UDK: 393:316.75 DOI: 10.

2298/FID1203106K Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIII (3), 2012.

Todor Kulji

Odeljenje za sociologiju Filozofski fakultet Beograd

Drutvena smrt
Apstrakt: Razmotreni su neki istorijski primeri vladajuih tanatopolitika kao delovi ideolokih sistema koji propisuju dobru smrt i normalizuju razne naine iskljuenja ivota. Kritiki je analizirana upotreba drutvene smrti kod razliitih ideologija i sistema. Kao vaan uzrok presmrtnog i posmrtnog drutvenog ubijanja uoeno je oduzimanje identiteta i iskljuivanje Drugog iz pamenja. Kao najvaniji prikazani su sledei oblici drutvene smrti: planski zaborav, ropstvo i politiko ubijanje. Povuena je razlika izmeu drutvene i politike smrti. Istaknuto je da drutvena smrt ima klasni aspekt kada se itavim grupama oduzima pamenje kao npr. u atlantskom ropstvu. Nije re o sporadinoj nego o sistematskoj institucionalnoj normalizaciji umiranja i smrti koju sprovode drava, religija i politika. Razaranjem identiteta podvlaenih harmonizuje se drutvena i fizika smrt. Ukazano je i na neke savremene oblike skrivenog ubijanja koji se tiu skraivanja i pogoranja kvaliteta ivota. Kljune rei: kritika tanatopolitika, drutvena smrt, politika smrt, planski zaborav, unitenje identiteta, skriveno drutveno ubijanje.

106

Vladajue normativne tanatologije nude nerefleksivna obavetenja i deo su ideolokog sistema koji propisuje dobru smrt i normalizuje razne naine iskljuenja ivota.1 Kritika tanatologija, pak, neomarksistika ili neka druga, polazi od drutvenih nejednakosti, pa je nuno upuena na kritiku drutvenih uslova neautentinog ivota i nedostojne smrti. Pri tome treba imati na umu da nismo nejednaki samo u ivotu, nego da su i nametnute norme suoavanja sa smru deo ideologije koja pravda nejednakost ivih. Dakle, kulturni obrasci odnoenja prema smrti ne stoje kao nadvremene i neupotrebljive ideje po strani od pravdanja nejednakosti ivih. Naprotiv, odnos prema smrti jeste politiki i ideoloki vrlo upotrebljiv upravo stoga to su i vladajui smrtna bia. Otuda kritika ideologije podrazumeva prepoznavanje hegemonih interesnih grupa i organizacija, jednako kod upotrebe ivota i kod pravdanja smrti. Drugim reima, treba paljivo i istorino objanjavati razlike izmeu prirodnog i nasilnog, luksuznog i nedostojnog, zbrinutog i zaputenog umiranja, eljenog produenja i smiljenog skraivanja ivota. Samo se tako moe razotkriti pravdanje biopolitikih nejednakosti. Ovde bi trebalo razmotriti jednu za tanatosociologiju vanu verziju smrti koja se ne moe svesti na bioloki nestanak ivog niti na spontani zaborav mrtvog.
1 lanak je nastao u okviru rada na projektu Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 19902010, br.149005 koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

IZMIRENJE S PROLOU ILI SUOAVANJE S NJOM?

Rejeo posledicama onog manje ili vie uoljivog klasnog delanja koje na otvoreni ili na skriveni nain utie na smanjivanje kvantiteta i kvaliteta ivota ili na brisanje svakog identiteta ivih ili mrtvih. U tradiciji francuskog strukturali zma i amerikog simbolizma nastao je pojam drutvena smrt koji je u uporednom socioloko istorijskom istraivanju koristio pariski antropolog Luj-Vensan Toma (Toma 1980 I: 75109), a ne manje uspeno ga je u slinom istorijskom preseku primenio harvard ski sociolog Orlando Paterson (Patterson 1982), dok je hanoverski sociolog Klaus Feldman markirao savremene aspekte drutvene smrti (Feldmann 2009). Koji su glavni oblici drutvene smrti?

a) Planski zaborav
U simbolikoj antropologiji umiranje nije samo bioloki kraj ivota nego je segment drutvenokulturne realnosti. Re je, naime, ne samo o obiajnom, nego i o institucionalizovanom segmentu kolektivne svesti koji grupa smatra vanom pa je stoga i koristi kao kaznu radi jaanja integracije. Na irokoj istorijskoj grai Toma (Thomas) je pokazao da je na pojedinanom planu o drutvenoj smrti re onda kada se osoba iskljuuje iz grupe progonstvom, oduzimanjem asti ili brisanjem iz pamenja (Toma 1980 I: 76). Italijanski politiki filozof oro Agamben je ovu praksu nazvao politikom koja poiva na iskljuenju golog ivota (Agamben 2006:16) i pokazao da moderna neprekidno stvara onaj goli ivot koji se moe iskljuiti ili unititi. Jo je u antici uoeno da zaboravljeni postaje u drutvenom smislu mrtav tek onda kada iezne seanje na njega. Samo zasluni mrtvi (politiari i umetnici) izmicali bi za neko vreme pustoeoj snazi zaborava posredstvom spomenika ili preko negovanog pamenja. Ali ni spomenici nisu trajni. U starom Rimu su i okamenjeni carevi brisani iz seanja pravnim merama poznatim kao damnatio memoriae. Starovekovni rimski vladari su nastojali da se ovekovee preko monumentalnih spomenika i zapisa u kamenu. Ovaj trud su pratila ne manje sistematska razaranja istih obeleja nakon njihove smrti. Onaj ko je bio osuen kao neprijatelj Rima, brisan je iz seanja, a spomenik mu je ruen. Ova praksa organizovanog zaborava jeste rani oblik drutvene smrti javnih linosti. Damnatio memoriae kao drutvenointegrativno sredstvo koristili su i mnogi potonji reimi. Nakon sloma socijali zma masovno su rueni spomenici i menjana imena ulica i gradova. Iako vizuelni i zvuni dokumenti jo uvaju tragove politiara koje treba zaboraviti, to ne znai da seanje ne bledi. Naprotiv, seanje uvek slabi u meri u kojoj slabi znaaj umrlog za grupu. Dakle, snaga grupne potrebe, a ne vreme, jeste realni inilac pamenja ili zaborava. Zato drutvena smrt nije to samo u simbolinom smislu, nego je i de facto ukidanje i uskraivanje ivom ili mrtvom pojedincu njegove drutvene uloge istinske osnove njegovog samovienja. Da bi se izbegle nedoumice, na poetku bi trebalo razlikovati neumitni od planskog zaborava. Kontinuirani zaborav je normalan, pa je ak i pretpostavka

107

T oDor K ulji

Drutvena smrt

sloboenja ivota od balasta prolosti koji sputava traganje za novim. U tom o smislu je nae kratko pamenje grob naih oeva, a na isti nain e naredne generacije brisati i nas iz pamenja. U slinom smislu zaborav je i lekovit onda kada brie iz pamenja sadraje koji podstiu osvetu. Tome nasuprot, sasvim je drugaija uloga planskog zaborava koji konstruie korisnu selektivnu prolost u cilju vladanja. Da li je politika smrt, kao primer planskog zaborava, i oblik drutvene smrti? Ova jeste svakako najbanalniji obrazac selektivnog pamenja vladajuih. Pored brisanja ulica, ruenja spomenika i raznih aktuelnih verzija damnatio memoriae, ovde spada i praksa skrivenog groba. Pomenimo neke primere. Drutvena smrt je zadesila generala Dragoljuba Mihailovia i francuskog marala Filipa Petena (Petain). Prvi je na smrt osuen i grob mu je bezimen, a drugome je francuski predsednik or Pompidu (Pompidou) 1973. zabranio da se sahrani na najveem francuskom nacionalnom groblju Douamont, to su inae traili desni ekstremisti. Pa ipak, zato to su njihova imena ostala sauvana, ovde je pre re o politikoj, nego o dru tvenoj smrti. Drugaije je bilo npr. u Gabonu gde su vlasti 1960-ih donele dekret da se na smrt osueni ne ubija nego da se liava svih zvaninih isprava i iskljuuje iz zajednice (Toma 1980 I: 79). Isti zakon je doputao efu drave da krivca oglasi drutveno mrtvim. Pored liavanja graanskih prava, osueni e i u knjigama mrtvih biti smatran za mrtvog (Toma 1980 I: 97). Socioloki gledano, svuda dru tvena smrt podrazumeva uskraivanje drutvene uloge okrivljenom i liavanje asti. I crnogorska kletva Kua mu se iskopala jeste prizivanje drutvene smrti. Ova moe biti individualizovana, kao u prethodnim primerima, ali postoji i kolektivna drutvena smrt. Paterson je pokazao da je robovlasnitvo onaj drutveni odnos u kom je veliki deo stanovnitva bio predodreen za stanje drutvene smrti ve samim roenjem, a ne naknadnim osudama. Dovoljno je bilo u startu osporiti odreenim grupama status oveka da bi se iste iskoristile ili u drutvenom smislu ubile. Kapitalizam je u 19. i 20. veku u fizikom i drutvenom smislu ubijao robove i Jevreje. Izmeu ove dve vrste ubijanja nije bilo jasne razlike, zato to nije bilo kanjivo realno ubijanje onih koji su ve bili u stanju drutvene smrti. Premda srodna, politika smrt je ui pojam od drutvene smrti. U drugu kategoriju ne spada ak ni svako slubeno obeaivanje. Drutvena smrt nije npr. isto to i gubitak nacionalne asti, tj. ona vremenski ograniena kazna koju su irom Evrope nakon sloma faizma sudovi izricali saradnicima okupatora. U stroem smislu pojma drutvena smrt je institucionalizovano zatiranje identiteta ivih zbog njihovih uroenih svojstava, a ne zbog poinjenih dela. Zato, da bi se izbegle nedo umice, treba razlikovati politiku od drutvene smrti. Ali je vano uoiti da nijedne nema bez vlasti. Vlast kontrolie prirodnu, drutvenu i politiku smrt bilo da uskrauje ili da izdaje dozvolu za javnu sahranu, skriva grob, organizuje razne azile ili tako to demonizuje ili potiskuje u anonimnost

108

IZMIRENJE S PROLOU ILI SUOAVANJE S NJOM?

olitike protivnike. Razni dravni slubenici (lekari, pogrebni inovnici, sudip je ili policija) ovlaeni su da kriju ili da potvruju smrt, da utvruju njene realne uzroke i da je tumae. Sudovi kanjavaju (politiki ubijaju), ali i rehabilituju rtve. Treba takoe dodati da trajna politika smrt, koja je najblia drutvenoj smrti, ne mora biti vezana za brisanje pojedinca iz slubenog seanja, nego nastupa tek onda kada je ovaj zaborav vezan i za nestanak ustanove kojoj je politiar na elu: smrt Hitlera znaila je slom nacistike partije i Treeg rajha, dok smrt Staljina nije sa sobom povukla slom KP SSSR-a ni Sovjetskog Saveza. Razliito je i pamenje ovih politiara. Dok Hitler nema groba, dotle izmeu Lenjinovog mauzoleja i zidina Kremlja stoji jo uvek Staljinova bista gde je sahranjen sa desetak ostalih sovjetskih lidera. Da je ritualno pamenje Hitlera nepoeljno svedoi i to to je marta 2012, uz dozvolu lokalnog katolikog svetenika i dalje Hitlerove roake, uklonjena nadgrobna ploa sa groba Hitlerovih roditelja na groblju u austrijskom gradu Leondingu zato to je grob postao mesto hodoaa neonacista (Das Grab der Eltern von Adolf Hitler in sterreich ist aufgelst worden 2012). Za razliku od Hitlera, Musolini je izbegao radikalnu drutvenu smrt. U gradiu Predappio gde je roen sahranjeni su posmrtni ostaci Musolinija 1957. godine, a hiljade neofaista slivaju se ovde svake godine gde postoji i muzej koji slavi Duea (Elon 2006). Slom faizma znaio je politiku smrt svih faistikih kvislinga od Petena do Pavelia, dok sa slomom evropskog socijalizma nisu politiki ubijeni liberalniji komunistiki politiari kao Tito ili A. Dubek. U ileu je drutvena smrt ubijenog S. Aljendea (Allende) osigurana ruenjem ileanskog socijalizma 1973. Nakon pada vojne hunte Aljende je 1990. godine ponovo slubeno sahranjen, a danas u centru Santjaga stoji njegov spomenik. ak se i u Francuskoj govorilo o tri smrti generala De Gola (de Gaulle): najpre definitivno povlaenje u Kolombej 1969, zatim umiranje 1970. i na kraju neuspeh njegove partije na predsednikim izborima 1974. (Toma 1980 I: 97). Na neki nain to vai i za kastriranje slubene harizme, ali ne i za drutvenu smrt J. B. Tita: nakon prirodne smrti 1980. usledilo je krajem osamdesetih ukidanje Zakona o zatiti imena i lika J. B. Tita i konano 1992. nestala je SFRJ. Sa slomom SKJ Titovo ime je postalo politiki neupotrebljivo uprkos sna noj titostalgiji. Dakle, manje je vano to to se voinoj politikoj smrti opiru nostalgini pojedinci i sledbenici koji nastoje da ga rehabilituju. Za politiku smrt je vaniji nestanak partije koja neguje autoritet voe. Dosledno tome, kod pojma politika smrt nije najvanija metafora u sintagmi. U tanatopolitikom smislu vanije je uoiti da tek sa raspadom grupe nestaje i identitet njenih lanova. Obnova nestale politike grupe spreava se na razne naine. Sa brisanjem identiteta nestaju i razne materijalne i nematerijalne pogodnosti koje se teko podnose, pa je otuda politika smrt vie od zvune metafore. Sa uruavanjem evropskog socijalizma i sa raspadom vienacionalnih drava nestali su ehoslovaci, Jugosloveni i Sovjeti, a mnogi komunisti su izgubili ne samo vaan deo identiteta nego i znatne privilegije. Veberovski reeno, grupa se raspada kada

109

T oDor K ulji

Drutvena smrt

gubi mesto u tradiciji, kada prestaje da prua mogunost ostvarenja interesa vlastitom lanstvu, ili kada presahne dobrovoljno afektivno poistoveivanje sa njom. Naravno da unutranje inioce raspada grupe podstiu i spoljni.

b) Ropstvo
Da je re samo o pojedincima koji tonu u zaborav, stvari bi bile jasnije. Meutim, drutvena smrt ima vaniji i sloeniji grupni i klasni aspekt. Nisu, naime, nakon smrti iznova planskim zaboravom ubijani samo vladari, nego su jo za ivota na slian nain obezvreivane iroke mase podvlaenih. Podvlaenim narodima i klasama su u celini brisani pamenje i identitet kao okviri istorijske svesti. I to ne obinim podjarmljivanjem i eksploatacijom, nego dubljim merama vrlo bliskim realnoj smrti. Kako? Jo od antike Drugi se iskljuuje, dikriminie i goli ivot se koristi za ubijanje. Biopolitika podela poiva na suverenoj sferi drave u kojoj se moe nekanjeno ubiti, a da se ne poini ubistvo i da se ne slavi rtva (Agamben 2006: 75). Logor, a ne drava je biopolitika paradigma itavog Zapada, izriito tvrdi Agamben. To je prostor u kom suverena mo ostvaruje izvornu nameru: stvara goli ivot koji se moe ukljuiti i iskljuiti. Paradigma ovog prostora je nacistiki konclogor, najapsolutniji ikad ozbiljeni politiki prostor u kojem vlast pred sobom ima goli ivot bez ikakvog posredovanja (Agamben 2006: 150). Ovde se nee raspravljati sloeni istorijski problem odnosa biopolitike i tanatopolitike. Treba samo skrenuti panju na opte izvore drutvene smrti odnosno iskljuivanja golog ivota. Najpre treba imati na umu da se u istoriji meugrupna dominacija kretala izmeu marginalne asimetrije vladajuih i podvlaenih i dubokih antagonistikih napetosti izmeu stalea, kasta ili klasa. Odnosi moi ne razlikuju se samo u stepenu (obimu), nego i u vrsti (prirodi suprotnosti). Ropstvo je ekstremni oblik dominacije i totalne moi gospodara nad robom. Rob nema drutveno priznato postojanje izvan gospodara, pa u drutvenom smislu i nije linost. Tanije, u drutvenom pogledu je mrtav. Paterson je u knjizi Ropstvo i drutvena smrt 1982. godine socioloki otrije definisao drutvenu smrt, jer je nije video samo na nivou pojedinaca, nego i na ravni drutvenih klasa. Pokazao je da su robovi bili u drutvenom smislu mrtve linosti jer su ih robovlasnici istrzali iz smisaonih odnosa koji su im definisali lini status i pripadnost, grupno pamenje i kolektivne aspiracije. Nakon toga lake bi ih, kao u drutvenom smislu mrtve linosti, ukljuivali u svet gospodara (Patterson 1982: 5). Otuda ropstvo za Patersona nije samo u ekonomskom i pravnom pogledu prepoznatljivi svojinski odnos, nego je i manje vidljiva zamena za smrt, surogat obine nasilne smrti (Patterson 1982: 5). Kako su razne vlasti koristile ovaj mehanizam ubijanja linog i grupnog identiteta? Pre svega tako to su iskljuivanjem iz porodinog okvira i gubitkom uroenog statusa robovi obesaivani. Status roba jeste u stvari drutvena smrt, jer robovi ive na granici izmeu zajednice i haosa, ivota i smrti, svetog i svetovnog. Rob je uvek bio svojina, a zatim i simbol poraenog neprijatelja. Da bi se zadrao

110

IZMIRENJE S PROLOU ILI SUOAVANJE S NJOM?

u tom statusu trebalo ga je drati u neznanju i uskratiti mu svest. Da je odista bio pro nullo vidi se ne samo u Rimskom pravu, gde je rob definisan kao onaj ko ne priznaje ni oca ni otadbinu (Patterson 1982: 39-40), nego i u SAD gde je sve do 1870-ih bilo kanjivo uiti robove da itaju i piu. Upravo preko anonimizacije i animalizacije robovi su drani u marginalnom stanju drutvene smrti. Prouavajui atlantsko ropstvo u Novom veku Paterson je pokazao vie strana drutvene smrti koju su nametali i nadzirali robovlasnici. Sahrane na robovskim galijama jedva da su i pominjane, jer su leevi robova bez ikakve ceremonije bacani u okean. Robovi na laama bili su suoeni sa dvostrukom krizom: sa traumom smrti i sa nemogunou da prikladno odgovore na smrt. Zato i nije bilo sahrana robova. Razvijajuii Patersonov pristup, harvardski istoriar V. Braun je zakljuio da su dehumanizacija i animalizacija kljune karakteristike drutvene smrti u robovlasnitvu. Robovima je uskraivana sahrana jer bi ova ceremonija mogla biti njihov pokuaj da blokiraju zaborav i da sauvaju grupni identitet od pretnje rasula (Brown 2009: 1231). Paterson je kroz kategoriju drutvene smrti prikazao u uporednoj analizi 66 robovlasnikih drutava od stare Grke i Rima do novovekovnog atlantskog ropstva. Kod svih verzija uoio je drutvenu smrt kao kljunu sutinu dominacije. Upravo zato to su bili sinonim stalnog unutranjeg neprijatelja, robove je trebalo na poseban nain iskljuiti (Paterson: 1982: 39). Drutvena smrt robova jeste izraz ove preventive i realna veza modernog ropstva i modernog kapitalizma. Melanholini realizam kao opozicioni diskurs koji istie logiku ropstva i finansijskog kapitala malo govori o samim robovima i o njihovoj drutvenoj smrti. Kategorija drutvene smrti da se razumeti tek iz perspektive ivota samog roba, a ne sa stanovita robovlasnikog sistema. Izuzev kao orue volje svoga gospodara, rob nije imao nezavisno legitimno postojanje u kosmosu. Robovi su bili otrgnuti od linog identiteta i od vlastite istorije i to je bila njihova drutvena smrt (Paterson 1982: 9). Robu otetom iz doma, prodatom na tritu i razdvojenom od roaka, bila je namenjena smrt ne blaa od one da je bio ubijen u borbi (Cit. Paterson prema Brown 2009: 1236). Drugim reima, ostati strani element i ne pripadati niemu jeste autentino jezgro ropstva (Brown 2009: 1237). U atlantskom ropstvu to je bilo najupadljivije jer su robovi bili kulturno izolovani od drutvenog porekla svojih afrikih predaka. Paterson zakljuuje da nisu imali nikakve anse da povrate prolost jer porobljenima nije bilo dozvoljeno da slobodno integriu iskustvo predaka u vlastiti ivot niti da smeste ivu sadanjicu u bilo koju svesnu zajednicu seanja. Vano je uoiti da Paterson drutvenu smrt vidi kao stanje obespravljenog bia ne na pojedinanom nego na grupnom nivou. Naalost, kako zapaa Braun, njegov pristup jo nije uticajan u politikoj istoriji ropstva. Kategorija drutvene smrti jeste vana promena perspektive u tumaenju ropstva. Ali upotreba ove kategorije zavisi i od toga ta tumai atlantskog ropstva nastoje da objasne: patologiju obojenih ili politiku obojenih, njihov otpor ili njihov pokuaj da izmene vlastiti ivot (Brown 2009: 1247).

111

T oDor K ulji

Drutvena smrt

c) Skriveno drutveno ubijanje

Ako se drutvena smrt ogranii samo na politiki planski zaborav i na neskrivene istorijske klasne oblike podjarmljivanja, onda ovaj pojam ostaje rezervisan za istorijska istraivanja. ta initi sa drugaijim, manje ili vie vidljivim oblikom drutvene smrti koji se jo uvek sree? Spada li u drutvenu smrt i manje vidljivo ubrzavanje prirodne smrti? Da li je o istom re i kada se na penzionere gleda kao na ostarele koji su izgubili profesionalnu ulogu kao vaan deo vlastitog identiteta? U kojoj meri zapravo drutvena smrt poinje onda kada se pojedinac istrgne iz vlastite ustanove, pa se kod njega stvara trajna frustracija i oseanje nemoi? Da li su staraki domovi, kako tvrdi Toma, najsavremeniji instrumenti drutvene smrti? To su umiralita, predvorja smrti koja drutvenu smrt pretvaraju u bioloku (Toma 1980 I: 8182). Da li su ove i sline ocene preotre? Stvari mogu biti jasnije ako se poe od toga da nije ni svaka prirodna smrt u krevetu spontana, nego takoe drutveno nametnuta. U kom smislu?
112

Danas su npr. globalni inioci jedne verzije prerane prirodne smrti uokvireni strukturnim nasiljem koje sprovode razvijeni u nerazvijenom svetu. Agamben tvrdi da je demokratski kapitalistiki svet pretvorio celokupno stanovnitvo Treeg sveta u goli ivot: favele i slamovi nude tela za organe za transplataciju ili za pornografiju. Razvijeni donose odluke koje ne spreavaju rast bede i preranu smrt miliona Treeg sveta od gladi, bolesti i od ratova. Veina stanovnika razvijenih zemalja ne zna za to ili dri da je otpor tome uzaludan. Graani se oseaju bespomonim u opiranju strukturnom nasilju. Zbog gubitka posla i zbog straha od gubitka statusa, mnogi su odmalena konformisti i oportunisti. Konzervativci, meutim, odbacuju pojam strukturnog nasilja. Ne ele da prihvate injenicu da ivot vie skrauju nametnuti uslovi nego to to ini lino zaslueni stres. Njima nasuprot, kritika tanatosociologija podvlai da realna mesta umiranja nisu samo vidljivi ratovi i bolnice, nego i prostori manje vidljivog strukturnog nasilja. Na delu su nametnuti fiziki, psihiki i drutveni oblici skraivanja ivota. Tako razvijena besplatna zdravstvena zatita na Kubi danas stoji nasuprot drutveno nametnutoj preranoj smrti ljudi koju preko skupih lekara u razvijenim dravama namee neoliberalizam. Ne samo to u neoliberalizmu samo bogati mogu da se uspeno lee, nego je i nejednakost umiranja normalizovana. Ovu vrstu nametnute nejednakosti Feldman naziva drutveno ubijanje ili smanjivanje ivotnih ansi u ijem je sreditu ono delanje kojim se teko naruava drutvena egzistencija ivog ili mrtvog (Feldmann 2009: 30). Ve pomenuto izmetanje u staraki dom jeste blaa situacija ove vrste. Daleko drastinija verzija drutvenog umiranja je u sluaju oduzimanja politikog postojanja tj. drutvenog priznanja pojedincu i to onda kada vlast redukuje njegov ivot na golo ivotarenje, a u ekstremnim sluajevima na anonimnost zatvorenikog broja u logoru. Drugaije reeno, razlika izmeu nasilnog ubijanja i drutvene smrti nije uvek odsena ni jasna. Postoje i brojne prelazne skrivene verzije prinudnog usmrivanja. Danas npr. razvijene drave izbegavaju

IZMIRENJE S PROLOU ILI SUOAVANJE S NJOM?

direktno ubijanje u vlastitoj zemlji, ali je zato skraivanje ivota na razliite naine institucionalizovano. Fiziko nasilje je transformisano u manje vidljivo strukturno nasilje, a globalno umanjivanje ivota je birokratski regulisano i etnizirano (Feldmann 2009: 30). Tanatosocioloki gledano, na delu je ubrzavanje umiranja. Sve do poetka 20. veka vladajui su i u visokorazvijenim zemljama koristili vie direktnu fiziku, psihiku i socijalnu prinudu, dok se danas vie slue indirektnim socijalnim pritiskom, kao to je npr. meunarodni finansijski sistem. Stezanje finansijske ome oko neposlunih drava direktno ubrzava prirodnu smrt njenih itelja. Za mnoge pojedince posledice direktne i indirektne prinude su iste: prerana smrt i smanjivanje kvaliteta ivota. Za razliku od ratnih komandanata, dananji visokokultivisani i profesionalni delati su anonimni i neprepoznatljivi i za rtve i za javnost. Klaus Feldman izriito tvrdi da je re o strukturnom nasilju koje prati i strukturno umiranje. Umiranje se kreira, ali ne sme da se iskae kao kreirano (Feldmann 2009: 39). Stvari zapravo treba tako inscenirati da izgledaju kao da su pojedinci sami odgovorni za vlastitu smrt iako kontekst umiranja grade vladajui. Na ovaj nain realni akteri smrti se rastereuju od odgovornosti. I u hrianskoj teodiceji su realni gospodari smrti zamagljeni i u boanskom obliju takoe anonimizirani. Ne umire se zbog siromatva nego zbog grehova. Bespogovorni bog je snano moralizovana svevlasna instanca koja gospodari i nad smru. Boja milost pravda dobrobit, a fatalistiki shvaena zasluena kazna od svevinjeg objanjava nevolje podvlaenima. Uprkos razlikama uenja o spasenju, najvia instanca koja odluuje o ivotu i smrti je u raznim religijama ipak na isti nain konstruisana. Jo vie od toga, na delu je ablon o nedodirljivom svevlasnom gospodaru smrti. Premda je u tradicionalnim kulturama nasilna smrt izgledala prirodnija i otuda to je tumaena bojom voljom, danas se drutvena smrt ee proizvodi, ali i drugaije ideologizira nego ranije. Dodue, direktno ubijanje jeste potisnuto, pa se kapitalizam vie ne pravda direktnim smrtnim pretnjama robovima, nego obeanjem produenja ivota i kvaliteta ivota svim graanima formalno jednakim pred zakonom. Ali monopol drave nad smru ogleda se i dalje u ratu gde se pojedinci otvoreno ili skriveno rtvuju za kolektiv. Odlazak u Avganistan u sastavu NATO trupa je jedan oblik skrivene smrti. Sa uslonjavanjem drutvenih protivrenosti nastaje nova nepreglednost moralizacije i ideologizacije smrti. Kod mnogih graana razvijenih zemalja razvija se osobeni tip morala Ne-elimo-da-znamo. Re je o semantikoj neutralizaciji i dekodiranju sloenih diskursa o savremenom imperijalistikom ratu za naftu preko retorike o irenju demokratije i borbi protiv terorizma. A kada su u pitanju rasprave o smrti, i njih uspeno u SR Nemakoj kontrolie kvazisakralna koalicija politike, prava, religije i medicine na taj nain to namee slubeni semantiki prostor i tako to oblikuje praktiare smrti u bolnicama, koli, crkvi, sudu i u zatvoru (Feldmann 2009: 43). Jo manje je kritike tanatologije kod nas. Ovo otuda to je jo uvek vrlo aktivan tanatopolitiki rat posebne vrste

113

T oDor K ulji

Drutvena smrt

na Balkanu u ijem je sreditu nadmetanje oko toga koja je nacija bila vea rtva u graanskom ratu. Debate oko masovnog ubijanja se u javnosti novih balkanskih drava vrte oko pitanja gde je bilo genocida, a gde samo obinih ratnih zloina? Debate centrirane oko nacionalne smrti ponajvie diu maglu i spreavaju realni kritiki uvid u sistemsku pripremu za smrt deklasiranih u savremenom kapitali zmu i sputavaju istraivanje smrtnih rizika tranzicije. Prosto reeno, meunacionalno ubijanje je kod nas progutalo socijalno umiranje. Patriotski stereotipi o ubijanju agresora dokumentovani solidno reiranim i insceniranim TV materijalom o stradanju sunarodnika uspeno skreu panju sa socijalne smrti na smrt nacije. Stavovi o stradanju vlastite nacije su nepomerljivi, a emocije, saznanja i delatni obrasci ponaanja su toliko svrsnuli dogme da ih je gotovo nemogue problematizovati. ak i kada se pominje drutvena smrt (marginalizovanje nezaposlenih, izbeglica i starih), ova se uvek uokviruje kao nepravedno stradanje vlastitog etnosa. Uporite stereotipa o ubijanju i stradanju nacije jeste monopol nacionalne drave nad smru i nad konstruisanjem vizije dobre smrti.
114

Na kraju bi se moglo zakljuiti da se u irem smislu pojam drutveno ubijanje moe koristiti za oznaku mree aktivnosti onih drutvenih subjekata koji utiu na skraivanje i na pogoranje kvaliteta ivota. To su robovlasnici, zagaivai prirode, proizvoai raznih droga, trgovci organima i sl. Da li, dakle, u ubijanje, pored stradanja u ratu i pored smrtne kazne, spada i svako drugo umiranje protiv volje ubijenog? Ako su za glad u Treem svetu takoe suodgovorne vlade najbogatijih drava, nije li i to drutveno ubijanje? Verovatno jeste, ali ne u manifestnom obliku. Razne kamuflane retorike i danas skrivaju i pravdaju ubijanje u civilnoj borbi. Nasilje i ubijanje se minimizira, normalizuje, racionalizuje, pa se time obna vljaju i drutvene nejednakosti. Istom cilju neretko slui i pojam prirodno umiranje jer, kako upozorava Klaus Feldman, porie i dekontekstualizuje, desocijalizuje i naturalizuje terminalnu fazu umiranja. Nije re samo o tome to je govor o prirodnoj smrti normalizovan u bolnicama da bi se zatitila praksa bolnikog personala. Normalizovanje nejednakosti tee i preko raznih dravnih statistika koje zbrajaju prirodna umiranja. Budui da je teko precizno rei da li je ivot okonan na prirodan ili na vetaki nain, jer je teko razdvojiti uzroke prirodnog ili vetakog umiranja, to se suodgovornost i kod preranog prirodnog umiranja uvek moe traiti. Kritiki pojam drutvene smrti moe pomoi kod razotkrivanja nejednakosti koje zamagljuje retorika o prirodnoj smrti.
Primljeno: 10. jun 2012. Prihvaeno: 10. septembar 2012.

IZMIRENJE S PROLOU ILI SUOAVANJE S NJOM?

Literatura Agamben, Giorgio (2006), Homo sacer Suverena mo i goli ivot, Zagreb, multimedijalni institut (1.-Edit 1995) (internet) dostupno na: http://issuu.com/amervelic/docs/giorgio-agamben-homo-sacer (pristupljeno februara 2012). Brown, Vincent (2009), Social Death and Political Life in the Study of Slavery, American Historical Review 114: 12311249. Das Grab der Eltern von Adolf Hitler in sterreich ist aufgelst worden, weil es als NeonaziPilgersttte galt (2012), (internet) dostupno na: http://nachrichten.t-online.de/neonazi-pilgerstaette-grab-von-hitlers-eltern-aufgeloest-/id_55216388/index (pristupljeno aprila 2012). Elon, Amos (2006), Der Krper des Duce Das Grab von Mussolini ist heute eine Pilgersttte fr Faschisten, Le Monde diplomatique Nr. 7918, 10. 3. 2006. Feldmann, Klaus (2009), Sterben, Sterbehilfe, Tten, Suizid.Bausteine fr eine kritische Thanatologie und fr eine Kultivierungstheorie, Hannover (Internet work in progres) dostpuno na: http://klaus.feldmann.phil.uni-hannover.de/downloads (pristupljeno januara 2012). Patterson Orlando (1982), Slavery and social death. Comparative study, Harvard University Press, Cambridge, Mass. (internet) dostupno na: http://books.google.rs/books/ about/Slavery_and_social_death.html?id=T2grY7NbnygC&redir_esc=y (pristupljeno januara 2012). Toma, Luj-Vensan (1980), Antropologija smrti, Beograd: Prosveta.

115

Todor Kulji Der soziale Tod

Zusammenfassung Der folgende Text gehrt zur kritischen Thanatologie. In allen bekannten Kulturen wurden Normen fr den guten und den schlechten Tod von der herrschenden normativen Thanatologien aufgestellt und Kontrollmechanismen installiert. Prmortales und postmortales soziales Sterben ist eine Art der Exklusion der Anderen und wird unterschiedlich bestimmt: als damnatio memoriae, atlantische Sklaventum, Randstndigkeit, Isolation oder als Rollenverlust. Das soziale Tod hat einen Klassenaspekt, als den ganzen Klassen Gedchtnis entnommen wurde. Hier werden nur einige Arten und Beispilen des sozialen Mord kritisch errtert: damnatio memoriae, politische Mord und Sklaventum. Es handelt sich um die institutionelle Verarbeitung und Kodierung von Sterben und Tod durch Staat, Religion und Politik. In der Geschichte sind verschieden Vlkern und Klasssen einem intensiveren sozialen Sterbeprozess und der sozialen Ttung unterworfen. Mit Identittszerstrung der Beherrschten ist das soziale mit dem physischen Sterben harmonischer zu verbinden. Es ist auch auf die Differenz zwischen sozialen und politischen Ttung hingewiesen. Am Ende sind einige Aspekte der heutigen geheimen Ttung erwhnt. Schlagworte Die kritische Thanatopolitik, der soziale Tod, der politische Tod, damnatio memoriae, Identittszerstrung, geheime soziale Ttung.