Glava 2 Teorijske osnove

Teorijski izra cunat prol spektralne linije zavisi od modela amosfere i modela atoma kao ulaznih parametara i od teorije prenosa zra cenja. U ovoj glavi dat je pregled osnovnih pojmova iz atomske zike koji se cesto sre cu u spektroskopiji, kao i kratak osvrt na osnove teorije prenosa zra cenja.

2.1

Struktura atoma

Podseti cemo se osnovnih pojmova i koncepata strukture atoma sa posebnim osvrtom na termine i oznake, kao i jedinice kori s cene u ovom radu.1

2.1.1

Energija, frekvencija, talasna du zina, talasni broj

Energija fotona nastalog radijativnim prelazom sa gornjeg energetskog nivoa u (upper) na donji nivo l (lower) jednaka je razlici energija tih nivoa: E = Eu El = h = hck = hc/, gde su Eu i El energije gornjeg i donjeg nivoa, frekvencija, k talasni broj i talasna du zina fotona u vakuumu. Osnovna jedinica za frekvenciju je Herc, (1 Hz = 1 s1 ), dok se za talasnu du zinu u spektroskopiji koriste naj ce s ce Angstrem (1 A = 1010 m) 9 ili nanometar (1 nm = 10 m). Za talasni broj postoji nekoliko jedinica koje se cesto sre cu u literaturi. Med unarodni sistem preporu cuje kori s cenje inverznog metra, 1 1 cajena upotreba cm sto odgovara frekvenciji od (m ), ali je u spektroskopiji uobi 2.997 104 MHz.2 Uobi cajeno je i da se za talasne du zine spektralnih linija ve ce od 200 nm navode njihove vrednosti u vazduhu (vidi Carlsson, 1995, procedura convl.pro):
8 4 air = vac /(1.0 + 2.735182 104 + 131.4182/2 vac + 2.76249 10 /vac ),

gde su air i vac talasne du zine u vazduhu i vakuumu, redom.

U mnogim ud zbenicima atomske zike mogu ce je na ci obja snjenja strukture atoma i razli citih veza. Med u njima posebno su korisni clanak Martina i Wiesea (1996) i klasi cni ud zbenik Condona i Shortleya (1964). 2 U starijoj literaturi ova jedinica je nazivana kajser, 1 K = 1 cm1 . Danas se taj naziv i oznaka izbegavaju da se ne bi me sali sa kelvinom.
1

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

2.1.2

Energetska stanja, nivoi, termovi i konguracije

Najjednostavniji atom je atom sa samo jednim elektronom. Takav atom karakterisan je ured enim skupom kvantnih brojeva n, l, ml i ms , gde je n glavni kvantni broj, a l = 0, 1, ..., n 1, kvantni broj ugaonog momenta (orbitalni kvantni broj). Magnetni kvantni brojevi ml (ml = l, ..., 0, ..., l) i ms (ms = 1/2) predstavljaju projekcije ugaonog momenta l i spina s u odred enom pravcu. Uvodi se i kvantni broj ukupnog momenta j kao opis interakcije ugaonog momenta i spina, j = l + s, odnosno, j = l 1/2. Opis vi seelektronskih sistema znatno je slo zeniji, ali u aproksimaciji centralnog polja za vi seelektronski sistem talasne funkcije izra zene su kao proizvodi talasnih funkcija jednoelektronskih stanja. Paulijev princip isklju cenja zabranjuje da se u atomu nalaze dva elektrona sa sva cetiri jednaka kvantna broja. Elektroni sa istim glavnim kvantnim brojem pripadaju istoj ljusci, a ako su im isti i kvantni brojevi l, pripadaju istoj podljusci. Svi elektroni iz jedne podljuske su med usobno ekvivalentni. Ukoliko postoji N ekvivalentnih elektrona u podljusci, oznaka za takvu cemu se za l umesto brojnih vrednosti pi su odgovaraju ce konguraciju je nlN , pri slovne oznake, (s, p, d, f, ... umesto 0, 1, 2, 3, ...). Ukoliko podljuska sadr zi po Paulijevom principu najve ci mogu ci broj elektrona, 2(2l + 1), ka zemo da je popunjena. Svaka konguracija mo ze da bude parna ili neparna, u zavisnosti od toga da li je suma svih li elektrona u konguraciji parna ili ne. Kao sto se kod jednoelektroskog sistema ugaoni momenti l i s kombin uju u j , sli cno vezivanje postoji i kod ugaonih momenata razli citih elektrona u vi seelektronskom atomu. Ukupni ugaoni moment popunjene ljuske jednak je nuli, te je dovoljno razmatrati samo ugaone momente valentnih elektrona koji su povezani zbog magnetnih i elektri cnih interakcija elektrona u atomu i kombinuju se po odred enim kvantnomehani ckim pravilima u ukupni kvantni broj atoma J . Postoje dva grani cna skupa takvih pravila: LS (ili Russell-Saundersova) veza i jj veza. Kod helijuma i helijumu sli cnih jona lakih elemenata razdvajanje nivoa sa istim n i vrednostima l = s, p ili d odred eno je u najve coj meri elektrostati ckim interakcijama izmed u elektrona. To su uslovi LS veze: ugaoni momenti elektrona vezuju se u ukupni ugaoni moment atoma, L = i l i , a spinovi elektrona u ukupni spin atoma, s i . Vektori L i S zatim se sparuju u ukupni ugaoni moment atoma, J = L S = i + S . Vrednosti ovog ukupnog ugaonog momenta su: J = |L S |, odnosno J = L + S, ..., |L S |. Energetski term deni su zadate vrednosti L i S , a energetski nivo zadate vrednosti L, S i J . Ako se zada i odred ena vrednost magnetnog kvantnog broja M , denisano je energetsko stanje. Broj nivoa koji obuhvata jedan term, dakle broj razli citih mogu cih vrednosti J za zadate L i S , jednak je 2S +1 kada je L S , odnosno 2L+1 kada je L < S , i naziva se multipletnost terma. Nivoi se obi cno 2S +1 2S +1 L, a termovi sa LJ , pri cemu se za vrednosti L koriste slovne ozna cavaju sa oznake (S, P, D, F, ... umesto 0, 1, 2, 3, ...). Za neparne termove dodaje se malo slovo ,,o u gornji desni ugao oznake. Kod slo zenih atoma (kao sto su Mn ili Fe)

2.1. STRUKTURA ATOMA

Slika 2.1: Osnovni nivo MnI, E = 0.00 cm1

Slika 2.2: Gornji nivo linije MnI 539.4 nm, E = 18531.64 cm1 ispred oznake terma dodaje se malo latini cno slovo koje razlikuje termove istog tipa i iste parnosti, a razli cite energije (odnosno konguracije). Kod parnih termova, term najni ze energije ozna cava se slovom a, a zatim slede b, c, ... , a kod neparnih je niz slova obrnut, te najni zu energiju ima term z , a slede y , x, w, ... 3 Kako bi term bio potpuno denisan ispred se u zagradi navodi i roditeljski term - to je term u slede cem stepenu jonizacije u koji bi atom pre sao ako bi bio jonizovan iz datog terma. Pored enje eksperimentalnih podataka i teorijski dobijenih stanja atoma sa vi se elektrona pokazuju da se ti atomi u velikoj meri mogu opisati LS vezom. Pri tom, u po cetku energije zavise prevashodno od L i S , a sa porastom atomskog broja Z sve vi se zavise od J . U svakom slu caju, za neutralni mangan uobi cajeno je kori s cenje LS veze i odgovaraju ce notacije, iako ova veza sama ne mo ze potpuno ta cno da opi se energije svih ekscitovanih stanja, niti sve posmatrane prelaze. Na primer, osnovni nivo (jedini nivo osnovnog terma) MnI je prikazan na slici 2.1, a gornji nivo linije MnI 539.4 nm na slici 2.2.

2.1.3

Spektralne linije: selekciona pravila, ja cina oscilatora, verovatno ce prelaza

Prelaze mo zemo da podelimo na radijativne i sudarne u zavisnosti od toga da li se prilikom prelaza transfer energije vr si izmed u polja zra cenja i atoma ili je energija razmenjena prilikom prelaza termalna, odnosno kineti cka. Promena energije atoma pra cena je emisijom ili apsorpcijom energije. Takvu promenu nazivamo prelazom. Ukoliko do prelaza dod e izmed u dva energetska nivoa, formira se spektralna linija. Prelaze izmed u energetskih stanja nazivamo komponentama linije, a skup svih linija nastalih prelazima izmed u razli citih nivoa dva terma nazivamo multipletom. Prelazi mogu biti emisioni ili apsorpcioni u zavisnosti od toga da li se prilikom prelaza energija (foton) emituje ili apsorbuje, odnosno da li je po cetni energetski nivo ve ce ili manje energije od zavr snog. Linije koje nas zanimaju, linije u vidljivoj
Ove oznake uvedene su da bi se skratilo zapisivanje, odnosno umesto pisanja citave konguracije, pi se se samo ,,ime terma, a, b, c, ...
3

10

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

oblasti Sun cevog spektra, apsorpcione su i nazivaju se jo s Fraunhoferovim linijama. Selekcionim pravilima odred eno je da li je neki prelaz dozvoljen ili zabranjen. Dozvoljeni prelazi su oni koji zadovoljavaju slede ca pravila: 1. 2. 3. 4. 5. J = 0, 1 (osim kada je J = 0), S = 0, L = 0, 1 (osim kada je L = 0), parnost se menja, l = 1 ( za proizvoljno n).

Va zna veli cina koja karakteri se svaku spektralnu liniju je na makroskopskom nivou koecijent apsorpcije (ili emisije), a na mikroskopskom verovatno ca odgovaraju ceg prelaza u atomu. Verovatno ca prelaza orded uje da li ce (ta cnije, koliko ce) neki prelaz biti dozvoljen ili zabranjen. Na primer, prelazi rezonantnog multipleta (1) u neutralnom manganu odvijaju se uz promenu spina (donji term je 6 S , a gornji 8 P ), te bi u strogoj LS vezi bili zabranjeni. Ipak, na atom MnI LS veza nije potpuno primenjiva, te su verovatno ce za ove prelaze razli cite od nule i ka zemo da su oni poluzabranjeni. Takve se linije nazivaju jo s i interkombinacionim. Klasi cna teorija prigu senog harmonijskog oscilatora (detaljno izvod enje mo ze se, na primer, na ci u sjajnoj knjizi Cowleya (1970)) za koecijent apsorpcije dobija: = e2 n 4mc 2 + (/4 )2

gde je razlika izmed u promenljive i rezonantne frekvencije oscilatora ( = cna konstanta prigu senja, n broj oscilatora u jedinici zapremine, c brzina 0 ), klasi svetlosti u vakuumu, e naelektrisanje, a m masa elektrona. Ova jedna cina mo ze se jednostavno modikovati da u obzir uzme rezultate kvantne teorije. Potrebno je samo zameniti n sa ni fik , gde je ni broj atoma u stanju i sposobnih da apsorbuju zra cenje frekvencije u prelazima sa ni zeg stanja i na vi se stanje k . Veli cina fik naziva se ja cina oscilatora i meri sposbnost atoma da vr si prelaze i k . Potrebno je jo s da nad emo vezu ovako denisane ja cine oscilatora sa verovatno cama prelaza. Einstein je pretpostavio da ako postoji nk atoma u jedinici zapremine ekscitovanih u stanje k , broj spontanih prelaza ,,na dole (emisija) po jedinici zapremine i u jednoj sekundi mo ze biti napisan kao nk Aki . S druge strane, u prisustvu zra cenja frekvencije , atom mo ze da pred e iz ni zeg stanja i u vi se stanje k uz apsorpciju kvanta energije. Ako je gustina energije zra cenja broj takvih prelaza ,,na gore po jedinici zapremine i u jedinici vremena bi ce jednak ni Bik , ca prelaza ,,na gore. Takod e, Einstein je primetio da u slu caju gde je Bik verovatno klasi cnog oscilatora, interakcija polja zra cenja sa oscilatorom mo ze da vrati energiju polju zra cenja kao sto mo ze i da je oduzme iz njega. Taj je proces nazvan stimulisanom emisijom i opisan je tre cim koecijentom, Bki . Broj prelaza ,,na dole, od k do i, u jedinici zapremine i u jednoj sekundi koji su stimulisani poljem zra cenja je nk Bki . Unutar supljine u kojoj su materija i zra cenje u ravnote zi, ukupan broj prelaza ,,na dole mora biti jedan broju prelaza ,,na gore, tj. mora va ziti: nk Aki + nk Bki = ni Bik .

2.1. STRUKTURA ATOMA

11

Kada zra cenje prod e kroz sloj odred ene debljine, njegov se intenzitet smanji za iznos proporcionalan koecijentu apsorpcije i debljini sloja. Ako se u tom sloju nalaze atomi sposobni da apsorbuju upadno zra cenje mo zemo zaklju citi da je apsorbovana energija utro sena na ekscitaciju atoma iz stanja i u neko vi se stanje k . cina oscilatora fik kojoj je on proporKoecijent apsorpcije , i prema tome ja cionalan, moraju biti tesno povezani sa Einsteinovom verovatno com Bik . Da bismo mogli da uporedimo koecijent apsorpcije koji jako zavisi od , sa verovatno com Bik koji nije funkcija , integralimo po svim talasnim du zinama: e2 ni ; fik . mc Razmotrimo sad zra cenje gustine energije koji putuje u pravcu x. Fluks zra cenja u frekventnom intervalu ( , + d ) je c d . Pri prolasku kroz sloj decina energije apsorbovane u sekundi, u bljine dx sa koecijentom apsorpcije , koli 2 zapremini dV = 1 cm dx u istom intervalu frekvencija je c ddx. Ukupna apsorbovana energija tada se dobija integracijom ovog izraza po svim . Pri tom, mo ze se smatrati da je funkcija konstantna na celom frekventnom intervalu ukoliko je on reda veli cine prirodne sirine apsorpcione linije. Energija apsorbovana u sekundi u zapremini dV prema tome je jednaka: =
+

d =

e2 ni fik c dx. mc S druge strane, to mora biti jednako izrazu za energiju apsorbovanu prelazima izmed u stanja i i k u prisustvu zra cenja gustine energije . Videli smo da je broj tih prelaza u jedinici zapremine i jedinici vremena jednak ni Bik i svaki od tih prelaza apsorbovao je energiju h . U zapremini dV tada va zi: e2 ni fik c dx = ni Bik hdx, mc odakle direktno sledi mh B . e2 ik Znaju ci veze izmed u Einsteinovih verovatno ca: fik = gi Bik = gk Bki i Aki = gde su gi i gk statisti cke te zine nivoa
4

8h 3 Bki , c3 i i k , nalazimo

(2.1)

Statisti cka te zina nivoa i odred ena je vredno s cu odgovaraju ceg Ji : gi = 2Ji + 1,

a statisti cka te zina terma sumom: < gi >= i (2Ji + 1) = (2Li + 1)(2Si + 1).

12

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE mc3 gk fik = 2 2 2 Aki , 8 e gi

cime je denisana veza ja cine oscilatora i Einsteinovih verovatno ca prelaza. Poslednja relacija mo ze se napisati i preko talasne du zine umesto frekvencije: fik = mc2 gk Aki . 8 2 e2 gi (2.2)

cunamo Aki : U praksi je ce s ci slu caj da iz poznate vrednosti fik ra 8 2 e2 gi Aki = fik , mc2 gk (2.3)

sto posle zamene vrednosti konstanata daje formulu koja se veoma cesto koristi u spektroskopiji: Aki = zeno u s1 , a u A. gde je Aki izra 6.6702 1015 gi fik , 2 gk (2.4)

2.1.4

Fina struktura

Fina struktura energetskih nivoa, odnosno multipletnost spektralnih linija, ne mo ze se dobiti iz Schr odingerove jedna cine. Za obja snjenje ove pojave i za izra cunavanje energije nivoa u termu, neophodno je re savati Diracovu jedna cinu i uzeti u obzir dva efekta: (1) relativisti cku promenu mase elektrona na elipti cnim putanjama (energija elektrona tada zavisi od glavnog n, ali i od orbitalnog kvantnog broja l), (2) interakciju spina i orbitalnog momenta elektrona. Razmotrimo samo ovaj drugi efekat. Magnetno polje B l nastaje orbitalnim kretanjem elektrona i interaguje sa magnetnim momentom elektrona orijenti su ci njegov spin s . Taj spin i orbitalni moment impulsa kombinuju se u ukupni moment im pulsa j . U atomu sa vi se elektrona i u uslovima LS veze treba koristiti odgovaraju ce vektore L , S i J . U vektorskoj reprezentaciji momenti impulsa L i S precesiraju ce od oko u prostoru ksiranog vektora J . Dodatna magnetna energija EF S poti interakcije izmed u magnetnog momenta S i polja B L : EF S = S B L. U slu caju vodonika re senje za ukupnu popravku energije dato je poznatim Sommerfeldovim izrazom (vidi kurs atomske zike, npr. Haken i Wolf (2000)): En,l = En + ERel + EF S , 1 1 3 En,l = En (1 + Z 2 2 ( )), n l+1 4 gde je = 2e2 /(40 ch) = 1/137 konstanta ne strukture, a ERel popravka zbog pomenutog relativisti ckog efekta. Ukoliko se u prakti cnom zadatku komponente ne strukture ne vide ili nisu bitne za konkretan problem, mo ze se primeniti relacija koja povezuje njihove talasne

2.1. STRUKTURA ATOMA

13

du zine i ja cine oscilatora sa odgovaraju cim vrednostima za citav multiplet. Ja cina oscilatora multipleta, fM , jednaka je: fM = 1 gi (Ji , Jk )f (Ji , Jk ), < >< gi > Jk ,Ji (2.5)

gde je < gi > statisti cka te zina terma, a < > je talasna du zina multipleta u vakuumu: hc , < E > dok srednju razliku energija < E > nalazimo po formuli: < >= < E >=< Ek > < Ei >= 1 < gk > gk Ek
Jk

1 < gi >

gi Ei .
Ji

U slu caju talasne du zine kada su komponente ne strukture veoma bliske, kao sto cemo videti kasnije da je slu caj sa komponentama hiperne strukture, jedna cina (2.5) svodi se na aproksimativni izraz: fM = 1 gi f (Ji , Jk ). < gi > Jk ,Ji (2.6)

2.1.5

Hiperna struktura ili uticaj jezgra na atomski spektar

Osnovni uticaj jezgra na atomski spektar poti ce od centralnog polja koje ono stvara, a u kojem se kre cu elektroni. Kao posledica tog uticaja, atomski broj pojavljuje se u svim jedna cinama za energiju nivoa u atomu. Ali, pored toga, postoje i drugi uticaji jezgra na spektar. Oni se manifestuju kao hiperna struktura (hfs) spektralnih linija. Razlikujemo tri uticaja jezgra na spektar atoma (pored efekta Kulonovskog polja naelektrisanja +Ze ): (1) Kretanje jezgra oko zajedni ckog centra mase jezgra i elektrona (u Bohrovom i Sommerfeldovom modelu atoma) uzrokuje zavisnost Rydbergove konstante od mase jezgra. Posledica je da izotopi imaju energetske termove koji se malo razlikuju, pa su i njihove spektralne linije takod e malo druga cije. Takav izotopski efekat u slu caju te skih elemenata veoma je mali, jer su relativne razlike masa veoma male. (2) Razli cita zapremina jezgara izotopa (imaju isto Z , ali razli cit broj neutrona i razli cite mase), dovodi do sli cnog efekta u spektru (nazivamo ga zapreminskim efektom). Kako je gustina materije u jezgru konstantna, sledi da je zapremina jezgra direktno proporcionalna broju nukleona u jezgru i, prema tome, razli citi izotopi istog elementa razli cite su veli cine. Odatle sledi da ce i interakcija izmed u jezgra i elektrona biti ne sto druga cija. Ova dva izotopska efekta omogu cavaju odred ivanje atomskog broja, mase i zastupljenosti izotopa pojedinih elemenata. Pod pojmom hfs naj ce s ce se, ipak, misli na tre ci efekat: (3) Pojam hiperna struktura odnosi se na strukturu u atomskom spektru

14

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

koja poti ce od postojanja spina i magnetnog momenta atomskog jezgra. Ove osobine jezgra prvi je postulirao Pauli kako bi objasnio spektroskopska posmatranja. Godine 1934. Sch uler je postulirao postojanje elektri cnog kvadrupolnog momenta jezgra. Interakcija tog nuklearnog momenta sa elektronskim dovodi do dodatnog cepanja spektralnih linija i pojave hfs. Spin i magnetni moment atomskog jezgra Atomsko jezgro poseduje moment impulsa I = (I (I + 1))1/2 h . Kvantni broj I mo ze da bude ceo ili poluceo - stabilna atomska jezgra imaju vrednosti I u intervalu od 0 do 15/2. Veli cina I je spin jezgra. Komponente momenta impulsa u x i y pravcu nakon usrednjavanja postaju jednake nuli, a za z komponentu imamo: , ( I )z = mI h cih orijentacija momenta gde je mI = I, ..., I . Prema tome, imamo 2I + 1 mogu impulsa jezgra u odnosu na izabrani pravac z . Magnetni moment jezgra I proporcionalan je momentu impulsa jezgra I : I = I. Konstantna proporcionalnosti naziva se ziromagnetni odnos i jednaka je = , gde je gI bezdimenzioni broj poznat kao nuklearni g -faktor, a N nuklearni gI N /h magneton, jedinica magnetnog momenta jezgra. Za razliku od g -faktora elektrona, nuklearni g -faktor ne mo ze se izra cunati iz kvantnih brojeva. U svemu ostalom su relacije izmed u spinova i magnetnih momenata u jezgru i elektronskoj ljusci potpuno /2mp , gde je mp masa protona. analogne. Nuklearni magneton jednak je N = eh O cigledno je to jedinica analogna Bohrovom magnetonu B 5 : N = B /1836 = 0.5050824 1027 JT1 . Za magnetni moment jezgra prema tome mo zemo da pi semo: , I = (gI N I )/h pri cemu minus sa desne strane poti ce od konvencije da gI dobija znak suprotan pridru zenom magnetnom momentu. Prema pravilima kvantovanja za moment impulsa mo ze se posmatrati samo komponenta magnetnog momenta jezgra du z posebnog pravca: mI = gI N mI . ( I )z = ( I )z = h Najve ca mogu ca vrednost mI je I . Najve ca vrednost I koja se mo za posmatrati je prema tome: (I )max = gI N I.
Neki autori podrazumevaju da je magnetni moment jezgra izra zen u nuklearnim magnetonima, cinama. te N izostavljaju u jedna
5

2.1. STRUKTURA ATOMA

15

Zato se jednostavnije ka ze da jezgro ima magnetni moment gI N I . To je veli cina koja se mo ze eksperimentalno meriti i daje se utabli ceno. Spin jezgra mangana jednak je I = 5/2, a magnetni moment ovog jezgra iznosi pribli zno 3.5 N . Veli cine I i I mogu se izra cunati iz eksperimentalnih podataka kao sto su broj i raspored komponenata hiperne strukture spektralne linije. Ziromagnetni odnos ili g faktor mere se eksperimentalno nuklearnom magnetnom rezonancom. Kako su magnetni momenti jezgara za nekoliko redova veli cine manji od elektronskih, o cekivana interakcija sa spolja snjim ili unutra snjim poljima je za tri reda veli cine manja, pa je prema tome naziv ,,hiperna struktura sasvim opravdan. Energija hiperne interakcije Neophodno je odrediti energiju interakcije izmed u nuklearnog magnetnog momenta i magnetnog polja koje elektroni stvaraju na mestu jezgra. Ovo je veoma slo zen problem cije se striktno kvantnomehani cko re senje mo ze na ci u literaturi izlo zeno u nekoliko razli citih pristupa (Arimondo i dr, 1977; Sobelman, 1992). Ovde cemo predstaviti re senje samo u glavnim crtama. Prvo cemo do najop stije predstave o hipernoj (hf) interakciji do ci po analogiji sa odred ivanjem interakcije spina i orbitalnih momenata elektrona kod ne strukture, a zatim cemo ukratko prikazati op stije kvantnomehani cko re senje. ce na Na mestu jezgra elektronska ljuska stvara magnetno polje B J . Ono uti magnetni moment jezgra i orijenti se nuklearni spin. Rezultat te interakcije je vezi vanje momenta impulsa elektrona ( J ) i jezgra ( I ) u novi ukupni moment im pulsa F . Po analogiji sa LS kuplovanjem za elektrone imamo F = J + I .6 Kvantni broj F koji odgovara ukupnom momentu impulsa mo ze imati vrednosti F = J + I, J + I 1, ..., J I . O cigledno je odavde da se kao rezultat hf interakcije momenti I i J ne o cuvavaju pojedina cno, ve c se odr zava jedino ukupni ugaoni moment atoma F . Dakle, postoji (2I + 1) ili (2J + 1) mogu cnosti u zavisnosti od toga da li je I manje ili ve ce od J . Broj hipernih nivoa jednozna cno je odred en kvantnim brojevima J i I , a dozvoljeni prelazi su oni kod kojih je F = 0, 1. Dodatna magnetna energija usled hiperne interakcije je I B J. EHF S = (2.7)

Analogno slu caju ne interakcije, svaka od mogu cih orijentacija nuklearnog spina cnoj potencijalnoj energiji. Jedna cinu (2.7) mo zemo da u polju B J odgovara kona napi semo kao: I , B J ) = gI N I (I + 1) BJ cos( I , J ). EHF S = I BJ cos( (2.8)

Razli cit znak u drugom i tre cem clanu jedna cine posledica je antiparalelnosti ckoj formulaciji, prema kosinusnoj teoremi vektora B J i J . Dalje, u kvantnomehani imamo F (F + 1) I (I + 1) J (J + 1) . cos( I , J ) = 2 J (J + 1) I (I + 1) Odavde sledi:
Formalizam LS veze primenljiv je na slu caj hiperne strukture kada se izvr si zamena L J, S I, J F.
6

(2.9)

16

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

F (F + 1) = I (I + 1) + J (J + 1) + 2 J (J + 1) I (I + 1)cos( I , J ). Na osnovu poslednje jedna cine dobijamo energiju hf interakcije: EHF S = A [F (F + 1) I (I + 1) J (J + 1)], 2

(2.10)

(2.11)

cina koju nazivamo magnetska dipolna gde je A = gI N BJ / J (J + 1) merljiva veli konstanta hiperne interakcije. Ako je nuklearni magnetni moment pozitivan, onda je i hiperna konstanta A, a EHF S raste kada F raste. Efekat hf interakcije je tako mali da se cepanje svakog pojedina cnog nivoa mo ze razmatrati odvojeno od cepanja drugih nivoa. Cepanje hf spektra zadovoljava Land eovo pravilo intervala. Iz jedna cine (2.11) sledi da je udaljenost izmed u dva hiperna nivoa sa kvantnim brojevima F i F + 1 jednaka EF +1 EF = A(F + 1). (2.12)

Ovo pravilo je potpuno analognu pravilu koje va zi za nu strukturu, i dovodi do veoma zgodne posledice da centar mase hf strukture nivoa nije pomeren: (2F + 1)EF = 0.
F

Relativni intenzitet komponente hfs nastale prelazom izmed u podnivoa sa F ze se odrediti po analogiji sa relativnim intenzitetima komponenata nog i F mo multipleta u LS vezi po formuli (vidi Melendez, 1999): rF F = (2F + 1)(2F + 1) F J F J 1 1
2

(2.13)

gde je clan u zagradi Wiegnerov 6j -simbol. Condon i Shortley (1964) dali su utabli cene vrednosti relativnih intenziteta komponenata u multipletu za razli cite vrednosti kvantnih brojeva (vidi dodatak 3). Formalni kvantnomehani cki opis hiperne interakcije Formalni kvantnomehani cki opis hf interakcije prikaza cemo dr ze ci se pristupa iznetog u clanku Arimondo i dr. (1977). Pristup koji koristi Sobelman (1992) ne sto je stro zi i te ze citljiv. Hamiltonijan interakcije izmed u jezgra i elektrona u atomu mo ze se napisati u obliku: HHF S =
k

T(k ) M (k ) ,

(2.14)

gde su T(k) i M(k) sferni tenzorski operatori ranga k koji predstavljaju elektronski i nuklearni deo interakcije. Clanovi sume sa parnim k odgovaraju elektri cnim, a sa neparnim k magnetnim interakcijama. Najni zi stepen, k = 0, predstavlja elektri cnu interakciju elektrona sa sfernom raspodelom nuklearnog naelektrisanja, te prema tome ima isti efekat na sve nivoe date konguracije i zbog toga se ne uzima u obzir u HHF S .

2.1. STRUKTURA ATOMA

17

Clan sa k = 1 opisuje magnetnu dipolnu interakciju nuklearnog magnetnog momenta sa magnetnim poljem koje stvaraju elektroni na mestu jezgra. To je inter akcija koju smo razmatrali u prethodnom odeljku. Za spin jezgra I mo zemo da pi semo: M(1) = I = gi B I /h , (2.15)

pri cemu je I izra zeno u Bohrovim magnetonima (jer ce nam se i u elektronskom delu operatora pojaviti ista jedinica). Magnetno polje koje stvara jedan elektron na mestu jezgra (u koordinatnom po cetku) izra cunato za nerelativisti cki slu caj predstavljeno je sa T(1) (Armstrong, 1971, prema Arimondo i dr, 1977): 2 (r) 0 L 1 S r r )+ S ], (2.16) T = 2 B [ 3 3 (S 3 2 2 4 r r r 3 r gde je 0 permeabilnost vakuuma, L i S su ranije uvedeni operatori ugaonog ce od magnetnog momenta i spina, a r je polo zaj elektrona. Prvi clan u T(1) poti
(1)

polja koje na mestu jezgra stvara orbitalno kretanje. Drugi clan je povezan sa magnetnim poljem koje u dipolnoj interakciji stvara spin elektrona. Poslednji clan naziva se kontaktna interakcija i poti ce od magnetnog polja koje stvara elektronski omotac na mestu jezgra. U tom clanu zavisnost (r) uvodi talasnu funkciju elektrona u koordinatni po cetak i u nerelativisti ckom pristupu razli cita je od nule samo za s elektrone. cija je q -ta komponenta (Yq(k) je Ako uvedemo C(k) , tenzorski operator ranga k , normirani sferni harmonik):
k) C( q =

4 Yq(k) , 2k + 1 1 0 B 3 10 ( S C(2) )1 I . 4 r

za dipolnu magnetnu interakciju mo zemo da pi semo: HDM = T(1) M(1) = 2 (2.17)

Clan drugog reda u hf interakciji (ovaj clan smo u prethodnom odeljku potpuno zanemarili) odgovara elektri cnoj kvadrupolnoj interakciji izra zenoj preko T(2) i M(2) : M(2) = e Q (I I )(2) , 6 2 I (2I 1) e 1 (2) C , 40 r3 (2.18) (2.19)

T(2) =

gde skalarna veli cina Q predstavlja meru nuklearnog kvadrupolnog momenta (o ovoj veli cini posebno detaljno govori Sobelman (1977, str.157)). Clanovi hf interakcije vi seg reda veoma se te sko mere. Magnetni oktopolni i elektri cni heksadekapolni clan opisani su u literaturi, ali merenja, bar za neutralni mangan gotovo da ne postoje. Naime, jedino su Davis i dr. (1971) mere ci hf cepanje osnovnog nivoa MnI odredili konstantu magnetne oktupolne interakcije i gornju granicu za dve interakcije vi seg reda. Razlika izmed u dobijenih vrednosti za konstante magnetne dipolne i elektri cne kvadrupolne interakcije je 3 reda veli cine, dok je razlika izmed u konstanti za elektri cnu kvadrupolnu i magnetnu heksadekapolnu cak 6 redova veli cine.

18

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

Energija EHF S magnetne dipolne i elektri cne kvadrupolne interakcije mo ze se napisati u obliku: 1 3 K (K + 1) 2I (I + 1)J (J + 1) , EHF S = AK + B 2 8 I (2I + 1)(2J + 1) (2.20)

gde je K = F (F + 1) I (I + 1) J (J + 1), A je magnetska dipolna, a B elektri cna kvadrupolna konstanta hiperne interakcije. Ove konstante jednake su: A= 0 2 2l(l + 1) gI < r3 >nl , 4 B J (J + 1) (2.21)

gde je < r3 >nl usrednjeno po talasnoj funkciji elektronskog stanja nl (za l > 0), odnosno: B= e 2J 1 < r3 >nl Q. 40 2J + 2 (2.22)

Odgovaraju ce konstante za hf interakcije vi seg reda ozna cavaju se sa C, D, E i tako dalje. U prvom clanu jedna cine (2.20) prepoznajemo jedna cinu (2.11) koju smo ranije ve c izveli. Vrednosti A i B se odred uju teorijski ili eksperimentalno. Arimondo i dr. (1977) daju nekoliko semiempirijskih formula za odred ivanje A, Sobelman (1992) teorijsko izvod enje, a J onsson i dr. (1996) je napisao program HFS92 namenjen re savanju ovog problema. O laboratorijskim odred ivanjima A i B bi ce vi se re ci u odeljku 4.1. gde je dat opis i pored enje konkretnih merenja kori s cenih u ovom radu.

2.2

Prenos zra cenja

Prenos zra cenja u zvezdanim atmosferama opisan je detaljno i na razli citim nivoima u brojnim monograjama po cev si od Chandrasekharove ,,Radiative Transfer (1950), preko Mihalasove ,,Stellar Atmospheres (1978) do Ruttenove ,,Radiative Transfer in Stellar Atmospheres (2000). Ograni ci cemo se ovde samo na denisanje nekoliko osnovnih pojmova i re senja kori s cenih u ovom radu.

2.2.1

Jedna cina prenosa i funkcija izvora

Jedna cina prenosa zra cenja kroz planparalelnu sredinu ima oblik: dI = I S , d (2.23)

gde je I speci cni intenzitet zra cenja, S funkcija izvora, = cos ( je ugao cka dubina. izmed u pravca zra cenja i spoljne normale na slojeve), a opti Funkcija izvora, po deniciji, odnos je koecijenata emisije i ekstinkcije: S = j , (2.24)

pri cemu su j i monohromatski koecijenti emisije i ekstinkcije po jedinici zapremine. Ukoliko razli citi procesi u cestvuju u emisiji i ekstinkciji ukupna funkcija izvora jednaka je

 2.2. PRENOS ZRACENJA

i ji i

19

S =

(2.25)

gde se sumiranje vr si po razli citim procesima. Za ukupnu funkciju izvora na frekvenciji u liniji tako imamo:
c l c l + j + S j S = , S = c l + 1 +

(2.26)

c l gde S i S predstavljaju funkcije izvora u kontinuumu (c) i u liniji (l), a odnos l c / . Funkcija izvora u liniji koecijenata ekstinkcije u liniji i u kontinuumu, = mo ze se, preko Einsteinovih Aki , Bki i Bik koecijenata i naseljenosti gornjeg (k ) i donjeg (i) nivoa prelaza, napisati u obliku: l j nk Aki = l = , ni Bik nk Bki

l S

(2.27)

gde su , i proli za odgovaraju ce procese. Ako uvrstimo Einsteinove relacije7 u prethodnu jedna cinu dobijamo:
l = S

/ 2h 3 , 2 c (gk ni /nk gi ) / 1 2h 3 . 2 c (gk ni /nk gi ) 1

(2.28)

odnosno u slu caju potpune redistribucije zra cenja kada je = = :

l = S

(2.29)

Ako pritom pretpostavimo i va zenje uslova lokalne termodinami cke ravnote ze (LTE) dobijamo da je funkcija izvora u tom slu caju jednaka Planckovoj funkciji, S = B , jer je odnos u imeniocu gk ni /nk gi denisan Boltzmannovom raspodelom. Op sti slu caj kada uslovi LTE nisu ispunjeni (ne-lokalna termodinami cka ravnote za, NLTE) znatno je slo zeniji i zanimljiviji. Naseljenosti se tada vi se ne pokoravaju Saha-Boltzmannovim ravnote znim vrednostima i neophodno je re savati i jedna cine statisti cke ravnote ze (eng. statistical equilibrium, SE). U statisti ckoj ravnote zi polje zra cenja i naseljenosti nivoa ne menjaju se sa vremenom: r) dni ( = dt
N j =i

nj ( r )Pji ( r ) ni ( r)

N j =i

Pij ( r ) = 0,

(2.30)

ceni svi nivoi (i kontinuum) koji su gde je ni naseljenost i-tog nivoa, dok su sa j ozna ce svih radijativnih i na neki na cin povezani sa i-tim. Veli cine Pji i Pij su verovatno sudarnih procesa koji naseljavaju i raseljavaju ovaj nivo: Pij = Cij + Rij , (2.31)

gde prvi clan sa desne strane predstavlja sudarne procese, a drugi radijativne i njega mo zemo napisati i eksplicitnije kao:
U odeljku 2.1.3. izveli smo vezu (2.1) izmed u Einsteinovih koecijenata denisanih u odnosu cemo koristiti Einsteinove koecijente u odnosu na intenzitet na gustinu zra cenja, Bik i Bki . Ovde cine i odgovaraju ce relacije podeliti sa faktorom 4/c. Bik i Bki , te je potrebno ranije denisane veli Na primer, Bik = (4/c)Bik
7

20

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

Aij + Bij J ij

i>j i<j

Rij = gde je

Bij J ij

1 1 I dd. 2 1 0 0 Za svaki nivo imamo po jednu jedna cinu SE (2.30), odnosno za atom sa N nivoa imamo N 1 linearno nezavisnu jedna cinu SE. Zakon o cuvanja broja cestica zatvara ovaj sistem jedna cina: J ij J d =
N j =1

nj ( r ) = ntot .

(2.32)

Ako pogledamo sada jedna cinu prenosa i jedna cinu SE, vidimo da Pij zavisi od srednjeg intenziteta zra cenja u prelazu i j J ij , a samim tim i od I , dok funkcija izvora i opti cka dubina zavise od naseljenosti nivoa. S druge strane, te naseljenosti zavise od drugih prelaza i naseljenosti nivoa koje su u njih uklju cene, i ponovo od polja zra cenja. Kako je ova sprega izmed u naseljenosti i polja zra cenja nelokalna i nelinearna, problem postaje matemati cki veoma slo zen. Sre cna okolnost je da se na Suncu kontinuum u vidljivom i IR delu spektra, te krila ve cine spektralnih linija i citavi proli slabih linija formiraju u uslovima LTE. Odstupanja od LTE moraju se uzeti u obzir samo za jezgra linija i jake linije, kao i kada se razmatra transfer energije izmed u razli citih vrsta atoma. U NLTE formalizmu uvodi se koecijent odstupanja (eng. departure coecient ) koji se za nivo i deni se kao: bi = ni /n i, (2.33)

gde je ni stvarna (NLTE) naseljenost nivoa, a n i naseljenost u Saha-Boltzmannovoj ravnote zi (LTE). Ako uvedemo koecijente odstupanja u izraz za funkciju izvora, mo zemo da pi semo:
l = S

2h 3 / , 2 h/kT c (bi /bk )e / 1 2h 3 . 2 h/kT c (bi /bk )e 1

(2.34)

odnosno pri kompletnoj redistribuciji zra cenja:

l = S

(2.35)

U najjednostavnijem slu caju, kod atoma sa dva nivoa sa kompletnom redistribucijom, za funkciju izvora mo zemo da pi semo:
l S = B + (1 )J ij ,

(2.36)

gde je verovatno ca za destrukciju fotona koju za atom sa dva nivoa deni semo kao: = Cji [1 e Cji [1 e
h kT h kT

] + Aji

(2.37)

 2.2. PRENOS ZRACENJA

21

2.2.2

Klasi cna lambda iteracija

Formalnim re savanjem jedna cine prenosa sa zadatom funkcijom izvora dolazi se do Schwarzschild-Milneovog skupa jedna cina za srednji intenzitet J , uks F i K-integral K . Ove se jedna cine cesto zapisuju u operatorskom obliku, te tako Schwarzschildova jedna cina za srednji intenzitet:

J ( ) =
0

S (t )E1 (|t |)dt ,

(2.38)

gde je E1 (|t |) integro-eksponencijalna funkcija prvog reda, postaje J ( ) = [S (t )]. U poslednjoj jedna cini uveden je klasi cni lambda operator denisan kao:

(2.39)

[f (t)] =
0

f (t)E1 (|t |)dt.

(2.40)

Ako jedna cinu (2.39) zamenimo u izraz za funkciju izvora u liniji za atom sa dva nivoa i koherentno rasejanje, dobijamo:
l l S = ( )B ( ) + (1 ( )) [S (t )].

(2.41)

Re savanjem poslednjeg izraza po S dolazimo do direktnog re senja:

l S = (1 (1 ( )) )1 [ (t )B (t )].

(2.42)

Ovakvo re savanje zahteva inverziju matrice sto je u op stem slu caju ra cunski izuzetno zahtevna operacija. Umesto toga ovaj problem se mo ze re siti i klasi cnom lambda iteracijom. Ako iz zapisa izostavimo sve indekse, jedna cinu za re senje u n-toj iteraciji predstavljamo u obliku: S (n) = (1 )[S (n1) ] + B. (2.43)

Pri tom se za po cetnu pretpostavku mo ze uzeti Planckova funkcija, S (1) = B . Problem sa lambda iteracijom je njena spora konvergencija u zi ckim sistemima velike opti cke debljine u kojima dominira rasejanje.

2.2.3

Aproksimativni lambda operator

Cannon (1973) je izlo zio osnovnu ideju aproksimativnog lambda oparatora (ALO). Za razliku od klasi cnog lambda operatora, takav operator ne mora da da ta cno, ve c samo pribli zno re senje, ali, sa druge strane, treba da bude jednostavan i omogu ci brzu konvergenciju. Na primeni ALO zasnovana je metoda ubrzane lambda iteracije (eng. accelerated lambda iteration, ALI). Konstruisano je vi se razli citih aproksimativnih lambda operatora, a na ovom mestu ne sto vi se pa znje posveti cemo operatoru koji je konstruisao Scharmer (1981) i koji je implementiran u programu Multi (Carlsson, 1986).8
Prvi korak u numeri ckom re savanju jedna cine prenosa je njena diskretizacija po dubinama, frekvencijama i uglovima. Postupak diskretizacije opisan je u poznatim monograjama posve cenim prenosu zra cenja (na primer, Mihalas (1978)) i na tome se ne cemo zadr zavati, kao ni na poznatom Feautrierovom metodu re savanja (Feautrier, 1964).
8

22

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

Za dovoljno duboke slojeve u atmosferi iz kojih fotoni ne mogu da pobegnu dolazi do zasi cenja lokalnog intenziteta, te va zi aproksimacija
tot I (z ) = S (z ) za (z ) > tot l l c c l c gde je S (z ) = ( S + S )/( + ), ukupna funkcija izvora. Va zenje ove aproksimacije u odred enom sloju zavisi i od toga da li se frekvencija nalazi u neprozra cnom jezgru ili u prozra cnom krilu linije. Broj prema tome odred uje da li 9 se radi o opti cki tankom ili debelom re zimu . Scharmer (1981) prvo deni se jednostavan aproksimativni operator odvojeno za slu caj opti cki debelog re zima : = 1 [S (t )] = S ( ),

(2.44)

i za slu caj opti cki tankog re zima: 1 1 (t )dt (2.45) [S (t )] = S ( = ). 2 2 Ovako denisan operator predstavlja na neki na cin vrstu Eddington-Barbierove aproksimacije, s tim da kao rezultat daje srednji intenzitet J (0), a ne I (0, ). Polaze ci od te analogije Scharmer u istom radu unapred uje svoj operator tako da rezultat njegove primene na funkciju izvora bude I (0, ). Novi operator pojavljuje se u jedna cini: =
I ( , ) = I = [S (t )] W ( )S (f ( )),

(2.46)

gde su W i f nepoznate veli cine koje treba odrediti. Scharmer je, koriste ci Eddington-Barbierovu aproksimaciju na svakoj dubini, na sao da je u slu caju > 0 dobar izbor: + = 1, W + f = + 1,

(2.47) (2.48)

sto za linearnu funkciju izvora S ( ) = a + b deni se lokalnu EddingtonBarbierovu aproksimaciju:

+ ( ) = S ( + 1) = a + b ( + 1). I

(2.49)

U slu caju < 0, izbor je:

= 1 e , W = /(1 e ) 1. f

(2.50) (2.51)

Za linearnu funkciju izvora sada dobijamo:

I ( ) = (1 e )S ( /(1 e ) 1) =

(2.52) (2.53)

= (1 e )[a + b( /(1 e ) 1)].

9

Na dubini z svi fotoni za koje va zi (z ) > pripadaju jezgru.

 2.2. PRENOS ZRACENJA

23

Ovako denisan operator nudi veoma jednostavnu interpretaciju. U slu caju ve+ likih vrednosti , sledi W = W = 1 i I = S . S druge strane, na malim + dobija se Eddington-Barbierova aproksimacija za izlazni intenzitet jer W 1i + f = 1, dok iz W 0, sledi grani cni uslov. Scharmer i Carlsson (1985) re savali su NLTE problem za atom sa vi se nivoa metodom zasnovanom na Scharmerovom operatoru. Istovremeno su re savali sistem jedna cina SE za sta su upotrebili vi sedimenzionalnu Newton-Raphsonovu iterativnu proceduru. Med usobno povezane jedna cine (2.23), (2.30) i (2.32) napisali su u operatorskom obliku: W[n] = b. (2.54)

ce teku ce naseljenosti nivoa, a sa E(n) gre ska koju one daju, Ako se sa n(n) ozna ova se iterativna procedura mo ze opisati u slede ca tri koraka: E(n) = W[n(n) ] b, n(n) = W+(n)1 [E(n) ], n(n+1) = n(n) + n(n) , zi pri cemu je operator W+(n) denisan tako da za male n(n) va W+(n) [ n(n) ] W[n(n) + n(n) ] W[n(n) ]. (2.58) (2.55) (2.56) (2.57)

Neposredna primena ovog metoda ostvarena je u Carlssonovom programu Multi (Carlsson, 1986). Konstrukcija operatora W+(n) u ovom kodu zasniva se na tri aproksimacije: (1) kompletna linearizacija jedna cina, (2) upotreba Scharmerovog operatora za predstavljanje interakcija zra cenja, i (3) lambda iteracija u slu caju opti cki tankog polja zra cenja. Programu Multi, njegovoj strukturi i osnovnim funkcijama, posve cena je glava 3 ovog rada.

2.2.4

Modeli atmosfere

Jednodimenzionalni modeli zvezdanih atmosfera predstavljaju vremenski i horizontalno usrednjene radijalne stratikacije slojeva zvezde iz kojih poti ce najve ci deo energije emitovan zra cenjem. Modeli atmosfere Sunca naj ce s ce su semiempirijski koriste posmatranu spektralnu raspodelu zra cenja za nala zenje raspodele temperature po dubini, T ( ). Kada se nad e model atmosfere na osnovu njega mo ze se izra cunati detaljan spektar izlaznog zra cenja, koji se, s druge strane, mo ze uporediti sa posmatranjima. Kada je to pored enje uspe sno, modeli se objavljuju u obliku tabela sa vrednostima izabranih zi ckih parametara za odred en broj ta caka po dubini atmosfere. Standardni modeli atmosfera zvezda denisani su uz nekoliko pretpostavki koje pojednostavljuju problem: - atmosfera je sferno simetri cna (nije primenljivo na tesno dvojne sisteme, u slu cajevima brze rotacije, jakog magnetnog polja, pega na povr sini), - hemijski sastav homogen je sa dubinom, - atmosfera je u hidrostati ckoj ravnote zi (nema kretanja velikih razmera), - karakteristike atmosfere ne menjaju se sa vremenom (statisti cka ravnote za),

24

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

- masa atmosfere je mala u pored enju sa ukupnom masom zvezde, - nema izvora, ni ponora energije u atmosferi, - prenos energije odvija se zra cenjem i konvekcijom (nema toplotnog provod enja, akusti cnih, ni MHD talasa), - slobodni elektroni i slobodne te ze cestice pokoravaju se Maxwellovoj raspodeli na lokalnoj kineti ckoj temperaturi Te . Modele mo zemo grubo podeliti na LTE i NLTE, kao i prema delu atmosfere na koji se odnose. Parametri modela. - Kao mera dubine koriste se geometrijska visina h, masa po jedinici povr sine m (eng. column mass ), opti cka dubina u kontinuumu na nekoj cka standardnoj talasnoj du zini (na primer, na 500 nm, 500 ili Rosselandova opti cno izra zava u kilometrima iznad sloja u dubina, R ). Geometrijska visina se obi kojem je 500 = 1. Klasi cni model zvezdane atmosfere potpuno je odred en zadatom masom M , luminozno s cu L, polupre cnikom R, hemijskim sastavom i brzinom mikroturbulencije . Dva od tri parametra, L, M i R, mogu se zameniti efektivnom temperaturom sini, g . Naj ce s ce se zadaju Tef f , log g , hemiTef f i gravitacionim ubrzanjem na povr jski sastav i . U tabelama modela cesto se daju i pritisak (gasni, elektronski, turbulentni), elektronska koncentracija, gustina i makroskopska brzina. U op stem slu caju do empirijske relacije T ( ) dolazi se inverzijom posmatranih cke dubine10 . intenziteta I u zavisnost funkcije izvora S od temperature i opti Postoje tri razli cita pristupa (Rutten, 2000). Varijacija centar-limb. - Pojava potamnjenja ka rubu Sun cevog diska (eng. limb darkening ) najo cigledniji je pokazatelj da postoji gradijent temperature sa dubinom u Sun cevoj atmosferi: kada gledamo ka centru diska vidimo dublje i toplije slojeve, a kada gledamo ka limbu vidimo pli ce i hladnije. Posmatrana varijacija intenziteta od centra ka limbu daje varijaciju funkcije izvora sa dubinom. Klasi cni pristup je da se posmatrano potamnjenje ka rubu za odred enu frekvenciju tuje lambda transformacijom funkcije izvora S ( ) = a + b + c E2 ( ), gde je E2 integroeksponencijalna funkcija opti cke dubine (Chandrasekhar (1960), jedna cina (95) i Dodatak I). Vezu izmed u razli citih skala opti ckih dubina mogu ce je na ci ukoliko je poznat zakon citim frekvencijama. (T , Pe ), ili empirijski iz merenja varijacije centar-limb na razli Ta cnost ovakvog pristupa ograni cena je ta cno s cu merenja limb efekta. Intenziteti linija. - Razli cite ta cke prola spektralne linije formiraju se na razli citim dubinama u atmosferi. Inverzijom prola jakih spektralnih linija mogu ce je do ci do raspodele temperature sa dubinom. Za tu svrhu kori s cene su razli cite spektralne linije. Holweger i M uller (1974), na primer, koristili su brojne linije FeI i drugih elemenata (o njihovom modelu poznatom kao HOLMUL govori cemo detaljnije u odeljku 5.1.1).
Ako se pretpostavi da va ze uslovi LTE, va zi i S = B (T ( )), te se kao re senje dobija poznata relacija (Eddingtonovo re senje u I aproksimaciji): T = Tef f (3 /4 + 1/2)1/4 .
10

 2.2. PRENOS ZRACENJA

25

Intenzitet u kontinuumu. - Metod se zasniva na inverziji posmatranih intenziteta u kontinuumu i nalazi se u osnovi brojnih modela Sun ceve atmosfere. Za druge zvezde ova je tehnika te sko izvodljiva jer uks mora da bude izmeren u celom spektru u apsolutnoj skali. Na primer, Vernazza i dr. (1981) na cinili su model (poznat kao VAL3) iz pored enja posmatranih temperatura po sjaju, od X do IR i radio oblasti spektra, sa NLTE prora cunom. Taj se model prote ze od duboke fotosfere do prelazne oblasti izmed u hromosfere i korone (o njemu i njegovim naslednicima bi ce ne sto vi se re ci u glavi 5).

2.2.5

Funkcija doprinosa i dubina formiranja linije

Kada se na osnovu zadanog modela atmosfere izra cunava spektar izlaznog zra cenja, mo ze se, u op stem slu caju, dobiti i informacija o tome koliko pojedini slojevi atmosfere doprinose formiranju razli citih ta caka u prolu neke linije. Ta informacija posebno je va zna kada se linija koristi za dijagnostiku pojava zavisnih od dubine u atmosferi (na primer, magnetno polje ili rotacija). Naravno, besmisleno je govoriti o jednoj dubini na kojoj se linija formira. Umesto toga deni su se funkcije doprinosa (eng. contribution functions ) razli citih slojeva atmosfere i srednje dubine formiranja za razli cite ta cke u prolu. Dodatni problem javlja se usled nelinearne veze izmed u opti cke i geometrijske dubine i asimetri cnosti funkcije doprinosa kroz atmosferu. Razli citi pristupi, svedeni na istu geometrijsku skalu daju drasti cno razli cite rezultate, sto pokazuje da se pojam srednje dubine formiranja ne mo ze strogo matemati cki opisati. Gurtovenko i dr. (1974) uporedili su dva mogu ca pristupa. Naime, postoji razlika izmed u sloja u kojem se za datu liniju formira izlazni intenzitet,

Il () =
0

S ( )e

/ d

=
0

CI

d ,

(2.59)

i sloja u kojem se formira dubina linije :

Rl () =
0

B ( )e

/ d

S ( )e

/ d

=
0

CR

d .

(2.60)

Podintegralne funkcije CI i CR predstavljaju funkcije doprinosa u ova dva slu caja: CI = B ( ) e(c +l )/ CR = B (c ) ec / 1+ , (2.61)

1 el / (1 + ) ,

(2.62)

gde je = c + l , ukupna opti cka dubina, c je opti cka dubina u kontinuumu, a l u liniji. Srednju opti cku dubinu formiranja tada deni semo kao:

< >=

CF d , CF d (2.63)

26

GLAVA 2. TEORIJSKE OSNOVE

gde CF predstavlja neku od funkcija doprinosa koja o cigledno odred uje te zine sa kojima pojedini slojevi u cestvuju u formiranju prola linije (intenziteta ili dubine). Na primer, po Gurtovenku i dr. (1974), u slu caju veoma slabe linije izlazni intenzitet je gotovo jednak intenzitetu okolnog kontinuuma, te je i srednja dubina sloja iz kojeg poti cu linija i okolni kontinuum pribli zno jednaka < >l < >c . S druge strane, to zna ci da je dubina formiranja prakti cno nezavisna od toga koja je oblast atmosfere odgovorna za dubinu linije i nije osetljiva na atomske parametre kao sto je energija ekscitacije. Samim tim, ja cina linije name ce se kao jedan od kriterijuma za izbor izmed u dva pristupa denisanju funkcije doprinosa. Vi se autora nakon Gutrovenka i dr. (1974) ponudilo je nove pristupe re savanju problema. Beckers i Milkey (1975) uveli su umesto funkcije doprinosa funkciju odgovora (eng. response function ) cijom je raspodelom odred ena srednja dubina sloja na kojoj promena izaziva efektivnu promenu izlaznog intenziteta. Ovaj koncept dalje je razvijao Makita (1976), a Magain (1986) je ponudio novu deniciju funkcije doprinosa. Ovde cemo ukratko izlo ziti Magainov pristup, koji koristi program Multi (vidi glavu 3). Polaze ci od denicije dubine linije R i jedna cine prenosa u liniji i kontinuumu, ovaj autor izvodi jedna cinu prenosa za dubinu linije u obliku: dR = R (R SR ), dz gde su R i SR efektivne vrednosti koecijenta apsorpcije i funkcije izvora: R = l + c (Sc /Ic ), SR = (1 (2.65) (2.64)

Sl c Sc )/(1 + ). (2.66) Ic l Ic Ako se uvede i efektivna opti cka dubina dR = R dz , za izlaznu dubinu linije dobija se:

R(0) =
0

SR eR /

dR .

(2.67)

Prema tome, kao funkciju doprinosa dubini linije prepoznajemo podintegralnu funkciju: CR = 1 Sl l ln10 0 (1 )eR / , 0 Ic (2.68)

gde se indeks 0 odnosi na referentnu talasnu du zinu (npr. 0 = 500 nm). Prema Magainu ovakva denicija omogu cava izravnu interpretaciju jer je CR razli cita od nule samo u dva slu caja: za l = 0 (odnosno kada postoje apsorberi neophodni za cenje formiranje linije) ili za Sl = Ic (odnosno kada reemitovano i apsorbovano zra nisu jednaki). U na sem radu oslonili smo se na mogu cnost programa Multi da ra cuna funkcije doprinosa izlaznom intenzitetu ili dubini linije po Magainovoj formuli i uporedili smo tako dobijene rezultate za nekoliko manganovih linija (odeljak 6.4).