Bilo da je predmet njene analize predstava Drugoga u putopisnoj fikciji, putnom izvetaju, ili stranac u umetnikim ostvarenjima poput

filma ili stripa, istraivaka grana o kojoj govorimo naziva se imagologija. Zahvaljujui njenom postepenom izranjanju iz komparativne knjievnosti i mogunostima plodnog kombinovanja antropologije, socijalne psihologije, istorije i semiotike, meu ozbiljnim, akademskim temama nale su se i neke, samo naizgled neozbiljne. Kao izvori na kojima imagologija gradi analizu prepoznaju se beleke sa putovanja, a kao predmeti istraivanja, bogati opisi uivanja dendija ili prikazi ratova i revolucija u udaljenim kraljevstvima, zamiljena egzotina mesta, navodni repati stranci, a danas, ak opasni tuinci koji prete da ugroze stabilnost svetskog poretka. U celini, imagologija je istraivaka grana koja se smelo kree po imaginarnim kraljevstvima udaka i fokusira na razumevanje raznih iskrivljenja, mahom nastalih prekomernim poreenjem sa vlastitom kulturom, ujednaavanjem sa sopstvenim standardima. U tom poreenju i ujednaavanju kojem su svi putnici skloni i jeste ona naizgled prikrivena ozbiljnost imagolokih tema, a odatle proizilazi njena komunikacija sa popularnim disciplinama kakva je kulturna antropologija. Susede, ili stanovnike udaljenih zemalja poredimo sa sobom ne bi li pojaali njihovu bioloku, geosimboliku, kulturnu, ideoloku drugost; poredimo ih da bismo razumeli svet i pojednostavili ga povlaenjem granica. Posredstvom zamiljenih granica izmeu nas i drugih pojednostavljuje se sloena stvarnost, iskrivljuje, generalizuje, i stvaraju stereotipi puni manipulativnih predispozicija, dovoljno snani da se posredstvom njih vri civilizacijsko devalviranje. U kritici takvih postupaka, imagologija je nala svoj glavni zadatak, i stoga, interpretira predstave o Drugome. Ona tei da zaviri iza zvaninog i opipljivog, da dosegne tamo gde su mitovi i konstrukcije stvarnosti, a da na te konstrukte, iskrivljenja, ili ak izmiljotine, ukae ne otkrivajui kakvi su i ko su zaista pripadnici jedne grupe, nego kako nam se oni prikazuju. Jo uvek nedovoljno zastupljena u domaem i stranom akademskom svetu, imagologija ipak uspeno kri svoje puteve, to je u proteklih tridesetak godina dokazala popularnost bliskih kroskulturnih studija i postkolonijalne kritike.
Pie: Sanja Lazarevi-Radak | dan(datum): 30 januar 2011.

Podele sveta treba shvatiti ozbiljno, u meri i na nain na koji to inimo sa simbolima. U njima uvek ima onog prizvuka svetosti, ili bar nedodirljivosti, neupitnosti zbog koje se ne igramo binarnom logikom. U mnogo emu to je put skrnavljenja ovetalih slika koje omoguavaju da sebe/nas i njih/Druge vidimo na propisane naine. Ali, ta ako u realnosti stvari nisu ba onako jednostavne kako nam od detinjstva govore, i ako je svet vie od neega to se moe deliti na strane. Jer, sutinska podela sveta nije uvek bila ona, za nas uobiajena, na Istok i Zapad. U d oba Renesanse osnovna konceptualna polarizacija Evrope bila je usmerena na Sever i Jug. Italijanski gradovi su se bez izuzetka smatrali centrima umetnosti, filozofije, govornitva i trgovine. Invazija na Italiju 1494. godine oznaila je poetak perioda varvarstva - naseljavanje sa Severa koje je prekinulo procvat stvaralatva. Pre no to je ovaj proces zapoeo, govorilo se o zaostalosti Severa, njegovoj opasnosti, o grubim ljudima koji svakog asa mogu doi i unititi dugo stvarane centre Juga. Tako se pr ed kraj petnaestog veka Renesansa suoila sa varvarstvom Severa.Polarizacija Evrope na junjaku civilizovanost i severnjako varvarstvo bila je za ljude tog vremena neto poput oigledne istine: Jugu je pripadalo sve uzvieno i plemenito, a Severu sve nisko, grubo i brutalno. No, kako su se menjale okolnosti u kojima se Evropa nalazila, menjale su se i izmetale geo -simbolike take napretka i zaostalosti, sve dok podela na Sever i Jug nije postala sasvim nefunkcionalna. Ovakva geografska perspektiva izloena je reviziji prosveenih i donela modernu reorijentaciju kontinenta koja je proizvela Zapadnu i Istonu Evropu. Zbog dugog nepoznavanja, Poljska i Rusija su mentalno odvojene od poznate vedske i

Danske i dovedene u vezu sa orijentalizovanim Balkanom i Otomanskom imperijom. Od perioda Renesanse do Prosveenosti, evropski centri kulture i finansija pomereni su sa Rima, Firence i Venecije ka gradovima poput Pariza i Londona, pa je tako Volterova percepcija Evrope iz osamnaestog veka bila drugaija od geografije Makijavelija u kojoj je kao centar u esnastom veku bila postavljena Firenca. Sada je centar sveta bio Pariz. Ova geografija kontinenta je pasivno nasleena od Prosveenih i ostala u upotrebi i danas. Tako je prosvetiteljstvo pomerilo stare centre i stare krajeve koje su naseljavali varvari i drugi necivililzovani i zaostali narodi severa negde na Istok, ime su konano stvoreni evropski Istok i Zapad kakve poznajemo. Ujedno, time je otvoren novi prostor na kome su se mogli zamiljati stranci: opasni poput onih koji su nekada doli sa Severa, na ta su dodavane nijase kojima su ocrtavani kao prljavi i lenji, postajui svojevrsna obeleja onih koji dolaze sa Istoka. Dakle, Istok i Zapad je nemogue fiksirati kao to je to nemogue uiniti sa napretkom i zaostalou, i to samo stoga to su svi oni konstrukti, ne deo sveta, ve njegove slike.