Uvod

Uvek aktuelni ekonomski problemi svake privrede su porast proizvodnje i zaposlenosti

i tržišno-monetarna stabilnost. Adekvatan privredni sistem treba da efikasno otkloni sve
uzroke koji mogu dovesto do recesije, nezaposlenosti i galopirajuće inflacije. U tom smislu od
izuzetnog značaja je ponavanje osnovnih principa makroekonomske analize bez čega se ne
mogu razumeti privredna kretanja, pa ni adekvatno uticati na njih.

Stabilnost cena, porast proizvodnje i zaposlenosti su problemi koji okupiraju čitav

savremeni svet. Retke su države koje ne potresaju visoka inflacija i velika nezaposlenost.
Paralelno postojanje ova dva ozbiljna ekonomska problema izaziva i brojne teškoće u
njihovom razrešavanju, jer na planu i teorije i prakse antiinflaciona i antirecesiona politika
moraju biti na adekvatan način međusobno povezane i pravilno dozirane. Problemi
zaposlenosti ne smeju se rešavati nezavisno od tržišno-monetarne stabilnosti i obrnuto, u
uslovima akceleracijeinflacije, antiinflaciona politika mora da vodi računa i o svojim efektima
na zaposlenost. Država ne može žrtvovati jedan cilj radi ostvarenja drugog, već je potrebno da
se putem primene adekvatnih mera ekonomske politike konfliktnost ciljeva svede na
minimum.

Dugo se smatralo da se inflacija može pojaviti samo u uslovima pune zaposlenosti, jer
tada povećanje tražnje ne bi moglo da bude kompenzirano povećanom proizvodnjom zbog
već maksimalnog iskorišćenja svih proizvodnih faktora. Očigledno je da se savremena
makroekonomska analiza susreće sa pojavom da se inflacija ne javlja samo u uslovima pune
zaposlenosti, već i u uslovima nedovoljnosg stepena zaposlenosti faktora proizvodnje.
Savremena praksa pokazuje da postoji istovremeno i istosmerno kretanje stope inflacije i
nezaposlenosti.

Pred kreatorima ekonomske politike se postavlja dilema postizanju kog cilja dati
prioritet. U svakom slučaju, ne može se a priori dati jedinstven odgovor šta je značajnije –
postizanje visoke stope privrednog rasta i zaposlenosti ili stabilnost cena. To zavisi od više
faktora, pri čemu ističemo dva: dostignuti nivo privrednog razvoja i stepen upućenosti
privrede na međunarodnu razmenu.

1
 Teorije uzroka privrednih kriza

Na pitanje zašto dolazi do poremećaja ravnomernog toka društvene proizvodnje u

ekonomskoj nauci postoji nekoliko odgovora, odnosno teorija. U ovom radu navešću neke od
njih.

 Teorija sunčanih pega periodičnih privrednih kriza dolaz zbog periodičnosti sunčanih
pega od 11 do 13 godina što se javlja uzrokom bogatije, odnosno siromašnije žetve, višeg
odnosno nižeg nivoa privredne aktivnosti.

 Prema psihološkoj teoriji do privrednih kriza dolazi iz psiholoških razloga jer je u

određenim fazama razvoja privrede stanovništvo podložno pesimističkim ili
opotimističkim očekivanjima. Kada zavlada panika na tržištu roba, novca i hartija od
vrednosti dolazi do raskoraka između ponude i tražnje i do povremenog kraha sistema
uravnotežene privrede.

 Inovaciona teorija cikličnost u razvoju privrede objašnjava kao posledicu cikličnosti u

otkrivanju i primeni tehničkih pronalazaka. Pošto se inovacije ne razvijaju i ne primenjuju
kontinuirano već skokovito, to se i privreda razvija ciklično.

 Prema teoriji preteranih investicija uzrok krizama su preterane investicij, dakle

investicije koje su veće od normalne akumulacije. Kao rezultat javlja se veča ponuda roba
u odnosu na tražnju. Mogućnosti za preterane investicije javljaju se i na monetarnoj strani,
u povećanju bankarskih kredita.

 Na osnovu teorije nedovoljne potrošnje do periodičnosti privrednih kriza dolazi zato što
u raspodeli nacionalnog dohotka suviše mnogo pripada bogatom i štedljivom delu
stanovništva pa usled toga dolazi do otežane prodaje potrošnih dobara i do krize
hiperprodukcije.

 Prema teoriji preterane potrošnje do poremećaja u ravnomernom toku društvene

proizvodnje dolazi zbog preterane potrošnje koja dovodi do nedovoljne akumulacije za
nove investicije pa nastaje kriza hipoprodukcije.

Kako se vidi, svaka od pomenutih teorija ukazuje na neki aspekt cikličnosti u razvoju
privrede u to ističe u prvi plan. Ako izuzmemo teoriju sunčanih pega, koja ukazuje na jedan
prirodni fenomen, za sva ostala objašnjenja poremećaja u ravnomernom toku društvene
proizvodnje sledi pitanje: može li se za paniku u na tržištu, za cikličnost inovacija, za
preteranost investicija, za nedovoljnu potrošnju, za preteranu potrošnju i za plansku
nedisciplinu naći neki početni opšti uzrok koji bi stajao u osnovi svih pobrojanih uzroka?

2
 Inflacija

Definisanje inflacije

Reč inflacija potiče od latinske reči inflatio što znači naduvavanje. Prvi put je
upotrebljena u Americi, za vreme građanskog rata (1861-1865) i označavala je nagli skok
cena i novčanog opticaja na tržištu. Znači, inflacija nije nikakva novost ni fenomen sa kojim
se suočava moderan svet. Do Drugog svetskog rata, bila je vezana uglavnom za ratove i imala
je epizodni karakter. Javljala se povremeno i to kao posledica prevelike tražnje, odnosno,
prevelika količina novca na tržištu vršila je pritisak na premale količine roba, uzrokujući
porast cena i uravnoteženje ponude i tražnje ali na višem nivou. Posle Drugog svetskog rata
infacioni proces se nastavlja, postajući opšti svetski problem. Uzroci i uslovi nastanka
inflacija postaju sve dublji, složeniji, raznovrsniji i zamršeniji.

Od njene pojave do danas, mnogi ekonomisti su pokušavali da daju što adekvatniju

definiciju inflacije i da objasne njene osnovne generatore i mehanizme. Inflacija je tumačena
na različite načine, kao i njeni uzroci i posledice. Razlike u objašnjenjima inflatornih procesa
su bile zanemarljive, ali često su isticani i potpuno divergentni stavovi. Iako je puno toga već
napisano o inflaciji, još nije data opšta teorija inflacije, niti je inflacija definisana na
univerzalan način. Postoje mišljenja da nije ni moguće dati opštu definiciju inflacije, jer je
ona veoma kompleksna i heterogena privredna pojava, koja se, kako se čini, nikada ne
pojavljuje na isti način.

Generalno posmatrano, inflacija uvek predstavlja disproporciju novčanih i robnih

fondova u jednoj privredi, tj.njenih rashoda i prihoda, pri čemu su novčani fondovi veći od
robnih, odnosno rashodi od prihoda. Te disproporcije se usklađuju, po pravilu, rastom cena.
Inflacija je monetarn pojava kod koje se pokriće većih rashoda vrši iz nove emisije novca, što
izaziva porast novčane tražnje koja je bez robnog pokrića, pri čemu najčešće dolazi do porasta
cena. Znači, inflacija je povećanje mase novca u opticaju po stopi koja je iznad stope rasta
proizvodnje.

U vezi sa definisanjem inflacije treba još napomenuti:

a) da svako povećanje cena ne znači inflaciju i
b) da pri inflaciji ne mora uvek doći do naglog porasta cena.

U prvom slučaju reč je o jednom vidu normalnog funkcionisanja tržišne privrede. U

drugom slučaju je u pitanju tzv.latentna ili prikrivena inflacija čiji vidljivi znaci predstavljaju
redovi pred prodavnicama i uzimanja maha „sive“ ekonomije gde se prodaja roba vrši na
crnoj berzi po znatno višim cenama. Do rasta cena ne dolazi zbog državne kontrole cena,
tj.država obustavlja njihovo slobodno tržišno formiranje i manje-više ih administrativno
određuje. Vidovi neposredne kontrole cena mogu biti raznovrsni: zamrzavanje, blokiranje,
plafoniranje, garantovanje cena itd. Dakle, mada inflacija najčešće znači vidljivi rast opšteg
nivoa cena, ona se može pojaviti i u uslovima stabilnih cena, pa čak i u slučajevima opadanja
cena.

3
 Indikatori inflacije

U cilju što potpunijeg definisanja i merenja inflacije, ekonomisti često vrše izbor
pokazatelja inflacionih kretanja. Najvažniji indikatori koji se koriste u ekonomskoj teoriji i
praksi su:
a) indeks cena na malo
b) indeks proizvođačkih cena
c) indeks cena bruto društvenog proizvoda
d) indeks izvoznih cena.

a) Najsigurniji i zbog toga najčešće korišćen metod merenja razvoja i dinamike inflacije
sprovodi se preko analize stope rasta cena na malo koja daje uvid u tempo inflacije po
godinama i indeksa troškova života zapravo koji zapravo predstavljaju jednu vrstu
indeksa cena na malo roba i usluga lične potrošnje. Porast indeksa troškova života je
pouzdan indikator razvoja inflacije u određenom periodu, jer sa rastom cena izražena
je tendencija rasta ličnih dohotaka u cilju zaštite životnog standarda stanovništva, što
dalje inicira ponovni skok cena preko porasta troškova rada po jedinici proizvoda.
Često se dešava da indeksitroškova života budu veći od indeksa cena na malo. U tom
slučaju se može konstatovati da je porast cena roba i usluga koje ulaze u obračun
troškova života veći od porasta ukupnih cena na malo. Glavni nedostatak upotrebe
indeksnih veličina je u tome što se njima ne obuhvataju promene kvaliteta određenih
proizvoda.
b) Indeks proizvođačkih cena izražava nivo cena veleprodaje. Ovaj indeks takođe se
često koristi u praksi.
c) Jedan od dopunskih indikatora inflatornih kretanja u privredi je implicitni deflator
društvenog proizvoda, koji se dobija kada se od stope rasta nominalnog društvenog
proizvoda oduzme stopa rasta realnog društvenog proizvoda. Implicitni deflator
društvenog proizvoda pokazuje, zapravo, koliko odstupa porast realnog od porasta
nominalnog društvenog proizvoda. Što je porast nominalnog društvenog proizvoda u
odnosu na realni veći, odnosno, što je veći implicitni deflator, to je proces inflacije u
posmatranoj privredi snažniji.
d) Kao dopunski indikator mogu se koristiti i indeksi izvoznih i indeksi uvoznih cena,
koji pokazuju stepen izvoza inflacije jedne privrede u inostrane ekonomije, odnosno
stepen uvoza inflacije te privrede sa svetskog tržišta. Glavni nedostatak ovog
indikatora je što može da bude nerealan pokazatelj inflatornih procesa. Nerealnost je
prouzrokovana određenim merama državne ekonomske politike kojim se izvozne cene
održavaju veštačkim putem na niskom nivou zbog potrebe forsiranja razvoja izvoznih
sektora. To za posledicu ima: a) prelivanje dohotka određene zemlje u inostranstvo i b)
prelivanje dohotka od neizvoznih u izvozne sektore.

Inflacija tražnje

Posmatrano u teorijskom smislu, svaki rast cena počinje kao inflacija

tražnje koja predstavlja fundamentalni oblik inflacije. Ona se ispoljava preko
disproporcije novčanih i robnih fondova u smislu da efektivna novčana tražnja

4
 preovlađuje nad količinom roba i usluga koje se nude u jednoj privredi, odnosno, kupovna
moć je veća u odnosu na kupovne fondove.

Poremećaji na strani agregatne tražnje, tj.njen brži rast od porasta društvenog

proizvoda imaju više uzroka. Oni se mogu tražiti u:
a) Izdacima za investicije (investicije premašuju akumulaciju),
b) Podmirivanje državnih obaveza i dugova (budžetski deficit) i
c) Rashodima za potrošnju.

Bez obzira na uzrok porast agregatne tražnje, disproporcije se usklađuju rastom cena.

Inicijalne inflacione impulse daju monetarno-kreditni tokovi. Inflatornu privredu

karakteriše visoka stopa rasta novčane mase koju kreira bankarski sistem i to putem
bankarskih kredita, na osnovu zaduživanja države kod centralne banke, na osnovu deviznih za
transakcija sa inostranstvom itd. Osnovni i najvažniji kanali za kreiranje novčane mase su
bankarski krediti i između njih postoji visok stepen korelacije. Dugotrajni proces daleko bržeg
rasta novčane mase od porasta realnog društvenog proizvoda stvara uslove za produbljivanje
inflacionog procesa. U ekonomskim analizama prihvaćeno je gledište da stopa rasta novčane
mase ne bi smela da bude veća od stope rasta nominalnog društvenog proizvoda. U
suprotnom, inflacija postaje jedna od glavnih karakteristika privrednih kretanja.

Teorija inflacije tražnje

↓
Ekspanzija količine novca
↓
Porast tražnje
↓
Porast cena
↓
Porast troškova
proizvodnje

5
 Nezaposlenost

Za ocenu stepena razvijenosti privrede, pouzdan indikator je relativna zaposlenost.

Svaka zemlja koja postigne punu zaposlenost stanovništva postaje privredno razvijena, stiče
ekonomsku zrelost i sposobnost da se razvija po sopstvenim akumulativnim mogućnostima. U
razvojnom putu nekada zaostalih zemalja može se numerički pratiti taj proces stopom
zaposlenosti. Stopa pune zaposlenosti odgovara odnosu: broj aktivnog stanovništva / broj
potencijalno aktivnog stanovništva = 1. Procenat zaposlenih u ukupnom stanovništvu se
dobija kada se u odnos stave ukupan broj zaposlenih i ukupno stanovništvo. Stopa
nezaposlenosti se može izračunavati kao odnos broja zaposlenih prema ukupnom broju
zaposlenih i nezaposlenih ili samo prema broju zaposlenih. Po pravilu, određuje se tolerantna
stopa nezaposlenosti na nivou od 1,5-6%, a svaki dalji procenat u izrazu ove stope pokazuje
da problem nezaposlenosti postoji u manjoj ili većoj meri. Reč je o tzv. Prirodnoj stopi
nezaposlenosti. Sa aspekta inflacije radi se o takvoj stopi nezaposlenosti koja u
makroekonomiji nije generator inflacije. Sa aspekta oblika nezaposlenosti, prirodna stopa
nezaposlenosti podrazumeva da u privredi postoji strukturalna i frikciona nezaposlenost, ali
ne i ciklična.

Problem nezaposlenosti se svrstava među najznačajnije ekonomsko-teorijske, socijaln

i političke probleme. Nezaposleni su deo stanovništva koji nemaju posao, ali ga aktivno traže
ili čekaju na povratak na posao. Nezaposleno stanovništvo učestvujući u raspodeli
nacionalnog dohotka, ali ne i u njegovom povećanju zapravo smanjuje dohodak per capita, pa
samim tim i životni standard stanovništva. Posebna opasnost se krije u činjenici da pojavu
nesaposlenosti radne snage, po pravilu, prati i nezaposlenost ostalih faktora proizvodnje.
Višak radne snage i na mikro i na makro nivou deluje u pravcu ekstenzivnog poslovanja, što
povećava troškove proizvodnje i smanjuje konkurentnost preduzeća i čitave privrede.
Nezaposlenost i intenzivno privređivanje su nespojive ekonomske kategorije.

Brojni su uzroci nezaposlenosti. Često se smatra da je njen osnovni uzrok tehnički

progres koji se izražava pozitivnim promenama u odnosima osnovnih činilaca procesa
proizvodnje. Između tehničkog progresa i obima i strukture zaposlenosti postoji tesna veza.
Istovremeno taj odnos zavisi i od karaktera društveno-ekonomskog sistema u kome se
odvijaju procesi primene nove tehnike, koji često vrši protivrečan uticaj na zaposlenost.

Zaposlenost (nezaposlenost) ne može se odvojiti od cikličnosti u razvoju privrede.

Tražnja za radnom snagom i cena radne snage različito se kreću u različitim fazama
privrednog razvoja. Nezaposlenost je najveća u periodu privredne kontrakcije, a najmanja u
fazi ekspanzije.

Nezaposlenost može da bude i posledica nedovoljne razvijenosti privrede, strukturnih

promena u proizvodnji, visokog priraštaja stanovništva pri nedovoljnoj stopi akumulacije i sl.
Različiti uzroci utiču i na pojavu različitih oblika nezaposlenosti kao štosu: otvoreni i
prikriveni, voljna i nevoljna, kratkotrajna i dugotrajna, strukturna, ciklična, frikciona,
sezonska, latentna, stagnantna i sl.

6
 Voljna nezaposlenost podrazumeva dobrovoljno neprihvatanje posla za platu koja je
rezultat delovanja ponude i tražnje na tržištu rada.
Nevoljna nezaposlenost pokazuje da postoji nedovoljan broj radnih mesta zbog velike
ponude radne snage koja je spremna da radi za plate koje su rezultat odnosa ponude i tražnje
na tržištu rada.

Oblici nezaposlenosti

Ekonomska teorija razlikuje četiri oblika nezaposlenosti:

• Strukturna nezaposlenost nastaje zbog strukturnog nepodudaranja ponude i tražnje za
radnom snagom u okvirima makroekonommije i ima dugoročnije trajanje. Taj
dugoročan karakter ovog oblika nezaposlenosti predstavlja ogroman gubitak i za
nezaposlene pojedince, ali i za ukupnu privredu. Ovo strukturno nepodudaranje potiče
iz nemogućnosti da se radnici u kraćem roku profesionalno ili teritorijalno prilagode
promenama u strukturi privrede. Ovaj oblik nezaposlenosti javlja se i u vidu
tehnološke nezaposlenosti kada promene u tehnici i tehnologiji proizvodnje pokažu
manje potrebe za radnom snagom određene stručnosti. Ti tehnološki vstaje viškovi se
javljaju, pre svega, u radno intenzivnim delatnostima. Ovaj oblik nezaposlenosti
rešava se postepenim prilagođavanjem permanentnog obrazovanja radnika za poslove
koji se u datom vremenu više traže. To pretpostavlja i planiranje obrazovanja od strane
društvenih privrednih organa i prilagođavanje obrazovnog sistema tim planovima.

• Ciklična nezaposlenost nastaje usled cikličnosti u kretanju privrede kada se u periodu

krize i depresije pokaže da je ukupna tražnja za radnom snagom manja od ukupne
ponude. Ovaj se oblik nezaposlenosti rešava porastom ukupne tražnje koji nastaje sa
oživljavanjem privrede. Tome danas naročito pomažu mere državne intervencije u
privredne poslove. Ali treba znati da se u procesu rešavanja ciklične nezaposlenosti
kao njen pratilac javlja i strukturna nezaposlenost jer se najveće promene u strukturi
privrede dešavaju na izlasku iz privredne krize.

• Frikciona nezaposlenost naziva se još i tekuća nezaposlenost. Ona nastaje kao

posledica stalnih kratkoročnih promena na strani tražnje za radnom snagom. Te su
promene inače odlika dinamičkih privrede u kojoj je prisutan stalni proces
prilagođavanja radnika kako u stručnoj tako i u prostornoj pokretljivosti. Ovaj oblik
nezaposlenosti se smatra normalnom pojavom. U ovaj oblik nezaposlenosti dolazi i
sezonska nezaposlenost karakteristična za poljoprivredu, građevinarstvo, turizam.

• Prikrivena nezaposlenost je drugo ime za prividnu zaposlenost. Ovde radnici imaju

određeno zaposlenje, ali koristi od tog zaposlenja su znatno ispod proseka. Ovaj oblik
nastaje kada su radnici zaposleni na poslovima za čijim se proizvodima tražnja
kontinuirano smanjuje ili rade u delatnostima u kojima je angažovano više ljudi nego
što je potrebno prema obimu proizvodnje koji oni stvaraju.

Bez obzira na uzroke i oblike nezaposlenosti, ona predstavlja ekonomsku i duhovnu bedu,
i pojedinca i društva u celini. Zato sve zemlje, neke više neke manje, vode aktivnu
politiku zaposlenosti koja treba da bude pravilno inkorporirana u celokupnu politiku
države.

7
 Fiskalna politika protiv recesije, nezaposlenosti
i inflacije tražnje

Fiskalna politika obuhvata državne rashode i poresku politiku. Antirecesiona politika

podrazumeva povećanje državnih rashoda i smanjivanje poreza, a antiinflaciona politika
podrazumeva obratno, smanjenje državnih rashoda i povećanje poreza.

Karakter mera stabilizacione politike zavisi od stepena konfliktnosti domaćih ciljeva i

ekonomskih problema privrede. Možemo razlikovati tri situacije:

I. Situacija kada figurira klasičan vid inflacije, tj.inflacija tražnje na nivou pune
zaposlenosti. U tom slučaju mere ekonomske politike usmerene ka postizanju jednog
cilja neće biti u direktnom sukobu sa merama za ostvarenje drugog cilja. Mere
antiinflacione politike obuhvataju: restriktivnu monetarno-kreditnu politiku, oštru
poresku politiku i restriktivnu politiku opšte i zajedničke potrošnje.

II. Situacija kada postoji nezaposlenost uz stabilnost cena. I u tom slučaju mere
ekonomske politike su jednostavne: ekspanziona monetarna-kreditna politika, blaga
poreska politika i ekspanziona politika opšte i zajedničke potrošnje.

III. Situacija kada nedovoljnu privrednu aktivnost i nezaposlenost prati inflacija

multifaktorskog karaktera. U ovom slučaju stabilizaciona ekonomska politika mora da
bude selektivna i diferencirana. Monetarno-kreditna politika treba da bude selektivno-
ekspanzivna, poreska politika selektivno-blaga i politika opšte i zajedničke potrošnje
selektivno-ekspanzivna, a sve usmerene ka onim sektorima i granama koji
predstavljaju uska grla proizvodnje i koja generiraju inflatorne tendencije. Potrebno je
voditi i antimonopolsku politiku radi uklanjanja monopolskih uslova privređivanja,
selektivnu razvojnu politiku za deficitarne grane i grane sa komparativnim
prednostima i beneficiranu ekonomsku politiku sa inostranstvom radi otklanjanja
strukturnih disproporcija i uvozne zavisnosti privrede. Dakle, u uslovima
istovremenog postojanja inflacije i nezaposlenosti, problem pronalaženja optimalne
kombinacije mera stabilizacione politike se veoma komplikuje.

Fiskalna anticiklična ekonomska politika u širem smislu reči obuhvata dva osnovna
domena:
• poreska politika, odnosno politika oporezivanja, i
• budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske potrošnje), odnosno
politika javnih državnih rashoda (javni radovi).

Ova dva domena anticiklične fiskalne ekonomske politike mogu da se posmatraju kao dva
samostalna domena anticiklične ekonomske politike protiv privrednog zastoja, nezaposlenosti
i inflacije tražnje.

8
 Poreska politika

Uticaj povećanja poreza na nivo

nacionalnog dohotka i zaposlenost

Svako povećanje poreza koje je stanovništvo obavezno da plaća državi, znači

smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva. To vodi smanjenju potrošnje. Svako smanjenje
potrošnje, kada su investicije nepromenjene, dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka i
zaposlenosti. Snižava se i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Kada postoji inflacija tražnje,
preciznije govoreći inflacioni „gep“, odgovarajuće povećanje poreza treba da dovede do
zatvaranja „gepa“ i prestanka inflatornog porasta cena.

Inflacioni „gep“ se javlja kada investicije pokazuju tendenciju da budu veće nego
štednja na nivou pune zaposlenosti. U takvoj situaciji se u datoj privredi traži više robe nego
što se može proizvesti, a što za posledicu ima porast cena, tj. inflaciju tražnje. Sve dok postoji
inflacioni jaz cene će da rastu. Zato su radi eliminisanja inflacionog gepa, tj. inflacije tražnje
neophone odgovarajuće mere ekonomske politike.

Uticaj smanjenja poreza na nivo

nacionalnog dohotka i zaposlenost

Smanjenje poreskih obaveza stanovništva dovodi do povećanja raspoloživog dohotka.

Povećanje raspoloživog dohotka utiče na povećanje potrošnje, normalno, u zavisnosti od
sklonosti koje stanovništvo ima prema potrošnji. Povećanje potrošnje dovodi do
multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka, odnosno do novog, višeg ravnotežnog nivoa
nacionalnog dohotka. Sa povećanjem nacionalnog dohotka ide i povećanje zaposlenosti. Kad
vladaju nezaposlenost i depresija, tj. deflacioni „gep“, smanjenje poreza treba da dovede do
smanjenja nezaposlenosti i depresije. Svako sniženje poreskih izdataka vodi do povećanja
raspoloživog dohotka. To izaziva novu inicijalnu potrošnju koja pokreće čitav lanac
sekundarne potrošnje. Delovanje multiplikatora, utiče na povećanje zaposlenosti i
nacionalnog dohotka daleko više nego što je bio iznos inicijalne potrošnje, tj. poreskog
smanjenja.

9
 Budžetska politika

Jedan od dva osnovna vida fiskalne politike protiv privrednog zastoja, nezaposlenosti i
inflacije jeste odgovarajuća budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske
potrošnje), odnosno javni državni rashodi (javni radovi).

Budžetska politika obuhvata:

1. opštu investicionu potrošnju,
2. javno finansiranje budžetskih, državnih i javnih rashoda,
3. javne državne investicije (javne radove, izgradnju puteva, škola, itd).

U mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao neposredni investitor i organizator

proizvodne delatnosti. Ona vrši direktnu proizvodnu funkciju, koja ima izuzetan značaj. U
mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao veliki kupac i potrošač. Ovaj vid fiskalne
politike neposredno utiče na nivo ukupnih investicija.

Javni izdaci proizvode multiplikovani efekat na obim proizvodnje, nacionalni dohodak

i zaposlenost. Porast nacionalnog dohotka nekoliko puta je veći nego što je povećanje javnih
izdataka. I ovde lanac nove potrošnje stupa u dejstvo. Primaoci primarnog dohotka (izvršioci
javnih društvenih investicionih radova, državni službenici, itd.) koji su primili dohodak od
države, shodno graničnoj sklonosti potrošnji, odnosno štednji, troše deo svog dohotka. Na taj
način stvaraju dohodak drugim ljudima. Dakle, primarna potrošnja dovodi do dugog niza
sekundarne potrošnje. To daje podstreka širenju proizvodnje i zaposlenosti i dovodi do daleko
većeg porasta nacionalnog dohotka nego što je bio prvobitni iznos državnih rashoda. Znači,
državni rashodi deluju isto kao i potrošnja i investicije u odredjivanju nacionalnog dohotka.

Treba napomenuti da je, ako u ratnoj situaciji u stanju pune zaposlenosti dodje do
povećanja državnih izdataka za ratne potrebe, potrebno povećati poreze za veći iznos nego što
iznose ti državni izdaci, ako se želi izbeći inflacija tražnje.

Uporedjivanjem navedena dva vida fiskalne politike - poreske i budžetske politike,

može da se izvuče zaključak o intenzitetu dejstva poreza, s jedne, kao i intezitetu dejstva
javnih rashoda, s druge strane, na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Poresko smanjenje (spada u domen poreske politike) u periodima depresije i

nezaposlenosti ima slične efekte u pogledu suzbijanja masovne nezaposlenosti, kao što ga ima
povećanje javnih izdataka, tj. opšte potrošnje. Istini za volju, dejstvo smanjenja poreza nešto
je slabije nego dejstvo povećanja javnih rashoda, naročito tamo gde se radi o opštoj
investicionoj potrošnji, gde se država pojavljuje kao nosilac direktne proizvodne funkcije (u
nacionalizovanoj industriji, izgradnji puteva, ratnoj industriji itd.). Objašnjenje se nalazi u
tome što ceo iznos smanjenog poreza, koji se pojavljuje kao povećanje raspoloživog dohotka
stanovništva, ne ide na potrošnju. Na potrošnju ide samo jedan deo tog novog raspoloživog
dohotka čija veličina zavisi od granične sklonosti potrošnji.

Medjutim, u slučaju povećanja investicionih javnih rashoda (spada u domen budžetske

politike), potrošnja se povećava za ceo iznos investicionih javnih radova. Dakle, ako je reč o
istom iznosu javnih rashoda i smanjenja oporezivanja, javni rashodi će više nego smanjeni

10
porezi dovesti do povećanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. To povećanje je potencirano
i delovanjem multiplikator.

Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika

(poreska i budžetska politika)

Kada privredu karakteriše stanje visoke inflacije, koja je po pravilu praćena

određenom stopom nezaposlenosti, opadanjem produktuvnosti rada, nezadovoljavajućom
proizvodnom strukturom, unutrašnjim i spoljnim dugovima itd.izuzetno je teško opredeliti se
za optimalnu strategiju razvoja i antiinflacionu politiku. Ipak, u zemljama gde je prisutna
visoka inflacija, problem izbra između alternativnih ciljeva gotovo i da se ne postavlja.
Obaranje visoke inflacije je neophodan uslov ua postizanje boljih performansi privrede i
društva. Visoka inflacija i ekonomski prospetitet su dva nepomirljiva pojma.

Od fiskalne politike se očekuje da održava takav nivo ukupne efektivne tražnje koji je
dovoljno visok da spreči recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali ne i suviše visok da
dozvoli pojavu inflacije kada ukupna efektivna tražnja prevazilazi raspoloživi fond
proizvedenih dobara. Od nje se očekuje da preko poreske politike, povećanje ili smanjenje
poreza, i budžetske politike, politika javnih rashoda, kao svoja dva vida, dovede do toga da
investicije budu visoke koliko je visoka i štednja i to na nivou pune zaposlenosti. Navedena
očekivanja fiskalna politika ostvaruje sprovodjenjem antidepresione ili antiinflacione fiskalne
politike.

Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika

Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika može da se sprovodi na dva načina:

• povećanjem javnih rashoda, i
• smanjenjem poreza.

Oba načina dovode do uvećanja nacionalnog dohotka, ukupne proizvodnje i

zaposlenosti. Medjutim, prvi način je efikasniji. Uz to, oba vida antidepresione fiskalne
politike znače ili deficitno finansiranje ili smanjenje budžetskog suficita.

U situaciji nizlazne faze privrednog ciklusa, kada lična potrošnja i investicioni izdaci
nisu dovoljni da obezbede punu zaposlenost i kada postoji opasnost od većeg deflacionog
„gepa“, obično se najpre pribegava ekspanzionoj monetarnoj politici koja treba da stimuliše
privatne investicije. Ukoliko ekspanziona monetarna politika ne dovede do poželjnih
rezultata, tada se pristupa ekspanzionoj fiskalnoj politici, koja bi trebalo da otkloni postojeći
deflacioni „gep“ i podigne privredu na nivo pune zaposlenosti.

Glavno sredstvo antidepresione fiskalne politike za suzbijanje nezaposlenosti u prvo

vreme su bili javni radovi, tj. državne investicije. Tu obično nije bila reč o nekim planskim i
efikasnim radovima. Osnovno je bilo dati posao nezaposlenim radnicima. Izazivanjem čitavog
lanca ponovnog trošenja primljenih dohodaka, povećanje državnih rashoda na javne radove
dovodi do povoljnog efekta na nivo ukupne proizvodnje i zaposlenosti. Pravovremeno
planirani i društveno korisni javni radovi osim pogodnih sekundarnih efekata stvaraju i
odredjene vrednosti, tj. direktno povećavaju društveno bogatstvo.

11
 U novije vreme težište antidepresione fiskalne politike prebacuje se sa programa
javnih radova na smanjenje poreza. Ovaj drugi osnovni vid fiskalne politike u borbi protiv
depresije dovodi do direktnog povećanja lične potrošnje. Naime, smanjenje poreske stope i
povećanje transfernih rashoda dovodi do povećanja raspoloživih dohodaka i do veće
potrošnje, koja sa svoje strane stimuliše proizvodnju, povećava nivo privredne aktivnosti i
zaposlenosti. Ovaj vid fiskalne politike dovodi do neposrednijeg povećanja i investicione
delatnosti privatnopreduzetničkog sektora, dok onaj, prvi, po pravilu, znači direktno
povećanje javnog proizvodnog sektora.

Razlozi za preorijentaciju na poresku politiku su višestruki. Najvažniji razlog sastoji se

u tome što javna direktno proizvodna, odnosno investiciona delatnost, počev od javnih radova
pa sve do javnih preduzeća, sužava domen delatnosti privatnopreduzetničkog sektora. S druge
strane, značaj poreza je znatno porastao. To savremenoj državi daje daleko šire mogućnosti u
manevrisanju, posebno pri spuštanju poreskih stopa u doba depresije i nezaposlenosti.
Raspolažući ogromnom svotom prihoda od poreza, država može u situaciji pada privredne
aktivnosti, da odluči koje će od sledeća dva sredstva da upotrebi: smanjenje poreskih stopa ili
povećanje javnih rashoda.

Ako se upotrebi prvo sredstvo, odnosno smanjenje poreskih stopa, to će dovesti do

većeg raspoloživog dohotka i veće potrošnje potrošačkih dobara, tekstila, hrane, obuće,
nameštaja, privatnih motornih vozila itd. To znači da će se premestiti resursi, tj. faktori
proizvodnje, u grane potrošačkih dobara. Ako se, ipak, upotrebi drugo sredstvo, tj. povećanje
javnih investicionih programa, to će dovesti do upućivanja ljudskih i materijalnih resursa u
grane proizvodnje neophodne za izgradnju puteva, škola, vojnih balističkih raketa,
hidrogenskih bombi, veštačkih satelita itd. Naravno da postoji mogućnost kombinovanja ova
dva sredstva: smanjenje poreza i povećanja javnih investicionih radova.

Zanimljivo je napomenuti da je 1932. godine, u vreme velike depresije i

nezaposlenosti, u SAD upotrebljeno povećanje poreza umesto smanjenja poreza. Teško je i
zamisliti da bi se tako nešto moglo sada desiti u nekoj depresiji. Tome je najviše doprinela
kejnsijanska analiza, odnosno savremena analiza determinisanosti nacionalnog dohotka i
zaposlenosti.

Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika

Pri projektovanju antiinflacione politike, neophodno je izvršiti pažljiv izbot mera kai i
vreme njihobog delovanja, kako one ne bi uzrokovale kontraefekte. Mere antiinflacione
politike moraju delovati u više pravaca, što je uslovljeno postojanjem mnogobrojnih faktora
koji iniciraju ili pothranjuju inflacioni rast cena. Pri njihovom izboru neophodno je imati u
vidu da nijedan njen instrument ne deluje istovremeno i sa istim efektima na sve faktore
inflacije, kao i voditi računa da se pri pokušaju eliminisanja jednog faktora inflacije ne inicira
drugi. Celovita i konzistento postaljena antiinflaciona politika sadrži više elemenata.

Sprovodjenje antiinflacione, odnosno kontrakcione fiskalne politike daje efekte kada u

privredi postoji inflacija tražnje. Inflacija tražnje nastaje kada nakon postizanja stanja pune
zaposlenosti ukupna tražnja nastavi da raste, a istovremeno njen rast ne prati odgovarajući rast
robnih fondova jer više nema nezaposlenih, odnosno nedovoljno zaposlenih faktora
proizvodnje.
Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika može da se sprovodi na sledeća
dva načina:

12
 • smanjenjem javnih rashoda, i
• povećanjem poreza.

To i u prvom i u drugom slučaju dovodi do smanjenja ukupne proizvodnje i

zaposlenosti, i do zatvaranja inflacionog „gepa“.

Kada postojeće investicije i potrošnja na nivou pune zaposlenosti prete da dovedu

privredu u stanje inflacionog „gepa“, kada cene rastu a tražnja za radnom snagom je veća
nego što je postojeća ponuda, onda se obično stavlja u pokret najpre kontrakciona monetarna
politika, tj. politika ograničavanja kredita. Ako i pored toga inflacioni „gep“ ne bude
otklonjen, onda se pribegava antiinflacionoj, odnosno kontrakcionoj fiskalnoj politici, koja
treba da ponovo uspostavi ravnotežno stanje pune zaposlenosti bez inflacije.

Budžetski deficit i budžetski suficit

Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika, sastoji se u smanjenju poreza i

povećanju javnih rashoda. Ona dovodi do povećanja budžetskih rashoda iznad budžetskih
prihoda, do budžetskog deficita. Ako povećani javni rashodi za ostvarenje javnih investicionih
programa nisu pokriveni odgovarajućim prihodima, drugim rečima, ako državni rashodi
prevazilaze državne prihode, onda je reč o pojavi, u ekonomskoj literaturi poznatoj pod
imenom deficitno finansiranje. Da bi izbegla deficitarno finansiranje budžeta i došla do
dopunskih finansijskih sredstava, savremena država raspisuje državni zajam. Obveznice koje
ona pri tom izdaje predstavljaju neku vrstu potvrde kojom se obavezuje da će u odredjenom
roku davaocu zajma (vlasniku obveznice) vratiti sumu koju je primila na zajam i da će mu u
medjuvremenu plaćati kamatu prema posebnoj kamatnoj stopi.

Kontrakciona fiskalna politika, koja ima cilj da suzbije inflaciju kada je privreda u
stanju pune zaposlenosti, sastoji se u povećanju poreza i smanjenju javnih rashoda. Ona
dovodi do povećanja budžetskih prihoda i smanjenja budžetskih rashoda, tj. do budžetskog
suficita. Pojava u vezi sa tim poznata je pod imenom suficitno finansiranje.

Politika budžetskog deficita ili suficita je politika državnih izdataka. Kada je u privredi
smanjen obim aktivnosti, država povećava izdatke iz svog budžeta tako da povećava ukupne
investicije privrede i neprivrede i proširuje mogućnost za zapošljavanje u odnosu na
mogućnosti koje pruža raspoloživi kapital privrede.

Sa gledišta budžeta država ulazi u budžetski deficit onda kada povećava budžetske
rashode u odnosu na prihode. U periodu kada privredni poslovi teku povoljno, država
smanjuje izdatke iz svoga budžeta za privredne poslove i na taj način ostvaruje budžetski
suficit – povećava budžetske prihode u odnosu na budžetske rahode. U periodu trajanja
privrednog ciklusa budžet se uravnotežuje, prihodi su jednaki rashodima.

Svrha ovakve politike je u sledećem. Kada je privreda u poletu, država oporezuje

dohotke preduzeća i građana po višoj stopi, a tako ostvareni budžetski prihod ne troši u celini,
već ga kao budžetski suficit čuva za ono vreme kada privreda počinje da daje znake
usporavanja razvoja ili ulazi u stagnaciju.

13
 Zaključak

Korišćenje fiskalne politike protiv recesije, nezaposlenosti i inflacije tražnje zahteva

diferenciran pristup. Nije svejedno koji će se od vidova anticiklične politike preduzeti.
Smanjivanjem, odnosno povećanjem poreza može u odredjenim situacijama da se poveća
zaposlenost, odnosno da se zaustavi inflacija tražnje. Medjutim, navedenim merama
uglavnom se ne utiče na alokaciju faktora proizvodnje. Drukčije stoji stvar s drugim vidom
fiskalne politike, s javnim rashodima. Njima se može uticati na alokaciju resursa, na strukturu
proizvodnje, pa, prema tome, na postizanje odredjenih prioriteta u proizvodnji jedne zemlje
(škole, bolnice, kulturne institucije, javni saobraćaj, medjuplanetarna istraživanja ili, možda,
naoružanje). To bi išlo u prilog davanja prednosti opštoj investicionoj potrošnji, tj. javnim
izdacima a ne porezima.

S druge strane, oporezivanje, kao vid anticiklične fiskalne politike, takodje zahteva
diferenciran pristup. Nije dovoljno voditi računa samo o ukupnom obimu oporezivanja, o
obimu povećanja ili smanjivanja poreza, već i o strukturi predloženog poreskog smanjenja ili
povećanja.

Osnovni zadatak stabilizacione politike, shvaćene u širem smislu kao sinonim za

antirecesionu i antiinflacionu politiku, treba da bude definisanje optimalne kombinacije mera
za postizanje pune zaposlenosti bez inflacije, pri čemu će nekada, po potrebi, naglasak više
biti na stabilnosti cena, a nekada na problemu zaposlenosti.

Dodatak:

Problem nezaposlenosti je prisutan i u najrazvijenijim zemljama Zapada. Prosečna stopa

nezaposlenosti u jedanaest zemalja Evropske unije koje su prešle na jedinstvenu valutu, u
maju 1999.iznosila je 10,3% radne snage. U petnaestočlanoj EU stopa nezaposlenosti je bila
9,4% radno aktivnog stanovništva. Najvišu stopu nezaposlenosti ima Španija od 16,2%, a
dvocifrenu stopu nezaposlenosti imaju još i Francuska od 11,2% i Finska 10,5%. Najnižu
stopu nezaposlenosti ima Luksemburg, od svega 2,8%, Austrija 4,3% i Portugalija 4,7%.

Izvor: Eurostat

14
 Literatura

o Jednak, J., Rosić, I.; Ekonomija – Osnovi ekonomije, mikroekonomija i

makroekonomija, BPŠ, Beograd, 2003.

o Kragulj, D., Milićević, D., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija

i makroekonomija, Makarije, Beograd, 2007.

o Savić, N., Ekonomija tranzicije u tržišnu privredu, Beograd, 2001.

o Labus, M., Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 1999.

15