18.10.2012.

Peter Birger Teorija avangarde

Birger u svojoj knjizi tei da predoi koliko se to vreme razlikuje od prethodnih, ali i potonjih. Zahvaljujui njoj se ustalio termin Istorijske avangarde; naziv istorijske je tu samo zato to je to prethodni period, period pre pisanja ove knjige. Knjiga nastaje u kulturno-istorijskoj klimi, nakon studentskih protesta, poetkom 70ih godina, itav svet je bio destabilizovan i prodrman razliitim pokretima. Tada su formulisane nove teorije koje su bile bitno drugaije. Birger je kritikovao kapitalistiko drutvo tog vremena. Knjiga predstavlja jednu od interpretacija tog doba i odigrala je vrlo znaajnu ulogu, bila je vrlo uticajna, ali to ipak ne znai da je sa njom rastumaeno sve i za sva vremena. Knjiga ima nekoliko teza, ona se bavi dadom, nadrealizmom i ruskom konstruktivizmom i produktivizmom i nainom na koji sam Birger tumai ove pokrete. On je blii naim likovnim iskustvima. Peter Birger je kao teoretiar obrazovan u klimi frankfurtske filozofske kole i iznosio je izvesne teze i postavke na Marksovom tumaenju. On iz marksizma preuzima pojam samokritinosti i to je njegova prva teza. Smatra da su avangardni pokreti vrsta oznake za samokritinu umetnost u graanskom drutvu. Kritika je ta koja dovodi u pitanje, kritikuje samu instituciju kojoj pripada na planu umetnosti to bi znailo da avangardni pokreti ne problematizuju i da nisu negativni ve da oznaavaju preispitivanje. Naglasak je na umetnosti kao celini i avangardni pokreti problematizuju samo telo kome pripadaju. Oni nemaju odnos problematizacije prema prethodnim pokretima, ve prema svemu. Prema Birgeru institucija umetnosti treba da se sastoji iz tri komponente koje upuuju na produktivni, distributivni i recepcioni proces umetnosti. Umetnost se distribuira, biva premetana, izloena javnosti. Ona biva predmet recepcije, ali ne samo u vizuelnom smislu. Nain funkcionisanja umetnosti u graanskom drutvu i ono to je bitno odreuje je autonomija, nezavisnost i samostalnost. Umetnost je u statusu autonomije, ona funkcionie u tim koordinatama koje bi trebalo da se vide kao specifine. U koordinatama graanskog drutva umetnost ne stoji pred obavezom, pred umetnost se ne postavljaju zadaci utilitarnog karaktera kao to je proizvodnja, ekonomija i slino. Njena sutina je upravo u toj neutilitarnosti. Svi bi smo mogli da ivimo bez nje, ona nije neophodna, ali ona postoji i njena funkcija je van tog rigidnog utilitarizma. Zato Birger kae da je umetnost izdvojena iz ivotne prakse. Ona je neto drugo, ona nije deo funkcionalnosti. Autonomija umetnosti je njena izvojenost iz ivotne prakse i odgovarajuih imperativa. Ona je nekada ranije bila deo graanske drutva, ali se vremenom izdvojila. Umetnost ranijih epoha, npr. paleolita, kamenog doba i td. je ono to je naknadno nazvano umetnou. Te slike su postojale i pre doba umetnosti, pre renesanse, pa ak i pre 18. veka. Te slike su obavljale drugu funkciju, one su bile mnogo vie deo svakodnevnog ivota, pa samim tim nisu bile autonomne. Slike su ranije imale magijsku funkciju, povezivale su se sa stvarnou, sa eljama, imale su religijsku funkciju i td., ali kada se istorija umetnosti konstituisala kao nauka ta dela su naknadno

postala deo umetnosti. Ikona koja danas stoji u muzeju ima fundamentalno promenjenu funkciju, jer je njeno mesto na ikonostasu ili u kui vernika. Ona je u muzeju defunkcionalizovana. Umetnika dela nemaju svoja prvobitna i izvorna znaenja koja su konstantna i nepromen ljiva, sa kojima se raaju. Ona ne zavise potpuno ni od umetnika koji je stvorio to delo. Njihovo znaenje se menja u zavisnosti od upotrebe. Jedan takav primer dao je i Dian: Ako uzmete Rembrantovu sliku i koristite je kao dasku za peglanje ona vie nije umetniko delo. Upotreba se menja sa promenom mesta ili vremena. Sa ekspanzijom monih drava ogromne koliine kulturnih i religijskih predmeta biva preneto u Pariz, London..i tako nastaju muzeji puni dela sa Akropolisa koji na tom mestu imaju potpuno drugu funkciju, kao i dipilonske vaze koje su bile nadgrobni spomenici, Trajanov stub, nadgrobne stele, itijne ikone.. Te stvari su bile deo ivota. Koncept autonomije, prema Birgeru, bitno odreuje i nain funkcionisanja umetnosti. Umetnost je u drutvu dobila povlaeni status jer se razlikuje od npr. socijalnih praksi. Ona obavlja svoju funkciju iako nikome nije potrebna; umetnici su najbolji u marketingu oni prodaju stvari koje nikom ne trebaju. Delovanje umetnosti ne proizvodi nikakavu vrstu uzroka i posledica. Taj status autonomije moe se povezeti sa izvesnim stanjem izolacije to proizvodi nedelotvornost. Ipak, jedno umetniko delo moe biti izuzetno angaovano, kao to je Pikasova Gernika koja je eksplicitno angaovana. To je njegova reakcija na Drugi svetski rat i on vri humanistiku osudu ali bez obzira na tu angaovanost, to je umetniko delo i ono nuno biva amortizovano. Umetnosti je doputeno, ono to inae nikom nije. Na primer: donet je zakon po kome kukasti krst ne moe nigde da se koristi, ne moe javno da se pokazuje, ali ako je to u svrhu umetnosti onda moe. Smatra se da tada taj znak ne moe da izazove velike posledice, kao to bi to uradio u stvarnom ivotu. Ipak, bez obzira to se neka stvar izlae kroz umetnost, ona i tada moe nekoga da povredi. Umetnost i profitira i trpi neke posledice i dosta toga se vidu u avangardama.