POJAM TEKSTA Re TEKST potie od latinske rei TEXTUM to znai TKANJE i podrazumeva da se re tekst odnosi na splet rei.

KONTEKST je govorna ili misaona celina u okviru koje ono to je reeno ili napisano dobija odreenije znaenje. I sam knjievni tekst predstavlja kontekst za manje misaone jedinice. Knjievni tekst je ustrojen i delovi ne mogu da se izvlae. Prisustvo drugih knjievnih jedinica je vrlo vano, kada bismo menjali i premetali, mi bismo menjali taj odnos, naruili bismo taj poredak (knjievni tekst). I odnosi meu samim tekstovima mogu initi kontekst. HIPERTEKST: Elektronski zapis na raunaru koji daje mogunost da se tekstovi prebace iz jedne sadrine u drugu pomou pripremljenih veza- LINKOVA. Tekst se grana. Celina koja je obuhvaena hipertekstom nema ni poetak, ni kraj. Odnosi se i na slike, zvukove, rei. Za ovako obuhvaen tekst koristimo naziv hipermedija. FILOLOGIJA >LJUBAV PREMA REI (KNJIEVNOSTI) TEKSTOLOGIJA textum + logos deo filologije koji prouava knjievni ili nauni tekst(pisan, tampan...) da bi se utvrdila istorija teksta i njegov autentini vid.Neki autori tekstologiju ograniavaju na istoriju kritikog izdavanja teksta, dok drugi ukljuuju i pitanja, probleme kritikog izdavanja teksta.(Kauzer) NIA FILOLOSKA KRITIKA : utvrivanje autentinosti VIA FILOLOSKA KRITIKA: problemi autorstva i nastanka dela (moramo odrediti ko je autor i kada je delo nastalo) Iz varijanti istog dela treba odrediti autentian i taan tekst. Filolog se ne bavi utvrivanjem umetnike vrednosti teksta. ATRIBUCIJA skup naunih postupaka kojim se neko delo pripisuje nekom autoru Kada se autorstvo osporava nekom autoru taj proces je ATETEZA- NEGATIVNA ATRIBUCIJA. Tekstologija se uvodi u 19. veku,konstituise se kao disciplina zahvaljujui nemakim klasinim filolozima BEKERU I LAJBAHU. Izdavanje teksta: -popularna izdanja -naucna > faksimilsko (mehanicko),diplomaticko,kriticko 1. MEHANIKO- FAKSAMILSKO reprodukovanje starijih tampanih tekstova bez izmena. Za ovu reprodukciju koriste se ista slova kao u originalu. Podrazumeva obnavljanje ukupnih postupaka tampanja originala i obino je ovo jedno od skupljih izdanja. 2. DIPLOMATIKO podrazumeva nauno izdavanje teksta nekog dela. Potuje se izvorni jezik pisca i pravopis. Ima sve osobine originalnog teksta.

3. KRITIKO podrazumeva najverniju, najpotpuniju verziju teksta nekog knjievnog dela. Najautentiniji originalnom tekstu autora. Jezik pisca se ne menja, ali se osavremenjuje (interpunkcija i pravopis se prilagodjavaju savremenim pravilima). Kod dela u rukopisu koristi se AUTOGRAF koji slui kao autentian tekst,slui kao osnova. Za prireivanje knjievnih izdanja,kod stamoanih dela koriste se AUTORIZOVANA IZDANJA. Pisac je uestvovao. Dva izdanja dolaze u obzir: - PRVO IZDANJE EDITIO PRINCEPS izdanje koje reprezentuje autorovu volju. -IZDANJA POSLEDNJE RUKE poslednje izdanje na kom je pisac radio.Obicno se ono uzima,jer je to poslednje izdanje koje je autor overio,a iz ostalih se navode varijante. Kriticko izdanje sadri kritiki aparat koji sadri OPTI DEO objanjenja i napomene znaajne za celo delo. POSEBNI DEO objanjenja i napomene koje se odnose na pojedine stihove i rei,recenice. FUSNOTE- beleke ispod teksta ispisane sitnijim slovima koje ne spadaju u osnovni,glavni tekst,ali sa njim gradi viu tekstualnu celinu.Od teksta je odvojena crtom ili prazninom. KLASIFIKACIJE KNJIZEVNOSTI -knjizevnost koju visoko vrednujemo/antopod,pisci koji pripadaju jednom pravcu,usmena/pisana,sinhronijska/dijahronijska Najvaznija podela za teoriju knjizevnosti jeste po obliku knjizevnih dela,tj. na knjizevne rodove I knjizevne vrste,odnosno knjizevne zanrove.Knjizevna genologija se bavi podelom. KNJIZEVNI ROD je rezultat osnovne deobe celokupne knjizevnosti i on obuhvata najsiri skup knjizevnih dela sa zajednickom sustinskom osobinom. U teoriji knjizevnosti ova podela je izvrsena na 3 roda : LIRSKI,EPSKI,DRAMSKI (lirika,epika,drama). Platon je govorio o 3 oblika pesnistva: 1.gde se pesnik nikad ne skriva 2.neko drugi govori,ne on 3.kombinacija prva dva. Renesansni teoreticari utvrdjuju liriku,epiku I dramu. Gete (XIX vek) govori o 3 prava prirodna oblika pesnistva > lirika-subjektivnost,epikaobjektivnost,drama-sinteza subjektivnosti I objektivnosti,izmedju zelja I osecanja,coveka I okolnosti. Knjizevni rodovi su 3 osnovna nacina dozivljavanja sveta. Lirika-subjektivna osecajnost,epika-objektivno pripovedanje,drama-sukob I protivrecnost,tj. svet se dozivljava kao sukob protivrecnosti. KNJIZEVNE VRSTE su skupine knjizevnih dela sa nekim osobinama koje se u drugim delima ne javljaju (ili: knjizevne vrste su grupe slicnih dela u kojima se javljaju neke relativno stalne osobine). KNJIZEVNI ROD JE SIRI POJAM OD KNJIZEVNE VRSTE! -Lirika-lirske vrste,epika-epske vrste,drama-dramske vrste. LIRIKA Naziv > uz liru,muzicki instrument starih Helena, pevan je melos,melika (=napev). U okviru lirike je najsubjektivniji odnos prema svetu.

Vaznost lirskog JA,uticaj emocija,misli.Kroz stil,ritam,stilske figure i dr. izrazavaju se subjektivnost i neposrednost.U lirici su cesti motivi ceznja,seta,zanos,ljubav,divljenjeLirika je ritmicki I zvucno uoblicena,sugestivna i oslanja se na simboliku slika. Nema fabule i razvijanja dogaaja kao u epici Iskazuje se cisto osecanje,nema fabule,uvek je prisutan glavni motiv,a ostali se grupisu oko njega. Emil tajger je rekao da lirika,epika I drama izrazavaju temeljne ljudske mogucnosti jezickog izrazavanja I u svakoj je odredjen stil.Postoji sklad izmedju zvucanja reci I znacenja.Kaze da nema granice izmedju subjektivnog I objektivnog,izmedju JA i NE JA. Epika objektinost I sirina pripovedanja Drama sukob izmedju onoga sto jeste I sto treba da bude. Lirika,epika I drama odgovaraju podrucjima osecajnosti,slikovitosti I logicnosti. LIRSKE VRSTE Podela prema motivima : ljubavne,rodoljubive,misaone pesme Narodna I umetnicka lirika .> narodna kolektivni duh,pesnik ne istice sebe (obredne,svatovske,gozbene,tuzbalice),umetnicke zna se ime autora. UMETNICKA LIRIKA Prvi poznati pesnici javljaju se u VII I VI veku p.n.e. u Staroj Grckoj.Tada su negovani melika (lirika u uzem smislu;pevana uz liru solo ili u horu),jambe (jampsko pesnistvo) i elegije. ALKEJ I SAPFO (saficka strofa) su ostavili najstarije poznate stihove za pevanje uz liru,pevali su o ljubavi I licnim dozivljajima. Postojala je ANAKREONTIKA (pesniik Anakreont,poznat po tzv. vinskim pesmama). DITIRAMB pesma pisana u slavu boga Dionisa.U pocetku je imala obredni karakter,kasnije postaje vrsta lirske pesme. JAMBSKO PESNISTVO >potice od folklornog stiha u jampskom metru, koji je bio najzastupljeniji u tzv. Rugalicama,rugalackim pesmama.Jampsko pesnistvo je obelezeno licnim tonom I zestinom. ELEGIJA potice od folklorne tuzbalice,pracene frulom;prvo je isticala pouku,a kasnije se okrece tuzi,seti,melanholiji.Pesnik zali za onim sto je izgubio.U Staroj Grckoj elegija je pisana u elegijskom distihu.Rimski pesnik Ovidije je bio veliki pesnik elegije. HIMNA pesma posveena nekom ili neemu to predstavlja predmet oboavanja. Karakterie je uzvien ton. Najee su himne bogovima. EPNIIKIJA- pesma posveena pobedniku na sportskim takmienjima. EPIGRAM kratka duhovita ili satirina pesma sa zaokom koja sadrzimudru iliduhovitu izreku.Na kraju pesme iz tzv aoke, odnosno poente izvodimo satirini karakter pesme. EPITAF zapis na spomenicima i grobnicama. IDILA javlja se u Aleksandriji sa pesnikom Teokritom.Pesma je u kojoj se prikazuje bezbrizan i srecan zivot pastira,seljaka,ribara u ulepsanom vidu,najcesce na sentimentalan,sladunjav nacin,mada je njegov zivot cesto tezak i naporan. EKLOGA - pokazuje prizore iz idilinog ivota pastira, njihove ljubavi... uvene su Vergilijeve bukolike i upravo se zato pastirske idile zovu bukolike. Krajem srednjeg veka cveta umetnika lirika. U Provansi (Francuska) su TRUBADURI / TRUVERI bili poznati po negovanju do vituoznosti stihova novih metrickih oblika,sa rimom I uvek novom melodijom.Pevali su po plemickim dvorcima uz pratnju violine,harfe ili

citre.Trubadur se obraca vlastelinki,zavetujuci se na podanicku vernost I predaje se obozavanju svoje divne dame. Vaan je kult dame. Dama sa vrlinama i vitez koji joj posveuje tu pesmu. Kult dame je u vezi sa kultom Bogorodice. KANCONA plemii se obavezuju na vernost i oboava svoju ljubljenu. U Nemakoj su to MINEZENGERI. U Italiji _____ SONET pesniki oblik od 2 katrena i 2 terceta. Mora imati 14 stihova. U katrenima se javljaju dve rime,a u tercetima tri. Franesko Petrarka je napisao preko 300 soneta. Engleski/Elizabetanski/ ekspirov sonet ukrtena rima. SONETNI VENAC koji se sastoji od 14 soneta poslednji stih strofe postaje prvi sledee,a 15-i je majstorski sonet ili MAGISTRALE obuhvata redom iste one stihove kojima se u prethodnih 14 soneta jedna pesma zavrsavala,sledeca otpocinjala.U majstorski sonet pesnik unese AKROSTIH ime koje se iscitava vertikalno nanize,gledajuci samo pocetna slova stihova,redom. RONDO lirske pesme nastale u Francuskoj u XIV veku (mala vesela pesma u 2 dela I sa jednim refrenom koji se ponavlja). arl Orleanski. Poinje refrenom koji se u pravilnim intervalima ponavlja kurtozna tema. RONDEL malo drugaiji,dve rime i ponovljeni stihovi. TRIOLET 8 stihova. 1 stih se ponavlja 3 puta. Lake, satirine teme,Francuska, 13 vek. Dolaze oblici preuzeti sa istoka : GAZEL, RUBAIJA, PANTUM, HAIKU GAZEL- gazal- dolazi iz arapske poezije,ljubavna,kraa pesma u distisima sa istom rimom u prva 2 i sledeim parnim stihovima. RUBAIJA iz persijske poezije,jezgrovita misaona pesma od 4 stiha sa istom rimom u 3 stiha.Sema : AABA i slicno. PANTUM - malajski oblik,gde se u katrenima sa ukrstenom rimom 2. i 4. stih prethodne strofe ponove kao 1 i 3. stih sledece strofe. HAIKU pesma od 3 stiha od 17 slogova.Prvi i treci stih su peterci,a drugi je sedmerac. Iz Japana. Znaajan je MACUO BAO (XVII vek). - Misao, nagovetaj, asocijacija cilja. MODERNA LIRIKA druga polovina XIX veka u Francuskoj. Moderna lirika izvlaci iz romanticarske poetike kao nasledje igru fantazije,teznju natprirodnom,ukus za grotesku I fragmenat.Cesto se tezi spajanju nespojivog,oksimoronu,izazivanju zaprepascenja.Najdalju tacku prepustanja spontanom naviranju reci dostigao je automatski tekst nadrealista. -Sarl Bodler Pojam moderna lirika ne vezujemo za savremenu liriku,vec za sredinu XIX veka (Sarl Bodler,Rembo,Malarme).Modernu liriku odlikuje originalnost,individualnost ; izazov za citaoca ; cesto je nekomunikativna,hermeticna,nekonvencionalna u izboru tema ; neobican izbor tema.Nesentimentalna lirika usmerena je na otkrivanje novih mogucnosti jezika. Pod uticajem romantizma javljaju se groteska,fragment T.S.Eliot se zalagao za impersonalnost u pesnistvu. Lirsko-epske vrste su one pesme koje imaju obelezja i lirskog i epskog BALADA,ROMANSA,POEMA lirko-epske vrste BALADA od provansalskog glagola ballar=plesati. Prvobitno je oznacavala ljubavnu pesmu koja se pevala uz igru.U Francuskoj je dobila strogo utvrdjen oblik od 3 strofe sa rimama i refrenom.Kasnije,na severu Evrope,baladama se zovu pripovedne pesme starinskog karaktera sa dijaloskim delovima

ROMANSA ime je dobila po tome sto je pevana na narodnom,romanskom,a ne na latinskom jeziku.Pisana u osmercima,prvenstveno je opevala junacke podvige.U Francuskoj oznacava pesmu sa ljubavnim motivima,a u Engleskoj pricanje o romanticnim dogadjajima.Vedrije su od balada. POEMA zbog duzine nije cisto lirska vrsta ; romanticarskog je porekla,cuva lirski licni ton I atmosferu. (primeri:Strazilovo Milosa Crnjanskog,Djacki rastanak Branka Radicevica). EPIKA Naziv potice od helenske reci epos=rec,govor,prica.Odnosi se na umetnicka pripovedanja. Za razliku od lirike koja je obelezena subjektivnoscu,epika je uvek okrenuta spoljasnjem svetu i govori o nekom zbivanju.Ton je umereniji i objektivniji. Epika zeli da postigne utisak nepristrasnosti,tezi odredjenoj neutralnosti pripovedanja.Bitno je odredjeno odstojanje od predmeta pripovedanja,kao i vremenska distancaGovori o dogadjaju koji se dogodio u bliskoj ili dalekoj proslosti. Podela na 2 grupe:

1. ep u stihu (tu spadaju epska pesma i ep,tj. epopeja) 2. ep u prozi (tu spadaju pripovetka,novela,roman). EP temelj kulture svakog naroda.Najvazniji drevni epovi su i temelji civilizacija. (Mahabharata i Ramajana, Ep o Rolandu, Pesma o Sidu, Beovulf ; Ilijada,Odiseja temelji citave evropske kulture). Za ep se vezuje kolektivni duh.Obicno epovi izrazavaju bitne momente u istoriji jednog naroda,ispevani su u trenucima ugrozenosti nekog naroda ; nastaju u kljucnim odsutnim trenucima u istoriji jednog naroda.Govori o herojima i herojskoj smrti.Zeli da nam predoci uverljivost,verovatnost.Neutralnost je ipak vrsta privida,ali mora da se ispolji. Ilijada i Odiseja su uzor za rimske pesnike,a i ne samo za njih. Postoje 2 teorije o nastanku epopeja : 1 tako dugotrajno kolektivno stvaralastvo ne mozemo pripisati jednom coveku,cesto i zbog duzine.Pojedini pesnici su mogli doci tek na kraju,da povezu i objedine nagomilano blago usmenog pesnistva > teorija nastanka epopeja iz folklornog ciklusa; 2 veliki epovi poticu od manjih pesama,koje su posluzile kao osnova potonjih prosirivanja i umetanja.Odredjeni pesnik bio je znacajan na pocetku gradjenja epa > teorija o prvobitnom jezgru. EPSKA SIRINA daje mesta za sve pojedinosti. Postupci: RETARDACIJA,EPIZODE,PONAVLJANJA. RETARDACIJA postupak kojim se usporava i zadrzava razvoj radnje.Sredstva:digresije,epizode,epsko ponavljanje. DIGRESIJA usporavanje pripovedanja samog zbivanja tako sto prekida nit izlaganja duzim opisom nekog predmeta,osobe ili dogadjaja koja ne cini direktno osnovnu fabulu. EPIZODA od grcke reci epazodos=umetak,dodatak Epizoda je veca tematski zaokruzena digrecija koja,ukoliko bi se izdvojila iz dela,moze da sacuva sopstvenu celovitost (pocetak,sredinu,kraj). PONAVLJANJA sluze za povezivanje pojedinih delova (grupe stihova i situacija) da bi se pojedine epizode uklopile u celinu.

Narodna epika prisustvo tzv. formula,primena vec pripremljenih resenja ; formulaicnost je jedno od bitnih oblezja usmene epske poezije. U Staroj Grckoj postojali su recitatori (pevaci) : rapsodi i aedi. EPOPEJA ponekad se epopeja odnosi na ep koji daje najsiru sliku zivota,obicaja i herojske proslosti jednog naroda. Prvi umetnicki epovi : Eneida (Vergilije),glavni junak je Eneja Umetnicki ep dugo dominira u knjizevnosti.Tek XVII vek ce biti preloman kada roman potiskuje ep (XIX vek). Oslobodjeni Jerusalim,Torkvato Taso Besni Orlando,Lodoviko Ariosto Epska dela mnogo manjeg obima nego sto su epovi nazivaju se EPSKE PESME. U njima se prica samo o jednom dogadjaju manjeg znacaja i broj lica koja u njemu ucestvuju znatno je manji nego u epovima.Kratkoca epske pesme u odnosu prema epu dolazi otuda sto se u tok pricanja u epskoj pesmi ne umecu razne epizode,delovi koji nisu usko povezani s glavnom radnjom,kao u epu. Ep: HEROJSKI, IDILINI, KOMINI, DIDAKTIKI, RELIGIOZNI. Miltonov Izgubljeni raj Idilini: Herman i Doroteja Gete -Po predmetu kojim se ep bavi : Epske prozne vrste : pripovetka, novela, roman, jednostavne forme ukorenjene u usmenoj knjievnosti, a jednostavne forme se odnose na ogleda se stvaralaka mo samog jezika : legende, mit, bajka, ala, zagonetka. MIT - mythos = govor ili pria Jezika tvorevina koja ne osnovu iskustva oblikuje odreenu priu koja je vezana za poreklo sveta. Na poseban nain neto objanjava mitovi o postanku sveta i oveka. LEGENDA - prie u iju se istinitost veruje.Tvorci su nepoznati.Vreme nastanka nepoznato. Oslonac u istoriji i geografiji odredjeniji je nego u slucaju mitova. Obicno sadrzi narodna domisljanja o poreklu biljaka i zivotinja ili povodom nekih istorijskih licnosti, mesta i dogadjaja. BAJKA - karakteristina za rane faze detinjstva pojedinca i naroda. Bajati = arati Prisustvo natprirodnog je vrlo vano. Susreemo natprirodna bia zla i dobra, udovita i vile. Morfologija bajke Vladimir Prop Simbolika brojeva. Obino dobro pobeuje. Izmiljena pria. Sistematsko zapisivanje i izdavanje bajki zapocinje u Evropi krajem XVII veka. -Umetnike bajke- poznat autor (H. K. Andersen) SALJIVA PRICA kratka prica usmerena ka izazivanju smeha,kao I dosetka,ali je sazetija. Komika saljive price obisno se zasniva na situaciji, na domisljatom i paradoksalnom iskazu, na ocrtavanju tipova ili kombinovanju takvih elemenata. Pricanje ove vrste cesto sadrzi dijalog I donese neocekivan obrt, duhovitu poentu. ANEGDOTA kratka pria o smenom dogaaju ili samo dogaaju. Uestvuju uglavnom poznate linosti iz istorije ili iz javnog zivota. Prenosi reci ili pamti postupke koji osvetljavaju neke karaktere linosti i njihovu okolinu. PRIPOVETKA kraa epska forma, manjeg obima od romana Karakterie je suenost tematike. Tema prikazuje neki bitni momemat u zivotu,momenat koji odredjuje sudbinu i karakter neke licnosti ili koji otkriva sustinsku problematiku neke pojave. NOVELA novella= novina,od renesanse knjizevni termin

Tema neobian, zanimljiv dogaaj, mogu ili stvaran koji se preko napetosti i sukoba razvija ka razreavanju. Otac novele je Bokao (Dekameron) obradio je sto fabula u vidu usmenog pricanja:sedam devojaka I tri mladica,izbeglih u okolinu grada za vreme kuge u Firenci ,prekracuju vreme tako sto svako od njih u toku deset dana isprica ostalima svakodnevno po jednu pricu. U odnosu na okvirnu pricu takve zbirke,sve ostale novele su umetnute. Motivi tih prica su umetnuti BASNA u svom izvornom obliku oznacava usmenu tvorevinu. Opisuje neku pojavu, slucaj iz zivota koji se cesto ponavlja I tako postaje iskustvo koje treba da se uopsti. Obicno prikazuje preko zivotinja ustaljene osobine zivotinja I preko personifikacije govori o ljudima U basnama je znacajno prisustvo naravoucenija (eksplicitne pouke). Ezop najznacajniji ROMAN u XVIII veku smenjuje epopeju; u XIX veku dominira svetskom knjizevnoscu. Teoreticar Kajzer kaze da se pripovedanje o totalnom svetu u uzvisenom tonu zove epopeja, a pripovedanje o privatnom svetu u privatnom tonu roman. Hegel kaze da je roman savremena gradjanska epopeja (uspon gradjanske kulure). Poreklo rec roman je na jezicima razvijenim iz latinskog isprva oznacavala upotrebu narodnog jezika umesto knjizevnog. U Francuskoj, roman se odnosi na pisanje na starofrancuskom, da bi se tek postepeno termin svojim smislom ogranicio na jedan oblik pripovedanja i na roman kao knjizevnu vrstu. (dobio je naziv u XII veku u Francuskoj, prema nazivu lingua romana kojim su pisana dela na narodnom jeziku, za razliku od ucenih dela, koja su pisana latinskim jezikom lingua latina). Razlika izmedju romana i epopeje je u tome sto on pripada gradjanskoj kulturi. Stara poetika roman nije uzimala u obizr kao umetnicku tvorevinu. Romani su smatrani izmisljenim ljubavnim istorijama. Smatra se da su prethodnica modernog romana bile tzv. narodne knjige koje su objedinjavale price iz usmene tradicije o nekoj zanimljivoj licnosti (avanturisti koji su ostavljali humoristicki pecat). Etape razvoja romana : - viteski roman ( Don Kihot) - pikarski roman (spanski picaro=probisvet; Zivotopis lupeza Kevedo). Vrste romana : 1. prema tematici : drustveni, porodicni, psiholoski, istorijski, pustolovni, viteski, pikarski, kriminalisticki Mana : neki bi mogli da se svrstaju u vise ovih tematskih kategorija 2. prema stavu pisca i opstem tonu romana : sentimentalni, humoristicki, satiricni, didakticki, tendenciozni 3. prema nacinu izgradnje sizea : lancani, prstenasti, paralelni 4. prema vladajucim ciniocima integracije svih elemenata romana : -roman zbivanja (opisani dogadjaji su najvazniji, jer oni objedinjuju sve ostalo ;npr. Kriminalisticki) -roman lika (lik je onaj koji objedinjuje strukturu romana ; npr. Don Kihot, Gospodja Bovari) -roman prostora (prostor koji treba da se obuhvati, opise ; npr. Na Drini cuprija, Zolini romani) 5. prema pojedinim epohama : realisticki, moderan, roman toka svesti 6. prema odnosu pripovedaca prema prici (potice od Franca Stancla) : -autorski roman (roman u kojem je pripovedac najblizi autoru ; npr. Crveno i crno) -ja-roman (jedan od likova je pripovedac) -personalni roman (kao pripovedaci se javljaju pojedini likovi)

Dugi, obimni roman u vise knjiga zove se jos i roman-reka. (npr. Traganje za izgubljenim vremenom-Prust) Vise romana medjusobno povezanih na taj nacin sto se u njima pojavljuju isti likovi ili nastavljaju iste fabule, grade vecu celinu, poznatu kao ciklicki roman. (npr. Koreni,Deobe,Vreme smrti,Vreme zla,Vreme vlasti-Dobrica Cosic) Obrazovni roman bildungsroman (npr. Godine ucenja Vilhelma Majstera-Gete) Prati razvoj lika koji je u pocetku u sukobu sa sredinom, kasnije pokusava da nadje svoj put. Glavni junak pronalazi kompromis sa drustvom I tako okoncava jedan od vaznih nauka kako se dolazi do zrelosti I do svesti o tome da se ipak mora naci kompromis sa svetom. Epistolarni roman roman u pismima. Pripovedanje u romanu - neutralnost i odstojanje od predmeta pripovedanja, ostvaruje se pisanjem u 3. licu.Pripovedac u romanu se ne sme poistovetiti sa autorom, to su 2 razlicite licnosti. Tudje reci se prenose indirektnim govorom, a kada likovi govore, koristi se upravni. To nas priblizava drami, a pripovedanje u 1. licu nas priblizava lirici. Vejn Vud govori o pouzdanom i nepouzdanom pripovedacu. -Tzv. sveznajuci pripovedac cini nam se kao pouzdan, jer u svakom trenutku on zna sta koji lik radi, gde je, i sta misli. -Nepouzdan autor je neko kome ne mozemo verovati. On je lazljiv, neiformisan, naivan. Sa Gistavom Floberom se prekida tradicija sveznajuceg pripovedaca u XIX veku. (Flober, Stendal, Balzak). Vise paznje se obraca na tacku gledista (point of view)- umesto sveznajuceg pripovedaca pripovedac nam daje sliku kroz perspektivu likova, ogranicavajuci nam vidokrug. Pripovedanje u 1. licu koristi i neknjizevni, narodni jezik, uz karakteristike usmene improvizacije gde je akcenat na individualnom izrazavanju. To se zoveskaz. Dozivljeni govor - pojava da se junakov i pripovedacev govor mesaju. Roman toka svesti moderan psiholoski roman (stream of mind), priblizava se dramskoj tehnici, jer uklanja pripovedacev glas.. Koristi se dosta unutrasnji monolog. Javlja se u 1. licu, kroz subjektivnu svest. Prikazuje mentalni zivot, to je umetnicko prikazivanje. Solilokvij - bavi se takodje individualnom svescu, ali je realizovan u racionalnijim i razgovetnijim strukturama, u vecoj meri organizovan. Lajtmotivi (glavne ideje ili motivi knjizevnog dela) - bitni u tehnici stvaranja ovih romana, ponavljaju se kao u muzici. Lik je nosilac odredjenih moralnih, misaonih i osecajnih svojstava i ponasanja i predstavlja ljudsku licnost u delu. Tip- moze oznacavati 2 stvari: 1. lik koji je nosilac opstih karakternih osobina svojstvenih nekoj grupi ljudi, sredini, itd. Realisticki roman koristi ovakve tipove 2. junak cije su licne i individualne crte samo naznacene, a pripisuju mu se stereotipne osobinetvrdica, hvalisavac, itd. DRAMA Dramske vrste : komedija, tragedija, drama u uzem smislu. Grcka rec drama=radnja ; sustina je predstavljanje neke radnje ; radnja podrazumeva delovanje subjekta u okolnom svetu. Drama podrazumeva odredjen sukob, protivrecnost, koji se mogu manifestovati na razlicite nacine, da bi se stvorila napetost koja tezi razresenju ; sukob unutar samog lika, sukob nekih suprotnih stavova ; suprotstavljanje izmedju junaka i sveta. Nema govora samog pisca, sem didaskalija.

Neposredno predstavljanje likova koji delaju i govore. Ucesnik u radnji zove se DRAMSKO LICE. U drami nailazimo na nekoliko vrsta razgovora : DIJALOG razgovor udvoje. Kreira dramsku dinamiku, otkriva karakter protagonista; POLILOG razgovor sa vise ucesnika. Karakterise ga cesta razmena replika; Lica mogu govoriti za sebe u prisustvu drugih USTRANU (izmenjenim glasom) ili bez prisustva drugih lica, u vidu MONOLOGA (obicno duze, samostalno i relativno zaokruzeno razmatranje upuceno sebi ili publici, gde nailazimo na sopstvena nalazista lika, vrlo cesto se pita). SOLILOKVIJ govor sa samim sobom ; racionalno ustrojen u odnosu na unutrasnji monolog. Nemamo utisak da se dramsko lice obraca drugim licima ili publici. Iskazivanje skrivenih misli (Hamlet). Autorov glas je u dramskom tekstu prisutan jedino u vidu uputstava izvodjacima. Ta uputstva, obicno stampana drukcijim slogom, izmedju zagrada, zovu se DIDASKALIJE. Predstava je rasclanjena na CINOVE koji se mogu deliti na SCENE i POJAVE. Scene se obicno smenjuju u trenutku kad pozornica pocne da prikazuje drugo mesto, a pojave kad nastupi nova situacija, ostvarena dolaskom na pozornicu novog lica ili odlaskom sa nje nekoga od prisutnih. U okviru celovite dramske radnje postoji 5 delova : - EKSPOZICIJA uvodi publiku u situaciju ; - ZAPLET donosi neki sukob i napetost koja raste do kulminacije ; - KULMINACIJA - PERIPETIJA preokret, priprema rasplet ; - RASPLET njime se drama zavrsava. TRAGEDIJA naziv potice od grckih reci tragos=jarac i ode=pesma, sto bi znacilo - pesma jarca. To je ime je dovodjeno u vezu sa satirima (pohotljivo, veselo bice) iz helenske mitologije, zamisljenim kao Dionisova pratnja u obliku jaraca. Mogucno je i da se u pevanju pominjao jarac kao zrtva na oltaru. Clanovi hora bili su ogrnuti jarecim kozama Horovodja se izdvojio iz hora i poceo samostalno da izgovara stihove. Broj glumaca ogranicava se na tri.Tragedija potice od obrednih rituala i igara sa maskama. Najveci uspon dozivljava u V veku p.n.e. Eshil, Sofokle, Euripid U tragediji je predstavljeno stradanje junaka koji pada iz srece u nesrecu, izaziva sazaljenje i strah. Te dve emocije, prema Aristotelovom izrazu, izazivaju kod publike prociscenje katarzu. Prikazuju se sudbine ves poznatih likova, iz mitova, homerskih epova. Tragediju karakterise uzvisen ton. Anticka tragedija imala je nekoliko delova. Pocinjala je prologom (uvodni govor). Vaznu ulogu imaju horske pesme. KOMEDIJA naziv potice od reci komos=vesela povorka. Za razliku od tragedije koja prikazuje izuzetne licnosti, komedija prikazuje odredjene ljudske tipove sa manama, na komican nacin ; cilj - izazivanje smeha. Anticka komedija imala je 2 dela : - agon borba, takmicenje. Takmicenje aktera drame u razlicitim stavovima. Jedan zastupa autora ; - parabaza najvaznija horska pesma u starogrckoj komediji.

Grcki komediografi : Aristofan (Zabe, Oblakinje), Menandar uticace na rimske komediografe, a oni na kasniju komediju. Rimski komediografi : Plaut (Cup sa zlatom), Terencije (Svekrva, Evnuh, Devojka s Andrusa). U srednjem veku prikazivane su tzv. MISTERIJE razvile su se iz liturgije, kao bozicne, uskrsnje i slicne predstave. MIRAKULI prikazivali su zivote svetaca, ukljucujici njihova cudotvorstva. MORALITETI tezili su zivotnoj pouci putem prikladno izmisljenih fabula sa personifikovanim vrlinama i porocima, kao svojim junacima. Postoje 2 oblika komike nizeg reda (gruba komika) : LAKRDIJA i FARSA. KNJIZEVNE VRSTE VAN PESNISTVA ESEJ (ogled) tvorac eseja je Misel de Montenj. Znacajan je i engleski filozof Frensis Bejkon. U Engleskoj esej se neguje u XVIII veku. Karakteristika eseja je vlastita perspektiva pri razmatranju nekog pitanja. Esejistika pociva na emotivno obojenom razmisljanju, meditaciji. BIOGRAFIJA zivotopis odredjene znacajne licnosti, sadrzi osnovne podatke o zivotu i radu te licnosti. AUTOBIOGRAFIJA biografski spis autora koji pise o sebi. MEMOARI vlastita secanja, uspomene iz zivota DNEVNIK vrsta autobiografije koja se pise iz dana u dan. Istoriografska proza : ANALI, HRONIKA, RODOSLOV ANALI letopisi koji vazne dogadjaje beleze po godinama HRONIKA dogadjaje belezi u vremenskom sledu RODOSLOV govori o genologiji i clanovima dinastije Publicistika > DOPIS, REPORTAZA, INTERVJU, FELJTON REPORTAZA izvestaj u kojem pisac izrazava vlastiti pogled, izvestava objektivno. INTERVJU razgovor sa nekom licnoscu od znacaja, popularnom ; od interesa je za publiku ; novinar postavlja kraca pitanja. FELJTON na popularan nacin obradjuje teme iz umetnosti, nauke ili pitanja od opsteg drustvenog znacaja. STILISTIKA STIL od latinske reci stilus=pisaljka; kasnije oznacava rukopis, a onda nacin izrazavanja u govoru i pisanju. Anticka retorika posvetila je stilu veliku paznju. Formulisane su osobine kojima se treba posvetiti da bi govor dostigao ono sto se trazi Shvatao se kao kitnjast, ukrasen govor. Anticka retorika nudila je ideju o jednom opste prihvacenom dobrom stilu, tj. Odredjenom nacinu izrazavanja koji je podrazumevao i umetnicku vrednost. Normativna retorika propisuje odredjena pravila. Narocito je uvazavana podela na prost, srednji i uzvisen stil. Savremena stilistika nije normativna, ona je deskriptivna. Deskriptivna stilistika stil je izraz individualnosti . Znacajna je krilatica Stil je covek sam, potekla iz Bifonove Rasprave o stilu (1753). Paznja se vise obraca na svojstvenost, originalnost. Jezik je znacajan, jer gas am pisac koristi. Jezicka istrazivanja doprinela su razvoju stilistickog istrazivanja. De Sosir je govorio o razlici izmedju govora i jezika (jezik celovit sistem znacenjskih jedinica, govor konkretna realizacija jezika)

LINGVISTICKA STILISTIKA predstavnik je Sarl Baji. Govori o afektivnom dodatku/intelektualnoj informaciji. Lingvisticka stilistika govori o 3 vrednosti izraza: - pojmovna - objektivno, logicno znacenje poruka - afektivna (ekspresivna) obelezje koje proizlazi iz prirode onoga ko se izrazava - impresivna teznja da se samim izrazom deluje na onog kome se obracamo Sarl Baji kaze da je stil vrsta afektivnog dodatka cisto intelektualnoj informaciji. Zanimao ga je jezik u svom spontanom funkcionisanju. Stil je izbor iz jezika, jer se pojedinac svesno opredeljuje za izbor jezickih sredstava. STILISTICKA KRITIKA bavi se jezikom knjizevnih dela i trudi se da strucno prikaze oblikovanje jezicke gradje u delu. Predstavnik je Leo Spicer (predstavnik tzv. minhenske skole). Lingvistika stilistika - glavni predstavnik arl Baji koji e govoriti o afektivnom dodatku - isto intelektualnoj informaciji. Lingv. stilistika govori o 3 vrednosti izraza: 1. Pojmovna: objektivno, logino znaenje poruke 2. Afirmativna: obeleje koje nesvesno proizilazi iz prirode 3. Impresivna: odnosi se na tenju da se samim izrazom utie na onoga kome se obraamo Stil predstavlja izbor iz jezika, mi biramo odreenu mogunost od onih koje su nam na raspolaganju. Stilistika kritika se bavi jezikom knjievnog dela i trudi se da struno prikae oblikovanje jezike grae u delu. Vana je individualna upotreba jezika i nain na koji se individualnost izraava u stilu. Najvaniji predstavnik je Leo picer, predstavnik Minhenske kole. Osnovno polazite je jezik dela. Stil podrazumeva i odstupanje od norme (devijacije). Ispituje se jezik samog knjievnog dela. picer: Karakteristike odstupanja treba da nas odvedu do psihe samog autora. On shvata delo kao celinu. To je metoda filolokog kruga. Teoretiar Miel Rifater: Jezik izrie, a stil istie, funkcija stila je da istakne ono to je vano u jeziku. Odstupanje je stilski naglaeno u tekstu. Govori o sistemu - jedinica pojaane izraajnosti jezika. Okvir za pronalaenje odstupanja je samo delo, a ne jezik uopte. Knjievni jezik je jezik koji pretenduje na optu upotrebu i upotrebljava oblike koje jeziki strunjaci nazivaju normom. On je temelj pismenosti i to je jezik kojim se govori u svim institucijama. Narodni jezik obuhvata rei i oblike karakteristine za odreeni kraj i doba, ljudi ne vode rauna o pravilima. Knjievnom jeziku je dozvoljeno da ponekad odstupa od norme (moe sadrati provincijalizme). Arhaizmi (arheas-star na grkom) oznaavaju re, oblik koji je nekada bio u upotrebi, a vremenom je zastareo ili je naputen. Istorizmi - rei koje nisu izale iz opticaja, ali su zaboravljene jer su predmeti koje su oznaavale izali iz upotrebe. Neologizmi (kovanice) oznaavaju pojavu suprotnu arhaizmima, to su rei koje nisu postojale u jeziku, ve ih pojedinci stvaraju. Razlikuju se doputeni (skovani su da bi se oznaile pojave za koje nije postojao naziv, oni su u duhu jezika po analogiji sa postojeim reima, brzo ulaze u jezik) i nedoputeni. Varvarizmi (varvaros-onaj koji govori starogrki) su rei ili oblici preuzeti iz nekog stranog jezika (latinizmi, germanizmi, turcizmi...) Pojava jezikog istunstva - PURIZAM, tei da se uvek upotrebljavaju rei iz naeg jezika.

STILSKE FIGURE Figure izgovora: *Kalambur- st. F. Koja nastaje dovodjenjem u vezu reci koje su po glasovnoj osnovi iste : paronimi- reci koje razlicito znace , a slicno glase; i homonimi reci koje razlicito znace, a isto glase. * Aliteracija- ponavljanje istih suglasnika ili grupa glasova u stihovima ili recenicama ili ponavljanje istih suglasnika na pocetki vise reci. *Asonanca- oznacava ponavljanje istih samoglasnika u vise reci u stihu i pojacava ekspresivnost pesnickog jezika. *Onomatopeja- st. F. U kojoj se glasovima oponasaju odredjeni zvuci iz prirode, a takodje se odnosi i na nacin oglasavanja zivotinja. *Lirski paralelizmi ponavljanja na pocetku ili na kraju stihova, imaju funkciju povezivanja motiva u pesmi i davanja odredjene emocionalne obojenosti; anafora- ponavljanje reci na pocetku stihova; epifora- ponavljanje reci na kraju stihova, recenica; simploka- ponavljanje reci i na pocetku i na kraju stihova; anadiploza je pojava da se jedna ili vise reci sa kraja stiha ponavlja na pocetku drugog stiha. Figure konstrukcije: *Polisindet- nastaje kada izmedju svih clanova nabrajanja dolazi veznik(obicno i) i tako se istice svaki clan niza. *Asindet- nastaje prilikom nabrajanja u kome se izostavlja i veznik koji se upotrebljava i ispred poslednjeg clana i cini se da nabrajanje nije dovrseno. *Gradacija- f. U kojoj je zastupljeno postupno redjanje osecanja i slika po jacini. Gradacija ciji se clanovi redjaju od slabih ka jacima zove se klimaks, a od jacih ka slabijima zove se antiklimaks. *Inverzija- odnosi se na promenu uobicajenog reda reci u jednom jeziku. *Elipsa- izostavljanje svih reci ciji se smisao podrazumeva; podrazumeva skracivanje, zadrzava se sredisnja rec, tj. misao, a sagovornik je dopunjava. Upotrebom elipse postize se lapidarnost sazetost, jezgrovitost i efikasnost. *Tautologija- ponavljanje iste reci bez obzira na mesto gde ona nastupa ili se javlja upotrebom sinonima. *Poredjenje-st. F. Koja jednu pojavu dovodi u vezu sa drugom koja neku figuru dovodi u vezu. Postoje tri clana poredjenja: ono sto se poredi, ono s cim se poredi i zajednicka osobina. *Antiteza- posebna vrsta poredjenja koja se zasniva na suprotnosti tj. zaostrenim razlikama *Slovesnka antiteza- pitanje, negacija pitanja, odgovor *Perifraza- st. F. Koja nastaje kada se za iskazivanje necega sto se moze iskazati samo jednom recju, iskazuje s vise reci; to je prosirivanje iskaza i izbegavanje direktnosti. *Oksimoron- st. F. Koja predstavlja posebnu vrstu antiteze u kojem se spajanjem protivrecnih pojava stvara nova rec. *Paradoks- figura u kojoj se izrice neka misao za koju nam se cini da je protivrecna, a ona je u stvari duboko istinita. * Retorsko pitanje- st. F. Koja oznacava posebnu upotrebu upitnih recenica; u njoj se upitne recenice redjaju jedna za drugom bez namere da stvarno oznace pitanje. *Apostrofa- st. F. Koja predstavlja postupak besednika gde se on vise ne obraca publici , vec se obraca licnostima i pojavama o kojima govori.

Tropi: Trop predstavlja rec koja se uzima u prenesenom znacenju.

Metafora- (paradigmatska osa selekcije) skraceno poredjenje u kojem se ne saopstava sta se s cime poredi , vec se samo iskazuje drugi clan poredjenja. Ona se temelji na slicnosti. *Katahreza je nelogicni spoj reci , ali ako se neadekvatno upotrebljena rec shvati kao trop, sve postaje drugacije(moj predele mladi), Metonimija- (paradigmatska osa kombinacije) je st. F. U kojoj dolazi do zamene reci novom na osnovu stvarnog odnosa pojava koje one oznacavaju. Zasniva se na logickoj povezanosti. Sinegdoha je metonimija u kojoj se deo uzima za celinu, odredjen broj umesto neodredjene kolicine, jednina umesto mnozine. *Eufemizam st. F. Koja oznacava ublazeni iskaz; ponekad se odnosi na zamenjivanje opasnih i pogrdnih reci. *Hiperbola- predstavlja f. Preterivanja koje sluzi za naglasavanje odredjenog emocionalnog stava prema pojavama i radnjama.

Figure kazivanja:

Presonifikacija- predak prozopopeje; st. F. U kojoj se stvarima , prirodnim pojavama, apstraktnim predmetima, zivotinjama i biljakama pridaju ljudske osobine. *Alegorija je st. F. U kojoj se jedno govori recima, a drugo u smislu; ona ima odredjen smisao, iako ga ne otkriva. Njeno znacenje je odredjeno iako je prikriveno. (basne). *Aluzija- je iskaz koji podseca na nesto sto je dovoljno poznato i aluzijom se nesto nagovestava. Ukoliko aluzija sadrzi kritiku, optuzbu ili zajedljivosti, onda govorimo o insinuaciji. Parabole- price iz Biblije u ojima je alegorija ponajmanje prikrivena. Zagonetka ima najskrivenije znacenje. Ironija prestavlja f. U kojoj treba razumeti obrnuto od onoga sto se govori. U govoru se na to ukazuje intonacijom, a u pisanju kontekstom. Podvrste : Persiflazha- duhovito prikriveno ismevanje; Sarkazam- jaka, jetka ironija koja je izrazito negativna, ima za cilj da ismeje i ponizi protivnika(metu); Parodija- ironicno preuzimanje lemenata nekog dela ili citavih spisa; Travestija- knjizevni tekst izlaze podsmehu tako sto ozbiljnu sadrzinu preodeva u neprimeran, neprikladan oblik.

. , . . . ,

, . 3 : , () . . (. ). , . (2/5 ). , . , . : () U U ( ) / () U ( ) () U ( ) () (2 ) : () U U U (3 ) () U U (1 2 ) () U U (1 1 1 ) () U U (2 1 ) () (3 ) : 1 ( ) U U U 2 ( ) U U U 3 ( ) U U U 4 ( ) U U U 15 : (3 ), (4 ), (5 ), (6 ). , (1 + 1 ). , . . : , , , , , , (, 6. ), . 15 16 , 7. 8. . .

 ( ). ( ) . - . / /, . , , -1 . , . , . - U : U . ? ; U UUUU UUUU : 4 1 , . , 19. 20. . . , . . 16 : UU UUUU U U U U U ( ) . U U UU U U U U UU U U U UU UU U U U U U U U , , , . : U, UU, U : U U U U U U U U U U U U U U U U U U

: UU UU UU UU UU ? UU UU UU !.... ? UU UU UU UU UU ! UU UU UU UU : , UU : , U : 2 : U U UU U U U UU U - UUUU UUUU 17 UUUU . , . - U UU U UU , , , ( ). , . UUUUUU UUUUUU UUUUU , . . . . 4.

, 5. , . (. , ), (. ), () (. , ). , ( ). _________: - - - - . , ( ). , , , . , , . (, . Enjambement) ( , ) . . : , , , , , , , , . 18 : . : . , ( 6.), , . (15 16 , 7. 8.) : , . : aba bcb cdc 8 , : a b a b a b c c. 15. . 14 , 2 2 ( ) 3 ( ). 14 , ( ) 15. ( ), . 14. . 8 13 .

 . 8 , , . - . 15 (aa ba ca da).