae u njegovim crtama svoje uspomene, da mu se ude i da mu usiljeno srdano pruaju ruku, tresu je a da mu silom i snishodljivo govori ti, kao u nedoumici, sumnjajui da li su s njim ikad bili ba tako prisni. I na tome servus je ostalo. On je bio prestar da ui njihove gestove, ono uljetanje i razvlaenje naglasaka u njihovu

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

otmenu govoru. Nije im razumeo nagovetaje, ni dosetaka i spletaka o gradskoj i prestonikoj eliti, o kojoj se govorilo kao o svojim najbliima. Znao je da gledaju u njemu neravnog sebi, zato je iveo povueno i radio za trojicu. efovi su ga cenili, ali se on u dui nelagodno oseao. Moda ne toliko za ljubav sopstvenog zadovoljstva, tek iz unutarnje ambicije, sanjao je o sjajnom poloaju, na kom e biti barabar sa prvima u gradu. Zato ga je i poziv njegova principala silno uzrujao. Mada se njegov zdrav, seljaki razum, disciplinovan pozitivnim znanjem i radom, protivio, jer je znao za sve glasove o Boriki i za podupanova novana petljanja, mada je imao u namisli gotov plan: da uzme bogatu seljanku Bunjevku i da snagom kapitala otme sebi priznanje i vlast, mada mu je jo neohlaeno, konzervativno bunjevako srce krvavilo pri pomisli da e sasvim morati odgurnuti od sebe svu tihu toplinu salaia na Bukovcu, bagremima osenenog, belo okreenog, suncu i slobodnom vetru i vidiku izloenog, ipak laskave rei, ponude i ukazivano potovanje upijali su se u njegovu duu kao jaki miris, zablenuli su mu isti pogled i grejali mu matu. Stipa se nije jasno odluio, ali doktoru Kolovariju nije rekao ne. Borika je pozvana telegrafski kui. Bila je neto omravela, ali ju je celu obavila neka nova mirnoa i zamiljena apatija, to ju je inilo lepom i primamljivijom. Kad je ula o emu je re, pobledela je, okrenula se bez rei i zatvorila u sobu. Tu je preplakala itavo popodne, a uvee je izjavila da pristaje. Sutradan je bila isproena, a isto vee zaruena. Stipa je inio sve po reima svoga efa, zbratimio se sa celom porodicom, inilo mu se kao da sanja ili da je pijan. Nasamo ga nisu putali, tek je spavao sam, i to nemirnije no ikad. Svojima je javio gotovu stvar. Stari se paor nije protivio. Samo je mahao glavom, zamiljeno putao dimove iz lule od gline. Ti si, dite, mlogo kula uio, ti si pametniji od nas; ti valjda zna ta radi. Samo ne putaj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboravi.
23

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Mati i sestra zaplakae se, ali se odmah, sa suzama u oima, nasmejae. Na Stipa je uz vicipanovu divojku. Sad e on biti veipan. Borika se ponaala prema njemu mirno. On je to tumaio po strievim reima i nije mu bilo krivo. Polako se upuivao u razgovore s njom, a ti su razgovori bili isprva neto nespretno nategnuti, ali vazda razboriti. Ona mu je odgovarala tiho i mnogo je gledala preda se. Ona je oseala, kad je onako odano i bojaljivo, poteno, gleda sa strane, da on to sada prenosi njene crte, belinu i miris njene pojave u svoju duu. I to joj je godilo. Za nedelju dana, jednom takvom prilikom, ona se obrnula i pogledala ga u oi, nemo i dugo. Njemu je zasjala zenica, prebledeo je, a ona je lako porumenela i oi joj zasuzile. Stipa ju je zagrlio paljivo, i poljubio u vrat, zatim u oko i u usta. Ona je zaklopila oi i vratila mu poljubac. To vee, kad je legao, pevuio je, i setio se da je danas poljubio prvi put jednu gospoicu. Kad je doktor Patrovi uao u sobu, baci eir na jo razmetenu postelju i sede na stolicu za ljuljanje, u kojoj je gospoa Borika volela da ita feljtone i Grimova izdanja francuskih brbljivaca. Doktor je doao si istog vazduha, pa je skupio nos u ustajaloj odaji, poplavljenoj kolonjskom vodom i paprenim mirisom odola. Nije smeo da pita ta je? ekao je. A gospoa je pred ogledalom rastezala lice, oi, usta i obraze, ovlaenim prstima i jezikom brisala sa obrva, trepavica i usana beli praak. I pravei tako komine grimase u ogledalu, kao naputeno derite kad samo ostane u sobi za primanje, nije se ni osvrtala na mua iza svojih lea, no poe brzo, isprekidano i ravnoduno, kao da tvrdi kako je nebo vedro: Molim te, Pita, da mi da sto kruna, boe moj, kako je brzo posuknulo ovo ogledalo; koji mu je avo! treba danas da kupimo za ur biskvita, sendvia; a i konjak i rum nam je nestao. Ono to jo ima u flaama, ishlapilo je. A i frizerka me je danas gnjavila. Pomisli, molim te, ni mlekarica nam vie ne da mleka.
24

III

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Kao da emo utei. No ova me danas ba nije oeljala po volji. Moram je i po podne pozvati. U Patroviu se polako kuvalo. Meali se u njemu stid i srdnja. Ona je udeavala kosu, izvlaila je nad slepim oima, jer za njeno okruglo lice nije stegnuta frizura. Daj mi iice da ugrejem brenajzn. Ako ima posla, neu te zadravati, Ta gde je pirit? Marika-a! pirit mi donesite! Patrovi ju je gledao i poputao je. Bes mu se prelio u tugu. ao mu je bilo te ene, ona tek ako neto nazire od nesree koja joj preti. Njemu se jo i sada sviao njen stas, njen beli obli lakat i puni snani vrat. Ona se kretala kao maka. Iako je bila krepka, puna krvi i zdrava mesa, ipak joj je svaki pokret bio zaokrugljen, nekako edno lep, kao da zna kako to godi jednom paru oiju koje je vazda miluju, a kao da eka, kad e se jedna zaljubljena, drhtava ruka prevui preko njenog tela, toplo i golicavo. On je voleo tu enu, valjda jer nije nikad znao da li i ona njega voli, i jer su i posle osamnaest godina, poto mu je i ker rodila, ostali u istoj udaljenosti u kojoj su pri prvome poljupcu bili. On se i u braku ponaao prema njoj kao da tek hoe da je zadobije. Ugaao joj, govorio u izvesnom biranijem stilu, zabavljajui je i ne usuujui se nikad pokazati se potpuno raskopan. Valjda je u njenom dranju naao neeg to ga je sputavalo. Ako joj je kadto i prigovorio i ona se rastuila ili razgnevila na njega, on bi umuknuo i utei se udaljio. I onda se takav dogaaj vie nije spominjao. Sad ju je gledao, i to ga je bolelo, to njeno uverenje i hladnokrvnost. Zar su oni zaista jo i sad daleko jedno od drugog? Zar ona ne vidi, ne haje za njegove nesanice? Mrzi li ona njega, ili ne razume samo? Ko je tu sad kriv? Nema sumnje, njegov je brak, i ivot u braku, bio promaen, bez sadrine, i vodi nesrei. Da li je u njoj leala klica katastrofe, ili u njemu? I Patrovi nije imao smelosti da u njoj vidi svoju propast. Zato nije znao ta da rekne. Ali ako ja nemam sto kruna? progovori on tiho. Kako nema? Nai. Mora biti, valjda se neemo osramotiti pred svetom? odgovori ena hvatajui ovlaenim prstima za usijano gvoe: da li cvri?
25

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Prosto: nemam. Zar ti ne vidi da nas svaki skoro dan ekzekviraju? Zar ne vidi da meni glava hoe da se raspadne od uda i brige? isto proplaka Patrovi. A da li sam ja tome kriva? Molim te, nemoj praviti tu sad scene i prebacivati. Ti si dobro znao kad smo se uzeli kakav emo poloaj zauzeti i kakvu kuu voditi. to se nismo odmah zatvorili, pa bi znali ta emo, i ti i ja? Ti si uao u nau porodicu i zahtevao da se odrimo na visini. I bio si srean zbog toga. Otvorio ti se svet. to si ravo manevrisao nisam ja kriva. Tata ti je govorio i govorio: raskini sa ulafalvijevcima. Gore su pali konzervativci u nemilost. Ma grmilo-pucalo, doi e radikali. Trebalo je da si se odmah spregnuo bio s Vajtbasima. Bio bi danas veliki upan, ili barem dravni sekretar. Ovako te je onaj treber Petika prekono preduhitrio. Jo e ti i javno belenitvo oteti. Idi gore! ta sedi tu! To sad ve ne ide. Gotova je stvar. Balogijeva je ena bila kod ministra. Gotovo je. Nema se ta vie ekati. Izdri. Ne ide vie. Za koji dan sam propao! ree lagano Patrovi, crtajui palicom u oznojenoj ruci po sagu sloga p-r-o-p-a-o. Pro-pa-o? apnu ena, kao od straha da posluga ne uje, i okrete se i pogleda u pogruena, zategnuta i bedna lea muevljeva, kao u leine koja se nadula nad vodom. Da, propali smo. I ja, i ti, i Erika s nama. I ti to tako meni kae! I ti to sad meni kae! Zna li ti ta to znai, zna, li ti to? Usne joj pomodree i ona se uhvati grevito za mramornu plou ogledala na koju se naslonila. Bila je bleda i zbunjena. Ona nije shvatila smisao ovog razgovora, samo ju je guila srdba i prezir prema tom oveku, zgurenom kao izvaljena trula klada. Zadrhtala je i htela se ustremiti na njega, zaroniti prste u njegovu kosu i noktima mu razriti lice. Na ulici zazvrjae koije vraajui se sa eleznike stanice, a u njima, iza barikada od sanduka, nemarno uvaljeni trgovaki putnici sa raunom dobiti u glavi, bezbrini gosti s lepravim velovima oko eira, radoznalo se okreui levo-desno, i namrteni roaci u crnini koji se vraaju s neije sahrane. Iz kuhinje se uje Marikina dernjava; rasputeni, napeti sopran.
26

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Patroviu se olovno slegao ovaj trenutak na prsa. Najzad odlui da se izvue, i die glavu. Kad pogleda enu, ova prasnu u glasan smeh i zatrese se od jecanja. Ali molim te, ta ti je sad! ekaj, da ti kaem sve ... Bei, idi, idi mi ispred oiju! vikala je kao bez uma. Ali, molim te, teko jeste, ali gledau da se popravi, koliko god je mogue i htede da je primi za ramena. Ona se otre. Kukavico, lao, pfuj! Sram te bilo, hteo si na tako gadan nain da se izvue zbog triavih stotinu kruna. Ne treba mi, zna, sad mi ne treba. Nai u i sama! ta ti je sad opet? Dobie jo tih sto kruna. No i pomisli: sutra e sklopiti raune i pokazati joj. Onda neka plae. Ne jo tih sto kruna! Ve i tih sto kruna, Zar bi sad hteo da se povuemo? O, o dragi moj, vara se! I napuivi donju usnu, osmehnu mu se porugljivo, i zagleda mu se u koulju koja mu se izvukla ispod naborana prsluka, Bunjo! Nikad Nikad nee biti gospodin! Ako bi se ti oseao familijarnije na sonanskome drumu pod paorskom perinom, ja nisam roena da ti pravim sirite, ni da ti bbi noge perem. Ja sam te digla, ti se mora mojem svetu prilagoditi. Ako se boji za mene, mogla sam te i dosad varati i drsko mu pogleda u oi. A novac? Tvoja je dunost da zarauje a ne moja! Bunja si ti jo uvek, Bunja! Hteo bi da i ja jedem peenih bundeva Ubi se, kad ni jednu enu ne moe da izdrava! Patrovi uze eir i, diui teko, uze ga istiti rukavom. No doavi do vrata, i ne okrenuvi se, ree potmulim glasom: Novac e dobiti. A ostalo je moja briga. Videe. Oko sedam sati uvee, redovno nedeljno drutvo ve je bilo okupljeno i rasporeeno u krajnjem malom salonu. On je liio branim spavaim kutovima po skuenoj, priguenoj svetlosti koju su sanjivo putale mlene okrugle sijalice iz ljiljanskih aa u rukama jedne bahantkinje od medi, stavljene na krhki stoi, koji je bio optoen minijaturama od emalja iz galantnoga doba. Tu oko toga stoia, kao oko arobnog kotlia, okupljale su se
27

IV

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

gospoe da s nekim razvuenim, nauenim i nasleenim osmehom, koji kao koprena skriva istinska raspoloenja, prevru sablaznu knjigu u koju su svake nedelje beleile sve pikanterije iz privatnog ivota. U ovoj pitomoj izbici s devianski rumenim, svilenim nametajem, kao stvorenoj za neujna aptanja, tanane osmehe, neprimetna podmetanja i enske intrige, nije se oseao zadah leine ni krvi kroz uskomeanu paru namirisanih ipaka, iako su tu svake srede toliki i toliki blinji bili raereeni, da im se, sirotim rtvama, kao svetome Jovanu, jo i jezik izbode sitnim iglicama. Poela je stara Presvetla, koja je, pokvarenom ednou ili ednom pokvarenou, vetaki baratala najmasivnijim izrazima, i priala o keri poslanika Vajtbaha: kako se pre tri dana, gola golcata, pokazala na balkonu pevajui jednu koijaku pesmu i bacajui poljupce okupljenim usterskim egrtima na ulici. Sad su je odneli u sanatorij, ali to nita ne pomae, veli Presvetla, materina je to krv, rodila se u treem mesecu, treba joj se udati. I Presvetla povue dug dim iz neke egipatske cigarete i duhnu ga uvis, zavalivi glavu i napirivi obraze tako bezazleno, kao dete kad pravi mehure od sapuna. Sve su se smejale i zanimale za pojedinosti, samo je prisednikovica, nazvana lajava Milika, bila ozbiljna. Ovu belu, punu i onisku enicu sa mirkavim, pepeljavim oima, uzvinutim, irokim nosiem, velikim mukim ustima i odsenim altom, sve su mrzele, ali su prezale od njenoga jezika. Da je odrasla u drugoj sredini, ona bi moe biti pisala rasprave o drutvenim pitanjima, ovako joj je vatra bila pokrivena vlanim ebetom, te je samo ljutim dimom svoga duha klala oi svojim drugaricama. S njome nijedna nije mogla izai na kraj, jer nije lagala i jer je bila iskrena i jer se znalo da joj je samo jezik otrovan. Ona je bila tako smela da se nije stidela voleti svoga mua, i to priznavati, i ostati mu verna. S mladim ljudima je bila najotvorenija, ismejavala je sve vrline, a u dubini due gnuala se greha. Drutvo je nije moglo razumeti, a drugarice su je uzalud uhodile. Trilerka je ak svoga ljubavnika, kapetana Orosija, preklinjala da zadobije lajavu Miliku. Sve badava. Najzad se utvrdi miljenje: bolesna je. Inae bi bilo neshvatljivo. Ta Milika, prebacivi nogu preko noge i pogledavi oko sebe porugljivo, ree najednom:
28

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Interesantno. Dokle emo mi ene govoriti i misliti samo o mukarcima? Pa i oni to isto ine, samo protivno, dobacie neto jetko apotekarica omodi, pree efer, jedna pegava ena, koja se silno belila da bi je strugati mogao, vranila kosu i izgorenim iicama popravljala obrve. Imala je reskav i nesavladljiv glas, koji je sam od sebe skakao u kratkoj reenici po oktavu. Mu joj je bio blizanac, i zauzet u apoteci povazdan, a dever sreski naelnik i momak. U prvom svojstvu imao je konje i pandure, a nije imao posla, a u drugom svojstvu imao je slobodno srce i zgodan stan. Zato omodijevkin esti error in persona niko u gradu nije zamerao. Puf! Ti zna najbolje koliko tvoj mu ima malo vremena za to. Koliko je siromah zauzet u poslu, brinui se za zdravlje i dobri ivot tvoj i svojih najbliih. I lice joj se vraki iskrivi kao puni mesec u aljivim listovima. Nastalu prepirku zavri Presvetla, zagledavi se u sovu na asovniku s elektrinim buljavim oima: Ts-s-s i urke! glavno je da je dobro. A to je dobro, treba raditi. ivi dok moe. I posle e te crvi izesti. Posle te mehanske sentencije, poe rasprava o tome zato mukarci vole glumice i da li se surevnjivost dade leiti i kako itd. (Presvetla je bila miljenja da mueve treba varati, jer gotov grenik bolje se izvlai od onoga koji je samo pod teretom prividnosti. ena bar zna u tom sluaju kako da se vlada prema gotovu inu). Mlade je bila u velikoj sobi, osvetljenoj i modrikastom elektrinom i utom svetlou sa svenjaka. Za glasovirom je sedela Patrovieva ki; omalena, troma, nelepa oeva ki. Njen svaki pokret bio je teak, kao pod moranjem, afektovano prost. Kad je ila noge je vukla, rukama mlatala i ni za boga ne bi nosila obuu s visokim potpeticama. Govorila je kroz nos, pa bi, podnimivi bradu pesnicom, zagledala se obino pravo u zenice sagovornikove, ili bi mu upola okrenula lea i samo mrdala svojim oputenim ramenima. Korzeta ni prsluka za stas ne bee nikada na njoj. Nosila je samo krepdeinske bluze, u kojima su joj se nerazvijena prsa jo manje isticala. Ona je alila to je runa, pa je sama namerno naglaavala kako joj je malo stalo do toga da se ini lepom. I to je jedna vrsta tatine, samoodbrane i utehe. esto e nimalo naivni ljudi i
29

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

kakav rav glas o sebi radije sami spomenuti, no to bi otrpeli i puku aluziju iz tuih usta. Ona se oduevljavala muzikom, ali je nije razumevala. Sedei esto sama za glasovirom, svali se tako na nju alba i enja da se ispovedi icama. Ali im udari dva-tri akorda, zbuni se, padne na dirke i plae. Tada ali to je bogata, jer ona je uverena da je mnogo imuna, i elela bi da je sirota, i da je ljubavnik otme. Ona je sama sedela za klavirom, pognuta, levu je ruku opustila, a desna je leala na instrumentu s prstima utisnutim u dirke, iz kojih nije zvuao glas. Kraj nje, sasvim blizu, sedeo je upanijski perovoa bez plate Kezmarski i priao, eretao i smejao se. Ona mu je sluala glas, jer je imao ugodno meko grlo, ali rei nije zapaala, jer je on samo parafrazirao, i to ne znam po koji put, svoja epikurejska naela. Ona je pazila kroz poluotvorena vrata trpezarije kako joj materi inenjer Halas ljubi ruke od prstiju pa sve do ramena, nato se ona smeje i udara ga lako po obrazu. Kako je sve to dosadno i kako se materi to sve nije ve dosadilo! Nju sve to, ni igranje rei i vatre, ni trenje i izvijanje, vie ne drai, kao ni ovi bomboni od okolade. Ona je kad-god kradom gutala rum, i godilo joj je kad je on pali u grlu, a oi joj zasuze od estine. Ona e otii u svet sa nekim, da e svi zinuti od uda. Kezmarski je ba tumaio kako enska noga mora biti dole tanka kao u koute, a navie kao ampanjska boca, i ve izraunao koliko e reenica jo rei i onda prii hromoj Flori, siroetu sa sigurnih trista tisua kruna. Kezmarski, poto je raskovao deset hiljada forinata na devojke, na skromni maarski ferbl i na gospodsko pie, najzad upuen od verovnika, svom svojom elegancijom i reitou bacio se na bogatu sirotu. Troio je menicu za menicom na cvee, eer i svirke pod prozorima, u uverenju da e mu ova hazardna igra upaliti, i da e prengovati banku. I tutori i sopstveni razum predoili su devojci prave razloge fe-Belinog" oduevljenja. Ona je znala da se on iz dana u dan veba u maevanju, u upoznavanju karata po pitanju, u otmenom prelamanju slova r, u grickanju crnih, kao ivica podseenih brkova i u negovanju svoga devojaki rumenog lica (a kau: sveim goveim niclama), uzalud; njena mladost je silom htela da se zaglui i da poveruje u mogunost ljubavi zbog nje same.
30

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

im se pojavio inenjer Halas, celo ga drutvo doeka vikom i tepanjem: serbus Piu! On se smeio, klanjao, ljubio prste devojaka i ena i za svaku uvao po koju dosetku. Imao je okruglo, glatko obrijano lice, nestane ive plave oi i po sredi pravilno razdeljenu, sjajnu, ulepljenu smeu kosu, te mu se glava svetlela kao srika. Niko nije znao tano odakle je rodom niti odakle je doao. Sumnjalo se da je poreklom Slovak i da je ime pomaario. U ali su ga ene nazivale i Totokom. Ali on je od svog prvog pristupa u grad zavladao drutvom. Umeo je da se obavija kao nekim titom dosetljivou, interesantnim prianjem i upuenou u silne sitnice, u najraznovrsnije drutvene obiaje i odnose. Bio je najbolji igra, skliza na ledu, niko nije znao tako hitro pogoditi rapirom loptu na ici; imao je itavu zbirku revolvera, dva psa plemenite rase od grofice Esterhazi, ija je plava psea krv uvena u dokumentovanoj istoriji najslavnijih vaaka, a znao je i bezbroj valcera i kuplea, pa i operskih izvadaka na klaviru. On je redovno pio liker posle obeda i viljukom i noem jeo breskve; tako se zavaliti u kone engleske fotelje, i neprimetno pokazati pod pantalonama svilene arape, nije znao niko. Mukarci su ga svi grdili, zvali ga belosvetskim, koji e tek jednog dana zakaiti nekoga, pa nestati kao automobil; samo e se puiti i zasmrdeti za njim; ali su mu svi redom podraavali. Zimus se sankao, rodlovao na itadskom nasipu s Trilerkom, sada igra s Patrovikom, ali na prolee kani lantenis loptati s bogatom Rackinjom Prekajskinicom, jer je izjavila da mrzi mua i strogost pravoslavskih mizli. Devojke su ga zvale da svira, a ene da izvadi iz torbice svoje najnovije anegdote, tipalice i taze spletke. ene ga zarobie za ruke i ramena, a on se, toboe, otima i najzad sede nasred salona, prekrsti noge kao Turin i pone svojim umiljatim glasom priati. A dok se tu smejalo, udilo i cikalo, u drugoj sobi jedna je goa, ljuljajui se na stolici, i as mrcvarei, as opet milujui izdrljivi klavir, pevala poluzaklopljenih oiju narodne melodije, jednu meavinu slovakih uzdisaja, od sevdaha tihog umiranja, ciganskih cikota i turanske obesti. Oko osam sati uvee, ba kad su i poslednje zemike s maslom, ajvarom i unkom nestajale u zubima kavaljera, dobrodolo
31

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

i probitano zamenjujui veeru, neprimetno i paljivo otvori srednja vrata dr Patrovi. Primetie ga tek kad se obreo nasred sobe. Lice mu je bilo pijano ozbiljno i bio je u prsluku. Na pljusak smeha oko sebe nije se ni osvrnuo. Iao je pravo eni. Ona je pocrvenela i htela silom da ugui jarost. Ali, dragi Patrovi, ta vam je sad palo na pamet, da tako ulazite u drutvo gde su dame! Boe, od vas ovek moe doekati svakojakih ala i uda! Ali Patrovi je uze za ruku, i dok ga je ona gurala napolje, on joj je nesmetano govorio. Psst! Eh, mani sad, ako hoe da doe, a dobro bi bilo, obuci se, i budi dobre volje! I ona, pevucajui, otra po kaput i pomoe mu da ga obue. Njemu se oi napunie suzama. Nema nita, draga moja, nema nita! Na to ga ona obuhvati rukama i svirepo ga utinu za miicu, ali pre no to bi se prenuo od bola, zgrabi ga ispod ruke, udari u iskren glasan smeh, namenjen sigurno onima unutri, i rastvorivi irom vrata, ue tako s njime unutra i, jo jednako se smejui, pokloni se svima graciozno, a drutvo zaas zanemi i udari u pljesak. Patrovi se smesti za okrugli sto meu Trilerkom i omodijevkom, i odmah se mai konjaka, jer ga je glava jako bolela. Sevale su mu slepe oi kao da su otvorene rane, pa ih neko kotunjavim prstima tano svakog sekunda vrea. Dok se on tresao i duvao iz sebe jaru jakog martela, pomislio je na neplaeni raun kod specerajiste i da je on sad, ini mu se, peti put pio toga konjaka. Niko ga nije niim nudio. Kezmarski je uzeo jedan kruh sa sardelama, udubio u njega svoje krupne retke bele zube i, nasmeivi se na njega, rekao: Oprostite! Halas je onde uao kraj stolice, gde je njegova ena pre sedela. Sad se polako dizao, rukom gladio nabore pantalona i, sav crven u licu, zagleda izdrljivo u njegove zenice kao da hoe da pokae kakav je junak: Kako zdravlje, gospodine doktore? The, kako! odvrati Stipa sipajui drugu aicu konjaka. Ovo ga je pitanje uvredilo. I on sad ne bi smeo pogledati u oi tome Halasu, jer bi ovaj morao opaziti da ga je isti trenutak omrznuo. On je primetio da je taj mladi deseto mislio, da je u
32

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

tome pitanju bilo ponienja, saaljenja i skrivenog poznavanja njegove bede. Dok je iskapio au, preleteo je oima oko sebe. Svi su hteli da skriju kako ga motre. Sva su lica naporno radila da prime na se ravnodunu ili dobroudnu masku. I dok je Trilerka, sasvim okrenuta, oslovila Floru u drugoj sobi, videlo se da se okrenula a da jo nije znala koga e i zato osloviti: Flora, jesi li dovrila one rue na mukhalteru? Osobito lepo moluje ree tie kao peku novinu. Nema sumnje pomisli advokat hoe da popuni munu pauzu. Ja sam im prekinuo govor i pokvario raspoloenje. Ja im smetam. Upao sam kao muva u kajmak. Hoete li ii, g. doktore, na skuptinu Junog ugarskog kulturnog drutva? zapita odjednom Kezmarski i liznu usne. Zato? prenu se kao iz dremea Patrovi. Pa-a i ruka mu skliznu preko uglajisane miriljave glave vi, kao jedan od pobornika nae drave ideje u ovim neprosvetljenim krajevima moete i ovaj put mnogo doprineti ispravljanju i nadopunjavanju metoda nae kulturne misije. Iskreno priznavi, naa domovina i naa narodna dravotvorna ideja Kakva misija, kakva kultura, kakva domovina, kakva ideja, pff, molim vas mladi gospodine! Rei, rei, Patrovi se zavali, uhvati se prstima preko okrugline svoga simpatinog trbuha, nakrivi porugljivo i izazivaki glavu, kao ovek kome je ef da se svaa i da bezobzirce lupa o glave neprijatne istine. A, molim vas lepo, recite mi po dui, volite li vi domovinu i narod? A? Kezmarski upnu bri, zatrepta oima i pocrvene do ogrlice. Ja mislim da svaki pravi i poteni Maar mora ljubiti domovinu i narod. U njoj e nas pokopati. Dabogme, crvena internacionala i pro- pagandom napujdani sinovi roene majke Brrr! Ta nisam ja iskao da mi citirate paualsku liriku. Molim, samo malo iskrenosti. Ruku na srce! Ko je pravi Maar? ast i potenje, ali vi ste lovak, mali Moldovanji je Rumun, Halas? na! a ja sam Bunja. Eto nam istih Maara. Skupili smo se zbrda-zdola i podelili uloge. Kakva misija! Flans, gospodine moj, mlatnjava, sad se utrpae svi Vajtbasi i druge parabuke vabe samo da dou u prestonike novine, pa kad opet zapai koja
33

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

crkotina da se nau na redu. port i toaleta, to je briga za domovinu naih magnata i magnatkinja, a mi im majmuniemo, jer ako si mudar, maarstvo je divno unosna akcija. Deoniarsko drutvo, to su nai misionari. Volite domovinu i narod, priajte vi to deci da se uspavaju! Ja znam: to volim, to i sanjam. Volim ene, ene i sanjam, volim kartu, rihtig, sanjam da igram makao, volim riblji paprika, dabogme da sanjam izlet u Gombo, ali domovinu i narod jo nikad nisam sanjao . . . Recite mi, molim vas, ta je to domovina, ta je to narod? Ha, ha, ha, gospon branitelj se ali! ha, ha, ha! vrlo dobro! ha, ha, ha! Kako da se alim? Ne alim se ja, na alost! ree srdito Patrovi, i brzo nastavi, kao da se bojao da e mu prekinuti bujicu koja hoe da prokulja iz njega: Uzmite samo nae izbore. Parola je vazda: protiv Nemaara! A i vi znate da se tim iskljuenjem najmanje slui naoj tzv. ideji. Ta ni ne misli se na nju. Naprosto treba uhlebiti inovnike sinove, jer tek moraju otplatiti dugove patriotskim zavodima i pouzimati inovnike keri bez miraza. Maarska vojska! Osam hiljada otvorenih mesta za propalu dentriju. Ili, zar patriotizam raa i mitom i panamama? Vi se ne seate, vi ste mladi: posle okupacije, velika svota za potporu ranjenika i porodica, palih kod Maglaja i Doboja, a me njima je bilo, bogami, i Krobota i Raca i Maara, nestade kao kamfor. Podupan se jedan ucec, i to je sve. A kud su nam grdne pare tulipanke, pa ko nam obrsti aleje platana sa ulica, ko nam pojede kaju iz betona pod popucanim asfaltom, k zato ba nemaka firma da nam kvari oi kiljavim osvetljenjem? A? Gospoda slave Arpada to je doveo amo Maare. I treba. A i lako ga je naslikati. Ko bi vraga naslikao arpade to iseljavaju narod. Nema tu srca, gospodine moj, nema tu srca! Grabi, nemilice grabi, i samo grabi! Ako ima srca, onda si crko! . . . Nego i Patrovi skoi, sav zaaren u licu, ta smo se tu ucmoljili! Danas emo se proveseliti. Oprostite, sad u ja smesta! Patrovi uzrujan i zadihan potra, prevali jednu olju aja i smejui se: nek se zna ija je kua masna! zalupi vrata za sobom. Gosti su ostali zabezeknuti. Nasluivali su i mirisali u vazduhu neto kao pred vihor.
34

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Nisam ni znala da ima tako najdig mua, pecnu Presvetla. Jo u se zaljubiti u njega, pred starost! odvrati nemarno Patrovika, griznu se za usnu i pogleda letimino i nervozno na vrata. Mala Erika turi u usta itav jedan slatki od kave, pun otuno slatkog skorupa, i ne vaui ga zagleda se netremice u nita. Tanka bluza podrhtavala joj je nad srcem. Odjednom se tiho strese, lagano ustade, izie u hodnik i, otvorivi okno, prui elo u mrak i u hladni vlani vetar, koji se hrapavo tr o udove vinjage divlje loze oko prozora. ula je oev aputavi glas, i kad se vratio ona ga zagrli oko vrata. ta si sad radio, tatice? Otac joj stite lice u ruke i poljubi je u kosu. He, he, ue. Radovae se. Erika se odbi durnovito, uverena da je niim nee moi iznenaditi ni obradovati. Gosti se spremali da idu, ali ih Patrovi zadra na veeri i, glasom kojim se hteo narugati i njima i sebi, nasumce izbaci titulu kako je danas dvadeset i pet godina njegovoj promociji. Ljubazno je obletao sve, pomagao spremanju za veeru i mislio u sebi, kako e jo jednom gospodski nahraniti ove gusenice. Prodrli su mu koren, izgrizli su mu cvetove, nek se zatome jo preostalim sparenim listovima. Petre, metnite ampanjac u led. Zaista udno, kako to da je on tako prekasno progledao. On sad tek svesno vidi ko njega podriva i ko su uopte ti ljudi s kojima se godinama rukovao, a nikad im se nije paljivije zagledao u lice. Dosad nije ni video da Kezmarski ima tako oajno prazne i klonule oi i da mu je koa gnusno tanucka. Kad bi je zaparao noktom, sljutila bi se lako, kao sa ugmilele oskorue. Presvetla je upravo gadna. Kako je to odvratno kad stara ena koketna zaagri oima i krv protinja kroz uvele, silom doterivane obraze. Takva e biti i Borika. Grozno.
35

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

36

Pazite, na svaki bifstek ispecite jedno jaje. Meso sam ve poruio da se poalje. Ko su ti ljudi? ta njega vezuje za njih? Kad propadnem, onog asa e me se ratosiljati, kao i jadnog urice Birilovia. On ih je pet godina astio, pa kad je falsifikovao, svi su tvrdili da su znali ve davno da ne moe bolje svriti. Da li sam ja prospavao dvadeset godina? Ili je i mene zanelo pijanstvo gospodstva, kao i onog ludog Srbina? Da li sam ja, boe moj, recimo, pre deset godina, kad sam ih video, uo i tresao im ruke, mislio to o njima; uopte, da li sam ja to mislio? Mora da sam se uzdao u njih. Ali to bih se kog avola u njih uzdao? Da li sam ih voleo? Da! Taman. Sigurno nisam znao ni imena sviju njih. alosno, niko me nije voleo, niti sam ja koga voleo. Bio sam lud. Ipak je to smeno to sad tek vidim kako sam bio kroz ceo ivot lud. To je ludost ekanja i trpljenja Ne, ne. Nije tako. To je ludost ivota bez osnove. Izlian ivot Ni to ne stoji. Kad sam se rodio, bio sam svakako odreen za neto. Samo nisam naao to neto. Nisam se snaao. Zalutao sam meu ove i smeo se. Iupae me, pa me ponesoe. Nisam bio svoj, bio sam njihov. Pravo ima moja ena: ja sam Bunja. Samo ona to ne razume. Ja sam Bunja, ja sam penica koju su preneli u staklenu batu. Ja sam Bunja I Patrovi je nudio goste da sednu i smeio se. Svi su mislili: zbog tobonjeg jubileja i uslunosti, a ono u stvari zato, jer mu se dopalo to je Bunja, i priinjavalo mu se da je to lepo. Samo to oni to ne shvataju. A mora im to rei. Neka se smeju. Oko dvanaest sati cela je kua odjekivala od buke i zadovoljstva. Igralo se, pevalo, razbijale se ae i Kezmarski je brisao krv sa usana, jer je hteo da zadivi drutvo, pa je pojeo itavu jednu ampanjsku au. ene su bile rumene, gledale su sanjivo, ma za to bi prsnule u kikot, i onda bi padale u naslonjae i udarale primaa ciganina po obrazu, a kavaljerima kitkale brke molei ih da im povere: ko ih je uio ljubiti. Halas istrgnuo violinu iz primaevih ruku i zasvirao vals. Svi su se vrteli, udarajui se jedno o drugo i o dovratke; ostali su samo Patrovi i Patrovika.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Patrovi je gledao u polijelej, gutao nasamo, a eznutljivi talasi svirke zanihali su se njime. U svakom valceru ima jedna neodoljiva nota nostalgije . . . On se seao mladosti. One dve-tri zabave na koje je iao, uznemirena srca kao vigarica, i vraao se razoaran i tuan, jer se u osvetljenju i u utanju svile i bleskanju oiju i minua nalazio svaki put osamljen, potiten i kao izmuen. Seao se da je i on uio valcer; ali ga nije nikad igrao, jer se bojao da e pogreiti, pa e mu se itava sala cerekati u lice. Ponekad bi poao kojoj lepojci, ali srce bi mu kucalo od straha, i on bi se bled, ne znajui ta e s rukama, kolebao, dok je ne bi drugi neko ugrabio. Tada bi mu odlanulo. Manuo bi sve; bacao lakovane cipele besno u uglove jevtine i steniave sobe, zagnjurio glavu u jastuk, koreo i alio sebe, i dok mu u uima zuji muzika, trzao bi se cele noi, jer bi jasno uo smeh jedne igraice u prolazu pod tuom rukom; a kad bi u zoru zaspao, sanjao bi kako klizi preko uglaanog i svetlog poda i griska lepravu devojaku kosu. Hodi matori, da igramo i mi. Ali posle dva-tri koraka, Patrovika ostavi mua. Ne zna ti to, eprtljo! Halas, ovamo! I teturajui meu razdraganim parovima, Patrovi sede zlovoljan i oznojen, gledajui u enu i u inenjera kako se tesno stisnuti ljuljaju. Gospoa Borika je rastvorila usne, kao da je htela da pije valjda zvukove i dah mladog oveka. Advokat se oseti uvreen. Bolelo ga je. Nije ga muila surevnjivost, nego ga je vreala nepravda, a i stideo se. Moda se njemu celi grad smeje kao mamlazu koji nita ne sumnja? Moda ona njega vara? Runo, uasno runo. Na to nije nikad ni pomislio; ako i jeste, to je bila refleksna misao, kao to ovek u mislima i ubija. Ali sad mu je misao ozbiljna; no on ju je sada primio kao dvadeseti ubod u telo koje je ve istoilo silu krvi. Nije ona bila moja ena nikad. Boe moj, boe, kako je to runo i strano, strano glupo! Meutim su podolazili jedan za drugim i muevi. omodijevka, kad ju je namrteno ibao pogledom elavi apotekar, koji se kod kue navrat-nanos morao da nakljuka pogrejanog kelja i
37

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

da se izmui sa sinovljevim zadatkom, u kom se nepoznati tvrdoglavo igrao mure, preko ramena viknu: Mi lumpujemo! Jadnik mrdnu jetko ramenima i morade da se utei unkom u upitajanim rakovima. Uz njega prionu i veliki kapetan Triler, koji je lupao prstenom po ai, zatim skoio i hteo slugu prvo da ui, ali ga onda pomilova po podvaljku: Dragi Perice, dajte to vrue da griznem. Pio je razdraen jer je na apreu izgubio sve pare to je od ene skrivao u ba zato probuenom balaku palice, koje je jutros zorom zasluio od mlekarica, da im ne bi pregledao mleko. No koji put, ugleda radi i zbog naroguenih potroaa, on je to ipak morao da ini, i to na pijaci lino, orkajui kante nogom, te bi se sve sokake vake zgrnule. Mlekarice bi udarile u dreku i proklinjale gospodu, kojima bi se sutradan svetile na taj nain to bi dumanski, anabaptistiki krstile mleko, i onako ve iskvareno lojnim pogaama. Sem te line pasije pijacu je preputao potkapetanu. Nek se on natee s paorskim sekserima, mlai je i nema porodice. Sebi je zadrao none lokale, javne kue i razne babaLjube i seka-Julke, koje se na sva usta hvale da njima ne treba licencije, kad su dobre s gospodom iz magistrata. Presvetli je poslao kola sa slugom koji je imao jako gospodski izrezan nos i tedioniku knjigu, te je i Presvetlu iz neprilika izvlaio kad bi se zagrejala u frie-fire. Tek to je drutvo ponovo posedalo, napolju neko ciknu. Zagrmi: servus Petika! Petika Mrazovi, poslednji izdanak starih srpskih patricija, na ijim se razvaljenim grobovima u porti jo naziru natpisi, zaputeni u plesni: izabrani gradanin i senator slobodnago grada. Jedan mu je praded doterao ak do polkovnika ajkake regimente. Isti je pisao i ode u anapestima. Petika je zastao sred ove galame, blenuo preda se razroko i mrkao. Dakle, oigledno, bio je veseo. Petika je sluio u poreznom zvanju, vukao je sto etrdeset kruna mesene plate, a troio je sad poslednje svoje hiljadarke koje je dobio za sala, koji su kupili seljaci sami, da ne ode u maarske ruke. Jo pre pet godina je hladio baranjski rizling u ampanju Redereru, a danas pije i pricere sa ljivovicom. Iz gimnazije ga isterali, jer je iz inata nazvao Kouta psom, danas tek srie irilicu i ispoveda da srpski, s gustom, samo jo opsovati ume. Ali kad uje gajdaa, plae i veli da je Sr-rbin, gazi svoj sopstveni eir, grli gajdaa i tepa mu:
38

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

prijatelju moj, ja sam Srbin! Ti me razume. Gajda Joca, kad zguva peticu, klibi se i sve razume. Ta, ta, vaa Marika ne ume svui ni kaput kako treba tucnu Petika i prui ruku za au. Ruke i noice imao je majune kao frajla, prsluk uzan od pedlja, a lice crveno, bezazleno deje, da ovek, tek kad mu se zagleda u smeurane obraze, u naboranu kou na vratu, na prosedu, kao seno suhu kosu, opazi da je oko etrdesete. inio je utisak da nikad nije imao momatva. Kao deko je zakrljavio i kao nedozrelo voe u podrumu, ostareo u sparnim noima, ugrejanim dimom i vinskom parom. Koliko bi kukala njegova stara gazdarica kad bi ga u naruju, onesveenog nosila u postelju. Silno je mnogo alosti bilo u njegovim izvraenim oima, pocrvenelim od podile krvi, i njegovim nabreklim plavim ilama na slepim oima i u mravim listovima. U potonje vreme su ga trpeli u drutvu samo zato da se mogu egaiti s njime. Tako, im je hteo da sedne, Triler tre stolicu i Petika se prui koliki je dug Iza Petike je doao i Prekajski. Njemu je teko bilo ii nou, jer su ga bolele oi. To su bili, po svoj prilici, prvi znaci suenja kime. Prekajskinica je ba uila od Halasa kako da duva kolutove dima, kad joj mu zasta na pragu da jelenjom koom obrie naoari. Zar si i ti poao u poteru? Ne boj se, neu uskoiti. Prekajski je progutao i to. Mislio je da e joj biti dosta to je uao u zimskom kaputu. To e je jediti i najpre nagoniti da poe kui. On bi je ve davno pustio, s itavim njenim mirazom i bojim blagoslovom, da nije prezao od bruke i da nije trpeo za ljubav ono dvoje dece. On je bio ovek-inovnik u potpunom smislu. Savestan i spreman. Zato mu je predsednik i tui zaostatak davao na izradu. Bio je nezadovoljan, ali je sve snosio i nije hteo nikom da se ulaguje. Kao ak nauio je ruski i mnogo itao. Pratio je verno sve pojave u narodu i bio na glasu kao vredan, ali politiki nepouzdan inovnik. Vi ste panslav! ree mu predsednik kad je jednom zapalio cigaretu srpskim kolskim iicama. ta vi znate, magnifice, ta je pansloven! odgovorio je nabusito, i od to doba ide na najgore komisije. U samoi je odista bio nacionalna
39

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

sanjalica; decu je uio da mu deklamuju narodne pesme i engiagu, to je gospoa Prekajskinica smatrala nefinim obiajem koji e deci koditi, pa e ih maarski profesori ruiti. U tajnosti je gajio socijalistika naela, tavie: pomalo je simpatisao i sa teroristima, ali je uz to dosadio tedionicama selei enin novac iz jedne u drugu, ma zbog triavih etvrt postotka. Jue je imao sukob sa enom, jer je ena primila prase kao jabuku od jednog seljaka kome je Prekajski bio potreban. Prekajski je pustio prase na ulicu da gurie na uveselenije egradi. ena nije shvatila to kao pitanje asti. To je bio, u njenim oima, jedan blagosloven obiaj i isto prasee pitanje. Ti samo jo kvari paore, ionako nas ve po nogama epaju! Srbiju nije mnogo cenio jer tamo profesori politiziraju, ali je priao sinu o Vojvodini i o Miletiu i glasao, s negodovanjem u dui, za vladu. Pridoli su se revnosno trudili da dostignu stepen oduevljenja starosedelaca, samo Prekajski nije pio, jer to kodi onom kataru, a on i sutra ima puno posla. Patrovi je utao, ali kad ga je ena htela da odmami u legalo, najodlunije je protestovao i dovukao stolicu sasvim do Prekajskog, jer ga je uvaavao kao naitana oveka. Molim te, Stevo, ti si pametan ovek, reci mi po dui, je li to sve lakrdija ili je ozbiljna stvar? To sve tu pokaza rukom uokolo i strovali ulje i sire i, i pa uhvati za zlatan lanac Prekajev i to sve, to se s nama zbivalo i zbiva. Zna razume li me? Razumem ree Prekajski samo da se otrese, videi da je pijan. Hm. Kako se uzme? Komedija jeste, samo to nam se u njoj srce krvavi. I Prekajski bolno razvue svoje tanke, blede i ispucane usne. Patrovi klimnu glavom i kao za sebe ree: Samo nam se srce krvavi. Vidi, mene sad tek boli kad mi se pri kraju cedi. Boli me! i oi mu se navodnie nevino i nemono. Prekajski se bolje zagleda u prijatelja. Zatrepta i u njemu jedna tanka ica i on poloi ruku s puno sauea na njegovo rame. Hja, ta emo? Moramo vui; vui dok moemo. Popraviti se ne da. Veli, ne da. Dabome. A kako bih se ja rado povratio! Nemoj misliti da ti govorim zato tako to sam napit. Nije brate; ovo
40

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

sve nije ilo kako treba. Trebalo bi da ponem iznova, samo kad bih mogao . . . Ja sam tribo ostati paor. Tribalo je da sam ostao Bunja, ko to mi je bio i dida i aa. Naikati u frikome luftu k i turinak u vitru, oeniti se s divojkom s kojom sam prvi put divanio u kolu, raati dicu, orati, pivati, i tui i enu kad triba, umoran, ili od rampaa naderan lei na sino i hrkati i onda ve umriti kad mu doe vrime. Pa zna, kad posijem, pa Bog da i ponjeu; a kad Bog katiguje, stegne kabanicu tinje, jede priko zime vie krompira ucilo, a manje unjke. Sina izgruva kad se beari, al ti sutradan vezuje snoplje. Kud e vee ljubavi i srie! Nije teko Bunjevcu umriti. Meni je ovako teko. Ja ne umirem, ja propadam. Suim se, k korov kad mu plug ile zavati Prekajski ga je sluao netremice, i kod njega je nadoao as ispovedanja, i da nije ustao veliki kapetan da nazdravi domainu, i on bi izruio svoje srce. Triler je govorio uz kikotanja, zveckanja i upadanja u re, a kovao je domaina u zvezde. Hvalio ga je kao oca, mua, kao graanina i kolegu, kao rodoljuba koji e za svoj rad u narodu dobiti dostojnu nagradu, koji u ovim skuenim prilikama nije mogao da razmahne krilima, ali e uzleteti i biti dika svega graanstva, a ponaosob svojih prijatelja, plemenite supruge, tog njegovog dobrog genija, i mile i darovite keri. ljen, ljen, ljen! Tu!! Patrovi je za vreme govora tr dlanom elo, znojio se i poreivao iice u razne bojne redove. Stideo se, i jedva je ekao da doe do rei. Kad je ustao, buka je jo kljuala. On rukom htede da zgladi talase larme, ali samo cigani umukoe. Patrovika nasmejano viknu: Pita, samo kratko! Nemoj opet oduevljeno od tri hvata. Pazi, nakrivila ti se poa! Ali on samo mahnu rukom na nju, zagleda se u slanik, zamiri i turi levu ruku u dep od akira. Gospoe, gospoice i gospodo! Nisam ustao da se zahvalim na reima g. velikog kapetana. Bar ne samo zato. Ustao sam da govorim, da iskalim srce svoje. Patrovi zastade na asak i pogleda uokolo, ne ustavivi se ni na kom. Glave prijatelja su ga opkoljavale kao da je u gradini meu kupusnim prokolama. Vika i nemir su se utiavali, jer je domain
41

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

govorio tiho i mirno, kao da nije pijan. Glas mu je bio zamagljen i pun prebacivanja, te su svi u prvi mah otrije uperili oi u njega, sa ijih usana glas jeca, da vide: da li je uistinu dr Patrovi to. Na elu mu se nisu koile one punovane, misaone bore svih nazdravljaa. Lice mu se sjalo, bilo je blago. Eriki se steglo u prsima ne skidajui oiju sa oca. Dragi Tuna, ti si lepo govorio, ali ja ti neu rei: hvala. Zato da se obmanjujemo? Danas hou da govorim istinu. Ti si, prijatelju moj, lagao. Da, da, lagao si ti. To je Patrovi rekao tako mirno i tiho da niko nije skoio, no su svi smatrali kao najpodesnije, pa i sam Tuna, da taj neobini uvod shvate kao alu; drutvo se dakle silom smejalo, iako su se i veliki kapetan i Patrovika neprijatno vrpoljili i kiselo razvlaili usne. No najgore je, to si ti pri svakoj svojoj rei morao pomisliti: ja laem, a najalosnije je opet, to mi u istom stilu laemo jedno drugo, i sebe i ceo svet, otkako se poznajemo. Ne, ne, dragi moji, znate vi vrlo dobro: nisam ja nikakav borac, niti sam velikan, nit imam zasluga, niti e ih ikada takozvana domovina naa i narod priznati. Lagao je moj prijatelj kad je govorio o srei, jer je ja nikad i nigde nisam okusio, a danas znam da je i neu. Vi negodujete, vi se uzrujavate, vi ne moete da shvatite ta ja to i zato govorim? Idite svi ako hoete, ali ja hou da se izgovorim. Dosta sam utao. Sluae me ovi zidovi, po kojima sam se danas prvi put ozbiljnije obazreo, i sluae me moje ui, koje danas prvi put primaju glas Stipe Patrovia. ena ga je htela da pritisne na stolicu, ali on ju je tako mrsko promerio da je odstupila i sa enama se udaljila. Eriku je guio neki bolni stid, kao kad bi sanjala da po ulicama bei naga i neokupana. Ona prie ocu i uhvati mu ruku: Tata, zato to govori? Sedi, niko te ne slua! Otac je pogladi po kosi: Pusti me, moram. Ceo moj ivot je bio jedno dugo, pijano sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve, s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godine, ja ih nisam merio delima, procvala su prolea i mladosti, ja ih nisam merio zanosom srca.
42

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Kraj mojih uiju topotale su obue blinjih, doticao sam ih se, pozdravljao ih i grlio, a nisam ogrejao u njihovim oima duu svoju. Eh, imao sam i enu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao. Imao sam domovinu, imao sam narod i istoriju, a sad vidim da nemam nita. Sve je hladno i sumorno oko mene; sve je tue. Ja sam zalutao i vapijem za izlazom, a oseam da u krvlju svojom i trulim leom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje. Tuin sam doao meu vas, a kao gubava ovca, izgnan i tuin, uginuu. Ostavio sam ono to je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio nita u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salaar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj zemljanog belog banka, u svet va, gde je prva vrlina iupati srce to ranije, jo nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Ja sam morao ostati Bunja; ili se zadovoljiti samim sobom, u sebi traiti sreu, bez vas, pa ma protiv vas; ili da sam uzeo tap u ruke i poao klisurama uz debelo more, gde su bure i borbe s jedrima, s valovima, golim kamenom i gusarima oplemenile od iskoni moje ponosno pleme Patrovia. Kao miris tamjana iz prastarih odeda diu se u mojoj dui pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske veeri moj did, s plemikom gordou i dubokom tugom, priao o otadbini gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teko iveti a lako i slavno umreti; o svetome Stevanu tiljanoviu, koji je bio Patrovi, despot i ovek due i srca. Kad je glad morila Baranju i Tolnu, on je otvorio itnice i riznice svoje gladnima; i umro je, a da ga crvi ne naee. Vidi, sinko, govorio mi je dida zatresavi dugu sedu kosu zato mi Bunjevci volimo more i talase ita i salako ivovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo jo junakoj miici pokorava. im se Bunjevac otisne od nje, izgubie mir i sriu svoju. Zabacio sam iroka dovikivanja sa ahira na salae, sutonska tiha popevanja uz kripanje erma, griskanje panjaka i zvoncanje garavoga opna, napustio sam boinja radovanja i spavanja po utavoj slami, miris ute zemlje, zaarene pei i peenih hlebova, miris kalopera i bosiljka, i zagrljaje mladih i radinih ruku. Izgubio sam zdrav san, ile uranke i itanje zvezda i vremena.
43

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

A ta mi dadoste za to? Nemir, groznice i oajnu hajku veitog pijanstva i izvetaenih strasti. Ja sam nosio u dui enju borbe za jednu misao koju ljubim i za duu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao i nejasnost bez ljubavi. Vi to ne moete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno, a nismo nijedan trenut bili isto. Mene ta la i to pretvaranje staju ivota Gosti su ve poodlazili. Samo je ostao Prekajski, prvi put posle ene, i Erika. Mati je ispraala goste i izvinjavala mua da je pijan kao panj i ne zna ta bulazni. Erika se povukla od stida i jada, legla i jecala pod pokrivaem. Patrovi jo tie nastavi: Ja lebdim otkinut od svoga korena. Ja propadam i nema mi spasa Onda se zagleda u Prekajskog koji je provlaio prste kroz kosu, drhtao i ozbiljno shvatao Patrovia. Razmiljao je ta da mu ree. Patrovi pogleda oko sebe i kao da se zaudi to su ostali sami. Pa iznenada planu: A gde su cigani? Cigane mi vratite. Hou jednu naku da pivam i da plaem. Bearca nek nam sviraju, je li, Stevo? Steva se die da poe, a Patrovi iskapi au i poe netano da natuca: Ej, diko moja, pola srca moga Sram te bilo, rasterao si goste svojim paorlukom. Ha, ha, izgleda kao Kinez! Patroviu sevnue upale malene oi, zadrhtae mu oputeni brci i baci au na enu. Ona ciknu, a aa se zdrobi na elektrinoj sijalici nad stolom. Prekajski se bre pokupi i jedva utee pred Patroviem koji se za njim tumbao u noi. Sutradan je ila od jutra do mraka potera za advokatom Patroviem, koga kao da je zemlja progutala. Drugi dan doao je njegov ogor Joza Mati sa salaa da javi, kako je Stipa, sav ulopan i ugruvan, stigao onamo. Sad ih napastvuje i ite seljako odelo i plug da ore i da cepa drva, ma da vrime nije jo za to, i veli da su njemu gospoda prisikli korin i on VI

44

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

nee vie u varo. enu psuje, a kad mu ker spomenu on plae i moli da je ne puste da umre od gladi. Kad su fizik i Prekajski otili po njega, nali su ga kako gologlav vue s druma jedan izvaljen bagrem i gaca u dokolnjaama izmama po glibavom snegu. Njima se utivo javio i smeei rekao kako je teta da se to drvo ne upotrebi za gorivo ili za take, i kako je ovde ist vazduh. Da ga vie ne boli glava i da e nanovo poeti ivot. Na zivkanje da se, kao bajagi, provozaju, od srca se nasmejao. Vi mislite da sam lud. Nisam, kad vam velim Neu vie da ivim s onim gadovima. I pljunu. Govorio je tako ubedljivo i trezveno da je obojici srce zazeblo. Ali Erika, pa dugovi? Verovnici su ve drali dogovor. Hodi, pa bar napii kako stoji; znamo mi da si ti zdrav. Nije nita odgovorio, ali je seo na kola. Pri ulazu svet je u oporima zastajao i blenuo u njih. A to ga je jedilo, te je sipao psovke pa prolaznike: ta zverate, gadovi jedni! Hteo je da se stane pred njegovim stanom. Ali oni mu priznadoe da mu je ena danas otputovala sa Erikom u Tatru, roacima. To ga je dovelo do besnila. Skoio je u kolima i pretio pesnicom: Bludnica, nesrea! vikao je iz izoblienog grla. Najzad se smirio. Znam da me vodite u ludnicu ree apatino, na kraju krajeva. Na noite ga sklonie u gradsku bolnicu. Za njega nisu bili naisto ko e plaati i u koji razred e ga smestiti u varcerovom zavodu. Mirno je veerao, pustio da ga svuku, a bolniara, krmeljivog uku koji je sazidao kuu leei mlade ljude sam, bez doktorova znanja, i kriom prodajui, po skupe novce, lekarije iz bolnike apoteke, zapitao je najozbiljnije da li on hoda vrsto i ta misli o njemu: je li on uistinu poludeo. uka odgovori na prvo sa da, na drugo sa ne i zazvecnu svenjem kljueva. Ujutru su nali dr-a Patrovia raskidanih ila, ogrezla u krvi, nasred sobe. Jo je prevrtao oima, ali mu ne bi bilo spasa i da nije toliko krvi izgubio, jer staklo je bilo zamusano i, po svoj prilici, otrovno. [1909]
45

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Deda Kosta (Sava Stojkov, ulje na staklu, 1982)

46

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

SALAAR
Tuna Dini, stari varmeski pandur, uputio se da svojeruno urui bogatome salaaru Babijanu Lipoeniu poziv na upanijsku skuptinu, na tzv. konkregaciju. Ne ini on to samo iz koristoljublja, mada se zaista nikad ne vraa praznih aka s Babijanova salaa. Ono par pilia, desetak jaja, bubanj ovjeg sira ili suva pleka, sve to nije bogzna ta. Jedan stari varmeski pandur vazda se dobro hrani. Varmeaka gospoda svaki as prireuju veere, izlete, bankete; tu su svatovi, krtenja, pa i daa, sem toga Tunina je ena uvena kuvarica u itavom Baorsagu, a Tuna najparadniji posluiva oko trpeza i najgizdaviji nosa svea pri gospodskim i gazdakim svatovima i krtenjima. Nego, njega je privlaio sala. I on je salaarsko dete, odrastao u Gornjim Salaima, samo mu se otac upleo u neke pekulacije i propao, te je on morao da ode u varmeae toliko je vamilija jo vredela. Njemu se dopadao taj gospodski kruv, voleo je da sebe smatra barabar s maarskom gospodom, deca su mu se ve pomaarila u gimnaziji, ali i toj deci se inilo da su pilii doneseni direkt sa salaa ukusniji i da je i sir odande bolji od kupovnog, iako je i taj tamo negde siren. Zatim, on se roakao s Babijanom, po ne znam kojoj babi; godinama oni polau naroitu vanost svojim zvaninim funkcijama, shvataju jedno drugo veoma ozbiljno, i odaju jedno drugom punu est u takvim prilikama, a to je oevidno godilo obojici. Tuna je preao varo, izaao na veliku elezniku prugu, iao inama, i onda kod prve tacije skrenuo levo i, mesto da odmah poe kolskim putem na sala, koji se video meu voem na bakoj uzviici od pola metra, on malo zaobie da bi proao malenim umarkom, zvanim ikara, da bi se nadisao prolenog umskog vazduha. ikara nije gusta, a tolika je da nema mesta u njoj s kojeg se ne bi izmeu stabala providelo zeleno ito i beli, razbacani kuerci. Izmeu granatih hrastova, koji se moda jo seaju nekadanjih neprohodnih uma i movara sa svim onim bunim ivotom ptica i divljai, vlada zatije parkova koje ekaju trka i halabuka varokog leta. ikara je sada najlepa. Tiha, zelena, meka i vlana. uje se svaki vrapi ili utovoljka u granju,
47

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

samo po koja devojica se provlai berui ljubiice, izletnika krma Kiosk jo je zatvorena, ohrabrena trava promilela izmeu usaenih stolova i po kuglani. No, nee proi ni mesec dana, a naii e kole, pevaka drutva, tamburai i vatrogasci, po travi e povaljati bave s pivom; ljubiice e biti izgaene, trava utrvena, mladi izdanci na drveu pokidani, i ono par kosova e se razbeati od cikota i cupkanja, i svuda naokolo, mesto peuraka, zaepci i razbacane boce, zguvane i omaene stare novine, po koja vrpca i po koji rupi, izgubljen enski ealj, pilee kosti i negde, na jednoj grani, visoko, ulubljen polucilindar. Tuna, stari pandur, skida svoj crveni kaket, gladi se po elu i osea se sveano ganut. Koliko je puta, u mladosti, i on igrao tu, vijao divojke koje su ve i zbog irokih bunjevakih sukanja teko izmicale; koliko je puta sluio tu, po ilimovima razbalaenu, besnu gospodu, inio se da iza bunja tota i ne vidi, naposletku se i ljubio s pijanom gospodom, tovario ih u kola, pridravao i pratio kuama. Ma koliko da je uma mala i retka, ipak im je izaao iz nje, zapljusnula ga je osvetljena, vedra ravnica. ita jo retka i nena kao mladieva brada, ali se ve talasaju i blistaju u predveernjem suncu. Vrane i avke se crne u njima; oveka nigde, on je svoje uinio, i posvetio je, sad je do Boga. Mekom i uskom putanjom prelazi Tuna i ve izdaleka vidi visoku Babijanovu figuru u malenom vinogradu ispred salaa. Pipnu dep na prsima, poziv je tu, i smesta zaboravi i prirodu i Boga koji useve blagosilja. Babijan, gologlav, zasukanih rukava od koulje, raskopana prsluka, s guvom like oko pasa, vezivao je lozu za take, ardaklije za letve dignute u vidu svodova du cele srednje staze vinograda. Radio je polako, dostojanstveno prikrivajui starako babranje. On je primetio Tunu im je ovaj izaao iz umarka. Poznao bi ga po onom neseljakom, trgovakom hodu, kako gazi petama i razdaleko, razroko razbacuje vrhove od cipela. A ve otvorenoplava uniforma s belim ujtaima i crvena kaketa odavale su pandura. No Babijan nije zastao ni jedan trenutak. Ni unue koje mu je pritralo da javi Tunin dolazak nije ga izvelo iz takta. Tek kada je Tuna stigao do vinograda i viknuo: valjen Isus, baa-Babijane!
48

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

on se ispravi, zakrili dlanom oi, zagleda se da kao bolje vidi ko ga to pozdravlja, pa, toboe iznenaeno,odgovori: ... I, Marija, baa Tuna! Ajde, ajde, prii blie, sad u i ja, samo da jo ovu lozicu priveem. Tuna ozbiljno obrisa o nogavicu svoj oznojeni dlan, pa se ceremonijalno rukovae. Oni su obojica znali o emu je re, ali niti je Tuna to rekao niti je Babijan to odao, ni okom ni pokretom. Koje dobro donosi meni ak ovamo ovako slavnu varmeaku gospodu? Imam s vama, baa-Babijane, dosta glavnih rii! ozbiljno e Tuna, a Babijan ga obgrli i povede: E, kad je tako, a mi ajmo unutra! Proavi okop, gde su se slobodno jurcala drebad i telad s uzdignutim repovima, i uavi u dvorite, Babijan zapovedniki viknu: Stipane, pridr-der Kusu, ba Tuna je doo, a ti, Mando, dones-der vina, unjke i sira i kiseli paprika! U stvari, izlino je bilo i to, jer im je eljad primetila izdaleka Tunu, pripremila je sve kao obino i sad ve stajala sva u pristojnom odstojanju, gotovo s respektom, i pobono pratila oima dvojicu staraca a uglas prizivala Isusa i Mariju. Baa Tuna se zadovoljno smeio i otpozdravljao sve sinove, i snahe i unuie po njihovim imenima. Babijan je uveo svoga gosta u gornju kuu s terasom i sa dve goleme sobe, koje su se otvarale samo kad gosti naiu. Na terasi su dredale dve rasuene, pletene fotelje i isti takav, odljusnut, okrugao stoi na jednoj nesigurnoj nozi. Kad njih dvojica naioe, po terasi se rastrae pijuui mali, uti pilii, a kvoka, kao kakva namrtena i nepoverljiva guvernanta, skoi na sto vebajui krilima kao da e nekome u oi poleteti. U grdnoj soburini, sali, s belim i pranim podom od amovine, udarala je zaptivena studen pustih odaja. Jedan krevet, sasvim graanski, garnitura od zelenog ripsa, sto, ogledalo, etaer, sve politirano, samo je u jednom uglu stajala presa za groe, a o klinu do zavese visili su kajasi. Na zidu Mati Boja sa sedam maeva u vidljivom srcu, na spavaem stoiu opet Mati Boja od porcelana kao u nekoj kapelici, a na stolu lanjska, isuena, arena uskrnja jaja i belo jagnjece od vate s crvenom crkvenom zastavicom od papira meu prednjim noicama.
49

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

50

Tek to oni sedoe, a zazveckae ae i tanjiri. Najmlaa snaha, Manda, unosila je na posluavniku veliku bukliju mutnog, belog vina, podebelo narezane unke, sira, luka, paprike i zelenih patlidana u siretu. Valjen Isus i Marija! stidljivo proapta Manda ne skidajui oiju sa aa. Amen uvik, Mando! A kako ti je sin, a? Pa, fala Bogu, dobro, samo je nevaljan, dida ga razmazio. A ko e ako dida nee! smeka se Tuna, a Babijan kao ustee osmeh i gladi brk. Manda pocrvene, pokaza bele zube, pa na vratima zautae njene iste, utirkane suknje. Babijan odmah natoi, kucnu o Tuninu au: ajd , prvo u ime Boje! pa poto obojica iskapie, obrisae palcem i dlanom brke, prorakoljie se i pogledae suznim oima od brzog gutljaja: e, a sad, ta je? Tuna se tek sad mai depa, zavue ruku kao da trai i drei poziv u ruci, poe pre svega slubenim tonom: E, pri svega da vam kaem, baa-Babijane, ovo mi je ovdi prido u ruke sam gospodin veipan i kae: da to odnese mome baa-Babijanu, da ga mlogo pozdravi i da ga u moje ime pozove prikosutra u ile. On, kae, nikako ne smi valiti. Tako mu kai i pozdravi ga mlogo E, sad izvolte, pa itajte. Babijan nije znao maarski, a itati je uopte zaboravio, ali on zato najozbiljnije primi komad artije, pa se die i viknu: Mando, deder one moje naoale! Dok je on nasaivao naoare, rasklapao, prinosio i udaljavao poziv, Tuni nije mrdnula ni jedna crta na licu: On je prekrstio ruke na svome okruglom trbuhu, utisnuo bradicu u nabrekli, crveni podvaljak, zagledao se u jelo i ekao. E, kad je tako, nije vajde, moram ii. A jesu l ti kazali kakvo e biti glasanje? Pa birae se dva ilneka, jedno je racko misto. A ko e se birati? Za racko misto su se pogodili veipan i liviari, a za madarsko bi veipan tio svog sinovca, onog to je od Pletikosia dobio sto iljada srebra na ajncu; a liviari oedu onog mladog Rataja to je od Fiera preoto enu.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

A-a, znam! Vidiemo, boe zdravlja, vidiemo. . . ajd, dr tu unjku! Babijan se drao kao da nee da oda ta e on ko raditi, a kao da od njega inae zavisi izbor. Meutim, Tuna je znao da e Babijan, stari liviar, glasati s opozicijom. No on je do kraja igrao ulogu diskretnoga, te nije dalje potrzao to pitanje. I sad, poto se zvanini deo svrio, trebalo je prei na glavni zadatak, te on zamoli domaina da preu u kuu gde e se obojica oseati svojskije no u ovoj hladnoj, gospodskoj sobi. Tu na stolicama sa seditem od sirka, oko tekog stola pokrivenog muemom, u blizini bele zemljane pei s krevecem, oslanjajui se na postolje naslagane lingovanim jastucima do gredica, tu su se oni razbakarili, pili, jeli, divanili i znojili se. Uvee je Tunu podigao Stipan u eze, sa svim piliima, sirevima i jajima, i odneo ga upravo do kue. Niko od ukuana nije smeo da upita Bau: ta mu je Varmea poruila ni ta je on naumio. Oni su svi bili ponosni na Bainu est, i ta njegova uloga u javnim poslovima ostala je za njih via misterija o kojoj su i meu sobom samo apatom govorili. Najvei realista meu njima, u tom pogledu, Stipan, pomalo je sumnjao u korisnost takvih poasti, ali se nije usudio da tu svoju linu misao iskae. Baa se drao jo ozbiljnije i tajanstvenije. Koji put bi samo, utei, podue vrteo brkove meu prstima, duvao dim preko lule, a to je znailo da krupno i vano misli. Trei dan uvee tek progovori usred veere: Stipane, ujutru upregni ilae u karuca sas galasersamom. Bie posla u Varmei. Poveemo pa razgleda po zanemeloj porodici i Anicu u varo! Anica, devojica od petnaest godina, sinu od radosti, a ostale enske se snudie. Ko to ti kae, Baa! odgovori Stipan i ne trepnuvi. Zorom je ve cela kua bila na nogama. Stara baka, mati i Manda, pre no to je starac i ustao, poee da oblae Anicu u ugasito, zovine boje, starako odelo, ruvo od najfinijeg tofa. Na sedam donjih iroka, na jedanaest pola nabrana i do zemlje duga suknja, spreda od istog sukna keceljica na uglove, tvrd prsluk koji stidljivo neprimetnima ini jedva promoljene grudi,
51

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

marama od svile iste boje, stegnuta pod bradom i navuena na oi, oko vrata, na debelom zlatnom lancu, velik biskupski krst, u ruku maramica na karo s molitvenikom od slonove kosti na kope i s krstom i u njemu struak bosiljka. Kad su je udesili, ona se povue u ugao i tu, ne miui se, ekae dok Baa bude gotov. I mada je u dui bila veoma srena i vesela, ona je izgledala, onako nepomino stojei, veoma alosno. Valjda zbog one suprotnosti izmeu detinjeg rumenog lica, jo pljosnatog malog tela i tekog, mranog odela kakvo nose i mlade i stare Bunjevke. Stara i snahe posluivale su i njega bez rei, po utvrenom redu. isto rublje, stajae odelo od teke crne oje, sa srebrnim pucetima, izme do kolena, okrugao eir od sjajnog filca, nikako jo neugnut. Pred kuom su nestrpljivo kopkali ilai, mahali glavama i frskali. To su bili odmorni konji, velikih i oblih sapi, sjajne dlake, zbog ega su i hranjeni naizmence zoblju i kukuruzom. Samo su im dugi repovi bili podsavijeni i svezani u vor, a sa karuca je davno popucao lak. Na sedite, uprkos federu i koi, poloena su dva nadula, bela jastuka. Pored kola ekala je Manda s posluavnikom na kome je bilo vino, mesa i jueranje sarme. Deda se prihvati, srui dve ae vina, mala nije bila gladna, pa se prekrii, digne Anicu ispod pazuha u kola, a njega ene poduhvatie za laktove, smetae ga i uukavahu jastuke ispod njega. On samo prui ruku preko toka koju svi poljubie, pa mignu Stipanu: ajd u ime Boje! Kola zatandrkae, a celo drutvo osta pred kuom ne miui se, s rukom u ruci, dogod oni tamo ne zamakoe. Kad su ulazili u varo, Babijan je uivao to se Grce osvru na gmljavinu tokova po kaldrmi i gledaju za debelim, gazdakim konjima. Zaustavili su se, i bez dogovora, pred Butkovievim bircuzom. U konjunici, u nastrenici nasred avlije, ve su se isturile neke rude, i iza svakih kola iz araglja upkahu seno konji Joze Bonjaka, Ivana Alagia i ostalih Bunjevaca, salaara, skuptinara. Babijan ih je poznao sve. Oni su bili sedeli za velikim stolom iznad koga je, pored Isusa i limene reklame Dreherova piva, visila slika Koutova kako klei na krvavom bojitu, poloio ruku na srce, okrenuo ono belo u oku prema nebesima i moli se Bogu i tekst molitve je na slici a oko okvira maarska trobojka. Bae ve vrutukuju
52

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

paprikaa i piju vina. Za manjim stolom uore povedene divojke, sve mlade, nene, uska lica, ali i pred njima paprika i pivo. Anica ode k njima, a Stipan za trei sto, pa, poto ubrzo izede svoju porciju, vrati se konjima. I divojke se uskoro digoe, poljubie svaka svoga iu u ruku i odoe, drei u obe ruke pred sobom molitvenike, na kratku misu od deset minuta i na dugu etnju tamo-amo pred crkvom. Babijana doekae svi ,,s reverencijom koja pripada njegovima dvista lanaca oranice u jednom komadu. U drutvu je bio i najvie se uo jedan gospodin, advokat Vujevi, koji je morao da se ai i jo vie rastee rei kako bi izgledao vie narodski, ali to je njega stalo muke, jer je ve gotovo zaboravio svoj maternji jezik. Vujevi je tolkovao liviarsku politiku: Sve zlo dolazi od Bea i od Raca, jer je zbog njih velika porcija i zbog njih naa dica sluidu soldaiju. Race treba izbaciti iz Varmee i zvanija, nek iu u popove, a na njina mista ponamitati nau kulovanu dicu koja umidu i s narodom i s Madarijom divaniti. Al sad jo nek im bude. I taj njv kandidat je miran ovik, nije od onih psiju. Meutim, o upanovom sinovcu ni uti! Svi pravi liviari glasae za Rataja, jer je kremen ovik i dobar katolik. A to je oto tuu enu? Oto je od ifuta, pa ta! U deset sati pooe svi, siti i gasni, korporativno s Vujeviem na elu, u Varmeu. Pred njom je zacrnelo: obrijani i neobrijani popovi, skoro svi s crvenim postavama, cilindri, redengoti i gazdaka oha. im koja hrpa skuptinara naie, zadrigli, uparaeni panduri pred kapijom udaraju o kundake nekih kljoca iz kojih jo tane nikad izletelo nije, a ta oruana parada je naroito nadimala Babijanovu skuptinarsku svest. U sali se ponametae u smislu desnice i levice. A sala je bila prostrana i nesravnjeno sjajnija, ukraenija i udobnija od mnogih starih skuptina u kojima su se stvarale drave. Levi zid, u celini, pokrivala je jedna slika, pobeda kod Sente, na kojoj je slikar Ajzenhut zaboravio Monasterlijine Srbe. Na ostalim zidovima reaju se portreti svih dotadanjih velikih upana, sve u zlatu, svili i kadifi, sa sabljama i sa mamuzama, s monoklima i s pokenbortima. Kad su se svi ispozdravljali i smestili u obla sedita od crvenog somota, ue veliki upan s monoklom na levom oku i s kotletima du oba uha, i odra svean dravniki govor o
53

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

znaaju ove skuptine i o velikim zadacima njenim. Babijan nije nita razumeo, a nije ga mnogo uzrujavalo ni glumako uzbuenje pojedinih njegovih jednomiljenika u kaputu koji su upadali u re. On je bio zadovoljan. Njega se neposredno nije ticalo nita. Prelo se i na vicinalnu eleznicu za Palanku, ali poto ine nee sei njegovu zemlju, on se igrao pisaljkom i zafrkavao belu artiju koja mu je bila stavljena na raspoloenje na pultu pred seditem. Dobro se vrutukalo, te ga je hvatao san. Mislio je o kui. Da li su isterali prasice na ledinu i da li je ko ostao kod Bilke, koja treba da se oteli? Odjednom nastaje tajac. Vujevi je pretio, a upan se smeio kao svaki upan koji ima veinu. Pa onda se poee dizati jedan za drugim. Babijan se prenu, pripazi, u naizmence igen (da), nem (ne), te videi da Vujevi ree Alagiu na uvo nem, i on mirno saeka svoje slovo i kurano odglasa: nem! Posle je opet dolo do galame. Biralo se. On je isto onako i birao, i njegov kandidat je pao. Posle izbora svi su mislili kui, ve je zvonilo podne, ali dooe eventualija, interpelacije, politika. Babijanu je bilo dosadno, ali kad se die jedan srpski pop i poe srpski besediti, on se razvedri. Pop je govorio estoko protiv vladine naredbe kojom se ine smetnje konfesionalnim kolama. Koliko je njegov politiki mozak dopirao, njemu se sviao ovaj, jedva jednom razumljiv govor. I kad je neobrijan pop udario najunije na framasonsko vladino nasilje, Babijan, preko Jozinih lea, munu neno debelog berekog upnika, Blau Adia, i namignu zadovoljno: Ovaj racki popa fino divani, a? No obrijani popa je bio vie disciplinovan, i mada se i njemu sviao govor drugoga brata u Hristu, on punovano die upave obrve i anu:

54

Babijan nije razumeo re, ali je razumeo da se ne treba oduevljavati. Srpski pop, naravno, nije uspeo. Opozicija je ledeno posmatrala, a s desnice je neko doviknuo: To je zato to nije izabran za protu! Vladi je izglasano poverenje. Kad svi ustadoe da pou, Tuna pandur se progura do Babijana i prui mu ogromni, tvrdi karton s bojadisanim svetim Pavlom, grbom Babodroke upanije, i, da ne bi Babijan bio u neprilici, anu mu: Baa-Babijane, Prisvitli vas poziva na

uvaj se bizantinine!

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

gala-ruak. Priekajte, pa poite s veleasnim, i oni su pozvati. Babijan manu glavom, kao da se nije oseao polaskan i ovim, neto zakasnelim pozivom. U njegovim oima to je ba znailo vie. Jer upan redovno na turnuse poziva. I niko ne bude zvat dvaput jedno za drugim. S njim je, dakle, uinjen izuzetak. Nepozvani su izlazili prepirui se jo neprestano, ili dogovarajui se gde i u kojoj mehani opet da se nau. To je, uopte, najlepa strana ovih i ovakvih skuptina. Dvadesetak zvanica je zaostalo, koje e zajedno prei hodnikom u upanovo odeljenje. Babijan je hteo da se uje i vidi da je i on tu. Opratao se glasno od svog drutva, poruivao dici da samo ruaju kod Butkovia i da ga saekaju kad se vrati sa upanova obeda. Pa onda pristupi popu Blai. On je ovde mogao govoriti jedino s njim, s igumanom boanskim i s druga dva Srbina advokata, ali su i ovi zadakali maarski s ostalima. A i vi na ruak pozvati, veleasni? E, uveni su veipanski rukovi! Nema divana! Ja sam i proli put kod nji ruo uzgred pominje Babijan. Pop Blaa die obrve, dobro zagleda Babijana, pa e s nimalo nevinim osmehom: A da ti nee privrnuti virom, kad si u takoj gnodi? Babijan, gotovo polaskan, prezrivo odbi: Mi se i brez toga potivamo! Po zvanice je doao sekretar, a na vratima svoga stana doekao ih je sam upan. On ih je uveo u salon i rukovao se redom sa svakim, nalazei za svakoga po jednu ljubaznu re. Babijan je oseao da se gubi. Bojao se stati i ii po parketu kao po ogledalu, a upravo ga je bunilo da gazi po smirnskim ilimovima. Zatim, uza zidove stajali su ukoeni panduri, ali praznih ruku. Proli put su nudili piva i zakuske. im celo jedno drutvo prione na jelo i pie, lake se ovek snae u njemu. Uz to upan, kad naposletku stie do njega, ne samo to mu stite ruku: O, moj baa-Babijan! nego se okrete i itavom drutvu objavi s osmehom: Ovo je, gospodo, moj najopasniji politiki protivnik! pa okrenuvi se opet samom Babijanu, nastavi bunjevaki s maarskim akcentom:
55

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Kaem da ste vi moj najvei neprijatel u politiki, a moj najboli prijatel Boe sauvaj ono jest'. . . zamuca Babijan uz optu veselost i pomodri od uzbuenja. Zatim upan uhvati vladinovca poslanika ispod ruke i nastavi raspoloeno: Vous le verrez, il est drle, trs amusant ce type-l! Quel apptit de diable!1 Pre no to su seli za sto koji je bio postavljen za dvadeset i dvojicu, im su pojedini potraili svoja imena, upan opet, armantno nestaan, zamoli velikog belenika da svoje mesto ustupi Babijanu, kako bi sedeo do njega. Babijan je zbunjeno nazirao neku novu poast, a kad ga je upan zagrlio i posadio kraj sebe na sredinu stola, on se rastopio od sree. im su arhimandrit i opat, na elu irokoga stola, blagoslovili nemo trpezu i prekrstili se, stolice kripnue, a estorica plavih pandura uletoe. Jedan je donosio pivo u vitkim, oznojenim aama na srebrnom posluavniku, dvojica dve ute kokoi na belim servijetama, a ostali su delili ae. upan mignu, i jedan s kokokom poe kod arhimandrita, a drugi kod baa-Babijana. Arhimandrit je itao petanske novine u kojima se redovno i opirno referie o dvorskim i aristokratskim rukovima i o svim novinama u etikeciji. On se nije zbunio, ali je radoznalo priekao da vidi Babijana na delu. Uopte, svi se zagledae u njega. Niko ga nije zaalio. Velika gospoda vole takve ale, a ona manja su mislila na sebe i uivala to e neko pre njih turiti prst u vrelu vodu. Babijana nije pomela ova opta panja, niti je on primetio napeti smeh na ustima velikaa. Njega je samo zaudila ta uta koko na servijeti koju mu je pandur podneo s evnukom, hladnom uslunou. Zato bar na tepsiji ne unose tu prokletu, kuvanu koko? Pa odsudno epa viljuku i no i poe energino da testerie batak s posrebrenim krajem. U isti mah prasnu kikot, nemilosrdan, neodoljivi kikot koji je tresao ak i popa-Blau Babijan tek tada oseti da je koko presna. Ubrisa rukavom znoj sa ela i uspravi laktove na stolu s dignutim noem i viljukom kao vojnik pri kapitulaciji, pa se poe i sam smejati:
Videete ga, smean je, vrlo je zabavan ovaj tip! Kakav avolski apetit!

56

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

E, da se kae, gospocka uncutarija! E, ba ste pravi avo, prisvitli! upan, kome je monokl ispao u nastupu smejanja, obgrli starog salaara, pa mu, kao detetu, uze obe ruke i, razoruavi ih, turi mu u desnicu lopaticu od sedefa na srebrnoj drci i zahvati iz otvorenog kokojeg trbuha ajvara. Ne srdi se, baa-Babijane, to se tako jede. Namai na kruv, pa jedi. To je dobro. To je osobito dobro za stare ljude. Tvoja baba bude veeras vesela! Manji ljudi su se tek sada smejali, poto im je odlaknulo, a vei su saoptavali da to nisu kokoi, ve tajerski kopunovi i da se u Beu servira tako u poslednje vreme. Babijanu se ba nije dopadao ajvar, ali ga je jeo, ne zato to je shvatio njegovo znaenje, nego jer nije znao ta drugo da radi, a, naposletku, ni njemu nije bilo krivo da zasmejava drutvo. I to je neka prisnost i neka slava. Prio je pomalo nos, to je izazivalo smeh, a kad, ohrabren uspehom, die praznu au piva, sam upan mu nasu belog badaonjskog vina: Ne pivo, na to se pije samo belo vino! Moem ja i to! veli Babijan uz opte veselje i odobravanje. Svi se kucnue s njim. I tako je ilo i sa ostalim gangovima. Foga (veliki zubati smu iz Blatnog jezera) hteo je da see popreko, toplu, natrvenu pitu s kremom natakao je na viljuku kao dumana i hteo je da obzine celu, peenje je izreckao nasitno, mada je imao sve zube, a upan ga je u svemu poduavao, i to mu je inilo neobino zadovoljstvo. Ti e, baa, doi i do ministra i do primasa, pa da nas onda ne blamira. Da vide kakve su nae gazde! Svi su se neprestano bavili njime, smejali se i zadavali mu ozbiljna pitanja rogobatnim jezikom i s mnogo stranih rei. On je video da mu se smeju, ak je oseao i da mu se rugaju, ali tek uvide i to da mu druge nema i, najzad, ipak, on je bio nesumnjivi centar cele otmene sofre, a jelo i pie bilo je odlino. Jeo je od svega po dvaput, ispijao sve ae, male, vee, velike, uzane, iroke, belo vino, crno vino, burgundac kao topaz, malagu, pa ipak je neprestano pogledao na one kao dlanovi iroke i plitke ae s dugim, tankim drkama, s vijugama useenim kao dijamantom, i ekao je da u njima zaume oni drobni, hitri mehurii. Naposletku zareae
57

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

panduri, kao posle pozdravnih rafala, s bocama, omotanim u bele servijete kao da su bolesne, i za tili as zaigrae u aama sitni, magloviti vodoskoci, i zamirisa cela prostrana trpezarija uzbudljivim vonjem ampanja. Svima se zastaklie oi, u svaijoj glavi minu nejasna uspomena na neki vals, na silne sijalice, na enski smeh i na enska naga ramena. Samo se baa-Babijanu raspoloi lik tog vrakog pia radi. upan se die s monoklom u ukoenom oku i nazdravi njegovom apotolskom velianstvu. Pri zavrnim reima zabrujae, kroz na preac raskriljena vrata, Cigani. Eljen, eljen, eljen (iveo!). Svi, stojei, iskapie. upan ustade opet. Monokl jo blistav i nepomian, ali drugo oko ve slobodnije miri. On zavri: Da ivi vlada, pa odmah kucnu o Babijanovu au: No, baa, da ivi naa visoka vlada! Pa neka ivi, vlade mora biti, te mora! Svi se smeju, i pop Blaa se smeje mada vrti glavom, pa se i on kuca, i on iskapljuje. Posle ustaje arhimandrit, i on nazdravlja upanu, uzoru svih upana, dinom poglavici nae male, bake drave, kojom on, na sreu svih vera i jezika u njoj, upravlja tako da, kad bi se oni gore ugledali na njega ili bar sluali njegove savete, kad ga, na ogromnu tetu zemlje, jo nisu uzeli sebi u vladu, ne bi bilo u Ugarskoj ni verskog ni narodnosnog pitanja. Opet eljen, opet ustajanje, kucanje i pijenje uz pratnju muzike. Najzad se opet die upan, ali mu monokl zaigra i usred besede iskliznu. On nazdravi Babijanu, estitom Bunjevcu i patrioti, diki salaara i skuptinara koji se isto toliko brine za Varmeu koliko i za svoje njive. Za mene kau protivnici da sam partizan i aristokrat. Eto vidite kako ja postupam s opozicionarima i sa seljacima. Pa se okrete tronutome Babijanu bunjevakim reima: Babijan, ja tebe mlogo volim, tebi doputam da mi kae ti. Servus, baa, ali brez ljubljenje! U optem polupijanom, polualjivom i poluganutom raspoloenju Babijan je samo brisao oi i mucao: I tebe je bunjevako mliko odojilo. Krv nije voda! U tom je proao ruak. Drutvo se jo jednom nasmejalo Babijanu, koji se stresao od kiselog ananasa, pa ga obiberisao, jer, kae, on tako i dinju jede. Pa panduri unesoe velik pozlaen orbaluk s vodom i ubrusom i ae sa mlakom, neoslaenom limunadom pored ovalnog, srebrnog umivaonika. Kad Babijan ugleda bolu s vodom, on se uasnu:
58

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Prisvitli, zar vode posli svega ovog? Nikad ni dovika! To je da prste opere, baa! Ali baa zamoi obe uljave, rutave ake, izbrka svu vodu, poprska sve oko sebe i ubrisa se o stolnjak, pa zagladi brke: E, to je ve nito! Ali kad mu prinesoe au, on lukavo mignu na upana: E, nee baa dvared. Jedared sam popio, vie ajak! i nikako nije hteo da promuka usta. A da ta e ondak vino? upan bre die sto, te se svi povukoe u salon, gde je ve ekala kava s konjacima i likerima. Baa je probao sve i naposletku se zaustavio na manastirskoj ljivovici: Sam vindl, da prosti, prisvitli! Meutim, jezik ga je demantovao. upan izvue iz futrole od stakla debelu, crnu cigaru od arina i sa irokim, crvenim prstenom, sas trupandlom, i turi je bai u usta: Baa, pazi, to kota pet forinti! Baa se tre, gotovo trezveno, izvadi je iz usta, zagleda je prevrui je meu prstima i skoro prezrivo ree: Svata! Kad se svi zavalie u naslonjae i zadimie, upan se okrete, naredi da se Ciganima da jesti i piti, pa e porodinim tonom opet Babijanu: E, sad, baa, da nam producira ono jutro na salau! Verujte, gospodo, to je neto kolosalno, ja ni u Ronaheru nisam uo neto savrenije. ia se neto kao snebivao, ali kad vide zaarena, zajapurena lica svih unaokolo, ija je presienost zahtevala jo novih potresa, on se prvo malo prokalja, pa kad nastade tiina, zaklopi oi, zavali glavu i poe kukurikati. Prvo kao kakav mator i promukao pevac s itavom izraenom melodijom i s onim na kraju oputenim glasom kao kad gajdau pisak ispadne iz usta. Pa onda kao mlad petao u doba svoje plodne i budilake moi, sa silnim naletom i brzim prekidom, i, najzad, kao kakav sasvim mlad, nespretan orozi, koji mutira slino gimnazisti petog razreda, koji jo matoraki pone kukuri. . . ali nikako ne ume da zavri ono ku. I sve je on to pratio pokretima i mrdanjem glave i tela, ak je i rukama lupao o bedra ko toboe krilima. Zatim je dolo mukanje: prvo ono bezizrazno, u vetar, kao teoci, pa ono duboko i toplo njihovih matera uz prvo je blenuo naivno u neizvesnu taku na gornjem zidu, a uz drugo obrnuo glavu u stranu kao da
59

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

priziva tele da ga oblie po elu. Pa rzanje s kopkanjem kopita, pa groktanje s njukanjem izrivene zemlje, pa sva razna salaarska lajanja, kevkanja, sve do kvocanja, gakanja, kripanja erma, testerisanja i dalekog zvona iz varoi te zavri, sav oznojen i zadihan, enskim glasom: dobrojtro, komija, jeste l uranili, kako ste spavali, ta ste sanjali? Celo se drutvo povaljalo od grohota. Debeli ljudi su se hvatali za trbuhe i usijano im se lice trzalo od bolne nemoi: Ta prestani, molim te, prestani, ubio te Bog! On sam bio je iznuren te je i njemu drhtala ruka, i pola mu se aice prosulo dok ju je prineo ustima. upan je prezadovoljno ponavljao svakom pojedinom: Zar nisam rekao, zar nisam dobro uinio? U drugoj sobi pucali su od smeha i Cigani i panduri, i Tuna, uavi s novom kavom, morao je koji put akom da zaklanja razjapljene vilice. Ali kad se njegove oi sretoe sa zamuenim i zasenjenim pogledom baa-Babijana, odjednom pade smeh kao ljuska s lica obojice. E, prisvitli viknu Babijan ozbiljno, umemo mi salaari tuta, i lajati i ljucki divaniti! upan, shvativi to kao predznak neprijatne faze u njegovu pijanstvu, zovne Tunu i naredi mu da nekako izvede bau i otprati do kola. Pred odlazak upan mu je natrpao pagove cigaretama, cigarama, bombonama za dicu ak mu je gurnuo u ake i jednu bocu rakije za put i za sinove. Svi su se s njim rukovali, a upan nije mogao izbei da ga Babijan ne poljubi. Kad je izaao, upan nasmejano slee ramenima: Bolje ovako. Paor je paor, ne zna granice. Al je kolosalan, zar ne? Usput ni Tuna ni Babijan nisu pominjali ni jednom reju ni ruak ni veselje Krepki starac, im je izaao na vazduh, upregao je svu volju da se ispravi i da sigurnije koraa. Stipan i Anica digoe ga u kola inei se da ne primeuju nikakve znake pijanstva na njemu. Putem se navalio na Aniino rame i blaeno zadremao. Ukuani su ga doekali kao to su ga i ispratili, skidali ga neno kao da je od porcelana i ljubili ga redom u ruke. Ima l to novo? Bilka otelila ensko. Baa se nasmei.
60

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Lip dan. I vie ne ree ni rei, ali svi naslutie da je Bau kod upana postigla velika est. Svukao se, umio, obukao radno odelo, obiao sala, pregledao da li je sve u redu, pa naruio sebi za veeru kiselih paprika i krastavaca, zatim legao i domainski zahrkao. Nije prolo ni nedelju dana, sunce je sve toplije i due grejalo menjajui zemljino lice, kad jedno popodne, dok je Babijan nadzirao zidanje novog obora u dnu dvorita, kao na komandu zalajae svi kerovi pod vostvom Kuse, koja je besomuno skakala na ogradu i kezila zube izmeu letava. Babijan se osvrte i ugleda iznad ograde zelene lovake eirie s tetrebovim perima i vrhove dvocevaka. Anica dotra s rukama vlanim od sapunjavice i usplahireno apnu: Baa, niki gospodari traidu vas! Oteraj vake, pa nek uu! odgovori mirno, bez iznenaenja, ne miui se. Nj, Kusa, o pod kola! ula se vika i tutanj grudve s kotrkanjem za psima, kripnue vrata, i doleti Stipan do Babijana, uzbuen: Baa, doli su prisvitli gospon veipan s gospodnom oblegatom! Babijan se okrete, pa kad ih vide, on se ispravi i uguujui prijatnu nedoumicu, mirno naredi: Nek ene otvore salu, poiste, postave i donesu vina, unjke, kajgane, krastavaca i smista nek uvate par pilia na paprika! A ti, Stipane, deder moj jankli! Pa uini dva tri koraka u susret gostima, bez ikakve urbe. A ovi privezae litareve svojih zeara jahaim bievima i pridravahu ih, jer domae vake, ispod ambareva, reahu negostoprimljivo na njih, na te, po njihovim pojmovima, sigurno degenerisane elegantne varolije. Dok su ovi aristokratski rezervisano opustili svoje duge, svilene ui i dahui plazili svoje crvene jeziine, upirui treperave, vlane, crne njuke as u svoje goste, as u ovaj poluobueni milie kao da su hteli zapitati: A ta emo nas etvorica meu ovima? emu da zafalim tu prisvitlu posetu na Lipoenia sala? Dobro mi doli! pa prui ruku i rukova se sa obojicom. * * *

61

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Izvolte samo ovamo da se odmorite i privatite malicko, proavajte, veliku gospodu je teko ugostiti vako iznenada, al za lovce ima uvik dosta na salau! pa se osmehnu, zastade i negledu navue kaput koji mu je Stipan pridravao. Mudro ti je ovo poslidnje, baa-Babijane A mi malo poosmo na zeeve, pa kad smo ve tu naili, ja reko da ostavimo konje u ikari a mi da svrnemo do mog dobrog baa-Babijana. Dobro ste uradili A konji u ikari, velite? A, ajdmo sad unutra sad u ja taki! Stipane, jednu ri! Suknje zautae tamo i amo, enskadija se rastrala. Ve je sve bilo spremno. Manda je, u novoj degi, ve unosila vino, a u dnu dvorita kretale su kokoi, pitali pilii, dok dlan o dlan, a perje se razlee i make se unjaju oko kuhinje. upan je, razume se, ovu posetu naroito udesio. Izbori su u izgledu, i za opoziciju bi bio smrtonosan udar kad bi se pridobio za vladu Babijan Lipoeni, za ijim bi lancima pole sve bunjevake gazde, a po maarskom cenzusu fukara i ne glasa. On je njega davno uzeo na oko. Znao je da je tvrdoglav. Ali je verovao u uspeh. No ovaj ga je doek malo iznenadio. Gospoda su se divila veliini i mnotvu zgrada, gospodskome nametaju, iako su ih presa i kajasi golicali na smeh; tapkali su Babijana po pleima, a ovaj se samopouzdano smeio. Izvolte samo malko da se privatimo, ponda emo proi po salau da vidite moj gazdaag, a dotle e biti gotova i veera. upanu se uini: ovaj matori oevidno izbegava ozbiljan razgovor i hoe da pokae da ga se pravi smer njihove posete i ne tie. Do avola, ko bi mislio da je ovaj Bunja tako prepreden! Kad posedae i pogledae jedan drugome u oi, Babijan je imao, tako nekako, bezazlen pogled koji nije doputao nikakvo podseanje i koji je vezivao prisutne samo za sve ovo ovde. Kad bi dolo da oslovi upana sa ti, on bi to izgovarao tako prirodno kao da je to ostalo iz zajednike mladosti. Najzad se upan pouzdao u vreme i u vino. Samo Baa-Babijan, to je vie pio tog svog vina, ko od majke roenog, koje ie u noge, a ne u glavu ko to to i Bog zapovida, postajao je sve nepristupaniji. Kao da je taj sok sopstvene zemlje i sopstvenog sunca ulevao u njegovu salaarsku krv ponosnu svest o svojoj nepokretljivosti i o svojoj
62

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

osiguranoj, seljakoj nezavisnosti. to god su mu pohvalili, on je primao k znanju, i s osmehom, samohvalisavo jo vie dodavao. Kad ih je on sam podigao i poveo da im pokae svoju zemlju, uzeo je u ruke veliku, kukastu batinu i isprednjaio. Gospoda su ga gledala, onako visoka, nepogurena, pleata, crvena vrata, kako udara batinom po grumenu crne zemlje, kako zadovoljno gazi po koju maljavu gusenicu ili ronca na putanji, i oseala su se udno, kao da su obojica nekako neupuena i mnogo mlaa prema njemu ija je produljena senka padala preko njih. Odveo ih je na uzviicu na kojoj je jo njegov otac digao veliki hrastov krst, sav ispucao, ali jo vrst. S tog mesta im je pokazao, ispruenom batinom, granice svoga imanja: Eto, pogledajte od ikare onamo na drum, pa od druma ak onamo do oni kruaka, ono drvee to se vidi, i sve onamo do onog kuruza, di poinje salai ige Turskoga. To je sve moje. upan se osmehnu, proprativi Babijanov veliki, okrugli, osvajaki pokret: Avoir cest pouvoir!2 Tu nema nikada vode, ovaj kraj nikad led ne tue: bunar mi je dubok, vode u njemu i kad je sua, dosta i za marvu i za nas. Dica mi zdrava, marva, vala Bogu, zdrava, ajd sad na perad naie kadgod da crkavaju, al to je sitni, enska posla! pa se okrete i s osmehom dodade: Moe se, 'vala Bogu, ima se! Kad se vratie, sluga svinjar, Joka Madar, hranio je svinje, a pomagali su mu sinovi, tri svinjska bojtara. Jedna partija, na stotinu prasadi i nazimadi, tiskala se oko niskih daanih valova sa itkim mekinjama. Halapljiviji se zagnjurie srui i gurkajui se gubicama. Kad bi koje zakorailo u korito, deko bi ga udarao po papcima lopaticom. Babijan viknu i prezrivo pokaza batinom na najvee mravo nazime nakostreenih ekinja, grdne glavurde, dugake njuke i visokih prednjih nogu kao u hijene: Onog kurjaka da mi izbaci, to je, znate, njegovo, pokvarie mi krmad. Taj e i na jesen jo priskakivati plotove, gledaj ga, nanu mu lavonsku, taj bi iz upice mogo da pije mlika!
2

Imati znai vladati!

63

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

64

U starim oborima je, meutim, zadovoljno grokui, mirno mljeckalo pedeset debelih bravaca. Bilo ih je ve koji su kleei jeli, dok im se na masne gronike i podvaljke slivala uta prekrupa s belom penom prodrljivaca. Ovi e za deset dana biti zreli za Petu. Odatle odoe u konjunicu, gde su osamnaest radnih konja birkali buhavo seno kao da ga poitu. ilai su bili odeljeni, oni su, umaskirani vreicama drobili zob, i kad ue Babijana, obrtoe se, duhnue u zobnice i zablistae oima. Babijan ih pljesnu po sapima i po vratu: Lipicaneri, iz Gecine ergele! To nisu konji, to su vile! Pod kravama utae slama. Dve vajcarske, s ruiastim nozdrvama i nadulim vimenima, i est podolinskih, s velikim rogovima koji tupo udaraju o ogradu, s crnim njukama i manjim sisama; sve one ekaju muu. Ova ovdi dvaput mi otelila po dvi kravice. Ova vajcarka dade i osamnaest litri. Al ove nae, istina-bog, daju manje, al sam boji kajmak! Najzad uoe u drugu zgradu s mainama: vraom, vetrenjaom, sekalicom, s plugovima i drljaama. Mirisalo je na zejtin i na prainu. Na tavanu dva otvora, pod svakim po hrpica penice i kukuruza. Tavan je pun. Pola lanjskog ita, pola lanjskog kukuruza. Pa prihvativi nekoliko zrna penice, odmerivi ih, predade ih upanu u dlan: Olovo! Kukuruz samo zahiti i prosu natrag na hrpu. Zvoni ko ljunak! Ej, dico, je l gotovo? E, kad je tako, iimo da se omrsimo. Ono je tamo enska vlada. Tamo su svilene bube, razboj i ivina. To se mene ne tie. To im je na tirku i tafir. Ja, ko star ovik, jo samo malo vinogradarim i pelarim. I upan i poslanik behu spahije. I oni su imali salae, ali su ih ili davali u arendu ili su ih obraivali itavim aparatom nadzornika i ekonoma, pa se njihova poljoprivreda svodila iskljuivo na primanje godinjeg prihoda u novcu. Oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi koraali tako gospodarski, pouzdano kao ovaj seljak.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Paprika se kao krv crveneo od segedinske paprike. Nena pileina, samo belo meso i sami bataci s bubrezima i jetrama, odvajalo se pri sipanju od tankih kostiju. A u drugoj iniji uteli su se i sijali vrsti valjuci, prigani u skorupu. Gosti su bili gladni, te su prionuli, a Babijan je neprestano divanio, punih usta, o zemlji, o zidanju novih staja, o sinovima koje nije hteo da daje u kolu da se ne bi otuili od njega. On je smelo, kao u svojoj kui, zabadao viljuku u nabrizganu papriku iz sireta, te je ova cvrala i trcala ak do tavanice. Tek to odahnue i uhvatie za ae (na Babijanovoj su odmah ostali daktiloskopski otisci masnih prstiju): E, pa dobro mi doli; ajd na bilo! to znai naiskap a Manda unese neraseenu rumenu guvaru s mladim ovijim sirom i stavi je pred svekra. Babijan, ne tumaei svoju domau etikeciju epa je u ake, pa, duvajui nekoliko puta u oparene prste, poe da je kida. im je raskinu, sunu para i procedi se mast iz bele meke sredine. Svakom poloi u tanjir po dobru komadeku i pohvali Mandu da guvaru niko ne ume tako da umesi: Ja taku begeniem. Nije guvara doklen tu pa se udari po laktu ne prokaplje mast im zagrizem u nju. Gospoda su se pomalo nevoljno zgledala, ali guvara im se zaista dopala. Ima li eera u njoj? Nema ponosio se Babijan. To je od mojih ovaca. Drim desetak, samo za sir. Nema takve slanae trave ni u banatskim salaima ko to je na mojoj ledini i na mojoj strnjiki! upan se, presien, stresao: Ovo je vrlo dobro, baa-Babijane, samo je suvie masno! Deder da ga razgalimo! Pa iveli koji ste vi meni doli da podiite moju sirotinju! osmehnu se Babijan kao bajagi skromno, utre brkove akom i udari aom o au. Manda unese belog, prozirnog saa, oraha, jabuka i groa, itavih grozdova na komadu loze s liem; oni su bili jo dosta svei. Mi tako ociemo drinak i kozje vime sas lozom, pa je drimo u vodi priko cile zime da se pucevlje odri. A sae je vriko, od sami rani vokica. Sve mirii na vinje. Na kraju je dola i kava i krijumareni, dugokosi banatski duvan. Stivu lulu sa zelenom kiankom, ve napunjenu i sa
65

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

eravicom ozgo, unela je sama Manda i svojom rukom turila bai u zube. Babijan je samo malo izgnjavio duvan crnim, ispucalim palcem, neosetljivim kao od azbesta, pa poloio mrku luletinu preda se na sto, zamirio i zapukao. A, meutim i zatim, neprestano vino, vino i vino. No kada Manda unese i lampu s pozdravom: Dobro vee! upan kao da se osvesti, pogleda svoj depni sat, pa u poslanika, koji je teko disao od najesti. A mi ljude i zaboravili! Ali ia manu rukom: Nemajte brige! Poslo sam ja eljade po nji. Svi su oni ve tu. Ljudi veeraju, a konjima je data zob. Gospoda kerovi mogu s nama. Pa izrui sve kosti na pod. A da vi tako oma iete, toga nema, ajak! Naposletku e upan, snaavi se, u promenjenom tonu: Baa-Babijane, ba si nas lipo doekao. Fala ti. Da Bog poivi tebe i tvoju dicu, da Bog da stekli oni jo dvista lanaca. Vidi se da si mi ti pravi prijatelj. teta je samo to nismo tako na ciloj liniji. Zato da i u politiki ne iemo ovako lipo zajedno? Eto, ovako utroje, pa da nas Bog vidi! Sad e biti izbori, pa da ti lipo glasa s nama, za gospodina. Ti zna, ja ne zaboravljam prijatelje, a on je isti taki. Ti ima dicu, zna kako treba jaki prijatelja. ta si se vezo s onim Vujeviem! On je lud, tako on nee nikad na vladu, a ta ti vridi politika brez vlade! Jer ono malo porkase? U naoj banki nema te banke na svitu ije se kase same ne otvaraju samo pri imenu Babijana Lipoenia! Ajde pa mu prui ruku kao na vaaru udri, pa da se iljubimo! Babijan je mirkao, pomodrio. To mu je bio najsreniji trenutak u ivotu. Laskalo mu je i mamilo ga je da pristane, a jo vie da odbije. No da bi trenuci sree to due trajali, on poe, mudraki i s visine, da izvija: Da bi Laja Vujevi bio lud! Pametan je to ovik, jo kako! On ima dvaput toliko zemlje ko ja. etri stotine lanaca, oj-hoj! Istina podaleko, ispod Stania, nito mu je i pod vodom, al etri stotine lanaca, oj-hoj! Nije to ludorija. Ponda doi e i njegovo vrime. Kad Kout sidne na vladu. Kout nikad, a Vujevi? Ne kaem, ako se vrimenom ne opameti. A zato ti ranije ne bi doo pameti? E-e, gospodo slavna, ne moem ja, ko jedan dosta glavni ovik u varmei, danas ovo sutra ono. Ne minja se tako lako vira i politika. Mi jesmo glavni prijatelji, al drugo je prijateljstvo
66

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

i, rei, drutvo, a drugo politika. Zato mi ostajemo prvi prijatelji. Pa se uteitelno kucnu. upan izvadi monokl izmeu zakopanih dugmadi, pa se poe igrati njime. Na elu mu se pojavi rumena mrlja kao liaj. Pa dobro, ako nee odma da se rii, a ti razmisli o tome, kaem ti, to ranije, to bolje po tebe, posjetuj se sa svojima, sa sinovima, upan e gotovo jetko. Babijan drmnu oholo glavom i sijajui od zadovoljstva: Ne sjetujem se ja ni s kime i ni o emu. Ni moj pokojni Baa nije nikad nikog pito, pa je lipo ivio, steko i ouvo. Al ja u, to se kae, razmiljati ne kaem Neu ja tebi da solim pamet, Babijane, utubi, ni da te silim, samo ti opet kaem: ovake prijatelje valja nigovati i tihim, preteim glasom dodade razmisli, ima dicu, ko zna ta im moe zatribati, ko zna? Babijan se skoro naduto isprsi: Prisvitli, ko ima ovdikara pa se udari s desne strane po grudima, po lajpiku taj e nai pomoi u svitu. ta vali Vujeviu i Ferbaku? Ni njiva dica ni slue cara. Sve se moe kad se ima, a ja, vala Bogu, imam za sebe i za dicu dosta. Vala Bogu, imam za prijatelje taku jaku, glavnu gospodu kao to ste vas dvojica a za malu gospodu? Ih, sas ovim se kaldrmie put do njiva srca, sas ovim! pa se besno poe opet lupati po desnim rebrima. Babijane, to nisam oekivo od tebe! strogo progovori upan i die srdito oi na njega. Babijan se digao da natoi ae i uinio se upanu strano velik i bezobrazno trijumfalan. Smiljao je re da ga ujede, ali u tom utanju, prekidanom samo brbljavim klokotanjem uskog vrata na boci, odjednom zakukureka petao. upan skupi lice u pakostan osmeh. Deder, Babijane, odgovori mu. Ko zna bolje? Ali Babijan mirno odbi, sedajui i kucajui se: Tu moji pivci dosta glavno kukuriu. U varoi ja mogu i njakati, al ovdi divanimo ko ljudi, ajd u zdravlju, pa ne zabavite, ne kaem ja, razmiljau ja! ajd u nae prijateljstvo! O, maj, ded da poaljem eljade po Cigane! No gosti poskakae i sad tek primetie da ovo vino zaista hladi glavu, ali u noge sipa vreli pesak. Babijan ih je zaustavljao,
67

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

dao je doneti jo dve boce vina, sipao im u ae i pred kolima i u kolima kad je koija ve zategao, ispratio ih je do kapije i vikao za njima: U zdravlju, gospodo prisvitla, pa ne zabavite niem i do vienja, opet ovako, lipo prijateljski! Vratio se ponovo u salu, zavalio se u istu stolicu, ispruio noge, isturio ruke sa stisnutim pesnicama, udario njima o sto i neobino, raskalano viknu Mandu: Deder, sinko, donesi didi jo jednu flau vina, pije mi se na ovo! U kui se svi ubezeknue, ali, prikradajui se i motrei kako deda zadovoljno kilji u au, oni se saaptae, i sloie se u tom da je Dida opet postigao niku veliku est. [1921]

Severna Baka (Sava Stojkov, ulje na staklu, 1984)

68

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

RINIK MANJE POZNATI RII, IZRAZA I POJMOVA

Ajzenhut Franc Ajzenhut (1857-1903), slikar poznate slike Bitka kod Sente (7 x 4 m), koja se od 1898. g. nalazi u Velikoj sali somborske upanije Baorsag (ma.) Baka begenisati sviat se, dopadat se, bit po ukusu cenzus granica poreza koja je davala birako pravo Crusis amore (lat.) raspee, krst na kojem je raspet Isus defraudacija (lat.) pronevira, privara, utaja, krijumarenje dosta glavno dosta dobro, dovoljno dega (tur.) mala kapica kojom su ene pokrivale kosu i konu ile (ma.) skuptina, zbor ljen (ma.) ivio! flans (nem.) razmeanje galasersam paradni konjski amovi gangovi ode u znaenju: posluenja, ture gazdaag (ma.) gazdinstvo, imanje gnoda (nem.) milost, naklonost Gombo ime bakog sela Bogojeva do 1918. godine ilnek (ma.) pridsidnik, titula nieg inovnika il porotnika ispod Stania ispod Staniia, sela severno od Sombora jankli kratak kaput keltis (lat.) boo, koprivi (najee drvo u Somboru) korzet (fr.) steznik, mider konfesionalan virski korporativan zajedniki, u drutvu landra koica, opna, maramica, mrena na oku oblegat poslanik okop ograeno zemljite oko kue na salau partizan ode u znaenju: stranar, pristalica jedne stranke
69

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

pokenbort (nem.) zalizak, zuluf (od nem. bakenbart) prisvitli titulisanje velikog upana poa marama to se nosi oko vratu, iroka kravata racko misto misto u upanijskoj upravi naminjeno Srbima rampa (ma.) novo vino, odma posli vrenja reverencija potivanje rips pamuna jel svilena tkanina s ispupenim brazdama servus (ma.) zdravo (pozdrav) soldaija vojska solgabirov (ma.) sreski podnaelnik ikara umica kraj Sombora lingovan vezen lajpik novanik najdig (nem.) poletan tacija stanica, postaja ujta (ma.) ukrasna bordura, gajtan tolkovati tumait, objanjavat turnus redoslid, utvren red s naizmeninim sminjivanjom uncutarija nevaljalstvo varmea (ma.) upanija vaka pas, ker veipan upan (od ma. fejipan) vicipan podupan vicinalna eleznica eleznica uzanog koloseka, sporedna, lokalna vrutukati ruat - dorukovat (od nem. frutuk) zadakati zagrajit, zaagorit

70

O PROLOSTI SOMBORSKI BUNJEVACA

Milan Stepanovi

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Bunjevaki grb

72

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Somborski Bunjevci su due od tri vika stanovnici Veljkovog Ravangrada. Prvi tragovi njevog prisustva u Somboru nikoliko decenija su stariji od poznate seobe Bunjevaca 1687. godine. Povisniari pritpostavljadu da su se prve porodice pod bunjevakim imenom u Baku doselile s prostora kadgodanjeg Klikog sandaka (jugozapadna Bosna i dilovi Dalmacija i Like) poetkom dvadeseti godina XVII vika. Godine 1622. g. prvi put se u Kalokoj nadbiskupiji, koja je imala virsku nadlenost nad rimokatolikim stanovnitvom i u Somboru, Baji, Subotici i Segedinu, pominje i Parohija Bunjevci. Polovinom XVII vika (1649), beogradski biskup Marin Ibriimovi krizmo je u Somboru 118 rimokatoliki virnika Bunjevaca, a sam je zabiluio da u gradu ima 30 kua katolika i da nemadu crkvu (veinsko stanovnitvo Sombora inili su u to vrime Turci, a u gradu je ivio i znatan broj srpski zanatlijski i trgovaki porodica). Godine 1650. somborski Bunjevci su Kalokoj nadbiskupiji plaali godinji porez od 40 forinti. Pismo zafalnosti papi Inoentiju XI, zbog imenovanja Matije Brnjakovia za beogradskog nadbiskupa, potpisalo je 1677. g. 12 somborski bunjevaki prvaka, a skromna crkvica somborski Bunjevaca, posveena svetom Franji, nalazila se prid kraj turske vladavine izvan anca, u zapadnom somborskom podgrau Seleni. Oktobra 1687. godine, kratko vrime po osloboenju Sombora od Turaka, u grad i okolinu naseljava se, dotleg, najvei talas Bunjevaca iz Like, Dalmacije i jugozapadne Bosne, pridvoen narodnim voama Dominikom Dujom Markoviem i urom Vidakoviem, koji su na prostor izmed Sombora, Baje i Subotice doveli oko 5.000 dua, od koji je 1.500 bilo pod orujom. Tri godine nakon povlaenja Turaka iz Sombora, u Velikoj seobi Srba 1690. godine, grad je priplavio i nov talas srpski doseljenika, poriklom s Kosova i Metohije, iz Rake, umadije, Podrinja, Hercegovine i Bosne. Doseljeni Bunjevci i Srbi formirali su, ubrzo, u Somboru, odred Rackog naroda milicije (Militia Nationali Rascianica), koji se hrabro borio u znamenitim bitkama austrijske vojske protiv Turaka, na Slankamenu 1691. i kod Sente 1697. godine. Prvi kapetan somborski militara bio je Bunjevac Dominik Dujo Markovi, koji je poginio 1691. g. u bitki kod Slankamena, a na mistu kapetana naslidio ga je sin uro Markovi, koji je dunost somborskog kapetana obavljo sve do 1716. godine (njevi potomci Markovii, s porodinim nadimkom Kapetani, i danas ive u Somboru).
73

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Novodoseljeno bunjevako i srpsko stanovnitvo Sombora bilo je organizovano ko vojna jedinica, iji pripadnici, pozivali su se na togod ranije dobijene carske privilegije, nisu pristajali na obaveze i davanja komorskim i upanijskim vlastima jel plemstvu, mada je Sombor, prema broju itelja i prema svojem bogatstvu, bilo vrlo privlaan dravnoj komori i Bakoj upaniji. Austrijski vojni zapovidnici, visoko su cinili vojnike sposobnosti ovdanji Bunjevaca i Srba, bili su uporni u zatiti njevi prava i povlastica, pa je general grof Leopold lik 1700. g. oslobodio somborske militare plaanja bilo kaki komorski dabina. albe upanijski i komorski vlasti dvoru u Beu nisu urodile plodom i Sombor je 1702. g. dobio status vojnog anca (Fossatum Militare) na novouspostavljenoj Potiskoj vojnoj granici, a somborskim graniarima pripalo je ujedno i 28 okolni pustara, na kojima e, nikoliko decenija kasnije, nastat prva salarska naselja. Posli Bitke kod Slankamena (1691) i Bitke kod Sente (1697), ovdanji bunjevaki i srpski graniari borili su se zajedno u svim ratovima koje je vodila Austrijska carevina u prvoj polovini XVIII vika: protiv maarski pobunjenika Ferenca Rakocija 1703-1711, u Austrijsko-turskom ratu 1716-1718, u Ratu za poljsko naslie 1733/34, u Austrijsko-turskom ratu 17371739, te u Ratu za austrijsko naslie od 1740. do 1745. godine, u kojem su se Somborci borili po evropskim ratitima, od lezije i Bavarske do eke. Sombor je, zafaljuju njevim vojnim zaslugama, 1717. g.
74

Sombor na veduti iz 1698. g.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

bio proglaen za vojniko misto (Oppidum Militare), s peatom na kojem se nalazio lav s uzdignutom sabljom. Somborski Bunjevci su u ovo vrime najee zvanino nazivani Dalmatima il, zbog jezike bliskosti sa Srbima, i Racima katolicima. Ipak, Bunjevci su sauvali svoje izvorno etniko ime i svoj ikavski govor, koji je, sudei prema sauvanim pismima koja su slali somborski bunjevaki deputiri iz Bea u vrime borbe za elibertaciju, u osnovi bio zdravo slian dananjem bunjevakom govoru. Ve 1717. g. podigli su somborski Bunjevci crkvicu Presvetog Trojstva, sa dva drvena tornja, u samom sriditu grada, na razvalinama turski graevina, a od 1751. do 1762. godine na njenom mistu je podignuta sadanja velika crkva istog imena. O duhovnom ivotu ovdanji Bunjevaca brinuli su oci francikani (franjevci), sve do 1786. godine, kada su, po naredbi austrijskog cara Josipa II, morali da iu iz Sombora. Na prvom sauvanom popisu somborski graniara iz 1720. godine, u gradu su zabiluena 272 graniarska domainstva koja su obraivala 3.971 pounsko jutro oranica, 529 kosa livada i 201 motiku vinograda. Od popisani, 201 graniar (73,9%) bio je srpske, a 71 graniar (26,1%) bio je bunjevake pripadnosti. Med popisanim Bunjevcima bilo je i oficira i podoficira (potkapetan Lovro Bai, porunik Mata Markovi, potporunik Lovro Rai, zastavnici Marcika Bonjakovi i Martin Vidakovi, narednik
75

Bitka kod Sente, detalj (Franc Ajzenhut, 1896)

Potiski graniar poetkom XVIII vika

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Miko Pletikosi, te kaplari Marijan Devi, Gecija Burnaevi, Jakov uljevi i Mato Bonjakovi). Ve na ovom popisu zapisana su i mnoga od dananji bunjevaki somborski prizimena: Bereti, Bogii, Bonjak(ovi), Burna(evi), erevi, Devi, Doroti, Fratri(evi), Gromilovi, Kekezovi, Kuli, Luki, Markovi, Mati, Pareti, Patrovi, Pletikosi, Probojevi, Rai, Stolii, Strili, Vidakovi, Vukovi i uljevi. Od 1735. do 1745. g. kapetan somborski graniara bio je Marko Markovi (kasnije u inu majora), sin porunika Matije Markovia, sinovac kadgodanjeg kapetana ure Markovia, a unuk kapetana Duje Markovia. Na popisu razvojaeni somborski graniara iz 1745. i 1746. godine, osim ve navedeni bunjevaki graniarski porodica, zapisana su i dananja bunjevaka prizimena: Anii, Blaev(ac), Car(ev), Dini, uvardi, Gluvi, Goreti, Horvat, Jozi, Karas(ev), Koli, Kova, Kunti, Lievi, Lukaevi, Malbai, Matari, Mauni, Mrakovi, Ostrogonac, Pali, erko(v), imi i Zetovi. Tokom naredni godina i decenija javljadu se u Somboru i bunjevaka prizimena: Antuni, Bala(evi), Blesi, Bogdan, Buligovi, Cigi, Dujmovi, Hajoevi, Hornjak, Ivanevi, Jurii, Kai, Kukuruzar, Lemi, Logo, Palkovi, Pangari, Pekanovi, Rado(ev), Stipanevi, Sunari, ikovi, oki, trangari, vraka, Valko(v), Vujevi Vrimenom su se ugasile ili raselile kadgod velike i poznate bunjevake porodice, kojima danas u Somboru nema traga: Aleksi,
76

Peat vojnikog mista Sombor iz 1717. g.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Ambrozovi, Api, Bai, Bokerovi, Budanovi, Cuconja, Damjanov, Garaev(i), Gapari, Gavranov, Grabin, Kockar, Mandi, Margeti, Martini(ev), Miji, Milankovi, Muinovi, Pei, Peutov, Petkovi, Meneskovi Putnik, Somborli, ami, Vukeli Kad je s jeseni 1745. godine, na pritisak madarskog plemikog stalea, carica Marija Terezija Somboru ukinila status vojnikog mista, bunjevaki i srpski graniari, nisu pristali na pridloeno priseljenje, a jo manje na status komorski podanika (paora), jednoduno su i slono stali u odbranu svoji dotadanji povlastica. Na zajednikom protestnom zboru, odranom na somborskom Svetourevskom trgu, 18. novembra 1745. godine, rodila se prva ideja o pokreanju inicijative za elibertaciju Sombora, odnosno za dobijanje statusa slobodnog i kraljevskog grada. Tri godine su trajali naporni prigovori sa dvorom, koje su u Beu vodili somborski izaslanici (Bunjevci Martin Pareti i Avram Bokerovi, te Srbi Stepan Karali i Atanasije Stoji). Prigovori su bili muni i zamreni uslid estokog otpora upanijski i komorski vlasti, koje su sve vrime med ovdanje Bunjevce i Srbe, i istina brezuspino, pokuavale unet zabunu, neslogu i razdor po virskoj osnovi, istovrimeno diluju na dvoru vitim spletkama i insinuacijama protiv ove namire Somboraca. Za vrime ti viegodinji prigovora s dvorom stanje u Somboru je, pokadkad, bilo i na ivici oruane pobune, a grad je, pod rukovodstvom svoji nekadanji oficira, ivio skoro nezavisno u odnosu na upanijsku i komorsku vlast. Nepokolebljivo zajednitvo somborski bunjevaki i srpski graniara iskazan u periodu borbe za elibertaciju (1745-1749) ne mo se objasnit samo zajednikim interesom i neospornim viedecenijskim bratstvom po oruju, ve, svakako, i osianjem bratstva po krvi, o emu nedvosmisleno divane zajednika pisma graniara upuena carici Mariji Tereziji i bekom dvoru. U njima se zahtiva zadravanje stari il dodila novi povlastica i naglaava da su njeve dotadanje povlastice krvlju steene, a ilirskim privilegijama trajno potvrene, a to to je dio ovdanji graniara bio rimokatolike vire, smatrali su Somborci, nije minjalo nita, jer su svi oni Iliri i imaju pravo na privilegije date ilirskoj naciji. Somborski su Srbi, dakle, smatrali etrdeseti godina XVIII vika da se privilegije, koje su austrijskim Srbima dodilili carovi
77

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Leopold I, Josif I i Karlo VI, odnose i na ovdanje Bunjevce, a somborskim Bunjevcima je i kadgodanji vojni zapovidnik grada, major Marko Markovi, savitovo da se u borbi za elibertaciju pozovu na srpske privilegije. Uvireni u uspih svoje inicijative za elibertaciju Sombora, ovdanji Bunjevci su 1748. godine potpisali znamenit Ugovor o alternativi, u kojem je jasno reeno da e pravoslavni stanovnici Sombora biti u svemu potpuno ravnopravni s katolicima. Ovim ugovorom bilo je regulisano budue ustrojstvo gradske uprave (pridstavnici pravoslavaca i rimokatolika neizminino bi se sminjivali na svim najvanijim rukovodeim mistima svake druge godine, a kad bi se na poloaju velikog sudije, odnosno gradonaelnika, nalazio pridstavnik jedne viroispovisti, na drugom po vanosti poloaju gradskog kapetana nalazio bi se pridstavnik druge viroispovisti). Ugovor o alternativi izmed somborski Bunjevaca i Srba zakljuiva da graani obe veroispovesti treba da ive u miru i slozi, pa nijedna strana ne sme initi nita na tetu druge. Po njegovom slovu i duhu, nuz povrimena manja odstupanja, politiki ivot u gradu odvijo se sve do druge polovine XIX vika. Zafaljuju diplomatskom umiu somborski deputira, vrstoj rienosti i upornosti svi Somboraca, smelim novanim zahvatima, pa i kupovini blagonaklonosti niki dvorski uglednika, prigovori o dobijanju statusa slobodnog i kraljevskog grada uspino su zavreni 1748, kad je, poetkom juna, za otkup elibertacionog statusa u ratovima ispranjenu carsku blagajnu uplaen visok iznos od 150.000 rajnski forinti (najvei dio potribnog iznosa Somborci su pozajmili pod zdravo nepovoljnim uslovima, a anuitete podignuti elibertacioni kredita otplaivo je grad sve do 1806. godine). Nakon to su Somborci poloili traen novani iznos, carica Marija Terezija je 17. februara 1749. g. metnila svoj potpis i peat na Elibertacionu povelju, ime je Sombor priveden u red slobodni i kraljevski gradova Ugarskog kraljevstva, sa svim pripadajuim pravima, grbom, peatom i titulom Regi Liberqve Civitatis Zomboriensis (Somborci su, u svakodnevnoj i slubenoj upotribi, zvaninoj tituli odma zaminili redosled prve dvi rii, pokazuju, oito, da njim je pridev slobodan bio vaniji od prideva kraljevski). Ovu teko steenu, al ne i zaludno plaenu privilegiju sveano je uruio Somborcima kraljevski komesar
78

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

grof Johan Koler 24. aprila 1749. godine. Nuz viednevno slavlje (fra Bona Mihaljevi, u pismi na bunjevakom, pominje to slavlje: Kada varo razumi somborska, da slobodna posta i kraljevska, na urevo topovi pucae, uz muike gospoda igrae), Somborci su izabrali 60 lanova Obtestva (optine il izabranog graanstva po 30 Bunjevaca i Srba), 25 lanova Spoljanjeg i 13 lanova Unutranjeg senata, ko i prvog sudiju jel gradonaelnika (Bunjevca Martina Paretia), gradskog kapetana, narodnog tribuna jel pridsidnika Obtestva, bilunika, dva blagajnika, gruntovniara, gradskog fikala, nadzornika zatvora, etri nadzornika kvartova, a imenovani su i vaarbirov, ko i dva zaminika notara.
79

Grb slobodnog i kraljevskog grada Sombora na povelji iz 1749. g.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

80

Poduhvat elibertacije zlatnim je slovima utisnut u povisnicu grada i njemu momo zafalit za sve ono to je Sombor, od kadgod blatnjave i pranjave vojnike varoice, u urbanom, ekonomskom, politikom, kulturnom i prosvitnom pogledu posto tokom naredni decenija, ukljuuju i status upanijskog sidita Bako-bodroke upanije (od 1786. godine). Prisudnu zaslugu za ovaj, bres sumnje najvaniji poduhvat Somboraca u istoriji grada, imali su ovdanji graniari i njevi oficiri, brez ije vrste rienosti, upornosti i priduzimljivosti, al i jasno izraenog zajednitva svi bunjevaki i srpski pripadnika prijanjeg vojnikog stalea, status slobodnog i kraljevskog grada ne bi bio izboren i ostvaren (istine radi, ubrzo posli ostvarenja ovog velikog cilja, u voenju gradske politike bilo je meusobni trzavica i odreeni nekorektnosti izmed Bunjevaca i Srba, al one se vie mogu pripisat sutini politike borbe nego meusobnoj nacionalnoj il virskoj netrpeljivosti). Elibertacionom poveljom Somboru je pripalo i 11 okolni pustara (nike od nji su Somborci uskoro zaminili za pogodnije), na kojima su i ranije somborski graniari i komorski stanovnici imali imanja (salae). Grad je u svojem ataru raspolago s oko 40.000 pounski jutara zemlje (jedno pounsko jutro zavaatalo je povrinu od oko 1.200 kvadratni fatova) od ega je dvi treine bilo u livadama, panjacima, vinogradima i baama, a jedna treina u oranicama. Odma po elibertaciji, kadgodanji graniari

Potpis i peat prvog somborskog gradonaelnika Bunjevca Martina Paretia

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

mogli su kupit zemlju na pustarama koja je graanima prodavana nuz estogodinju otplatu. Obino su Somborci kupovali onu zemlju koju su ve ranije obraivali i koristili. Polovinom XVIII vika na ovim pustarama, koje su pripale gradu, nastaju i prva salaarska naselja (Gradina, Ivanovo Selo il Lenija, aponje, Milii, Obzir, Bili, Ranevo, Nenadi, ivolja il Bezdanski salai, Mali Milii il ikara, Bukovac, iovi, Salai il Lugumerci, arkovac i Preradovi il Radojevii). Somborski Bunjevci svoje salae su grupisali najvie u podruju Gradine i Nenadia, al bilo je bunjevaki porodica i salaa i u atarima Lenije, Raneva, ivolje il Bezdanski salaa, ikare, na Bukovcu, iovima i u Lugumercima. U poreenju s ostalim bakim salaima, posebno u XVIII i XIX viku, kraj Sombora na njima je stojala paorska gospoda (mada somborski salaari za sebe nikad nisu divanili paor), dobrostojei i jaki ljudi, poriklom iz varoi, veinom potomci tvrdokorni somborski graniara (pojedini somborski salaari dobili su i plemstvo, al su poside imali samo na rodnom salau). Mnogi od salaara bili su ugledni i uticajni lanovi Spoljnog il Unutranjeg senata, ko i izabranog Obtestva slobodnog i kraljevskog grada Sombora (salae su imali i Martin Pareti, koji je bio prvi gradonaelnik Sombora, Nikola Pareti, koji je etri puta bio biran za somborskog gradonaelnika, ko i gradonaelnici iz reda Bunjevaca Josip Markovi, Antonije Strili, Stipan Putnik, Filip Fratrievi i Matija Jozi). Niki od sinova somborski salaara zavravali su i visoke kule u Peti, Beu, Pragu il Pounu i postajali su pisci, pravnici, politiki pridvodnici i crkveni velikodostojnici. Tri somborske bunjevake familije (Markovi, Mandi i Pareti) dobile su, krajom XVII i tokom XVIII vika, i naslidno plemstvo, sa plemikim grbom. Veina ovdanji Bunjevaca bili su potomci somborski graniara, koji su (ne triba krit) vie volili pripucat jel trgovat, nego da upregnu volove u plug, a kad se ve moralo radit, stoarstvo, koje nije trailo privie truda, imalo je prednost nad mukotrpnom zemljoradnjom. Za dva jel tri pokolinja ove navike su prominjene, pa su somborski salaari postali primer vridnog i estitog svita koji ivi samo od sopstvenog truda. Staloena samouvirenost i racionalno miljenje koje su posidovali izviralo je iz ove potpune posveenosti svojoj masnoj crnici. Na njoj su stojali vrsto, s
81

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

obadvi noge, a ona je, upijala salaarski znoj i uzvraala s velikom plodnosti. Minjala su se carstva, dravni sistemi, tutnjali su okolo ratovi, bilo je oduvik prikrivenije il otvorenije otimaine, a somborski salaari su ostajali i opstajali na svojima salaima, koji su rie minjali vlasnike no drave u kojima su se nalazili. Pojedine bunjevake salaarske somborske porodice danas pridstavljadu deseto il jedanajsto kolino koje jo uvik ivi tamo di su njevi prici duboko usadili svoje korene, kojdi i prija skoro tri vika. Vrimenom, bunjevaki salaari su siromaili, to zbog grananja porodica i dilenja kadgod veliki imanja, jel zbog neprilagoenosti novim ekonomskim uslovima. Tako, na primer, Paretii, koji su 1783. g. imali u Gradini priko 1.150 jutara zemlje, nepuni polak vika kasnije, 1828. godine, imali su ispod 400 jutara. Bokerovii, koji su 1783. g. imali priko 750 jutara zemlje, 1828. g. su imali 300 jutara, a Matarii, koji su 1783. g. imali priko 400 jutara zemlje, 1828. g. imali su manje od 250 jutara (o siromaenju bunjevaki salaara najbolje divani podatak da su 1783. g. sedmorica najimuniji Bunjevaca u Gradini zajedno posidovala ukupno 2.138 jutara, a 1828. godine sedmoro najimuniji ovdanji bunjevaki salaara zajedno je posidovalo svega 619 jutara zemlje).
82

Sombor na austrijskoj vojnoj mapi iz 1783. g.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Etniki identitet ovdanji Bunjevaca (jezik, nonja, obiaji, pridanja, pisme, etnika svist) ouvan je upravo na somborskim salaima. Bunjevci u gradu, posebno oni kulovaniji, koji su se nalazili na uticajnim politikim jel administrativnim dunostima, bili su u znatnoj miri podloni postepenoj madarizaciji i odnaroivanju, to svidoi ne mali broj zabilueni primera, najvie tokom druge polovine XIX i poetkom XX vika. injenica je i da su politiki aktivni baki Bunjevci tokom Madarske revolucije 1848/49. godine, u vrime zajednitva i bratstva Rajaievi vojvoanski Srba i Hrvata bana Jelaia, koji su se borili na strani bekog dvora, bili na strani Koutovi Madara, ne poistoveuju se ni sa Srbima, ni s Hrvatima. Mada, stisnuti izmed ova dva velika i sebi srodna naroda, u kojima se ve bila rasplamsala nacionalna svist i koji su elili u Bunjevcima vidit dio svojeg nacionalnog korpusa (bilo ko katolike Srbe, bilo ko bunjevake Hrvate), a pod konstantnim asimilacionim pritiscima narodnosno nesrodni, al istovirni Madara (izraenim posebno u prosvitnom i virskom ivotu), baki Bunjevci su uspili probudit i razvit svoju izvornu etniku svist, pa se od kraja ezdeseti godina XIX vika javlja bunjevaka izdavaka dilatnost kalendari (1868), novine (1870) i asopisi (1884), ko i knjige pisane bunjevakim jezikom. U Somboru 1882. g. izlazi prvi Zomborski pravi bunjevako-okaki kalendar sa slikami, a iste godine pokrenut je i nediljnik Bunjevac, koji je trajo godinu dana (kad je asopis naputo koncepciju bunjevakog nacionalnog priporoda, naputali su ga itaoci, pa je pristo izlazit). Od poetka 1885. godine, do polovine 1887, u Somboru je, pune dvi i po godine, tampan i objavljivan prvi bunjevaki asopis Neven, nakon ega je redakcija asopisa priseljena u Suboticu. Ovo, dugo ouvano, svaanje sebe ko zasebnog etnikuma, koji je srodan, al ne i pripadaju ni srpskom ni hrvatskom, imo je svoje duboke korene i u dalekom poriklu Bunjevaca, koji su se na prostore Like i Dalmacije (sve do Senja i senjskog zalea), priseljavali iz kadgodanje jugozapadne i zapadne Hercegovine i sridinje il zapadne Bosne i koji su, u kasnom sridnjem viku, bili podanici bosanske kraljevine, a vrlo virovatno i pripadnici crkve bosanske. Padom Bosne pod Turke, staro crkveno ustrojstvo jaki patarenski uticaja, koje nije bilo vezano za Rim il Carigrad, brzo
83

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

se uruilo, a tamonji narod se (krajom XV i tokom XVI vika) raslojio na one koji su privatili pravoslavlje (najvie u istonoj Bosni i Podrinju, te u istonoj i jugoistonoj Hercegovini, odakale se ova populacija kasnije priseljavala u severnu i severozapadnu Bosnu), na one koji su privatili rimokatolicizam (najvie u zapadnoj Hercegovini i dilovima sridinje Bosne oko franjevaki manastira u Visokom, Lavi, Kraljevoj Sutjeski, Olovu, Kreevu, Fojnici i Travniku, ko i po zapadnoj Bosni, odakle su se priseljavali u Liku i Dalmaciju), i na one koji su privatili islam religiju novi turski gospodara (najvie sridinja, zatim severna i istona Bosna, posebno po gradovima i varoicama, ko i dilovi Hercegovine di su muslimani ivili izmiani s pravoslavnim i rimokatolikim stanovnicima). Nesumnjivo je da su se mase doseljeni Bunjevaca po Liki i Dalmaciji (u XVI i XVII viku) miale u novim sridinama i s drugim porodicama, plemenima i etnikim grupama koje su tu ve ivile, i koje su se, vrimenom, stopile u bunjevaki etniki korpus (Suii su, na primer, stara katolika porodica iz Livna zabiluena jo u XV viku, Strilii su, ko senjski uskoci i katolici, zabilueni jo polovinom XVI vika, rodoslov dalmatinski Paretia datira s poetka XVII vika sve su to porodice koje su Bunjevci zatekli prilikom doseljenja u Dalmaciju i Liku, a koje su se zajedno s njima priselile u Baku). Bunjevci, svojim telesnim i psihikim osobinama, i danas spadadu med najizrazitije pridstavnike rasnog dinarskog antropolokog tipa. Sa ovdanjim Srbima i okcima Bunjevce je vezivo zajedniki novotokavski dijalekat, ija je kolivka bila u Hercegovini,
84

Plemiki grbovi somborski bunjevaki porodica Mandi, Markovi i Pareti

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

otkale se rairio i posto dominantan i po drugim srpskim i hrvatskim krajevima, ko i po Bosni. Bunjevci su divanili ikavskim izgovorom, koji je, inae, ranije bio priteno oblik govora u sridinjoj i zapadnoj Bosni, ko i u zapadnoj i jugozapadnoj Hercegovini, o emu svidoe i mnogobrojne povelje sridnjovikovni bosanski vladara i vlastele, pisane ikavicom i tzv. bosanicom (irilinim pismom sa zasebnim odlikama u odnosu na srpsko irilino pismo tog vrimena). Zajedniki je bio i jedan broj narodni obiaja o znaajnijim virskim praznicima (unoenje slame i badnjaka za Badnji dan, polaajnik i koledari za Boi, vaange il makare prid poetak Uskrnjeg posta ili Korizme, polivai za drugi dan Uskrsa, procesije u poljima za Markovdan, obilazak sveano obueni divojaka tzv. kraljica i kienje travom i granicama za Dove, paljenje vatre za Ivan-dan, Materice i Oci i slino). Pojedine praznine pisme bile su, takoe, skoro istovetne, pa somborski pedagog i dugogodinji upravitelj Preparandije Nikola Vukievi u kolskom listu iz 1869. g. navodi stihove boine pisme "Vitlejeme, slavni grade" koja se piva od starine u domaim srbskim krugovima u Bakoj, nuz napominu da braa Bunjevci pevaju ovu pesmu i u crkvi s malom nekom izmenom, n. pr. u prvom stihu vele oni Oj, Betleme, a u poslednjem Al' kraljuje. U nikoliko sluajova Nikola Vukievi i jezik ovdanji Srba i Bunjevaca naziva srpsko-bunjevakim jezikom. Prema popisu stanovnika Sombora iz 1861. godine, u gradu i na okolnim salaima ivilo je 11.410 Srba, 6.627 Bunjevaca, 2.436 Madara, 2.097 Nimaca i 211 Jevreja. Broj Bunjevaca slidei decenija je u padu, pa su 1890. g. u Somboru zabiluena 6.123 graana bunjevake narodnosti, 1900. godine ode je ivilo 5.770 Bunjevaca, a 1910. g. bilo ji je 6.093. Stvarni broj Bunjevaca na dravnom popisu iz 1900. i 1910. godine bio je, brez sumnje, vei, al kako ovaj popis nije vren po etnikom opridiljenju, ve po jeziku za koji su se popisani izjasnili da divane, mnogi graani nemadarske nacionalnosti (Bunjevci, Slovaci, Jevreji), koji su naveli da divane madarski, statistiki su prikazani ko Madari. Oma nakon ujedinjenja 1918. godine, znatan broj somborski Bunjevaca ponovo se izjanjavo svojom izvornom pripadnosti, pa je 1919. g. u gradu zabilueno 7.958 Bunjevaca, a 1929. g. u Somboru su se 9.363 graana nacionalno izjasnila ko Bunjevci
85

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

(porast bunjevakog stanovnitva za 62% u poreenju s popisom iz 1900. godine, vie ukaziva na povratak etnike svisti dila somborski Bunjevaca, nego na prirodan prirataj). Istovrimeno, u Somboru su 1900. g. na popisu zabiluena dva Hrvata, a 1919. g. 57 graana Sombora izjasnilo se ko Hrvati. Proces hrvatizacije kod dila somborski Bunjevaca bio je tad tek u zaetku, a razvie se tokom slidei godina i decenija, ko rezultat konkretne politike akcije odreeni dravni, kulturni i crkveni institucija.
86

Lini peati uglednika iz somborski bunjevaki familija Bonjak, Fratri, Jozi, Kekezovi, Luki, Rai, Strili, uljevi i Stolii

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

U danima raspada Austro-Ugarske, poetkom novembra 1918. godine, u Somboru je osnovano Mesno narodno vee Srba i Bunjevaca koji su, u talasu nadirue ideje jugoslovenstva i sa srpskom i saveznikom vojskom prid vratima, obnovili kadgodanju blisku srpsko-bunjevaku saradnju koja je karakterisala politiku sliku starog Sombora. U Vie je izabrano 145 somborski Srba i Bunjevaca, a Antun Tonika Bonjak je bio potpridsidnik Via. Somborski Bunjevci su odluno odbili ponudu Madara da formiradu sopstveno Narodno vie koje bi podralo madarske aspiracije na Sombor i Baku. Prithodnica srpske vojske, iji je odred pridvodio major Nikola Ili Bajka, ula je u Sombor u noi 13. novembra 1918. godine, oduevljeno doekana od ovdanji Srba i Bunjevaca. Nepune dvi nedilje kasnije, na Velikoj narodnoj skuptini odranoj 25. novembra 1918. g. u Novom Sadu, na kojoj je doneta odluka o pripajanju Banata, Bake i Baranje Kraljevini Srbiji, uestvovalo je i 19 somborski poslanika (12 Srba i sedam Bunjevaca), a za pridsidnika Velikog narodnog savita izabran je Somborac dr Joca Laloevi. Izmed dva svitska rata (1918-1941) somborski Bunjevci su doivili snano politiko, kulturno i nacionalno buenje. Osnovana je Bunjevako-okaka stranka, koja je 1920. godine, na izborima za Ustavotvornu skuptinu Kraljevine SHS, u Somboru dobila veliki broj glasova (2.605) i svog pridstavnika u dravnom parlamentu. U Somboru je 1921. g. osnovano Bunjevako
87

Crkva Presvetog Trojstva u Somboru, na fotografiji iz 1872. g.

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

kolo (u prostorijama Udruenja trgovaca Lojd, na uglu dananje Zmaj Jovine ulice), a osnivakom sastanku prisustvovalo je 200 somborski Bunjevaca. Za prvog pridsidnika Kola izabran je Antun Tonika Bonjak, koji je, sa neznatnom razlikom, pobidio protivkandidata Josu Strilia. U okviru Bunjevakog kola nastala je 1924. g. i Dobrotvorna zadruga Bunjevki, kojom je rukovodila Julija Bonjak, a togod kasnije osnovana je i Omladinska sekcija Kola kojom je rukovodio Ivan Matari. Prvi godina rada med lanovima nije bilo podvojenosti. Kolo je u to vrime pridstavljalo i bazu za Bunjevako-okaku stranku, iji su lokalni pridvodnici bili Antun Tonika Bonjak, Karlo Logo, Ivan Bonjak, Stipan Stolii (pridsidnik Kola nakon smrti Tonike Bonjaka 1930. godine), Franjo Bonjak i drugi. Ve od 1923. godine, uslid razliitog pristupa oko bunjevakog i hrvatskog pitanja, dolazi do prvi nesuglasica u Kolu. Antun Matari, kad se vratio iz Zagreba u Sombor, zastupa ideju bliske politike saradnje ovdanji Bunjevaca sa HSS brae Radi,
88

Antun Tonika Bonjak, pridvodnik somborski Bunjevaca

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

al i svaanje da su Bunjevci Hrvati, koji ne triba da se odvoje od matinog stabla. Kolo se, politiki, ubrzo raslojava na tzv. Radikale (pristalice Bunjevako-okake stranke i nacionalne autohtonosti Bunjevaca) i tzv. Hrvate (pristalice HSS i hrvatstva baki Bunjevaca). Polovinom trideseti godina XX vika dolo je i do otvorenog rascipa u somborskom Bunjevakom kolu, pa je Antun Matari, pridvodnik Hrvata, sa svojim pristalicama naputio lanstvo u Kolu (niko vrime, okupljanje odvojeni lanova Bunjevakog kola omoguavala je Rimokatolika crkva, a upnik Antun Skenderovi ji je smistio u zgradu u kojoj je ve radilo Kriarsko bratstvo). Rascip u Bunjevakom kolu rezultiro je 1936. g. osnivanjom zasebnog Hrvatskog kulturnog drutva Miroljub. Raslojavanje, rasplamsavanje meusobni bunjevaki sukoba i podiljena svaanja o bunjevakoj nacionalnoj pripadnosti (autohtono i kroatocentrino), bilo je, u tim meuratnim godinama, potpomognuto i doseljavanjom u Sombor nekolicine hrvatski intelektualaca kulovani u Zagrebu, koji su se ode poenili divojkama iz dobrostojei bunjevaki porodica. Oni su, sa svoji pozicija ugledni advokata, doktora, profesora il privrednika, otvoreno podravali politiku koja je ila u pravcu izjanjavanja Bunjevaca ko Hrvata. Znaajnu ulogu u tom odigrala je i Rimokatolika crkva koja je ti godina paralelno poela kod Bunjevaca i okaca razvijat osianje pripadnosti hrvatskoj naciji. Godine 1940. bilo je pokuaja uspostavljanja bolji odnosa izmed Bunjevakog kola i HKD Miroljub, al do opipljivi rezultata nije dolo. Brez obzira na politike i ideoloke podile somborski Bunjevaca, niko iz redova bilo koje od ove dvi, esto otro suprostvaljene struje, nije u vrime Drugog svitskog rata priao u NDH nit se javno metnio u slubu interesa Pavelievi vlasti, a samo jedan zanemarljiv broj somborski Bunjevaca prio je izmed 1941. i 1944. g. u slubu madarski okupacioni vlasti (primeri asnog suprostavljanja daleko su brojniji). Oma nakon Drugog svitskog rata, proces hrvatizacije baki Bunjevaca ubrzan je i potpomognut izriitim naredbama novi partizanski vlasti. Nakon rata, prestao je i rad Bunjevakog kola, koje je ugaeno, dok je kadgodanje HKD Miroljub priimenovano u HKUD Vladimir Nazor.
89

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Ponovno buenje etnike svisti u ovdanji Bunjevaca zapoelo je devedeseti godina XX vika, u vrime traginog raspada kadgodanje zajednike drave junoslovenski naroda. Pokreanjom rada tradicionalni bunjevaki kulturni ustanova (Bunjevaka matica i Bunjevako kolo), osnivanjom Bunjevakog nacionalnog savita, izdavanjom novina i asopisa, kulovanjom dice na maternjem jeziku, politikim organizovanjom, obnavljanjom lipi i stari bunjevaki narodni obiaja poput Duionice (Duijance) i ponovnom mogunosti izjaanjavanja nacionalnom odrednicom Bunjevac na popisima stanovnika u Republiki Srbiji, baki Bunjevci su dobili mogunost obnovit i sauvat svoj nacionalni identitet, svoj jezik, kulturu i sianje, i da u tradiciji svoji didova i pradidova, s pravom opet zapivadu stihove poznate bunjevake budnice Nikole Kujundia, nastale jo davne 1879. godine: Svud se uje, svud se orom znade, Da Bunjevac duu ne izdade! Veseli se svaki mu se divi, Nek se znade, da Bunjevac ivi!

Milan Stepanovi

90

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Veljko Petrovi, plameni poet, vrstan pripovida, publicista, knjievni kritiar, istoriar umitnosti i nenadmaan usmeni kozer, roen je 1884. g. u Somboru, u porodici pravoslavnog svetenika. Osnovnu kulu i gimnaziju zavrio je u rodnom gradu, a prava je studiro i apsolviro u Budimpeti. Bavio se niko vrime novinarstvom ko saradnik zagrebakog Srbobrana i lan redakcije sarajevske Srpske rijei. Stihove objavljiva od 1902, a pripovitke i knjievne lanke pie od 1905. godine. Od 1911. g. Veljko Petrovi ivi u Beogradu. Prvu zbirku Rodoljubive pesme objavio je 1912. godine, a u mladom somborskom pisniku tadanji gromovnik srpske knjievne kritike Jovan Skerli pripozno je obnovitelja srpske rodoljubive poezije. Veljko Petrovi je bio ratni izveta u balkanskim ratovima, dobrovoljac u Prvom svitskom ratu i uesnik albanske golgote. Radio je za vrime rata i u enevi, u Publicistiko-propagandnom birou. Tu je posto lan Jugoslovenskog odbora. Izmed dva rata bio je visoki inovnik Ministarstva prosvite, od 1939. g. direktor Radio-Beograda, a nakon Drugog svitskog rata upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Jedan je od najplodniji saradnika Stanojevieve Narodne enciklopedije (objavljene od 1925. do 1929. g.), za koju je napisao 350 biografija pisaca i slikara. S Milanom Kaaninom, priredio je 1927. g. znamenitu knjigu Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja. Objavio je vie zbirki pisama, pripovitki i eseja. U tri izdanja (1930, 1954-58. i 1964. godine) objavljena su Petroviova sabrana dila. Najizrazitiji pisnik i pripovida ravniarskog ivota, baki pustara, salaa, varoica i ovdanjeg mentaliteta, strastvenik prolosti i vojvoanske istorijske i kulturne batine, Veljko Petrovi je i tvorac pseudonima Sombora, iroko prigrljene kovanice Ravangrad. Umro je u Beogradu 1967. godine.

91

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Baki doruak (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1975)

92

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Sadraj
TRI BUNJEVAKE PRIPOVITKE VELJKA PETROVIA (Milan Stepanovi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

CRUSIS AMORE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

BUNJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 SALAAR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 RINIK MANJE POZNATI RII, IZRAZA I POJMOVA . . . . 69

O PROLOSTI SOMBORSKI BUNJEVACA (Milan Stepanovi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 VELJKO PETROVI (ivotopis). . . . . . . . . . . . . . . . . 91

93

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

Knjiga je objavljena dobrom namirom slikara Save Stojkova

94

. . . DA B UNJEVAC DUU NE IZ DADE !

95