Duan Mihalek

CVI LOKER (1915-2014)

Cvi Loker je bio jedan od najistaknutijih lanova Udruenja Jevreja iz bive

Jugoslavije u Izraelu. Roeni Novosaanin, Cvi Loker je tokom svog uzbudljivog
ivota obavljao mnoge diplomatske dunosti, ali je najznaajnija ostvarenja
postigao kao istoriar - koji je istoriju i stvarao.
Odlazio sam u njegov dom u Jerusalimu tokom dva prolena meseca 2005.
godine, snimao njegova seanja, zatim to skidao sa trake, preraivao, pa sa
Lokerom dopunjavao i ispravljao... Imao sam veliko zadovoljstvo da se blie
upoznam sa interesantnim intelektualcem, briljantnim istoriarem, predanim
diplomatom i nadasve prijatnim ovekom kroz iji se ivot prelomila itava istorija
jugoslovenskog Jevrejstva XX veka.
Kao 90-godinjak, Cvi Loker je bio izuzetno vitalan. Seanja na ivotne
dogaaje, linosti, mesta i situacije izlagao je toliko precizno, sistematski i teno, da
su naknadne ispravke ili dopune esto bile gotovo nepotrebne. Potrudio sam se da u
ovim zapisima sauvam tu loginost Lokerovog izlaganja, pa i njegov renik sa
ponekom arhainom rei ili reenikim obrtom. Uz ubeenje da e ovaj tekst
posluiti buduim generacijama istoriara, nadam se da sam uspeo da prenesem i
gotovo romanesknu, esto dramatinu priu ovog zbilja nesvakidanjeg ivota.
Loker je umro 25. maja 2014.

CIONISTIKA MLADOST

U zajednici novosadskih Jevreja prezime Loker bilo je izuzetno retko. Zapravo, prvi
Loker, Vilim, stigao je u Novi Sad tek 1909. ili 1910. godine. Bio je optiar, moda prvi u
Vojvodini. Otvorio je radnju u centru grada, u ulici Kralja Aleksandra (danas Zmaj
Jovina). Potie iz okoline ernovica u istonoj Galiciji, iz male i siromane porodice.
Poslali su ga u ernovice, gde je zapoeo uenje optike i precizne mehanike, a
majstorsku diplomu stekao je u Beu. Situiravi se, odluio je da se eni i oenio u
Budimpeti sa Margitom Berger. Odatle su stigli u Novi Sad i kupili kuu u Temerinskoj
ulici broj 12.
U toj kui, u toku Prvog svetskog rata, 29. jula 1915. godine, dok je Vilim (Wilhelm
Locker) bio na frontu, rodio mu se sin Tibor (Cvi). Zbog bolesti, Vilima su vratili kui i
do kraja rata obavljao je administrativne dunosti u novosadskoj kasarni.

Temerinska ulica, "na eneju" kako su tada govorili, bila je naseljena preteno
srpskim ivljem pria Cvi Loker. Jedino je prekoputa nae kuce bio dom Gajgerovih,
koji su se bavili obraivanjem svog imanja.

Tako je, igrajui se sa decom na ulici, mali Tibor odlino nauio srpski, dok se u
kui govorilo nemaki, a docnije i maarski. Otac Vilim, koji je u svom rodnom kraju
govorio jidi, tokom sluzenja vojnog roka u rusinskom puku, nauio je rusinski, pa je
zatim lako savladao i srpski jezik.

1
 Jevrejska kola, pored Sinagoge, u koji je Tibor krenuo 1921. godine, u to vreme se
uklapala u jedinstveni kolski sistem Kraljevine Jugoslavije. Nakon nekoliko meseci
nastave na maarskom jeziku, kojim su svi govorili, uenici su dobili novog uitelja koji
je znao da samo srpski. Na prvom asu upitao je uenike ko zna srpski i javili su se
samo Tibor i jedan drugar. Uitelj je odmah Tibora "prekrstio" u Todora. No, ubrzo su i
ostala deca nauila srpski i oko toga nije bilo problema. Ta nova generacija, odrasla
posle Prvog svetskog rata, prihvatila je srpski jezik, dok su njihovi roditelji uglavnom
govorili nemaki i maarski.

Mogu da govorim maarski pria Cvi Loker ali ne umem pravilno da piem.
Docnije, kad sam poeo da se bavim novinarstvom i da piem ozbiljnije tekstove, pisao
sam ih na srpskom.
U jednom razredu je bilo tridesetak dece deaci i devojice zajedno. Nastava se
odvijala u kompleksu zgrada koje okruuju Sinagogu. Kroz tu kolu prolo je nekoliko
generacija mladih Jevreja. Direktor kole bio je Mihajlo Boro, koji je jedno vreme
predavao hebrejski jezik zainteresovanim srednjokolcima, a docnije, preivevi Drugi
svetski rat, izvrio samoubistvo.
Godine 1925. krenuo sam u novosadsku Muku gimnaziju (dananja Gimnazija
Jovan Jovanovi Zmaj). enska gimnazija bila je u Njegoevoj ulici. Dok sam u prva
etiri razreda u kolu iao iskljuivo sa jevrejskom decom, Gimnazija je bila nacionalno
meovita. Velikom veinom to su bili deaci iz srpskih porodica. U razredu je bilo jo
nekoliko Jevreja, meu kojima i ore Blau (docnije lekar, stradao tokom rata u
Ukrajini), a i jedan Nemac. Maarska deca imala su izgleda svoje posebne skole (ne
pamtim da su ili s nama u Gimnaziju).
Meunacionalnih trvenja ili antisemitizma gotovo da nije bilo. Naravno da su nas
Srbi zvali ivuti, ali to nije bilo zlonamerno. Ta re je, jednostavno, bila opteprihvaena,
pored oficijelnog ili knjievnog Jevrejin. Seam se samo da mi je jedan jedini put
neki deak, u sedmom razredu gimnazije, prebacio neto pogrdno, kao Jevrejinu, na ta
sam ga oamario. U to je u razred uao profesor matematike, ali ceo razred se solidarisao
tako, da nastavnik nikako nije mogao da shvati o emu se zapravo radi a sa tim dekom
sam posle bio odlian prijatelj.
Antisemitizam se oseao sa strane maarske omladine. Zvali su nas smrdljivi
idovi i gaali kameniima kada smo kroz afarikovu i Subotievu ulicu ili u hram.
Za Srbe ne bih mogao rei da su nas voleli - ali su nas prihvatali. Delovali smo im udno
i egzotino, mentalitet nam je bio razliit, ali nije bilo antisemitskih ispada. Druili smo
se i ja sam ak imao jednog pobratima, Marinkovia. Izmenjali smo krv kako je to
tada bilo u modi
Po dravnom zakonu, na jevrejski praznik Jom ha-kipurim nismo ili u kolu.
Meutim, poto se taj praznik priprema prethodnog dana, iao sam u delegaciji kod
direktora gimnazije da zamolimo da ni tog dana nemamo nastavu. Ako se ne varam, zvao
se Balubdic. Vrlo nas je grubo odbio, promrmljavi prokleta nacija! No, to je odista
bio samo izuzetak.
Od gimnazijskih predmeta najvie sam voleo srpsku knjievnost, istoriju i
geografiju. Nisam bio posebno marljiv ak, naroito u viim razredima, jer sam se ve
tada preokupirao radom u omladinskoj cionistikoj organizaciji, tako da sam na kolu
gledao kao na neto sporedno. No, proao sam sa vrlo dobrim uspehom. Marljivije smo

2
se trudili nekoliko meseci pre mature, odlazili u itaonicu Matice srpske (knjige nam je
izdavao i bdio na mirnom ponasanju bibliotekar ika Veselinov) i ozbiljnije uili.
Odlikai su bili osloboeni pisanja maturskog rada, a ja sam sa ostalima, oduevljeno
pisao na Njegoevu temu Iz grmena velikoga lavu teko iza nije.
Jevreji su u to doba imali punu graansku slobodu. To se vidi i po tome to se naa
kua nalazila u Temerinskoj ulici dakle nije bilo nikakvog teritorijalnog ogranienja (tj.
nije postojao geto). ta vie, moj otac je, pored svoje optiarske radnje, bio i jedan od
deoniara u izgradnji elektrine centrale u Iniji, zajedno sa Srbinom Jojkiem i s
Nemcem Dibiom, a isto tako je bio deoniar fabrike porcelana, sa drugim Srbima
(advokat Adamovi) i Jevrejima (Kenigtetler).
Vie su se Srbi meu sobom gloili i borili, pogotovo meu omladinom. Sa jedne
strane je bila ORJUNA Organizacija jugoslovenski orijentisane omladine, u plavim
uniformama, a sa druge tzv. srnai (Srpska Narodna Omladina), s crvenim kouljama.
Seam se dobro jedne njihove teke tue u Dunavskom parku, gde je bilo i ranjenih.
U tim prvim godinama posle Prvog svetskog rata u trendu je bio francuski jezik.
Pored profesora Grujia, doveden je i profesor Kler iz Francuske, koji nije znao ni rei
srpski, u nadi da e ake nauiti izvorni francuski. Naravno, to je ilo teko, jer taj
profesor nije ba bio dobar pedagog, a aci nisu bili disciplinovani, niti su shvatili
vanost tog poduhvata.
Ja sam nauio francuski na drugi nain. Tata je smatrao da moram dobro da nauim
taj jezik i zato je doveo iz Liona privatnu uiteljicu, madmoazel Sotan, koja se docnije u
Novom Sadu udala i postala ga Perakovi. Tako sam vec sa 12-13 godina teno govorio
francuski, to mi je kasnije u ivotu pomoglo, jer sam i diplomirao francuski jezik i
knjievnost u Jerusalimu, na Hebrejskom univerzitetu.
U gimnaziji sam propao kao muziar (profesor Svetolik Paan je utvrdio da
nemam sluha) i kao pesnik. Voa literarne sekcije, moj dobar drug Stanislav Baji
(docnije profesor istorije pozorita na beogradskom univerzitetu) ustanovio je da moje
tivo, koji sam predstavio kad mi je bilo 15 godina nije poezija No, u okviru
cionistikog pokreta pisao sam razne izvetaje, a posle sam se, zahvaljujui izmeu
ostalog , izvrsnim predavanjima doktora Ernesta Fridmana, osnivaa Pedagokog
Instituta, zainteresovao za istoriju i filosofiju i poeo ozbiljnije da piem.
Novi Sad je tada bio relativno mali grad, a jevrejska optina prilino uticajna
gotovo svaki deseti stanovnik grada bio je Jevrejin. Jevreji su bili ugledni novosadski
lekari, advokati, industrijalci, trgovci. Zahvaljujui njima i kulturni ivot grada bio je na
izuzetnoj visini. Na primer, Jelena Kon (roena picer iz Ajzentata), preduzimljiva
supruga imunog Jevrejina Josipa Julija (po nadimku il) Kona, banskog venika i
vlasnika prodavnice Kod belog konja, pored svoga rada u okviru dobrotovorne
organizacije Kora hleba u deje obdanite koju je osnovala - dovodila je najpoznatije
muziare onog vremena (Artur Rubintajn 1929, Vaa Pihoda, Drezdenski orkestar 1933,
Paul Hindemith sa kvartetom).
Seam se iz tog perioda i jedne simultanke ahovskog prvaka Aljehina protiv 34
Novosaanina. Dobio je 32 partije, jedna je bila remi, a pobedio ga je novosadski Jevrejin
Breder. Aljehin se jako ljutio i nije se elegantno ponaao: sruio je sve figure!
U godinama nakon Oktobarske revolucije, bila je upeatljiva novosadska ruska
kolonija. Nazivali smo ih Belorusi, a oni su se veinom predstavljali ja bil
polkovnik niko nije spominjao nii in. Docnije, kada smo izdavali moju bivu sobicu

3
u naem stanu u ulici Laze Telekog, kod nas je stanovao gospodin Gagarin, koji je tvrdio
da je princ, blizak carskoj porodici. Gagarin je radio u gradskoj upravi kao inovnik.
Mnogi su bili inenjeri, tehniari, a i dobri nastavnici. Bili su vojna elita, rojalistiki
nastrojeni, svoju decu su vaspitali u militaristikom duhu, imali su svoje posebne kole,
nosili polu-vojnike uniforme i u tim krugovima se nisu mogli nai Jevreji. Meutim,
igrom sluaja sa njima je stigla i jevrejska porodica Podkaminer, ija je kerka Jelisaveta,
iz enske gimnazije, zajedno sa mojom buduom suprugom Rahel, ila kod rabina na
veronauku. Posle smo se nali u Izraelu, gde je bila ugledan lekar (leila i Goldu Meir) i
nae je prijateljstvo trajalo sve do njene smrti preko 70 godina.
Politiki, a naroito kulturoloki, prelaz sa austrougarske vladavine na
jugoslovensku Jevrejima nije bio nimalo lak. Oni su uglavnom govorili maarski, a
trebalo je prei na srpski jezik i irilino pismo. Cionisti meu kojima su bili Josef
Brandajs, Dr Sigmund Handler, moj tata i drugi taj problem su reili na taj nain da su
svoj nedeljni list izdavali na nemakom jeziku. Maarski jezik nije bio zgodan, a za
srpski nisu imali dovoljan broj autora koji bi njime vladali. Poto su svi Jevreji vladali
nemakim jezikom, od 1921-26. izdavali su Juedisches Volkblatt (koji je danas vrlo
interesantan zbog podataka koje nam je sauvao o ivotu jevrejske optine). Meutim,
dosta brzo, u toku jedne generacije, moje generacije, prihvaen je srpski jezik.
Jevrejska zajednica nije elela da se mea u politiku. Drali su se po strani. Unutar
zajednice bila su razliita stajalita u odnosu na cionizam, koji je u to vreme bio relativno
nova tendencija. Cionisti, pravi cionisti, oni koji su smatrali da je budunost Jevreja u
Palestini, postepeno su preuzeli vostvo Jevrejske optine iz ruku tzv. asimilanata, koji su
vie teili asimilaciji uglavnom u maarsku sredinu. No, u optini govorilo se i
nemaki, pored maarskog. Nekoliko porodica smo ak nazivali maaronima, jer su
ostali pod maarskim kulturnim uticajem. Pisali su u maarskim listovima i odlazili u
maarski klub, Kasinu. No, to je bila neznatna manjina, a Jevrejski klub, osnovan oko
1920. godine, u dvoritu hotela Sloboda (danas Dom Vojske) okupio je vei broj
novosadskih Jevreja. Mesna cionistika organizacija ordavala je malo kasnije, od
pocetka 1935. godine, nedeljne sastanke sa predavanjima u novosagraenom Jevrejskom
Domu u ulici Petra Zrinjskog (docnije Petra Drapina). Sabirana su novana sredstva za
pomaganje Jevrejskog fonda u Palestini, dovedena je uiteljica hebrejskog jezika.
Cionizam je u to doba, u itavoj Evropi, bio palestino-centrian vie idejno, nego u
realnosti. Pre svega, bilo je vrlo teko nabaviti useljeniku dozvolu (certifikat) od
britanskih vlasti. Britanci su vodili izrazito pro-arapsku politiku ograniavai useljavanje
Jevreja. Ipak, bilo je sluajeva, naroito u 30-tim godinama, da su se grupe omladinaca iz
Jugoslavije naseljavale u Palestini i tamo osnovale, ili popunile, tri kibuca.
Na izborima Jevreji su vecinom glasali za vladinu stranku, radikale, u ijem
programu se tada nije oseao antisemitizam. U 30-tim godinama osnaio se Vojvoanski
pokret, koji je predvodio advokat Duda Bokovi i koji je izrastao iz nesuglasice izmeu
centralne vlade u Beogradu i lokalnog vojvoanskog stanovnitva. U taj pokret su se vrlo
veto umeali komunisti, koji su od 1922. godine bili u ilegali, tako da je omladinska
sekcija vojvoanskog pokreta bila gotovo potpuno u njihovim rukama. Seam se jednog
mitinga na koji je doao ministar Stojadinovi sa svojim pristalicama. Oni su vodili
politiku neutralnosti i simpatiziranja sila osovine, a Stojadinovi je imitirao Musolinija.
Kad su njegove pristalice poele da skandiraju vo-a, vo-a - omladinci iz
Vojvoanskog pokreta su im pomogli pomerajui akcenat skandiranja u

4
 a-vo, a-vo!
U gradskom veu svoje predstavnike imale su i maarske i nemake
(folksdojerske) stranke. Do dolaska Hitlera na vlast u Nemakoj, odnosi izmeu
nemake i jevrejske manjine bili su dobri. Bilo je i prijateljstva i poslovnih kontakata. To
je potpuno prekinuto kad je zavladao nacizam.
U komunistikom pokretu voma istaknut je bio medicinar, novosadski maturant
Pavle (Palika) Pap, kao i Lilika Bem, ore Mike i drugi.

Socijalistikim idejama bio je blizak omladinski cionistiki pokret Ha-omer ha-

cair (Mladi straar). To je bila jedna vrsta sinteze socijalistiko-marksistikog,
humanistikog pogleda na svet, uz jaanje jevrejske nacionalne samosvesti i akcije
graenja kibuca (kolektivnih naselja) u Palestini. Taj pokret bio je veoma privlaan
naroito za kolsku omladinu. Svojim raznovrsnim programima i akcijama razbio je
jevrejsku malograansku umalost. Cvi Loker je bio meu osnivaima tog pokreta, jo sa
svojih 16 godina. Ovaj pokret preneli su u Jugoslaviju zagrebaki omladinci, koji su bili
u vezi sa nemakim i austrijskim mladim cionistima. Savez omladinskih jevrejskih
udruenja organizovao je svakog leta u Sloveniji omladinske logore. Tamo su se
propagirale te ideje. Nakon logorovanja u Gozd Martuljku 1931, organizovana je
osnivake skuptina u Slavonskom Brodu. Njoj je prisustvovao alijah, izaslanik
meunarodne organizacije Ha-omer ha-cair Maks Koicki. Pre toga, novosadska
jevrejska omladina okupljala se u Ivriji, gde su odravana predavanja i uene
hebrejske pesme. Apotekar Rudolf Fridman, po povratku sa studija u inostranstvu,
osnovao je skautsku sekciju omer. Nakon pomenute skuptine, ova nova sekcija
omasovljena je kolskom omladinom (iz muke i enske gimazije), mladim zanatlijama i
privatnim nametenicima tako je nikao Ha-omer ha-cair.
Ovaj pokret bio levo usmeren. Dve-tri godine kasnije u Novom Sadu se
organizovala i jevrejska desnica. Doktor Julije Dohanj povezao se sa revizionistima,
krajnje nacionalistikim pokretom i pokrenuo njihovu omladinsku sekciju Betar. Meu
osnivaima bili su i Viktor tark (docnije biznismen i poasni konzul Jugoslavije u Haifi)
i Franja Ofner (poznati novinar). Izdavali su nedeljni list Malhut Israel (Kraljevstvo
Izraela) i dva omladinska lista Tagar i Ever Ha-Jarden, na srpskom jeziku. Iz
novosadskog centra, revizionizam se proirio u Zagreb, Sarajevo, Beograd, pa i u
Makedoniju. Svetski voa revizionista, Zeev abotinski, dva puta je odravao mitinge u
Jugoslaviji u Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu. Na svetski cionistiki kongres (u
Pragu 1933. godine) jugoslovenski cionisti mogli su da poalju etiri predstavnika, ali
revizionistiki pokret nije tad uspeo da osvoji nijedan mandat. Uostalom, uskoro zatim
abotinski je istupio iz Svetske cionistike organizacije stvorivi Novu cionistiku
organizaciju koja je uspeno delovala u Novom Sadu do fatalnog aprila 1941 godine.

Po religiji o emu svedoi i izgled Sinagoge novosadski Jevreji pripadali su

pokretu tzv. neologa (ogranak reformiranog judaizma iroko prihvaen u maarskom
jevrejstvu od 1867. naovamo). Na primer orgulje su nezamislive u ortodoksnim
sinagogama, a pored orgulja u novosadskoj Sinagogi se mogao sa galerije uti i enski
hor (enski glasovi su takoe zabranjeni u ortodoksnom judaizmu). Pravih ortodoksnih
Jevreja gotovo da i nije bilo. Bilo je ljudi koji su u hram dolazili ne iz pobonosti, nego
da bi sluali tu divnu muziku, na velike praznike (Ro haana i dr). Pogreno je miljenje

5
da su te orgulje iz novosadske sinagoge posle rata prenete u Zagreb. One su prodate u
Osijek Pentakostalistima, u njihov hram u Donjem gradu. Tek oko 1937. godine doselila
se iz provincije jedna grupa od 20-30 lanova koji su pripadali ortodoksnom obredu (njih
je najvie bilo u Potisju). Za potrebe bogosluenja dobili su prostor u zgradi iza Sinagoge,
gde je bila i ritualna klanica. U tim prostorijama bilo je i sedite cionistike omladine
Ha-omer ha-cair. Vrlo mali broj Jevreja prelazio je u drugu veru. Postojalo je samo
nekoliko porodica - pripadnika sekte Jevreji-hriani. Veina Jevreja nije bila religiozna
(inae bi Sinagoga bila premala za bogosluenje!) ali su se pridravali jevrejske
tradicije i obiaja.
Zanimljiv dogaaj zbio se prilikom izbora za gradski parlament 1927. godine.
Novosadski Jevreji, kao punopravni i ugledni graani, odluili su da na izbore izau sa
sopstvenom, samostalnom listom. Sklopljen je savez izmeu cionista i ne-cionista, tako
da je listu predvodio predsednik jevrejske optine, ne-cionista Ferdinand Lustig, na
drugom i treem mestu cionisti Dr Matija Satler i moj otac Vilim Loker, etvrti ne-
cionista Julije Kon, peti cionista Dr Oskar Cipris itd. Zanimljivo je da su za ovu listu
glasali i neki Srbi iz Salajke, pacijenti Dr Satlera, koji je mnogim siromanima pomogao
leei ih besplatno ili uz minimalnu naknadu (docnije je zverski ubijen za vreme Racije
sa zenom Katalin i kceri Evom, takoe lekarkom, na Trifkovievom trgu). Treba istai i
odlinu organizaciju ovih izbora. U Jevrejskom domu je bila istaknuta lista svih biraa-
Jevreja, aktivisti su obilazili svakog podstiui ga da izae na izbore, mladi cionisti su
fijakerima dovodili do birakog mesta stare i iznemogle.
Ova petorica izabrana su u municipalno vee, a kao predstavnici drugih stranaka jo
petorica jevrejskih poslanika. Tako su Jevreji, koji su predstavljali 6,2% birakog tela,
inili 11,25% izabranih venika. Bio je to proizvod kulturne, politike, i nacionalne svesti
probuene idejama cionizma.
Moj otac Vilim Loker, iz istonoevropske porodice, koji je proao kroz religioznu
kolu, jeivu, bio je veoma poboan. U sinagogi je imao posebnu dunost prilikom
bogosluenja i na velike blagdane nosio je preko odela i kitel - belu haljinu. Kada je
dolo vreme za moju bar-micvu (obred prevoenja deaka od 13 godina u svet odraslih
mukaraca), jedno vreme sam i ja bio poboan. No, to je kratko trajalo, svega mesec-dva.
Otac se nije naroito ljutio na mene to nisam prihvatio religiozni nain ivota. No ljutio
se kasnije, kad sam reio da odem u Palestinu. On je bio odani cionista, ali cionista
tadanjeg doba, koji bi rae slao u Palestinu druge i mlae Jevreje ali ne ba obavezno
sopstvenog sina-jedinca. Nadao se da u ja preuzeti i nastaviti njegovu radnju. No, ja sam
bio odluan i krenuo put Palestine i tako spasao svoj ivot.
Gimnaziju sam zavrio na Vidovdan 1933. i odmah otiao u Zagreb.
Zapravo, mislio sam da u biti zemljoradnik. U Zagrebu sam otiao na tzv.
haharu, pripremnu eliju za odlazak u Palestinu i upuivanje u kibucki nain ivota.
Poeo sam da uim i zanat. Poto je tata tada bio preduzima elektrike, iao sam kao egrt
sa majstorima-elektriarima, nosio kablove i temovao zidove za elektrine instalacije. To
sam nastavio i u Zagrebu, ali kada sam izabran u rukovodstvo pokreta, morao sam da
odustanem od tog zanata.
U zagrebakoj hahari iveli smo vrlo skromno, na ivici gladovanja. Cionistika
organizacija nije imala dovoljno sredstava da nas finansira. Zbog toga sam na pola
radnog vremena bio zaposlen u Tungsramu i sklapao radio-aparate, pridonosei tako
hahari sa svojih 500-600 zaraenih dinara.

6
 U hahari su bili jevrejski omladinci iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije (osim
Slovenije, u kojoj gotovo da nije bilo Jevreja). Uglavnom smo meu sobom govorili
hrvatsko-srpski ili srpko-hrvatski ali pomalo i hebrejski, koji smo tamo uili. Ponekad
su se i neki asovi odravali na hebrejskom.
Prilikom boravka u Zagrebu, sretao sam se i sa rabinom Miroslavom alomom
Frajbergerom. On je jo pre osnivanja organizacije Ha omer ha-cair imao svoju
omladinsku organizaciju. Zatim je zajedno sa Cvi Rotemom otiao u Berlin, u rabinsku
kolu Hohschule fuer Juedische Wissenschaft. Radio je prvo u Osijeku, pa u Zagrebu.
Tragino je poginuo tokom Drugog svetskog rata, 2. maja 1943. u transportu zagrebakih
Jevreja, kada je sa suprugom i ostalim lanovima optine odveden u Auvic i tamo
stradao. Ranije su mu nudili mogucnost da pobegne u Italiju, ali on nije hteo da ostavi
svoju pastvu i podelio je njenu sudbinu.
Po povratku iz Zagreba i sa odsluenja vojnog roka, 1937, postao sam profesionalni
sekretar Saveta cionista Jugoslavije za Vojvodinu. Obilazio sam zajednice u provinciji
(Baka Palanka, Sombor, Senta, Kula itd), animirao lanstvo i - postao novinar, urednik
Jevrejskih novina - Juedische Zeitunga. Telegrafom smo dobijali vesti iz Jevrejske
telegrafske agencije koje sam obraivao, pisao uvodnike. Neki tekstovi bili su i na
srpskom jeziku, ali smo uglavnom na nemakom jeziku objavljivali vesti iz jevrejskog
sveta i dogaaje u Palestini. To sam ureivao od 1937-1939. Docnije, kad sam ve bio u
Palestini, imao sam novinarsku knjiicu novosadskog Dana i poslao im nekoliko
lanaka.

DRUGI SVETSKI RAT, BLISKI ISTOK I AFRIKA

Danas, kada postoji drava Izrael i kada avioni iz celog sveta sleu na aerodrom u
Tel-Avivu svakih pet minuta, teko je zamisliti kroz kakve je sve peripetije proao Cvi
Loker da bi 1939. godine konano ostvario svoj san i doao u Erec Izrael.
Na taj korak pripremao se od rane mladosti, jo dok je bio gimnazijalac u Novom
Sadu. Zbog toga je odmah nakon mature otiao u Zagreb, gde se u hahari pripremao
za budui ivot u Palestini. Meutim, do certifikata britanske vlade za useljenje Jevreja
na mandatno podruje Palestine gotovo nikako se nije moglo doi. Godine 1933/5 jedna
grupa mladih cionista iz Jugoslavije, lanova organizacije Ha-omer ha-cair, uspela
je da dobije certifikate i uestvuje u podizanju kibuca ar Ha-amakim. Tokom 1935/1940,
dve manje grupe naselile su se u kibucima Gat i Afikim (potonja iz pokreta Tehelet
Lavan). Docnije to gotovo nikom nije polo za rukom. Omladinci iz zagrebake hahare
razili su se svojim putevima, noeni porodinim i drugim obavezama.

Odlazak u armiju na odsluenje vojnog roka u jesen 1935. g. takoe je bio jedan od
koraka ka iseljenju u Palestinu - pria Loker. Tako sam mogao da dobijem jugoslovenski
paso, a u vojnoj intendanturi nauio sam stvari koje su mi kasnije pomogle, tokom
Drugog svetskog rata.
Delatnost sekretara cionistike organizacije, kao i posao novinara jevrejskog lista
takoe su me pripremali za odlazak u Erec Izrael. To nije bio lak posao, jer se doticao sri
mentaliteta. Vojvoanski Jevreji bili su maarski Jevreji, skloni asimilaciji u maarsku
dravu (u kojoj su iveli do kraja Prvog svetskog rata). Smatrali su sebe Maarima

7
jevrejske vere, a mi smo pokuavali da im objasnimo etniku, nacionalnu komponentu,
kao i neophodnost uvanja i razvijanja sopstvene batine i kulture.
Bilo je par sluajeva iseljenja u Palestinu, ali je to bilo samo sporadino. ak i kad
su nacisti preuzeli vlast u Nemakoj i poeli da ire svoju ideologiju, Jevreji u Jugoslaviji
(kao uostalom i u ekoj ili Poljskoj) smatrali su da do nas to nee doi. Sa istorijskog
stanovita, moglo bi se kritikovati tadanje jevrejsko rukovodstvo koje nije nita
preduzelo da spremi ljude na vanrednu situaciju uopte, niti na pomisao bekstva. Jevreji
su sasvim dobro iveli u Kraljevini Jugoslaviji. Bilo je i siromanih Jevreja, o kojima se
retko govori ali nije bilo gladovanja; interna socijalna skrb je to spreila. Bilo je
strahovanja - mi smo o tome pisali u jevrejskim novinama ali to nije imalo odjeka.
Ortodoksne zajednice iz Potisja (Ada, Mol, Bako Petrovo Selo, Senta) i Iloka u Sremu
bile su zatvorene za cionistike ideje, mada smo uspeli da infiltriramo neke svoje ideje i
elije i u tu sredinu.
Taj posao (sekretara i novinara) mi je omoguio i poznanstvo sa Rahel (radila je kao
daktilografkinja i tehniki sekretar) - koja je postala moja ivotna saputnica do danas.
Nas dvoje smo reili da se preselimo u Palestinu ne zbog nekog antisemitizma, ne
zbog premudrog predoseanja nadolazee kataklizme - nego iz cionistikih ubedjenja.

Prvo sam otiao u Palestinu sam, da ispitam teren, turistiki, u avgustu 1939.
Putovao sam po zemlji, ispitivao mogunosti zapoljenja... Reio sam da ne idem u kibuc,
nego da zaponem gradsku karijeru. Poetak Drugog svetskog rata zatekao me je u Tel-
Avivu. Usled prekida komunikacija, nije bilo mogue slati certifikate Jevrejima iz Poljske
i tako sam (na tuu nesreu, a na svoju sreu) uspeo da dobijem studentski certifikat, a
preko organizacije WIZO (enska cionistika organizacija) i certifikat za moju Rahel.
Poto su Englezi oteavali i usporavali mogunost dobijanja certifikata, morao sam da
platim kolarinu za Univerzitet (na osnovu koje sam dobio certifikat) za dve godine
unapred. U Erec Izraelu sam ve zatekao Udruenje Jevreja iz Jugoslavije. Osnovali su
ga doljaci iz Zagreba, Osijeka, Bitolja, Sarajeva - koji su iveli po gradovima (dakle ne u
kibucima) i uli u Palestinu bilo ilegalno (uli kao turisti pa ostali), bilo putem tzv.
kapitalistikog cerifikata (za koji je bilo potrebno posedovati najmanje hiljadu ondanjih
funti sterlinga prilino bogatstvo).
U povratku, saekao sam u Grkoj desetak dana, bez novaca, oekujui odgovor od
tate kako stoji stvar sa mobilizacijom u Jugoslaviji. Iscrple su mi se sve zalihe novca,
tako da sam bukvalno gladovao, hranei se hlebom i najjevtinijim sirom iz mlekare. U
Atini je pri Jevrejskoj optini postojala fondacija za pomo izbeglicama (uglavnom
Jevrejima koji su uspevali da pobegnu iz Nemake). Zamolio sam ih za pozajmicu i
dobio 200 drahmi.
Vratio sam se u Novi Sad, Rahel i ja smo se oprostili od roditelja i roaka,
spakovali stvari - i 24. decembra 1939. krenuli put Palestine, vozom Orijent-ekspres od
Beograda do Atine. U Atini sam vratio onih 200 drahmi, to je nailo ma opte
zaprepaenje - bio sam, izgleda, jedini koji je vratio pozajmicu. Iz Pireja smo putovali
brodom, poslednjim linijskim brodom Konstanca - Pirej- Tel Aviv (koji zbog rata nikad
vie nije isplovio). Put do Palestine trajao je etiri dana.
Rahel se smestila u Petah-Tikvi, gde je uila ensku poljoprivrednu kolu, a ja sam
odjurio u Jerusalim, na Univerzitet. Bio je ve kraj decembra, trebalo je dobijati potpise

8
za prvi semestar - a ja sam tek stigao... Iznajmio sam sobicu na etvrtom spratu u ulici
Jafo i tadanjom devetkomputovao na Har Ha-cofim, na studije.
Pre toga, u Beogradu sam dve godine studirao prava. Meutim, na Hebrejskom
univerzitetu nije bilo studija prava. Na veernjim kursevima Briti Kaunsila se dodue
izuavalo anglo-saksonsko pravo, ali ono se potpuno razlikovalo od onog to sam uio u
Beogradu. Uostalom, judaika (nauka o Jevrejima) i francuska knjievnost mnogo su me
vie interesovali.
U Jerusalimu je u to doba boravila Pnina enfeld-Jakobi - moja uiteljica
hebrejskog iz Novog Sada. Ona je jo 1925. ili 1926. otila u Palestinu, ali smo odravali
vezu i veoma mi je pomogla u prvo vreme.
Uz studije, par meseci sam radio u britanskom Crvenom krstu kao daktilograf i
prevodilac poruka - koje su se jedino mogle slati preko meunarodnog Crvenog krsta u
okupiranu Evropu - na raznim jezicima kojima sam ja vladao. Kada su mladi kralj i
izbeglika vlada Kraljevine Jugoslavije uleto 1941. stigli u Jerusalim, emitovali su jedan
radio-program na PBC (Palestine Broadcasting Corporation) na kom sam takoe radio
neko vreme, dok je vlada bila u Palestini (posle su preli u London).

Bila je velika nestaica papira, pa sam od poznanika i u parkovima skupljao

novine, peglao ih i prodavao pecerajskim radnjama. Jedan jedini put je moj tata preko
poznanika uspeo da mi poalje 200 funti sterlinga - to je bio veliki novac (moj meseni
budet je bio svega 5-6 funti).
U tim prvim ratnim mesecima nije se moglo ni slutiti do kakvih e katastrofalnih
razmera doi nacistika ideja o definitivnom reenju jevrejskog pitanja. Palestina se
nalazila pod britanskim mandatorima koji su vodili proarapsku poltiku. Odreeni
jevrejski krugovi borili su se protiv Britanaca za nezavisnost - a odjednom se ispostavilo
da su upravo Britanci saveznici u borbi protiv nacista. Istina, meu Jevrejima je postojala
i pro-britanska struja, koja je smatrala da treba stvoriti mogunost dominiona, da
jevrejska zajednica Palestine treba da se uklopi u Britansku zajednicu naroda. Voe
jevrejskog naselja Palestine vodile su politiku borbu i u tome imale saveznike u samoj
Engleskoj (laburiste), pa su ak i meu konzervativcima imali svoje pristae (npr. eril
je bio procionistiki naklonjen). Oruanu borbu protiv Engleza propagirali su
revizionistiki orijentisani jevrejski krugovi i Grupa tern, ali su oni bili u manjini. No
ipak, s obzirom na brutalnost i neosmiljenost britanske politike, imali su dosta odjeka u
graanstvu i uspeha u izvoenju napada na britanske vojnike i instalacije.
Jevrejska agencija (danas bolje poznata kao Sohnut) imala je svoju komisiju
za spasavanje rtava nacizma, ali sredstva su bila ograniena, a stvarne mogunosti
efektivne akcije ograniene... I dan-danas traju diskusije da li se i kako moglo moda
uiniti bolje...
Postojao je jo jedan nain putovanja u Palestinu vozom preko Bugarske, Turske,
Sirije i Libana, sve do iza Bejruta, a odande taksijem do granice. Istina, pod pritiskom
Britanije, Turska je pravila velike smetnje i nije izdavala vize ak ni posednicima
britanskog certifikata. Na taj nain 1940. godine stigla je moja svastika Mira, a takoe i
prijatelji Veltmanovi iz Novog Sada. Oni su mi doneli vest da je moj tata preminuo.
Roditelji su udom preiveli novosadsku raciju. Zbog finansijskih problema, tata je
prodao kuu u Temerinkoj ulici i iznajmio stan u ulici Laze Telekog, pored Katolike
porte. U toj ulici nije bilo Jevreja i tako su Hortijevi zloinci zaobili na stan. Ali mama

9
mi je docnije priala kako je ula pucnjeve i vapaje iz okolnih ulica (Miletieve,
Grkokolske i sa Trifkovievog trga).
Tatina iznenadna prirodna smrt spasla je mamu, koja je prela kod sestre u Petu.
Uspela je da preivi (preko grupe Kastner i logora Bergen-Belzen) - i posle rata dola
do nas u Izrael. Gotovo cela Rahelina porodica je stradala, verovatno u Jasenovcu.
Godine mojih studija na Har Ha-cofim bile su prve godine ratnih previranja i teke
godine za ivot u jevrejskom naselju Palestine. Poto je vlast bila u rukama Engleza -
trebalo je da dobro nauim engleski, a isto tako i hebrejski. A studirao sam francuski iz
linog afiniteta.
Veina profesora na Hebrejskom univerzitetu bili su Jekes (kako se u Izraelu,
podrugljivo, nazivaju Jevreji useljeni iz nemakog jezikog podruja).
No, profesor francuskog jezika bio je rumunski Jevrejin, Dr Avraham Halevi Daf i u
njegovoj klasi sam proveo dve godine studija. Istovremeno, studirao sam jevrejsku
istoriju, iz koje sam kasnije magistrirao.
U doba studija, uz koje sam morao i da radim da bih se izdravao, nisam imao
vremena za ozbiljnije naune tekstove, osim redovnih seminarskih u diplomskih radova.

I u studentskom pokretu odraavala se politicka diferenciranost jevrejske zajednice

u Palestini - od krajnje levice do krajnje desnice, a posebno mesto zauzimala je i grupa
ortodoksnih religioznih studenata. Kao kuriozitet navodim i grupu hebrejskih
komunista koji su (kao i Ha-omer ha-cair) prihvatali marksisam, ali su ipak totalnom
internacionalizmu pretpostavljali svoje jevrejske korene. Meu njima je bio i moj
kasniji profesor istorije muel Etinger. Zanimljivo je da je u panski graanski rat otila i
jedna dobrovoljaka grupa, uglavnom komunista, iz Palestine, koju je sainjavalo 60-
tak Jevreja i nekoliko Arapa...
U aprilu 1941. doslo je do napada Nemake i Sila osovine na Jugoslaviju. Sve te vesti
stizale su do nas u malim koliinama, cenzurisane, ponekad netane - a uvek kasno. Sa
jedne strane to je bilo i dobro jer, da smo sve znali, nae duevno stanje bilo bi mnogo
.tee i tee bi nam bilo funkcionisati manje-vie normalno
Kralj je sa vladom iz Beograda prvo izbegao u Kairo, a onda su stigli u Jerusalim
kako je ve gore navedeno - gde su bili u hotelu King Dejvid, dok ih nisu premestili u
manastir Tanturu. Nas, jugoslovenskih Jevreja, je u to vreme u Palestini bilo veoma malo.
Meni lino je to koristilo jer sam dobio nametenje radio-reportera.
U Kairu su ostavili vojnu komandu u koju sam se i ja kasnije ukljuio. Od ostataka
Jugoslovenske armije, vojnika i uglavnom oficira, vojnih ataea koji su bili na poloajima
u Evropi i na Bliskom Istoku, stvorena je u jesen 1941. Jugoslovenska vojska u
izbeglitvu.
Rahel i ja smo se venali u septembru 1941. u Jerusalimu.
Kad je objavljeno je da se stvara ta vojna komanda i ja sam se prijavio. Pored Haife
je osnovan logor Prvog bataljona kraljevske garde. Tu nas je bilo osmorica rezervnih
oficira koji smo ve iveli u Palestini. Pridola nam je jedna grupa iz Egipta (njih 12-tak;
sinovi slubenika Sueckog kanala, uglavnom Dalmatinci). Komandant je bio Milan
Prosen, Slovenac, vojni atae iz Londona. Svi smo se javili dobrovoljno, da uestvujemo
u optoj borbi protiv Hitlera i Musolinija. Vojsku su sainjavali uglavnom transki i
istarski Slovenci (dakle pripadnici Italijanske vojske) koje su Englezi oslobodili iz
zarobljenitva i uputili u na bataljon, u okviru borbe za prevlast na Bliskom Istoku.

10
 Iz okoline Haife prebacili su nas u logor kraj Aleksandrije, a onda smo napredovali
sa Britanskom Osmom armijom kroz Zapadnu pustinju. Naa jedinica je bila pomona
intendantska sluba, koja je prenosila municiju i sav ostali materijal iz Aleksandrije
prema frontu. To je bilo dosta komplikovano. Prvo smo prebacivali vozom, pa
pretovarivali u kamione. Jednom sam prilikom tog prebacivanja prvi put doiveo
bombardovanje nemakim mesermitima (poginula su dva Engleza). Nauili smo da
po zvuku razlikujemo nemake avione (mesermite i tuke), a od talijanskih
savoja se uopte nismo sklanjali. Oni su svoje bombe izruivali u more i time svrili
posao (tako se bar prialo).
U to prvo vreme u Kairu se okupila saveznika centrala u kojoj je osim Britanaca i
Junoafrikanaca bilo i Poljaka, eha, Grka. Peadiju smo predstavljali mi iz Jugoslavije,
a postojale su i manje jedinice mornarica i vazduhoplovstvo.
Englezima je trebalo dve-tri godine da shvate pravu situaciju u pogledu deavanja
na teritoriji Jugoslavije i da preduzmu prave poteze. Shvatili su da kraljevska vlada
praktino nema uticaja na terenu. Krajem 1942. ili poetkom 1943. stigla je u Kairo
delegacija Titovih partizana, na elu sa kapetanom Matom Jakiem. On je bio u uniformi
JNA, a uz njega je bio jedan koji nije bio u uniformi to je bio predstavnik Proleterskih
brigada. I bila je jedna sekretarica, sluajno Jevrejka iz Sarajeva, koja se kasnije udala
za Jakia koji je postao jugoslovenski diplomata. Ta delegacija Titove vojske traila je
od Engleza da dobiju pomo ili bar deo Jugoslovenske vojske u izbeglitvu. I dobili su!
Ja sam se u to vreme ve nalazio u bazi El Ari, na Sinaju.
Bilo je glasanje. Stigla je naredba: ko hoe - neka glasa za Drau Mihajlovia, a ko
hoe neka glasa za Tita. Nati fantje, slovenaki vojnici, elei da se to pre vrate
kui, glasali su za Tita. Docnije sam saznao da su oni zaista ubaeni u borbe oko Trsta
(njih nekoliko stotina) i da su mnogi poginuli. Svaka od jedinica poput nae imala je svog
engleskog oficira za vezu. Ja sam, kao najbolji znalac engleskog meu nama, otiao kod
naeg kapetana Greja i rekao mu, u ime nas Palestinaca i Egipana - da bismo mi,
koji smo hteli da uestvujemo u toj borbi na saveznilkoj strani, ipak radije da ostanamo
u svojim kuama, tj. u Palestini i Egiptu. Plebiscit je tako organizovan da smo mi ustvari
sedeli u loi gledajui kako se odivijalo glasanje. Meu oficirima bila je i nekolicina
etnika, ranjenika koji su evakuisani preko Italije - njih su poslali, koliko pamtim, u
Junu Afriku. Nas su raspodelili po raznim jedinicama, a one koji su glasali za Tita hitno
su, preko Barija i Visa, poslali na jugoslovenski front.
Rahel je za to vreme bila kod dobrih prijatelja u Palestini. U leto 1944. ja sam
demobilisan. Traio sam zaposlenje - i tako smo Rahel i ja proveli tri godine u Kairu, u
britanskom Ministarstvu za informacije, odeljenje za Srednji Istok. Tu smo pisali i
ureivali jedan ilustrovani asopis na srpskom ili hrvatskom jeziku (Svet irilicom ili
Svijet latinicom - s druge strane srpski ili hrvatski). Mi smo to i pisali,
daktilografisali, sproveli kroz tampariju - dakle obavljali kompletan posao. Izdavan je
povremeno, na 24-32 strane. Sadraj je bio o ratnim novostima, a preko Italije se to
legalno ili ilegalno ubacivalo u Jugoslaviju. Bilo je namenjeno jugoslovenskom narodu.
Tokom te dve-tri godine svakog godinjeg odmora kao pravi patrioti putovali smo
kui, u Palestinu tako da nismo uspeli da vidimo ni najvanije egipatske antike
spomenike...
Bio je to jedan neobino interesantan boravak, susret s egipatskim Arapima, sa
jednom drugom kulturom... U centru Kaira stacionirana je meunarodna zajednica

11
sastavljena od Engleza, Francuza, eha, Poljaka (njihova vojska je bila relativno najvea
od tih emigrantskih jedinica). Posle rata dolo je do buenja egipatskog nacionalnog
pokreta i stranci su ili otili, ili su bili izbaeni.
Malo smo nauili i arapski jezik a i to je donekle bilo povezano sa Jugoslavijom.
Naime, tamo se nalazila jedna grupa Bosanaca, koji su poslati na kairski religiozni
univerzitet Al Azhar u nameri da se vrate u Jugoslaviju kao nastavnici erijatskih kola.
Ti mladii su nam bili uitelji arapskog. Oni su tokom studija postali arapski nacionalisti i
nisu se vratili u Jugoslaviju. Jedan naivina se vratio u Sarajevo i uskoro je stigao u
Zenicu, u zatvor kao mladi musliman. Kasnije se rehabilitovao, pa sam ga ak i viao
u trgovakim krugovima. Interesantno je da je jedan od tih mladia, Avdi, postao imam
u Carigradu. Nisu hteli da se vrate u Titov komunizam.
15. V 1947. Rahel i ja vratili smo se u Palestinu.
Godinu dana nakon toga osnovana je drava Izrael.

DIPLOMATA NOVOG IZRAELA

Drugi svetski rat, iji ga je poetak zatekao u Palestini, uticao je na sudbinu Cvi
Lokera i njegove supruge Rahel. Tek nakon rata stekli su se uslovi da se ostvari njihov
san: nezavisna jevrejska drava na Bliskom Istoku. Zabeleili smo seanja Cvi Lokera na
te uzbudljive dane.

Povratak u Jerusalim omoguio mi je da nastavim studije na Hebrejskom

univerzitetu, a paralelno sam se i zaposlio u Politikom odeljenju Jevrejske agencije
(Sohnuta). Pomogao mi je jedan daljnji roak iz Milana, koji mi je poklonio lambretu,
motocikl, kojim sam uspevao i da prisustvujem predavanjima i da stignem na posao.
Arapski terorizam ni u to doba nije mirovao. Pokuali su da dignu u vazduh ceo Sohnut i
u tome delimino uspeli. Ja sam tom prilikom bio ranjen. ofer Amerike ambasade u
Jerusalimu, Arapin, dolazio je kolima svakodnevno u Sohnut, donosio potu i poruke.
Jednog dana, ne seam se tanog datuma, na jesen 1947 ili u prolee 1948, ostavio je auto
napunjen eksplozivom. Sreom po mene, nije mogao da se parkira pred glavnim ulazom,
nego malo dalje, kraj ureda Keren ha-yesod i tu je najvie ljudi stradalo. Ja sam lake
ranjen samo od prozorskog stakla, na prvom spratu. Civilna policija me je odmah odnela
u bolnicu Bikur holim. Rahel je videla dim i pometnju, traila me, ali mobilnog
telefona jo nije bilo...
Istorijsko glasanje u Ujedinjenim nacijama 29. novembra 1947. napregnuto smo
sluali u Sohnutu. Budunost Izraela visila je na koncu i nakon glasanja svi smo izali
na ulice i igrali od radosti. To je bio najdramatiniji momenat - moda dramatiniji od
proglaenja drave. Pre proglaenja postojao je ve plan podele. Veina mojih prijatelja iz
pokreta Ha-omer ha-cair bili su leviari, lanovi krajnje levo orijentisane stranke
Mapam, koja se zalagala za binacionalnu dravu. Ja sam dobio zatak od odeljenja
Sohnuta da na zasedanju Komisije UNSCOP (United Nations Special Commision for
Palestine) u avgustu-septembru 1947. lobiram ehoslovaku i jugoslovensku delegaciju.
Jugoslovensku delegaciju predvodili su Vladimir Simi iz Beograda i Dr Joe Brilej iz
Ljubljane. Pronaao sam jedinog pravog Slovenca u Palestini koji je oenio Jevrejku u
iveo u Kfar-emarjahuu i doveo ga u Jerusalim da Brileju na njegovom maternjem

12
jeziku razjasni izraelsku poziciju...Veina, 11 lanova komisije, na elu sa veaninom,
sudijom Sangstremom, bila je za podelu teritorije na jevrejsku i arapsku dravu, a Indija,
ehoslovaka i Jugoslavija glasale su za drugo reenje.
U toku studija na Hebrejskom univerzitetu napisao sam (kod profesora Bajnarta)
seminarski rad o dolasku Jevreja na Balkan, koji je objavljen u zborniku The Western
Sephardim. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku u Gibraltaru,1989 godine.
To je bilo uglavnom na osnovu srpsko-hrvatskih izvora. Hebrejski jezik uio sam
jo u Novom Sadu i Zagrebu, ve tamo sam itao novine na hebrejskom. Meutim, moj
prvi rad o delatnosti Mozesa-Moe Hesa napisao sam na mom hebrejskom, koji
nije odgovarao standardima savremenog hebrejskog jezika u Izraelu. Prijatelji su mi
pomogli da korigujem tekst sa kolokvijalnog na knjievni, a posle mi je u uenju jezika
mnogo pomogao Sindikat. Bio je jedan veernji kurs Sindikata privatnih nametenika, tri
puta nedeljno po dva sata uvee i tamo sam nauio kako se pravilno pie.
Kod profesora Dinura pisao sam takoe seminarski rad o trgovini, tekstilu i
bankarstvu u srednjem veku.
Diplomirao sam prvo francuski jezik i knjievnost, ali je za mene na prvom mestu
bila jevrejska istorija. Naalost, naunim radom sam mogao da se bavim samo u
slobodnom vremenu a njega gotovo da nije bilo. Plata je bila mala, iveli smo veoma
skromno, nekoliko godina uopte nismo imali mogunosti da uzmemo odsustvo... Bila je
borba za ivot ali je bilo lepo i interesantno!
im je proglaena drava Izrael, izbio je rat sa okolnim arapskim zemljama. Ja sam
nou iao na strau, na poloaje nedaleko od stacionirane irake armije. Zasipala nas je i
artiljerija Arapske legije pod komandom engleskog generala Glaba (zvali su ga Glab-
paa), dok smo mi u opsednutom Jerusalimu imali samo minobacae...
Rahel je takoe imala ulogu da u jednom sektoru kvarta Rehavija nadzire podelu
vode i hrane, koji su nedostajali. Mnogo sam omravio u tom periodu. Od hrane je bilo
samo ribe a ja ribu ne mogu da jedem...

U maju 1948, tokom tzv. drugog prekida vatre ured se preselio u Tel-Aviv. Kada
je proglaena drava Izrael, odeljenje je preraslo u ministarstvo za inostrane poslove i
nalazilo se u kvartu Kirija (bive naselje templara), ulica Gimel 17. Moe aret, prvi
ministar inostranih poslova, oekivao ih je u gotovo praznom Ministarstvu. Mada je za
vreme britanskog mandata to bila paralelna vlada, prerastanje komisija Sohnuta u
vladu nove drave Izrael bilo je pionirski korak i Cvi Loker je bio jedan od tih pionira
(danas, naalost, jedan od retkih preivelih).

Stan u Tel-Avivu nismo mogli da naemo, pa sam svakodnevno putovao na posao iz

Holona. U Holonu se rodio i na sin Elad. Kerka Tamar rodila se jo pre naeg odlaska
za Kairo.
Ispoetka sam radio u Odeljenju za meunarodne organizacije, koje je kasnije
preimenovano u Odeljenje za Ujedinjene nacije. Uspostavljao sam veze sa svim
meunarodnim organizacijama (Potanska unija, Unija za komunikacije itd). To su bile
itave procedure. Trebalo je podneti razne podatke, preuzeti obaveze, platiti lanarine itd.
Moram rei da je u tim prvim godinama Izrael, kao mlada drava Jevreja, naroito
posle Holokausta, bio lepo primljen u tim meunarodnim krugovima. Arapski uticaj tada

13
nije bio toliko jak. Problemi su nastali kasnije, u Ujedinjenim nacijama, gde su nai
godinama loe prolazili.
Jedan od prvih zadataka proistekao je iz ratnog stanja: veza sa Crvenim krstom.
Predstavnici meunarodnog Crvenog krsta delovali su u to vreme na oslobaanju i
razmeni ratnih zarobljenika. Npr. uestvovao sam u Ro-Pini u razmeni trojice Izraelaca
za oko 200 libanskih ratnih zarobljenika, pregovarao sa predstavnicima Crvenog krsta, a
takoe na razmeni vee grupe iz Jordana.
Verovatno zbog tih veza sa Crvenim krstom, u enevi 1949. godine predvodio sam
de fakto delegaciju Izraela na Internacionalnoj konferenciji Crvenog krsta. ef delegacije
je bio g. Moric Fier, ambasador Izraela u Parizu, a ja sam etiri meseca sedeo u enevi
na toj konferenciji (od aprila do avgusta). Radio sam vrlo intenzivno, takorei bez
pomoi. Nou sam u hotelu itao dokumente i izvetaje, danju sedeo na zasedanjima
komisije, iao na rukove i veere sa delegatima koje sam pokuavao pridobiti za nau
stvar... Predstavnici meunarodnog Crvenog krsta na elu sa presednikom Dr Polom
Rigerom, po verskoj liniji, podstaknuti Vatikanom i Irskom, intenzivno su uticali da
katolike zemlje ne priznaju na Magen David Adom (izraelska paralela Crvenom krstu,
Crvena Davidova Zvezda). Interesantno je i za nau dananju situaciju uopte da smo
bezmalo postigli priznanje. U ranijoj konvenciji iz 1929. godine priznata su su samo dva
izuzetka: za arapske zemlje Crveni polumesec, a za Persiju Crveni lav. Meunarodna
organizacija nije doputala dalje izuzetke pa ni za na Magen David Adom. Bio je to
preterani formalizam - iskjluivo zbog tog zatitnog znaka - i administracija Crvenog
krsta se ogoreno borila protv nas. Na glasanju smo izgubili zbog samo jednog glasa (21
glas protiv nas i 20 za nas; 9 delegacija iz raznih razloga nije glasalo) i nikad vie se
nee pruiti takva prilika. Magen David Adom ni danas nije redovni lan te meunarodne
organizacije,.
Tada je donesena etvrta Konvencija za zatitu civilnog stanovnitva. Mi smo je
prihvatili sa rezervom. Jedan od razloga je upravo to to nismo dobili to priznanje, za
ambulanse itd.
Kada sam se vratio, napisao sam jedan novinarski prikaz koji je objavljen u listu
Davar. Zbog toga sam dobio neku vrstu usmenog ukora - jer kao slubenik
Ministarstva ne bih smeo da piem. I ta sam onda radio? Pisao sam lanke i politike
komentare pod pseudonimom...
Radio sam u konzularnom odeljenju, pa u odeljenju za Istonu Afriku. Meutim,
plata je bila mala. Od novinarskog posla nisam nita zaraivao bilo je malo para, a
objavljivao sam tekstove besplatno. Da bih kako-tako popravio ekonomsku situaciju,
uestvovao sam na mnogim predavanjima u okolini Tel-Aviva kao politiki komentator.
Od decembra 1948. i zatim u nekoliko grupa 1949. uselio se u Izrael veliki broj
Jevreja iz Jugoslavije (preko 7 hiljada). Na tom polju saraivao sam vrlo aktivno.
Predsednik Udruenja Jevreja useljenika iz Jugoslavije (koje je postojalo jo od 1935) bio
je Cvi Rotem, dugogodinji dopisnik beogradske Politike iz Izraela. Ja sam bio njegov
tajnik. U ulici Lilienblum u Tel-Avivu imali smo malu kancelariju odakle smo pomagali
novim useljenicima, uz pomo Sohnuta i Sindikata. Nekoliko puta sam sam iz magacina
u ulici Ha-alija na leima vuglio madrace za nove doseljenike. Prevodili smo im i
pomagali na svaki nain da se snau u prvim izraelskim danima. Sreom, tadanja
jugoslovenska vlada dozvolila je iseljenicima da ponesu kakvu-takvu imovinu, tako da su

14
u Izrael dolazili sa tzv. liftovima (kontejnerima), sa nametajem, ak i klavirima, za
razliku od, recimo, rumunskih Jevreja koji su smeli da ponesu samo 40 kilograma.
Moja mama je dola jo 1945. godine, dok smo mi bili u Kairu. Iz Bergen-Belzena
su ih prebacili na oporavak u vajcarsku, a odatle je dola u Paslestinu. Kad smo se
vratili iz Kaira, ivela je sa nama.

Prvo diplomatsko nametenje dobio sam 1951. godine u izraelskom poslanstvu u

Bukuretu. Glavni zadatak je bio organizovati iseljenje rumunskih Jevreja u Izrael -
pregovarati i napraviti sporazume sa rumunskom vladom. Predstavnici rumunskih
cionistikih organizacija pomagali su nam da se snaemo u brdima papira-dokumenata za
rumunsku i nau birokratiju. Imali smo i dva lekara.
Za taj kratak period boravka u Bukurtetu karakteristino je da sam bio jedan od
retkih i poslednjih diplomata koji su imali prilike da se upoznaju sa Anom Pauker, pre
nego to je ona bila odstranjena iz rumunske politike. Izvrsno je znala francuski, bila je
otroumna i inteligentna ena, zapravo, drugi ovek rumunske vrhuke, posle Georgiju
Dea.
Za mene je slubovanje u Rumuniji bilo korisno i interesantno iskustvo, jer sam se
upoznao sa reimom jedne zemlje koja je bila pod sovjetskom dominacijom. Jedno je
itati knjige, a drugo neposredno iskustvo, kad npr. ujutro doe u kancelariju i sazna da
ti je slubenik preko noi uhapen (to se desilo nekoliko puta).
U aprilu 1952. premeten sam za Beograd, gde sam ostao do 1957.
Bio sam prvi sekretar Poslanstva Izraela u Beogradu, u Zmaj-Jovinoj 34 (gde je
danas Soroseva organizacija). Ta zgrada je u vlasnitvu Jevrejske optine. Dobili smo stan
ni manje ni vie u kui generala Duana Simovia (voe pua 27. III 1941)! Njegov
sin Bora je radio u jugoslovenskoj diplomatskoj slubi i on nam je izdao taj stan.
Simovievi su imali manji stan, u istoj kui.

Iz Beograda (gde je pre rata studirao pravo) Cvi Loker je otiao 1939. Razlike su
sada bile ogromne. Narod, jezik i obiaji ostali su isti. Meutim, 1939. Beograd je bio
prestonica Kraljevine Jugoslavije, a sada je vladao Titov reim. Nerposredno posle rata
kompletna jugoslovenska privreda okrenula se Sovjetskom Savezu. Meutim, nakon
konflikta Tito-Staljin 1948, te veze su raskinute i Jugoslavija se nala u nezgodnom
poloaju.

Poto sam doao iz Rumunije, bolje sam mogao da razumem Titovu politiku. On je
spasao Jugoslaviju od sovjetskog najrigoroznijeg komunizma. Nije udo to je bio
popularan.
U neku ruku mi je bilo teko. Oekivalo se od mene vie nego to sam mogao da
dam. Kolege iz drugih zemalja molile su me da im objasnim poneto jer znam jezik te
zemlje. Meutim, u politici ima uvek nekih potajnih, podzemnih struja i mnoge stvari
nisam ni sam razumeo.
U obnovi zemlje mnogo su pomogli Amerikanci i UNRA. Po jevrejskoj liniji
pomagao je JOINT. Ekonomska situacija bila je vidljivo bolja nego u Rumuniji. U
Rumuniji apsolutno niega nije bilo a u Jugoslaviji je mnogo toga falilo. Mi, diplomate,
putovali smo povremeno u Trst ili u Be da se snabdemo namirnicama koje se nisu mogle
dobiti na lokalnom tritu. Narod je, ipak, iveo bolje nego za vreme nemake okupacije,

15
a bilo je i dosta strane pomoi. Kraj ambasada SAD, Engleske, Kanade, postojale su
specijalne misije za razne projekte nije Jugoslavija samo sama sebe podigla! Jo jedna
razlika je bila u odnosu na sovjetski reim: ljudi koji su eleli, mogli su da izau iz
zemlje - i izlazili su, u Francusku i druge zemlje, to je iz Bukuretu bilo nezamislivo.
Izraelsko poslanstvo prihvaeno je u Beogradu veoma dobro sve do 1967. godine.
Kada sam 1960. nekoliko meseci bio otpravnik poslova Ambasade u Beogradu (prilikom
smene dva ambasadora) dogodila se jedna od mnogih Naserovih poseta Beogradu. ef
protokola me je nazvao i rekao: -Vi ste, naravno, pozvani na prijem, ali Vi verovatno
veete doi... Naravno da nisam otiao!
Nekoliko puta sam sa izraelskim delegacijama bio priman kod Tita. Obino sam
prevodio, u oba pravca
Seam se prve velike afere - afere ilas. Radio-stanice su prvi put prenosile sednicu
Centralnog komiteta komunistike partije. Seam se da su Ale Bebler i Moa Pijade
napadali Milovana ilasa a niko ga nije branio.
Bio je tamo tada jo jedan odvaan ovek, Mihajlov, koji je ak uspeo i da publikuje
neke tekstove protiv ondanje politike. To je fantastino da je neto takvo uopte bilo
mogue i da je taj ovek ostao iv...
Poslanici Izraela u Beogradu su bili prvo sudija Dr Ezra Joram, a kasnije Arije
Levavi. Arije Levavi je jednom putovao na Bled, tokom leta, kada je Tito sa vladom
boravio na Brdu kraj Kranja. Levavi je imao misiju od Ben-Guriona da predloi maralu
Titu intervenciju kod Nasera. Meutim, kao to znamo, Tito to nije primio. Nije odmah
odbio, ali do tog posredovanja nije dolo.
U vreme mog prvog boravka u izraelskom poslanstvu dogodio se i Sinajski rat
1956. Jugoslavija je tom prilikom bila uzdrana, uz jednu nijansu pro-arapske politike.
Jugoslavija je poslala svoj vojni kontingent u okviru meunarodnih snaga na Sinaju, ali u
to doba nije bilo nekih tekoa ili razmimoilaenja u politici sa Izraelom. Uostalom,
takav je bio i stav velesila: istovremeno su odravali veze i sa Arapima i sa Izraelom.
Izraelsko poslanstvo je napravilo trgovinski ugovor, bilo je naih umetnika koji su
gostovali u Jugoslaviji (pijanisti Pnina Zalcman i Frank Peleg). Glavni izvoz Jugoslavije
u Izrael je bilo drvo za sanduke za pomorande, a glavni uvoz iz Izraela su bile
pomorande, banane i hemijski proizvodi.
Putovao sam i u Novi Sad, na groblje, gde su sahranjeni moj otac i rano preminula
sestra, i da posetim prijatelje. Naalost, skoro svi moji prijatelji-Jevreji izginuli su tokom
rata. Slubeno sam prisustvovao osveivanju spomenika koji je podignut na Jevrejskom
groblju. Slinim ceremonijama prisustvovao sam i u drugim gradovima (Sarajevo,
Zagreb, Skopje).
U Beogradu sam se druio sa mojim gimnazijskim drugom Stanislavom Stankom
Bajiem, koji je postao profesor istorije pozorita na fakultetu u Beogradu, kao i sa
Brankom Bekiem iz Zemuna. Saraivao sam intenzivno i sa Savezom jevrejskih optina,
naroito sa predsednicima Albijem Vajsom i Lavoslavom Lacijem Kadelburgom.
Kada je osnovan Jevrejski muzej u Beogradu, ja sam postao veliki pobornik
njegovog rada. Prvo ga je vodila Dr Nada Nedomaki, koja je postavila temelje (posle je
prela u Pariz), a od tada ga do dan-danas veoma uspeno vodi Milica Mihailovi. Meu
inicijatorima za otvaranje muzeja je bio i moj dobar drug, profesor Zdenko Levental, koji
je bio kulturni referent u Savezu jevrejskih optina Jugoslavije. To je odlina ustanova sa
kojom i dan danas odravam veze.

16
 Poto smo se Rahel i ja veoma interesovali za slikarstvo, sklopili smo blisko
prijateljstvo sa slikarom Markom elebonoviem (imam i jednu njegovu sliku ovde u
Jerusalimu) i sa drugim slikarima. Sretali smo se sa Markom Ristiem, Gustavom
Vlahovom. Imali smo i bogat kulturni ivot. Ili smo u pozorite, operu. Uivali smo u
interpretacijama basa Miroslava angalovia, dirigenta Oskara Danona i dobrih glumaca
u Narodnom i Jugoslovenskom dramskom pozoritu (a prilikom kasnijeg boravka i
Ateljeu 212).

ISTORIAR, DIPLOMATA I AKTIVISTA UDRUENJA JEVREJA IZ

JUGOSLAVIJE U IZRAELU

Moj odlazak na diplomatsku slubu u Rumuniju i Jugoslaviju dogodio se

neposredno nakon dolaska velikog talasa novih useljenika - Jevreja sa podruja
Jugoslavije koji su doli da ive u Izraelu. Tada sam im pomagao u prvim koracima u
Obeanoj zemlji. Vrativi se 1957. u Izrael, zatekao sam ih kao ve situirane graane.
Stvorili su kooperative, zaposlili se... Neki su morali da promene profesiju, advokati i
sudije su morali da nanovo ue pravo ovoga puta anglo-saksonsko... Naravno, u svakoj
emigraciji i promeni sredine ima i potekoa, ali se za ovu grupu od preko sedam hiljada
Jevreja iz Jugoslavije moe rei da je bila uspena. Rad Udruenja Jevreja iz Jugoslavije
(u daljem tekstu: Udruenje) odvijao se poput slinih organizacija. Uglavnom su se novi
useljenici delili na one koji smatraju da identifikacija moe biti samo jedna, tj. da treba
izgraditi svoj izraelski identitet odbacivi sve iz prolosti - i na one koji smatraju da treba
napraviti sintezu prolog i novog ivota. Ja sam pristalica ovog drugog miljenja. Ti si
dravljanin ovde, ali zaviajni kraj, batinu i jezik koje si doneo sa sobom - ne treba
izgubiti. U Americi npr. (to nije nikakav zakon, ali znam iz svedoenja mnogih
poznanika) imigracija znai odgurnuti i baciti u zaborav sve to je ranije bilo. Ovde se,
hvala Bogu, to uopte ne radi, niti je to potrebno. Ali je injenica da se mnogi ljudi nisu
ukljuili u rad Udruenja, briui svoje jugoslovenske korene i bavei se svojim
poslovima. Ipak, Udruenje je uspelo da se odri najvie zahvaljui grupi od desetak-
dvadeset ljudi koji su se sve ovo vreme na tome angaovali.
U to vreme ja sam jo istraivao i skupljao istorijski materijal saraujui sa Jakirom
Eventovom (ije ime danas nosi na Arhiv). On je na hebrejskom objavio Istoriju
jugoslovenskih Jevreja do kraja XIX stolea. Ja sam ve za tu knjigu pisao o Jevrejima u
Vojvodini i kasnije sam bio urednik drugog toma, gde se radi o Hrvatskoj i o Bosni i
Hercegovini u XX veku. Uradio sam jo dve broure: Vojvodinu (sa saradnicima) i o
omladinskim jevrejskim pokretima u Kraljevini Jugoslaviji.
Eventov je osnovao Istorijsko-muzealni pododbor Udruenja, a njegov stan je malo-
pomalo postao pravi arhiv dokumenata o jugoslovenskom Jevrejstvu. Izuavao sam i
prolost Jevreja u paniji i Portugaliji, na Iberijskom poluostrvu - pa se tako i moja
diplomatska sluba zavrila na Haitima, gde sam temeljno prouavao istoriju Jevreja
Karipskog ostrvlja. Istraivi kasnije i arhive u Amsterdamu i Londonu, objavio sam
1987. knjigu dokumenata o naseljavanju Jevreja u oblasti Karipskih ostrva.

U meuvremenu sam se opet vratio jugoslovenskoj temi, jer su me iz Udruenja

uputili u Jad vaem (Memorijalni kompleks i muzej holokausta u Jerusalimu) da
saraujem na pisanju Pinkas ha-kehilot (Zbornik o jevrejskim zajednicama). Tamo sam

17
tokom est godina, uz pomo 18 saradnika, uredio i izdao 1988. Pinkas kehilot
Jugoslavija koji je zaista pravi leksikon jugoslovenskog Jevrejstva, u kom je
predstavljeno kakav je bio ivot jugoslovenskih Jevreja do rata, do istrebljenja, do
katastrofe. To je preveo moj stari pokojni drug, istaknuti knjievnik, prevodilac i judaista
Eugen Moe Verber. Moda e jednog dana neko doi do pameti - a to je jo vanije do
para, pa da tamo objavi taj prevod, da bi to bilo dostupno i na srpskohrvatskom jeziku.
Uestvovao sam i u radu niza naunih simpozijuma - u Jerusalimu, u Solunu na
Univerzitetu Aristo, u Engleskoj (London i Kew), u Dubrovniku, u Beogradu pre dve
godine na komemoraciji Tragedije Kladovo-abac. Na svim tim skupovima imao sam
krae ili due referate koji su veinom i objavljeni.
Po povratku iz Beograda 1957. i zatim iz Rima gde sam slubovao 1958, bio sam
zaposlen u Ministarstvu inostranih poslova gde sam obavljao razne (na ba naroito
interesantne) dunosti. Jedno vreme sam bio u konzularnom odeljenju i radio na
problemima Istone Afrike (Kenija, Uganda, Tanzanija, Rodezija), tako da sam se
specijalizovao u tzv. Afrikoj sekciji.Usput sam mojim motociklom odlazio na seminare i
zavravao studije. Kao to sam ve napomenuo, 1960. sam takoe proveo nekoliko
meseci u beogradskoj ambasadi. kao otpravnik poslova.
Nakon zavretka studija 1962. postavljen sam za savetnika i generalnog konzula
izraelske ambasade u Parizu, gde smo proveli pet veoma intenzivnih i interesantnih
godina tokom kojih sam dobro upoznao francusko Jevrejstvo. Ja sam od detinjstva znao
francuski jezik i to mi se osvetilo jer su me uglavnom slali na slubu u frankofonske
zemlje (mada vladam podjednako i drugim jezicima).
Francuzi su tradicionalno imali svoju pro-arapsku politiku i odnosi sa Izraelom su
bili specifini, ali je doba kad sam ja bio u Parizu bilo dobra relativno dobrih odnosa. Ja
sam se malo bavio politikom. Moj zadatak bio je regulisanje pravnog pitanja nasledstva
nekih jevrejskih donacija, koje su francuski Jevreji zavetali Izraelu, i oko toga je bilo
dosta posla sa javnim belenicima i advokatima. Osim toga, moja glavna funkcija bila je
veza sa jevrejskim organizacijama. Jevreji se i inae mnogo organizuju i taj broj njihovih
organizacija bio je velik, tako da sam bio veoma zauzet. Skoro svako vee prisustvovali
smo razninm priredbama i prijemima. Konzulat u Marseju pokrivao je junu Francusku, a
u moj domen je spadala itava centralna i severna Francuska ukljuujui Alzas i
Lotaringiju, tako da sam putovao i u Strazbur, Mec, i Nansi konzularnim poslovima i
obilazei jevrejske organizacije. Jedna moja lepa i prijatna dunost bila je da primim i
pratim muela Josefa (aja) Agnona, koji je nakon uruenja Nobelove nagrade za
knjievnost iz Stokholma doputovao u Francusku. Prvo je imao prijem u jevrejskoj
zajednici Strazbura, a docnije u Parizu na Sorboni.
Francuski Jevreji su silno stradali za vreme rata uniteno ih je oko 60 posto.
Nakon osnivanja drave Izrael veliki broj francuskih Jevreja je doao u svoju Obeanu
zemlju. No, mora se priznati da Izrael nije mogao da kunkurie Francuskoj u prihvatanju
Jevreja iz bivih francuskih kolonija - Alira, Tunisa i Maroka. U visoko razvijenoj
Francuskoj oni su dobili dobro zaposlenje, zajmove, raznu pomo i veoma lepo su
primljeni, tako da se tek deo opredelio za iseljenje u Izrael.
U to doba poeo je jedan vrlo interesantan proces u francuskom Jevrejstvu koje su -
sa malim izuzetkom sefardskih Jevreja iz Bordoa, sa jugozapada Francuske - uglavnom
vodili Jevreji iz Alzasa i lotarinkog porekla. Meutim, taj val Jevreja iz severne Afrike
postepeno je preuzimalo primat u mnogim optinama, a oni preovlauju i u Savezu

18
jevrejskih optina. Oni su konzervativniji, tradicionalniji, religiozniji, ljubomornije
uvaju svoje Jevrejstvo nego drugi koji su skloni asimilaciji. Taj val afrikih Jevreja, koji
je poeo u vreme mog slubovanja, vrlo je vaan inilac francuskog drutva.
Moj magistarski rad obraivao je temu Jevreja Iberijskog poluostrva. U Francuskoj
sam imao priliku da radim u izvrsnom arhivu Alliance isralite universelle - jedne od
prvih svetskih jevrejskih organizacija koja je osnovana 1860. u Parizu. Njihova biblioteka
i arhiva su zbilja fantastine, sa starim rukopisima. Tamo sam odlazio kad god sam imao
vremena (a nije ga puno bilo!). Tamo sam dosta nauio i o istoriji francuskog Jevrejstva,
koja je vaan inilac evropske i svetske istorije Jevreja. Imao sam ast da se upoznam sa
Rene Kasenom, predsednikom Alliance isralite universelle koja je imala svoju mreu
vaspitnih pedagokih ustanova u Severnoj Africi i na Balkanu (u Jugoslaviji su delovali
samo u Bitolju, pre rata). Rene Kasen je dobio Nobelovu nagradu za mir kao pravnik, kao
jedan od tvoraca Deklaracije o pravima oveka.
I sin Elad dosao je s nama u Francusku (on je kasnije, iz Madagskara, morao da se
vrati da slui vosku u Izraelu), a kerka Tamar je uila i diplomirala na Sorboni francuski
jezik i knjievnost.
Nekoliko puta sam bio na prijemima kod generala De Gola. Slubene susrete imao
sam sa efom konzularne slube De ambrunom, koji je bio iz francuske plemike
porodice i vanredan poznavalac francuske knjievnosti i umetnosti.
Pariz je, naravno, umetnika prestonica sveta, naroito u ono vreme, tako da smo
uivali u velikim izlobama Pikasa i drugih slikara, pozoritima i muzejima - mada je za
to ostalo premalo vremena. Beogradski slikar jevrejskog porekla Marko elebonovi,
koga smo upoznali prilikom boravka u Beogradu, imao je svoj atelje u Parizu. esto smo
se poseivali. On je stalno putovao izmeu Pariza (gde je bio i savetnik u jugoslovenskoj
ambasadi) i Beograda (gde je bio predsednik Udruenja likovnih umetnika). Zavoleli smo
i njegovog brata Aleksu koji je bio umetniki kritiar i koji bi isto bio odlian slikar da se
tome posvetio (umro je mlad). Rahel i ja smo poseivali francuske jevrejske umetnike.
Bili smo i kod agala, upoznali se sa vajarima Josipom Zadkinom i Hanom Orlov...
Kasnije sam se povezao i sa Pjerom Mendes-Fransom bivim premijerom Francuske. On
je poreklom iz Bordoa, iz jugozapadne Francuske, gde je postojala drevna sefardska
jevrejska kolonija, iz koje su pojedinci otili u San-Domeng (danas Haiti) . Meu njima
su bili i neki njegovi preci, pa sam sa njim tim povodom godinama vodio prepisku.
Krajem jula ove godine predao sam Centralnom Arhivu za istoriju jevrejskog naroda
fasciklu sa naom estogodinjom prepikom - smatrajui da je to gradja za anale
francuskog jevrejstva.
Neposredno posle povratka iz Francuske, u novembru 1967. predao sam akreditive
predsedniku Malgake Republike u prestonici Tananarivi, na Madagaskaru. Tamo smo
proveli tri godine, a ujedno sam bio i predstavnik Izraela na Mauricijusu, koji je tek 1968.
godine dobio nezavisnost. Mauricijus je izuzetno lepa zemlja - ostrvo sa lepim obalama i
plaama, a osim toga je i poumljeno. Osim eerne trske imaju i pravih tropskih uma.
Tamo je 1300 Jevreja iz Haife proterala Engleska mandatna uprava i dan-danas postoji
jevrejsko groblje sa oko 120 grobova na kome smo nekoliko puta drali komemoracije.
Ni na Madagaskaru, a ni na Mauricijusu uopte nije bilo Jevreja, ali je na
Mauricijusu delovala jedna vrlo aktivna grupa prijatelja Izraela (uglavnom bivi radnici i
studenti koji su u Izraelu bili po liniji tehnike pomoi).

19
 estodnevni rat doiveli smo uz masovno oduevljenje u Parizu, a sa
Madagaskara smo intenzivno pratili euforiju i ostale posledice preko radija i novina.
Ciranan, predsednik Madagaskara je dolazio u posete Izraelu i odnosi su bili veoma
dobri. Posle estodnevnog rata, cela Afrika unija prekinula je odnose sa Izraelom. Na
sreu, to je ve palo u udeo mom nasledniku. Jedna slaba uteha: Madagaskar je bio
meu poslednjima koji su prekinuli diplomatske odnose sa Izraelom...
U to doba i Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Poslednji
ambasador u Izraelu bio je Vojimir M. obaji, koji je napisao knjigu o Izraelu,
objavljenu u Skoplju. Mi Jugoslovenski Jevreji patili smo zbog tog prekida
diplomatskih odnosa, ali su se kulturne i ekonomske veze i pored toga nastavile. Titova
Jugoslavija je vodila izrazito pro-arapsku i anti-izraelsku politiku, posebno u Ujedinjenim
nacijama, i to je trajalo prilino dugo. Nae skromno Udruenje je imalo u svemu tome
svoju malu ulogu, da deluje poput nekakvog drutva izraelsko-jugoslovenskog
prijateljstva.
Od poznatih izraelskih linosti tokom karijere upoznao sam se sa Moe aretom, jo
u prvim danima mog slubovanja u ministarstvu. Bio je fin, kulturan ovek,
perfekcionista, savreno je savladao engleski i arapski. Interesantna, a donekle i tragina
linost. U poznatom sukobu sa Ben-Gurionom (koji je vodio jau nacionalistiku liniju),
izgubio je svojom umerenou i nedovoljnom harizmatinou. Ali kao ovek i kao
intelektualac bio je vrlo interesantna i simpatina linost. Takoe je zahtevao stilski i
gramatiki dobro poznavanje hebrejskog jezika i izraavanje na njemu. Sretao sam se sa
Moe Dajanom, zamenjivao sekretara Golde Meir. Kada je doao na vladu Begin, bio
sam malo povuen - jer sam pripadao opozicionoj, levoj partiji. No, u diplomatskoj slubi
predstavljao sam Izrael u celini, bez obzira na politike promene.
Od jugoslovenskih Jevreja u Izraelu dvojica su dostigla najvia vojna priznanja, tj.
postali su naelnici generaltaba izraelske vojske. Prvi je bio Haim Bar-Lev, koji je
odrastao u Zagrebu (kao Braslavski), a drugi David Elazar-Dado, poreklom iz Sarajeva.
esto smo se sastajali, a Udruenje se esto obraalo za pomo, naroito Bar-Levu, koji
je kasnije bio ambasador Izraela u Moskvi. Bar-Lev je uvek imao veze sa starim
zaviajem i bio je dobro informisan o dogaajima u Jugoslaviji. Organizacija
jugoslovenskih Jevreja iz SAD izgradila je u spomen na Davida Elazara-Dadu jednu
sportsku dvoranu u Izraelu. Na politikom polju bili smo vrlo skromni i izgleda da meu
Jevrejima iz Jugoslavije nije bilo politikih ambicija. Prvi politiar od nas je Josef Tomi
Lapid, roeni Novosaanin, koji predvodi opozicionu partiju inui. Nae ljude sreemo
meu profesorima univerziteta u Tel-Avivu i Jerusalimu. Cvi Rotem je (vise nego Lapid)
bio istaknuti novinar (ureivao je list Davar), a svetski poznatu novinarsku karijeru
ostvario je i Franja Ofner (takoe iz Novog Sada). Doseljenik iz Novog Sada Viktor tark
bio je poasni konzul Jugoslavije u Izraelu. On je predstavljao Jadransku plovidbu i
radio u oblasti uvoza i izvoza. U Novom Sadu je, u mladosti, bio voa nacionalistiko-
revizionistikog jevrejskog omladinskog pokreta Betar (zajedno sa Ofnerom) i
ureivao list Malhut Israel (Kraljevstvo Izraela).
Imamo jo jednog generala, Dr Ruvena Eldara, koji je roen u Osijeku i odrastao u
Novom Sadu. On je bio ef sanitetske slube Izraelske vojske i danas je penzionisani
profesor i svetski poznat strunjak koji radi u misijama meunarodnih organizacija.
Poznavao sam vrlo dobro njegove roditelje, koji su bili vodei cionistiki prvaci u
Novom Sadu Ljerka i Miroslav Lederer.

20
 Po povrartku sa Madagaskara 1970. naimenovan sam za efa kancelarije
predsednika Izraela - u poslednjih godinu i po predsednikovanja Zalmana azara i na
poetku mandata profesora Efraima Kacira. Kacir je bio nauni radnik, na mesto
predsednika zemlje nije doao iz politike i imao je pravi nauni pristup svojim
predsednikim obavezama. Traio je od mene pred svaki sastanak da napiem referat o
osobi sa kojom e se susresti sutradan, a on je dolazio pola sata pred sastanak, proitao to
- i tako bio informisan o predstojeem susretu. Dunost efa kancelarije predsednika je
vrlo raznolik, interesantan i odgovoran posao. Glavno je bilo organizovati razne sastanke
i pripremiti saoptenja. To je i fiziki prilino teak posao, jer sam pored redovnog
radnog vremena skoro svake veeri morao da prisustvujem raznim sastancima i
prijemima, da nadziravam.

U Jerusalimu je Cvi Loker doiveo i Jom-kipurski rat 1972. Njihovog sina Elada
mobilisali su kao rezervnog oficira i stigao je sa izraelskom armijom na drugu stranu
Sueckog kanala, do ispred Kaira.

Te dane proveli smo u strepnji. Bio je praznik Jom-kipur, kada je zabranjen svaki
saobraaj, a odjednom su se u naem kvartu u Jerusalimu pojavili autobusi da skupljaju
rezerviste i alju ih na front. Posle se pokazalo da je u periodu pred taj rat napravljen niz
greaka koje su mogle da dovedu do gubitka izraelske drave. Kao to je poznato, Izrael
MORA da pobedi u SVAKOM ratu, jer je to pitanje opstanka.
ef generaltaba bio je u tom periodu na bivi zemljak, general David Elazar Dado.
On je veoma odvano govorio i vodio narod. Haim Hercog (koji je docnije postao esti
predsednik Izraela) bio je vrlo objektivni informator koji je svake veeri davao pregled
dogaaja na jedan vrlo sadrajan i precizan nain. Predsednik Izraela, kao to je poznato,
nema izvrnu funkciju, ali je od predstavnika vlade i generaltaba bio obavetavan o svim
dogaajima. Ja sam sa predsednikom Kacirom bio u podzemnom sklonitu Vrhovne
komande, a nakon proboja izraelske armije preko Sueckog kanala zajedno smo tamo
leteli avionom.
Godine 1975. imenovan sam za ambasadora u maloj, veoma zanimljivoj i tada
jadnoj zemlji Haiti. To ostrvo otkrio je Kolumbo i nazvao ga Hispanjola (Mala panija).
Danas su na njemu dve otro razdeljene drave frankofonska Haiti i hispanofonska
Dominikanska republika. Na Haitima se susreu tri civilizacije: amerika, afrika (jer su
preci tih ljudi bili dovedeni iz Afrike kao robovi) i evropsko-francuska. Zvanini jezik je
francuski, a lokalni govorni jezik je kreolski bazini francuski sa dodacima afrikih i
ponekad indijanskih rei.
Francuzi su se, kao to je poznato, suprotstavljali britanskoj kolonizaciji Amerike.
Upravo sa Haitija, iz Sen-Dominga, poslali su misiju u Savanu, u Dordiju, da se bore
protiv Britanaca. Posle su Amerikanci, iz izvesih svojih interesa, okupirali Haiti i vladali
tamo nekih 12 godina. Ameriki uticaj je tamo veoma jak - i zbog bliskosti, i zbog
amerike ekonomske snage, a osim toga su tu direktno intervenisali (kao i u Nikaragvi i
Dominikanskoj Republici koja je na drugom delu tog ostrva).
Tokom pet godina boravka na Haitima prouavao sam Jevrejstvo Kariba. Tokom
jednog dopusta obili smo itavu oblast od ostrva Kurasao, koje je prekoputa
Venecuele, pa dole do ostrva Trinidad. Usput smo obili mnoga karipska mesta. U
nekoliko navrata bio sam nakratko u Njujorku i jednom u Vaingtonu. Posvetio sam sve

21
slobodno vreme istraivanjima. Ve tada sam poeo da piem o naseljavanju Jevreja
(prvenstveno panskih i portugalskih) u ovom prostoru: Jamajka, Haiti, Barbados...
Jedan od mojih prvih seminarskih radova bio je o sefardskim Jevrejima u
Jugoslaviji. Kasnije sam nastavio da prouavam Sefarde Evrope: u jugozapadnoj
Francuskoj, do Nemake i Danske i pratio njihove migracije. Svaka jevrejska zajednica,
koja normalno funkcionie, ima svoju organizaciju Cedaka, za pomo siromanim
lanovima zajednice. Naao sam, na primer, jedan dokument iz hamburke Cedake. Oni
su imali veliki broj klijenata, pa su trojici platili itav taj ogroman prekomorski put do
Kariba, da bi ih se oslobodili, tj. da bi im omoguili dostojniji ivot. To je jedan od raznih
povoda koji su doveli neke Jevreje u taj prostor. Doseljavanje je poelo u drugoj polovini
XVII i tokom XVIII veka. Osnivai jevrejskih karipskih zajednica bili su uglavnom
panski i portugalski Jevreji, a tek kasnije poeli su da se naseljavaju i Akenazi,
uglavnom iz Holandije i severne Nemake. Ti su Jevreji stvarno doprineli razvitku tih
zemalja, naroito u meunarodnoj trgovini.
Interesantno je to da su neki Jevreji uestvovali i u trgovini robljem. Oni nisu mogli
da se bave tim poslom, jer je za njega trebalo imati tzv. asiento, dozvolu, koju su
dobijali samo hriani francuski, engleski i holandski. Jevreji su trgovali kafom i
okoladom u raznim zajednicama, od kojih je najrazvijenija bila na malom i lepom ostrvu
Kurasao, koje je i danas ostalo pod holandskom vlau. Odatle su se jevrejske trgovake
veze proirile i na ostala ostrva arhipelaga (Jamajka, Barbados, Sant Eustasius i dr).
Jevreji su ispoetka pokuali da budu kao i beli kolonisti, vlasnici farmi (i bilo ih
je nekoliko), ali je za to bio potreban poetni kapital koji nisu imali. Zbog toga je veina
Jevreja ovde stvorila srednji stale. Bilo je mnogo zanatlija, trgovaca, a veoma malo
farmera. Zanimljivo je da je na reci Surinam, gde je sada drava Surinam, stvoreno
nekoliko farmi sa hebrejskim imenima: Mahanaim, Moledet itd. To su sve osnovali
portugalski Jevreji (Mendes, Karaso, Alfandari i dr) i to postoji na raznim drevnim
mapama (mada je mnogo toga u meuvremenu propalo). Na jednom mestu, u dungli,
takoe kraj reke Surinam, ima jedan lokalitet koji se zvao Juden Savana (Jevrejska
Livada). Jo uvek ima ostataka od toga. Oni su posekli dunglu, napravili jedan krug (kao
indijanski logor), pa su izgradili naselje i sinagogu u centru naselja. Poto u dungli sve
to jako brzo iezava pod rastinjem, teko smo se tamo probili uz pomo maeta. To je
jedan fantastian monument jevrejske prisutnosti na tim prostorima. Stariji grobovi imaju
natpise na hebrejskom, kasnije se prelazi na portugalski i holandski. Sve je to sada
prekriveno dunglom, tako da je poseta tom mestu zaista fantastian doivljaj. Bio je to i
izvanredan poduhvat u jevrejskoj istoriji, koji su prvo opisali nemaki Jevreji - imigranti
u SAD, koji su stvorili Jevrejsko Ameriko Istorijsko Drutvo pri Brandeis Univerzitetu u
Masausecu. Njihovi ljudi su prvo istraivali tu oblast i dobro obradili sve to se tie
engleske literature. Meutim, oni nisu poznavali, ili im nisu bili dostupni francuski arhivi.
To sam ja kasnije uradio, im sam se penzionisao. Ili smo u Amsterdam, London i,
naravno, vie puta, u francuski Archives nationales. Tako sam uspeo da pronaem i
objavim podatke o San Domenku, koji je danas jedna od najsiromanijih zemalja, a u
svoje vreme je bila jedna od najuspenijih i najbogatijih francuskih kolonija.
Docnije, kada je SAD postala ekonomska sila, veina tih Jevreja sa Kariba prela je
u SAD, naroito kroz posrednike, trgovake i sline poslove. Danas su karipske
jevrejske zajednice male i oslabljene, ali jo postoje u nekim mestima.

22
 Jerusalimska organizacija Misgav Jerualaim, koja se bavi prouavanjem istonih,
sefardskih Jevreja, pozvala me je da tamo odrim jedno predavanje. Kada su saznali da
posedujem te materijale, oni su me ohrabrili i dali mi stipendiju. Zahvaljujui tome,
sastavio sam knjigu dokumenata na portugalskom, panskom, holandskom, francuskom i
engleskom jeziku. Hteo sam da radim i dalje, ali nisam imao ni sredstva, ni podrku.
Nisam imao materijalme mogunosti da nastavim istraivanja po raznim arhivama, pa
sam se vratio na jugoslovensku temu, u vezi sa Jad vaemom.
Naune lanke, osim u Izraelu i bivoj Jugoslaviji, objavljivao sam u SAD,
Engleskoj i Francuskoj.

Cvi Loker je penzionisan u oktobru 1980. godine. Sreivao je prikupljenu arhivsku

grau, uglavnom u Nacionalnoj biblioteci u Jerusalimu. Od 1982-1988. radio je u
Memorijalnom kompleksu Jad vaem na pripremi i izdanju Zbornika o jevrejskim
zajednicama Jugoslavije.

Postoji itava masa novina, i broura, i knjiga koje su Jevreji u Jugoslaviji objavili
u meuratnom periodu. Mi smo se skoncentrisali upravo na to - da zabeleimo i
objasnimo kakav je bio ivot jugoslovenskog Jevrejstva pre unitenja u Holokaustu, a tek
potom i Holokaust sam. Popisali smo i prouavali sve ustanove u tih 120 organizovanih
jevrejskih optina Jugoslavije, koje smo zatim opisali po alfabetskom redu. Obraivao
sam temu vojvoanskih Jevreja - odrednice o Subotici, Novom Sadu, Somboru, Kuli itd.
Sve je obraeno i one male ortodoksne optine Potisja (od Mola i Bakog Petrovog
Sela, pa dole do Titela; Novi Kneevac, Stari i Novi Beej itd). Sve je to dosta lepo
sreeno. Ima prvo demografskih podataka, zatim statistikih, onda istorijski razvoj, razne
ustanove u pojedinim mestima, istaknute linosti itd.
Naravno, tom prilikom otkrivene su i nove stvari, a i u dotadanjim istraivanjima
pronaeno je mnogo rupa. Imamo dobar kontakt sa Jevrejskim istorijskim muzejom u
Beogradu, izmenjujemo informacije i dopune, a osim toga dobijamo razne informacije iz
zaostavtina itd. Mnogi ljudi misli da e veno iveti i ne razmiljaju da je smrt logian
bioloki kraj ivota - pa ne vode rauna o istorijskim dokumentima. ak i kada ih daju u
arhivu uvaju original, a nama daju prepis, umesto obrnuto...
U tom radu smo se, naravno, u velikoj meri, sluili i Arhivom Eventov. Nakon smrti
Etelke i Jakira Eventov, preneli smo taj arhiv iz njihovog stana u Haifi u Centralni Arhiv
za istoriju jevrejskog naroda. Tamo jednom nedeljno moja Rahel i ja deuramo, zajedno
sa Itom Lador, naom bibliotekarkom eto ve dvadesetpet godina, volonterski... Sad je
samo pitanje (kolikogod da ja elim da ivim to due) - ko e to sve raditi jednoga dana
kada nas ne bude... U svakom sluaju, materijal je obezbeen, nalazi se u odgovarajuim
uslovima, u strunoj organizaciji. Pitanje je samo dokle e biti funkcionalan kao to je
danas, jer mi primamo goste i odgovaramo na razne upite, odravamo veze sa pojedinim
naunim ustanovama. Za sada je to sve jo dosta aktivno. U planu je da se sve to
kompjuterizuje, ali mi jo uvek radimo staromodno, sa kartotekom, i sa olovkom i perom
u ruci... Sabran je zaista impozantan materijal o jugoslovenskom jevrejstvu koji e
pomoi svim buduim istraivanjima. Naprimer, sada pripremaju jednu izlobu o
Jevrejima Jugoslavije u telavivskom Muzeju dijaspore - a na Arhiv slui za takve i sline
poduhvate. Pored beogradskog Jevrejskog muzeja i Muzeja Holokausta ovo je jedan od
najveih i najznaajnijih arhiva na svetu o prolosti Jevreja bive Jugoslavije. U

23
poslednje vreme, uspeo sam pridobiti americki Muzej Holocausta (United States
Holocaust Memorial Museum, Washington, D.C.) da mikorofilmuju sav materijal naeg
.Arhiva Eventov

Nije nedostajalo javnog rada! Uinio sam ta sam mogao a drugi e nastaviti!

Znaajan je i rad Cvi Lokera u okviru Udruenja useljenika iz Jugoslavije u

Izraelu. Predsednitvo istorijske komisije ovog Udruenja preuzeo je od Dr Branka
Grosmana. Zajedno su radili na prenosu Arhiva Eventov iz Haife u Jerusalim. U znak
zahvalnosti za Lokerove zasluge, Udruenje je za njegov 80. roendan organizovalo
podizanje spomen-ume u Ben emenu, izmeu Jerusalima i Tel-Aviva.

Mnogo sam pisao za na Bilten (glasilo Jevreja iz bive Jugoslavije u Izraelu),

saraujui sa njegovim urednicima, pokojnim Hansom Bramerom, Gezom Geronom
Apfelom i drugima. U poslednje vreme vie piem za zagrebaki Novi Omanut, koji
vodi veoma uspeno Branko Poli.
Zanimljivo je da danas, kada su Jevreji desetkovani nakon Holokausta, postoji
veliki interes za prouavanje Jevrejstva. Pre Drugog svetskog rata, kada su jevrejske
zajednice bile pune i mone - posmatrane su kao neka periferna drutvena komponenta
koja nije pobudila naroiti interes.
Za sve ovo vreme (prolo je ve 66 godina od kako sam se iz Novog Sada preselio u
Izrael) odravao sam veze sa starim zaviajem. Vrlo rado sam odlazio u posete, iz
privatnih razloga, konzularnim poslom, neto malo sam radio i u Arhivu Srbije. Moja
svastika, pokojna Vera Radovanovi, poivela je 92 godine i esto smo je poseivali.
Godine 2002. pozvan sam od strane Istorijskog muzeja povodom 60-godinjice tragedije
Kladovo-abac. Vrlo rado bih, kad bih imao mogunosti, iao i sada, sa svojih 90 godina.
Zavoleo sam Beograd, jo kao student, kad sam dolazio na ispite i seminare, pa zatim
tokom pet i po godina u diplomatskoj slubi. Volim i njegovu okolinu, i srpske kulturne
ustanove uvek bih rado opet iao u posetu! To vai i za lepi Zagreb, predivnu Sloveniju
i Dubrovnik.

Copyrigh 2005 by Cvi Loker & Dushan Mihalek, Jerusalem Beer Sheva, Israel

24