Copyright 1987, Svetislav Basara Copyright ovog izdanja 2013, LAGUNA

Mesija e doi onda kada vie ne bude potreban. On nee doi poslednjeg. Doi e najposlednjijeg dana. Kafka

Sadraj

Svetislav Basara POSLE DVADESET GODINA. . . . . . . . . . . . . . 11 Predgovor prireivaa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 NA DVORU KRALJA KARLA Karlo Runi POVEST O MOM KRALJEVSTVU . . . . . . . . . . 21 Majordom Grosman POVEST O AVOLSKIM DVOKOLICAMA . . . . 47 (s francuskog preveo Milojko Kneevi) NA PRAGU NOVOG DOBA Rukopis kapetana Kvinsdejla Predgovor Izdavaa. . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Predgovor Nepoznatog prepisivaa . . . . . . . . . . 63 Rukopis kapetana Kvinsdejla . . . . . . . . . . . . . . 66

Svetislav Basara

Artur Konan Dojl POSLEDNJI SLUAJ ERLOKA HOLMSA . . . . . 75 Sigmund Frojd SLUAJ ERNESTA M. . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 (s nemakog prevela Drinka Gojkovi) Prepiska Ga Majer Frojdu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Ernest majci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 Frojd gi Majer . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Frojd Ferenciju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Ferenci Frojdu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 Jurgis Baltruaitis FAMA O BICIKLISTIMA. . . . . . . . . . . . . . . 103 (s francuskog preveo Milojko Kneevi) AnaliZa ideoloke orijentacije . . . . . 115 asopisa Vidici i lista Student Herbert Majer ISTORIJA JEDNE LAI . . . . . . . . . . . . . . . . 135 ulaba ulabi KAKO SAM POSTAO LAN REDA MALE BRAE . . . . . . . . . . . . . 139 ulaba ulabi ISTORIJA SATOVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 (s engleskog preveo David Albahari) Sava akonov HODOAE U DARAMSALU. . . . . . . . . . . 159

Fama o biciklistima

Afanasij Timofejev Darmolatov JUBILEJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 (s ruskog preveo M. L.) SABRANA DELA JOZEFA KovalskOG Kovalski: Jedna biografija . . . . . . . . . . . . . . . 183 PESME . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 PROZA Biciklizam i teologija Vitolda Kovalskog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 Proglasi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245 Pismo Branku Kukiu . . . . . . . . . . . . . . . . . 255 VELIKA LUDNICA Proglas Evaneoskih biciklista ruinog krsta. . . . . . . . . . . 271 (Urbi et orbi) MetafiZika grada . . . . . . . . . . . . . . . . 273 (Govor velikog majstora projektantima) L. Loenc LUDILO ARHITEKTURE ARHITEKTURA LUDILA . . . . . . . . . . . . . 281 L. Loenc PROJEKAT VELIKE LUDNICE . . . . . . . . . . . 289 povest o mom kraljevstvu . . . . . . . . . 299 (Naknadno pronaeni deo)

10 APPENDIX I

Svetislav Basara

Mihailo Jovanovi OBJEKAT: BOLNICA GRAD VAVILON VELIKI TEHNIKI OPIS . . . . . . . . 305 APPENDIX II David Albahari U VOZU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 317 Branko Kuki NAPRED-NAZAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325 TAJNI SPISAK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 329 O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 333

POSLE DVADESET GODINA

damov Pad, vele mistici, nije dogaaj, katastrofa posle koje istorija istina u loijim okolnostima poinje da se odvija uhodanim tokovima i da, ak, kako neki priviaju napreduje. Pad je, saglasno misticima, dogaanje; neprestani proces uveavanja, produbljivanja i umnoavanja Praroditeljskog sagreenja. To propadanje je uglavnom postepeno i neprimetno (otuda iluzije o mogunosti postizanja ovozemaljske stabilnosti); postoje, meutim, periodi u istoriji kada se Pad ubrzava i pretvara u sunovrat. U eseju (koga sam kasnije uzalud traio po bibliotekama) Elijas Kaneti kao poetak jednog takvog perioda precizno odreuje 1980. godinu. Proitao sam taj esej negde u zimu 1986. godine, neposredno pred poetak pisanja Fame; to itanje je od vanosti za ovu priu i za Famu zato to je potvrdilo moju linu slutnju, snaan utisak da je poev sa novom 1980. godinom sve poelo da se ubrzava, raspada i odlazi doavola. Ali sa slutnjama i utiscima, makar bili podrani Kanetijevim autoritetom, nita se ne moe uiniti. Nita sa njima i ne treba initi. One su tu da uznemiravaju, da

12

Svetislav Basara

odvraaju od udobnosti, od upodobljavanja stihijama sveta. Neto se, ipak, moralo uiniti. Pisanje jednog romana uinilo mi se kao najbolje reenje. Pa sam poeo da piem. Neto! Bez naslova. Bez jasnog koncepta. Fami, onakvoj kakva je sada, prethodile su stranice i stranice, promaaja, pokuaja, frustracija, odustajanja. Posle svih ovih godina znam da su te promaene i nestale stranice bile graa za Famu. Jer Fama i jeste roman o ljudskim promaajima i frustracijama na poslu uzaludnih nastojanja da se zaboravi Bog i da se izbegne smrt. Nikako, kaem, nije ilo sve do momenta kratkotrajne iluminacije kada sam shvatio da se o najozbiljnijim stvarima moe pisati samo na krajnje neozbiljan nain. Bar u naem vremenu. A evo i zato. Duboko sam uveren da smo mi ljudi XX (i XXI) veka, bez obzira koliko neko bio sumoran zabrinut ili zamiljen, u najboljem sluaju lakrdijai. Da nije mogue, recimo, gledati kaubojski film, a posle pisati o svetskoj drami. Da, konano, nije zamislivo biti graanin SFRJ i ozbiljno govoriti o skrivenom smislu istorije. SFRJ je, uostalom, bila pre maina za obesmiljavanje svega istinski tradicionalnog, ozbiljnog i duhovnog nego politika zajednica. Ideja centra zamenjena idejom Centralnog komiteta. Ideja hijerarhije partijskom nomenklaturom. Ideja reda i harmonije idejom javnog reda i mira. Kult svetih ljudi kultom narodnih heroja. Mislilo se veoma ozbiljno (to samo po sebi dosta govori o jadnom stanju moderne ozbiljnosti), da e ako vojnici stoje u stavu mirno, ako se gradski blokovi budu gradili u pravougaonim formama i ako se na ulici ne bude pevalo posle deset uvee, mislilo se, kaem, da e tada zavladati hiljadugodinji mir. Konano, negde poetkom leta 1986, sasvim sam odustao od namere da Fama tada jo bez imena bude kompaktan roman u kome bi neki ljudi, u nekim okolnostima,

Fama o biciklistima

13

lamentirali nad palou sveta i iznosili svoje pseudosisteme. Nae vreme, mislio sam, je vreme fragmentarnosti, poludovrenosti, nedovrenosti. Pisau poglavlja, mislio sam dalje, samo do granice na kojoj prestaje unutranji smisao. Reau ih onakva kako nastaju. Neu pokuavati da nasilno krpim i lepim nespojivo da bih dobio varljivi utisak celine. Ako je ve sve u svetu rasuto; ako su stvari koje treba da budu zajedno razdvojene, a stvari koje treba da budu razdvojene spojene, zato bih se ja uputao u avanturu njihovog vetakog spajanja. Na ruku takvim razmiljanjima ila mi je i tadanja lektira (pengler, Genon, Ortega i Gaset) iz koje sam usvojio saznanje da propast celovitosti, degradacija i degeneracija sveta uopte nisu loe stvari, da su one neizbene etape koje prethode Spasiteljevom drugom dolasku i obnovi sveta. Stariji se seaju da je tih godina po novinama i asopisima krenula lavina feljtona o tajnim drutvima i zaverama. Te neopisive bljuvotine, to besprizorno povlaenje rei po blatu najniih intelektualnih strasti, liilo me je brige oko forme. Preuzeo sam, dakle, oblije zbornika radova o tajnom drutvu biciklista ruinog krsta, sklepao nekakvu biciklistiku ezoterijsku doktrinu i nedugo nakon izlaska romana iz tampe, na tada popularnim tribinama (po svedoanstvu pokojnog Dragoa Kalajia) za re se javljaju strasni demistifikatori konspiracija koji pored Vatikana i Kominterne za urotu protiv Srbije optuuju i nekakve bicikliste. Gde god se okrene ironija. Biciklisti su krivi za sve. Pokazalo se, naalost ali neizbeno, da se u rasutosti kriju mnogo dublji uvidi nego u analitinosti. Poglavlje o Velikoj ludnici kapaciteta 20.000.000 stanovnika (tadanja populacija u SFRJ) za koje sam tada mislio da spada u najslabija, ispalo je gotovo proroko. Mislio sam onda da preterujem. Ali zbivanja u tadanjoj skoroj budunosti, sada prolosti koja

14

Svetislav Basara

nikako da proe, najpre me je demantovala. Potom preterivanja uinila realistinim. I na kraju ih stostruko prevazila. Narodna biblioteka u Bajinoj Bati je ona provincijska biblioteka o kojoj se govori u Faminom uvodu. A Bajina Bata je mesto gde je tokom sparnog leta 1986. nastao vei (i bolji) deo Fame. Probrana lina biblioteka Branka Kukia u aku takoe je mesto na kome sam nalazio obilje knjiga, ilustracija i nadahnua bez kojih bi Fama bila neuporedivo siromanija. aak, uopte, sa asopisom Gradac oko koga su se onda kao i danas u tiini okupljali svi oni koji su u granicama svojih moi pokuavali da sakupe rasuto, ima izuzetnu vanost u stvaranju jednog stanja duha, jedne hegelijanske zajednice duhova iji je Fama prozni izraz. Stil tog izraza mnogo duguje briljivim primedbama Milojka Kneevia, njegovom dugogodinjem kritikom iitavanju mojih tekstova. Likovni izraz pomenutog duha jeste slikarstvo Vladimira Dunjia, koji je likovno opremio korice. Veliko mi je zadovoljstvo to se izmeu tih korica nalaze i tekstovi Davida Albaharija i Branka Kukia. Verba volant, scripta manent. Svetislav Basara (Beograd ortanovci, jun, 2007.)

Privatna kolekcija, Milano: detalj tapiserije, nazvane de Prioreski (mere celog originala 7 m 1,10), potie iz Normandije. Moe se pretpostaviti da je nastala pre 1100. godine nove ere.

PREDGOVOR PRIREIVAA

eskrajne su tajne provincijskih biblioteka. Ispunjene netaknutim tomovima klasika i pohabanim primercima petparakih knjiga, one u svojim neistraenim podrumima kriju knjige kakve je nemogue nai u knjiarama metropola niti u katalozima univerzitetskih i nacionalnih knjinica. Kao to se zlato ne trai u juvelirnicama nego se tamo kupuje, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijama, isto je tako uzaludno traiti mudrost u bibliotekama Vavilona, tamo gde je pohabana i ovetala od upotrebe, gde je, kako pie Berajev, duh objektivisan, okamenjen, povezan sa palou sveta i razjedinjenou njegovih delova. Knjige imaju svoj ivot i svoju smrt. One iji autori nisu verovali u smrt, imaju i zagrobni ivot. Druge, opet, iji su pisci verovali u inkarnaciju, bivaju ponovo napisane. Nemogue je razdvojiti sudbinu knjige i sudbinu pisca, a u sve to su umeane i sudbine italaca. Drugaije reeno, nije italac taj koji trai knjigu, on je traen, a ima i spisa koji se kriju po zabitim mestima sve dok ne dospeju u ruke onoga kome su namenjeni. I ne slutei to, jedne jeseni u podrumu

18

Svetislav Basara

Matine biblioteke u Bajinoj Bati (gde se bejah sklonio od tuge iji razlog jo ne mogu pomenuti), preturajui po pra njavim sveskama asopisa, nabasah na dve knjiice. Prva je (neugledno depno izdanje Slavija, Novi Sad, 1937) nosila naslov Povest o mom kraljevstvu, bez uobiajenih podataka i impresuma. Druga, original na nemakom, Rukopis kapetana Kvinsdejla, bee odtampana 1903. godine u Cirihu u samo est primeraka. Primerak koji sam pronaao nosio je redni broj 3. Zainteresovan otkuda u Bajinoj Bati jedan od svega nekoliko primeraka knjige objavljene tako daleko u prostoru i vremenu, zamolio sam prijatelja, germanistu, da neveliki spis prevede. Bejah iznenaen ustanovivi da kapetan Kvinsdejl pominje kralja Karla Runog, koga sam smatrao obinom fikcijom. Ali mome iznenaenju nije bilo kraja kada sam dve godine kasnije u asopisu Oblique proitao autentian spis majordoma Grosmana, Povest o avolskim dvokolicama. Da ne duim. Preduzeo sam istraivanje koje je za cilj imalo da ublai dosadu kinih dana, a koje je na kraju provodei me kao Arijadnina nit kroz lavirinte istorije zavrilo u obliku obimnog almanaha posveenog tajni Evaneoskih biciklista ruinog krsta. Predajui itaocu ovaj zbornik u ruke shvatam da sam pre nekoliko godina, tragajui za arenim kamicima nabasao na biser, ali i to da je biser u oekivanju dostojnog vlasnika naao nedostojnog, koji ga umnoavanjem u nedopustivo velikom broju primeraka pretvara u staklenu perlu. Jedino opravdanje je da u naem vremenu, koje spada u kasnu jesen godine godina (o emu pie kapetan Kvinsdejl) i sjaj staklenih perli donekle prosijava kroz pomrinu to se zgunjava nad horizontom.

Na dvoru kralja Karla

Karlo Runi

POVEST O MOM KRALJEVSTVU

(apokrif)

ako merna jedinica kvadratni kilometar jo nije u upotrebi, moje kraljevstvo se prostire na nekih 450 kvadratnih kilometara. Ali to niko ne zna. ak ni Grosman. Nikada nisam mario za velika kraljevstva. Veliina kraljevstva nita ne doprinosi veliini kralja. Naprotiv. Velika carstva okupljaju svakojaki olo, a car ima sve mane svojih podanika. Na kraju krajeva, ja svoje kraljevstvo nisam nasledio. Sm sam ga stvorio, golim rukama i ogromnim trudom. Potroio sam svu svoju uteevinu. ak sam uz pomo Grosmana, mog majordoma, sm napravio presto od dobrog bukovog drveta. U naslon prestola, odostrag, zakucali smo gvozdene klince u obliku krsta, a presto kao ljuljaku zavezali vrstim konopcima za tavanicu. Nita nije preputeno sluaju, sve vrvi od simbolike. Kada sedim na prestolu, klinci mi se zarivaju u lea i tako se razapinjem; bol mi ne doputa da se opustim. Mislim na muke naeg Spasitelja i to me tera da budem pravedan i da pratam. A to to se tron ljulja ukazuje na nestalnost Fortune, ljudskog ivota uopte. Eto, ja sam poeo kao obian seoski momak. Za oca mi se nije znalo.

22

Svetislav Basara

Moda ni za majku. Kako e to za trista pedeset godina, kada se pojavi u svetu ivih, tumaiti Sigmund Frojd imao sam sve uslove da nikada ne savladam Edipov kompleks o kome Grosman i ne sanja. On misli da je Frojd tvorevina moje mate. I ne sluti da je on, majordom, plod imaginacije, tako snane da je opipljiv. Svejedno, da zna, laskavac kakav je, odmah bi dotrao, podvio rep i povikao: Sire, kako znaajno proroanstvo! Kako veliko proroanstvo! ta bi tek da mu kaem neto o kvarkovima i kvantima? Pustimo to. Edipov kompleks sam savladao vrlo lako, moda zato to tada nisam znao za njega. Ja sam jednostavan ovek i raunao sam ovako: nemam oca, nikome ni ja neu biti otac. I kvit. A onda sam upoznao Grosmana. Upravo ga behu izbacili s Univerziteta u Upsali, gde je studirao teologiju. Koliko sam uo, zbog ugovora s avolom. Pogodba bee ovakva: avo Grosmanu doktorat, Grosman avolu duu. Poteno, ali protivno vladajuim pravilima. Kako u to vreme nismo imali od ega da ivimo, a imali smo na meru, nali smo posao u krmi Kod etiri jelenska roga. Prali smo sudove, loili vatru, donosili vodu i kuvali bivole u biberu i miroijama. Grosman je imao obiaj da prekrauje vreme postavljajui mi teoloke zagonetke. Koliko, na primer, moe stati anela na vrh igle? ili, habet mulier animam. Postavljao ih je usred najveeg posla, obavijen, kao u paklu, neprozirnim oblakom sumporne pare iz bivoljih rogova. Onda je gazda prekidao na disput bujicom pogrda i teologija je morala priekati da se velikai naderu. A derali su. Jo ujem srkanje orbi, mljackanje, krckanje kostiju kako odjekuju kroz vekove kao eho. Umalo da zaboravim, ja sam se tada zvao Ladislav, ali nisam polagao mnogo panje na to. Ako bi me neko zabunom oslovio, recimo, Ivane, ja sam bio Ivan. Ivan, Ladislav, Grosman, kakva je razlika? U

Fama o biciklistima

23

ono vreme zaista zanemariva. Zato sam i postao kralj. Da bih se uzdigao iznad prosenosti. A ipak sam ostao prosean. To je conditio humana. E, kad bi se velikai naderali, apatom sam odgovarao Grosmanu: Nema, nema ena duu. Siguran sam u to. ene imaju samo pizdu. Pizda je centar, sunce njihovog planetnog sistema oko koga se i zbog koga se okreu i rade svi ostali organi. A poto vagina nije nita, obina rupa, nedostatak, praznina, ne samo da ena nema duu ona uopte ne postoji. Grei, dovikivao mi je Grosman iz oblaka svoje smrdljive due. Siroti Grosman. Bio je dobar poznavalac grkog i latinskog, a slab poznavalac ena. Kao i njegovi jezici, bio je mrtav. Hou rei: znalo ga je samo nekoliko ljudi, s njim se teko moglo sporazumeti, a ipak je bio koristan. Grosman me je nauio da piem. Prva korist od Grosmana. Nije me interesovala ta vetina kosih-tankih, uspravnih-debelih, ali ova knjiga, to da. Zbog nje sam vornovatim rukama s mukom ispisivao prva slova. Da ne pominjem nestaicu pisaeg pribora. To e u XIX veku znati svaki seoski uitelj. U znak zahvalnosti, kada sam postao kralj, podigao sam Grosmanu lepu grobnicu i dao da se na plou uree GROSSMAN, sa dva S, to neobino godi njegovoj sujeti. Ponekad se zatvara u nju i veba da bude mrtav. Marljiv, nita ne preputa sluaju. Ne volim takve osobe. Moda u, da bih mu napakostio, u tu grobnicu sahraniti nekog drugog. I eto podataka znaajnijih od onog o nestaici pisaeg pribora. Neka budua mastiljara moe iz njih izvesti nekoliko zakljuaka i doktorirati. Prvi: da se u ovo vreme mnogo polae na grobnice zbog opsednutosti smru i da velikai podiu vene kue jo za ivota. Drugo: da su neobino tati, morbidni, skloni zamajavanju sitnicama. I gle, ni ja nita ne preputam sluaju i ne bi trebalo da me udi ako i mene sahrane u neki beznaajni grob.