Franc Grilparcer

Safa
Vesela igra alosna igra u pet inova. Prevod: Jovan Gri Lica: Safa. Faon. Evharida, robinja Safina Melita, robinja Safina Ramnes, rob. Jedan seljak. Robinje, robovi i seljaci. PRVA RADNJA. Slobodan predeo. U dnu more, kojem se ravna obala prema levoj strani die u obliku stenovitih stupanja. Tik uz obalu oltar Afroditin. Desno napred ulaz u peteru, obrastao bunjem i ladoleem; dalje natrag stubovnik sa stepenicama, to vode domu Safinu. Na levoj strani napred visok bun rua a pred njim busenja klupa. PRVA POJAVA.

Cimbali i flaute i nerazgovetno klicanje naroda u daljini. RAMNES: (uleti naglo) Iza sna s' di'te! Doe, evo je! to samo elje krila imaju, A hod nam spor, ma ivne srdace! Hej, lenivice, amo! Gde li ste? Brzopletne vas ne bih korio, A ba ste mlade! Evharida, Melita i robinje iz stubovnika. MELITA: to nas rui to? Ta eto tu smo! RAMNES: Ona dolazi! MELITA: A ko to? RAMNES: Safa! KLICANJE (iznutra) Dobro dola nam! RAMNES: Da; dobro dola! estit narode! MELITA: ta znai to -?

RAMNES: ta znai?! Due mi udnovato li pita, devojko! Svom domu grede iz Olimpije, A izvojeva venac pobedni; Pred licem svega grkog naroda, Kao svedok borbi to se skupio S najbolje pesme dobi nagradu. Pa s tog joj narod klie u susret, Na lakih krilih klika vesela U zvezde die dino ime joj! Pa ova ruka, ova usta nju Nauie iz struna mamiti I nizati po redu glasove, Vezivati ih slatkim saglasjem. NAROD (iznutra) Da ivi Safa! RAMNES: (devojkama) Radujte se, bre! Vidite l' venac? MELITA: Vidim samo nju! Hajdemo pred lju! RAMNES: Bolje ostajte! ta njojzi vredi vajna radost vam? Za malo druge klike zna vam ta! De redujte vi bolje po kui, Tek robujui tuje gosu rob. MELITA: Uza nju gledni -! RAMNES: ta? MELITA: Zar ne vidi! Lik onaj drugi kraj nje uzorit? Prikazuje se tako svirke bog Na slikama RAMNES: Da, vidim. Odlaz'te! MELITA: Ta tek nas dozva! RAMNES: Jeste, dozvah vas; Da znate, da nam ide gospoa, Da znate pa da s' radujete njoj. Al u kui se vi veselite! Mukarac glasno radost kazuje I milu glavu s dobrodolicom Doekuje, a za enskadiju Prilinije je, u tiini svu Izrei milost vrednim hatanjem! MELITA: Okani se. RAMNES: E da! Hajd', u kuu! (istera devojke) Nek doe sad! Var sad blebetanje Pomutiti joj nee svean dan!

DRUGA POJAVA.

Safa, u dignu ruhu, na kolih, u koja su upregnuti beljci. U ruci joj zlatna lira, na glavi pobedni venac. Kraj nje stoji Faon u prostu odelu. Narod unaokolo klie na sav glas. NAROD (ulazei) Blagoslovena da si! RAMNES: (pomea se meu narod) Slava ti! SAFA: Zemljaci moji dragi, hvala vam! Rad vas se diim vencem ovim ja, Jer graan samo njim se ponosi, Za pesnika je teret; tek sred vas Ja kaem: moj je lepi ukras taj! E tu, gde prve smele nakane, Gde zainjanja udnja nestalna, Zanoljivi sa doinjanja or Pred zanetu mi duu izlaze; E tu, gde s groba roditelja mi iparis ape pozdrav tihani; E tu gde mnogi sad se odmara, U radu mom to negda nae slast, U vaem krugu, posred milih vas, E tu, ja mnim, taj venac nije zlo, Tu tati ures dika mi je sad. JEDAN OD NARODA: Da lepe sree, to si naa ti! Razumeste li skromnu besedu? Sve Grke vie re je podii. RAMNES (progura se do nje) Ti uzorita, zdravo da si mi! SAFA: (silazei s kola i svima se unaokolo javljajui) Moj verni Ramne, zdravo! - Artandru, Zar i ti tu, ti tako star i slab? Kaliste gle! - Ti plae, Rodono? Za suze - suze - Smilujte mi se! JEDAN OD NARODA: Na zaviaja starom zemljitu Budi nam zdravo meu svojima! SAFA: Zahvaljuje vam druga graanka Te graanina nova dovodi: Ovo je Faon. Roda j' estita, Me estite vam smelo stati sme! Mladia kau njega godine, Al reju ve i delom dokaza, Da zreo jeste, valjan delija. Gde ratnika vam treba otri ma, Re besednika, usta pesnika, Pomaga jak i mudar prijatelj, Potra'te njega -

FAON: Ti me zastidi! Ta im sam hvalu tu zavredio? Neiskuan pa tako preuznet! SAFA: Rumeni eto, to te izdaje! FAON: Od uda samo poniknuti znam. SAFA: Sigura sebi to; to odbija, Ta utanje je bratad zasluzi. Jest, prijatelji! to da ne kaem! Odabrah njega, jer ga ljubim ja! Odredila ga sudba, da me on Sa nedoglednih visa pesnitva U cvetne dolje ia ovoga I protiv volje moje domami. Uz njega ja u tu meu vama ivovati kao prosta pastirka, Zamenjujui lovor mirtama, I slave tihu radost domau Izlivae se s lire glasovi. Vi diviste se ljima do sada, Prirastie vam od sad za srce. NAROD: Oj slava tebi, Safo, slava ti! SAFA: A sad je dosta! Brao, hvala vam! Za slugom mojim po'te u moj dom, Zaloite se, poigrajte mi, Veselei se proslavite dan, Ta seja vam se danas vratila! Ostajte zdravo! - Ti! - pa ti! svi! svi; (Ramnes ode s narodom)

TREA POJAVA

Safa Faon. SAFA: Moj drue, vidi, to je ivot moj! to dobra inim, priznaje mi se, Za ljubav meni ljubav vraaju. Ja sretna bejah, presretna sam sad, Od dobivena polu vrati li I obmanuta sebs ne smatra. Ne imati i gubiti ja znam! Izgubila sam rano rodioce I sestrice i brau roenu, to grud mi vernu svi pozledie. Krivica pola, pola sudbe ud Do Aheronta odagna ih sve.

Nezahvalnitvo i licemera Koliko titi, ja iskusih ve. U ovim grud'ma ja ve osetih, Da prijateljstvo ume varati; Ne imati i gubiti ja znam! Al jedno ne bih svikla nikada Izgubiti i biti bez toga: Bez tebe, dragi, i bez srca tvog. Pa s toga sebe dobro ispitaj! Ne poznaje ti ovaj neizmer, to zatalasa, zabuni mi krv. Oj, nikad ne daj, da se uverim, Uzavrelo mi srde punano O praznu tvoju da se odbi grud! FAON. Ti dina eno! SAFA: Samo tako zar? Zar ne zna meni slaeg pmena? FAON: Van sebe sam te zborim besvesno. Obnevidih od sjaja suneva. Dobrotom tvojom kud se popeh sad Prvaci zalud tee ovamo A ja ve gore na vrhuncu tom. Na nenadni me ushit zanese, Ne mogu da ee naem u srei. Plavetni visi, niske kolibe, Kao da mi bee ispred oiju, I ume tako, tako obale. Ja jedva umem uveriti se, Da sve to stoji, a ja da sam to, Kom vali sree ljuljukaju um. SAFA: Ma slatko laska, ipak laska ti! FAON: Zar dina ena ti si odista, Do zvezda to je die slavopoj, Sa Pelopova daljnjeg ostrva Pa sve do divljih brda Trakije, Na Jeladu gde divnu niu se; Gdegod je ruka Kronovieva U grko more pedalj zemljice Posadila od sveta podalje, Po azijskomu alu ubavu, Ta svuda, gde no pevka grka re Boanstvenim se zvukom razlee? Pa jesi li ta ena odista; Na mene od kud pade pogled tvoj? Bez imena, bez slave mladi sam, Ne vredim vie; nego - lira ta,

to tuju nju, jer i je dodirnu. SAFA: Da klete li mi razdeenice! Sopstvenoj svojoj gospodarici U slavu samo zna odjeknuti. FAON: Oh; od kad pamtim, od kad ruka mi Ispitujui pree strune te, Tvoj lik boanski stoji preda mnom! Na roditeljskom niskom ognjitu Kad posedamo - svojta naa sva Pa seja mi, Teana s police Odmota sveanj, da nam kazuje Od tebe pesmu: kako li se tad Utiaju mi braa nestana, Devojane se zbiju, ne bi li Svu zrncad zlata toga sabrali. Pa kad tek pone: Afroditin pev O momku lepom, s koga morade Samorana svu nocu prebditi, Atide igru i Andromede Oh, kako li je s panjom sluasmo! Od slasti nam se nadimae grud A mi u sebi roptaj na sam dah, U panji to nas buni toboe. Tad seja moja glavu zavali, Pred sebe glede' vako prozbori: Da mi je znati, kakav joj je lik! Sve mislim: evo, tu je preda mnom! Me hiljadama bih je poznala! E, tu se svima jezik odrei Te u opkladu udri pogaaj, Sve novu tebi darujui dra, Od Palade ti oko dajui, Od Ire ruku, Afrodite pas; A ja ni rei, nego izaem U tiho carstvo noi pa tek tu, Spavaivim na grudma prirode, U monom krugu ara njezina, Tu rairim ja ruke za tobom; Pa kad oblaka paperjasti sneg, Vetria blagi dah, bregova mir, I meseeva svetlost srebrna U jedno slije s' oko ela mog, Ja osetim tad, da si blizu ti, Ja lik tvoj vidim tad na oblacih. SAFA: Ti krasi mene svojim obiljem. Oh teko meni, ako ustrai,

Da ikada ti vratim zajam taj. FAON: Pa kad me babo u Olimpiju Na trkalite mlada poslade I putem douh, lira Safina U natecanju da e s' otimat O nagradu, o krunu pesnitva Te sunarnike sve pobedie: Tad srce mi u enji nabuja, Pomanjkae na putu hati mi, Pre no to gradske kule ugledah. I stigoh u Olimpiju, no sad Ne rasiitivah ja za nagradu, Ko izvojeva nju na koijah, U hrvanju il igri diskosom. Moj um je bio li zanesen tim, to nju u vidit' ovom prilikom Taj alem kamen meu enama. I pevakog megdana doe dan, Anakreont i Alkej pregoe, Zametoe ljut umetniki boj. No zaman sve! Ne zagrejae me. Tad svetinom se zatalasa um I gomila se stade deliti. Trenutak onaj to bi odsudni. Sa zlatnom lirom enu ugledah Kroz timu kako grede ponosno. Kao sneg na njojzi bela odea, Do lanaka se sputa kriju' ih, Po cvetnom breju uborpotoi. Zeleno granje lovorovo rub, Sa lovorom se palma ljubila, On slavu pria, ona zbori mir Te kazuju, to treba pesniku I to za rad je njemu nagrada. Crvenkasti kao zorom oblaci Oko sunca to sjajnog steku se. Ogrta tako boje skrletne Nju obvi svu a kose crna no Od blistavoga dijadimata Kao meseinom rasvetljena bi. To znamenje joj vlast kazivae. U meni srce klie: to je ta! I ti to bee. Ne izrekoh jo Te slatke slutnje, ve je potvrdi Sveg sveta onde urnebesni klik. U pesmi za tim kako nadjaa

I savrenstva krune dostade; Sa pobede ti oduevljenoj Iz ruke kako lira iskliznu A ja kroz narod gurajui se Potekoh da te dinu pozdravim Pa zgoen arkim tvojim pogledom Zastideh se, mal ne obnesvesnuh To zna ti bolje nego jadnik ja, to i sad jote pitam sebe sam Kao polusan jo da mi mrai svest Od svega toga ta se zbilja zbi A ta je igra mate moje tek! SAFA: Znam, kako stade zastraen i nem, U oi ti se ivot slegao vas, Iz njih, kad jedva die ih sa tla, Proitah jasno ar nezagaen. Ja pozvah tebe, poe za mnom ti Zanesen, zbunjen, isto besvesno. FAON: Zar mogae i verovati ko, Jelade cele prvi enski stvor Na momka da e zreti posdednjeg. SAFA: Sudbinu vrea tako zborei, I sebi samu krivo ini tim. Ne prezri zlatne dare bogova, U poroaju to ih daju ve, Kad dete koje na to odrede, Da slasti ia sve prouiva, Na obraze i elo milja dra, U grud i srce levajui mar. Na odmet nije lepa tela lik, A nita lepe, nita divnije, Ve kad se ivot mili oveku. Duh smeo, jak, odvanost, iva ud Za onim to postoji, uz to jo Kad mata slua kao veran rob To kiti iu staze trnovne. A ivii je iu prvi smer. Badava nije dinih muza zbor Bez ploda lovor uzeo za kras Taj titi glavu, jer bez mirisa I bez topline ne zna goditi, A naknadu je zar obricao Za mnogu rtvu, mnogu obmanu. Strmoglavan je oveanstva vis Te veno mora jadna umetnost (rairi ruke prema Faonu)

Prosjaiti u ia obilnog! FAON: ta, arobnice lepa, rei zna, to ovek ne bi smatrao istinom, Sa tvojih usta kad se odroni? SAFA: E dela dakle, ljubavnie moj, Od obojega vence pletimo, Obavimo ih oko ela svog! Vetina pehar nek nam lije slast A ivot nek nam bude umetnost. Gle ovaj kraj, prostote tihi stan, I podzemlja i zemlje skrovite, U peterama tim hladovitim, Me ruama i krasnim stubima, Blagovaemo kao besmrtni, Za koje nema gladi nikada I nikad siti da se osete. Ni venoj slasti, ni uivanju Nas dvoje emo slono iveti. Pa moje to je, to j' i tvoje sve. Upotrebi li, slui li se njim, Tek onda ini, da ja uivam. Bez tebe s blaga nemam vajde ja. Gospodar ti si domu ovom tu, Prikazau te takva slugama Na primer njihne gospodarice Nauie ih, tebi sluiti. Devojane, de amo! Robovi, Izaite mi! FAON: Ti boanstvena! Da l mogu ikad vratiti ti to? Zaduuje me a taj grdni dug to vei raste, jae svaljuje.

ETVRTA POJAVA.

Evharida Melita. Ramnes. Robovi i robinje. Preanji. RAMNES: Ti pozva nas, o gospodarice! SAFA: Da gosnodara vama prikaem RAMNES: (zaueno, poluglasno) ta? Gospodara? SAFA: Ko to govori? ta eli? RAMNES: (povlaei se) Nita! SAFA: I ne zbori nita Ev' ovo vam je sad gospodar va. togod zaeli, to zapovedi,

Kao moju smatraete zapovest. Ne poslua l' ga koji, teko tom! Oblaak elo njemu pomrai l, Ja vinovnike ljuto kazniu. Oprostit' mogu, mene vrea l ko, Vred njemu nanet budie mi gnev. A sad, moj drue, otpoini mi, Od puta, vidim, ti si umoran. Nek dvore tebe, gosta milog mog, Dar prvi Safin slatko uivaj. FAON: Da mogu ivot svoj dosadanji Izmenuti kao ruho s tela svog, at jasna meni povrati se svest, Da budem sav, to sad sam biti rad! E zdravo dakle! Koji samo as! SAFA: Oekujem te! Ti, Melito, stoj! (Faon, Evharida, robovi i robinje izau)

PETA POJAVA.

Safa. Melita. SAFA: (poto je dugo za njima gledala) Melito! No? MELITA: ta eli, gospoo? SAFA: To krv u ovih samo ilah vri, U srcu drugih mesto nje je led? I videe ga, ue njegov glas, Taj zrak, to njemu elo osvei, I njihnu pustu milovae grud. Pa jadno to: ta eli, gospoo? Sa usana se prvo otkide! Oh, isto si mi mrska! - Odlazi! (Melita poe uteki, Safa sedne ia busenju klupu) Al stani! - Kai, zbilja ne zna zar Ma ta mi rei, da se radujem? Na njemu nita ti zar ne vide, O emu bi se moglo priati? Ta gde ti behu oi, devojko? (Uzme je za ruku pa je privue sebi na kolsna) MELITA: Jo valjda zna, to ee ree nam, Za mome da je najpridinije Pred tumnima zreti preda se. SAFA: I ti si, jado, oi spustila? (poljubi je) To dakle bee? Ja za starije, Za ivlje dadoh onu pouku.

vigarici jo mladoj pridii, Sramota to je za udavau. No gledaj, gle! Od kad te ostavih, Promenila si mi se u mnogom. Ne poznajem te vie, vea si Narasla neto - (opet je poljubi.) Ti golubice! Ti pravo ree: onaj savet moj I tebi vredi, da ga poslua! (ustane.) to sve jo tako nema, plaljiva? Ne bee takva. ega s' plai sad? To nije Safa, gorda vladarka, To Safa druga zbori sa tobom! Ponoljivost, astoljubljs i gnev I drugo sve, to u me bee zla, U ovaj natrag ne donesoh dom; U krilo vala ja utopih sve, Kad broah s njim po moru debelom. To i jest' mo i snaga ljubavi, Da sve plemeni, to joj dirne dah, Kao sunce jarko, koga zlatni zrak I oblak tmast u zlato pretvara. Uvredih li te naglom rei kad Il inae ma im - oprosti mi! Kao sestre emo od sad roene Provoditi uz njega zajedno. U jednom samo biu bolja ja: Uivati u ljubav njegovu. Pa dobra biu kao dobar dan! MELITA: Zar nisi sad, ne bee l' svagda zar? SAFA: Toliko dobra, zla to nisam jo! No malo to je, da odgovori Toj nagradi, to ivot krasi moj. On srean, misli, bie uza me? MELITA: A moe l s tobom srean ne biti? SAFA: ta imam jadna ja da njemu dam? U jeku on je bujne mladosti, Najlepim cveem ia zakien. Probudila se netom jasna svest Te zadivljeno snage prebraja, Visoko die let u nedogled Na smelih krilih kano orao sur. togod je leno, asno, veliko, Junakovo je, njegov sav je svet! A ja! - Oh ujte, s neba bozi svi! Povratite mi dane minule! Ugasite u grudih ovih trag

Radosti starih, starih bolova. to osetih, uinih, prepatih, Nek nije vie, ni u spomenu. U one dajte da se vratim dne, S okruglim kad jo obraiima U nov svet uoh nove due ja, Neodreen i tavan oseaj Kad razdirati stade grudi mi; Kad slutnja samo, ne poznanje jo, to donde mui, mir dok ne srui, Sa struna mojih odjekivae; Vilistan kad mi bee milota, Za mene stran, vilistan nepoznat. (nasloni se na Melitine grudi) MELITA: Ti mora da si bolna, gospoo! SAFA: Na ivici sam jaza irokog, to meu njim i mnome strano zja; Ja vidim preko zlatni onaj kraj I siem okom, ali nogom ne! Oh, teko svakom, koga tata sen astoljublja i slave privlai Te ne miluje svojih tihi krug! Po uzrujanu moru brodi taj Na laku unu. Nema cvea tu Ni useva ni drvlja zelenog, Sa sviju strana sinje bezmerje. Tek iz daleka vidi obalu, Sa hukom vala tmulo pomean Do njega jedva stie milih glas. Pa kad se najzad on predomisli I povrati u mili zaviaj, Premalea i cvea nema ve, (skine venac pa ga alostivo stane gledati.) Tek suvog lia uanj uje tad. MELITA: Taj lepi venac! Nadzemaljeki kras! Za njime tee hiljadama njih A dobiti ga jedva moe ko. SAFA: Za njime tee hiljadama njih A dobiti ga jedva moe ko. Je l da je tako? Hiljadama, jeet', Za njime tee, ali u zalud.' (metne venac opet na glavu) Ko slave ima, nek je ne rui! Oh, nije ona beznaajan zvuk, Boanske snage daje dodir njen! Ja nisam tako ni siromana,

Od mene nije on bogatiji. Ta sadanjosti dii mene dar I prolosti i budunosti cvet! Ne poima me, udi mi se, je l? I bolje ti je ne razumeti! MELITA: Ti ljuti mi se? SAFA: Ne ljutim se, ne! Sad idi, edo, pa obznani mi, Gospodar tvoj kad za me zapita. (Melita ode.)

ESTA POJAVA.

Safa sama. (Utonula u misli, elo naslonila na ruku; sedne za tim na busenju klupu, uzme liru te pojedinim akordima stane pratiti rei svoje.) Zlatnog prestola Afrodito, Zevsova eri domiljava ti, Ne daj, da mi terete duu Brige, nevolje, oaj i strah, Nego sai, ako te ikad Struna mojih zanese glas! Ti mi sluae svirku esto, Kad oin zlatni ostavi dom. Znam, kad upregne u kola sjajna, Zauzda nestanih vrabaca par, elom maui crnkasti krili Polete s tobom sa neba dole. Doe tako; umilan osmeh elom ti dinim razaspe sjaj, Pita me, o to tuim i venem, Kakav li titi to srdace jad. Za kim ginem u enji bujnoj, Koga rada je nemirna grud Blago da osvoji mreom slasti; Ko to Safi zanese um? Kloni l' se sad jo, za tobom mree, Darova sad nee li, davae sam, Ne ljubi l' tebe, ljubie skoro, Posluno paze' na svaki mig. Doi i sad? jade razagnaj, Koji srce mi raspinju zlo, Daj da mi buds, za im sad teim, Pomoi daj mi za sladosni boj. (Umorno zavali glavu.) Zavesa pada

DRUGA RADNJA Slobodan predeo kao u preanjoj radnji. PRVA POJAVA.

FAON: Na ovom mestu prikrajak je tih. Veselja pustog glasno klicanje, Sviraa agor, zvuk talambasa Do drvlja ovog tu ne dopire, to tiho ape, bunit' nerado, Te blago mami na razmiljanje. - U meni kako sve se izmeni, Od kako s doma odoh oina, Olimpijske da igre pohodim Ja zamrenih oseaja splet Do tada svaki znah odmrsiti, Proganjajui otrim okom ga, Poznanjem dok se jasnim ne stvori; Al sad kao letnje noi zapara Po ulih mojih magla razli se I mui, blai, sve u jedan mah; as po tek sevne nae misli zar, Sad tu, sad onde, jedva spazim, gde. Crn veo meni prolost sakriva, Jueranjeg se jedva seam dna, Zaboravim i as, to minu tek. M pitam sebe: Glavom bee l ti, to uz lju tada onde stojae, Pobedilici kad joj klie svet? Da l tvoje ime narod radosni Sa njenim zaj'dno spominjae tad? Potvruje mi sve u meni to, Pa inak jedva smem da verujem! Oh, ba je ovek bie kukavno, Kad u snu mu se ono ispuni, to razbudi mu ula nadedom. Dok ne videh ju, ne poznavah jo, Nepogoeni njezin dokle lik Maglovita mi uobrazilja Pred udne oi doaravae, Ja miljah tad, za jedan pogled njen, Za lepu re joj ivot ta je sav;

A eto sad, kad svojom nazvah je, Iz aura mi silnim eljama Kad leptiri se zlatni izvie: Sad pitam, stojim, mislim, oklevam! Zaboraviu sebe sama, nju I rodioce Majko, babo moj! Zar sad tek moram setiti se vas? Toliko vas bez glasa ostavih! Oplakujete moda moju smrt, A moda vam je aber stigao ve, Da sin va, kog na milovanje ne, Na borbu koga posladoste vi, U zagrljaju dine Safe ta? Usuditi se da li iko sme, Da okalja je niskom potvorom? Ta biser to je, kruna ena svih! Nek zavist na nju jed izbacuje, Ja titim je, ma sav me napao svet! Pa i sam babo dok je ugleda, Od predrasude on odustae, U srce koju njemu ureza Sviraica nametljivica roj. (utone u misli) Ko ide to? Ba amo pregoe. Da sklonim se! Al kamo? Gle, na tu! (ue u peteru)

DRUGA POJAVA.

Evharida, Melita. Robinje sa cveem i vencima. EVHARIDA: Hoj; devojke! De amo cvea, de! Sve gomilama! Okitite dom I dvorite i dvornicu i prag I dovratke i stublje, svaki kut, I cvetne leje cveem pospite! Gomilajte sve zain nov i ov! Sveanost milja danas svetkuje I piruje nam gospodarica! DEVOJKE (pokazujui svoje cvee) Pa evo! (stanu vence i gobinje veati po stubovima i drvenu.) EVHARIDA: Lepo! Lepo! Ali ti, Melito rano, nema cvsa. MELITA: Ja? EVHARIDA: Da, ti! E gle ti sanjalice te!

Ti praznih ruku doe jedina? MELITA: Doneu. EVHARIDA: Ej, doneu, obrie A ne mie se s mesta ni za krok. Pretvaralice mala; priznaj de, to krije? to za rukom danas to Vladarica se tiho smeei Na tebe svaki as pogledae, avolasto tek i porugljivo Za svakim gledom oi spustivi? Na pogled njen ti porumeni sva I zbuni se i lako zadre, Zaboravi i vino sluiti. Pa kad te njezin glas opomene, Da lepom strancu pehar nalije A ti tek darne vrak usnama, Tad ona vikne: Oi preda se! Polovina pehara onaj as Po glatkomu se prosu patosu. I sama Safa tad se nasmeja ta bi to? Reci! O to tajiti? MELITA: Oh, proi me se! EVHARIDA: Ja ne poputam.. De glavu gore, sve ispovedi! Gle, gle, ta evo suza zablista! Nevaljalice! - No, pa ne plai! Ni rei vie o tom! Ali znaj, Jo ee ako tako uzradi, Raljutiu se na te ozbiljno. Potroiste li cvee? Hajd'mo sad, Da naberemo jo! A dotle ti Od ovih rua, to jo ostae, Opleti venac! Samo ne plai! (Ode s devojkama)

TREA POJAVA.

Melita sama. Sedne na busenju klupu pa stane plesti venac. Za as pa, tuno zadrma glavom i ispusti cvee. Ne mogu - Aj; da pukne glava mi! U grudih srce burno udara. Samorana sam, rodilaca stan Daleko mi je sinjoj jadnici, Na rukama mi ropske verige, Ja pruam njih za svojim milima.

Ej kuku meni. tu sam sama sad, Nit osvre se nit me uje ko. Na grudi kako rodu pada rod, Ja ovde gledam suznih oiju, Tu za me srce toplo ne kuca, Rodbinu mi daljina krije svu. Skakutat' oko milog babajka, Celivati mu elo pobono I vlasi svete vidim deicu; Mog babajka od mene deli jaz, Prebroditi kog pozdrav ne moe Ni detinji ga ljub preleteti; Do due ne smem tuiti se tu, Da ne paze me, da sam mrska im. Pa nadne kad i blaga koja re, Ah tek to nije prava milota; Milosre je, to i robinji Udelit' ume nene rei dar. No s usta, punih slatka tepanja, Za as poleti emer ljut i jed. Oh? Oni ljube, mrze po volji, to srce udi, usta izriu, NJih krasi zlato, skrlet, dragulje, Sa divljenjem ih svako pogleda; A robinji je stanak ognjite, Neopaena onde ivi vek, Nit nita to, nit sme poeleti, Ni pomisliti ni porei to. Vi bozi, to me sasluaste ve, Dareljivo mi milost poslavi, Kad pobono se ja obratih vam, I ovaj put se meni smilujte! Odvedite me natrag u moj dom, Na poverenja mekim grudima Da brinovrelo elo rashladim. Do milih mi odvedite me vi Il kod vas dajte da se nastanim.

ETVRTA POJAVA.

Faon. Melita. FAON: (jo dok je Melita govorila, ukazao se bio na ulazu u peteru pa se povukao prislukujui; sad izae sa svim pa Meliti od ostrag spusti ruku na rame) Kao rosa mlada pa ve tuna?

MELITA: (trgne se) Ah! FAON: uh bogove te sad prizivati, Da daruju ti prijateljsku grud. Pa evo druga. Vee jednak bol, Kao jednaka to krvca vezuje Te tuni svud su srodni me sobom. Za rodioci i sam tugujem, I mene mami neodoljivo Moj zaviaj; pa menjajmo se, hajd! Nek melem bude bol mi bolu tvom! Ti uti! - Nema poverenja zar? Oh pogledaj me! Ne mislim ja zlo. (digne joj malo glavu) Ta ti si more ona malinka, to napoji u mesto gosta pod? S tog snebiva se? Nemoj! urbi toj Nasmejah se i ja i gospoa. MELITA: (kod poslednjih rei se malo trgla, digne sad oi, pogleda ga pa onda ustane i poe) FAON: Uvrediti te ja ne bejah rad. I ozbiljno zar ume gledati To blago oko? Sad te ne putam! Rauna traim ovde da mi da. Za rukom tebe ja ve opazih; Mirnoa tvoja sjae umilno Sred agora, sred sve terevenke. Govori: ko si? ta te dri tu? Ti oko stola posluivae I robinja kao da poverljivost Drugaricom te nazva MELITA: Jesam to. (okrene se pa poe) FAON: (zadri je) to ide? MELITA: ta e s hudom robinjom Nek sebi ravne trai, pusti, pa (suze joj ugue glas) Oh, uz vas, bozi, dajte mesta mi! FAON: (obgrli je) Priberi se, ti sto dre sva! Tek ruke steu lanci robovski, Slobodu uma stei ne mogu! Ne strepi! Safi samo jednu re Da reknem pa e tebe pustiti Bez otkupa do milog oca tvog. (Melita uteki zadrma glavom ) Za celo hoe, veruj meni. - ta? Da nije moda enje nestalo, Za domom to te obuzela tek? MELITA: Ej, reci najpre, gde da traim dom?

FAON: Ne poznaje ga? MELITA: Jo u detinjstvu Ja rastati se s njime moradoh. Doline mu i arno cvee mu Jo i sad pamtim, ali ime ne. Gde sunce s' raa, tu je, rekla bih, Jer onde sjajan svaki bee kut. FAON: Odavde to je podaleko, je l? MELITA: Daleko bogme! Drugo drvlje tud I cvetii me okruavahu, Plavetniji mi onde bee zrak, Trepernije mi behu zvezdice A ljudi dobri blagi od reda. Drugovah tu sa silnom deicom A starac jedan vlasi srebrnih, Ja odem zvah ga, milovae me; I drugi jedan, uzorit i len, Na tebe nalik, smeih oiju FAON: No pa, taj drugi? MELITA: I on FAON: Grljae I milovae edni mili lik. Ovako, je l? (obgrli je i pomiluje po obrazu.) MELITA: (tiho) Ja dete bejah. FAON: Znam! Bezazleno i milo detence! (pusti je iz zagrljaja) De dalje! MELITA: Tako ivljah blaeno. No jedne noi dojilje mi cik Iza sna mene tre te u no Na rukama me ona iznese, Sa sviju strana agor, urnebes, Oda svud plamen, gore kolibe, Mukarci s' bore, bee, padaju. Sad mene zgrabi neki neovek; Da vidi sad tek vike, kuknjave! Razabrah se na brzoj galiji, to leae kao munja po moru. Zatekoh tu jo druge dece ima, Al manji sve to postajae broj, Od doma svog to dalje odosmo. Silesija tu dana protee, Meseci moda. Najzad sama ja Od sviju ostah u divljaka tih. Tad kaza se ovo ostrvo, Iznee me i Safa vide me,

Po skupe novce njena postadoh. FAON: Zar u nje tebi sudba teka bi? MELITA: To ne! Ja njojzi odmah omileh Te nenou mi zaustavi pla, Kao roeno me dete ljubei; Jest' nagla kadgod, ljuta, estoka, Al predobro je srce Safino. FAON: Za zaviajem ipak ezne jo? MELITA: Zaboravih ga brzo na alost! U igranju i poslu domaem Pomiljah retko na svoj mili rod. Po kad kad, kad zatiti bol i vaj, Pokrade mi se enja srce Te uspomena bono slaana Daljinu svetlu meni otkrije. I danas tako! Teret, briga, strah Na mene zlo se bili svalili, Najtia reca tako vreae, Kao da mi ko u ivac zadire A sad je dobro, sad sam vesela. GLAS IZNUTRA. Melito! FAON: uj! To tebe zovu. MELITA: Da! E idem dakle. (stane kupiti cvee i nedovreni venac.) FAON: ta li ima to? MELITA: Pa cvea! FAON: Gle! Za koga venac taj? MELITA: Za - tebe i za Safu. FAON: Ostani! MELITA: Ne mogu. Zovu. FAON: Tako nevoljna I nevesela da mi ode zar?! Pokai cvee! ta to nabra sve? MELITA: Svakovrsna FAON: (izvadi ruu jednu) Na ovu ruicu! (zadene joj na grudi) Na ovaj nek te asak podsea, Nek podsea te, da i ovek stran Zna od sveg srca biti - prijatelj. (Melita, koja je sva bila pretrnula, kad ju je on dodirnuo; stoji sad nepomino, grudi joj se nadimlju. Obe je ruke opustila, sagla glavu i oi oborila. Faon je za nekoliko koraka otiao od nje pa je iz daleka posmatra. Opet se iz nutra uje glas, koji zove Melitu.) MELITA: Da l ti me zva? FAON: Ne ja; ve u kui! MELITA: (kupi vence, koji su joj poispadali) Ev' evo! FAON: Zar si takva tvrdica? Za dar mi kamo meni uzdarje?

MELITA: Da dam ti ta? ta imam ja da dam? FAON: Tatina, gordost zlata daruje, Naklonost deli cvee mirisno. Ti cvea eto ima MELITA: (baci cvee) Ovo? Ne! Divljakue ga one nabrae, Namenie ga FAON: A ti drugo daj! MELITA: Oplevie, opustoie sve, Ni traga vie kletu cvetiu! (pogleda gore) Gle, onde puci rua jedna jo, Al suvie se gore popela, Ne mogu rukom da je dohvatim. FAON: Pomoi u ti. MELITA: Nemoj! FAON: Za to ne? ja prava svoga ne dam olako. MELITA: (popne se na busenju klupu) E hajde! Pazi! Sviu granicu! FAON: Da; da! MELITA: (stane na vrste pa savije granu, kojoj sa svim na kraju visi rua) Da l sie? FAON: (i ne obre gdave na ruu, samo gleda u Melitu) Jo ne! MELITA: No; a sad? Aj meni! Padoh! FAON: Ne e, drim ja. (Granica se Meliti omakne, ona posrne pa padne u zagrljaj Faonu, koji je ruke rairio bio prema njoj) MELITA: Oh pusti me! FAON: (pritisne ju na grudi) Melito! MELITA: Pusti me! (Faon je naglo poljubi u usta.)

PETA POJAVA.

Safa, prosto odevena, bez venca i lire. Preanji. SAFA: (ulazei.) Ja naekah se. Ha! ta vidim to? MELITA: Stoj! Gospodarica! FAON: ta? Safa tu? (pusti je, poivka) SAFA: Melito! MELITA: Gospo! SAFA: Od kud ovde ti? MELITA: Brah cvea tu. SAFA: U dobri, sele, as!

MELITA: Ta rua SAFA: Vidim, cva na usnah ti. MELITA: Visoko visi. SAFA: Previsoko ne! Hajd' idi! MELITA: Da l da? SAFA: Idi! Odlazi! (Melita ode)

ESTA POJAVA.

Safa. Faon. SAFA: Faone! FAON: Safo! SAFA: Rano ustade od stola danas Opazie svi. FAON: Nit pehar marim niti huan pir. SAFA: to huan pir? Kao da prebacuje. FAON: Prebacujem? A ta? SAFA: Pogreih zlo. Sveanost svoga domu povratka to preterano burno udesih. FAON: Ne miljah tako! SAFA: Srce kad i kad Kad prepuno je; trai glasan um, U optem da veselju uiva Neopaeno, tiho. FAON: Tako je. SAFA: I susedima dobrim moradoh Na ljubavi im tim zahvaliti. Taj svet u vinu zna za nasladu. Pobuniti nam ne e od sad ast Tiinu, to veseli oboje. FAON: Blagodarim ti. SAFA: Ide? FAON: Ostau, Kad eli ti. SAFA: Od tebe zavisi. FAON: Naljutilo te -? SAFA: (uzbueno) Drue! FAON: ta e? SAFA: Nit'! - Al neto da! (jedva govori) S Melitom s' proali FAON: S Melitom? - Ko? - Da, da! Pa dalje, no! SAFA: Devojica je ona na oku. FAON: To jeste.

SAFA: NJe ja nemam milije Me robinjama, decom rekla bih, Jer ja kao decu sve ih milujem. to verige im ropske ne kidam, To j' s toga, to nam slae priroda Odrekla te ih ne smem putati Pre vremena da stega mine ih; Vaspitavam ih, nadzor vode' strog I bdijui kao majka roena. To nain moj je bio od uvek. Mitilinkinja mnoga najbolja, S priznanjem mene seajui se, Za sebe veli; da je remek moj. FAON: Pa lepo! Lepo! SAFA: No od sviju njih, to ikada mi srea nanese, Najmilija Melita bee mi, Dobroudno to tiho devoje. Ma slaba duha, dara osrednjeg I neveta vetini svakojzi, Nad svima ipak ja je milovah Sa skromnosti joj i pobonosti, Sa odanosti od sve due joj to lagano kao glista u bati, Dom to je i stanovnik ujedno, Sve spremna, im to une, s trepetom Povui se u sebe, jedva tek Usuuje se tue darnuti, Svud u naokolo opipavi pre, Al prione, kad jednom uhvati, Te umirui samo skida se. FAON: Ta to je krasno! SAFA: Ne bih elila, Oprosti, drue, ne bih elila, Nepromiljena ala vrelu ud U grudih njenih da mi razbudi; Neispunjene udnje aoka Da otruje ljubimici mi mir. Utedila bih to iskustvo njoj? Bez svrhe enja kako tamani I kako titi ljubav prezrena. FAON: Kako to ree? SAFA: Ti me ne uje! FAON: Ja ujem: titi ljubav. SAFA: Titi, da! Moj drue, sad si neraspoloen,

Govoriemo o tom drugi put. FAON: E dobro! SAFA: Za sad zdravo ostaj mi! U tihoj spilji onoj inae Sa muzama se ja razgovaram U ovo doba svakad; ovaj put Zatei ne u onde sestrice Pa opet idem, mirna biu bar A mira trebam. Zdravo meu tim! FAON: Ti dakle ode? SAFA: eli moda -? FAON: Ne! Ne elim. SAFA: Zdravo! Ostaj s bogovi! (naglo ue u peteru)

SEDMA POJAVA.

FAON (sam, neko vreme ukoeno gleda preda se) I zbilja ti si - (osvrne se.) Nestade je ve! ta zbi se tu? Ja ni sam ne shvaam. U bunilu sam, glava zanosi! (pogleda na busenju klupu) Tu seae to edo mlaano, (sedne) Odmoriu se, pribrau se tu. (umorno nasloni glavu na ruku. Zavesa pada.)

TREA RADNJA Predeo kao u prve dve radnje. PRVA POJAVA.

Faon poiva na busenjoj klupi. Safa dodazi iz petere. SAFA: Usiljavam se zaman. Misli mi Daleko blude, prazne s' vraaju. Ma ta da radim, ma da ponem ta, Pred vrelim elom mrska slika sve U sveoj boji meni javlja se, A ja bih od nje rado odbegla, Ma prei znala kraj vaseleni. Na grud je svoju kako pritite!

Kad podade se ona, kako tad Na usne rujne - dalje, misli zla! Ve ti me kolje hiljadostruko! No muci mojoj ima l razloga? Budalasto li ne oplakujem, to mole da nisam ni izgubila? Ko zna, da l ud ga ne privue njoj, Stamanljiva i neistrajna ud, Prebaciti mu koja ne sme se, Jer svrha nije rukovodila, Pa tek se rodi, ve izumire. Zar merilo za njegov oseaj U ovih grudih smem potraiti? Ko ljubav, ivot, muko, ensko zna, Muevlju ljubav ne e meriti Po plamenomu aru eninu. Prevrtljiv je mukarac, hitlen, brz, Promenjljivu se iu podaje. ivota stazom kroi slobodan, Osvitak nade sveg obasiplje, Orua ga jaina, hrabar duh I oklop uz to, ma i krvav boj Uvenava ga slave elenkom. Unutri mu je tesno suvie, Taj tihi svet se njemu ne svidi Te neumorno on se otima Da deluje u svetu na polju; Na ljubav arku naie li kad, On sagne se, da cvetak uzbere, Pogledi ga, nauiva se sit Pa zadene ga hladno tad za lem Uz ostale trofeje. Ne zna taj Za eravicu strasti sione, U eninim to tinja grudima; Sve njeno bie, misli, elje sve Oko te strasti kako s' obru I tenje joj, kao gnezdo majino Goludravim to poletarcima Pribeite u zlu je jedino, Sve zaklanjaju, paze milotu, Jer ona im je kolevka i grob; Kao alem kamen visi ivot vas O vratu milja novoroenog! On ljubi; ali prostrana mu grud Obuhvata jo mnogo vie ta Te to se eni ini da je greh,

Kao ala njemu sme izgledati. Gdegod zatee poljub, misli svud Prisvojiti ga da je pravo mu. Zlo, to 'e tako, ali tako je! (osvrne se na opazi Faona) Ha gle, u hladu dbuna ruina To on je, on, taj mili izdajnik! Poinuo je, a vedrine mir Na elo mu se meko smestio. Tek nevinosti tako die san I tako s' die grud bez tereta. Da, dragi, tvom u verovati snu, Ma kakvo zlo da pria java ti. Oprosti, u trenutku prvomu Sumnienjem to ja uvredih te, to sverovah, da podlost, niska la U tako ist unii moe hram! Osmejkuje se, usne otvara, Kao ime da je rad izustiti. Probudi se, na javi imenuj; Gle, Safa tvoja tu je uza te, (poljubi ga u elo) FAON: (trgne se, rairi ruke te polaotvorenih oiju klikne) Melito! SAFA: (naglo ustukne) Ha! FAON: Oh, ko me probudi? Zavidljivo ko rasplai taj lik, to zasladi mi sanak? - Safo, ti? Dobro mi dola! Tomu nadah se, Da uza me je ljubljen, milen stvor, I snovienje bee mileno. Ti turovna si! Da l te titi to? Sa mojih grudi teret skide se Te slobodan i lak je meni dah. Kao god sirotan, koga strmen nad U mrano carstvo mora odnese, Gde vlada groza, gnuanje i strah, Kad podigne ga val silovito Te zlatosjajni vedri sunev zrak I etir blagi, glasi veseli U jedan mah mu ula obuzmu: Opijen tako ja sam sreom sad, Blaenstvo meni dua osea, U prekomernu milju tonem sav, Podleui mu vie ula zar Il manje elim sad uivanja. SAFA: (preda se) Spomenu nju.

FAON: Ta budi vesela! Razvedri se, divotu ovu gle! Poljani tihoj silazi ve mrak Rad odmora od ege preko dan; Leluja s' morete doekuje LJubimca svoga, to ka zapadu Ve navio je hate ognjene. Po jablanju se vitom tihan dah Lepra, milo aikujui Sa devianskim stupnjacima tim I apu' amo milja pozdrav tih Oslovljava nas: Mi se ljubimo! Na na se primer ugledajte vi! SAFA: (sebi) Kao sumnja da me mui iz nova! Al ne! ja dobro njega poznadoh! FAON: Za tren mi nesta onog bunila, Odavna ve to mene spopade. Pa; veruj mi; ja do sad tebi jo Ne bejah odan tako istinski; Kao eto sad! Oh, razveseli se! No reci pre; o snima ta ti mni? SAFA: Sni lau, a ja mrzim laljivce! FAON: Ba udan sanak usnih malo as. Olimpija se stvori preda mnom Sa svim kao tad; kad tebe ugledah U umetnikoj borbi prvi put. Sred razdraganog stojah naroda A oko mene kola zvrje; boj. Tad jeknu struna, svi uutae; Ti pevat' stade milotinu slast I do dna due mene potrese. Poletih tebi tad - oh; zamisli! Ne ioznadoh te najedared ja; Jo onaj osta uzoriti stas, Po oblih pleih skrlet padae, U ruci beloj lire zvuk se u; Al drugo lice naglo tajei; Po plavetnim kao magla visima; I lovor-venca na mah nestade; I zbilje nesta s ela visokog, Na usnama; sa kojih malo as Boanske pesme odjekivahu, Smejutak sladak sad se razigra. I obrazi, s Palade skinuti, Pretvorie s' u deje obraze, To ti si a i nisi, injae s',

as Safa da je, as SAFA: (krikne) Melita, je l! FAON: Pretrnuh isto! - Ko ti ree to, Da ona bi? - Ja jedva znaah sam! ta uzbudi te? SAFA: (kazuje mu rukom, da ode) FAON: ta? Da odlazim? Jo jedno, Safo, daj da kaem ti SAFA: (jo jedared rukom mane) FAON: Ti ne e da me uje? - Idem, de! (ode)

DRUGA POJAVA

Safa sama. SAFA: (malo poutavi) Luk zvinu, (prekrsti ruke na grudi) otra strela pogodi! Ko sumnja jo? Ta sad je jasna stvar NJu krivokletnik ljubi, njezin lik Pred oima mu lebdi bestidnim, U njenu ljusku sni se oblae Te s' neverniku umiljavaju. Rad robinje zar Safa prezrena? Zar prezrena? Od koga? Bozi! Ko? Ta nisam li ja ista Safa jo, to kraljeve kod nogu gledae I ponuenom krunom s' titraju' Te sjajne glave redom - otpusti. Da l ista Safa, kojoj Grka sva Jednoduno uz glasno klicanje Odavae priznanje? - Ba sam ja! to sioh luda sa visina tih, Lovorika gde bujno raste svud, Gde Aganipa bistro bori, Gde Muze viju kolo sestrinsko? to u dolinu amo spustih se, Sirotinja, neverstvo, svaki greh Gde nusto vlada? Tu je za me grob. Na oblacih je gore stanak moj. Odabrate l te sebi bogovi, Sa grenim sojem tad ne drui se, Jer besmrtnika i zemaljskih dreb Pomeati se ne da nikako. Od oba jedan mora birati,

A odabra li, natrag ne moe; Zagrize li u slave zlatni plod, Na veke ode meu podzemne, Med ivima ti nije mesta ve! Ma kako ti se ivot milio I ulagivao se, ljubavlju I prijateljstvom tebe mamei. Rumenih rua uzbrati si rad A grud sebi trnje zabada! Ba de da vidim tu lepoticu, to rei sme, da Safu pobedi! Da l seanju da poverujem svom? Kad zapitam ga, ono pred oi Iznese meni ludo derite Sa oima, to s' kriju veito, Sa usnama, to detinjarije Izuuju tek i sa grudima Jo praznim, koje zna pokrenuti Tek igraka il strah od katige. Il oku mom se ote ona dra, Silovito to njega privlai Blizini njenoj? - Da je vidim ba Da; da! - Melito! O Melito! uj!

TREA POJAVA.

Evharida. Safa. EVHARIDA: Zapoveda li togod, gospoo? SAFA: Melitu zvah ja. Gde je ona? EVHARIDA: Gde? U izbi svojoj. SAFA: ta? Da ne trai Samou moda? - im se zabavlja? EVHARIDA: Ja ne znam. Ali danas ceo dan Ponaanje mi s' njeno ne svidi. Bez prestanka je jutros plakala A malo as je naoh veselu, Uputila se bistrom potoku, to mirtovom krivuda umicom, A uprtila rublja itav stog. SAFA: U pobedi sad svojoj uiva! - De samo dalje, dalje! EVHARIDA: Ja ti tad, Radoznala da vidim ta e to, Potegoh za njom kradom u umu.

Zatekoh je. SAFA: Sa njime? EVHARIDA: S kim? SAFA: No, no! Produi samo! EVHARIDA: Da, zatekoh je, U bistru vodu zagazila ve, Po obali odelo bacila, I ne mislei, da je gleda ko, Umivati se stade, tarui Malenim svojim ruicama lik, Od sunevog to sjaja kroz lie, urajivosti i brzine joj Zaario se sav rumenilom. Dijana da je tako vide tu, Od nimfa njenih, jedna najmlaih SAFA: Pripovetku sam htela, hvalu ne! EVHARIDA: Kad opra lice, grud i obraze I ubrisa, pevucajui tad Potri opet natrag do kue, Al zamiljeno, tako zaneto, Da ne opazi lia, za njom to Iz grmlja bacah da je poplaim. U odaju se svoju zabravi. ta onde radi, od kud ja da znam? Premetati tek uh je sanduke I as po pevne glasno SAFA: Pevne, je l? A Safa tuna - Ne! ja ne plaem! Dovedi je -! EVHARIDA: Melitu? SAFA: Jeste, nju! Da slatka li mi, meka imena! Melita! Zbilja zvuci umilno! Do mene amo de dovedi je! (Evharida ode)

ETVRTA POJAVA. SAFA (sama, sedne na busenju klupu pa podboi rukom glavu; poivka.) Ne mogu! - Zaman gordost prizivljem, Odgovara mi ljubav mesto nje! (zamisli se.) PETA POJAVA.

Melita. Safa.

MELITA: (ulazi, prosto, no paljivo odevena, na grudih joj i u kosi rue. Zastane najpre na ulazu, no, kako se Safa ne mie, poe blie.) Izvoli! SAFA: (naglo se osvrne pa ustukne) A! i jeste, lepa je! (obema rukama pokrije lice na se svali na busenju klupu; poivka.) MELITA: Ti zva me? SAFA: Gle je, kako s' dotera, Da dopadne se milosniku svom! Utiati sam jedva kadra gnev! Za kakvu se sveanost nakiti? MELITA: Sveanost? SAFA: Da. Da o to cvee to? Odelo to MELITA: Zamerae mi, zna, Da tako retko nosim haljine, to podobijah na dar od tebe, Sve tedei ih za sveane dne. Tog setivi se danas pomislih: to ne bih lepe ja se odela, Ta danas nam je ba veselja dan! SAFA: Veselja dan? Ja ne znam, od kuda? MELITA: Pa ti to doe domu svom, to ti Ja pravo ne znam, tek se radujem. SAFA: Pretvaralice! MELITA: ta?! SAFA: (pribere se) Melito, uj, De mirno stvar da raspravimo mi. Koliko ti je leta? MELITA: Ta ti zna, Sudbina kakva tuna prekide Jo od malena godina mi niz; NJih nije niko tano brojao, Al esnaest je, ja bih rekla. SAFA: Ne! Ti lae! MELITA: Ja? SAFA: Ne zbori istinu! MELITA: Ne lagah nikad. SAFA: Petnaest si tek. MELITA: Mogue je. SAFA: (sebi) Jo tako mlaana Pa ve da tako ume varati? Ne pobija se tako iriroda! Ne, ne! Ja ne verujem! - (glasno) Devojko, opominje li s' onog dana jo, Pre trinaest leta kad te donee Divljaci oni meni ovamo? Naricae tad, glas kukae; Siroeta me malog bilo ao,

Tvoj pla me dirnu te otkupih te. Sa ljubavlju te vrelom pritiskoh Na mladu grud, takoer dete jo. Priljubila se vrsto uza me I obvila mi ruicama vrat Te ne dade se da te rastave Od mene, dok te ne savlada san. Dal s' onog dana jo opominje? MELITA: Zaboraviti igda smem li ga? SAFA: Kad na skoro ti za tim vruica ivotu dragom stade pretiti, Ko duge noi prebdi nad tobom? Na ijoj glavi tad poivae? Ko zaboravi sebe, crnu smrt Proganjajui, plen da ne shvati? Skupoceni ko njojzi ote plen, U mukama i strahu ote? Ko? MELITA: Ti, Safo, ti! Ta zar ja imam ta, Zahvaliti to tebi ne moram? SAFA: Ne tako, ne! Na moju hodi grud! alostiti me nisi kadra ti, Bar hotimice ne, to dobro znah! Daj, srca naa jedno na drugo Nek zakucaju, oka tvoga gled U sejinoga gled nek utone, Nek rei nam se s dahom smeaju, Da grud nam slona, prevareni sluh Jednodunosti slatkom obmanom U svakom glasku ljupke smese te Bez rei pozna svoju soistvenost. MELITA: O gospo! SAFA: Da, ja prevarih se. Je l? MELITA: U emu to? SAFA: Ta ti to ne moe! MELITA: A ta? SAFA: Ne, ne! Ni pomisliti! - Hajd! Sa sebe skini tato ruho to, U njemu mi se ti ne dopada, Ba vid mi vrea to arenilo. Prostoduna Melita prosto sve Odevae se svakad; ukras mnog Nagaati pritvorstvo doputa. De drugo ruho! Idi, rekoh ti! Stoj! Kamo e? - Stoj! - Amo pogledaj! Oborila si oi? Boji se Zar otvoreno meni u oi -?

Ta inae ba nisi stidljiva! Kad ono Faon - Ha! rumeni sad? Ti sama sebe eto izdade! Porei sme? Ne lanom jeziku, Lanita tvojih jasnoj svedodbi, Odsjaju tomu vatre grenike, Duboko to u grudih plamti tvih, Toj svedodbi u li da verujem. O nesretnice! To li bee, s eg Kod ruka danas nako udna bi? Ja shvatih to kao nevinost i stid A ono klopka zle namigue, to kao pauk zaplete svoj plen. Tek odvrkla, na tako lukava! Po vedrom licu rue s' prosule, U podlih grudih otrov, trule, gad! Zanemila si! Nema rei zar? Ubosti kad je kadar jezik tvoj, I pisnuti e valjda umeti? Odgovaraj mi! MELITA: Ne znam, ta e s tim. SAFA: Ne? Kukavico! - Plae? O to pla? Na suze ima sveto pravo bol! Govori rema! Te su davno ve Obesveene, no ne slui se Bezazlenosti nemim govorom! Kao nevesta se vencem okiti! To cvee dole! Slabo pristaje, Da sakrije tu guju otrovnu! Te rue skidaj! (Melita uteki skine venac.) Meni venac daj! Za spomen u ga ja sauvati, Pa opadnu li sveli listii, Ja vernosti se tvoje seau I moje sree. to li tedi to Na grudih ovu ruu? Baci je! (Melita ustukne) Da nije zalog? Bacaj! MELITA: (prekrsti ruke na grudi te tim zakloni ruu) Nikada! SAFA: Badava otpor! Ruu amo! MELITA: (pritisne ruke jae na grudi, beei od nje) Ne! Moj ivot uzmi! SAFA: Zmijo! I ja znam Ujedati! (izvue noi.) De ruu! MELITA: Bogovi! Oj vi me bran'te, silni bogovi!

ESTA POJAVA.

Faon. Safa. Melita. FAON: Ko vie to? - Melita? Dalje no! (poivka) ta zbi se tu? Ti, Safo? SAFA: Pitaj nju! FAON: Melito, ti -? MELITA: Krivica moja je. Ponaah se, to ne sme robinja. SAFA: Krivicom lanom to se tereti, Kad prava titi i onako dost'? Veleduja mi tvoga ne treba, Teko si meni, kad bih spala na nj! (s jakim naglaskom) Zahtevah ruu s grudi da mi da, Poslunost meni ona odree! FAON: Zar zbilja? Oh, ta pravo uradi Oduzeti joj niko ne e cvet! Ja Sam za spomen dadoh cvetak njoj, Na asak lep da nju opomene, U znak, da nije saaljavanje Nezasluenoj prema nesrei U sviju grudih izumrlo ve; Kao meda kap u pehar, koji njoj Na usna tiska tua oholost! Kao jemstvo tvrdog uverenja mog, Za enu dika da je tiha ud I nevinosti venac od cvea Da kud i kamo vema krasi nju, Neg lovorvenci; slave znamenja. O ne plai, Melito! - Suze te Da l isplati takoer gotovo, Kad od samsara uze robinju? Sa telom njenim ti raspolae, Oduzmi njojzi ivot slobodno, Ad suza ne e iznuditi ljoj! U mene gleda blagim oima; Za nemilosnu milost molei? Ne poznaje je; ne zna njezin bes! Ta gle! u rudi no se otar sja; A druga dva skrivena vrebaju Svedenih ispod trepavica tih. (digne noi, to je ispao Safi iz ruku.) Taj no de amo! Ja ga nosiu Na prevarenim toplim grudima,

Na kad mi slika dana minulih U slatkoj seti doe pred oi; Izleie me gled na ovaj ma SAFA (gleda ga ukoeno) Faone! FAON: Glas taj slatki ne sluaj, Namamljuje te li do noa joj! I mene nekad tako namami, Jo pre no to je kletu ugledah, Na mene baci ome pesama I zabuni me, uziicama Privukavi me zlatnim uza se. Ja otimah se; al me tenje sve Opkolie ti kruzi arovni. Kad ugledah je okom prvi put, Vrtoglavica silna snae me, Bukagije mi hod okovae, Bez svesti padoh njojzi pred noge. Tvoj lik tek meni istu vrati svest, Preneraen ja tada opazih, U dvore da sam zaao Kirkine, I osetih, da pred njom pognuh vrat! Al opsene se ja ne spasoh sam, Tek ona skide s mene maije. SAFA (jo jednako ga gdeda ukoeno) Faone! FAON: Ne sluaj je, ne gledaj! I oko joj kao ruka ubija. MELITA: Potekoe joj suze. FAON: Plaui sve nove ini ini oveku. MELITA: Zar preda mnom da pati pomajka? FAON: I meni ao je, s toga bre hajd, Pre no to mreom tebe zahvati! (hoe da je odvede.) MELITA: Ne mogu. - Safo! SAFA: (ugasnulim glasom.) Ti, Melita? MELITA: (obgrli joj kolena) Da! To ja sam, Safo! Evo rue, naj! I njega uzmi, ivot! Gde je no? FAON: (pritri, otrgne ruu, koju obe dre, na je prui Meliti) Taj cvet je voj i vie niiji! Ni jedan bog ga tebi ne uze! (povue Melitu.) Hajd bei od nje, bei! (odvede je.) SAFA: (prui ruke aa njima, glas je izda.) Faone! (Zavesa pada.)

ETVRTA RADNJA.

Slobodan predeo kao u vrve tri radnje. Meseina. PRVA POJAVA.

Safa dolazi zamiljena. Zastane. Poivka. SAFA: Ja jesam li jo, je li jote ta? Vaselena se grdna ne srui Trenutka onog uasnoga zar? Tavnina, to me sad opkoljava, To no je crna, nije hladni grob! Bol straan, vele, zna da ubije, Ja uverih se, da je puka la. Tiina svud, u zraku nemo sve, Umukoe ivota glasovi, Zanemilo i lie s drvea, Zabludeli kao tuin pla se moj Samorano kroz nocu razlee. Kao tide bar da umem spavati, Al dugo, da se i ne probudim, U zagrljaju tvreg, slaeg sna, Gde sve - ba sve - pa ak i bilo sni, Gde ne budi na nove muke zrak, Nezahvalnik - Na zmiju ne staj! (potmulim glasom.) Ubistvo je zloinstvo opako, I prevara i otimaina I kako li se zovu sva ta zla, Te glave onoj idri otrovnoj, to jedom svojim kui ovaj svet; Sve sami grozni, gnusni zloini! Al jedan znam ja, jedan, prema kom Svi drugi s' ine beli kano krin, Neblagodarnost crna greh je taj! to pojedince vre ostale, To vri ona sama samcita: Zavarava i lae, otima I krivo s' kune, izdajica je I ubija! - Neblagodarnosti! Od tebe nema greg straila! Zaklonite me ispred srca mog, Pokrovioci moji, bozi svi! Probudile se crne utvore U dui mojoj te potresaju Na tavnici sad inke gvozdene. Ja njega samo htedoh, sdbino,

Od sviju smrtnih njega jedinog; Da stavim ga na oveanstva vrh, Nad svima da visoko dignem ga. Da preko groba, smrti, smrtnosti Prenesem ga na krilih slavinih U svetli svet potomstva daljnjega. to jesam, umem, znam i zovem se, Ja sve to oko glave njegove Obaviti kao venac namerih, Zahtevajui mesto nagrade Li blagu re, a on - oh, pravedni Vi bogovi, da l jote ivite? (kao da je prostrujila nagla misao.) Da, ivite vi! - Od vas doe to, Iz due mi to tamu razgoni. Daj da te shvatim, hitri glasnie, Sa usta ti da ujem naglu re! Na Hijos, je l, Melita morae, Od izdajnika da se rastavi, Da popravi se, da se pokaje, Da zavedeno srce ukroti, U ljubavnima tekim mukama Da odmazdi eve grehe ljubavne! Nek tako bude! - Ramne! uje li? O Ramne! - Jeste, moram! - Za taj mig Zahvaljujem vam, besmrtnici vi!

DRUGA POJAVA.

Ramnes. Safa. RAMNES: Po elji tvojoj, gospo, evo me! SAFA: Bez mene od nje da l bi bilo ta? Ja stvorih je, ja dadoh ivot njoj! Pa sme l ko slikaru zabraniti, Da uniti, to obrazova sam? Unititi! - Da l smem? - Ej, udes njen Za slabu moju ruku suvie Visoko stoji! Kuku jadnoj mi! Za njome poe l ljubav njegova, Blaenija zar nije ona tad Sirotinjskom na ropskom ognjitu Neg ja u pustom zlatnom dvoru svom? Ta slatko je za drago patiti, Sa jednog stabla s javom rua je

I nadede i uspomene cvet, Bez trnja samo! Oterajte me U neznane daljine za more Na stenu kakvu strmu, neplodnu, Za susede to ima vale tek I oblake, gde stvor ne ivi iv; Al utrite iz spomenice mi Sve ase te, to skoro minue; Kolebati mi veru nemojte U vernu, stalnu ljubav njegovu, Sudbinu svoju tad u slaviti, Samoa meni bie ugodna, Jer sama ne u biti; svaki trn, O koji noge svoje zaderem, Kazivae mi: Oh, da on to zna! Pa: na te misli sad! Pa: ta bi dao, Da izbaviti moe draganu! U svaku bi mi ranu kanula Kap melema, to bol ublaava. RAMNES: Oekujem ti elju, gospoo! SAFA: O Faone, ta ja sagreih ti? Moj zaviaj rudine pesnitva Do tada behu, onde boravljah Samorana sa zlatnim strunama; Na sveta ovog vajne radosti S visine gledah, patnje njegove Ne dopirahu do mog stanita, Pa ne po asih, ve po cvetiih Neuveloga venca pesmina Raunah dana neumorni let. Dobivah natrag sve to pesmi dah Uivah onde mladost veitu. Tad zlotvor doe pa mi s lica mog Taj zlatni veo zdera bezonjak, Pustopoljini mene odvue, Putanje gde e zaman traiti. Pa sad, kad on je predmet jedini, U susret mi to u praznini sja: Sad ote ruku pa me odbee! RAMNES: Kraj vlanog daha mora sinjega I noi hladne, gospo, o to to U mraku stoji? SAFA: Zna li crnji greh Neg nezahvalnost? RAMNES: Ne znam. SAFA: Stranijeg da l ima gde?

RAMNES: Ne, nema odista. SAFA: Kanjivijega, prokunljivijeg? RAMNES: Po zasluzi je kune ceo svet! SAFA: Je l tako? Je l? Svi drugi gresi su Hijene, lavi, vuci, tigrovi, A ona ti je prisojnica. Je l? arena, lepa, glatka, otrovna! RAMNES: Untra hajde sa mnom, unutri Za celo bolje oeeae se. Sav iskien te pozdravie dom A Faon u dvorani eka te. SAFA: ta? Faon eka? Mene? RAMNES: eka, da! Dvoranom hoda zamiljeno sam, as io pa stane, neto proape, Izgledajui gre do prozora. SAFA: On eka mene? Ramne, ree l to? On eka mene? Safu? RAMNES: Ne ree. Al videh ga, gde sluhti nemirno, A koga zna i oekivati? SAFA: Ej, koga? koga? Safu nikako Al zaman eka! Ramne! RAMNES: ujem. SAFA: Zna, Na Hijosu da imam znanca ja Od oca. RAMNES: Znam. SAFA: Odrei brzo un, U zalivu to onde ljulja se, Na Hijos mora ove noi jo. RAMNES: Ja sam? SAFA: Ne, ne! (poivka) RAMNES: Povesti koga u? SAFA: ta zbori? RAMNES: Sa mnom ko e onamo? SAFA: (povue ga na drugu stranu pozorita) De oprezno i tiho, uje li? Potrai odaju Melitinu I reci joj, da amo zovem je. Al paljivo, da ne spazi te. RAMNES: Ko? SAFA: Ko? Faon. Poe l ona za tobom (zastane) RAMNES: ta onda? SAFA: Ako lepim ne moe, Odvuci je, al ipak bez vike, Do odreenog amca, onda s njom Povezi s mesta un do Hijosa!

RAMNES: A tamo? SAFA: Tamo znancu mom je daj, Nek uva je, dok ja ne zaitem, I strog - ne strog, nek s njome bude blag. Ta kanjena je dosta. u li me? RAMNES: Ja letim. SAFA: uri! RAMNES: Rujna zora nas Zatei e daleko odavde. Tvoj rob e tebe zadovoljiti! (ode)

TREA POJAVA.

Safa sama. SAFA: On ode! - Jo - Ne! - Kleta navika Ba nesnosna je stvar, privezuje ak i za ono, to je mrsko nam! (utone u misli) uj! - Kroci! - Ne, to vetar bee pust Da plaljivo li srce udara U grudima mi uskomeanim! Sad glasi. - Ona evo dolazi. Pokorila se voljno, ne sluti, Da poslednji se put sad - Dalje! Be'! Ne mogu, ne u da je vidim! Ne! (naglo ode.)

ETVRTA POJAVA.

Melita. Ramnes. MELITA: Ti ree, tu je gospodarica A nema je. RAMNES: (zbunjeno gleda oko sebe) I zbilja nije tu. Jo malo as tu bee! - A ti hajd! MELITA: Kud zove to? RAMNES: Na morsku obalu Otetala je no svoj prilici. MELITA: Onamo Safa nigda ne ee. RAMNES: No danas moda. MELITA: Zato danas ba? RAMNES: to (sebi.) Za to meni nalog dade taj! U lice ne smem da joj pogledam. ta da joj kaem?

MELITA: Ti se otkree A oi ti se ne usuuju Da rei tvoje smelo potvrde. Ta ta ti je te tako plaljiv si? No, gde je Safa, da se javim njoj? A ne zna li, okani me ss! RAMNES: Stoj! Otii ne sme! MELITA: to? RAMNES: Hajd za mnom! MELITA: Kud? RAMNES: Do - Hajde samo do tog zaliva, Pa videe. MELITA: ta ziai, bozi, to? RAMNES: Hajd bre! Pono skoro proi e. Navaljuje ve as! MELITA: Ta ta e ti? Da idem? Kamo? - U tu moda kraj? RAMNES: Umiri se! - U tu tek ne e kraj! ta misli to? Ta Hijos nije tu? MELITA: Na Hijos? Nikad! RAMNES: Mora, devojko. To hoe gospodariina ud. MELITA: Zar Safa? Do nje! RAMNES: Ne! MELITA: Nek saslua Pa onda nek mi sudi! RAMNES: Ni po to! Ni s mesta da se nisi maknula! MELITA: ta, Ramne, ti? RAMNES: Ja, ne smem inako! Zapoveeno moram vriti. MELITA: Oh, smiluj se! RAMNES: Pa ta ti koristi, U oku mom i ako suza sja. Jedared mora! S toga, dete, hajd! MELITA: Na kolenih te molim, smiluj se! Zar nikog nema da me izbavi? RAMNES: Badava kuu svu irobudie. Ti mora za mnom! MELITA: Nikad! Nikada! Za mene zbilja nema l milosti?

PETA POJAVA.

Faon. Preanji. FAON: To j' glas Melitin! - Ha, prodrzljive! Usuuje se, nju dodirnuti? (Ramnes pusti Melitu) U slutnji dakle pravo imaah, Kad ugledah te, kradom kao vuk Gde do nje poe s groznom namerom; No u raunu s', vue, prevari, Jer pastir bdi, pa tebi kucnu as! RAMNES: Ja nalog sluam gospodariin. FAON: ta nalog Safin! To zar nalog njen? O Safo, Safo! Sad te poznajem! Jest kasno! Kasno? Nije kasno jo! Jo ima kade stresti verige Pa streu ih sa sebe i sa nje! Prebrza slugo tue pakosti, ta htede to -? Melito, ta ti je? Pobledila si eto, drhe sva. MELITA: U ovaj mah se dobro oseam! FAON: Ti hudi robe, hvali bogove, Te ni kamiak ne pozledi nju: Ta svaku bi joj suzu platio Po jednim tekim ropcem samrtnim! Ti umorna mi, duo, izgleda, Nasloni se na mene, vrega Na svetu ne e nai naslona. Gle amo! nenom, ednom stvoru tom Hte, bezdunie, kvara naneti. RAMNES: To ne! FAON: Da ta? RAMNES: Ja samo - ne pitaj, to hteh, ne mogu sad izvriti. S tog pusti me! FAON: Ne, bogova mi, ne! Radoznao sam, ta vam bee smer. ta htede s njom? RAMNES: Otii trebae. FAON: A kamo? RAMNES: To je tajna Safina. FAON: Ne ' odati je? RAMNES: Ona zakljua U grud mi tajnu, koju uva rob. FAON: Otkljuae je no! Ta Safa mi Na sebe samu dade oruje! (potegne noem) Ne taji due! Vidi: gotov sam, Da zakljuani sanduk obijem. MELITA: Potedi ga! Na Hijos valjade -

FAON: Na Hijos? MELITA: Da, da onde svakako U znanca njena budem uvana. FAON: ta, preko mora? MELITA: un u zalivu FAON: Na unu dakle? MELITA: Tako ree on. Zar nije, babajko? RAMNES: Ne zovi me; Nezahvalnice, svojim babajkom, Ti vladiicu svoju izdade! FAON: Zar un? MELITA: (Ramnu) ta skrivih te me rui zlo? Ta on zapita! FAON: un? E dobro, znak Ja primam taj, jer va je, bogovi! Razumeh dockan opomenu vam! To j' ona, ili druga nikoja, U grudih drugu to polovinu Od onog nosi, to u grudima Sa enjom silnom ovde bijae. Pokazujete vi mi sami put. Ja rad sam evo njime hoditi! Melito, da, na Hijos ti e sad! Al sama ne! - Uz mene, sa mnom! MELITA: (sebi) S njim! FAON: Napusti ovu zemlju dumansku, Gde zloba, mrnja i osvetljivost U ia tvog se put utiskuju, Gde dumanka ti smrti plete nit. Hajd! onde un je, ovde snaga, zor, Da za te ioem ma na ceo svet! (obuhvati je.) MELITA: (plaljivo Ramnu) Oh Ramne! RAMNES: Gospodaru, promisli! FAON: Sam promisli, ta s njome nameri, I da si sad u mojim rukama! RAMNES: Zaboravlja, da j' ona Safina! FAON: Melita j' moja, moja, laljive! (Meliti) Hajd sa mnom! RAMNES: Svi na ovom ostrvu U Safi tuju svoju kraljicu, Na zapomagalje joj siremni su, Da oruani tite njezin prag. Od mene re, i stotinama njih FAON: U dobri as me opomenu ti, U koga sam i gde. - Ti s nama e. RAMNES: Ja? S vama?

FAON: Da! No tek do obale. Na takvom roblju njoj ne zavidim! Nas dvoje kad smo u sigurnosti, Povrati se ia ispripovedaj, to zbi se i - al dosta, za nama! RAMNES: Ne, nikada! FAON: Ja imam, rekao bih, Poslunost to mi osigurava! RAMNES: (pribliuje se kui) To nasilje je! FAON: (stane mu na put pa potegne noem.) A ti putuj de, Kad hoe sam! Malena ucena Za njezin spas je tvoja, gade, smrt! MELITA: Oh ne! FAON: Nek slua! RAMNES: Teko starosti Te zor i volja nisu jedno ve. FAON: Sad, momo, napred! MELITA: Kud? FAON: Na laici MELITA: (otrgne se od njega pa pohita napred na pozornicu) O bozi! Da l' da? FAON: Hajd! U susret nam Daljina prua ruke radosno, Obeaje nam dati zatite. Za starim, sinjim morem preko tam Sigurnost, mir i ljubav boravi. O hajd! Pod oblim krovom lipovim, to tiho seni roditeljski dom, Hram lepe sree nae svodi se. (obuhvati je) Ti drhe? Drhi, bajna nevesto, U zagrljaju svog mladoenje! O poi sa mvom! Ili, ne e li? Na rukama te ovim poneu Do na kraj sveta makar! MELITA: Faone! FAON: Trepere zvezde, more ubori, Vetrii s' blagi poigravaju, Za milovanje Amfitrita zna. (Ramnu) Ti napred! (Ramnes se opire.) ta? ivotom titra se? (Svi troje odu.)

ESTA POJAVA.

Poivka. - Onda se na stenenih ukae Evharita. EVHARIDA: Oj Ramne! (sie se.)

NJegov to da zauh glas! Ne, nema nikog. Ja se prevarih. Zao neki duh kao da se useli U Safin dom, od njena povratka. Svi s' ukuani izbegavaju, Na svakom elu ita sumnju, bolj Melitin prazan ja zatekoh log, Po noi Safa gre samorana, Tu Ramnov glas a njega nije tu. Bar ve da svane jednom! RAMNES: (iz daleka) U pomo! EVHARIDA: Ko vie to? RAMNES: (blie) Probudite se! EVHARIDA: Gle! Ta to je Ramnes! RAMNES: Roblje Safino! EVHARIDA: Ti kao bez due leti! ta se zbi?

SEDMA POJAVA.

Ramnes Evharida. RAMNES: O prijatelji, amo! Na noge! Begunce dr'te! EVHARIDA: ta se zbilo, no! RAMNES: to nita? Zovi Safu, sluge sve! EVHARIDA: A to? RAMNES: Sad nemam kade zboriti! Nek sva se kua digne, pouri, Nek spasava! EVHARIDA: (popne se uz stepene.) ta moe biti to? RAMNES: Ne mogu dalje! - Izdajnici, ne, Jo ne kliite! Morski bogovi Osvetie se za taj strani in. (Malo po malo se kupe sluge.) U do to bre svi potecite, Pobunite iza sna narod sav! O, ne pitajte' Krajnja nuda je! (sluge odu.)

OSMA POJAVA.

Safa. Preanji. SAFA: Kroz tihu no ko vie! Jadu mom Uzvanje ko se tako uilee?

Var ima jo ko tu da tuguje? RAMNES: Ja, Safo! SAFA: Ti si, Ramne? Od kud ti? A ta je s njom? RAMNES: S Melitom? SAFA: S drugim kim? RAMNES: Ta ode! SAFA: Ode? Pa ti ipak tu? RAMNES: S njim odbee SAFA: Umukni! RAMNES: S Faonom! SAFA: Ne, ne! RAMNES: Oh, jeste Mone savlada, U istom unu, za me spremljenom, Sad plen svoj vozi on po valima. SAFA: Ti lae! RAMNES: Kojom sreom! Danas bar! SAFA: Da gde vam osta, veni bozi, grom? Zar jade samo Safi aljete? Ta gde je sluh, gde ruka osveti? Nispoljite svoj osvetniki zrak, Nispoljite na izdajnike zle! O, skruite ih, bozi pravedni, I mene jadnu kao to skruiste! Badava! Nema munje ni od kud, U liu se vetrii ljupkaju A more na ramenih irokih LJuljukajui nosi milja un! Pomozi, Safo, sama sebi sad! (Na pozornicu podolazili dotle robovi i seljani sa buktinjama.) Ha, ovi tu! O hvala, brao, vam! to bozi ne e, dajte, ljudi, vi! De, prijatelji, Safu svetite! Dokaite, da milovaste nju, Sad ili nikad! (poe meu njih.) Ti se, Mirone, I ti, Terpandru, esto kunjae Na vernost meni. Sea li se jo Ti, Liho, pesme, i ti. Ksenare Na obalu! Na laom za njima! Potra'te trag brzinom vetrenom! U mukama u ovde ekati, Bogovetni do povratka vam as U grud e mene bosti noa sto. To pomislite pa se urite. Ko ih donese, ko mi pribavi Uivanje, da netrenimice

U oi njemu pogledati smem I pitati ga: ta ti skrivih to, (brizne u pla) Te ubi me! - Ne tako, samo bes I osveta! Ko ih dovede mi, Sve moje zlato, ivot dobie Oh, brzo samo, brzo! JEDAN SELJAK: Samo s njim Mi vraamo se! SAFA: Hvala, hvala vam! U vae ruke dajem ivot svoj, Nek hod vam elje moje ubrze A osveta mi nek vam snage da. De bre, ako znate bogove! (sluge i seljaci odu) SAFA: (skrsti ruke na grudi) Sad oseam se dobro, mirna sam! EVHARIDA: Ta eto drhe! RAMNES: Joj! Ti nosre! SAFA: (posrne. Evharita je doeka na ruke) to dri me? Nek padnem, pusti me! (Zavesa pada)

PETA RADNJA. Predeo kao u preanjim radnjama. Osvitak. PRVA POJAVA.

Safa sedi na busenjoj klupi pola leei a nepomino gleda preda se. Malo dalje od nje stoji Evharita, jo dalje u dnu vie robinja. Dolazi Ramnes. EVHARIDA: (metne prst na usta.) Lagano! RAMNES: Spava l? EVHARIDA: Oi gledaju, Bdi telo joj, li kao da snava duh! Tri asa lei tu nepomino. RAMNES: to kuu je ne EVHARIDA: Ja pokuah, Al ne htede. - Jo nita? RAMNES: Nita jo. Kud okom gre, sve more, oblak sam, Ni traga amcu kakvu! SAFA (prene) amac? Gde? RAMNES: Jo ne videsmo nita, gospoo! SAFA: (opet klone) Jo nit'! - Jo nita! RAMNES: Jutro hladno je! Dopusti, da u tvoju odaju SAFA: (mae glavom da ne e.) RAMNES: Namoliti se daj! De posluaj!

SAFA: (jo jedared mahne glavom.) RAMNES: (ustukne.) Pa tvoja volja! - ao me jadnice! Da pukne srce, kad je pogledam! EVHARIDA: Gle! ta to narod onde gura se? Na al svi hite, bie da su tu! (Safa plaljivo stane sluhtiti pa tako dalje jednako sedi natrag pognuta.) EVHARIDA: Na stenu stani, at ih opazi! RAMNES: Pa pogledau. (popne se na vis obale.) EVHARIDA: Bre! Vidi li? RAMNES: Evo ih, evo! Hvala, bozi! SAFA: Ah! RAMNES: umoviti 'naj levo jeziac Ove do sad radost ispred mene skri. Silesija se uri unova, to pre da stigne svrsi uenoj. EVHARIDA: Me njima begunci da li su? RAMNES: Razaznati ne mogu od sunca. No gle! pribliuje se alu un, U napred poslan s glasom radosiim. Sad pristaje. - S doline obanin tap vitla. Jeste, uhvaeni su! De amo, priko! Amo! - Evo ga! EVHARIDA: Priberi nam se, gospo, smiri se!

DRUGA POJAVA.

Jedan seljak. Preanji. SELJAK: Oj Safo, zdravo! RAMNES: Uhvaen je l? SELJAK: Jest. RAMNES: A gde? EVHARIDA: Pa kako? SELJAK: Zlo odmakoe, On vesla dobar. Ja se bojah ve Da ne emo ih stii nikako. No najzad ipak opazismo un Pa bre za njim dr u poteru I stigosmo ga i opkolismo. Na poziv na se ne hte vratiti, Ve uze levom svoje devoje A desnom go zavitla io. - Da l to elite, gospo? (Safa mu dade znak da nastavi.) E pa dakle on Zavitla noem nama pretei,

Dok udar vesla, njemu namenjen, Devojicu u elo ne zgodi. (Safa pokrije rukom oi.) To srui nju, on prihvati je, mi Trenutak zgodan upotrebivi, U amac njegov naglo skoimo I svladamo ga. Eno oboje Izaoe ve, ona posre SAFA: Ne amo! RAMNES: A da kamo? Tu su ve. SAFA: Ko da me spase, da ga ne vidim? Ti, Afrodito, titi sluavku! (poleti u dno pa obgrli oltar; njene robinje stanu svud oko nje.)

TREA POJAVA.

Faon, vodei Melitu. Seljaci. Safa sa svojim robinjama u dnu. FAON: Nek nju mi ko god samo dodirne! Ja snaan sam, ma nemam oruja. Buzdovan bie moja pesnica A svaki ud mi mica za njen spas. Ne strepi, ljubo, dokle diem ja, Zlo nikoje te snai ne moe! Zar ovoj glavi vreda naneti Vi znadoste, toj glavi nevinoj, A ovamo ste ljudi? enski stvor Zamiljah samo tako bezduan, Slab enski stvor u pukom besnilu! Ti udari je, znam te; s toga be! Osvetioce boge nisam rad Predvariti, oduzeti im plen! Je l, kako ti je? MELITA: Dobro. FAON: Drhtanje, Bledoa, pogled, sve dokazuje, Da s ueana ti sie prva la. Utiat gnev mi ne pokuavaj, Potpiruje taj ar na plamen nov! Tu sedi na tu klupu busenju, Tu, gde mi prvom blagog oka gled U susret zasja sjajem nebeskim I kao zraak zore rumene Sa mene skide sindir stranog sna, U koji padoh s one vraare; Gde ljubav delo svoje zapoe, Nek dovri ga tu na mestu tom! -

No gde je Safa? MELITA: Oh, ne zovi nju! FAON: A, to se boji? Ja sam slobodan. Ko da njoj pravo, da me ustavlja? Po Grkoj sude jote sudovi, Sa strahom hola to iskusie. Do Safe! JEDAN SELJAK: Stoj! FAON: Ko brani meni? Ko? SELJAK: Mi svi! FAON: Ta slobodan sam! SELJAK: Bio si. No sad te kazna eka. FAON: S ega to? SELJAK: Sa otmice. NJu zakon sveti na. FAON: Nek ite Safa za nju otkupe, Pa dau joj ma blago Krezovo SELJAK: Da ona ite, ne da nudi ti, U redu to je. FAON: Zlo ste pitom svet, Kade udljivice ene osvetu Potpomaete, slepo sluei Prevrtljivim joj udma ljubavnim! Pomoz'te memi, mene snae zlo! SELJAK: Da l zlo il nije, Safa reie. FAON: Sramote ne zna, to kad govori! Ta ko je Safa te ti jezik njen Kao jeziac je na terazijah, Na kojih pravdu mere? Ona je l U zemlji ovoj gospodarica? SELJAK: To jest, al ne to b' zapovedala, Neg to joj verno svi mi sluimo. FAON: To i vas sve u mreu uplete! Da vidim ba, kolika joj je mo! (poe u kuu.) SELJAK: Stoj! Natrag! Stoj! FAON: Badava pretite. Ja moram do nje. Safo, javljaj se! Kud skri se? Il od mene strepi zar? Ha! kraj oltara eno slugu joj! To j' ona! Sad mi ne utee ve! (probije se kroz svetinu. I kolo robinja rastavi se. Safa pala na stepenice oltara ) SELJAK: Zar sme, nepromiljeni derane? FAON: ta trai na oltaru bogova? Iz tebe zloba moli. - Ustani! (uhvati je; im je dodirne, Safa skoi pa podeti napred a njega i ne pogleda. Faon poe za njom.) Ti bei? Mora odgovarati! Da, strepi samo! Tom je hora sad!

Da l zna svoj greh? Ta kojim pravom sme Okivati me greni okovi? Ja jedini sam svoj gospodar sam. Taj svet u nesviknutu oruju Da l posla ti? Govori! Posla l ih? to pesniine usne mue sad? A ba su slatke! SAFA: To je suvie! FAON: Zaarilo se lice, plahi gnev Rumenilom ti posu obraze. De samo deri, skidaj uvidu, to jesi, budi, besni, ubijaj, Licemernice! SAFA: To je suvie! Oruaj mi se, srce ne daj se! FAON: Odgovaraj! Ti posla ove? SAFA: (Ramnu) uj! Dovedi natrag moju robinju, Li nju ja traim, vie nikoga. FAON: Nek samo ko god njoj se priblii! Zatrai, da tv otkupnine dam! Bogata nisam, al e drugovi I rodioci rado prineti, Od tebe sreu ja da otkupim. SAFA: (jo jednako otkrenuta) Ja blaga ne u; svoje zahtevam, Melita ovde mora ostati! FAON: Al ne e, bogova mi sviju, ne! Ti sama pravo na nju proigra, Na njene grudi kad potee no; Ti kupi slubu joj, ne ivot njen. U tvojih ruku nju da ostavim? Jo jednom, otkup iti, putaj je! SAFA: (Ramnu) Uini, to naredih! FAON: Natrag ti! Smrt eka tebe, dodirne li nju! Ta zar je tako grud ti ledena, Da ne kree je vie ljudski jad? Ti zmijo trovna, liru razlupaj, Nek s usta ti s' ne ori vie pev! Ti spiska zlatne dare pesnitva! Ne obesveuj vie umetnost! Od lia ovog ia nek je cvet, to kao dete istih stihija Visoko die glavu mirisnu, Do zvezda sjajnih, svojih prilika:

Kukutu trovnu stvori iz nje ti, Da mrski tebi svet upropasti! Budale mene! Kako drukije Zamiljah Safu lepih dana pre! Kao pesma joj, i ud joj meka bi, Neporono, kao pesme, srce joj; Blagoglasnost, to s usta tec'jae, Talasae se i u grudima Te melodija bee bie sve. Ko preobrazi tebe opsenom? Ha! Ne otkrei oi plaljivo! U mene gledaj! Daj da vidim te, Da poznam, jesi l glavom ti? Da l to Jo usne su, to dirnuh svojima, Je l oko to, to s' blago smeilo, Da l, Safo, ti si to, ti Safa? SAFA: Jao! FAON: To ti si jo, to Safin bee glas, to rekoh, vetri sve e odneti, Nek u srce se ne ukoreni! Rasvetlilo se evo preda mnom, Kao sunce posle nepogode zle Iz pod oblaka sadanjosti sja U starom sjaju prolost Zdravo, oj, Vremena lepih dragi spomene! Sad opet si mi, to mi nekad bi, Pre no to videh, jo na domu mom, Boanski lik jo, to u zabludi Za ljudski tako dugo uzimah Pokai, Safo, da si boginja, I blagoslovi! SAFA: Varalico! FAON: Ne, Za celo nisam to! Kad zakleh se, Da ljubim tebe, ja te ne varah. Ja ljubljah te, kao silne bogove I dobro, lepo kao to ljubi svet. Sa viima se, Safo, drui ti; Za trpezom ko sedi s bozima, Taj kanjen biva, kad me smrtne gre. U kojoj ruci zlatna lira bi, Ta sveta je, nek nisko ne dira. SAFA: (otkrenuta, sebi) Sa zlatnom lirom dole je more, Kad po tu cenu imati je smem! FAON: U zanosu ja tupu posrtah, Sa svetom i sa sobom zavaen.

Badava buah oseaje ja, Za koje migaljah da su zaspali A i ne behu; ti se javi tad, Nepojmljiv lik, do koga i od kog Nevidime me veze terahu; Za moju ljubav - nisku suvie Moj gnev te uze, al mi veli svest, Da previsoka ti si; zna se pak, Da ravno samo lako slae se. Tad videh nju pa k nebu skoie Svi viri moje unutranjosti, Usahnuli to pre izgledahu. Priblii se, Melito, ne boj se! Ta blaga j' ona, dobra, milosna. Otklopi sjajne svoje oice, U pobonu ti grud nek zagleda, Nek istu tebe pozna s radou. MELITA: (pribliuje se plaljivo) O gospo! SAFA: (odbija je) Dalje! MELITA: Vidi, ljuti se! FAON: E ipak dakle, to ja ne smedoh Da poverujem! Hod', Melitice, Do mene hodi. NJu ti ne treba Da preklinje. Na moje oi bar Uvrediti te ne sme ohola. Ne moli nju! Ta vrednost ne znati Ni svoje ne zna, jer bi inae Poklonila se nemo pred tobom, Pred pravdom krivca. Stani uz me! MELITA: Oh, pusti me pred njom na kolenih, To prilii pred majkom detetu, Zasluih li, nek strogo kazni me, Na njenu volju ne u roptati. FAON: Ne samo svoja, ve i moja si, Poniznou tom ti poniava I mene! Oj, ta iznudiemo, Jogunluk njen to molbi krati nam. MELITA: Ja njenu daru tek se radujem A iznuena srea najvea Na teret bi mi bila. Kleau Pred njome ovde, dok mi pogled blag Il mila re ne izda oprotaj. Ta kol'ko puta ovde kleah ve I radosno se digoh svaki put; Ni ovaj put me ne e pustiti Da plaui se dignem! Pogledaj

Na dete svoje! (Safa prislonila lice Evharidi na rame; ne mie se.) FAON: Moe uti je Pa ipak nema, hladna ostati? MELITA: Nepomina su njena usta jest, Al nije hladna. Ja bar oseam, Da srce njeno s mojim zbori sad! Me njim i mnome budi sudija! Da poem, reci, pa u poi s njim, Da beim, reci - i to! Bozi! Sve! Ti drhe! - Safo, zar me ne uje? FAON: (obgrli Melitu pa i on klekne) Daj ljud'ma ljubav, bogovima ast, Daj to je nae, deo uzmi svoj! ta radi, ko si, dobro promisli! (Safa prene na poslednje rei, kruto pogleda njih dvoje, za tim se naglo otkrene i ode.) MELITA: Aj meni! ode, dete odvre. (Evharida i robinje odu sa Safom.)

ETVRTA POJAVA.

Preanji bez Sofe i Evharide. FAON: Ne moli, edo, ljude! Ustani! Jo mi i bozi ostajemo nam! MELITA: Prokune li me ona propadoh! Od vajkada mi njeno oko bi Ogledalo, pred kim svoj oseaj I rad svoj svaki ispitivah ja. Rugobu moju sad mi kazuje. Ucvelih je i straan joj je bol! FAON: Ti oseaje daje tvoje njoj. Sa svim se drugi vali holoj sad Komeaju po grudih! MELITA: Ohola Jest izgleda, al meni dobra sve Kao majka bee, ma i stroga kad; Pod gorkom ljuskom sladak bee plod. Ja propadoh, to to zaboravih! RAMNES: Da? zaboravi to ia proiade! FAON: to strepite? kad blagu znate je. RAMNES: U ljutnji ode a bez granica LJutina joj je kao i ljubav joj. S tog teko vama! FAON: ta nam ona sme? RAMNES: Begunici sme smrt narediti. FAON: Ko kae to? RAMNES: Zemaljski zakoni.

FAON: Ja titiu je! RAMNES: Ti! A ebe ko? FAON: Nek razjapi se zemlja preda mnom, Nek zine more, da proguta me; Da zna na mene ujediniti Sve prirodine sile, ove tu Ja ne dam, ne, ismejavam joj gnev, I nju i njene iretnje prezirem. RAMNES: ta? Prezire? Zar Safu? Ko si ti Te mee svoju re na merila, Na kojih meri prve svoje svet? Te zborit' sme, gde Grka prozbori? Zar ini ti se ona nevredna, to i joj vrednost ne zna pojmiti? Adiar zove slep, to sam si slep? to ljubljae te, to iz praine Nezahvalnicu die prisojku, Te ova trovnim zubom raskida Sad srce njoj; to svoje bogastvo Na nevrednika tebe prohari - Ti ne zna dene bescen-blagu tom! Na njojzi to je ljaga jedina, Ni zavist druge nai ne moe. Ne zbori! - Nije tvoj ak ni taj bes, U kom se smede njoj odupreti! Ta kako bi se iz nizine ti, Me poslednjima moda poslednji, Usudio zaroptati na nju. Na blago sve Jelade? Tebi tek Snishodnjivost joj dade nonos taj Sa kojim sad spram nje se ponaa FAON: Porei njojzi slavu nisam rad. RAMNES: Rad nisi? E da? Pitaj, moe li Na zvezdah gore alem-elovi je Zabeleeno ime njezino, Sa zvezdama tek ono zgasnue! Vremena pozna stranim ljudima, Kad ljuske ove trule spadnu s nas, Ni grobova nam vie ne bude, Kazivae jo pesme Safine I ivie joj ime do veka I tvoje s njenim. Jest, ponosi se, Sa nepotenja stee besmrtnost! Kad veci, to se jo ne rodie, U hladni grob ve sau, potonji Jo narataji pripovedae:

to pesmu sneva, Safa zvae se, A Faon joj ubica! MELITA: Faon, oh! FAON: Ne tuguj! RAMNES: Teioe kukavni! Umiruje je; al ti drhe glas. Nek zna svoj greh pa nek zastreni s njeg, Bar tako nek se Safa osveti! Ti slave njoj iorei nisi rad! A ta si kadar ti porei njoj? U srce njeno sme li sumnjati, Kom njeno srce dade to, to jest? Gle ovde sve! Ni jednog nema tu; Na sebi, domu, polju, svojima Ko blagosti joj traga ne nosi; Ni jednog, kom se grud ne nadimlje, Kad rekne, da je Mitilinjanin I zemljak njen. De ovu zapitaj, U strahu to se privi uza te, Drugaricu u delu vie zlom Neg u krivici, zapitaj de nju, U Safi ta je do sad imala? U robinje ta nai mogae? to zanese te, to je Safin duh, To j' Safin blagi, materinski duh Sa usta remekdelu njezinu. Pritiskuj elo samo, u zalud Ti upinje se, ne e zbrisati Tu uspomenu nikad! ta e sad? Kud zna sad? Za te nema sklonita Na ovoj zemlji; sav e estit svet Gnuavati se tebe, jer si ti Pokazao se duman lepomu. Pred koraci e tvoji gresti glas I svem e svetu vikat' u uho: Taj ubi Safu! To je grenik taj,. Uvrediti to smede bogove! Kao prosjak e po zemlji lutati Sa njome, kojoj mesto zatite Ti dade propast. Nikoji te Grk U dom ne primi gostoljubivo! Ni jedan bog te u hram ne pusti!: Sa rtvenika strepe' beae, Kad svetenik odagna grenike; U begstvu Evmenida uasna, Izaslanica crna podzemnih,

Zmijinske kose tresu' kretae U ui tebi ime Safino, Dok ne shvati te grob, to iskopa. MELITA: Oh prestani! FAON: Ta pomanitau! RAMNES: Kad odbi dinu, manit bee ve! Sad kusaj plod, od tebe zasaen! MELITA: Do nje! FAON: Ko muka da me spase tih?

PETA POJAVA.

Evharita. Preanji. EVHARIDA: Oj Ramne, tu si? Bre hodi! RAMNES: Kud? EVHARIDA: Do Safe. RAMNES: ta -? EVHARIDA: Ja strepim, bona je. RAMNES: Ne dali bozi! EVHARIDA: Ja se ukradoh Za njome do dvorane velike, Skrivena gledah svaki pokret njen. Na stubova se par naslonila, Zapenueno more gledei, Stenoviti o al gde udara. Nepomina i nema, s obrazi Pobledeli i krutim oima Sred mramor-slika onda stojae, I sama skoro lik od mramora. as po tek prene, cvea dohvati I zlata i to stigne ruka joj Pa hitne moru uskolebanom, Posmatrajui s enjom svaki pad. Tad na mah u se zvuk u dvornici Te drhtavica Safu obuze, O stubu lira glasno zazvui, O njene strune zape morski zrak. Uzdahnuvi pogledi, strese se Kao via sila da je dodirnu. U liru glede' netrenimice Oive s mssta crte joj i tu Na usnah zaigra se osmejak. Otklonie se uspe stisnute, Zaorie se strane rei sad

Iz njenih usta, ali njene ne: Zva mene, ree, druto? Je l da zva? Razumem te, na zidu drugo mi! Opominje me prolog vremena! Do zida kako doe, kako li Do lire gore, ne znam, jer za tren Kraj mene kao munja preleti. Tad videh, kako lipu pritite Na svoje grudi uskolebane, Sa kojih glasno ujae se dah. Olimpijski tad venac pobedni, to na oltaru kutnjem visae, Na glavu metne, onda skrletni Ogrta preko plea ogrne, Kad on u licu zajaprila sva. Ko sad je vide, vide prvi put Na stepenih oltara visokog, U ruci s lirom, gleda dignuta, I lik se svetli preobrazio Te nebeski je sjajak preli svu Kao boginju bi svako gledao je I savio pred njome kolena. Al ja se zgrozih nje nepomine I ivomrtvi gled me ubi njen, Pourih s toga RAMNES: Pa je ostavi! - Hajd njoj! Gle! Nije l -? Evo same nje!

ESTA POJAVA.

Safa, bogato odevena, kao u prvoj radnji, ogrnula skrletni ogrta, na glavi joj lovor, u ruci zlatna lira, ukae se na stepenih stubovnika pa poe dole ozbiljno i sveano. Oko nje robinje joj. Duga poivka. MELITA: O Safo, vladiice moja! SAFA: (Mirno i ozbiljno.) No? MELITA: Sa oiju mi spade koprena. Da robinja ti opet budem, daj, to j' tvoje, uzmi pa oprosti mi! SAFA: (sve jednako mirno i ozbiljno ) Misli li ti, da Safa stoji zlo, Na tvoje da je spala darove? to j' moje, ja ve postigla sam to. FAON: uj, Safo -! SAFA: Da me nisi dirnuo!

Ja bogova sam dobro! FAON: Ako mi Svom duom igda bee odana SAFA: O stvarma zbori, koje prooe. Ja sebe naoh, tebe traei! Ti ne shvati mi srca, idi s tog! Mom nadu treba vreg temelja. FAON: Dakle me mrzi? SAFA: LJubit'! Mrziti! Zar nema tree to? Ti meni drag I bio si i jo si, bie sve, Kao saputnik, kog sluaj nameri, U amac naga, dok svrhe svoje svak Ne dostigne ia svako sebi! Tek Po kad kad iz daljine seti se Tog prijateljskog saputnika svog (glas je izda.) FAON: (uzbueno) Oj Safo! SAFA: Mir! Nek pree rastanak U miru! (ostalima.) Vi, to slabu videste Ove do sad snanu Safu, prostite! Izmiriu vas s njenom slabou, Savijen tek svedoi snagu luk! (pokazujui rukom na oltar u dnu.) Potpirite mi Afroditin ar, Nek bukne ilam u rumen jutarnju! (robinje potpire eravicu) Udaljite se sad, ja rada sam Sa svojima da sama ostanem! RAMNES: Kad hoe, hajdmo, posluajmo je! (Povuku se natrag.) SAFA: (stupi napred.) Svevinji, sveti bozi! Vi blagoslov mi daste obilan! U moju ruku daste nesme luk, Tul pesnitva mi puncat daste pun, Za uvstvo srce, duh za miljelje, I mo, da stvorim to god zamislim. Vi blagoslov mi daste obilai, O hvala! Uvenaste mi glavu pobedom, Razglasiste me daljnim zemljama, Za venost usev, s pesme slavu mi! S tuinskih usta moj se ori pev, Dok sveta bude, Safa ivie. O hvala!

Dopustiste, napitka srknuti S putira slatkog ia ovoga! Tek srknuti, al piti ne. Pokoravam se migu vaemu, Sa usta skidam slatki putir taj, I ne pijem! Savrih sve to sebi zadadoh, S tog nagrade mi ne odrecite! Ko va je, ne zna taj za slabosti, I guja bolje njega ne jede, U punoj snazi, cvetu ia mu U svoj ga naglo podignete stan I meni dajte takav zlatan dreb! O, ne dajte, da svetenica vam Neprijatelj'ma vaim bude rug, Budala da se njojzi smeje, to Za sebe misli da je premudar. Cvet skrhaste, i stablo skrhajte! Poetak kakav, takav nek je kraj! Utedite mi muku boja tog. Za dalju borbu ja sam preslaba, Udelite mi, bozi, pobedu Bez boja! (oduevljeno.) Epo, plamen sue ve, I sunce s' die - usliana sam! Ja oseam to! Hvala, bogovi! Oj Faone, Melito, hodite! (poljubi Faona u elo.) Iz daljnjeg sveta ljubi tebe drug, (zagrli Melitu.) Taj ljub ti ilje majka pokojna! A sad! Na oltar Afroditin hajd! Nek ljubavi se drna svri kob. (poleti do oltara.) RAMNES: ta smilja to? Preobraena je I besmrtnih je obasjao sjaj! SAFA: (popne se na vis obale pa prui ruke prema Faonu i Meliti.) Me ljude ljubav, ast me bogove! to cveta za vas? uivajte to I seajte se mene! Tako ja Isplaujem ivota zadnji dug. O bozi, njih mi blagoslovite A mene prim'te! (skoi sa stene u more.) FAON: Stani, Safo! Stoj! MELITA: Jao! pogibe! FAON: Pomoz'te bre! De! Na obalu! (nekolicina ih ode.)

RAMNES: (popeo se na obalu.) Oh, bozi besmrtni, Otklonite! 'naj greben, dirne l ga, Razmrskae je. - Jao! - I propade! FAON: to kreti? Bre! Dajte amaca! RAMNES: (silazei) Ve prekasno je! Pustite joj grob, to, prezirui lani ovaj svet, U svetih valih sama odabra. FAON: I umre? RAMNES: Umre! FAON: Teko meni! Ne, To ne mo' biti! RAMNES: Da! - Umukoe Za navek strune, lovor uvenu! Na zemlji njoj ne bee zaviaj, Povratila se meu svoje sad.

Zavesa pada.