Den Berstin,

Tajne hrišćanskog učenja

TAJNE HRIŠĆANSKOG
UČENJA
Neautorizovani vodič za misterije
koje se kriju iza Da Vinčijevog koda

priređivač
Den Berstin

s engleskog prevele:
Bojana Šobot
i
Gorana Čabrilo

STYLOS,
2008.
Naslov originala:
SECRETS OF THE CODE
The Unauthorized Guide to the Mysteries Behind
The Da Vinci Code

Copyright: Secrets of the Code © 2004 by Squibnocket Partners LLC

Serbian language copyright © 2007 by Stylos

Sva prava prevoda na srpski jezik i objavljivanja

na srpskom jeziku zadržava izdavač.

Izdavač: STYLOS DOO, STYLOS IZDAVAŠTVO

Matice srpske 1, 21000 Novi Sad
tel/fax: 021/451-475, 451-367
e-mail: izdavastvo@stylos.co.yu

Glavni i odgovorni urednik: Srđan Krstić

Urednik: Franja Petrinović

Slog i prelom: ing. Vladimir Vatić

Štampa: ”Budućnost” – Zrenjanin

Prvo izdanje
Novi Sad, 2008.
Tiraž 1000

CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
821.111(73).09-31 Браун Д.
821-4(082.2)
27-055.2
27 : 159.922.1
Tajne hrišćanskog učenja : neautorizovani vodič za misterije koje
se kriju iza Da Vinčijevog koda / priređivač Den Berstin ; sa engle­skog
prevele Bojana Šobot i Gorana Čabrilo. – 1. izd. – Novi Sad : Stylos,
2008 (Zrenjanin : Budućnost). – 469 str. ; 24 cm
Prevod dela: Secrets of the Code. – Tiraž 1000. – Pojmovnik: 431-469.
ISBN 978-86-7473-324-0
a) Браун, Ден (1964- ) – ”Да Винчијев код” b) Леонардо да Винчи (1452-1519)
c) Хришћанство – Жене d) Хришћанство – Женски принцип
COBISS.SR-ID 222418695
 Sadržaj

Karta ključnih gradova u Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

Karta Pariza i Londona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
Reč priređivača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
UVOD: U potrazi za Sofijom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

Knjiga prva
Drama o jeresi i istoriji ili drama o njoj i njemu

Deo prvi
Marija Magdalena i sveti ženski princip

MARIJA MAGDALENA: Kako je istorija ženu visokog porekla načinila bludnicom . . . . 29

Marija Magdalena: Svetica ili grešnica? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
Sveti seks i božanska ljubav: Radikalno novo poimanje Marije Magdalene . . . . . . . . . . . . 36
Žena sa posudom od alabastera: Marija Magdalena i Sveti gral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
Marija Magdalena: Uzor za žene u crkvi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44
Marija Magdalena: Mit i metafora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47
Više od mita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
„Da Vinčijev kod se služi fikcijom kao sredstvom tumačenja istorijskih
nejasnoća...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63
Kritikovanje teorije zavere . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65
Debata sa vebsajta Beliefnet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67
Potpuno suprotna Marija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68
Dozvolimo Mariji Magdaleni da govori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
Da li je greh upražnjavati seks u braku? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
SVETI ŽENSKI PRINCIP . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Bog nema obličje muškarca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80
Marija i Isus: Oživljavanje drevnih kultova plodnosti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83
Kraljevska krv i Marijina loza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84
Dve godine kasnije: Margaret Starberd ocenjuje fenomen Da Vinčijevog koda . . . . . . . . 85
Gnostička tradicija i božanska majka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88
6

Bog-muškarac i boginja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
Sofijino putovanje: Vekovima stara paganska boginja izgubljena u
savremenom hrišćanskom svetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
Putir i oštrica: Arheologija, antropologija i sveti ženski princip . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99

Deo drugi
Odjeci skrivene prošlosti

IZGUBLJENA JEVANĐELJA: „Oslobođeno“ hrišćanstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

Zapanjujuće otkriće: Ono što otvara vrata drugačijem verovanju i značenje
toga danas . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104
Šta nam tekstovi iz Nag Hamadija govore o „oslobođenom“ hrišćanstvu? . . . . . . . . . . . . . 111
Jevanđelje po Tomi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114
Jevanđelje po Filipu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115
Jevanđelje po Mariji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
Sofija Isusa Hrista . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
Ono što je bilo izgubljeno pronađeno je: Opsežniji pogled na hrišćanstvo
i njegove korene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
RANI DANI HRIŠĆANSKIH VERA: Od mnogih, jedna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
Sređivanje, ili zataškavanje? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126
Bitka za svete spise i verovanja koja nismo imali priliku da upoznamo . . . . . . . . . . . . . . . 131
Deset grešaka u pogledu onoga što je izostavljeno i onoga što reli­gija nalaže,
a izneto je u Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
Božja reč ili reči ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
Isusove misterije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
Da li je Isus bio stvaran? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147
Da Vinčijev kod i jevrejska kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
Zašto su gnostici smatrani takvom pretnjom? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
Razmimoilaženja u gledištima vezanim za mitske početke: Da li je istorija
Postanja imala moralno ili mitsko značenje? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156
Raskrinkavanje Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
TAJNA DRUŠTVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162
Sećanje na gnostičku misu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163
Otkrovenje Templara . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
Istraživanje najmračnijih tajni zapadne civilizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
Sveta krv, Sveti gral . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
Rasprava o društvu Opus Dei . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
Opus Dei u Sjedinjenim Američkim Državama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187
 7

Hvala Ti, Gospode, mogu li da dobijem još? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

Reakcija društva Opus Dei na Da Vinčijev kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200

Deo treći
Neka tajne ostanu tajne

MISTERIJA ŠIFRI, SIMBOLA I DRUGIH NAGOVEŠTAJA O SKRIVENOJ

PROŠLOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207
Den Braunovi kodovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208
Da li je bog matematičar? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210
Više od onoga o čemu nas uči profesor Langdon: Ispravno objašnjena
božanska proporcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212
„Simbologija“ Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217
Tajne peska i kamena: Da Vinčijev kod i nova arheološka otkrića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
U potrazi za Svetim gralom u Roslinskoj kapeli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233
Roslinska kapela: Katedrala kodova i simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
Zabava sa anagramima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236
SFUMATO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238
Tajni kod Leonarda da Vinčija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239
Razmišljanja koja u mnogome prekoračuju date okvire . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247
Pokušaji da se pronađe smisao Leonardove „izbledele brljotine“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250
„Ne, ne verujem da se na Tajnoj večeri nalazi žena...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252
Razmišljanja o rukopisima Leonarda da Vinčija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256
Nova otkrića o samom „velikom majstoru“: Leonardo nakon Da Vinčijevog koda . . . . . . 261

Knjiga druga
Da Vinčijev kod

Deo prvi
Komentari

OTKRIĆA O DENU BRAUNU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271

Sudar Indijane Džonsa i Džozefa Kembela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271
U potrazi za Denom Braunom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276
Latinska etimologija Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 309
Šta je sledeće na redu za Roberta Landona? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 312
Paganski običaji Džordža Vašingtona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321
„KOD VATREN, KRITIČARI VATRENIJI“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 323
8

Da Vinčijeva obmana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324

U potrazi za gralom istine u verziji ranog hrišćanstva iz Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . 326
Vatikanski kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332
Religiozna fikcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 334
Prekršena obećanja: Dešifrovanje uspeha Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 335
Kardinal i kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 338
Fateful reader vrši odabir među sve brojnijim knjgama o Da Vinčijevom kodu . . . . . . . . 342
PREOKRETI U RADNJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 347
Pravi Da Vinčijev kod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348
Slučaj ukradenog zapleta? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351
Francuska veza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357
Pariz: Stopama Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 361
Razbijanje Da Vinčijevog koda u Luvru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363

DRUGI DEO
ISPOD PIRAMIDE

SOFINA BIBLIOTEKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 373

Sakriveno na otvorenom: Efekat Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
Tragovi za rešenje kodeksa: baratanje ciframa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374
Zašto je Da Vinčijev kod postigao takav nezapamćen uspeh?: I šta nije u redu
sa društvom koje je to dozvolilo? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 376
Da Vinčijev kod: praznine u priči i intrigantni detalji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385
Prateći ružinu liniju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412
Vodič kroz likove iz Da Vinčijevog koda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 413
Polica s knjigama Lija Tibinga: Trideset najboljih knjiga koje su u vezi s
Da Vinčijevim kodom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 417
POJMOVNIK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 431
Ključni gradovi u Da Vinčijevom kodu
9
10 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Pariz

London
 REČ PRIREĐIVAČA

Tajne hrišćanskog učenja: neautorizovani vodič kroz tajne koje se kriju iza Da Vinči­je­
v­ og koda predstavlja kratak pregled originalnih mišljenja, za­pisa, odlomaka iz mnogih
knjiga, veb-sajtova, časopisa i razgovora sa ključnim piscima i na­uč­nicima aktivnim u
svojim oblastima.
Ovo izdanje u mekom povezu predstavlja mnogo više od običnog pre­štam­pavanja
prvog izdanja u tvrdom povezu. Tri godine su prošle od prvog objavljivanja Da Vinčije­
vog koda; dve su godine od kada su naše Tajne hrišćanskog koda stupile na scenu – i na
listu bestselera koju objavljuje list New York Times. Ipak, čini se da fenomen oko Da Vin­
čijevog koda ne pokazuje znake jenja­va­nja. Sa filmskom verzijom u kojoj glavnu ulo­gu
igra Tom Henks i koja se u bio­skopima može videti od marta 2006. godine, više ljudi
nego ikada po­stav­ljaće pitanja i uključiti se u potragu za odgovorima.
Zapravo, čini se da uticaj romana postaje sve veći i da dublje zalazi u kolektivnu
kulturnu psihu – a mi smo pokušali da svoje čitaoce po­ve­demo sa so­bom kroz ovo prera­
đeno, dopunjeno izdanje Tajni hrišćanskog učenja. Šta je u ovom izda­nju novo? Između
ostalog se ističe:

• Mini-biografija Dena Brauna, autora Da Vinčijevog koda, koja pra­ti nje­gov intelek-
tualni razvoj i odgovara na često postavljana pita­nja o tome gde dobija ideje, u šta
zaista veruje i šta pokušava da postigne zahva­lju­jući svojim romanima.
• Moderan pristup koji nam nudi nova saznanja o idejama, pitanjima, te­ma­ma i simbo-
lima koji bi trebalo da se nađu u Solomonovom ključu, Brau­no­vom još uvek neobja-
vjenom nastavku Da Vinčijevog koda. Dešifru­je­mo kodove koje nalazimo sakrivene
u Braunovim prethodnim romanima i „razgrađujemo“ njegove argumente, kako bi-
smo vam pokazali način na koji će on iskopati misterije rane ame­ričke istorije za svoj
sledeći roman, baš kao što je iskopao mi­sterije ranog hrišćanstva za Da Vinčijev kod.
• Lovci na Gral modernog doba: osvrćemo se na stvarnu nauku i pro­uča­va­nje novih
arheoloških otkrića i novih tumačenja drevnih dokumenata. Od Isusove genealogije
koja je nedavno otkrivena u Velsu, do najnovijih otkri­ća koja uključuju drevne reli-
kvije, pri­ka­zu­jemo vam mnoštvo novih teo­rija, ideja i nagađanja vezanih za Isu­sov
život i život u Svetoj zemlji pre dve hiljade godina.
• Da Vinčijev kod i jevrejska kultura: istaknuti rabin sa intereso­va­njem za mistično
daje svoje viđenje jevrejskih simbola i obreda o kojima se govori u Da Vinčijevom
kodu. Među njih spadaju oni od Kabale do svete ženske sile u vidu Šekine, od naga-
đanja da je Isus bio jevrejski rabin i pitanja da li bi u tom slučaju bio oženjen ili ne,
do tumačenja po kome je Davidova zvezda spoj putira i oštrice.
12 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

• Vodimo vas u obilazak muzeja umetnosti Luvr kako je prikazan u Da Vin­čijevom

kodu, a vaš pratilac na ovom putovanju kroz Pariz biće ame­rički istoričar umetnosti
koji će vam blaga Luvra prikazati u potpuno no­vom svetlu, od Mitre, preko Marije
Magdalene do Mona Lize.
• Najnovije u izučavanju Loenarda: nekoliko novih Leonardovih sli­ka ne­dav­no je otkri-
veno ili bar pripisano ovom velikom rene­san­snom majstoru, uključujući i sliku Ma-
rije Magdalene obnaženih grudi koja je nedavno prvi put izložena u Italiji nakon
mnogo godina. Informisaćemo svoje čitaoce o svemu što se dešavalo u domenu izu­
čavanja Leonarda nakon objavljiva­nja Da Vinčijevog koda.
• Od časopisa Village voice do ­­­­­­lista Times of London, od pisca rub­ri­ke u listu NewYork
Times, Morin Daud, do reportera koji radi za ča­sopis GQ i koji proučava sektu Opus
Dei: najbolje stvari ikada izgo­vorene u vezi sa Da Vinčijevim kodom.
• Analiziramo optužbe koje se kovitlaju oko Dena Brauna da njegov rad pred­stavlja
plagijat. Znamo da je iz radova koji su prethodili nje­govom pozajmio mnogo toga, ali
da li je pozajmio previše iz ra­nije objavljenih knjiga koje se bave sličnim temama?
• Zašto je moćni kardinal u Vatikanu pozvao na zabranu Da Vinči­je­vog koda – i kako
svet na to reaguje.
• Materijal koji otkriva više o tome šta Opus Dei zaista jeste a šta nije... opširni inter-
vjui sa ljudima koji su bili ključni izvor za stva­ra­nje Da Vin­či­jevog koda, kao što je
Margaret Starberd...temeljniji ko­mentari Barta Er­ma­na, vodećeg univerzitetskog
stručnjaka za iz­gubljene i alternativne svete spise... Detaljniji uvid koji pruža vele­
časni Makbrajen, sveštenik Bo­gorodičine crkve, konsultant pro­du­cen­tima filma Da
Vinčijev kod... Više o obmani vezanoj za Sionski priorat koju je pedesetih godina
prošlog veka plasirao Pjer Plan­tar... I mnoštvo načina na koje Da Vinčijev kod ima
uticaj na našu kulturu i živote...

Nekoliko neizostavnih napomena koje bi trebalo da imate na umu dok tu­ma­rate

ovom bogatom bibliotekom istorije i misterije:
Kao i u slučaju prvog izdanja, ovaj nastavak sadrži širok spektar ma­te­rija­la koji su
poslužili kao izvor, uključujući prepise drevnih teks­to­va. Nastojali smo da ustanovimo
pravila pisanja i davanja imena u našem radu, ostavljajući ne­izmenjene izvorne oblike
pisanja i kon­vencije koje se javljaju u mnogim ra­do­vima koji su ovde prisutni u vidu
odlomaka iz drugih knjiga ili mate­rijala.
U pojedinim slučajevima, iznova smo numerisali fusnote, kako bi­smo olak­šali čita-
nje. Pažljivi čitalac će uživati u pojedinim varija­cija­ma u okviru knjige. Na primer,
prilikom navođenja imena Leonarda da Vinčija u samom tekstu, poštuju se konvencije
koje je istorija umet­nosti odredila kada se radi o Leonardovom imenu, ali kada se javlja
u okviru naslova Da Vinčijev kod ili bez imena, slovo D je veliko, kao što je slučaj i u
Braunovoj knjizi. Osim toga, neki izvori u engleskom jeziku ime Magdalena pišu sa e
na kraju, a neki bez njega (engleski „Magdalen“ ili „Magdalene“). Gde god je to bilo
mo­gu­će, nastojali smo da originalni materijal iz drugih izvora ostavimo netak­nu­tim,
čak i po cenu nedoslednosti.
Uložili smo poseban napor kako bismo razgraničili različite vrste mate­ri­ja­la tako da
se jasno vidi gde koristimo delove ranije objav­lje­nih radova, a gde smo kao urednici uve-
li sopstvene delove teksta. Izuzev eseja kojima sva­ko poglavlje počinje i koji su napisa-
Reč priređivača 13

ni istom vrstom slova kao i knjiga u celi­ni, uvodi i napomene koje daje priređivač i koji
prethode odlomcima, esejima ili intervjuima, istaknuti su primet­no raz­ličitom vrstom
slova. Isti je slučaj i sa umetnutim delovima unutar od­lomaka iz drugih knjiga. Sa druge
strane, uz goste saradnike, in­tervjue i delove prethodno objavljenih radova jasno su na­
značena ime­na autora ili napomene o autorskim pravima i dozvole za ko­riš­ćenje istih.
Ukoliko smo nenamerno izostavili bilo koje objašnjenje o po­re­klu materijala, ili na neki
drugi način pogrešno odredili bilo koji deo u tekstu, unapred se izvinjavamo.
Kroz čitavu knjigu nastojali smo da napravimo kratak odabir i od­lom­­ke mno­go obimni-
jih radova kako bismo svojim čitaocima omo­gu­ćili da na kra­tko iskuse ono što je sadržano
u određenoj knjizi, ili steknu uvid o idejama po­je­di­nih stručnjaka. Bilo je neverovatno
teško donositi ove uređivačke od­lu­ke i izo­staviti tako mnogo izvrsne građe. Želimo da se
zahvalimo svim auto­rima, izdavačima, časopisima, veb-saj­tovima, i struč­njacima koji
su nam za pisanje ove knjige nesebično sta­vili na raspolaganje svoj materijal. Želimo da
čitaoce podstaknemo da kupe knjige čiji se odlomci nalaze ovde, posete pomenute veb-
-sajtove i da mno­štvo ideja na koje se ovde osvrćemo potraže u original­nim iz­vorima.
Takođe bismo želeli da pažnju čitialaca usmerimo na još nekoliko knjiga koje je tim
„Tajni“ izdao nakon objavljivanja prvog izdanja Tajni hrišćanskog učenja. Prva je Tajne
Anđela i demona, koja rasvetljava istorijski lavirint zavera, zataš­ka­vanja i postojećeg
sukoba između nauke i reli­gi­je kojih se dotiče roman Dena Brauna, Anđeli i demoni,
objavljen pre Da Vinčijevog koda. Takođe smo objavili Tajne udovičinog sina, Dejvida
A. Šugartsa, delo koje predstavlja fascinantnog „prethodnika“ na­rednoj Braunovoj knji-
zi, Solomonovom ključu. A uskoro ćemo obja­viti i Tajne Marije Magdalene.
Svaka od naših knjiga takođe ima i svoj veb-sajt. Posetite nas na bilo kojoj od slede-
ćih adresa i podelite sa nama sopstvena razmišlja­nja, pitanja, traganja i istraživanja:
www.SecretsOfTheCode.com
www.SecretsOfAngelsAndDemons.com
www.SecretsOfTheWidowsSon.com
Marija Magdalena 63

„Da Vinčijev kod se služi fikcijom kao sredstvom

tumačenja istorijskih nejasnoća...“
Intervju sa Dirdri Gud
Dirdri Gud predaje Novi zavet na Opštoj teološkoj bogosloviji Episkopske crkve u Nju-
jork Sitiju. Govori o tome šta znamo – i ne zna­mo – o Mariji Magdaleni, otkud toliko
ponovno rađanje intere­so­va­nja za nju, kao i o pitanju celibata kome se suprotstavlja
bračni ži­vot. Doktorirala je na Harvardskoj bogosloviji, često drži predavanja o Mariji
Magdaleni i Da Vinčijevom kodu. Takođe je i urednik konsul­tant za knjigu Tajne Marije
Magdalene koja uskoro izlazi.

Ko je bila prava Marija Magdalena i kakvim životom je živela?

Prema Jevanđelju po Luki, bila je to Hristova imućna sledbenica i njegov učenik, iz
koje je on isterao sedam demona. Njeno ime otkriva oda­kle je poticala: iz Magdale, gra­da
na obali Galilejskog jezera, u rim­­sko doba poznatog po proizvodnji usoljene ribe. Mig-
dal se nalazi nešto severnije od Tiverijade. Bila je jedna od nekoliko Hristovih žen­skih
učenika, koje su došle na njegov grob rano ujutru trećeg dana na­kon njegove smrti, ve-
rovatno da bi donele mirise. Prema nekoliko ka­zi­vanja iz jevanđelja, žene su srele anđela
koji je objavio „On uskrsnu!“. Prema Jevanđelju po Jovanu, doživela je viziju vaskrslog
Isusa. Ovo je istovremeno čini i prorokom i apostolom. Ne znamo kako je izgle­da­la, ali
svakako da postoje njeni prikazi u hrišćanskoj umetnosti isto­ka i zapada, kao i u sred-
njevekovnim crkvenim dramama.
Kao naučnik koji proučava poreklo hrišćanstva, prepoznajem Mari­ju Magdalenu u
jevanđeljima po Luki, Jovanu, najprisutnija je u je­van­đelju po Marku, kao i u nekanon-
skom Jevanđelju po Tomi, Mariji, Filipu, Petru, u kasniji delima Pistis Sofija i Manikej­
ski psalmi. Prema ranim tekstovima, zbog svoje odanosti Isusu, zajedno sa još dve žene,
vraća se na njegov grob. Zatim, u nekoliko tekstova, ona je apostol i prorok kome se Isus
ukazuje nakon uskrsnuća. Njeno saznanje prenosi se u pričama o viziji Isusa (Jovan 20,
Jevanđelje po Mariji). U dvade­se­tom poglavlju Jevanđelja po Jovanu, Isus je oslovljava
njenim se­mit­skim imenom: Marjam! Ona ga je prepoznala, uzviknuvši: Ravuni! U ne-
koliko tekstova (dužoj verziji kod Marka; Jevanđelje po Mariji, Jevanđelje po Tomi,
Pistis Sofija), ostali apostoli (naročito Petar) pre­ma njoj se ponašaju neprijateljski, a u
njeno svedočenje ne veruju. Ali dru­gi apostoli (Lev) staju na njenu stranu. Tako je u
hrišćanskoj tra­di­ciji ona apostol nad apostolima. U Manikejskim psalmima, Isus je pod­
seća na njihov susret nakon vaskrsnuća i potvrđuje da bi trebalo da ode kod ostalih
apostola, a naročito kod Petra.

Kakvo je vaše mišljenje o slici Marije Magdalene koju slika Da Vinčijev kod?
Da Vinčijev kod se zapravo služi fikcijom kao sredstvom za tuma­če­nje istorijskih
nejasnoća i popunjavanje praznina. Ovakav pristup uspešno su primenjivali i neki drugi
– i bolji – romanopisci. Čarls Di­kens, na primer. Ali ovakvog pristupa se vredi držati,
kada se oslobo­dimo Braunove tvrdnje da je ono o čemu piše istina. U skladu sa tim,
tvrdnja da su Isus i Marija Magdalena bili venčani jeste fikcija upo­treb­ljena kako bi se
istakla osobitost njihovog odnosa. Međutim, Isus je takođe imao poseban odnos i sa
64 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

drugima – kao na primer sa „volje­nim učenikom“ iz Jevanđelja po Jovanu, sa Petrom, i

tako dalje. Zbog ovoga se moramo zapitati da li je Braunova tvrdnja da su Isus i Marija
Magdalena bili venčani isključiv način da se opiše poseban odnos između Isusa kao
muškarca i Marije Magdalene kao žene. Ukoliko se pretpostavi postojanje ovakve stro-
go određene prirode njihove veze, za njom se traga svuda i u svemu. Ali zapravo, ona ne
postoji u Da Vin­čijevoj Tajnoj večeri, jer istoričari umetnosti, proučavajući skice figura
koje je umetnik nacrtao pripremajući se da naslika sliku, u osobi sa Isusove desne strane
vide Jovana. U svim prikazima Jovan je predstavljen kao mlad, pa stoga i golobrad.

Otkuda po vašem mišljenju toliko interesovanje za Mariju Magda­lenu danas?

Novo interesovanje za Mariju Magdalenu podudara se se pojavom feminističkih
istraživanja – sada već ustanovljenim kao zvanična dis­ci­plina – o ulozi žene i kategori-
ji roda kao kulturološke tvorevine u okviru hrišćanskih korena. U tom pogledu, otkriće
i objavljivanje ori­gi­nalnih koptskih tekstova iz Nag Hamadija, na engleskom jeziku, po­
krenuli su interesovanje za rani nekanonski materijal kod onih koji su se interesovali za
kategorije roda i žene. Uspeh knjige Gnostička je­van­đelja Elejn Pejgels kao i objavljiva-
nje ovih tekstova iz Nag Ha­ma­dija na internetu učinila su ovaj novi korpus materijala
dostupnim. Istraživanje celokupnog istorijskog materijala o Mariji Magdaleni po­k re­
nulo je pitanje o ulozi žena u ranim hrišćanskim pokretima. Marija Magdalena očito je
predstavljena kao istaknuti apostol i prorok.

Bavite se komparativnim izučavanjem imena i značenja Marije Mag­dalene iz Novog

zaveta i Mirjam iz Starog zaveta. Koje je vaše viđenje toga?
Verujem da postoji povezanost kada je u pitanju ime i uloga izme­đu Mirjam iz he-
brejske Biblije, Marije Magdalene i Marije majke Isu­sove. O tome raspravljam u svojoj
novoj knjizi Mirjam, Magdalena i Majka, koju je 2005. godine objavila kuća Indiana
University Press. Ime Mirjam u grčkom prevodu hebrejskog Svetog pisma glasi Mar­
jam. Ovaj oblik imena upotrebljen je da se opiše žena kojoj se Gabrijel obratio u drugom
poglavlju Jevanđelja po Luki i žena kojoj se Isus uka­zao u vrtu u dvadesetom poglavlju
Jevanđelja po Jovanu. Osim toga, kao i proročica Mirjam, Isusova majka slavi Boga (u
pesmi na­zva­noj Slavopoj) zbog sudbinskih preokreta koje je Bog u prošlosti izazvao.
Ona takođe naslućuje šta će Bog učiniti kroz službu njenoga sina, Isusa, što je opisano
u Jevanđelju po Luki. O proročkoj ulozi Isu­so­ve majke dalje se govori u Prajevanđelju
po Jakovu, jednoj od ne­ka­nonskih priča o rođenju.
Kao i u slučaju sa Mirjam, ni Mariji Magdaleni ne veruju kada saopšti da je dožive-
la viziju vaskrslog Gospoda, i to neosporno zbog njenog pola. Na kraju, ispostavlja se
da je bila u pravu. Ovo se podu­dara sa iskustvima većine žena koje su osetile poriv za
bavljenjem sve­šteničkim pozivom.

Možete li da date svoj komentar na činioce koji su uticali na to šta će u suprotstav­

ljanju celibata i bračnog života odneti prevagu u vreme nastanka Biblije?
U jevanđelju po Mateju (19:12), u raspravi na temu braka i razvo­da, Isus svojim uče-
nicima govori:
Jer ima evnuha koji su takvi još od utrobe materine, i ima ih koje su ljudi napravili
takvim, a ima ih koji su se sami takvim radi kraljev­stva nebeskoga učinili. Ko može
razumeti neka razume!
Marija Magdalena 65

Neki biblijski tumači ovo ocenjuju kao pohvalu celibatu. I kada je na celibat gledano
kao na uzvišenije stanje u odnosu na bračni život u ka­snijoj hišćanskoj tradiciji, Eusebi-
je Hijeronimo je sthove iz Jevan­đelja po Mateju 19:10-12 mogao da shvati kao naznaku
da „Hrist voli device više nego druge“.
Moderni tumači biblijskih tekstova skloni su da prihvate ovakvo stanovište, tumače-
ći ovaj odlomak kao poziv na celibat za neke, ili da ga direktno povežu sa odlomkom iz
sedmog poglavlja Prve Pavlove poslanice Korinćanima, koja celibat izdiže iznad braka.
Ali u Jevan­đe­lju po Mateju, evnusi, kao osobe koje su se same pokorile, suzdrža­va­ju su
se od toga da postanu „veliki“ ili da imaju autoritet nad drugima. I dok Matej u svom
jevanđelju u poglavlju 20: 26-7 poistovećuje nji­hov status u okviru matejanske zajednice
sa statusom sluga ili robova, mo­gli bismo razmišljati o tezi da je evnuh u matejanskoj
zajednici bio savršen sluga. Evnusi u matejanskoj zajednici, svojevoljno se odre­kavši
sve časti koja je dolazila od njihovih porodica, imovine i bogat­stva, isključivo su lojalni
kraljevstvu. Na Petrovo pitanje „Eto smo mi sve ostavili i za tobom idemo: šta će dakle
biti s nama?“ Isus nudi položaj i moć ne u ovom svetu, već u narednom: „Uistinu vam
kažem da ćete vi koji za mnom idete, kada bude sin čovečiji u obnovljenju svih stvari
sedeo na prestolu slave svoje, sesti i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena
Izrailjevih. I svaki koji radi imena moga ostavi kuću svoju, ili braću svoju, ili sestre
svoje, ili oca svoga, ili ma­ter svoju, ili decu svoju, ili njive svoje, primiće sto puta toliko,
i nasle­diće žvot večni“ (19:27-30).

Mnogi veruju da nepotpuno Jevanđelje po Filipu govori kako je Isus Mariju Magdale­nu
često ljubio u usta. Verujete li da je to istina? I, ukoliko je tako, kakvo je značenje toga?
Jevanđelje po Filipu zapravo je u mnogo boljem stanju od Jevan­đelja po Mariji. Iako su
oba teksta objavljena u okviru iste zbirke tekstova, Biblioteke Nag Hamadi na engleskom
jeziku, oni pretpo­stav­ljaju postojanje različitih simboličkih svetova. Primera radi, ne tre­ba
da pretpostavimo, samo zato što Jevanđelje po Filipu govori o muš­kar­cima i že­nama, da se
radi o stvarnim muškarcima i ženama. Drugo otkrovenje po Jakovu prenosi da je Isus
Ja­kova nazivao „voljenim“ i obećao mu dublje razumevanje stvari, koje ostali nisu pose­
do­vali. I u Prvom i u Drugom otkrovenju po Jakovu Isus i Jakov se ljube i grle, što je
po­kazatelj njihovog posebnog odnosa. U takozvanom Tajnom jevan­đelju po Marku, Isus
otkriva misteriju božjeg carstva mladiću koji mu je drag. U koptskom tekstu iz četrnaestog
veka, Pistis Sofija, Filip, Jovan, Jakov i Matej, zajedno sa Marjam (Marijom), pominju se
kao oni koji su bili Isusovi voljeni. Ovo najverovatnije ukazuje na nji­hovu posebnu spo­
sobnost duhovne spoznaje. Lako je zamisliti da bi ostali bili ljubomorni na ovakve ljude.

Kritikovanje teorije zavere

Intervju sa Katrin Ludvig Jansen
Katrin Ludvig Jansen je vanredni profesor istorije na Katoličkom uni­verzitetu. Autor je
dela Stvaranje Magdalene: propovedi i najza­stup­ljenije molitve u kasnom srednjem veku.
Kao i Ester de Bor, Janse­no­va naglašava činjenice koje potiču od tekstova prihvaćenih
66 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

biblij­skih dokumenata i zvanične istorije Crkve. Protivi se teoriji o zataškavanju i staje

u odbranu pape Grgura i crkvenog poglavarstva kada se govori o Mariji Magdaleni,
grehu i pokajanju. Sa druge strane, zaključuje da je mračno doba Srednjeg veka mož-
da bilo prosvetljenije nego vreme u kome sada živimo u jednom pogledu: Marija
Magdalena, žena, doživ­lja­vana je kao da je i sama bila apostol, dok se danas u okviru
mnogih verskih grupa vodi borba oko toga da li bi žene trebalo da imaju uloge vođa
u propovedanju svoje vere.

Po vašem mišljenju, ko je bila prava Marija Magdalena?

Kao istoričar, naučena sam da svoje mišljenje i analize zasnivam na istorijskim do-
kazima. U slučaju Marije Magdalene, jedini dokaz ko­jim bismo mogli da dokažemo
njeno postojanje je onaj sadržan u No­vom zavetu. Sve skupa, u četiri jevanđelja ova
žena pominje se sve­ga dvanaest puta, od čega je jedanaest direktno vezano za priču o
Isu­sovom stradanju i vaskrsnuću. Jedino se u Jevanđelju po Luki (8:2-3) dodaje detalj da
je „Marija koju zovu Magdalena“ žena iz koje je Isus isterao sedam demona. Pošto je to
učinio, Marija iz Magdale postala je jedna od njegovih najnepokolebljivih učenika, pot-
pomažući ga sop­stve­nim finansijskim sredstvima (Luka 8:3). Na osnovu ovog dokaza u
vidu teksta, čini se jasnim da je Marija Magdalena bila finansijski ne­za­visna žena koja
je koristila svoja sredstva kako bi potpomagala Isusa i njegovu grupu učenika.

Zašto je Crkva Mariju Magdalenu prikazivala kao bludnicu tolike godine? Smatrate
li da su iz ovog „zataškavanja“ izvukli bilo kakvu korist?
Po mom mišljenu, nije baš prikladno krenuti od „zataškavanje“ i „za­vere“ kako bi se
razumela istorijska zabuna kada je u pitanju iden­titet Marije Magdalene. Moramo početi
primedbom da, pored Device Marije i Marije Magdalene, postoji još pet žena pomenutih
u jevan­đe­ljima koje se takođe zovu Marija – upravo ova činjenica ostavila je ogroman
pro­stor za zabunu. Kako bilo, rani crkveni pisci nastoje da razgraniče ove žene u raspra-
vama o Mariji Magdaleni, kao što je to slučaj i sa istočnom pravoslavnom crkvom, koja
nikada nije pomešala ličnost Marije iz Magdale sa Marijom iz Vitanije, a kamoli sa ne­
ime­no­vanom grešnicom iz Jevanđelja po Luki (7:37-50). Zapravo, pra­vo­slavna crkva
oduvek je u različite dane održavala proslave u čast razli­čitih žena.
Tek je pred kraj šestog veka lik Marije Magdalene pomešan sa li­ko­vima Marije iz
Vitanije i neimenovane grešnice iz Jevanđelja po Luki. Papa Grgur Veliki stopio je u
jedan identitete tri različite figure iz jevanđelja. Od trenutka kada je papa Grgur identi-
tet Lukine grešnice nakalemio na ličnost Marije Magdalene, ona je preobražena u blud­
ni­cu, u velikoj meri i zbog toga što su se gresi žena neizbežno tumačili kao gresi seksu-
alne prirode. Ukoliko je Marija Magdalena bila udata, ova­kav greh mogao je biti protu-
mačen i kao preljuba. Ukoliko je bila neudata žena, njen greh je mogao biti shvaćen kao
razvrat, što je nosilo istu težinu kao i bludništvo.

Kakav je motiv Grgur imao da likove grešnica stopi sa likom Ma­rije Magdalene?
Bilo bi to strašno pogrešno tumačenje istorije kada bi se na ovo gle­­dalo kao na zave-
ru ili zlonameran čin od strane pape. Grgura je ne­op­hodno sagledati u kontekstu njego-
vog vremena – periodu ispunje­nom snažnim potresima: invazije Germana, kuga i glad
bile su samo neke od najvećih nedaća sa kojima je morao da se suoči za vreme svog
Marija Magdalena 67

pontifikata, koje su od njega zahtevale da bude ne samo duhovni po­gla­var, već takođe i
politički vođa. U ovom periodu prelaza i nesigur­no­sti, Grgur je nastojao da stvori neki
vid stabilnosti i sigurnosti za svoju zajednicu. Tekst u kome Grgur stvara novi identitet
Marije Mag­dalene je propoved u kojoj je očigledno odgovarao na pitanja o iden­ti­tetu
Marije Magdalene koja su postavljali pripadnici njegove zajed­nice, koji su, čini se, tra-
žili jasnoću u svojoj veri koja bi poslužila kao odbrana od odumirućeg sveta starog
Rima koji se rušio pod njihovim nogama. Činilo se da je Grgureva sklopljena figura
Magdalene mogla da ponudi odgovor na baš sva pitanja koja je hrišćanska zajednica po­
stavljala, a koja su se ticala povezanosti jedne Marije sa drugom.
Ovakvo određenje Marije Magdalene postalo je prihvaćeno jer je zadovoljavalo du-
boko ukorenjenu potrebu, teološki govoreći. Marija Mag­dalena, sada preobličena u ve-
liku grešnicu, zauzela je ulogu ve­li­ke svetice. Grgur je tvrdio da je ovo dostigla kroz
pokajanje, koje je u njenom slučaju bio pokajnički čin u kome je prala Hristova stopala
svojim suzama i sušila ih svojom kosom. Kako je sveta tajna poka­ja­nja nastavila da biva
preformulisana i da joj se daje primat u srednjem veku i ranom modernom dobu, u skla-
du sa tim je rastao i lik Marije Magdalene kao svetice-grešnice. Imidž svetice-grešnice
postao je na­ročito važan u onim istorijskim trenucima kada je sveta tajna poka­ja­nja
dolazila u prvi plan. Po mom mišljenju, imidž svetice-grešnice bio je zasigurno jedan od
razloga zbog koga je Marija Magdalena privla­čila pažnju tolikog broja ljudi vekovima:
a običnim grešnicima ona je pružala nadu – kako muškarcima tako i ženama – da i za
njih možda postoji iskupljenje.

Zašto je Marija Magdalena bila jedna od malobrojnih koji su pri­sustvovali raspe­

ću? Zašto je baš ona bila prisutna, kada ostali učenici nisu? Kakav je značaj toga što je
Marija Magdalena prva videla Isusa nakon vaskrsnuća?
Pošto je Isus uhapšen, većina njegovih učenika skrila se iz straha da i sami ne budu
uhvaćeni. Marija Magdalena i ostale žene to nisu uči­nile. Da li je to bilo zbog toga što
Rimljani u ženama učenicima nisu videli opasnost ili zato što su žene bile nepokoleblji-
vije u svojoj oda­nosti Isusu, ostaje otvoreno pitanje. Kako bilo, one se nisu odrekle
svoje vere. Pojavile su se i bile svedoci njegovog raspeća. Po mom mišlje­nju, najvažnija
uloga Marije Magdalene jeste njena uloga prvog sve­doka Isusovog vaskrsnuća. Isus je
zadužuje da vesti o njegovom vas­krsnuću prenese ostalim učenicima. U tom trenutku,
ponela je titu­lu koju su joj dodelili srednjevekovni tumači biblijskih tekstova – apo­sto­
lorum apostola – apostola nad apostolima, titulu koja se održala to­kom čitavog srednjeg
veka. Prema tome, jedan od najvažnijih doga­đaja na kojima se hrišćanstvo temelji – va-
skrsnuće – videla je i o tome prenela vest jedna žena. Titula „apostol nad apostolima“
prikladna je danas da bi se slavila njena uloga u istoriji hrišćanstva, jednako kao što je
to bila i u srednjem veku.

Debata sa vebsajta Beliefnet

Beliefnet.com sebe opisuje kao multi-versku elektronsku zajedni­cu, stvorenu sa ciljem
da pojedincima pomogne u zadovoljavanju svojih verskih i spiritualnih potreba. Od
objavljivanja Da Vinčijevog koda, ve­liki broj članaka i iznetog materijala bavi se raspra-
68 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

vama o Mariji Magdaleni i ostalim pitanjima koje pokreće knjiga. Ovde izdvajamo
ključne argumente iz unakrsne rasprave između Keneta L. Vudvarda i Ka­ren King. Vud­
vard je pomoćni urednik časopisa Newsweek. Kingo­va je profesor crkvene istorije na
Bogosloviji Harvardskog univerziteta.

Potpuno suprotna Marija

Kenet Vudvard
Poput Isusa, Marija Magdalena je danas predmet kulturnog pre­obra­žaja.
Kakav plan naučnici feministi imaju na umu?

Otkuda to iznenadno interesovanje za Mariju Magdalenu? Da, po­znate su mi dve – tri

knjige na tu temu, takođe i bestseler Da Vinčijev kod, kao i novi film Magdalenine se­
stre. Ali da li je išta novo rečeno o ovoj dobro znanoj biblijskoj ličnosti?
Ne baš. Naučnici već decenijama, ako ne čak i duže, znaju da Ma­rija Magdalena nije
bila bludnica, već da je greškom u hrišćanskoj tra­diciji zamenjena sa pokajnicom iz Je-
vanđelja po Luki, koja pomazuje i svojom kosom suši stopala Isusa Hrista, koji će ubrzo
nakon toga biti razapet na krst. Zasigurno nije nikakva novost to da ju je najviše pro­
slavilo zaduženje koje je dobila od Isusa da apostolima prenese vest o njegovom vaskr-
senju. Ovakva „nova viđenja“ bila su lako dostupna u odrednici pod njenim imenom u
Novoj katoličkoj enciklopediji, objav­lje­noj 1967. godine – koja teško da predstavlja izvor
nedostupan za bilo koga novinara koji bi bio voljan da proveri tvrdnje kako ono o čemu
se piše predstavlja novinu.
Da je Isus bio oženjen – verovatno Marijom Magdalenom – zasta­rela je ideja koja je
prethodila čak i E. Fipsovom teološkom šund delu iz 1970. Da li je Isus bio oženjen?
Fipsov odgovor – da najverovatnije jeste, jer je većina jevrejskih muškaraca toga vreme-
na bila – teško da je bio uverljiv. Niti je suprotno gledište, da je Isus bio homoseksualac
i da ga je privlačio Jovan, njegov „voljeni apostol“, nova ideja; na nju sam naišao šezde-
setih godina prošlog veka, kada je ideja o Isusu kao krajnje „društveno marginalnoj
ličnosti“ bila popularna u egzisten­ci­ja­li­stičkim krugovima. Verovalo se da je zbog toga
što je bio „van­bračno dete“ i zbog svog seoskog porekla, Isus bio marginalna ličnost u
okviru uticajnih grupa svoga vremena. Anglikanski biskup Hju Montefiore dodao je i
homoseksualnost ovoj mešavini kako bi upotpu­nio imidž marginalne ličnosti. Poput
Isusa, Marija Magdalena je danas predmet kulturnog preobražaja.
Kada se radi o biblijskim ličnostima, nije dovoljno reći da svaka generacija zastupa
viđenja koja su već osmislile ili odbacile prethodne generacije. U slučaju Marije Magda-
lene, novina nije ono što se o njoj govori, već novi kontekst u oviru koga se ona posma-
tra – kao i pitanje ko je i zašto stavlja u takav kontekst. Drugim rečima, Marija Magda­
lena postala je projekat određene vrste ideološki posvećenih naučnika feminista. To je
prava novost...
U 13. veku, ni manje ni više nego Piter Abelar održao je propoved u kojoj naglašava
simetriju između Mirjam i Marije Magdalene, kao nosilaca dobrih vesti. (Čak i tada,
Marija Magdalena 69

Ma­rija Magdalena bila je poznata kao „apostol nad apostolima“). Uspostavljanje sime-
trije između lično­sti iz Novog i Starog zaveta, predstavljalo je važan aspekat srednje­ve­
kovne biblijske egzegeze. U postojećem kontekstu, neki egzegeti usred­sređuju se na
Knjigu izlaska 15:20-21, gde se Mirjam naziva „pro­ročicom“ koja izraelske žene predvo­di
u pesmi i igri. Onim femi­ni­stima koji tragaju za bilo kakvim znakom ženskog vođstva
u hebrej­skoj Bibliji (da ne pominjemo razlog za sopstvenu pesmu i igru), ovaj odlomak
je doveo do stvaranja njihove sopstvene priče. Kako se tamo pripoveda, Mirjam je sma-
trana proročicom, baš kao što je njen brat Mojsije smatran prorokom, što je dovelo do
rivalstva između Izraelaca okupljenih oko Mojsija i onih okupjenih oko Mirjam.
Ali – kako to već biva – muškarci priređivači Biblije izbrisali su priče o Mirjam kao
o vođi, za koje se veruje da su postojale u drevnoj usmenoj tradiciji. Šta više, nekolicina
naučnika feminista uporni su u tvrdnjama da su Izraelci zapravo stvorili društvo zasno-
vano na ravno­pravnosti pre uspona kraljevstva sa muškarcima na čelu. Prema tome,
imamo klasičan slučaj patrijarhata – feminističkog ekvivalenta prvo­bitnom grehu – sa
uklonjenim dokazima o ženama u ulozi vođa, za­pra­vo, o ženama u ulozi proroka. Na
sličan način, biblijski mit o prvo­bitnom Rajskom vrtu zamenjen je feminističkom ide-
jom o prvobitnom društvu zasnovanom na ravnopravnosti, koje su na kraju zataškali
muškarci, priređivači Knjige izlaska, ključnog događaja koji leži u osnovi judaizma.
Da li je išta od ovoga istina – ili čak verovatno – nije nešto o čemu bi obični novinar
trebalo da prosuđuje. Ipak, novinar bi mogao da na­po­mene kako ne mnogo naučnika
koji izučavaju Bibliju, ni muškaraca ni žena, ne veruju mnogo u ova nagađanja. Dokaza
jednostavno nema, pa se zbog toga oni koji zagovaraju takva nagađanja oslanjaju na ono što
se naziva „retoričkom analizom“ biblijskih tekstova, pre nego na isto­rijske ili arheološke
dokaze. Novinar bi takođe mogao da napo­me­ne da u okviru religijskog feminizma, istini­
tost ili neistinitost ovakvih na­ga­đanja nije bitna. Prema tome, bar od sedamdesetih godi­na
prošlog veka, neke Jevrejke priređivale su feminističke svečane obrede, na ko­ji­­ma je poseb-
na čaša postavljana za Mirjam, pored one koja se tradici­o­nalno postavlja za Iliju. Ne čine
one to zato što veruju da je Mirjam, poput Ilije, u celosti preneta na nebo odakle će se vra­
titi kada za to dođe vreme, već da bi čitavu stvar učinile, ako baš hoćete, ravno­pravnom.
Isti model pronalazimo i u novom feminističkom poimanju Marije Magdalene. Evo
kako ovde funkcioniše pripovedački okvir: rani po­k ret na čijem se čelu nalazo Isus bio
je egalitaristički i uključivao je oba pola (iako neki od pripadnika druge generacije je-
vrejskih pobor­ni­ka feminizma sada ovo odbacuju, čemu u prilog navode činjenicu da
ovo Isusa čini izuzetkom među jevrejskim muškarcima toga doba, pa prema tome i anti
– Semitom). Među ženama koje prate Isusa, Marija iz Magdale je najistaknutija: ona se
pominje češće (dvanaest puta) od bilo koje žene, osim Isusove majke. Najznačajnije
pominjanje je ono u Jevanđelju po Jovanu 20:11-18, kada se vaskrsli Isus ukazuje samo
Ma­riji i nalaže joj da prenese vest njegovim (muškim) apostolima. Otu­da njena tradici-
onalna titula „apostol nad apostolima“.
Opet, svakom čitaocu Novog zaveta trebalo bi da bude jasno da su se žene koje su
sledile Isusa često ponašale više na način kako to dolikuje pravim učenicima, nego Isu-
sova izabrana dvanaestorica. Na primer, sažeta jevanđelja (po Marku, Mateju i Luki)
pominju da su je­di­no žene bile ispod krsta. (Jevanđelje po Jovanu pridodaje još i Jova­na,
Hristovog voljenog učenika.) Ali mala grupa naučnika feminista – na­ravno onih koji su
učili i stekli kvalifikacije na Harvardskoj bogo­slo­viji – idu mnogo dalje. Njihova tvrdnja
70 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

koja izaziva najveću pozor­nost glasi da je u okviru rane crkve postojala grupa Marijinih
sledbe­nika i grupa Petrovih sledbenika – ponovo, muškarci nasuprot žena, kao i u slu-
čaju Mirjam – i da su Petrove pristalice ne samo odnele pobedu, već i uklonile dokaze i
sećanje na Magdalenine pristalice iz Novog zaveta, kao i da su ukaljale Magdaleninu
reputaciju. Propoved koju je održao papa Grgur, 591. godine, često se navodi u prilog
potonje tvrd­nje, kao da je on začeo anti-žensku tradiciju, označivši je retroaktivno kao
nešto u šta se ne sme sumnjati. Svaljivanje krivice na papu uklapa se tu u feministički
plan, dodajući i prizvuk osude crkvenih vlasti, i za­pravo, prizvuk osude samog pape.
Ukratko, muško poglavarstvo po­novo je krivac.
Ali postoji razlika između dve Marije – Mirjam i Magdalene. Kako bi potvrdili svoje
viđenje, feministi koji staju u odbranu Marije Mag­dalene posežu za novim sredstvima.
Kao što feministička hermeneutika sumnje – proučavanje Biblije zasnovano na nepove-
renju prema onome što su pisali muški autori – nalaže da tekstu Novog zaveta, budući
da su ga pisali muškarci, nije verovati baš iz tog razloga, tako da se femi­ni­stička herme-
neutika ponovnog pronalaženja – u ovom slučaju, po­novnog pronalaženja potisnutih
dokaza o postojanju pristalica Marije Magdalene – mora okrenuti drugim izvorima. Ovi
izvori predstavljaju raznovrsne tekstove koji se nisu našli u Novom zavetu, kakav je usta­
nov­ljen u 4. veku. A sama činjenica da su ih iz njega isključili muš­kar­ci na crkvenim po­
ložajima, čini ove dodatne tekstove još mero­dav­ni­jim za naučnike čiji je cilj da pokažu
da je muško poglavarstvo potisnulo žensko vođstvo u okviru crkve. Među ovim tekstovi­
ma, Jevanđelje po Mariji je najvažnije; ono što u njemu nalazimo kao da je delo autora
koji je doktorirao na Harvardskoj bogosloviji.
Dokumenti iz 2. veka, Jevanđelje po Mariji, Jevanđelje po Filipu (u kome se Isus i
Marija ljube), kao i ostali apokrifski tekstovi pojavili su se prekasno da bi pružili pouz-
dane istorijske podatke o Isusu, Petru ili Mariji Magdaleni. Ali oni zagovaraju ono što
su neke skupine – tra­di­cionalno smatrane gnosticima – doživljavale kao priču o Isusu i
nje­go­vim sledbenicima...
Karen King, profesor na Harvardskoj bogosloviji, tvrdi da postoji povezanost izme-
đu Jevanđelja po Mariji, koje veliča Mariju Magda­le­nu, i Pavlove poslanice Timoteju,
koja savetuje ženama da se ne ogla­šavaju u crkvi. Njen argument glasi da su oba nastala
otprilike u isto vreme, 125. godine n.e., i da skupa oslikavaju rat između polova koji je
besneo u okviru Crkve. Međutim, ona donekle na svoju ruku navodi vreme nastanka
dvaju tekstova. Niko ne zna kada su oni napisani, ali neki naučnici Timoteja svrstavaju
u devedesete godine novog veka, dok drugi tvrde da je Jevanđelje po Mariji nastalo u
kasnom – a ne ra­nom – drugom veku. Kingova do krajnosti razvlači ove datume, kao
dva kraja police za knjige između kojih se ne nalazi ništa – kako bi išli u prilog njenim
tvrdnjama. Ukratko, nova Marija Magdalena je stari gnostik.
Čak i tada, koliko je verodostojna pretpostavka da je od­bacivanje gnosticizma od
strane Crkve, u svim njegovim oblicima, zapravo bio rat po­lova? U svom čvrsto uravno-
teženom „Uvodu u Novi zavet“, pokojni naučnik Rejmond E. Braun pravi sažetak toga
kako su sveti spisi koje su pisali hrišćani čuvani i prihvaćeni – i koji su kriterijumi ko-
rišćeni? Neki od njih bili su to da su poticali od apostola, stvarno ili navodno, kao i to
da su bili u skladu sa pravilima vere. Nijedan od njih nije se ti­cao pola. Osim toga, ne
postoji razlog zbog koga bi se verovalo da su čitave hrišćanske zajednice koristile Je­
vanđelje po Mariji ili Jevan­đelje po Filipu kao merodavne tekstove. Da, bili su oni u
Marija Magdalena 71

upotrebi, ali isti je slučaj sa mnoštvom knjiga iz moje lične biblioteke, od kojih nekoliko
uključuje gnostička jevanđelja, ali to me ne čini gnostikom...
Nekoliko godina čuvao sam antologiju odabrabih dela iz različitih svetskih religija
koja na svojim koricama poziva čitaoce da među njima pronađu one koje koje im se naj-
više dopadaju i tako „stvore sop­stveno Sveto pismo“. To što je neko upakovao ovaj ma-
terijal, pomislio sam, ukazivao je na jedan vetar koji duva u izmešanim vremenskim
prili­ka­ma savremene američke religije. Pretpostavka na kojoj se ovo zasniva je da su svi
sveti spisi jednake vrednosti i da čitalac ima slobodu da sve­tima smatra one koje mu
lično najviše gode... Ovo je krajnost u po­tro­šački orjentisanoj religiji, naravno, i ima
dodatnu prednost u tome što ne mora da počiva na autoritetu bilo koje verske zajednice,
po pitanju toga koji tekstovi se smatraju svetima, a koji ne.
Nešto slično se, mislim, događa i sa gnostičkim tekstovima koji siro­t u Mariju Mag-
dalenu podržavaju u ulozi koja joj je poverena kao vođi crkve – i, ako je verovati autor-
ki Lin Piknet, kao „skrivenoj bo­gi­nji hrišćanstva“. Bar jedan broj naučnika feminista
koji gnostičke tekstove stavljaju u istu ravan sa onima iz Novog zaveta, može da tvrdi da
su u ranom periodu hrišćanske istorije oni bili dostupni pri­padnicima hrišćanske vere,
koji su ih povremeno čitali. Iz ovoga očito sledi to, da ukoliko vam se ne dopada ozvani­
čeni kanon, vi onda stvo­rite sopstveni. Ukoliko je Jevanđelje po Mariji jednako mero-
davno kao i, recimo, Jevanđelje po Marku, onda Marija Magdalena, naravno, može biti
šta god današnji feministi požele da ona bude.
Ukoliko bih sam pisao priču o Mariji Magdaleni, mislim da bi bila usresređena na
sledeće: da je mala skupina visokoobrazovanih žena od­lu­čila da svoju karijeru posveti
delima gnostičke književnosti otkri­ve­nim u prošlom veku, otkriću koje je obećavalo
nastanak novog aka­dem­skog polja specijalnosti, u okviru više nego dovoljno iscrpljene
oblasti izučavanja Biblije, na kome bi mogle da izgrade sopstvenu ka­rije­r u. Postale su
stručnjaci za ovu književnost, kao što su neki postali stručnjaci za biologiju raka samca.
Ali za razliku od onih koji pro­uča­vaju morske desetonožne ljuskare, neke od njih su se
poistovetile sa predmetom svoga izučavanja – u pojedinim slučajevima, možda, zbog
toga što nisu imale drugu religijsku zajednicu osim one sa kojom su delile ista akadem-
ska interesovanja; neke druge zbog toga što su se pobunile protiv bilo koje autoritativne
verske zajednice u okviru koje se u početku izrodilo njihovo interesovanje za religiju.
A naredni korak? On samo što nije tu, u obličju nove knjige har­vardskog profesora
Karen King, Šta je gnosticizam?, koja za cilj ima da ukaže na ogromnu raznovrsnost u
okviru gnosticizma – istinskog i pluralističkog gnosticizma – što je u redu – ali takođe
i na oslobađanje gnostika od njihovog suprotstavljanja pravovernom hrišćanstvu, razla­
žu­ći na taj našin kategoriju jeresi. Ukratko, ukoliko nema greške, onda bilo šta može biti
istina. Kako tipično američki. Kako sadržajno i ne­osuđujuće. I u ovom dobu postmoder-
nizma, tako svojstveno sada­šnji­ci. U ovakvoj vrsti okruženja, čak se i ličnost Marije
Magdalene može pretvoriti u bludnicu, kako bi se o tome polemisalo.
72 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Dozvolimo Mariji Magdaleni da govori

Karen L. King
Tradicija nije konačno određena. Zahvaljujući novootkrivenim tekstovima kao
što je Jevanđelje po Mariji možemo čuti neke druge strane davnih hrišćanskih
rasprava.

U članku koji govori o interesovanju nastalom u poslednje vreme za Mariju Magdalenu,

Kenet Vudverd piše: „Ono što je novo nisu stvari koje se o njoj govore, već novi kontekst
u koji je smeštena – i ko to čini i zašto“. Kako on ističe, stručnajci su saglasni, ako ne
pre, onda od šezdesetih godina prošlog veka, da ona nije bila prostitutka. Isto tako, pret-
postavka da su Marija i Isus bili venčani teško da se može nazvati novom. „Ono što je
zaista novo“, kaže, nalazi se u de­li­ma „ideološki predanog feminističkog učenja“ – što
je tvrdnja sa ko­jom se ja svesrdno slažem.
Ostatak članka, međutim, predstavlja više ispoljavanje Vudverdove nenaklonosti ka
feminizmu nego prikaz ili čak kritiku tog učenja. Čitaoci bi možda želeli sami proceni-
ti primerke najboljih dela reto­ričkih kritika i feminističkih učenja o Mariji Magdaleni,
kao što je kla­sik koji je napisala Elizabet Šisler Fjorenca, delo U sećanju na nju, ili knji-
ga koju je nedavno objavila Džejn Šaberg, Vaskrsnuće Marije Magdalene.
Deo novonastalog ushićenja vezanog za Mariju Magdalenu odnosi se na otkrića do
tada nepoznatih ranih hrišćanskih svedočanstava iz Egipta, kao što je Jevanđelje po
Mariji, Razgovor sa spasiteljem i Jevanđelje po Tomi. Jevanđelje po Mariji nađeno je u
knjizi od papi­r usa iz 5. veka n.e. koja se našla na tržištu antikviteta u Kairu 1896. godi-
ne. Kupio ju je jedan nemački naučnik, a potom odneo u Berlin, gde je prvi put objav-
ljena 1955. godine. Godine 1945. dva egipatska seljaka otkrili su nešto neverovatno
iskopavajući đubrivo u podnožju brda Džabal-al-Tarif, nedaleko od grada Nag Hamadi
u srednjem Egiptu. Otkrili su zapečaćenu glinenu posudu sa hrpom rukopisa na papiru-
su. Poznati kao Rukopisi iz Nag Hamadija, ove knjige na pa­pi­r u­su iz 4. veka n.e. sadr-
žale su bogatstvo drevne hrišćanske književ­no­sti, ukupno četrdeset šest različitih dela
sve zajedno, od kojih se za go­tovo nijedno nije znalo od pre. Ovi i neki drugi originalni
rukopisi nude nam nove poglede na hrišćanske početke. Ukazuju nam na to da je rano
hrišćanstvo bilo daleko raznovrsnije nego što smo ikada mogli zamisliti.
Rano hrišćanstvo neumorno je raspravljalo o osnovnim nerazre­še­nim pitanjima kao
što su sadržaj i značenje Isusovog učenja, priroda spa­senja, verodostojnost prorokova-
nja, uloge žene i robova, i različita tada prisutna viđenja idealne zajednice. Ipak, ovi
prvi hrišćani nisu imali Novi zavet, Nikejski kanon niti Apostolski kanon, nisu imali
utvrđena crkvena pravila, niti hijerarhiju položaja, izgrađenu crkvu, a za­pravo ni jedin-
stveno poimanje Isusa. Svi oni elementi koje sma­tra­mo suštinskim za određivanje hri-
šćanstva tada nisu još postojali. Ni­kejski kanon i Novi zavet, ne samo da nisu bili pola-
zna tačka, već su bili krajnji rezultati ovih rasprava i sporova. Oni predstavljaju onu
suštinu proisteklu iz iskustava i pokušaja – i u nemaloj meri, i borbi i sukoba.
Jedna od posledica ovih sukoba bila je ta što su pobednici mogli da pišu svoje viđe-
nje istorije ovog perioda. Gledišta onih koji su izgubili u najvećoj meri su izgubljena jer
su se njihove ideje sačuvale samo u dokumentima u kojima su one pobijane. Sve do sad.
Marija Magdalena 73

Nedavna otkrića nude bogatstvo primarnih dela koji pružaju sliku o višestranoj prirodi
ranog hrišćanstva i nude alternativna viđenja. Oni nam takođe pomažu da shvatimo one
koji su odneli pobedu jer su njihove ideje i rituali do­bili svoje obličje kao proizvod ovih
ranohrišćanskih rasprava.
Kada sagledamo lik Marije Magdalene u ovom novom kontekstu lakše nam je da
shvatimo kako je pogrešan prikaz nje kao bludnice mo­gao biti izmišljen i kako je mogao
biti toliko rasprostranjen na za­padu više od milenijuma bez postojanja bilo kakvih do-
kaza koji bi to podržali. Nekoliko novootkrivenih dela prikazuju je kao učenika pre­ma
kom je Isus imao najviše naklonosti kao i omiljenog apostola posle vaskrsnuća. U Je­
vanđelju po Mariji, recimo, ona smiruje ostale kada su uplašeni i govori im o posebnom
učenju koje je Isus preneo samo njoj. Ovaj tekst tvrdi da ju je Isus potpuno poznavao i
da ju je voleo više nego druge apostole. On se takođe oslanja na verovanje da je Petar bio
u sukobu sa Marijom, što je tema o kojoj An Brok, na vrlo istančan način, piše u svojoj
novoj knjizi, Marija Magdalena, prvi apo­stol: borba za prevlast.
Ali u ovim novootkrivenim knjigama, Marija, kao apostol, jamči istinitost teološkog
stanovišta koje je poraženo u borbi da postane pravoverno. Jevanđelje po Mariji, recimo,
predstavlja radikalno tuma­če­nje Isusovog učenja kao puta ka unutrašnjoj duhovnoj spo-
znaji, ne kao apokaliptičnog otkrovenja; ono prihvata Isusovu smrt i vaskrsnu­će, ali opo­
vrgava stav da su patnja i smrt put ka večnom životu; ono takođe odbacuje besmrtnost
fizičog tela, tvrdeći da će samo duša biti spasena; ono daje najjasniji i najubedljiviji argu­
ment napisan tokom ranog hrišćanstva u korist priznavanja žena kao vođa; ono oštro
kri­­­ti­­kuje nelegitimnu moć i utopijsku viziju duhovnog savršenstva; ono osporava naše
idealističko viđenje postojanja saglasja među prvim hriš­ća­nima; i ono od nas zahteva da
po­novo donesemo sud o onome na čemu počiva autoritet crkve. Sve napisano u ime žene.
Zahvaljujući Jevanđelju po Mariji vidimo da su vođe crkve, nači­nivši od Marije
Magdalene bludnicu pokajnicu, mogle ostvariti dva cilja odjednom. Uspeli su da uma-
nje značaj Marije Magdalene kao ne­kog ko može podržavati ulogu žene kao vođe, a
istovremeno su mogli da podriju vid teologije koji je uzdizao njeno ime – teologije koju
su crkveni oci osudili kao jeres.
Vudverd je sasvim u pravu da otkriće ovakvih izvora dovodi u pi­ta­nje tradicionalnu
sliku hrišćanske istorije, istorije po kojoj je Isus pravo učenje preneo muškim apostoli-
ma koji su ga u neizmenjenom obliku dalje preneli biskupima koji su nastavili njihovu
misiju. Čistota ovog jevanđelja osigurana je posebno kroz Nikejski kanon i prihva­će­no
tumačenje biblijskog kanona.
Iako novi tekstovi ne ukazju na „rat među polovima koji je besneo“ u ranoj crkvi, oni
pružaju dokaz da se jedno od pitanja, o kojima se raspravljalo, ticalo uloge žene kao
vođe. U Jevanđelju po Mariji, Petar je oslikan kao prek – kao što je prikazano i u mno-
gim događajima iz je­vanđelja koje su ušle u Novi zavet. Ovde je on ljubomoran na Ma-
riju i odbija da poveruje da bi Isus njoj preneo posebno učenje. Ovaj pri­kaz izgleda na-
goveštava da hrišćani koji, poput Petra, odbacuju pravo žene da propoveda čine to iz
ljubomore i nedostatka razumevanja.
Zahvaljujući Jevanđelju po Mariji saznajemo za još jedno gledište, zastupano u
drevnim raspravama, koje je bilo izgubljeno gotovo dve hiljade godina. Pomoću njega
možemo bolje da shvatimo previranja u ranom hrišćanstvu, ali ni ovo viđenje nije takvo
da ne pod­leže kritici. Na primer, viđenje koje nalazimo u Jevanđelju po Mariji, u kom
74 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Marija Magdalena, svetica kao patron elitnog obrazovanja

I Oksford i Kembridž, vodeći engleski univerziteti sa bogatim tra­dicijama, imaju ko-
ledže koji su dobili imena po Mariji Magda­leni.
Oksfordski Magdalenin koledž osnovan je 1448. godine i bio je jedan od prvih kole­dža
na svetu koji se bavio izučavanjem prirodnih nauka. Magdalenin hor – sa istorijom koja
traje još od nastanka koledža – čuven je po tome što otvara prolećne svečanosti koje se
održa­vaju u maju na njegovoj čuvenoj kuli. Film Zemlja senki (Shadowland) o životu K. S.
Luisa, opisuje ove svečanosti koje se održavaju na kuli. Neki od stručnjaka čiji rad prika-
zujemo u ovom izdanju, bez sumnje, uočili bi intrigantne povezanosti mita i meta­fo­re iz­
među prolećnih obreda nastalih pod uticajem paganskih kultura prehrišćanskog vreme­na,
kule Magdaleninog koledža (prisetite se da je etimologija naziva Magdala izvedena iz
stare reči za kulu), i in­te­resovanja K. S. Luisa za veru, teologiju, simbolizam i mit. Među
svojim studentima i profesorima Magdalenin koledž broji devet onih koji su bili ovenča-
ni Nobelovom nagradom.
Na Kembridžu, Magdalenin koledž, osnovan 1542. godine, na en­gleskom se piše sa e
na kraju reči da bi se razlikovao od oksford­skog. Istorijski gledano, među­tim, ime ovog ko­
ledža bilo je izgo­va­rano kao Modlin, čime je u reč utkano dvostru­ko značenje (ljubitelji
Dena Brauna, obratite pažnju) povezujući je sa osnivačem koledža, koji se zvao lord Odli.
Istovremeno, engleska reč maudlin (što znači preterano osetljiv, često suznih očiju) nasta­la
je u engleskom od na­čina na koji se u doba renesanse izgovaralo ime Marija Magdalena,
čije su suze među najčuvenijim u istoriji.

se telo odbacuje kao nesuštinski deo bića, veoma je pro­ble­matično za današnji femini-
zam, koji u velikoj meri uzdiže ljudsko telo.
Naravno da sporno pitanje o ulozi žene kao vođe nije isčezlo. To nije samo sporno
pitanje iz davne prošlosti. U današnje vreme, pobor­nici feminizma rade na tome da
istinitu priču o Mariji Magdaleni, kao i ostala alternativna gledišta iz prošlosti, čuju – ne
samo oni koji su pro­čitali delo Nova katolička enciklopedija iz 1967. godine, već tako­đe
i širok krug javnosti. S druge strane, obrazovani ljudi koji se ovim bave kao i ostali koji
smatraju ova nova dela izazovnim nastoje da ih od­bace kao jeres i da marginalizuju
njihov uticaj u današnjim sporo­vi­ma. U tom slučaju, činilo bi se da je čitava ova pomet-
nja oko Marije Mag­dalene samo još jedna faza u dugoj istoriji razmirica među hrišća­ni­
ma. Zašto bi iko na to obraćao pažnju?
Evo razloga: budući da toliko toga u hrišćanskom verovanju i ver­skim obredima
počiva na tvrdnjama koje se temelje na istoriji, tačno viđenje istorije od suštinskog je
značaja. Jedan od kriterijuma za valja­nu istoriju je da se u obzir uzmu svi dokazi, a da
se pri tom ne obez­vređuju delovi koji nam se ne sviđaju ili se neosnovano u prvi plan
ističu oni delovi koji nam se sviđaju. Bez obzira na to da li verske za­jed­nice prihvataju
ili odbacuju učenja za koje se saznalo u ovim novo­otkrivenim tekstovima, hrišćani će
bolje razumeti sopstvenu tradiciju i predanije joj se obavezati ukoliko imaju uvid u ta-
čan istorijski prikaz početaka hrišćanstva.
Šta više, uzimajući u obzir značaj religije u današnjem svetu – po­sebno istaknutom
u povezanosti religije sa nasiljem – verujem da je va­žno za nehrišćane kao i za hrišćane
da prihvate da sve verske tra­di­cije imaju više viđenja i da nude različite mogućnosti kako
Marija Magdalena 75

pristupiti slo­ženim problemima današnjice. U tom smislu, tradicija nije konač­na, već se
neprestano nadograđuje jer se vernici oslanjaju na prošlost da bi se nosili sa sadašnjošću...
Zbog toga religija nije jednostavno data – neke stvari se mogu jednostavno prihvatiti ili
odbaciti. Religije stal­no nalaze nova tumačenja... Tačan istrojski prikaz neće osigurati
liku Marije Mag­dalene da ne bude i dalje obeležavana žigom blud­ništva zarad dokazi­va­
nja nečega u debatama, kao što je to bio slučaj dugi niz vekova – ali on vraća bar jedan
deo dostaojanstva ovoj značajnoj Isu­so­voj učenici.

Da li je greh upražnjavati seks u braku?

Intervju sa velečasnim Ričardom P. Makbrajenom
Daleko najkontroverzniji aspekt Da Vinčijevog koda, naravno, jeste Braunova hipoteza
da su Isus i Marija Magdalena bili venčani, i da Sveti gral nije jednostavno bio putir, već
simbolička posuda u kojoj se nalazilo Marijino dete i sveta loza koju je nastavljalo.
Mnoštvo knji­ga, članaka, specijalnih izdanja televizijskih emisija od tada istra­ž u­ju, ra-
spravljaju i napadaju Braunovo tumačenje svete istorije reli­gije. Velečasni Ričard P.
Makbrajen prisutna je figura o uvoj raspravi. Makbrajenovo interesovanje za ekleziolo-
giju – odnos između politike i religije – kao i doktrinalne dimenzije katoličke tradicije
čine ga dobro obaveštenim izvorom kako za važnije kulturološke teme koje čine deo
rasprave, tako i za teološke detalje. Njegovo uveravanje da Isusov status božanstva ne bi
bio ugrožen i da je bio oženjen, proizveli su mno­štvo osporavanja i komentara. Istovre-
meno, Makbrajen ne prihva­ta slepo teoriju da je Isus bio oženjen, ukazujući da za to ne
postoji do­kaz ni u jednom jevanđelju, niti kanonskom ni nekanonskom.
U intervju koji sledi – dopunjenom i značajno proširenom za ovo izdanje Tajni hri­
šćanskog učenja – Makbrajen izražava svoje jezgrovito i stručno mišljenje kada se radi,
između ostalog, o pitanju zašto je Crkva pre­ina­čila Mariju Magdalenu u bludnicu, koliko
je verovatno da je Isus bio oženjen, i kako je život u celibatu ukorenjen u ranoj crkvi. Ta­
kođe se osvrće i na različita reagovanja na roman Dena Brauna, kako u okviru Katoličke
crkve, tako i iz­van nje. Velečasni Makbrajen je profesor teologije na Bogorodičinom uni­
verzitetu, a ta­kođe i saradnik na izradi filma Da Vinčijev kod.

Kažete da je moguće da je Crkva tolike godine Mariju Magdalenu prikazivala kao

bludnicu „jer neke crkvene vođe nisu mogle da se su­oče sa činjenicom da je Marija Mag­
dalena bila jedan od Isusovih naj­važnijih učenika, njegova bliska prijateljica i prvi sve­
dok njegovog vas­k rsnuća“. Ako nisu, zbog čega je to tako?
Ne bih rekao da niko od njih nije mogao da se „suoči sa činje­ni­com“, ali oni kod
kojih je to bio slučaj, nisu se dovoljno udubili u Novi zavet. Isus je među svojim učeni-
cima i pristalicama imao ne­ko­li­ko žena i očito je da je imao poseban odnos (ne mora se
raditi o seksu­al­nom) sa Marijom Magdalenom. Prema tri od ukupno pet pripove­danja o
vaskrsnuću, Isus se prvo njoj ukazao nakon vaskrsnuća iz mrtvih. Kako bilo, u takvom
društvu žene se nisu smatrale dostojnim muškaraca, pa ne iznenađuje to što je nisu
76 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

smatrali Judinom nasled­nicom u grupi od Dvanaestorice, iako ona ne samo da je bila

običan svedok vaskrsnuća, već je bila prvi i najvažniji.

Kada je, i zašto, Crkva počela da preispituje svoj prikaz Marije Magdalene kao
bludnice i pokajnice?
Ne znam kada je, precizno, Crkva počela da uvažava Mariju Mag­da­lenu kao važnog
Isusovog učenika, a ne kao „posrnulu ženu“ . Ipak, sumnjam da je do ove promene doš-
lo sazrevanjem katoličkog naučnog tumačenja Biblije, do koga je došlo nakon što je
papa Pije XII poslao svoju encikliku Divino Afflante Spiritu, 1943. godine. To je podsta-
klo katoličke stručnjake za proučavanje Biblije da se posluže istim kritič­kim naučnim
sredstvom kojim su se koristili protestantski stručnjaci za Bibliju još od kraja 19. veka.

Zašto toliko mnogo ljudi danas u Mariji Magdaleni vidi tako pri­vla­čan lik?
Verovatno zbog toga što su bili otuđeni od Crkve zbog njenog ne­ga­tivnog, krutog i
kritički raspoloženog pogleda na ljudsku seksual­nost. Razmišljanje o Mariji Magdaleni
pokreće pitanje o Isusovoj sek­sualnosti i takođe navodi ljude da iznova razmisle o polo-
žaju žena u okviru crkve. Da je Isus bio oženjen, to bi potkopalo vekovne predra­su­de o
seksualnoj intimnosti.

Izjavili ste na ABC televiziji, u specijalnoj emisiji pod nazivom Isus, Marija i Da
Vinči, kao i u našem prethodnom intervjuu, da Isusov status božanstva ne bi bio ugro­
žen u slučaju da je bio oženjen. Možete li da objasnite zašto?
Ne želim da budem neozbiljan, ali zašto da ne? Poslanica Jevre­ji­ma (4:15) govori da je
Isus u svemu bio poput nas, osim po pitanju greha. Da li je greh stupiti u seksualni odnos
u braku?

Takođe ste izjavili da, ako je Isus ikada i bio oženjen „najjed­no­stav­nije rešenje“ bilo je
da se baš Marija Magdalena navede kao nje­gova nevesta. Zašto baš Marija Magdalena?
Zato što je ona bila njegov učenik, žena sa kojom je tokom svog života bio najviše
blizak. Za razliku od muškaraca koji su se poneli kao kukavice, ona i još nekoliko žena
ostale su uz njega do samog kraja. Ona je ta koja ga je, prema bar tri verovanja iz Novog
zaveta, prva vi­dela nakon vaskrsnuća. Takođe je morao da je upozori da ga „ne do­di­
ruje“, jer se još uvek nije uzdigao do svoga Oca na nebu.

Kao učitelja i teologa, nesumnjivo je da su vas oštro kritikovali konzervativni kato­

lici zato što niste prezali da izrazite svoje poglede na Isusovu seksualnos, kao i zbog vaše
spremnosti da raspravljate o tome da li je bio oženjen ili ne.
Da, ali samo je malo onoga što sam napisao ili rekao, a zbog čega me nije kritikovao
najkonzervativniji ogranak katoličke crkve. Najveći deo kritika koje dobijam stižu pu-
tem elektronske pošte od strane naj­konzervativinijih hrišćana – od kojih su svi svetovni
ljudi – koji su pret­postavljam većinom katolici, mada ne mogu uvek da budem sigu­ran.
Sa druge strane, dobio sam mnogo više pozitivnih komentara po­vo­dom moga pojavlji-
vanja u dokumentarcu Isus, Marija i Da Vinči na ABC televiziji, koji je repriziran u
nekoliko navrata. Nisam dobio ni­ka­kve kritike od pripadnika nehrišćanskih vera, niti se
mogu setiti bilo kakve kritike koju su mi uputili kolege sveštenici.
Marija Magdalena 77

Ako bismo ovu raspravu stavili u odgovarajući kontekst, da li bi u tom slučaju sve
vodeće religijske ličnosti toga vremena bile oženjene?
Verovatno ne baš svi, ali svakako većina. Jasno je da su neki od apo­stola bili oženje-
ni, ukjučujući i Petra.

Pošto ste to spomenuli, kakve su šanse, po vašem mišljenju, da je i sam Isus bio ože­
njen?
Ne postoji dokaz da je Isus bio oženjen, i postoje bar tri razloga koji ne idu u prilog
ovoj hipotezi. Pre svega, jevanđelja ne pominju brak. Kao drugo, antierotske predrasude
u crkvama Novog zaveta javile su se u hrišćanstvu veoma rano, tako da bi se moglo
pretpostaviti da uko­liko je Isus i bio oženjen, širenje ovakvih tvrdnji bilo bi odlučno za­
ustavljeno. Kao treće, kada je Sveti Pavle zatražio lično pravo da se oženi (Prva poslani­
ca Korinćanima 9:5), zašto se nije pozvao na Isu­sov brak kako bi potkrepio svoje argu-
mente?

Čini se da je od svojih najranijih dana Crkva poistovećivala sve­tost sa celibatom. Da

li se u Bibliji zagovara život u celibatu za svešte­nike? Da li je sprovođen od samog na­
stanka hrišćanstva?
Postoji tradicija devičanstva u ranoj crkvi, koju su sprovodili jed­nako muškarci i žene.
Ali oni su činili samo manjinu. Novi zavet ne pominje ništa što se odnosi na celibat
sveštenika. Zapravo, ni jedna ličnost osim samog Isusa u Novom zavetu ne oslovljava se
titulom sveštenika. Šta više, nekolicina apostola bili su oženjeni, uključujući i samog
Petra.
I dok je preporuka o životu u celibatu došla nešto malo kasnije u ranoj Crkvi, naro-
čito onda kada su monasi postali biskupi, ova praksa nikada nije ozvaničena u zapadnoj
Crkvi, a svakako ne i u istočnoj, bar sve do 11. veka. Čak ni tada na nju nije gledano
jedinstveno na zapadu. Tridentski sabor iz 16. veka morao je da reafirmiše ovu prak­su.
Ona je postala opšte pravilo Rimokatoličke crkve (za razliku od različitih istočnih kato-
ličkih crkvi) nakon Tridentskog sabora.

Den Braun tvrdi da je, pre Nikejskog sabora, Isus smatran smrt­ni­kom, a ne božan­
stvom. Prema tumačenju ovog romanopisca, drugim rečima, Isus je proglašen božan­
stvom. Kada je Sabor izglasao njegov status Sina Božijeg, 325. godine n.e. Da li je Den
Braun u pravu? Ako jeste, kakvo je bilo alternativno verovanje koje nije prihvaćeno?
Ne, Den Braun nije u pravu. Sabor je glasao protiv rane hrišćanske sekte zvane ari-
janizam, koja je zagovarala da Isus nije bio „ništa više“ do najuzvišenijeg među ostalim
bićima. Nikejski sabor proglasio je da Isus nije bio poput ostalih ljudskih bića, već je
„stvoren“ iz večnosti kao Božiji sin. Drugim rečima, da je bio načinjen od „iste materi-
je“ kao i Bog Stvoritelj. Crkva nije definisala božanski status Hrista sve dok ovo raspro-
stranjeno crkveno verovanje nije otvoreno dovedeno u pitanje, kao što je to učinio arija-
nizam. A ovde primenjeni princip takođe važi i za ostala načela vere.

U Da Vinčijevom kodu, Braun se iznova i iznova vraća temi svetog ženskog principa
– činjenici da su, pre uspona monoteizma, drevni narodi obožavali boginje jednako kao
i bogove. On tvrdi kako je ka­tolička crkva potiskivala ideju da su ženski duhovi poput
78 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Sofije, duha mudrosti, ikada bili prisutni u jevanđeljima. Da li je Isusovo propo­vedanje

ikada ukazivalo na to da je priznavao ili podržavao temu boginje u religiji?
Ne.

Ako se osvrnemo na reagovanja povodom Braunovog romana, postoje veoma razno­

lika mišljenja čak i u okviru katoličke crkve. Ne­što ranije ove godine, đenovski Kardinal
Tarčizio Bertone rekao je lju­dima da ne kupuju niti da čitaju Da Vinčijev kod – „tvrđavu
laži“, kako ga je nazvao. U međuvremenu, Alek Najt, dekan kanonik kate­drale Linkoln u
Engleskoj – anglikanske katedrale gde je sniman film po ovoj knjizi – nedavno je zauzeo
stav po kome se protivi Bertoneu. Rekao je da i pored toga što su pojedini delovi knjige
„jeretički“, on pozdravlja to što ona podstiče ljude da razmišljaju o hrišćanstvu. Mislite li
da je Kardinal Bertone govorio u ime čitave Crkve, ili u svoje lično ime? Da li vi lično na­
ginjete jednoj ili drugoj strani onoga što se izrodilo u prilično žestoku raspravu? I, na
osno­vu vaših ličnih zapažanja, kakva su uopšte bila reagovanja katolika na ovaj roman?
Primedbe Kardinala Bertonea, koje je uputio u martu 2005. godine, stigle su suviše
ka­sno. Knjiga je već otprilike dve godine bila best­se­ler. Njegova reakcija mogla bi se
ilustrovati poslovicom „koji zakasne, njima kosti!“ Osim toga, ovo delo predstavlja knji-
ževnu fikciju. I ne bi ga trebalo posmatrati na drugačiji način. U svakom slučaju, niko ne
mora na silu da je kupi i čita. A što se tiče pitanja da li je to bilo nje­govo lično mišljenje,
pretpostavljam da je govorio u svoje ime. Bio je drugi po važosti član Kongregacije za
Doktrinu vere, iza Jozefa Racin­gera koji je u to vreme bio kardinal. Verovatno je osetio
po­sebnu oba­ve­zu da se oglasi, iako, što je takođe značajno, sam kardinal Racinger nije.
Takođe se moramo prisetiti da je izjava kardinala Bertonea stigla manje od mesec
dana pre smrti pape Jovana Pavla II. Papa je već tada bio veoma bolestan i sve više se
nagađalo ko bi mogao da ga nasledi. Ime kardinala Bertonea nalazilo se na širem spisku.
Da li je to bio način da skrene pažnju na sebe, kao neko ko bi mogao da se oglasi u ime
pravovernog katoličanstva, kao sledeći papa?
Sama Crkva nije se zvanično oglasila. Činilo se da su reagovanja običnih katolika
bila istovetna sa reagovanjima najvećeg dela društva. Hiljade katolika pročitalo je roman
i uživalo u njemu. Ostali su ga osudili, verovatno ga i ne pročitavši. A što se tiče komenta­
ra dekana ka­tedrale Linkoln, pokrenuo bih pitanje njegove upotrebe reči „jere­tički“. Je­
res je tehnički teološki termin. Odnosi se na formalno poricanje crk­vene dogme. Nisam
svestan ni jednog formalnog poricanja bilo kakve crkvene dogme u ovoj knjizi. Tehnički
gledano, ovaj roman svakako ne bi bio jeretički, jer je u pitanju književna fikcija.

Na kraju, mislite li da će film izazvati toliko reagovanja – i u pojedinim krugovima

kritike – kao što je bio slučaj sa romanom? Ili će, uzmemo li u obzir Stradanje Isusovo,
izazvati još veću buru?
Većina onih koji kritikuju roman, na osnovu onoga što sam čuo i na osnovu sopstve-
nog iskustva koje sam i sam imao kao pisac, nisu ni pročitali knjigu. Osećam da će oni
koji budu kritikovali film, naročito oni koji će biti spremni da protestuju ispred bioskopa
u kojima se pri­kazuje, neće prethodno ni pogledati film, niti će ga ikada odgledati. Ali
očekujem da će film biti veliki komercijalni uspeh.
 Sveti ženski princip
Sveti ženski princip je ono drugo lice Boga koje se tokom više od dva milenijuma,
koliko traje hrišćanstvo, nije poštovalo – u svakom slučaju, ne kao ravnopravno.
Margaret Starberd

U ovom poglavlju istražujemo pozadinu postavke o „svetom žen­skom principu“ koja

leži u srži zapleta Da Vinčijevog koda. Kao što će se oni koji su čitali roman prisetiti,
gotovo odmah pošto su stigli u sred noći kod Lija Tibinga u zamak Vilet, Tibing i Lang-
don počinju da obasipaju Sofi objašnjenjima i impresivnim teorijama o Svetom gralu,
Mariji Magdaleni, i svetom ženskom principu. Langdon govori Sofi: „Sveti gral pred-
stavlja sveti ženski princip i boginju... Moć žene i njena sposobnost da stvori život ne-
kada su smatrani svetinjama – međutim, predstavljale su pretnju usponu prevashodno
muške crkve, tako da je sveti ženski princip satanizovan i proglašen nečistim... Kada se
pojavilo hrišćanstvo, stare paganske religije se nisu lako predavale. Legende o viteškom
traganju za izgubljenim Gralom bile su zapravo priče o zabranjenim potragama za že-
nom. Vitezovi koji su tvrdili da ’tragaju za putirom’ govorili su šifrovano kako bi se
zaštitili od Crkve koja je potčinila žene, prognala Boginju, spaljivala nevernike i zabra­
nila pagansko poštovanje ženskog božanstva“.
Tvrdnje o svetom ženskom principu – potiskivanoj boginji – to jest, analiza o Mariji
Magdaleni koju Langdon i Tibing izlažu Sofi, pokreću neka od najfascinantnijih pitanja
u romanu koja nas nagone na razmišljanje. Ipak treba napomenuti da je radnja romana
po mnogo čemu neprihvatljiva, pogotovo po načinu na koji je ovaj niz misterija obavijen
zagonetkama koje nosi zaplet. Ali je roman istinski intere­santan. Iznoseći svoju priču
kasno tokom noći, fiktivni lik Langdon oslanja se u velikoj meri na nekoliko stručnjaka
čiji rad je predstavljen u ovom poglavlju – Margaret Starbert, Elejn Pejgels, Timoti Frik
i Piter Gandi, Rajen Ajzler i drugi.
Na stranicama koje slede, ovi stručnjaci izlažu sopstvene argu­mente o ulozi svetog
ženskog principa u razvoju zapadne civilizacije, kroz politiku, filozofiju i religiju. Pozi-
vaju se na kultove obožavanja boginja u Egiptu, Grčkoj, na Kritu, u Rimu i na uloge
polova u kontekstu judeo-hrišćanskog perioda o kojem govori Biblija. Detaljno razma-
traju razvoj hrišćanstva rane i srednjovekovne crkve. I ispituju duhovnost, mitove, le-
gende, i tradicije koji pripisuju poseban značaj svetinje – ženama uopšte, a posebno
Mariji Magdaleni.
Čitaoci treba da imaju na umu sledeće: većina ovog materijala je, sama po sebi, mi-
stične, mitske i poetične prirode; većina originalnog izvornog materijala javlja se u fra-
gmentima i prenošena je kroz razne jezike i prevode. U većini slučajeva, kratki odlomci
iz biblijskih ili gnostičkih prevoda već su bili podvrgavani iscrpnim analizama i kriti­ka­
ma na nekim drugim mestima. U mogućnosti smo da ih se ovde samo doktaknemo.
80 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Bog nema obličje muškarca

Intervju sa Margaret Starberd
Dve knjige koje je napisala Margaret Starberd posebno su pomenute u Da Vinčijevom
kodu kada privuku pažnju Sofi Nevo sa polica biblioteke Lija Tibinga u zamku Vilet:
Žena sa posudom od alabastera: Marija Magdalena i Sveti gral i Boginja u jevanđeljima:
ponovno uspostavljanje svetog ženskog principa. U intervjuu koji sledi, datom za ovu
knjigu, Starberdova sažeto objašnjava svoje viđe­nje svetog ženskog principa. Ona ta-
kođe izjavljuje da „to što je Mariji Magdaleni dodeljena uloga apsotola, jednaka kao
Petru, ili čak možda značajnija nego Petrova, nije ni izbliza dovoljno“. Naš intervju je
uvod za gledišta koja zastupa Starberdova. Posle intervjua, izlažemo kratke odlomke
iz navedenih knjiga.

Kako se ideja svetog ženskog principa razlikuje od načina na koji vidimo da većina
religija pretpostavlja primat muških božanstava?
Sve više i više postajemo svesni da božanstvo koje zovemo „Bogom“ zapravo ne
izgleda kao muška figura duhovnog vođe na svodu Sikstinske kapele u Vatikanu. Goto-
vo dva milenijuma hrišćani su predstavljali Boga isključivo muškim obličjem, koristeći
muške za­me­nice kada govore u Tvorcu. Ali ako o tome porazmislimo, shvata­mo da Bog
nije muško. Boga ne možemo okarakterisati po polu, Bog je tvorac čiji pol ne možemo
sagledati, i to premašuje našu sposobnost da spoznamo Boga. Zbog toga mi Boga ogra-
ničavamo obraćajući mu se kao muškarcu. Bog nije ni muško ni žensko, i to je razlog
zašto je Jevrejima uvek nalagano da Boga nikad ne predstavljaju na slikama. Ali hrišća-
ni su odbacili ovu ideju i dodelili Bogu i Isusu imena „Otac“ i „Sin“. Kada su grčke reči
za „Sveti duh“ prevedene na latinski, po­sta­le su muškog roda: Spiritus Sanctus. Čitavom
trojstvu je počev od 5. veka širom zapadne Evrope pripisivan je muški rod.
Sveti ženski princip je ono drugo lice Boga koje se tokom više od dva milenijuma
koliko traje hrišćanstvo nije poštovalo – u svakom slučaju, ne kao ravnopravno. Devica
Marija svakako je otelotvorenje jednog aspekta „Boga“ kao ženskog principa: blagoslove­na
Marija, koja nas zastupa na prestolu svog sina. Ali u hrišćanstvu, obrazac sjedinjavanja
muškarca i žene, princip iz kog se rađa život na zemlji, ne slavi se, čak ni ne priznaje.
Verujem da treba da povratimo značaj izgubljenog ženskog prin­ci­pa na svakom ni-
vou: fizičkom, psihološkom, emotivnom i duhov­nom. U velikoj meri smo osiromašeni
gubitkom neveste i ikone svetog za­jed­ništva na šta je svaki hrišćan trebalo da ima pravo
po rođenju. Pre­trpeli smo gubitak Erosa/međuodnosa i povezanosti sa ženskim principom
– telom, emocijama, intuitivnošću, srodnošću svega živog, blagoslova lepote i obilja
planete.

Ko je „izgubljena nevesta“ hrišćanske tradicije? Kako se ona uklapa u ideju svetog

ženskog principa?
Postoji samo jedan obrazac života na planeti – i taj model je „sveta zajednica“. U
drevnim kulturama, ova suštinska istina poštovala se pri kultovima koji su slavili uza-
jamnost i „simbiozu“ muškog i ženskog kao intimnih partnera. Primeri toga su Tamuz/
Ištar, Bal/Astarta, Ado­n is/Venera, Oziris/Izida. U ovim kulturama, sreća njihovih
Sveti ženski princip 81

bračnih odaja širila se na useve i stada, i na ljude u njihovom okruženju. Slični običaji
poznati su bili u različitim liturgijama širom Bliskog istoka. Pesma nad pesmama je
skraćena verzija stare liturgijske poezije iz obre­da hieros gamos Izide i Ozirisa. Kralj
uvek biva pogubljen i nje­gova nevesta ga traži, oplakujući njegovu smrt, i na kraju se
sjedinjuje sa njim. U Pesmi nad pesmama, miris koji nevesta koristi je nard [espik, istoč-
njački parfem ili milo] koji se povija oko mladoženje za svečanom trpezom. I u jevanđe-
lju, opet se pominje nard kojim Marija pomazuje Isusa, i miris koji „ispunjava kuću“
(Jovan 12:3).
U sedam od ukupno osam tesktova gde su nabrojane žene koje su pra­tile Isusa, Ma-
rija Magdalena se spominje na prvom mestu, pa ipak, njen položaj „prve dame“ kasnije
je opovrgnut. Crkvenim ocima iz 4. veka odgovaralo je da zvanično uzdignu Isusovu
majku kao „Theoto­kos“ (onu koja je rodila boga, Majku božiju) ali da zanemare njegovu
nevestu/voljenu. Posledica toga je iskrivljena slika osnovnog uzora života na našoj pla-
neti – „svete zajednice“ odanih partnera.

Spomenuli ste malopre hieros gamos, koji se spominje u Da Vin­čijevom kodu i za

koji se smatra da je prevod grčkog izraza za „sveti brak“. Ali šta to zapravo znači? I
kako je to povezano sa Isusom?
Verujem da je Isus bio otelotvorenje arhetipa svetog mladoženje i da se kroz njega i
njegovu nevestu manifestovalo mitološko nasleđe rituala hieros gamos. Njihova zajedni­
ca je, po mom mišljenju, bila temelj na kom se zasnivala rana hrišćanska zajednica, ra-
dikalan novi način života u zajednici. U Prvoj poslanici Korinćanima 9:5, Pavle na­po­mi­
nje da su Isusova braća i ostali apostoli putovali naokolo u dru­štvu svojih „sestara-žena“,
izraz koji se često prevodi kao „hrišćanske sestre“. Ali u stvari se govori o „sestrama-že­
nama“. Šta je to? Postoji još jedno mesto u Svetom pismu gde se sestra i žena javljaju
zajedno, a to je Pesma nad pesmama. Ovde mladoženja svoju voljenu naziva „moja se-
stra, moja nevesta“. Ovaj izraz ukazuje na blizak odnos koji preva­zilazi ugovore­ni brak.
To je odnos u kom postoji zainteresova­nost jedne osobe za drugu, privrženost, i posebno
srodstvo. Po Pavlu, ovi apostoli putovali su kao muško-ženski parovi misionara, a ne,
kao što smo skloni da verujemo, kao dva muškaraca. Čvrsto verujem da je uzor za ova-
kvu vezu bio Isus koji je i sam putovao sa svojom volje­nom. Na ovakvu vrstu bliskosti
aludira Jevanđelje po Filipu kada govori: „Sa Gospodom su uvek išle tri Marije. Marija
je bila njegova majka i njegova sestra i njegova družbenica“, i u nastavku govori kako je
Isus ljubio Mariju Magdalenu na šta su ostali učenici bili ljubomorni.

Koji je značaj simbolike putira – ili grala?

Putir ili posuda je sveprisutan simbol žene „koja nosi“. Imam sliku na kojoj je pehar
sa grudima koji potiče približno iz 6000. godine pre n.e. Predstavlja ženski princip kroz
hranjenje. Marija Gimbutas [jedan od prvih arheologa i tumača simbola boginje i kultu­
ra Evrope i Bli­skog istoka iz preistorijskog perioda koje su obožavale boginju] ista­kla je
primere slova V na zidovima pećina koji datiraju iz praistorij­skog doba. Trougao vrhom
okrenut nadole opšte je prihvaćen kao stidni trougao žene, a šestougao je prastari sim-
bol kosmičke igre pu­tira i oštrice, gde muški i ženski trougao predstavljaju indijska bo­
žan­stva Šivu i Šakti.
82 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Koju ulogu su imale žene u začecima hrišćanske crkve?

Pre nego što su jevanđelja i napisana, žene su očigledno imale velikog udela u vođenju
ranih hrišćanskih zajednica. U svojim posla­ni­cama, napisanim pedesetih godina n.e.,
Pavle pominje različite žene, među kojima su Feba, đakonica, Priska i Junija koje su ima­le
ulogu vođa u okviru ranih hrišćanskih zajednica. U poslanici Rimljanima (16:6,12),
Pavle pohvaljuje nekoliko žena – Mariju, Eprsidu, Trifosu i Trifenu – za njihovo zalaganje.
Imućne žene potpomagale su Isusovu službu od samog početka, ostale su mu verne do
kraja, stojeći u pod­nožju krsta dok su se muški apostoli kukavički razbežali. Žene su od
svojih domova napravile mesta za okupljanja i mesta za zajednički život u okviru rane
zajednice, neke su služile kao đakonice, pa čak i kao sveštenice u ranim danima hrišćan­
stva. Doktor Doroti Irvin otkrila je i objavila brojne murale i mozaike iz ranih hrišćan-
skih zajednica koje prikazuju žene u svešteničkim mantijama i svečanoj odeći. Pre­ma
naznakama koje nalazimo u Prvoj poslanici Timoteju, crkvena vlast je kasnije ženama
osporila pravo da na skupovima podučavaju i iskazuju volju Božju.

Šta mislite o pokušajima današnjih feministički orjentisanih nauč­nika da daju novu

sliku Marije Magdalene kao najvažnijeg apostola?
Iako podržavam istraživanja koja Mariji Magdaleni daju ulogu najvernije od svih koji
su sledili Isusa tokom njegove službe, mislim da prikazivanje nje kao apostola, jednake
Petru, ili čak i važnije od Pe­tra, nije ni izbliza dovoljno. Nema sumnje da Marija Magda­
lena iska­zuje potpunu posvećenost i vernost Hristu. Ali u jevanđelju nalazimo i drugu
priču. U najranijim hrišćanskim tekstovima, Marija Magdalena nije samo neko ko je po
svom položaju jednak Petru. Ona se poisto­ve­ćuje sa arhetipskom nevestom večnog mla-
doženje i čini model za tra­ga­nje i želju ljudske duše (i čitave ljudske zajednice) za sjedi­
nja­vanjem sa božanstvom. Ona predstavlja način na koji smo povezani sa „erosom“, put
našeg srca, i zajedno sa svojim mladoženjom, pred­stav­lja model po kom božanstvo za-
mišljamo kao zajednicu dvoje ljudi. Njena uloga apostola ili „emisara“ bledi u poređenju
sa ovim.
Izgleda da neki ljudi, uzimajući ovaj argument suviše bukvalno, misle da prikazivanje
Marije Magdalene kao Isusove žene na neki način nju stavlja u podređeni položaj. Ova-
ko gledano, reklo bi se da je njeno poimanje uslovljeno njenom vezom sa muškarcem što
na neki način umanjuje njenu važnost. Verujem da je ovakvo viđenje suviše ogra­ničeno.
Treba imati na umu da „sveti brak“ o kom ovde razgova­ra­mo nije samo jedan običan
brak jevrejskog rabina iz prvog veka i njegove žene. Zapravo, u pitanju je arhetipski mo­
del potpunosti, har­mo­nija polariteta i „sizigijum“ onog što zovemo logos/ sophia (razum/
mudrost) koji predstavljaju božansko kao jedinstvo suprotnosti.
U jevanđeljima je Isus predstavljen kao čovek koji stupa u brak, ali danas se naveliko
tvrdi da nije imao nevestu. U drevnim obredima rituala hieros gamos nevesta kraljica,
pomazujući svog mladoženju, pro­gla­šava ga za kralja, čak dodeljujući mu kraljevsku
moć. Očigled­no da žena sa posudom od alabastera koja je pomazala Isusa predstav­lja
otelotvorenje ovog drevnog arhetipa, koji je bio prepoznatljiv u svakom delu Rimskog
carstva. Nema ničeg poniznog u mitskom činu priznavanja i ukazivanja poštovanja koji
je Marija izvela pomazujući Isusa u obredu hieros gamos.
Sveti ženski princip 83

Marija i Isus
Oživljavanje drevnih kultova plodnosti?
Margaret Starberd
Rani hrišćanski prikazi Device i njenog deteta rađeni su po uzoru na daleko starije pri­kaze
egipatske boginje Izide, Sestre-Neveste boga Ozirisa, koja na krilu dži sveto dete Horu-
sa, boga svetlosti. Ritualna poezija iz kulta Izide i Ozirisa paralelna je sa Pesmom nad
pesmama, u pojedinim delovima i doslovno. I lunarne boginje i boginje Zemlje sta­rog
sveta često su prikazivane kao tamnopute, kako bi se ženski prin­cip predstavio napore-
do sa solarnim/muškim, dualitetom specifič­nim za rane civilizacije Sredozemlja. Mno-
ge boginje prikazivane su kao crne, a navodimo imena samo nekolicine: Inana, Izida,
Sibel, Artemida.
Za najranije hrišćane, boginja u jevanđeljima bila je Marija Mag­da­lena, čije je ime
„Magdalena“ značilo „uzdignuta“ ili „osma­trač­nica, uporište“...
Nakon vrhunca koji je doživela u 12. veku, jedinstveni značaj Ma­rije Magdalene u
zapadnoj Evropi postepeno je degradiran, počev od sredine 13. veka – datuma koji se
prilično upečatljivo podudara sa Al­bi­genskim krstaškim pohodom na Katare i pristalice
„Crkve lju­bavi“. Uspon inkvizicije u 13. veku zlokobno je uzimao maha u južnim delo­
vima Francuske, kao odgovor na nekoliko varijanti hrišćanstva okre­nu­tih jevanđelju,
popularnih jeretičkih sekti koje su ozbiljno ugro­žavale hegemoniju Rimske crkve. U
saradnji sa francuskim kraljem, papa je pokrenuo pohod na jeretike iz grada Albi, krva-
vi rat razaranja koji je trajao generacijama, brišući čitave gradove i uništavajući kultur-
ni procvat oblasti poznate pod imenom Langdok.
U istom periodu, prelepi i značajni epiteti koji su nekada pripi­sivani ženi iz Magdale,
prebačeni su na Blagoslovenu Devicu Mariju, a crkve su podignute u čast „Naše Gospe“,
koja je tobožnje uvažavana kao majka Isusova, kao istaknuti nosilac arhetipskog žen-
skog principa – „jedina od svog pola“. Kipovi i slike Device su se namnožili, najčešće
sa detetom u krilu, podsećajući na egipatske kipove Izide i Horusa. Od sredine 13. veka
„,glas Neveste“ postepeno je ugušen, iako se šuška o tome da su masoni u Evropi oču-
vali istinsku veru i njene simbole ugradili u samo kamenje svojih gotskih katedrala...
Pomazanje Isusa u jevanđeljima jedna je imitacija obreda kulta plod­nosti koji je bio
rasprostranjen na drevnom Bliskom istoku. Sipa­jući svoj dragoceni melem od narda po
Isusovoj glavi, žena koju je tradicija odredila kao „Magdalenu“ („veliku“!) izvodila je
čin isto­vetan bračnom ritualu hieros gamos – obredu pomazanja odabranog Mladože-
nje/Kralja koji je izvodila žena kraljevske krvi koja je pred­stavljala Veliku Boginju!
Sam Isus je znao za ovaj obred i priznavao ga, u kontekstu njegove uloge žrtvovanog
kralja: „Ona pomaza una­pred telo moje za ukop“ (Marko, 14:8b). Oni koji su iz jevanđe-
lja čuli priču o pomazanju za vreme gozbe u Vitaniji, sigurno su obred prepoznali kao
ceremonijalno pomazanje Svetog Kralja, baš kao što bi prepoznali „ženu sa posudom od
alabastera“, koja je do grobnice u vrtu došla trećeg dana kako bi dovršila pomazanje pre
pokopa i oplakivala svog namučenog Mladoženju. Zatekla je prazan grob...
U paganskim obredima koji se pominju u drevnim mitovima, Bo­ginja (Sestra-Neve-
sta) odlazi do grobnice u vrtu kako bi oplakivala smrt svoga Mladoženje, ali na sopstvenu
radost saznaje da je vaskrs­nuo. „Ljubav je jača od smrti“ dirljivo je obećanje koje nalazi­
84 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

mo u Pesmi nad pesmama i sličnoj ljubavnoj poeziji Bliskog istoka koja slavi ove drevne
obrede Svetog braka...

Kraljevska krv i Marijina loza

Margaret Starberd

Sangraal
Srednjevekovni pesnici koji su pisali u 12. veku, kada su legende o gralu izbile na povr-
šinu evropske književnosti, pominju „Porodicu grala“, navodne čuvare putira, koji su
kasnije proglašeni nedostojnima ove časti. Naučnici koji izučavaju gral ponekad dovode
u vezu reči sangraal i gradales, koja je kako se čini označavla „pehar“ „,plitak tanjir“
ili „lavor“ na provansalskom jeziku. Ali takođe se tvrdi da ako se reč sangraal rastavi
posle slova g, dobija se sang raal, što na starofrancuskom znači „kraljevska krv“.
Ovo drugo izvođenje iz francuske reči sangraal izuzetno je provo­kativno, a možda
i prosvetljujuće. Iznenada smo suočeni sa potpuno novim značenjem znane nam legen-
de: umesto pehara ili putira, priča nam sada govori da je Marija Magdalena donela
„kraljevsku lozu“ na južnu obalu Francuske. Druge legende pripisuju Josifu iz Arima-
teje zasluge da je Isusovu krv doneo u Francusku u nekoj vrsti plovila. Možda je to zai-
sta bila Marija Magdalena, pod zaštitom Josifa iz Arimateje, koja je donela kraljevsku
lozu kralja Davida do južne obale Francuske.

Merovinška veza
Postoje dokazi koji tvrde da je kraljevska krv Isusa i Marije Mag­dalene na kraju potekla
venama merovinških monarha u Francuskoj. Ime Merovinga sami po sebi moglo bi da
bude lingvistički fosil. U tradiciji koja okružuje porodicu Franaka pominje se predak
Merovi. Ali reč Meroving može se rastaviti na slogove među kojima se lako razaznaju
mer i vin, Marija i loza. Ovako rastavljena, može se posmatrati i kao aluzija na „Mariji-
nu lozu“ ili možda „lozu Majke“.
Kraljevski amblem merovinškog kralja Klodovika bio je fleur-de-lis (iris). Latinski
naziv za irisov cvet, koji samoniklo raste u zemljama Bliskog istoka, glasi gladiolus, ili
„mala sablja“. Fleur-de-lis sa tri lati­ce francuske kraljevske kuće jeste simbol svega
muškog. Zapravo, to je grafički prikaz svečanosti obrezivanja u kome su sadržana sva
obe­ćanja koja je Bog dao Izraelu i kući Davidovoj. Tomas Inman naši­ro­ko raspravlja o
muškoj pirodi „cveta svetlosti“ u svom radu iz 19. veka, Drevni paganski i moderni
hrišćanski simbolizam. Gotovo je zabavno to što je ovaj isti muški simbol „,male sablje“,
međunarodni amblem mladih izviđača!
Sveti ženski princip 85

Dve godine kasnije

Margaret Starberd ocenjuje fenomen Da Vinčijevog koda
Nastavak intervjua sa Margaret Starberd
Protekle dve godine bile su prepune dešavanja, ne samo za Dena Brauna, već i za Mar­
garet Starberd, čija je duboka vera u sveti ženski prin­cip pokrenula značajnu prodaju
njenih knjiga, zbog koje nepre­kidno daje mnoštvo intervjua, drži predavanja ali se i
povlači. Želeli smo da saznamo kakav je uticaj efekat „Koda“ imao na njen život. Ali ta­
kođe i na njena verovanja – da li je naučila ili čula nešto zbog čega je promenila svoja
gledišta? Sve to vreme, ona nudi razmišljanja koja sežu od gnosticizma do Karla Junga, i
od stanja u okviru Katoličke crkve i simbolizma u Leonardovim slikama, do loze Grala.

Da Vinčijev kod ne samo da se nalazi na vrhu listi bestselera širom sveta od kada se
pojavio u proleće 2003. godine – već je zaista postao kulturološki fenomen. Čemu pri­
pisujete uspeh romana Dena Brauna, a osobito neprekidnu opčinjenost religijskim te­
mama koje je Den Braun pokrenuo?
Ideja o „Svetom jedinstvu“ Hrista i Marije Magdalene u srcu hriš­ćanstva očigledno
ima veoma dubok odjek. U ovom trenutku krize Rimo­katoličke crkve, mnogima je ja-
sno da ova institucija ima jednu fun­damentalnu grešku – otuđivanje svoje doktrine i
hijerarhije od Žen­skog principa. Zajednica zasnovana na principu jednakosti u kojoj su
otelotvorena prosvetljena učenja njenog „Rabina Ješue“ postala je ozbiljno izobličena
tokom dva milenijuma svoje istorije.
Iznenada počinjemo da se pitamo postoji li još nešto što su zabo­ravili da nam saopšte.

Den Braun uvažava uticaj vašeg rada – naročito dela Žena sa po­su­dom od alabaste-
ra – na razmišljanja koja su izneta u romanu. Koliko im je bio veran – naročito kada su
u pitanju sveti brak i Ma­rijino bekstvo u Francusku da bi osnovala kraljevsku lozu?
Oni koji čitaju moje knjige svesni su da se u svojim radovima ne bavim obnovom
jedne elitne loze, već se fokusiram na uspostavljanje ravnoteže između muškog i žen-
skog principa / Logosa i Sofije. Veru­jem da priče i legende o detetu Isusa i Marije Mag-
dalene – princezi zaključanoj u kuli ili izgubljenoj usled nepažnje – oslikavaju narodno
sećanje na „zajednicu“ arhetipske Neveste i Mladoženje. „Dete“ je dokaz da je zajedni-
ca postojala na svim nivoima: fizičkom, psiho­loškom, metaforičnom. Bilo je to najviše
partnerstvo „božanskih upot­pu­njenja“, koje nam omogućava da Boga zamislimo kao
Jedinstvo koje voli.
Da li je „Kod“ imao uticaja na vas lično? Da li ste osetili bilo kakav zazor od bučnih
kritika na račun teologije iznete u Da Vinči­jevom kodu? Šta mislite o pozivu biskupa
bliskog Vatikanu da ljudi sve u svemu ne bi trebalo da ga čitaju?
Kada sam napisala Ženu sa posudom od alabastera, dala sam je svom rimokatolič-
kom pastoru na čitanje pre nego što sam je poslala izdavaču. Njegov odgovor je glasio:
„Ovo bi moglo izlečiti Crkvu“. Mora da je osetio da bi ponovni povratak Neveste obno-
vio „pustu zemlju“, baš kao što tvrde legende o gralu. Ostali sveštenici i prelati odo­brili
su i prihvatili moju viziju „Svetog jedinstva“, pa mi upućuju pozive da govorim u izne-
neđujućem i sve većem broju vodećih hriš­ćan­skih crkvi današnjice. Takođe, dobijam
86 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

stotine pisama putem elek­tronske pošte svake nedelje od ljudi, među kojima su mnogi
katolici i drugi hrišćani, koji mi se zahvaljuju na mom radu. Usudila bih se da pretpo-
stavim da kardinal kome se pripisuje da je oklevetao Da Vinčijev kod još uvek nije
pročitao moje knjige.

A kada je u pitanju naučno izučavanje? Da Vinčijev kod je po­k re­nuo obilje izučava­
nja i komentara. Da li je bilo koje od njih dovelo do toga da promenite sopstvene stavo­
ve? Ako jeste, šta i na koji način?
Neko me je nedavno upitao da li sam u svojoj novoj knjizi Marija Magdalena, neve­
sta u izgnanstvu, promenila svoje stavove. Odgovor glasi ne. Govorim istu stvar samo
glasnije, sa više dokaza, više sred­njevekovne umetnosti, više primedbi i dokumentacije.
Kao odgovor kritičarima koji tvrde da ne postoji dokaz da je između Isusa i Marije
Magdalene postojao intiman odnos, obezbedila sam dodatnu gomilu posrednih dokaza
u korist „Svetog braka“. Moj rad se ne bavi ovom ili onom činjenicom, već čitavim sku-
pom činjenica koje čine mozaik koji potvrđuje Jedinstvo u srcu hrišćanske mitologije.

Postoji li još neki dokaz – ili nešto što bi razotkrilo priču – o Mag­daleninom putova­
nju u Egipat, a potom i u Francusku, ili o nastav­ljanju loze?
Obzirom da ne postoje dostupne istorijske činjenice, svi pobornici različitih teorija
oslanjaju se na grupu legendi, predanja i glasina. Kada sam napisala uvodni deo Posude
od alabastera, koji predstavlja fikciju, rekla sam da je Josif iz Arimateje Mariju Magda-
lenu odveo na sigurno u Egipat. Moja teorija zasnivala se na tri elementa: „bekstvu
Svete porodice u Egipat“ iz Jevanđelja po Mateju; Knjizi proroka Osije 11:1 „,I ja iz
Egipta zazvah sina svog“; i činjenici da se u fran­cu­skoj tradiciji Sara, čije ime na hebrej-
skom znači „princeza“, zove „Sara Egipćanka“. U knjizi Marija Magdalena, nevesta u
izgnanstvu, objavila sam fotografiju molitvene prostirke, verovatno iz 2. veka, na kojoj
su prikazani izgnani hrišćani, među kojima su majka i dete sa oreolima, kako putuju u
čamcima, a uz nju i priču o tome kako su na neverovatan način ovi predmeti preživeli.

Zar se ne bi zemlje istočno od Palestine smatrale gostoljubivijim nego, na primer

Francuska? U Evropi su živeli jedino „varvari“, dok se veruje da su ostali učenici luta­
li severno i istočno; u zapadnoj Indiji postoji čak i spomenik u čast Petra.
Usmena predanja o prognanoj porodici iz Palestine – Mariji Mag­daleni, Lazaru,
Marti i ostalim Marijama – i njihovim prijateljima u Galiji veoma je stara, a u prilog joj
idu lokalni nazivi mesta i molitve u veoma starim brevijarima ove regije. Još jednom, ne
posedujemo nika­kav zapis o putovanju niti račune od kupljenih karata za ove emigrante
iz Palestine koji su potražili azil u Galiji, ali postoje dokazi o prisustvu mnogobrojnih
Jevreja u Provansi, tako da se o Francuskoj s pravom nagađa. Postoje legende i u Efesu,
a takođe i istočnije.

U svojoj knjizi Magdalenino izgubljeno nasleđe istražujete arha­ične simbole, skrive­

na značenje u biblijskim tekstovima, svete brojeve u drevnom svetu, simboličku arhitek­
turu, pa čak i numeričke „doka­ze“ da su Isus i Marija simbolisali harmonično jedinstvo
suprotstav­lje­nih principa. Zar se ne bi moglo tvrditi da sve ovo predstavlja modernu,
neosnovanu pretpostavku, zasnovanu na selektivnim slučaj­nostima?
Sveti ženski princip 87

Gematrija je jedno drevno književno sredstvo koje se javlja u Pla­to­novim i spisima

drugih grčkih filozofa, čija je upotreba takođe potvrđena u hebrejskoj Bibliji, a takođe
je upotrebljeno i u grčkom Novom zavetu. Ne postoji ništa „moderno“ ili što se odnosi
na „novo doba“ a u vezi je sa gematrijom. A to što ona preovladava u pomenu­tim tek-
stovima čini se da potvrđuje da svakako NIJE slučajna. Dobi­jam putem elektronske
pošte brojna pisma koja podržavaju moj rad i zaključke, a dolaze od ljudi koji zapravo
izučavaju svetu geometriju i odgovarajuću gematriju u svetim tekstovima koji odslika-
vaju kos­mičke principe.

Kada se, kako u vašem radu tako i u romanima, javi tema arhetipa i simbolizma,
osećamo li to uticaj Karla Gustava Junga?
Pominjem Karla Junga u svojim knjigama kada raspravljam o integraciji muškog
„Logos“ i ženskog „Eros“ principa koje implicira „Sveto jedinstvo“. Mislim da bi Karl
Jung bio potpuno ushićen kada bi saznao da je Velika tajna skrivana u zapadnoj civiliza­
ciji bila „Sveto jedinstvo“ Isusa i Magdalene. Zapravo, u Aionu, Jung tvrdi da se „Biće“
često poima kao kraljevsko, izvrsno ili kao Božanski par. Svako od nas u sebi objedinju-
je sposobnosti za koje su zadužene i „leva“ i „desna“ strana mozga. „Sveto jedinstvo“
predstavlja pomire­nje ovih zamišljenih „suprotnosti“, integrisanih u celinu.

Den Braun veliki naglasak stavlja na gnostička jevanđelja. Osim što ste ih navodili
kao dalji dokaz o ulozi svete zajednice, malo ste pisali o gnosticizmu. Kakvi su vaši sta­
vovi o gnostičkoj tradiciji?
Mislim da su se gnostički tekstovi (125-300 god n.e.), uz mogući izuzetak Jevanđelja
po Tomi, javili suviše kasno. Većina kasni bar tri ili četiri generacije. Javili su se suviše
kasno da bi bili originalno sve­dočanstvo o vezi između Isusa i Marije Magdalene. Izno-
seći dokaze za „Sveti brak“, isključivo se oslanjam na hrišćanski kanon. Gnostička je-
vanđelja rečito potvrđuju svedočanstvo kanonskih tekstova da je Marija Magdalena bila
istaknuti i najomiljeniji od svih Isusovih sledbenika, ali za ovim podatkom nema potre-
be da tragamo dalje od hrišćanskih jevanđelja.

Rasprava o tome da li je Marija Magdalena naslikana na Tajnoj večeri takođe se

proteže tokom poslednjih nekoliko godina. Kao neko ko veruje u „izgubljene simbole“,
slažete li se da je Leonardo ovom slikom možda zaista prizvao simbole?
Očigledno je da Leonardo jeste koristio simbole, iako moj rad nije usresređen na
njegove slike. Braunova tvrdnja da se na Tajnoj večeri ne nalazi putir očigledno je tačna,
ali ako pogledate iznad glave apo­stola u udaljenom levom uglu slike (ženska strana!),
naći ćete putir koji lebdi kao ukras na zidu. Čini se da Leonardo poručuje: „Gral nije
pehar, već ga tražite u nekoj drugoj ravni“.

Imate li vi svoje mišljenje o tome da li je figura na Tajnoj večeri Marija Magdalena,

ili ne?
Zaista se čini kao da je osoba sa Hristove desne strane žena. Ras­po­red na slici bio je
sredstvo koje je umetnik koristio kako bi povezao elemente. S obzirom na to da linija
koja bi se povukla iz središta lebdećeg putira prolazi tačno kroz lice figure za koju se
tvrdi da je žena, a zatim dodiruje Isusovu levu ruku, mislim da je prilično sigurna pret-
88 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

postavka da je Leonardo namerno povezao „gral“ sa Isusom i nje­govom voljenom oso-

bom na ovoj slici. Rastojanje između lebdećeg putira i žene jednako je rastojanju izme-
đu nje i Isusve leve ruke, što dalje uspostavlja njihovu očglednu povezanost.
Kakav će dugoročni uticaj, ako će ga uopšte biti, po vašem mišlje­nju imati roman – i
vaši današnji stavovi?
Kada sam objavila Ženu sa posudom od alabastera, pretočivši skrivene tradicije u
tokove današnjice, nisam imala predstavu kakav će biti njen odjek. Uz ohrabrivanje koje
mi je pružio moj pastor, ose­ćala sam da bi moj rad mogao biti sagledan kao blagoslov za
hrišćan­stvo, dozvoljavajući crkvenom poglavarstvu da Nevesti poželi dobro­došlicu i
primi je u naručje nakon njenog vekovnog izgnanstva. Još uvek se u srcu molim za to.
Cilj mojih knjiga koje su usledile jeste da se postaram da hrpa dokaza u korist Svetog
partnerstva arhetipske Neve­ste i Mladoženje opstane, uprkos „tamnici, vatri i sablji“.

Gnostička tradicija i božanska majka

Elejn Pejgels
Elejn Pejgels je istaknuta ličnost u teološkim krugovima i autor bestselera. Profesor je
religije na Univerzitetu Prinston, a takođe su joj pripale i Rokfeler, Gugenhajm i Makar-
tur stipendije u tri uzastopne godine. Kao mladi istraživač na Barnard koledžu, zauvek
je izmenila istorijsko lice hrišćanske religije, raspršivši mit o ranoj hrišćanskoj crkvi kao
jedinstvenom pokretu. Otkrića do kojih je došla objavljena su u bestseleru Gnostička
jevanđelja, analizi pedeset i dva rana hrišćanska rukopisa poznata pod zajedničkim
nazivom kao Biblioteka Nag Hamadi, koja prikazuju pluralističku prirodu rane Crkve i
ulogu žena u hrišćanskom pokretu koji se razvijao (pogledati poglavlje 3). Gnostička
jevanđelja, iz kojih je preuzet odlomak koji sledi, dobitnik su Nacionalne nagrade
udruženja književnih kritičara i Nacionalne nagrade za književnost, a takođe su izabra-
na od strane Moderne bi­blio­teke za jedno od sto najboljih dela 20. veka. Pejgelsova je
takođe i autor bestselera S one strane vere: tajno Jevanđelje po Tomi.

Jedna grupa gnostičkih izvora tvrdi da je primila tajno učenje od Isusa, kroz Jakova i
kroz Mariju Magdalenu. Pripadnici ove grupe mo­lili su se i božanskom Ocu i božanskoj
Majci: „Od Tebe, Oče, i kroz Tebe, Majko, dva besmrtna imena, Roditelji božanskog
bića, i ti koji na nebu živiš, i predstavljaš ljudski rod, a moćnog si imena...“
Pošto se u Knjizi postanja dalje kazuje kako je čovečanstvo stvo­reno u obličju „muš-
karca i žene“ (1:27), neki su zaključili da Bog, po čijem smo liku i mi sačinjeni, mora
takođe biti i muško i žensko – i Otac i Majka.
Na koji način ovi tekstovi daju sliku božanske Majke? Ne nailazim na jednostavan
odgovor, jer se tekstovi sami po sebi izuzetno razilaze. Ipak, mogli bismo dati prikaz tri
najvažnije karakterizacije. Na prvom mestu, nekoliko grupa gnostika opisuju božansku
Majku kao deo prvo­bitnog para. Valentin, učitelj i pesnik, polazi od premise da je Bog
u biti neopisiv. Ali smatra da se božansko može zamisliti kao dvoj­nost; ono se, u jednom
svome delu, sastoji od Neopisivog, Dubi­ne, Prvobitnog Oca; dok drugi čine Milost, Ti-
Sveti ženski princip 89

šina, Utroba, i „Majka svih postojećih“. Valentin smatra da je Tišina prikladan sastavni
deo Oca, određujući prvi deo kao ženski, a drugi kao muški, usled gra­ma­tičkog roda
grčkih reči. On dalje govori o tome kako Tišina, poput utrobe, prima seme Neopisivog
izvora; iz ovoga ona rađa sve emana­cije božanskog bića, raspoređenih u skladne parove
muških i ženskih energija.
Sledbenici Valentinovi molili su joj se za zaštitu kao Majci, i kao „mističnoj, večnoj
Tišini“. Primera radi, čarobnjak Markus obraća joj se kao Milosti (u grčkom, ženski rod
glasi charis): „Neka te Ona koja je ispred svega postojećeg, nepojmljiva i neopisiva Mi-
lost, ispuni i u tebi uveća njeno lično znanje“. U svom tajnom slavljenju mise, Markus
uči da vino simbilozira njenu krv. I dok se prinosi pehar sa vinom, on se moli da „Milost
poteče“ kroz sve one koji ga okuse. Prorok i vizionar, Markus se nazivao „utrobom i
primaocem Tišine“ (kao što je ona primila Oca). U proviđenjima koje je doživeo, kako
kaže, božansko biće javljalo se u ženskom obličju.
Još jedan gnostički zapis, poznat pod nazivom Velika objava, koji Ipolit citira u svo-
me delu Pobijanje sve jeresi, objašnjava poreklo univerzuma na sledeći način: Iz moći
Tišine pojavi se „velika sila, Um univerzuma, koji upravlja svim stvarima, i muško je...
drugo...velika Inteligencija... je žensko koje stvara sve“. Na osnovu roda grčkih reči za
„um“ (nous – muški rod), i „inteligencija“ (epinoia- ženski rod), autor objašnjava da je
otkriveno da ove sile, udružene u jednu celinu „čine dvojnost... ovo su Um i Inteligenci-
ja, i oni se mogu jedno od drugog razdvojiti, pa ipak su jedno, koje nalazimo u stanju
dvojnosti“. To znači, kako gnostički učitelj objašnjava, da

U svakome postoji [božanska snaga] u prikrivenom stanju...Ovo je snaga po-

deljena na gornji i donji deo; ona se sama stvara, samu sebe pokreće na rast,
samu sebe traži, samu sebe pronalazi, sama je sebi majka, sama je sebi otac,
sama je sebi sestra, sama je sebi supruž­nik, sama je sebi kći, sama je sebi sin
– majka, otac, zajednica, izvor svega što postoji.

Kako su gnostici nameravali da njihovo značenje bude protuma­če­no? Različiti uči-

telji nisu se složili po tom pitanju. Neki su insistirali na tome da božansko treba smatra-
ti muško-ženskim – „velikom muško – ženskom silom“. Drugi su tvrdili da na ove ter-
mine treba gledati kao na metafore, jer, u stvarnosti, božansko nije „niti muško niti
žensko“. Treća grupa tvrdila je da se o prvobitnom Izvoru može govoriti i kao o muškom
i kao o ženskom, u zavisnosti od toga koji aspekt želi da se naglasi. Zagovarači ovih
različitih viđenja složili su se u tome da bo­žansko treba shvatiti kao harmoničan, dina-
mičan odnos suprotnosti – koncept koji bi mogao biti srodan istočnjačkom shvatanju
jina i janga, ali koji ostaje nepoznanica za pravoverni judaizam i hrišćanstvo...
Ako neki gnostički izvori smatraju da Duh čini materinski eleme­nat Trojstva, Je­
vanđelje po Filipu iznosi jednako radikalnu tvrdnju o doktrini koja će se kasnije razviti
kao rođenje od device. Ovde, iznova, Duh jeste i Majka i Devica – pandan i supruga
Nebeskog Oca: „Valja reći tajnu. Otac Svih sjedinio se sa devicom koja je došla odoz­go“
– to jest, sa Svetim duhom koji se spustio na zemlju. Ali zbog toga što ovaj proces treba
shvatiti simbolično, a ne bukvalno, Duh je ostao devica. Autor dalje objašnjava da je
„Adam potekao od dve de­vice, od Duha i od devičanske zemlje“, tako da je „Hrista ro-
dila de­vica“ (odnosno Duh). Ali autor ismeva one hrišćane koji sve shva­taju doslovno, i
90 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

koji pogrešno rođenje od device pripisuju Mariji, Isusovoj majci, koja kao da je začela
bez Josifa: „Oni ne znaju šta govore. Kada je još žena začela sa ženom?“ Umesto toga,
tvrdi on, rođenje od device odnosi se na to misteriozno jedinstvo dvaju božanskih sila,
Oca Svih i Svetog Duha.
Pored večne, mistične Tišine i Svetog duha, određeni gnostici daju treće viđenje
božanske Majke: kao Mudrosti. Ovde grčki oblik za „mud­rost“ u ženskom rodu, sophia,
jeste prevod hebrejskog oblika žen­skog roda, hokhmak. Rani tumači razmatrali su zna-
čenje pojedinih delova iz Biblije – na primer, izreku iz Poslovica da „Mudrošću je Gos-
pod zemlju osnovao“. Može li Mudrost biti ženska sila u kojoj je božansko stvaranje
„začeto“? Prema jednom učitelju, činjenica da u engleskom jeziku isti oblik reči ozna-
čava i začeće i razumevanje9 – fizičko i intelektualno – nagoveštava ovu mogućnost:
„Misao [ennoia] je ženskog roda, jer... [to] je moć začeća/razumevanja“.

Bog-muškarac i boginja
Intervju sa Timotijem Frikom
U ovom intervjuu, Timoti Frik uvodi jedan deo argumenata iznetih u delu Isus i izgublje­
na boginja, čiji odlomci upravo slede. Frik, za­jedno sa svojim saradnikom i stalnim ko­
aut ­orom Piterom Gandijem, pred­stavlja ključnog tvorca tvrdnje koja glasi da je sistem
verovanja izvornih hrišćana bio potpuno srušen, kada je Rimsko carstvo ustanovilo hri-
šćanstvo kao zvaničnu veru. Verovanja ranohrišćanskog pokreta u gnostičko iskustvo
mističnog prosvetljenja i mističnu zajed­nicu boga muškarca (Isusa) i boginje (Marije
Magdalene) pred­stav­ljala su takvu pretnju učenju Rimske crkve, da su morala biti brutal­
no ugušena. Boginja, kao i gnostička tradicija, izbrisana je tada iz hriš­ćan­skih dokume-
nata, verovanja i verskih obreda. Za prvobitne hrišća­ne, kako to Tibing objašnjava Sofi
u Da Vinčijevom kodu, vezano za napore Sionskog priorata da održi u životu tradiciju
Boginje, Marija Magdalena predstavlja „Boginju, Sveti gral, Ružu i Božansku majku“.
Timoti Frik je diplomirao filozofiju. Piter Gandi je magistrirao na temu klasičnih civi­
li­zacija, pri čemu njegovu usku stručnost čine drevne religije paganskih misterija. Ko-
autori su dela Isus i izgubljena bo­ginja: tajna učenja prvobitnih hrišćana, kao i knjige Isu­
sove miste­rije: da li je „pravi Isus“ paganski bog? kao i više od dvadeset drugih knjiga.

Kakav je bio značaj obožavanja boginje u paganskim kulturama?

Naporedo sa mitom o bogu – muškacu, paganske misterije prenose i alegorijski mit
o izgubljenoj i ponovo pronađenoj boginji, koji pred­stavlja alegoriju za pad i iskupljenje
duše. Najpoznatija paganska ver­zi­ja ovog mita jeste priča o Demetri i Persefoni. Prvi
hrišćani preradili su je u svoj mit o Sofiji – hrišćanskoj boginji čije ime znači „mudrost“.

Šta je izrazito „žensko“ u vezi sa Sofijom?

Boginja predstavlja Sve, univerzum, sve što osećamo, sve što za­mišljamo – tok pri-
kaza, oblika, iskustava. Bog – muški arhetip – pred­stavlja Jedno, misteriozni izvor sve
9
Eng. conceive – začeti, razumeti (prim. prev.).
Sveti ženski princip 91

svesti koja poima i biva svedok toka prikaza koje nazivamo životom. (Život, ili Zoe, još
jedno je od imena hrišćanske boginje). Sofiju su već poštovali jevrejski i paganski mi-
stici još i pre nastanka hrišćanstva.

Ali boginja nije uvek prikazivana u samo jednom svetlu.

Hrišćanska mitologija duboka je i višeslojna. Ova povezanost ispoljava se na mnoš-
tvo načina i mnoštvu nivoa. Od stvaranja nečega ni iz čega, na kraju prerasta u vezu
između Isusa i dve Marije, koje pred­stavljaju dva aspekta boginje – devičansku Majku i
posrnulu i iz­bav­ljenu bludnicu. Opet ponavljam, ovo su prikazi preuzeti iz drevne pa-
ganske mitologije.

Kako se Eva uklapa u tradiciju „izgubljene boginje“

Ona predstavlja polovinu (a ne rebro, što je česta greška u prevodu) Adama (čije ime
znači „ljudski“). U mitu o njoj ogledaju se paganski mitovi o padu duše u ovaploćenje,
koje mit o Isusu pokušava da ispravi.

Da li se iza svetog ženskog principa krije filozofski koncept?

Za narode starog veka muški princip predstavljao je nedeljivu svest. Ženski princip se
ogledao u mnoštvu prikaza, iskustava, onoga čemu smo bili svedoci. Dvojnost je činila
osnovu života. Bez nje, ništa nije postojalo. Mudrost je stanje duše (ženski princip),
kada je dovoljno čista da prepozna svoju pravu prirodu, da bude Jedna Svest u svemu,
koju je za Pavla i njegovu družinu simbolizovao Hrist ili „Kralj“.

Sofijino putovanje
Vekovima stara paganska boginja izgubljena u
savremenom hrišćanskom svetu
Timoti Frik i Piter Gandi
U ovom odlomku iz Frikovog i Gandijevog dela Isus i izgubljena boginja, autori prate
tradiciju boginje sve do grčkih mitova i jevrejskih izvora. Prikaz svoje boginje oni grade
na citatima iz Starog zaveta, grčkim mitovima i paganskim predanjima koji obuhvata-
ju sve od He­le­­ne Trojanske preko Platonovog viđenja Psihe kao žene, do Eleuzinskih
misterija koje su redovno oživljavale mit o Demetri i Persefoni. Na sa­mom kraju, oni
nalaze ime boginje čak i u legendi o uspavanoj lepotici.

Hrišćanska boginja
Mit o bogu-muškarcu Isusu pravilno se može razumeti jedino na­po­redo sa mitom o bo­gi­
nji Sofiji. Nakon toliko vekova hrišćanstva kojim su dominirali muškarci, istovremeno
je i šokantno i ohrabrujuće saznanje da se boginja nalazi u samom njegovom srcu. Ona je,
92 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

poput njenog sina/brata/ljubavnika Isusa, složena figura sačinjena kako iz paganskih,

tako iz jevrejskih izvora.
Sofija, čije ime znači „mudrost“, vekovima je bila boginja pagan­skih filozofa. Zapra-
vo, reč „filozof“, koju je prvi upotrebio Pitagora, znači „onaj koji voli mudrost“. Iako su
danas često prikazani kao suvi učenjaci, ovi izvanredni intelektualci zapravo su bili
mistici posvećeni boginji. Parmenida se, primera radi, često sećamo kao utemeljivača
zapadne logike, iako je njegovo remek delo vizionarska pesma u kojoj on silazi u pod-
zemni svet kako bi dobio uputstva od boginje.
Sofija je takođe bila značajna mitska figura i kada su u pitanju jevrejski gnostici, kao
što je Filo [jevrejsko-helenski filozof, koji je živeo u Aleksadriji, 25. god. pre n.e.-50.
god. n.e.]. Iako su je kasnije jevrejski književnici odbacili, tradicija jevrejske boginje
oduvek je postojala. U jednom periodu Izraelci su obožavali boginju Ašeru, kao pratilju
boga Jehove. U 5. veku pre n. e. bila je poznata kao Anat Jahu. U tekstovima napisanim
u periodu između 5. i 4. veka pre n.e., kao što su Poslovice, Solomonova Sofija i Sofija
Isusa sina Siraha, ona postaje božija družbenica i kostvoritelj Sofija.

Poreklo hrišćanske boginje

Kao što je slučaj sa ukupnom hrišćanskom mitologijom, mit o izgubljenoj boginji jeste
sinteza već postojećih jevrejskih i paganskih mitova. Hajde da pregledamo neke od ovih
izvora.

Jevrejski izvori
Egzegeza o duši [jedno od najintrigantnijih izgubljenih jevanđelja pronađenih među
knjigama Biblioteke Nag Hamadi] skreće pažnju na neke od jevrejskih mitoloških mo-
tiva, koje razvija u mitu o Sofiji. Citira Jeremiju, u kome bog pominje Izrael, kao izgu-
bljenu boginju:

Ali ti si sa mnogim milosnicima blud provodila; i ti da se vratiš! Oči svoje k

visinama podigni i gledaj! Gde li nisi blud ti provodila!U tebe je čelo bludne
žene, te ne dođe stid na tebe. A sad meni ti da vičeš: Oče moj, ti si bio vođ
mladosti moje!

Takođe, u Jezekilju, bog proglašava:

Sagradila si sebi kuće bludničke na svakom trgu, obeščastila si svoju lepotu, i

prodavala se svakom prolazniku, i umožila si blud svoj. Provodila si blud s
Egipćanima, susedima svojim snažna tela.

Egzegeza o duši dešifruje alegorijska značenja ovog teksta:

Šta izraz „Egipćani, snažna tela“ označava, ako ne svet tela i carstvo čula i
ovozemaljskih dela, kojima je psiha zagađena?
Sveti ženski princip 93

Egzegeza o duši takođe ukazuje na povezanost po pitanju dubljeg značenja između

mita o Sofiji i mita o Postanju. U Knjizi postanja, Adam predstavlja Svest, a Eva pred-
stavlja psihu. U početku bejaše samo prvobitno ljudsko biće, Adam, od koga bog odvoji
„jednu polo­vinu“ i stvori Evu (ne „rebro“, kako se govori u tradicionalnim prevo­dima!“).
Ovo predstavlja projekciju psihe proizišlu iz Svesti. One su u biti jedno, ali se javljaju
kao suprotnosti. Psiha (Eva) upoznaje Svest (Adama) sa telom. Ovo je simbolično pred-
stavljeno u vidu Pada iz raja. Mistični brak ispravlja prvobitno razdvajanje Adama i Eve,
Svesti i Psihe. Egzegeza o duši navodi Pavlovo učenje „Postaće jedno telo“, i komentariše:

Prvobitno su bili spojeni jedno s drugim dok su bili sa Ocem, pre nego je žena
na stranputicu navela muškarca, koji joj je brat. Ovaj brak ponovo ih je spoio,
i psiha je spojena sa svojim pravim ljubav­nikom.

U drugom jevreskom tekstu, Poslovicama, dva osnovna stanja Psi­he predstavljena su

kroz gospođu Mudrost i gospođu Ludost. Prema Filu, gospođa Ludost je poput bludnice
koja one što je slušaju vodi do pakla. Gospođa Mudrost je, sa druge strane, upoređena sa
pozivom na venčanje i vernom ženom – slikama koje aludiraju na motiv mističnog braka.

Mit o Heleni
Kao i u slučaju priče o Isusu, najznačajniji izvor za mit o hrišćan­skoj boginji je paganska
mitologija. Egzegeza o duši poredi hrišćanski mit o Sofiji sa Homerovim prvim priča-
ma, Ilijadom i Odisejom, u koji­ma je Helena oteta i mora biti spašena. Prema Pitagorej-
cima, Helena je simbol psihe i njena otmica predstavlja pad psihe u otelovljenje...
Mit o Heleni bio je od važnosti za prve hrišćane...Namerno opona­ša­jući mit o Isusu i
boginji, veliki majstori među gnosticima poistove­ćivali su se sa ulogom spasitelja koji je
došao da otkrije gnozis svojim izgubljenim sledbenicima, čiji je simbol Helena/Sofija.

Platonov Fedon
U svome delu Fedon Platon nam daje prikaz pada i iskupljenja Psihe, kojim su se ne­sum­
njivo poslužili prvi hrišćani kada su stvarali sopstvenu verziju mita o izgubljenoj boginji:

Psihu telo odvlači u sferu promenljivog, gde ona zbunjeno luta. Svet se okreće
oko nje, a ona je poput pijanca pod njegovim uticajem. Ali pošto se povratila,
ona razmišlja. A zatim prelazi u carstvo čistoće, večnosti, besmrtnosti i nepro­
menjivosti, koje su joj bliske. Kada je svoja i ništa joj ne smeta ili je sprečava,
ona je uvek sa njima. Kada odstupi od svog pogrešnog puta i poveže se sa ne­
pro­menjivim, i sama je nepromenjiva. Ovakvo stanje Psihe naziva se Sofija.

Mit o Afroditi
Paganski mit o boginji Afroditi priča u osnovi istu priču kao i kasniji hrišćanski mit
o izgubljenoj boginji. Kao i Sofija, Afrodita ima bezgrešnu i posrnulu prirodu. Plotin
[egipatsko-rimski filozof iz 3. veka n.e.] objašnjava da je u suštini ona „Afrodita sa neba“,
94 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

ali „ovde se pretvorila u bludnicu“. On piše da „Zevs predstavlja svest, a njego­va ćerka
Afrodita koja je iz njega proizašla, jeste Psiha“, komentarišući kako je

u prirodi Psihe da voli Boga i čezne da sa njim bude jedno u ple­menitoj ljuba-
vi kćeri prema plemenitom Ocu. Ali rođena kao ljud­sko biće, i primamljena
čarima ove sfere, nalazi drugog ljubav­nika, smrtnika, napušta svog oca i do-
življava pad. Ali jednog dana, zamr­zev­ši svoju sramotu, ostavlja zemaljska
zla, još jednom se obraća svo­me Ocu i nalazi mir. Istinsko dobro Psihe leži u
njenoj odanosti Svesti, sa kojom je u rodu. Za nju zlo počiva u strancima koji
je često pose­ćuju. Ali pretpostavimo da je Psiha dosegla najviše, ili još pre da
joj je ono otkrilo svoje prisustvo. I dok je tog prisustva, sve različitosti ble­de.
To je poput stapanja ljubavnika i njegove voljene. Kada jednom do­segne ovo,
ne bi se menjala ni za šta u čitavom univerzumu.

Mit o Demetri i Persefoni

Najuticajniji od svih mitova o boginji u njena dva vida je mit o Demetri i Persefoni, o
kome se govori u Eleuzinskim misterijama. Paganski gnostik Salustije [živeo je oko
360. godine n.e., bio savetnik rimskom caru Julijanu i težio ka oživljavanju paganskog]
govori nam da je ovaj mit alegorija poniranja psihe u otelovljenje. Olimpiodorus objaš-
njava da „Psiha silazi kako je to učinila i Persefona“. Lucije Apulej govori o „mračnim
obredima poniranja“, i „svetlim obredima uzdizanja“ Persefone, pišući o sopstvenoj ini-
cijaciji:

Približio sam rubu smrti, i stupio na prag Persefonin, i ponesen kroz sve ele-
mente, vratio sam se iznova u svoje stanje bezgrešnosti.

Hrišćanski pisac Ipolit opisuje učenja o poniranju i uzdizanju Psihe kao misteriju otkri-
venu onima koji su „posvećeni najvišem stepenu Eleuzinskog obreda“ i iznosi da su
pripadnici Nasenske škole [gno­stičke sekte iz perioda vladavine Hadriana (110-140. go-
dine n.e.) koja je verovala u božansku prirodu zmije i upražnjavala misteriozne obre­de
posvećene Velikoj Majci] hrišćanskog gnosticizma razvili svoja učenja upravo iz ovog
izvora.
Platon nam govori da ime „Persefona“ potiče od oblika sophe i znači „mudra“, tako
da je izvedena od istog korena kao i reč „Sofija“. Persefona, poznata kao Kore, u znače-
nju „kći“ ili „devojčica“, predstavlja posrnulu psihu. U hišćanskim Delima Tominim,
psiha nosi ime Kore. Demetra znači „Majka“. Ona je Nebeska kraljica koja predstavlja
čistu psihu.
U mitu, Demetrinu kći Persefonu oteo je Had, bog podzemnog sve­ta. Ovo predstav-
lja pad u otelovljenje. Pre nego bi prošli inicija­ciju, svi koji bi pristupali Eleuzinskim
misterijama morali su da opona­šaju tugu koju su Demetra i Persefona osetile nakon što
su ih razdvojili. Ovo predstavlja iskustvo poznato kao metanoia koje proizilazi iz tuge
zbog razdvajanja od svoje najdublje prirode i iz stanja izgubljenosti u svetu. Hermes
odlazi u podzemni svet kako bi oslobodio Persefonu i vratio je njenoj majci Demetri.
Ovo predstavlja izbavljanje psihe od poistovećivanja sa obodom kruga sopstvenog bića
i ponovno spajanje sa njenom istinskom prirodom smeštenom u centru.
Sveti ženski princip 95

Ipak, Had je u tajnosti Persefoni dao da pojede seme nara, tako da je zbog toga što je
pojela ovo seme, morala da se vraća u podzemni svet i tu provodi trećinu svake godine.
Seme nara predstavlja seme budućih života koje stvaramo u ovom životu, koji nas vra-
ćaju u ljudsko otelovljenje kako bismo nastavili putovanje buđenja. Ovo predstavlja ono
što su drevni narodi nazivali „sudbinom“, koja se u modernom žargonu spiritualnih
krugova naziva „karmom“. Motiv vra­ća­nja u podzemni svet na „trećinu svake godine“
aluzija je na trostru­ku prirodu Bića: Svest, psiha, telo. Trećina našeg identiteta – telo –
nalazi se u podzemnom svetu.
Figure Demetre i Persefone Grci su razvili iz drevne egipatske mito­logije. Porfirije
[paganski mislilac, 232-303. god. n.e.] nam govo­ri da je egipatska boginja Izida ekviva-
lent i Demetre i Persefone. U egipatskoj mitologiji, viši i niži vidovi boginje predstavlje-
ni su u liku Izide i njene sestre Neftis, supruge zlog boga Seta, koji je, kao i Had, bio
oličenje materijalnog sveta.
Ovi egipatski mitovi bili su glavni izvor onoga što će postati hriš­ćan­ski mit o izgu-
bljenoj i ponovo pronađenoj boginji. Iako je ova du­go­prisutna priča potpuno izbačena iz
hrišćanstva, odžala se u bajkama kakva je Uspavana lepotica. Kao što joj ime govori,
Uspavana lepo­tica jeste prikaz psihe koja je usnula u svetu. Priča je prikazuje kao prin-
cezu koja je zbog kletve zauvek usnula, zarobljena u mračnom zamku okruženom du-
bokom neprohodnom šumom, ali koju na kraju spašava njen ljubavnik, junak princ.

Boginja u jevanđeljima
U hrišćanskom mitu o Sofiji, boginja, koja predstavlja psihu, jeste centralna figura, dok
je njen brat-ljubavnik, koji predstavlja Svest, samo sporedna ličnost. U mitu o Isusu, ovo
je upravo obrnuto. Bog-muškarac je centralna ličnost. Ipak, mit o izgubljenoj boginji
daje važno podznačenje priči o Isusu, koje bi bilo očigledno pripadnicima hrišćanstva
koji su poznavali obe alegorije. Mit o Sofiji razjašnjava Isusov mitski zadatak – on do-
lazi kako bi izbavio svoju sestru-ljubavnicu Sofiju, psihu izgubljenu prilikom poistove-
ćivanja sa telom. „Hrist je došao radi nje“, iznosi se u Trodelnom traktatu [još jednom
od Gnostičkih jevanđelja iz Nag Hamadija].

Devica i bludnica
U jevanđeljima Devica Marija i Marija Magdalena predstavljaju uzvišeniju Sofiju i po-
srnulu Sofiju. Nazivaju ih istim imenom kako bi naglasili činjenicu da u mitološkom
pogledu one predstavljaju dva vida iste ličnosti. Kao i u mitu o Sofiji, prva Marija je
devica, kao i Sofija kada je živela uz svoga Oca, a druga je bludnica koju iskupljuje njen
ljubavnik Isus, kao Sofija kada je bila izgubljena u svetu.
Na boginju kao na majku i bludnicu aludira se u genealogiji koja je za Isusa stvorena
u Jevanđelju po Mateju. Kako bismo očekivali, ova genealogija prati mušku liniju, ali
odstupa od ovog modela kako bi posebno pomenula četiri poznate jevrejske „posrnule
žene“. Tamara je bila prostitutka iz hrama. Rut je učestvovala u bestidnom seksualnom
iskorišćavanju. Bitsava je počinila preljubu sa kraljem Davidom. Rava je bila gospoda-
rica javne kuće. U Knjizi izlaska koja predstavlja ale­go­riju, kada Isus / Jošua stiže u
96 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Da li su rani gnostički hrišćani upražnjavali obrede svetog seksa?

Većina naših stručnjaka nalazi veoma malo dokaza kada se radi o ovome. Kako bilo, Frik i
Gandi se kratko osvrću na to, napo­mi­njući da su „gnostici namerno kršili društvene norme
kako bi se oslobodili svoje društvene persone i postali svesni svog istinskog spiritu­alnog
identiteta. Neki su, kao na primer pripadnici Kainita, ovo činili kroz asketsku apstinen­ci­ju.
Drugi, pripadnici Karpokra­to­ve škole, činili su to kroz sladostrasna zadovoljenja...“
Čini se da je Karpokrat, aleksandrijski platonski gnostik, osnivač sekte gnostičkih
hrišćana u ranom 2. veku n.e. – grupe koju Frik i Gandi opisuju kao radikalne komuniste
koji su prezirali materijalnu imovinu – učio svoje sledbenike da „uživaju u životu, uključu­
jući i zadovoljstva seksa, koja toliko često osuđuju oni koji su se držali doslovnog tuma-
čenja verskih tekstova... Ovi gnostici u seksualnosti su videli slavljenje zajednice boga i
boginje, iz koje potiče čitav život. Govori se da su povremeno praktikovali sakramentalno
obnaživanje u crkvi, pa čak i ritualno seksualno opštenje“.

Obećanu zemlju on izbavlja blud­nicu Ravu, koja simbolizuje psihu, iz opasanog grada
Jerihona, koji sim­bo­liše telo. Određeno imenujući Ravu kao pretkinju Isusa Hrista
Jevan­đelje po Mateju ukazuje na mitološko podudaranje između ove priče i priče iz je-
vanđelja po kojoj Isus izbavlja bludnicu Mariju Magdalenu.
Marija Magdalena, kao žena koja predstavlja Isusovu sestru-lju­bav­nicu Sofiju, jeste
„voljeni učenik“ koga dosledno prikazuju hriš­ćanski tekstovi kao nekoga ko je sa Hri-
stom imao veoma blizak odnos. Jevanđelje po voljenom učeniku (takođe poznato i kao
Jevanđelje po Jovanu) [još jedno gnostičko delo] prikazuje Isusa i Mariju kao toliko bli­
ske, da mu za vreme Tajne večere, ona leži u krilu. Jevanđelje po Filipu govori kako ju
je Isus „voleo više od ostalih učenika i često ju je ljubio u usta“. U Jevanđelju po Luki
Ma­rija svojom kosom briše Isu­sova stopala. Prema jevrejskom zakonu, samo je muž
mo­gao videti ženinu kosu raspuštenu, a ako bi žena raspustila kosu pred drugim muškar­
cem, ovo se smatralo neprikladnim i moglo je postati osnov za zakonski razvod. Ovaj
događaj bi, u tom slučaju, mogao biti sagledan kao prikaz Isusa i Marije ili kao muža i
žene, ili kao sladostrasnih ljubavnika koji su slabo marili za moralnu uglađenost.

Slike probuđene psihe

Žene igraju istaknutu ulogu u svim delovima priče o Isusu, naro­čito u Jevanđelju po
voljenom učeniku, a sve one predstavljaju Sofiju u različitim stanjima njenog buđenja.
Egzegeza o duši prikazuje Sofiju u stanju najvećeg očaja, kao jalovu staricu. U ovakvom
stanju ona doživljava ono što se naziva metanoia i obraća se Ocu da je izbavi. U priči o
Isusu, ovaj Sofijin aspekt predstavljen je u vidu Elizabete, majke Jovana Krstitelja. Ona
se javlja zajedno sa ličnošću Device Marije. Marija je mlada i još uvek neoplođena. Eli-
zabeta je stara i jalova. U ovakvom stanju, poput Sofije, ona se obraća Ocu za pomoć,
predstavljajući jalovu psihu u kojoj se rađa potreba da zatraži pomoć. Odgovor je u Jo-
vanu Krstitelju, koji predstavlja psihičku inicijaciju pročišćenja kroz krštenje vodom, što
predstavlja početak gnostičkog puta samospoznavanja.
Sveti ženski princip 97

Kroz izvršavanje svog zadatka, Isus se sreće sa različitim ženama koje predstavljaju
Sofiju i simbolišu stupnjeve napredovanja u buđe­nju psihe. Jednom prilikom Isus spaša-
va neku preljubnicu od kameno­vanja do smrti, ističući da niko od onih koji su je optu-
žili ni sam nije bezgrešan. Ovo je aluzija na posrnulu Sofiju koju zloupotrebljavaju oni
koji se upuštaju u preljubu sa njom. Žena u ovoj priči jeste bespo­moćna žrtva, koja na
sopstveno iznenađenje biva spašena. Ovo pred­stavlja ranu fazu buđenja, u kojoj otelo-
tvorena psiha dobija pomoć koju nije tražila od samog Bića, koju ona doživljava kao
„milost“.
Jednom kasnijom prilikom, Isus sreće Samarjanku preljubnicu, koja predstavlja po-
srnulu Sofiju. Isus joj otkriva da je on Hrist i nudi joj „vodu života“. Ova priča vodi
odnos između Sofije, koja predstav­lja psihu, i Isusa, koji predstavlja Svest, korak dalje.
Ovde Isus otvo­re­no nudi učenje koje vodi gnozisu, predstavljenom u vidu vode večnog
života, i otkriva da je on Hrist. To predstavlja stanje u kome sled­benici naziru svoju
istinsku prirodu po prvi put, i shvataju mogućnost saznanja. Ovaj prizor odigrava se
kraj Jakovljevog studenca, stvore­nog tako da bi podstakao aluziju na mit o Sofiji. U je-
vrejskoj mito­logiji, Rebeka, majka Jakovljeva, izvlači vodu iz ovog studenca, što, kako
nam Filo govori, simboliše primanje Sofijine mudrosti.
U narednoj epizodi, srećemo se sa dve važne figure Sofije, Martom i njenom se-
strom Marijom. Njihov brat Lazar je preminuo, ali njih dve veruju da bi ga Isus spasio,
samo da je bio prisutan. Dirnut njihovom verom, Isus odlazi u pećinu u kojoj je Lazar
pokopan i čudom ga diže iz mrtvih. U ovoj izuzetnoj pričici Lazar predstavlja fizičko [tj.
mate­rijalno, telesno] stanje spiritualne smrti u podzemnom svetu. U život ga vraća moć
Hristova, koji predstavlja Svest, kroz veru Martinu i Marijinu, koje predstavljaju psihič­
ku i duševnu fazu buđenja...
Još jedna značajna epizoda odigrava se prilikom Isusove posete La­zarevoj, Martinoj
i Marijinoj kući. Marta i dalje poslužuje, dok Lazar, probuđen iz mrtvih, sedi za stolom.
U međuvremenu, Marija uzima veoma skupoceno milo i pomazuje Isusa, tako ga zva-
nično čineći „Pomazanim“ ili Hristom/Kraljem. Ovi događaji prikazuju stadijum u
kome sledbenici nisu više duhovno mrtvi u telesnom stanju, što je predstavljeno kroz
vaskrslog Lazara koji jede za stolom. Oni su uključeni u psihički proces buđenja, prika-
zan kroz Martu koja poslužuje, i dovoljno su uznapredovali do duševnog nivoa buđenja,
da bi jasno prepoznali svoj pravi identitet kao Svest, predstavljenu kroz Marijino poma-
zanje Isusa kao Hrista/Kralja.
Isus je prikazan kao onaj koji je iz „Marije koja se zove Mag­da­lena“ isterao „sedam
demona“. Broj sedam je značajan. U gnostičkom mitskom prikazu, kosmos ima sedam
nivoa, koje čine sunce, mesec i pet vidljivih planeta. Oni su nekada zamišljani kao se-
dam demonskih sila koje mogu da nas zarobe u materijalnom. Iznad njih nalazi se og­
doad ili „osmi“, predstavljen u vidu zvezdanog neba, koje je mito­loški dom boginje.
Gnostičko putovanje u vidu buđenja iz otelovljenja ponekad se shvata kao savlađivanje
merdevina sa sedam nivoa kako bi se dosegnuo ogdoad. To što je Marija oslobođena
sedam demona, predstavlja pomoć koju joj je Isus pružio u savlađivanju ovih sedam
stepenika koji vode do neba.
Vrhunac priče o Isusu čini Marija Magdalena, koja pronalazi pra­znu Isusovu grobni-
cu i kojoj se vaskrsli Hrist prvoj ukazuje. Ovo pred­stavlja završetak procesa inicijacije.
Za gnostike telo je „grobnica“ u kojoj postojimo kao duhovno mrtvi. Marijino pronala-
98 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

ženje prazne grobnice predstavlja razumevanje da ono što nas čini nije fizičko telo. Njen
susret sa vaskrslim Hristom predstavlja shvatanje da naša suštin­ska priroda jeste Svest
o Bogu.
Nakon ovoga Marija predstavlja mudru psihu, koja istinski zavre­đuje da nosi ime
„Sofija“. Kako se iznosi u Razgovoru sa spasiteljem, Marija je sada „žena koja u potpu-
nosti razume“. U Jevanđelju po Mariji vaskrsli Isus Mariji otkriva Unutrašnje misterije
hrišćanstva, koja ostalim učenicima otkriva ova tajna učenja. Oni zatim odlaze da pro­
povedaju „jevanđelje po Mariji“. Uprkos mizoginiji onih koji su doslovno tumačili hri-
šćanske svete spise, tradicija Marije Magdalene kao apostola apostolarum, „apostola
nad apostolima“, održala se kao katolička doktrina sve do danas.

Motivi mističnog braka

Prema hrišćanskim gnosticima, postoji mnoštvo aluzija na mistični brak u priči o Isusu.
Najznačajnija je obred Euharistije (pričesti), koji se zasniva na drevnim ritualima mi-
stičnog braka u Paganskim miste­rijama. U Eleuzinskim misterijama, boginju Demetru
predstavljao je hleb, a boga-muškarca Dionisa vino. Prvi hrišćani su, na sličan način,
hleb dovodili u vezu sa Marijom, a vino sa Isusom, koji se u Jevan­đelju po Jovanu na-
ziva „pravim vinom“. Epifan, jedan od doslovnih tumača, sa užasom beleži da su člano-
vi Koliridijske škole hrišćanstva slavili Euharistiju u ime „Marije kraljice nebeske“,
zabeleživši:

Oni ukrašavaju stolicu ili četvrtasti tron, preko njega prebacuju plašt, i u odre-
đenom svečanom trenutku, na njega spuštaju hleb i nude ga u Marijino ime; i
svi uzimaju komad ovog hleba.

Činom u kome se svečano jede hleb i pije vino, bog-muškarac i boginja, koji pred-
stavljaju Svest i psihu, sjedinjuju se u mističnom braku. Od očiglednog je značaja to što
Isus na Tajnoj večeri održava proslavu u čast svete pričesti, dok mu „voljeni učenik“
Marija Magda­lena prisno leži u krilu.
Nešto ranije, Isus čudesno pretvara vodu u vino, za vreme ceremo­nije venčanja u
Kani, što prema hrišćanskim gnosticima predstavlja mistični brak. Voda koja se pretva-
ra u vino jeste drevni simbol koji predstavlja ekstatičko opijanje duhovnog preobraže-
nja. Tvorci priče o Isusu pozajmili su ovaj motiv iz paganske mitologije, po kojoj bog-
mučkarac Dionis pretvara vodu u vino na svom venčanju sa Arijad­nom. U hrišćanskoj
verziji ove priče, Isus nije prikazan kao mladože­nja. Ipak, u Novom zavetu Isus sam
sebe naziva „mladoženjom“, a tako ga često oslovljavaju i drugi...
U jednoj intrigantnoj nekanonskoj hrišćanskoj priči, Isus Mariju Magdalenu odvodi
na planinu, gde se jedna njegova polovina pretvara u ženu, sa kojom on vodi ljubav.
Penjanje uz planinu drevna je slika penjanja duhovnim putem ka Nebu. Slika Isusa koji
od svoje polovine stvara ženu aluzija je na mit iz Knjige postanja, u kome je Eva stvore-
na od Adamove polovine, što predstavlja Svest koja se materijalizuje u vidu psihe. U
hrišćanskoj paraboli, Isus (Svest) pokazuje Mariji (posrnuloj psihi) magičnu ženu (višu
psihu), koja jeste Marijina prvobitna priroda. Isus zatim sa tom ženom vodi ljubav, pred-
Sveti ženski princip 99

stavljajući doživljavanje snošaja u mističnom braku, u kome se Svest i psiha spajaju

kako bi ostvarili suštinsko Jedinstvo.

Kratak pregled
• Hrišćanski mit o izgubljenoj boginji može se pridružiti mitu o Isusu. Isus i boginja
predstavljaju Svest i psihu, ili duh i dušu. Boginja je prikazana kao neko ko ima dve
strane, koje označavaju čistu i otelotvorenu psihu. Na ove dve strane može se gleda-
ti kao na dva kraja poluprečnika kruga koji čini biće, pri čemu je jedan povezan sa
Svešću u centru, a drugi sa telom na samom obodu kruga.
• Mit o Sofiji pripoveda o padu psihe u otelovljenje i izbavlje­nju koje donosi njen lju-
bavnik-brat, koji predstavlja Svest. Sofijin pad, pokajanje, izbavljenje i brak znače
telesno, psihičko i duševno stanje svesnosti kroz koju učenik prolazi na svom putu
spoznaje gnozisa.
• Mit o Sofiji daje podznačenje priči o Isusu. Dve najznačajnije figure Sofije u jevan-
đeljima su dve Marije, Isusova majka-devica i njegova bludna ljubavnica, uzvišenija
Sofija i posrnula Sofija...

Putir i oštrica
Arheologija, antropologija i sveti ženski princip
Den Berstin
U svom poznatom delu, Putir i oštrica: naša istorija, naša buduć­nost, Rajen Ajzler po-
stavlja arheološke i istorijske temelje centralnoj ulozi boginje i ženskog principa u ranoj
kulturi – ulozi koju su, kako ona tvrdi, kasnije crkvene vlasti marginalizovale, implicit-
no uspo­sta­vivši dominaciju, sistem u kome dominiraju muškarci i krutost. Ajzle­ro­va je
jedan od osnivača Centra za izučavanje partnerskih odnosa, koja zagovara način života
zasnovan na „skladu sa prirodom, nena­silju, kao i polnoj, rasnoj i ekonomskoj jednako-
sti“. Njena knjiga pominje se na spisku literature koju je Den Braun koristio za Da
Vinčijev kod i predstavlja izvor podataka za neke od rasprava u Da Vinčijevom kodu po
pitanju simbola i prikaza kulture boginje kroz istoriju.
„Postoji obilje dokaza da je spiritualnost, a naročito spiritualna vizija, karakteristič-
na za mudre proroke, nekada dovođena u vezu sa ženom“, piše Ajzlerova. „Iz mesopo-
tamijskih arheoloških zapisa saznajemo da je Ištar iz Vavilona... i dalje bila poznata kao
Gospa vizije, Ona što upravlja proročištima, i Proročica. U Egiptu, gde postoji mnoštvo
dokaza o snažnim kraljicama i ženama faraonima, zapisi pokazuju da je „slika kobre
bila hijeroglifski znak za reč boginja i da je kobra bila poznata kao Oko, uzait, simbol
mistične spoznaje i mudrosti...“
Okrećući se Grčkoj, Ajzlerova ističe da je „slavno proročko svetilište u Delfima po­
dignuto na mestu na kome se prvobitno nalazilo svetilište posvećeno boginji. Pa i u doba
stare Grčke, pošto je postalo svetilište boga Apolona, još uvek je progovaralo ustima
žene“.
100 TAJNE HRIŠĆANSKOG UČENJA

Arheološka svedočanstva iz mnogih zemalja istočnog Sredozemlja i Bliskog istoka,

pominju sklonost da se pravda (zakon) i medicina (moći izlečenja) dovode u vezu sa
ženom. Očigledno, egipatska boginja Izida dovođena je u vezu sa pomenutim osobina-
ma. „Čak se i pisanje, za koje se dugo pretpostavljalo da datira iz perioda oko 3200.
godine pre n.e. od Sumera, izgleda javilo mnogo ranije, i postoji mogućnost da je pote-
klo od žene. Na sumerskim pločama boginja Nidaba opisana je kao pisar sumerskog
neba, kao i izumitelj glinenih ploča i veštine pisanja. U indijskoj mitologiji, boginji Sa-
rasvati pripisuje se stvaranje prvobitnog alfabeta.“
Minojsko društvo ostavilo je umetničko i arheološko svedočanstvo koje pokazuje da
se u središtu njegovog svakodnevnog života nalazilo obožavanje boginje. „Dokazi po-
kazuju da se na Kritu moć prvenstve­no poistovećivala sa odgovornošću koju je nosilo
materinstvo“, kaže Ajzlerova, tvrdeći da je minejski Krit nudio muško-ženski „partner-
ski model društva, u kome žene i osobine koje su sa njima dovođene u vezu nisu siste-
maski obezvređivane“. Demokratija je sprovođena u praksu pre njenog uspona u Atini,
umetnost je cvetala, preovladavao je mir, a kultura je ispoljavala ljubav za životom, koja
je obuhvatala ono što Ajzlerova naziva „vezom zadovoljstva“ između muškaraca i žena.
Prema Ajzlerovoj i još nekolicini istraživača, način odevanja i umetnost naglašavali su
opuštenu i nesputanu seksualnost. Neki naučnici tvrde da je minojsko društvo bilo u
tolikoj meri uspešno, umetnički bogato, imućno, i mirno jer su sklonosti ka agresiji
muških članova društva uspešno kanalisane kroz sportove, ekstatični ples, muziku i
seks, a ne kroz ratovanje.
Dok su druga društva, koja su obožavala boginje, napuštala svoja ženska božanstva
u korist muških bogova rata, Krit iz perioda od pre četiri hiljade godina i dalje se držao
svoje tradicije obožavanje bogi­nje. Možda baš zbog toga, kako to Ajzlerova govori „,na
ostrvu Kritu gde je boginja i dalje bila vrhovno biće, nije bilo ni naznake ratovima.
Ovde se privreda razvijala a umetnost cvetala“. Boginja se zadržala u središtu verskih i
ritualnih obreda u okviru minojskog društva još stotinama godina, pre nego je boginja
i ovde izgubljena, a figure muških bogova ostvarile prevlast. Proces pada boginje mož-
da ima odjeka u priči o hrišćanskom iskustvu i načinu na koji se prema Mariji Magda-
leni odnosila rana Crkva, pa čak i to kako se odnosi i danas. Langdon, Tibing i Sonijer
su bez sumnje za petama jednom od najvećih zataškavanja u istoriji, napisanih muškom
rukom.
Odete li u Knosos, minojsku palatu na Kritu, čak i danas, freske u krečnjaku i dalje
pričaju priču o boginji, njenim sveštenicama, i sve­tim, mističnim obredima – među
kojima su i sveti obredi seksa. Ova, kao i mnoga druga arheološka otkrića pružaju nam
mnoge smernice u razumevanju činjenice da je potraga za „svetim ženskim principom“
u kolektivnoj podsvesti zapadne misli ili judeo-hrišćanskog iskustva jedan intrigantan,
produktivan i istorijski značajan napor.