24.Pojam kempa Pojam kempa je u upotrebi nekoliko decenija.

Ovaj pojam predstavlja jednu vrstu esteticizma, posmatranja sveta iskljucivo kaoestetskog fenomena. Suzan Sontag je napisala da je kemp svojevrsna stilizacija zivota, stil preterivanja, ekstravagancije,neozbiljnosti, ironije, snobizam u doba masovne kulture. Drugi dodaju da je kemp samosvesni kic, i kao takav obuhvata ,,umetnicke,, proizvode koji imaju ugradjenu svest o tome da predstavljaju laz. Odnosno oni se poigravaju onim sto je lazno, kic. Postavlja se pitanje, koliko kemp uspeva u svojoj misiji izrugivanja kicu. Stavise njegov imoralisticki esteticizam drzi ga na samoj granici kica. Ali ako nista drugo,kemp nam bar pokazuje kako je granica izmedju umetnosti i kica dosta nestabilna. Tome u prilog govori i cinjenica da postoji kicerski nacin komuniciranja sa delima autenticne umetnosti. Herman Broh je iskoristo izraz Kitch-Mensch (kic-covek) da oznaci ljude koji sve primaju na kicerski nacin. On takodje, ne smatra kic losom umetnoscu, vec ga potpuno izmesta iz podrucija umetnosti i naziva ga ,,zlom u sistemu,,. 25.Kic i zlo (Na pocetku moze da se pomene prethodni pasos o H. Brohu, Kad smo vec naucili:) Najpre treba napomenuti da rec-zlo, treba shvatiti figurativno.Kic je zlo utoliko sto predstavlja izraz ekstremno estetizovanog dozivljaja sveta, i zivota bez eticke odgovornosti. Umetnost sa druge str pociva na toj odgovornosti, ali ne u smislu da nam drzi moralne pridike,vec tako sto se svojim formama obraca onome sto je u nama najbolje i ne zamagljuje sustinu vec je razvedrava. Kod kica nema estetske distance izmedju uzivanja i sudjenja. Zadovoljstvo u prosudjivanju umetnickog dela povezano je sa uzdizanjem i kultivisanjem ljudskih dusevnih moci posredstvom forme. Sa druge strane kod kica je zadovoljstvo izmamljeno i zarobljeno netransformisanom sadrzinom. Neizgradjena forma olaksava napetosti, ali ne postaje kultura. (posto su 25 i 26 pitanje izmesani i povezani, ovo moze da se kaze i u 26-om) Kic moze da se nazove religijom prijatnosti-za potrosace, a za proizvodjece- ideologijom prijatnosti. Kic mozemo povezati sa losim ukusom, a los ukus je produkt, uslovno receno ,,loseg,, tacnije,neizgradjenog, neobrazovanog dela sveta, ali sam void sirenju i jacanju takvog sveta. 26. Odnos umetnosti i kica, dobrog i loseg ukusa Granica izmedju umetnosti i kica jeste porozna i nedovoljno cvrsta (primer-kemp). Italijanski teoreticar Djilo Dorfles skrenuo je paznju na cinjenicu unosenja elemenata kica u samu srz danasnjeg umetnickog stvaralastva. Treba imati na umu da je i najozbiljniji kriticar kica Teodor Adorno, smatrao da ima izvesnih veza izmedju kica i umetnosti. I kic i umetnicka dela su stvoreni predmeti, nikad sasvim odbegli od podrazavanja, i zbog te svoje stvarstvene prirode udaljeni su od savrsenstva. Takodje masovno su rasprostranjene prelazne forme, dela koja su pomalo sa obe strane granice izmedju umetnosti i kica. Sto se tice pitanja ukusa, mozemo reci da ukus nije samo ukus u smislu pukog estetskog prosudjivanja nekih tricarija. Ukus je moc prosudjivanja i saopstavanja sudova o umetnickim vrednostima kao i moc prosudjivanja estetskih vrednosti svakodnevlja. Ali ako je dobar ukus ogranicen na uzi krug, i ne mozemo ocekivati njegovo pomasovljenje, da li je jedino resenje da se ostavi mogucnost kako-tako kultivisuceg dalovanja nekih formi masovnog ukusa? Nice je npr smatrao da los ukus ima svoje pravo kao i dobar U celoj ovoj prici, danas je i veoma znacajna uloga medija. Oni iako generalno distribuiraju kic, ipak mogu da odskrinu vrata valjane estetske percepcije. Ako ni zbok cege dugog, zbog siroke ponude, pa ce prosecan gledalac u mnostvu ponudjenih stvari moci da vidi i neki dobar film, kvalitetan program uopste, u nekoj meri, pa tako moci da napravi razliku izmedju dobre i lose ponuda. 28. Pojam autonomije, heteronomije i heterotelicnosti umetnosti Autonomija (grc. autos-sam,glavom; nomos-zakon, propis) znaci da neko bice ima svoj zakon,zakon svog opstajanja postupanja i delanja u sebi samom, da je samozakonodavno. Ako neko bice nema taj zakon u sebi samome, vec radi i opstaje po zakonima koji poticu iz neke druge oblasti, onda je takvo bice heteronomno (grc. heteros-drugi, drugaciji).

U principu, smatra se da je svaka heteronomija stetna po umetnicko stvaralastvo. Medjutim u istoriji umetnostiispostavlja se da je mnogo kaknona i konvencija ugradjeno u vrhunska umetnicka dela. Posebno u sakralnoj umetnosti. Sa druge strane istorija poznaje i stradanja umetnickog stvaralastva u vreme vladavina strogih ideolosko-politickih propisa. Mi ne mozemo pouzdano znati da li je umetnicka delatnost izvorno nastala kao plod slobodnog vremena prvobitnog coveka, ali cak i da je umetnost rezultat tog ,,viska,, zivotnih snaga, tesko je poverovati da ona ima smisao iskljucivo u sebi samoj. Npr pecinske slike upucuju na magijsku funkciju umetnosti. U svakom slucaju umetnost na neki nacin ima svrhu u osmisljavanju zivota ,tj. u desifrovanju tajni prostora, vremena, zivota smrti Zato se moze reci da je umetnost heterotelicna (grc. telos-svrha, savrsenstvo), odnosno da ima svoju svrhu u necem drugom. To drugo u ovom sl je duhovnost. Ali, ako je i heterotelicna, umetnost svoju namenu oduhovljenja coveka ostvaruje posredstvom forme, samo pod uslovima autonomije-potpune slobode od ideoloskih, politickih i svih ostalih spoljasnjih zahteva i naloga. 29. Autonomija umetnosti i umetnicki angazman Moglo bi se pomisliti da potpunu autonomiju moze da postigne umetnik koji stvara u izolovanosti svoje sobe i osami licnosti, van svih spoljasnjih pritisaka i zahteva. Ali umetnik je samo covek koji zivi, vaspitan je i obrazovan u duhu svog vremena, pa je tesko zamisliti da radi izvan vremena i mesta u nekom kulturno-istorijskom vakumu. Stavise, kada bi bio oslobodjen svih stilskih, skolskih, poetickih konvencija, ostao bi bez ikakvog ,,uzemljenja,, i ostavio bi rezultate svog rada izvan svake mogucnosti shvatanja i prepoznavanja. Dakle apsolutna autonomija umetnosti nikada u istoriji nije ostvarena, ali se treba zalagati za nju i stalno isticati zahtev za autonomijom u odnosu na ideologiju, politiku i trziste. Zahtevi za autonomijom u umetnosti su relativno skorijeg datuma. Vekovima je umetnost bila u sluzbi magije, mitologije, religije, politike. Tek u 19-om, a narocito u 20-om veku, posle iskustava sa totalitarnim rezimima, a zahvaljujuci slobodarskim impulsima moderne umetnosti-autonomija umetnosti postavljena je kao nacelo od prvorazrednog znacaja. Medjutim, estetska autonomizacija, znaci i izvesno izolovanje umetnosti od najdubljih problema ljudskog opstanka. Zato umetnost bi morala biti autonomna, s tim da se od nje ocekuje da se autonomno i autenticno bavi sudbinom coveka i sveta. Vreme u kome zivimo zahteva da ne budemo gluvi i slepi za sopstvenu sudbinu. Ne mora svaki umetnik i po svaku cenu da uzima udela u borbi za pobedu vrednosti u svetu. On to moze ciniti kao gradjanin, a moze se i svojim delima zalagati za recene vrednosti. Jedno umetnicko delo tesko da moze promeniti svet, ali velika dela i umetnici, mogu da uticu na dusevnost mnogobrojnih i tako daju svoj doprinos. 11:34pm Marina Bozovic 30.Pojam estetickog humanizma Mozemo reci da su filosofi podeljeni u dva tabora. Sa jedne strane su oni koji smatraju da je umetnost puko podrazavanje ili puka igra, i ne pridaju joj veliki znacaj. Drugi smatraju da je umetnost kao slobodna i autenticna stvaralacka delatnost , i kao igra (ne igrarija) najvisih ljudskih dusevnih moci , pravi uzor i sredstvo za promenu sveta. Ovi drugi pripadaju jednoj misaonoj struji koju mozemo nazvati-esteticki humanizam. Ta filosofska koncepcija zacela se kod Fridriha Silera, koji je smatrao da covek iz svoga fizickoga, sirovog stanja moze preci u moralno stanje samo preko estetickoga stanja. To ne znaci da se ovo kultivisanje ljudskog bica zbiva kao napustanje estetskog stanja u korist moralnog. I taj razvoj fizicki-estetski-moralni ne treba shvatiti evolucionisticki, vec je estetska kultura stvarni vrhunac covekovog duhovnog uzdizanja.Covek ne moze postati cisto moralno bice, kao neki moralni duh,vec se mora izgradjivatiupravo kao culno, fizicko bice. Umetnost je velika upravo zato sto od onog prirodnog ,,ogranicenja,, culnosti i najdublje metafizicke teznje coveka , duhovnosti, pravi velicanstveno, a ujedno i ljudsko jedinstvo. Koncepcija estetickog humanizma prosla je kroz razlicita iskusenja , i u 20-om veku dosegla svoj vrhunac u ideji ,,drustva kao umetnickog dela,,. Ovi ideju promovisao je 60ih godina 20-og veka neomarksisticki filosof Herbert Markuze. 31.Esteticki humanizam: o koristi i steti estetickih utopija Esteticki humanizam je lepa i privlacna, ali svakako utopijska ideja. Ali Kant je rekao ,,da bi se bolje postupilo kada bi se o ovoj misli vise razmisljalo, pa da se ona objasni putem novih napora,

nago da se odbacuje kao nekorisna pod vrlo bednim i stetnim izgovorom da je neostvariva,,. Takva razmisljanja drze nas u globalnom stvaralackom naponu, podalje od melanholije, koja je kao kolektivni stav covecanstva-pogubna. Ideja estetickog humanizma dozivela je nazalost i svoju ideolosku upotrebu u totalitarnim drzavama. Filosofi postmoderne zato su i ideju estetickog humanizma, zajedno sa drugim idejama moderne, proglasili nepozeljnom. Ostaje pitanje, da li su sazrela vremena da se odreknemo svih projekata koji drze do velikih ideja i vrednosti. Postmoderna jeste ,,rashladjena glava,, moderne , pa ona moze da posluzi kao cinilac otreznjenja jednog sveta zapalog u revolucionarno rasolozenje. Jer ona pokazuje kako su svi veliki projekti promene i popravljanja sveta, pod kapom velikih ideja slobode, pravde, dobrote zavrsavali kao katastrofa. Ali ako ovo otreznjenje pokopa i svaki zanos i entuzijazam za ono sto je bolje, moze nam se dogoditi da prihvatimo kao nuzno ono sto je zateceno. Sa druge strane, ozbiljno razmatranje utopijskih mogucnosti ne podrazumeva naivnu i slepu veru u njihovo potpuno ostvarivanje, vec ih smatra uzornim modelima-idealima. Esteticki humanizam samo je jedna od vizija ljudskog zivota, izgradjena na veri da se vrednosti umetnickog stvaralastva, umetnickog dela, umetnickog i estetskog uzivanja mogu pozeleti kao antropoloski i drustveno-istorijski ideali. 12:39am 22.Katarsa i forma,proienje kao ispunjenje Pre svega,prihvatljivo je nae primalako iskustvo,tj da umetniko delo u nama ostvaruje izvestan stepen duevnog uzbudjenja,a nakon toga i proieenja, olakanja, rastereenja. Da li ima katarse u doivljaju dela likovnih umetnosti? Ako se prihvati da i ta dela imaju izvesnu dramatiku,da podiu na duevni tonus,uznermiravaju nau duevnost,moe se prihvatiti i pretpostavka na na neki nain postiu i stisavanje uzburkanih strasti, s tim to je taj proces drugaiji od onog prilikom recepcije neke tragedije.ta se zapravo deava u duevnosti. Ako poredimo na pr.doivljaj neke nesree iz stvarnog ivota koja nikako bolom,apsurdom,beznadenosti i dr.ne moe postii katarsui, i doivljaj istog dogadjaja iz neke tragedije, koja smirenje postie umetnikom obradom,trnasformacijom,zakljuujemo da je jedina razlika u formi,tj u umetnikoj formi, Forma je onaj udesni ulni nagovetaj duhovnoga,bestelesnoga, trag smisla u optem besmislu, i samo zahvaljujui pojmu forme moemo objasniti naizgled grozomornu injenicu da ovek moe uzivati u traginome. Ostaje jedno ozbiljno etiko pitanje: da li scene nasilja na filmu na pr. predupredjuju ili podstiu nasilje,tj da li proiavaju gledaoce ili ih ispunjavaju besom i agresivnou koje bi negde da izliju? Moemo zakljuiti da umetniki neobradjene scene nasilja ne postiu katarsu,te je vrlo verovatno da mogu podsticati nasilje,bar kod pojedinaca,dok umetniki obradjene scene nasilja,s obzirom na vekovno iskustvo katartikoga delovanja nasilja,verovatno postiu ne samo moralistiko gnusanje ve i puno razumevanje besmisla nad nasiljem.Isto bi terbalo da vai i za itav skup poroka.. Ukratko: umetnost, koja ne sme biti moralizatorska,ipak svojim estetskim delovanjem promovie umetniko posredovanje smisla i time postie konani etiki uinak.,dok kvazi umetnost koja rsto jeste moraliztatorska,to ne postie. U doivljaju umetnikog dela,aktivni primalac se ispunjava vrednostima, dok pasivni primalac se u doivljaju kvazi umetnikog dela prazni od prenapregnutih emocija, to moe imati negativne posledice. Smisao umetnike katarse je zapravo proienje kao ispunjenje bia vrednostima. Adorno:Ki parodira katarsu,tj ono stvarno tragino ini bljutavim i smenim,dok umetnost opominje,i u igri s formama ozbiljna,u svojoj ozbiljnosti vedra,a u veselosti moralna. 12:55am 23. Pojam kia.osnovne odlike kia Da li se pojam kia kao lane umetnosti.treba ispitivati u estetici za koju se kae da je filozofija umetnosti? Kao planetarni fenomen,svakako ga je poterbno izuavati,a kako je granini fenomen umetnosti,jednim delom je potrebno da se i estetika bavi njime,a ne samo socioligija umetnosti. Definie se na razliite naine: Adorno: ki je diktatura

profita nad kulturom. Neki kau da je ki loa umetnost,mada time pridodaju kiu status umetnosti,mada loe. Durgi kae da je ki lana umetnost proizvodnja koja pretenduje na status umetnosti i time uobraava da je umetnost. Svi pokuaju definisanja ovog pojma idu na to da su proizvodi kia shenatini i sentimentalni. Tako moemo prepoznati taan sled dogadjaja,figura,rima,melodijskih i ritmikih obrazaca,ishod radnje,sudbina glavnih likova...Svakako se moe rei da je ki pseudo umetnost,tj lana umetnost kao odgovor na potrebe loeg ukusa. To znai da je produkt neizgradjene estetske kulture, a moe se rei da je fenomen svih vremena i mesta i da bitno pripada jednome delu ljudske prirode tj ljudske kulture. Naalost, ki je industrija kojoj se teko moe stati na put,s obzirom da ga proizvode i velike filmske,televizijske,diskografkse i druge kopmpanije. 8:33pm Marina Bozovic 22.Katarsa i forma,proienje kao ispunjenje Pre svega,prihvatljivo je nae primalako iskustvo,tj da umetniko delo u nama ostvaruje izvestan stepen duevnog uzbudjenja,a nakon toga i proieenja, olakanja, rastereenja. Da li ima katarse u doivljaju dela likovnih umetnosti? Ako se prihvati da i ta dela imaju izvesnu dramatiku,da podiu na duevni tonus,uznermiravaju nau duevnost,moe se prihvatiti i pretpostavka na na neki nain postiu i stisavanje uzburkanih strasti, s tim to je taj proces drugaiji od onog prilikom recepcije neke tragedije.ta se zapravo deava u duevnosti. Ako poredimo na pr.doivljaj neke nesree iz stvarnog ivota koja nikako bolom,apsurdom,beznadenosti i dr.ne moe postii katarsui, i doivljaj istog dogadjaja iz neke tragedije, koja smirenje postie umetnikom obradom,trnasformacijom,zakljuujemo da je jedina razlika u formi,tj u umetnikoj formi, Forma je onaj udesni ulni nagovetaj duhovnoga,bestelesnoga, trag smisla u optem besmislu, i samo zahvaljujui pojmu forme moemo objasniti naizgled grozomornu injenicu da ovek moe uzivati u traginome. Ostaje jedno ozbiljno etiko pitanje: da li scene nasilja na filmu na pr. predupredjuju ili podstiu nasilje,tj da li proiavaju gledaoce ili ih ispunjavaju besom i agresivnou koje bi negde da izliju? Moemo zakljuiti da umetniki neobradjene scene nasilja ne postiu katarsu,te je vrlo verovatno da mogu podsticati nasilje,bar kod pojedinaca,dok umetniki obradjene scene nasilja,s obzirom na vekovno iskustvo katartikoga delovanja nasilja,verovatno postiu ne samo moralistiko gnusanje ve i puno razumevanje besmisla nad nasiljem.Isto bi terbalo da vai i za itav skup poroka.. Ukratko: umetnost, koja ne sme biti moralizatorska,ipak svojim estetskim delovanjem promovie umetniko posredovanje smisla i time postie konani etiki uinak.,dok kvazi umetnost koja rsto jeste moraliztatorska,to ne postie. U doivljaju umetnikog dela,aktivni primalac se ispunjava vrednostima, dok pasivni primalac se u doivljaju kvazi umetnikog dela prazni od prenapregnutih emocija, to moe imati negativne posledice. Smisao umetnike katarse je zapravo proienje kao ispunjenje bia vrednostima. Adorno:Ki parodira katarsu,tj ono stvarno tragino ini bljutavim i smenim,dok umetnost opominje,i u igri s formama ozbiljna,u svojoj ozbiljnosti vedra,a u veselosti moralna. 23. Pojam kia.osnovne odlike kia Da li se pojam kia kao lane umetnosti.treba ispitivati u estetici za koju se kae da je filozofija umetnosti? Kao planetarni fenomen,svakako ga je poterbno izuavati,a kako je granini fenomen umetnosti,jednim delom je potrebno da se i estetika bavi njime,a ne samo socioligija umetnosti. Definie se na razliite naine: Adorno: ki je diktatura profita nad kulturom. Neki kau da je ki loa umetnost,mada time pridodaju kiu status umetnosti,mada loe. Durgi kae da je ki lana umetnost proizvodnja koja pretenduje na status umetnosti i time uobraava da je umetnost. Svi pokuaju definisanja ovog pojma idu na to da su proizvodi kia shenatini i sentimentalni. Tako moemo prepoznati taan sled dogadjaja,figura,rima,melodijskih i ritmikih obrazaca,ishod radnje,sudbina glavnih likova...Svakako se moe rei da je ki pseudo

umetnost,tj lana umetnost kao odgovor na potrebe loeg ukusa. To znai da je produkt neizgradjene estetske kulture, a moe se rei da je fenomen svih vremena i mesta i da bitno pripada jednome delu ljudske prirode tj ljudske kulture. Naalost, ki je industrija kojoj se teko moe stati na put,s obzirom da ga proizvode i velike filmske,televizijske,diskografkse i druge kopmpanije. 8:34pm Marina Bozovic 19. Kako se obrazuje ukus? Ukus kao mo prosudjivanja forme nekog predmeta ili predstave se ne obrazuje naunim i filozofskim rapravama i radovima ve se obrazuje u7 neposrednoj estetskoj, umetnikoj komunikaciji tj.komunikaciji sa umetnikim delima.to vie itamo,gledamo...to e nam ukus biti rafiniraniji i spremnniji za suoavanje sa novim umetnikim delima. Dakle,ukus se obrazuje najpre na potvrdjenim delima koje nam,trebalo bi, preporuuju kolski programi, lektire, nastava likovnog i muzikog vaspitanja. Kako se u praksi deava da katkad kolski programi u umetnika dela svrstavaju i dela politiki podobnih autora,odnosno ideoloki-propagandno upotrebljiva dela,ovo treba uzeti sa rezervom,te se treba informisati i van ovih programa,ali svakako da oni koji su zaobili redovno i sistematino umetniko obrazovanje jedva da mogu nadoknaditi vremenom taj gubitak uz izuzetan trud. Zakljuujemo da je obrazovanje ukusa neodvojivo od ukusa,ali svakako da i ljudi koji se rode sa prirodnim senzibilitetom estete,moraju raditi na sebi i obrazovati svoj ukus na uzornim delima,uzorima vrednosti i dobrog ukusa. 20. Angaovano recipiranje:teko i lako u recepciji. Stara je je predrasuda da su prava umetnika dela teko shvatljiva,naprona,dosadna i sa tekom tematikom. ta uopte moe i da znai da je umetnost teka? Jedino smisleno objanjenje moe biti da umetnika dela od nas zaista zahtevaju angaovano recipiranje,uestvovanje,sudelovanje,aktivno deifrovanje tajne i vrednosti dela,a ne pasivno preputanje njegovim draima. A to sve znai da recipijent aktivira svoje najdublje duevne moi (uobrazilju i razum) u svome uivalakom aktu, u svidjanju i sudjenju. Osim toga,ako samo estetsko jeste kontemplacija pitanje je da li je i ono umetniko samo kontemplacija. Jer,umetniko nas izvodi posredstvom estetskoga,u svet ivota, vrednosti i poremeenih vrednosti, svet patnje i uzdizanaj,htenja,borbe,stradanja i podviga, pa nas dira, potresa,gura na ivicu uzbudjene duevnosti i napregnutog duha. A moda je umetnost teka jer nam otkriva i mrane strane nae duevnosti i drutvenosti, ali svakako da se s time moramo nositi, jer je u tom smislu i ivot teak. Ako bismo ga prikazivali samo u lanome svetlu 2lakih odnosa,onda mi varamo i nismo na tlu umetnosti.Umetnost ne vara,ona donosi nagovetenu,vrednu traganja,istinu ma kakva ona bila. Umetnost donosi teinu ivota u umetnikoj formi koja nam omoguava da proniknemo u smisao opstanka,formi koja potire puku teinu angaovanoga prosudjivakoga stava. A umetnika forma ne ini ivot lakim, ve teinu ini ljudski shvatljivom, a esto produktivni i stvaralaki rad naprosto uzdie,te se svako od nas moe nadati da e bar jednom zahvaljujui umetnosti,makar na trenutak,biti lak,krilat i sveten. Sve ovo ne znai da da sva umetnika dela mogu svakome svideti. To ve zavisi od afiniteta i obrazovanja. 21. Pojam katarse i osnovni tipovi interpretiranja fenomena katarse. Katarsa (gr. Katharsis oienje od neega,krivice,greha,ubistva ili pre religijskog obreda). Ovo je kao vana kategorija filozofije i psihologije umetnosti zapravo Aristotelova koncepcija katarse koja je izloena u njegovom znaajnom delu: O pesnikoj umetnosti (Poetika), a najavljena u delu Politika. Na kraju definicije tragedije, Aristotel kae da tragedija izativanjem saaljenja i straha vri proiavanje takvih oseanja. Ova oseanja se javljaju prema traginim likovima koji bez krivice pate, a svakako da se pri tom bojimo za sebe i svoje,da nam se neto slino kao tim likovima, ne dogodi u stvarnom ivotu. Vekovima filozofi,estetiari i ostali pokuavaju da odgonetnu smisao ove Aristotelove rei tragajui za

razotkrivanjem tajne umetnike katarse,tj.proienja u doivljaju umetnikog dela. Milo Djuri: smatra da se izvorno ne radi o proienju oseanja ve o proienju saznanja.,tj.kojim saznanjima nas privodi smisao tragike radnje. Mihail Petruevski: smatra da je itava sintagma proienje oseanja nekorektno upisana u oteeni tekst gde izvorno treba da stoji sastav dopgadjaja tj sklop radnje,to bi u kontekstu trebalo da znai da odredjeni sklop tragike radnje izaziva oseanja saaljenja i straha i da je to u poetici tragedije najvaniji momenat. U svakom sluaju, mnogobrojni interpretatori ne odustaju od prie o katarsi,bilo da je re o moralnom,medicinskom odnosu proeenju due,te se tokom istorije javljaju mnogobrojne rasprave na ovu temu. 1. ISTINA U UMETNOSTI (HEGEL, HAJDEGER, NIE, ADORNO, ARISTOTEL) Pojam istine je dugo i temeljno ispitivan u istoriji ljudske misli. Zbog toga su nastale razliite teorije istine. Najznaajniji filozofi koji su se bavili problemom istine u umetnosti najee su govorili samo o posebnom nainu postojanja velike istine u umetnikom delu. Hegel je govorio o ulnom pojavljivanju istinite i lepe ideje (u gnoseoloko-ontolokoj filosofiji) Hajdeger - o neskrivenosti bia kao samopostavljanju istine bivajuega u delo (u fundamentalno-ontolokoj filosofiji) Umetnika istina nije istina na nivou injenica ve je, pre svega, raskrivanje tajni i smisla ljudskoga ivota i sveta u formi estetskoga. Nie je zazirao od besmislenog sveta glupe naune istine. Smatrao je da je neophodna umatnost kao la, jer je istina nepodnoljiva i runa. Adorno je smatrao da se ni umetnost ne bi smela samozavaravati da je njena magija jedina i najvia istina. Umetnika istina je istina na nivou smisla, ali, ljudi su skloni da i u umetnosti tragaju za istinama na nivou injenica. A umetnika istina ne zavisi od vernog podraavanja prirode i istorijskih dogaaja. Aristotel je zato vei znaaj pridavao pesnitvu nego istoriografiji. Istoriografija se bavi pojedinanim dogaajima, a pesnitvo tipovima - ono to je tipino obrauje na plastian i uverljiv nain. Pesnitvo ne govori o ovome ili onome stvarnom dogaaju, ve o nekom dogaaju kako se on mogao odigrati po zakonima verovatnosti i nunosti, filozofskije i ozbiljnije od istoriografije - kae Aristotel. 2. ISTINA U UMETNOSTI: TANOST, POGREKA, KREACIJA Umetnika istina ne zavisi od vernog podraavanja prirode i istorijskih dogaaja. Kada umetnik "pogrei" u navoenju injenica, on ipak ne gubi umetniku istinu. U drugim oblastima ljudskog rada pogreka znai gubljenje tanosti pa i istine (u raunskim radnjama, naunim tekstovima, receptima). Istina umetnosti je drugaije prirode - ona nije podudarnost umetnikog dela i vanumetnike stvarnosti. Aristotel je u Poetici napisao da je ak i pogreka opravdana ako omoguava postizanje cilja (manja je pogreka ako pesnik nije znao da kouta nema rogove, nego ako ju je predstavio neumetniki). U umetnikim delima ima "pogreaka" koje su ukomponovane u delo ili se ne primeuju. Pozorini glumci ne govore sve ba onako kako pie u tekstu drame - to se ne smatra grekom ve kreativnim pomakom (ima razlike izmeu umetnike improvizacije i amaterske neumenosti). Vladimir Horovic je svirao i po koju pogrenu notu jer on "ne izvodi savrenu rekonstrukciju zapisa ve pravi muziku" (to ipak nije doputeno studentima muzike). 3. UMETNIKA ISTINA KAO SMISAO U UMETNOSTI Nita to je napravljeno na moe biti savreno, pa ni umetniko delo. Ali moe biti velianstveno, istinito, istinsko. Svako nastojanje da se umetnikim delom podraava stvarnost tako to e svi elementi stvarnosti biti uneti u delo, besmisleno je. Konrad

Fidler to naziva "inventarisanje sveta" radi pune objektivnosti umetnikog predstavljanja - a to je promaaj u pogledu postizanja umetnike istine. Umetnika istina je proivljeni smisao sveta i ivota, nagoveten na fantazijski stvorenome i estetski uoblienome predmetu, pojavi, dogaaju, ideji, pojmu. 4. VISOKA ILI ELITNA UMETNOST Tokom istorije "ozvaniena" su mnoga umetnika dela kao umetnot - umetnika vrednost. Ta dela slikarstva, knjievnosti, muzike, su odabrana i "kodifikovana" od strane kritiara, galerista, kustosa, teoretiara, istoriara i predstavljaju ono to se obuhvata pojmom visoka umetnost. Visoka umetnost je umetnost sa ijim delim (po pravilu) komuniciraju malobrojni, tanki slojevi obrazovanih recipijenata. To su predstavnici kulturne, obrazovne elite. Visoka umetnost je esto nastajala za potrebe viih drutvenih slojeva, na dvorovima, u salonima, u domovima elite vlasti ili za potrebe crkve. Umetnika dela su esto zahtevala materijalne izdatke koje su mogli da pokriju imuni i moni (koji su naruivali - hramove, kipove, slike, muzike kompozicije...) injenica je da predstavnici elite mogu sebi da priute najbolje obrazovanje (pa i umetniko obrazovanje), imaju mogunost da vide i uju najbolja umetnika dela, da putuju u svetske umetnike centre, pa tako i mnogo uspenije formiraju svoj umetniki ukus. Svetske galerije i muzeji prepuni su dela nastalih u okolnostima mecenatstva, sponzorstva i donatorstva... ali u te galerije i muzeje ula su i dela boema, otpadnika i drutvenih autsajdera, ona koja su svojevremeno odobrena od strane zvaninih institucija, a od kritike su visoko ocenjena. 5. POPULARNA UMETNOST Pojam popularna umetnost esto se vezuje za mase, odnosno za nie klase (odreuje se kao umetnost masa). U pitanju su dela popularne muzike, trivijalne knjievnosti, veina dela radiotelevizijske produkcije, filma... koja konsumiraju pre svega pripadnici niih klasa i izvesni segmenti srednjih klasa - znai, ne drutvena elita. Kriterijum procenjivanja nije uporeivanje sa uzorima iz istorije umetnosti, ve prihvatanje i popularnost kod savremene publike. Kritiari popularne umetnosti smatraju njena dela komercijalizovanima i trivijalnima za koje nije potrebno aktivno angaovanje duevnih moi recipijenta. Teoretiari smatraju da je popularna umetnost ideoloko sredstvo socijane kontrole koje proizvode i koriste elite vlasti. Drugi smatraju da je popularna umetnost kritika i opoziciona - pobuna protiv dominantnog ukusa vladajuih grupa pobuna niih drutvenih slojeva. Problem je u tome to je npr. u Srbiji dominantan ukus masa a ne kulturnih elita. (Kad su vladali Mokranjac i Andri pa im se treba suprotstaviti.) U pitanju je trite, sveopta komercijalizacija u drutvu masovne potronje i vladavine masovnih medija. Pare! 6. MASOVNA UMETNOST Popularna umetnost se esto naziva masovnom umetnou, ali se u tom sluaju ona vezuje za drutvo masovnih medija, masovne proizvodnje i masovne potronje, jer se distribuira sredstvima masovnog komuniciranja (mass-media), to je sluaj sa popularnom muzikom, filmovima i TV produkcijom. Tehnoloki razvoj je doneo novine i u oblast umetnikog stvaralatva - nastale su i nove umetnike vrste (fotografija, film, video art, elektronska muzika) Putem sredstava masovnog komuniciranja na globalnom nivou je mogue distribuirati dela visoke umetnosti bez ikakvih tehnikih ogranienja. Ogranienja su ostala samo na nivou raliitosti jezika i kulturnih tradicija. U tom sveoptem procesu globalizacije postoji opasnost od uniformisanja umetnosti. Ali masovni mediji nisu sami po sebi krivac za to. Oni su samo sredstva. Odgovornost je na kulturnoj politici neke zemlje i na interesnim projektima velikih korporacija. Masovna umetnost (i zabava) se distribuira sredstvima masovnog komuniciranja i namenjena je masovnoj potronji za popunjavanje slobodnog vremena. Ali to ne znai da pojedini proizvodi ove umetnosti imaju umetniku vrednost. Postoji takoe opasnost od medijskog nametanja popularne umetnosti kao jedine savremene

umetnosti. Ideologija globalizma bi mogla promovisati monokulturni svet i ugroziti raznovrsnost kultura i njihovih umetnikih formi. 7. NARODNA UMETNOST Pored elite vlasti, tokom istorije ivi i obian svet, narod, koji ima svoje naine saznavanja, saoptavanja, zabavljanja i izraavanja umetnikih impulsa. Paralelno sa istorijom visoke umetnosti, odvija se i istorija narodne umetnosti. Na nesreu, sticajem okolnosti, veliki deo produkcije nestaje tokom vremena, jer su to najee dela usmene knjievnosti i likovnih dela u kunom i radnom svakodnevlju (grnarija, odevni predmeti...) Ono to je ostalo zabeleeno pripada narodnoj knjievnosti i folkloru u irem smislu. U pitanju su briljantna dela izvorne kreativnosti kao to su epske i lirske pesme, bajke, basne, poslovice, zagonetke, narodne igre, folklorni motivi u narodnoj nonji i graditeljstvu... Re je o stvaralakoj produkciji preteno seoskog stanovnitva, o delima vezanim za svakodnevicu i praznine obiaje. Ni oznaka "narodna umetnost" nije po sebi oznaka umetnike vrednosti pojedinih dela. U narodnoj umetnosti stvaralac je ujedno i posmatra, posmatra ujedno i uesnik. Motivi narodne umetnosti esto su uzimani kao kreativni podsticaj "visoke umetnosti". 8. SHVATANJA O KONVERGENCIJI ELITNE I POPULARNE UMETNOSTI Ima miljenja o tome da e u bliskoj budunosti doi do postepene konvergencije (pribliavanja) visoke i popularne umetnosti. Zahvaljujui uticaju i moima medija doi e do iezavanja razlike meu njima. S jedne strane i dela visoke umetnoasi mogu biti medijski distribuirana najiroj publici, to ne znai da e odmah biti i masovno prihvaena. S druge strane, izuzetna dela se zbog nekritike medijske upotrebe mogu otrcati da vie niko u njima ne prepoznaje umetniki naboj (motivi simfonija, likovni motivi i stihovi u reklamama i najavnim i odjavnim picama radija i TV). A opet, i unutar popularne i masovne umetnosti mogu nastajati veoma vredna dela. Status visoke ili popularne umetnosti ne odreuju sama dela, pa ni drutveni poloaj stvaralaci li recipijenata, ve u mnogome zavisi od kritiara, teoretiara, istoriara umetnosti i raznih urednika (i njihovih nalogodavaca). Potpuno gubljenje razlike izmeu onoga to je dobro i onoga to je loe, uspeloga i neuspeloga, umetnikoga i neumetnikoga, znai poraz kulture. Jer kultura u kojoj vie ne postoji razlika izmeu dobroga i loega, autentinoga i lanoga, vrednosti i nevrednosti, nije sposobna da obrazuje i podie mlade generacije. Ona vie nije kultura u izvornom znaenju te rei (lat. colere - negovati, gajiti). 9. PSEUDO-UMETNOST, KVAZI-UMETNOST, NE-UMETNOST, ANTI-UMETNOST, UMETNOST Umetnika dela u naelu pripadaju podruju umetnosti (visoke, popularne, masovne, narodne), ali o njihovoj umetnikoj vrednosti odluuju kririari, istoriari umetnosti, kustosi, galeristi i drugi recipijenti. Koriste se izrazi pseudo-umetnost, kvazi-umetnost, ne-umetnost i anti-umetnost. Re ne-umetnost je jezika oznaka za odricanje statusa umetnosti onim ljudskim delatnostima i produktima koji nisu umetnost (ne pripadaju umetnosti). Anti-umetnost je oznaka za neka modernistika dela koja su suprotstavljena tradicionalnom pojmu umetnosti, tradicionalnim umetnikim kanonima i konvencijama. Anti-umetnost jeste protiv tradicionalne umetnosti. Ona je deo umetnosti modernizma i predstavlja kreativno preispitivanje umetnosti. odluku o tome da li je neto umetnost ili nije, donose kritiari, kustosi, istoriari umetnosti... ali i "istorijska erozija" - delovanje vremena koje ini da bezvredna dela propadaju (bivaju odneta bujicom vremena), a ostaju dobro ukorenjena i dobro primljena (vredna) dela. Nekad e se izgubiti i vredna dela, ali ima nepravde, jer ni kritiari ne donose uvek objektivne odluke - este su otre polemike oko dodeljivanja raznih nagrada na

smotrama i festivalima. 10. POJAM RECEPCIJE, POJAM VREDNOSTI, POJAM PUBLIKE Recepcija (lat. receptio) znai primanje, prihvatanje, doekivanje. Kada se spominje pojam recepcije, u estetici se prevashodno misli na in autentinog individualnog optenja sa pojedinanim umetnikim delom. Fenomen recepcije star je koliko i sama umetnost i njime su se bavili mnogi filozofi, ali tek u modernoj hermeneutici i sociologiji ukusa kao i u estetici (knjievne) recepcije HANSA ROBERTA JAUSA ovaj fenomen dobija puni estetiki znaaj. Recepcija nije pasivna percepcija onog to je ponueno naim ulima, ve je to estetski neposredni doivljaj vrednosti umetnikog dela. Pojmom vrednosti bavi se aksiologija (filozofska disciplina - uenje o vrednosti). postoje razliite terorije vrednosti: Da li su vrednosti u samim stvarima il ih mi pripisujemo stvarima? Da li vrednosti postoje ili samo vae? Da li ih stvaraju Bog i priroda il ih stvara ovek? Moe se rei da umetnike i estetske vrednosti jesu odreene formom, ali da ne postoje nezavisno od doivljaja recipijenta. Iz toga sledi da se ne moe govoriti o apsolutnim vrednostima, ali ni da vrednosti zavise iskljuivo od duevne i kulturne nastrojenosti pojedinca ili jednog doba. Ovaj estetski relativizam ipak ne znai da svako moe kompetentno proglaavati vrednosti na osnovu svog neizgraenog stava. ak ni kada je to zajedniki doivljaj masovne publike. Publiku ine gledaoci, sluaoci, itaoci - primaoci (uivaoci) umetnikih dela. Estetika nema u vidu ovu ili onu konkretnu publiku. Ona polazi od toga da ima posla sa umetnou i sa recipijentima koji su (po predpostavci) kvalifikovani za uivanje u umetnikim delima. Estetika barata pojmom publike koja autentino komunicira sa umetnikim delima (koja dopire do najdublje umetnike vrednosti dela). A u stvarnosti je situacija potpuno drugaija. 11. KRITIKA I KRITIARI U svakodnevnom ivotu susreemo se sa problemima prosuivanja i stalno se prepiremo oko toga ko je u pravu. Jednome se neto svia, a drugome ne, i poto ne mogu da ubede jedan drugoga u ispravnost svog i pogrenost suda drugog - ostaju svako na svom. Kritika je prosuivanje, suenje (povoljnim ili nepovoljnim sudom). Kritiari su prosuivai koji imaju izgraena merila, kriterijume za prosuivanje. Oni su obrazovani. Imaju kvalitetno opte obrazovanje, estetsko obrazovanje, obrazovanje iz istorije kulture i istorije umetnosti (posebno iz istorije umetnosti kojom se bave). Oni su upoznati sa tokovima savremene umetnosti, u stalnom su kontaktu sa ve "potvrenim" umetnikim delima, u razgovorima sa umetnicima i kolegama kritiarima istomiljenicima i neistomiljenicima iz celog sveta putem knjiga, asopisa, interneta ili lino. Svoje sudove objavljuju u medijima, knjigama. Oni koriste svoje pravo da sude ali je javno izricanje kritikih sudova veoma odgovoran posao jer utie na formiranje javnog mnjenja, na opredeljenja i interesovanja javnosti. Dobar kritiar ima neku svoju estetiku, ima u glavi neki estetiki sistem. Ako ga nema to se pepoznaje jer sudi samo na osnovu varljivog utiska ili po nalogu prijateljstva, simpatija, antipatija, po zahtevima struja i lobija. 12. UMETNIK I KRITIAR Kakva je razlika izmeu kritiara i umetnika? to se tie osnovnih duevnih sposobnosti (da imaju uobrazilju, razum, duh i ukus) - skoro nikakva. Neki misle da ej umetnik produktivan a kritiar neproduktivan. Ali i kritiar je produktivan jer pie kritike. Razlika je u vrsti proizvedenoga. Umetnik se izraava u neposrednom ulnom materijalu, a kritiar u formi eseja, rasprave ili studije o nekom delu. Umetnika dela

su jedinstvo ulnosti i duhovnosti, a dela kritiara ostaju u mediju miljenja. Kritika je jasno, pojmovno formulisano miljenje o osobinama, kvalitetu i vrednostima nekog dela (odnosno pojmovno formulisan i obrazloen sud ukusa). Razlika izmeu kritiara i umetnika moe da se napravi i na osnovu razlike talenta i genija. Kritiar je talentovan ovek ali verovatno ne i genijalan. Umetnok je nuno talentovan, koji je moda i genijalan. I jedan i drugi moraju imati uobrazilju, razum, duh i ukus. Dobar kritiar morad a ima rafiniran i izveban ukus, jer njegovi sudovi ukusa igraju vanu ulogu u svetu kulture. 13. POJAM UKUSA I TRI DIMENZIJE UKUSA. ZATO JE VANO DA SE IMA UKUS? Ukus je mo prosuivanja razliitih predmeta i predstava (vizuelnih, zvunih...) pomou dopadanja ili nedopadanja - definicija koju je odredio nemaki filozof Imanuel Kant u knjizi Kritika moi suenja (Kritika ukusa). Ukus ima bar tri dimenzije: 1. Prva dimenzija se tie individualnosti - svako ima neki svoj vlastiti ukus (a ima i onih koji nemaju ukusa). Ovu dimenziju ispituje PSIHOLOGIJA UMETNOSTI jer se ona bavi naim individualnim svojstvima. Mi smo razliiti i neponovljivi ljudi uopte, pa i u pogledu ukusa. 2. Druga dimenzija se odnosi na kulturno-istorijski aspekt umetnosti. Svi mi pripadamo nekim kulturno-istorijskim epohama, slojevima, grupama... i delimo ukus tih epoha, slojeva ili grupa. Ovo podruje prouava SOCIOLOGIJA UMETNOSTI jer ona ispituje zajednike karakteristike razliitih grupa ljudi. Ona se bavi i dobrim, ali i loim ukusom, jer je i lo ukus ozbiljna drutvena pojava. 3. Trea dimenzija govori o ukusu kao o duevnoj moi izvan razlika vremena i mesta i izvan individualnih razlika - o ukusu kao antropolokom fenomenu (i ovde se ukus razmatra kao dobar ukus) istoriju takvog ukusa preti ISTORIJA UMETNOSTI - istorija ukusa. ZATO JE VANO DA SE IMA UKUS? Vano je da se ima ukus zato to je ukus neto vie od obinog suenja o umetnikim delima ili estetskim pojavama. U 17. i 18. veku imati ukus znailo je biti kultivisan i obrazovan ovek. Ukus je takoe smatran sposobnou suenja u stvarima morala. ovek od ukusa mogao je da prosudi da li je jedan ljudski in moralan ili nemoralan, da li predstavlja neto dobro ili zlo. Kasnije su se stvari menjale pa ej delatnost ukusa vezana smao za podruje estetskoga. U dananje vreme skoro je iezla svest o znaajnoj drutvenoj ulozi ukusa. A upravo danas, u vreme masovnih medija, ukus kao mo suenja o sadraju onoga to se nudi putem medija, jeste drutveno znaajna duevna mo. Ukus znaajno utie na formiranje naeg drutvenog bia i osposobljava nas za ivot u modernom druvu. Onaj koje sposoban za samostalno estetsko suenje, sposoban je i za suenje u oblasti morala, a to ga osposobljava da donosi sudove i u drugim sferama drutvenog ivota. Takav ovek je sposoban za ivot u slobodnom, demokratskom drutvu. 14. TA JE SUD UKUSA? MOMENAT BEZINTERESNOSTI (KANT) Sud ukusa je sud o jednom umetnikom delu ili estetskom fenomenu (predstavlja izraz zadovoljstva koje se osea pred jednim umetnikim delom ili pred estetskom pojavom. Imanuel Kant je u svojoj Kritici moi suenja smatrao da je sud ukusa osnov zadovoljstva ili nezadovoljstva koje oseamo u neposrednom doivljaju tog dela ili pojave. Glavni momenti Kantove analitike lepoga su: 1. bezinteresnost 2. optost 3. nunost 4. svrhovitost Momenat bezinteresnosti znai da sud ukusa mora biti ist, mora se izricati bez ikakvog interesa. Sud ukusa se odnosi na formu umetnikog dela, a ne na grau.

Ako nas privlai sonost voa na slici, mi ne sudimo estetski, ili ako nas zanima slika kao odlina finansijska investicija. Sud ukusa nije o onome to nam je prijatno i korisno iz ovih ili onih razloga. Jedini interes koji je douten jeste drutvena zainteresovanost za postojanje dobrog ukusa i umetnikih dela. 15. TA JE SUD UKUSA? MOMENAT OPTOSTI (KANT) Sud ukusa je sud o jednom umetnikom delu ili estetskom fenomenu (predstavlja izraz zadovoljstva koje se osea pred jednim umetnikim delom ili pred estetskom pojavom. Imanuel Kant je u svojoj Kritici moi suenja smatrao da je sud ukusa osnov zadovoljstva ili nezadovoljstva koje oseamo u neposrednom doivljaju tog dela ili pojave. Glavni momenti Kantove analitike lepoga su: 1. bezinteresnost 2. optost 3. nunost 4. svrhovitost Momenat optosti - Sud ukusa pretenduje na opte vaenje. Lepo je ono to izaziva opte dopadanje. Forma suda "ovo je lepo" ne trpi suprotstavljanje, ve zahteva od svakoga da se sa njom saglasi. To saglaavanje se nikada ne postie u stvarnosti, jer sud ukusa nije isto to i logiki sud, koji omoguava argumentaciju. Nama se ne svia sam predmet, njegova materija, ve njegova forma. Sud ukusa oekuje da se u komunikaciji pre ili kasnije, ipak doe do opte saglasnosti (makar i uz pomo kritiara), odnosno zahteva nuno saglaavanje kada se ispune odreeni uslovi za to - u pogledu obrazovanja, rafiniranosti, senzibilnosti, drutvenih moi... Lepo je ono to, bez nekog pojmovnog dokazivanja, mora da se svia svakome ko ispunjava osnovne uslove normalnog ljudskog rasuivanja - da ima razum i uobrazilju. 16. TA JE SUD UKUSA? MOMENAT NUNOSTI (KANT) Sud ukusa je sud o jednom umetnikom delu ili estetskom fenomenu (predstavlja izraz zadovoljstva koje se osea pred jednim umetnikim delom ili pred estetskom pojavom. Imanuel Kant je u svojoj Kritici moi suenja smatrao da je sud ukusa osnov zadovoljstva ili nezadovoljstva koje oseamo u neposrednom doivljaju tog dela ili pojave. Glavni momenti Kantove analitike lepoga su: 1. bezinteresnost 2. optost 3. nunost 4. svrhovitost Sud ukusa pretenduje na opte vaenje. Lepo je ono to izaziva opte dopadanje. Forma suda "ovo je lepo" ne trpi suprotstavljanje, ve zahteva od svakoga da se sa njom saglasi. To saglaavanje se nikada ne postie u stvarnosti, jer sud ukusa nije isto to i logiki sud, koji omoguava argumentaciju. Sud ukusa oekuje da se u komunikaciji pre ili kasnije, ipak doe do opte saglasnosti (makar i uz pomo kritiara), odnosno zahteva nuno saglaavanje kada se ispune odreeni uslovi za to - u pogledu obrazovanja, rafiniranosti, senzibilnosti, drutvenih moi... Lepo je ono to, bez nekog pojmovnog dokazivanja, mora da se svia svakome ko ispunjava osnovne uslove normalnog ljudskog rasuivanja - da ima razum i uobrazilju. 17. TA JE SUD UKUSA? MOMENAT SVRHOVITOSTI (KANT) Sud ukusa je sud o jednom umetnikom delu ili estetskom fenomenu (predstavlja izraz zadovoljstva koje se osea pred jednim umetnikim delom ili pred estetskom pojavom. Imanuel Kant je u svojoj Kritici moi suenja smatrao da je sud ukusa osnov zadovoljstva ili nezadovoljstva koje oseamo u neposrednom doivljaju tog dela ili pojave. Glavni momenti Kantove analitike lepoga su: 1. bezinteresnost 2. optost 3. nunost 4. svrhovitost etvrtii momenat suda ukusa u Kantovoj Kritici moi suenja jeste svrhovitost. Svrhovitost znai da je taj predmet kao pravljen ba za anu duevnost (kao da

postoji radi nas) iako on nije objektivno namenjen nama. Ne samo da nam godi (kao melem za duu) ve dotie sve nae duevne moi. Naravno, ako su ispunjeni prethodni uslovi u pogledu obrazovanja, rafiniranosti, senzibilnosti (u pogledu potrebnih i obrazovanjem podranih duevnih moi). Da nije tako, to bi se odnosilo i na kvazi umetnika dela, koja veini gode, ali njima godi ulnost bez odgovarajue duhovnosti, prija im zabava kojom se ubija vreme. Svrhovitost se odnosi na mo umetnike forme koja ne slui ubijanju vremena, ve obrazovanju duha posredstvom obrazovanja ukusa. 18. DA LI SE O UKUSIMA MOE RASPRAVLJATI? Izreka de gustibus non disputandum est (o ukusima se ne raspravlja) esto se pogreno koristi kada ljudi ele da opravdaju neukus. Ta misao jeste tana utoliko to se sud ukusa ne zasniva na odreenim i jasnim pojmovima, pa se o njemu ne moe logiki i argumentovano raspravljati. Ali Kant je smatrao da se o sudu ukusa moe bar prepirati. Prepiranje treba izbegavati jedino onda kada su naputeni osnovni uslovi civilizovanog optenja, kada se vie, vrea, preti... takvo prepiranje ne uzdie ve srozava. A umetnost i prosuivanje umetnikih dela treba da uzdiu i potkrepljuju nau duevnost i drutvenost.