Vesna Elez

TA JE PISAC HTEO DA KAE? PITANJE INTELIGENCIJE I GLUPOSTI U BUVARU I PEKIEU GISTAVA FLOBERA
Nedovreni roman Gistava Flobera Buvar i Pekie jedno je od najzanimljivijih dela svetske knjievnosti koje i u dvadeset i prvom veku deluje avangardno. Urnebesna satira u kojoj dva inovnika, Buvar i Pekie, odluuju da napuste Pariz i posvete se poljoprivredi, hemiji, medicini, biologiji, geologiji, arheologiji, istoriji, knjievnosti, gimnastici, filozofiji, teologiji i pedagokom radu, itaocu jasno pokazuje Floberov prezir prema francuskom buroaskom drutvu devetnaestog veka. itajui o njihovim katastrofalnim pokuajima da ovladaju naukom i silnom naunom literaturom u ovoj karikaturi filozofskog romana italac, iako uiva u Floberovom majstorskom postupku, ne moe a da ne oseti i neku vrstu nelagode, neku vrstu zebnje. Ovaj roman je poslednje Floberovo delo, posthumno objavljeno 1881. godine, nakon pieve iznenadne smrti 8. maja 1880. godine. Nelagoda koju italac osea uprkos nezadrivom smehu i humoru svakako je vezana za gorinu poslednjih pievih godina. Tuna groteska koju je Flober eleo da prikae osvetljava dvostrukost satirike otrice: ismevajui buroaske konvencije i stereotipe, Flober znalaki dozira i vrline glavnih junaka, preko kojih italac shvata i traginu komponentu ovekovog poloaja u celini i kritiku ljudske ohole tenje ka izvesnosti i sigurnosti. Stapajui glasove u pripovedanju, Flober itaoca dovodi u jo sloeniju situaciju. Iako je svestan velikih intelektua lnih nedostataka glavnih junaka, italac, upravo zbog narativnog postupka u kojem Flober ne dozvoljava jasnu identifikaciju glasova, ostaje zbunjen: iako mu se na prvi pogled ini da su Buvar i Pekie glupi i naivni, pita se da li je to stvarno tako. Inteligencija subjekta Flober, da bi proizveo njemu tako drage efekte iz Kandida, opredeljuje se za ironijski obrazac, vrlo drevan, koji su koristili Petronije, Rable, Servantes, Volter. Ovaj knjievni postupak suoava naivnog junaka, bez praktinog ivotnog iskustva, sa realnou: burleskni susret junakovih ubeenja sa stvarnou uvek obezbeuje izrazito komine efekte. Osnovno obeleje kojim ova metoda ostvaruje sve prednosti je naivnost protagoniste. U stvari, glavni lik se nalazio van ivotnog vrtloga zbog svog privilegovanog poloaja, svog obrazovanja ili usled sticaja okolnosti. Zatim se njegov veliki polet kosi sa pravilima koja vae u stvarnosti. Junaci poslednjeg Floberovog dela dele ovu vrstu naivnosti i opinjeni su knjigama. Knjige su njihova stvarnost. Buvar i Pekie su zaokupljeni svojim zanimanjem prepisivaa. Povlaenje i uranjanje u svet knjiga podvlai njihovu naivnost. Ovu neiskvarenost potvruje i potpuna Pekieova ednost, koji je u pedeset drugoj godini, i pored boravka u prestonici, jo uvek bio nevin.1 Pitanje koje se odmah postavlja, nakon susreta Buvara i Pekiea, i sve dok traju njihovi ueni podvizi, odavno je poznato: jesu li oni inteligentni? Iako je pieva namera da napie farsu kritike enciklopedije dovoljan ironijski indikator, italac je zbunjen mentalnim kvalitetima koje ispoljavaju Buvar i Pekie. Floberova ambivalentna fascinacija glupou nije dovoljna da bi se potpuno odgonetnuo njegov ifrovani plan. Inteligenciju i glupost nije tako lako razluiti, podvlai Flober u pismu od prvog avgusta 1855: Glupost nije s jedne, a Duh s druge strane. To je kao Porok i Vrlina. Zaista je bistar onaj ko ih razlikuje. 2 Izgleda da je pitanje teko, bez zadovoljavajueg odgovora. Miljenje da bi dvojica inteligentnih prepisivaa napisala Renik otrcanih misli u drugom tomu, a da bi ga dva glupana prepisivala,3 ne daje uputstvo za razumevanje onog to itamo. Emil Fage smatra da pitanje inteligencije pre osvetljava pisca nego likove: Flober je bio takav eret da nije mogao da odoli zadovoljstvu iznalaenja zrnca gluposti kod

pametnog oveka, to je uostalom uvek mogue. Ovako u Buvaru i Pekieuraskrinkava pogrenu elju da junaci uvek budu glupi, ak i kad imaju delimino tane ideje, te je tako onda pisac taj koji ne ispoljava sasvim pouzdano zdrav razum; a injenica da misli da su sve ideje koje razmatraju njegovi zaprepaeni junaci pomalo smene ini da smatramo da i nije toliko inteligentan kao to misli. Ovo Buvaru i Pekieudaje izgled koji vara i dvostruki aspekt koji u naem duhu budi stalnu neizvesnost.4 Preteno se prihvata miljenje da protagonisti nisu ni pametni ni glupi ili da su i pametni i glupi.5 Stefani Dor-Krule ispravno primeuje da su ova dva lika ipak obdarena izvesnom inteligencijom, budui da je njihova osnovna motivacija elja da izau iz neznanja.6 Ova funkcionalna osrednjost rezultat je stapanja burlesknog, gorine i kominog. Ona pokazuje recept koji je Flober ve ranije primenjivao na arla Bovarija: pomeati karakterne crte koje nisu izrazito protivren e, na primer glupost i vernost, odgovornost i naivnost. Kao to se esto istie, Buvar i Pekie su stekli odreeno obrazovanje i donekle napredovali. Iako njihovi empirijski poduhvati ne uspevaju, pisac stapa glasove u pripovedanju i to tako da ne znamo kome da ih pripiemo. Kada itamo uputstva za zdrav i uredan ivot, na primer, iako jasno uoavamo namerno preuzete stereotipe, ne znamo tano ko govori: aa vode ujutru je opasna. Svako pie ili jestivo bilo je propraeno slinom opomenom ili reima: ravo! uvajte se preteranosti! ne odgovara svima!. Zato ravo? Gde je preteranost? Kako znati da li vam ta i ta stvar odgovara?7 Bilo kako bilo, Buvar i Pekie napreduju iz radoznalosti: Obavetavali su se o otkriima, itali prospekte, i zahvaljujui ovolikoj radoznalosti inteligencija im se razvi.8 Jo neki znakovi inteligencije se javljaju pre nego to e napustiti Pariz, shvatili su da im se gadi njihov kancelarijski posao: Jednolinost kancelarije postajala im je mrska (...) Nekada su bili skoro sreni; ali otkako su se meusobno vie cenili njihov ih je posao uniavao, i oni su pojaavali tu odvratnost jedan kod drugog, uzajamno ushiivali, kvarili se. 9 Osetljivi su na ideju o smaku sveta i ak sposobni za pesimizam. Ponovo im pisac priskae u pomo stapanjem glasova. Najpre Buvar eli da istakne da svet ne mora odmah propasti: Jo nismo do toga doli ree Buvar. Nadajmo se odvrati Pekie. Kako bilo! Tek taj svretak sveta, ma kako dalek bio, oneraspoloi ih i, jedan kraj drugog, hodali su u tiini po ljunku.10 Veliki dogaaj, veliki preokret nastaje u trenutku njihovog prosvetljenja, kada spoznaju svoju nadmo u osmom poglavlju: Onda se u njihovom duhu razvi jedno alosno svojstvo, svojstvo da vide glupost i da je vie ne podnose. Beznaajne stvari su ih alostile: reklame u novinama, profil nekog graanina, neko glupo razmiljanje koje su sluajno uli. 11 Flober se poigrava hermetinom simbolikom broja osam, koji oznaava promenu, okultno, duboki psiholoki preokret i smrt. Tada junaci dele autorovo miljenje, dele odvratnost prema gluposti, kao i u drugom poglavlju: Zgaeni na svet, odluie da vie nikog ne viaju, da ive iskljuivo u svojoj kui, za same sebe. 12 Ovaj kljuni preokret otvara novi problem: ovakav osvrt na glupost ne potvruje rudimentarnu inteligenciju Buvara i Pekiea, ve pokazuje neverovatan stepen oiglednosti gluposti ak i dva pisara uspevaju da je primete! Primer iz etvrtog poglavlja, o tekoama pisanja istorije, to potvruje: Kad bismo napisali ivot vojvode od Angulema? Pa to je bio glupak! odgovori Buvar.13 Moemo ak rei da je dvostrukost intelektualnog statusa Buvara i Pekiea osovina Floberove metode. Takav problematian status omoguava mu da od nauke koja eli da postane religija naini burleskni teatar, a da je ne izvrgne ruglu u potpunosti, jer se uvek moe tvrditi da Buvaru i Pekieu, likovima sumnjive inteligencije, zapravo nedostaje metoda. Ambivalentna inteligencija je, izmeu ostalog, i paravan za napad na naune zilote, na isti i uzroni empirizam koji eli da zauzme mesto religije. U ovom smislu, slaemo se sa konstatacijom Emila Fagea da razoaranja Buvara i Pekiea nita ne dokazuju. 14 Iako je ovaj zakljuak sasvim opravdan, pogledajmo neke od vanih postupaka pomou k ojih Flober

nijansira osobine svojih junaka, naroito njihovu inteligenciju. Prepisivanje Ne treba izgubiti iz vida da ovo priznavanje opte gluposti predstavlja neposredan motiv za pisanje drugog toma Buvara i Pekiea. Rene Dimenil je ve pokazao da Kopija nije bila zamiljena kao puka mehanika delatnost, niti kao isto prepisivanje; naprotiv, ona je trebalo da podrazumeva svestan izbor.15 Dimenil potkrepljuje svoje miljenje Floberovom namerom da ubaci dijaloge i razgovore prepisivaa da bi ublaio aut omatizam i suvoparnost teksta.16 Druga hipoteza podrazumeva da junaci sluajno nalazeZbirku gluposti, ali postaje jasno da je oni prave u svakom sluaju, ova opcija pretpostavlja da je vreme u kojem su glavni junaci iveli toliko buroasko i groteskno da oni ni ne mogu da naiu na neto lepo i plemenito, izuzev knjiga.17 Drugi nezaobilazni moment: u scenarijima koje je Flober ostavio, nalazimo sledee: meu starim hartijama koje su prikupili nalazi se poverljivi izvetaj doktora Vokorbeja upuen prefektu, na njegov zahtev da proveri da li su dva inovnika opasni ludaci: HII = zakljuak Jednog dana nalaze (u starim hartijama iz fabrike) koncept Vokorbejevog pisma gospodinu prefektu. Prefekt ga je pitao da li su Buvar i Pekie opasni ludaci. Doktorovo pi smo je poverljivi izvetaj koji objanjava da su to dve bezazlene budale. Poto rezimira sve njihove radnje i misli, ono mora predstavljati kritiku romana za itaoca. ta da radimo s ovim? Nema razmiljanja! Prepisujmo! Treba ispuniti stranicu, dovri ti spomenik. Jednakost svega, dobrog i loeg, Lepog i runog, beznaajnog i osobenog. Samo su pojave stvarne. Zavriti prizorom dvojice oveuljaka nadnesenih nad radnim stolom, kako prepisuju. 18 Ovde se ne radi samo o odluci o prepisivanju, uprkos svemu, kao to pokazuje Dimenil. Ovo je prvorazredni intertekstualni pokazatelj: povratak Don Kihotu. Seamo se kako skonava Servantesov junak: bolestan i iscrpljen svojim dugim juriom, treba da sastavi testament i da se odrekne svojih preanjih ideja, da prizna svoje ludosti. Alonso Kihano to ini, lien svog vitekog dvojnika. Ovo je moda jedan od retkih pravih pretea tune groteske. Meutim, Buvar i Pekie, uprkos velikim preispitivanjima savesti, odluuju da prepisuju. Gaenje prema gluposti u prvom tomu je dakle razlog za postojanje drugog: moemo li smatrati da se inteligentno dranje javlja kada postaju pisci, kada odluuju da to postanu? Radi li se i o farsi romana o umetniku? Buvar i Pekie je sve ovo odjednom. Promena prvobitne namere, gde ih je pisac zamiljao kao groteskne likove, kao otelotvorenje veka buroaske gluposti, zavrava se tako to im daruje milost pisanja, gde su, kao to tvrde mnogi kritiari, nosioci autorovih ideja. Za promenu prvobitne namere postoji vie razloga, od kojih je jedan neporecivo roditeljstvo koje povezuje Flobera sa njegovim junacima. Kao u svakoj zajednici koja traje dovoljno dugo da bi postala redovna, osobine lanova se prepliu. Ovo nije samo prosta konstatacija napora koji je Flober uloio da bi primenio svoj plan, ve je to i dokaz kako je izuzetno teko povinovati se dogmi o bezlinosti u pisanju. Moda bi poloaj pisara u drugom tomu predstavljao taj eljeni ideal sastaviti Zbirku gluposti, biti prisutan, a nevidljiv, ostvariti stari Floberov san. Tako pisanje Buvara i Pekiea, u stvari, obiluje promenama i prelazima ostaje da otkrijemo jesu li te promene i prelazi namerni ili spontani. Za Dimenila je nesporno da su protagonisti postali simpatini autoru ova simpatija ga podstie na karikaturu sopstvenog karaktera.19 Fage, jedan od retkih kritiara koji istiu da je Buvar i Pekie nedovreno delo ne treba dakle uriti sa zakljucima ne proputa, meutim, da omalovai, iz ko zna kojih razloga, Floberov poduhvat. Tvrdi da je Flober eleo sve da razume, ne da bi shvatio, ve da sazna kako se treba ponaati ako hoemo da nita ne razumemo, i dodaje, opominjui: Primetite igru koja ne samo da je detinjasta, niska, nedostojna oveka, ve i vrlo opasna. 20 Fage je

shvatio opasnost ovog strunog ispitivanja gluposti koje, prerueno u priu o dva inovnikaprepisivaa, krije filozofsku vrednost, i, to je jo opasnije, istinu. Trebalo je da proe mnogo godina da bismo razumeli da Floberov projekt ima estetiki i skeptiki znaaj, da je pria o dva prepisivaa lano jednostavna.21 Postoje i drugi simptomi u prvom tomu koji ih pribliavaju inteligenciji i osetljivosti. Melanholija, misao o smrti Buvar i Pekie stiu svest o smrti. Ovaj vaan dogaaj oznaava otvorenost duha. Inteligencija je neophodan preduslov za melanholiju. Meutim, pre melanholije stupa na scenu metafiziki strah. Dijalektika ivota i smrti vidljiva je u procesu ubrenja: U njegovo su dvorite donosili leine ivotinja kojima je ubrio svoju zemlju. Raskomadane strvine razasute su bile po poljima. Buvar se osmehivao usred toga kunog smrada. Jedna pumpa nametena na kolicima pljuvala je teno ubre na useve. Onima koji su se gadili, on je odgovarao: Ali to je zlato, to je zlato!22 Ples smrti u Buvaru i Pekieu poinje vrlo rano. Njegovi vesnici, kao to je buanje konzervi, propadanje i pustoenje polja sa usevima, zapoinju uenje o sveprisutnosti smrti. Jo eksplicitniji nagovetaji nalaze se u drugom poglavlju, nakon oduevljenja medicinom, nakon ispitivanja kostura koji su videli kod gospodina Vokorbeja i njihove odluke da nabave jedan kostur za sebe: Kostur ih iznenadi isturenou vilice, rupama oiju, uasnom duinom ruku. Nedostajalo im je neko delo koje bi to objasnilo; odoe ponovo do gospodina Vokorbeja, i, zahvaljujui priruniku Aleksandra Lota, nauie delove kostura, u udu ostajui pred kimenim stubom, koji je, kau, esnaest puta jai nego da ga je Tvorac nainio pravim. Zato ba esnaest puta?23 Melanholija dostie svoj vrhunac s idejom o samoubistvu. Primetimo da je ideja o samoubistvu esto jedno od avolovih lica, ideja o nitavilu. Buvar i Pekie, do kojih dopire pomisao o nitavilu, razmiljaju o problemu samoubistva: I pretresoe pitanje samoubistva. U emu lei zlo ako se odbaci teret koji vas pritiska? I poini delo koje ne kodi nikome? Ako bi ono vrealo boga, zar bi mi imali tu mo? To nije kukaviluk, ma ta se govorilo, i lepa je bezonost izrugati se, makar i na svoju tetu, onome to ljudi najvie cene. 24 Flober, kao u mnogim drugim situacijama gde je re o nekoj vanoj temi, posee za polifonijskim principom. Neodreenost govorne situacije ne dozvoljava nam da pronaemo vrstu taku oslonca. Ko govori? Situacija je jo sloenija kada se slobodni indirektni ili slobodni direktni govor ne pripisuje ni jednom ni drugom junaku, ili kada iskaz podsea na solilokvij gde se mi odnosi na ljudski rod. Pitanje samoubistva spada u neutralne iskaze koji se odlikuju odsustvom oigledne ironije. Rei emo da Flober ovde ne eli da prikae istu grotesku odsustvo odgovora nadoknauje prisustvovanje pononoj misi 24. decembra, jednom od retkih datuma u romanu ona govori o iskustvu samog Flobera koji premeta svoje junake u crkvu gde ih osvaja blaenstvo: Svetenik pokaza hostiju na kraju svojih ispruenih ruku, podignutih to je mogue vie. Onda izbi vesela pesma koja je pozivala svet da se pokloni Kralju anela. Buvar i Pekie, nehotino, pridruie se i oseali su kao da se neka zora raa u njihovoj dui. 25 Stvarno suoavanje sa oiglednom ogranienou fizikog ivota zbilo se u osmom poglavlju, kada nailaze na pseu leinu. Ovaj tuni prizor raspadanja ganuo je Buvara i Pekiea: Bila ih je obuzela misao o smrti. Razgovarahu o njoj na povratku.26 Ponovo pripovedanje stapa glasove i ne znamo kome da pripiemo nastavak razmiljanja o smrti: Na kraju krajeva ona ne postoji. Pretvaramo se u rosu, u povetarac, u zvezde. Postajemo deo soka drvea, sjaja dragog kamenja, perja ptica. Vraamo Prirodi ono to nam je pozajmila, i Nitavilo pred nama ne sadri nieg to bi bilo stranije od Nitavila koje se nalazi iza nas. Pokuavali su da ga zamisle pod vidom guste noi, jame bez dna, neprekidne nesvesti; sve

je drugo vie vredelo od ovog jednolikog, apsurdnog i beznadenog ivota. 27 Od presudne je vanosti odreivanje nivoa u ovom kratkom pasusu. Nemogue je utvrditi kome pripadaju ove ideje. Da li su ovo preuzete fraze, citirani panteistiki govor ili lino autorovo ubeenje? Lirski ton zbunjuje; ovo mi upuuje na protagoniste kao i na sveznajui glas. Vidimo, i to je neobino vano, da Buvar i Pekie pokuavaju da zamisle smrt, da pronau njenu predstavu. U svakom sluaju, zakljuak da ovaj jednoliki, apsurdni i beznadeni ivot predstvalja jasan simptom melanholije, koja je, prema Reniku otrcanih misli znak uzdizanja duha i plemenitosti srca.28 Kao i u mnogim drugim vanim situacijama, Flober ini narativnu situaciju dvosmislenom i nejasnom, tako da italac ima utisak da Buvar i Pekie postaju mudriji. Dva epistemoloka ugovora kako prihvatamo ideje? Moda je dobar trag za odgonetanje enigme inteligencije dvojice pisara razmatranje romaneskonog okvira, odnosno formalnih kalupa koje je Flober primenjivao. Problem stereotipa i kliea se namee. Meutim, treba jasno razdvojiti Renik otrcanih misli od stereotipa na koje nailazimo u Buvaru i Pekieu. U Reniku se radi o dvostrukom preuzimanju: prvo se odnosi na buroaske stereotipe i kliee iz devetnaestog veka, a drugo vri Flober. Buvar i Pekie se jo uvek nalaze u prvoj fazi. Don Grin ispituje epistemoloku vrednost otrcane misli iz Renika i istie njene osobine: ona je negativna formira se u odnosu na stereotip, predrasudu i unitava je; dijalektina je, jer eli da bude sveobuhvatna da obuhvati negaciju i afirmaciju.29 Ova dijalektika ne dopire do Buvara i Pekiea. Ova vrsta ideja nije namenjena protagonistima Floberovog romana na poetku njihovog poduhvata. Grin ima na umu opta mesta, odnosno kliee kada govori o romanu: Na prvim stranicama romana vidi se da su stereotip i neophodni za pravilno funkcionisanje drutva; oni predstavljaju jedinu dodirnu taku meu glavnim junacima. Oni obezbeuju komunikaciju, garantujui ista mentalna stremljenja pojedinaca tako se socijalna kohezija zasniva na optoj gluposti.30 Ono to nam se ini vanijim jeste konstatacija o mentalnom sklopu Buvara i Pekiea: Duh, kod Buvara i Pekiea, nikako nije prazan list hartije na kojem bi trebalo upisivati saznanja, ve jedno konkretno mesto, ve popunjeno, gde nove ideje nalaze svoje mesto sa mo ukoliko premetaju ili menjaju ve postojee ideje.31 U ovom smislu, klie predstavlja pravu epistemoloku prepreku. Odreena razluivanja mogla bi da rasvetle gnoseoloku problematiku junaka. Prvo treba razlikovati parodijski okvir filozofskog romana, koji je eo ipso epistemoloki, budui da uvek govori o znanju junak filozofskog romana je nosilac filozofskih ideja. Druga nit je nit obrazovnog romana ovde je obrazovni proces pravo empirijsko iskustvo, jer ga nauka zahteva. Komino, burleskno i tragino poivaju na razlici izmeu ova dva formalna ugovora dvojica prepisivaa obuhvaeni su naunim okvirom dok prolaze kroz enciklopedijski kurikulum. Repertoar epistemologije, kao nauke o saznanju, pokazuje se korisnim. Primetiemo da je priljenost prepisivaa uglavnom empirijska. Empirizam tvrdi da je znanje rezultat ovekovog iskustva. Ono to Buvar i Pekie primenjuju nalik je naivnom empirizmu, koji smatra da nai pojmovi i ideje moraju da se ispitaju u stvarnosti i nakon toga prihvate ili odbace, u zavisnosti od stepena njihovog poklapanja, odnosno njihovog saobraavanja sa posmatranim injenicama. Empirizam je po definiciji proces uenja i pripada nauci. Burleskno u Buvaru i Pekieu potie od ovih provera u stvarnosti koje oni ne sprovode kako treba. Teoriji saglasja ovde se zadaje teak udarac, jer farsa i satira ele da ukau na injenicu da stvarnost nikada ne odgovara naim predstavama. Da je Flober eleo da pokae propuste u temeljima svakog znanja je bez sumnje tano, ali da li je eleo da pokae i autistinu usamljenost naih saznajnih moi? Buvar i Pekie su rtve knjikog znanja, koje karakterie odgovarajui odnos izmeu oznaitelja i oznaenog, kao u jeziku,32 ali ini se da su Buvar i Pekie posrednici preko kojih Flober eli da potk opa svaku vrstu pogrene kritike znanja. Po miljenju Lea Bersanija, Flober je eleo da

diskredituje kritiku: Drugim reima, prelazak [na Stvarno], kao i roman u celini ne govore o manjkavostima saznajnih moi Buvara i Pekiea ni o stanju ljudskog znanj a u nekoj posebnoj oblasti; pre e biti da Flober potire svaku vrstu ontologije koja bi dozvolila takvu kritiku nameru. Ljudsko znanje je istovremeno odvojeno od svog izvora i od svoje recepcije.33 Greka u metodi ili nedostatak inteligencije? Uprkos funkcionalnoj osrednjosti protagonista, svakom itaocu je jasno da Buvar i Pekie imaju neki veliki nedostatak. Od samog poetka, satira i farsa namerno karikiraju pogrenu metodu prepisivaa, a da bi roman opravdao ovakvu burlesknu potku, sigurno je da j unaci nee pronai valjanu metodu. Kao to smo ve mogli da primetimo, njihova inteligencija je problematina, ali ih ipak ne doivljavamo kao glupane upravo zbog njihove elje da izau iz neznanja. injenica da nisu u stanju da uoe veliki jaz izmeu svoj ih verovanja i stvarnosti, kao i njihova nesposobnost da utvrde uzroke pojava, ugroava im opstanak. Meutim, oni se na udesan nain odravaju. italac zatim vidi da ele da se dokopaju znanja, vulgarizovanog ili ne, koje nalaze u udbenicima i prirunicima. Potom im nedostaje umee, praktina primena, koja predstavlja neophodni prelaz ka uspenom izvrenju svakog poduhvata. Takoe zapaamo da Buvar i Pekie ne povezuju steena znanja. Svaki put poinju od nule, kao da im ve nauene lekcije niemu ne slue. Njihov osnovni nedostatak je nesposobnost apstrakcije. il Grane smatra da je njihov osnovni problem nemogunost prosuivanja.34 Ova sposobnost primene apstraktnog znanja na pojedinane sluajeve osnovni je pokazatelj inteligencije i, po Graneovom miljenju, njegovo odsustvo ukazuje na glupost. Naa primedba tie se onog to Grane podrazumeva, a to je da je nedostatak glavnih junaka odsustvo moi povezivanja. Poto je saznanje sintetike prirode, Buvar i Pekie, zbog ve pomenute mane, nikako da dou do njega. Meutim, miljenje da je njihov glavni problem iskljuivo metodoloke prirode, injenica da nisu mogli da naue umee uenja35, staje u odbranu protagonista. Knjige su krive za sve Floberov skepticizam ne ukazuje samo na nedostatke glavnih likova. Oni nisu jedini nosioci tekoe u razumevanju amalgam pogrenog epistemolokog truda sainjen je od neraskidive veze glavnih junaka sa knjigama, ija je odgovornost takoe znaajna. Najvaniji problem u vezi sa mentalnim sposobnostima Buvara i Pekiea lei u odgovoru na pitanje da li su oni glupi ili su samo neznalice.36 italac se zatim pita da li prepisivai napreduju tokom svog enciklopedijskog poduhvata. Nijedan siguran signal koji bi ovo potvrdio ne nalazi se u tekstu. Ovo je zadatak koji je Flober preutno namenio itaocu: dok se pita o intelektualnom statusu glavnih junaka, italac i sam prolazi kroz epistemoloki proces koji mu knjievni postupak namee, postaje svestan vanosti ovog pitanja i usvaja kritiko polazite. Ovo polazite implicira da glupost nije glavna osobina Buvara i Pekiea37, ve da odnos izmeu stvarnosti i onog to itaju tu igra odluujuu ulogu. Kao to je nemogue pouzdano rei da li autor preko junaka izraava neke od sopstvenih ideja ili im se podsmeva, jednako je teko izdvojiti polove tetnih uticaja oni potiu od glavnih junaka, od njihove okoline kao i od knjiga koje itaju nepredvidljivo sadejstvo ovih inilaca stvara tekoe u saznavanju. Problem epistemolokih posledica itanja je oigledan u Gospoi Bovari i u Sentimentalnom vaspitanju, ali u Buvaru i Pekieu dobija svoj pravi znaaj. Vrednost knjige je znalaki istaknuta, jer je knjiki diskurs kljuni element samog knjievnog postupka. Sam status knjige dovodi se u pitanje.38 Kao to je to Ekhard Hefner lepo sroio, ono to Flober eli da pokae jeste opta nemogunost iznalaenja puta za valjanu primenu knjikog znanja i za odgovarajuu predstavu o svetu preko mase knjiga iz univerzalne biblioteke.39 U ovome se oituje Floberov skepticizam. Preko satirine dimenzije i ponaanja dva pisara pokazuje se nemogunost zvaninog mnjenja devetnaestog veka da stvori sliku koherentnog znanja: Osnovna i najvanija struktura Buvara i Pekiea, odnosno

neuspeha junaka, ne proizlazi iskljuivo iz naivnog i nedovoljno ozbiljnog ponaanja glavnih likova; ovaj neuspeh takoe proistie, u velikom broju sluajeva, iz injenice da sama epistema tog vremena ne predstavlja vie koherentan i zatvoren sistem razliitih grana znanja, ve se raspala u mnotvo nauka i autonomn ih/heteronomnih metodologija koje se meusobno takmie.40 Flober je uspeo da otkrije, preko tune groteske i poloaja svojih likova, ponor nad koji se nadnelo samo nekoliko smelih duhova: ljudsko znanje je podlono grekama, izgraeno je na krhkim temeljima, izvesnost ne postoji. Jasno je da je Flober pokazao da se ne moe potpuno verovati udbenicima i da postoje protivrenosti meu najstrunijim naunicima41, ali pitanje koje se postavlja u vezi sa skepticizmom u Buvaru i Pekieu odnosi se na njegove dimenzije. Da li je to radikalni skepticizam, pesimistiki, ili je ipak mogue doi bar do nekog saznanja? Moda odgovor lei u iskazu koji ne podlee ironiji u tekstu: Izvesnost da nita ne postoji (ma kako bila alosna) ipak je izvesnost. Malo je ljudi sposobnih da je imaju.42 Flober ostavlja prostora za valjano saznanje. Kao Montenjev sledbenik, Flober naglaava ogranienost ljudskih saznajnih moi, ali takoe eli da pokae da ispravna metoda i valjano obrazovanje mogu oveku da osvetle put saznanja: nesaznatljivo je to u manjoj meri ukoliko ga na duh prepozna i prizna. Autor nigde eksplicitno ne ukazuje na ovakav stav, ve ga italac iitava. Ovo postaje jo jasnije ukoliko se uoi dvostruki status greke u Floberovom romanu. Flober je eleo da pokae da je greka priroena svakom ljudskom poduhvatu, jer su nae saznajne moi ograniene. S druge strane, najveu greku ini ovek Napretka: u urbi da to pre osvoji sve discipline univerzalnog znanja, on nema vremena da uoi vane veze i da zaista vidi. Put koji prelaze Buvar i Pekie pokazuje ono to ak Nef naziva racionalnou greke.43 Takoe se moemo pitati, kao Klodin Goto-Mer, o mogunosti zavretka ovako koncipiranog dela. Da li je stvarno bilo nemogue privesti kraju ovakav projekt, bez o bzira na udeo sluaja koji je hteo da Flober umre pre nego to je ispunio svoj plan?44 Jo jedan fenomen moe biti znaajan za razumevanje kasne Floberove knjievne produkcije. To je prosede koji je Flober primenjivao kako bi odstranio svako mogue nametan je finalnosti, kretanje ka zakljuku. Pokuao je da amputira tkivo teksta koje bi ukazivalo na konkluzivnost.45 Medicinski termini pogoduju opisu prave disekcije koju Flober sprovodi u tekstu. Ova operacija prethodi utisku eliptinosti koji italac stie. Pjer-Mark de Biazi pokazuje genetike etape formiranja konanog teksta, ukljuuje scenarija, zatim detaljno ponovno pisanje, balzakovsko proirivanje, koje je kasnije znaajno osakaeno posle Floberove intervencije koja eli da izbrie svaki trag finalnosti: Na ovaj nain floberovski tekst se stvarno zavrava tek kad pisac postaje siguran da je u sredite svog dela postavio ono o emu je nemogue odluiti, kako bi rizik konkluzivnosti bio potpuno otklonjen. Floberovski rukopis nastoji da na svakom stratekom mestu prie odredi zone nedovrenosti koje su smiljene da bi delimino uestvovale u prostoru stvaranja znaenja kod itaoca.46 italac, polazei od ovih oiljaka koji su ve zacelili u tekstu, ipak bolje razume jaz izmeu dokumenata i teksta, izmeu teksta i stvarnosti. Tako na kraju shvatamo da je Rolan Bart bio u pravu ono to je najvanije mora biti drugde. Iako odmah uoava otrinu Floberove satire, italac polako shvata da njena glavna meta nisu iskljuivo Buvar i Pekie i da problem njihove i nteligencije nije puko funkcionalno reenje. Ovaj problem ukazuje na dvostruku perspektivu koja see dalje od samih protagonista, a italac shvata da ne moe da odredi njen domet, ma koliko pokuavao. Ponovo se pitamo o svetu i ludosti, kao i o njenom poreklu, sve nam to zvui poznato.

..1 Gistav Flober, Buvar i Pekie, prev. Dobrila Stoi, Beograd, Novo pokolenje, 1953, str. 61. ..2 Correspondance, t. II, str. 585586. ..3 Antoine Compagnon, Comme si le coeur de lhumanit entiere..., u Bouvard et Pcuchet centenaires, textes runis par Dominique-Gilbert Laporte, Paris, ditions du Seuil, 1981, str. 22. ..4 mile Faguet, Flaubert, Paris, Hachette, 1906, str. 134. ..5 Antoine Compagnon, op. cit, str. 23. Videti i studiju Stphanie Dord-Crousl, Bouvard et Pcuchet de Flaubert, une encyclopdie critique en farce, Paris, Belin, 2000, str. 37: Izgleda da je najbolje rei da su Buvar i Pekie obdareni funkcionalnom osrednjou, koja je zamiljena u skladu sa unutranjom koherencijom dela i sa uslovima za ostvarenje njegovog plana (odnosno njegove poetike). ..6 Stphanie Dord-Crousl, op. cit, str. 39. ..7 Buvar i Pekie, str. 70. ..8 Ibid, str. 15. ..9 Ibid, str. 1516. 10 Ibid, str. 82. 11 Buvar i Pekie, str. 211. 12 Ibid, str. 52. 13 Ibid, str. 113. 14 mile Faguet, op. cit, str. 135. 15 Ren Dumesnil, Introduction pour Bouvard et Pcuchet, Paris, Socit les Belles Lettres, 1945, str. CXVII: Njihov rad nije automatski kao rad prepisivaa rauna. Inteligencija tu nalazi svoje mesto. Oni su objektivni poput Flobera. (...) U poslednjim scenarijima nalazimo nekoliko sutinskih pokazatelja. Renik otrcanih misli dobija svoje mesto u prepisivanju Buvara i Pekiea jo jedan dokaz da re prepisivanje treba shvatiti u irem smislu od pukog doslovnog prepisivanja dokumenata, rukopisa ili tampanog materijala, jer je, po svemu sudei, re o originalnom pisanju, o linom radu. 16 Ibid, str. 17 Pogledati predgovor kritikom izdanju Buvara i Pekiea , Gustave Flaubert, Bouvard et Pcuchet, dition critique par Alberto Cento, Napoli, Istituto Universitario Orientale et Paris, Nizet, 1964, str. XXV. ento istie Floberovu beleku u koj oj pisac iskljuuje prepisivanje knjiga zbog oskudice u novcu svojih junaka, jer nikada ne bi imali dovoljno novca da nabave sve te silne knjige. Ova beleka kasnije nestaje, ento smatra iz drugih razloga: kako bi Flober uopte mogao da ukljui ekspirove ili Servantesove tekstove u apsurdno groteskni buroaski svet? 18 Scnarios, d. Claudine Gothot-Mersch, str. 443. 19 Ren Dumesnil, op. cit, str. CX. 20 Citirano u Ren Dumesnil, Introduction, Bouvard et Pcuchet, str. CLXXXII. 21 Jorge Luis Borges, Vindicacin de Bouvard et Pcuchet, Discusin, Madrid, Alianza Editorial, 1999, str. 192 i 176. Borhes pokazuje da je Flober, (koji, naposletku, nije radio na strogoj demonstraciji, naDestructio Philosophorum, ve na satiri), bez problema mogao da se ogradi tako to e svoje poslednje sumnje i strahove poveriti dvema neodgovornim osobama, str. 177. 22 Buvar i Pekie, str. 36. 23 Ibid, str. 5758. 24 Buvar i Pekie, str. 213. 25 Ibid, str. 215. 26 Ibid, str. 213. 27 Ibid. 28 Le Dictionnaire des ides reues, str. 540. 29 John Greene, Structure et pistmologie dans Bouvard et Pcuchet, u Flaubert et le comble de lart. Nouvelles recherches sur Bouvard et Pcuchet, Paris, SEDES-CDU, 1981, str. 111. Ovde se daje posebno znaenje ovoj rei: Re epistemologija ovde nema svoje usko znaenje prouavanja metoda u nekoj nauci, ve se uzima u znaenju filozofije nauke (gde se i re nauka shvata u irem znaenju). 30 Ibid. 31 Ibid, str. 115. 32 Videti Charles Bernheimer, Linguistic Realism in Flauberts Bouvard et Pcuchet, Novel, VII, 1974, str. 143. 33 Leo Bersani, Flauberts Encyclopedism, Novel, XXI, 19871988, str. 141. 34 Gilles G. Granger, Savoir scientifique et dfaut de jugement dans Bouvard et Pcuchet, Littrature, n 82, mai 1991, str. 93: Ono to im je oduvek nedostajalo, ak i kad su sticali itavu enciklopediju znanja, to je prosuivanje. Bie nam doputeno da ovde ovoj rei damo njen pun smisao, jednostavan i dubok koji filozofi koriste jo od Kanta. (...) Jednostavnije reeno, treba primeniti apstraktno znanje na uvek pojedinane sluajeve ili prepoznati koje opte znanje treba primeniti na te posebne sluajeve. 35 Ren Dumesnil, op. cit, str. CX. Dimenil brani intelekt glavnih junaka istiui njihovu nemo pred metodom, jer nisu imali uitelja koji bi ih vodio, koji bi ih savetovao. 36 Claudine Gothot-Mersch, Bouvard et Pcuchet: sur la genese des personnages, u Flaubert a loeuvre, Paris, Flammarion, Textes et manuscrits, 1980, str. 141. Autorka iznosi ovaj problem i govori o protivrenostima izmeu scenarija za roman i Floberove prepiske: Treba, meutim, rei da Prepiska, s druge strane, prikazuje dvojicu naivina ne kao budale, ve kao neznalice to je neto sasvim drugo. 37 U vezi s ovim videti Roland Barthes, La crise de la vrit, u Le Grain de la voix, Entretiens 1962-1980, ditions du Seuil, 1981, str. 234: Ovo podsea na glupost, ali ne treba dozvoliti da nas ta re opini. Meni se to desilo dok sam prouavao glupost kod Flobera, a onda sam shvatio da je ono to je vano moda negde drugde. 38 Videti Norman Lalonde, La somme et le rcit: lexemple de Bouvard et Pcuchet, Littratures, n 29, automne 1993, str. 73. Lalond smatra da je upravo ovo pitanje koje Buvar i Pekie postavlja knjievnosti: Buvar i Pekie celokupnoj knjievnosti postavlja sutinsko pitanje: ta predstavljaju knjige i koliko vrede? 39 Eckard Hfner, Bouvard et Pcuchet et la science livresque. Remarques pistmologiques et potologiques sur la derniere oeuvre de Flaubert, u Gustave Flaubert. Procds narratifs et Fondements pistmologiques, Tbingen, Gunter Narr Verlag, 1987, str. 151.

40 Ibid, str. 157. 41 Ren Jasinski, Le theme de lchec dans Lducation sentimentale et Bouvard et Pcuchet, u A travers le XIXe siecle, Paris, Minard, 1975, str. 316. 42 Buvar i Pekie, str. 209. 43 Jacques Neefs, Bouvard et Pcuchet, la prose des savoirs, Thorie-Littrature-Enseignement, n 10, 1992, str. 132 : Flober nas ui da itamo bolje od njegovih likova, on prati jednu vrstu racionalnosti greke. 44 Claudine Gothot-Mersch, Le roman interminable: un aspect de la structure de Bouvard et Pcuchet, u Flaubert et le comble de lart. Nouvelles recherches sur Bouvard et Pcuchet, Paris, SEDES-CDU, 1981, str. 22. Ovde se ispituje kruna kompozicija Buvara i Pekiea i, imajui u vidu celokupan Floberov plan romana, koji je podrazumevao i drugi tom, sledi da je, prema reima autorke lanka, roman sutinski nemogue dovriti. Meutim, u predgovoru svom izdanju Buvara i Pekiea, Gustave Flaubert, Bouvard et Pcuchet, avec des fragments du second volume, dont le Dictionnaire des ides reues, chronologie, prsentation, notes, dossier, bibliographie par Stphanie Dord-Crousl, Paris, Flammarion, GF, 1999, str. 28, Stefani Dor-Krule iznosi suprotno miljenje: Floberov poduhvat je kolosalan i zastraujui, ali ne i bez zavretka, kao to se ponekad smatralo. 45 Videti Pierre-Marc de Biasi, Flaubert et la potique du non-finito, u Le Manuscrit inachev. criture, cration, communication, Paris, ditions du CNRS, 1986, str. 55, gde genetiki pristup daje dragocene argumente za razumevanje Floberovog eliptinog postupka. 46 Ibid, str. 56.