Uvod Istorija Evropske unije predstavlja vremenski period koji poinje 1952.

osnivanjem prve velike evropske nadnacionalne ekonomske zajednice Evropske zajednice za ugalj i elik. U Evropi su 1958. osnovane jo dve nadnacionalne zajednice Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju, koje su se 1967. zajedno sa Evropskom zajednicom za ugalj i elik ujedinile u Evropske zajednice. Godine 1993. Evropska ekonomska zajednica je, postavi jedan od tri stuba Evropske unije, ula u njen sastav kao Evropska zajednica, a deset godina kasnije, istekom Ugovora iz Pariza, i funkcije Evropske zajednice za ugalj i elik su postale deo nadlenosti Evropske zajednice, a samim tim i EU. Evropska zajednica za atomsku energiju je nastavila da postoji kao samostalna nadnacionalna organizacija. Od svog nastanka, pa do dananjih dana, Evropska unija je rasla i razvijala se. Ono to je poelo kao estolana organizacija za slobodnu trgovinu industrijskim sirovinama, razvilo se u jedinstvenu uniju unutar ijih 27 drava lanica je omogueno slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Veina njenih graana se slui zajednikom valutom, a lanice ostvaruju jako blisku saradnju u pravnim, policijskim, odbrambenim i spoljnopolitikim pitanjima. Od zajednice koja je izgradila Evropu iz pepela nakon Drugog svetskog rata, prerasla je u uniju sa preko 494 miliona stanovnika, sa najviim bruto drutvenim proizvodom na svetu

1. Ideja o ujedinjenoj Evropi Ideja o ujedinjenoj Evropi je jako stara i potie iz perioda Rimskog carstva. Posle njegovog raspada, bilo je vie pokuaja ujedinjenja Evrope na principima nacionalne drave (Franaka drava, Sveto rimsko carstvo, Poljsko-litvanska unija). Meutim, svi ti pokuaji su propali, zato to su bili zasnovani na prinudnom ujedinjenju drava, a ne na njihovoj meusobnoj saradnji. Britanski premijer Vinston eril je 19. septembra 1946. na Univerzitetu u Cirihu odrao govor koji po mnogima predstavlja prvi posleratni korak napravljen ka evropskoj integraciji. On je tom prilikom rekao:

Zahvaljujui erilovom govoru, u Hagu je 1948. odrana konferencija na kojoj su prisustvovali brojni politiari i predstavnici vlada, ali i predstavnici raznih graanskih udruenja. Cilj konferencije bilo je osnivanje Saveta Evrope, a na njenom kraju je donet Statut Saveta Evrope. Statut je 5. maja 1949. u Londonu je potpisalo 10 evropskih zemalja Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveka, vedska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ovim dogaajem, koji je poznatiji kao Londonski sporazum, osnovan je Savet Evrope. Iako je u samom poetku Savet pokuao da utie na produbljivanje politike saradnje izmeu zemalja lanica, njegova osnovna funkcija svodila se na jaanje demokratije i potovanja ljudskih prava u njima. 2. Ugovor iz Pariza Mnogi Evropljani su smatrali da se zapadnonemaka privreda prebrzo oporavljala od posledica rata i da se na neki nain mora kontrolisati. Kako bi ispunio volju naroda, francuski ministar spoljnih poslova Rober uman (fr. Robert Schuman) je na osnovu plana svog sunarodnika, ekonomiste ana Monea (fr. Jean Monnet), predloio ujedinjenje francuske i zapadnonemake industrije uglja i elika, i pozvao je i druge zemlje da se pridrue. umanova deklaracija (takoe nazivana i umanovim planom) je predstavljena 9. maja 1950, i poeli su pregovori o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i elik (EZU), koji su uspeno zavreni. Na osnovu umanove
2

deklaracije izraen je Pariski ugovor, kako je Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i elik nazivan u javnosti. Predstavljen je 18. aprila 1951, i njegovim stupanjem na snagu 24. jula sledee godine, i to na vremenski period od 50 godina, dolo je do ujedinjenja industrija uglja i elika est zapadnoevropskih zemalja Francuske, Zapadne Nemake, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga. Sve carine u trgovini gvoem, ugljem i elikom su ukinute, uvedena je zajednika tarifa prema zemljama van EZU, a poela je da se sprovodi i stroa kontrola proizvodnje i prodaje ovih sirovina 3. Rimski ugovori Predsednik Zajednike skuptine EZU Pol Anri Spak je 1955. predloio ekonomsku integraciju zapadnoevropskih zemalja, po ugledu na tadanju Carinsku uniju Beneluksa. Povodom Spakovog predloga u Mesini je 15. juna iste godine poela konferencija zemalja lanica Evropske zajednice za ugalj i elik. Cilj konferencije, kojom je Spak predsedavao, bila je priprema nacrta sporazuma koji bi omoguio nastanak Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Nacrt sporazuma je u maju 1956. predstavljen zemljama lanicama i posle godinu dana pregovora, u Rimu su 25. marta 1957. potpisani Rimski ugovori. Poto je proao potvrivanje u parlamentima zemalja potpisnica, sporazum je 1. januara 1958. stupio na snagu. Njegovo sprovoenje je omoguilo slobodno kretanje roba, a kretanje ljudi, finansijskih sredstava i usluga je olakano. Visina trgovinskih carina izmeu zemalja lanica je znaajno smanjena, monopol je zabranjen i usvojene su odreene odredbe vezane za transport, kao i komercijalne privilegije za kolonije zemalja lanica. Jedna od odredbi Ugovora onemoguila je jednostrano prekidanje sporazuma, i njegov prekid bi, kao i svaka druga odluka unutar EEZ, mogao biti izdejstvovan jedino veinskim izglasavanjem. Evropska zajednica za atomsku energiju (Evroatom) je nastala kao drugi produkt Rimskih ugovora. Njeno osnivanje je izvreno na insistiranje Francuske, koja je elela da se radi stvaranja jake nuklearne industrije, izvri integracija nuklearnih potencijala zemalja lanica EEZ. Francuski inenjer Luj Arman (fr. Louis Armand) je izabran za njenog prvog predsednika. 4. Prvo proirenje

Proirenje Evropskih zajednica se prvi put zvanino pominje u Rimskim ugovorima, kada je odlueno da samo evropska drava moe ui u sastav EEZ i da oko njenog prijema mora postojati konsenzus zemalja lanica. Takoe, drava i njene institucije se moraju pridravati demokratskih principa i moraju prihvatiti osnovne ciljeve kojima EEZ tei, kao i sve zakone koje su unutar nje doneti.[16] Prvi pokuaj proirenja EEZ dogodio se 1961, kada je Ujedinjeno Kraljevstvo, uvidevi koliki su ekonomski napredak doivele zemlje lanice, poelo pregovore o prijemu. Meutim, predsednik Francuske arl de Gol je 1963, uloivi veto, blokirao proces pregovora, a kao glavni razlog svog postupka, koji je ponovio 1967. kada je UK ponovo podnelo prijavu, naveo je bliske odnose UK i SAD. Poto je 1969. De Gol podneo ostavku na mesto predsednika, UK je opet podnelo prijavu za lanstvo, a isto su uinile i Irska, Danska i Norveka. UK, Irska i Danska su 1. januara 1973. postale punopravne lanice, a graani Norveke su na referendumu odluili da ele da ostanu van EZ. 5. Proirenje ka jugu Iako su ve ostvarile odreene ekonomske veze sa Evropskim zajednicama, Grka, panija i Portugal nisu mogli postati njeni lanovi. Razlog za to bili su vojni reimi koji su se nalazili na vlasti u ovim junoevropskim dravama. Tokom 1974. i 1975. dolazi do svrgavanja vojnih reima u Portugalu, odnosno Grkoj i paniji, to im omoguava da podnesu prijave za lanstvo u EZ. Prijavu prva podnosi Grka 1975. i poto je na zahtev Nemake i Francuske proces prijema ubrzan, 1. januara 1981. ona postaje deseta lanica EZ.[16] Grenland, nekadanja danska kolonija, a tadanja administrativna jedinica ove severnoevropske drave je 1985. zbog neslaganja u ribarskoj politici napustio EZ[19]. panija i Portugal su prijave za lanstvo podnele 1977. i posle dugih i tekih pregovora, 12. juna 1985. u Madridu, odnosno Lisabonu potpisani su sporazumi o prijemu. Ove dve pirinejske zemlje su se 1. januara 1986. pridruile EZ, ime je broj njihovih lanica porastao na 12.[16] 6. Jedinstveni evropski akt Predsednik Evropske komisije, ak Delor (fr. Jacques Delors) je u junu 1985. godine predstavio dokument koji je predviao uvrivanje zajednikog trita unutar Evropskih zajednica. Iste
4

godine, Delorova komisija donela je dokument koji predvia prve velike dopune i izmene Ugovora o spajanju Jedinstveni evropski akt (JEA).[21] Najvei broj odredbi ovog dokumenta odnosio se na institucione i ekonomske reforme EZ i pregovori o njegovom konanom tekstu su ubrzo otpoeli. Po zavretku pregovora, u decembru 1985. godine ministri spoljnih poslova 10 zemalja lanica EZ usaglasili su se oko sadraja Jedinstvenog evropskog akta, dok su Danska i Italija morale da preispitaju da li njihovi ustavi dozvoljavaju potpisivanje ovakvog sporazuma. Danski parlament nije bio saglasan sa JEA, pa je njena vlada raspisala referendum. Belgija, Zapadna Nemaka, Francuska, Irska, Luksemburg, Holandija, Portugal, panija i Ujedinjeno Kraljevstvo su 17. februara 1986. potpisali JEA, dok su ga Italija, Grka i Danska potpisale 27. februara iste godine, nakon njegovog potvrivanja na referendumu u Danskoj. Poto je tokom 1986. i 1987. godine proao potvrivanje u parlamentima zemalja potpisnica, JEA je 1. jula 1987. godine stupio na snagu.[16] Reforme koje je Jedinstveni evropski akt previao imale su veliki uticaj na Savet Evropske unije i Evropski parlament, ija su ovlaenja znaajno poveana. Korienje prava veta je pretrpelo odreene sankcije, to je umanjilo mogunost blokiranja daljeg procesa integracije od strane neke zemlje lanice. Predvieno je stvaranje zajednikog trita koje bi omoguilo slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala, a kao rok za to odreena je 1992. godina. Put ka stvaranju monetarnog jedinstva utrla je odredba JEA koja je uvela odreene mere za kontrolisanje monetarne politike zemalja lanica. Kako bi se veim ulaganjima, izmeu razliitih zemalja i regiona Evropskih zajednica postigla vea jednakost u ekonomskom i socijalnom pogledu, njihove 3 najznaajnije finansijske organizacije Evropski socijalni fond (osnovan 1960), Evropski fond za upravljanje i garancije u poljoprivredi (osnovan 1962) i Evropski fond za regionalni razvoj (osnovan 1975)[22], pretrpele su odreene reforme, a obezbeen je i vei priliv novanih sredstava u njih. Takoe, JEA je pokrenuo povezivanje zemalja lanica EZ u oblastima socijalne zatite, istraivanja, razvoja tehnologije i zatite ivotne sredine. 7. Ugovor iz Mastrihta Ministri spoljnih poslova i finansija evropske dvanaestorice su u Mastrihtu, 7. februara 1992. godine, potpisali Ugovor iz Mastrihta, kako je Ugovor o Evropskoj uniji popularno nazvan.[16] Evropski parlament i veina lanica su usvojili Ugovor, dok su Danska, Irska, Nemaka i
5

Francuska po ovom pitanju organizovale referendum. Na referendumu u Danskoj ugovor je odbaen, a usvojen je na referendumima u Irskoj, Francuskoj i Nemakoj. Parlament ujedinjenog UK je usvojio ugovor, ali tek nakon uspenog ponovljenog referencuma u Danskoj. Poto je usvojen od strane svih zemalja lanica i Evropskog parlamenta, Mastrihtski ugovor je 1. novembra 1993. godine stupio na snagu, ime je osnovana Evropska unija.[16] Mastrihtski ugovor uspostavio je model tri stuba. Prvi stub Evropske unije inile bi aktivnosti Evropske ekonomske zajednice, koja je preimenovana u Evropsku zajednicu, drugi Zajednika spoljna i bezbednosna politika, a trei Policijska i pravosudna saradnja u krivinim predmetima.[16] Evroatom i Evropska zajednica za ugalj i elik[g] su u okviru Evropske unije nastavili da postoje kao samostalne nadnacionalne organizacije. Nadlenost EU u oblasti raznih drutvenih, ekonomskih i ekolokih pitanja je znaajno poveana, a stvorene su i Transevropske mree, koje bi uticale na povezivanje zemalja lanica u oblasti saobraaja, telekomunikacija i energetike. Stanovnici svih zemalja lanica, postali su graani Evropske unije[h], a uveden je i ombudsman zatitnik njihovih prava. Takoe, usvojena je zajednika socijalna politika EU, sa najveim osvrtom na zatitu prava radnika. 8. Evropska ekonomska zona Evropske zajednice i Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu su 1972. i 1973. godine potpisale sporazume o slobodnoj trgovini, ali su vremenom obe strane iskazale elju da pojaaju svoju ekonomsku saradnju. Meutim, intenzivniji rad na ovom pitanju poinje tek posle donoenja Jedinstvenog evropskog akta, koji je predviao stvaranje zajednikog unutranjeg trita Evropske unije. lanice organizacije EFTA Norveka, vedska, Finska, Island, Austrija, vajcarska i Lihtentajn elele su da postanu deo zajednikog trita, iako nisu unutar EU. Poetkom 1989. godine, ak Delor je predloio ostvarivanje sloenijeg partnerstva, u vidu stvaranja Evropske ekonomske zone (EEZ). U maju sledee godine, Evropska komisija je od Saveta EU dobila ovlaenje da otpone pregovore. Uslov koji su lanice Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu morale da ispune, bio je da moraju potovati zakone EU koji se odnose na konkurenciju, zatitu potroaa, javnu pomo drave i sl.[16] Po uspenom zavretku pregovora, u Portu je 2. maja 1992. potpisan Sporazum o Evropskoj ekonomskoj zoni, koji je stupio na snagu

istog dana kada i zajedniko unutranje trite EU 1. januara 1993. godine. Sve lanice organizacije EFTA, sem vajcarske koja ga je odbacila na referendumu, potvrdile su sporazum. Norveka, vedska, Finska, Island i Austrija su postale lanice EEZ 1. januara 1994. godine, dok je Lihtentajn to uinio tano godinu dana kasnije, posle odranog referenduma. Novostvoreni EEZ je obuhvatio 18 drava i preko 380 miliona stanovnika[16]. Unutar njega bilo je mogue slobodno kretanje roba, usluga i kapitala. Ipak, carinska kontrola izmeu zemalja EU i organizacije EFTA je zadrana, kako bi se izbegle vee promene u spoljnotrgovinskom bilansu zemalja EU. Osnovane su institucije koje bi rukovodile EEZ, a pored saradnje u oblasti ekonomije, otpoeta je odreena saradnja u sferi istraivanja, zatite ivotne sredine i kontroli uslova rada.[16] 9. etvrto proirenje Poto bi ulaskom u Evropski ekonomski prostor, automatski postale lanice zajednikog trita Evropske unije, lanice organizacije Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu su elele da uzmu uea u procesu donoenja odluka vezanih za pomenuto trite, a to su mogle postignuti jedino punopravnim lanstvom u EU. Prijavu za lanstvo je prva podnela Austrija 1989, zatim vedska 1991. godine, a godinu dana kasnije Finska, vajcarska i Norveka. Navodei da mu je lanstvo u EEZ sasvim dovoljno, Island nije podneo prijavu. Poto su njeni graani na referendumu odbacili sporazum o EEZ, vajcarska je povukla svoju prijavu. Zbog sumnje da bi pregovori sa potencijalnim lanicama mogli da ometu proces donoenja Mastrihtskog ugovora, Evropski savet je na sednici u Edinburgu doneo odluku da pregovori ponu poetkom 1993. godine.[16] Zemlje kandidati imale su BDP i dohodak po glavi stanovnika koji su bili meu najveima u Evropi, pa su nastojale da u najveoj moguoj meri zatite svoje socijalne i ekonomske interese, to je dosta otealo pregovore. Najvei kamen spoticanja predstavljala su pitanja vezana za poljoprivredu, ribolov, regionalnu pomo i doprinose budetu Unije, ali je na kraju najvei deo spornih pitanja reen u korist zemalja kandidata, koje su izdejstvovale odreene ustupke. Pregovori su uspeno zavreni poetkom 1994. godine, a potom su zemlje kandidati organizovale referendume, na kojima bi se njihovi graani izjasnili da li ele da uu u EU.[16] Graani Norveke su, kao i 30 godina ranije, rekli ne ulasku u EU, a graani drugih triju zemalja kandidata su odgovorili potvrdno. Prvog dana 1995. godine, Austrija, Finska i vedska su postale deo Evropske unije, ime je broj njenih zemalja lanica porastao na 15.[16]
7

10. Ugovor iz Amsterdama Laka izmena spornih odredbi postojeih ugovora Evropske unije omoguena je donoenjem Mastrihtskog ugovora, i to tako to su sve zemlje lanice, kao i Evropska komisija, dobile pravo na podnoenje amandmana[16]. Poto su neke zemlje lanice iskoristile ovo pravo, u Torinu je 29. marta 1996. godine poela meuvladina konferencija, na kojoj su zemlje lanice vodile pregovore o donoenju novog ugovora. Stupanjem na snagu ovog ugovora, na snagu bi stupili i podneti amandmani, ime bi sporne odredbe bile zamenjene. Na sednici Evropskog saveta u Amsterdamu, 16. i 17. juna 1997, usaglaen je tekst novog sporazuma, koji je, poto je pretrpeo odreene izmene, potpisan 2. oktobra iste godine. Nakon potvrivanja od strane zemalja lanica, Ugovor iz Amsterdama je 1. maja 1999. godine stupio na snagu.[16] Osnovni cilj Ugovora iz Amsterdama bilo je stvaranje jedinstva izmeu zemalja lanica u oblasti zatite osnovnih ljudskih prava, svake vrste slobode i bezbednosti evropskih graana. engenski ugovor, koji je omoguavao slobodno kretanje ljudi i ukidanje graninih prelaza unutar zemalja potpisnica, postao je sastavni deo zakona Evropske unije, koja je dobila nadlenosti u oblasti imigracije, kontrole spoljnih granica engenske zone i odobravanja viza i azila graanima drugih zemalja[j]. U okviru zajednike socijalne politike, donet je niz zakona protiv diskriminacije radnika. Zapadnoevropska unija je proglaena sastavnim delom drugog stuba EU Zajednike spoljne i bezebednosne politike. Evropol je dobio vea ovlaenja i omogueno je sprovoenje zajednikih akcija za suzbijanje organizovanog kriminala, zbog ega je trei stub EU, koji ine Pravna i unutranja pitanja, dobio novo ime Policijska i pravosudna saradnja u krivinim predmetima. 11. Evro Prema Mastrihtskom ugovoru, poslednji korak[k] ka stvaranju Ekonomske i monetarne unije bilo je uvoenje zajednike valute. Na sednici Evropskog saveta u Madridu, sredinom decembra 1995. godine, dogovoreno je da e se zajednika valuta zvati evro, a utvren i je nain na koji bi nova valuta bila putena u opticaj. Mastrihtskim ugovorom su, u cilju stabilnosti zajednike valute, odreeni kriterijumi koje je zemlja lanica morala da ispuni kako bi mogla da je uvede.[16] Ovi kriterijumi bili su jako strogi i odnosili su se na stopu inflacije, visinu budetskog deficita i

dugorone kamatne stope, a zemlje su morale da se obaveu da dve godine pre uvoenja evra nee menjati kurs svoje valute u odnosu na kurseve valuta drugih zemalja lanica[32]. Imena zemalja koje su uspele da ispune pomenute kriterijume objavljena su u martu 1998. godine, i to su bile Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemaka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal i panija, dok Grka nije uspela da ispuni kriterijume. Ujedinjeno Kraljevstvo, vedska i Danska su, iako ispunivi neophodne kriterijume, odluile da ne ele da uvedu evro.[16] 12. Ugovor iz Nice Vlade drava lanica su iskazale potrebu za reformisanjem institucija Evropske unije, kako bi se ona pripremila za drastino poveanje broja lanica sa 15 na 27. Meutim, naini na koji su visoki zvaninici pojedinih drava lanica eleli da ostvare te reforme su se razlikovali. Predsednik Francuske ak irak eleo je da, u korist Saveta Evropske unije smanji mo Evropske komisije, dok je njen predsednik Romano Prodi bio protiv toga. Radikalnu ideju o stvaranju parlamentarne Evropske federacije dao je ministar spoljnih poslova Nemake Joka Fier (nem. Joschka Fischer).[34] Tokom veeg dela 2000. godine sastajala se konferencija vlada drava lanica, na kojoj se raspravljalo o izmenama procesa donoenja odluka unutar EU. I pored velikog neslaganja stavova vlada pojedinih zemalja lanica, sadraj novog sporazuma je usaglaen na sednici Evropskog saveta u Nici, koja je odrana od 7. do 11. decembra iste godine. Ugovor iz Nice je potpisan 26. februara 2001. godine, a zatim je usledilo pojedinano potvrivanje od strane svake drave lanice. Parlamenti svih lanica su ugovor potvrdili, dok su ga irski glasai odbacili na referendumu odranom 7. juna iste godine, kada je 53,87%[35] irskih glasaa glasalo protiv njegovog potvrivanja. Nakon izmena u sadraju ugovora, koje su omoguile Irskoj da bude izostavljena iz pojedinih njegovih odredbi, irski glasai su na referendumu 19. oktobra 2002. godine, veinom od 62,89%[36], potvrdili Ugovor iz Nice. Ugovor je 1. februara 2003. godine stupio na snagu. Ideja o pojaanoj saradnji izmeu drava lanica, koja je prvi put pomenuta u Ugovoru iz Amsterdama, je sprovedena u delo, to je omoguilo normalan tok procesa donoenja odluka u sluaju da ga pojedine drave blokiraju. Meutim, ovakva saradnja drava lanica je onemoguena u pitanjima kao to su osnovna naela EU, engenski ugovor, zajedniko trite EU, pitanja odbrane i vojne industrije.[37] Ovim ugovorom, ojaana je Zajednika spoljna i
9

bezbednosna politika EU. U okviru Deklaracije o budunosti Evropske unije, koja je pripojena sadraju Ugovora iz Nice, dogovoreno je sastajanje nove meuvladine konferencije, iji bi rad bio usmeren ka pisanje teksta Ustava Evropske unije.[34] 13. Peto proirenje Padom komunizma u istonoj Evropi, proces integracije bivih komunistikih zemalja u Evropsku uniju je mogao da pone. U periodu od 1987. do 1996. godine, 10 bivih socijalistikih zemalja Poljska, eka, Slovaka, Maarska, Bugarska, Rumunija, Slovenija, Litvanija, Letonija i Estonija, kao i Turska, Kipar i Malta su podnele prijavu za lanstvo u EU. Na sednici Evropskog saveta u Luksemburgu, 12. i 13. decembra 1997. godine pokrenut je postupak prijema ovih zemalja u EU. Takoe, tada je odlueno da e svaka zemlja kandidat napredovati svojom brzinom, koja e zavisiti od stepena njene spremnosti. Kroz finansijsku pomo za razvoj institucija, infrastrukture i ekonomija zemalja kandidata, EU im je, u sklopu svoje predpristupne strategije, pomogla da se prilagode njenim pravilima.[27] Pregovori sa 6 zemalja kandidata koje su najvie napredovale orilagodile pravilima (Kipar, Estonija, Maarska, Poljska, eka i Slovenija) su otpoeli 31. marta 1998, dok su sve ostale zemlje kandidati, osim Turske, pregovore otpoele 15. februara 2000. godine. Na sednici Evropskog saveta u Kopenhagenu, u decembru 2002. godine, zakljueno je da je 10 od 13 zemalja kandidata ispunilo neophodne uslove za pridruivanje EU. Poto su 13. aprila 2003. godine u Atini potpisale sporazume o prijemu u EU, Poljska, eka, Slovaka, Maarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija, Kipar i Malta su 1. januara 2004. godine postale njene punopravne lanice.[27]. 14. Ustavni ugovor Nakon stupanja na snagu Ugovora iz Nice, iskazala se potreba graana Evropske unije za pojednostavljenjem njene veoma sloene strukture zakona, koju je sainjavalo 8 ugovora i preko 50 protokola i aneksa. Deklaracija o budunosti Evropske unije, koja je pripojena Ugovoru iz Nice, otvorila je mogunost konsolidovanja svih ovih dokumenata unutar jednog Ustava EU. Pregovori su voeni u okviru meuvladine konferencije od oktobra 2003. do jula 2004. godine,

10

kada je usaglaen konaan tekst Ugovora o Ustavu EU. Novi ustav je trebao da zameni sve sporazume potpisane u proteklih 50 godina, osim sporazuma o Evroatomu.[38] Sadraj novog ugovora je bio podeljen u 4 jednake celine. Prva se odnosila na osnovne principe i ciljeve Evropske unije, dok je druga obuhvatala Podglavlje osnovnih prava EU. Trea celina se odnosila na politike EU i na njeno funkcionisanje uopte. Nain stupanja na snagu Ustava, naini njegovog menjanja i objava prestanka vaenja svih prethodnih ugovora su smeteni u etvrtu celinu ugovora. Stubovna struktura EU bi prestala da postoji i EU bi postala jedinstvena pravna celina. Po prvi put, predloena je klauzula o dobrovoljnom povlaenju, kojom bi svakoj dravi lanici bilo omogueno dobrovoljno naputanje EU. Ugovor o Ustavu Evropske unije je, kako bi Ustav stupio na snagu, morala potvrditi svaka zemlja lanica EU, ili u nacionalnim parlamentima ili na referendumima. Na referendumima u Francuskoj i Holandiji, 54,68%[39], odnosno 61,54%[40] glasaa je glasalo protiv potvrivanja ovog ugovora, to je dovelo do prinudnog zamrzavanja procesa donoenja Ustava EU. 15. Ugovor iz Lisabona Na ceremoniji proslave 50. godinjice potpisivanja Rimskih ugovora, koja je odrana 25. marta 2007. godine u Berlinu, sve lanice EU su usvojile pravno neobavezujuu Berlinsku deklaraciju, prema kojoj novi, reformski ugovor EU mora biti usvojen pre izbora za poslanike Evropskog parlamenta 2009. godine[41]. Iste godine, na sednici Evropskog saveta koja je odrana 21. i 22. juna u Briselu, postignut je dogovor o sazivanju meuvladine konferencije na kojoj bi bio usaglaen tekst novog ugovora. Poto je Evropski savet na neformalnoj sednici u Lisabonu 18. i 19. oktobra 2007. potvrdio tekst novog ugovora, koji je usaglaen na meuvladinoj konferenciji, drave lanice su 23. decembra iste godine usvojile Ugovor iz Lisabona.[38] Ugovor iz Lisabona menja Ugovor o osnivanju EU I Ugovor o osnovanju EZ, I ima sedam lanova ,a prav dav su najznacajnija. Naime, u lanu 1. Ugovora iz lisabona se nalaze amandmani na ugovor o EU, zapravo sadri principe na kojima Unija poiva, kao I izmene odredba koje se odnose na ZSBP I pojaanu saradnju. lan 2. ovog Ugovora menja Ugovor o EZ, koji se preimenuje o ugovor o funkcionisanju EU. Unija je tako zasnovana na Ugovoru o funkcionisanju EU i Ugovoru o osnivanju EU,a o ba ova ugovora su iste pravne snage. fusnota
11

Ugovor iz Lisabona stupio je na snagu 1. decembra 2009[48]. 16. Dalji razvoj i delovanje Poto do 2002. nisu uspele da ispune potrebne kriterijume za lanstvo u Evropskoj uniji, Rumunija i Bugarska su njene lanice postale tek 1. januara 2007. godine. Istog dana, Slovenija je, ispunivi neophodne uslove za uvoenje evra kao svoje nacionalne valute, postala prva biva socijalistika drava koja je uvela jedinstvenu evropsku valutu. Kipar i Malta su 1. januara sledee godine postali 14. i 15. lanica Evrozone, a Slovaka im se pridruila tano godinu dana kasnije.

12