I) Predsokratovska estetika a) Pitagorejci Iako poetke estetike moemo nai kod Anaksimandra i Heraklita, prva potpuna estetika (puna

metafizika lepog i prva teorija umetnosti) nalazi se tek kod pitagorejaca. Pitagorejci su negovali ezoteriki pristup znanju (cf.egipatski model, zatvorenost znanja preko koga se stie politika mo, za razliku npr.od Sokrata). Shodno tome, ljudi se (D.L) dele na tri vrste (poreenje sa gledaocima na takmienju): 1. takmiari, bios praktikos (koji su tu iz astoljublja), 2. prodavci, bios apolaustikos (koji su tu da bi zaradili), 3. posmatrai, bios theoretikos, (gledanje u smislu contemplatio, prisutna i ulna i noetska komponenta). Ova podela na 3 sutinske kategorije ljudi, prisutna i u Dravi, i kod (navedenog) Aristotela. 1. katharsis: Ovaj pojam se prvi put javlja kod Pitagorejaca, kao proiavanje koje ide od fizikog ka duhovnom. 2. soma = sema: ( orfiari; dua kao spiritus movensPlaton, Plotin, hrianstvo) // homersko shvatanje psyche/soma (Odiseja, XI: spiritus movens je u telesnoj ulnosti) 3. arche i stoicheion: Arhe je broj, tj. brojni odnos logos kai arithmos, koji se javlja kao regulativni princip postojanja. Broj se, u drugoj generaciji pitagorejaca, shvata i kao gradivno naelo, element (stoicheion), monada. 4. kosmos // haos: red, poredak, ureenost kosmosa implicira lepotu. Komos i muzika sfera (ureeni odnosi nebeskih tela po brojnim merilima, odnos izmeu kretanja planeta je samerljiv. Kreui se pravilno po nebeskim putanjama, nebeska tela proizvode zvuk, tzv. muziku sfera. Nju ovek ne moe uti, ali mi vimo u toj muzici, ophrvani smo njome. Neki pojedinci mogu ipak da je uju, te da je podraavaju mimesis) 5. mimesis i katharsis: 6. symmetria i harmonia: prvi pokuaj definisanja lepote kao takve, simetrija je sklad delova jedne celine meu sobom (vizuelni medijum). Harmonija spada u auditivni i duhovni plan. Kosmos i muzika sfera podrazumevaju i simetriju i harmoniju, jer sfere isputaju svoj zvuk u etar i napaju ga. Definicija lepote : - kao takva sloena (jer postoji odnos izmeu delova i celine, ovo je Plotin kritikovao) -objektivistiko stanovite (lepotu predmeta kao takvog odreuje sklad odnosa unutar tog predmeta. Oni su matematiki merljivi. Lepo je dakle svojstvo u samom predmetu, a ne u percepciji subjekta. Velika teorija sve do XVIII veka. cf. Avgustin : Da li je neto lepo kao takvo, ili se dopada zato to je lepo ? Kod Grka je ovo, objektivistiko shvatanje.) -simetrija i harmonija (iz ulnog medijuma prelaze u noetsku sferu, lepota je racionalno tretirana)

-metafizika kategorija ( cf. orfizam, lepota je ustrojstvo svemira, ritam zbivanja, ona je ontoloki princip) 7. pitagorejska naela u praksi: idealne muzike kompozicije sa matematikim skeletom (nomoi), u likovnim umetnostima kao mera, javlja se ideja kanona (Polikletov Kanon otelovljen u Doriforosu : lepota ljudskog tela je svodiva na brojni odnos, ona je u objektu i izmerljiva je, produkujui kanon moemo postii lepotu// koncepcija euritmije sklad predmeta sa sveu posmatraa, ne mora simetrija da bude u samom predmetu. Simetrija se moe skriti zato da bi se uskladila sa sveu posmatraa : Iktin i Kaliklet na Partenonu, helenizam (Lisip), Kant, moderna estetika) b) Demokrit i opozicija physis/ nomos Podela na ono to postoji physei (po prirodi) i to postoji nomo (ustanovljeno zakonom). Prema mnenju smrtnika (doxa) doivljavamo slatko, gorko, vidimo boju, a uistinu pak, atomi i praznina. Ustrojstvo objekta ono to mi o njemu znamo (tj. objektivno subjektivno) Druge Demokritove izjave: Muzika nema nikakvu ulogu u duhovnom ivotu, zvuk deluje fiziki. Jedino re, koja je pokazatelj misli, utie na ovekov duh. c) sofistika Sofistika i Sokrat se svrstavaju u tzv. antropoloki period grke misli, tema filozofije vie nije priroda, sve to postoji, ve ovek, individualna svest. Sa razvojem retorike, filozofija postaje (za neke) uvebavanje mentalnih tehnika i govornih sposobnosti, u cilju sticanja politike moi. Prema sofistima vladao ambivalentan odnos. S jedne strane su ih cenili (to se vidi po bogatim honorarima), s druge se prema njima razvija otpor zato to prodaju znanje (Sokrat: Gori su od bludnica). Podela na starije (Protagora, Gorgija) i mlae sofiste (Trasimah, Hipija, Antifont, Kalikle). Ova ambivalencija se jasno vidi prema diferencijaciji pojmova: sofist (sveznalica, ljudi koji misle da poseduju mudrost) i filozof (prema sokratsko-platonskoj tradiciji, onaj koji samo stremi ka mudrosti). Hegel je dao novo tumaenje sofistikog pokreta, ukazujui na slinosti izmeu sofista i Sokrata, video ih je kao prosvetiteljski period grke misli. Nomos sada dobija konotaciju ljudske institucije, zakona, konvencije. Kalikle, nieanska teza, pravo jaeg : nomos daje prednost mediokritetima. Hipija, rusoovska teza, ljudi su po prirodi jednaki, ali je nomos taj nasilnik koji meu njima stvara jaz. Filozofsko stanovite sofista: 1) znanje nije theoria, ve je to praktino sredstvo osvajanja vlasti, 2) relativizam (vezuje se za Protagoru): gnoseoloki (zaidranje u ontoloku problematiku), etiki (nema dobra kao takvog, ve ono varira od jedne do druge drutvene grupe), 3) estetiki. 1. doxa / noesis (uvodi je Heraklit, radikalizuje Parmenid). Relativizam sofista u ovom pogledu ogleda se u tome to gnoseoloki oni problem oveka posmatraju kroz prizmu oveka kao pojedinca, etiki, to je jeste/treba problem (oni su na strani jeste , cf. Euripidova Fedra : Mi znamo ta je dobro, ali je strast gospodar nad razumom ; kasnije

Hjum: Pokreta moralnog ina je strast, a ne razum. Razum opravdava ono na ta nas strast goni da uinimo. Razum nam omoguava da se domognemo cilja), estetiki, oni zastupaju stanovite linog odnosa prema lepoti (de gustibus non est disputandum) 2. retorika (od gl. rhetoreuo, drim govor, ne rasplinjavam se, znam ka emu idem, drim ga tako da u sluaoca navesti na ono to elim): Empedokle Gorgija : vetina formiranja i razbijanja ljudskih mnenja. Iako je Aristotel njen osniva u teorijskom smislu, Gorgija raskrinkava stvaralaki in, dajui teoretska uputsva : Reenice koje su kratke, precizno sroene, i koje koriste ponavljanje uz variranje teme, usecaju se u svest kao seivo noa. Gorgijanje , antiteze, sintaktike figure. Dobar govornik ima sposobnost da nasluti mnenja slualaca. Maniki (anticipacija mnjenja auditorijuma) vs. Tehniki aspekt retorike. 3. psihagoka mo poezije, Gorgijina Pohvala Heleni. Argumentacija, Helena nije kriva zato to je zavedena 1) odlukom bogova, igrom sluaja, sudbinom, 2) silom je ugrabljena, 3) ljubavlju je osvojena, 4) podlegla je psihagokoj moi rei. Re je veliki monik koji sasvim siunim i posve nevidljivim telom izvrava najboanstvenija dela : Sveukupno pesnitvo smatram za govor (dokaz) u stihu. Analiza psihagokog dejstva : Re je nagovorila duu Prisilila je da se pokori I da odobri ono to je uradila (aksioloki aspekat) 4.apatetika (iluzionistika) teorija umetnosti: umetnost je opravdana iluzija, obmana, ukoliko je sredstvo za neki dobar cilj. Gorgija u spisu Dissoi logoi (Neodreeni spisi) daje prepoznatljive primere, npr. stavljanje leka u orbu, kao doputena obmana za stare roditelje. Isto vai i u politici, pesnitvu, drami i glumi (cf. Avgustin) jer cilj pesnitva nije istina, ve hedone (zadovoljstvo), a sredstvo za postizanje tog zadovoljstva je obmana. Tragedija izaziva obmanu pri kojoj je onaj koji je obmanuo pravedniji od onoga koji nije, a obmanuti mudriji od onoga koji nije obmanut. Koncepcije umetnosti : 1. mimetika 2. katarktika 3. apatetika 4. ludika II) Sokratov prilog estetikoj analizi Taka u kojoj se Sokrat razilazi od sofista jeste da se znanje ne sme upotrebljavati u utilitarne svrhe. Ksenofont nam daje drugaiju sliku Sokrata, nego to to ini Platon. Njegova bliskost sa sofistima vidi se prema nainu na koji je razumevao retoriku (npr. analizirajui Homerovog Odiseja, on kae da je Odisej bio dobar govornik zato to je umeo da se osloni na ono to ljudi smatraju da je istina). Platon u Apologiji daje posve drugaiju sliku. Sokrat istrauje ko bi najmudriji ljudi bili. Dravnike odbacuje, zato to oni misle da znaju, pesnike takoe (oni ne znaju ta ine), a demijurzi (majstori, zanatlije,

slikari, vajari) jedino svoju struku poznaju, a misle da su pozvani o svemu da sude. Postupkom metodske sumnje Sokrat dolazi do toga da on makar zna da nita ne zna pozicija gnoseolokog racionalizma, majeutika metoda pretpostavlja da istina postoji i da je treba poroditi. Osnovni Sokratov metod, njegov hod od partikularnog ka univerzalnom, u cilju definisanja pojma, jeste induktivna metoda (epagoge, inductio). Za Sokrata je pojam misao o optim i pojedinanim svojstvima stvari. 1. prepon (decorum): prikladnost, svrsishodnost; iz niza entiteta koje karakteriemo kao lepe, traimo zajednike karakteristike koje skupa ine pojam lepog. Prepon jeste prilagoenost predmeta svojoj svrsi. Ukoliko predmet nije prilagoen onome to jeste, onda on nije lep/dobar. ena, laa, konj, tit, kutlaa...sve su to entiteti koji imaju svoju svrhu, to ena npr. vie ispunjava svoju ensku svrhu (npr. sposobnost da raa) to je lepa. Konj je lep ukoliko nam vizuelno daje utisak brzine, to znai da ispunjava svoju svrhu (cf. estetika bauhausa koja je zaotrila koncepciju prepona do funkcionalnosti). Ono to ini jedan entitet dobrim/lepim (koncepcija kallokagathie) jeste stepen u kome se u tom entitetu odraava optost, sutina toga to on jeste (konjost konja, enstvenost ene). Stari Grci (ovo ne vai za helenizam) se uasavaju individualnih nepravilnosti, lepo je ono to je opte, to u najveoj moguoj meri odgovara idealnom obrascu (binom ili Miloska Venera?). Stoga nisu pravili individualne portrete. Bili su protiv naturalizma, iluzionistikog slikarstva, kakvim su se bavili Pausan u Pirejik, slikari smea, neto poput holandskih baroknih slikara.

Sokratova etika Apsolutne vrednosti Znanje je motiv ljudskih dela, razum je taj koji nas pokree na moralni in. Onda to (sofistiko kako bi trebalo) nije pravo, istinsko znanje

Sofistika etika Relativizam Afekti su u korenu svakog delanja. Mi znamo ta bi trebalo da uinimo, ali delamo prema svojim oseanjima.

2.mera: vetina merenja je kljuna etika sposobnost procene. Velika veina naih greaka proizilazi iz toga to birajui manje dobro samo zato to nam je tu, pred oima, gubimo iz vida ono vee dobro (koje je dalje, te nam se ini manje vrednim, ili teim za dosezanje). Vreme koje nam je potrebno da dosegnemo cilj, zamuuje nae vrednosti. Vrlina je svakome dostupna, zato to se ona moe, upotrebom razuma, nauiti. Vrlina nije manina, kako su verovali sofisti. (SokratstoiariSpinozaKant). 3.vajanje: Sokrat sa skulptorskih pozicija pristupa ideji oblikovanja ethosa. Vajanje je proces ulepavanja sopstvenog karaktera do vrline. Ovaj proces ukljuuje 2 bitna momenta samospoznaju i samosavlaivanje. Estetika ulazi u etiku. Naroito kod Platona gde je vrhovna ideja ujedno dobro i lepo. Koncept sklada koji se kod Platona prenosi i u sferu politikog (kalipolis), dovodi paradoksalno, do odbacivanja potrebe za umetnou (ako je drava lepa i.e. skladno ureena, onda joj umetnost nije potrebna). Kod engleskih novoplatoniara (XVIII vek), javlja se takoe ideja o vajajanju

sopstvenog karaktera, ovek koji je virtuoz je onaj koji je umetnik vajanja sopstvenog karaktera. 4. zadatak umetnosti je da prikae duu: Sokratov razgovor sa slikarom Parasijem, slikar treba da prikae ljudsku duu. Ali kako kad je dua neopipljiva, nevidljiva? Dua je ta, smatra Sokrat, koja daje materiju, dua se odraava na fizionomiju (jer se svi jai afekti due odraavaju na licu, strah, ljubav, bol, itd). 5. Sokratske kole a) kiniari: iveli su sopstvenu filozofiju (od kinos- pas ili kinosong? vebalite). Vladao je prezir prema njima, ili su u ritama, seks na javnim mestima. Vidim kako kroz rupe na tvom ogrtau prosijava sujeta (Sokrat Antistenu). Smatrali da je najgore zlo u ovekovom ivotu ulno zadovoljstvo. Za njih se vajanje karaktera svodi na samoobuzdavanje. Radikalizovali opoziciju physis/nomos, u vidu opozicije ulna zadovoljstva koja su prirodna i vetako, kao proizvod ljudske kulture (po tom kriterijumu odbaena je svaka techne, jer je to rezultat ljudske kulture kojoj je cilj samo da prozivede zadovoljstvo). Svi su bili iz siromanijih slojeva, sa izuzetkom bogataa Krateta koji je sve ostavio, sa Hiparhijom. Autarkeja (samodostatnost, unutranji mir, samodovoljnost Diogen iz Sinope, bure). Umetnost je takoe nepotreban luksuz, pa se po tom kriterijumu sve odbacuje, sem knjievnosti (Antisten je pisao, tumaio Homera i traio klicu moralne pouke u njegovim stihovima, klice hermeneutike; Diogen je izgleda pisao i drame, sa namerom da prikae zlo nomosa, u kome nalazi uzrok ljudske propasti, parodije tragedija pod naslovom Edip, Medeja, Herakle) stoiari b) kirenjani: predstavnik Aristip (Lepi), nazivao je sebe sokratovcem, iako su ga drugi smatrali za sofistu (naplaivao je asove, a u asu Sokratove smrti bio je na nekom ostrvu sa heterom Laisom).Meutim, u prilog njegovoj tvrdnji, on je zaista iveo svoju misao. Smatrao je da se autarkeja postie ulnim zadovoljstvima, ali probranim i kontrolisanim. Polazi sa gnoseoloke pozicije sofista, za njega je osnovni spoznajni kriterijum esthesis. Skok sa gnoseolokog na etiko: ulno zadovoljstvo je najvea vrednost, kao to je i bol najvea suprotnost vrednosti. Aristip je bio tvorac grkog filozofskog hedonizma. Kljuna mu je takoe ideja mere: zbog malog zadovoljstva ne smemo da rizikujemo veliki bol. Priroda zadovoljstva je protejska, zato je mera i kontrola nuna: Ja imam Laisu, ali ona nema mene. Umetnost takoe odbacuje, zato to ne donosi dovoljno jako zadovoljstvo. Antiteza physis/ nomos: jedino dobro je zadovoljstvo, ono je physei, a sva ostala dobra su stvar konvencije, ona su nomo. epikurejci c) Megarska kola: najdalje otili u logikoj analizi. III) Platonovo razumevanje umetnosti Vrednovanje umetnosti prema etiko-pedagokim kriterijima. U sreditu Platonove koncepcije due (tripartitne podele: razum- mudrost, volja-hrabrost, pouda-umerenost) lei estetska potreba

za merom. Kao harmonijski proizvod 3 kardinalne vrline (mudrost, hrabrost, umerenost) javlja se pravinost. Lepota je klju razumevanje ethosa, kako na nivou due pojedinca, tako i na nivou zajednice. Kod Platona su povezane estetika, psihologija i drutvo. Drava je sama po sebi estetika konstrukcija, te joj nije potrebna surogatna konstrukcija, kakva je umetnost. Osnovno polazite Platonove argumentacije (koja dovodi do izbacivanja umetnosti iz idealnog polisa) jeste ideja da ako je drava harmonina (estetika koncepcija!) onda je umetnost viak. Takoe, za Platona je princip optosti stariji i bitniji, umetnost koja ima i svoju subjektivnu, individualnu komponentu, po tom kriterijumu otpada (// helenizam, Kant, Baumgarten). Ne samo da je umetnost u lepoj dravi suvina, ve je i tetna i opasna (pedagoki momenat). Stvaralaka i podraavalaka umetnost: Platon je razlikovao umetnosti koje proizvode od onih koje samo podraavaju ve proizvedeno, u tom smislu arhitektura zauzima vie mesto na skali vrednosti od npr. slikarstva i vajarstva, jer ona nije podraavanje sveta senki, ve je stvaranje neeg to preko umetnosti stie egzistenciju u svetu. (cf. umetnika teorija renesanse) Umetnost kao techne, prometejsko poreklo: U Protagori Platon daje poreklo umetnosti kao neke vrste dodatne vetine koju je ovek pomou svoje specifino ljudske inteligencije, prirodi dodao da bi opstao. Platon u Zakonima, a i drugde, sukobljavajui se sa sofistima, kritikuje koncepciju umetnosti kao techne. Umetnost kao nadahnue: Pesnici ne znaju ta rade, i ne znaju nita o stvarima o kojima govore. Oni stiu mo govorenja u stihovima iskljuivo zato to su nadahnuti bogom (Apologija, Ijon). Nadahnue moe imati, dodue, i pozitivnije konotacije kao u Fedru. Umetnost kao mera: U Filebu aludirajui na Pitagoru, Platon svrstava razliite discipline u umetnost meu kojima mesto prave umetnosti zauzimaju matematika, i najvie dijalektika. Tako za Platona mudrost i nauka stiu status prave umetnosti. Nasuprot podravanju prirode, on stavlja nauno znanje i dobro. Njegovo odreenje umetnosti je racionalno, i moralno. Sadraj umetnikih dela se odreuje i klasifikuje prema stepenu mudrosti i praktinoj vrlini (svako u idealnoj dravi treba da radi ono to najbolje ume) Umetnost kao ogledalo: nasuprot ovim pozitivnim odreenjima filozofije kao umetnosti, javlja se konkretna umetnika praksa, koja nije nita vie do podraavanje onoga to je ve senka prave stvarnosti. Po kljuu mimeze povezuje likovne umetnosti i pesnitvo. U likovnim umetnostima se protivio iluzionistikom slikarstvu. Idelani model bio bi egipatski (gde u isto vreme sagledavamo sve strane predstavljenog entiteta), zamerao savremenom slikarstvu to to je u stanju da prikae stvar samo iz jednog ugla. Protiv novotarija, nedosledne mnogostrukosti. Mnogostruki tonovi i metri unose razdor i zabunu u duu. Ne moe isti pisac biti i tragediograf i komediograf. Svako moe da radi samo jednu stvar istinski kako valja. Umetnost kao psihagogija: Umetnik je mag, koji kvari ljudsku duu koristei se magijom. Delujui na afektivni deo due, on vue ljudske nagone na dole, za razliku od fiilozofa koji kroz racionalno ubeivanje usmerava duu na gore, tj. ka svetu Ideja. Strah od iracionalnog dejstva umetnosti, koje putem lakog, bezvrednog uivanja, pomuuje razum. Za Platona svet fikcije ostaje radikalno odvojen od sveta istine kome pripada filozofski diskurs. Muzika i dua: U Zakonima Platon pokazuje da su medijum i sutina muzike psihiki, muzika izraava raspoloenja due. Njena vrednost odreena je moralnim i mentalnim kriterijumom. U Dravi, on kae: Ritam i harmonija prodiru do dna due i snano je obuzimaju. Stoga muzika ima presudni znaaj u oblikovanju mlade due.

IV) Platonova kritika poezije X knjiga Drave. Kritika slikarstva: podraava li slikar ono to zaista postoji (to on ontos) ili zanatliju? Slikar podraava izgled stvari (u Platonovo vreme se slikalo u perspektivi koja je stvarala iluziju prostora, premda nije bila matematika/linearna. Platonu se filozofskijim inio egipatski model slikarstva, gde u isto vreme vidimo vie strana figure, kubini pogled, jedan entitet sa sve tri strane, nasuprot tome mi smo navikli da vidimo prizor onako kako se on otvara jednom posmatrau u jednom trenutku). PLATONOV SKOK: povezuje slikarstvo i pesnitvo po tome to su obe umetnosti mimetike. Intelektualno nepoten argument: pesnitvo je na treem mestu od istine, nijednoj dravi tragedija nije donela zakone, Homer nije ni u jednom ratu bio vojskovoa, nikoga nije uinio boljim, ak ni njegov pratilac nije vodio rauna o njemu, dok su i Pitagora i Protagora bolje proli, HOMER NIJE UMEO DA VASPITA LJUDE Podraavanje je bezvredno kao takvo (tree po udaljenosti od istine, podraavanje izgleda a ne stvarnosti) ontoloki argument Vezuje se za ono to je bezvredno (podraava ono to je bezvredno, jer najlake je imitirati lou narav i svakodnevno iskustvo. NB: ovde Platon poeziju tretira kao techne, a ne kao maniu, kao to je to u Ijonu i Fedru) etiko-politiki argument Raa ono to je bezvredno (pothranjuje poudni deo nae due) afektivni argument Inae je sa nama kao sa zaljubljenima, i kao to se klonimo nedoline ljubavi, tako se klonimo poezije. Poezija deluje na onaj najbedniji, donji, vegetativno-reproduktivni deo due (ovo mu omoguava prethodni dokaz, naime da poezija nema nikakvu saznajnu vrednost) II i III knjiga Drave. etiki aspekt Platonove kritike. Kritikuje antipedagoka svojstva umetnosti, glavne mete Homer i Hesiod, u manjoj meri muzika. Prvi i drugi tip argumenta zasniva kritiku na materiji/ grai umetnosti, sadraju poezije (TA?) 1. kritika sa stanovita teodiceje: Bog se uvek mora prikazati onakvim kakav je, poto je bog dobar, on je samo uzrok onoga to je dobro (suprotno od Homerove prie o dva bureta sa zlim i dobrim darovima Zevsovim), i ne moe biti uzrok bilo ega zlog (tako Atena i Zevs nisu krivi to je Pandar prekrio zakletvu, ili za svau bogova kao kod Eshila u prii o Temidi i Zevsu, itd.) Cf. kraj Parmenida: Ne moe svaka glupost, zlo, imati svoj eidos. Bog je savren, a sve to je savreno ne poputa ni najmanje uticaju neke druge stvari, tako ni bog ne sme da se menja, te je nemogue da bog eli da promeni svoj

oblik kao Protej ili Tetida, jer je bog uvek najlepi i ako bi se menjao morao bi se menjati u neto gore Bog nee da nas zavara ili lae, on nije laljivi pesnik (koji nas vara kroz mitove, zato to ne zna pravu istinu o dalekoj prolosti, sastavlja prie nalik na istinu), bog je potpuno jednostavan i istinit u delu i rei i niti se sam preobraava, niti druge lae, ni reima, ni znacima koje alje, ni u budnom stanju, ni u snu (tako osuuje ono mesto kod Homera kada Zevs alje san Agamemnonu, ili kod Eshila kada Apolon peva o srei njenog poroda) Tragedija je problematina upravo zato to prikazuje kako se loe stvari dogaaju ljudima prema volji bogova. Platon odbija determinizam, Bog ne moe biti kriv za sve, pa ni za nau nesreu. 2. kritika poezije kao segmenta vaspitanja Potreba za uvarima drave, poreenje izmeu dobrih uvara i plemenitog psa koji ujedinjuje pitomost prema poznatima i domaima, i ratobornost prema nepoznatima, da bi mogao ova dva da razlikuje uvar/ pas mora biti mudroljubiv, dakle, on mora biti prijatelj mudrosti, odvaan, okretan, jak i hrabar -da bi se u njemu razvile ove osobine potrebno je muziko vaspitanje due i gimnastiko tela. U prvoj fazi njihovog vaspitanja, moraju se kontrolisati mitovi koji im se priaju, jer ne smeju sadravati lai kakvih ima kod Homera i Hesioda, one nisu ni istinite, ni lepo izmiljene, daju pogrenu sliku bogova, pr. pria o Uranu i Kronu, zatim o meusobnim borbama bogova npr. Giganata, o Heri i Hefestu, ovo se ne sme servirati deci jer ona ne mogu da prosude ta je alegorija. ak i da su ti mitovi istiniti, oni se ne smeju priati deci, u svakom mythosu razlikuje injeninu la od typosa- moralnog obrasca. U svrhu obrazovanja, dozvoljava izlaganje ovih lai, pod uslovom da prenose odgovarajui typos (Platonovi mitovi) Trei tip argumenta zasniva kritku na efektu/ posledicama poezije (POSLEDICE?) 3. kritika poezije kao sredstva uzburkavanja afekata u dui Ako hoemo da uvari postanu hrabri, onda im ne smemo servirati prie koje pospeuju strah od smrti raznim prikazima strahota podzemnog sveta (ovo iskljuuje ono mesto iz Odiseje sa Ahilejevom senom (XI), ili Patroklovom iz Ilijade (XXIII), i jo mnoge druge (Od. XXIV, Prosci u Hadu)) Ne smemo dopustiti da slavni heroji plau i uzdiu (kao Ahil za Patroklom XXIV,ili Prijam za Hektorom XXII, ili Tetida za Ahilovom sudbinom, XVI) Iskljuuje se i smeh i podsmevanje jer izaziva jaku promenu (pr.Hefestu se smeju bogovi, I)

Nephodno da znaju vladati samima sobom i da su umereni u jelu, piu i strastima (Ahil se ne sme usprotiviti svom voi, Odisej ne sme hvaliti punu trpezu, a pogotovo se ne sme prikazivati Zevs koji zaveden Herinim arima biva obuzet ljubavnom udnjom da se s njom odmah spoji, Hefest ne sme biti prikazan kako okiva Areja i Afroditu zbog ljubomore) Ne smeju biti potkupljivi i lakomi (pr.kada Fenik kae Ahilu da ako darove ne dobije, ne prestane sa gnevom, ili to ovaj Hektora jedino uz otkup vraa, ili pak Tezejevi pljakaki pohodi) Kritika poezije sa stanovita forme umetnosti, mimezis kao takva (KAKO?) 1. haplos diegesis: kada pesnik peva u svoje ime, jednostavno pripoveda (ditirambi, lirika, mada je ne spominje nigde) 2. mimesis: kada hoe da nam sugerie da to pria neko drugi, tada tu linost podraava (kao u dijalozima, u tragediji i komediji) 3.kombinacija ova dva (epske pesme) Ako se jo od detinjstva podraavanju naviknemo, ono postaje navika i druga priroda i menja nae osobine, zato uvari mogu da sluaju samo dela onih pesnika koji podraavaju odline ljude. ta se ne sme podraavati? ena zaljubljena, bolesna. Porodilja. Psovanje, mukanje. Ovde se pitanje podraavanja ipak vezuje za ono ta se podraava, a ne za sam mehanizam. Govorei o muzici, zaista govori o nainima podraavanja. U Zakonima je umereniji: pesnitvo moe da ostane, ali pod dravnim nadzorom. Zato pesnike koji kombinuju razne tonske naine koji su zavodljivi, treba ovenati vunenim vrpcama i izbaciti iz drave.

V) Pojam zanosa u Platonovoj filozofiji > Ijon i Fedar U Apologiji i Ijonu, Platon insistira na tome da pesnici, budui u stanju enthousiasmosa ne znaju ta ine. tavie, bave se stvarima o kojima nita ne znaju (zanatima, dravnitvom, ratnom vetinom). U Apologiji, Sokrat razgovarajui sa pesnicima zakljuuje: Tako rei svaki prisutni ovek umeo je da govori bolje od njih o pesmama koje su oni sami sastavili. U Ijonu Platon poredi delovanje pesnika i rapsoda sa nesvesnom snagom magneta. Ne samo to Ijona Homerovo pesnitvo nije niemu nauilo, ve je i sam Homer bio bogom nadahnut dok je stvarao. Tako dolazi do delovanja prstenastog magnetizma: Homer poput magneta deluje na Ijona, Ijon na svoju publiku. A zapravo niko od njih ne zna o emu peva/slua. Meutim, u Fedru nainivi Erosa zanosom, manijom, dakle rezultatom direktnog boanskog delovanja, Platon povezuje za sebe kljunu ideju boga sa idejom Lepote. Sutinska Lepota jedino se moe dosei kroz ljubav, zanos, koji je neodvojiv od transcedentnog. Eros i na ovaj nain ini sponu izmeu smrtnih bia i besmrtnosti. On igra kljunu vezivnu ulogu izmeu seanja (hypomnema, anamnesis) i inicijacije koja

se bez seanja ne moe ostvariti. Preko enthousiasmosa (stanja u kome je doslovno u nas ulo neto to je od nas superirono), postajemo sposobni za uzdizanje (ascensio). U sluajevima da do enthousiasmosa doe u dui koja nije spremna, ili je ve iskvarena bilo okruenjem, bilo manjkavou sopstvenog karaktera, Eros se manifestuje kao pouda, regresija koja dovodi do stupnja animalnog. U suprotnom, Eros dovodi direktno do spoznaje da su sve pojedinane Lepote samo odblesci, imitacije (eikon, homoioma) apsolutne Lepote. Zapravo kljuna funkcija Erosa jeste da ini sintezu izmeu empirijskog i idealnog. FEDAR, PRVA BESEDA: Sokrat metodom divizije dolazi do odreenja one strasti koja jedino moe dovesti ka neemu pozitivnom, pritom paljivo priprema teren za izlaganje sopstvene teorije, koja nee biti u kontradikciji sa prvim govorom: preko fizike lepote eromena, erast prepoznaje Ideju Lepote, koju je ranije spoznao. Svog ljubljenika, ljubavnik mora da zavede, i to tako to e ga kroz sebe upraviti ka Ideji Lepote, koju je i on takoe ugledao u toku svog prvog uzleta. Ljubavnici e, u zavisnosti od svoga ponaanja, biti kaenjeni ili nagraeni. Ako tee znanju, uspee se u nebo, a ako ovakav tip ivota izaberu tri put, uspee da pobegnu od toka ivota. Ako su teili asti, ili pak podlegli telesnim iskuenjima, popee se na nebo za ostalih hiljadu godina, ali bez ikakve nade da e se osloboditi toka . Ali ako su stupali iskljuivo u fizike odnose, poput onih koje Lisija predlae, morae da se proiuju pod zemljom tokom jednog hiljadugoa, a moda jo i due . FEDAR, DRUGA BESEDA: Sokrat dijalektikim metodom dolazi do odreenja etiri vrste zanosa. Pre svega, odvaja maniju u smislu duevne bolesti, od stanja enthousiasmosa pomou kojeg dolazimo do odreenih saznanja. 1) proroki (odnosi se na dar proricanja, mantiku (mantik)) 2) telestiki (koji se najee prevodi kao misterijski), vezuje se za Dionisa. Telestiki zanos ima veliki znaaj za Platona kao simbol filozofije. Teletai su obeavali besmrtnost, kao to je Platon obeavao besmrtnost svojim uenicima- filozofima. Filozof je pravi bakhant. Ovo vai ak i za Alkibijada koji je kroz Sokrata doao do tog ushienog i bakhantskog stanja. 3) pesniki (uprkos notornoj osudi pesnika u Dravi, mora se imati u vidu krajnje ambivalentan
status koji pesnitvo zauzima u Fedru, pa indirektno i u Gozbi. U Ijonu, Platon predstavlja pesnika kao bie koje stvara u stanju bezumlja, nadahnuto boanskim. Kako prema tome stoji Sokratovo oigledno nadahnue, i izlaenje iz sebe (ekstasis) u Fedru? ime onda objanjavamo izvanredni dramaturki karakter Gozbe? U Fedru sam Sokrat izjavljuje da je ve poeo da govori u ditirambima. Koliko god nisko Platon stavljao pesnike na svojoj skali vrednosti, zamerka da se ne moe stvarati bez nadahnua vai za sve stvaraoce (poietai). U trenutku svoje besede, Sokrat jeste pesnik, u to nema sumnje. Kontradiktornost se ne moe izbei pozivanjem na pedagoko-etiki karakter Drave. Platonovo pisano uenje uvek i svuda ima pedagoku funkciju. Ako se Eros shvati kao noetika sila, onda ne bi nuno znailo da je za Platona jedina mogua poezija, neki, vrlo esto shvaen kao dosadan ili sterilan vid, etiki korektnog pesnitva)

4) erotski zanos (vodi phronesisu. U Fedru se, kao jedna od ideja vodilja javlja shvatanje da se bez ljubavnog zanosa ne moe stii do saznanja . U Gozbi ljubavnik je izvan sebe (entheos), kao pesnik u Ijonu. I dok pouda i fizika ljubav u sprovedenoj podeli ostaju pod kategorijom ljudskih slabosti, Eros postaje i manifestacija ulnog ivota, tvoraki nagon koji dri, a ne rui svet ak ni onda kad povezuje duu sa najudaljenijim svetom pojmova. Jasno je da Eros polazi od ulnog, 10

ali je teko rei kada on prelazi u psihiko, a kada iz psihikog u isto inetelektualno, u optem pojmu enthousiasmos u Fedru sadrano je sve troje. Ovde Eros zapravo ini sponu izmeu pojavne stvarnosti i forme, koju Platon, ba zato to je najuoljivija u spoljanjem svetu, oznaava kao Ideju Lepote. DODATAK: Hipija Vei Uvod - prvo je Sokrat zajedljiv na raun Hipijinog bogaenja i popularnosti. Hipija sve zna da radi, lep je i bogat. Njegovo znanje nije mudrost, ve polimatheia. Jedino u Sparti nije dobro proao, zato? Tu se vidi Platonovo divljenje spartanskim zakonima - rasprava o nominalnoj ili istinskoj vrednosti zakona. Hipija je u domenu laljive gomile, doxa. Sokrata je kao napao neki ovek (Stranac iz Elide, Sin Sofroniskov) tokom neke rasprave sa pitanjem Otkud ti zna koje su stvari lepe a koje rune? Ajde ako zna reci mi ta je lepo?. Sokrat moli Hipiju da mu pomogne i odgovori. On zastupa argumentaciju tog, opakog oveka. - Prvo povlai razliku izmeu lepog i lepote I deo: Lepa devojka je lepota (Hipija) (Lepo nije stvar) Da li je lepo lepo, ako postoji neto to je sama lepota? Da li ako je lepa devojka lepo postoji ono usled ega su sve stvari lepe? (Sokrat navodi primere lepe kolibe, kobile, lonca). Hipija ovo odluno odbija, devojka je sama po sebi lepa od lonca. Meutim, ako se devojka uporedi sa boginjama, nije li onda i najlepa devojka runa? (uvodi apsolutnu skalu vrednosti). Dakle, sama lepota ne moe biti neki pojedinaan entitet. ta je ta lepota kojom je sve drugo ureeno i ijim prisustvom se pokazuje lepim? Hipija odgovara zlato (Platonova pakost na raun Hipijine pohlepe, Sokrat navodi primer Fidijine statue Atene u kojoj nisu svi delovi zlatni, a ona je ipak lepa)

II deo: Pogledaj, nije li sluajno lepo samo to prilino/odgovarajue (to prepon) i sutina (physin) samog pri-linog? (Lepo kao prikladno) - Fidija je primenio one materijale tamo gde to na statui dolikuje. Hipija: Sloiemo se s tim da svaku pojedinu stvar ini lepom to joj odgovara / prilii. Pa odgovara li onda zlatna kutlaa obinoj kai? -Hipija kae da izgleda trae neku lepotu koja se nikad, nigde i nikom nee uiniti runom. Daje svoju definiciju: uvek je svakome i svuda najlepe za oveka da bude bogat, zdrav, da ga Heleni potuju, da stigne do starosti, da lepo sahrani svoje roditelje

11

kad umru, da ga lepo i velianstveno pokopaju njegovi potomci. Sokrat ga podsea a) da su govorili o lepoti samoj koja svemu, oveku/kamenu/bogu daje svojstvo lepote (to znai da ova definicija ne moe da se odnosi na bogove, heroje, decu bogova, itd). -Da li je to prepon neto to ini da ono u emu je priustno izgleda lepo (Hipija: lepo je ono to izgleda lepo, kao kad se veto izabere odea tako da istie neiju pojavu) ili to ini da bude lepo, ili nijedno od toga? Njih zanima ono to je uvek lepo, dakle da je to prepon ono to ini da stvari budu lepe. III deo: Lepo je ono to nam je korisno. (Lepo kao korisno) -Da li je ono to je korisno pre svega (drugog) lepo? Nije, zato to mo i korist nisu po sebi lepe, nisu ako su u slubi neeg zlog. Dakle, lepo ne moe biti neto zlo, ve jedino neto dobro. -Da li to znai da je lepo uzrok dobrog? Rasprava o uzorcima. Lepo ne moe biti otac dobru zato to bi onda ispalo da se zbog lepog trudimo oko razboritosti i oko svih ostalih lepih stvari to je njihovo delo i njihov potomak lepo ne moe biti i otac i potomak, i uzrok i posledica dobra. Dakle, lepo ne moe biti probitanost, korist i mo stvaranja neeg dobrog. IV deo: Lepo je prijatno koje dolazi preko sluha i vida. (Lepo kao prijatno, kao hedone) -ta je sa stvarima koje se ne mogu videti i oslunuti, npr. zakoni? -Po kom kriterijumu se mogu razdvojiti uivanja u jelu, piu, ljubavi (koja izazivaju prijatnost) od drugih stvari koje izazivaju prijatnost? -Uivanje koje nastaje preko vida/ sluha ne nastaje zbog samog vida/sluha. Ako i jedna i druga vrsta uivanja poseduju neto to je zajedniko i to izaziva prijatnost, ta je to? Da li to to pripada oboma pripada zaista istovremeno oboma, ili svakom ponaosob, ili samo oboma zajedno? V deo: Lepota se mora promatrati u celini, a ne u izdvojenosti pojedinanih bia. (Hipija) To znai da je a) lepo sutinska, opta kategorija, koja se moe manifestovati i u pojedinanim stvarima, i u stvarima uzetim zajedno, ali nije isto to i ta pojedinana stvar ili skup stvari uzetih zajedno, b) lepo ne moe biti izjednaeno sa onim to je emprijski lepo, zato to to ini vie stvari zajedno lepim, ali ne i pojedinano, i zato to (oito) varira, c) lepo nije probitano uivanje, zato to je probitano ono to stvara dobro (ali ono to stvara stvoreno), pa onda dobro ne moe biti lepo ni lepo dobro, ako je svako od njih neto drugo Zakljuak: U stvari, do zakljuka se ne dolazi, jer lepo mora biti dobro, a dobro lepo, ali ta definicija propada zbog razlike izmeu proizvodne moi i proizvoda.

12

VI) Aristotel o lepom Kada je re o lepom, Aristotel je zvanino objektivista (Organon). Lepota je ona dobrota koja nam prua uivanje (Retorika). Aristotel priprema razdvajanje pojma kalokagathie. Dobrota je lepota ina (Metafizika). Lepota je mirovanje, dobrota akcija. LEPOTA je prebivanje opteg u pojedinanom, jedinstvo ova dva. Jedna ulna, individualna datost je lepa, utoliko to ima vie optosti. Ukoliko je npr. ena paradigmatinija za svoju vrstu ona je lepa. Premda je lepotu nemogue potpuno definisati, ona ima svoja kljuna odreenja (koja direktno proizilaze iz Aristotelove metafizike koncepcije): paradigmatinost lepote (to je vie optosti u pojedinanom entitetu, to bolje. Direktno utie na renesansnu likovnu praksu) lepota kao harmonija materije i forme (ovu ideju e preuzeti i Plotin, ali se kod njega teite prenosi na formu. I za Aristotela i za Plotina je runoa vidiljivija kod onih entiteta kod kojih materija pretee nad formom)

Logiki status lepote, veito pitanje da li je lepota relacija ili kvalitet (cf. Avgustin: Da li se neto dopada zato to je lepo, ili je lepo zato to se dopada?). Dok je manje-vie itava antika Grka, sa izuzetkom sofista, objektivistika (Pitagorejci, Platon je svestan druge mogunosti, ali je ne formulie eksplicitno, Aristotel, Plotin), u helenizmu, a u punom smislu tek kod Kanta (ali na formu ljudske svesti kao takve nema relativizma) javlja se subjektivizam. Aristotel: lepota je kvalitet predmeta kao takvog, a ne osobina nae svesti, stvar nae percepcije. Aristotel meutim, nije u ovome sasvim dosledan. Odlike lepog: simetrija i omeenost (za Aristotela kljuna ideja mere): Sve to je lepo treba da ima ne samo delove lepo poreane, nego i odreenu veliinu; veliina treba da bude takva da se pogledom moe obuhvatiti (ovde upuuje na relaciju sa sveu subjekta) VII) Aristotel o umetnosti -Osniva estetike u modernom smislu rei, kod njega se poklapa filozofija umetnosti i metafizika lepog (za razliku od Platona). Pristup estetici odozgo se koherentno poklapa sa estetikom odozdo, od metafizike do konkretnog umetnikog dela. -Ponitava razliku techne // poiesis. POREKLO: Zanatska vetina (techne) za Aristotela svoje poetke nalazi u ljudskoj sposobnosti da se koristi rukama, koja ga odvaja od ostalih ivotinja i ini superiornijim. Sluei se svojom uroenom sposobnou, ovek zapravo imitira lepotu i red u postupcima same Prirode ( Platon za koga umetnost nie u borbi sa Prirodom, i znak je ovekove slabosti). DISTINKCIJA: Aristotel izriito kae da je svaka techne i poiesis, ali da nije svaka poiesis techne, zato to je poiesi iri pojam. Techne je za Aristotela on posebna poiesis koja svoja dela stvara imajui u vidu razlog (logos) onoga to stvara. Techne je prema tome, neka vrsta znanja: Predmet techne je opte, tako da umetnik mora da poznaje uzrok, razlog, onoga to stvara (Met.1). Poiesis jeste stvaranje, u Aristotelovoj misli, to je zaprao in oblikovanja neega iz materije, nain na koji forma oblikuje materiju u nov entitet. Zato je poiesis ire od techne.

13

Tako umetnik postaje neko ko npr. posmatrajui neoblikovani kamen, kree da mu daje formu, imajui u vidu cilj tog kretanja. -Umetnost dovrava ono to je priroda zapoela (Fizika), odreenje umetnosti kao stvaralakog procesa (na ovome e insistirati i Plotin, i mistici, i renesansni neoplatoniari). Umetnost je ljudsko stvaranje po ugledu na boansko stvaranje, umetnost se takmii sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokreta prirode. Kao to se sve u Prirodi odgirava prema planu, procesu razvijanja forme iz materije, ili sazrevanju potpune individue iz bezobline klice, tako i umetnost daje formu grai (bilo da su to slova, boje, kamen, ili tonovi). -Priroda i umetnost su dve najvanije pokretake sile (Metafizika), sa tom razlikom to priroda ima princip kretanja u sebi, dok umetnik prozivodi entitete ija je forma u njegovoj dui. -Umetnost podraava prirodu (physis): dok kod Platona umetnost moe da podraava samo artefakte, mimeza se za Aristotela ne javlja kao imitacija, ve kao prikazivanje, predstavljanje, modelovanje koje ima kognitivnu komponentu. Physis je shvaen kao 1) ono to u sebi ima snagu da raste i da se razvija samo iz sebe, samo u sebi ima uzrok (zakon prirode) 2) naroiti sklop nekog entiteta, koji ga ini onim to jeste (sutina) 3) corpus natura naturata (sve ono to nije stvorio ovek) Umetnost dakle, podraava uzroke stvari, sutinu, stvaralaki princip kao takav. Zato to umetnost podraava ove osnovne, primarne uzroke, ona je filozofska. Univerzalno vri svoj upliv u partikularno: Uzor treba da pretee na slici i onda kada takvog nema u prirodi. Aristotel ne upuuje pesnika na empirijsko podraavanje, ak i ako ono to prikazujemo ne sreemo u neposrednom iskustvu, treba ga uoptiti. UMETNOST I UMETNIKA ISTINA JE AUTNOMNA OD ISKUSTVA I ISTINE SVAKODNEVNE STVARNOSTI ( Slikar koji je pogreno imitirao konjsku nogu u odnosu na nogu u stvarnosti, moda nije pogreio u umetnikom smislu). Umetnost prikazuje ono to je moglo da se dogodi, prema zakonima verovatnoe ili nunosti, dok istoriografija prikazuje ono to se zaista dogodilo, i stoga ne zalazi u uzroke (to zapravo nije sluaj ni sa jednim dobrim istoriarem, cf. Herodot, Tukidid, filozofska istorija: Hjum, Volter) -Umetniko stvaranje putem podraavanja postie svoju svrhu u lepim oblicima koje stvara. Cilj umetnosti (npr. tragedije) jeste njoj svojstveno zadovoljstvo koje prouzrokuje. Aristotel deli umetnosti prema njihovom predmetu, sredstvu kojim vre podraavanje, i svrsi. Svaka umetnost na sebi svojstven nain ostvaruje svoju svrhu (obuhvata poeziju, slikarstvo i muziku direktno pojmom mimezisa (kod Platona u polemikom kontekstu)). Zadovoljstvo nije nuno negativna kategorija, zadovoljstvo je ispunjenje elje, svest o punoi ivota, ono moe biti razumno, ako se uiva u onome to je dobro. To to je dobro reguliu dravnici.

14

Aristotelova Etika, Retorika, Politika, Analitika -muzika: vrhunska psihagoka mo; najmonije pedagoko sredstvo jer mekana supstanca mlade due muzikom upija eidos (Politika), muzika oblikuje duu, veliina pesnika i filozofa je u sposobnosti primanja utisaka i jedni i drugi su mekani (senzibilini, suptilni).Oni su erotiari, kod njih preovlauje crna u, koja ih ini genijalnima. -retorika: rehabilituje retoriku koju je Platon sahranio u Gorgiji kao vetinu laganja, a dao joj sopstvena pravila u Fedru, brani retoriku kao umetnost, nastavak na Fedra. -sutina dobrog govora je entimem (skraeni silogizam, koji preskae bilo jednu premisu bilo konkluziju zato to je oigledna, a time auditorijumu prua zadovoljstvo da je sam nasluti: Ne gaji besmtran gnev (jer si smrtan), Umree jer si ovek (ljudi su smrtni, ti si ovek). Najbolje je kada se preuti konkluzija. Govor treba oblikovati prema auditorijumu, ovek treba da uvek odri svoje dostojanstvo, bilo da deluje na ethos, pathos, ili logos. Ritmiki govor, ali da izbegava poetski metar. Variranje tona. Zlatna sredina jasnosti i prikladnosti, nikad banalnosti. Osetljivost za raspoloenje publike i smisao teme o kojoj se govori. -etika -ovek je zoon politikon, prirodno trai ivot u zajednici -njegova etika je takoe dinamika, vrlina i srea se ue i postiu, nisu nam date. Razlikuje habitus (poetne datosti, etiki i duhovni potencijal) od energeie (realizacije). -problem sree: srea je sklad habitusa i energeje, sklad potencijala i ostvarenja. ovek ne moe biti srean ukoliko ne razvije svoju specifino ljudsku prirodu. Specifino ljudska priroda je ovekova umnost. Umnost je vrlina. Srea je i ivot u skladu sa vrlinom. Glavni ovekov cilj je i za Platona i za Aristotela, ostvarivanje onog boanskog u njemu. -Vrlina je mera izmeu dve krajnosti. To je sredina, ali ne u kvalitativnom smislu, ve u odnosu na negativne vrednosti. To je vrhunac kvaliteta. (estetizam u etici). Hrabrost je po sredini u odnosu na dve negativne krajnosti, kukaviluk i bezumnu smelost. Velikodunost izmeu krtosti i rasipnosti. Umerenost izmeu neosetljivosti i razuzdanosti. Pravinost izmeu trpljenja i injenja nepravde. -politika (Analitika) -za razliku od Platonove koncepcije polisa kao idealnog konstrukta, Aristotelova politika filozofija je vie empirijska. Ne smatra da je bitno da li vlada pojedinac, nekolicina, ili veina. Pitanje je da li taj entitet na vlasti ima u vidu lino/sebino ili opte dobro. Po tom kljuu pravi razliku: monarhija (koja bi inane bila idealni oblik vladavine) vs. tiranija aristokratija (vladavina najboljih koji imaju u vidu dobro zajednice) vs. oligarhija republika (razumna veina koja ima opte dobro u vidu) vs. demokratija (blia anarhiji) Iz demokratije logino sledi tiranija. -nasuprot Platonu, on smatra da drava nema potrebe da gui princip pojedinca, da gui

15

hedonistiku crtu u pojedincu. (u skladu sa njegovom Metafizikom, princip opteg u pojedinanom, na ovoj liniji i Spinoza, Lok). Aristotel nije asketa u duhovnom smislu. On nije protivnik zadovoljstva kao takvog, postoji dobro i loe zadovoljstvo, stoga i umetnost nalazi svoje mesto u njegovoj dravi.

VIII) Aristotelova Poetika -VI glava, def. tragedije: Tragedija je oponaanje ozbiljne i zavrene radnje, govorom odreene veliine, koji je otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vri ljudskim delanjem, a ne naracijom, a izazivanjem saaljenja i straha dolazi do katarze tih afekata Causa formalis: ozbiljna i celovita radnja, cf. Aristotelova koncepcija lepote (omeenost, red, simetrija) Causa materialis: govor koji je otmen i odgovarajue duine Causa efficiens: oponaanje se vri radnjom, a ne naracijom (mimesis praxeos) Causa finalis: katarza (Fikcija kao autonomno polje iskustva (cf. Hartman, princip derealizacije u mimezisu) Tragedija moe da proizvede samo sebi svojstveno zadovoljstvo XIV gl: Od tragedije ne treba traiti svaku vrstu uitka, ve samo onu koja je njoj svojstvena, XXV gl) -Kvalitativni delovi tragedije: 1. mythos- fabula (predmeti oponaanja) 2. ethos- karakter (predmeti oponaanja) 3. dianoia- misao (predmeti oponaanja) 4. lexis- govor (sredstvo) + 5. opsis- scenski aparat (nain) 6. muziki aparat (sredstvo)

i ep i tragedija

samo tragedija

-mythos je oponaanje radnje u istom smislu u kome je dua (psyche) oponaanje (u stvari sutina) oveka. Fabula je struktura drame oko koje se okupljaju njeni materijalni delovi. Isto tako je i dua struktura i arche oveka, tj.ovek sam. U XVII gl.on kae da kao to dua (tj.forma) prethodi telu, tako fabula prethodi drami. Fabula je arche i telos drame, ona je forma tragedije. - zato je fabula najvanija:

16

1. tragedija nije oponaanje ljudi, nego ljudskih dela i ivota (tj.ona prikazuje ljude podraavajui njihovo delanje) 2. tragedija ne moe postojati bez radnje, a moe bez karaktera 3. trag.bogate karakterima, ali slabe u fabuli ne ispunjavaju svoju prirodnu funkciju 4. najprivlaniji elementi drame pripadaju fabuli 5. najtee je od svega u drami dobro sastaviti fabulu -VII glava: da bi bila potpuna, odnosno celovita, fabula mora da ima poetak, sredinu i kraj (organicistiko shvatanje) -treba da postoji uska unutranja kohezija koja vezuje delove drame u celinu, ako ne logiki a ono po verovatnosti, da bi se ostvarila njena estetska funkcija -duina kod fabule odgovara veliini kod predmeta, treba da bude mogue da fabulu sagledamo u celini, tj.da ona bude pregledna odjednom (isto vai i za duinu epa, XXIV gl.) -veliina kao estetsko obeleje podrazumeva: 1.da bi bila lepa, stvar mora imati veliinu, 2. veliina mora imati granicu - prava je ona veliina u kojoj, uz nizanje dogaaja u neprekinutom redosledu, obrt iz nesree u sreu, ili iz sree u nesreu nastupa po verovatnosti ili po nunosti IX glava: pesnikov posao nije da pripoveda o stvarnim dogaajima, nego o onome to bi se moglo oekivati da e se dogoditi, tj.o onome to je mogue po verovatnosti ili nunosti. Pesniko umee je filozofskije od istorije. Cf. XXV glava: Nije ista ispravnost u politikom i u pesnikom umeu, niti je u pesnikom ili bilo kom drugom umeu (autonomija teksta i knjievnosti u odnosu na druge umetnosti; odbrana od Platona) -tragiki junak: XIII gl. I) ne smeju estiti (epieikeis spudaios) ljudi padati iz sree u nesreu (jer to ne izaziva ni strah ni saaljenje nego zgraanje), niti da veoma opaki ljudi prelaze iz nesree u sreu (to ak ne bi izazvalo ni simpatiju- filanthropon), niti da ti isti prelaze iz sree u nesreu (jer bi to izazvalo saoseanje, ali ne ni saaljenje ni strah) ne pita se kakav e ovek izazvati najefektniji pathos nego kakv dogaaj (u Poetici se nigde ne govori o tragikom heroju) II) saaljenje pobuuje onaj koji nezaslueno pada iz sree u nesreu, a strah tako to prepoznajemo da je onaj koji doivljava nesreu neko slian nama, tako da ishod nee biti takav da izazove saaljenje niti strah tragika nesrea mora biti velikim delom nezasluena, ali ne sme naprosto biti rezultat sluaja (loe sree) jer bi tako lanac kauzalnosti bio oslabljen ili prekinut. ovek slian nama nije onaj srednji lan iz podele u II glavi. On hoe da kae da se sa oseanjima lika moemo identifikovati samo ako je on toliko slian nama da moemo pretpostaviti da bi naa oseanja u slinoj situaciji bila slina njihovim. ( Platon, u Dravi (II i III) u pokuaju teodiceje, osuuje pesnike jer

17

prikazuju kako se loe stvari deavaju dobrim ljudima, i zato to oni pothranjuju iracionalno, podstiui oveka da se uivljava u svoje emocije i da uiva u njima. Aristotel smatra da emocije imaju i svoju racionalnu stranu (naa uroena moralna svest nas spreava da se radujemo stradanju nevinog lika, a izaziva zgraavanje u suprotnom.) III) tip junaka: on mora biti izmeu dobrog i osrednjeg- dovoljno uzvien da pobudi nae saaljenje, ali ne tako savren da njegova nesrea izazove nae ogorenje, dovoljno blizu da izazove nau filantropiju, ali opet ne toliko blizu da izgubi svu veliinu i znaaj. On mora imati neku manu, slabost, nedostatak. hamartia (pogreno uverenje koje dovodi do pogrene pojedinane radnje- hamarteme, npr. Edip koji ne zna ko su mu pravi roditelji pati od hamartije, a ako u tom nezanju dela, on ini hamartemu.) Aristotelova hamartija oznaava pogrean in, uinjen u nepoznavanju njegove prirode, uinka, itd, koji je poetna taka uzrono povezanog niza dogaaja koji se zavravaju katastrofom. To je inetelektualna greka koja nema nikakve veze sa moralnom slabou pa ona odgovara otprilike terminu ate kod Homera. Karakteri treba da budu: dobri, primereni, slini nama, dosledni (XV gl) IX) Uticaj Aristotelove metafizike na teoriju lepog i umetnosti Metafizika ili Prva filozofija (naziv joj dao Andronik sa Rodosa), metafizika (prema podeli iz Nikomahove etike) spada u teorijske nauke (principi istraivanja su u samom predmetu prouavanje, tzv. objektivne nauke, za Aristotela tu spada jo i fizika i matematika). Sutina istraivanja je ono nadiskustveno, to opstaje u promeni, vena i nepromenljiva sutina. -zamera radikalan jaz koji postoji kod Platona izmeu dva sveta, sutina prebiva u pojavi (Lekar kada lei Sokrata ili Kaliju lei ovetvo u njima). Lepota je dakle, prebivanje opteg u pojedinanom. Prevazilazi jaz doxa // noesis kroz podelu na prvu i drugu supstancu. Prva je ovaj tu, ulima dostupan, pojedinaan ovek. Druga je ovek kao takav, ovetvo. Od Platona preuzima metodski hod od jednog ka drugom, indukciju. -Materija i forma = potencija (dynamis) i aktualnost (energeia). Aristotelova vizija prirode je dinamika, za razliku od Platonove. Sve to je ve formirano ima potencijaldalje obrade. - Entelehia: oblikotvorni hod koji podrazumeva obruavanje forme na materiju (npr. dua je forma, ona je oblikotvorna u odnosu na telo). Entelehija je sutinski apetit materije ka formi, a i forma se stalno obruava na materiju. Stoga je svako zbivanje/kretanje zapravo uobliavanje, sutina se razvija kroz pojavu. -Metafizika je nauka o uzrocima (aitia). etiri dimenzije uzronosti (causa formalis: forma, causa materialis: materija, causa finalis : svrha, causa efficiens: delatni uzrok, poelo kretanja) X) Aristotelov pojam katarze U Poetici termin se javlja u okviru uvene definicije tragedije (def. Tragedija je oponaanje ozbiljne i zavrene radnje, govorom odreene veliine, koji je otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vri ljudskim delanjem, a ne naracijom, a izazivanjem saaljenja i straha

18

dolazi do katarze tih afekata (katharsis pathematon), Poetika VI), zatim u XVII gl. (obredno oienje Oresta od materoubistva, nema veze sa tragikom katarzom). U Politici u vezi da delovanjem muzike na duu. Oigledno se javlja u f-ji odbrane od Platonove osude tragedije. Uglavnom se tumai (Telford, Golden, Hardison) kao zadatak tragedije (IV, XIII, XIV glava: od tragedije ne moemo oekivati svaku vrstu uitka ve onu koja je njoj svojstvena) 1.moralno proienje: preteranosti oseanja saaljenja i straha eliminiu se i postie se u njima prava mera. Temelji se na uenju iz Nikomahove etike da vrlina treba da tei zlatnoj sredini. Renesansa i klasicizam: Kastelvetro je mislio da doivljavanjem ovih emocija tokom predstave gledaoci treba da ovrsnu prema pojavi istih emocija u stvarnom ivotu. Stariji komentatori su mislili da se tragedijom ove tetne strasti otklanjanju iz due. Kornej i Dr Donson slino tome. Vrhunac moralne interpretacije sa Lesingom. U novije doba, modifikovano: uvoenjem estetske distance potresnost i intenzivnost saaljenja i straha u stvarnom ivotu preobrauju se kroz proienje u neto vredno, ali ipak realno. Na toj osnovi se moe izgraditi teorija o tragediji kao sredstvu spoznajnog uitka (IV gl.). 2. medicinsko oienje: lee se patoloka stanja nagomilanih oseanja saaljenja i straha. Temelji se na muzikoj katarzi iz Politike. Prema ovoj, Bernisovoj teoriji (c.1857.), tragedija deluje na gledaoce tako to ih oslobaa nepoeljnih nagomilanih oseaja, te gledaoeva psiha, njegov emocionalni kapacitet, ostaje due vremena posle predstave smirena, usled emocionalne eksplozije nagomilanih oseanja u toku praenja predstave. Teorija je nastala po analogiji sa opisom delovanja entuzijastike muzike, iz Politike. Ljudi koji su inae skloni enthousiasmosu, i oseanjima saaljenja i straha, kada se izloe delovanju muzike koja ih dovodi u orgijastiko stanje, posle postaju smireni kao da su bili podvrgnuti leenju (homeopatski princip, Hipokratovo uenje o ivotnim sokovima). Veza sa psihoanalitikim postupkom abreagovanja. 3.strukturalno proienje: razvoj radnje proiuje tragiki in od njegove moralne okaljanosti i tako omoguuje gledaocima da doive oseanja saaljenja i straha. H.Ote tvrdi da su pathemata dogaaji, a ne emocije. Els: tragiki dogaaji iste se od moralne okaljanosti i posle toga gledaoci mogu slobodno doiveti svoje oseanje straha i saaljenja u odnosu na tragikog junaka. 4.intelektualno razjanjenje: pojmovi saaljenja i straha razjanjuju se putem njihove umetnike obrade i prikazivanja u drami. Oslanja se na IV gl. o spoznajnoj moi mimeze, i na IX gl. o poeziji kao filozofskijoj od istoriografije, zbog njenog univerzalizma. Ovo stanovite naroito brani Leon Golden koji se protivi izjednaavanju naina tretiranja umetnosti u Politici i u Poetici, i poziva se na Aristotelove rei iz same Poetike, da nije isti kriterijum u ispravnosti u politici i u poeziji, a niti u drugim vetinama i pesnikoj. Politika je spis sa sasvim pragmatinom sadrinom: kako odgojiti valjanog graanina (a nije li to i

19

Poetika?). Kao i Els, Golden prevodi pathemata kao dogaaje, i da u tragediji susreemo dogaaje iz ivota u proienom obliku, te tragiku radnju povezujemo sa unierzalnim (IX gl.), a pritom i uimo (IV gl.), odakle i uivanje koje oseamo. XI) Estetika epohe helenizma: nema jedinstvene estetike, jaanje etikih preokupacija 1. razbijanje jedinstva etiko/ politiko 2. afirmacija individue, kao posledica rastakanja polisnog ideala, koncepcija kosmpolitesa (graanin sveta) 3. stagnacija filozofskog miljenja: paradoksalno, vreme velike afirmacije digniteta filozofije. Nakon Aristotela, nauke poinju da se osamostaljuju u odnosu na filozofiju, ona vie nije neto to e nam razjasniti sutinu stvari, ve neto to e nam omoguiti da bolje ivimo (cf. stoiari bata filozofije, sa etikom kao jednim od plodova). Tri vodee kole: stoiari, epikurejci, skeptiari. Stoiari: U Grkoj Zenon okuplja uenike ispod ukraenog trema (stoa poikile), izvor nam je Hrisip. U Rimu, stoiari se mogu nai u velikom rasponu socijalnih miljea, od cara (Marko Aurelije) do roba (Epiktet). sokratska vrlina + kinika akseza: akezu podiu na vii nivo, guenje afekata kroz duhovnu askezu radi postizanja autarkeje (samodovoljnost) i ataraksije (nepomuenosti). Afekti nam razaraju um i duu. Zaotravanje Aristotelove etike pozicije, za sreu vrlina predstavlja i dovoljan i nuan uslov. Za sreu su irelevantni bogatstvo, fizika lepota, zdravlje: ovek se i u lancima moe oseati slobodnim. Jedino to u ivotu moemo kontrolisati, jeste sfera morala. Sve ostalo je iznad naih moi i treba sve sa dostojanstvom doekati. Umetnost se obacuje po kljuu da je senka senki, antimimetiki stav (uzburkava duu, protiv njenog psihagokog dejstva). Epikur: (filozofska zajednica Vrt), mlai atomizam, polemika sa Demokritovim determinizmom (princip deklinacije atoma sa prave linije), ostavlja prostor za sluaj i slobodnu volju. U Rimu predstavnik Lukrecije De rerum natura. Takoe borac protiv afekata, cilj je takoe autarkeja i ataraksija. Tetrafarmakon, lek protiv etiri najjaa afekta koji onemoguavaju ataraksiju: a) strah od bogova (bogovi ne ele da nas povrede, oni ive odvojeno od nas, u metakosmosu, mi ih ne zanimamo), b) strah od smrti (Dok oseamo/ postojimo, smrti nema. Kada ona doe, onda vie nema nas. senzualistiki, ontoloki argument, kriterijum Dok oseam, jesam. Do susreta ne dolazi. Epikur se ne obraunava sa problemom same smrti, ve sa problemom straha kao takvog), c) bola (Bol moe biti intenzivan, u tom sluaju je kratak i moe se otrpeti. Moe biti i dug, ali tada nije tako intenzivan, pa ga se takoe ne treba bojati), d) enja (Treba voleti ono to nam je tu. enja se javlja jedino kada volimo neto to ne moemo imati, to je daleko). Hedonizam i mera (cf. kirenjani: princip zadovoljstva kao ontoloki odreene mere), Epikur dozovoljava i ulna i duhovna zadovoljstva, s tim to su duhovna monija. Odbacuju umetnost kao nedovoljno snano zadovoljstvo. Argument je takoe antimimetiki, umetnost prua lano, apatetiko zadovoljstvo. Filon iz Gadare: Mudar ovek treba da zna da ispravno govori o muzici i poeziji, ali ne i da sam pie pesme. Skeptiari: Proistie iz uvida da i najbolja metoda u nekim podrujima ne vodi istini (npr. postoji ambis izmeu pojavnosti i stvarnosti) i esto se navode konfliktni sudovi do kojih nae metode dovode uz posledicu da se na pitanje ta je istina ne moe odgovoriti. U antici razni

20

primeri ovih konflikata sistematizovani su u 10 tropa Enesidema. Skepticizam Pirona i Nove akademije bio je zapravo niz argumenata suprotstavljenih dogmatizmu, a naroito filozofskim sistemima stoika. Do nas je doao kroz spise Seksta Empirika, kod koga nalazimo metod tipinog navoenja argumenata protiv jasnog ubeenja i odreenosti nekih istina. Hvale uzdranost od verovanja, epoche, i zalau se za ataraksiju, koja je posledica suspenzije verovanja. Ako do istine ne mogu da doem, suzdrau se od donoenja konanih sudova, ak i u oblasti etike. Meutim, konformistiki su se zalagali za to da ovek ivi u skladu sa normama zajednice u kojoj ivi. Razlika nomo// physei (celokupna umetnost je stvar konvencije, sve vrednosti pa i lepota su nomo). 4. ekspanzija likovnih umetnosti: Polignot, Apel, Praksitel, Lisip, Skopas. Emancipacija likovne delatnosti kao estetski vredne, ali jo uvek ne i socijalno. Pausanija: Vajarevo delo je plod boanskog nadahnua, kao i pesnikovo. Lukijan: Pred Fidijom, Polikletom, Mironom, Praksitelom treba poviti kolena kao pred bogovima koji stvaraju. ALI: Niko (u socijalnom kontekstu) razuman nee hteti da postane skulptor. Stare predrasude protiv zanatlija, oni svoj hleb zarauju rukama. Dion Hristozom poveo raspravu oko toga ko je vei umetnik, Homer ili Fidija, tj. koja je umetnost kao takva monija? Homer je ipak znaajniji, poezija je monija, jer su Homerova sredstva savrenija, ira, slobodnija. Od ega slobodnija? Od ususa fizikog rada. Likovno obrazovanje prvi put postaje deo obrazovanja mlao oveka. Neki umetnici, poput Apela, postaju ak i drutveno uvaene osobe, Apel u politikim misijama za Aleksandra, premda e stara predrasuda ostati sve do Mikelanela. Likovna umetnost vs. poezija: Horacijeva teza ut picura poesis, kasnije je pogreno, tumaena kao spajanje dveju umetnosti i na planu manie i na planu mimezisa. Sa ovim shvatanjem e konano raskrsiti Lesing u svom eseju o Laokonu. Likovnost i poezija su dva zasebna estetska podruja. U helenizmu ih razdvaja Dion Hristozom: Pesnik stvara u vremenu, a likovni umetnik mora da se bori sa tvrdom i oporom materijom, on nema slobodu koju ima pesnik. Likovna umetnost ne moe da zavara, dok poezija poseduje psihagoke moi (* Gorgija, kao najstariji predstavnik apatetikog shvatanja umetnosti govori i o psihagokim moima lika). 5. koncepcija nadahnua. Objedinjuju se pojmovi poiesis i techne kroz pojam nadanua. Kroz nadahnue se objedinjuju i poezija i likovne umetnosti (Platon i Aristotel kroz koncepciju mimezisa). I vajar i slikar su entheo, nadanuti bogom. Kalistat: Bogovi alju nadahnue pesnicima, isto tako i ruke slikara/ vajara nadahnute su bogom. Filostrat: slikarska umetnost sadri mudrost. Dion Hristozom spaja element mudrosti i nadahnua u kontekstu vajarske umetnosti, vajari su entheo kao i dravnici, pesnici, filozofi. 7. anticipacija ideje estetike nedovrenog. Teofrast: Ne treba razraditi svaki detalj do dosade, nego neto treba ostaviti rasuivanju slualaca. Svest recipijenta (Kantova subjektivna optost) treba da bude nadraena za akciju. (cf. Mikelanelovi non finito radovi, Rodenova skulptura, estetika skice koja podrazumeva princip selekcije). Plinije Stariji: Da li je bolji slikar Polignot ili Apel? Apel nadmaa Polignota samo u jednoj stvari: on zna kada da treba skinuti ruku sa slike. Ljudi se dive nedovrenim delima umetnika zato to se tu vidi njihova originalnost. 8. simetrija vs. euritmija: Simetrija = sklad delova celine nekog predmeta, sklad u samom objektu

21

Euritmija= sklad predmeta sa sveu posmatraa, skok od predmeta ka recipijentu (od XVIII veka) Lisip: promovisao principe euritmije u svom delu, namerno kri Polikletov kanon, menja ljudsku figuru (smanjuje glavu, produuje noge, slobodan pokret) da bi se posmatrau vie dopao. Vitruvije (arhitekta i teoretiar) daje teorijsko objanjenje euritmije. 9. anticipacija teze o neponovljivosti estetskog predmeta. Ciceron: pojavljivanje lepote je uvek individualno. Nema optih pricipa, supsumpcija opaaja (cf. Baumgarten, Kant, Hartman). Princip lepote je neponovljiv. Postoji samo jedna slikarska/vajarska umetnost, ali koliko su razliiti Zeukis, Apel, Polignot, a svaki je dobar. Daje isti primer u oblasti vajarstva, u retorici slino naelo: Nema propisanog stila za idealnog govornika. Savren je onaj koji ume da uspostavi komunikaciju u svakoj posebnoj situaciji, da prilagodi svoj govor predmetu i auditorijumu. Empatija je kljuna, njome govornik upija raspoloenje auditorijuma. 10. mata. Filostrat: fantazija je osnov umetnikog stvaranja. Kritika mimetikog shvatanja umetnosti. Osobina mate je da stremi ka nevienom, a ne ka predmetima iz fizike stvarnosti. Mata je monija upravo zato to nije vezana za ulnu stvarnost. Meutim, primeri koje on daje su razoaravajui: kentaur, Minotaur (u stvari sve neviene kombinacije ve vienog). 11. uzvieno: Vitruvije suprostavlja princip venustas (ljupkosti, enski princip) principu sublime (uvieno, muki). Za njega graevine, za ije proporcije ljudsko telo predstavlja uzor, treba da budu korisne, trajne, i ljupke. Uslovi dosezanja lepote su harmonija, simetrija, proporcija, dispozicija. Pseudo Longin se zalae za uzvieno: suvie veliko i suvie silno (cf. Kant matematika i dinamika uzvienost) to nam potpuno obuhvata duu i izaziva divljenje. Uziveno podrazumeva ekstasis i kod autora i kod recipijenta. U knjievnosti se uspostavlja veza izmeu uzviene due autora i iste takve due recipijenta. To je stvar uroenog talenta, koja se ne moe nauiti. 12. ekstasis: izlazak iz sebe, iz svesti. Nadahue. Iracionalno, Plotin, antidiskurzivni pristup biu ( Platon, po tome se razlikuju najvie) 13. forma ili materija? Da li u duhu stvaraoca ve postoji gotova forma, ili se ona menja prenoenjem u ulni materijal? Isto pitanje muilo i Plotina, i Pseudo Longina: kljuan je eidos, unutranje nadahnue, a iz toga sledi rad u jeziku. Kao i oni, Ciceron smatra da u duhu umetnika ve postoji gotova forma, a da je konkretni izraz samo ospoljenje (Plotin rad robova) moderna skulptura. U modernije vreme, Kroe: intuicija = ekspresija. 14. knjievnost i poetika: -mala forma, rasprava u okviru Aleksandrijske kole, Kalimah vs. Apolonije Roanin -veliki gradovi, monumentalnost Aleksandrovog naslea, skulptura, interesovanje za preterano, groteskno, Plutarh opet pokree pitanje transpozicije runog u oblasti mimeze. -Alegorija vs. anomalija= Aleksandrija vs. Pergam= aticizam vs. azijanizam Alegorijsko tumaenje mitova (Teagen iz Regijuma), alegorijsko tumaenje biblijskog teksta, u kontekstu grke kulture (Filon Aleksandrijski I v.p.n.e), -koncepcija originalnosti: deuterogonijska civilizacija koja razvija svest o sebi kao takvoj, o svojoj prolosti. Otuda bibliotekarstvo, interesovanje za prolost, arhiviranje, biografije. Istorija

22

umetnosti. Kolekcionarska manija (knjige, slike, figurine, Ciceron). Kreativno podraavanje grkih uzroka, Horacije, Kvintilijan. -Horacije, formulisao potonja klasicistika naela, princip harmonije, filozofsko obrazovanje pesnika. Obraa se sve vie panja na stil/ tehniku u pisanju. Diskurzivnost, pravila, ispravnost i neprotivrenost zakljuivanja. Nije entuzijazam pravi izvor pesnitva, ve rd pesnika. Njegov talenat se potinjava pravilima koja se mogu nauiti. XII) Plotin o lepom i umetnosti -neoplatonizam: ontologija = estetika, nema jaza izmeu tretmana umetnosti i lepote. Ostali neoplatoniari, doksografi Jamblih, Porfirije, Proklo, Hipatija (stotinak godina nakon Plotinaoko 205 270 posle Hrista), najznaajniji Plotinov spis Eneade. Sistem je sainjen od Jednog + emanacije (= izviranje, isijavanje). -Jedno: ontoloka sutina svega. Nedeljivo, nevidljivo, neshvatljivo, nemislivo (iz Platonovog Parmenida), van domaaja diskurzivne svesti. Diskurzivnoj svesti su dostupni samo obrui. Jedno je izvor svetlosti = lepote, sutine, bia, aglaia. -Obrui emanacije: 1. Nous: smisao svega to jeste, to je onaj rejon u kome se nalaze i Platonove Ideje, nus moe da se pojmi diskurzivnom sveu 2. Physis: dua kosmosa, stvaralaki princip; semena svega to postoji u prirodi 3. Materija: nebie, amorfno, runo, put nanie, poslednji obru energije Jednog, taka u kojoj se istroila Njegova stvaralaka energija. Aristotel: jedinstvo materije i forme, sklad. -kritika (pitagorejske) simetrije: Lepo je ono to je prosto, lepi su prosti entiteti (za Plotina to su svetlost, sjaj, jedan muziki ton, jedna boja). Nije simetrija ta koja lice ini lepim, ve emanacija duha (izraz) time objanjava pojavu da nam se jedno isto ljudsko lice nekad ini lepim a nekad ne. Npr. lepota statue nije ni u odnosu i skladu njenih delova, ni u boji, ve u viziji umetnika koji ima mo da udahne ivot u kamen. - Umetnost = lepota : dua umetnika obuzeta je odreenim nemirom, eljom da iskae ono to je osetila dok je boravila u Nusu. Psyche oveka ima poreklo u Nusu. Dua je onde posmatrala poredak, smisao. Nemir je ta potreba da se iskae ono to je videla. Umetnik proima mrtvu materiju duhom. Ontologija i estetika, metafizika lepog i filozofija umetnosti, ne razdvaja prirodno lepo i umetniki lepo (cf. Aristotel: Umetnost dovrava ono to je zapoela priroda). Priroda, to je (prirodna) lepota proeta duhovnom energijom Jednog. Isto vai i za lepotu oveka/ stvaraoca (* ne kae tano ta bi to bilo, niti zato su neke due lepe od drugih). Tamo gde se zamorila energija Jednog, u materiji, nastupa energija umetnika. Umetnik u Plotinovom metafizikom sistemu zauzima prvo mesto. Za Plotina je lepo samo ako je duhovno, materija je po sebi runa. Vizija u umetnikovoj dui ve poinje da se kvari kada se realizuje u materijalnom, najbolja je dok je jo uvek duhovna. Sam proces oblikovanja materije (jedina ansa da i ona postane neto lepo) je nebitan, to je rad robova. Lepota je sila koja vue

23

navie, privlai sebi (cf. renesansi neoplatonizam). Lepota je isijavanje, emaniranje duhovne forme u mrtvu materiju. -mimesis: premda koristi Platonove pojmove, koncepcija mu je aristotelovska. Obraunavanje sa platonsko-stoikim antimimetizmom. Ne podraava se materija ulnog sveta, ve Nous. Podraava se natura naturans, a ne natura naturatum. -runo: jednolini sled neobraenih glasova, sve to je nitavilo, nebie, neobraeno, neoblikovano. Pitanje: kako to da materije uopte ima, ako je to nebie i nitavilo, ako je Jedno svemono? Materija postoji samo u ulnom smislu, ona je nebitna, i nema ontoloki dignitet. Sve to je ulima dostupno, u izvesnom smislu je prljavo. Vie je lepote u viziji, nego u stovrenom, vie lepote u tvorcu, nego u delu (cf. Sokratovo vajanje sopstvenog karaktera). Mi ovde, u ulnom svetu, nemamo kontakt sa pravom lepotom, on se postie samo kroz estazu. Ekstazu definie kao zahvatanje i sjedinjavaje sa Jednim. mistina dimenzija: iracionalno dohvatanje Jednog, opisuje svoje ekstaze kao izlazak van svesti, tada se oseao kao deo kosmosa. XIII) Estetika kao ancilla theologiae U srednjem veku opet dolazi do razdvajanja teorije lepote i filozofije umetnosti. Za razliku od prirodno lepog, umetniki lepo se tretira i sa pozitivnim konotacijama (privlai duu bogu) i sa negativnim (zadovoljava ula, a ne duhovno). Lepota biva tako problematizovana kao s jedne strane, ono to se obraa ulima i raduje ih (a ula lau i zavode u greh), a s druge lepota fizikog sveta koja je Boje delo (a Bog je summum bonum, te je i prirodna lepota percipirana kao neto vredno). U ranoj patristici, lepota se i dalje tretira prema antikim kriterijima. Npr: Vasilije Veliki (IV v) blizak Plotinu, insistira na pojmu harmonije (kada su sloeni entiteti u pitanju), a kada je re o prostim entitetima onda se harmonija oituje kao sklad predmeta sa sveu posmatraa. Dionizije Areopagita (V v) uvodi kategorije svetlosti i sjaja kao kljuna odreenja lepote, dok je i za Boecija lepota shvaena kao simetrija i harmonija. Tome nasuprot, umetnost biva ve rano svrstana meu tzv. artes mechanicales/ vulgares, kao aktivnost koja iziskuje fiziki napor. U sistematizaciji Rudolfa Ardensa npr, vajarstvo i slikarstvo po tom kljuu dolaze na dno lestvice, jer su ujedno i drutveno nekorisne. Kriterij korisnosti. Za velikog apologetu Tertulijana, i umetnost i filozofija predstavljaju negativne delatnosti, nasuprot kojima se istie vera. Umetnost Tertulijan shvata kao la i prevaru, izjednaavajui mimesis sa apate. Umetnost je pod zatitom Bahusa i Venere, avola strasti. Naroito vatren protivnik pozorita i glumaca (i to onih koji glume ene). Boecije takoe: Muze nam ne nude lek, nego slatki otrov, neplodnim trnjem strasti ubijaju plod razuma. U kontekstu otpora prema umetnosti meu hrianskim misliocima, Avgustin se javlja kao izuzetak.Tvorac fraze ancilla theologiae, Toma Akvinski takoe smatra da je poiesis najbednija meu svim naukama, premda (kao aristotelovac) ne negira gnoseoloki doprinos mimesisa. Ova ambivalencija prema umetnosti u eposi srednjeg veka, najbolje se oituje kroz ikonoklazam, koji e se javiti u Vizantiji (726-834), da bi ponovo bio aktuelan i u vreme reformacije. Problem se javlja u vezi sa ikonomahinjskom/ikonoborakom tezom o likovnoj predstavi kao skrnavljenju svetosti lika. Tome nasuprot, ikonofili su smatrali da poto je i sam Hrist dozvolio Luki da napravi njegov portret, zato bi slikanje ikona bilo zabranjeno? Ikonofilski argument e razraditi teorijski Jovan Damaskin i Teodor

24

Studita uenjem o Hristovim ipostazama: Hrist ima i svoju boansku, sakralnu, i ljudsku dimenziju, koja se moe likovno predstavljati. Ukupno uzev, umetnost je u srednjem veku podreivana moralnim, anagokim, i utilitarnim kriterijima. Estetski predmeti, artefakti, tretirani su kao nii u odnosu na boanski tvoraki princip. XIV)Estetika Aurelija Avgustina Def. lepote: ona je produkt i dokaz Bojeg stvaralatva (na osnovu lepote stvorenog sveta znamo da Bog postoji). Stvoreni svet je uzor i paradigma, lepota kosmosa je dokaz postojanja Boga. Problem runog (cf. Teodiceja, Lajbnic), 2 argumenta: 1. Celina je lepa, dok nama jedan segment istrgnut iz te celine moe delovati ruan. ovek nije bog, pa da moe da sagleda celinu. Stoga neke stvari i doivljava kao rune. Kao to jedan pojedinaan vojnik nema uvid u celinu vojske, tako ni mi ne vidimo sve. 2. Runoa nam slui zato da bismo mogli da spoznamo lepotu, to je fon na kome doivljavamo lepotu. Donekle protivrean sa prvim, gnoseoloki argument. Lajbnic ovo proiruje i na ontoloku ravan: dobro se izdvaja na osnovu zla. Da li su stvari lepe zato to se dopadaju, ili se dopadaju zato to su lepe? Slino Aristotelu, Avgustin se pita da li je lepota kvalitet ili relacija. On je na strani objektivizma: stvari se dopadaju zato to jesu lepe. Lepota = simetrija, harmonija, proporcija matematizacija (zato je za Avgustina krug najlepa geometrijska figura, zato to ima najveu meru jednakosti. to figura ima vie nejednakosti, to je manje lepa, znai krug _ ravnostrani trougao_ ravnokraki troguao_ kvadrat). Pominje sjaj, u smislu sjaj reda / proporcije, ali tu ideju ne razvija dalje. Iako je jako bitno da se divimo lepoti prirode, ne smemo da zastanemo samo na slici, moramo imati u vidu da je to Boje delo, veo ili zastor kroz koji se mora ponirati dalje, ka Bogu. Kasnije e Hartman smatrati da je upravo ovo zstajanje na slici sutina estetskog doivljaja. Umetniko lepo je vredno zato to privlai duu vernika Bogu. Odbrana umetnosti, to nije la i prevara. Nije namera glumca da zavara, kljuna je namera. Lani Hektor je pravi glumac koji nam daje do znanja da glumi. Strast i obmana su sredstvo za privlaenje due istini. Ako je istina ponuena u arolikom ruhu, lake e i bre privui duu Bogu. Ipak! Ne smemo samo zastati na slici, umetnost je Boje sredstvo i treba samo Njega da slavi. Umetnik mora biti svestan da samo izvrava Boji nalog, i ne sme biti ohol pa da sebe smatra slobodnim stvaraocem. Jao onima koji vole Tvoje nagovetaje, i gube se u Tvojim tragovima.

25

XV) Svetlost i sjaj kao estetike kategorije V. vek Dionizije Areopagita ili Pseudo- Dionizije, prvi episkop atinski, spis O bojim imenima, lepota je jedan od Bojih atributa. Pokuavajui blie da je odredi uvodi u srednjovekovnu estetiku termin aglaia svetlost i sjaj. -lux, lumen, splendor, illustro, lucidus, illumino i kao odvojena kategorija claritas - Bog kao iva svetlost i jasnoa -Albert Veliki: Lepota je sjaj forme koja sija nad harmoninim delovima materije. - 3 kljune funkcije svetlosti i sjaja: 1. oaravanje ula: ima svoju pozitivnu (jer privlai due Bogu) i negativnu (razdraivanje ulnosti) konotaciju 2. ontoloka funkcija: sjaj i svetlost percipirani kao zraenje stvaralake energije Tvorca, koji sreuje i oblikuje svet. Skok iz amorfnog u morphe, svetlost kao medijum ovog ontolokog skoka. (u umetnikoj praksi: hrianski mozaik (zlato + staklo) i gotika (Sugerije i radovi na Sen Deniju, itao Dionisija Areopagitu, mistika svetlosti, prelomljeni luk omoguava vee prozore kroz koje ulazi svetlost, slikarska praksa renesanse (Leonardov ciaro scuro)) 3. gnoseoloka funkcija: kod Tome Akvinskog, blistavo + svetlo + jasno olakava i produbljuje spoznaju. (cf. Dekart, clare et distincte) XVI) Estetika Tome Akvinskog - Filozofija/ umetnost/ estetika kao ancilla theologiae (vie bi u Tominom duhu odgovara prevod pomonica nego slukinja) - Istina objave vs. istina uma: istina objave nam je data Bojom milou, dok istina uma dolazi iz prirodne svetlosti ljudskog razuma koji je po prirodi manje vredan (isti argument prosvetitelji, ali sa aksiolokim obratom) -Summa Theologiae: Aristotelova Metafizika prilagoena hrianskom kontekstu; potencija + aktualnost + ostavlja prostor za boansku intervenciju -def. lepote: Lepe su one stvari koje se dopadaju kada ih gledamo. Vezuje lepotu za subjektivnu svest recipijenta, ovo kada ili dok ne podrazumeva vremensku uslovljenost, ve ima znaenje prilikom. -Podela na via (vid i sluh) i nia (dodir, miris, ukus) ula. Lepota samo moe biti u vezi sa viim ulima, zato to su ona kao takva povezana sa razumom. Prema tom kriterijumu smatra da ivotinje ne mogu imati doivljaj lepote, lav se raduje plenu, a ne uiva u lepoti (daleka anticipacija koncepcije nezainteresovane distance). Toma je blizak Aristotelu po shvatanju da je uivanje u lepoti differentia specifica oveka. Insistira na gnoseolokoj dimenziji znaaja lepote. -Iako nije itao Poetiku, potpuno je upio Aristotelovu Metafiziku, pa tako definie umetnost kao mimesis, smatrajui da je savreno podraavanje lepo i kada sam predmet podraavanja to nije, ALI, poezija je za Tomu najnia meu svim naukama. Zato?

26

Nebitna je i nekorisna. Niti od Boga proizilazi, niti se na njega odnosi. Specifino ljudski produkt, proizvod lumen naturale. Renesansa uopteno nije spekulativna, filozofski nije toliko znaajna, u tom pogledu. Velika umetnika produkcija, a slaba estetika interesovanja (kao i u nekim drugim odlikama) epoha koja podsea na helenizam 1453. pad Carigrada, priliv znanja sa Istoka. Platon (u srednjem veku postojao samo prevod Timaja), ambivalentan odnos prema Aristotelu (napada se kao nekadanji autoritet, ali s druge strane Poetika se ita vie nego ikad) 1550. oro Vazari uvodi termin rinascita da oznai ovaj novi preporod: interesovanje za antiku duhovnost, afirmacija principa ljudskosti, rehabilitacija ulnosti, povratak homerskoj biofiliji umesto filozofiji, spojen sa ozbiljnom rehabilitacijom moi ljudskog razuma (to bi u srednjem veku bilo tretirano kao hybris). Termin humanizam od humaniora (plemenita ljudska dela) Neoplatonizam: u nauci Kopernik (ignorisanje ulnosti, suprotnost doxa/noesis, ne veruju ulima ve matematici). Platonika akademija u Firenci, pod pokroviteljstvom Kozima Mediija, okupljali se na gozbama, itali Platona i diskutovali, prevodi Marsilija Fiina Umetnici koji su se bavili i teorijom: Leonardo (Trakat o slikarstvu), Leone Batista Alberti, Lorenco Giberti (bronzana vrata u Firenci), Direr Povratak pitagorejske ideje o lepoti kao harmoniji i simetriji, lepota kao consensus, conspiratio, concordanza Petrarkin atipian stav: Lepota je ne znam ta (non so che). Cf. francuska estetika XVIII veka. Ali, onda ipak daje neku definiciju: to je savrenstvo (objektivistiki stav, govori se o samoj stvari) i ljupkost (implicira i svest posmatraa) Teorija lepote: Za Leonarda portret ne valja ukoliko slikar ne prikae nameru ljudske due, tj. sutinu portretisanog lika, a ne kao Rimljani topografiju lica. Grka koncepcija lepote kao paradigmatinosti (npr. sutina enske lepote je u emaniranju majinstva). Leonardo je zvanino objektivista (simetrija, harmonija, proporcija). Mikelanelo kritikuje flamansko slikarstvo zbog detaljisanja. Slino stanovite ima i Leone Batista Alberti: Umetnici treba da otkriju zakone kojih se priroda pridravala stvarajui svoja dela (natura naturans). Radom umetnika treba da upravlja nunost, a ne sloboda. Zalae se za venost i trajnost estetskog suda, ljudima bi trebalo uvek da se dopadaju iste stvari. Relativisti su ignoranti, oni ne znaju, a iz neznanja tvrde da ne postoji univerzalna lepota. ! Meutim, postoji diskrepancija izmeu ovih teorijskih stavova i upotrebe perspektive (koja sugerie usklaenost sa sveu posmatraa, klju za posmatranje predmeta je subjektivni ugao posmatraa).

27

Marsilio Fiino definie lepotu kao silu koja priziva sebi i opinjava ula i um. ta je lepota? Sama dra vrline (refleks kalokagatije), oblika ili glasa, koja due preko pogleda/sluha sebi priziva i opinjava. XVII) Aristotelova estetika misao i renesansa - ambivalentan odnos prema Aristotelu: napada se kao nekadanji autoritet, ali s druge strane Poetika se ita vie nego ikad -interpretacije, najvie pojmova mimeze i katarze, kao i razlike istorija/ pesnitvo Vienco Mai: Neobino tumaenje katarze: nemogue je da je to cilj umetnosti jer bi onda tragedija pripremala ljude za zloin (tumai katarzu kao oienje od svih tetnih afekata, a ne samo saaljenja i straha) Kastelvetro: Istorija je vrednija od poezije. Koristi istu argumentaciju kao Aristotel, ali u prilog aksioloki suprotnog stava: Ba zato to poezija govori o stvarima koje su se mogle desiti, ona je ispod istorije koja govori o stvarima koje su se stvarno desile. Napravio dogmu od tri jedinstva (tree, jedinstvo mesta, dodao Skalier) Frakastore: fuzija Aristotela i Platona, pesnik podraava eidos, stvari kakve bi trebalo da budu. Julius Cezar Skalier: potovalac Aristotela, ali njegove kljune kategorije (mimezis i katarzu) niti razume niti prihvata. - Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne moe objasniti sutina poezije. Pesnik je daleko znaajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf. Plotin); stvaralac druge, paralelne prirode, koji daje daleko lepu sliku od postojee. Ontoloka funkcija pesnika: Pesnik stvara jednu realnost sui generis. - Istorija vs. poezija: Za pesnika nije bitan sadraj nego forma. Da je Herodotova istorija napisana u stihovima, bila bi to poezija. Redukovano shvatanje forme. - Pojam katarze u Poetici niemu ne slui - Dodao jedinstvo mesta - sobria ebrietas (trezno pijanstvo): oksimoronski spoj racionalnog i iracionalnog. Nadahnue nadolazi tek sa vebom, radom, ali ono se ne moe ni izazvati ni kontrolisati. Spoj svesti i iracionalnog. Francisko Patrici (Franjo Petri): kritikuje celog Aristotela (u stvari borba protiv autoriteta), besmisleno je bilo kakvo uenje pesnike vetine. Pesnitvo je dar i nesvesni in. Tek 900 god.nakon Homera javila se refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji, pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu

28

nekakvih pravila? Takoe funkciju pesnika shvata ontoloki: Pesnik stvara ono to nije prethodno postojalo, kategorija novuma, originalnosti. ordano Bruno: protivnik knjikih moljaca i onih koji potuju slepo Aristotela (naziva ih majmunima, crvima, betijama). Protiv etiketiranja pesnika, koliko ima vrsta ljudskih oseanja, toliko ima i pesnika. Poezija ne nastaje iz pravila, ve pravila proishode iz poezije. Koliko ima pesama, toliko ima i anrova (zaotrena individualizacija jeste u stvari negacija anrova). Protiv normiranja. XVIII) Problem mimezisa u doba renesanse - problem mimezisa na dva nivoa: (1) problem podraavanja prirode, (2)problem podraavanja antikih uzora. (1) Leonardo: osnovni princip slikarstva je podraavanje, ali Leonardo pritom (aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus natura naturata, ve govori o skrivenim zakonima i smislu prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to uoi i podraava. Frakastoreovo shvatanje mimezisa izmeu Platona i Aristotela, fuzija. Pesnik ne podraava stvari kakve one jestu sa svim njihovim nedostacima (ista ideja i u likovnoj praksi Leonardo i Mikelanelo), ve onakve kakve bi trebalo da budu. Pesnik podraava posmatrajui ono opte (eidos). Skalier: Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne moe objasniti sutina poezije. Pesnik je daleko znaajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf. Plotin); stvaralac druge, paralelne prirode, koji daje daleko lepu sliku od postojee. Bolje je podraavati Vergilija nego prirodu. Priroda je gola kopija, a Vergilijevo umetniko delo ve predstavlja neki otklon u odnosu na prirodu. (2) Pozivaju se na podraavanje antikih uzora (Paolo Kortezi naroito), u retorici Ciceron, u poeziji Horacije. Nasuprot tome, napadai knjikih moljaca (Piko dela Mirandola, Anelo Policijano, Pjetro Aretino) zalau se za koncepciju originalnosti: Ne moete dobro trati ako idete utabanom stazom, i gledate da umetnete stopala u tue tragove (Policijano). Ni Kastelvetro nije pristalica mimeze antikih paradigmi (Pesnik stvara neto to je sasvim izvorno i potpuno drugaije od svega vienog). Pjetro Aretino besni protiv pukog uenjatva, protiv ormana punih knjiga. Poezija se za njega raa iz prirodne ivahnosti na osnovu poznavanja samih stvari, iskustva za koje je i npr.san podjednako znaajan kao i fakticitet. Apsurdno je vezivati poeziju za pravila i propise.

29

Francisko Patrici (Franjo Petri): Tek 900 god.nakon Homera javila se refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji, pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu nekakvih pravila? Takoe funkciju pesnika shvata ontoloki: Pesnik stvara ono to nije prethodno postojalo, kategorija novuma, originalnosti. XIX) Renesansa: hedonizam i moralizam (iako je i jedno i drugo odreene heterogeno u odnosu na samu prirodu estetskog, smatra se da su hedonisti u principu ipak blii ideji o autonomiji estetskog doivljaja) 1. Moralisti. Vienco Mai: Cilj poezije je spremanje due za uzdizanje do vrline. 2. Hedonisti. Lodoviko Kastelvetro: Cilj poezije jeste da zabavi i osvei duu, tu je uivanje samo sebi cilj, nema druge svrhe. Bernardo Taso: kao estetiar hedonista, ali inae kritiar hedonizma same epohe i renesansnog ivota (pokvareno vreme, naglaavanje ulnih zadovoljstava). Uivanje je ree i daleko tee se postie u poeziji, nego moralna pouka.

3. eronimo de Frakastoro: najvei estetiar renesanse. Odbacuje i hedonizam i moralizam. Pesnitvo je daleko iznad ovih odreenja, pesnikova misija je sveta, on spaja lepotu sadraja i lepotu forme, tada u njega prodire boanska harmonija. On se javlja kao prijemnik i medijum. Poezija ima metafiziku funkciju, ona moe i da poui i da zabavi, ali to nije njena sutina.

XX) Slikarstvo i poezija u estetikoj misli renesanse: Povezivanje poezije i likovnosti. Lodoviko Dole: Pesnik i slikar su quasi fratelli. Trai se zajedniki imenitelj za arhitekturu, slikarstvo, i vajarstvo. ta je to to ih objedinjuje? Crte. Odatle i termin arti dell disegno (crtake umetnosti). Tvorci termina oro Vazari i Danti. U XV i XVI veku dolazi do objedinjavanja pojma skulpture pod okriljem jednog termina (izraz sculptores umesto nekadanjih pet termina za vajare, koje nalazimo u spisima Anela Policijana, podela prema tipu materijala: oni koji rade u kamenu statuarii, u drvetu sculptores, u metalu calatores, u glini fictores, u vosku encausti). Sutina sada postaje princip vajanja, a ne materijal. Grevit pokuaj odvajanja likovnih umetnosti od zanata, npr. Mikelanelo nee da se potpie kao skulptor. Svesna borba da ne budu vie tretirani kao zanatlije. Dolazi do autonomizacije likovnih umetnosti preko pribliavanja nauci. ele da

30

budu tretirani kao naunici (zbog matematike i anatomije). Drutvena afirmacija, dobijali su i znaajne sume novca. Umetniki predmeti poinju da se shvataju kao kapital u koji se sada ulae. Pronalazak matematike (linearne) perspektive, Filipo Bruneleski (propao na konkursu za vrata katedrale u Firenci, otiao u Rim gde je crtao graevine tako da svi odnosi budu u srazmeri, matematiki precizni). Renesansa od Mazaa pa nadalje biva opsednuta linearnom perspektivom. Ideja o posebnosti, izabranosti likovnog umetnika. Formiranje instiucionalnog okvira, umetnost se etablira preko teorijskog obrazovanja Leonardo da Vini Traktat o slikarstvu - iz prakse i line intuicije doao do teorije, osnovna teza mu je da je slikarstvo najvrednije od svih umetnosti, teza koja se prvi put javlja u istoriji estetike - argumentacija: (1) slikarstvo je vrednije od ostalih arti dell disegno i od poezije zato to se obraa najplemenitijem ulu ovekovom, a to je ulo vida (ono je najoptije, dele ga svi ljudi, svih vremena. Svojstveno je oveku kao takvom), slikarstvu nisu potrebni prevodioci, nema ni geografskih ni hronolokih prepreka u percepciji (2) originalnost slika se ne moe kopirati, dok se knjievnost kopira, prepisuje, tampa. Takoe i vajarstvo (misli na odlivke skulptura u metalu) (3) slui nam da upoznamo prirodu, jer se bavi pravim slikama prirode (4) slikar se manje napree od vajara, ne prlja se (5) metafizika funkcija slikarstva: slikar daje besmrtnost vidljivim, tronim, smrtnim stvarima. Argument platonike prirode: Lepota smrtnih stvari prolazi, a lepota umetnosti je vena. (6) Leonardova koncepcija mimesisa: osnovni princip slikarstva je podraavanje, ali Leonardo pritom (aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus natura naturata, ve govori o skrivenim zakonima i smislu prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to uoi i podraava. (7) Ontoloka funkcija slikarstva: Slikar stvara svet koji bez umetnosti ne bi postojao. On je gospodar te nove stvarnosti, koja je skladnija, plemenitija i trajnija od postojee. Cf. Skalier: umetnik je alter deus.

Poezija

Funkcija pesnika: metafizika i ontoloka (Frakastoro, Skalier alter deus) Koncepcija originalnosti, novuma (Policijano, Kastelvetro, Patrici, Aretino) Sukob hedonisti/ moralisti

31

32