O SLOBODI HRIANINA

Martin Luter

Predgovor
Poetkom septembra 1520. godine bila je objavljena bula Exsurge Domine kojom je papa, Martinu Luteru pretio iskljuenjem iz crkve. Kao odgovor na to, Luter papi alje ovaj kratki spis u kome on ukratko objanjava sadraj svoje osporavane nauke. U svom pismu papi, Luter za ovaj spis kae: "to se papira tie, to je jedan mali traktat u kome je sadrana cela suma hrianskog ivljenja..."

Martin Luter, kao kaluer.

Naslovna stranica traktata, "o slobodi hrianina" (Von der Freiheit eines Christenmenshen).

Traktat "o slobodi hrianina" ima izuzetan teoloki znaaj iz dva razloga. Prvo, on izlazi lino iz Luterovog pera i to na kraju razvoja njegove teologije i ini njeno saimanje. Drugo, u njemu je sadrana, kako Luter kae "cela suma (sr, poenta) hrianskog ivota". Tako, ovaj tekst predstavlja Luterov odgovor na tako esto postavljano pitanje: "ta to znai, biti hrianin?" Napomena: Naslovi se ne nalaze u originalnom tekstu, ve su umetnuti radi lakeg snalaenje kroz tekst.

UVOD

ISUS1

I. Da bismo potpuno mogli shvatiti ta to znai biti hrianinom i kako on stoji sa slobodom koju je za njega Hrist stekao i darovao mu je o tome Pavle puno pie ja u postaviti sledee dve teze: a) Hrianin je slobodan gospodar svega i nikome nije podloan. b) Hrianin je pokoran sluga svega i svakome je podloan. Ove dve teze potpuno izraavaju Pavlovo miljenje. "Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe uinih robom, da ih vie pridobijem." (1. Korinanima 9,19). "I ne budite nikome nita duni osim da ljubite jedan drugog; jer koji ljubi drugog zakon ispuni." (Rimljanima 13,8). A ljubav, ona slui onome to ljubi i podlona mu je. Tako, Pavle i za Hrista kae: "A kad se navri vreme, posla Bog Sina svog Jedinorodnog, koji je roen od ene i pokoren zakonu" (Galatima 4,4).

II. Da bismo mogli razumeti ove dve protivrene teze o slobodi i pokornosti, trebamo imati na umu da svaki hrianin ima dve prirode, duhovnu i telesnu. S obzirom na duu, on se zove duhovni, novi, unutranji ovek, a s obzirom na telo i krv, telesni, stari i spoljanji ovek. Zbog te se razlike u Pismo o njemu govore protivrene stvari, kao to sam ja sada govorio o slobodi i pokornosti.

UNUTRANJI OVEK

III. Uzmimo unutranjeg, duhovnog oveka da bismo videli ta se podrazumeva kad se kae da je on pravedan, slobodan i da se zove hrianinom. Oito je da ga nita spolja, ma ta to bilo, ne moe uiniti slobodnim ili pravednim. Jer njegova pravednost i sloboda, i sa druge strane, njegova zloa i ropstvo nisu telesni niti spoljanji. ta pomae dui ako je telo slobodno, svee i zdravo, ako jede, pije i ivi kako hoe? Obratno: ta teti dui ako je telo zarobljeno, bolesno i klonulo, ako gladuje, ea i trpi, ako ivi kako joj se ne mili? Nita od toga ne dopire do due da je oslobodi ili zatoi, da je uini pravednom ili zlom.

IV. Isto tako, nita ne koristi dui ako telo obue svetu odeu, kao to ine svetenici i duhovnici, niti ako je u crkvama i svetim gradovima, ako se bavi svetim stvarima, ako telesno moli, posti, hodoasti i ini sva dobra dela koja se po telu i u njemu mogu neprestano initi. Neto sasvim drugo mora dui doneti i darovati pravednost i slobodu. Jer sve te stvari i naine ponaanja, i sva ta dela moe po sebi imati i initi i jedan zao ovek, pretvorica i licemer. Takvim ponaanjem ljudi i ne postaju nita drugo osim sami pretvorice. Obratno, dui ne teti kad telo nosi ne svetu odeu i boravi na ne svetim mestima, kad jede, pije i ne hodoasti, kad ne moli i izostavi sva dela koje ine gore spomenute pretvorice.

V. Dua nema ni na nebu, ni na zemlji nieg drugog po emu ivi, po emu je pravedna, slobodna i hrianska, osim svetog Evanelja, Boje Rei koju je Hrist propovedao. Tako i on sam kae: "Ja sam vaskrsenje i ivot; koji veruje mene ako i umre ivee." (Jovan 11,25). Takoe: "Ja sam put i istina i ivot." (Jovan 14,6). Takoe: "Ne ivi ovek o samom hlebu, no o svakoj rei koja izlazi iz usta Bojih." (Matej 4,4). Moramo biti sigurni da dua moe bez svega, osim bez Boje Rei, te da joj se, ako nema Boje Rei, niim drugim ne moe pomoi. Meutim, kad dua ma Re, ne treba joj nita drugo jer ve u Rei ima dovoljno hrane, radosti, mira, svetla, umenosti, pravednosti, istine, mudrosti, slobode i svakog dobra u izobilju. U Psalmima, posebno u 119. Psalmu, itamo kako prorok ni za im drugim ne ezne osim za Bojom Rei. Pismo smatra najveom nevoljom i Bojim gnevom kad On oduzme svoju Re od ljudi. I obratno, ono ne zna za veu milost nego kad Bog poalje svoju Re, kako je napisano u Psalmu 107,20: "Posla re svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihovog". I Hrist nije doao radi kakve druge slube osim da propoveda Boju Re. Takoe, i apostoli, biskupi, svetenici, i celi stale duhovnika pozvani su i postavljeni samo radi Boje Rei, iako se sada po crkvama drugaije radi.

VI. Ti e, meutim, upitati: "Koja to Re daje toliku milost i kako je trebam koristiti?" Odgovor: nita drugo nego propoved koju je Hrist propovedao, kako je zapisana u Evanelju. Ona treba biti takva i ona jeste takva da njom uje svoga Boga gde ti govori kako sav tvoj ivot i sva tvoja dela nisu pred njim nita, ve da mora, sa svime to je u tebi, veno propasti. Ako pravilno veruje da si pred Bogom kriv, onda mora nad sobom oajavati te priznati kako su istinite rei proroka Osije: "Propao si, Izraele, ali ti je pomo (samo) u meni" (Osija 13,9). No, da bi mogao izai iz sebe,
4

i od sebe se osloboditi, t.j., da bi mogao izai iz svoje propasti, on stavlja pred tebe svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i kae ti svojom ivom i utenom Rei: predaj se vrstom verom Njemu i pouzdaj se u Njega radosno. Na temelju te vere bie ti oproteni svi tvoji gresi i odstranjena tvoja pokvarenost, a ti e biti pravedan, istinit, estit i u miru sve e zapovesti biti ispunjene, a ti od svega slobodan, kako Pavle kae u Rimljanima 1,17: "Pravednik e od vere iv biti." i u Rimljanima 10,4: "Jer je Hristos svretak zakona: koji Ga god veruje opravdan je."

VII. Zato s pravom treba postojati jedino delo i veba svih hriana, da si dobro ureu u pamet Rei Hristove, te da takvu veru stalno vebaju i jaaju. Jer, kao to je Hrist govorio Jevrejima u Jovanu 6,2829, ni jedno drugo delo ne moe oveka uiniti hrianinom. Kad su ga pitali kakva dela trebaju initi da bi inili boanska i hrianska dela, on im je rekao: Jedino Boje delo je da verujete u onoga koga je Bog poslao; Bog Otac je, naime, jedino njega za to predodredio. Zato je prava vera u Hrista preobilno bogatstvo, jer sa sobom donosi svo blaenstvo, a oduzima svu nesreu. U Marku 16,16 stoji: "Koji uzveruje i pokrsti se, spae se; a ko ne veruje osudie se". Prorok Isaija video je bogatstvo te vere i rekao: "Bog e sve na zemlji dovriti i u tom dovretku razlie se pravda kao potop", t.j., vera, u kojoj su ispunjene sve zapovesti Boje, izobilno e opravdati sve one koji je imaju, tako da nita drugo nee trebati da bi bili pravedni i estiti. Tako govori i Pavle u Rimljanima 10,10: "Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje".

VIII. No, kako to dakle samo vera moe uiniti pravednim i bez svih dela dati
5

tako preobilno bogatstvo, mada su nam u Pismu propisani zakoni, zapovesti, dela, stalei i naini ponaanja? Ovde treba jasno uoiti te sa ozbiljnou drati da samo vera, bez svih dela, ini pravednim, slobodnim i blaenim, o emu emo kasnije jo vie uti. Treba takoe znati da je celo Sveto pismo podeljeno na dve vrste rei: na zapovesti ili Boje zakone; na obeanja ili obricanja. Zapovesti nas ue mnogim dobrim delima i propisuju nam ih, ali time ona jo nisu uinjena. One upuuju, ali ne pomau; one pouavaju ta initi, ali ne daju snagu za to. One su, stoga, date samo zato da ovek po njima sagleda svoju nemo da ini dobro, te da se naui nad sobom oajavati. Zato se i zovu stari zavet i sve spadaju u Stari zavet. Tako zapovest "Ne poeli!" dokazuje da smo svi grenici, te da nema oveka koji bi mogao biti bez poude ma koliko se trudio. Na taj nain ovek se ui da ne polae nadu u sebe, ve da trai pomo drugde da bi mogao iveti bez poude, te tako pomou drugoga ispuniti zapovest, to mu je samom bilo nemogue.Takoe nam je nemogue ispuniti i sve ostale zapovesti.

IX. Kad ovek pomou zapovesti spozna i oseti svoju nemo te ga spopadne strah kako e ispuniti zapovest jer zapovest mora ispuniti, inae e on propasti tada je valjano ponien i u svojim je oima postao nita; on ne nalazi u sebi nita ta bi mu pomoglo da postane pravedan. Tada dolazi druga re, boansko obeanje i obricanje, te kae: "eli li ispuniti sve zapovesti, osloboditi se svojih zlih elja i greha na ta te sile i to od tebe zahtevaju zapovesti, gle, veruj u Hrista. U njemu ti obeavam svu milost, pravednost, mir i slobodu. Ako veruje, ima; ako ne veruje, nema. Jer ono to ti je nemogue pored svih dela koje zapovesti nalau a njih je mnogo, a uz to ni jedno ne koristi to e ti verom postati lako i brzo ostvarljivo."

Ja sam bez ustezanja sve postavio na veru: ko nju ima, ima sve i blaen je; ko je nema, nema nita. Boja obeanja daju ono to zapovesti trae i ispunjavaju, ono to zapovesti nareuju da sve bude Boje, kako zapovest tako i ispunjenje. On jedini zapoveda i on jedini ispunjava. Zato su to obeanja Boje Rei novoga zaveta i spadaju u Novi zavet. Ove i sve Boje Rei svete su, istinite, pravedne, miromirisne, slobodne i pune svake dobrote. Stoga, ko uz njih prione pravom verom, njegova e se dua sa njima potpuno sjediniti te e sve vrline Rei postati vrline same due, a dua e verom kroz Boju Re postati sveta, pravedna, istinita, miromirisna, slobodna i puna svake dobrote, istinsko Boje dete, kako u Jovanu 1,12 stoji "... podade (im) mo da postanu deca Boja: onima koji veruju u njegovo ime." Iz ovoga je lako razumeti zato vera toliko puno moe, te da se sa njom ne mogu uporediti nikakva uinjena dobra dela. Jer se ni jedno dobro delo ne dri Boje Rei poput vere i ni jedno ne moe biti u dui, ve samo Re i vera vladaju u dui. Kakva je Re, takva e verom postati i dua, poput gvoa koje, kad se sjedini sa vatrom, postane uareno kao vatra. Vidimo, dakle, da je hrianinu dovoljna vera; ne treba ni jednog dela da bi postao pravedan. Poto vie ne treba nikakva dela, jamano je osloboen od svih zapovesti i zakona. A ako je (od toga) osloboen, jamano je slobodan. To je hrianska sloboda: jedino vera. Ona ini, ne da besposliarimo ili da inimo ono to je zlo, ve da nam nikakvo delo nije potrebno da bismo doli do pravednosti i blaenstva. O tome elim posle jo vie napisati.

XI. Dalje, sa verom stoji ovako: ko veruje nekome, veruje mu zato to ga smatra pravednim, istinitim ovekom. To je najvea ast koju jedan ovek moe iskazati drugome, kao to je, sa druge strane, najvee ponienje ako ga smatra nekorisnim, laljivim i lakoumnim ovekom.

Isto je tako i kada dua vrsto veruje u Boju Re. Onda Boga smatra istinitim, estitim i pravednim, ime se iskazuje najvea ast koja mu se moe iskazati. Jer onda mu daje za pravo, puta ga da bude u pravu, onda asti njegovo ime i dozvoljava mu da sa njom ini to mu je volja, jer ne sumnja da su sve Njegove rei pravedne i istinite. I obrnuto, Bogu se ne moe uiniti vee beae nego kad se u Njega ne veruje. Time ga dua dri za nesposobna, laljiva i lakoumna, te ga takvom neverom koliko to moe negira i u srcu, prema svome vlastitom nahoenju, postavlja protiv Boga kakvog idola, kao da ona zna bolje od njega. Kad Bog vidi kako mu dua priznaje istinitost te ga tako po svojoj veri asti, onda opet on nju asti te je takoe po takvoj veri smatra pravednom i istinitom. Priznati Bogu istinitost i pravednost ispravno je i istinito i ini oveka ispravnim i istinitim, jer pravo je i istinito da se Bogu pripie istinitost. To ne ine oni koji ne veruju pa se mue i zlopate mnogim dobrim delima.

XII. Ipak, vera ne postie samo toliko da dua postane jednaka Bojoj Rei, puna svake milosti, slobodna i blaena. Ona takoe ujedinjuje duu sa Hristom kao nevestu sa njezinim enikom. Iz tog braka sledi, kako Pavle kae, da Hrist i dua postaju jedno telo. Takoe, postaju i dobra svakoga od njih, njihova srea, nesrea i sve stvari, zajednike tako da ono to ima Hrist, to poseduje i verna dua, a to dua ima, postaje Hristovo. Hrist ima sva dobra i blaenstvo: oni postaju duini; dua ima na sebi sav porok i greh, oni postaju Hristovi. Tu sada zapoinje radosna razmena i nadmetanje. Poto je Hrist Bog i ovek koji nikada nije sagreio i njegova pravednost je neoboriva, vena i svemogua, kad On, putem svog venanog prstena to je vera uzme na sebe grehe verne due i postupi kao da ih je on poinio, gresi moraju u Njemu biti prodrijeti i potopljeni. Jer njegova neoboriva pravednost jaa je od svih greha. Dua, dakle, postaje odreena svih svojih greha i od njih slobodna, i dobija
8

venu pravednost svoga enika Hrista, i to putem Njegovog zarunog dara, to jest, samo na temelju vere. Nije li to radostan dom kad se bogati plemenit i estit enik Hrist eni ubogom, prezrenom i zlom bludnicom te je oslobaa od sveg zla i resi je svim dobrima? Stoga je nemogue da je gresi osude, jer oni sada lee na Hristu i u njemu su nestali. Ona ima toliko bogatu pravednost u svome eniku da moe opstati usprkos svim gresima, ak i ako bi bili na njoj. O tome govori Pavle u 1. Korinanima 15,57: "A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda naeg Isusa Hrista". Ovde opet vidi zato se veri sa pravom toliko pripisuje, t.j., da ispunjava sve zapovesti te bez dela ini pravednim. Jer ovde vidi kako samo vera ispunjava prvu zapovest koja zapoveda: potuj Boga. Da se sav, od glave do pete, sastoji od samih dobrih dela, ipak ne bi bio pravedan i ne bi Bogu iskazao ast te tako ne bi ispunio prvu zapovest. Jer Boga se ne moe astiti ako se Njemu ne pripiu istinitost i sva dobrota, kakav On uistinu jeste. To meutim, ne ine nikakva dobra dela, ve jedino vera srca. Zato je jedino vera, ovekova pravednost i ispunjenje svih zapovesti. Jer ko ispuni prvu glavnu zapovest, taj sigurno i lako ispunjava i sve druge zapovesti. A dela, su mrtve stvari i ne mogu astiti i slaviti Boga iako se mogu i daju initi Bogu na ast i slavu. Ali mi ne traimo neto to treba initi poput dela, ve delotvorca koji asti Boga i ini dela. To moe biti samo vera srca, koja je glava i itava bit (sr) pravednosti. Zato je nauka, da Boje zapovesti valja ispuniti delima, pogubna i mrana. Naprotiv, one se, kako emo jo uti, moraju ispuniti pre svih dela po veri, a dela slede nakon ispunjenja.

XIV. Da bismo dalje videli ta imamo u Hristu i kako je prava vera veliko dobro, valja znati kako je Bog u Starom zavetu, i jo pre, izdvajao i za sebe uzimao svu muku prvoroenad od ljudi i ivotinja. Prvoroene je bilo dragoceno i imalo je dve velike prednosti nad svom drugom decom: vlast i svetenstvo, ili kraljevstvo i svetenstvo. Tako je
9

deki prvoroenac bio gospodar nad svom svojom braom, a pred Bogom svetenik i papa. Ova slika ukazuje na Isusa Hrista, koji je, u stvari, muko prvoroene Boga Oca i device Marije. Zato je on kralj i svetenik, ali u duhovnom smislu, jer njegovo kraljevstvo nije zemaljsko niti se sastoji od zemaljskih ve od nebeskih dobara, kao to su istina, mudrost, mir, radost, blaenstvo, itd. Meutim, time se ne izuzimaju vremenska dobra. Jer njemu je sve podloeno na nebu, na zemlji i u paklu, mada ga se ne vidi, jer on duhovno, nevidljivo vlada. I njegovo se svetenstvo ne sastoji od spoljanjih obreda i odee kako to vidimo kod ljudi, ve je u Duhu, nevidljivo. On se pred Bogom bez prestanka zauzima za svoje, rtvuje samoga sebe i ini sve to jedan estiti svetenik treba initi. On moli za nas, kako Pavle kae u Rimljanima 8,34. Takoe nas i pouava, ali ne na spoljanji nain, ve na unutranji, u srcu. Te su dve slube, naime, istinske i prave slube jednog svetenika. Tako mole i pouavaju takoe i spoljanji, ljudski, prolazni svetenici.

XV. Kao to Hrist ima prvoroenstvo sa svom njegovom au i dostojanstvom, tako ga on udeljuje svim svojim hrianima, kako bi svi oni po veri smeli sa Hristom biti kraljevi i svetenici. Apostol Petar kae: "A vi ste izbrani rod, carsko svetenstvo." (1. Petrova 2,9). Tako je hrianin po veri toliko nadmoan nad svime da, u duhovnom smislu, postaje gospodar svega, jer nita ne moe tetiti njegovom blaenstvu. ta vie, sve mu mora biti podlono i pomagati mu da doe do blaenstva, kako Pavle ui u Rimljanima 8,28: "izabranima mora sve sluiti na dobro, bilo ivot, smrt, greh, pravednost, dobro ili zlo" to god imenovali. U 1. Korinanima 3,21 nadalje stoji: "... sve je vae... bilo ivot, ili smrt, ili sadanje, ili budue" itd. Ne radi se o tome da imamo telesnu mo nad svim stvarima, da ih posedujemo ili upotrebljavamo, kao ljudi na zemlji, jer telesno moramo umreti i smrt niko ne moe izbei. Takoe smo podloni i mnogim drugim
10

stvarima, kako to vidimo u Hrista i njegovih svetih. Ovde se radi o duhovnoj vladavini koja traje i za vreme telesnog tlaenja. Drugim reima, to se due tie, ja se mogu popravljati putem svega tako da mi smrt i patnja moraju sluiti i koristiti za postizanje blaenstva. To je visoko i asno dostojanstvo i prava, svemona vladavina, duhovno kraljevstvo. Jer, ako verujem, nita nije toliko dobro ili pak toliko loe da mi ne bi moglo sluiti na dobro. Ipak, sve mi to nije potrebno, ve mi je dovoljna moja vera. Gle, kakve skupocene slobode i vlasti hriana!

XVI. Za to smo i svetenici. To je puno vee nego biti kralj, jer nam svetenstvo daje dostojanstvo da stupimo pred Boga i molimo za druge. Niko drugi osim svetenika nema pravo stajati pred Bojim licem i moliti. Hrist nam je, dakle, omoguio da se jedan za drugoga moemo duhovno zauzimati i moliti, kao to se svetenik telesno zauzima za narod i za njega moli. Ali ko ne veruje u Hrista, tome nita ne slui na dobro. On je rob svega i mora na sve negodovati. Povrh svega, ni njegova molitva nije Bogu ugodna i ne dolazi pred Boje lice. Ko si moe zamisliti ast i visoki poloaj hrianina!? Po svome kraljevanju, on ima mo nad svim stvarima, a po svome svetenstvu ima mo nad Bogom, jer Bog ini to on moli i eli, kako je u Psalmu napisano: "elju ispunja onima koji Ga se boje, tunjavu njihovu uje, i pomae im." (Psalam 145,19). Do te asti dolazi hrianin samo po veri, ni po kakvom delu. Iz toga se jasno vidi kako je hrianin slobodan od svega i iznad svega tako da mu nikakva dobra dela nisu potrebna da bi bio pravedan i blaen, ve mu sve to u izobilju donosi vera. A kad bi bio toliko bezuman te pokuao da postane pravedan, slobodan, blaen ili hrianin, po dobrim delima, izgubio bi time veru i sve drugo, kao to pas, koji u zubima nosi komad mesa, te zalaje na svoj odraz u vodi, i izgubi meso i odraz.

11

XVII. Pita: "Kakva je onda u hrianstvu razlika izmeu svetenika i laika, ako su svi svetenici?" Odgovor: nije ispravno to su rei "svetenik", "pop", "duhovni otac" i njima sline prestale oznaavati sve hriane i poele se upotrebljavati da oznae samo jednu malu grupu ljudi koja se sada naziva "stale duhovnika". Sveto pismo ne pravi druge razlike meu hrianima osim to uene i rukopoloene naziva ministros, servos, oeconomicos, t.j., naziva ih slugama, robovima i upraviteljima koji trebaju drugima propovedati Hrista, veru i hriansku slobodu. Tako Pavle kae u 1. Korinanima 4,1: "Tako da nas dre ljudi kao sluge Hristove i pristave tajna Boijih." Meutim, sada je od tih slugu postala takva svetska, spoljanja, raskona i strana vladavina i vlast da se sa njom ak ne moe uporediti prava svetovna mo i izgleda kao da su laici neto drugo nego hriani. Time je ukinuto itavo shvatanje hrianske milosti, slobode, vere i svega to od Hrista imamo. Te, ukinut je upravo sam Hrist! Umesto toga dobili smo puno ljudskih zakona i dela, te smo u potpunosti postali robovi najnesposobnijih ljudi na zemlji.

XVIII. Iz svega ovoga moemo nauiti kako nije dovoljno da se o Hristovom ivotu i delu propoveda povrno, kao o nekom tamo istorijskom dogaaju, poput istorijskog izvetaja, a da ne spominjemo sluajeve kad se o njemu i ne govori, a propoveda se duhovno pravo ili drugi ljudski zakoni i ljudske nauke. Ima takoe i onih koji se nad Njim saaljevaju, sa Jevrejima se ljute, ili se pri propovedanju bave kakvim drugim detinjarijama. Njega se, meutim, treba i mora tako propovedati da u meni i u tebi time raste i odrava se vera. A moja vera se odrava i raste kad mi se govori zato je Hrist doao, kako se valja prema njemu odnositi, kako od njega imati koristi, te ta mi je doneo i ta podario. To se dogaa tamo gde se
12

pravilno izlae hrianska sloboda koju smo od Njega dobili: kako smo kraljevi i svetenici koji imaju vlast nad svime, te kako je sve to inimo Bogu ugodno i od njega prihvaeno, kao to sam ve pisao. Jer, kad srce na takav nain uje o Hristu, mora se iz temelja obradovati, primiti utehu, prikloniti se Hristu, te ga ljubiti. Do toga ne dolazi po zakonima i delima. Ko e natetiti takvom srcu ili ga uplaiti? Napadnu li ga greh ili smrt, ono veruje da je Hristova pravednost njegova, a da njegovi gresi vie nisu njegovi, ve Hristovi. Greh mora, kako smo ve reklii, po veri nestati pred Hristovom pravednou, a srce se ui zajedno sa Apostolom usprkositi grehu, te rei: "Gde ti je, smrti, alac? Gde ti je, dakle, pobeda? A alac je smrti greh, a sila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda naeg Isusa Hrista." (1. Korinanima 15,5557).

13

SPOLJANJI OVEK

XIX. Time je dovoljno reeno o unutranjem oveku, o njegovoj slobodi i glavnoj pravednosti, kojoj ne treba nikakav zakon niti dobra dela. Njoj bi upravo tetilo ako bi se ko drznuo te na taj nain hteo postati pravedan. Sada prelazimo na drugi deo, na spoljanjeg oveka. Ovde elimo odgovoriti svima onima koji su se spotakli na prethodno izlaganje, pa rekli ako je vera sve, te ako je ona sama dovoljna da nas uini pravednima, zato su zapoveena dobra dela? Onda se moemo opustiti, pa nita ne initi. Ne, dragi ovee, ne tako! Tako bi bilo da si samo unutranji ovek, da si postao potpuno duhovan i unutranji, to se nee dogoditi sve do sudnjeg dana. Na ovoj zemlji se moe samo poeti i napredovati i to je sve; tek na onom svetu dolazi do svretka. Stoga Apostol govori o primitas spiritus, t.j., o prvinama Duha. Zato ovde pripada ono ta smo rekli na poetku: "Hrianin je pokoran sluga svega i svakome je podloan". Ukoliko je slobodan ne treba initi nita; ukoliko je sluga mora initi sve mogue stvari. Sada elimo videti kako se to dogaa.

XX. ovek je unutra, s obzirom na duu, dovoljno opravdan verom, te ima sve to mu je potrebno, osim to ta vera i dovoljnost moraju stalno rasti sve do onog ivota. Pa ipak, on ostaje u ovom telesnom ivotu na zemlji, te mora upravljati svojim telom i optiti sa ljudima.

14

Tu poinju biti vana dobra dela. Ovde se ne sme besposliariti, ve se postovima, bdjenjima, radom i svakovrsnom stegom koja stvara umerenost, telo mora istinski terati i vebati da bude posluno unutranjem oveku i veri, te da im se suoblii umesto da im smeta ili im se suprotstavlja, kako to ono zna ako ga ne drimo u stezi. Unutranji ovek je jedno sa Bogom te je, Hrista radi, koji je za njega toliko mnogo uinio, radostan i pun htenja i njegovo je svo zadovoljstvo u tome da sa svoje strane eli sluiti Bogu besplatno, u slobodnoj ljubavi. Meutim, on u svom telu nalazi nepokornu volju koja eli sluiti svetu, ii za svojim poudama. Vera to ne moe trpeti te je rado hvata za guu sa namerom da je suzbije i da to sprei. Tako Pavle kae u Rimljanima 7,2223: "Jer imam radost u zakonu Boijem po unutranjem oveku. Ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mog, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim." Takoe, u 1. Korinanima 9,27: "Nego morim telo svoje i trudim da kako sam drugima propovedajui izbaen ne budem." i u Galatima 5,24: "A koji su Hristovi, raspee telo sa slastima i eljama."

XXI. Ali se ta dela ne smeju initi sa namerom da ovek pomou njih pred Bogom postane pravedan. Vera, koja je jedina ovekova pravednost pred Bogom i to mora i biti, tu nameru ne moe trpeti. Dela se smeju initi jedino s namerom da telo postane posluno, da se proisti od svih svojih pouda te da se ovek usmeri samo na svoje poude kako bi ih izgnao. Jer sve dok je dua po veri ista i ljubi Boga ona rado eli da i druge stvari budu tako iste, a napose njezino vlastito telo, te da svako zajedno sa njom ljubi i proslavlja Boga. Otuda proizlazi da ovek radi svoga vlastitog tela ne sme biti besposlen. On mora initi mnoga dobra dela da bi ga svladao. Pa ipak, nisu dela ono dobro po kojem je ovek pred Bogom estit i pravedan, ve on njih ini iz
15

slobodne ljubavi, besplatno, da bi ugodio Bogu. On ne trai nita drugo osim da ugodi Bogu, iju volju eli rado ispunjavati i na to bolji nain. Iz ovoga moe svako za sebe razabrati meru i uzdranost pri muenju tela. On e postiti, bdjeti i raditi, toliko koliko vidi da je telu potrebno da se ukroti njegova obest. Meutim, oni koji misle da e delima postati pravedni, ne paze na muenje, ve gledaju samo na dela, pa kad su mnoga i velika dela poinili, misle da je sve u redu te da e biti pravedni. Ponekad si zbog toga razbijaju glave i unitavaju tela. Hteti bez vere, po delima, postati pravedan i blaen, veliko je bezumlje i (odaje) krivo shvatanje hrianskog ivota i vere.

XXII. Za takvo shvatanje dela elimo navesti neke uporedbe. Dela hrianina koji je iz iste Boje milosti, besplatno opravdan, treba isto tako shvatiti kao i dela Adama i Eve u raju. U 1. Mojsijevoj 2,15 pie o njihovim delima sledee. Nakon to je Bog stvorio ovjeka, stavio ga je u raj da ga obrauje i uva. Adama je Bog stvorio pravednog i dobrog, bez greha, tako da nije tek putem obraivanja i uvanja vrta morao postati estit i pravedan. No, da ne bi besposliario, Bog mu je dao da neto radi: da zasauje raj, da ga obrauje i uva. To su sve bila sama slobodna dela. Adam ih nije inio ni zbog ega drugog osim da ugodi Bogu; nije ih inio da bi doao do pravednosti, koju je ve pre toga imao i koja je svima nama bila priroena. Tako je i sa delima jednog vernika. Jer vernik je po veri ponovo premeten u raj i nanovo stvoren, te mu dela nisu potrebna da postane pravedan. Zapoveeno mu je da ini takva slobodna dela da ne bi besposliario, ve da radom mui svoje telo i da ga uva kako bi time ugodio samo Bogu. To je nadalje slino, kao kad jedan zareeni biskup posveuje crkve, krizma ili ini koje drugo delo koje spada u njegovu biskupsku dunost. Ta dela, ga ne ine biskupom ta vie, da prethodno nije bio zareen za
16

biskupa, ni jedno od tih dela ne bi vredelo nita i bilo bi ista ludorija. Tako i kada hrianin koji je po veri posveen ini dobra dela, on po njima ne postaje bolje ili vie "zareen" za hrianina. To se dogaa samo ako vera raste. Da prethodno nije uzverovao i postao hrianinom, sva njegova dela ne bi vredela nita, ve bi bila sve sami glupi, kanjivi i prokleti gresi.

XXIII. Zato su istinite sledee dve izreke: "Dobra i pravedna dela nikoga ne ine dobrim i pravednim ovekom, ve dobar i pravedan ovek ini dobra i pravedna dela." "Zla dela ne ine nikoga zlim ovekom, ve zao ovek ini zla dela." Osoba, dakle, mora biti dobra i pravedna pre svih dobrih dela, a dobra dela slede i teku iz pravedne i dobre osobe. Tako i Hrist kae u Mateju 7,18: "Ne moe drvo dobro rodova zlih raati, ni drvo zlo rodova dobrih raati." Oito je da plodovi ne nose stabla i da stabla, ne rastu na plodovima, ve obrnuto: stabla, nose plodove i plodovi rastu na stablima. Kao to stabla, moraju postojati pre plodova i kao to plodovi ne ine stabla, dobrim ili loim, ve stabla, plodove, tako mora i ovek kao osoba biti dobar ili zao pre nego to moe initi dobra ili zla dela. Njegova ga dela ne ine dobrim ili zlim, ve on ini dobra ili zla dela. Tako je i kod svih zanata. Dobra ili loa kua ne ini nikoga dobrim ili loim zidarem, ve dobar ili lo zidar pravi dobru ili lou kuu. Ni jedno delo ne pravi majstora onakvim kakvo je njegovo delo, ve je delo onakvo kakav je majstor. Tako je i sa ovekovim delima: kakav je on s obzirom na veru ili neveru, takva su i njegova dela, dobra ili loa, a ne obrnuto: kakva su njegova dela, takav je i on, pravedan ili veran. Kao to dela nikoga ne ine vernikom, tako ga ne ine ni pravednim. Nasuprot tome, kao to vera ini oveka pravednim, tako ona ini i dobra dela. Ako dela nikoga ne ine pravednim, te ako ovek mora biti pravedan pre nego to moe initi dobra dela, oito je da samo vera iz iste milosti po Hristu i njegovoj Rei, ini oveka dovoljno pravednim i blaenim, te da ni jedno delo niti zapovest nisu potrebni hrianinu da bi bio blaen. On
17

je slobodan od svih zapovesti i sve to ini, ini potpuno slobodno, besplatno, ne traei pri tome svoju korist ili blaenstvo jer on je ve sit i blaen po svojoj veri u Boju milost ve elei ugoditi Bogu.

XXIV. I obrnuto, onome ko je bez vere ne pomae ni jedno dobro delo da doe do pravednosti i blaenosti. Zla dela ga ne ine zlim ili prokletim, ve nevera koja osobu i "stablo" ini zlima, i ini zla i prokleta dela. Stoga, kad ovek postane zao ili pravedan, to ne poinje delima, ve verom. U tom smislu govori mudrac: "Poetak sveg greha je odmetnuti se od Boga i u njega se ne uzdati" (Sirah 10,14). I Hrist ui da se ne sme poeti delima kad kae: "Ili usadite drvo dobro, i rod njegov bie dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao bie; jer se po rodu drvo poznaje." (Matej 12,33). On kao da eli rei: ko eli imati dobre plodove, treba poeti sa stablom i njega dobroga posaditi. Tako i onaj ko eli initi dobra dela ne sme poeti sa delima, ve sa osobom koja treba initi dela. A osobu nita ne moe uiniti dobrom osim vere, i nita je ne ini zlom osim nevere. Istina, dela ine pojedinca dobrim ili zlim pred ljudima, t.j., ona spolja pokazuje ko je pravedan, a tko zao. I Hrist kae: "I tako dakle po rodovima njihovim poznaete ih." (Matej 7,20). Ali je sve to samo prividno i spoljanje. Pogled na to zbunjuje mnoge ljude koji piu i ue kako treba initi dobra dela i postati pravednim, a da pri tome uopte ne misle na veru. Tako slepo idu svojim putem i jedan slepac stalno vodi drugoga. Oni se zlopate mnogim dobrim delima, a ipak nikada ne dolaze do istinske pravednosti. Za njih kae Pavle u 2. Timotiju 3,5ss: "Koji imaju oblije pobonosti, a sile su se njene odrekli... svagda ue, i nikad ne mogu da dou k poznanju istine (istinite pobonosti)". Ko nee da zaluta zajedno sa tim slepcima, ne sme gledati samo na dela, zapovesti ili nauku o delima. On mora iznad svega paziti na osobu, kako
18

da ona doe do pravednosti. Ona, meutim, ne postaje pravedna i blaena po zapovestima i delu, ve po Bojoj Rei t.j, po njenim milosnim obeanjima i po veri, tako da se ouva njegova boanska ast, time to nas ini blaenim ne po naim delima, ve po svojoj milostivoj Rei, besplatno i iz istog milosra.

XXV. Iz svega ovoga se da lako razumeti u kom smislu treba odbaciti dobra dela, a u kom smislu ne, te kako treba razumeti sve nauke koje ue dobra dela. Gde postoji neispravan dodatak i krivo miljenje da se po delima moe postati pravedan i blaen, dela ve nisu dobra i treba ih u potpunosti prokleti, jer tada nisu slobodna i hule na Boju milost koja jedino po veri ini oveka pravednim i blaenim. To dela ne mogu, a ipak se prse da to ostvare i time napadaju milost u njezinu delu i njezinoj asti. Zato ne odbacujemo dobra dela njih samih radi, ve radi onog zlog dodatka i krivog i izopaenog miljenja koje ini da dobra dela samo izgledaju dobra kad u stvari to nisu. Time oni varaju sami sebe i svakog drugog, poput krvoednih vukova u jagnjeim odelima. Taj zli dodatak i izopaeno miljenje o delima ne mogu se prevladati gde nema vere. Sve dok vera ne doe i ne razori ih, oni su nuno prisutni u oveku koji eli biti svet po svojim delima. Sama priroda ne moe ih isterati. ta vie, ona ih ne moe ni prepoznati, ve ih dri za neto skupoceno i spasonosno. Zato mnogi bivaju time zavedeni. Dobro je pisati i propovedati o pokajanju, ispovedanju i zadovoljstvima, ali ako se ne poe dalje, do vere, onda to sigurno postaju sve sama avolska i zavodljiva uenja. Ne sme se propovedati samo jedna, ve obe Boje Rei. Zapovesti treba propovedati da se grenici uplae, da se otkriju njihovi gresi da bi postali skrueni te se obratili. Ali na tome se ne sme ostati. Mora se propovedati i druga Re, obeanje milosti, da bi se dala pouka o veri, bez koje je uzaludno propovedanje zapovesti, pokajanja i svega
19

ostaloga. Jo ima i propovednika koji propovedaju i kajanje zbog greha i milost, ali oni ne naglaavaju zapovesti i Boju milost na takav nain da bi se moglo nauiti odakle dolazi pokajanje, a odakle milost. Do pokajanja, naime, dolazi po zapovesti, a vera dolazi po Bojim obeanjima. Tako se ovek opravdava i uzdie po veri u Boju Re, nakon to je putem straha pred Bojom zapoveu bio ponien i doao do samospoznaje.

XXVI. Toliko o delima uopteno, i o onima koje hrianin treba initi s obzirom na svoje telo. Sada elimo govoriti o drugim delima, koje on ini s obzirom na druge ljude. Jer ovek ne ivi samo u svome telu, ve takoe meu drugim ljudima na zemlji. Zato s obzirom na njih ne moe biti bez dela. On mora sa njima govoriti i raditi, iako mu ni jedno od tih dela nije potrebno za pravednost i blaenost. Njegova namera u svim njegovim delima treba stoga biti slobodna i usmerena samo na to da pomou njih slui i koristi drugima. Ne treba nita drugo imati za cilj, osim tuih potreba. Takav je pravi ivot jednog hrianina. Tada vera pristupa delu sa radou i ljubavlju, kao to Pavle ui Galaane. Tako on pie i Filipljanima (Filipljanima 2,1ss). Nakon to ih je pouio kako po svojoj veri u Hrista imaju svu milost i udovoljenje, on ih dalje pouava i kae: "Ako ima dakle koje pouenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce alostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate (jedni drugima sluite)... Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih." Iz ovoga je jasno da prema Pavlovu shvatanju hrianskog ivota sva dela treba initi na dobro blinjemu. Jer svakome je za njega samoga dovoljna njegova vera, a sva druga dela sav ivot mu preostaje za to da iz slobodne ljubavi slui svojim blinjima.

20

Za ovakav stav Pavle navodi Hrista kao primer i kae: "Jer ovo da se misli meu vama ta je i u Hristu Isusu." (Filipljanima 2,5s). Iako je bio Boji lik i za sebe dovoljno imao te mu njegov ivot, njegovo delo i njegova muka nisu bili potrebni da na taj nain postane pravedan ili blaen, ipak se svega toga odrekao, uzeo je lik sluge i sve uinio i pretrpeo, mislei pri tome samo na ono ta je za nas najbolje; tako je, iako je bio slobodan, nas radi postao sluga.

XXVII. I kranin, dakle, treba poput Hrista, svog poglavara, biti u potpunosti zadovoljan svojom verom i stalno je jaati. Jer ona je njegov ivot, pravednost i blaenstvo i daje mu sve to Hrist i Bog imaju, kao to smo gore izloili i kao to Pavle kae u Galatima 2,20: "A to sad ivim u telu, ivim verom Sina Bojeg". Iako je hrianin potpuno slobodan treba se dobrovoljno uiniti slugom, da pomogne svome blinjemu. On se treba sa njim ophoditi i prema njemu se ponaati kao to se Bog u Hristu poneo prema njemu. Sve to treba initi bez plate, ne udei pri tom ni za im drugim osim da ugodi Bogu i mislei; "Dobro, moj Bog je meni bezvrednom i prokletom oveku darovao, bez ikakve zasluge i besplatno, iz istog milosra po Hristu i u Njemu, potpuno bogatstvo sve pravednosti i blaenstva, tako da mi od sada nije nita drugo potrebno osim verovati da je to istina. Tako u i ja za takvog Oca koji me je tako zasuo svojim preobilnim dobrima slobodno, radosno i besplatno initi ono ta mu je ugodno, a svome blinjemu biti "hrist", kao to je to Hrist za mene postao, i initi samo ono ta vidim da mu je potrebno, korisno i spasonosno, zato to po veri imam u Hristu svega dovoljno." Vidi, tako iz vere tee ljubav prema Bogu i uivanje u njemu, a iz ljubavi slobodan, voljan i radostan ivot dragovoljnog sluenja blinjemu. Jer kao to je blinji u nudi i potrebno mu je ono ega mi imamo, tako smo i mi pred Bogom bili u nudi i potrebna nam je bila njegova milost. Stoga, kao to je Bog nama u Hristu besplatno pomogao, tako trebamo i mi telom i
21

njegovim delima ne initi nita drugo osim pomagati blinjima. Vidimo, dakle, kako je uzvien i plemenit ivot jednog hrianina. Meutim, on je sada na alost u celom svetu ne samo zapostavljen, ve se za njega i ne zna, i o njemu se ne propoveda.

XXVIII. U Luki 2,22ss itamo da je devica Marija otila u Hram nakon est nedelja te se poput ostalih ena, dala oistiti prema Zakonu Mojsijevu iako nije bila neista poput drugih ena i premda nije bila ni duna da to uini niti joj je to bilo potrebno. Ali je ona to uinila iz slobodne ljubavi, kako ne bi prezrela druge ene, ve kako bi se poistovetila sa svima njima. Isto je tako je i Pavle dao obrezati Timotija, ne zato to je to bilo potrebno, ve zato da malovernim Jevrejima ne da razloga za spoticanje. On ga, meutim, nije hteo dati obrezati kad se insistiralo da mora biti obrezan i da mu je to potrebno za spasenje (usp. Galatima 2,3). I Hrist je, kad se od njegovih uenika trailo da plate porez (Matej 17,24ss), raspravljao sa Petrom o tome da li su kraljevski sinovi osloboeni obaveze plaanja poreza. Petar je odgovorio potvrdno, a Isus ga je ipak poslao k moru govorei: "Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, i baci udicu, i koju prvo uhvati ribu, uzmi je; i kad joj otvori usta nai e statir; uzmi ga te im podaj za me i za se." To je dobar primer ove nauke. Hrist naziva sebe i svoje uenike slobodnom kraljevskom decom, kojima nita nije potrebno. Pa ipak, on se dragovoljno pokorava, slui i plaa porez. Toliko koliko je ovo Hristovo delo bilo potrebno i koliko je sluilo njegovoj pravednosti i blaenosti, toliko su bila potrebna i sva druga njegova dela i dela njegovih hriana da postanu blaeni. Ona su slobodno sluenje drugima za volju i na njihovo popravljanje. Takva trebaju biti i dela svih svetenika, samostana i zadubina: svaki treba initi dela svog stalea i reda samo zato da drugima ugodi i da ovlada svojim telom. Time treba drugima dati primer da i oni tako ine, jer je i
22

njima potrebno da dre svoje telo u pokornosti. Pri tome treba stalno paziti da ne bi nastojao da na taj nain postane pravedan ili blaen, jer se to moe postii samo verom. Na isti nain zapoveda Pavle u Rimljanima 13,1ss i u Titu 3,1 da hriani budu podloni zemaljskoj vlasti i da joj stoje na raspolaganju, ali ne zato da na taj nain postanu pravedni ili blaeni, ve zato da dragovoljno slue drugima i vlasti, te da iz ljubavi i slobodno ine njihovu volju. Ko ovo razume moe se lako povinovati bezbrojnim zapovestima i zakonima pape, biskupa, svetenika, samostana, zadubina, vladara i gospodara. Neki nerazumni prelati2 insistiraju na tome da su te zapovesti i ti zakoni nuni za spasenje i nazivaju ih "svetim zapovestima Crkve", ali u tome gree. Slobodan hrianin misli ovako: "Ja u postiti, moliti, initi ovo ili ono ta je zapovee no, ne zato to mi je to potrebno ili zato to time elim postati pravedan ili blaen, ve elim papi, biskupu, zajednici ili svojoj sabrai dati primer, sluiti im i trpeti Gospoda radi, kao to je Hrist za mene mnogo vee stvari uinio i pretrpeo, to mu je jo puno manje bilo potrebno nego meni. I ako ve tirani ine nepravdu time to to zahtevaju, meni to ne teti, jer nije protiv Boga."

XXIX. Iz ovoga moe svako nepogreivo nauiti prosuivati i razlikovati razliite zapovesti i dela, takoe i to, koji prelati su slepi i glupi, a koji misle ispravno. Ako delo nije usmereno na to da slui drugome i pokorava se njegovoj volji ukoliko ovaj ne zahteva da se ini neto protiv Boga ono nije dobro, hriansko delo. Stoga se bojim da je samo mali broj zadubina crkava, samostana, oltara, misa i zavetanja, zaista hrianski. Tako je i sa postovima i molitvama koje su posebno upuuju svecima.
23

Bojim se da u svemu tome svako trai samo svoje, jer time eli okajati svoje grehe i postati blaen. Sve to dolazi zbog nepoznavanja vere i hrianske slobode. Mnogi slepi prelati teraju ljude da rade takve stvari, hvale ih i krase ih oprotajnicama (indulgencijama3), a ne ue vie veru. Ali ja ti savetujem: ako eli ta osnovati, moliti ili postiti, nemoj to initi sa namerom da time sebi uini neko dobro, ve to ini slobodno, da u tome mogu uivati i za njihovo dobro. Tada si pravi hrianin. ta e ti tvoje imanje i dobra dela koje ima nakon to si obuzdao svoje telo i za njega se zbrinuo, kad ti je dovoljna vera po kojoj ti je Bog sve darovao!? Vidi, tako moraju Boja dobra tei od jednoga ka drugome i postati zajednika, da bi se tako svaki starao za svoga blinjega kao za sebe samoga. Od Hrista teku Boja dobra u nas, jer on se u svome ivotu tako za nas postarao kao da je on bio ono to smo mi bili. Od nas trebaju tei ka onima koji ih trebaju. To mora ii tako daleko da pred Bogom za svoga blinjega moram na kocku staviti i svoju veru i pravednost, da bih pokrio njegove grehe. Trebam ih uzeti na sebe i delovati kao da su moji vlastiti, kao to je Hrist za sve nas tako uinio. Vidi, to je priroda ljubavi, ako je istinska. A ljubav je istinska, ako je vera istinska. Apostol zato u 1. Korinanima 13,5 kae da ljubav ne trai svoje, ve dobro drugoga.

24

ZAKLJUAK

XXX. Iz svega toga sledi zakljuak da hrianin ne ivi samome sebi, ve u Hristu i svome blinjemu: u Hristu po veri, a u blinjemu po ljubavi. Po veri se uzdie gore u Boga. Od Boga po ljubavi silazi dole, a ipak ostaje uvek u Bogu i Bojoj ljubavi. Kao to Hrist kae u Jovanu 1,51: "Odsele ete videti nebo otvoreno i anele Boije gde se penju i silaze k Sinu oveijem". Vidi, to je prava, duhovna hrianska sloboda, koja oslobaa srce od svih greha, zakona i zapovesti. I ona je iznad svake druge slobode, kao to nebo nadvisuje zemlju. Neka nam da Bog, da je pravilno razumemo i da je drimo! Amin.

^1

) Na poetku nekih svojih spisa Luter bi napisao "Isus". To je formalni izraz autoriteta pod kojim je Luter pisao svoje spise.
^2

) "Prelat" je naziv za visokog crkvenog dostojanstvenika, kao biskup, opat ili sl..

^3

) U Luterovo vreme katolika crkva je narodu prodavala oprotenje greha, koje je nazivala oprotajnicama ili "indulgencijama".

25

Onima, koji imaju interes za Re, dela i puteve Boije Nadamo se, da e ova i druge knjige ispuniti nau viziju i elje za vas: "Za poznanje mudrosti i vaspitanja, za shvatanje izraza razuma i primanje nauke pameti, pravinosti, pravde i potenja; za davanje prostima razbora, znanja i razmiljanja mladome oveku. (Poslovice 1:24)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN, I JEDINO TAKO MOE DA SE DALJE DISTRIBUIE!

26