Professional Documents
Culture Documents
Starozavetna Teologija
Starozavetna Teologija
СТАРОЗАВЈЕТНА ТЕОЛОГИЈА
1
дакле, ријечи Ехјех ашер ехјех нису потпуно Божије исказивање Мојсију него прије исказивање
стварности Божијег присуства и дејства, одн. стварног савеза
то Божије Име је наговјештај Новог Имена које спомиње Христос и апостоли
зато и не чуди што је оно дато у футуру, не да се порекне Богу прошлост или садашњост, него што
је таква перспектива месијанска и у неку руку христолошка (св. Јован Богослов каже: Онај који
Бјеше, Који Јесте и Који Долази)
3. САВЕЗ
4. ЗАКОН
са Септуагинтом Тора добија и јуридичко значење (грч. номос), које није имала у изворном облику
Тора је била објављени путоказ свеукупног религиозног и друштвеног живота Израила
српски израз адекватнији од закон био би упуство или препорука
стари Египћани су вјеровали да су законе дали богови, а такође и закони које је дао фараон
сматрали су божанским (јер су фараона сматрали богом)
законици Месопотамије били су израз старих обичаја, традиција и етичких норми појединих
племена (имају много заједничког са законицима Старог завјета)
краљ, као божји намјесник, морао је да штити свој народ, те су његови закони поштовани
дакле, земаљски владари као божанства или божански намјесници били су апсолутни господари
народа и закона, једини мјеродавни тумачи закона
2
пророци и надахнути писци СЗ покушали су да преобликују вјерско-политичку идеологију старе
Месопотамије
полазећи од дубоке вјере у Бога-Створитеља покушали су да својим савременицима дају одговоре
на најважнија питања њихове земаљске егзистенције
вјером у једног и личног Бога настоје да надвладају месопотамијско вјеровање у космичке силе
од Авраама до Мојсија не постоји закон по којем би се владала сва племена, већ се она владају по
сопственим обичајима, од којих ће многа ући у Мојсијев закон
Закон је писани израз апсолутне, непромјењиве воље Божије и као таквом сви му се морају
покоравати
стога, прекршитељи Закона одговорни су самом Богу и никакав земаљски ауторитет не може их
ослободити казне (као нпр. краљ у Месопотамији), већ само Бог
пред Законом су сви једнаки, и краљеви и поданици
будући да су закони Израила имали вјерски значај, могли су их мијењати само људи који су имали
вјерски ауторитет (харизматици, тј. посредници између Бога и људи)
сами краљеви нису имали утицај на Закон, а свештеници су били тумачи, што спада међу његове
битне функције (прима Закон од Бога и преноси га народу, тј. поучава народ)
послије Вавилонског ропства долази до темељне промјене законодавства, и од тада је она
кодифицирана за сва будућа покољења (без могућности даљње измјене)
у то вријеме прописи добијају велику важност и њима је уређен свака појединост свакодневног
живота побожног Јеврејина
закони Петокњижја проширивани су и прилагођавани новим животним околностима
свештеници, сада и као политичке вође, занемаривали су своју улогу тумача Закона
ту улогу преузимали су учени књижевници (рабини), фарисеји (који су увели и сопствене усмене законе
којима су понекад давали и предности) и садукеји (признавали само закон Петокњижја)
Закон је био апсолутно мјерило и обавеза сваког вјерника, бити вјерник значило је испуњавати
Закон, на шта су посебно обраћали пажњу фарисеји
рабини се нису бавили теологијом, него испуњавањем Закона
тако у Талмуду готово да и нема теологије, већ су само одредбе и успуства за испуњавање Закона
(постоји 613 закона чије испуњавање осигурава улазак у царство небеско)
одступајући од општег мишљења о цикличном току историје, Јевреји су имали поглед на историју
као на линеарни ток, који мора да има почетак (а и крај)
идеја стварања дубоко је укоријењена у митологији околних народа (Египат, Месопотамија...)
поред бројних ријечи које се уотребљавају за стварање у СЗ (нпр. јиццар-обликовати, јасад- утемељити),
најзначајни ји је глагол бара (=створити)
глагол бара употребљава се само уз Бога као субјекта, не претпоставља материју из које би Бог
нешто стварао, те искључује сваки физички напор и умор
због тога се при преводу гл. бара у LXX избјегава се гл. димиургео, а користи се ктизо
у Постању постоје два извјештаја о стварању: свештенички (Пост 1, VI в.п.н.е) и јахвеистички (Пост
2, X в.п.н.е) који говори само о стварању човјека
свештенички извјештај је најдетаљнији библијски извјештај о стварању
засигурно је да у постојећем облику није био написан одједном, већ је доживљавао редакције
по овом извјештају Створитељ је све својом ријечју призвао у постојање и поставио на своје
мјесте, а врхунац стварања је човјек
након стварања Бог се одморио и благословио седми дан
3
у овом извјештају нема ни трага митологији, која је била заступљена у Месопотамији (будући да је
извјештај настао непосредно послије ропства у Вавилону)
нема првобитне борбе, нема демона које Бог мора да савлада (као нпр. Тиамат- бездан)
Бог дјелује по сопственој вољи, то је спонтани чин
СЗ не занима се за стварање да би удовољио људској радозналости
СЗ се за стварање занима као за полазиште Божјег наума и историје спасења
у мудроносној књижевности када се говори о стварању покушава се расвијетлити питање људске
егзистенције
дакле, поред Постања и у Псалмима (нпр. 104) наилазимо на говор о стварању свијета, као и у
мудроносној књижевности
сваки народ са којим је Израил долазио у сусрет сликовно је дочаравао своје богове, а животиње
су биле омиљена представа за божанства
међутим, религија Авраама, Исака и Јакова појављује се као изразито монотеистичка, у мору
политеизма који ју је окруживао
постоји само један једини Бог, Створитељ неба и земље, који надилази свијет који је створио и све
његове дијелове и становнике
Он није узрок неког вида космоса, него космоса у цјелости
зато, као Створитељ космоса већи је и другачији од било ког његовог дијела
ти дијелови су ограничени у свом постојању (Он је вјечан), ограничени у опсегу (Он је
бесконачан), моћ им је ограничена (Он је свемоћан), знање им је ограничено (Он је свезнајући)...
Бог постоји одувијек, нема говора о рођењу или постанку Бога као код пагана
како није ограничен временом, тако није ни простором, иако постоје нека света мјеста гдје се
може посебно приказивати
Он у потпуности влада свим елементима природе
Он је чисти дух, без тијела,
СЗ монотеизам је прије свега етички монотеизам и то му је основна одлика
управо се по томе разликује од паганства
значење тога је двојако: Бог је моралан сам по себи и захтјева од људи да буду морални
8. ПРЕМУДРОСТ
4
поставља се питање да ли овакви текстови треба да се узимају дословно или као књижевне
фигуре
библијски стручњаци сагласни су да је у питању само стилска фигура
писци мудроносних књига нису претендовали да буду философи који говоре о природи Бога
они су били моралисти који су настојали да своју науку обуку у пјеснички говор
стога, добра егзегеза ових одломака је само она која води рачуна о библијском контексту
9. МЕСИЈАНИЗАМ
5
26
Потом рече Бог: да начинимо човјека по својем обличју, као што смо ми, који ће бити господар од
риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље, и од свих животиња што се мичу по
земљи.
27
И створи Бог човјека по обличју своме, по обличју Божијем створи га, мушко и женско створи их.
6
међутим, то је варка јер се нигдје не помиње следствено стварање, већ је човјек створен
симултано у својој цјелини
искључује се свако временско претхођење тијела у односу на душу, јер се душа рађа истовремено
са тијелом
постоји извјесно логичко претхођење тијела, али оно нема временске димензије
човјек је дакле сачињен од разумног и чулног и као такав представља свезу између Бога и
природе
без Бога човјек је ништаван, прах земаљски, а са Богом постаје господар творевине и нешто
мањи од Елохима (Пс 8 5)
човјек настаје духом Божијим
он не добија дух Божији у себе, тј. не оживљава тако што добија неки дио Бога, него га Бог духом
својим изводи у живот
12. АДАМ
у СЗ за појам човјек јављају се два израза: адам (много заступљенији) и енош (ријеђе)
бројна су тумачења ријечи адам и мишљења о њеном настанку
први тумач ове ријечи био је Јосиф Флавије који је сматрао да је адам изведеница од дм, што
значи бити црвен (по боји земље од које је човјек створен)
адам је колективна именица и као таква нема плурала
међутим, њоме се не означава врста (човјечанство), него група људи (заједница), а појединачни
чланови заједнице означавају се изразима син или кћи човјечија
старе Израилце није посебно интересовао човјек као појединац, већ су се више занимали за
човјеков живот унутар заједнице и његове односе према Богу
али, Адам се користи и као ознака за појединца, када је ријеч о праоцу ( И поживје Адам...)
само у релативно малом броју текстова са сигурношћу се може рећи да је адам лично име, док у
огромној већини означава заједницу људи
тиме СЗ показује да је човјек- човјек само унутар заједнице, а не сам за себе
тај колективни смисао ријечи адам препознаје се у P извјештају о стварању човјека ( И створи
бог човјека по лику свом... мушко и женско створи их)
13. ЕНОШ
14. НЕФЕШ
15. БАСАР
8
Бог удјељује људима руах али он никада не постаје саставни дио живог бића да би се могло рећи
да га човјек посједује ( дух обузима, бити пун духа, Јахве ставља духа у човјека...)
левав преводи се углавном као срце
може да означи расположење, а и носилац је чежње и пожуде, а сједиште је воље и намјере
о појму левав у анатомском смислу јако ријетко се говори
срце као носилац воље уско је везано за интелектуалну функцију
све што човјек науми, долази из срца
па тако левав може да означава и савјест, јер онај који одлучује мора да има савјест ( Господ тражи
чисто срце = чисту савјест)
будући да својим значењима обухвата цјелокупну човјекову егзистенцију, левав може да значи и
човјек као и остали кључни антрополошки појмови ( живо да буде срце ваше до вијека, одн. да ви будете
живи)
библијска идеја о срцу као човјековом средишту остала је као једна од кључних идеја у источној
мистици (исихасти)
демонске силе које се манифестују у разним облицима суштински су везане за идеју зла
зло угрожава живот у самим основама- пријети му уништењем
зло је тамо гдје нема живота, тј. гдје се живот негира, одн. гдје нема Јахвеа
хаос је био синоним за зло, јер представља могућност губљења у безличности
рахав је испрва морско чудовиште које борави у праокеану или је чак сам праокеан
у Библији се наводи само као поетски елемент и изражава старе народне представе о борби и
побједи Творца над океаном
змај се доводи у везу са рахавом и ливјатаном- змијолико биће са јаким отровом
ливјатан оличава све силе које доносе зло и несрећу, а замишљен је као чудовиште са више глава
које се заједно са морем побунио против Јахвеа који му је размрскао главе
рахав, змај, и ливјатан нису демонска бића у класичном смислу, него су више персонификација
хаотичних сила које рушилачким нагоном доносе зло и јављају се у пјесничким дијеловима
није им приписивана индивидуалност, него су управо својом безличношћу пријетили свијету
обезличењем
постоје демонска бића која се у СЗ доживљавају као конкретно постојеће, али СЗ нема
јединствене називе за њих
вјеровање у демоне било је слабије развијено јер томе није остављало простора снажно
монотеистичко вјеровање у Јахвеа
нарочито су били заступљени пустињски демони што је и разумњиво с обзиром да је Израил био
у непрестаном контакту са пустињом
од пустињских демона најпознатији су Лилит и Азазел
појам сатана (јевр. сатан= непријатељ, противник) јавља се тек у постегзилним текстовима
члан ха наводи нас на закључак да сатана није лично име, него функција
11
он има функцију да поремети односе између Јахвеа и човјека
све до времена ропства учење о злу било је јасно: човјекова слободна воља извор је сваког зла,
одн. гријех је човјеков слободни избор
у постегзилном периоду јавља се подстрекач на зло (у Књ. дневника сатана се први пут појављује без
граматичког члана, тј. као лично име)
Сатана не замјењује Јахвеа, него гњев Јахвеов, али је истовремено непријатељ Божији
лик сатанин ни у једном моменту не оставља могућност за дуализам
у позном јудаизму лик сатанин се мијења у том смислу да он све више постаје активна зла сила
која се противи Богу и човјеку
међутим, улога Сатане у схватању Израила још увијек није потпуно разјашњена
23. ПОТОП
12
дакле, ставља се нагласак на то да је Божија милост већа од људске злобе
он склапа савез са људима и остаје увијек вјеран том савезу, без обзира што су људи и касније
бивали покварени
његова љубав је изнад свега
13
спомињање облака у СЗ уколико се не односе на природне појаве, обавезно долазе уз теофанију
он је небески лик, вођа народа Божијег, али га писац Данилове књиге није сматрао божанством
давање власти Сину човјечијем проузрокује рушење паганских земаљских царстава, а вјерни дио
изабраног народа ( Свеци Вишњега) добијају царство
26. ТУМАЧЕЊЕ Ис 7 14
14
Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Еманулило.
ово пророштво настало је када су припадници противасирског савеза (друга половина VIII вијека),
сиријски цар Ресин и цар Израиља Фекај, напали Јудеју и цара Ахаза
Ахаз је био веома уплашен овим савезом
пророк Исаија пружа утјеху цару и поручује му да ће се овај савез убрзо распасти а ова два
царства опустјети, те предлаже цару да тражи знак од Јахвеа
Ахаз одбија да куша Јахвеа, а у ствари је изгубио вјеру у њега и тражио помоћ од идола и
асирског цара Тиглатфаласара
утјега уплашеном цару је обећање рођења потомка (Месије) коме ће бити име Емануил (Иммануел = с
нама Бог)
ово пророчанство требало је да умири поколебаног Ахаза кога су са пријестола жељели да збаце
савезници
алма (=дјевојка) у старозавјетној употреби означава дјевицу, дакле, Исаија мисли на одређену
особу
ово пророчанство треба да се схвати као историјско-сотириолошки догађај
савезници су пријетили истребљењем Давидове лозе
овим ријечима потврђено је старо Натаново пророчанство о рођењу сина насљедника, тј. о
продужењу Давидове лозе
дакле, Емануил је Ахазов син Језекија
ипак, лик идеалног владара који Исаија описује не одговара потпуно Језекији, него неком од
будућих идеалних владара
пророк је по надахнућу Духа Светога, кроз лик цара Језекије, предсказао рођење Месије
Иммануел може да се схвати као име које означава тајну ипостасног сједињења Бога са човјеком
15