Knjiga Prva

MALIAN KOD HRISTA NA BOIOJ JELKI

Jedan

Deca su udan svet oni se priviaju i sanjaju. Uoi kienja jelke i na samo vee uoi Boia, stalno sam sretao na ulici, jednog maliana koji nije imao vie od estsedam godina. Po stranom mrazu bio je odeven gotovo kao leti, samo mu je grlo bilo umotano nekim starim alom znai, neko ga je ipak spremao i slao. On je iao sa ispruenom rukom; to je tehniki termin koji znai prositi milostinju. Taj izraz su izmislili sami maliani. A takvih kao on ima mnogo. Motaju se po vaem putu i plano govore neke nauene rei. Ovaj, meutim, nije kukao, ve je govorio nekako naivo i nevino gledajui mi sa poverenjem u oi a to znai tek je poinjao da se bavi prosjaenjem. Na moje pitanje rekao mi je da mu sestra lei bolesna i bez posla; moda je istina, ali ja sam kasnije doznao da ovih maliana ima bezbroj: alju ih da prose i po najstranijoj hladnoi i, ako nita ne sakupe, sigurno ih ekaju batine. Kad nakupi neto kopejki, malian se pomodrelih i skoanjenih ruku vraa u neki umez, gde pijani banda neradnika, od onih koji poinju trajk u fabrici u subotu i ne vraaju se na posao pre srede uvee. Tamo, u umezima podruma, s njima pijane njihove gladne i istuene ene, tamo pite njihova gladna mala deca. Votka, prljavtina i razvrat, ali glavno je votka. Maliana sa isproenim kopejkama odmah alju u krmu, i on donosi jo pia. Radi zabave i njemu ponekad naliju u usta

okanj votke i kikou se kad on, gubei dah, pada na pod, gotovo bez svesti, i u usta mi je votku odvratnu nemilosrdno sipao . . . Kad poodraste, to pre mogu gurnu ga nekud u fabriku, ali sve to zaradi, i dalje je duan donositi neradnicima, a oni opet to propiju. Ali i pre no to stupe u fabriku, oav deca postaju pravi prestupnici. Ona skitaju po gradu i znaju u podrumima takva mesta kroz koja se moe proi i gde se moe neprimetno prenoiti. Jedan od njih je spavao nekoliko noi uzastopno u korpi kod nekog vratara koji ga nije primetio. Oni, naravno, postaju i sitni lopovi. Kraa postaje strast ak kod osmogodinje dece, koja ponekad nisu svesna svojih prestupa. Na kraju podnose sve glad, hladnou, batine samo radi slobode, i bee od svojih neradnika da skitaju po svojoj volji. Ponekad to divlje stvorenje nita ne shvata, ni gde ivi, ni koje je narodnosti, ima li boga, postoji li car; priaju o njima ak takve stvari, da ovek ne veruje svojim uima, a, meutim, to su injenice.

Dva

Ali ja sam romansijer i ini mi se da sam jednu priu sam izmislio. Zato piem ini mi se, kada sigurno znam da sam je izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo i da se desilo upravo uoi Boia u nekom ogromnom gradu i po stranoj hladnoi. Priinjava mi se da je iveo u podrumu malian, ali jo sasvim mali, kome je jedno est godina ili jo manje. Taj malian se probudio jednog jutra u vlanom i hladnom suterenu. Bio je odeven u nekakav kaputi i drhtao je. Dah mu je izletao kao bela para, i, sedei u kutu na nekom sanduku, iz dosade je hotimino putao tu paru iz usta i zabavljao se gledajui kako izlazi. Bio je veoma gladan. Nekoliko puta od zore prilazio je drvenom leaju, gde je na prostirci i sa nekakvim zaveljajem pod glavom leala bolesna njegova majka. Kako se ona ovde nala? Mora da je doputovala sa svojim malianom iz drugog grada i razbolela se iznenada. Vlasnicu prenoita su jo pre dva dana ovdeli u policiju. Stanari su se razili uoi praznika a jedini koji je ostao, leao je ve dan i no mrtav pijan i nije mogao doekati praznik! U dugom uglu sobe jeala je neka osamdesetogodinja starica koja je nekada i negde ivela kao dadilja, a sada je umirala samotna, jauui i gunajui malianu, tako da se ve poeo bojati da prie njenoj postelji u uglu.

Vode da se napije naao je negde u hodniku, ali korice hleba nigde nije naao, i ve je deseti put prilazio da probudi svoju mamu. Strano mu je, najzad, bilo u mraku: odavno je ve pao mrak, a lampu nisu upalili. Opipao je mamino lice i zaudio se to se ona uopte ne mie i to je hladna kao zid. Mnogo je ovde hladno, pomislio je, postojao malo, i nesvesno zaboravivi svoju ruku na ramenu pokojnice. Zatim je dunuo u svoje prstie da ih ogreje i, odjednom, napipavi na leaju svoju staru kapu, pa polako, pipajui po mraku, izaao iz suterena. On bi i ranije poao, ali se stalno bojao nekog velikog psa koji je, gore, na stepenicama, ceo dan zavijao pred susednim vratima. Ali psa sada nije bilo, i malian je odjednom izaao na ulicu. Gospode Boe, kakav grad! Nikada tako neto nije video. Tamo, odakle je doao, nou je crna pomraina jedan fenjer na celu ulicu. Prozori niskih, drvenih kuica zatvaraju se kapcima; na ulici, im se smrkne, nigde nikoga svi se zatvaraju po kuama, i samo zavijaju itavi opori pasa, stotine i hiljade ih zavijaju i laju svu no. Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, a ovde ah, Gospode, da mu je sad da jede! . . . I kakva je ovde vreva i tutnjava, kakva svetlost, i ljudi, i koije, i zima, i mraz! Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih zadihanih vrelih njuki; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenje potkovice, i svi se tako guraju, i, boe . . . tako mu je se jelo, makar neki komadi hleba, i tako mu je odjednom hladno za prstie. Pored njega je proao uvar reda, ali se okrenuo da ne vidi maliana. Evo opet jedna ulica oh, kako je iroka! Ovde e me sigurno pregaziti! I kako svi viu, tre i jure koijama, a svetlosti, koliko svetlosti! A ta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a u sobi neko drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko sveica, koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali

konjii; po sobi tre deca, lepo odevena, ista, smeju se i igraju se, i neto jedu i piju. Eno, ona devojica poela je da se igra sa deakom kako je lepa devojica! Evo, i muzika se uje kroz prozor. Malian gleda, udi se, ve se i smeje, ali sad ga bole prstii i na noicama, a na ruicama su mu ve sasvim pomodreli, ve ne mogu da se savijaju, i bole ga kad mie s njima. I odjednom malian oseti da ga mnogo bole prstii, zaplaka se i potra dalje . . . i, evo, ponovo je video kroz drugo staklo sobu, i tamo je drvee, a na stolovima razni kolai: od badema, crveni, uti, i sede tamo etiri bogate gospoe, pa ko doe, one mu daju kolaa, a vrata se otvaraju svaki as, sa ulice ulazi mnogo gospode. Malian se prikrade brzo, otvori vrata i ue . . . Uh, kako su poeli da viu na njega i da mau rukama! Jedna gospoa brzo mu je prila i tutnula u ruku kopejku, pa mu je otvorila vrata na ulicu! Kako se uplaio! A kopejka mu je odmah ispala i zveei otkotrljala se po stepenicama: nije mogao da savije svoje pomodrele prstie i da pridri kopejku. Istrao je malian na ulicu i poao bre i bre, a kuda ni sam nije znao . . . Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trao je, trao i hukao u ruice. Obuzimala ga je tuga, jer se najednom osetio tako usamljen, i bilo mu je uasno . . . odjednom . . . o, boe! ta je ovo opet? Stoji masa ljudi i divi se iza stakla prozorskog bile su tri lutke, male, odevene u crvene i zelene haljinice, kao da su ive! Neki stari sedi, i kao da svira u violinu, jo druga dva takoe stoje tu, sviraju u male violinice, i po taktu mau glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne im se miu, govore, stvarno govore samo se zbog stakla nita ne uje. " " " Malian je u prvi mah pomislio da su oni ivi, a kad se dosetio da su to lutke iznenada se nasmejao. Nikad nije video takve lutke, i nije znao ni da postoje! I hteo bi da zaplae, ali su mu te lutkice tako smene.

Odjednom mu se uini da ga je neko otpozadi zgrabio za kaputi: veliki i zao deak stajao je pored njega, i iznenada ga je udario po glavi, zbacio mu kapu, i udario ga nogom ispod kolena. Malian se prevrnuo na zemlju; tada ljudi povikae, on pretrnu od straha, skoi i poe beati, beati, i odjednom je utrao ni sam nezna gde ispod neke kapije, u tue dvorite i unuo iza naslaganih drva: Ovde me nee nai, a i mrak je. unuo je i zgurio se, a nikako nije mogao da odahne od straha, i odjednom, sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno: ruice i noice su najednom prestale da ga bole i bilo mu je tako toplo, kao na pei! . . . Trgao se i sav uzdrhtao: ah, on je to ovde bio zaspao! Kako je dobro tu spavati! Posedeu ovde, pa u opet poi da pogledam one lutke, pomislio je malian i osmehnuo se kada se setio lutaka, stvarno kao da su ive! . . . I odjednom mu se priulo da je nad njim njegova mama zapevala pesmicu. Mama, ja spavam, ah, kako je ovde lepo spavati! Hajdemo k meni, maliane, da kitimo jelku proaputao je nad njim odjednom neko tihim glasom. Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona; ko ga je to zvao on nije video, ali neko se sagnuo prema njemu, zagrlio ga u tami, a on mu je pruio ruku i . . .i odjednom . . .o, kakva svetlost! O, kakva jelka! Kao da i nije jelka on jo takvog drveta video nije! Gde je on to sad: sve blista, sve se sija, a svuda oko njega lutke ali ne, to su sve deaci i devojice, samo tako sjajni, svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube, uzimaju ga, nose sa sobom, i on sam leti, i vidi: gleda ga njegova mama, i smeje mu se radosno. Mama! Mama! Ah, kako je lepo ovde, mama! dovikuje joj malian, i opet se ljubi da decom, i eli da im to pre ispria o onim lutkicama iza stakla. Ko ste vi, deaci? Ko ste vi, devojice? pita ih on, smeei se i ljubei ih. Ovo je Hristova jelka odgovaraju mu oni. Kod Hrista je uvek na ovaj dan jelka za malu decu koja tamo dole nemaju svoje jelke . . .

I doznao je da su svi ovi deaci i devojice bili isto takva deca kao i on ali jedni su se posmrzavali jo u svojim kotaricama, u kojima su ih ostavili na stepenitima pred vratima petrogradskih inovnika druga su se uguila kod uhonki1 dojkinja koje je iznajmio dom za siroad; trea su umrla na sasuenim grudima svojih majki (za vreme samarske gladne godine), etvrta su se poguila od smrada u vagonima tree klase i svi su oni sada ovde, sva su ona kao aneli, sva su kod Hrista, i On je lino meu njima, i prua im ruke, i blagosilja njih i njihove majke grenice . . . A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plau svaka poznaje svog deaka ili devojicu, a oni doleu i ljube ih, utiru im suze svojim ruicama i mole ih da ne plau, jer je njima ovde tako lepo . . . A vratari su ujutru nali dole iza sloenih drva mali le zalutalog i smrznutog deaka . . .Pronali su i njegovu majku . . .Ona je jo pre njega umrla sreli su se kod Gospoda na nebu. A zato sam izmislio ovakvu priu, koja ne ide u obini dnevnik, i to piev? A obeao sam prie preteno o stvarnim dogaajima! Ali u tome i jeste stvar to se meni stalno ini da se sve ovo stvarno moglo desiti naime, ono to se odigralo u podrumu i iza sloenih drva; a ono o jelci Hristovoj to ne znam ta da vam kaem, da li se moglo desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmiljam.

1 Pogrdan

naziv za Fince.

Knjiga Druga

SELJAK MAREJ

U ruskom oveku iz naroda treba umeti odvojiti njegovu lepotu od primitivizma koji mu je svojstven. Zbog uslova gotovo cele ruske istorije, na narod se toliko predavao razvratu i toliko su ga razvraivali, sablanjavali i stalno muili da je udno kako je preiveo i sauvao ljudski lik, a pogotovo to je ouvao lepotu ljudsku. Ali on je sauvao lepotu ljudskog lika. Ko je pravi prijatelj naroda, kome je bar jednom kucalo srce zbog narodnih patnji, shvatie i opravdae sve neprohodno blato u koje je utonuo na narod i umee da pronae u tom blatu brilijante. Ponavljam: ne sudite o ruskom narodu po onim gadostima koje on tako esto ini, ve po onimm velikim i svetlim idealima za kojima on i u svojoj gadosti stalno ezne i uzdie . . . A ideali su njegovi moni i svetli, oni su ga i spasli u vekovima muenja; oni su oduvek srasli sa njegovom duom o zauvek mu darivali dobrodunost i potenje, iskrenost i iroki, sveobuhvani um, i sve to u najprivlanijem i harmoninom jedinstvu. Ali mislim da je veoma dosadno itati sve ove professions de foi, zato u da ispriam jednu priu, zapravo i ne priu, ve jedan dalek spomen, koji zbog neeg veoma elim da ispriam upravo ovde i sada, na kraju mojeg traktata o narodu. Bio je drugi dan uskrsa. Vazduh je bio topao, nebo plavo, sunce visoko, toplo, jarko, ali u mojoj dui je bilo veoma mrano. Lutao sam iza robijakih kazamata, gledao i prebrojavao kolje jakog tamnikig palisada, ali nisam ni hteo da ih brojim, iako mi je to ve bila navika. Ve drugi dan se u tamnici slavi praznik. Robijae ne izvode na rad, pijanih je bilo mnogo, ule su se psovke, a svae izbijale svaki as i na sve strane.

14

F. M. DOSTOJEVSKI

Rune, odvratne pesme, kockarske grupe koje su igrale karata ispod tamnikih kreveta, nekoliko robijaa koje su drugovi po svojoj odluci isprebijali na mrtvo ime zbog naroitih skandala, lealo je na drvenim leajima, pokriveno kousima, dok se ne osveste i ne povrate u ivot ve nekoliko puta su potezali noeve iz kanija sve me je to za ova dva dana praznika tako iskidalo da sam bio prosto bolestan. Jer ja nikada nisam mogao bez gaenja da podnosim pijanu narodnu terevenku, a pogotovu ovde, na ovom mestu. Ovih dana ak ni stareine nisu zavirivale u tamnicu, nisu vrili pretrese, nisu traili pie, shvatajui da, ipak, treba dati ak i ovim odbaenim ljudima da se malo provedu, makar jedanput u godini, jer bi inae bilo gore. Najzad, u mom srcu planu gnev. Sreo sam Poljaka Mckog, politikog osuenika. Pogledao me je smrknuto, oi mu sevnue, a usne zadrhtae. Je hais ces brigands!1 rekao je poluglasno i kripei zubima, kad je prolazio pored mene. Vratio sam se u kazamat, mada sam pre etvrt sata izleteo otud kao lud, kada je est snanih seljaka slono navalilo na pijanog Tatarina Gazina da ga umire, i poelo da ga tue. Tukli su ga strano. Kamilu bi ovek mogao takvim batinama ubiti; ali oni su znali da je ovog herkula teko ubiti, zato su ga bezobzirno tukli. Kada sam se vratio, ugledao sam na kraju sobe, na drvenim leajima u uglu, ve onesveenog Gazina, gotovo bez ikakvih znakova ivota. Leao je pokriven kouhom, i svi su ga zaobilazili utke, mada su se pouzdano nadali da e se do ujutru osvestiti, ali, ko zna, posle ovakvih batina moe ovek i da umre. Provukao sam se do svog mesta prema prozoru sa gvozdenom reetkom, legao na lea, zabacio ruke pod glavu i zamurio. Voleo sam tako da leim: jer onog ko spava ne diraju, a pored toga mogu da sanjarim i mislim. Ali sada mi se nije
1 Mrzim

ove razbojnike!

SELJAK MAREJ

15

sanjarilo: srce mi je kucalo nemirno, a u uima su mi odjekivale rei Mckog: Mrzim te razbojnike! Uostalom, to da opisujem utiske; ja i sada ponekad sanjam nou to vreme, i nemam teih snova. Moda e itaoci i to primetiti da ja do danas gotovo nijednom nisam javno govorio o svom ivotu na robiji; a Zapise iz mrvog doma napisao sam pre petnaest godina, kao izmiljeno lice zloinac koji je ubio svoju enu. Uzgred da dodam pojedinost da od tada o meni mnogi misle, ak to jo i danas tvrde, da sam ja bio osuen na robiju zato to sam ubio svoju enu. Malopomalo sam se stvarno zaneo i neprimetno utonuo u uspomene. Za sve etiri godine moje robije neprestano sam se seao svoje prolosti, i ini mi se preko uspomena ponovo proiveo sav svoj raniji ivot. Uspomene su same iskrsavale, retko sam ih hotimino izazivao. To je obino poinjalo od neke sitnice, ponekad beznaajne, a zatim bi, malopomalo, izraslo u kompletnu sliku, u snaan i celovit utisak. Analizao sam te utiske, dodavao nove crte onome to sam ve odavno proiveo, i, to je najvanije, popravljao sam ga, neprestano popravljao u tome je i bila sva moja zabava. Ovoga puta sam se neoekivano setio jednog gotovo beznaajnog trenutka iz mog ranog detinjstva, kad mi je bilo svega devet godina trenutka koji sam, izgleda, bio potpuno zaboravio, ali ja sam tada naroito voleo uspomene iz svog najranijeg detinjstva. Setio sam se avgusta u naem selu: dan suv i vedar, ali malo sveiji i vetrovit; leto je bilo na izmaku, i trebalo je uskoro putovati u Moskvu, i opet se dosaivati cele zime na asovima francuskog jezika, zato mi je tako teko i bilo da napustim selo. Izaao sam u polje iza gumana, spustio se u jarugu i popeo do Loska tako smo mi zvali gusti estar, sa one strane jaruge, pored same ume. I tako sam zaao dublje u bunje i odjednom ujem kako nedaleko, na tridesetak koraka, na poljani, ore inokosan seljak. Znao sam da ore uzbrdo i da konj ide teko, zato do mene s vremena na vreme dopiru njegovi povici De, de!

16

F. M. DOSTOJEVSKI

Ja poznajem gotovo sve nae seljake, ali ne znam ko je ovaj to sada ore, a i svejedno mi je: sav sam se udubio u svoj posao i zauzet sam: lomim sebi leskov prut da njime ibam abe. Leskovo prue je tako lepo i tako neizdrivo ni blizu kao brezovo. Zanimaju me i bube i guteri, ja ih kupim ima ih vrlo arenih i lepih; volim i male, hitre crvenoute guterice sa crnim pegicama, a zmija se bojim. Uostalom, na zmije nailazim mnogo ree nego ona gutere. Peurki ovde ima malo; po njih treba ii u brezovu umicu, i ja sam spreman da odem tamo. Nita u ivotu nisam tako voleo kao umu, sa njenim peurkama ijagodama, sa njenim bubicama i ptiicama, jeiima i vevericama, sa njenim vlanim mirisom istrulelog lia, koji sam tako voleo. ak i sada, kada ovo piem, tako sam osetio miris nae seoske brezove umice: ti utisci ostaju oveku za ceo vek . . . Odjednom, usred duboke tiine, jasno i razgovetno uo sam uzvik: Eno vuka, juri! Vrisnuo sam i van sebe od straha, plaui na sav glas, istrao na poljanu, pravo na seljaka koji je orao. To je bio na seljak, Marej. Ne znam postoji li takvo ime, ali njega su svi zvali Marej. To je bio seljak od pedesetak godina, jedar, povisok, jako prosede tamnosmee guste brade. Ja sam ga poznavao, ali pre toga skoro nikad nisam imao prilike da razgovaram sa njim. On je zausavio svoju kobilicu, kad je uo moj vrisak, i kad sam se, trei, grevito uhvatio jednom rukom za ralo, a drugom za njegov rukav, video je koliko sam se uplaio. Eno, vuk juri! viknuo sam, jedva diui. On die glavu i nehotice pogleda oko sebe, skoro verujui mojim reima za trenutak. Gde je vuk? Viknuo je . . . neko je malopre viknuo: Eno juri vuk . . . protepao sam. ta je tebi, dete, kakav vuk, uinilo ti se! Otkud ovde vuk! mrmljao je, umirujui me.

SELJAK MAREJ

17

A ja sam sav drhtao i jo grevitije sam se uhvatio za njegov gunj, i mora da sam bio veoma bled. On me je gledao sa brinim osmehom, oevidno uznemiren i uplaen zbog mene. Gle, kako se uplaio, ah, ah! mahao je glavom. Ne boj se, rode moj! Gle ti njega! Pruio je ruku i odjednom me pomilovao po obrazu. De, ne boj se, bog s tobom, prekrsti se. Ali ja se nisam prekrstio. Kutovi mojih usana su podrhtavali, i to ga je, izgleda, naroito dirnulo. Pruio je polako svoj krupni prst, sa crnim noktom, pranjav od zemlje, i neno dotakao moje uzdrhtale usne. Gle ti njega! osmehnuo mi se nekim materinskim i dugim osmehom. O, boe, ta ti je dete, ah, ah! Shvatio sam, najzad, da vuka nema, i da mi se uzvik Eno vuk juri samo priuo. Uzvik je, istina, bio sasvim jasan i razgovetan, ali meni se i ranije jednom ili dva puta priinjavalo da ujem tavke povike (i ne samo o vucima), i ja sam to znao. (Kasnije, kada sam odrastao, te halucinacije su nestale.) Pa da ja idem rekao sam, gledajui ga upitno i bojaljivo. Idi, slobodno idi, a ja u da gledam za tobom. Ne dam ja tebe vuku! dodao je i jo uvek mi se materinski smeio hajde, bog te uvao, idi slobodno i on me prekrsti rukom, a zatim se i sam prekrsti. Poao sam, osvrui se nazad skoro svakih deset koraka, a Marej je, neprestano stajao sa svojom kobilicom i gledao za mnom dok sam ja iao, i svaki put mi je mahao kad sam se osvrtao. Priznajem, malko me je bilo stid pred njim to sam se onako uplaio, ali sam iao, pribojavajui se jo uvek vuka, dok se nisam popeo na padinu jaruge, do prve suare za snoplje. Tek tu me je strah sasvim proao, i odjednom odnekud ispade i pojuri prema meni na domai pas Vui. Pored Vuia sam se ve sasvim ohrabrio i poslednji put osvrnuo prema Mareju. Lice mu sad ve nisam mogao da vidim jasno, ali sam oseao da mi se on jo uvek onako umiljato smei

18

F. M. DOSTOJEVSKI

i mae mi glavom. Mahnuo sam mu rukom, mahnu i on meni i krenu svoju kobilicu. De, de! zau se njegov udaljeni povik, i kobilica opet povue svoje ralo. " " " Svega sam se toga odjednom setio, ne znam zato, ali sa udnom preciznou do najmanje pojedinosti. Odjednom sam se prenuo i seo u krevetu i, seam se, jo sam oseao na svom licu blagi osmeh uspomena. Jo nekoliko trenutaka sam se priseao. Kada sam tada od Mareja doao kui, nikome nisam priao o svom doivljaju. A zar je to i bio neki doivljaj? Pa i Mareja sam vrlo brzo zaboravio. Kad sam ga kasnije ponekad sretao, nikad nisam ak poinjao razgovor s njim, ne samo o vuku, nego ni o emu drugom, i eto, odjednom, tek sada u Sibiru, posle dvadeset godina, setio sam se celog susreta tako jasno, do poslednje sitnice. Znai, ostao mi je u dui, neprimetno, samo po sebi, bez moje volje, i odjednom iskrsnuo u seanju kad je trebalo. Setio sam se onog nenog, materinskog osmeha jadnog seljaka kmeta; kako me je prekrstio i mahao mi glavom: Gle, kako se uplailo dete! I naroito onog njegovog debelog prsta, pranjavog od zemlje, kojim se mirno i sa bojaljivom nenou doticao mojih uzdrhtalih usana. Naravno, svako bi ohrabrio uplaeno dete, ali u ovom susretu bez svedoka desilo se neto sasvim drugo da sam mu bio roeni sin, ne bi me mogao pogledati sa iskrenijom ljubavlju koja je zraila iz njegovih oiju a ko ga je primoravao na to? On je bio na kmetseljak a ja ipak sin njegovog gospodara. Niko ne bi doznao kako me je neno prigrlio, niti bi mu za to rekao hvala. Moda je on uopte voleo decu? Ima takvih seljaka. Na susret je bio bez svedoka, na pustoj njivi, i samo je, valjda, bog odozgo video kakvim dubokim i ozarenim, ovenim oseanjem i kakvom suptilnom, gotovo enskom nenou

SELJAK MAREJ

19

moe da bude ispunjeno srce ponekog grubog, do animalnosti zaostalog ruskog seljakakmeta, koji tada nije ni sanjao o svojoj slobodi.2 Nije li na to mislio, i to podrazumevao Konstantin Aksakov, koji je govorio o visokom obrazovanju naeg naroda?. . . I tako, kad sam siao sa drvenog robijakog leaja i osvrnuo se oko sebe, seam se, odjednom sam osetio da mogu gledati na ove nesrenike oko mene sasvim drugim oima i da je odjednom, kao nekim udom, sasvim nestalo svake mrnje i gneva u srcu mom. Poao sam, zagledajui se u lica koja sam sretao. Taj seljak obrijane glave, vekovima sramoen, sa igovima na licu i pijan, koji se derao pevajui svoju pijanu promuklu pesmu to je moda onaj isti Marej: jer ja mu ne mogu zaviriti u duuSreo sam te iste veeri jo jednom i Poljaka Mckog. Jadnik! On nije mogao imati uspomena ni o kakvim Marejima, ni nekog drugog pogleda na ljude, osim svoga: Je hais ces brigands! Ali ti Poljaci su tada prepatili mnogo vie muka nego mi!

2 Ruski seljaci su dobili slobodu i deo zemlje spahijske 1861. god. manifestom cara Aleksandra II. (nap. prev.)

Knjiga Trea

KROTKA

Deo Prvi

Od autora
Molim sve moje itaoce da mi oproste to umesto Dnevnika, u obinom njegovom obliku pruam samo pripovetku. Ali sam skoro mesec dana bio zauzet samo ovom pripovetkom. U svakom sluaju, molim itaoce da mi ne zamere. Sada o samoj prii. Nazvao sam je fanastinom, premda je sam smatram vrlo realnom. Ali i fantastinog tu zbilja ima, i to u samom obliku prie, to smatram da treba najpre da objasnim. Stvar je u tome to ovo nije ni pria ni zapis. Zamislite mua ija ena, samoubica, lei sada na stolu, jer se pre nekoliko asova bacila sa prozora. Zbunjen, on jo nije stigao da pribere svoje misli. Ide po sobama i trudi se da d smisla onome to se dogodilo, da sakupi svoje misli u taku. Osim toga, on je okoreli hipohondar, od onih to razgovaraju sami sa sobom. Evo ga i sad gde razgovara sa samim sobom, prepriava stvar, ulazi u njenu sutinu. Bez obzira na prividno logian red rei, on protivurei sebi nekoliko puta, i u logici i u oseanjima. I opravdava se i okrivljuje u isti mah, i uputa se u sporedna objanjanja: tu je i grubost misli i srca, i duboko oseanje. Malo pomalo, on zbilja ulazi u sutinu stvari i skuplja misli u taku. Niz probuenih seanja neodoljivo ga, najzad, pribliuje istini: istina neodoljivo uzdie njegov um i srce. Pri kraju se ton prie neto menja, te biva nesreen kao u poetku. Istina se sasvim jasno i odreeno otkriva nesreniku, bar njemu. To je tema. Prirodno, razvoj prie se produuje nekoliko asova, s prekidima i umetanjem, i u obliku raznolikom: mu as razgovara sa samim sobom, as kao da se obraa nekom nevidljivom sluaocu, nekom sudiji. U stvari, to uvek tako i biva. Kada bi to stenograf mogao uti i sve redom zapisati, bilo bi malo neuglaenije i neobraenije nego to sam ja naveo, ali, kako se meni ini, psiholoki red moda bi osao sasvim isti. Eto ta pretpostavka da stenograf sve

26

F. M. DOSTOJEVSKI

zapie (posle ega bih ja obradio pozadinu) i jeste ono to ja u ovoj prii nazivam fantastinim. Slino ovom ve se dogaalo u umetnosti Viktor Igo je, na primer, u svom remekdelu Poslednji dan na smrt osuenoga upotrebio skoro isti takav nain, iako ne pomou stenografa; on je sebi dozvolio jo veu neverovatnost, pretpostavio je da osueni na smrt moe (i ima kad) da vodi dnevnik ne samo poslednjeg svog dana nego, ak, i poslednjeg asa i, bukvalno, poslednjeg trenutka. Ali da nije bilo te fantazije, ne bi bilo ni samog dela najrealistinijeg i najistinitijeg dela od svih koje je napisao.

Jedan Ko sam bio ja, a ko ona

Dok je ona ovde jo je sve dobro: prilazim i gledam je svaki as; ali kad je sutra odnesu ta u ja sam! Sada je u gostinskog sobi, na stolu sastavljenom od dva mala, a sanduk e doneti sutra, beli sa belim brokatom . . . uostalom, nisam to hteo . . . Stalno etam i hou to da shvatim. Ve je, evo, est asova kako pokuavam da sve to shvatim i nikako ne mogu da saberem misli u taku. Stvar je u tome to jednako etam, etam, etam . . . Bilo je ovako. Ispriau sve redom. (Red!) Gospodo, ja nisam nikakav literat, vi to i sami vidite, ali neka, ispriau kako ja razumem. U tome i jeste sav moj uas, to sve razumem!