ODLIKE HOMEROVIH EPOVA (II predavanje) Homerski tekst je protekst svih epskih tekstova, jer su kroz njega odreeni

kanoni koji odlikuju ep kao vrstu. Neki od njih su: 1) Vreme u delu Termin in medias res poinje da se koristi od Horacija, koji je rekao da ep ne treba da poinje ab ovo (od Heleninog jajeta), ve in medias res (od centra stvari), kao kod Homera. Naratologija (nauka o pripovedanju) smatra da in medias res ima fabulativnu dimenziju: ne preskae se samo uvod, ve se odmah ulazi u temu ime se postie njena konciznost (jasnost). Epsko pripovedanje konstituiu vremenske distance. U tekst se ne ulazi na poetku vremena pripovesti, ve u sredini:

In medias res razlikuje vreme pripovedanja i vreme pripovesti. Vreme pripovedanja priblino je jednako vremenu itanja. U Ilijadi vreme pripovedanja ne obuhvata period kada se Ahilejev gnev dogaa, ve poinje kada se on ve dogodio. Sistem presecanja vremena pripovedanja i vremena pripovesti gradi strukturu teksta. U odnosu na vreme pripovesti, pripovedanje moe biti: 1) retrospekcija flash back ANALEPSA 2) anticipacija flash forward PROLEPSA U epskom tekstu retrospekcija je definisana gramatikim prolim vremenom, i to je osnovno vreme. Ali postoje i unutranje analepse i prolepse. Prolepsa kod Homera slui da bi se nagovestilo ono to je mitoloka izvesnost. Time se baca senka kraja na likove i Troju u Ilijadi. Ovo je postignuto kroz proroanstva. Sve propasti su vezane jedna za drugu i to produbljuje karakterizaciju glavnog lika. Tako se postie strukturna harmonizacija. Retardacija se koristi kako bi se zadrao ili usporio fabulativni tok kako analeptikog, tako i proleptikog pripovedanja. Tipine homerske retardacije su poreenja i ekfraze (npr: Ahilejev tit). 2) Sveznajui pripoveda Sam pripoveda je najvanija distanca. On ne objanjava svoja saznanja. Epsko ja je najee nevidljivo. Njegovo sveznalatvo je opravdano boanskim poreklom pesme. Ukoliko pripoveda ne bi bio sveznajui, osujetila bi se empatija. Sveznajui pripoveda se drugaije naziva ekstradijagetiki pripoveda. To znai da je on van prie, to dovodi do iluzije objektivnosti i priu ini uverljivom. Time se stvara efekat paralelnog sveta. Intradijagetiki pripovedai su sami likovi.

3) Homerska antropologija Nie je za Homera rekao da je pesnik oka. Zato Homerove epove smatramo zaetkom estetike oka. Due su bezline, nemaju individualnost. Kod Homera re (f)eidos znai lik ili lice. Ideja introspektivnog bia formira se kasnije, u ovom periodu ovek sebe definie preko drugih. Zato je bitno kako nas drugi vide. Treba da vide aret, vrlinu. Kod Homera je aret izuzetnost u spoljanjem smislu. Zato je Homer usredsreen na kult lepote, jer je lepota neto univerzalno vano. Ono to se vidi spolja je znak onog to je unutra. Tako po aretikoj etici uz lepotu idu i umee ratovanja i ast. A ast je vanija od morala, jer je ast potovanje zajednice prema pojedincu, a moral je potovanje pojedinca prema zajednici. 4) Homerska teologija ak ni za bogove ne postoji apriorna hijerarhija, tako da je linija izmeu bogova i smrtnika tanka. Vai princip Do ut des Dajem da bi ti dao. Bogovi nisu gospodari sveta, jer on nije njihova tvorevina. ovek zavisi od boga, ali i bog u izvesnoj meri zavisi od oveka. Svetenici, proroci i pesnici su privilegovani od bogova u odnosu na druge ljude. U meusobnom odnosu meu bogovima postoji harmonija, ali je ona stalno pod pretnjom anarhije. to se tie odnosa bogova i sudbine, sudbina je nezavisna, nju bog moe samo da spozna. Anarhija karakterie i ljudsku zajednicu: u odnosu ljudi i svetenika, a i u celoj drutvenoj zajednici (npr: cilj rata nije svima isti, ali se u rat ulazi zbog date rei, da se ne bi izgubila ast). U Ateninoj epifaniji u Ilijadi dobijamo uvid u jo jedno tumaenje homerskih bogova. Ona se moe tumaiti kao alegorija Ahilejeve mudrosti. Teagen je smatrao da bogovi predstavljaju prirodne elemente: vodu, vatru, vazduh, vetar, zemlju... To je slian alegorisjki princip, ali on ne moe biti jedina dimenzija homerskih bogova. 5) Tekst se moe dekodirati kao niz ekspresivnih slika 6) Invokacija 7) Podeljenost na pevanja Podela je izvrena tek u aleksandrijskom dobu. I Ilijada i Odiseja imaju 24 pevanja. Jedna teorija je da ih ima toliko zato to je toliko slova u alfabetu. Druga, verovatnija, teorija jeste da u pevanju ima onoliko stihova koliko publika moe da isprati dok slua rapsoda.