?

an-Pol VERNAN
Vaseljena, bogovi, ljui

ALEF rp^<|Vi,

Naslov knjige an-Pjera Vernana Vaseljena, bogovi, Ijudi govori da su mitovi sveobuhvatnost ivota. U njima je sauvana tajna stvaranja, odnos bogova prema stvaranju, ali i ovekov poloaj na ovom i na onom svetu. Put grkih mitova vodi od pri dadilja (kako je to rekao Platon) do tragedija na antikim pozornicama. Ali, taj se put nastavio do ekspira, Rasina i Korneja, da bismo ih ponovo sreli u Frojdovoj psihoanalizi, kao i u svakodnevnom ivotu i ponaanju savremenog oveka: u ubistvima, preljubama i incestima, u kaznama i herojstvima, u odnosu ivota prema smrti, ovozemaljskog prema zagrobnom ivotu, u ovekovim lutanjima kroz zasede i zamke ivljenja. Vernan je prie objavljene u ovoj knjizi najpre priao svome unuku, da bi ih zatim, u neto kompleksnijem obliku, priao svojim prijateljima, u letnjim veerima na nekom grkom ostrvu. ivot i svet saeti u ovim mitovima - eli da nam kae Vernan - ne zahtevaju od nas da zaobiemo stvarnost i savremenost. Naprotiv, on eli da nam kae, u stvari, da stvarnosti i savremenosti u nekom zasebnom obliku i nema. Potreba deaka za dedinom priom, kao i potreba prijatelja da ih Vernan - peva pria podseti na te slavne antike dogaaje govori da je dananja elja za prianjem pria neophodna, da ona u svakom biu budi radoznalost da sazna ta se to dogaalo u onim vremenima, in illo tempore, kada su ljudi i stvari dobijali oblik koji se danas polako ali sigurno troe u velikoj brzini i praznini ivljenja, u vremenu kada se gubi bogatstvo jezika, poto se i on prilagoava datim okolnostima. Zbog toga svi mi znamo da je gubitak veze sa onim vremenima1 1 gubitak mogunosti da se razume ovek i da se prihvati svet. - B. Kuki

ALEF

Biblioteka asopisa Gradac Urednik Branko Kuki 52. knjiga

A s ALEF
Zatitni znak Biblioteke je alhemijski simbol za Sublimaciju

an-Pjer VERNAN
Vaseljena, bogovi, ljudi

Prevela sa francuskog

Aleksandra Mani

ab-Pjer Vernan Vaseljena, bogovi, Ijudi

N aslov originala
Jean-Pierre Vernant, L univers, les dieux, les hom m es, Editions du Seuil, Paris, 1999-

O prem a
Mile Grozdani

R ecenzent
Jovica Ain

Izd a v a i
Branko Kuki i Umetniko drutvo G radac , aak - Beograd

ta m p a
tamparija Z u h ra Beograd, Vitanovaka 15 Ce livre a t publie grace a Ia participation du Ministere fran^ais des Affaires Etrangferes et du Service de Cooperation et d Action Culturelle de lAmbassade de France en Yougoslavie, dans le cadre de son programme daide a la publication Branko Kuki Tira 500

Vaseljena, bogovi, ljudi

7/

^redgovor

l S i o jednom ... Tako sam u po-

etku naraeravao da naslovim ovu knjigu. Na kraju sam reio da taj naslov zamenim drugim, eksplicitnijim. Ali na samom poetku dela, moram sebi da dozvolim da se setim ta je to to u ovom naslovu odjekuje i ta stoji iza ovih tekstova. Pre etvrt veka, kada je moj unuk bio dete i letovao sa mnom i mojom enom, meu nama je uspostavijeno pravilo jednako vano koliko i redovna toaleta i obroci: svake veeri, kad bi dolo vreme da ilijen poe u krevet, saekao bih da me pozove iz svoje sobe, esto pomalo nestrpljivo: ipe, pria, pria! Seo bih pored njega i ispriao mu neku grku iegendu. Bez prevelike muke crpeo sam ih iz repertoara mitova uz koje sam provodio vreme analizirajui ih, ralanjavajui, uporeujui, tumaei u pokuaju da ih razumem, ali sam ih njemu prenosio na drugi nain, u naletu, kako god da mi je biio zgodno, onako kako se pria bajka, ne brinui ni o emu drugom osim da tokom pripovedanja, od poetka do kraja, pratim nit prie u njenoj dramskoj napetosti: bio jednom... Dok je sluao, ilijen je izgledao srean. I ja sam bio srean. Uivao sam u tom e da neposreno, iz mojih usta u njegove ui, prenosim maio tog grkog sveta za koji sam vezan i iji opstanak u svakom od nas mi se, u dananjem svetu, ini potrebnijim nego ikad. Uivao sam i u tome to je to naslee do njega stizalo usmeno, u obliku koji je Platon zvao priama dadilja, poput onoga sto se prenosi s pokolenja na pokolenje van svakog institucionalnog obrazovanja, neproavi kroz knjige, kako bi postalo deo prtljaga znanja i ponaanja van teksta: poput pravila lepog vaspitanja u govoru i ponaanju, dobrih obiaja i, u tehnikama tela, naina hodanja, tranja, plivanja, voenja bicikla, planinarenja... Naravno, biio je mnogo naivnosti u verovanju da doprinosim tom e da se tradicija antikih legendi odri u ivotu time to svake veeri zajmim svoj glas i priam ih jednom detetu. Ali to je bilo vreme, seamo se - govorim o sedamdesetim godinama - kada je mit plovio s vetrom u lea. Posie Dimezila i Levi-Strosa, groznica prouavanja mitova zahvatila je i aicu helenista koji su se zajedno sa mnom bacili u istraivanje legendarnog sveta drevne Grke. to smo dalje ili i to su nae analize dalje napredovale, postojanje mitske misli uopte postajalo je sve pro-

blematinije i doli smo dotle da smo se morali upitati: ta je to mit? Ili tanije, imajui u vidu nau oblast istraivanja: ta je to grki mit? Pria, naravno. Jo je trebalo saznati kako su te prie nastale, kako su se ustalile, prenosile, ouvale. U grkom sluaju, dakle, one su do nas tek na samom kraju dole u obliku pisanih tekstova od kojih najstariji pripadaju knjievnim delima svih anrova, epa, lirike, tragedije, istorije, odnosno filozofije, a tamo, osim Ilijade , Odiseje i Hesiodovog Postanka bogova, one su najee rasute, pojavljuju se u odlomcima, ponekad samo u aluzijama. Tek veoma kasno, negde poetkom nae ere, eruditi su skupili te mnogostruke tradicije, manje ili vie suprotstavijene, kako bi ih predstavili objedinjenje u isti korpus, kako bi ih poreali jednu za drugom kao na policama neke Biblioteke, da preuzmemo upravo naslov to ga je Apolodor dao svom katalogu, koji je postao jedno od velikih klasinih dela o toj materiji. Tkko je nastalo ono to se po dogovoru naziva grkom mitologijom. Mit, mitologija, to su zaista, u stvari, grke rei vezane za istoriju i izvesne odlike te civilizacije. Treba li iz toga zakljuiti da izvan nje nisu svrsishodne, i da mit i mitologija postoje samo u obliku i u smislu koje su im dali Grci? Istina je upravo suprotna. Helenske legende, kako bi i same bile shvaene, zahtevaju poreenje s tradicionalnim priama drugih naroda, koje pripadaju veoma razliitim kulturama i razdobljima, bilo da je re o drevnoj Kini, Indiji ili Bliskom Istoku, o prekolumbovskoj Americi ili o Africi. Ako se poreenje nametnulo, to je zato to te pripovedake tradicije, ma koliko bile razliite, pokazuju i meu sobom i u odnosu na grld sluaj zajednike take i mogu se jedne s drugima povezati. Klod Levi-Stros e moi da tvrdi, kako oigledno uviamo, da se mit, ma otkuda dolazio, unapred prepoznaje kao ono to jeste i nema opasnosti da e biti pomean s drugim oblicima prie. Postoji. odista. iasno obeleena razlika u odnosu na istorijsku priu koja se, u Grkoi. konstitniftala na neki nain nasuprot mitu, utoliko to ie htela da bude tano pripovedanje dogaaia dovolino bliskih u vremenu da bi ie oouzdani svedoci mogli potvrditi. to se tie knjievne prie, re je o istoj fikciji koja se otvoreno predstavlja kao takva i ija vrednost zavisi pre svega od talenta i umenosti onoga ko ju je sastavio. Ova dva tipa prie obino se pripisuju piscu koji za njih preuzima odgovornost i koji ih

9 /
italakoj publici saoptava pod svojim imenom, u pisanom obliku. Poloaj mita sasvim je drugaiji. On se pojavljuje u obliku prie dole iz dubina vremena i koja je ve bila tu u vreme kada se neki pripoveda upustio u prianje. U tom smislu, mitska pria ne potie iz mate pojedinca niti iz stvarala&e lantaije, ve iz prenoenja i seanja. Ta tesna, funkcionalna veza sa seanjem mit ini bliskim poeziji, koja, u poetku, u svojim najstarijim ispoljavanjima, moe biti pomeana s procesom mitskog stvaranja. Sluaj Homerovog epa u tom pogledu je uzorit. Kako bi ispleo svoje prie o pustolovinama legendarnih junaka, ep najpre dela na nain usmene poezije, to su je pred sluaocima sastavijala i pevala uzastopna pokolenja pevaa koje je nadahnjivala boginja Pamenja (Mnemosyne) , a tek kasnije je usledilo zapisivanje, koje je trebalo da uspostavi i uini nepromenljivim zvanini tekst. Jo i danas, pesma postoji samo ako je izgovorena; treba je znati napamet, a da bi joj se udahnuo ivot, treba je recitovati u sebi nemim reima unutranjeg govora. I mit ivi samo ako se jo uvek pripovea, iz pokolenja u pokolenje, tokom svakodnevnog ivota. U protivnom, ostavljen u dnu biblioteka, okamenjen u pisanom obliku, postaje uena referenca za italaku elitu posebno upuenu u mitologiju. Seanje, usmenost, predanje: to su uslovi za postojanje i opstanak mita. Oni mu nameu izvesne karakteristi"ne crte koje se jasnije pokazuju ako odem o dalje u poreenju pesnike i mitske deiatnosti. Uloga koju u svakoj od njih igra re ukazuje na jednu sutinsku razliku. Otkako je na Zapadu, s trubadurima, poezija postala autonomna, otkako se odvojila ne samo od velikih mitskih pria nego i od muzike koja ju je pratila do XIV veka, ona je postala specifina oblast jezikog iskaza. Od tada svaka pesma predstavlja jedinstvenu, veoma sloenu graevinu, naravno, vieznanu, ali vrlo strogo organizovanu, iji su razliiti delovi i svi nivoi toliko povezani, da se ona mora pamtiti i recitovati onakva kakva jeste, nita ne izostavijajui i ne menjajui. Pesma ostaje ista kroz sva izvoenja koja je aktualizuju u prostoru i vremenu. Re koja daje ivot poetskom tekstu, javno, za sluaoce, ili privatno, za samog sebe, ima jedinstven i nepromenljiv oblik. Ako se samo jedna re izmeni, jedan stih preskoi, jedan ritam izmesti, itava graevina pesme se rui.

10/

Mitska pria, naprotiv, nije samo, poput poetskog teksta, vieznana u sebi zbog mnogostrukosti planova znaenja. Ona nije uvrena u konaan oblik. Ona uvek u se* bi nosi varijante, mnoge verzije koje pripoveda ima na raspolaganju, bira ih u zavisnosti od okolnosti, od publike ili svojih sklonosti, i moe ih prerasporeivati, dodavati, menjati ako mu se tako uini dobro. Dokie god je usmeno predanje legendi ivo, dokle vlada nainima miijenja i obiajima neke grupe, ono se kree: pria ostaje delimino otvorena za inovacije. Kada je na kraju pronae mitolog antikvar, ve fosilizovanu u knjievnim ili uenim spisima, kao to sam rekao da je grki sluaj, svaka legenda od njega zahteva, ako hoe ispravno da je protumai, da proiruje svoje ispitivanje, stepenik po stepenik: od jedne verzije na sve druge, ma koliko beznaajne, o istoj temi, zatim na druge mitske prie, bliske ili daleke, pa ak i na druge tekstove koji pripadaju razliitim oblastima iste kulture: knjievne, naune, politike, filozofske, pa konano i na manje-vie sline pripovesti iz dalekih civilizacija. Ono to zaista zanima istoriara i antropologa jeste intelektualna pozadina o kojoj svedoi nit pripovedanja, okvir u kojem je ono izatkano, a to se moe utvrditi samo poreenjem pria, kroz sklop njihovih razlika i slinosti. Odista, na razliite se mitologije mogu primeniti napomene koje je ak Rubo sreno izneo u vezi s Homerovim epovima i elementom legende u njima: ,,To nisu samo prie. One sadre riznicu misli, jezikih oblika, kosmolokih imaginacija, moralnih pouka, itd., to sve ini zajedniko naslee Grka iz predklasinog doba1 '1. Dok eprka kako bi izvukao na svetlost dana te zakopane riznice", to zajedniko naslede Grka, istraiva se ponekad moe osetiti uskraen, kao da je tokom istraivanja izgubio iz vida krajnje zadovoljstvo u kojem je La Fonten ranije uivao ,,ako bi mu ispriali Magareu kou. Bez prevelikog aljenja, pomirio bih se sa time da ne osetim ono uivanje u prii koje sam pominjao u prvim redovima ovog predgovora, da mi etvrt veka kasnije, na istom lepom ostrvu na kojem sam sa ilijenom delio odm or i prie, prijatelji jednog dana nisu zatraili da im priam grke mitove. To sam i uinio. Tada su me obavezali,
1 ak Rubo, Pezija, seanje, itanje (Jacques Roubaud, Posie, Mmolre, Lccture, Paris-Tiibingen, ggingen, Eitions Isele, coll. Les Confrences du Divan, 1998, p. 10).

11/

uporno me ubeujui, da napiem to to sam im ispriao. Nije bilo lako. Od rei do pisanog teksta prelazak je prilino teak. Ne samo zato to pisanje ne zna za ono to daje telo i ivot usmenoj prii: glas, ton, ritam, pokret, nego i zato to iza ovih oblika izraavanja stoje dva razliita stila miljenja. Kada se na papiru doslovno reprodukuje neko usmeno izlaganje, tekst nije valjan. Kada se, naprotiv, tekst najpre napie, itanje naglas nikoga ne moe zavarati: on nije napravijen da bude siuan; on je izvan usmenog. Toj prvoj potekoi, da se pie onako kako se govori, pridruuju se mnoge druge. Najpre treba izabrati samo jednu verziju, to znai zanemariti varijante, obrisati ih, uutkati. I u samom nainu pripovedanja zadrane verzije, pripoveda uestvuje lino i postaje tuma, utoliko to za scenario mita koji iznosi ne postoji konano utvren obrazac. Kako bi, osim toga, istraiva, kada postane pripoveda, mogao zaboraviti da je i naunik u potrazi za intelektualnom osnovom mitova, te da u svoju priu ne ubaci i ona znaenja za koja su mu njegova prethodna prouavanja omoguila da oceni njihovu teinu? Nisu mi bile nepoznate ni te prepreke ni te opasnosti. Ipak sam napravio ovaj korak. Pokuao sam da priam kao da tradicija tih mitova jo uvek moe da se nastavi. Poeleo sam da glas koji je nekada, vekovima, govorio neposredno grkim sluaocima, a koji je uutao, dananji itaoci ponovo uju, i da na nekim stranicama ove knjige, ako sam u tome uspeo, odjek tog glasa pone ponovo da odzvanja.

12/

Poreklo vaseljene

ega je bilo kada jo uvek nije bilo niega, kada nije postojalo nita? Na to pitanje Grci su pdgpvaraU priama T mitovima7
U poetku, ono to je prvo postojalo bio je Ponor; Grci ga zovu Cbos, ta je ponor? To je praznina, mrana praznina u kojoj se nita ne moe razaznati. Prostor pada, vrtoglavice i zbrke, bez kraja, bez dna. Uhvaeni smo u taj Ponor kao u ogrom no drelo koje bi sve progutalo u istu neprozirnu no. U poetku, dakle, ne postoji nita osim Ponora, slepog bezdana, mranog, bezgraninog. Zatim se pojavila Zemlja. Grci kau Gai'a. Zemlja je nastala iz nedara Ponora. Hto kako ona, dakie, roena posle Haosa, u izvesnom pogledu predstavija njegovu suprotnost. Zemlja vie nije prostor mranog, bezgraninog, bezmernog pada. Zemlja ima jasan, odreen, tano utvren oblik. Zbrd i mranoj nerazgovetnosti Haosa suprotstavlja se istota, vrstina, postojanost Geje. Na zemlji je svaka stvar odreena, vidljiva, vrsta. Geja se moe odrediti kao ono po emu bogovi, Ijudi i ivotinje hodaju sigurno. Ona je pod sveta.

U dubinam a Zemlje: Ponor

Roen iz prostranog Ponora, svet sada ima pod. S jedne strane, taj pod se die u visine u obliku planina; s druge, ugiba se nanie u obliku podzemlja. To podzemlje beskrajno je duboko, tako da je na izvestan nain, ono to se nalazi u osnovi Geje, pod vrstim i nepomerljivim tlom, ponovo bezdan, Haos. Zemlja, nastala i okrilja Ponora, vezuje se za njega u svojim dubinama. Taj Haos Grke podsea na neku vrstu neprozime magle gde su sve granice zamagljene. U najdubljoj dubini Zemlje stoji taj izvorni haotini aspekt. Iako je zemlja sasvim vidljiva, iako ima jasno ocrtan oblik, iako e sve ono to e se iz nje roditi imati, poput nje, jasno utvrene granice, ona ipak u dubinama ostaje slina Ponoru. Ona je crna Zemlja. Pridevi kojima se od-

13/

reuje u priama mogu biti naiik onima koji govore o Ponoru. Crna Zemlja protee se izmeu gore i dole; izmeu, s jedne strane, tame, ukorenjenosti u Ponor koji predstavljaju njene dubine, a sa druge, planine ovenane snegom koje streme ka nebu, svetle planine iji najvii vrhovi doseu do one oblasti neba koja je neprestano natopljena svetlou. U tom boravitu koje predstavlja kosmos, Zemlja ini osnovu, ali ona nema samo tu ulogu. Ona raa i hrani sve stvari, osim nekih stvorenja o kojima em o govriti kasnije i koja su proizala iz Haosa. Geja je univerzalna majka. ume, planine, podzemne peine, morske vode, prostrano nebo, sve je to Geja, majka Zemlja, iz koje su se oni rodili. Najpre je, dakle, postojao bezdan, Ponor, ogromno drelo u obliku bezgranine mrane provalije koja se u drugom inu otvara u vrst pod: Zemlju. Ona se die uvis i silazi u dubine. Posle Haosa i Zemlje, kao tree se pojavljuje ono to Grci zovu Bros, a to e kasnije biti nazvano stara Ljubav, na slikama predstavljana sa sedom kosom: to ie prvobitna Ljubav. Otkuda taj prvobitni Eros? Otuda to, u ta pradavna vremena, jo ne postoji muko i ensko, nema polnih bia. Taj prvobitni Eros nije onaj koji e se kasnije pojaviti s postojanjem mukaraca i ena, mujaka i enki. Od tada, tekou e predstavljati spajanje suprotnih polova, to nuno podrazumeva elju svakog od njih, neku vrstu pristajanja. Haos, dakle, jeste re srednjeg a ne mukog roda. Gej a , majka Zemlja, oigledno je enskog roda. Ali, koga ona moe voleti kada je sasvim sama s Haosom? Eros koji se pojavljuje kao trei, posle Ponora i Zemlje, za poetak nije onaj koji vlada polnom ljubavlju. Prvi Eros je pokreta^yasieJ^e. Ba kao to je Zemlja nastala iz Ponora, iz Zemlje e nii ono to ona dri u svojim dubinama. Ono to je u njoj bilo pom eano s njom, izbaeno je napolje: ona raa bez potrebe da se prethodno sjedini bilo s kim. Ono to Zemija porada i otkriva jeste upravo ono to je u tjami lealcTu njoj. emlja najpre raa jednu veoma vanu linost, Ourans, Nebo, i to zvezdano Nebo. Zatim donosi na svet Pdntos, ^oclnosno vody, sve vode, tanije, morsku vodu; ova je re na grkom mukog roda. Zemlja ih raa ne spojivi se ni sa kim. Unutranjom snagom koju nosi u sebi, Zemlja razvija ono to je ve bilo u njoj, a to, od trenut-

14/

ka kada to izbaci, postaje njen dvojnik i njena suprotnost. Zato? Zato to stvara zvezdano Nebo jednako sebi, kao jednako vrstu, jednako postojanu repliku, jednake veliine. Tada Uran lee na nju. Zemlja i Nebo predstavljaju dva preklopljena nivoa vaseljene, pod i svod, jedno ispod i jedno iznad, koji se potpuno prepokrivaju. Kad Zemlja rodi Ponta, Morske vode, on je ispuni i prodre u njenu unutranjost, i ogranii je u obliku velikih tenih prostranstava. Morske vode, poput Urana, predstavljaju suprotnost Zemlje. Ako je Zemlja vrsta, kompaktna, i ako se stvari u njoj ne mogu meati, Morske vode, nasuprot tom e, jesu samo bezoblina i neuhvatljiva tenost: njene vode se meaju, spojene i stopljene. Na povrini, Pont je svetao, ali u dubinama je potpuno taman, to ga, poput Zemlje, vezuje za haotinu stranu. Tako se svet gradi poevod tri prvobitne tvari: Haosa , Geje i Erosa, a zatim i dve tvari koje je rodila Zemlja; Urana i Ponta. To su istovremeno prirodne slle i boanstva. Geja, to je istovremeno zemlja po kojoj hodamo i boginja. Pont predstavija morske vode i boansku mo kojoj se moe odavati poast. Otada poinju da se ispisuju prie drugaijeg tipa, nasilne i dramatine.

kopljenje Urana
Ponimo s Nebom. Evo, dakle, Urana, koga je rodila Geja, i koji je iste veliine kao i ona. On se po njoj valja, obleava onu koja ga je rodila. Nebo potpuno prekriva Zemlju. Svaki deli zemlje ima svog dvojnika u komadiu neba koji joj se pripija uz kou. Od trenutka kada Geja, m ono boanstvo, majka Zemlja, stvori Urana, koji joj tano odgovara, njen je duplikat, simetrini dvojnik, nalazimo se pred parom suprotnosti, pred enskim i mukim. Uran jeste Nebo, kao to Geja jeste Zemlja. Kada se pojavio Uran, Ljubav je dobila drugaiju ulogu. Ne stvara vie Geja iz same sebe ono to u sebi nosi. niti Uran ono to ve nosi u sebi, nego se iz spoja te dve moi raaiu hia razliita od jednog i od drugog. . Uran se neprestano izliva u Gejino krilo. Tedina aktivnost za koju zna prvobitni Uran jeste seksualna. Obleava Geju neprestano, koliko god moe: on samo na to misli, samo to radi. Sirota Zemlja je tako trudna s itavim nizom dece koja ne mogu da izau iz njenog okrilja, koja ostaju

15/

tamo gde ih je Uran zaeo. Poto se Nebo nikad ne odvaja od Zemlje, izmeu njih nema prostora koii bi njihovoj deci, Titanima, omoguio da izau na svetlost dana i da vode nezavisan ivot. Ne mogu da dobiju sopstveni oblik, ne mogu da postanu samosvoina bia ier su neorestano potiskivani u Geiino krilo, ba kao to ie i Uran bio u Gejinom krilu pre nego to se rodio. Ko su deca Geje i Urana? Tu je najpre est Titana i njihovih est sestara Titanki. Pr\i Titan se zove Okean. On je onai teni poias koii okruuie_yaseltenu i tee u kmg. tako da je Okeanov kraj istovremeno i njegov poetak: kosmika reka krui u zatvorenom kolu oko same sebe. Najmlai meu Titanima zove se Kron . zovu ga lukavi Kron. Osim Titana i Titanki, raaju se i dve troike potpuno udovifoih Prva troika Kiklopa - Bront. Argei i Sterop - monih linosti koje imaju samo jedno oko i ija imena govore o tom e kakvom vrstom obrade metala se oni bave: grmljavina, sjaj munje. Oni su ti koji su napravili grom kako bi ga poklonili Zevsu. Druga trojka sastavljena je od onih koji se zovu Hekatonhejri, Storuki divovi Knt, Briiarei. Gii. To su udovina bia divovskog rasta koja imaju po pedeset glava i sto ruku, od kojih je svaka obdarena uasnom snaeom. Pored Titana, prvih pojedinanih bogova - oni nisu naprosto, poput Geje, Urana ili Ponta, imena data prirodnim silama - Kiklopi predstavljaju blesak pogleda. Imaju samo jedno oko na sred ela, ali to oko moe da zgromi, poput oruja koje e pokloniti Zevsu. Magina m o oka. Storuki divovi, sa svoje strane, svojom grubom snagom predstavljaju sposobnost za pobedu, savlaivanje fizikom silom ruku. Sila oka koje moe da zgromi za jedne, sila ruke kadre da vee, stegne, smrvi, pobedi, da ovlada svakim biem na svetu, za druge. Meutim, Titani, Storuki divovi i Kiklopi su u Gejinom trbuhu; Uran se valja po njoj. Jo ne postoji istinska svetlost, jer Uran odrava venu no irei se nad Geiom. Zemlja tada puta svom besu na volju. Ljuta je to u svom trbuhu zadrava decu, koja je, poto ne mogu da izau, ine naduvenom, stiskaju je, gue. Ona im se obraa, posebno Titanima, i kae im: Sluajte, va otac nas vrea, izlae nas groznom nasilju, to mora prestati. Morate se pobuniti protiv vaeg oca Neba. uvi te otre rei, Titane, u Gejinom trbuhu, obuzima strava. Uran, uvek rasprostrt preko njihove majke, velik

16/

koliko i ona, ne izgleda im lak protivnik. Samo postednji roeni, Kron, pristaje da pomogne Geji i da odmeri snage s ocem . Zemlja smilja veoma lukav plan. Kako bi svoju nameru sprovela u delo, ona unutar sebe pravi jedno orue, kosir, bdrpe , koji je nainila od belog elika. Zatim taj srp stavlja u ruke mladom Kronu. On je u majinom trbuhu, tamo gde se Uran s njom spaja, vreba, eka u zasedi. Kad se Uran izlije u Geju, o n levom rukom uhvati poini organ svog oca, drei ga vrsto, i odsee ga srpom koji dii u desnoj ruci. Zatim, ne osvrui se, kako bi izbegao nesreu koju bi mu njegov postupak mogao navui, preko ram ena baca Uranov polni organ. Iz njega, odseenog i baenog preko ramena, na zemlju padaju kapi krvi, dok sam organ pada jo dalje, u morske vode. Uran, u trenutku kad je ukopljen, bolno urlikne i naglo se odmakne od Geje. Tada se zaustavio, da se otuda vie nikad ne pomakne, na vrhu sveta. Poto je Uran po veliini jednak Geji, nema ni komadia zemlje koji nad sobom, kad podigne pogled, ne vidi odgovarajui komadi neba.

Zemlja, prostor, nebo

Ukopivi Urana, po savetu i uz pom o lukavstva svoje majke, Kron ostvaruje temeljnu etapu u raanju kosmosa. On razdvaja nebo i zemlju. Stvara izmeu neba i zemlje slobodan prostor: sve ono to zemlja bude proizvela, sve ono to e izroditi iva bia, imae gde da die, da ivi. S jedne strane, prostor je osloboen, ali je i vreme preobraeno. Dok je Uran svom teinom leao na Geji, nije bilo uzastopnih pokolenja, ona su ostajala skrivena u biu koje ih je proizvelo. Od trenutka kada se Uran povukao, Titani su mogli da izau iz majinog okrilja, i da i sami imaju decu. Tkko se otvara uzastopno smenjivanje pokolenja. Prostor je osloboen i zvezdano nebo sad igra ulogu tavanice, neke vrste velikog mranog baldahina koji se iri nad zemljom. S vremena na vreme, mrano nebo e se osvetliti, jer se sada smenjuju dan i no. as se pojavljuje crno nebo samo sa svetlou zvezda, as, naprotiv, svetlo nebo, samo sa senkom oblaka. Ostavimo sada za trenutak potomstvo Zemlje i pogledajmo potomstvo Haosa. Ponor stvara decu, jedno se zove Erebos, Ereb, drugo Nyx, No. Kao neposredni nasta-

17/

vlja Haosa, tu je Ercb, a to je potpuna tama, m o crnog u istom stanju, koja se ni sa im ne mea. Sluaj Noi je drugaiji. I ona, poput Geje, raa decu ne spajajui se ni sa kim, kao da ih tvori od sopstvenog nonog tkanja: s jedne strane je to Aitbr, Eter, eterina svedost, a sa druge, Hemera, Dan, Dnevna svetlost. Ereb, dete Ponora, predstavlja crnilo svojstveno haosu. Niks, No, priziva, naprotiv, dan. Nema noi bez dana. Kada No proizvede Etera i Hemeru, ta onda radi? Kao to je Ereb bio tama u istom stanju, Eter je svedost u istom stanju. Eter je pandan Ereba. Blistavi Eter jeste deo neba gde nikad nema tame, onaj koji pripada olimpijcima. Eter je izvanredno iva svetlost koju nikad ne kvari nikakva senka. Naprotiv, No i Dan naslanjaju se jedno na drugo, suprotstavljajui se meusobno. Otkako je prostor otvoren, No i dan se redovno smenjuju. Na ulazu u Tartar nalaze se vrata Noi koja vode u njeno boravite. To je mesto gde se No i Dan uzastopno pojavljuju, daju jedno drugom znake, ukrtaju se, a da se nikad ne spoje niti dodirnu. Kad je no, nema dana, kad je dan, nema noi, ali noi bez dana nema. Kao to Ereb predstavija potpunu i konanu tamu, Eter otelovljuje apsolutnu svetlost. Sva bia koja ive na zemlji jesu stvorenja dana i noi; izuzev smrti, niko od njih ne zna za onu potpunu tamu u koju nijedan zrak sunca nikad ne prodire, a to je no Ereba. Ljudi, ivotinje, biljke ive i no i dan u tom spoju suprotnosti, dok bogovi, na vrhu neba, ne znaju za smenjivanje dana i noi. Oni ive u neprestanoj jarkoj svetlosti. U visinama, nebeski bogovi u blistavom Eteru, dole, podzemni bogovi, ili oni koji su bili pobeeni i poslati u Tartar, koji ive u veitoj noi, i na kraju smrtnici, na ovom svetu, koji ve predstavlja svet meavine. Vratimo se Uranu. ta se desilo poto se on ustalio na visinama sveta? Ne spaja se vie s Gejom, osim u trenucima velikih plodnih kia tokom kojih se nebo izliva i zemlja raa. Ta blagotvorna kia omoguava zemiji da izrodi nova stvorenja, nove biljke, itarice. Ali, izvan tog perioda, veza izmeu neba i zemlje je preseena. Kad se Uran odvajao od Geje, bacio je na njenu decu uasnu kletvu: Zvaete se Titani, rekao im je pravei igru rei od glagola titainein , zato to ste previsoko pruili ruke, ispataete za nedelo kada ste digli ruku na oca.u Iz njegovog osakaenog mukog uda, kapi pcoiue-

18/

ne po zemlji odmah su izrodile Erinije. To su prvobitne sile ija je sutinska uloga da uvaju spomen na uvredu koju je jedan roditelj uinio drugom, i da ga nateraju da ispata, ma koliko za to trebalo vremena. One su boanstva osvete za nedeia poinjena protiv srodnika. Erinije predstavljaju mrnju, seanje, pamenje uvrede, i zahtev da se za zloin plati. Iz krvi potekle iz Uranove rane rodili su se, zajedno s Erinijama, Giganti i Melije, nimfe velikog drvea kakvo je jasen. Giganti su pre svega ratnici, oni personifikuju ratniko nasilje: poto ne znaju za detinjstvo niti za starost, celog ivota ostaju u punoj snazi, predani ratnikim poslovima, skloni ubilakim borbama. Nimfe jasena, Melijade, takoe su ratnice, isto su tako sklone krvoproliima, jer je drvo od kojeg su napravljena koplja kojima se ratnici slue ba ono na kojem one ive. Tako se, dakle, iz kapi Uranove krvi raaju tri tipa likova koji otelovijuju nasiIje, kaznu, borbu, rat, krvoprolie. Zajedniko ime za svo to nasilje kod Grka je Erida (ris), arka svake vrste i u svim oblicima, ili nesloga unutar iste porodice, u sluaju Erinija.

Nesloga i Ijubav
ta se dogoilo s udom koji je Kron bacio u more, u

Pont i On ne tone u morske voe, nego isplivava, pluta, i

pena semena se mea s morskom penom . Iz te penaste meavine oko polnog organa, koju nose morske struje, stvara se izvanredno stvorenje: Afrodita, boginja roena iz mora i nene. Ona neko vreme plovi, a Zflllffl kroi nogom na svoje ostrvo, Kipar. Koraa po pesku, i kako proe, pod njenim koracima nie najmirisnije i najlepe cvee. Za Afroditinim tragom ide njena pratnia. Eros i Htmeros. Ljunav 1 cnja. Ovaj Eros nije onaj prvobitni, ve Eros koji zahteva da od sada postoji muko i ensko. Ponekad se kae da je on Afroditin sin. Taj Eros je, tfafle, promenio ulogu. On vie ne iznosi na svedost, kao na samom poetku sveta, ono to je bilo u tmini prvobitnih sila. Njegova je uloga sada da spaja dva jasno razgraniena bia razliitog pola u erotskoj igri koja pretpostavlja Ijubavnu strategiju sa svim onim to ona podrazumeva, zavoenjem, u redu, ali i Ijubomorom. Eros spaja dva razliita bia da bi se iz njih izrodiio tree bie, koje nee biti istovetno ni sa

19/

jednim od svojih roditelja, ali ih oboje produava. Sada, dakle, postoji stvorenje razliito od stvorenja iz prvobitnog vremena. Drugim reima, odsekavi polni ud svog oca, Kron je uveo dve sile koje se za Grke meusobno dopunjavaju, i od kojih se jedna zove Erida . egrst. a druga Eros . Ljubav. Erida. to je zadpvi n nkriliu iste porodice ili unutar istog oveanstva, svada, nesloga u srcu onoga to je bilo ujedinjeno. Eros je, naprotiv. sloga i siediniavanje onoca to je toliko razliito kao to to mogu biti muko i ensko. ETrida i Eros oboje su nastali iz istog osnivakog ina koji je otvorio prostor, otkoio vreme, omoguio uzastopnim pokolenjima da se pojave na pozornici sveta, koja je sada otvorena. Sada e se sve te boanske linosti, s Eridom s jedne, a Erosom s druge strane, sukobiti i krenuti u borbu. 2ato e se boriti? Manje zato da bi uspostavili svet iji su temelji ve na svom mestu, a vie zbog toga da bi se utvrdilo ko je gospodar tog sveta. Ko e biti vladar? Umesto kosmogonijske prie koja postavlja pitanja: ta je poetak sveta? Zato najpre Ponor? Kako je napravijeno sve to vasiona sadri?, javljaju se druga pitanja, i druge, mnogo dramatinije prie pokuavaju da na njih odgovore. Kako e se bogovi, koji su stvoreni i koji su i sami raali, tui i unitavati? Kako e se sporazumeti? Kako e Titani morati da ispataju greh koji su poinili prem a svom ocu Uranu, kako e biti kanjeni? Ko e obezbediti stabilnost tog sveta izgraenog od jednog nita koje je bilo sve, iz noi iz koje je i svetlost proistekla, iz praznine iz koje je nastala punoa i vrstina? Kako e svet postati stabilan, ureen, s pojedinanim biima? Kada se Uran udaljio, otvorio je put neprekinutom nizu pokolenja. AU, ako se u svakoj generaciji bogovi tuku, svet uopte nee biti stabilan. Ratu bogova m ora doi kraj kako bi poredak na svetu bio konano uspostavljen. Die se zavesa pred bitkama za boansku vlast.

20 /

Rat bogova, Zevsovo carstvo

Na pozom ici sveta je, dakle, postavljen dekor. Prostor se otvorio, vreme tee, pokolenja se smenjuju. Dole postoji podzemni svet, postoji prostrana zemlja, vode, reka Okean, koja sve okruuje, a gore, nep>omino nebo. Kao to je zemlja stabilno stanite za Ijude, za ivotinje, isto tako gore, u visinama, eterino nebo je bezbedno boravite boanstava. Titani, koji su prvi bogovi u pravom smislu rei, deca Neba, imaju svet na raspolaganju. Oni e se smestiti sasvim gore, na zemaljskim planinama, tamo gde e biti uspostavljeno i sedite manjih boanstava, najada, umskih nimii, planinskih nimfi. Svako zauzima ono mesto na kojem e moi da ela. Sasvim visoko na nebu nalaze se Titani, oni koje nazivaju uranidi, Uranova deca, deaci i devojice. Predvodi ih najmlai meu bogovima, a on je lukav, podmukao, surov bog. To je Kron, koji nije oklevao da odsee polni organ svom ocu. Usudivi se na tako neto, on je otkoio vasionu, stvorio prostor, omoguio da se rodi jedan razluen, ureen svet. Taj pozitivan in ima i svoju tamnu stranu, to je istovremeno greh za koji e morati da plati. Naime, u trenutku kad se Nebo povuklo na svoje konano mesto, nije propustilo da na svoju decu, prve pojedinane bogove, baci kletvu koja e se ostvariti, a za koju e se postarati Hrinije, roene iz osakaenja. Jednoga dana Kron e morati da plati dug Erinijama, osvetnicama svog oca. To je, dakle, najmlai, ali i najsmeliji meu njegovom decom, onaj koji je svoju miicu stavio u slubu Gejine iukavtine kako bi udaljio Nebo od nje; Kron e biti car bogova i sveta. S njim, oko njega, nalaze se bogovi Titani, podreeni, ali sauesnici. Kron ih je oslobodio, oni su njegovi tienici. Roene iz zagrljaja Urana i Geje, postoje i dve trojke likova, najpre zatoenih, poput svoje brae i sestara Titana, u okrilju Zemlje, po tri Kiklopa i tri Hekatonhejra. ta je s njima bilo? Sve govori u prilog pretpostavci da ih je Kron, taj ljubomorni, zli bog, yvek u zasedi, u strahu da se protiv njega ne kuva nekakva zavera, bacio u okove. On prekriva lancima tri Kiklopa i tri Hekatonhejra, i baca ih u svet pakla. S druge strane, Titani i Titan*

21 /

ke, braa i sestre, spajae se, a posebno Kron i jedna od njih, Reja. Ona se pojavljuje kao nekakva dvojnica Geje. Reja i Geja su dve bliske prvobitne sile. Ipak ih neto razlikuje: Geja ima ime koje je svim Grcima razumljivo, Geja se zove Zemlja i jeste zemlja; Reja, sa svoje strane, ima lino ime, individualizovana je, ona ne otelovljuje nikakav prirodni element. Reja ima antropomorfni, ljudskiji lik, jasnije odreen nego Gejin. Ali u sutini, Geja i Reja su kao majka i ki, veoma su bliske, srodnice su.

U oevo m trb u h u
Kron je obieao Reju, pa e i on imati decu, koja e opet izroditi drugu decu. Ona e stvoriti novo pokolenje boanstava, drugo pokolenje individualizovanih bogova, sa svojim imenima, odnosima, oblastima uticaja. Ali podozrivi, ljubomorni Kron, zabrinut za svoju vlast, nema poverenja u svoju decu. Utoliko je podozriviji poto ga je Geja upozorila. Majka svih prvobitnih boanstava, ona je upuena u tajne svih vremena, ona zna i ono to, skriveno u tami njenih dubina, poiako izlazi na svetlost dana. Ona unapred zna budunost. Geja je upozorila sina da i on sam moe postati rtva svoje dece. Jedno od njegove dece, jae od njega, svrgnue ga s prestola. Otuda je Kronova viast privremena. Tako on, uznemiren, preduzima mere predostronosti. im dobije dete, on ga prodere, stavi ga u svoj stomak. Tako su sva Kronova i Rejina deca dospela u oev trbuh. Naravno, Reja nije ba najzadovoljnija takvim postupcima, kao to ni Geja nije bila zadovoljna Uranovim, kada je ovaj spreavao decu da izau na svetlost dana. Uran i Kron na neki nain odbacuju svoje oinstvo u tmini pre roenja. Ne ele da se njihov porod rairi na svetlosti, kao drvo koje, prodirui u tlo, vodi ivot izmeu neba i zemlje. Na nagovor Zemlje, Reja odluuje da se suprotstavi nedohnom ponaanju Krona. Zato smiija lukavstvo, prevaru, zamku, laz. Radei to, ona suprotstavlja Kronu upravo ono to njega samog odreuje, jer on je bog likavstva, bog lai i dvolinosti. Kad je poslednje dete, Zevs, najmlai deak - kao to je Kron bio najmlai Uranov sin - trebalo da se rodi, Reja je otiia na Krit i tamo se tajno porodila. Bebu je poverila na uvanje boanskim biima, najadama, koje e se brinuti o njegovom odgoju u jednoj

$3
peini, kako Kron ne bi nita posumnjao, kako ne bi uo pla novoroeneta. Potom, poto je deji pla brzo postajao sve jai, Reja je zatraila od mukih boanstava, kureta, da ostanu ispred peine, da igraju ratnike igre kako bi zveka njihovog oruja i raznolika buka njihove igre prikrila zvuk glasa mladog Zevsa. Tako Kron nita nije posumnjao. Ali, poto je dobro znao da je Reja bila trudna, on oekuje da vidi poslednje dete koje je rodila i koje mu m ora pokazati. ta mu je ona donela? Neki kamen. Kamen koji je sakrila u deije pelene. Ona kae Kronu: Pazi, nean je, mali je, i hop, Kron proguta umotani kamen u jednom zalogaju. itavo pokolenje Kronove i Rejine dece je, dakle, u Kronovom trbuhu, a na kraju, povrh svega, tu je i kamen. Za to vreme, Zevs, na Kritu, raste i postaje jak. Kad postane zreo ovek, padne mu na pamet da natera Krona da ispata za greh protiv sopstvene dece, kao i protiv Urana, koga je opasno osakatio. Kako da se osveti? Zevs je sam. eli da Kron povrati gomilu dece koju nosi u trbuhu. U tome e uspeti iznova zahvaljujui lukavstvu, lukavstvu koje Grci zovu metis, to jest, onaj oblik inteligencije koji ume da unapred iskombinuje svakovrsne postupke kako bi se prevario neko ko je pred vama. Zevsovo lukavstvo sastojaio se u tom e da natera Krona da uzme neki phdrmakon, lek predstavljen kao udotvoran, ali je u stvari sredstvo za povraanje. Daje mu ga Reja. im ga je Kron progutao, poeo je da povraa, najpre je povratio kamen, pa Hestiju, koja izlazi prva, i zatim ceo niz bogova i boginja, obrnutim redom u odnosu na njihove godine. Najstarije je na dnu, a najmlae odmah posle kamena. Kron ponavlja, na svoj nain, izbacujui ih, roenje sve dece koju je Reja donela na svet.

Hrana za besmrtnost
Evo, dakle, kako se grupa bogova i boginja okupila oko Zevsa. Tada poinje ono to bismo mogli nazvati rat bogova, odnosno njihov sukob u bici koja e dugo ostati nereena i trajati tokom otprilike deset velikih godina", odnosno hiljadu godina, jer velika godina traje sto godina. S jedne strane, oko Krona, okupljaju se drugi bogovi Titani, a s druge, oko Zevsa, dre se oni koje zovu kronidi ili olimpijci. Svako je utvrdio svoje sedite, svoj logor,

^ 2?

na vrhu planine, i tuku se dugo, a pobeda nikako ne naginje jasno ni na jednu stranu. Pozomica sveta je, dakle, ne samo postavljena, nego i podeljena, pocepana tim beskonanim ratom izmedu prvog pokolenja bogova i njihove dece. I ovde lukavstvo ima svoju ulogu. Ta udna bitka izmeu boanskih sila sastoji se iz vie delova. Izvesno je da e pobeda pripasti onoj strani koja ne bude imala samo grubu silu, nego i prepredenu pamet. U toj nereenoj borbi ne igraju presudnu ulogu nasilje i viak sile, ve lukavstvo i podmuklost. Zato jedan lik, koga takoe zovu Titanom, mada pripada drugoj generaciji - on je sin Titana Japeta - Prometej, m ora prei na Zevsovu stranu i doneti mu ba ono to mladom bogu jo nedostaje, a to je lukavstvo. Ta metis, inteligentan i podmukao duh, jeste ono to prvenstveno omoguava da se dogaajima unapred upravlja kako bi se odvijali u skladu s eljama. Geja, ta velika majka, istovremeno mrana i puna svetlosti, nema i vrlo priljiva, objanjava Zevsu kako, da bi pobedio, m ora okupiti bia koja su u srodstvu s Titanima, ali nisu na strani Titana; ona misli na tri Kiklopa i tri Hekatonhejra. Titani su prvobitna boanstva koja su sauvala bezobzirnost prirodnih sila, a da bi se sile nereda pobedile i potinile, upravo treba imati na svojoj strani sile nereda. isto racionalna bia, bia koja pripadaju samo redu, ne bi u tom e uspela. Zevsu su na njegovoj strani potrebne linosti koje otelovljuju moi nasilnog divljatva i strasnog nereda, a njih predstavljaju Titani. Tako Zevs razvezuje, oslobaa Kiklope i Hekatonhejre, koji mu od tog trenutka stavljaju na raspolaganje svoju snagu. Ali sukob ipak nije okonan. Da bi u njima naao vernog saveznika, nije dovoljno samo da im Zevs vrati slobodu kretanja poto ih je izveo iz mranog drela noi, gde ih je ostavio Kron, nego ih m ora i uveriti da e, ako se hurfu borili na niegovoi strani. imati oravo na nektar i ambroziju. od nosno na hranu za besmrtnost. Ovde se iznova? pojavljuje tema hrane, koja je ve imala veliku ulogu: Kroh, sa svojom nezasitom glau, prodirao je svoju decu, pretvarao ih u svoju hranu; toliko se brinuo o blagoutrobiju da je, kad je u obliku bebe dobio kamen, i njega progutao. Hekatonhejre i Kiklope, koji pripadaju istom pokolenju kao i Titani, Zevs je uinio pravim olimpskim bogovima dajui im povlasticu da se hrane jelima za besmrtnike. Naime, ono to je svojstveno olimpskim bogovima jeste to da se, nasuprot ivotinjama,

24/

koje jedu ta bilo, nasuprot Ljudima, koji e se hraniti hlebom, vinom i mesom koji se obredno prinose na rtvu, oni sami pak ne hrane, ili tanije, ispijaju hranu za besmrtnost, koja stoji u vezi s njihovom unutranjom vitalnou to se, nasuprot ljudskoj, nikada ne isrpljuje, ne zna za umor. Ljudi su posle napora gladni i edni. Moraju ponovo da napune baterije. Bogovi nemaju tih stainih briga. Naprotiv, njihovo je postojanje kontinuirano. Nektar i ambrozija koje daju Hekatonhejrima i Kiklopima jesu potvrda da su oni zaista boanstva, u punom smislu rei. S jedne strane, prepredeno lukavstvo, s druge sirova snaga, nasilje i izazivanje nereda, to se, preko Kiklopa i Storukih divova, okreu protiv Titana koji ih otelovijuju. Konano, posle deset veUkih godina neizvesne borbe, tasovi na vagi pretegnue na stranu onih koje zovu oUmpskim bogovima, jer se bore s vrha OUmpa. Ko su Kiklopi? Kako oni donose pobedu Zevsu? Tako to mu daju nesavladivo oruje, grom . Uvek prisutna Geja daje im sredstvo da ga naprave" ba kao to je iz svoje utrobe izvukla beli elik srpa kojim se naoruao Kron. I ovde je ona ta koja daje materijaie. Kiklopi, sa svojim jednim okom, kao kovai, Hefesti pre Hefesta, imaju grom, koji e staviti na raspolaganje Zevsu da se njime siui u svakom trenutku. U Zevsovoj ruci, to je sabijena svedost i vatra neverovatne moi i delotvornosti. Shvatamo zato Kiklopi imaju samo jedno oko: to njihovo oko je poput groma. U svakom bii, pogled je za stare - za one koji su smisUli ove prie - bio svetlost koja izlazi iz oka. AU, iz Zevsovog oka izai e munja. Kad god zaista bude u opasnosti, njegovo e oko zgromiti protivnike. S jedne strane, oko za Kiklope, a s druge, za Hekatonhejre, ta udovita neverovatnog stasa i ustostruene snage ruku, iU ak, kako bi rekli Grci, koji tu ne prave razUku, snage aka, cheires . Hekatonhejri imaju sto aka: oni su pesnica, sila. S ta dva aduta, Kiklopskim okom koje moe da zgromi i snagom ruke koja vlada, Zevs postaje zaista nepobediv. U jednom trenutku bitka dostie kulminaciju. Na vrhuncu borbe izmeu boanskih sUa, kada Zevs baci grom a Hekatonhejri se ustreme na Titane, svet se vraa u hao-, tino stanje. Planine se rue, otvaraju se ponori, iz dubina Tartara, tamo gde vlada No, odjednom se^dje magla. Nebo se strovalilo na zemlju, vraeno je stanje Haosa, pfvobitno stanje izvornog nereda, kad <jo. nita nije bilo uobUeno. Zevsova pobeda nije samo nain da se saviada

25 /

protivnik i otac Kron, to je i nain a se iznova stvori svet, da se svet iznova uspostavi iz Haosa, iz Ponora u kojem se nita ne vidi, gde je sve nered. Jasno vidimo da se jedna od Zevsovih sila, bila to aka Storukih divova. ili oko Kiklopa, vezuje za njegovu sposobnost da saviada protivnika, da mu nametne svoj jaram. Zevsova vlast je viast cara koji poseduje magiju vezivanja. Kad mu se neko usprotivi, Zevs ga oine svedosnim biem svog pogleda i pogodi ga njegov grom. Bilo silom oka ili silom ruke, protivnik bude savladan. U trenutku te zlokobne apoteoze Zevsove moi, koja kao neizostavnu etapu ukljuuje i privremeni povratak haosa, Titani su baeni na zemlju. Zevs ih je oborio biujui ih svojim gromom i udarajui ih pesnicom Hekatonhejra. Oni padaju na zemlju, a Storuki divovi bacaju na njih planinu ogromnog kamenja pod kojom Titani vie ne mogu ni da mrdnu. Ti bogovi, ija se sila ispoljavala kroz pokretljivost, kroz neprestano prisustvo, uniteni su, uinjeni nepokretnim pod teretom ispod kojeg ne mogu da se izvuku. Njihova mo vie ne moe biti upotrebljena. Storuki divovi - Kot, Brijarej i Gij - doepali su ih i odvukli u podzemni svet. Titani ne mogu biti ubijeni jer su besmrtni, ali su poslati u podzemni Haos, u magloviti Tartar, gde se nita ne razaznaje, gde nema pravca, u otvoren ponor koji vodi u sredite zemlje. Kako ne bi mogli da izau na povrinu, Posejdon je bio zaduen da napravi tvravu oko drela koje, u najveoj dubini zemlje, prestavlja uzak prolaz koji vodi u mrani podzemni svet Tartara. Kroz to drelo, kao kroz grli na bokalu, probija sve korenje koje zemlja puta u tmine kako bi obezbedila svoju stabilnost. Ba tu Posejdon podie trostruko utvrenje od bronze i postavija Storuke divove kao Zevsove verne uvare. Prepreivi taj otvor, preduzeto je sve to se moglo kako ovo pokolenje Titana nikada ne bi moglo da se vrati na svetlost dana.

Z evso va vla st
Tako se zavrava prvi in. Zevs je sada pobednik. Dobio je podrku Kiklopa i Storukih divova, ali su mu se isto tako pridruile i neke titanske sile. Naroito sila boginje koja predstavlja ceo podzemni svet, svet pakla, kao i vodeni svet, moe mu doneti opasnu m o, a to je m o boginje Stige. Ona tee kroz dubine zemlje, tee kroz Tartar, a

2 61

zatim u jednom trenutku izbija na povrinu. Vode Stige tako su m one da svaki smrtnik koji hoe da ih pije smesta pada zgromljen, mrtav. Stiga tokom bitke odluuje da napusti Titane, kojima pripada po poreklu, i da pree na Zevsovu stranu. Pristajui uz njega, ona sa sobom dovodi i svoje dvoje dece, od kojih se jedno zove Kratos, a drugo Bija. Kratos predstavlja silu vlasti, m o da se drugi savlada, mo da se nametne protivnicima. Bija otelovljuje grubu silu, koja je suprotna lukavstvu. Posle pobede nad Titanima, Zevs je neprestano u drutvu Kratosa, sile sveopte vlasti, i Bije, sposobnosti da se proizvede nasilje od kojeg je nemogue odbraniti se. Kud god Zevs iao, Kratos i Bija su stalno pored njega, s njegove leve i desne strane. Kada su to videli, olimpski bogovi, njegove sestre i braa, odluili su da vlast pripadne Zevsu. Titani su platili cenu za svoju drskost, i od sada Zevs preuzima vlast. On meu bogovima deli asti i povlastice. On uspostavlja hijerarhizovan boanski svet, ureen, organizovan, koji e, usled toga, biti stabilan. Pozornica sveta je postavljena, dekor je postavljen. Na vrhu viada Zevs, koji je uredio svet proistekao iz Haosa. Postavljaju se druga pitanja. Uran i Kron su bili u mnogom pogledu slina bia. Obojici je svojstveno to da nisu eleli da vide kako ih njihova deca nasleuju. I jedan i drugi spreili su svoje potomstvo da ugleda svetlost dana. Ti prvi bogovi predstavljaju jednu boansku lozu koja odbija da neka druga loza zauzme njeno mesto u smeni generacija. Ali, osim tih slinosti, lik Urana nema nikakve veze s likom Krona sa stanovita prie. Uran, koga je rodila Geja, odmah zatim je poeo neprekidno da je obleava; ; njegov jedini cilj je da se u neprekidnom snoaju spoji s onom koja ga je rodila. Uran nema lukavstvo, on je razoruan. Ni na trenutak ne sumnja da bi Geja mogla poeleti da mu se osveti. Sa Zevsom se ocrtava jedan sasvim drugaiji svet. Njemu ravni biraju ga da im postane kralj. On s velikom pravinou deli poasti svakome prema zasiuzi. ak i ostavlja povlastice nekim titanskim silama, koje su ih imale pre njegovog dolaska na vlast, i koje se nisu jasno stavile ni na jednu stranu tokom sukoba raeu bogovima. Tako Okean, Okeans, reka koja obavija svet, nije stao ni na stranu Titana, niti olimpskih bogova. Mada je ostao neutralan, ostae da bdi nad spoljanjim granicama sveta, zatvarajui ih svojom tenom om om . I

27/

Zevs ostavlja, pa ak i proiruje povlastice Hekati, enskom boanstvu koje se takoe nije ukljuivalo u svau. Istina, u podeli moi kakvu je sproveo Zevs, Hekata ima posebno mesto. To boanstvo nije posebno ni nebesko ni zemaljsko, ve predstavlja, u strogo ureenom mukom boanskom svetu, neku vrstu igre, zadovoljstva, sluaja. Ona moe nekome pomoi ili, naprotiv, nakoditi mu, a da se ne zna ba sasvim zbog ega. Hekata po svojoj volji udeljuje sreu ili nesreu. U vodi, zbog nje napreduju ili nc napreduju ribe, na nebu, ptice, a na zemlji, stada. Ona otelovljuje element proizvoljnosti u boanskom svetu, ona u njega uvodi mrvu sluajnosti. Zevs i Geja prevaziiaze vreme, oni unapred znaju kako e se ono odvijati; Hekata sipa malo ulja u zupanike, omoguava da svet funkcionie na najslobodniji nain, uz izvesnu marginu nepredvidljivog. Njene povlastice su ogromne. Moglo bi se pomisliti da je sad sve sreeno, ali naravno, nije tako. Dolo je novo pokolenje bogova. Na njegovom elu je Zevs, kralj bogova, koji nije naprosto smenio Krona, ve je i njegov protivnik. Kron je bio nepravedan, nije vodio rauna o svojim saveznicima, dok Zevs zasniva svoju vlast na izvesnoj pravdi, brinui se o ravnopravnosti tako to povlauje neka druga boanstva. On ispravija ono to je u Kronovoj vlasti bilo jednostrano, lino, zlo. Zevs uspostavlja neku vrstu odmerenije, uravnoteenije vlasti. Vreme proiazi. Zcvs ima decu i, razume se, njegova e deca brzo porasti, postati jaka i mona. Ipak, neto u na* inu na koji svet funkcionie predstavlja pretnju za boanski svet. Kako bi postala odrasla, bia moraju da rastu, a od vremena sve dotraje: i Zevs je bio malo ete u pelenama koje je skriveno plakalo u peini, dok su ga uvali, Sada je u punoj snazi, ali zar nee i on doiveti sumrak? Zar i za bogove, kao i za ljude, ne doe trenutak kad stari kralj oseti da vie nije ono to je bio, kad pored sebe vidi svog mladog sina, koga je titio, kako postaje jai od njega i kako uspeva u onom e u emu on sad nema uspeha? Zar se to i Zevsu nee desiti? Ba kao to je Kron svrgnuo svog oca Urana, a zatim Zevs svog oca Krona, da li e i Zevsa svrgnuti njegov sin? Da, to bi se moglo ili moralo desiti, to kao da je unapred upisano u poredak vremena. Geja to zna; i Reja to zna. A Zevs, na oprezu, mora da se obezbedi od takvog sluaja. Poredak koji je uspostavio mora biti takav da ne moe iznova biti doveden u pitanje zbog bor-

28 /

be za nasledstvo vladarskog prestola. Postavi kraij bogova, gospodar sveta, Zevs nee moi da bude vlaar kao svaki drugi. Morae da oteiovijuje viast kao takvu, neku neprestanu i konanu vladarsku siiu. Jedan od kljueva te stabilnosti nepromenljive viasti umesto niza uzastopnih vladara lei u venanju viadara bogova.

Lukavtine vlasti
Prva Zevsova supruga nosi ime Metia, a njeno ime dolazi od rei za onaj oblik pameti koji mu je, kako smo videli, omoguio da osvoji viast: metis, lukavstvo, sposobnost da predvidi sve ono to e se desiti, da izbegne iznenadenje, da ne dopusti da ga bilo ta ili bilo ko om ete, da se nikad nezatien ne izloi iznenadnom napadu. Zevs se eni Metidom, a ona ubrzo ostaje trudna s Atenom. Zevs se pribojava da i njega ne svrgne sin. Kako da to izbegne? Ovde iznova nailazimo na temu prodiranja. Kron je jeo svoju decu, ali nije iao do korena zla, jer je uz pomo metis, lukavstva, progutao sredstvo za povraanje i povratio svoju decu. Zevs eli da rei problem na radikalniji nain. Misli da postoji samo jedno reenje: nije dovoljno da Metida bude pored njega kao supruga, on sam mora postati Metia. Nije njemu potrebna saveznica, drubenica, on lino m ora biti metis. Kako da to postigne? Metida ima m o da se preobraava, ona dobija sve oblike, poput Tetide i drugih morskih boanstava. Ona je kadra da postane divlja zver, mrav, stena, ta god poeli. Izmeu ene, Metide, i mua, Zevsa, odvija se dvoboj lukavstvima. Ko e koga pobediti? S dobrim razlozima moemo pretpostaviti da Zevs koristi postupak koji poznajemo iz drugih sluajeva. U emu se on sastoji? Ako hoete da odmerite snage s nekom izvanredno obdarenom veticom ili arobnjakom, naravno, u neposrednom sukobu ste osueni na neuspeh. Naprotiv, ako se suprotstavite na lukav nain, moda imate ansu da pobedite. Zevs ispituje Metidu: ,,Da li zaista moe da uzme svaki oblik, moe li biti lav koji bljuje vatru? Istog trenutka Metida postaje lavica koja bljuje vatru, Jeziv prizor. Zevs je zatim pita: ,,Da li bi mogla biti i kap vode? - Da, naravno. - Pokai mi. im se pretvorila u kap vode, on ju je progutao. Tako je Metida dospela u Zevsov trbuh. Lukavstvo je opet uspelo. Vladar se ne zadovoljava

29 /

time da proguta svoje mogue naslednike; on od sad otelovljuje, tokom vremena, u vremenskom protoku, onaj lukavi predoseaj koji mu omoguava da unapred nadigra bilo ije planove da ga iznenadi, da ga zatekne. Njegova supruga Metida, trudna s Atenom, nalazi se u njegovom trbuhu. Atena nee izai iz trbuha svoje majke, ve iz oteale glave svog oca, koja je postala poput Metidinog trbuha. Zevs urla od bola. Prometej i Hefest su pozvani u pomo. Oni olaze s dvoglavom sekirom, dobro raspale Zevsa po glavi, i uz uasan krik, Atena izlazi iz glave ovog boga, mlada devica sva pod orujem, s kacigom, kopljem, titom i bronzanim oklopom. Atena, domiljata boginja, puna lukavstva. Istovremeno, sva lukavstva sveta sada su sabrana u Zevsu. On je bezbedan, niko vie nee moi da ga iznenadi. Tako je razreeno to veliko pitanje vlasti. Boanski svet ima gospodara kojeg vie nita ne moe dovesti u pitanje, jer je on vlast lino. Od tada vie nita ne moe ugroziti kosmiki poredak. Sve se sredilo kad je Zevs progutao Metidu i tako postao Metideis, mudrac, bog ceo sainjen od metis, Promuurnosti lino.

U n iverzalna m a jk a i H aos
Tako je rat meu bogovima zavren. Titani su pobeeni, olimpijci su pobednici. U stvari, nita nije reeno, jer posle pobede Zevsa, u trenutku kad izgleda da je svet ko* nano umiren, da konano vlada red, stabilan i pravian, upravo u tom trenutku Geja raa novo, najmlae bie, ije je ime as Tifbej, as Tifon. Ona ga je zaela sjedinivi se iz ljubavi, pod nagovorom zlatne Afirodite", kako kau predanja, s mukim likom ije je ime Tartar. To je ona provalija koja u sebi, u svojoj dubini, predstavija zamenu, odjek prvobitnog Haosa. Podzeman, maglovit, noni, Tartar pripada lozi potpuno razliitoj od onih nebeskih sila kakve su olimpski bogovi ili ak i Titani. im su proterani s neba, baeni na dno Tartara kako bi tamo ostali zauvek zatoeni, Geja je dakle odluila, da bi proizvela novi, poslednji izdanak, da se sjedini ba s Tartarom, koji je antipod neba. Geja, kao pod sveta, nalazi se na pola puta izmeu eterinog neba i mranog Tartara. Ako bi se s vrha neba bacio bronzani naJkovanj, trebalo bi mu devet dana i devet noi da bi desetog dana pao na zemlju. Tom istom nakovnju, ako bi pao dole sa zemlje, tre-

30/

balo bi isto toliko vremena da stigne do Tartara. Stvarajui Urana, i sjedinjujui se s njim, Geja je izrodila itavu lo> zu nebeskih bogova. Sveopta majka, ona sve stvara, sve previa. Ima proroanske moi i neku vrstu znanja unapred, to joj omoguava da za vreme bitke otkrije kome poeli skrivene, zlobne, tajne puteve pobede. AU Geja je i crna, maglovita zemlja. U njoj je ostalo neto haotino, prvobitno. Ona se ne prepoznaje u potpunosti meu bogovima koji se stane u blistavom eteru, tamo gde nikad nema ni najmanje senke. Ona ne osea da je te linosti koje se, od vrha Otrisa do vrha Olimpa, nemilosrdno bore za vlast nad svetom, potuju onoliko koliko ona to zasluuje. Na poetku, seamo se, bee Haos. Zatim Zemlja. Geja, sveopta majka, u stvari je suprotnost Haosu, ali je istovremeno i za njega vezana; ne samo zato to se u njenim dubinama, u Tartaru, u Erebu, nalazi haotini element, ve i zato to ona nastaje odmah posle Haosa. Izvan nje, tada na svetu ne postoji nita osim Haosa. Bie koje e stvoriti i koje e iznova dovesti u pitanje ne samo Zevsa, ve i itav olimpski boanski sistem, jeste htonsko bie u zemaljskom smislu: Htonije je zemlja u svojoj mranoj strani, a ne zemlja kao majka, siguran oslonac za bia koja odozgo hodaju i naslanjaju se na nju. To je monstruozno bie, divovsko, prvobitno, u obiiku u kojem ga je Geja stvorila, jedinstven lik, neka vrsta udovine zveri koja ima ljudske i neljudske odlike. Jezive snage, ono ima m o Haosa, prvobitnog nereda. Ima jednako snane udove kao i Storuki divovi, ruke koje su privrene za ramena jezivo snano, gipko i mono. Njegove noge vrsto se oslanjaju na zemlju, neum om e su i uvek u pokretu. To je bie kretanja, pokredjivosti. To nije, kao u nekim mitovima s Bliskog Istoka, teka, inertna masa koja samo u nekim trenucima raste i dela samo kao mo otpora koja preti da zauzme sav prostor izmeu neba i zemlje. Naprotiv, Tifon je stalno u pokretu, udara, pokree noge i stopala. Ima sto zmijskih glava, a svaka od dh sto zmijskih glava ima crn jezik koji joj palaca iz usta. Svaka od njegovih stotinu glava ima po dva oka koja sipaju vreo plamen, osvetljavaju zmijske glave i spre sve na ta im pogled padne. A kako govori to uasno udovite? Ono kpristi mnoge glasove: s vremena na vreme, ono govori jezikom bogOva, a ponekad, jezikom Ijudi. U drugim trenucima, urla kao

31/

sve divlje zveri koje se mogu zamisliti: as rie kao lav, as kao bik. Njegov gias, njegov nain govora, isto tako ima mnogo oblika, raznorodan je i arolik, kao to je i itav njegov izgled udovian. Njgovo bie manje predstavija neku posebnu sutinu, a vie zbrkanu meavinu svih stvari, spoj najsuprotnijih osobina i najneskladnijih crta u jednoj jedinoj osobi. Da je to udovite, haotino po izgledu, govoru, pogledu, pokretljivosti, moi, da je ono pobedilo, Zevsov poredak bio bi uniten. Posle rata meu bogovima i stupanja Zevsa na vlast, roenje Tifbeja ili Tifona predstavlja opasnost po olimpijski poredak. Njegova pobeda znaila bi povratak sveta u prvobitno, haotino stanje. ta bi se desilo? Duga borba meu bogovima bi prestala. Svet bi se vratio u neku vrstu haosa. Ne bi se vratio u prvobitni, izvomi haos, jer je iz njega nastao jedan ureen svet, ve bi se sruio u optu zbrku.

Tifon ili kriza vrhovne moi

Tifon napada Zevsa, Bitka je uasna. Kao u vreme borbe izmeu Titana i olimpijaca, Zevs pobeuje uz pomo neke vrste zemljotresa, prevrata meu elementima. Vode se izlivaju na zemlju, planine se rue kad Zevs zagrmi u pokuaju a smodi udovite, da ga uniti svojom munjom i grom om . U samom srcu Hada, u vrdogu smrti i noi, sve se mea, sve zjapi. Borba Tifona protiv Zevsa, to je borba udovita sa stotinama plamenih oiju protiv bleska munje boanskog pogleda. Naravno, Zevsov munjeviti pogled, sa svetlou koju baca, nadvladae plamen koji bacaju stotinu zmijskih giava na udovitu. Oi protiv oka. Pobeuje Zevs. Jedna anegdota pripoveda kako je Zevs napravio greku poto mu je, kad je zaspao u svojoj paiati, popustila panja, njemu, ije je oko moralo uvek ostati budno, pa mu je Tifon priao, opazio mesto gde je Zevs odloio munju, i pojurio da je uzme; ali upravo u trenutku kada je hteo da dohvati oruje pobede, Zevs je otvorio oko i smesta zgromio neprijatelja. Dve silc se suprotstavljaju: haotina i olimpijska, a koja e pobediti budnou i gromovitou? Konano je i tu Tifon pobeen. Tetive njegovih ruku i nogu, ono to u njemu otelovljuje ivotnu snagu u svojoj borbenosti, pobedio je grom. Nepokretan je, na

njega je svaljeno stenje, i sunovraen je u magloviti Tartar, odakle je i potekao. Druge, vrlo udne prie drugaije objanjavaju udovinu prirodu Tifoejevu. Te prie nastaju kasno, u II veku nae ere. Izmedu Hesiodovog Tifoeja, iz VII veka pre Hrista, i onoga o kojem e sada biti re, razlike velikim delom potiu od istonjakih uticaja. Geja, umorna od olimpskih bogova, s Tartarom je izrodila udovite. Ono se opisuje kao ogroman div, stopala vrsto oslonjenih na zemlju, s telom kojem nema kraja, tako da elom udara u nebo. Kad prekrsti ruke, jedna dodiruje krajnji istok, a druga krajnji zapad. Po prirodi, on spaja i mea visoko i nisko, nebo i zemlju, desno i levo, Istok i Zapad. I'a haotina masa poiazi u napad na Olimp. Kad ga olimpijci primete, obuzeti nesavladivim strahom, pretvaraju se u ptice i bee. Zevs ostaje sam i sukobljava se s tim ogromnim divljakom, visokim kao svet i irokim kao vasiona. Zevs baca gromove i udara Tifona, koji je prim oran da se povue. Tada Zevs uzima hdrpe, srp, i pokuava da ga pobedi, ali ga napada prsa u prsa, i tada pobedu odnosi Tifon, jer zahvaljujui svojoj masi uspeva da opkoli Zevsa i da ga onemogui da se kree. Tifon mu tada odsee tetive iz ruku i nogu. Zatim odlazi, sa Zevsovira telom na leima, i ostavlja ga u peini u Kilikiji. udovite istovremeno sakriva i Zevsove tetive i grom. Moglo bi se pomisliti da je sve izgubljeno i da ovog puta svet potpunog nereda odnosi pobedu. Odista, ivotinja ostaje tu, savreno zadovoljna pred sirotim Zevsom, zatvorenim u peini, nepokretnim, bez imalo snage, s preseenim tetivama na rukama i nogama, bez svog groma. AU kao i ranije, na strani olimpijaca i Zevsa nalazi se lukavstvo, promuurnost, la, prevara, pamet, i oni e odneti pobedu. Dve linosti, Hermes i Egipan, uspevaju da vrate Zevsove tetive a da Tifon to ne primeti. Zevs ih vraa na mesto kao to bi se namestile bretele, i ponovo uzima svoj grom. Kad se Tifon, koji je bio zaspao, probudi i otkrije da Zevs vie nije u peini, borba se nastavija u punom jeku, ali ovog puta vodi do konanog poraza udovita. Druge sline verzije pripovedaju kako je Zevs odmah pobeen, zatoen, ostavljen bez snage i bez groma. Lukavi Kadmo izvrdava napade udovita. Tifon, koji misli da je sve ve gotovo, objavljuje da je vladar vaseljene i da e vratiti prvobitne bogove na vlast. Hoe da oslobodi Titane i da srui Zevsovu vlast. Kralj kopile, hromi kralj, Tifon

33 /

je kralj nereda koji svrgava Zevsa, kralja pravde. Tu Kadmo poinje da svira u sviralu. Tifon se divi njegovoj muzici. Slua je, i blago utone u san. Sea se pria koje pripovedaju kako je Zevs digao neke smrtnike iz mrtvih kako bi ga oarali muzikom i pesmom. On hoe da uradi isto i prediae Kadmu da bude njegov peva, ne peva olimpijskog poretka, ve Tifonovog haosa. Kadmo prihvata pod uslovom da dobije bolji muziki instrument koji e mu dopustiti i da peva. ta ti je potrebno? - pita Tifon. - Trebaju mi ice za moju liru. - Znam ta eli, hoe izvanredne ice, uzvikuje Tifon, i odmah odlazi po Zevsove tetive. Kadmo poinje velianstveno da svira. Tifon zaspi, a Zevs iskoristi tu priliku i uzme ice sa lire, odnosno svoje tetive, vrati ih na mesto, uzme svoj grom i ponovo se spremi za borbu. Kad se Tifbn, protiv-kralj, suprotnost monarhu vaseljene, probudi, Zevs moe da ga napadne, imajui pri sebi sva svoja sredstva, I da ga pobedi. Ima jo jedna pria u kojoj lukavstvo igra istu ulogu, ali tu Tifon vie nije predstavljen kao mnogolika zver ili kao div, ve kao morska ivotinja, ogrom an kit koji zauzima morski prostor. Tifon ivi u morskoj peini, gde se s njim nije mogue boriti jer Zevsov grom ne moe da dopre do dna m ora. Ponovo lukavstvo izokree situaciju. Poto je on ivotinja s velikim apetitom, Hermes, zatitnik ribara - o n je svog sina Pana nauio kako se lovi riba - Hermes, dakle, sprema jelo od riba kako bi utolio glad morskog udovita. Tifon zaista izae iz svoje pilje i toliko napuni stomak da, kad poeii da se vrati u svoje skrovite, to vie ne moe, toliko se naduo. Izvaljen na obaii, predstavlja lak plen za Zevsa, koji ga bez po muke spri. Ove prie, moda pomaio iuckaste, nose istu pouku. U trenutku kad izgleda da je vlast konano uspostavijena, dolazi do krize vrhovne moi. Sila koja predstavija sve ono protiv ega je poredak bio uspostavijen - haos, zbrku, nered - pojavljuje se i ugroava gospodara sveta. Zevs je naizgled razoruan. Kako bi se vratio na presto, mora pozvati u pom o drugorazredne linosti. Premda tako ne deluju, prem da naizgled uopte nisu opasne, one se ne plae sila nereda, a ove ne sumnjaju u njih. Tako, zahvaljujui njihovim lukavstvima, ovi manji bogovi, ili obini smrtnici, omoguavaju Zevsu da se ponovo uzdigne i sauva vrhovnu vlast. Da li je, dakle, Zevs konano stekao bezuslovnu vlast? Jo nije. Odista, pria o uspostavljanju Zevsove vrhovne

34 /

vlasti ima jo jedan produetak u obliku borbe s linostima koje se zovu Gigantes, Giganti.

P obeda n a d G ig a n tim a
To su bia koja nisu ni sasvim ljudska ni sasvim boanska. Njihov poloaj je negde na sredini. Giganti su mladi ratnici. Oni u vaseljeni simbolizuju ulogu ratnika, vojnog poretka nasuprot Zevsovom kraljevskom poretku. Slini su Storukim divovima, koji takoe imaju osobine ratnikih sila, zbog snage i nasilja koje su uveli. Videli smo kako su Storuki divovi proli pored Zevsa, kako su mu se pokorili i prihvatili njegovu vlast. Ali Giganti, koji predstavljaju snagu oruja, nasilje u istom stanju, snagu tela, fiziku mladost, poeli su da se pitaju zato oni sami ne bi uzeli vrhovnu vlast. To je glavna tema rata s Gigantima. Taj je rat pogibeljan, jer je i njih rodila Zemlja. U mnogim povestima vidimo kako se Giganti raaju neposredno iz Zemlje, u obliku ve odraslih boraca. To nisu ni deca niti deaci, a nikako nisu ni starci: im su izali iz Zemlje, pojavili su se u obliku odraslih mladih ratnika. Na svet dolaze pod orujem, s kacigom, pod tekim oklopom, s kopljem u jednoj i dvoseklim maem u drugoj ruci. im su se rodili, potukli su se meu sobom, a zatim se zajedno upustili u rat protiv bogova. U toj borbi, koja je esto opisivana i prikazivana, vidimo kako se olimpijci bore protiv Giganata. Atena, Apolon, Dionis, Hera, Artemida, Zevs, svako od njih bori se svojim orujem. Ali, Geja objanjava Zevsu da bogovi nee uspeti da pobede svoje protivnike. Odista, premda olimpski bogovi uspevaju da nanesu teke gubitke svojim protivnicima, ipak ne uspevaju da ih unite. A uprkos svim ranama i gubicima, Giganti i dalje napadaju. Mo Giganata jeste m o jednog ivotnog doba koje se stalno obnavlja: to su mladii koji su tek uli u ratniko doba. Bogovima s Olimpa potrebno je stvorenje koje nije boansko, kako bi ih pobedilo. Zevs se iznova naao prinuen da se osloni na obinog smrtnika da bi pobedio Gigante. Njemu je neki smrtnik nesumnjivo potreban upravo zato to ti mladi Giganti, koji nikad nisu bili deca i koji nikada nee biti starci, izgledaju kao Ijudska bia. Oni se bore protiv bogova, a ovi ne mogu da ih unite. Oni su na pola puta izmeu smrtnosti i besmrtnosti. Nji-

j
J | |

; 1

35/

hov je poloaj jednako neodreen kao i poloaj mladia u cvetu mladosti: on jo nije potpun mukarac, ali vie nije ni dete. Takvi su Giganti.

P lo d o vi kra tko v en o sti

Kako bi svoj poduhvat priveli srenom kraju, olimpijci su obezbedili Heraklovu pom o. On jo nije bog, nije se popeo na Olimp, on je naprosto dete koje je Zevs dobio sa smrtnicom Alkmenom. I on je smrtan. Herakle je taj koji e biti poguban za rasu, pleme, phyle Giganata, za narod Giganata. Ali uprkos pogibelji, bitka nije zavrena. Jo jednom Geja igra dvosmislenu ulogu, jer ne eli da ta stvorenja, koja je izrodila pod punom ratnom spremom, budu unitena. Ona zato poiazi u potragu za nekom travom, za biljkom koja donosi besmrtnost, a koja raste nou. Namerava da je ubere u zoru i da je dade Gigantima kako bi postali besmrtni. Ona eli da olimpijci vode rauna o toj buntovnikoj mladosti, da se s njima sloe i da vie ne mogu da ih unite. Ali Zevs, upozoren na to kakve su Gejine namere, uspeva da je preduhitri. Ba kad je trebalo da zarudi, da svetlost padne na tlo, kako biljka ne bi bila previe jasno vidljiva, o n je ubere. Od tada na zemlji nema ni komadia te biljke besmrtnosti. Giganti, dakle, nee moi da je progutaju. Neizbeno e umreti. Ovom detalju pridruuje se jo jedan element, koji se as pripisuje povesti o Gigantima, a as povesti o Tifonu. Pria se da je Tifon traio pbdrm akon , napitak istovremeno otrovan i lekovit. Taj arobni napitak, koji moe izazvati smrt ili spasti od bolesti, sklonile su Moirai, Mojre, enska boanstva koja upravljaju deobom sudbina. One Tifonu daju lek za koji tvrde da e mu doneti besmrtnost. Obeavaju mu udesetostruenu m o i snagu, i pobedu nad Zevsom. Tifon proguta napitak, ali umesto leka besmrtnosti, boginje su mu dale da popije ono to se zove plod kratkovenosti, biljku namenjenu smrtnicima. To je hrana za Ijude, koji ive od dana do dana i ije se snage crpu, Plodovi kratkovenosti su oznaka smrtnosti. Umesto nektara i ambrozije, umesto dima prinesenih rtava koje ljudi alju uvis bogovima, ta hrana kratkovenosti uinila je Tifona krhkim, ranjivim poput smrtnika. Isto tako i Giganti znaju za um or i ranjivost, nemaju nepresunu, stalno ivu snagu bogova.

36/

Jasno vidimo kako u pozadini svih ovih povesti lei ideja o boanskom svem koji ima svoje posebne poviastice. Nektar i ambrozija su oznaka ishrane smrtnika. Zevs je Kiklopima i Storukim divovima dozvolio da jedu hranu besmrtnika kako bi potpuno postali bogovi i ostali na njegovoj strani. Svima koji su hteli vrhovnu vlast, naprotiv, Zevs je dao hranu kratkovenosti, onu koju jedu smrtnici i ranjiva bia. Kad u bici pobeda izgleda neizvesna, kako bi prevagnula u korist olimpijaca, Zevs ne okleva da svojim protivnicima da da jedu ono to e ih uiniti slabim poput ljudi.

Na olimpijskom sudu
Posle pobede nad Gigantima, konano se moe rei da je Zevsova vladavina zaista uvrena; bogovi koji su se borili na njegovoj strani zauvek zadravaju povlastice koje su dobili. Njima pripada nebo, mesto koje zna samo za svetlost, istu svetlost, U donjim delovima sveta nalazi se no, tmina, Tartar ili Had: tu su pobeeni bogovi, savladana udovita, Giganti koji se vie ne mogu kretati, vezani ili uspavani poput Krona. Oni su na neki nain izbaeni iz igre, i iz kosmosa. Na svetu, osim bogova, ima i ivotinja i ljudi. Ta bia znaju istovremeno i za no i za dan, za dobro i za zlo, za ivot i za smrt. Njihov ivot isprepleten je sa smru, kao i smrtnika hrana koju jedu. Posmatrajui razvoj ove povesti, moemo pomisliti sledee: kako bi postojao jasno razgranien svet, s hijerarhijom i organizacijom, bilo je potrebno da najpre doe do pobune, one koju je izveo Kron kad je ukopio Urana. U tom trenutku Uran je bacio kletvu na svoju decu i zapretio im da e platiti za svoj greh, zapretio im je sa tisis. Zato je tok vremena preseen tok, koji je ostavio mesta za zlo i za osvetu, za Erinije, koje ine da se gresi ispataju, za Kere. Kapi krvi prosute iz Uranovog ukopljenog uda stvorile su sile nasilja po celom svetu. Ali stvari su sloe nije, dvosmislenije. Izmeu nonih sila koje obavijaju svei usled prvog, osnivakog ina ureenog kosmosa - sakae nja Urana - i sila sloge, postoji neka vrsta veze. S jedn strane, Erinije, Giganti i ratnike nimfe, a sa druge, Afro dita. Haos je izrodio No, a No je rodila sve sile zla. Te zl sile su, najpre, smrt, parke, Kere, ubistvo, krvoprolie; t(

37 /

su i sva zla: naputenost, glad, umor, borba, starost. Meu prokletstva koja vise nad vaseljenom treba ubrojati i Apte, prevaru, i Philotes, ljubavnu vezu. Rodila ih je No zajedno s ubistvom i krvoproliem. Sve te crne ene ustremile su se na svet, i umesto skladnog prostora stvorile svet ubistava, zloina, osveta i lai. Ali ako se okrenemo Afroditinom potomstvu, nai emo, pored dobrih sila, i one zle. Tu su Eros i Himeros, elja i Nena ljubav s ove strane je sve u redu - ali i lai i prevare, exaptai, zamke zavoenja koje u sebi kriju eretanja mladih devojaka i ponovo, Ljubavnu nenost, Philtes . Izmeu sfere sila ujedinjavanja, sloge, nenosti, kojom vlada Afrodita, i potomsttva none sile koja je izrodila sve mogue nesree, postoje ukrtanja, presecanja, udvajanja: u decu Noi spadaju i zavodnike namere i ljubavna veza, kao to su u Afroditinoj sviti arobni osmesi mladih devojaka zajedno s iaima u ljubavnoj vezi. Prevaren ovek tu moe nai nesreu. Nije, dakle, sve belo s jedne, a cm o s druge strane. Taj svet je stalna meavina suprotnosti. Pokrenuvi bes osvetnikih sila, No je doprinela iznovnom uspostavljanju svetlosti poretka u kojem su gresi potamneli. Sa svoje strane, svetia Afrodita, ziatna Afrodita, ima dvojnicu u crnoj Afroditi, Melainis, nonoj Afroditi, mranoj spletkaici iz tmine. Zevs je, uredujui vaseljenu, dobro pazio da iz boanskog sveta ukloni no, tamu, sukob. Stvorio je carstvo gde, ako se bogovi i svaaju, njihove svae ne mogu da se pretvore u otvorene sukobe. Prognao je rat iz boanske zemlje i poslao ga ljudima. Sve zie sile koje je Zevs prognao iz olimpskog sveta postae deo ljudskog postojanja. Zatraio je od Posejdona da napravi trostruke bedeme od bronze kako bi vrata Tartara ostala zatvorena i kako No i sile zla ne bi mogle vie da se popnu do neba. Istina, one jo postoje na svetu, ali se Zevs obezbedio. Ako meu bogovima doe do svade koja bi se mogla izroditi u neto gore, odmah svi budu pozvani na veliko slavlje. Pozivaju i Stigu, koja dolazi sa ziatnim vrem u kojem su vode Pakla. Dve boanske sile u sukobu uzimaju taj vr, prosipaju vodu na zemlju, obave ritualno pranje, piju i zaklinju se sveano da nisu odgovom e za svadu, da je njihov cilj pravedan. Naravno, jedna od te dve sile lae. im popije boansku vodu, ona padne u komu, u neku vrstu potpune letargije. Nalazi se u stanju slinom onom u kojem su pobeena boanstva. Poput Tifona ili Titana,

38 /

ona vie ne die, nem a u sebi toplote niti ivota. Nije mrtva, jer su bogovi besmrtni, ali je izgubila sve ono to su svojstva njenog boanstva, vie ne moe da se kree, niti da upotrebljava svoje moi, izbaena je iz igre. Na izvestan nain, nalazi se van kosmosa, zatoena u letarginom stanju, odvojena od boanskog postojanja. U tom stanju ostaje veoma dugo, tokom vremena koje Grci zovu velika godina. Kad se probudi iz kome, jo nema pravo da uestvuje u gozbama niti da pije nektar i ambroziju. Ta boanska sila niti je smrtna, niti, zapravo, besmrtna. Nalazi se u poloaju slinom onom u kojem su Titani, Giganti ili Tifon. Iskljuena je. Drugim reima, u boanskom svetu, mnogostrukom, raznolikom, Zevs je predvideo opasnost od sukoba. Pazei dobro, on je uspostavio ne samo politiki, nego skoro i pravni poredak, kako ne bi, im doe do svae, ova izloila opasnosti same stubove sveta. Laljiva boanstva prognana su s Olimpa sve dok ne plate kaznu. Zatim se bude iz letargije, ali jo nemaju prava na nektar i ambroziju, te se moraju strpeti jo deset puta po onoliko vremena koliko im je kazna trajala. Kod bogova vlada red, ali ne i kod ljudi.

N ep opravljivo z lo
Tifon je, dakle, pobeen, zatrpan ispod svega onoga to je Zevs na njega bacio. Njegovi su ostaci moda baeni tamo gde su ve zarobljeni Titani, odnosno u Tartar, to bi bilo normalno, poto je Tifon sin Tartara. Moda e i ostati da lei pod ogromnim planinskim gromadama koje su baene na njega, naroito pod Etnom. Tifon je zaglavljen u korenima Etne, zarobljen ispod vulkana koji, s vrem ena na vreme, isputa dim, kljualu lavu ili plamen. Da li su to ostaci Zevsovog grom a koji i dalje pre? Ili ispoljavanje bezakonja ko je predstavlja Tifon? Ako se to zaista on pokazuje u potresima Etne, u toj lavi, iz dubina odakle neto kljualo izlazi na povrinu, to bi dokazalo da ono to oliava Tifon, kao sila nereda, nije potpuno nestalo posie poraza, pa ak ni posle nepokretnosti ili smrti. 1 Je d n a o d verzija te prie, koju vredi istai, jeste da iz, Tifonovih ostataka izbijaju vetrovi i oluje, koje pokazuju na povrini zemlje, a naroito na moru, ta bi Tifon predstavljao za svet da je pobedio. Da je Tifon saviadao Zevsa,

39/

nepopravijivo zlo, apsolutno zlo, rairilo bi se svetom. Sad je on pobeen, izbaen je iz igre, ali je od njega ipak neto ostaio, ne vie kod bogova, ve kod jadnih Ljudi. Iz Tifona se iznenada, nepredvidLjivo, izdiu uasni vetrovi, koji nikad ne duvaju samo u jednom pravcu poput drugih vetrova. Not, Borej ili Zefir su pravilni vetrovi, vezani za zornjau ili veernjau. Tako su oni deca bogova. Ti vetrovi pokazuju m om arim a kuda treba da pLove, ocrtavaju neto poput ogromnih vazdunih avenija po povrini zemLje ili mora. Na vodi, koja je beskonaan prostor, kao nekakav teni haos, pravilni vetrovi pokazuju sigume pravce, zahvaljujui kojima morepLovci nalaze spas. Ti vetrovi ne samo to duvaju uvek u istom pravcu, nego i zavise od godinjih doba. Borej duva u jedno oba, Zefir u drugo, tako da moreplovci, kad treba da krenu, znaju koje je doba pogodno za putovanje u ovom ili onom pravcu. Potpuno suprotni ovim vetrovima, postoje olujni vetrovi, naleti vetra punog magle. Kad se oni obrue na more, vie se nita ne vidi, Odjednom zavLada no. Nema vie pravca, nema vie stabiLnih putokaza. Ti vetrovi su kovitiaci koji sve zamagLjuju. Nema vie ni istoka ni zapada, ne postoji ni gore ni doLe. Kad se nau sred tog haotinog morskog prostora, brodovi budu izgubijeni, potopljeni. Ti vetrovi izlaze pravo iz Tifona, oni su znak da Tifon i dalje ostavlja svoj trag u vaseljeni, najpre na pomorskim putevima, aLi i po vrstom tLu. U stvari, te bure, potpuno neshvatljive i nepredvidljive, duvaju samo po moru. Neke od njih unitavaju sve useve, obaraju drvee, unitavaju ovekov trud. Usevi i zasadi, strpljivo pripremani i skupijani, budu potpuno uniteni: Tifon je zaista nepopravijivo zlo. Vidi se, dakle, da Zevsova pobeda nije iskorenila ono to predstavija Tifon kao haotina siLa u kosmosu. OLimpijci su ga ukionili iz svoje boanske sfere, ali su ga poslali ljudima, gde se on pridruio nesiozi, ratu i smrti. Ako su bogovi iz svojih poseda prognaii sve ono to pripada prvobitnom svetu nereda, oni to nisu i unitili, ve samo udaljili od sebe. Sada kod ijudi Tifon hara estokom snagom, i ostavlja ih potpuno nezatiene. On je nepopravljivo zlo protiv kojeg, da preuzmemo grki izraz, nema nikakve pomoi.

Zlatno doba: Ijudi i bogovi

Zevs zauzima presto sveta. Svet je sada ureen. Bogo-1 vi su se tukli, neki od njih su pobedili. Sve to je bilo lo-1 e na eterinom nebu je ili prognano, ili baeno u Tartar, | ili na zemlju, kod smrtnika. A Ijudi, ta se s njima desilo, | kako su oni? I Povest poinje ne od samog poetka sveta, ve od tre-1 nutka kad Zevs ve vlada, odnosno od vremena kad se bo- [ anski svet ustalio. Bogovi ne ive samo na Olimpu, oni s [ Ijudima dele komad zemlje. Naroito, ima jedno mesto u [ Grkoj, blizu Kbrinta, jedna ravnica u Mekoni, gde bogo-j vi i ljudi ive zajedno, pomeani. Oni zajedno jedu, sede za istim stokm m a, zajedno slave. To znai, kada su bogo-1 vi i ljudi izmeani, da je svaki dan slavlje, dan sree. Jede | se, pije se, uiva se, sluaju se Muze kako pevaju u slavu F Zevsa, priaju se pustolovine bogova. Ukratko, sve je dobro da bolje ne moe biti. [ Mekonska ravnica je zemlja bogatstva i izobilja. Tu sve [ raste samo od sebe. Kako kae poslovica, dovoljno je imati mrvicu zemlje u toj dolini, pa da vam dode bogatstvo, jer tu nema opasnosti od loeg vremena niti godinjih doba. Zlatno doba, kada bogovi i ljudi jo nisu bili razdvojeni, zlatno doba koje se ponekad jo zove i Kronovo vreme, vreme koje je prethodilo trenutku kad je povedena borba protiv Krona, s Titanima, Zevsom, olimpijcima, kada boanski svet jo nije uao u grozno nasilje. To je vre* me mira, vreme pre vremena. I ljudi tu imaju svoje mesto. ; Kako ive? Ne samo tako to, kako videsmo, sede zajedno ; s bogovima za stolom i goste se, nego i tako to ne znaju ; ni za jedno od zala koja danas proganjaju smrtnike, ko- ; nana bia, one koji ive od danas do sutra i ne znaju ta ; e sutra biti, niti istinski oseaju neprekinutu vezu s onim ; to je bilo jue, koji se neprestano menjaju, raaju se, rastu, postaju jaki, slabe, umiru. U ta vremena, ljudi su ostajali mladi, ruke i noge uvek su im izgledale onakve kakve su bile u poetku. Za njih nije bilo roenja u pravom smislu. Moda su izrasli iz Ze- _ mlje. Moda ih je Geja, majka Zemlja, izrodila kao to je izrodila bogove. Moda su, naprosto, a da se pitanje njihovog porekla i nije postavljalo, ve bift tu, pomeani s bogovima, poput bogova. U ta vremena, dakle, veno mladi, ljudi nisu znali za roenje, ni za smrt. Oni nisu bi- j li podloni vremenu koje bi im iscrpljivalo snage, od ko-

41 /

jeg bi starili. Posle stotina, moda i hiijada godina, uvek onakvi kakvi su bili u cvetu mladosti, oni bi zaspali, nestali isto onako kako su i nastali. Nije ih vie bilo, aii to nije bila prava smrt. Nije bilo ni rada, ni boiesti, ni patnje. Ljudi nisu morali da obrauju zemlju: u Mekoni su imali na raspolaganju svu hranu, sva dobra. ivot je liio na ono to neke prie govore o Etiopljanima: sunani sto ih eka svakog jutra, tu nalaze hranu i pie, sve poslueno. Ne samo to su hrana, namirnice ve tu, uvek spremne, i ito raste i ne treba ga gajiti, nego su pritom jela ve kuvana. Priroda sama od sebe, prirodno, nudi sva dobra najistananijeg, najcivilizovanijeg domaeg ivota. Tako ive Ijudi u ta davna vremena. Znaju ta je srea. ene jo nisu stvorene. Postoji ensko, postoje boginje, ali ne i smrtne ene. Ljudi su samo mukarci: kao to ne znaju za bolesti, starost, smrt i rad, ne znaju ni za sjedinjavanje sa enama. Od trenutka kad mukarac, da bi imao dete, bude morao da se sjedini sa enom koja mu je istovremeno slina i razliita od njega, roenje i smrt postaju zalog oveanstva. Roenje i smrt su dva stepena istog postojanja. Da ne bi bilo smrti, ne sme biti ni roenja. U Mekoni, bogovi i ljudi ive zajedno, ali doao je trenutak da se razdvoje. To se dogodilo tek poto su bogovi obavili veliku podelu meu sobom. Oni su najpre nasiIjem reavali pitanje asti i povlastica koje svakom od njih pripadaju. Izmeu Titana i olimpijaca podela je nastala kao ishod bitke u kojoj su sila i sirova snaga bile na prvom mestu. Kada je prva podela zavrena, olimpijci su poslali Titane u Tartar, zatvorili su za njima vrata tog nonog, podzemnog zatvora, a zatim svi zajedno otili na vrh neba. Trebalo je reiti meusobne nesuglasice. Zevs je bio zaduen da obavi podelu moi, ne tako to e je nametnuti grubom silom, ve kroz opti dogovor meu olimpijcima. Meu bogovima, podele se obavijaju ili kroz otvorene sukobe ili kroz dogovor, ako ne meu jednakima, a ono barem meu saveznicima i srodnicima, koji zajedno tee istom cilju, uestvuju u istoj bici.

42/

Svet Ijudi

Prometej lukavi
Kako raspodeliti m esta izmeu bogova i ljudi? Upotreba sirove sile ovde je nezamisliva. Ljudi su previe slabi, dovoljno je samo ih vrknuti, i bie uniteni. Besmrtnici ne mogu da se sloe sa smrtnicima onako kako mogu sa sebi ravnima. Tako se namee reenje koje nije proizalo niti iz prevelike upotrebe sile, niti iz sporazuma meu jednakima. Da bi se takav postupak, nuno polovian i zaobilazan, sproveo u delo, Zevs je pozvao u pom o linost ije je ime Prometej. I on je u vezi s neobinim nainom na koji e se obaviti deoba izmeu bogova i ljudi, dovesti u red nadmetanje meu njima. Zato je Prometej odgovarajua osoba za ovu priliku? Zato to, u svetu bogova, ima dvosmislen, neodreen, paradoksalan poloaj. Zovu ga Tltanom. On je zaista sin Japeta, koji je Kronov brat. Njegov je otac, dakle, Titan. Prometej nije ba pravi Titan, ali nije ni olimpijac, jer ne pripada istoj lozi. Ima titansku prirodu, kao i njegov brat Atlas, koga e Zevs takoe kazniti. Prometej ima buntovniki duh, lukav i neposluan, i uvek je spreman da kritikuje. Zato ga je Zevs zaduio da uredi ovu stvar? Zato to se Prometej, koji nije ba pravi Titan, nije ni borio na strani Titana protiv Zevsa. Bio je neutralan, nije uestvovao u borbi. ak se u mnogim predanjima pria kako je Prometej pom ogao Zevsu, i kako se bez saveta koje mu je on davao - zato to je lukav, zato to je prepreden - Zevs ne bi ivukao. U tom smislu, ori je Zevsov savcznik. Saveznik, ali ne i pristalica: on nije u Zevsovom taboru, on je samostalan, na svoju je ruku. Zevs i Prometej imaju vie zajednikih crta u pogledu inteligencije i duha. Obojicu odlikuje istanan, prevejan duh, imaju osobinu koju e Atena predstavljati meu bogovima, a Odisej otelovljavati meu ljudima, a to je lukavost. Lukavac uspeva da se izvue i onda kad je situacija na prvi pogled sasvim bezizgledna, da nae izlaz i kada su svuda postavljene prepreke, a da bi ostvario svoje namere, ne okleva da slae, da pripremi zamke u koje e hvata-

43 /

ti protivnikc, i koristiti svaku prcpredenost koja se moe zamisliti. Zevs je takav, takav je i Prometej. To im je zajednika osobina. Istovremeno, meu njima postoji ogromna razlika. Zevs je kralj, vladar koji svu svoju snagu ima u svojim rukama. Na tom planu Prometej se sa Zevsom uopte ne moe meriti. Titani su bili suparnici olimpijcima, Kron je bio Zevsov suparnik, hteo je da ostane vladar kad se Zevs namerio da doe na njegovo mesto. Prometej nikad nije ni pCmislio da bude kralj, on se na tom planu nikad nije takmiio sa Zevsom. Svetu koji je Zevs stvorio, tom svetu podele, tom svetu hijerarhije, ureenom u stepenima, prema razliitim stupnjevima asti, Prometej pripada, ali zauzima mesto koje je prilino teko odrediti. To je utoliko tee poto e ga Zevs osuditi, narediti da bude okovan, pre nego to ga oslobodi i pomiri se s njim, to u njegovoj iinoj sudbini predstavlja ravnoteu kolebanja izmeu neprijateljstva i saveznitva. U dvc rei, moglo bi se rei da Prometej u tom ureenom svetu predstavlja unutranje osporavanje. On ne eli da zauzme Zevsovo mesto, ah u poretku koji je Zevs uspostavio, on je onaj mali glas osporavanja, kao nekakav maj 1968. na Olimpu, unutar boanskog sveta. Prometej je sauesnik ljudi, njegova je priroda slina njihovoj. Njegov je poloaj blizak poloaju ljudi, jer su i oni dvosmisleni: imaju neega boanskog - u poetleu, oni dele ivot s bogovima - a istovremeno i neega ivotinjskog, zverskog. I kod ljudi, dakle, kao i kod Prometeja, ima protivrenih strana.

Partija afoa
Pogledajmo scenu. Bogovi i ljudi su, kao i obino, na okupu. Zevs je tu u prvim loama, i zaduuje Prometeja da izvri deobu. Kako e ovaj postupiti? Doveo je jedno veliko govee, ogrom nog bika, koga je zaklao i zatim isekao. Podelio je ivotinju na dva, a ne na tri dela. Svaki od tih delova, onako kako ga je pripremio Prometej, iskazivae razliku u poloaju izmedu bogova i ljudi. To znai da e se na granici podele ocrtati linija koja razdvaja ljude od bogova. Kako Prometej postupa? Onako kako se to uobiajeno ini prilikom prinoenja rtvi kod Grka: ivotinja je zaklana, koa je odrana, zatim poinje seenje. Naroito je va-

44/

no da se najpre potpuno oiste duge kosti, kosti prednjih i zadnjih udova, ostea leuka, koje se razdvoje tako da na njima vie nema mesa. Kad je taj posao zavren, Prometej je skupio sve bele kosti. Od njih je sastavio jedan deo, i uvio ga u tanak sloj ukusne bele masti. Eto prvog dela. Zatim odvaja drugi deo. U njega Prometej stavlja sva krea, meso, sve ono to se jede. To jestivo ivotinjsko meso uvijeno je u kou. Taj zaveljaj, s koom koja obavija svu hranu koju daje ivotinja, stavio je u gaster, u stomak ivotinje, u sluzavu trbuinu, runu, neprijatnu za pogled. Tako je predstavljena podela: s jedne strane, ukusna bela mast koja obavija samo gole bele kosti, a sa druge, ne ba privlana trbuina u ijoj se unutranjosti nalazi sve to je dobro za jelo. Prometej stavlja ta dva dela pred Zevsa na sto. U zavisnosti od njegovog izbora bie ocrtana granica izmedu ljudi i bogova. Zevs glea delove i kae: ,,Ah, Prometeju, ti si lukav, tako si prepreden, tvoja podela je veoma neravnomema. Prometej ga gleda sa smekom. Zevs je, naravno, unapred prozreo lukavtinu, ali je prihvatio pravila igre. Predlau mu da prvi izabere, i on prihvata. S veoma zadovoljnim izrazom lica, on uzima lepi deo, zaveljaj ukusne bele masti. Svi ga gledaju, on otvara zaveljaj i otkriva potpuno oiene bele kosti. Zevs se tada strano razbesni na onoga ko je hteo da ga prevari. Tako se zavrava prvi in ove povesti, koja ima najmanje tri ina. Na kraju prve epizoe utvren je nain na koji ljudi stupaju u odnos s bogovima, kroz prinoenje rtve, onako kako je to uinio Prometej ubivi ivotinju, Na oltaru, izvan hrama, gore mirisne trave koje isputaju svoj miriljavi dim, i na njih se potom polau bele kosti. Udeo bogova, to su bele kosti, premazane sjajnom mau, koje se penju u nebo u obliku dima. Ljudi dobijaju ostali deo ivotinje, koji e pojesti, peen ili kuvan. Oni navlae komade mesa na duge gvozdene ili bakarne igle, pre svega igericu, i druge zanimljive komade, koje potom peku direktno na vatri. Drugi delovi se stavljaju u velike kazane da se kuvaju. Neki delovi se peku, drugi se kuvaju: ljudi e od sada morati da jedu meso ivotinja prinetih na rtvu i da alju bogovima njihov udeo, onosno miriljavi dim. Ova povest zauuje jer kao da pokazuje kako je Prometej uspeo da prevari Zevsa tako to je ljudima dao botji deo rtvene ivotinje. Prometej daje ljudima jestivi deo, skriven pod izgledom odvratnog i nejestivog, a bogovima ono to se rie moe jesti, um otano, skriveno pod privla-

45 /

nu blistavu mast. U toj podeli on postupa laljivo, jer je privid laan. Ono to je dobro skriva se pod oblijem runog, a ono to je loe predstavljeno je u lepom obliku. Ali, da li su zaista ljudi dobili bolji deo? I tu je sve dvosmisleno. lstina je da su ljudi dobili jestivi deo rtvovane ivotinje, ali smrtnici su ti kojima je potrebna hrana. Njihovo je stanje suprotno boanskom, oni ne mogu da ive ako se stalno ne hrane. Ljudi nisu samodovoljni, moraju da crpu zalihe snage iz sveta koji ih okruuje, jer bi bez toga umrU. Ljude odreuje to to jedu hleb i meso rtvovanih ivotinja, i to piju vino od groa. Bogovima nije potrebno da jedu. Oni ne znaju ni za hleb, ni za vino, ni za meso rtvovanih ivotinja. Oni ive bez hrane, jedu samo lana jela, nektar i ambroziju, jela besmrtnosti. Vitalnost bogova je drugaije prirode nego to je to ljudska. Ljudska vitalnost je nia, njihovo postojanje je nie, njihova snaga je nia: to je energija u padu. Stalno je treba odravati. im ljudsko bie uloi neki napor ono oseti umor, iscrpljenost, glad. Drugim reima, u podeli koju je napravio Prometej bolji deo je onaj koji, pod privlanijim izgledom, krije gole kosti. Odista, bele kosti predstavljaju ono to ivotinja Ui ljudsko bie ima kao zaista vredno, besmrtno; kosti ne trunu, one su arhitektura tela. Meso propada, raspada se, ali kostur predstavlja element trajnosti. Ono to se od ivotinje ne jede jeste ono to nije smrtno, ono to je nepromenljivo, ono to se, otuda, najvie pribliava bogovima. U oima onih koji su ove prie izmislili kosti su utoliko vanije poto imaju sr, onu tenost koja je, za Grke, vezana za mozak i za muko seme. Sr predstavlja vitalnost ivotinje kroz kontinuitet, kroz pokolenja, ona obezbeuje plodnost i potomstvo. Ona je znak da nismo izolovane jedinke, ve da nosimo decu. Ono to se konano daje bogovima kroz maskaradu koju je smislio Prometej jeste vitalnost ivotinje, a ono to dobijaju ljudi, meso, jeste samo mrtva ivotinja. Ljudi se moraju hraniti komadima mrtve ivotinje; smrtnost kojom su obeleeni kroz ovu deobu, presudna je. Otada su ljudi smrtni, kratkoveni, nasuprot bogovima, koji su besmrtni. Tom podelom hrane ljudi su obeleeni igom smrtnosti, a bogovi igom venosti. To je Zevs veoma dobro video. Da je Prometej sve naprosto podelio na dva dela, gde bi na jednoj strani bilo meso a na drugoj kosti, Zevs je mogao izabrati kosti i ivot ivotinje. Ali, poto je sve bilo

prikriveno varljivim izgledom, poto je meso bilo skriveno u gasteru , u trbuini, a kosti prekrivene blistavom mau, Zevs je video da Prometej hoe da ga prevari. Tako je reio da ga kazni. Naravno, u sukobu lukavstava koji je nastao izmeu Zevsa i Titana, svako svakog hoe da prevari, svako protiv drugog igra kao u partiji aha, povlai dvosmisiene poteze kako bi zbunio protivnika, zadao mu ah i mat. U tom sukobu Zevs konano odnosi pobedu, mada su lukavstva Titana poljuljala njegovu ravnoteu.

Smrtna vatra
Tokom drugog ina Prometej e platiti za prevaru. Zevs od tog dana odluuje da sakrije od ljudi vatru, a istovremeno i ito. Kao u igri aha, svaki potez je odgovor na neki drugi: Prometej je sakrio meso u ono to je odvartno, a kosti u ono to je, naprotiv, izgledalo privlano, pa e se Zevs sada osvetiti. U okviru podele izmedu bogova i ljudi, Zevs hoe da oduzme ljudima ono to im je ranije stajalo na raspolaganju. Ranije su ljudi slobodno raspolagali vatrom, jer se Zevsova vatra, vatra iz groma, nalazila na vrhovima drvea, jasena, odakle je ljudi trebalo samo da je uzmu. Ista je vatra kruila meu bogovima i ljudima posredstvom onog velikog drvea na kojem ju je Zevs ostavljao. Tako su Ijudi raspolagali vatrom, kao i hranom, itom, koje je raslo samo od sebe, mesom koje je ve bilo kuvano kad bi se pojavilo. Zevs je sakrio vatru, to je bilo utoliko neprijatnije jer su Ijudi, kad su ve raspolagali mesom rtvovanih ivotinja, hteli i da ga kuvaju i peku. Smrtnici nisu kanibali, niti divlje ivotinje koje jedu sirovo meso. Ne mogu da jedu meso ako nije kuvano ili peeno. Ostati bez vatre, za ljude prqdstavlja katastroiu. Zevs se u sebi raduje. Prometej tada pronalazi izlaz. Pravei se lud, on se penje na nebo, kao putnik koji se eta s prutom u ruci, s granicom komoraa, spolja veoma zelenom. Komora je sasvim naroita biljka, njegova struktura je na izvestan nain suprotna strukturi drugih biljaka. Drvo je spolja, sa strane na kojoj je kora, suvo, a iznutra vlano, i tuda tee sok. Komora je, naprotiv, vlaan i zelen spolja, ali iznutra potpuno suv. Prometej se domogao semena Zevsove vatre, sprma pyrs , i gurnuo ga u svoj komora. Ovaj je poeo da gori iznutra, svom duinom stabljike. Prometej se vratio na zemlju, poput nezaintere-

47 /

sovanog putnika koji se eta zaklonjen svojim komoraem. Ali, unutar biljke gori plamen. Tu vatru, izvaenu iz semena nebeske vatre, Prometej daje Ijudima. Tada oni pale svoja ognjita i kuvaju meso. Zevs lei na vrhu neba, sav zadovoljan time to je sakrio vatru, kad odjednom vidi kako se sve kue sijaju. Obuzme ga bes. Ovde primeujemo da Prometej koristi isti postupak kojim se ve posluio pri deobi rtve. On ponovo igra na suprotnost izmeu unutranjeg i spoljanjeg, na razliku izmeu spoljanjeg izgleda i unutranje stvarnosti. Kao i vatru, Zevs je sakrio od Ijudi i bios, ivot. ivot, to jest hranu ivota, ita, penicu, ra. On vie ne daje vatru, ne daje ni ito. U Kronovo vreme, u Mekoni, vatra je Ijudima stajala na raspolaganju po jasenima, ito je raslo samo od sebe. Nije trebalo obraivati zemlju. Rad nije postojao, nije bilo muka. ovek nije m orao aktivno da uestvuje u prikupljanju hrane. Nije se morao naprezati, niti zamarati, niti se iscrpljivati, kako bi doao do hrane od koje je zavisila njegova vitalnost. Sada je, po Zevsovom izboru, ono to je ilo samo od sebe, postalo naporno, teko. Penica je sklonjena. Isto onako kako je Prometej uspeo da sakrije seme vatre u svoj prut da bi ga preneo ljudima, tako su sada jadni ljudi morali skrivati seme penice i zrna rai u stomak zemlje. U zemlji treba iscrtati brazdu, gurnuti seme, kako bi ito klasalo. Ukratko, odjednom postaje neophodna zemljoradnja. Treba zaraditi hleb u znoju lica svog, preznojavajui se nad brazdama, bacajui u njih seme. Ali, isto tako treba uvati seme iz godine u godinu, ne sme se pojesti sve to je proizvedeno. Bie potrebni upovi da bi se u kuama zemljoradnika uvala berba koju ne treba potpuno potroiti. Postae neophodne zalihe kako u prolee, na tekom prelazu od zime do nove berbe, Ijudi ne bi ostali bez iega. Kao to je postojala sprma vatre, tako je pstojala i sprma penice. Ljudi su sada primorani da ive radei. Iznova su pronali vatru, ali to je vatra koja, kao ni ito, vie nije onakva kakva je nekada bila. Vatra koju je Zevs sakrio je nebeska vatra, ona koju on stalno nosi u ruci, to je vatra koja nikad ne slabi, nikad se ne gasi: to je besmrtna vatra. Vatra koju ljudi sada imaju nastala iz onog semena vatre, to je vatra koja je ,,roena, jer je izala iz semena, pa otuda i vatra koja umire. Treba je uvati, bdeti nad njom. Ta vatra, dakle, ima apedt slian ljudskom. Ako se

ne hrani redovno, ona se gasi. Ljudima je ona potrebna, ne samo da bi se grejali, ve i da bi jeli. Nasuprot ivotinjama, oni ne jedu sirovo meso, oni kuvaju. U kuhinji se sledi odreeni ritual, ona ima pravila kojima se treba prilagoditi i koja podrazumevaju da jela budu kuvana. Za Grke, penica je biljka koja se kuva na sunevoj toploti, ali i uz pom o ljudskog rada. Zatim je treba pripremiti kod pekara, stavijajui je u penicu. Vatra je, dakle, zaista znak ljudske kulture. Ta prometejska vatra, ukradena lukavstvom, jeste ,,tehnika vatra, intelektualni postupak koji razlikuje ljude od ivotinja i posveuje ih kao civilizovana bia. Ipak, utoliko to ljudska vatra, suprotno boanskoj, m ora da se hrani kako bi ivela, ona ima i oblije divlje ivotinje koja, kad se pusti s lanca, vie ne moe da se zaustavi. Ona pri sve, ne samo hranu koja joj se daje, nego i kue, gradove, ume; ona je nekakva gladna plamena zver koju nita ne moe umiriti. Toliko dvosmislena, vatra naglaava specifinost oveka, neprestano se istovremeno poziva na svoje boansko poreklo i svoj ivotinjski beleg, ona tei i jednom i drugom, poput oveka.

Pandora ili izumevanje ene

Sad bi se moglo pomisliti da je povest gotova. Ali, uopte nije tako. Trei in poinje. Naravno, ljudi su dobili civilizaciju, Prometej im je dao sve tehnike. Pre nego to se on umeao, iveli su kao mravi po peinama, gledali su a nisu videh, sluali su a nisu uli, nisu bili nita, a zatim, zahvaljujui njemu, postali su civilizovana bia, razliita od ivotinja i bogova. Ali, borba lukavstvima izmeu Zevsa i Prometeja nije se zavrila. Zevs je sakrio vatru, Prometej ju je od njega ukrao; Zevs je sakrio penicu, ljudi rade kako bi zaradili za hleb. Ali Zevs jo nije zadovoljan, smatra da neuspeh njegovog protivnika nije potpun. Prasnuvi u smeh, kako to voli da ini, Zevs za njega sprema novu nevolju. Trei in. Zevs saziva Hefesta, Atenu, Afroditu i manja boanstva, kao to su asovi, Hore. Nareuje Hefestu da nakvasi ilovau vodom i da napravi lutku u obliku partbnos , u obliku ene, ili tanije devojke, ene spremne za brak, ali jo neudavane, i naroito ene koja jo nije imala decu. Tad Hefest poinje da pravi lutku, kip, s divrtim crtama mlade devojke. Zatim na Hermesa dolazi red da je pivi, da joj

] | |

49 /

ulije snagu i glas Ijudskog bia, kao i druge osobine o kojima e biti rei u prii. Zevs zatim trai od Atene i Afrodite da je obuku, da njenu lepotu prenesu i na dodatke vezane za ensko telo, ukrase, nakit, ogrlice, krune. Atena joj daje velianstvenu haljinu, blistavu, svetlu poput bele masti koja je obavijala kosti iz prvog dela prie. Devica blista punim sjajem. Hefest joj na glavu stavlja dijademu za koju je prikaen nevestinski veo. Ta dijadema ukraena je ivotinjskim likovima, gde su predstavljene sve ivotinje koje naseljavaju svet, ptice, ribe, tigrovi, lavovi. Devojino elo blista od vitalnosti svih tih ivotinja. Ona je velianstvena na pogled, tbaUma idestbai, udo od prizora, pred kojim ostajete zaprepaeni, potpuno zaljubljeni. Prva ena je tu, pred bogovima i ljudima koji su jo zajedno. To je napravljena lutka, ali ne prema liku ene, jer ena nema. Ona je prva ena, arhetip ene. ensko je ve postojalo, jer su postojale boginje. To ensko bie je oblikovano kao parthnos , prema liku besmrtnih boginja. Bogovi su stvorili bie od vode i zemlje, u njega su stavili muku snagu, stbnos, i glas ljudskog bia, pbon. Ali Hermes je u njena usta stavio i laljive rei, obdario je duhom kuke i naravi lopova. Ta lutka, koja je prva ena, od koje je nastala enska rasa, pokazuje, poput delova rtvovane ivotinje ili poput komoraa, varljivu spoljanjost. Ne m oete je pogledati a da ne budete opinjeni, oarani. Njena lepota je lepota besmrtnih boginja, njen izgled je boanski. Hesiod ba to kae, ljudi su zaprepaeni. Njena lepota, koju istiu nakit, dijadema, haljina i veo, oaravajua je. Iz nje isijava cbdris, beskrajna ar, bljesak koji preplavljuje i podreuje sebi svakoga ko je ugleda. Ta cbris je beskonana, mnogostruka, poll chris. Ljudi i bogovi podleu njenim arima. Ali, unutra se krije neto drugo. Njen glas omoguie joj da postane mukareva rubenica, da bude njegov ljudski dvojnik. Oni e razgovarati. Ali, re toj eni nije data da bi govorila istinu i izraavala oseanja, nego da bi govorila lai i prikrivala ta osea. Kroz svoje potomstvo, No je izrodila sva zla, ubistva, Erinije, naravno, ah i bia iji bi se naziv mogao prevesti kao laljive ili zavodljive rei, ljubavna veza ili nenost. I Afroditu od roenja isto tako prate laljive rei i ljubavna privlanost. Ono najmranije i ono najsvetlije, ono to blista od sree i najcrnja borba, spajaju se u obliku tih lai, tog ljubavnog zavoenja. Eto, dakle, Pandore,

50 /

blistave poput Afirodite, nalik na dete Noi, sainjene od lai i koketiranja. Zevs stvara tu partbnos ne za bogove, nego samo za smrtnike. Ba kao to se otarasio svae i nasilja poslavi ih smrtnicima, Zevs im je namenio i taj enski lik. Prometej je ponovo pobeen. Odmah shvata ta se sruilo na plea jadnog ljudskog roda kome je eleo da uini dobro. Kao to mu ime kae, Pro-metej, to je onaj koji unapred razume, onaj ko predvia, dok je njegov brat, koji se zove Epi*metej, onaj koji shvata potom , naknadno, epi, suvie kasno, onaj koji je uvek opsednut i razoaran, ne vidi nita od onoga to e se desiti. A mi, jadni i nesreni smrtnici, mi smo uvek prometejski i epimetejski, predviamo, pravimo planove, a esto tok stvari bude suprotan onom e to smo oekivali, iznenadi nas i razorua. Prometej, dakle, shvata ta e se desiti i upozorava svog brata reima: Sluaj, Epimeteju, ako ti bogovi ikada poalju neki poklon, nikako ga ne prihvataj, i poaIji ga tamo odakle je doao. Epimetej se, naravno, zakUnje da nee uzeti nita. Ali, svi bogovi zajedno alju mu najarobnije bie koje postoji. Evo pred njime Pandore, poklona koji su bogovi poslali ljudima. Ona kuca na vrata, a Epimetej, zaprepaen, oamuen, otvara i prima je u kuu. Sledeeg dana se oeni, a Pandora se smesti kod ljudi kao supruga. Tako poinju sve nedae. Sad je oveanstvo dvostruko, ono se ne sastoji vie samo od mukog roda. Sastavljeno je od dva razliita pola, od kojih su oba neophodna da bi se stvorilo ljusko potomstvo. Od trenutka kad su bogovi napravili enu, ljudi vie nisu tu odmah, nego se raaju iz ena. Kako bi se reprodukovah, smrtnici moraju da se sparuju. Time poinje drugaije kretanje kroz vreme. Zato, po grkim priama, Pandora, prva ena, ima srce kuke i narav lopova? Ovo stoji u vezi s prva dva dela prie. Ljudi vie ne raspoiau penicom i vatrom kao ranije, sasvim prirodno, bez napora i neprestano. Muka i tru od sada predstavljaju deo ivota; ljudi vode teak ivot, ogranien, nesiguran. Stalno moraju da se uzdravaju. SeIjak se ubija od posla na polju, a ne ubira bogzna ta. Ljudi nikad nemaju dovoljno nikakvih dobara; zato treba da tedc, da budu paljivi kako ne bi potroili vie nego to je nuno. A ova Pandora, kao i itav genos, ceo ,,rod enskih ena koja je iz nje proistekla, upravo ima osobinu da nikad ne bude zadovoljna, da stalno neto trai, da ne bu-

51/

de uzdrljiva. Ona se ne zadovoljava sa ono malo to postoji. Ona eli da se nasiti, ispuni. O tome govori pria kada kae kako je Hermes u nju stavio duh kuke. Taj duh je dvostruk. Najpre, ona je kuka u ishrani. Pandora ima nezajaljiv apetit, ona neprestano jede, stalno m ora biti za stolom. Moda sanja, ili se nejasno sea onog blaenog zlatnog doba, u Mekoni, gde su ijudi zaista uvek bili za stolom, a nita nisu morali da rade. U svaki dom u kojem se nae ena, useli se i nezajaljiva, prodrljiva glad. U tom pogledu, stanje je slino onom u konicama. S jedne strane, tamo ima pela radilica koje od rane zore izlaze u polja, sputaju se na svaki cvet i skupljaju med koji odnose u konicu. S druge, tu su trutovi koji nikad ne izlaze iz konice i koji, isto tako, nikad nisu siti. Oni jedu sav med koji su radilice vredno skupljale napolju. Isto tako, u kuama ljudi su, s jedne strane, mukarci koji se znoje u poljima, lome kimu kopajui brazde, negujui, a zatim i ubirajui ito, a sa druge, u kuama, nalaze se ene, koje, poput trutova, prodiru etvu. Ne samo to prodiru i iscrpljuju sve zalihe, nego je to i glavni razlog zbog kojeg ena pokuava da zavede mukarca. ena, u stvari, eli itnicu. Sa svojim zavodnikim vetinama i namerama, sa svojim laljivim duhom, svojim osmesima i nalickanom zadnjicom, kako pie Hesiod, ona je za mladog samca veom a zavodljiva, a u stvari pogleduje na zalihe ita. I svaki mukarac, kao i Epimetej pre njega, sav obeznanjen, oaran njenim izgledom, puta da bude uhvaen. Ne samo to ena ima takav apetit za hranom koji unitava njenog mua, jer ovaj nikad ne donosi dovoljno u kuu, nego isto tako imaju i posebno prorljiv apetit za seksom. KUtemnestra, ili druge supruge dobro poznate po tome to su varale svoje mueve, ne proputaju da kau da su one kuke koje paze na kuu. Razume se, tu narav kuke treba shvatiti u seksualnom smislu. ene, ak i one najbolje, one koje imaju odm eren karakter, odlikuju se time to njihova narav, priaju Grci, poto su same napravljene od ilovae i vode, pripada vlanom svetu. A muka narav vie se vezuje za suvo, za toplo, za vatru. U neka godinja doba, naroito ono koje se zove pasje vreme, to jest kada se Sirijus, Pas, vidi na nebu, sasvim blizu zemlje, kad su sunce i zemlja u konjukciji, pa je uasno toplo, mukarci, onako suvi kakvi su, budu iscrpljeni,

oslabe. ene se, naprotiv, zahvaljujui svojoj vlanosti, ire. One od svojih mueva trae branu istrajnost koja ih baca na kolena. Ako je Prometej smislio lukavstvo koje se sastojalo u tome to je ukrao vatru od Zevsa, on je time privukao i njenu repliku otelovljenu u eni, sinonimu lopovske vatre, koju je Zevs stvorio kako bi muio ljude. Odista, ena, supruga, jeste vatra na kojoj njen mu neprestano sagoreva, iz dana u dan, od koje se sui i koja ga tera da ostari pre vremena. Pandora je vatra koju je Zevs uneo u kue i koja pali Ijude iako nema potrebe ni za kakvim pla* menom. Lopovska vatra kao odgovor na ukradenu vatru. U takvim okolnostima, ta da se radi? Da je ena zaista jedino taj kukinski duh, ta laljivica koja samo gleda na ambar, sa svojom nalickanom zadnjicom*', zbog koje mu crkava od starosti, mukarci bi sigumo pokuali da se snau i bez supruge. Ali i ovde se suprotstavljaju spoljanjost i unutranjost. ena po svom ivotinjskom apetitu za hranom i seksom jeste gaster, trbuina, trbuh. Ona na neki nain predstavlja ono ivotinjsko u ljudskoj vrsti, udeo zverskog u njoj. Kao gaster , ona prodire sva bogatstva svog mua. Kad je Prometej umotao hranu koju je namenio ljudima u gaster bika, pomislio je da moda i nije postupio dobro. I tu se uhvatio u sopstvenu zamku. Sad je nedoumica sledea: ako se mukarac oeni, ivot e mu sigurno bid skoro kao u pakiu, osim ako ne naie na neku jako dobru suprugu, to je veoma retko. Brani ivot je, dakle, pakao, tu se jedno zlo slae preko drugog. Naprotiv, ako se ovek ne oeni, moe imati srean ivot, imae svega u izobilju, nikad mu nita nee nedostajati, ah kad bude umirao, kome e ostati dobro koje je nakupio? Ono e se rasuti i otii u ruke roacima kojima nije naroito naklonjen. Ako se oeni, to je katastrofa, ako se ne oeni, i to je katastrofa. ena je dvostruka. Ona je trbuina, trbuh koji guta sve to je njen mu s mukom skupljao po cenu trua, rada, napora, ali je taj trbuh jedini koji moe stvoriti ono to produava ovekov ivot, a to je dete. enin stomak protivreno oliava mranu stranu ljudskog ivota, iscrpljivanje, ali i Afiroditinu stranu, onu koja donosi nova roenja. Supruga otelovljuje razornu prodrljivost i stvaralaku plodnost. Ona obuhvata sve protivrenosti naeg postojanja. Poput vatre, ona je istovremeno beleg istinski ljudskog, jer samo se Ijudi ene. Brak razlikuje oveka od i-

votinje, koja se pari isto onako kako i jede, kako je sluaj navede, kako bilo. ena je, dakle, obeleje kultivisanog ivota; istovremeno, ona je stvorena prema liku besmrtnih boginja. Kad pogledamo enu, vidimo Afroditu, Heru, Atenu. Ona je na neki nain prisustvo boanskog na ze> mlji po svojoj lepoti, zavodljivosti, po svojoj cforis. ena spaja ono psee u ljudskom ivotu s njegovom boanskom stranom. Ona oscilira izmeu bogova i ivotinja, to je svojstveno oveanstvu.

Vreme prolazi
Vratimo se ovoj povesti na jedan vie anegdotski nain. Pandora je ula u Epimetejevu kuu, postala je prva ovekova supruga. Zevs joj apue na uvo ta da radi. U Epimetejevoj kui, kao i u kuama svih grkih zemljoradnika, postoji odreena koliina upova, a meu njima je i jedan veliki, sakriven, koji se ne sme dirati. Otkud on? Kau da su ga doneli satiri, ali to nije izvesno. Jednog dana, kad je njen mu izaao, Zevs je Pandori apnuo da otvori taj up, ali da odmah zatim vrati poklopac na mesto, bez ekanja. Ona je tako i uradila. Prila je upovima, kojih je bilo mnogo. U nekima je bilo vina, u drugima penice ili ulja, sve zaiihe hrane su tu skupljene. Pandora je digla poklopac sa skrivenog upa i istog trenutka su se sva zla, sve loe stvari, rairile po svetu. Kad je Pandora vratila poklopac, unutra je ostala jo samo elpts, odnosno nada, iekivanje onoga to e se desiti, jer nije stigla da izae iz upa. Sva su zla, dakle, na svetu zbog Pandore. Samo Pandorino prisustvo otelovljuje sva zla, a sad ih je otvaranje upa jo i umnoilo. Koja su to zla? Ima ih na hiljade: umor, bolesti, smrt, nesree. Zla su neverovatno pokretljiva, neprestano se premetaju, idu na sve strane, nikad ne stoje na jednom mestu. Nisu vidljiva, nemaju oblik, neujna su, nasuprot Pandori, koja je divno vidljiva i prijatna za siuanje. Zevs nije dao da ta zla imaju neki lik i glas kako ljudi ne bi mogU da se od njih brane, niti da ih uklone. Zla koja e ljudi pokuavati da izbegnu, jer znaju da su grozna, ostaju skrivena u nevidljivom, neprepoznatljiva. Zlo koje se vidi i uje, ena, skriveno je iza zavodljivosti njene lepote, nenosti, prie, privlai vas i oarava umesto da vas plai. Jedna od crta ljudskog postojanja jeste razdvojenost izgleda onoga to je oku dostupno, to uho moe uti, i

54/

stvamosti. Eto kakvo je ljudsko stanje Zevs zakuvao kao odgovor na Prometejeva lukavstva. Ni on nije ba dobro proao, poto ga je Zevs okovao izmeu neba i zemlje, na sred jedne planine, jednog stuba, za koji ga je vezao. Prometej, koji je ljudima dao hranu smrtnika, a to je meso, sad slui kao hrana Zevsovoj ptici, orlu koji nosi njegov grom, glasniku nepobedive sile. Tako Prometej postaje rtva, parad mesa odseenog s tela. Svakoga dana, Zevsov orao potpuno pojede njegovu digericu, nita ne ostane. Tokom noi, digerica ponovo izraste. Svakog dana orao se hrani Prometejevim mesom, a svake noi ono se oporavi kako bi orao ujutro naao svoje jelo netaknuto. Tako e biti sve dok Herakle ne oslobodi Prometeja uz Zevsovo doputenje. Prometej je dobio izvestan oblik besmrtnosti u zamenu za smrt Kentaura Hirona. Ovaj poslednji, prosvetiteljski junak koji je vaspitao Ahila, i tolike druge, da budu savreni junaci, ranjen je, pati, njegova rana ne moe da zaraste, a ne moe da umre iako to eh. Dolo je do razmene. Hironu je data smrt, a njegova besmrtnost ponuena je Prometeju. Obojica su osloboeni. Prometej je kanjen tamo gde je zgreio. Hteo je smrtnicima da podari meso, naroito digericu, koja predstavlja poseban komad rtvovane ivotinje, jer se iz tog organa moe itati da li su bogovi rtvu primili. Sa svoje strane, Prometej postaje, zbog svoje digerice, omiljena hrana Zevsovog orla. Taj orao je simbol boanskog groma, on je vatronoa Zevsa gromovnika. Na neki nain, vatra koju je ukrao Titan vratila se njegovoj digerici kako bi se njome uvek iznova gostila. Osim toga, ima jo jedna pojedinost koja nije bez znaaja. Prometej je dvosmisleno bie, njegovo mesto u boanskom svetu nije jasno. Povest o digerici koju je orao svakog dana jeo a ona svake noi iznova rasla, pokazuje kako postoje barem tri vrste vremena i ivotnosti. Postoji vreme bogova, venost, gde se nita ne deava, sve je ve tu, nita ne nestaje. Postoji i vreme ljudi, linearno, uvek usm ereno u istom pravcu, ovek se raa, raste, bude zreo, stari i umire. Sva iva bia tom e su podlona. Kako kae Platon, to je vreme koje ide pravom linijom. Postoji, konano, i tree vreme, na koje nam ukazuje Prometejeva digerica, ono je kruno ili krivudavo. Ono ukazuje na postojanje slino meseevom, na primer, jer mesec raste, umire, a zatim se iznova raa, i tako u beskraj. To prome-

55/

tejsko vreme lii na kretanje zvezda, na ono kruno kretanje koje se upisuje u vremenu, koje omoguava da se pom ou njega meri vreme. To nije venost bogova, to nije ni zemljasko vreme, vreme smrtnika, koje ide uvek u istom pravcu. To je vreme za koje bi filozofi mogli rei da je pokretna slika nepokretne venosti. Lik Prometeja takoe je rastrzan, kao i njegova jetra, izmeu iinearnog vremena ljudi i venog vremena bogova. Njegova posrednika uloga u ovoj povesti jasno se pokazuje. On je na kraju razapet izmeu neba i zemlje, na sred stuba, u meuprostoru. On prestavlja spoj izmedu veoma davnog doba kada, u ureenom kosmosu, jo nije bilo vremena, gde su bogovi i ljudi bili pomeani, gde je vladala ne-smrt, besmrtnost, i vremena smrtnika, koji su sada odvojeni od bogova, podloni smrti i prolaznom vremenu. Prometejeva digerica nalikuje zvezdama, onom e to daje ritam i meru boanskoj venosti i tako igra ulogu posrednika izmeu boanskog i ljudskog sveta.

56/

Trojanski rat

Obrnuto od onoga to je tvrdio irodu, Trojanski rat se zaista odigrao. emu slui prepriavati ga posle pesnika koji ga je uinio poznatim, posle Homera! To bi mogao biti samo lo saetak. Moda bismo, naprotiv, mogli pokuati da ispriamo razloge i smisao tog sukoba. To sueljavanje je pustilo svoje korene duboko, u veoma davnu prolost. Kako bismo pokuali da shvatimo, treba da se premestimo u planine to se nalaze na poetku ove drame koju su proiveU smrtnici. Postoji u Grkoj Pelion, postoji i Ida, u Troadi, i Tajget u Sparti. To su veoma visoke planine, to znai da su to mesta gde je rastojanje izmeu bogova i ljudi manje nego drugde, tamo gde, mada nisu potpuno izbrisane, granice izmeu smrtnika i besmrtnika postaju donekle propustljive. Deava se da poneto procuri izmeu boanskog i ljudskog. Ponekad, a to je sluaj u Trojanskom ratu, bogovi imaju koristi od te bUskosti, od tih susreta na vrhovima, i prenose ljudima zla, katastrofe kojih ele da se otarase izbacujui ih iz svetlih predela koje su zaposeli i ostavljajui ih na povrini zemlje. Tako je sve poelo na PeUonu, s venanjem Peleja, kralja Ftije, i Tetide, Nereide. Poput ostalih pedeset sestara koje svojim blagotvornim i divnim prisustvom naseljavaju vodene povrine i morske dubine, Tetida je ki Nereja, koga zovu starac iz m ora. Sam Nerej je sin Ponta, Morskih voda, koga je Geja rodila kad i Urana, na poetku sveta. Po majci Doridi, Nereide vode poreklo od Okeana, prvobitne kosmike reke, koja opasava vaseljenu tako to ga je stegla u krunu mreu svojih voda. Tetida je moda s Amfitritom jedna od najreprezentativnijih Nereida. Kao i druga morska boanstva, ona ima neverovatnu m o preobraavanja. Moe da uzme svaki oblik, m oe da postane lav, plamen, palma, ptica, riba. Njen spektar preobraaja je irok. Kao morska boginja, ona je, poput vode, sva od tenosti, nem a nikakvog oblika koji bi je ograniio. Uvek moe prei iz jednog Uka u drugi, pobei od sopstvenog izgleda kao voda koja curi kroz prste a da je ne moemo zadrati. Ta boginja, moda ba zbog svoje krajnje nenosti, neuhvatljive tenosti, u oima Grka predstavlja obUk

57/

moi koju deli samo nekoiiko boanstava. Takva je posebno ona kojom se Zevs prvom oenio, boginja Metida. To smo videli. Zevs se nije samo oenio Metidom, od svih boginja, nego je od nje i napravio svoju prvu sulonicu, jer je znao da e ba zbog njenih neverovatnih osobina nenosti, istananosti, tenosti, dete koje e Metida nositi posle toga jednoga dana biti lukavije i monije od njega. Zato je pourio da, im je boginja ostala trudna, iskoristi lukavstvo i da je proguta, kako bi Metida postala deo njega. Dete koje e se roditi bie Atena, i drugog nee biti, Talasava i istanana m o koju predstavlja Metida od tada je itava ukljuena u Zevsovu osobu. Nee, dakle, biti deaka koji bi, kada doe trenutak, odneo pobedu nad svojim ocem . Tako se preokrenulo ono to je u stvari udeo Ijudskog: ma koliko ovek bio jak, ma koliko moan, pametan, kraljevskog i viadarskog roda, dolazi dan kada ga vreme savlada, kada ga godine pritisnu, i kada, usled toga, dete koje je rodio, malo stvorenje koje je ljuIjao na kolenima, koje je titio i hranio, postaje ovek jai od svog oca, ija je sudbina da ga zameni. U svetu bogova, meutim, kad se Zevs jednom ustoliio, niko i nita vie nee imati m o da ga ukloni kako bi zauzeo njegov presto. Tetida, sa svojim darom, svojom arohjom preobraavanja, oaravajue je stvorenje, puno zavodljivosti. Dva velika boga su zaljubljena u nju: Zevs i Posejdon. Oni se svaaju oko nje, svaki od njih namerava da se njome oeni. U sukobima koji u boanskom svetu suprotstavljaju Zevsa Prometeju, oruje koje je Titan uvao u rezervi, karta na koju je igrao, jeste to da on, i samo on, zna za jednu uasnu tajnu u vezi s tom stvari: ako Zevs ostvari svoju nameru, ako uspe da se sjedini s Tetidom, njihovo dete uinie njemu jednoga dana ono isto to je on uinio svom ocu Kronu, a ovaj svom ocu Uranu. Sukob generacija, suparnitvo koje suprotstavija mlade starima, sina ocu, od tada e se zauvek meati u boanski svet i beskrajno e dovoditi u pitanje poredak za koji je Zevs eleo da bude nepromenljiv, onakav kakav je on uveo kao viadar sveta. Kako je Zevs uspeo da sazna tu tajnu? Jedna od pria govori o tom e kako se Prometej pomirio sa Zevsom i kako je Herakle, uz pristanak kralja meu bogovima, oslobodio Titana uz uslov da ovaj pristane da otkrije svoju tajnu. Zevs je tako upozoren na opasnost, kao i Posejdon.

58/

Tkko bogovi odustaju od sjedinjavanja s Tetidom. H oc li ona veno ostati devica, hoe li biti osuena da nikad ne upozna ljubav? Ne, bogovi su velikoduni, oni e na tjude prebaciti tu kob da, kada doe trenutak, moraju ustupiti mesto mlaima. Tetida e roditi smrtno dete, u svakom pogledu izvanredno, koje e u svemu prevazilaziti svog oca: to je uzorit junak koji u svetu tjudi predstavlja vrhunac ratnikih vrUna. On e biti najbolji, nesravnjiv. Ko e biti to dete? Bie to sin Tetide i Peleja, Ahil. To je jedan od glavnih likova Trojanskog rata, iji je sam poetak vezan za ovu stvar.

Pelejeva svadba
Zevs i bogovi tako su jednoglasno odluili da Tesalijac Pelej, kralj Ftije, m ora da se oeni Tetidom. Kako dobiti pristanak boginje? Kako je ubediti da se m ora uniziti i udati se za obinog smrtnika, makar i kralja? Nije na bogovima da se umeaju i da jednom od svojih nametnu tako nepodoban brak. Pelej treba sam da se snae i osvoji suprugu, da postupa s njom poput drugih junaka koji su uspeh da pokore morska boanstva i od njih dobiju ono to su oekivali. Tako je uinio Menelaj, kad je odneo pobedu u borbi protiv Proteja i njegovih preobraaja. Pelej e, dakle, morati da otm e Tetidu kako bi je preveo, u skladu s obredom, iz morskog stanita u kojem boravi sve do kue, do palate, stana i doma njenog buueg mua. Tako se Pelej jednog dana naao na obali mora. Video je Tetidu kad je izronila, obratio joj se, uhvatio je za ruku i privukao je sebi. Da bi mu umakla, ona uzima sve oblike. Pelej je dobio upozorenje: s tim talasavim boanstvima koja se stalno preobraavaju jedino se moe postupati tako to ete ih uhvatiti i vie ih ne putati, uhvatiete ih tako da budu opkoljena. Boanstvo treba uhvatiti u krunu sponu ruku, drei vrsto jednu aku drugom, ma kakvi bili oblici koje e ono uzimati - vepar, moni lav, vreo plamen, ili voda - i ne putati, ma ta se desilo. Tada pobeeno boanstvo prestaje da prikazuje mnotvo oblika kojima raspolae, a koje nije beskonano. Kad je prola kroz ceo krug zajmljenih oblika, vratila se svom prvom, istinskom obliju mlade i lepe boginje: bila je pobeena. Poslednji oblik koji je Tetida uzela kako bi se oslobodila od stega bio je oblik sipe. Od tada, jeziak zemlje

koji ulazi u m ore na mestu na kojem se odvijaia predbrana bitka izmeu Peleja i Tetide nosi ime Rt Sepijada, rt sipa. Zato sipi? Zato to u trenutku kad hoe da je ulove, kad joj pripreti neka morska zver, ona ima obiaj da u vodu baca oko sebe ono crno mastilo koje je potpuno skriva, i da tako nestaje, kao da se utopila u tami koju je sama stvorila i rairila. To je poslednji adut koji ima Tetida, i kao sipa, m ora da baci mastilo. Obavijen tim optim crnilom, Pelej nije olabavio stisak, i Tetida konano mora da popusti. Venanje e se obaviti. Tb se dogodilo upravo na vrhu Peliona. To nije samo planina koja zbliava bogove i ljude, koja ih spaja neravnopravnim razmenama. Ono to bogovi alju Peleju uz poviasticu da se sjedini s boginjom jesu sve one opasnosti koje taj brak predstavija za besmrtnike, a koje oni ne ele, te ih treba na neki nain prebaciti u svet ljudi. Svi bogovi su se okupili, sili su s Olimpa, eterinog neba, do vrhova Pehona. Tamo je obavljeno venanje. Ta planina nije samo mesto gde se susreu bogovi i ljudi, nego i dvosmisleno mesto na kojem borave Kentauri, a posebno Kentaur Hiron, najstariji, najprosveeniji meu njima. Kentauri imaju ambivalentan poioaj, dvosmislen status: imaju ljudsku glavu, trup im je ve konjski, i na kraju telo konja. To su divlja bia, nia od ijudi, surova - opijaju se, otimaju ene - a istovremeno i via od ljudi jer, poput Hirona, oni predstavljaju uzor mudrosti, hrabrosti, svih vrUna koje mladi mora primiti kako bi postao pravi junaki Uk: m ora da lovi, da se slui svim orujem, da peva, igra, da ume da misii, da uvek viada sobom. Tome e Kentaur Hiron nauiti mnoge deake, a posebno Ahila. Na tom mestu, akle, gde su bogovi pomeani s ljudima, naseljenom biima koja su istovremeno i ivotinjska i nadljudska, odrano je venanje. Muze pevaju epitalame, svadbene pesme; svaki bog doneo je neki poklon. Petej dobija jasenovo koplje, okiop koji je iskovao sam Hefest, dva velianstvena besmrtna konja, Balija i Ksanta. Nita ih ne moe dostii, brzi su kao vetar, ponekad govore umesto da njite: u povlaenim trenucima, kad kobna sudbina koju su bogovi nameniii ljudima uobUi svoju pretnju na bojnom polju, pokazuju da su obdareni ljudskim glasom i izgovaraju proroke rei kao da bogovi, iz daljine, govore njihovim glasom, iU neto sUno. U borbi izmeu Ahila i Hektora, kada je Hektor pobeen i ubijen, konji e se obratiti Ahitu i najaviti mu da e uskoro i on umreti.

60/

U radosti, pesmi, igri, sred velikodunih darova koje bogovi daju Peleju povodom venanja, na Pelion stie lik koji nije pozvan: boginja Erida, zadevica, ljubomora, mrnja. Ona se pojavljuje u sred svadbe i donosi, iako nije bila pozvana, veiianstven dar ljubavi: zlatnu jabuku uvijenu u strast prem a voljenom biu. Svi bogovi su okupljeni na slavlju, ostali pokloni su izloeni, a Erida u sred slavlja donosi taj velianstven poklon. Ali na vou postoji natpis, krilatica: ,,Najlepoj. Ima tri boginje od kojih je svaka zacelo ubeena da joj pripada jabuka: Atena, Hera i Afrodita. Koja e odneti plod? Ta zlatna jabuka, taj velianstveni blistavi dragulj, lei na vrh Peliona i eka da ga neko uzme. Bogovi i ljudi su zajedno, Pelej je uspeo da zarobi Tetidu, uprkos svim aranjima, u prsten svojih spojenih ruku. U tom trenutku iskrsla je jabuka, iz koje e proistei Trojanski rat. Koreni tog rata ne lee samo u sluajnosti Ijudske istorije, oni proizlaze iz mnogo sloenije situacije koja je u vezi s prirodom odnosa izmeu bogova i ljudi. Poto bogovi nisu hteli da znaju za starenje, za sukobe uzastopnih generacija, oni to namenjuju ljudima, a u isto vreme im daju boanske supruge. Tkko je nastala tragina situacija: Ijudi ne mogu da slave venanja a da istovremeno ne znaju i za obrede alovanja. U samom srcu braka, u dogovoru tih razhitih bia kakva su mukarci i ene, spojeni su, s jedne strane, Arej, bog rata, koji rastavlja i suprotstavlja, i sa druge Afrodita, koja unosi slogu i ujedinjuje. Ljubav, strast, zavoenje, erotsko uivanje, na neki su nain drugo lice tog nasilja, elje da se odnese pobeda nad protivnikom. Ako polno sjedinjavanje dovodi do obnavljanja pokolenja, ako se ljudi mnoe, ako se zemlja naseljava zahvaljujui brakovima, na drugoj strani vage, oni postaju previe brojni. Kad sami Grci budu razmiljali o Trojanskom ratu, oni e ponekad govoriti da je pravi uzrok tog rata to to su se Ijudi previe mnoili, bogove je Ijutiia ta buna gomila, pa su hteli da proiste lice zemlje. Kao u vavilonskim priama, gde bogovi odluuju da poalju potop. Ljudi su prevelik mete. Postoji eterina, tiha oblast, gde se bogovi povlae i gledaju jedni druge, a zatim, tu su Ijudi koji se muvaju, trkaraju, prave buku viui i svaajui se, pa s vremena na vreme dobar rat, u oima bogova, reava problem: potom se vraa mir.

61/

Tri boginje p red zlatnom jabukom

Tako je zavren prvi in drame koja e dovesti do Trojanskog rata. Ko e, zajedno s jabukom, dobiti nagradu boanske lepote? Bogovi ne mogu da dele. Kada bi Zevs birao, samo jedna boginja bila bi zadovoljna nautrb druge dve. Kao nepristrasan vladar, on je ve podelio moi, posede, povlastice koje ima svaka od tri boginje. Ako je Zevs dao prednost Heri, bio bi optuen da je pristrasan u korist svoje supruge, ako bi izabrao Atenu, reklo bi se da je to oinska naklonost, a ako bi se izjasnio za Afroditu, u tome bi se video dokaz da ne moe odoleti Ijubavnoj elji. Nita u poretku unapred izvrenih izbora nije podlono izmenama. On nikako ne moe da presudi. I tu e bogovi prebaciti na ljude odgovornost za odluke koje odbijaju da donesu, ba kao to su im namenili nesree i mrane sudbine koje nisu eleli za sebe. Drugi in. Na planini Ida. Na tom mestu, u Troadi, mladi junaci se obuavaju. To je, poput Peliona, oblast visokih neobraenih ravnica, daleko od gradova, od obraenih polja, od vinograda, vonjaka, prostor za teak seoski ivot, za samou bez ikakvog drutva osim obana i njihovih stada, prostor za lov na divlje ivotinje. Mladi, i sam podivljao, tu m ora da se ui vrlinama hrabrosti, izdrljivosti, samosavlaivanja, koje od oveka ine junaka. Lik koji je izabran da odlui u nadmetanju izmeu tri boginje zove se Paris. On ima jo jedno ime, koje mu dolazi iz rane mladosti: Aleksandar. Paris je najmladi Prijamov sin. Kad je Hermes, u pratnji tri boginje, siao na vrhove planine Ide kako bi od Parisa zatraio da presudi i kae koja je u njegovim oima najlepa, Paris je uvao kraljevska stada svog oca na planini Idi. On je, dakle, neka vrsta kralja-obanina ih kraljevskog obanina, sasvim je mlad, on je kotiros, jo u cvetu mladosti. Imao je neobino detinjstvo i mladost, najmlai je sin Hekabe, supruge kralja Prijama, gospodara Troje, onog velikog grada u Aziji na anatolskoj obali, veoma bogatog, lepog i monog. Ba pre nego to se porodila, Hekaba je sanjala kako je umesto ljudskog bia rodila baklju koja je upalila grad Troju. Naravno, pitala je proroka, ili roake poznate po svojim izvanrednim tumaenjima snova, ta to znai. Oni su joj objasnih donekle oigledan smisao: to e dete biti smrt za Troju, ona e zbog njega biti razorena ognjem i maem. ta da se radi? Isto ono to su i stari redili u takvim

62 /

sluajevima. TVeba osuditi dete na smrt, a ne ubiti ga: treba ga odbaciti. Prijam je poverio dete nekom obaninu kako bi ga ovaj bez hrane, bez brige i odbrane, ostavio na onim istim usamljenim mestima gde veba junaka mladost, ne u obraenoj i naseljenoj ravnici, ve na obroncima planine daleko od ljudi, preputenog divljim ivotinjama. Napustiti dete znai predati ga smrti, a ne okrvaviti ruke, poslati ga na onu stranu, uiniti da nestane. Ali, ponekad se desi da dete ne umre. Kad se sluajno iznova poja\i, ono se vraa s odlikama koje dolaze upravo otuda to je, osudeno na smrt, preivelo to iskuenje i uspelo da umakne. injenica da je neko pri samom roenju izvojevao pobedu nad smru toj osobi daje sjaj izvanrednog bia, izabranog bia. ta se dogodilo s Parisom? Kau da ga je najpre nekoliko dana svojim mlekom hranila medvedica. enka medveda, zbog naina na koji hoda i kako se brine o mladuncima, esto je viena kao nekakva ljudska majka. Ona je odmah nahranila novoroene pre nego to su ga pastiri, uvari kraljevskog stada na planini Idi, otkrili i prihvatili. Oni ga odgajaju meu sobom ne znajui, naravno, ko je on. Daju mu ime Aieksandar umesto Paris, to je ime koje su mu prilikom roenja dali otac i majka. Godine prolaze. Jednog dana neki izaslanik s kraljevskog dvora dolazi da trai najlepeg bika iz kraljevog stada, kako bi bio prinet na rtvu, koju Prijam i Hekaba hoe da prinesu za to dete koje su poslali u smrt, kako bi odali poast onom e od koga su morali da se odvoje. Taj bik je najmiUji mladom Aleksandru, i on odluuje da ga prati i pokua da ga spase. Kao i uvek priUkom pogrebnih sveanosti, ne samo to se prinose rtve, nego se prireuju i posmrtne igre i nadmetanja u tranju, pesnienju, rvanju i bacanju koplja. Mladi Aleksandar se prijavio za nadmetanje s drugim Prijamovim sinovima, kao protivnik najboljima meu trojanskim mladiima. On pobeuje u svim nadmetanjima. Svi su zaprepaeni i pitaju se'ko je taj nepoznati mladi obanin, tako lep, jak, vet* Jedan od Prijamovih sinova, Dejfob - s kojim em o se jo sretati tokttm ove povesti - pobesni i rei da ubije tog uljeza koji je sve pobedio. On prati mladog Aleksandra koji se sklonio u Zevsov hram, gde se nalazi i njihova sestra, Kasandra, veoma tepa devica u koju se Apolon zatjubio, ali ga je ona odbila. Kako bi se osvetio, bog joj je dodelio nepogreiv dar proricanja, koji joj, meutim, niemu ne slui. Naprotiv, taj e dar sa-

mo poveati njenu nesreu, jer niko nikad nee poverovati u njena proroanstva. Sad ona kae: Pazite, ovaj neznanac je na mali Paris. I Paris-Aleksandar zaista pokae pelene koje je nosio kad je naputen. Dovoljno je da ih pokae kako bi bio prepoznat. Njegova majka, Hekaba, luda je od sree, a Prijam, koji je veoma dobar stari kralj, i sam je oduevljen to je naao sina. Tkko se Paris vratio u kraljevsku porodicu. U trenutku kada tri boginje predvoene Hermesom, koga je Zevs zaduio da sredi stvar u njegovo ime, dou da ga posete, on je ve ponovo zauzeo svoje mesto u okrilju kraljevske loze, ah je sauvao naviku, poto je ceo ivot proveo kao pastir, da odlazi u obilazak stada. On je ovek s planine Ide. Paris je, dakle, video kako dolaze Hermes i tri boginje, malo je iznenaen i uznemiren. Uznemiren je zato to, uglavnom, kad se neko boanstvo otvoreno pokae mukarcu obnaeno, onako istinski besmrtno, to se loe zavrava po gledaoca: ljudi nemaju pravo da gledaju boanstva. To je istovremeno izvanredna poast i opasnost iz koje se ne moe izvui. Tako je Tiresija izgubio vid zato to je video Atenu. Na toj istoj planini Idi, Afrodita se, siavi s neba, sjedinila s Anhisom, ocem onoga ko e postati Eneja. Poto je spavao s njom kao s obinom smrtnicom, Anhis ju je izjutra video u svoj njenoj boanskoj lepoti, i obuzet strahom, moho ju je govorei: Znam da sam izgubljen, od sada nikad vie neu moi da stupim u telesni dodir sa enom. Ko se sjedinio s boginjom ne m oe se vie nai u naruju obine smrtnice. Njegov ivot, njegove oi, i u svakom sluaju njegova mukost, sve je to uniteno. Za poetak, dakle, Paris je prestravljen. Hermes ga hrabri. Objanjava mu kako je na njemu da napravi izbor, da dodeli nagradu - bogovi su tako odluiU - i da on mora presuditi i rei koja je po njemu najlepa. Parisu je veoma neugodno. Sve tri boginje, ija lepota je nesumnjivo jednaka, pokuavaju da ga zavedu oaravajuim obeanjima. Svaka od njih se zakUnje da e mu, ako nju izabere, dati jedinstvenu m o koju samo ona moe dati. ta mu moe ponuditi Atena? Ona mu kae: Ako me izabere^ pobedie u svim bitkama i ratovima, i svi mudraci sveta e ti zavideti." Hera mu kae: Ako mene izabere, dobie carstvo, postae vladar cele Azije, jer kao Zevsovoj supruzi, u moj je krevet upisana vladarska m o. to se tie Afrodite, ona mu kae: Ako mene izabere, bi-

64/

e potpun zavodnik, sve to je najlepe meu enama bie tvoje, a posebno lepa Helena, ona o kojoj se glas ve svuda rairio. Kada te bude videla, nee ti ooleti. Bie ljubavnik i mu lepe Helene. Ratnika pobeda, vlast, lepa Helena, lepota, zadovoljstvo, srea s enom ... Paris bira Helenu. Tako je jednim potezom razreen vor odnosa izmeu bogova i ljudi, ali on ima pozadinu iji mehanizam se uspostavio kao drugi in ove povesti.

H elena, kriva ili neuna?

Trei in odigrava se oko Helene. Ko je Helena? Ona sama je plod upada bogova u ljudski svet. Njena majka Leda, smrtnica, ki je kralja Kalidona, Testija. Kao sasvim mlada srela je jednog Lakedemonca, Tindareja, koga su nepredvidljivi obrti politikog ivota prognali iz otadbine, i koji je naao utoite kod Testija. Pre nego to se vratio u Spartu kako bi povratio vlast koju su mu oteli, Tindarej se zaljubi u Ledu i ponudi joj brak. Venanje se proslavlja u velikoj raskoi. Ali, devojina izuzetna lepota nije zavela samo njenog supruga. U visinama Ohmpa, primetio ju je i Zevs. Ne vodei rauna ni o Heri, niti o bilo kojoj od svojih boanskih supruga, njemu je u glavi samo jedno: da vodi ljubav s tom mladom enom. Na dan venanja, iste one noi kada Tindarej i Leda dele zajedniku postelju, Zevs joj prilazi i spaja se s njom u obliku labuda. Leda u trbuhu istovremeno nosi Tindarejevu i Zevsovu decu. etvoro dece: dve devojice i dva deaka. Ponekad se kae da je Zevs u stvari silovao jednu boginju, Nemezu. Kako bi mu umakla, ona je uzela obUk guske, a Zevs je postao labud kako bi je obleao. Prizor se odigrao u visinama planine Tajget, kod Sparte, Nemeza-guska poloila je jaje (ili dva jajeta) na vrh planine, a neki obanin pourio je da ih odnese Ledi. Na kraljiinom dvoru mladi su se ispilili, a Leda ih je prihvatila kao svoju decu. Nemeza je strana boginja, ker Noi, od iste vrste kao i njena braa i sestre koje je, poput nje, izrodila sila Tmine: Smrt, parke, Nesloga (Erida), i njihova pratnja: Ubistva, KrvoproUa, Tue. AU Nemeza ima jo jedan, isto tako noni i enski vid: slatke Lai (Pseudea ), Ljubavnu nenost (Pbiltes ), koja objedinjuje uivanja i varke. Nemeza je osvetnica koja brine da se za grehe ispata; ona ne zna za odm or dokle god ne pronae krivca kako bi ga ka-

znila, okle god ne unizi drznika koji se previe uzdigao, izazivajui svojim preteranim uspehom ljubomoru bogova. Nemeza-JLeda: na izvestan nain, boginja Nemeza je uzela oblije Lede, obine ene, kako bi smrtnici platili za nesreu to nisu bogovi. Tu je, dakle, etvoro dece, dva deaka, Dioskuri (Zevsova deca koja su istovremeno i Tindaridi, deca Tindarejeva) Kastor i Poluks; dve devojice, Helena i Klitemnestra. U njima su se, na dobro i na zlo, spojili boansko i Ijudsko, seme Tindareja, supruga-oveka, i Zevsa, ljubavnika-boga, koja su se pomeala u trbuhu Nemeze-Lede kako bi se povezala, ipak ostajui razUita i suprotstavljena. Od dva muka blizanca jedan, Poluks, potie od Zevsa, i besmrtan je; drugi, Kastor, ima u sebi vie Tindarejevog. U bici koju su vodili protiv svoja dva roaka, Iinkeja i Ide, Kastor gine i silazi u Pakao, dok je Poluksa, pobednika, ali povreenog, Zevs u slavi uzneo na Olimp. Uprkos, dakie, njihovom poreklu i njihovim suprotstavljenim prirodama, dva brata ostaju blizanci, jednako vezani jedan za drugog, jednako nerazdvojni kao dva kraja vodoravno poloene grede koja ih predstavlja u Sparti. Poluks od Zevsa dobija besmrtnost koju s bratom deli na jednake asti, i svaki od njih ima po pola boravka na nebu kod bogova, i pola izgnanstva pod zemljom, u Paklu, u carstvu senki, sa smrtnicima. Klitemnestra i Helena takoe jedna drugoj odgovaraju po dvostrukoj nevolji. Ali kod Khtemnestre, za koju kau da je potpuno smrtna ki Tindarejeva, sudba je potpuno crna: ona otelovljuje prokletstvo baeno na lozu Atrida, ona je osvetniki duh koji donosi groznu smrt pobedniku iz Troje, Agamemnonu. Helena, Zevsov potomak, u sebi uva, ak i u nesreama koje izaziva, neku boansku auru. Njena blistava lepota, koja je svojom zavodnikom moi ini stranom, ipak neprestano zrai iz njene linosti i stvara oko nje oblak svetlosti u kojoj blista odblesak boanskog. Kad napusti supruga, dvor, decu, kako bi pola za miadim strancem koji joj nudi preljubniku ljubav, da U je kriva, da li je nevina? a s kau da je utoliko lake podlegla pozivu elje, uivanjima ula, to je bila opinjena istonjakom raskoi, bogatstvom, obiljem, svetkovinama, to je sve videla kod stranog kraljevia. as, naprotiv, tvrde kako je bila silom oteta, protiv volje i uprkos otporu. Jedno je u svakom sluaju izvesno. Helenino bekstvo s Parisom izazvalo je Trojanski rat. Ipak, taj rat ne bi bio

66 /

ono to je bio da je tu bila re samo o ljubomori mua reenog da vrati svoju enu. Stvar je mnogo ozbiljnija. Strana sloge, gostoljubivosti, susedskih veza, obeanja, ukljuuje se nasuprot strani nasilja, mrnje, razdora. Kad Helena doe u godine za udaju, njen otac Tindarej, pred tolikom lepotom, pred tako dragocenim biserom, u sebi kae da ta stvar nije beznaajna. Zato saziva sve to Grka ima od mladih ljudi, prineva, kraljeva koji se jo nisu oenih, da dou kod njega i da se i2b or meu njima napravi uz poznavanje stvari. Oni neko vreme ostaju na kraljevskom dvoru. ta odluiti? Tindarej je zbunjen. Ima jednog veoma iukavog sestria, Odiseja, koga treba pomenuti zato to i on ima svoju ulogu u ovoj prii. Odisej Heleninom ocu govori otrpilike ovako: Ima samo jedan nain da se izvue iz ovoga. Pre nego to izabere, to e svakako izazvati komeanje, trai od svih prosaca da se jednoglasno zakunu da e, m a kakva bila Helenina odluka, svi potvrditi taj izbor i da e, osim toga, taj brak sve njih obavezivati. Ako se onom e koga ona izabere u branim odnosima desi neto neugodno, svi e oni biti solidarni s muem." Svi se zaklinju, a od Helene se trai da objavi koga najvie voU. Ona bira Menelaja. Menelaj ve poznaje Parisa. Kad je jednom putovao u Troadu, bio je njegov gost. Kad, u pratnji Eneje, Paris doe u Grku, najpre ga u velikoj raskoi prime Helenina braa Dioskuri, dok ga Menelaj ne uvede u Spartu, gde se nalazi Helena. Neko vreme Menelaj zasipa svog gosta Parisa poklonima i panjom. Zatim je primoran da ode na sahranu nekog roaka. Tada Heleni poverava brigu da ga zameni u obavezama gostoprimstva. Ba priUkom tog alovanja i Menelajevog odlaska, Helena prima gosta linije. Moemo pretpostaviti da, dok je Menelaj bio tu, ene s kraljevskog dvora u Sparti nisu bile bUske sa strancem, to je bila kraljeva stvar. Sad je postala Helenina. Paris i Eneja vraaju se na more, i ne zadravajui se, bee ka Troji s lepom Helenom, koja je pola dragovoljno iU je bila prinuena, na svom brodu. Po povratku u Spartu, Menelaj pouri bratu Agamemnonu da mu javi za Helenino i, naroito, Parisovo izdajstvo. Agamemnon zadui izvestan broj osoba, meu njima i Odiseja, da obiu sve stare prosce i da ih pozovu na soUdamost. Uvreda je bila takva da se, pored Menelaja i Agamemnona, cela Helada morala okupiti kako bi naterala Parisa da plati to je oteo enu koja ne samo to je najlepa, nego je i Grkinja, su-

67/

pruga, kraljica. U stvarima asti ipak mogu prethoiti pregovori, ponekad oni ak mogu zameniti ogledanje orujem. U prvom trenutku, Meneiaj i Odisej odlaze kao izaslanici u Troju kako bi pokuali da prijateljski urede stvari, kako bi sklad, sloga, gostoprimstvo iznova zavladali, ako bi bila plaena odteta za nanetu nepravdu. U Troji su primljeni. Neki od prvih meu Trojancima zalau se za mirno reenje, naroito Dejfob. Odluku mora doneti trojansko vee staraca; ta stvar prevazilazi i kraljevu mo. Dvojicu Grka primaju na skup na kojem neki od Prijamovih potomaka ne samo to prave spletke kako bi bilo kakav dogovor bio odbaen, nego ak i predlau da se Odisej 1 Menelaj ne puste da odu ivi. Ali Dejfob, koji ih je ugostio, i dalje ih titi. Oni se sa svog zadatka vraaju praznih ruku kako bi u Grkoj objavili neuspeh pokuaja pomirenja. Od tada je sve spremno da izbije sukob.

Umreti m lad, nadiveti sebe kroz slavu

Pohod na Troju u poetku naizgled nije kod Grka izazvao jednoglasno oduevljenje. ak je i Odisej pokuao da se izvue. Penelopa mu je upravo rodila sina, Telemaha. Izgledalo mu je da je to lo trenutak da ostavi majku i dete. Kad dou da mu jave kako treba da se ukrcaju na brodove i silom oruja vrate Helenu koju je oteo trojanski kraljevi, u nameri da izbegne tu obavezu, on se pretvara da je lud. Najmudriji, najlukaviji, pravi se da je nii duhom. Stari Nestor doao je na Itaku da mu prenese nareenje da se okupe. Vidi Odiseja kako vue plug u koji su upregnud magarac i vo, a junak ide unatrake i seje ljunak umesto penice. Svi padaju u oajanje, osim Nestora, koji je dovoljno prepreden da bi naslutio kako Odisej upravo izvodi jednu od svojih uobiajenih smicalica. Dok Odisej ide unatrake a plug napred, Nestor uhvati malog Telemaha i stavi ga pred ralo. U tom trenutku Odisej povrati zdrav razum i uzme dete u ruke kako mu se nita ne bi desilo. Tkko je raskrinkan, i pristaje da poe. to se tie starog Peleja, Tetidinog mua, koji je video smrt nekolike svoje dece, njemu je samo Ahil ostao, te ne podnosi pomisao da bi on kroz nekoliko dana mogao poi u rat. Kako bi to predupredio, on alje mladia na Skir, meu keri kralja tog ostrva. Ahil tamo ivi kao devojka, u enskim odajama. Poto su ga u prvoj mladosti odgajali

Hiron i Kentauri, sad je doao u godine kada polovi jo nisu naglaeni, nisu jasno razlueni. Brada mu jo nije izrasla, nema malje, izgleda kao ljupka devojica, ima onu neodreenu lepotu mladosti u kojoj je ona i deaka i devojaka, i devojaka i deaka. Boravi sa svojim drugaricama, bezbrian. Odisej dolazi po njega. Odgovaraju mu da tu nema deaka. Odisej, koji se pretvara da je torbar, trai da ue. Vidi pedesetak devojaka, i Ahil se meu njima ne razlikuje. Odisej vadi iz torbe da im pokae tkanine, ipke, kope, nakit, i etrdeset devet devojaka poure da se dive drangulijama, ali jedna ostane po strani, ravnoduna. Odisej tad izvadi bode i ta ljupka devojka poleti ka njemu. Izvan zidina odjekuje vojnika truba, nastaje uzbuna u enskim odajama, etrdeset devet devojaka se sakriju sa svojim krpicama, a samo jedna, s bodeom u ruci, krene ka muzici kako bi pola u bitku. Odisej razotkrije Ahila isto onako kako je Nestor raskrinkao Odiseja. Ahil je, pak, spreman da poe u rat. to se tie dece koju je Tetida imala pre Ahila, sedam deaka, boginja nije mogla da se pomiri s tim da ona budu smrtna kao njihov otac. Tako je od prvih dana pokuavala da ih uini besmrtnim. Stavljala ih je u vatru kako bi u njima sagorela sva ona ljudskost koja u sebi nosi propadanje i koja ne dozvoljava ljudima da budu ist bUstavi plamen; aU u vatri su njena deca gorela i umirala. Siroti Pelej bio je oajan. Tkko je priUkom Ahilovog roenja Pelej sebi rekao da e barem njega pokuati da spase. U trenutku kad se majka spremala da ga stavi u vatru, otac se umeao i uhvatio ga. Vatra mu je dotakla samo usne i jednu kost na peti, koja je iskopnela. Peleju je Kentaur Hiron rekao da ode na planinu PeUon i iskopa le nekog veoma brzonogog Kentaura, uzme od njega noni zglob i stavi ga malom Ahilu, koji tako od maUh nogu tri brzo kao jelen. To je prva verzija. Druga verzija pria kako ga je Tetida, da bi ga uinila besmrtnim, poto nije mogla da ga stavi u vatru, zaronila u Stigu, a kad ga je izvadUa, on je stekao vrUne i svojstva izuzetne snage. Ahil je, potopljen u paklene vode, izdrao iskuenje; samo peta, za koju ga je majka drala, ostala je nenakvaena. Ahil nije samo brzonogi ratnik, on je i borac koga ne mogu povrediti Ijudski udarci, osim na jednom mestu, na peti, kuda smrt moe da se provue. Jedan od ishoda tog neravnopravnog braka izmeu boginje i oveka jeste i to da sav sjaj i sva m o koji se ve-

69 /

zuju za boansku Tetidu delimino ovenavaju i Ahilovu linost. Istovremeno, njegov lik samo moe biti tragian: mada nije bog, Ahil ne bi mogao niti iveti niti umreti kao obian ovek, naprosto kao smrtnik; aU to to je umakao obinoj ljudskosti nije od njega stvoriio boansko bie kome je besmrtnost obezbeena. Njegova sudbina, koja za sve ratnike, za sve Grke tog vremena, ima vrednost uzora i dalje nas opinjava: on u nama budi odjek svesti o tome da je ljudsko postojanje ogranieno, rastrzano, podeljeno, da je ono drama u kojoj su svetiost i senka, radost i bol, ivot i smrt nerazmrsivo pomeani. Kao uzorita, Ahilova sudbina obeleena je peatom dvosmislenosti. Po poreklu pola ovek, pola bog, on ne moe potpuno da bude ni na jednoj strani. Na pragu ivota, od prvih koraka, put kojim se morao kretati ravao se. Koji god pravac odluio da" izabere, morae, dok ga sledi, da se odrekne jednog sutinskog dela samog sebe. On ne moe istovremeno da uiva u onome najslaem to ivot na svetlu sunca daje ljudima, a da istovremeno sebi obezbedi i to da se nikad toga ne lii, da ne umre. Uivati u ivotu, onom e najdragocenijem to imaju smrtna bia, onom jedinstvenom dobru, neuporedivom sa bilo ime drugim jer je jedino, jer kad se jednom izgubi, ne moe se vie ponovo nai, to znai odrei se bilo kakve nade u besmrtnost. elja da se bude besmrtan delimino znai i pristati na gubitak ivota pre nego to je on proivljen. Ako Ahil izabere, kao to to eli njegov stari otac, da ostane na mestu, kod kue, u Ftiji, u porodici i na sigurnom, imae dug ivot, miran i srean, i proi e kroz ceo ciklus vremena dodeljen smrtnicima sve do starosti okruene Ijubaviju. Ali ma kako blistav mogao biti, ak osvetljen onim najboljim to prolazak preko ove zemlje donosi od sree ljudima, njegovivot za sobom nee ostaviti nikakav trag svoga sjaja; im se zavri, taj ivot uranja u no, u nitavilo. Istovremeno s njim, junak nestaje ceo i zauvek. Zaronivi u Had, bez imena, bez iica, bez seanja, on se brie kao da nikad nije ni postojao. Ahil, meutim, pravi suprotan izbor: kratak ivot i vena slava. On bira da ode daleko, da sve napusti, da sve rizikuje, da se unapred preda smrti. eli da se ubroji meu one malobrojne izabranike koji ne brinu ni o udobnosti, ni o bogatstvu, niti o obinim poastima, nego ele da odnesu pobedu u bitkama u kojima je ulog, svaki put, njihov sopstveni ivot. Suprotstaviti se na bojnom polju najpre-

70 /

kaljenijim protivnicima, znai samog sebe staviti na iskuenje u nadmetanju u hrabrosti, gde svako m ora pokazati ta je, pred svima ispoljiti svoju vrsnost, vrsnost koja kulminira u ratnikom pohodu i nalazi ispunjenje u ,4epoj smrti. U jeku borbe, u jeku mladosti, netaknuta muevnost, sranost, snaga, mladalaka gipkost nikad nee upoznati oronulost starosti. Kao da plamen ivota, kako bi blistao u punoj istoti svog sjaja, m ora biti doveden do one take usijanja gde e izgoreti u istom trenutku kad bude upaljen. Ahil bira slavnu smrt, u ouvanoj lepoti sasvim mladog ivota. ivot je skraen, saseen, smanjen, a slava je besmrtna. Ahilovo ime, njegovi podvizi, njegova povest, njegova linost ostaju zauvek ivi u seanju ljudi ija se pokolenja smenjuju iz veka u vek, kako bi svako nestalo, jedno za drugim, u tami i tiini smrti.

Odisej ili ovekova pustolovina

Grci su pobednici. POsle toliko godina opsade i borbi pod zidovima Troje, grad je konano pao. Grci se nisu zadovoljili time da ga pobede, da ga zauzmu, oni su ga i opljakali, spalili, zahvaljujui lukavstvu, slavnom drvenom konju kojeg su Trojanci uveli u svoj grad mislei da se radi o bogougodnom prinoenju rtve bogovima. Prethodnica je tako mogla da izae iz utrobe konja, da otvori vrata grada i omogui grkoj vojsci da se ratrka po gradu i pobije sve na ta naie. Mukarci su pobijeni, ene i eca odvedeni u roblje, ostale su samo ruevine. Grci zamiljaju da je stvar konano reena, ali tada se otkrije druga strana te velike ratnike pustolovine. Grci e morati, na ovaj ih onaj nain, da plate za svoje zloine, za ispade, hybris, za koje su skrivili upravo u trenutku pobede. Od samog poetka nastale su nesuglasice izmeu Agamemnona i Menelaja. Ovaj poslednji eli odmah da krene, da se to pre vrati. Agamemnon, naprotiv, hoe da ostane kako bi prineo rtvu Ateni, koja je, podravajui njihovu stvar kod bogova, odugrala presudnu ulogu u njihovoj pobedi. Odisej, s dvanaest brodova koje je doveo, odluuje da bez oklevanja krene na put za Itaku. Ukrcava se na isti brod zajedno s Menelajem, a na njemu je i stari Nestor. AU na ostrvu Tened, Odisej se posvaa s Menelajem i vrati se u Troju kako bi se pridruio Agamemnonu. Oni e, dakle, poi pomonim brodovima u nadi da e u isto vreme stii do grkog kopna. Bogovi odluuju da bude drugaije. Poinju vetrovi, oluje, bure. Flota se raspada; mnogi brodovi potonu, povukavi za sobom pom orce i ratnike. Malo je Grka koji su imali sree da se vrate kui. Meu onima koje je more potedelo neki e nai smrt na pragu svoje kue. Tako se desilo s Agamemnonom. im je nogom kroio na tlo otadbine, pao je u zasedu koju mu je spremila njegova ena Klitemnestra zajedno s Egistom, Ijubavnikom te neveme supruge. Agamemnon, ne slutei nita, dolazi kao vredan vo, sav srean to se vraa u porodinu talu. Udarie ga nemilosrdno i dotui dvoje sauesnika. Meu Agamemnonovim brodovljem, koje ini veinu flote, nalazi se i Odisejev brod, a bura e ih razdvojiti. I

Odisej je usamljen na moru sa svojom grupom brodova. On se suoava s istim iskuenjima, prolazi kroz iste bure kao i njegovi drugovi u nevolji. Kad se napokon iskrca u Trakiji kod Kikonaca, doekaju ga neprijateljski. Odisej osvoji njibov grad Ismar. Prcma pobeenima se ponaa poput mnogih grkih junaka. Ubija veinu stanovnika grada, ali jednog potedi: Apoionovog svetenika, po imenu Maron. U znak zahvalnosti, Maron mu pokloni nekoliko mehova vina koje nije obino pie, ve neka vrsta boanskog nektara. Odisej odnese meine meu zalihe na svom brodu. Grci, svi zadovoljni, ulogore se tokom noi uz obalu i ekaju da u osvit dana nastave put. Ali Kikonci iz sela, upozoreni na doiazak neprijatelja, u zoru ih napadnu i pobiju u velikom broju. Preiveli se navrat-nanos ukrcaju i pobegnu koliko god bre mogu na svojim brodovima porinutim u more.

U zem lji zaborava

Evo ih iznova na putu, flota im je veoma smanjena. Malo dalje, Odisej se iskreava na rt Maleju, zatim polazi dalje. Odatle ve moe da vidi obale Itake, svoje otadbine. Osea se kao da se vratio kui. U tom trenutku, kad zamilja da je njegovo putovanje ve zavreno, die se zavesa pred drugim delom Odisejevih putovanja: do tada je naprosto plovio kao moreplovac koji se vraa iz prekomorskog ratnog pohoda. Ali, dok obilaze oko rta Maleje, na Grke se iznenada obrui bura. Duvae sedam dana i odneti brodovlje u prostor sasvim razliit od onog po kojem je ranije plovilo. Od tada Odisej vie nee znati gde se nalazi, vie nee sretati ljude kao to su Kikonci, ratnici koji su neprijateljski nastrojeni, ah njemu slini. jOn na neki nain izlazi izvan granica poznatog sveta, izvan ljudskog oikum enos, i ulazi u prostor neljudskosti, onostranog sveta. Od sad se Odisej vie nee sretati s biima koja su ili skoro boanske prirode i hrane se nektarom i ambrozijom, poput Kirke i Kalipso, ili prirode nie od ljudske, udovita poput Kiklopa i Lestrigona, kanibala koji se hrane ljudskim mesom. Po Grcima, svojstveno je oveku i odreuje ga kao takvog injenica da jede hleb i pije vino, da. ima odreen tip ishrane i da poznaje zakone gostoljublja, da stranca prima u goste, um esto da ga pojede. Svet u ko-

ji je Odiseja i njegove mornare baciia ta uasna bura upravo je suprotan normalnom ljudskom svetu. im se bura smirila, Grci su ugiedali obaiu i iskrcaii se na tu zemlju o kojoj nita nisu znali. Kako bi saznali poneto o tome ko tu ivi, i kako bi se opskrbili zalihama, Odisej izabere nekoUko m om ara koje poalje kao izvidnicu, kao prethodnicu, kako bi uspostavio kontakt sa stanovnitvom. Oni budu primljeni izuzetno ljubazno. Uroenici im se samo smekaju. Odmah ponude moreplovcima da s njima podele njihovu uobiajenu hranu. Stanovnici te zemlje su Lotofazi, oni koji jedu lotos. Ba kao to se ljudi hrane hlebom i vinom, oni jedu izvanrednu biljku lotos. Ako ovek pojede tu ukusnu hranu, on sve zaboravi. Ne sea se vie svoje prolosti, izgubi svaki pojam o tome ko je, odakle dolazi, kuda ide. Onaj ko pojede lotos prestaje da ivi onako kako ive ljudi, nosei u sebi seanje na prolost i svest o tom e ko je. Kad su se Odisejevi izaslanici ponovo nah sa svojim drugovima, odbili su da se vrate na more, i nisu mogU da kau ta im se dogodUo. Kao da su na neki nain pod anestezijom od nekakve sree koja paraUzuje svako seanje. Samo ele da ostanu tu gde jesu, onakvi kakvi jesu, bez ikakvih veza i bez ikakve prolosti, bez planova za budunost: bez elje za povratkom. Odisej ih uhvati za ui, vrati ih na njihove brodove i pobegne. To je, dakle, prva etapa: zemlja zaborava. Tokom dugog putovanja koje e usiediti, u svakom trenutku, taj zaborav, to brisanje seanja na otadbinu i elje da se tamo vrate, uvek predstavlja opasnost i zlo u pozadini svih pustolovina Odiseja i njegovih drugova. iveti u ljudskom svetu znai da ivite na svetlu sunca, znai da vidite druge i da drugi vide vas, da ivite u uzajamnosti, seate se sebe i drugih. Tamo, naprotiv, oni ulaze u svet u kojem none sile, deca Noi, kako ih zove Hesiod, polako ire svoju kobnu senku nad Odisejevom posadom i samim Odisejem. Mrani oblak stalno visi nad moreplovcima i preti da ih uniti ako se prepuste zaboravu povratka.

Odisej kao Niko p red Kiklopom

NapustiU su ostrvo Lotofaga. Odisejev brod plovi, i evo kako su se brodovi naU obavijeni nekakvom maglom u kojoj se vie nita ne vidi. Vee je, brod plovi, a mornari

74 /

ne moraju niti da veslaju niti da predviaju ta e biti. Nasuu se na neko ostrvce koje nisu primetili i koje uopte ne vide. Samo more, ili bogovi, gurnuli su brod prema tom nevidljivom ostrvu, na koje se iskrcavaju u mrklom mraku. Nema ak ni meseca. Nita se ne vidi. Nali su se tu a da nisu mogli predvideti nita od onoga to e im se desiti. Kao da su se posie ostrva zaborava pred njima otkrinula vrata tmine, noi. U tom tesnacu doivee nove pustolovine. Iskrcaju se na kopno. To ostrvce u visinama se zavrava grebenom na kojem obitavaju oni udovini divovi koji na sred ela imaju samo jedno oko, i koje zovu Kiklopima. Odisej sklanja svoj brod u jednu uvalu i s dvanaestoricom ljudi se penje na vrh brda, gde ugleda neku peinu i ponada se da e tu nai neto namirnica. Oni ulaze u tu ogromnu pilju, vide koare sa sirom i otkrivaju itavu jednu bukoliku kulturu. Tu nema ita, ali ima stada, sira, moda ak i divlje vinove loze dole u dnu. Naravno, Odisejevi drugovi imaju samo jedno na umu: da ugrabe neki sir i da se to bre mogu spuste daleko od te ogromne peine koja nimalo ne sluti na dobro. Oni kau Odiseju: ,,Poimo! On odbija. Hoe da ostane zato to eli da vidi. Hoe da upozna onoga ko tu ivi. Odisej ne samo to je ovek koji m ora da se sea, nego i ovek koji eli da vidi, da sazna, da iskusi sve to svet moe da mu ponudi, pa ak i taj svet nii od ljudskog u koji je baen. Odiseja njegova radoznalost gura uvek sve dalje, to mu ovog puta umalo nije donelo pogibelj. Ta radoznalost e u svakom sluaju izazvati smrt vie njegovih drugova. Ubrzo stie Kiklop sa svojim kozama, ovcama, i s ovnom, i svi oni ulaze u peinu. Kiklop je ogroman, divovski. Ne primeti odmah te oveuljke velike kao buve, koji su se sakrili po okovima peine i tresu se od straha. Odjednom, on ih otkrije i obrati se Odiseju, koji stoji malo napred, te ga upita: ,,Ma, ko si ti? Odisej mu, naravno, pria prie. Kae mu - i to je prva la: Nemam vie brod, dok ga brod u stvari eka, brod mi se razbio u paramparad, dakle, stojim ti na milost i nemilost, doao sam ovde sa svojima da te zamolim za gostoprimstvo, mi smo Grci, hrabro smo se borih s Agamemnonom na obalama Troje, zauzeli smo grad, a sad smo ovde kao nesreni brodolomnici." Kiklop odgovara: Da, da, u redu, ali mene ba briga za sve te prie. Uhvati dva Odisejeva druga za noge, udari njima o stenu, raz-

bije im glave i pojede ih onako presne. OstaU mornari se slede od uasa, a Odisej se pita u emu li se sad naao. Utoliko vie to nema nikakve nade da e izai, jer je tokom noi Kiklop zatvorio ulaz u svoju peinu ogromnom stenom koju nijedan Grk, pa ak ni velika druina, ne bi uspeU da pomere. Sledeeg jutra ponavlja se ista pria, Kiklop pojede jo etiri oveka, dva izjutra, a zatim jo dva uvee. Ve ih je pojeo estoricu, pola druine. Kiklop je oduevljen. Dok Odisej pokuava da mu se umili medeno slatkim priama, meu njima se uspostavija izvestan obhk odnosa izmeu gosta i domaina. Odisej mu kae: Pokloniu ti neto to e te, ini mi se, ispuniti zadovoljstvom." Zapoinje dijalog, tokom kojeg se uobUava lian odnos, odnos izmeu domaina i gosta. Kiklop se predstavi, kae da se zove PoUfem. To je blagoglagoljiv ovek i uiva veliki ugled. On pita Odiseja kako je njegovo ime. Kad se uspostavija odnos izmeu gosta i domaina, obiaj je da svako kae onom drugom ko je, odakle dolazi, ko su mu roditelji i gde mu je otadbina. Odisej kae da se zove Outis, odnosno Niko. Kae mu: Ime kojim me zovu prijatelji i roaci je Outis.'1 Tu ima jedna igra rei, jer ta dva sloga, ou-tis, mogu biti zamenjena drugim nainom, m-tis. Ou i m su u grkom dva odrena oblika, aU dok outis znai niko, metis znai lukavstvo. Kazume se, kad se govori o m-tis, odmah se pomish na Odiseja, koji je pravi junak rntis, lukavstva, sposobnosti da se pronae izlaz iz bezizlaza, laganja, zavaravanja ljudi, prianja arenih laa i najvetijeg izviaenja. Outisy Niko, uzvikuje Kiklop, poto si ti Niko, i ja u tebi neto da poklonim. Poslednjeg u te pojesti." Tad mu Odisej daje svoj poklon, deo vina koje mu je dao Maron, boanskog nektara. Kiklop ga popije, kae da je udesno, sipa jo. Poto se prejeo sira i dvojice m om ara koje je progutao, i napio se vina, on zaspi. Odisej ima vremena da na vatri uari kolac od maslinovog drveta, koji je dobro zaotrio. Svi preiveh momari uestvuju u deljanju drveta, a zatim i u zabijanju uarenog koca u oko Kiklopa, koji se probudi uz urlik. Oslepeh su mu jedino oko. Sad je i on preputen noi, tami. Tada on, naravno, pozove u pom o, i Kiklopi iz okoline dotre. Kiklopi ive svaki za sebe, svako je gazda u svojoj kui, ne priznaju ni bogove niti gospodare izvan onoga to je za svakog od njih njegova kua, aU ipak priteknu u pom o, i izvana, poto je peina zatvorena, poviu: Polife-

ma, da ovaj bude proveden do najdaljih granica tame i smrti i da njegova iskuenja budu najuasnija mogua. Kako e kasnije objasniti Atena, velika Odisejeva zatitnica, ona nije mogla da se zauzme za njega zato to Posejon nije mogao da prihvati zlo priinjeno njegovom sinu Kiklopu, pa se pojavila tek na kraju, posle svih njegovih lutanja, kad se ve skoro bio spasao. Zato? Zato to injenica da je bacio Polifemovo oko u no, da ga je oslepeo, ima za posledicu to da se Odisej, sa svoje strane, naao na putu svega onog to je nono, m rano i zlokobno.

Idila s Kirkom
Brod se udaljava od Polifema i, odatle, stie do Eolovog ostrva. To je jedno od onih m esta kakva Odisej pronalazi, to su neki hteli da ih pronau, aii koja imaju upravo tu naroitu osobinu da im se poloaj ne moe utvrditi. Eolovo ostrvo je potpuno odvojeno i okrueno zidinama od visokih stena, poput krunog opasaa od bronze. Tamo ivi Eol sa svojom porodicom bez ikakvog dodira bilo s kim. Eolci se, dakle, mnoe kroz incest, sledei u sebe zatvoren sistem brakova. Njihova samoa je potpuna, njihova izdvojenost nenaruena. To ostrvo je skretnica morskih puteva, vorite u kojem se spajaju svi pravci kretanja vodenim prostorom . Eol je gospodar vetrova koji, u zavisnosti od toga da li duvaju s jedne ih s druge strane, otvaraju ih zatvaraju, i ponekad zapUu i mrse morske puteve. On doekuje Odiseja s utoliko veom gostoljubivou i ljubaznou poto je on junak Trojanskog rata, jedan od onih koje e opevati Ilijada. Odisej njemu donosi priu o tom e ta se deava u svetu, donosi mu am or vasione od koje je on potpuno odvojen. On je gospodar vetrova, ali nema drugih moi. Odisej govori, pripoveda, Eol ga slua, i vrlo je srean. Posle nekoUko dana, Eol mu kae: Dau ti sve to ti treba da bi nastavio put s mog ostrva i da ne bi imao nikakvih nevolja tokom plovidbe, pravo do Itake. On mu da neku meinu, ali ne s vinom, kao nekada Maron, ve meinu gde su zatvoreni izvori svih vetrova, seme svih oluja i bura. Tk meina je paljivo zatvorena, Eol je unutra vezao poreklo, izvorite svih morskih vetrova, osim onog koji s njegovog ostrva vodi pravo na Itaku. Preporuuje Odiseju da nikako ne dira tu meinu. Ako vetrovi izau, vie se ne moe predvi-

78 /

deti ta e se desiti. Pogledaj, jedini vetar koji sad duva na svetu je vetar koji te od mene vodi na Itaku. Ostatak posade vratio se na svoja mesta na brodu, i tako oni krenue ka Itaci. Kad je palo vee, s broda Odisej u daljini opazi obale Itake. Svojim oim a vidi tlo otadbine. I sav srean, zaspi. Kapci mu padnu, oi mu se zatvore, ba onako kako je on zatvorio Kiklopovo oko. Predao se nonom svetu, Hipnosut Snu; zaspao je na svom brodu koji see talase ka Itaci, zaboravlja da treba da bdi. Momari, ostavljeni sami sebi, pitaju se ta li je to Eol mogao da stavi Odiseju u meinu, zacelo neke veoma vredne stvari. Hoe samo da bace pogled, pa da je opet zatvore. Konano, ve blizu Itake, otvore meinu, vetrovi sunu napolje, more se digne, voda se razbesni, brod zaokrene i krene u suprotnom pravcu, putem koji je upravo proao. Odisej se, razoaran, tako ponovo nae tam o odakle je i poao, kod Eola. Ovaj ga upita ta tu radi. Nisam ja, ja sam zaspao, pogreio sam, pustio sam da me savlada noni san, nisam bio budan, i tako su moji drugovi otvorili meinu. Ovog puta Eol mu ne priredi slavlje. Odisej ga prekUnje: Pusti me da ponovo krenem, daj mi jo jednu priliku. Eol se naljuti, kae mu da je poslednji od poslenjih, da nije niko, da vie nije nita, da ga bogovi mrze. Kad ti se dogodila takva nesrea, m ora da si proklet, ne elim vie da te sluam. I tako Odisej i njegovi m om ari ponovo polaze na put ne dobivi od Eola podrku koju su oekivali. Tokom plovidbe, Odisejevi brodovi nailaze na neko novo mesto, a to je ostrvo Lestrigona. Tu se ukotve, luka je dobro ograena, pravi grad. Odisej, uvek lukaviji od ostalih, umesto da ukotvi svoj brod tamo gde se otvara neka vrsta prirodne luke, odlui da ga ostavi malo dalje, u jednom odvojenom tesnacu. A poto su ga pustolovine uinile opreznim, umesto da sam ode i pogleda, poalje grupu svojih mornara da se obaveste ko nastanjuje to mesto. Mornari se uspentraju ka gradu i na putu sretnu neku ogromnu devojku, nekakvu seljanku, matronu, mnogo veu i snaniju od njih, i zadive se. Ona ih pozove da pou s njom. Moj otac, koji je kralj, spreman je da vas primi, dae vam sve to poelite." Momari su vrlo zadovoljni, mada su i dalje zadivljeni stasom te Ijupke osobe. Smatraju da je malo previe jaka i velika. Stiu pred kralja Lestrigona, koji, im ih ugleda, uhvati jednog i proguta ga. Odisejevi ljudi pobegnu koliko ih noge nose, vrate se do bro-

dova i poviu: Spasavaj se ko moe, beimo odavde! U meuvremenu, svi Lestrigoni, koje je njihov kralj podigao na noge, pojurili su napolje. Doie vide kako se Grci navrat-nanos vraaju u svoje brodove, pokuavajui da to pre odu odatle. Pohvataju ih kao tune, kao to bi nalovili ribu, i pojedu. Svi Odisejevi drugovi, osim onih koji su bili daleko, na brodu koji je on paljivo sakrio, izginuli su. Odisej odlazi sa samo jednim brodom i posadom na njemu. Tkj usamljeni brod doplovie do ostrva Eje, u Sredozemnom moru. Odisej i njegovi drugovi nalaze mesto na kojem e ukotviti brod, a zatim se odvae da krenu malo dublje u kopno. Ima stenja, tu je neka uma, rastinje. Ali mornari su, kao i Odisej, postah nepoverljivi. Jedan ak nee ni da se mrdne. Odisej ohrabruje ostale da istrae ostrvo. Dvadesetak mornara krene u izvidnicu i otkrije jednu lepu kuu, palatu okruenu cveem, gde je sve naizgled mirno. Jedino to ih pomalo uznemirava, to im se ini udno, to je to se u okolini, u vrtovima, nalaze divlje ivotinje, vukovi, lavovi, koji im prilaze veoma drueljubivo, skoro tarui se o njihove noge. Mornari se zaude, ali kau sebi da se moda nalaze u nekoj nigdini gde su divlje ivotinje pripitomljene, a ljudi jako krvoloni. Pokucaju na vrata, i otvori im jedna veoma lepa mlada ena. Upravo je tkala i prela, pevajui predivnim glasom. Poziva ih unutra, nudi im da sednu, daje im pie u znak gostoprimstva. U to pie ona sipa i arobni napitak koji ih, im su ga okusili, pretvori u svinje. Svi su, od glave do pete, dobili izgled svinja, imaju ekinje, glas, hod kao svinje, hrane se kao svinje. Kirka - to je ime ove arobnice - s veseljem gleda te prasce, pridolice u njenom zverinjaku. Reila je da ih zatvori u svinjac, gde e im dati uobiajenu hranu kakva se tim ivotinjama daje. Odisej i njegovi preostali drugovi, koji ekaju da se prethodnica vrati, poinju da se brinu. Tada Odisej zae dublje na ostrvo, da vidi nee li nai nekog od njih. Hermes, onaj lukavi, prepredeni bog, odjednom mu se prikae i objasni mu ta se desilo. Ona je arobnica, pretvorila je tvoje ljude u svinje, sigurno e hteti da te poslui istim piem, ali tebi u dati protivotrov koji e ti pomoi da izbegne preobraaj i da ostane onaj koji jesi. Ostae Odisej, kakav si uvek i bio, Odisej lino. Hermes mu zatim da komadi neke biljke. Odisej se vrati da svojim drugovima saopti odluku da ode tamo, i svi pokuavaju da ga odvrate: Nemoj ii. Ako se drugi nisu vratili, znai da

80 /

su mrtvi. - Ne, kae Odisej, idem da ih spasem. Onda proguta protivotrov koji mu je dao Hermes i ode kod arobnice. Ona ga odmah uvede u kuu, on nosi ma o bedru. Ona ga stavi na lepu pozlaenu stolicu. On uopte ne pominje svoje drugove, pristaje na igru kad ona ode po pie i arobni napitak koji e mu dati da popije. Odisej pije, ona eka, posmatra ga, ali se on ne pretvara u prasca, jo uvek je Odisej, i gleda je s ljubaznim osmehom, pre nego to isue ma i skoi na nju. Ona shvati, i kae mu: ,,Ti si Odisej, znala sam da kod tebe moja arolija nee imati uspeha, ta eli? - Prvo oslobodi moje drugove, zatrai on. U tom nadmetanju izmeu arobnice, Medejine tetke, i Odiseja - a preko njega i Hermesa, boga arobnjaka i tvorca privienja - doi e najpre do utakmice, a na kraju do dogovora. Odisej i Kirka e zajedno doiveti veoma srenu ljubav. Ali, najpre treba osloboditi njegove drugove. Zato ih je Kirka pretvorila u prasce? Svim putnicima koji se iskrcaju na njeno ostrvo, ona sprema slinu sudbinu. Zato? Zato to je usamljena, i eli da se okrui ivim biima koja ne mogu otii. Sasvim je jasno reeno da, pretvarajui te putnike u prasce ili u druge ivotinje, ona u stvari eli da oni zaborave na povratak, na prolost, da zaborave na to da su ljudi. To se zaista i dogodilo Odisejevim drugovima, ah su oni ipak sauvali izvesnu bistrinu uma, neku vrstu inteligencije, i tako, im ga ugledaju, postanu veoma zadovoljni. Prepoznaju ga. Kirka ih dodirne svojim tapiem. Odjednom, oni povrate svoje Ijudsko oblije, pa ak, poto su proli kroz to iskuenje, postaju mnogo lepi, mlai, prijatniji za oko nego to su to ranije bili. Taj prolazak kroz svinjsko stanje bila je neka vrsta inicijacije, kao da je trebalo podraavati put koji vodi ka smrti, pa posle jednog takvog iskustva postati mlai, lepi, ivlji. To im se desilo u trenutku kad su ponovo postali ljudi. Kirka ih je mogla ubiti, tada vie ne bi postojala nikakva nous, misao: to se tie mrtvih, njih potpuno obavija no; u njima vie nema nous, osim kod jednog jedinog, Tiresije, s kojim em o se ubrzo ponovo sresti. Ali, za Odisejeve drugove nije re ba o smrti, ve o poivotinjenju koje ih odvaja od ljudskog sveta, tera ih da zaborave svoju prolost, ali im i daje, im izau iz tog stanja, obnovljen sjaj mladosti. Zatim e Odisej i Kirka proiveti pravu idilu. Moda ak imaju i decu, kako neki tvrde, ali to nije ba izvesno.

81 /

Oni se naprosto vole, vode ljubav. Kirka peva svojim lepim glasom i, naravno, Odisej dovodi drugove zaostale na brodu, koji su u poetku bili veoma nepoverljivi, ali mu nije bilo suvie teko da ih ubedi: Hajde, hajde, nema vie nikakve opasnosti." Tamo dugo ostaju. Kirka, ta arobnica koja se prevarila i pretvorila u svinje ili divlje ivotinje sve mukarce koji bi se pojaviU, nije nikakvo udovite niti zla vetica. Dok su sa njom, ona ini sve da ih usrei. Tako se Odisejevim drugovima, kojima oigledno nisu data ista uivanja kao njihovom gospodaru, jer nisu imali pristupa u Kirkin krevet, vreme malo-pomalo oduilo. Kad su podsetili Odiseja da bi m orao pomiljati na povratak, Kirka se ne protivi, ne pokuava da ga zadri. Ona mu, naprotiv, kae: Ako elite da odete, naravno, idite, i daje mu sva obavetenja kojima raspolae kako bi njihovo putovanje bilo sreno zavreno. Ona Odiseju posebno naglaava sledee: Sluaj, sledea etapa tvoje plovidbe m ora te odvesti u zemlju Kimeraca, tamo gde se nikad ne javlja dan, u zemlju noi, u zemlju veite magle, tamo gde zjapi drelo paklenog sveta. Ovog puta ne radi se vie samo o tome da e biti baeni do krajnjih granica ljudskog, izlaui se opasnosti da zaborave svoju prolost i svoju ljudskost, ve da dou do samih granica sveta mrtvih. Kirka objanjava Odiseju kojim putem m ora ii: Zaustavie brod na tom i tom mestu, ii e peice, tamo e videti neku raku, ponee brano sa sobom, uzee jednog ovna, zaklae ga, skupie njegovu krv i videe kako se iz zemlje penje gomila eidola, dvojnika, aveti, dua pokojnika. Tad mora da prepozna i da zadri Tiresiju, da mu da da se napije krvi tvog ovna, kako bi malo obnovio svoju vitalnost i rekao ti ta ti je initi.

Bezirneni, bezlini
Zaista, Odisej i njegovi drugovi nastave put i nau se na tom mestu. Odisej obavi sve neophodne obrede. Nalazi se pred rakom, prosuo je brano, zaklao je ovna, krv je spremna da bude popijena. Tad vidi kako mu se pribliava gomUa onih koji nisu niko, outis, kao to se on pretvarao da je. bezimeni, nnym noi, oni koji vie nemaju lica, koji vie nisu vidljivi, koji vie nisu nita. Oni ine jednolinu masu bia koja su nekad bila osobe, ali o kojima se vie nita ne zna. Iz te mase to prolazi pored njega uje

82 /

se uasna, nerazgovetna buka. Oni nemaju imena, oni ne govore, to je neka haotina buka. Odiseja obuzme jeziv strah pred prizorom koji za njegove oi i ui predstavlja pretnju da bi se mogao potpuno utopiti u bezobhnu magmu, da bi njegova tako veta re mogla biti uronjena u nerazumljiv amor, njegov sjaj, njegov ugled, njegova slava, zaboravljeni, ako bi se izgubili u toj noi. Tad se pojavljuje Tiresija. Odisej mu daje da pije, i ovaj mu saoptava da e se vratiti kui, gde ga eka Penelopa, i prenosi mu novosti o svima. Agamemnon je mrtav, i Odisej vidi senke izvesnog broja junaka, vidi svoju majku, prepoznaje Ahila i zapitkuje ga. Poto je popio malo one krvi koja vraa vitalnost, Ahil govori. ta kae, u trenutku kad svi pevaju o njegovoj slavi, kada njegova kleos, njegova slava, blista ivom svetlou u celom svetu, gde on predstavlja uzor junaka i gde se smatra da se, ak i u paklu, odaje priznanje njegovoj nadmoi? ujmo ga; ,yie bih voleo da sam poslednji meu sirotim seljacima, umazanim blatom i balegom, najbedniji ivi stvor pod suncem, nego to sam Ahil u ovom svetu tmine kakav je Had.u To to Ahil kae u Odiseji suprotno je onom e to je govorio u Ilijadi-. Ahil je, govorilo se, m orao izabrati izmeu kratkog ivota u slavi i dugog ivota, ali bez ikakve slave, i on se nije dvoumio, u njemu nije bilo nikakve sumnje: trebalo je izabrati slavan ivot, junaku smrt u jeku mladosti, jer je slava kratkog ivota koji se dovrava lepom smru vredela mnogo vie od svega drugog. Sad on govori upravo suprotno. Kad ovek jednom umre, kada bi jo mogao da bira, radije bi bio siromaan seljak umrljan blatom u najbednijim krajevima Grke, nego veliki Ahil u svetu mrtvih. Odisej saslua tu ispovest, a onda krene dalje. Ponovo se zaustavi kod Kirke, koja ga opet ugosti, nahrani njega i njegove drugove, ponudi mu hleba i viaa, a zatim im pokae kojim putem da idu. Posebno im kae kako treba da se postave pred jezivom opasnou od Pokretnih stena, Plagktai, stena koje nisu uvrene i koje se spajaju u trenutku kad neko proe izmeu njih. Kako bi ih izbegli, morae da plove izmeu Skile i Haribde. Haribda je vrtlona struja koja ih moe progutati, a Skila stena to se penje u nebo, s udovitem koje vas uhvati i prodere. Ona im jo kae kako ne samo da e proi pored divovskih stena, uz teak izbor izmeu dve opasnosti, Haribde ili Skile, nego e naii i na sirene, na njihovom malom ostrvu.

83 /

Svuki bro koji tuda proe i uje pesmu sirena srlja u propast, jer mornari ne mogu da odole arima pesme, pa se brod zato razbije o grebene. Odisej sa svog broda ugleda stenu na kojoj ive pevaice. ta radi lukavi Odisej? Nabavio je vosak, i u trenutku kad su ugledali ostrvce na kojem su se ugnezdile sirene, ene-ptice ili ptice-ene, pevaice lepog glasa, on voskom zapui ui svim lanovima posade kako ne bi nita uli, ali on sam se ne odrekne toga da ih uje. On ne samo to je ovek vemosti i seanja, nego, kao i u epizodi s Kiklopom, onaj ko eli da zna, ukljuujui i ono to se znati ne sme. Ne eli da proe pored sirena a da ne uje njihovu pesmu, da ne sazna ta to one pevaju i kako pevaju. On, dakle, ostavi ui otvorene, ali naredi da ga vrsto veu za jarbol kako ne bi mogao da se kree. Brod prolazi, i u trenutku kad prie ostrvu sirena, odjednom doe do onoga to Grci zovu galene\ potpun mir, vetar prestaje, zatim se javlja neki um, brod ostaje skoro nepokretan, i sirene poinju pesmu. ta pevaju? Obraaju se Odiseju kao da su Muze, kao da su keri Seanja, one koje nadahnjuju Homera kad peva svoje pesme, one koje nadahnjuju pevaa kad pripoveda o junakim podvizima. One mu govore: Odiseju, slavni Odiseju, toliko voljeni Odiseju, doi, doi, sasluaj nas, sve emo ti rei, opevaemo slavu junaka, tvoju slavu. U isto vreme dok one otkrivaju Istinu s velikim i, dakle tano sve ono to se desilo, oko ostrva sirena pojavi se masa leeva koji se raspadaju na suncu, na alu. To su svi oni koji su poklekli pred tim pozivom i koji su sad mrtvi. Sirene su istovremeno poziv elje za znanjem, erotska privlanost - one su suta zavodljivost - i smrt. Ono to govore Odiseju, na izvestan nain, jeste ono to e se o njemu govoriti kad ga vie ne bude bilo, kad bude prekoraio granicu izmeu sveta svetlosti i sveta tame, kad bude postao onaj Odisej iz prie koju su ljudi o njemu stvorili i na ije vas pustolovine ja sada podseam. One mu to priaju dok je on jo iv, kao da je ve mrtav, ili kao da se nalazi na nekom mestu i u nekom vremenu gde granica izmeu ivih i mrtvih, svetlosti ivota i noi smrti, poto nije jasno utvrena, ostaje jo uvek neodreena, zamagljena, moe se prekoraiti. One ga privlae smrti, koja e za njega predstavljati posveenje njegove slave, ona smrt za koju Ahil kae da je ne eh, mada je za tom slavom eznuo dok je jo bio iv, jer samo smrt ljudima moe doneti besmrtan ugled.

Odisej slua pesmu sirena dok brod polako prolazi; otima se ne bi li otiao kod pevaica, ali njegovi mornari vrsto zateu konope, Konano, brod se zauvek ualji od sirena, i zatim se nae u blizini stena koje se spajaju i sudaraju. Odisej radije bira Skilu nego Haribdu, a ishod je taj da u trenutku kad brod prolazi, Skila, sa svojih est glava i dvanaest pseih apa uhvati jedan broj mornara i ive ih pojede. Samo nekoliko malobrojnih se izvue. Maio kasnije stiu do jednog drugog ostrva, Trinakije, ostrva sunca. To ostrvo zaista pripada suncu, tom svevideem oku. Tamo ima besmrtnih, boanskih stada, koja se ne mnoe. Njihov broj je stalan, i odgovara broju dana u godini. T\i se ne sme nita menjati, niti poveavati, niti smanjivati. Sve su to izvanredne ivotinje, a jedna od stvari koje je Tiresija otkrio Odiseju je sledea: Ka bude doao na ostrvo sunca, ni po koju cenu ne sme da dirne ni u jednu od ivotinja iz tog svetog stada. Ako ih ne bude dirao, imae priliku da se vrati kui, Ako ih bude dirao, gotov si. Naravno, pre nego to se iskrcao na Trinakiju, Odisej se setio tog upozorenja i obavestio svoju posadu. Stii emo na mesto gde pase stado sunca, ali se u njega ne sme dirati. Te ivotinje su nedodirljive, one su svete. Sunce bdi nad njima s Ijubomornom brigom. Jeem o nae zahhe s broda, i na ostrvu se neem o zaustavijati. Ali, njegovi m om ari su iscrpljeni. Proli su kroz teke opasnosti, neki od njihovih drugova su izgubili ivot, premoreni su, izmodeni, i odgovaraju Odiseju: Ti si od kamena kad nee da se zaustavi tam o! Euriloh uzima re u ime cele posade i kae: Zaustaviem o se. - Dobro, kae Odisej, ali neem o dirati nita osim zaliha koje nam je dala Kirka. arobnica je pila nektar i ambroziju, ali im je dala hleba i vina, ljudsku hranu. Brod pristane, oni se iskrcaju na obalu i jedu svoje zalihe. Sledeeg dana se die olujni vetar koji e duvati danima, tako da nisu mogli ponovo da krenu. ZagLavili su se na ostrvu i zalihe, namirnice im malo-pomalo nestajahu. Obuzima ih glad, upa ih u stomaku. Glad je jedno od onih stvorova koje pesnik Hesiod pominje meu decom Noi. Limos, Glad, jedna je od onih koje je izrodila No, zajedno sa Zloinom, Mrakom, Zaboravom, Snom. Zaborav, San, Glad: ta kobna trojka mranih, nonih sila eka u zasedi. Ovde se prva razbesnela glad. Tada se oni bace na ribolov. Mornari uhvate poneku ribu s vremena na vreme,

ali to nije dovoljno; nema skoro nieg za jelo. Odisej se i ovog puta odvoji od svojih drugova, popne se na vrh ostrva da vidi ta se videti moe, i zaspi. Jo jednom je naeg Odiseja prekrila no sna koju su poslali bogovi. Dok on spava, glad ima slobodno polje, i kroz Eurilohova usta se obraa svim drugovima: Neemo valjda ovde da ekamo da pom rem o od gladi, pogledajte ove divne krave, kad ih ovek samo pogleda, poe mu voda na usta. Iskoristivi Odisejevo odsustvo, to to je on zatvoren u noni svet, to nije tu, to ne bdi, oni opkole stado. Prinesu na rtvu nekoliko ivotinja koje su ulovili. Pojure ih, pohvataju, zakolju i stave da se kuvaju. Jedne komade stavljaju u kazane, druge peku na vatri. U tom trenutku, na vrhu ostrva, Odisej se probudi. Osea miris peenog mesa i masti. Odjednom ga obuzme uasna strepnja, i on se obrati bogovima: Bogovi, vi ste me izigrali, poslali ste mi tamu sna, ali to nije bio sladak san, nego san zaborava i smrti, i sad sam se naao pred zloinom. Sie, obaspe grdnjama svoje drugove, ali ovi, zaboravivi na upozorenja i na obeanja, samo misle na jelo. Za to vreme javljaju se uda: te ivotinje, iseene na komade i skuvane, i dalje muu kao da su ive. Mrtve su, ali jo ive, jer su besmrtne. Obavljeno je rtvovanje, izopaeno i krivo, kao da je bio u pitanju lov na divlje ivo* tinje, i tako je pomeano divljatvo i civilizacija. Sad je uda sve vie i vie, ali Odisejevi drugovi i dalje jedu, prederavaju se, a zatim zaspe. Odmah zatim se talasi smire, vetar stane. Oni se vrate na more. Ukrcaju se na brod, i im je brod napustio ostrvo, Helije se obrati, ovog puta ne Posejdonu, nego Zevsu, i kae mu: Pogledaj ta su uinili! Pobili su moje ivotinje, mora da me osveti. Ako me ne bude osvetio, ja, Sunce, prestau da sijam za besmrtne bogove u Eteru, prestau da sijam za smrtne ljude koji na zemlji gledaju kako se smenjuju dan i no. Otii u da sijam onima dole, mrtvima! Sii u u Hacl i moja e svetlost obasjati tamu. A vi ete ostati u noi, i bogovi i ljudi. Zevs mu odgovara: ,,Ja u se za sve pobrinuti, kae. Poto nije dovoljno dobro bdeo, Odisej je pustio svoje mornare da poine greku i pomeaju sveto i profano, lov i prinoenje rtve, da sve ispremeu, izlaui se opasnosti da no bude obasjana suncem, a da se tamo gde sija sunce useli no. Oni ponovo kreu na put svojim brodom, ali uspeju da se udalje svega nekoiiko metara kad Zevs, iz nebeskih visina, zamrai nebo. Brod je iznenada

obavijen mrakom, iu se talasi, pogodi ga grom, jarbol se polomi, pri padu razbije glavu krmanou, koji padne u vodu. Laki brodi se trese, drma i raspada u paramparad. Svi Odisejevi drugovi kao da su ponovo pretvoreni u ivotinje: poput vrana, nose ih talasi. Odisej, vrsto se uhvativi za komad broda, tada devet dana ostane da pluta. Posle tohko vremena, plima ga ostavi, potpuno iscrpljenog, na obali Kalipsinog ostrva.

Kalipsino ostrvo
Poto mu je brod pogodio grom, poto se raspao, svi Odisejevi mornari koji su preiveli, podavili su se i ostali da plutaju kao vrane koje nosi morska struja. Samo se Odisej izvukao. Uhvatio se za jarbol, za komad broda, i struja ga je odmah ponela u suprotnom pravcu, odnosno prem a Haribdi, gde se naao u dramanoj situaciji. Spasao se skoro udom. Jo devet dana, sam, iscrpljen, preputen je morskim strujama i one ga nose po svojoj volji, na kraj sveta. Tada, kao moreplovac koji je doiveo brodolom, u trenutku kad je hteo da pusti da ga voda proguta, stie na Kalipsino ostrvo. To je ostrvo na kraju sveta, ono se ak ne nalazi ni na granicama morskog prostora, odvojeno je i od bogova i od ljudi ogrom nom vodom. Ono se ne nalazi nigde. Odisej lei iscrpljen, Kahpso mu prua gostoprimstvo. Nasuprot onom e to se dogodilo kod Kirke, gde su Odisejevi m om ari i sam Odisej otili nimfi i traili njen pristanak, ovog puta Kalipso spasava Odiseja. Ostae tam o itavu venost, pet godina, deset godina, petnaest godina, jer vreme vie ne postoji. Svaki je dan isti kao i prethodni. On proivljava Ijubavni susret s Kalipso, u venoj ljubavnoj samoi, bez ikakvog dodira bilo s kim, bez biio koga drugog, u potpunoj samou udvoje. U vremenu u kojem se ne deava nita, gde nema zbivanja, svaki je dan isti kao i svi drugi. Odisej je van sveta, van vre-w mena, kod Kalipso. Ona je u Odisejevim oima sama ljubav, puna milote. Ah ona je i, kao to kae njeno ime, Kalyps, to dolazi od grkog kalyptein, sakrivati", ono to je skriveno u prostoru izvan svega, i kao i ona koja sakriva Odiseja od svakog pogleda.

Malecki raj
Tako zaista i poinje Homerova pria o Oisejevim pustolovinama. Ve deset godina junak je sakriven kod Kalipso. Ostao je s nimfom, stigao je do kraja puta, na kraj svoje odiseje. To je mesto gde se sve vezuje u vor, gde se igra na sve ili nita. U stvari, iskoristivi to to Posejdon, koji Odiseja proganja svojom srdbom, svojom mrnjom, ne sumnja nita, umeala se Atena. Posejdon je poao kod Etiopljanja, kako to esto ini, na gozbu s tim mitskim biima, uvek mladim, to isputaju miris ljubiice, ne znaju za truljenje, pa ak i ne moraju da rade jer svakog jutra, u jednom polju, nalaze hranu, ivotinjsku i biljnu, spremljenu, skuvanu, kao u zlatno doba. Oni ive na dva kraja sveta, na krajnjem istoku i krajnjem zapadu. Posejdon ih poseuje na oba kraja, jede i zabavlja se s njima. Atena, dakle, iskoristi tu priliku kako bi objasnila svom ocu Zevsu da se to tako ne moe nastaviti, da se svi grld junaci koji nisu poginuli na trojanskoj zemlji ili skonali na moru pri povratku, sad nalaze kod kue, vratili su se svojima, svojoj kui i svojoj eni. Jedini meu svima njima Odisej, smerni Odisej, koji je s njom u poviaenom odnosu, ostao je zarobljen ko te Kalipso. Suoen s upornou svoje keri Atene i Posejdonovim odsustvom, Zevs donosi odluku. On baci kocku i rei njegovu sudbinu: Odisej mora da se vrati. Lako je to rei, ali jo i Kalipso treba da ga pusti. Za to mora da se pobrine Hermes. On uopte nije zadovoljan tim zadatkom: nikad nije kroio kod Kalipso, a moemo ga i razumeti, jer to je nekakva nigdina. Daleko od bogova, daleko od Ijudi. Kako bi se do nje stiglo, treba prei ogrom no prostranstvo slane morske vode. Hermes obuje sandale, brz je kao munja, kao misao. Gunajui i govorei kako pristaje na taj zadatak jer se pokorava i protiv svoje volje, on se iskrca na Kalipsino ostrvo. Oduevljen je kad otkrije to mesto koje nije nigde: to ostrvce nalik je na raj u minijaturi. Ima tu vrtova, uma, vodoskoka, izvora, cvea, lepo nametenih peina u kojima Kalipso peva, prede, tka, vodi Ijubav s Odisejem. Hermes je zapanjen. Obrati se Kalipsi. Nikad se nisu videli, ali se ipak prepoznaju. Dakle, dragi moj Hermese, ta te dovodi ovamo? Nisam navikla da te sreem. - Zaista, odgovara joj Hermes, da sam se samo ja pitao, ne bih dolazio, ah naredio mi je Zevs. Reeno je, mora pustiti Odiseja da ode. Zevs misli da nema razloga da se samo Odi-

sej, od svih trojanskih junaka, ne vrati kui. Kalipso odgovara: Prestani da mi pria prazne prie, znam ja zato hoete da vam vratim Odiseja. Tb je zato to ste vi, bogovi, obini bednici, gori ste od Ijudi, ljubomorni ste. Nepodnoljiva vam je pomisao da boginja ivi sa smrtnikom. Pomisao da ja ve godinama ovde mirno ivim s ovim ovekom u svom krevetu, to vama sm eta. Poto nema izbora, ona dodaje: Ali dobro, u redu, vratiu ti ga. Hermes krene nazad na Olimp. Od tog trenutka poremeti se sama pria. Odiseja je njegovo putovanje vodilo sve dalje od sveta ljudi, odvelo ga je do zemlje mrtvih, kod Kimeraca, na krajnje granice sveta svetlosti, sveta ivih. Sad se naao van igre, kao stavljen u zagrade boanskog, izolovan u morskom prostranstvu. Njegova lutanja zaustavila su se u tom usamljenikom ljubavnom duetu s Kalipso, tokom skoro deset godina. ta je radio Odisej dok je Hermes ulazio u Kalipsinu peinu? On se sam zaputio na jedan proplanak, okrenut moru ije se ogrom no prostranstvo mrekalo pred njim, i plakao kao kia. Sav se istopio. Sve ega je u njemu bilo od tene vitalnosti izlazilo mu je na oi, na kou, vie nije mogao da izdri. Zato? Zato to je u srcu alio za svojim prolim ivotom, alio je za Itakom i za svojom enom Penelopom. Kalipso je morala znati da Odisej jo misli na povratak, da je on ovek povratka. Ali, nadala se da e uspeti da ga navede da zaboravi na povratak, da e ga navesti da izgubi seanje na ono to je nekad bio. Na koji nain? Odisej je iao do zemlje mrtvih, i tamo je, meu avetima, uo kako mu Ahil kae kako je uasno biti mrtav, kako ta beivotna, nesvesna prikaza u kakvu se pretvore, ta bezimena senka, jeste najgora budunost koju ovek moe zamisliti. Kalipso e mu, na kraju putovanja, na kraju iskuenja, ponuditi da postane besmrtan i da ostane veno mlad, da vie ne m ora da se plai smrti niti starosti. Dajui to dvostruko obeanje, ona je znala ta radi. Odista postoji pria koja joj nikako nije mogla promai, svi za nju znaju: Aurora, E6s, zaljubila se u veoma lepog mladog oveka po imenu Titon. Otela ga je i povela da ivi s njom, i zatraila je od Zevsa, pod izgovorom da ne moe izdrati bez tog mladia, da mu podari besmrtnost, kako se ne bi nikad odvojio od nje. Zevs joj je, uz ironian smeak, odgovorio: ,,U redu je za besmrtnost." Tako je u dvore u kojima je Aurora stolovala na Olimpu, Titon doao kao mladi, s poviasticom da nikad ne mora umre-

ti, ali posle nekog vremena, postao je gori o starca, jer je u sto pedesetoj ili dvestotoj godini postao kao buba, sav se smeurao, nije vie mogao ni da govori ni da se kree, nita nije jeo. iva avet.

Nem ogu zaborav

Kalipso Odiseju nije ponudila to, ona mu je ponudila da zaista postane bog, to znai besmrtan i zauvek mlad. Kirka je, ne bi li naterala Odisejeve mornare da zaborave na povratak, ove pretvorila u ivotinje, u bia nia od Ijudskog. Kalipso je predloila Odiseju da ga pretvori ne u ivotinju, nego u boga, u istom cilju, kako bi zaboravio na Itaku i na Penelopu. Drama, vor ove povesti, jeste to to se Odisej naao pred takvom nedoumicom. Video je ta je to smrt, video je to kad je bio kod Kimeraca, na vratima pakla, a video je i kod sirena koje su pevale o njegovoj stavi sa svog ostrvca okruenog leinama. Kalipso mu nudi besmrtnost i venu mladost, ali treba platiti cenu da bi taj preobraaj bio obavljen. Cena koju treba da plati jeste da ostane tu, da zaboravi na svoju otadbinu. Osim toga, ako ostane kraj Kalipso, ostae sakriven, pa e tako prestati da bude onaj koji jeste, to jest Odisej, junak povratka. Odisej je ovek seanja, spreman da se izloi svakom iskuenju, svim patnjama, kako bi ostvario svoju sudbinu, a to je da bude baen na granice Ijudskog i da smogne snage da uspe, da uvek eli da se vrati i da nae samog sebe. Trebalo bi, dakle, svega toga da se odrekne. Ono to se njemu nudi, za jednog Grka, ne predstavlja Odisejevu besmrtnost, ve neku bezimenu besmrtnost. Kada je Atena, preruena u Mentora, starca, starog mudraca, Odisejevog prijatelja, otila na Itaku da poseti Telemaha, Odisejevog sina, ona mu je rekla: Zna, tvoj otac je veoma lukav ovek, jako prepreden, ubeen sam da e se vratiti, spremi se, treba da mu pomogne. Idi, pogledaj po drugim gradovima u Grkoj ima li vesti. Nemoj tu sedeti skrtenih ruku i kukati, radi neto. Telemah joj najpre odgovori da nije siguran da je re o njegovom ocu: Penelopa, njegova majka, rekla mu je da je Odisej njegov otac, ali on ga nikad nije video. Odista, Odisej je otiao kad se Telemah tek bio rodio, imao je samo nekoliko meseci. Sada Telemah ima dvadeset godina, dvadeset godina je prolo otkako je Odisej otiao. Telemah odgovara Ateni

90 /

da je njegov otac neznanac, i to ne samo za njega, on je, po volji bogova, bie koje ama ba niko nije video, niti uo, nevidljiv i neujan. Nestao je kao da su ga odnele Harpije, izbrisan je iz sveta Ljudi. Niko ne zna ta se s njim dogodilo, i dodaje: ,,Da je barem poginuo u borbi na grkoj zemlji ili, vraajui se sa svojim brodovima, njegovi drugovi bi nam ga doneli, pa bismo mu podigli humku i na njoj bi bila sem a, nadgrobni kamen na kojem bi stajalo njegovo ime. Tako bi on, na neki nain, zauvek bio ovde s nama. U svakom sluaju, o n bi nam tako ostavio, meni, njegovom sinu, i ceLoj porodici, neprolaznu slavu, klos dpbtbiton. A ovako je nestao s Uca zemlje, zbrisan je, progutaLo ga, akle&s, bez slave. Kahpso nudi Odiseju da bude besmrtan, veno mlad u oblaku tame, da niko nikad ne uje za njega, da niko nikad ne izgovori njegovo ime, da, naravno, nijedan pesnik nikad ne opeva njegovu slavu. Kako kae Pindar u jednoj pesmi, kad se uini veliki podvig, on ne sme da ostane ,,skriven. To je onaj isti glagol, kaluptein , od kojeg je nastalo ime Kalipso. Da bi taj podvig zaista i postojao, potrebna mu je pohvala kroz stihove velikog pesnika. Razume se, ako Odisej ostane kod Kalipso, onda vie nee biti odiseje, pa tako nee biti ni Odiseja. Tkko ostaje sledea dilema: ili anonimna besmrtnost, bez imena, to znai da bi, ostavi zauvek u ivotu, Odisej postao slian mtrvima iz Hada, koje nazivaju bezimenima zato to su izgubili svoj identitet, ih, ako bi izabrao suprotno, ivot smrtnika, naravno, ali u tom ivotu bi on naao samog sebe, ljudi bi ga pamtili, bio bi ovenan slavom. Odisej tada kae Kahpso da ipak vie voli da se vrati. Nema vie elje, ne postoji ni bim eros niti &ros, u pogledu te izlolovane nimfe s kojom ivi u samoi ve deset godina. A ako odlazi s njom uvee u krevet, to je zato to ona tako eli. On to vie ne eli. Njegova jedina elja jeste da ponovo nae svoj ivot smrtnika, pa ak i da umre. Njegova bim eros okrenuta je ivotu smrtnika, cfn eli da okona svoj ivot. Kahpso mu kae: Toliko si vezan za Penelopu, vie voh Penelopu od mene? MisU da je ona lepa? - Ma ne, nikako, odgovara Odisej, ti si boginja, ti si lepa, ti si vea, udesnija od Penelope, znam ja to dobro. Ah Penelopa je Penelopa, to je moj ivot, to je moja supruga, to je moja zemlja. - obro, kae Kahpso, razum em . Tada ona izvri nareenje i pomogne mu da sagradi splav. Oni zajedno seku drva, slau ih tako da naprave

vrst splav, koji ak ima i jarbol. Tako Odisej napusti Kalipso i zapone nov niz pustolovina.

Nag i nevidljiv
On plovi na tom splavu. Sve je u redu. Posle mnogo dana plovidbe, Odisej primeti neto kao obru na vodi: to je ostrvo Feaana. U tom trenutku Posejdon, koji je zavrio sa slavljem kod Etiopljana, kree nazad na Olimp. S nebeskih visina spazi splav o iji se jarbol okaio neki dehja, i prepoznaje Odiseja. Popldvi od besa. Ve deset godina nije nita uo o tom tipu, ali tad shvati da su bogovi odluih drugaije, da je Zevs presekao stvar. Ne moe da odoh. Ponovo udari gromom u splav, koji se raspadne, i tako Odisej zapliva prkosei raspojasanim strujama, naguta se vode i sprema se da umre. U tom trenutku, na veliku sreu, primeti ga jedno drugo boanstvo. Inona Leukoteja, bela boginja, koja se ponekad javlja brodolomnicima koje uhvati veliko nevreme, i spasava ih. Ona prie Odiseju i prui mu veo, pojas, govorei: Stavi ovo na sebe i nee poginuti. Ali pre nego to nogom kroi na zemiju, skini ga. Odisej uzme veo, pliva s tekom mukom, prie obali, ali pri svakom pokuaju da stupi na kopno, oseka ga povue nazad. Konano, on na obali, neto dalje, ugleda nekakvu malu luku, mesto gde se uliva neka reica, brzak. Zato se tu talasi ne razbijaju o stene. On otpliva tamo, vee je, iznemogao je, kao bez due. Odbacuje talisman, izvue se etvoronoke i strovaU se neto vie, na strmini, gde se sakrije pod gomilom lia, pitajui se ko h tu stanuje, kakva li mu nova opasnost preti. Reio je da oka ne sklopi, uprkos svoj iscrpljenosti. Ve noima ne spava, sav je prljav, jer se danima kisetio u moru, a nije imao gde da se opere. Pokriven je solju, i kosa mu je ulepljena, sav je zarastao. im legne, Atena, koja se odavno nije meala, doe i uspava ga. To je, dakle, ostrvo Feaana, na pola puta izmeu sveta ljudi, Itake, Grke, i jednog izvanrednog sveta, udesnog, gde ljudoderi ive u susedstvu boginja. Feaani se upravo bave prevoenjem iz jednog sveta u drugi. To su mornari koji imaju arobne brodove: oni plove sami od sebe, punom brzinom, u bilo kom eljenom pravcu, i nema potrebe da se njima upravija, niti da se vesla. Oni su pomalo kao Hermes, bog putovanja i prelaska, sila dola-

92 /

ska i odlaska iz sveta u svet. Izuzev ovoga, ostrvo nema ncposrcdan dodir sa sp o ljan jim svetom. Feaani su ,,prevoznici", ali kod njih niko ne doiazi, nijedan stranac, ovek, nikad tu nije doao. Naprotiv, deava se da bogovi naiu da se tuda malo proetaju, i pokazuju se onakvi kakvi su, bez potrebe da se preruavaju. Odisej je skriven u bunju i spava, stie zora. U kraljevskoj palati kralj ima mladu ker, od petnaest ili esnaest godina. U godinama je za udaju, ali u Feakiji zacelo nije lako nai oveka kadrog da odgovori na zahteve koje njen otac ima od svog zeta. Tokom noi ona je sanjala, i nema sumnje da je Atena upravljala njenim snom. Sanjala je o moguem muu, i ujutro je pozvala svoje slukinje, one su dole, pokupile svo rublje iz kue kako bi ga oprale u bistrom potoku, a zatim na stenju osuile lepe tkanine, arave i haljine. U rano jutro povezte su kola koja su vukie teglee ivotinje kako bi svo prijavo rublje odnele do potoka. Foto je rublje oprano, devojke se zabavljaju igrajui se loptom. Jedna od nespretnih slukinja promai loptu koju joj je Nausikaja bacila, i ova padne u potok. Tad se zauje devojaka cika. Odisej se trgne iz sna, izae iz bunja, ugleda taj prizor. Go je kao od majke roen, to je strano videti. Poto je uznemiren, njegov pogied je bhstav i prek. Videvi ga, devojke se razbee kao uplaene ptice. Sve osim jedne, Nausikaje, najvee, najlepe, koja je meu ovim devojkama kao Artemida meu svojim sledbenicama, uvek za stepen iznad, Nausikaja ne posre. Ona stoji m im o. Odisej je vidi. Ona ga gleda i m ora biti da se pita ko je taj strani ovek, to udovite, ali se ne mrda. Ona je kraljeva ki. Tad je Odisej, naoko straan ah prijatan za uvo, jer on je ovek vete rei, upita: ,,Ko si ti? Jesi U ti boginja sa svojim pratUjama? Ja sam brodolomnik, nesrea me je ovamo bacila. Sluaj, kad te vidim, pomislim na mladu palmu koju sam nekad video u Delosu tokom jednog od mojih putovanja, na tu vitku mladu palmu koja se uzdizala pravo u nebo. Kad sam je video bio sam zadivljen, zastao sam pred njom sav izvan sebe, a isto tako, devojko, i tebe kada sam ugledao, ostao sam zadivljen. Tad mu ona odgovori: Tvoje rei suprotne su tvom izgledu, ne izgieda kao zloinac, kao neki k a k s Ona pozove devojke i zamoh ih da se pobrinu za tog oveka. Dajte mu da se opere i da se obue. Odisej ue u brzak, spere svu prljavtinu, sve nasiage neistoe kojapokriva njegovu kou, ope-

93 /

re se, obue. Kad je to uinjeno, Atena ga, razume se, zaspe ljupkou i lepotom. Uini ga iepim, mlaim, jaim, izlije na njega cbris, dra, sjaj, privlanost. Tako Odisej zabiista lepotom i zavodljivou. Nausikaja ga pogleda, i u poverenju kae svojim slukinjama: SLuajte, maioas mi se uinilo da ovaj ovek nije naroito podoban bogovima koji stanuju na nebu, ne naroito njima slian, aeiklios, grozan, a sad mi izgleda njima slian, eiketos. Od tog trenutka u Nausikajinoj glavi zaeLa se pomisao da je taj stranac, koga su poslali bogovi, na neki nain raspoLoiv, da pred njom stoji mogunost da joj on postane suprug, mu o kome je sanjaia. Kad je Odisej upita ta treba da radi, ona mu nalol da ode do palate njenog oca Alkinoja i majke Arete. Otii e tamo, aii uz izvesne predostronosti; ja u se vratiti u dvor, natovariu mazge rubljem, ponovo u krenuti sa svojim enama, ali znaj, ne treba da nas vide zajedno. Najpre zato to se ovde stranci ne viaju, svi se meu sobom poznajemo, ako bi primetili nekog neznanca, svi bi poeli da se pitaju, a ako bi ga pritom jo videli u mom drutvu, zamisli ta bi mogli pomisliti. Poi, dakie, posLe mene, idi putem sve do tog i tog mesta, i tako e doi do iepog dvora okruenog udesnim vrtovima koji u svako doba cvetaju i donose plodove. Ima tu i luka s Lepim brodovima. Ui e u dvoranu i bacie se pred noge mojoj majci Areti, obgrlie joj kolena, i zatraiti gostoprimstvo. Pre nego to stigne u palatu, nemoj se zaustavljati na putu i ni sa kim ne razgovaraj." Nausikaja ode, a Odisej ugLeda neku devojicu. To je preruena Atena, koja je uzela to oblije. Ona mu kae: Sledi uputstva kraljeve keri, ali ja u te istovremeno uiniti nevidljivim kako na putu ne bi naiao ni na kakvu prepreku. Dok bude nevidljiv, ni sam nikoga nemoj gledati. Ne ukrtaj pogled ni sa kim, jer da bi ovek bio nevidljiv, ni sam ne treba drugoga da gleda. Odisej posLua sve njene savete, stigne na dvor i baci se pred kraljiine noge. U trenutku kada je prolazio kroz dvoranu u kojoj se okupilo svo feako plemstvo, ostaje nevidljiv. Prilazi prestolu na kojem jedno pored drugog sede Alkinoj i Areta. Tkd Atena naprosto raspri maglu oko njega, i zaprepaeni Feaani ugiedaju stranca kako grli kraljiina kolena. Areta i Alkinoj ree da ga prime u goste. Prireeno je veliko slavlje tokom kojeg Odisej pokazuje nesravnjive atLetske sposobnosti. Jedan od kraljevih sinova ga malo izaziva, ali Odisej sauva hladnokrv-

nost. On baci disk dalje od onoga drugog i tako dokae da je hrabar ovek, junak. Dovedu pevaa da peva. Odisej sedi pored kralja, a peva pone da peva o Trojanskom ratu. Pria o velikim podvizima i smrti nekih Odisejevih drugova. U tom trenutku, Odisej vie ne moe da se uzdri, obori glavu, odeom pokrije oi kako ostali ne bi videh kako plae, ali, Alkinoj to primeti; on shvati da ovek koji sedi pored njega, da bi bio tako uznemiren pesmom, m ora biti jedan od ahajskih junaka. On naredi da se pesma prekine, a na izvestan nain, Odisej je nastavlja; on otkriva svoj identitet: ,,Ja sam Odisej, pa ispria, poput pevaa, veliki deo svojih pustolovina. Kralj rei da vrati Odiseja na Itaku. On to ini zato to mora, ne bez tuge, jer je i on misho na svoju ker. Stavlja Odiseju na znanje da e, ako eli da ostane tu, sa Feaanima, i da spava s Nausikajom, biti idealan zet. Potom e postati kralj Feaana. Odisej objanjava kako se njegov svet, njegov ivot, nalazi na Itaci, te da mu zato treba pomoi da se vrati. Pred vee oni skupljaju razne poklone, napune jedan od feakih brodova, i Odisej se ukrca na njega. Pozdravi se sa svima, s kraljem, s kraljicom i s Nausikajom, ba kao to je rekao zbogom i Kirki i KaUpso. rod zaplovi i krene put oveijih voda. Taj brod prenosi Odiseja iz sveta nigdine u kojem je iveo na granicama ljudskog, ka svetlosti i ivotu, njegovoj otadbini, Itaki.

Sumnjivi prosjak
im se ukrcao, zaspao je, i brod sam plovi. Feaki mornari stiu na Itaku, na obalu na kojoj vide kako se iri neka mashna, ulaz u peinu u kojoj ive nimfe, planinske^vrhunce. Tb je neka vrsta prirodne luke s dve velike stefte koje, poput vratnica, stoje jedna naspram druge. Feaarii ostave usnulog Odiseja na obaU, ispod masline, i odu tamo odakle su i doU. Ali Posejdon, s nebeskih visina, gleda kako se odvijaju stvari. Jo jednom je prevaren: Odisej se vratio. Bog odlui da se osveti Feaanima. U trenutku kad je brod stigao do Feakije, on zamahne trozupcem, brod se skameni, i tako ukopan u m ore postane stenovito ostrvo. Feaani vie nee biti prevoznici izmeu dva sveta. Vrata kroz koja je Odisej na poetku prie proao, i kroz koja se i vratio, zauvek su zatvorena. Ljudski svet ini ceiinu, i Odisej od sada pripada njemu.

Ujutro, u zoru, on se probudi, ugleda dobro poznat pejza, gde je proveo celu svoju mladost, i ne prepozna nita. U stvari, Atina je odluila da, pre nego to se vrati, na junak m ora potpuno da se preobrazi. Zato? Zato to tokom njegovog odsustva, a naroito poslednjih deset godina, stotinak prosaca, smatrajui da je Odisej mrtav, ih barem zauvek nestao, ive u njegovoj kui. Oni tu dolaze, provode vreme, jedu i piju, unitavaju stada, prazne zalihe vina i ita, ekajui da se Penelopa odlui za jednog od njih, a ona to ne eli da uini. Upotrebila je hiljadu lukavstava, pretvarala se da se ne moe udati pre nego to bude bila sigurna da joj je mu umro. Zatim nije mogla da se uda pre nego to za svog svekra ne izatka pokrov, platno u koje e ga umotati kada ga budu sahranjivali. Ona se nalazi u enskim odajama, dok prosci, u vehkoj dvorani u kojoj su se gostih, spavaju, poto je obed zavren, s onim slukinjama koje su pristale da izdaju svoje gospodare. I tu ine hiljadu drugih ludorija. Penelopa, u svojoj sobi, tka svoje platno po itav dan, ali kad doe vee, ona sve to opara. Tako je skoro dve godine uspevala da izigra prosce izgovarajui se time to posao nije zavren. Ali, neka slukinja je na kraju proscima otkriia istinu, i oni sad trae da se Penelopa odlui. Naravno, Atena eli da Odisej izbegne da ponovi Agamemnonovu greku, to jest, trai da se on ne vrati u svom pravom obliju i tako upadne u klopku to mu je spremaju oni koji ga ekaju. Zato on treba a se pojavi preruen, inkognito. Kako bi to uinio, kako ga niko ne bi prepoznao, potrebno je da ni on ne prepozna dobro znani pejza svoje otadbine. Kad se Atena javila Odiseju na plai na kojoj se iskrcao, objasnila mu je kakvo je stanje: Tamo su prosci, mora ih pobiti, mora zatraiti pom o od svog sina Telemaha, koji se vratio, od svinjara Eumeja, od govedara Filetija, i tako e moda uspeti da ih pobedi. Pomoi u ti, ali prethodno moram da te potpuno promenim. Poto on prihvati njen predlog, ona mu pokae Itaku u pravom svetlu, onakvu kakva je u stvarnosti. Magla se raspri i on prepozna svoju otadbinu. Ba kao to ga je obavila Ljupkou i lepotom prilikom susreta s Nausikajom, sad je na njega baciia starost i runou. Kosa mu opada, oelavio je, koa mu se zbrkala, oi su mu krmeljive, zgrbio se, odrpan je, zaudara, po svemu izgleda uasno, poput zaputenog prosjaka. Odisej je skovao plan da ode na svoj dvor, da izigrava nekoga ko je ni-

96 /

ko i nita, bednika u potrazi za hranom, da primi svaku uvredu koja mu se uini i da se domogne svog luka. Taj luk je samo on kadar da zategne, prvom prilikom pokuae da izmami da mu ga poklone, kao da nije ni 2a ta, kako bi uz njegovu pom o pobio prosce. Dolazi do kapije dvora, sretne se sa starim Eumejem, svojim svinjarem. Upita ga ko je on, i ko su oni koji se nalaze u kui, Eumej odgovara: Moj gospodar, Odisej, otiao je pre dvadeset godina, ne zna se ta se s njim dogodilo, strana je to nesrea, sve se rui: prosci su unutar zidina, kua je unitena, kradu hranu, stoku, svaki dan moram da im nosim prasie da jedu, nesnosno je. Zajedno idu ka ulazu u dvor, i u tom trenutku Odisej primed kod vrata, na gomili ubreta, tamo gde se izjutra ostavljaju svi otpaci iz kue, jednog psa, Arga. Ima dvadeset godina, nalik je Odiseju, njegov psei dvojnik, a to znai odvratan, pun buva, toliko slab da skoro vie ne moe da se kree. Odisej pita Eumeja: Kakav je bio ovaj pas kad je bio mlad? - O, bio je neverovatan. Bio je to Lovaki pas, hvatao je zeeve i nijednog ne bi propustio, donosio ih je... - A, tako, kae Odisej i produi dalje. Ipak, stari Arg pridigne malo njuku i prepozna gospodara, ah vie nema snage da se pomeri. Samo pone da mae repom, i naulji ui. Odisej vii da ga taj stari pas, ma koliko bio oronuo, ipak prepoznaje, onako kako prepoznaju psi: samo ga onjui. Ljudima su, kako bi prepoznah Odiseja posle toliko godina, toliko prom ena, potrebni s&mata, znaci, nagovetaji, koji e im posluiti kao dokaz; oni e o tim znacima razmiljati, i tako rekonstruisati Odisejev identitet. Psu to uopte ne treba: od prvog trenutka zna da je to Odisej, nanjuio ga je. Kad vidi svog starog psa, Odisej je veoma uznemiren, na ivici piaa; on se brzo udaljava. Pas umire, Eumej ne primeuje nita. Oni krenu 'alje. Na pragu dvora, on sretne drugog prosjaka, Ira, naizgled mlaeg od Odiseja. Ir je zvanini prosjak, on je tu ve mnogo meseci, prima ale na svoj raun i udarce, dok se prosci goste. On se iznebuha obrati Odiseju preruenom u prosjaka poput njega: Ma ta ti radi ovde? Gubi se, ovo je moje mesto, ne zadravaj se, nema tu niega za tebe. Odisej odgovara: ,yideem o. Ulaze zajedno. Prosci su za stolom, u sred jela, sluge im donose hranu i pie. Smeju se kad ugledaju dva prosjaka umesto jednog. Ir pone da zapodeva kavgu s Odisejem i prosci se zabavijaju, govorei kako e Ir, poto je mlai, Lako pobediti onog

97 /

rugog, starca. Odisej najpre odbija da se tue, a zatim pristane da se stvar raspravi pesnicama. Svi gledaju. Odisej malo zadigne tuniku, i prosci otkriju da taj ispoteni starac ima jo vrste butine, i da ishod borbe nije tako izvestan. Zapoinje borba, i u tren oka Odisej savlada Ira, bespomonog, sred radosnih uzvika svih prisutnih, koji mu khu s odobravanjem. Odisej izbaci Ira sa dvora, ali zatim doivi itav niz uvreda i ponienja: jedan od prosaca ne zadovoljava se samo reima. Preko stola, svom snagom ga gaa goveim papkom kako bi ga povredio, pogodi ga u rame, i Odiseja zaboh. Telemah smiruje stvar, govorei: Ovaj ovek je moj gost, ne elim da trpi uvrede ni zlostavljanje.'1

Oiljak s Odisejevim potpisom

Odisej se pokazuje izvesnom broju osoba iju podrku trai. Najpre Telemahu, koji se vratio iz pohoda u koji je poao kako bi prikupio vesti o svom ocu. Po povratku, Telemah je izbegao zamku koju su mu postavili prosci, koji su saznah za njegov odlazak. Oni su to hteli da iskoriste kako bi ga ubili, a zatim mogh da se oene Penelopom bez ikakve prepreke. Oeniti se Penelopom znai lei u Odisejev krevet, kraljevski krevet, pa tako i postati vladar Itake. Poto ga je Atena upozorila, Telemah je izbegao zamku, iskrcao se na drugom mestu, a ne na onom na kojem su ga ekali, i otiao pravo kod Eumeja. Prvi susret Telemaha i Odiseja. Eumej polazi da javi Penelopi da joj je sin iv. Odisej i Telemah su sami u svinjarevoj koUbici, pojavijuje se Atena. Odisej je vidi, i psi nanjue njeno prisustvo, prestraeni su, dlaka im se nakostreUa, podvili su repove, kriju se pod stolom. Teiemah ne vidi nita. Boginja poziva Odiseja da poe s njom napolje. Doirne ga arobnim tapiem i Odisej dobije svoj preanji izgled. Nije straan za oko, lii na boga koji obitava u nebeskim prostranstvima. Kada ga Telemah vidi kako ulazi u kohbu, ne veruje svojim oima: kako stari prosjak moe postati bog? Odisej mu se pokae, ah sin ne eh da poveruje ako ne dobije neki dokaz. Odisej mu ne daje dokaz, nego ga prekoreva kao otac sina. Hoe h to prestati? Ima svog oca pred sobom i ne prepoznaje ga? Telemah, oigledno, ne m oc da ga prepozna zato to ga nikad nije video. Kaem ti da sam ja Odisej. Nametnuvi

98 /

se na taj nain, Odisej se u odnosu prem a Telemahu postavlja kao otac. Teiemah do sad nije bio ni u kakvom poloaju, jer jo uvek nije ovek, a nije vie ni dete, zato to zavisi od majke, a eli da bude slobodan: on je u dvosmislenom poloaju, ali injenica da mu je otac tu, taj otac za koga nije znao ni da h je iv, i koji moda i nije bio njegov, uprkos onom e to mu je rekao - kada, dakle, vidi oca kako stoji pred njim glavom i bradom, obraa mu se kao otac sinu, ne samo da se Odisej osetio osnaen u ulozi oca, nego se i Telemah potvrdio kao sin. Njih dvojica postaju dva pola jednog drutvenog, ljudskog odnosa koji predstavlja temelj njihovih identiteta. Uz pom o Eumeja i Filetija, oni e zatim pokuati da pripreme osvetu. U meuvremenu, Odisejev plan umalo nije propao. Penelopa je zatraila da vidi tog starog prosjaka o ijem prisustvu joj je govorio Telemah, i za koga joj je dadilja, Eurikleja, kazala da su prosci s njim postupali veoma nepristojno. Ona ga primi i ispituje ga onako kako to ini sa svim putnicima u prolazu, ne bi li saznala da h su moda sreli Odiseja. Naravno, on joj ispria jednu od lai kakve je navikao da govori. Ne samo da sam ga video, ima tom e mnogo godina, skoro dvadeset, kad je krenuo za Troju, prolazio je kroz na kraj, nego je i moj brat Idomenej krenuo da se bori zajedno s njim. Ja sam bio previe mlad. Puno sam mu poklona dao. Kraljica slua tu priu i pita se da li je istinita ili nije. Daj mi dokaz o tome to govori. Moe h mi rei kakve je haljine nosio? Razume se, Odisej do najmanjih pojedinosti opisuje finu tkaninu, i posebno dragoceni nakit koji mu je Penelopa poklonila, izrezbareni dragi kamen na kojem je predstavljen faun u trku... Tada Penelopa kae sebi: Tano je, govori istinu", i zato oseti veliku nenost prema oronulom starcu, govorei kako je on barem video Odiseja, kako mu je pom ogao. Zatrai od dadilje, Eurikleje, da se pobrine za njega, da ga okupa, da mu opere noge. Onda dadilja kae Penelopi da on hi na Odiseja, mada se moemo pitati kako je to mogue posle preobraaja kroz koji ga je Atena naterala da prode. Ima iste ruke i noge. Penelopa odgovara: Ne, nije ba tako: on ima ruke i noge kakve bi Odisej imao sada, posle dvadeset godina starenja i patnji, ako je jo u ivotu. Odisejev identitet je vrlo problematian. Ne samo to je preruen u prosjaka, nego, poto je krenuo u dvadeset petoj godini, sad ima etrdeset pet. ak i ako su mu ruke

99 /

iste, nisu istovetne. Istovremeno je isti i sasvim razliit. Dadilja ipak smatra da lie, i kae Odiseju: ,,Od svih ljudi koji su ovamo dolazili, putnika, prosjaka, koje smo primali u goste, ti me ipak najvie podsea na Odiseja. - Da, da, kae Odisej, to su mi ve rekli. Tada pomisli kako e Eurikleja, kad mu bude prala noge, videti jedan naroit oiljak, to bi moglo, prerano otkrivi njegov identitet, da mu pokvari raune i dovede do neuspeha njegov poduhvat. Kad je Odisej bio sasvim mlad, u petnaestoj Ui esnaestoj godini, bio je kod svog dede po majci kako bi proao kroz obred inicijacije kao kouros, kako bi preao iz deatva u stanje odraslog oveka; trebalo je da se mladi, naoruan kopljem, pod nadzorom roaka sam suoi s ogromnim divljim veprom i da ga pobedi - a to je i uinio, ali mu je vepar, kad ga je napao, ozledio butinu u visini kolena. Oande se vratio veoma zadovoljan, ali s tim oiljkom koji je svima pokazivao, i u detalje pripovedao kako se sve to dogodilo, kako su ga negovali, kako su mu donosili darove. Razume sef Eurikleja je bila u prvim redovima, jer mu je bila dadilja: kad je doao deda, Autolik, nekada davno, kad se dete rodilo, ona je maliana drala na svojim kolenima; molila je Autolika da izabere ime za svog unuka, Otuda Odiseju njegovo ime. Poto je jedna od njenih uloga bila i da pere noge gostima, Eurikleja je morala biti strunjak za svakojake vrste stopala. Odisej razmilja: Ako vidi oiljak, shvatie. To e za nju biti sem a, znak da sam ja Odisej, moj potpis. On se tad zavue u mraan oak kako se nita ne bi videlo. Dadilja odlazi po toplu vodu iz kotla, uzima Odisejeva stopala u ruke u mraku, njena aka klizi preko kolena, oseti ispupenje, pogleda, ispusti kotao, voda se prospe. Ona uzvikne. Odisej joj stavi ruku preko usta: shvatila je. Ona baci pogled na Penelopu, kako bi njime prenela supruzi vest da je taj ovek Odisej. Atena uini da Penelopa ne opazi taj pogled i da nita ne sazna. Ali, mah moj Odiseju, mrmlja Eurikleja, kako te nisam odmah prepoznala?" Odisej uutka dadilju. Ona ga je prepoznala, ah Penelopa m ora ostati u neznanju. I svinjaru i govedaru Odisej je pokazao oiljak kako bi im dokazao da je to zaista on.

100/

Napeti vladarski luk

Penelopa, pod Ateninim uticajem, odlui da je pijakanje njene kue dosta trajalo. Traie da se organizuje takmienje za njenu ruku. Radi toga, ona izlazi iz svoje sobe, jo lepa, jer ju je takvom uinila Atena, i objavljuje proscima i Odiseju, koji su svi obuzeti divljenjem, da naputa svoju stainu povuenost. Onaj meu vama ko bude kadar da napne luk moga mua i pogodi niz ciljeva koje emo postaviti u velikoj dvorani, taj e mi postati suprug i stvar e biti reena; od sada, dakie, moe da se sprema venanje, da se ukrasi kua, da se priprema siavlje. Prosci su oduevljeni: svaki od njih ubeen je da e uspeti da zategne luk. Penelopa daje Eumeju luk i tobolac pun strela, koje je izvukla iz skrovita. Odmah zatim se povue i vrati se u svoje odaje. Legne na krevet, gde Atena izlije na nju miran i sladak san za kojim ezne. Odisej udesi da vrata velike dvorane budu zatvorena kako niko ne bi mogao da izae i da proscima oruje ne bude pri ruci. U tom trenutku poinje veliki obred s lukom. Svi se napreu da ga zategnu, ali niko ne uspeva. Konano ni Antinoju, najubeenijem u uspeh, to ne polazi za rukom. Telemah tad objavljuje da e i o n pokuati, to bi znailo, na izvestan nain, da je on Odisej, da e, dakle, njegova majka ostati s njim i pod njegovom zatitom, da se nee preudati. Pokuava, zamalo da uspe, ali i on doivi poraz. Odisej mu uzima luk iz ruku i kae, jo se pravei da je jadni prosjak: I ja u da pokuam. Naravno, prosci ga narue: ,,Ti si lud, izgubio si glavu, ne zamilja valjda da e se oeniti kraljicom? Penelopa odgovara da u njegovom sluaju nema govora o venanju, nego o tome moe li da gaa lukom i streiom. Odisej izjavijuje da nikako ne eli da se s njom vena, ali da je nekada dobro gaao, pa eli da vidi da li je jo kadar za to. Podsmeva nam se, bune se prosci, ali Penelopa je uporna: ,,Ne, pu* stite ga, ako ovaj ovek koji je video mog mua u mladosti uspe, dau mu mnoge darove, dau mu dostojanstvo, dau mu sredstva da putuje dalje, izvui u ga iz prosjake bede i uiniti ga dostojanstvenim ovekom. Ona ni na trenutak ne pomilja da bi joj on mogao biti mu. Ne zadravajui se, ona se vraa u enske odaje. Odisej uzima iuk, zatee ga bez prevelikog napora, baci strelu i ubije jednog prosca, Antinoja, na veliko zaprepicnje svih ostalih: oni uvreeno poviu, kau da je taj

mahniti ovek nespretnjakovi, javna opasnost, ne zna a gaa lukom i strelom. Umesto da gaa cilj, pogodio je jednog od prisutnih. Ali Odisej ih sve pobije, uz pomo Telemaha, govedara i svinjara. Prosci pokuavaju da pobegnu, ah svih stotinu budu pobijeni. Prostorija je puna krvi. Penelopa, koja se vratila u svoje odaje, nita nije videla niti ula zato to ju je Atena ponovo uspavala. Leevi prosaca su izbaeni, dvorana oprana i poiena, sve je vraeno u red. Odisej se raspituje koje su slukinje spavale s proscima i nareuje da budu kanjene. Poput prepelica, okae ih u krug za tavanicu, sve su obeene. Pada no. Sledeeg dana prave se da pripremaju svadbu kako roditelji prosaca ne bi posumnjali da su im deca pobijena. Prave se da je kua zatvorena zbog venanja. Ima muzike, cela kua odzvanja od buke slavlja. Eurikleja preskae po etiri stepenika kako bi probudila Penelopu: Sii, prosci su mrtvi, Odisej je dole. Penelopa ne moe da veruje: Da mi neko drugi govori ovakve besmislice, izbacila bih ga napolje. Ne igraj se mojom nadom i mojim bolom . Dadilja je uporna: ,yidela sam mu oiljak, prepoznala sam ga, kao i Telemah. Pobio je sve prosce, ne znam kako, nisam bila tamo, nisam nita videla, samo sam ula. Penelopa silazi s veoma pomeanim oseanjima. S jedne strane, nada se da je to zaista Odisej, a istovremeno sumnja da je on, samo s Telemahom, pobio stotinu mladih ratnika koji su tamo bili. Taj ovek koji je u stvari Odisej priao joj je, dakle, lai kad je rekao da je sreo njenog supruga dvadeset godina ranije. Govorio joj je lai sasvim sline istini", pa ta onda dokazuje da ne lae i sad? Dolazi u vehku dvoranu, pita se da li da potri k njemu, ali ipak ostane nepomina. Odisej, u obliju starog prosjaka, stoji naspram nje, oborenog pogleda, ne progovara ni rei. Penelopa ne moe da govori, kae u sebi kako ovaj starac nema niega zajednikog s njenim Odisejem. Ona je u poloaju drugaijem nego ostali. Ostah se s Odisejevim povratkom nalaze u sasvim odredenom drutvenom statusu. Telemahu je bio potreban otac, i kad se Odisej pojavio, on je iznova postao njegov sin. Odisejev otac mora ponovo pronai svog sina. Svakom od sluga, koji su bili lieni gospodara, ovaj je bio potreban kako bi postali ono to jesu, kako bi povratili drutvene odnose na kojima se zasniva njihov poloaj. Penelopi, meutim, nije potreban suprug, ona ne trai mua, stotine njih vrte se oko

102/

njene suknje ve godinama i eznu za tim statusom, dosauju joj. Ona ne eli mua, ona eli Odiseja. Ona eli ba tog oveka. Ona, u stvari, tano eli Odiseja iz mladosti. Nijedan od znakova ubedljivih u oima drugih, javnih znakova kao to su oiljak, injenica da je napeo luk, za nju nisu dokaz da je zaista re o njenom Odiseju. I drugi ljudi mogli bi pokazivati iste znakove. Ona eli Odiseja, a to znai jedinstvenu osobu koja je bila njen suprug u prolosti i koja je potom nestala tokom dvadeset godina; upravo ta dvadesetogodinja pukotina m ora biti popunjena. Ona, dakle, eh tajni znak koji samo on i ona mogu znati, a takav znak postoji. Penelopa mora biti lukavija od Odiseja. Ona zna da je on kadar da lae, uhvatie ga, dakle, u stupicu.

'

Zajednika tajna
Odiseja je, kasnije tokom dana, Atena preobrazila tako da je ponovo dobio svoje sopstvene crte: to je Odisej koji ima dvadeset godina vie. On, dakle, stoji naspram Penelope u svoj svojoj lepoti junaka, a ona nikako da se rei da ga prepozna. Telemah je besan na nju. Eurikleja takoe. Zameraju Penelopi da ima srce od kamena. Ali, ona ima ba onakvo bronzano srce kakvo joj omoguava da odoh svemu onom e to je pretrpela od prosaca. Ako je ovaj ovek zaista jedan i jedini Odisej, ponovo em o se nai zato to meu nama postoji jedan siguran tajni znak, neopozivi znak koji samo mi, on i ja, moemo prepoznati. Odisej se osmehuje, kae sebi da je sve u redu. Poto je ona prepredena, kad je palo vee, zatraila je od svojih slukinja da iznesu krevet iz njene sobe za Odiseja, jer nee spavati zajedno. im je izdala nareenje, Odisej je pocrveneo, pomahnitao od besa: ta, da se krevet iznese ovamo? Ali, taj krevet nije mogue pomeriti! - Zato? - Zato to sam, vie Odisej, ja taj krevet napravio; nisam ga napravio pokretnog na etiri noge, jedna od njegovih nogu je mashnovo drvo koje ima koren u zemlji, od te masline, iseene i otesane, na njenoj osnovi, koja je u zemlji netaknuta, napravio sam taj krevet. On ne moe da se pom eri. Na te rei Penelopa mu padne u zagrljaj: Ti si Odisej. Ta noga na krevetu, razume se, ima vie znaenja. Ona je uvrena, nepomina. Nepomerljivost te noge branog kreveta je izraz nepromenljivosti tajne koju njih dvo-

je dele, tajne njene vrline i njegovog identiteta. Istovrem cno, taj krevet u kojem se Odisej i Penelopa ponovo spajaju jeste i krevet koji potvruje i posveuje junaka u ulozi kralja Itake. Krevet u kojem spavaju kralj i kraljica ukorenjen je u dubine zemlje Itake. On predstavlja legitimna prava tog para da vlada zemljom i da budu pravedni kralj i kraljica zarad plodnosti zemlje i stoke. Ali osim toga, taj tajni znak koji njih dvoje jedini dele i uvaju u seanju uprkos godinama podsea pre svega na ono to ih vezuje i ini od njih par, bomophrosjme, zajednitvo mish. Kad se Nausikaja pred njim zanela priajui o svom braku, Odisej joj je rekao da je bom opbrosyne najvanija stvar za mukarca i enu kad se venavaju: injenica da postoji sloga u mislima i oseanjima izmeu supruge i supruga. I to predstavlja brani krevet. Izgleda kao da se sve zavrilo, ah nije ba tako. Tu je jo i Laert, Odisejev otac, koji ne zna da mu se sin vratio. Odisej ima sina, ima enu u ijem pogledu ita potpunu vernost, ima sluge. Pre nego to se povest okona, Odisej e posetiti oca. Napustio je izgled prosjaka, i hoe da vidi da h e ga, posle dvadeset godina, otac prepoznati. Da li je Odisej zaista Odisej posle dvadeset godina? On dolazi u vrt u koji se njegov otac povukao, usamljen, nesrean, obraduje zemlju s dva roba i jednom robinjom. Otac Laert nalazi se u istom stanju kao i Arg na gomili ubreta, pa kao i on sam, kad se kao prosjak pojavio na dvoru. Odisej dolazi, Laert ga pita ta eli. Odisej poinje da lae: ,,J a sam stranac." Kroz razgovor, pretvara se da svog oca smatra za roba. Stvarno si neverovatno trokav, odeven si grozno, koa ti je odvratna, kona kapa ti je takva da bi je samo najnii sluga poneo. Laerta uopte ne zanima ta mu govori, on samo jedno pitanje ima u glavi: da li taj strani putnik ima vesti o njegovom sinu? Odisej mu tad ispria, po svom obiaju, jo neku neverovatnu priu. Laert se rasplae: Mrtav je? i uzme zemlju kojom se pospe po glavi. Videvi ga tako oajnog, Odisej oceni da je dosta lagao: Stani, Laerte, ja sam Odisej. - Zato bi to bio ti? Daj mi znake. Odisej mu pokae oiljak, ali to njegovom ocu nije dovoljno. On onda pria kako mu je, u vreme kad je bio sasvim mali deak, Laert, u punoj snazi, pokazao, rekao imena i poklonio sva drveta koja se diu pred njihovim oima. Bilo je trinaest kruaka, deset jabuka, etrdeset smokava, pedeset vinovih loza. Ispria redom sva znanja koja mu je Laert preneo o tome kako se

104/

obraujc zemlja, kako se podiu biljke i drvee. Stari Laert plae, ali ovog puta od radosti, i padne Odiseju u zagrljaj: on, koji je bio nalik ubogom trudbeniku, osea kako ponovo postaje kralj Laert. Kao to se postavio prema Telemahu kao otac, Odisej se stavio u poloaj sasvim malog deteta u odnosu prem a Laertu. Ishod nije trebalo dugo ekati. Laert se vraa u kuu i, kad ponovo izae iz nje, lep je kao bog. Atena je malo udesila stvari. Ka je ponovo uspostavio drutveni odnos koji ga sjedinjuje sa sinom, on iznova postaje onakav kakav je bio, kraljevski lep poput boga.

Iznova p ronaena sadanjost

Na dvoru, u gradu, noga od maslinovog drveta postavljena u srce kue u zemlji Itake, u vrtu, na selu, svo to neprestano ivo rastinje, eto ta uspostavlja vezu izmeu prolosti i budunosti. Drveta posaena nekada davno sad su izrasla. Kao verodostojni svedoci, ona obeleavaju kontinuitet izmedu vremena kad je Odisej bio mali deak i vremena kad se, u ovom trenutku, nalazi na pragu starosti. Sluajui tu priu, zar i mi ne inimo isto, ne povezujemo li prolost, Odisejev polazak, sa sadanjou njegovog povratka? Spliemo zajedno njegovo odvajanje od Penelope i ponovni susret s njom. Na izvestan nain, vreme je poniteno seanjem upravo tamo gde je iznova pronaeno tokom pripovedanja. Poniteno i predstavijeno, zato to sam Odisej nije prestao da uva u seanju povratak, zato to Penelopa nije prestala da se sea Odiseja iz mladosti. Odisej spava s Penelopom, i to je kao prva brana no. Iznova se pronalaze kao miadenci. Atena natera Sunce da zadri svoje dvokohce kako ne bi prerano doao dan, kako ne bi prerano svanula zora, To je bila najdua no na svetu. Oni razgovaraju, priaju jedno drugom svoje dogodovtine i nesree. Sad je sve kao to je nekad bilo, vreme kao da je izbrisano. Sledeeg dana, porodice prosaca saznaju za pokolj, zahtevaju osvetu, itava horda roditelja, brae, roaka, s orujem u ruci, dolazi da se tue s Odisejem, Telemahom, Laertom i njihovim vernim slugama. Atena spreava sukob. Borbe nee biti, zatije, mir, sloga, iznova su uspostavljeni. Sad je na Itaci sve kao to je nekad bilo, postoje kralj i kraljica, postoji sin, otac, siuge,

105/

red je iznova uspostavljen. Pevaeva pesma moe da slavi za sve ljude, za sva vremena, u punom sjaju, uspomenu na povratak.

Dionis u Tebi

U grkom panteonu, Dionis je poseban bog. To je bog lutalica, tumaralo, bog koji se nalazi svuda i nigde. Istovremeno, trai da ga potpuno priznaju gde god da se nae u prolazu, da tam o ima svoje mesto, prvenstvo, a posebno, zato to je tamo roen, hoe da ojaa svoj kult u Tebi. Ulazi u grad kao lik koji dolazi iz daleka, udan stranac. Vraa se u Tebu kao svoje rodno mesto da bi tamo bio primljen, prihvaen, da bi tamo dobio neku vrstu zvaninog sedita. Istovremeno lutalica i statian, on, sledei formulu Luja ernea, meu grkim bogovima predstavlja lik drugog, onoga to je razliito, zbunjujue, anomijsko. On je takode, kako ga je opisao Marsel Detjen, epidemijski bog. Poput zarazne bolesti, kad prodre u neko mesto na kojem nije poznat, im se pojavi, on se nametne, a njegov kult iri se kao plima. Iznenada, drugost, drugi nego to sam to ja, ini da njegovo prisustvo bude priznato na najpoznatijim mestima. Zaraza. Lutajui i stabilan, bog blizak Ijudima, to s njima uspostavlja dodir razhite vrste od onih koje grka religija uglavnom predvia, odnos mnogo prisniji, hniji, bliskiji, Dionis uspostavlja sa svojim sledbenikom neku vrstu odnosa suoavanja. Uranja svoj pogled u njegov, a sledbenik upire svoje hipnotizovane oi u njegovo lice, u Dionisovu masku. U isto vreme, dok kod njega postoji ta bhskost s ljudima, on je moda i bog najudaljeniji od njih, najnepristupaniji i najtajanstveniji, neuhvatljiv, nemogue ga je staviti u neki odreen okvir. Za Afiroditu se moe rei da je boginja ljubavi, za Atenu da je boginja rata i mudrosti, za Hefesta da je bog zanatlija, kova. Dionis, meutim, ne moe biti spakovan u neku fijoku. On istovremeno ne pripada ni jednoj i nalazi se svuda, istovremeno prisutan i odsutan. Povesti u vezi s njim dobijaju izvestan naroiti smisao kad se razmilja o toj napetosti izmeu lutalatva, skitanja, injenice da je on uvek u prolazu, na putu, putnik, i injenice da eli neko mesto na kojem e biti kod kue, gde e zaista biti na svom mestu, ustaliti se, gde nee biti samo prihvaen, ve i - izabran.

107/

Lutalaka Europa
Cela povest poinje o lika koji smo ve pominjali: od Kadma, prvog vladara Tebe. Kadmo, junak osniva tog velikog klasinog grada i sam je stranac, Azijat, Fenianin, koji dolazi iz daleka. On je sin Agenora, tirskog ili sidonskog kralja, i Telefase. To su linosti s Bliskog Istoka, iz dananje Sirije, Taj kraljevski par, ti vladari Tira, imaju itav niz dece, Kadma, njegovu brau Fenika, Kilika, Tasa, i jednu ki, Europu - po kojoj je na kontinent dobio ime. Europa je divna devica koja se, na morskoj obali u Tiru, igra sa svojim drugaricama. Zevs je, s nebeskih visina, gleda kako se kupa, moda naga; ona ne bere cvee i ne pravi venie, kao to je to u drugim priama o njenim sapatnicama, koje izazivaju elju bogova svojom lepotom, beru jasmine, ljiljane ili narcise. Europa sedi na morskoj obali, na otvorenom prostoru. Zevs je ugleda i odmah je arko poeli. Uzme oblije velianstvenog belog bika s rogovima u obliku mladog meseca. Stie na obalu i legne pred Europine noge, na ivicu ala. Najpre malo uznemirena, oarana tom izvanrednom ivotinjom, Europa mu se polako priblii. Po tom e kako se ponaa, bik joj daje sva uveravanja da ne treba da strahuje. Ona ga pomiluje po glavi, potape ga po bokovima, a poto se on ne pomera, nego, naprotiv, okrene glavu malo prema njoj, samo to joj ne lizne belu kou, ona sedne na njegova iroka plea, uhvati se za njegove rogove, a bik poleti, skoi u vodu i pree more. Zevs i putnica Europa prelaze iz Azije na Krit. Tamo se Zevs sjedini s Europom, a poto su se spojili, on je na neki nain vee za Krit. Ona izrodi decu, Radamanta i Minoja, koji e biti vladari Krita. Zevs gospodarima ostrva uini poklon. To je udan lik, Tal, nekakav bronzani div ija je uloga da uva Krit, da od njega napravi neku vrstu utvrenja, usamljenog ostrva odvojenog od ostatka sveta, da istovremeno spreava da se na njega iskrcavaju stranci, ali ni ostrvljanima ne dozvoljava da pobegnu napolje. Tri puta dnevno Tai obie ostrvo, pazi, ne daje nikome niti da pristane, niti da se otisne. Besmrtan je, nepobediv, elian. Ima samo jednu slabost, u peti, gde se zavrava njegova jedina vena, zatvorena kljuem. Sva njegova metalna snaga istei e ako se ta ila otvori. Ili je arobnica Medeja ta koja tokom pohoda Argonauta uspeva da okrene

klju, ili pak jedan drugi junak, Herakle, ponekad strelom uspeva da pogodi Tala u vitalnu taku i da ga ubije. U svakom sluaju, ve se s Europom nalazimo u okvirima otmice, prelaska iz jednog sveta u drugi, i odvajanja od sveta tog Krita koji se zatvara sam u sebe. I jo pre nego o prelasku, mogli bismo govoriti o iutanju: kad Agenor sazna od devojinih drugarica da je Europu oteo bik, on pozove enu i sinove i stavi im u zadatak da pronau ker i sestru. Tako tri sina i majka polaze na put; oni e takoe lutati, napustiti mesto roenja, porodicu, kraljevski poloaj, i rasuti se po svetu. Tokom njihovih beskrajnih lutanja, zasnovae itav niz gradova. Kadmo polazi s majkom, i zavrava u Trakiji, stalno u potrazi za sestrom Europom, jer je Agenor upozorio svoju enu i decu da se ne smeju vraati ako na dvor ne dovedu sa sobom i devojku. Kadmova majka, Telefasa, um ree u Trakiji, slavljena i potovana. U tom trenutku Kadmo odlazi u Delfe da sazna ta treba da radi. Proroite mu kae: Prestani da luta, treba da se zaustavi, treba da se skui, jer sestru nee pronai. Europa je nestala, ona je putnica za koju niko ne zna ta je s njom bilo, dok je u stvari zatoena na Kritu, ah ko bi to mogao znati osim proroita u Delfima? Zato ono dalje kae: Poi e za kravom, i ona je putnica, ii e za njom kud god bude krenula. Europu je oteo bik putnik, on se skrasio. Ti prati svoju kravu, i dokle bude ila, idi za njom, ah tamo gde ona legne, i vie ne ustane, tu e osnovati grad, i nai e svoje korene, ti, Kadmo, ovee iz Tira. Kadmo tako i uini, u pratnji nekoliko mladia. Oni ugledaju veoma lepu kravu, s beiezima u obUku meseevog srpa, koji je predodreuju za posebnu ulogu. Prate ivotinju, i u datom trenutku, poto su lutah do mesta na kojem e biti smetena budua Teba, u Beotijir,ta krava se ukopala na jednoj livadi. Lutalica se vie ne pomera, lutanje je zavreno. Kadmo shvata da na tom mestu treba da osnuje grad.

Stranac i sam onikli

Pre nego to osnuje grad, on eh da prinese rtvu Ateni, boginji s kojom osea bliskost. Kako bi prineo rtvu, treba mu voda. Poalje svoje drugove do nekog izvora koje zovu Arejevim izvorom, zato to je taj bog njegov zatit-

nik, kako bi vodom napunili posude, hidrije. Ah taj izvor uva neka neman, veoma krvolona zmija koja ubija sve mladie koji dodu po vodu. I sam Kadmo ode do izvora i ubije neman. Atena mu tada naredi da prinese obeanu rtvu, a zatim da pokupi zube ubijenog zmaja koji lee na zemlji i da ih poseje u jednom sasvim ravnom polju, peclion , kao da je re o zrnima ita. Kadmo uradi ta mu je reeno, donese vode, prinese kravu Ateni na rtvu, smerno, ode u ravnicu i poseje zmajeve zube. im je posejao zube, smesta iz svakog od njih iznikne po ratnik, ve odrastao, pod orujem, u vojnikoj nonji, s kacigom, titom, dvoseklim maem, kopljem, oklopom za noge i za trup. Kako su iznikli iz zemlje, oni se pogledaju, odmere jedan drugog, izazovu jedan drugog onako kako to mogu uiniti bia potpuno posveena ubijanju, ratu, ratnom nasilju, ratnici od glave do pete. Kadmo shvati da se oni mogu okrenuti i protiv njega. On uzme jedan kamen, i dok se ratnici izazivaju pogledima, baci ga meu njih. Svaki od njih pomish da je onaj drugi bacio kamen, i zapone borba. Oni se meusobno ubijaju, i svi izginu, osim petorice koji ostanu u ivotu. Te ratnike zovu Spartoi, Sparti, odnosno Posejani. Roeni su iz zemlje, samonikli su. To nisu lutalice, oni su ukorenjeni u tlo, oni predstavljaju temeljnu vezu s tebanskom zemljom i potpuno su posveeni ratnikoj ulozi. Nose imena koja mnogo govore o tome ko su oni: Htonije, Udaj, Pelor, Hiperenor, Ehion, udovini, zemaljski, noni, mrani ratnici. Za to vreme, Arej se rasrdio na Kadma zato to mu je ubio zmaja, za koga kae da je bio jedan od njegovih sinova. Sedam godina Kadmo je bio stavljen u njegovu slubu, ba kao to je i Herakle, pod drugim okolnostima, bio u slubi likova, junaka ili bogova koje je uvredio. Posle sedam godina je osloboen, Bogovi koji su mu naklonjeni, a posebno Atena, nameravaju da ga postave za vladara Tebe. Ali, prethodno taj stranac mora da izrodi potomstvo, on koji je izazvao da iz tebanske zemlje izae na svetlost dana ono to je ona skrivala u dubini kao ukorenjeno i samoniklo. Jo jednom su se bogovi i ljudi na trenutak zbhili prilikom Kadmovog venanja. On se oenio boginjom, Harmonijom, erkom Afrodite i Areja. erkom boga kome je sluio kako bi se iskupio, koji je bdeo i zabranjivao pristup tebanskim izvorima, nad vodom koja je izbijala iz zemlje; isti ratniki duh vraa se i oivljava kroz Spartoi i njihovu lozu roenih iz zemlje, gegens .

110/

Ali Harmonija je, po majci Afroditi, boginja jedinstva, sloge, pomirenja. Svi bogovi dolaze na tebansku tvru kako bi proslaviii venanje na kojem je mlada jedna od nji* hovih. Muze pevaju svadbene pesme. Bogovi, po obiaju, donose darove, Neki od tih darova bie kobni i povui e za sobom unitenje onih koji e ih nasiediti. Kadmo e imati vie dece, meu kojima su Semela, Autonoja, Inona, koja e se udati za Atamanta i postati Leukoteja, boginja mora. Ima jo jednu erku, koja se zove Agava. Ona e se udati za jednog od Sparta, za Ehiona, s kojim e imati sina Penteja. Drugim reima, u poecima Tebe vladala je ravnotea i jedinstvo izmeu likova koji dolaze iz daleka, izmeu Kadma, koji je po svojim podvizima i po volji bogova odreen za vladara i, s druge strane, likova ukorenjenih u tlo, niklih iz zemlje, samoniklih, kojima je tebanska zemlja zalepljena za onove na sandalama i koji su isti ratnici. Prvo pokolenje tebanskih vladara uvek e ostavljati utisak da izmeu ta dva toka, izmeu ta dva naina raanja, m ora postojati sloga, ali da moe biti i napetosti, nerazumevanja, sukoba.

M aterinska butina
Tu je, dakle, jedna erka, Semela, oaravajue bie, ba kao to je to bila Europa. S njom e Zevs biti u odnosima, i to ne od jednog dana, ve veoma trajnim. Tk Semela, koja gleda Zevsa kako lee pored nje svake noi, u ljudskom obliju, ali zna da je to Zevs, eli da joj se bog pokae u punom sjaju, u svom velianstvu viadara srenih besmrtnika. Ona ga neprestano moli da joj se pokae. Razume se, za ljude, ak i ako bogovi ponekad dolaze na njihova venanja, zahtev da im se pokau otkriveni, kao to bi to uinih smrtni ljubavnici, nije bezopasan. Kad Zevs popusti pred Semelinom molbom, i pokae joj se u svom gromovnikom sjaju, Semelu spri sjaj i plamen, boanski blesak njenog Ijubavnika. Ona gori. Poto je ve trudna i nosi Zevsovo dete, Dionisa, Zevs ne okleva ni trenutka, izvadi ga iz Semelinog tela koje nestaje u plamenu, i zaije ga u butinu, pretvori svoju butinu u matericu i u nju stavi malog Dionisa, koji je u tom trenutku fetus od est meseci. Tako e Dionis biti Zevsov dvostruki sin, bie dvostruko roen. Kada doe trenutak, Zevs otvori butinu i mali Dionis izae iz nje isto onako kako je bio izvaen iz

Semelinog trbuha. Dete je udno, izvan je uobiajenih merila za boanske pojmove, jer je istovremeno dete smrtnice i Zevsa u punom sjaju. Ono je udno zato to je delom odraslo u trbuhu ene, a delom u Jupiterovoj, odnosno Zevsovoj butini. Dionis e morati da se bori protiv Herine upom e ljubomore, jer ona nee lako oprostiti Zevsu njegova vrljanja, uvek ljubomorna na plodove njegovih tajnih ljubavi. Jedna od velikih Zevsovih briga jeste da skloni Dionisa od Herinog pogleda, da ga poveri dadiIjama koje e ga sakriti. im malo odraste, i on e krenuti da luta i esto e biti predmet proganjanja Ijudi koji stalno ostaju kod kue. Naroito, desilo mu se da, dok je jo bio sasvim mlad, doe u Traldju u pratnji mladih bahantkinja. Vladar te zemlje, Likurg, veoma loe gleda na pridohcu, mladog stranca za kojeg se ne zna ba najbolje odakle je, koji tvrdi da je bog, i na te devojke koje se obeznanjuju kao fanatine sledbenice nekog novog boanstva. Likurg zatvori bahantkinje, baci ih u tamnicu. Dionisova m o ve je dovoljna da ih oslobodi. Likurg proganja boga i primorava ga na bekstvo. To dvosmisleno boanstvo, neodreeno po svom enskom izgledu, Dionis, crkava od straha dok ga jure; konano se baci u vodu i pobegne od Likurga. Boginja Tetida, budua Ahilova majka, skriva ga neko vreme u morskim dubinama. Kad izae odatle, posle te tajne inicijacije, on nestaje iz Grke i prelazi u Aziju. Polazi u veliko osvajanje Azije. Prolazi svim zemljama s vojskama vernika, posebno ena, koje ne nose klasino oruje ratnika, nego se bore pahcama od trske, dugakim zailjenim tapovima na koje su nakaene iarke, i koje imaju natprirodnu m o. Dionis i njegovi sledbenici nateraju u bekstvo svaku vojsku koja ih napadne u uzaludnom pokuaju da sprei Dionisovo napredovanje; on prolazi Azijom kao pobednik. Zatim se vraa u Grku.

Lutajui svetenik i divlje ene

Ovde se on vraa u Tebu. On, lutalica, dete koje progoni mrnja maehe, mladi bog primoran da se baci u vodu i sakrije u morske dubine kako bi umakao besu trakog kralja, sad je odrastao i vraa se u Tebu. Stie u trenutku kada Pentej, sin njegove tetke Agave, Semeline sestre, viada Tebom. Semela je mrtva. Agava se udala za jed-

112/

nog od petorice Posejanih, Ehiona, koji je umro poto joj je napravio sina. Taj potom ak nasledio je kraljevsku titulu od dede po majci, Kadma, koji je jo iv, ah je suvie star da bi vladao. Nasledio je od Ehiona prisan odnos s tebanskom zemljom, ukorenjenost u to mesto, nasilnlku narav, vojnilai nepopustljivost i oholost. U grad leb u , koji predstavlja uzor drevnog grkog grada, Dionis stie preruen. Ne predstavija se kao bog Dionis, ve kao njegov svetenik. Kao svetenik lutaUca, odeven u ensko ruho, nosi dugu kosu koja mu je pala po pleima, izgieda potpuno kao metek, stranac sa Istoka, tamnih oiju, zavodljivog izgleda, slatkoreiv..., a sve to moe da uznemiri, da rasrdi ,,Posejanog s tebanskog tla, Penteja. Njih vojica su skoro istih godina. Pentej je sasvim mlad kralj, a i samozvani svetenik je sasvim mlad bog. Oko svetenika se vrti itavo jato mladih i starijih ena, Lianki, to znai, ena s Istoka. Ovde Istok oznaava fiziki tip, nain ivota. Na ulicama Tebe one prave larmu, sede, jedu i spavaju na otvorenom. Pentej to vidi i razbesni se. ta tu trai ta skitnika druina? Hoe da ih izbaci. Dionis, koji ne prata majinim sestrama, Kadmovim ke* rima, a posebno Agavi, uinio je da polude sve tebanske matrone koje su priale kako Semela nikad nije bila sa Zevsom, da je bila histerina ena koja se ljubakala, ne zna se vie s kim, da je poginula u poaru jer je bila nepaljiva, a ako je i imala sina, taj je nestao; u svakom sluaju, to nije m ogao biti Zevsov sin. Ceo taj deo porodine sage koji predstavija Semeia, injenica da je ona ostala u odnosima s boanskim - ak i ako je pogreila to je poelela da taj odnos postane previe blizak - Tebanke poriu: one u tom e vide prazne prie. Kadmo i Harmonija zaista su se venali, jeste, to je istina, ali je to bilo zato to je trebalo osnovati grad za ijude, prema isto ljudskim merihma. Dionis, pak, eli - ali na nain drugaiji nego to je to bilo venanje Kadma i Harmonije - da iznova uspostavi vezu s boanskim. I to ne samo povodom nekog slavlja, obreda na koji se bogovi pozivaju da bi se odmah potom vratili nazad, ve u samom ljudskom ivotu, u politikom i graanskom ivotu Tebe onakve kakva ona jeste. On namerava da uvede khcu neega to e otvoriti novu dimenziju u svakodnevni ivot svakoga i svih. Zarad toga m ora do ludila dovesti tebanske ene, te matrone vrsto ukotvljene na svom poloaju supruga i majki, iji je nain ivota suta suprotnost ivotu Lianki koje ine Di-

113/

onisovu pratnju. To su te Tebanke koje je bog izludeo svojim bezumljem. One naputaju svoju decu, ostavljaju kune poslove, zaboravljaju na mueve i odlaze u planine, u divljinu, u ume. Tamo se etaju u haljinama koje izazivaju zaprepaenje na damama punim dostojanstva, predaju se svakojakim ludostima kojima seljaci prisustvuju s pomeanim oseanjima, istovremeno zapanjeni, oduevljeni i sablanjeni. Pentej je obaveten. Njegov bes se udvostruio. Za poetak, okree se protiv vemih sledbenika boga, za koje smatra da su odgovorni to je meu enama nastalo rasulo i rairilo se po celom gradu. Nareuje svojim straarima da pohvataju Lianke, vatrene sledbenice novog kulta, i da ih pobacaju u tamnicu. uvari gradskog reda to i ine. im su ih bacih u tamnicu, Dionis ih je oslobodio svojim aranjima. One ponovo igraju, pevaju na uhcama, zveckaju zvekama, prave buku. Pentej rei da napadne svetenika lutalicu, tog zavodljivog prosjaka. Nareuje da ga uhvate, da ga bace u okove, da ga zatvore u kraljevske tale zajedno s govedima i konjima. Svetenika odvode, bez ikakvog otpora, sa smekom na usnama, smirenog, pomalo podsmeljivog; on ih puta da rade ta hoe. Zatvaraju ga u kraljevske talc. Pentej misli da je stvar reena i daje svojim ljudima nareenje da se pripreme za vojniki pohod, da pou da pohvataju sve ene koje se tamo odaju svakojakim ispadima. Vojnici prave strojeve od po etvorice, naputaju grad kako bi se ratrkali po poljima i umama i tamo opkohli grupe ena. Za to vreme, Dionis je u svojoj tali. Ali, odjednom s njega spadnu lanci, a kraljevska palata se upali. Zidovi se srue, a o n izae nepovreen. Pentej je veoma uzbuen, utohko vie to je u trenutku kad se sve to dogaalo i dok je gledao kako mu se rue dvori, pred njim odjednom iskrsnuo onaj isti svetenik, jo uvek s osmehom na licu, neozleen, besprekom o loe odeven, i stao da ga gleda. Dolaze vojskovoe, okrvavljeni, raupani, polomljenog oruja. ta vam se dogodilo? Oni objanjavaju, kao da podnose raport: one ene, kad ih ostave na miru, kao da plivaju u srei, uopte nisu bile agresivne niti su pretile; naprotiv, sve je na njima, meu njima i oko njih, na poljima i u umama, bilo arobno slatko; gledali su ih kako uzimaju u naruje mladunad ivotinja, svih vrsta, i kako ih doje kao svoju decu, a da im divlje ivotinje koje su diraie nikad nisu nanele ni najmanje zlo. Prema onome to

su govorili seljaci i to su izgleda videli vojnici, ivele su kao na nekom drugom svetu, iznova pronaavi savren sklad izmeu svih ivih bia, ljudi i ivotinje zajedno, i divlje zveri, grabljivice, mesoderi, pomireni sa svojim plenom, rame uz rame, svi u zajednikoj radosti, granice su uklonjene i vladalo je prijateljstvo i mir. I sama zemlja je bila s njima u slozi. Iz tla bi, kad god bi udarile palicom, iknula vrela iste vode, mleka, vina. Vratilo se zlatno doba. Ali, im su se pojavih vojnici, im su na njih nasrnuli vojnikom silom, te aneoske ene su postale krvoedne furije. Opet svojim tranim palicama, one su se obruile na vojnike, razbile njihove redove, udarale ih, ubijale, naterale u beg. To je pobeda nenosti nad nasiljem, ena nad mukarcima, divijine nad graanskim redom. Pentej saznaje za taj poraz dok Dionis sa smekom stoji pred njim. Pentej otelovljuje grkog oveka u jednom od njegovih najvanijih vidova, ubeenog da je ono to je vano izvesno plemiko dranje, samosavladavanje, sposobnost za razmiljanje. I osim toga, oseaj koji ovek sam u sebi gradi, da nikad ne ini nita nisko, da ume da se saviada, da ne bude rob elja niti strasti, a to je stav koji, s druge strane, podrazumeva izvestan prezir prema enama, na koje se, naprotiv, gleda kao na one koje se lako preputaju oseanjima. I konano, to je i prezir prema svemu to nije grko, prema Varvarima iz Azije, putenim ljudima ija je koa malo previe bela, jer ne vebaju na stadionima, koji nisu spremni da istrpe patnje neophodne kako bi ovek doao do sposobnosti samosavlaivanja. Drugim reima, Pentej u sebi gaji predstavu kako je uloga viadara da odrava hijerarhiju u kojoj mukarci zauzimaju mesta koja im pripadaju, gde ene ostaju kod kue, gde se stranci ne primaju i gde se Azija i Istok smatraju zemljama naseljenim feminiziranim ljudima svikhm da se pokoravaju naredbama tiranina, dok je Grka zemlja slobodnih ljudi. Spram Penteja, taj je mlai, na izvestan nain, njegova slika i njegov dvojnik: oni su bhski roaci, iz iste porodice, obojica su se rodili u Tebi, iako jedan ima za sobom prolost lutahce. Istih su godina. Ako bismo s Penteja skinuli taj oklop koji je sam sebi stvorio kako bi se oseao istinski mukarac, a nr , ovek koji zna ta duguje sam sebi i ta duguje zajednici, uvek spreman, kad je potrebno, da zapoveda i da kanjava, tada bismo nali upravo Dionisa.

,yideo sam ga dok sam gledao sebe"

Dionis, svetenik, postupae s razboritou jednog sofiste, uz pitanja i dvosmislene odgovore, kako bi pobudio Pentejevo zanimarije za ono to se deava u svetu koji on ne poznaje i koji ne eli da upozna, u tom neureenom svetu enskosti. U enskim odajama jo se i poneto zna o tom e ta ene rade - iako se nikad ne zna u potpunosti ta te avolice smiljaju, ipak su pod nadzorom - ali tamo, preputene samima sebi, kad vie nisu u gradu, meu hramovima i na ulicama, gde je sve dobro osmiljeno, tamo, u prirodi, bez svedoka, ko zna koliko daleko mogu otii. Pentej bi to ipak voleo da zna. U razgovoru izmeu Penteja i Dionisa, malo-pomalo, Pentej zapitkuje: ,,Ko je taj bog? Kako zna za njega? Video si ga? Nou, u snu? ,,Ne, ne, video sam ga sasvim budan, odgovara svetenik. ,yideo sam ga dok sam gledao sebe. Pentej se pita ta znae te rei: ,yideo sam ga dok sam gledao sebe." To je jedno shvatanje pogleda, oka, shvatanje da postoje stvari koje se mogu i ne znati, ali se upoznaju bolje ako ih ovek vidi. Malo-pomalo, ta ideja klija u mozgu oveka koji se skuio, graanina, vladara, Grka. Pomisli da moda ne bi bilo loe da ode i da pogleda. Pokazae elju za koju kod sebe ranije nije znao, elju da posmatra. Utoliko pre to veruje da se, preputene neredu na selu, te ene, a to su ene iz njegove porodice, odaju razuzdanim seksualnim orgijama. On je veoma stidljiv, to je mlad ovek bez ene, mora biti veoma strog po tom pitanju, ali to ga golica, eli da vidi ta se tamo deava. Svetenik mu kae: Nita lake, tvoji vojnici su se razbeali zato to su doh pod orujem i u strojevima od po etvorice, ene su ih sasvim lepo mogle videti; ti moe tamo otii a da te niko ne vidi, potajno, prisustvovae njihovom zanosu, njihovom ludilu, sve e gledati iz prvih redova, a tebe nee videti niko. Dovoljno je da se odene kao ja. Ocljednom kralj, graanin, Grk, mujak, na sebe navlai odeu Dionisovog svetenika lutalice, oblai se kao ena, rasputa kosu, feminizuje se, postaje nahk Azijatu. U izvesnom trenutku, njih dvojica stoje licem u lice, kao da se gledaju u ogledalu, i jedan i drugi, oi u oi. Dionis uhvati Penteja za ruku i odvede ga na Kiteron, gde se ene nalaze. Jedan za drugim, onaj koji je ukorenjen u zemlju - ovek identiteta - i onaj koji dolazi iz daleka - predstavnik onog dru-

>og - zajedno se udaljavaju od grada, kreu u planinu, orema obroncima Kiterona. Svetenik pokae Penteju jedan veoma visok bor i kae mu da se popne na njega i sakrije se meu liem. Odatle e moi sve da posmatra, videe sve, a nee biti vien. Pentej se uzvere na vrh drveta. Visei tamo gore, eka, i ugleda kako dolazi njegova majka, Agava, i sve keri tebanske koje je Dionis izludeo, te su one stoga u veoma dvosmislenom stanju bunila. On ih je izludeo, ali one nisu istinske sledbenice ovog boga. One nisu preobraen e u Dionisov kult. Naprotiv, Agava i njene ene izjavljuju da sve to ne postoji. Uprkos njima, to ludilo, koje nije plod ubeenja ih verskog preobraenja, pokazuje simptome bolesti. Zato to ga nisu ptihvatile, zato to nisu poverovale u njega, bolesne su od dionisizma. Pred nevernicima, dionisizam se pokazuje kao zarazna bolest. U svom ludilu, one su as poput sledbenica ovog boga, u blaenstvu povratka zlatnom dobu, bratstvu, gde su sva iva bia, bogovi, Ijudi i ivotinje, izmeani. as ih, naprotiv, obuzme krvoedan bes; ba kao to su vojsku razbile u paramparad, kadre su i da zakolju sopstvenu decu ih da urade biio ta. Tebanske ene nalaze se u stanju bunila, mentalne porem eenosti, dionisijske epidemije. Dionis se jo nije nastanio u gradu, jo nije primljen, jo je onaj stranac koga gledaju popreko. Pentej, uuren na boru, gleda ene kako su se ratrkale po umi. One se predaju miroljubivim stvarima kojim se bave kad ih niko ne progoni. U datom trenutku, Pentej se malice previe nagne kako bi bolje video, i tako ene primete u visinama pijuna, uhodu, voajera. Iznenada se razbesne i sve zajedno jurnu kako bi pokuale da poviju drvo. Ne uspevaju, pa zapnu da ga iupaju. Pentej poinje opasno da se ljulja na vrhu drveta, pa povie: Majko, to sam ja, Pentej, pazi, sruiete m e. Ali bunilo ih je ve potpuno obuzelo, i one uspevaju da zatresu drvo. Pentej padne na zemlju, one se ustreme na njega i raskomadaju ga. Rastrgnu ga onako kako se u nekim dionisijskim rtvovanjima rastre rtva, potpuno presna, iva. Tako su one Penteju iupale udove. Majka se dokopala glave svog sina, nabola ju je na tranu palicu i veselo se eta s tom glavom za koju u svom bunilu misi da je glava lavia ili mladog bika, prikaena na vrh njenog tapa. Oduevljena je. Poto ak i u svom dionisijskom ludilu ostaje ono to jeste, Ehionova ki, ena ratnikog roda, hvahe se kako je bila u lovu

117/

s mukarcima, i kako se, poput mukarca, ak pokazala kao lovac bolji od njih. Sa svojom bandom raspojasanih ena, prekrivenih krvlju, Agava dolazi Dionisu, koji je jo preruen u svetenika. Tu se nau stari Kadmo, osniva Tebc, Agavin otac, Pentejev deda, koji mu je ustupio presto, i Tiresija, stari prorok, koji u gradu predstavlja prosenu mudrost starosti, mudrost koja je pomalo ritualna. Oni ne ele previe da se meaju, ali uprkos svemu, ni jedan ni drugi ne oseaju onakvo estoko neprijateljstvo, onakvu potpunu mrnju prema Dionisu. Kadmo zato to je Kadmo, i zato to je Semelin otac, a Tiresija zato to je njegova uioga u tome da uspostavlja veze s nebom. Njih dvojica vie oseaju neku opreznu naklonost prema njemu. Zato su odluili, uprkos svojim godinama, i uprkos tom e to bi teko mogh postati sledbenici tog pokreta, da i oni obuku obredne haljine i leprave odede, da uzmu u ruke tranu palicu, i da se pridrue enama u umi, da igraju s njima, kao da poasti koje se odaju tom bogu ne ele da znaju niti za razlike u godinama, niti u polu. Ta dva starca prisutna su, dakle, u trenutku kad Agava u bunilu mae Pentejevom glavom na vrhu palice. Agava prepozna Kadma i pokae mu svoj velianstven ulov, hvali se kako je najbolji lovac u gradu, bolja ak i od mukaraca. Pogledaj, lovila sam divlje zveri, pobila sam ih. Uasnut ovim prizorom, Kadmo polako pokuava da je prizove pameti, i to sasvim neno, ispitujui je: ,,ta se desilo? Pogledaj ovu lavlju glavu, pogledaj mu grivu, zar je ne prepoznaje?" Malo-pomalo, Agava izlazi iz bunila. Mrvice stvarnosti polako se iznova pojavljuju u tom svetu snova, istovremeno krvolonom i udesno lepom, u koji je bila utonula. Konano, ona shvata da je glava nakaena na tranu palicu glava njenog sina. O, uasa!

Obacivanje drugog, izgubljen identitet

Dionisov povratak kui, u Tebu, jeste trenutak nerazumevanja koji je izazivao dramu dokle god grad nije postao kadar da uspostavi vezu izmeu dom orodaca i stranca, izmedu starosedelaca i putnika, izmeu volje da se bude uvek isti, da se ostane istovetan samom sebi, da se odbija promena, i, s druge strane, stranca, razliitog, drugog. Dokle god nema mogunosti da se te suprotnosti uskla-

118/

de, dolazi do neeg uasnog: oni koji su otelovljavali bezuslovnu vezanost za nepromenljivo, koji su zagovarali neophodnost da opstanu tradicionalne vrednosti nasuprot onom e to je od njih drugaije, onom e to ih dovodi u pitanje, primorava ih da na same sebe gledaju drugim oima, upravo oni, zagovornici uvek istog, grki gradani ubeeni u svoju nadmo, uskau u apsolutnu drugost, u uas, u udovino. to se tie tebanskih ena, ijem se ponaanju nita nije moglo zameriti, uzornim po odmerenosti i smernosti u dom aem ivotu, sve one, s Agavom na elu, kraljicom majkom koja je ubila svog sina, raskomadala ga, i mae njegovom glavom kao trofejem, sve one namah uzimaju obhje Gorgone Meduze: nose smrt u oima. Pentej gine na uasan nain, iv rastrgnut kao divlja zver, on koji je civilizovan, Grk koji uvek vlada sobom, a popustio je pred arima neega za ta je verovao da je drugo i to je osuivao. Uas obasjava lice istog, koje nije umelo da napravi mesta za drugog. Posle ovih dogaaja, Agava je otila u izgnanstvo, kao i Kadmo, a Dionis je nastavio svoja putovanja po zemaljskom aru, poto mu je poloaj na nebu obezbeen. Oboavae ga u samoj Tebi, osvojio je grad, ne zato da bi iz njega proterao druge bogove, ne zato da bi svoju religiju nametnuo nasuprot drugim, nego zato da bi u sred Tebe, u srcu grada, kroz njegov hram, njegove sveanosti, njegov kult, bilo predstavijeno ono marginalno, lutalako, strano, anomijsko. Kao da upravo onoliko koliko jedna ljudska grupa odbija da prizna drugog, da mu ostavi njegov udeo, ta ista grupa postaje udovino drugo. Dionisov povratak u Tebu poziva se na dogovor s boanskim, overen, ve tada na dvosmislen nain, na gradskoj tvrdi, dok su bogovi Kadmu predavali Harmoniju, ki Areja i Afrodite. To je bilo, ako ne obeanje, a ono barem mogunost da postoji jedan pomiren svet, a isto tako, u svakom trenutku, i mogunost razdora, podele i krvoproha. Dobro je poznato, i o tom e ne svedoi samo povest o Dionisu, meu Kadmovim potomstvom i loza Labdakida potvruje to da se najbolje i najgore mogu meati. U legendi o Labdakidima, koja vodi do povesti o Edipu, takoe neprestano nailazimo na napetost izmeu onih koji su istinski vladari i onih koji, unutar te vlasti, mnogo vie potiu od loze Posejanih, od ratnika, od legendarnih Sparta, odanih nasilju i mrnji.

119/

Edip u nevreme

Posle Pentejeve tragine smrti, odlaska Kadma i Agave, presto, a s njim i itav poredak u gradu bio je uzdrman. Ko e biti kralj? Ko e otelovljavati vrline viadara, njegovu sposobnost da zapoveda? U uobiajenim prilikama naslee bi palo na drugog Kadmovog sina, koji se zove Polidor. Ovaj se oenio erkom jednog od Posejanih, Htonija, oveka zemlje, pozemlja. Ona nosi ime Nikteida, nonica, ena noi. Ona je sestra, ili bliska roaka, itavog niza iikova. Posebno, njena su braa Niktej i Lik (vuk), koji su u srodstvu sa gegenes , sa Spartima koji predstavljaju ratniko nasilje. Sam Pentej je ve bio dvostrukog porekla. Po majci Agavi, on je bio potom ak Kadma, istinskog vladara koga su odredili bogovi, onoga kome su bogovi dali boginju za enu kako bi na neki nain istakli vrednost njegove vladarske moi. Po ocu, Ehionu, on takoe pripada Spartima. Ovo zmijsko" ime odmah nas podsea na jedan enski lik, Ehidnu, poluenu, poluzmiju, sestru Gorgona, nesavladivo udovite koje lei u tajnim dubinama zemlje i koje je, izmeu ostalih nevolja, izrodilo i Kerbera, Hadovog psa, i troglavu Himeru, koju Belerofont, uz pomo konja Pegaza, uspeva da usmrti. Pentej je, dakle, rastrzan izmeu nasledstva Kamovog prestola i naslea tih likova roenih iz zemlje, koji imaju nonu, udovinu stranu. Posle Pentejeve uasne smrti, presto je upranjen. Polidor ga je zauzeo samo na vrlo kratko vreme, morao je da ga ustupi sinu koga mu je rodila Nikteida, Labdaku hrom om - legitimnom nasLedniku ije je, meutim, poreklo hromo, jer je po ocu Polidoru direktan potomak Kadma i boginje Harmonije, ali po majci Nikteidi je u srodstvu sa Spartima poniklim iz tebanske zemlje, naoruanim od roenja i stvorenim za ratovanje. Labdak je suvie mlad u trenutku smrti svoga oca kako bi preuzeo ulogu kralja. Prvi trenuci vlasti u Tebi bie, dakle, klimavi, rastrzani. To je vreme nasilja, nereda, uzurpacija, gde presto, umesto da se prenosi s oca na sina, pravilnim, neometanim smenjivanjem, prelazi iz ruke u ruku kroz borbe izmeu

120/

suparnika, koje suprotstavljaju Sparte, kako meusobno, tako i legitim.noj kraljevskoj viasti. Kad i Labdak nestane, njegov sin, Laj, jedva da ima godinu dana, i presto je ponovo prazan. Zauzimaju ga Niktej i Lik, Oni e ga zadrati dugo, naroito Lik. Osamnaest godina, broj nam je reen. Za to vreme, mali Laj ne vri svoju vlast. Lika i Nikteja e ukloniti stranci u Tebi, po imenu Amfion i Zet. Kad bude doao trenutak, oni e ustupiti presto zakonitom nasledniku. U meuvremenu, dokle god su uzurpatori uspevali da ga dre podalje od vlasti, Laj je osuden na progonstvo. Ve je odrastao ovek kada nalazi utoite na Korintu, kod kralja Pelopa, koji mu velikoduno nudi gostoprimstvo i uva ga kraj sebe.

H rom a pokolenja
Ovde se um ee epizoda ije e posledice biti znaajne. Laj se zaljubljuje u Hrisipa, veoma lepog miadia, Pelopovog sina. Uporno mu se udvara, vozi ga sa sobom u kolima, ponaa se prem a njemu kao stariji mukarac prema mlaem, ui ga da bude ovek, ali istovremeno pokuava da ima s njim erotski odnos koji kraljev sin odbija. ak je Laj izgleda hteo da silom doe do onoga to zavoenje i zasiuge nisu uspeli da mu daju. Pria se i da je Hrisip, uvreen, sablanjen, izvrio samoubistvo. U svakom sluaju, Pelop je na Laja sveano bacio kletvu traei da loza Labdakida vie ne moe da se nastavi, da bude osuena na unitenje. Ime Labdak znai ,,hromi, ime Laj nema jasno znaenje, moglo bi znaiti voa naroda ili ,,nespretan ovek. Zaista moemo primetiti da Laj nije spretan ni u jednom odnosu, ni u jednom pogledu. S jedne strane, sa stanovita nasledstva, koje bi preko oca mu Labdaka, dede Polidora, pradede Kadma, moralo voditi pravo do njega i uvrstiti ga na tebanskom prestoiu. Ali on je od njega odvojen, skrenut, udaljen: red nasleivanja je poremeen. I sam Laj pokazuje izvestan poremeaj, jer u vreme kad bi ve mogao pomiljati da se oeni, on se okree tom mladiu. Ali pre svega, on je neuspean u ljubavnoj igri jer hoe silom da nametne ono to Hrisip nije spreman dragovoljno da mu ponudi, izmeu njih dvojice nema uzajamnosti, charis, ljubavne razmene. Erotski polet, poto je jednostran, ostaje onemoguen. Osim toga, Laj je Pelopov gost,

a taj odnos gosta i domaina podrazumeva uzajamno prijateijstvo, darovanja i uzdarja. Umesto da uzvrati onome ko ga je primio, Laj pokuava da mu uzme sina protiv njegove volje, i dovodi do njegovog samoubistva. Lika su na vlasti zamenili Amfion i Zet: i oni umiru. Laj se vraa u Tebu, Tebanci su veoma sreni da ga prime i tako ponovo povere presto osobi koju smatraju dostojnom tog mesta. Laj se eni Jokastom. I ona je, u veoma velikoj meri, srodstvom vezana za Ehiona. Ona je praunuka onoga ko, poput Htonija, predstavlja naslee nonog i mranog. Brak izmeu Laja i Jokaste je jaiov. Laj polazi u Delfe da se posavetuje s proroitem i sazna ta mu je initi kako bi dobio potomka, kako bi vladarski put konano krenuo pravom linijom. Proroite mu odgovara: Ako dobije sina, on e te ubiti i spavae sa svojom majkom. Laj se vraa u Tebu uasnut. Sa enom je u takvim odnosima da je ubeen da ona nee dobiti dete, da nee ostati trudna. Povest pripoveda kako je jednog dana, kad je Laj bio pijan, ipak poao da po vrtu svoje ene poseje, da upotrebimo grki izraz, seme koje e proklijati. Joksata rodi deaka. Suprunici odlue da uklone, odstrane to potomstvo, i osuuju deaka na smrt. Tada pozovu jednog od svojih obana, koji tokom leta odlaze na Kiteron da napasaju kraljevska stada. Stavljaju mu u zadatak da ubije dete, da ga ostavi samo u planini kako bi ga prodrale divlje zveri ili ptice. obanin uzima novoroene i kroz gleanj, poto ga je prethodno probio, provue vrpcu, i tako ode, nosei dete na leima kao to se tada nosila sitna divlja. Stie u planinu sa svojim stadom, a dete mu se smeka. On okleva, hoe h ga ostaviti tamo? Pomisli da to ne moe da uini. Opazi nekog obanina koji je doao s Korinta kako napasa stada na drugoj padini. Moli ga da uzme to dete, jer ne eli da ga ostavi da umre. obanin misli na kralja Poliba i kraljicu Peribeju, koji nemaju decu, a ele ih. Onda im odnese maliana s ranom na glenju. Radujui se malom strancu koji im je doneo sreu, dvoje viadara podiu ga kao da im je sin. Taj izdanak, unuk Labdaka, hromog, sin Laja, koji je takoe bio sklonjen s vlasti, i koji je skrenuo prave puteve odnosa gostoprimstva i ljubavnih odnosa, taj se deak, dakle, takoe naao odvojen od svojih, od rodne zemlje, od dostojanstva kraljevog sina koji treba da nastavi dinastiju Labdakida. Podiu ga, on raste, i kad se

zamomi, svi se ive njegovoj naoitosti, hrabrosti, pameti. Mladii iz korintskog visokog drutva gaje izvesnu zavist i zlovolju prema njemu.

Navodni sin"
lako ne hramlje u pravom smislu rei, Edip na nozi nosi znak uklanjanja koje su mu nametnuli, daljine na kojoj se naao u odnosu na mesto gde bi m orao biti, u odnosu na ono od ega se sastoji njegovo istinsko poreklo. Poto je kraljev sin, svi u njemu vide naslednika koga je PoUb sebi odredio, ah on nije u potpunosti deak s Korinta, i to svi dobro znaju, i potajno govore. Jednog dana, kad se posvaao s nekim deakom svojih godina, ovaj mu je sasuo u lice: Uostalom, ti si samo navodni sin! Edip odlazi kod oca i pria mu kako ga je drug nazvao navodnim sinom, kao da o n nije stvarno njegov sin. Polib ga razuverava kako zna i ume, ali mu ne kae doslovno: Ne, nije tano, ti si zaista sin svoje majke i moj. Kae mu samo: To su gluposti, to nije vano. Ljudi su zavidljivi, priaju kojeta." Edip ostaje uznemiren i tada odlui da ode u proroite u Delfima i pita ga za svoje roenje. Da U je on Polibov i Peribejin sin ih nije? Proroite dobro pazi da mu ne da jasan odgovor na pitanje, nego mu kae: Ubie svog oca, spavae sa svojom majkom. Edip je uasnut, to strano otkrie brie poetno pitanje: ,,Da li sam ja pravi sin? On hitno m ora da pobegne, da napravi to vee rastojanje izmeu sebe i onih koje smatra za oca i majku. Da ode u izgnanstvo, da se udalji, da otputuje to dalje. I tako polazi, pom alo poput Dionisa, i postaje lutahca. Na njegovim cipelama nema zalepljene zemlje, on vie nema otadbinu. Na koUma ili peice, on sa Delfa polazi prema Tebi. Desilo se da je u to isto vreme Tebu napala neka uasna poast, i Laj je poeleo da ode u Delfe i zatrai savet od proroita. Krenuo je malim kolima, samo s koijaem i dva oveka. Tako otac i sin - otac ubeen da mu je sin mrtav, sin ubeen da je njegov otac neko drugi - idu u suprotnim smerovima. Sreu se na raskru tri puta; na mestu na kojem dvoja kola nikako ne mogu da se mimoiu. Edip je na svojim kolima, Laj na svojim. Laj smatra da njegova kraljevska povorka ima prednost i trai od svog koijaa da da znak tom mladiu da se skloni. Skloni se s

123/

puta, pusti nas da prodem o", vie on Edipu, i batinom udari jednog od konja upregnutih u Edipova kola, ili ak Edipa zakai po ramenu. Ovome je neprijatno, on ak i u ulozi doborvoljnog prognanika za sebe misli da je princ, kraljev sin, i uopte ne eli bilo kome da se sklanja s puta. Udarac koji je primio ga razbesni, i on svojim tapom udari koijaa, ubije ga, a zatim napadne Laja, koji mu padne pred noge, takoe mrtav, a jedan od ljudi iz pratnje, uasnut, vrati se u Tebu. Edip, smatrajui da je re o obinoj nezgodi na putu, i da se o n samo branio, nastavi putovanje i lutanje. U Tebu e stii mnogo kasnije, u trenutku kad nesrea udari na grad u obliku udovita, poluene, polulavice, s glavom ene, s grudima ene, s telom i apama lavice: to je Sfinga. Ona se smestila na kapiju Tebe, as je na stubu, as na najvioj steni, i uiva u tome da postavlja zagonetke mladiima iz grada. Svake godine trai da joj poalju najbolje mladie iz Tebe, najlepe meu njima, koji se moraju odmeriti s njom. Poneko pria i da eli da se sjedini s njima. U svakom sluaju, ona im postavlja svoju zagonetku, a kad ovi ne umeju da odgovore, ona ih ubije, Tako tokom godina svi najbolji tebanski mladii buu pobijeni. Kad Edip stigne u Tebu, ue na jedna vrata, vidi kako su svi prestravljeni, tunih lica. Pita se ta se dogaa. Namesnik koji je zauzeo Lajevo mesto, Kreont, Jokastin brat, takoe je izdanak loze Posejanih. On ugleda tog mladia lepog izgleda, sranog dra* nja, i pomisli da u poloaju u kojem se nalaze ovaj neznanac moe biti njihova poslednja prilika da spasu grad. Saoptava Edipu da e se, ako uspe da pobedi udovite, oeniti kraljicom.

K obna sm elo st
Otkako je Jokasta obudovela, ona otelovljuje vlast, ali u stvari Kreont ima istinsku mo u rukama. Zato on moe Edipu da kae kako e, ako pobedi Sfingu, dobiti i kraljicu i kraljevstvo u isti mah. Edip se suoava sa Sfingom. udovite sedi na svom brdacu i gleda Edipa kako joj prilazi, kae sebi, kakav divan plen. Sfinga postavlja sledeu zagonetku: Koje bie, jedino od svih koja ive na zemlji, u vodi i u vazduhu, ima saino jedan glas, samo jedan nain govora, samo jednu pcir6du, ali ima dve, tri i etiri noge, dtpous, trtpous, tetrapousT Edip razmilja. To razmiljanje

124/

moda je lake oveku koji se zove Edip, Oi-dipous, dvonogi, kako je upisano u njegovo ime. To je ovek - odgovara on. - Dok je jo dete, ovek ide etvoronoke, kad odraste, stoji na dve noge, a kad ostari, oslanja se na tap kako bi ublaio oklevanje i nesigumost u hodu Sfinga, videvi da je pobeena u tom nadmetanju u tajnim znanjima, baci se s vrha svog stuba, ili svoje stene, i pogine. Cela Teba se raduje, Edipu se prireuje slavlje, vode ga uz veliku pompu. Predstave ga Jokasti, kraljici, koja e, kao nagrada, biti njegova supruga. Edip postaje vladar grada. To je zasluio time to je dokazao najveu mudrost, ogromnu hrabrost. Dostojan je naslednik Kadma, koga su bogovi udostojili toga da mu za enu daju boginju, Harmoniju, i odredili ga za osnivaa Tebe. Godinama je sve u redu. Kraljevski par izrodi etvoro dece: dva sina, Polinika i Eteokla, i dve keri, Ismenu i Antigonu. Zatim se na Tebu srui grozna poast. Sve je izgledalo sreno, normalno, uravnoteeno; odjednom, sve se uruava i sve je zlokobno. Kad stvari idu kako treba, redom, penica svake godine nie, voke raaju, stada dobijaju mnoge jaganjce, jarie, telie. Ukratko, bogatstvo tebanske zemlje raste sa svakim godinjim dobom. I ene su zahvaene tim velikim pokretom obnavljanja ivotne snage. Imaju lepu decu, jaku i zdravu. Iznenada, itav taj normalni, neprekinuti tok se iskrivljuje, poinje da opa, da hramlje. ene donose na svet udovita ili mrtvoroenad, pobacuju. Sami izvori ivota pomueni su, presuuju. A povrh toga, neka bolest spopadne i mukarce i ene, i mlade i stare, svi oni umiru. Svi su usplahireni. Teba je izbezumljena. ta se deava? ta se to poremetilo? Kreont odlui da poalje u Delfe tebanskog izaslanika kako bi ovaj pitao proroite i saznao poreklo te zaraze, te epidemije koja je pogodila grad i uinila da vie nita ne bude u redu. Predstavnici Tebine vitalnosti s oba kraja, najmlaa deca i najstariji ljudi (etvoronoci i tronoci) dolaze pred kraljevsku palatu s molbenim granicama. Obraaju se Edipu i trae od njega da ih spase. ,,Budi na spasitelj! Prvi put si nas spasao od propasti, oslobodio si nas onog uasnog udovita, Sfinge, izbavi nas i od ovog loim s , od ove kuge koja ne udara samo na ljude, nego i na ivotinje i biljke! Kao da je sav protok ivota u Tebi zaustavljen! Edip sveano obeava i kae im da e ispitati u emu je stvar, da bi shvatio razloge i saviadao tu nesreu. U tom

125/

trenutku, vraa se ovek iz Delfa. Proroite je objavilo da zlo nee prestati dokle god ne bude plaeno za Lajevo ubistvo. Dakle, treba nai, kazniti, zauvek prognati iz Tebe, iskljuiti iz tebanske zemlje, zauvek udaljiti onoga ko je ruke uprljao Lajevom krvlju. Kad Edip to uje, ponovo se sveano zavetuje: Traiu i pronai u krivca." Edip je ovek potrage, ispitiva, postavlja pitanja. Kao to je napustio Korint kako bi poao u pustolovinu, on je i ovek za koga je pustolovina misli, ispitivanja, uvek vredna pokuaja. Edipa niko ne moe da zaustavi. On e, dakle, sprovesti istragu, poput detektivske. Preduzima prve mere, daje na znanje da svi koji mogu dati neko obavetenje moraju to i uiniti, da su svi oni koji se mogu nai u dodiru s navodnim ubicom obavezni da ga izbace, da ubica ne moe ostati u Tebi, jer grad trpi zbog njegovog zloina. Dokle god ubica ne bude naen i prognan iz kua, svetilita, sa ulica, Edip e ga neumorno traiti. To treba da zna. Poinje istraga. Kreont objanjava narodu kako Teba ima profesionalnog proroka, koji ume da tumai let ptica i koji e, moda, po boanskom nadahnuu, saznati istinu: to je stari Tiresija. Kreont trai da ga dovedu i ispitaju o tim dogaajima. Ovaj nije voljan da se pojavi, da bude ispitivan. Ipak ga dovode na javni trg, pred narod Tebe, pred vee staraca, pred Kreonta i Edipa. Edip ga ispituje, ali Tiresija nee da odgovara. Pravi se da nita ne zna. To razbesni Edipa, koji ba nema preveliko potovanje prema proroku. Zar on nije lukaviji, mudriji od njega? Samo svojim iskustvom, samo sposobnou suenja kakvu ima razuman ovek, naao je odgovor na zagonetku, dok Tiresija, sa svim svojim nadahnuem i znakovima koje tumai, nije bio kadar da ga pronae. Edip se sudara sa zidom, ali ne sa zidom neznanja, poto Tiresija odbija da kae ta zna, nadahnut boanskom mudrou. On zna sve, i ko je ubio Laja, i ko je Edip, zato to je u vezi s Apolonom, svojim gospodarom. Apolon je prorekao: libie svog oca} lei e sa svojom majkom. Tiresija shvata ta Edip predstavlja u nesreama Tebe, ali ne eli da kae ni re. vrsto je reen da nita ne kae, sve do trenutka kada Edip, koga ta tvrdoglavost dovodi do ludila, ne bude ubeen da njegovo odbijanje ne moe biti plod sluajnosti. Mora biti da Tiresija i Kreont kuju zaveru protiv njega, kako bi ga uzdrmali i zauzeli njegovo mesto. Zamilja da se Kreont dogovorio s Tiresijom, da je moda i platio proroku, i da je i ovek koji je poslat u Delfe takoe ukljuen.

126/

Edipa obuzme bcs, njegov duh hramlje, i on objavljuje da Kreont mora smesta napustiti grad: sumnjii ga da je organizovao Lajevo ubistvo. Ako je Kreont eleo Lajevu smrt kako bi preuzeo viast preko sestre Jokaste, onda je moda on taj koji je podstakao napad na Laja. Ovog puta, u Tebi, vrh drave su zahvatile sile nesloge, otvorenog sukoba. Edip hoe da progna Kreonta, Jokasta se umea. Ona pokuava da iznova uspostavi sklad izmeu dva oveka, izmeu dve loze. Nema nikakve iste Kadmove loze s jedne, i iste loze Sparta, s druge strane: njihovi potomci su se uvek meali. Labdak, Laj i Edip imaju meu svojim precima i Posejane. to se tie Jokaste, ona je potekla neposredno od Ehiona, koji predstavlja neto strano uznemiravajue. Grad je rastrzan, glaveine se tuku, mrze, a Edip nastavlja svoju potragu. Svedok iz prve ruke koga treba ispitati je ovek koji je bio s Lajem u trenutku drame i koji se spasao. On pria kako je iz zasede vie razbojnika napalo kraljeva kola na putu za Delfe, i da su ubili Laja i koijaa. Kad su Edipu prvi put ispriah ovu priu o Lajevoj smrti, on se osetio malo nelagodno u ulozi sudije: objasnih su mu da se stvar odigrala na nekoj raskrsnici gde se ukrtaju tri puta, na uzanoj stazi, blizu Delfa; ta raskrsnica, taj uzani put, njemu je vie nego dobro poznat. Razuverava ga, meutim, to to, ako i ne zna koga je ubio, zna da je bio sam, dok su Laja napali razbojnici. On zakljuuje veoma jednostavno: Razbojnici... znai nisam ja. Ima dve razliite prie. Ja sam naiao na nekog oveka u kolima i on me je udario, a Lajeva kola su napah razbojnici, to su dve sasvim razliite prie. Edip zato eli da dovedu oveka koji je bio prisutan u trenutku kada se to dogodilo, i brine se ta je s njim. Odgovaraju mu kako taj ovek, otkako se vratio u Tebu, skoro da vie nije ni nogom kroio u grad, povukao se na selo i vie ga ne viaju. udno. Treba ga dovesti i postaviti mu pitanja o tom e kako se odigrao napad. Dovode tog sirotog Lajevog slugu. Edip ga, u ulozi istranog sudije, ispituje, ah taj ovek nije nita priljiviji od Tiresije. Edip se teko namuio dok nije izvukao nekoliko obavetenja iz njega, ak mu je i muenjem pretio kako bi ga naterao da progovori. U tom trenutku vidimo kako u Tebu dolazi stranac koji je doputovao iz Korinta, prevalivi dug put. On dolazi pred Jokastu i Edipa, pozdravlja ih, pita gde je vladar ove

zemlje. Dolazi da mu javi tunu vest: njegovi otac i majka, kralj i kraljica Korinta, umrli su. Edip je ostao siroe, i to u njemu izaziva bol. Taj bol ublaava izvesna radost, jer ako je Polib mrtav, Edip ne m oe ubid svog oca, jer je ovaj ve mrtav. Taj ovek, veoma slobodne misli, nije nezadovoljan kad vidi da se proroanstvo pokazalo neistinito. Pred donosiocem loih vesti, koji od Edipa moda oekuje da se vrati na Korint i tamo sebi obezbedi kraljevstvo kako je bilo predvieno, Edip se pravda: m orao je da napusti Korint zato to su mu prorekli da e ubiti svog oca i spavati sa svojom majkom. Glasnik odgovara: Pogreio si to si to uinio: Polib i Peribeja nisu tvoji otac i majka. Edip je zaprepaen, i pita se ta to sve znai.

Tvoji roitelji nisu tvoji roditelji"

Jokasta uje kako glasnik pria da je Edip bio novorodene koje su doneli na dvor, i da su ga u prvim danima ivota usvojili kralj i kraljica Korinta. On nije bio edo njihove utrobe, ah su eleli da Korint bude njegov grad. Jokastu obuzme zlokobna uznemirenost. Ako ve dehmino i nije slutiia, sad joj je sve postalo savreno jasno. Ona odlazi s mesta na kojem se vodi razgovor i ulazi u dvor. Odakle to zna?, pita Edip glasnika. Znam, odgovara on, jer sam upravo ja odneo to dete svojim gospodarima. Ja sam te odneo, tebe, dete s probijenim zglavkom. - Ko ti je dao dete?, pita Edip. Glasnik meu prisutnima prepozna starog pastira koji je nekad uvao Lajeva i Jokastina stada, onoga ko mu je poverio novoroene. Edip poludi. Pastir porie. Njih dvojica se raspravljaju: ,,Ma sea se dobro, bih smo s naim stadima na planini Kiteron, i ti si mi dao dete. Edip osea da stvari dobijaju uasan obrt. Na trenutak pomisli da je moda prosto bio nahoe, sin neke nimfe ili boginje, koga su tamo ostavili, ime bi bila objanjena njegova izvanredna sudbina. Jo gaji ludu nadu, ali za okupljene starce istina izlazi na svetlo dana. Edip se obraa Lajevom pastiru i trai od njega da kae istinu. Odakle ti to dete? - S dvora. - Ko ti ga je dao? - Jokasta. U tom trenutku, nema vie ni senke sumnje. Edip shvata. Kao ludak, on jurne u palatu da vidi Jokastu. Ona

128/

se obesila o tavanicu svojim opasaem. Zatie je mrtvu. Kopama sa svoje odee Edip sebi iskopa oi, raskrvavi one jabuice. Kao legitimno dete uklete kraljevske loze, odbaen, kasnije se vratio na mesto svog porekla, i to ne idui pravim putem, nego posle skretanja i zaobilaenja, on vie ne moe da vidi svetlost, ne moe vie da vidi nijedno lice. eli i da mu ui ogluve. eli da se ogradi u potpunu samou, jer je okaljao svoj grad. Poto vlada kuga, poto je plodnost skrenuta s pravog, pravilnog puta, znai da postoji neka prljavtina, neko otrovno isparenje, a ta prljavtina je on. Obavezuje ga sopstvena re, rekao je da e ubica biti s prezirom prognan iz Tebe. Mora da ode.

ovek: tri u jednom

Kako da u ovoj prii ne vidimo da je zagonetka koju je postavila Sfinga govorila o sudbini Labdakida? Sve ivotinje, dvonoci ili etvoronoci, a da i ne govorimo o ribama koje noge uopte nemaju, svako od njih ma jednu prirodu", i ona je uvek ista. Od roenja do smrti, nema prom ene u onom e to ih odreuje kao posebna iva bia. Svaka vrsta ima svoj status, jedan i jedinstven, jedan nain postojanja, jednu prirodu, A ovek ima tri uzastopna stadijuma, tri razliite prirode. On je najpre dete, a priroda deteta je drugaija od prirode odraslog oveka. Zato je potrebno, kako bi se iz detinjstva prelo u zrelo doba, proi kroz obrede inicijacije koji prevode preko praga to razdvaja dva doba. Postajemo neko drugi nego to smo bih, ulazimo u novu linost od trenutka kada, od deteta, postanemo odrasli. Isto tako, a to vai jo i vie za kralja, za ratnika, kad ovek ide na dve noge, on je neko, njegov ugled i snaga se nameu, ali od trenutka kad ovek ue u starost, prestaje da bude ovek junakog podviga i u najboljem sluaju postaje ovek rei i mudrog saveta, a u najgorem, alosni otpadak. Tokom ta tri stupnja, ovek se preobraava, ostajui isti. ta onda predstavija Edip? Prokletstvo baeno na Laja, koje brani bilo kakvo roenje koje bi produilo lozu Labdakida. Kad ugleda dan, Edip preuzima na sebe ulogu onoga ko nije smeo biti tu. On dolazi u nevreme. Lajev naslednik istovremeno je legitimni potomak i udovini izrod. Njegov poloaj jako hramlje. Osuden na smrt, u-

dom se spase. Rodom iz Tebe, udaljen iz mesta svog porekla, on ne zna, kad se u nju vrati kako bi zauzeo najvii poloaj, da se vratio na polazite. Edipov poloaj je otuda neuravnoteen. Prolazei putem koji ga vodi nazad na dvor na kojem je roen, Edip je pom eao tri stupnja ljudskog ivota. Poremetio je pravilan tok godinjih doba, pomeao je prolee mladosti, leto zrelog doba i zimu starosti. Kad je ubio svog oca, on se s njim poistovetio, zauzimajui njegovo mesto na prestolu i u krevetu svoje majke. Izrodivi decu sa sopstvenom majkom, sejui u polju koje ga je donelo na svet, kako su govorili Grci, poistovetio se ne samo sa sopstvenim ocem , nego i sa svojom decom, koja su istovremeno njegovi sinovi i braa, njegove keri i sestre. udovite o kojem je govorila Sfinga, koje istovremeno hoda na dve, tri i etiri noge, to je Edip. Ova zagonetka postavlja problem drutvenog kontinuiteta, odravanja statusa, uloga, poloaja u okrilju kulture, uprkos smeni generacija koje se raaju, vladaju i nestaju, ustupajui mesto sledeem pokolenju. Presto mora ostati isti, a oni koji ga zauzimaju uvek e biti razliiti. Kako kraljevska vlast moe opstati jedinstvena i nedimuta kad su oni koji je vre, kraljevi, brojni i razliiti? Problem je saznati kako kraljev sin moe postati kralj poput svog oca, zauzeti njegovo mesto a da se s njim ne sudari i da ga ne ukloni, da sedne na njegov presto a da se pritom ne poistoveti s ocem , kao da je isto to i on. Kako smena pokolenja, naizmenini sled stupnjeva koji obeleavaju ljudski rod, i koji su vezani za temporalnost, za Ijudsko nesavrenstvo, mogu ii zajedno s drutvenim poretkom koji m ora ostati stabilan, koherentan i skladan? Zar prokletstvo baeno na Laja, a moda i mnogo ranije, injenica da su na Kadmovom i Harmonijinom venanju neki darovi imah zloudnu m o, nisu nain da se prizna kako se unutar samog tog izvanrednog, utemeljivakog braka nazirala klica razdora, seme mrnje, kao da, izmeu braka i rata, izmeu jedinstva i borbe, postoji tajna veza? Mnogo je onih, a njima i ja pripadam, koji su govorili kako je brak za devojicu ono to je rat za deaka. U gradu u kojem ima mukaraca i ena postoji nuna suprotstavljenost i nuna povezanost rata i braka. Povest o Edipu ovde se ne zavrava. Loza Labdakida morala se okonati s Lajem, a prokletstvo koje pritiska Edipa vodi daleko u prolost, jo pre njegovog roenja. On nije varalica, ali plaa veliki danak kakav predstavlja ta

130/

loza hromih, neuspenih, zbog onih meu njima koji su doli na svet kad vie nisu imah prava da se rode.

Edipova deca
Kad je Edip oslepeo, kad se okaljao, priaju da su se njegovi sinovi odnosili prem a njemu tako nedostojno, da je i on na svoju sopstvenu muku decu bacio ldetvu shnu onoj koju je nekada Pelop bacio na Laja. Kako bi ga ismejah, kau, pre nego to je prognan iz Tebe, dok je jo bio na dvoru, sinovi su slepcu pokazali Kadmov ziatni pehar i srebmi sto, koje su ostavili za sebe, a njemu su dali otpatke rtvovanih ivotinja, ono to se inae baca. Isto tako se pria da su ga zatvorili u mranu eliju, kako bi ga skionili, poput ijage koju ele zauvek da sakriju. Edip tada baci sveanu kletvu i kae da se njegovi sinovi nikada nee dogovoriti, da e svaki od njih hteti da ima viast, da e se oko nje boriti orujem i miicom, i da e jedan dru* goga ubiti. To se zaista i dogodilo. Eteokle i Poiinik, potomci loze koja nije vie trebaio da ima potomaka, uzajamno e se omrznuti. Dvojica sinova odiue da se smenjuju na vlasti, iz godine u godinu. Eteokle prvi zauzme viast, ali, posie godinu dana, objavi svom bratu da namerava da ostane na prestolu. Pohnik ode u Arg i vrati se sa Sedmoricom koji kreu u pohod protiv Tebe, Argavci protiv Tebanaca. On pokuava da preotm e viast od svog brata tako to e razoriti Tebu. U poslednjoj bici, oni e ubiti jedan drugog, i tako e svaki od njih postati bratoubica. Labakida vie nema. Povest se tu zavrava, iii barem tako izgleda. Ovaj Polinikov pohod na Tebu bio je mogu samo utoliko to je Adrast, kralj Arga, odluio da ga povede kako bi podrao Polinika. Za to je bilo potrebno da se drugi prorok, Amfijaraj, sloi s pohodom . Ipak, vra je znao da e pohod biti prava propast, da e ga tam o stii smrt, i da e dovesti do prave katastrofe. Zato je bio vrsto reen da pristanak ne daje. ta je uradio Polinik? On je, polazei iz Tebe, poneo darove koje su bogovi doneli Harmoniji kad se udavala za Kadma: ogrlicu i haljinu. Otiao je s ta dva talismana i poklonio ih Amfijarajevoj eni, Erifili, pod uslovom da ova navede svog mua da odustane od protivljenja pohodu na Tebu i navede Adrasta da uradi ono to mu je do tada branio. To su darovi koji kvare, zloudni da*

131/

rovi, vezani za jedno obeanje, za jednu zakletvu. Zato je prorok popustio svojoj supruzi? Zato to je dao zakletvu koje se vie ne moe osloboditi: uvek e pristati da uini ono to mu Erifila bude traila. Zloudni darovi, neopozivi zaveti, Sve to je ve bilo prisutno na venanju Kadma i Harmonije prati ovu lozu i dovodi do toga da se braa na kraju meusobno pobiju.

Zvanitii stranac
to se tie Edipa, on je prognan iz Tebe. Vodi ga Antigona, i on okonava ivot na atinskoj zemlji, blizu Kolona, gradia u Atici. Nalazi se u zemlji u kojoj ne bi trebalo da bude, u svetilitu Erinija, gde je zabranjeno zadravanje. Ljudi iz tog kraja nareuju mu da ode: ta taj prosjak radi na svetom mestu? Teraju ga ba kao i Dionisa kad je doao u Tebu u svojoj enskoj, azijskoj haljini. Kakva je to drskost da neko hoe da se nastani na mestu s kojeg ak ne mogu ni da ga izbace, jer niko nema prava da tu kroi nogom. Dolazi Tezej, Edip mu ispria svoju nesreu, osea da mu se blii kraj, obavezuje se da e, ako ga Tezej primi, tititi Atinu u sukobima do kojih bi moglo doi. Tezej pristaje. Taj ovek, taj Tebanac, meu ije pretke se ubrajaju Sparti, ali je i potomak Kadma i Harmonije, jeste, dakle, stranac. Izbaen iz rodne zemlje, vratio se u nju kako bi ponovo bio sramno prognan. I eto ga kako se na kraju lutanja, bez mesta, bez veza, bez korena, neprestano seli. Tezej mu prua gostoprimstvo; on nije graanin Atine, nego mu je dat status priseljenika", m etoikos- povlaenog stranca. Nastanie se u zemlji koja nije njegova, tu e ostati. Edip prela 2i iz boanske i uklete Tebe, ujedinjene i unitene razdorom, u Atinu: to je vodoravan prelaz, po povrini zemlje. Edip, dakle, postaje zvanini stranac u Atini. To nije njegov jedini prelazak: on e prei i u podzemlje - progutae ga dubine zemlje - i u nebeske visine, olimpijskim bogovima. On s povrine zemlje prelazi ispod zemlje i na nebo. On ba ne zauzima poloaj poluboga, junaka-zatitnika - grob junaka je na Agori - nego nestaje na tajnom mestu za koje zna samo Tezej, koji e to preneti svima koji budu vladali Atinom, to je tajni grob koji za grad predstavlja jemstvo vojnikog uspeha i njegovog trajnog opstanka. On je stranac koji je doao iz Tebe, nastanio se u

132/

Atini kao metek, i nestao pod zemljom; moda ga je zgromio Zevs. Nije se pretvorio u samoniklog, iz zemlje roenog, kako veruju atinski graani, niti u gegenes, roenog iz tebanske zemlje po punim orujem, spreman za borbu. Ne, njegov prelazak vodi u suprotnom smeru. Postavi stranac, on je napustio svetlost sunca kako bi se nastanio u podzemnom svetu na onom mestu u Atini koje nije njegovo, a kojem je doneo, uzvraajui za gostoprimstvo koje su mu pruili posle patnji i lutanja, s ig u rn o st opstanka u miru i slozi: neto poput slabog odjeka onog obeanja koje je predstavljala Harmonija kad su je bogovi dali Kadmu za enu, u davna vremena kad je osnovana Teba.

133/

Persej, smrt, slika

Persejevo roenje
Veoma davno, u dobrom lepom gradu Argu, iveo je m oan kralj po imenu Akrisije. Bilo je dva brata, on i njegov blizanac Pret, koji su se, i pre nego to su se rodili, svaali u trbuhu svoje majke Aglaje, udarali jedan drugog i zapoeh svau koja e trajati celog njihovog ivota. Pre svega su se svaali oko vlasti nad bogatom argoiidskom ravnicom. Konano, jedan je postao vladar Arga, adrugi, Pret, kralj Tirinta. Akrisije je, dakle, kralj Arga. Oajan je to nema muko dete. Odiazi, po obiaju, da se posavetuje u Delfima, da mu kau hoe li imati naslednika, a u sluaju da nee, ta treba da radi kako bi ga dobio. Sledei uobiajena pravila, proroite ne odgovara na njegova pitanja, nego mu kae da e ga njegov unuk, sin njegove keri, ubiti. Njegova ki zove se Danaja. To je veoma lepa devojka koju Akrisije voli, ali je uasnut pomilju da e ga unuk ubiti. ta moe da uini? Pomilja da bi jedino reenje moglo biti zatvaranje. Odista, Danajina sudbina bie da esto bude zatvorena. Akrisije gradi, zacelo u vrtu svog dvora, podzemni zatvor od bronze u koji naredi Danaji da sie s jednom enom koja e joj biti u slubi; zatim ih obe dobro zakljua. Kada je Zevs, s nebeskih visina, opazio Danaju u cvetu mladosti i lepote, zaljubio se u nju. Nalazimo se u dobu kad se podela izmeu bogova i ljudi ve odigrala. Ah, i tako razdvojeni, rastojanje jo nije dovoljno veliko da bi spreilo da, s vremena na vreme, s vrha Olimpa, iz bhstavog etera, bogovi ne bace neki pogled na lepe smrtnice. Gledaju keri one Pandore koju su poslali ljudima i kojoj je Epimetej neoprezno otvorio svoja vrata. Nalaze da su predivne. Nije da boginje nisu lepe, ali moda bogovi kod tih smrtnih ena nalaze neto to boginje nemaju. Moda je to krhkost lepote, ih injenica da one nisu besmrtne i da ih treba ubrati dok su na vrhuncu mladosti i ljupkosti. Zevs se zaljubi u Danaju i osmehuje se kad vidi kako ju je ota zatvorio u podzemnu tamnicu od bronze. U vi-

134/

du zlatne kie, on se sputa i ulazi kod nje; osira ako nije, kada se naao u tamnici, uzeo ljudsko oblije umesto svog boanskog. Zevs se ljubavno sjedinio s Danajom u najveoj tajnosti. Danaja eka dete, deaka po imenu Persej. Ova pustolovina ostaje tajna sve dok Persej, snaan deak, ne pone toliko da piti da jednog dana Akrisije u svom vrtu ne zauje udnu buku iz tamnice u koju je zatvorio ker. Kralj zatrai da je vidi. Sve ih izvede napolje, ispita dadilju, i sazna da je tamo i mali deak. Istovremeno je uasnut i besan, jer se sea proroanstva iz Delfa. Pomish da je dadilja nekoga kriom uvela kod Danaje. Ispituje erku: ,,Ko je otac tog deteta? - Zevs. Akrisije ne veruje ni re. Najpre ukloni slukinju koja je postala dadilja, prinese je na rtvu na svom kunom rtveniku upravo Zevsu. Ah, ta da radi s Danajom i njenim sinom? Otac ne moe uprljati ruke krvlju svoje keri i unuka. Odluuje da ih ponovo zatvori. Dovodi veoma vetog stolara, koji napravi drveni koveg gde stavljaju oboje, Danaju i Perseja. Bogovima ostavi da srede tu stvar, ovog puta otarasi ih se ne tako to ih zatvori u podzemlje ispod kue, nego tako to otvori sav morski prostor za lutanja svoje keri i svog unuka, zakljuanih u skrovitu. Odista, koveg pluta po moru sve dok ne doplovi do jednog ostrvca, ne previe bogatog, koje se zove Serif. Jedan ribar, ah ribar kraljevskog roda, Diktis, izvue koveg. Otvori ga, i ugleda Danaju i njeno dete. I on je zaveden Danajinom lepotom ; primi ih kao da su mu rod roeni. Ostavlja Danaju pored sebe, potujui je, a podie Perseja kao sina. Diktis ima brata, Polidekta, koji vlada Serifom. Mali Persej raste pod Diktisovom zatitom. Danajina lepota napravila je pusto; kralj Polidekt, koji ju je video, i sam se zaljubio u nju. eli svakako da se oeni njome, ili barem da je osvoji. To nije lako, jer je Persej ve skoro mukarac, i pazi n i majku. I Diktis je uva, pa se Polidekt pita kako da postupi. Nalazi sledei nain: napravi veliku gozbu na koju pozove sve rnlade iz cele oblasti. Svako od njih dolazi donosei neki poklon ih neki prilog za jelo.

Lov na Gorgone
Kralj Polidekt sedi u elu stola. Kao izgovor za gozbu naveo je navodnu nameru da se oeni Hipodamijom. Da

bi mogao da se oeni Hipodamijom, mora da onima ko^ imaju vlast nad devojkom pokloni bogate darove, vredne predmete. Sva mladost Serifa je tu, i Persej s njima, razume se. Tokom obeda, svako od njih pokazuje svoju velikodunost i plemenitost. Kralj trai da mu pre svega dovode konje. Hipodamija je ena oduevljena jahanjem; ako bi joj poklonih itavu talu punu konja, srce bi joj bilo dim uto. Kako e se Persej snai da bi ostavio utisak na svoje vrnjake i na kralja? On izjavljuje da nee dovesti konja, nego bilo ta to kralj poeli, na primer, Gorgoninu glavu. On to kae ne razmiljajui previe. Sledeeg dana, svaki od njih donosi kralju obeani poklon; Persej dolazi praznih ruku i izjavljuje da je i on spreman da dovede kobilu, ah kralj mu kae: ,,Ne, ti e mi doneti grogoninu glavu." Nema vie naina da se to promeni: ako ne odri obeanje, izgubie obraz. Ne dolazi u obzir da obeanje ne bude odrano, da bude prazno hvalisanje. Tako je Persej prinuen da donese Gorgoninu glavu. On je, ne zaboravimo, Zevsov sin; ima naklonost i podrku izvesnog broja boanstava, posebno Atene i Hermesa, inteligentnih, istananih, snaialjivih bogova, koji e se pobrinuti da obeanje bude odrano. Atena i Hermes, dakle, pomau mladiu u poduhvatu koji m ora preduzeti. Kau mu kako stoje stvari: da bi stigao do Gorgona, najpre treba da sazna gde se nalaze. Znai, on ne zna gde se one stane. Uasna su to udovita, tri nakazne, smrtonosne sestre, od kojih su dve besmrtne, a samo jedna, koja se zove Meduza, smrtna je. On m ora doneti Meduzinu glavu. Treba, dakle, da doe do Gorgona, da prepozna koja je od njih Meduza i da joj odsee glavu. Nije to mala stvar. Najpre treba da sazna gde da ih trai, i zarad toga Persej m ora da proe kroz itav niz etapa, iskuenja, uz pomo bogova zatitnika. Prvo iskuenje sastoji se u tom e da otkrije tri sestre ovih Gorgona, Graje, i da se zblii s njima; one su takoe keri naroito opasnih udovita, Forka i Kete, dve morske nemani vehke kao kitovi. Graje ne ive tako daleko od svojih sestara. Gorgone ive s one strane okeana, izvan granica sveta, na vratima Noi, a Graje su na ovom svetu. Graje, G raiai, ima tri. Poput Gorgona, one su devojke, ali devojke koje su roene stare. One su devojke-pramajke, mlade starice. Sve su zborane, koa im je uta, poput mleka ostavljenog da stoji, da mu se povrina skori, da se stvori pokorica zvana graus, kajmak. Telo tih boanskih devojaka je, umesto belom puti, obavijeno sta-

136/

rakom koom, svom u borama, svom zbrkanom. One imaju jo jednu osobinu: utoliko su vie povezane, solidarne, poto sve tri zajedno imaju samo jedno oko i samo jedan zub. Kao da su jedno bie. Samo jedno oko, samo jedan zub: moglo bi se rei da to nije mnogo, da su one stvarno obogaljene. Nije ba tako. Poto imaju samo jedno oko, one ga jedna drugoj neprestano dodaju, pa to oko, uvek otvoreno, neprestano vreba. Tmaju sam o jedan zub, ali te mlade starice nisu ni tako bezube s tim jednim zubom, i njega neprestano dodaju jedna drugoj, i mogu da proderu svakojake osobe, poevi od Perseja. Tako, nalik igri lasice koju sam igrao kao dete, Persej je trebalo da ima oko bre nego te tri mlade starice, koje imaju samo jedno, ali skoro nepogreivo. On treba da uhvati trenutak kad se to oko ne nalazi ni kod jedne od njih. One ga jedna drugoj dodaju kako bi oko stalno bilo budtio. Izmeu trenutka kad ga jedna doda drugoj i kada ga ona druga ili trea primi, postoji sasvim kratak period, mala pukotina u kontinuitetu vremena, kada Persej, brzo kao strela, treba da se dokopa tog oka i da ga ukrade. U igri lasice, ima jedan konac po kojem klizi prsten, igrai postave ruke na konac, i svako od njih dodaje prsten iz ruke u ruku, krijui kod koga je. Onaj ko se nalazi u sredini kruga m ora da pogodi gde se prsten nalazi. Ako pogodi, pobeuje; ako dodirne ruku koja ne skriva nita, izgubio je, bude kanjen. Persej se nije prevario. On uoi trenutak kad je oko slobodno, i uhvati ga. Tako se domogne i zuba. Graje su oajne, urlaju od besa i bola. Slepe su i bezube. Onako besmrtne, svedene su na nita. Prinuene su da mole Perseja da im vrati oko i zub, spremne su za uzvrat sve da mu daju. Jedino to on eh od njih jeste da mu kau gde ive mlade devojke, tiimfe, i kako se tamo stie. Re nym pbe znai trenutak kada devojica postaje devojka; izaavi iz detinjstva, ona e'sprem a za brak, dobra je za udaju, mada jo nije potpuno ena. I nimfe ima tri. Nasuprot Grajama, koje vas nau svojim okom i savau svojim zubom, nim fe su veoma pristupane, gostoprimljive. im Persej zatrai od njih ono to mu je potrebno, one mu to daju. Pokazuju mu mesto gde se kriju Gorgone i poklone mu arobne predmete koji e mu omoguiti da uini nem ogue, da se suoi s Meduzinim okom i da ubije jedinu smrtnicu meu Gorgonama. Nimfe mu daju

krilate sandale, iste kao to su Hermesove, koje onome ko ih nosi pomau ne samo da ini korak za korakom, onako prosto, po zemlji, ve i da leti brzinom misli, kao Zevsov orao, i da prelazi prostor s juga na sever bez ikakve tekoe. Na prvom mestu je brzina, Zatim mu nimfe daju Hadovlem, neku vrstu kape, napravljene od psee koe, kojom se pokrivaju i glave mrtvih. Odista, zahvaljujui Hadovoj kapi na glavi, mrtvi ostaju bez lica, nevidljivi. Ta kapa predstavija status mrtvaca, ali i ivome omoguava da, ako je stavi, postane nevidljiv, poput aveti. Moe da vidi a da ne bude vien. Brzina, nevidljivost. One mu poklone jo i treu stvar, kibisis, bisage, vreu u koju lovci stavljaju ulovljenu divlja. U te bisage Persej e staviti Meduzinu glavu kako bi se sakrio njen pogled, poput kapaka koji bi se sklopili preko Gorgoninih smrtonosnih oiju. Na sve to, Hermes dodaje i svoj lini poklon, harpe, kratak srpohki ma, koji see ma koliko prepreka na koju naie bila tvrda. To je harpe kojim je Kron osakatio Urana, Tako je Persej opremljen od glave do pete: na nogama mu sandale, na glavi nevidljiva kapa, kibisis o ramenu i srp u ruci. I on poleti u susret Gorgonama. Ko su Gorgone? To su bia ija priroda ima sasvim protivrene crte, udovina bia. udovinost je skup meusobno neusklaenih osobina. Delimino su besmrtne, njih dve sestre, a trea je smrtna. ene su, ali na njihovim glavama rastu grozne zmije, koje sevaju divijim pogledima; na ramenima su im ogrom na ziatna krila koja im omoguavaju da lete kao ptice, ruke su im od bronze. Malo bolje poznajemo njihovu glavu, izvanrednu glavu. Istovremeno muka i enska, ta glava je uasna, mada se ponekad govori o lepoj Meduzi ili lepim Gorgonama. Na slikama koje ih predstavljaju, vidimo da imaju bradu. Ali te bradate glave nisu potpuno ljudske, jer istovremeno imaju i zverske eljusti, s dva dugaka onjaka kao u divljeg vepra koja im tre iz usta razvuenih u grevit osmeh; jezik im je isplaen. Iz tih izopaenih usta izlazi jeziv krik, kao kad jei bronza po kojoj se udara, od ega vam se ledi krv u ilama. A naroito, tu su oi. Oi su im takve da se, ko god razmeni s njima pogled, smesta skameni. Ono od ega je sainjeno sve to je ivo, pokretljivost, savitljivost, mekoa, toplota, nenost tela, sve to postane kamen. ovek se ne suoava samo sa smru, nego i s preobraajem koji ga iz

138/

ljudskog prenosi u carstvo minerala, odnosno, ono to je u najveoj suprotnosti s Ijudskom prirodom. Tome se ne m oe umai. Za Perseja e tekou predstavijati, dakle, to da, s jedne strane, dobro uoi onu meu Gorgonama kojoj moe odsei glavu, a zatim da ni u jednom trenutku ne ukrsti pogled ni sa jednom od njih tri. Naroito, treba da odsee Meduzinu glavu a da se nikad ne nae licem u lice s njom, da joj se ne nae u vidokrugu. U Persejevoj prii, pogled igra znaajnu ulogu: u sluaju Graja, trebalo je samo da mu oko bude bre nego u udovita. Ali kad se pogleda Gorgona, kad se ukrsti pogled s Meduzom, bio ovek brz ili spor, u oim a udovita ugledae samog sebe pretvorenog u kamen, samog sebe kako postaje lice iz Hada, lik mrtvaca, bez pogleda. Persej se nikad ne bi izvukao da ga Atena nije obasula savetima i ozbiljno mu pomogla. Kazala mu je da treba da prie odozgo, da saeka trenutak kad besmrtne Gorgone budu otile na poinak, kad budu sklopile oko. to se tie Meduze, njoj glavu treba da odsee tako to se nikako nee izloiti njenom pogledu. Zarad toga treba da, u trenutku kad bude zamahnuo barpe, okrene glavu na drugu stranu. Ali ako okrene glavu na drugu stranu, kako e znati da joj odsee glavu? Ako ne gleda, nee znati gde je ona, pa joj umesto toga moe odsei ruku ili bilo koji deo tela. Zato treba da istovremeno, kao kod Graja, tano zna kuda da usmeri udarac, da mu pogled bude vrst, taan, nepogreiv, a da istovremeno ne vidi, na cilju koji gaa, ono oko koje ga moe skameniti, i koje ga odraava. Sve je puno paradoksa. Problem je reen tako to je Atena pronala naina da pred Gorgonino lice stavi svoj lepi uglaani tit, tako da Persej moe, ne ukrtajui pogled s Meduzom, jasno da vidi njen odraz u ogiedalu oruja kako bi dobro usmerio udarac i prerezao joj vrat kao da gieda u nju. Odseca joj glavu, uhvati je i stavi u k(bisis, zatvori je unutra i da se u beg. Druge dve Gorgone e probude od Meduzine vike. Prodorno i jezivo vriteij kako im je svojstveno, one se bace u poteru za Persejem. I on irioe, kao i one, da poleti, ah nad njima je u prednosti time to m oe da postane nevidljiv. One pokuavaju da ga uhvate, on im umakne, one pobesne.

139/

A ndrom edina lepota

Persej stie na istone obale Sredozemija, u Etiopiju. Dok leti kroz vazduh, opazi prelepu devojku, kiinovima zakovanu za jednu stenu, voda joj kupa noge. Taj prizor ga potrese. Ta miada osoba zove se Andromeda. U taj tuan poloaj stavio ju je otac, Kefej. Njegovo kraljevstvo bilo je u velikim nevoljama. Kralju i njegovom narodu saopteno je da je jedini nain da te nedae prestanu ako Andromedu preda morskoj nemani, jednoj od onih koje su vezane za more, vodi koja moe potopiti celu zemlju, ako je ostavi na tom mestu kako bi neman dola po nju i inila s njom ta joj je volja: kako bi je pojela ili se s njom sjedinila. Nesrenica jeca, njena kuknjava dopire do Perseja, koji leti kroz vazduh; zauje je, ugleda je. Srce mu osvoji Andromedina lepota. On potrai Kefeja, ovaj mu objasni ta se dogodilo. Persej obea da e osloboditi njegovu ki ako mu je ovaj da za enu. Otac pristaje, mislei da mladi ionako nee uspeti. Persej se vraa na mesto gde je Andromeda vezana, u vodi, stoji na maloj steni. udovite joj se pribhava, ogrom no, strano, naizgled nepobedivo. ta radi Persej? Razjapljene eljusti, udarajui repom po vodi, neman se ustremila na lepu Andromedu. U vazduhu, Persej se namesti izmeu sunca i mora, tako da njegova senka pada na vodu, tano pred oi nemani. Senka u ogledalu vode, poput Meduzinog odraza na Ateninom titu. Persej nije zaboravio nauk koji mu je dala boginja. Videvi tu senku koja se kree pred njim, udovite pomisli da je to neko bie od kojeg mu preti opasnost. Okomi se na odraz, i u tom trenutku Persej, s nebeskih visina, nasrne na njega i ubije ga. Persej ubija neman i ozatim oslobaa Anromedu. On ode s njom na obalu, i tu moda poini greku. Andromeda je izvan sebe, pokuava, onako uznemirena, da se malo povrati tamo na ivici mora, meu stenama. Kako bi je uteio, kako bi mu pokreti bili slobodniji, Persej ostavi Meduzinu glavu na pesku, tako da njene oi malo vire iz bisaga. Meduzin pogled ostaje u visini morske povrine; alge koje po njoj plove, meke, pokretljive, ive, stvrdnu se, okamene, budu pretvorene u korale crvene kao krv. Zato u moru ima okamenjenih algi: Meduzin pogled ih je pretvorio u kamen sred talasa. Persej zatim povede Andromedu sa sobom. Uzme svoje dobro zatvorene bisage i stie na Serif, gde ga eka maj-

140/

ka. Oiktis ga takoe eka. Njih dvoje su se sakrili u jedno skrovite kako b i pobegU od Polidekta. Persej tada odlui da se osveti zlom kralju. Javi mu da se vratio, i da donosi obeani pokion; predae mu ga za vreme vehke gozbe, Svi mladii, svi mukarci iz Serifk okupili su se u velikoj dvorani. Piju, jedu, slave. Dolazi Persej. Otvara vrata, pozdravljaju ga, on ulazi, Polidekt se pita ta e se desiti. Iako svi gosti sede ih lee, Persej Ostaje da stoji. Vadi iz svojih bisaga Meduzinu glavu, pokazuje je, daleko ispruivi ruku, okrenuvi pogled na drugu stranu, prema vratima. Sve zvanice se na mestu skamene, u paloajima koje su zauzimali. Neki od njih piju, neki priaju, usta su im otvorena, njihove oi gledaju Perseja kako dolazi, Polidekt izgleda zaprepaen. Svi uesnici na gozbi tako su pretvoreni u sliku, u skulpturu. Postaju neme i slepe shke, odraz onoga to su bili za ivota. Persej tada vrati glavu iji pogled pretvara u kamen u svoje bisage. U tom trenutku, moe se rei da je na izvestan nain zavrio priu s Meduzom. Ostaje jo deda, Akrisije. Persej zna da je Akrisije radio protiv njega ono to je radio zato to je misho da e ga unuk ubiti. Padne mu na um da bi se moda mogh dogovoriti s njim. On polazi s Andromedom, Danajom i Diktisom u Arg, gde Akrisije, upozoren na to da je mali Persej odrastao, da je imao junake podvige i da je krenuo prema Argu, premirui od straha, odlazi u oblinji grad gde se slave igre. Kad Persej stigne u Arg, kau mu da je Akrisije otiao nekuda da uestvuje na igrama. Naroito, tamo e biti takmienje u bacanju diska. Pozivaju mladog Perseja, koji je neobino lep, lepo graen i u cvetu- mladosti. On tada uzme svoj disk i baci ga. Sluajno, disk padne Akrisiju na nogu, i nanese mu smrtonosnu povredu. Kralj umre, Persej okleva da stupi na presto Arga koji mu pripada. NasJlediti kralja iju je smrt izazvao ne iiii m u se ispravnim. Do neke vrste porodinog pomirenja dolazi putem razmene. Poto brat poiveg kralja, Pret, vlada u Tirintu, o n mu predlae da stupi na presto Arga. On, Persej, zauzima njegovo mesto u Tirintu. Prethodno je orua kojim je odneo pobedu nad Meduzom vratio onima koji su mu ih dali. Hermesu je vratio, zajedno sa srpom, i krilate sandaie, bisage, Hadovu kapu, kako bi ova bila vraena s onu stranu sveta ivih, svojim legitimnim vlasnicama, nimfama. A odseenu glavu udo-

141/

vita poklonio je Ateni, i to je postao najvaniji eo njene ratnike oprem e. Kad na bojnom polju podigne svoj Gorgoneion, boginja tako smesta okameni neprijatelja, sledi ga od straha, poalje ga, pretvorenog u avet, na drugi svet, u eidolon, zemlju senki, u Had. Kad je ponovo postao obian smrtnik, junak koga su njegovi podvizi uinili gospodarem smrti, i sam Persej e, kad bude doao dan, napustiti ovaj svet, kao i svi dru* gi. Ali, kako bi odao poast mladiu koji se usudio da izazove Gorgonu iji pogled pretvara u kamen, Zevs je Perseja odveo na nebo i tu ga ostavio u obliku zvezda u sazveu koje nosi njegovo ime i gde je, na mranom nonom svodu, svetlim takama koje svi zauvek mogu videti ocrtan njegov lik.

142/

Glosar

A drast

Viadar Arga, tast Polinika, jednog od Edipovih sinova, koga je iz Tebe proterao njegov brat. Vodi pohod nazvan Sedmorica protiv Tebe. Boginja ljubavi, zavoenja i lepote, rodena iz morske pene i sperme utrojenog Urana. Od Parisa prima nagradu, ime je proglaena za najiepu meu boginjama.

Afirodita

A gam em non Vladar Arga. Postao je vo Grka u Trojanskom ratu, a po povratku ga je ubila njegova ena Klitemnestra. Agava A genor Aglaja AJhil Kadmova ki, Pentejeva majka. Vladar Tira ili Sidona. Europin otac. Jedna od harita. Sin Tetide i Peleja. Najvei junak trojanskog rata. Mihja mu je besmrtna slava smrti u cvetu mladosti od dugog ivota u miru, ali i u zasenku. Danajin otac, kralj Arga. Ubie ga njegov unuk, Persej, po povratku junaka, pobednika nad Meduzom. IU Eter. Sin Noi. Personifikuje istu i postojanu nebesku svetlost. Drugo ime Parisa, Prijamovog sina si i Hcleninog zavodnika. Vladar Feaana, Aretin suprug, Nausilcajin otac. Ugostio je Odiseja i omoguio mu da se vrati na Itaku jednim od njegovih brodova. Prorok iz Arga. Erifilin suprug. Uestvujc u zapoinjanju pohoda Sedmorice protiv Tebe, u kojem e nai smrt. Sin Zevsa i Antiope. Zetov brat. Ubija Lika, koji je zauzeo tebanski presto, i dolazi na njegovo mesto zajedno s bratom.

Akrisije

A iter A leksandar Alkinoj

Am iijaraj

A m fion

Amfitrita

Nerejida, Posejdonova supruga. umirio Posejdonov bes, predaje, vezanu za stenu, nekom morskom udovitu. Spasava je Persej.

Andromeda Ki Kefeja, etiopskog kralja, koji je, da bi

Aohis Antigona Antinoj Arej Arg

Trojanac. Sjedinjuje se s Afroditom na planini Idi. Enejin otac. Edipova ki. Prati svog prognanog i oslepelog oca. Jedan od Penelopinih prosaca. Bog rata, rvanja na smrt. Ime koje je dato Odisejevom psu, moda u spom en na junaka Arga. Njegovom pogledu nita ne izmie, imao je oko za sve. Jedan od tri Kiklopa, sinova Urana i Geje. Zevsova i Letina ki, Apolonova sestra. Boginja i lovac, borila se na strani olimpijaca protiv Titana. Beotski viadar. Druga ena bila mu je Inona, Kadmova ki. Zevsova i Metidina ki. Pri roenju, pod punom ratnom oprem om izlazi iz Zevsove lobanje. Boginja rata i mudrosti. Nadmee se sa Herom i Afroditom pred Parisovim sudom Sin Japeta, Prometejevog brata. Zevs ga je osudio da na pleima nosi nebeski svod. Hermesov sin. Laljivac, kradljivac, Odisejev deda. Jedna od Kadmovih keri. Aristajeva supruga, Akteonova majka, rastrgh su je njeni psi. Jedan od Ahilovih konja, besmrtan i sa darom govora. Korintski heroj, pobedio je Himeru uz pom o konja Pegaza. Stigina ki. Personifikuje nasilnu m o koju ima vladar.

Argej Artemida

Atamant Atena

Atlant Antolik Autonoja Balije Belerofont Blja

144/

Boreja Brijarej Bront Danaja

Severac. Jedan od tri storuka diva, brat Kiklopa i Titana, Uranov i Gejin sin. Jedan od tri Kiklopa, Uranov i Gejin sin.

Ki argivskog kralja Akrisija, Persejeva majka, poto se Zevs potajno sjedinio s njom u podzemnoj odaji u koju ju je otac zatoio. Sin Prijama i Hekabe. Hektorov brat. Igra ulogu u pregovorima izmeu Grka i Trojanaca. Ubio ga je Menelaj po zauzimanju grada. Brat kralja ostrva Serifj Polidekta. Prihvata i titi Danaju i Perseja kada ih je Akrisije, njihov otac i deda, izbacio. Sin Zevsa i Semele. Vraa se u Tebu, svoje rodno mesto, kako bi tamo bio priznat njegov kult. Kastor i Poluks, sinovi blizanci Zevsa i Lede, Tindarejeve ene. Helenina i Klitemnestrina braa. Lajev i Jokastin sin. Po rodenju ostavljen na milost i nemilost usled proroanstva koje je tvrdilo da e ubiti oca i spavati s majkom. To e i uiniti, ne elei i ne znajui to. Pomae Hermesu da Zevsu vrate tetive koje mu je isekao Tifon. Tijestov sin, Atrejev neprijatelj. Uspeva da zavede Khteranestru i uz njenu pom o ubie Agamemnona po njegovom povratku iz Troje. Zmijohko udovite, pola ena a pola zmija. Kad se sjedinila s Tifonom, rodita je itav niz udovita. Jedan od petorice Sparta, Agavin suprug, Pentejev otac. Sin Anhisa i Afirodite. Bori se s Trojanciraa. Poto je grad pao, uspeva da pobegne no-

Dejfob

Diktis

Dionis

Dioskuri

Edip

Egipan Egist

Ehidna

Ehion Eneja

145/

sei svog starog oca, i potom da se domogne june Italije.

Eoja

Zora. Ova boginja, zaljubljena u Titona, izmolila je Zevsa da njenom voljenom dozvoh da nikada ne umre. G ospodar vetrova. Prua gostoprimstvo Odiseju i daje mu meinu u kojoj su biU zatvoreni svi vetrovi, kako bi mu omoguio da otplovi pravo na Itaku. Prometejev brat, on je njegova suprotnost. Umesto da saznaje unapred, on shvata tek naknadno, suvie kasno. Prima Pandoru kod sebe i eni se njome. Sin Haosa, personifikuje tamu. Amfijarajeva supruga. Polinik, poklonivi joj Harmonijinu ogrlicu, dobija od nje glas u korist pohoda na Tebu u kojoj vlada Eteokle. Boginje osvetnice nastale iz kapi Uranove krvi koje su pale na zemlju. Ljubav. Stari Eros: prvobitno boanstvo u poelu sveta. 2. Eros, ACroditin sin: zatitnik seksualnog bliavanja i sjedinjavanja. Edipov sin. Supamik svoga brata Polinika, odbija da s njim podeh vlast nad Tebom po oevom odlasku. Vemi Odisejev svinjar. Odisejeva dojilja, koja je jedna od prvih prepoznala, perui mu noge, oiljak koji on nosi na nozi. Odisejev roak i pratilac. Njegovi predlozi i saveti nisu ba najbolji. Ki Agenora, tirskog ih sidonskog kralja. Oteo ju je Zevs pretvoren u bika i preneo je na Krit. Narod pomoraca, prebacuju Odiseja, na kraju njegovog putovanja, iz onog sveta u svet ljudi tako to ga usnulog ostavljaju na jednoj obah u Itaki.

Hol

Epimetej

Ereb Erifila

Erinije Eros

Eteokle

Eumej Eurikleja

Euriloh Europa

Feaani

146/

Fen ik

Jedan od Agenorovih sinova, s braom je poao u potragu za Europom, koju je oteo Zevs. Govedar koji se starao o Odisejevim stadima goveda, ostaje veran svom gospodaru. Sin Geje i Ponta. Iz braka sa Keto izrodio je tri Graje. Ime dato zemlji kao boanstvu. Nastali iz jitapi Uranove krvi palih na zemlju. Likovi koji personifikuju rat i borbe. Jedan od tri storuka diva. Tri udovita koja imaju smrt u oima. Sam o jedna je smrtna: Meduza, kojoj Persej odseca glavu. Ih Forkide. Tri stare devojke koje meu sobom dele jedan zub i jedno oko. Persej se dom ogao tog zuba i tog oka. Kronov i Rejin sin, poput svih ostalih ohmpijaca. Bog smrti koji viada podzemnim svetom tame. Ih Bezdan. Prvobitni element iz kojeg je nastao svet. Morsko udovite to, sa svoje stene, guta brodove koji prou pored nje. Ki Areja i Afrodite. Kadmova supruga. udovita s telom ptice i glavom ene. Napadaju ljude, odnose ih, i oni nestaju bez traga. Zevsov i Herin sin. Zatitnik obrade metala. Supruga trojanskog kralja Prijama. Hektorova majka. Ki Titana, boginja Luna koju Zevs posebno potuje.

Filetije F o rk Geja Giganti Gij G orgone

G raje

Had

H aos H aribda H arm on ija H arpije

H efest H ekaba H ekata

H ek aton h ejri Ili Storuki divovi. Troje Gejine i Uranove dece: Kot, Brijarej i Gij. Divovi s pedeset glava i stotinu ruku, nepobedive snage. Helije Bog sunca.

Hemera Hera Herakle

Ki Noi. Personifikuje dnevnu svetlost. Zevsova supruga. Junak sa dvanaest podviga. Njegovi ljudski roditelji su Amfitrion i Alkmena, koja vodi poreklo od Perseja. Njegov pravi otac je u stvari Zevs. Sin Zevsa i nimfe Maje, ovaj mladi glasnik bogova vezan je za kretanje, dodire, razmenu, prolaske, trgovinu. On povezuje zemlju i nebo, ive i mrtve. Beotski pesnik, pisac Postanka bogova i

Hermes

Hesiod Hestlja

Poslova i dana.
Boginja ognjita. Ona je poslednje dete koje je Kron prodrao i prvo koje se pojavilo kad je on bio primoran da ih povrati. Meavina koze, lava i zmije. Bljuje vatru. Porod Tifbna i Ehidne. Personifikacija ljubavne enje. Jedan od pet Sparta. Personifikacija sna. Sin Noi i Ereba, brat Tanatosa, Smrti. ko bi dao njenu ruku, od prosaca je traio da ga pobede u trci kolima, za koju je ona bila nagrada.

Himera Himeros Hiperenor Hipnos

Hipodamija Ki Enomaja, elidskog kralja. Njen otac, ka-

Hiron Homer Hore

Kentaur, veliki mudrac i dobrodejatelj, ivi na Pelionu. Vaspita junaka, naroito Ahila. Pisac Ilijade i Odiseje. Ili asovi. Tri keri Zevsa i Temide, sestre Mojra. Boanstva godinjih doba, ijim redovnim tokom upravljaju. Sin korintskog kralja Pelopa. Udvarao mu se Laj, gost kod njegovog oca, oteo ga i silovao, pa se ovaj ubio. Jedan od pet Sparta koji su preiveli bitku u kojoj su se Posejani meusobno poubijali im su iznikli iz tebanske zemlje, iz koje su roeni.

Hrisip

Htonije

148/

Ida

Linkejev brat, roak Dioskura, protiv kojih se Ida i Linkej bore. Tokom sukoba, Ida ubija Kastora i ranjava Poluksa. Zevs, kako bi pritekao u pom o svom sinu, spri ga gromom. Voa kritske vojske u Trojanskom ratu. Jedan od Heleninih prosaca. Ki Kadma i Harmonije, Dionisova sestra. Udaje se za Atamanta i ubeuje ga da prihvati maiog Dionisa. Hera, ljubomorna, uini da oni polude. Inona se baca u vodu i postaje nerejida Leukoteja, Prosjak koji se mota oko trpeze kraljevske palate na Itaki. Odisej ga je kaznio poto je ovaj hteo da mu zabrani da ue u dvor. Traki grad u zemlji Kikonaca. Odisej ga zauzima na povratku, dok ga ne isteraju stanovnici iz okoline. Edipova ki, Antigonina sestra. Jedan od Titana. Prometejev otac. Lajeva ena i Edipova majka, s kojom e ovaj poslednji lei ne znajui da mu je to majka. Agenorov sin, vladar Sidona. Dok ga prati majka Telefasa, polazi u potragu za sestrom Europom. Harmonijin suprug. Osniva i prvi vladar Tebe. Grad u Etoliji, na severu Korintskog zaliva. Jedan od Dioskura, sin Zevsa i Lede. Nasuprot svom bratu Poluksu, smrtan je, konjanik, vian vetinama ratovaoja i jahanja. Kralj Etiopljana. Andromedin otac. udovita s ljudskom glavom i trupom, dok im je ostatak tela kao u konja. Po umama i planinama vode divatj ivot, aii mogu da se pobrinu za obrazovanje mladih. Hadov pas. uva ulaz u carstvo mrtvih kako niko iv tu ne bi uao, i nijedan mrtvac ne bi odatle pobegao.

Idomenej Inona

Ir

Ismar

Ismena Japet Jokasta

Kadmo

Kalidon Kastor

Kefe) Kentanrl

Kerber

149/

Kere Keto Kiklopi

Keri noi, sile smrti, propasti. Morsko udovite, Pontova i Gejina ki, majka Graja i Gorgona. Troje Uranove i Gejine dece sa samo jednim okom koje seva po sred ela: Bront, Sterop i Argej. Traki narod, saveznici Trojanaca. Odisej na povratku iz rata zastaje kod njih, pljaka njihov grad Ismar ali, napadnuti sa svih strana, Grci su se morali vratiti na more i pobei. Sin sidonskog kralja Agenora. Kadmov brat, on takoe polazi u potragu za svojom sestrom Europom. Narod koji ivi u blizini vrata Hada, u oblasti u kojoj ne sija sunce. arobnica, ki Sunca, ivi na ostrvu Eji. Odisejeve drugove pretvara u svinje. Kada ju je junak pobedio, ona se sprijatelji s njim; mnoge dane ive zajedno.

Kikonci

Kilik

K im erci Kirka

K U tem nestra Zevsova i Ledina ki, Helenina sestra, Agamemnonova supruga; vara mua s Egistom i ubija ga po povratku iz Troje. Kot K ratos K reont K ron Ksant Labdak Labdakidi L aert Laj Jedan od tri storuka diva. Stigin sin. Personifikuje vladarsku mo suverena. Jokastin brat. Uvruje kraljevstvo Tebe, posle smrti Laja a pre dolaska Edipa. Najmladi od Titana, prvi vladar sveta. Ahilov konj, besmrtan i, po potrebi, ima m o govora. Unuk Kadmov, a po majci, Sparta Htonija. Lajev otac, Edipov deda. Potomci Labdaka, na koga je Pelop bacio kletvu. Odisejev otac. Labdakov sin, Edipov otac. Vlada Tebom,

150/

gde je Jokastin suprug. Ubio ga je sin prilikom susreta tokom kojeg se oni sukobe ne prepoznavi se.

Leda

Ki etolskog kralja Testija. Tindarejeva supruga. Zevs se sjedinio s njom u obliku labuda. Divovi ljudoderi. Ime koje je Inona dobila poto se pretvorila u blagonaklono morsko boanstvo koje donosi spas. Niktejev brat, sin Sparta Htonija. Traki kralj. Proganja mladog Dionisa, koji se morao baciti u m ore kako bi se od njega spasao. Personifikacija gladi. Idin brat. Slavan po svom prodornom pogledu. Ubio ga je Poluks tokom bitke koju su on i njegov brat vodili protiv svojih roaka Dioskura. Narod koji jede lotos, hranu zaborava. Apolonov svetenik u Ismaru. Odisej ga je potedeo kad je grad razoren. Junacima je ponudio udesno vino. Ki kolhidskog kralja Ejeta. Unuka Sunca, Kirkina sestriina. arobnica. Jedina od tri Gorgone koja je smrtna i kojoj Persej odrubi glavu. Ravnica u blizini Korinta, udesno plodna. Ili Melijade, Nikle iz kapi Uranove krvi koje su pale na zemlju. Nimfe jasena, otelovljuju ratniki duh. Agamemnonov brat. Helenin suprug. Prva Zevsova supruga, Atenina majka. Otelovljuje iukavu pamet. Kralj Krita. Sudija u Podzemlju. IU Suaje. Ima ih tri. Predstavijaju sudbinu, deo koji je namenjen svakom oveku.

Lestrigoni Leukoteja

lik Iikurg

Iimos Linkef

Lotofazi Maron

Medeja Meduza Mekona Melije

Menelaj Metida Minoj Mojre

151/

Muze Nausikaja

Boanske pevaice. Devet keri Zevsa i Mnemosine, Pamenja. Ki feakog kralja i kraijice. Sree se s Odisejem, savetuje ga i vodi da bude primljen kao gost kod njenih roditelja. Misli da bi on bio ba dobar mu. Boanstvo osvete. Ki Noi, Zevs se sjedinio s njom, protiv njene volje, ona u obliku guske, a on u obliku labuda. Sneia je jaje koje e Leda primiti kao poklon. Pedeset keri Nereja, boga mora, i Doride, keri okeana. ive u oevoj palati na dnu vode, ali se takoe ponekad pojavljuju igrajui se na talasima. Sin Geje i Ponta. Zovu ga starac iz m ora. S Doridom, jednom od Okeanovih keri, izrodio je pedeset Nereida. Najstariji grki borac u Trojanskom ratu. Mudar je i blagoglagoljiv i rado se sa setom prisea negdanjih pohoda. Ki Htonija, jednog od Sparta. Polidorova supruga, Likova majka. Sin Htonija, jednog od Sparta. Likov brat. Zevsove keri, mladalake boginje koje daju ivot izvorima, rekama, umama, poljima. Juni vetar, topao i vlaan. Ki Haosa. Kralj Itake. Jedan od Titana. Kruna reka koja svojim tokom opasuje svet. Planina iji vrh je boravite olimpijskih bogova. Planina na koju su se povukli Titani kako bi se sukobili s olimpijcima. Bog pastira i stada, Hermesov sin. Prva ena, koju su olimpijci dali Epimeteju, koji prihvata poklon uprkos upozorenjima svog brata Prometeja.

Nemeza

Nereide

Nerej

Nestor

Nikteida Niktej Nimfe Not No Odisej Okean Olimp Otris

Pan

Pandora

152/

Paris

Najmlai sin Prijama i Hekabe, nazvan takoe Aleksandar. Naputen po roenju, roditelji su ga kasnije priznali. Oteo je Helenu i uinio je svojom suprugom. Boanski konj koji je izaao iz Meduzinog preklanog vrata i odleteo ka Olimpu. Nosi Zevsove gromove. Kralj Ftije, sjedinio se s Tetidom, Ahilov otac. Planina u Tesaliji gde je proslavljeno venanje Peleja i Tetide i gde se Hiron poduhvatio Ahilovog vaspitavanja u junatvu. Tantalov sin, Hipodamijin suprug. Otac Hrisipa, koji se ubio kako bi izbegao Lajeva proganjanja. Pelop je bacio kletvu na Labdakide. Jedan od Sparta. Odisejeva supruga, Teiemahova majka. Uprkos nadmenoj upornosti prosaca, ona verno eka povratak svog mua. Kadmov unuk po majci Agavi, i sin Ehiona, jednog od Sparta. Suprotstavlja se Dionisu po povratku ovog boga u Tebu. Supruga Poliba, korintskog kralja. Sa svojim muem prihvatila je kao sopstveno dete Edipa kad su ga roditeiji odbacili. Sin Zevsa i Danaje. Kada ga je njegov deda, Akrisije, zajedno s majkom izbacio, nasukavi se na obalu Serifa, m orae kralju tog ostrva da donese Meduzinu glavu. Korintski kralj, Edipov navodni otac. Vladar Serifa. Zaljubljen u Danaju. alje Perseja da mu donese Meduzinu glavu. Kadmov i Harmonijin sin. Suprug Nikteje, keri Htonija, jednog od Posejanih, i Labdakovotac. Kiklop, Posejdonov sin. Odisej ga je opio i oslepio, a on se sveti tako to baci delotvornu kletvu na njega.

Pegaz

Pelej Pelion

Pelop

Pelor Penelopa

Pentej

Peribeja

Persej

Polib Polidekt Polidor

Polifem

153/

Polinik

Edipov sin, Eteoklov brat. Suparnitvo izmeu dva brata dovodi do sukoba i do smrti i jednog i drugog. Jedan od Dioskura, Kastorov brat. Vct u pesnienju. Roen besmrtan, odluuje da svoju besmrtnost podeli s bratom. Boanska voda koju je rodila Geja. Olimpijski bog, Zevsov brat. Dato mu je da deli vlast nad morskim vodama. Akrisijev brat blizanac i suparnik. Vladar Tirinta. Trojanski kralj, Hekabin suprug, Hektorov otac. Japetov sin. Dobroinitelj ljudi, u sukobu sa Zevsom. Bog mora, obdaren moi preobraavanja i prorokim darom. Sin Zevsa i Europe. Brat Minoja, kritskog vladara. Zbog svoje mudrosti, u Hadu je zaduen da sudi mrtvima. Titanka, ki Urana i Geje, sestra i supruga Kronova. Poluljudi, poluivotinje. Gornji deo je oveiji, a donji bilo konjski ili u obliju jarca. Itifalina bia. in e deo Dionisove pratnje. Kadmova i Harmonijina ki. Voleo ju je Zevs. Sprio ju je grom njenog boanskog ljubavnika dok je u sebi nosila Dionisa. ensko udovite s glavom i grudima ene, a ostatkom tela krilatog lava. Usmruje one koji ne mogu da ree zagonetku za koju Edip nalazi reenje. Prodrljivo udovite koje vreba i guta posade brodova koji mu dou na dohvat. Jedan od tri Kiklopa, Uranov i Gejin sin. Najstarija Okeanova ki, personifikuje smrtonosnu paklenu reku.

Poluks

Pont Posejdon Pret Prijam Prometej Protej Radamant

Reja Satiri

Semela

Sfinga

Skila Sterop Stiga

154/

Talo Tartar Tas Telefasa

uvar Krita, metalnog je tela. Podzemni svet tame u koji su zatvoreni pobeeni bogovi i mrtvi. Agenorov sin, Kadmov brat. Agenorova supruga, majka Kadma i njegove brae, kao i Europe, za kojom polazi u potragu sa svojim sinovima. Odisejev i Penelopin sin. Ledin otac. Jedna od Nereida, Pelejeva supruga, Ahilova majka. Atiki junak. Majka mu je Etra; njegov oveanski otac je Egej, a boanski Posejdon. Kralj Atine. Ili Tifoej. udovite, sin Geje i Tartara, u sukobu sa Zevsom, koji uspeva da ga pobedi. Otac Dioskura, Helene i Klitemnestre. Prorok koga nadahnjuje Apolon. U sukobu je s Edipom, koga je jedino on prepoznao po junakovom povratku u rodni grad. Uranovo i Gejino dete. Bog prvog pokolenja, koje se borilo protiv olimpijaca za vlast nad svetom. Prijamov brat. Eoja ga voli zbog njegove lepote. Ona ga je uznela i izmoliia za njega besmrtnost. Jedan od pet Sparta. Obogotvoreno Nebo koje je roila Geja. Biag i postojan vetar. Sin Zevsa i Antiope. S bratom Amflonom ubija Lika kako bi osvetio majku, koju su Uk i njegova ena zlostavijali; posle toga, seda na tebanski presto. Olimpijac, vladar bogova, pobednik nad Titanima i udovitima koja ugroavaju kosmiki poredak koji je on, kao vladar sveta, uspostavio.

Telemah Testije Tetida Tezej

Tifoa
Tindarej

Hresija

Tltan

Tlton

Udaj Uran Zefir Zet

Zevs

Sadraj

PREDGOVOR

n
/12 /1 2

POREKLO VASEIJENE

U dubinatna Zemlje: Ponor kopljenje Urana /1 4 Zemlja, prostor, nebo /1 6 Nesloga i Ijubav /1 8

RAT BOGOVA, ZEVSOVO CARSTVO

/20

U oevom trbubu (2\ H rana za besmrtnost /2 2 Zevsova vlast /2 5 Lukavtine vlasti /2 8 Univerzalna m ajka i Haos 129 Tifon ili kriza vrbovne m oi /3 1 Pobeda n a d Gigantima /3 4 Plodovi kratkovenosti /3 5 Ato olimpijskom suu /3 6 Nepopravljivo zlo /3 8 Zlatno doba: Ijudi i bogovi /4 0
SVETIJUDI /4 2

Prom etej lukavi /4 2 Partija aba /4 3 Sm rtna vatra /4 6 Pandora ili izum evanje ene Vreme prolazi /5 3
TROJANSK3 RAT /56

/4 8

Pelejeva svadba /58 7H boginje p red zlatnom jabukom /61 Helena, kriva ili neduna? /6 4 Umreti m ladf nadiveti sebe kroz slavu
ODISEJ IU OVEKOVA PUSTOLOVINA U zem lji zaborava /72 Odisej kao Niko p re d Kiklopom /7 3 5 Kirkom fll

Bezim eni, bezlini /81 Katipsino ostrvo /8 6 M alecki raj /S7 Nem ogu zaborav /8 9 Nag i nevidljiv /9X Sumnjivi prosjak /9 4 Oiljak s Odisejevim potpisom Napeti vladarski luk /1 0 0 Zajednika tajna /102 Iznova pron a ena sadanjost
DIONIS U TEBI /106

/97

/1 0 4

Lutalaka Evropa /1 0 7 Stranac i sam onikli /108 M aterinska butina / I 10 Lutajui svetenik i divlje ene /I I 1 y id eo sam ga dok sam gledao sebea /1 15 Odbacivanje drugog, izgubljen identitet /117
EDIP U NEVREME /1 1 9

H rom a pokolenja /120 Navodni sina /122 Kobna smelost /1 2 3 Tvoji roditelji nisu tvoji roditelji ovek: tri u jed n om /128 Edipova deca A 30 Zvanini stranac /131
PERSEJ, SMRT, SUKA. /133

/127

Persejevo roenje /133 Lov na Gorgone /1 3 4 A ndrom edina lepota /1 3 9

GLOSAR /142

CIP - KaTajiorM3aunja y cy6jiHKaqHjH HapOAHa dnSjiHOTeKa CpCHje, Eeorpafl

292 BEPHAH, )KaH-IIjep

V a s e lje n a , b o g o v i, lju i / a n - P je r V e r n a n ; p re v e la sa fra n c u s k o g A le k s a n d r a M a n i . - B e o g ra d : B . K u k i ; C a a k : G ra d a c , 2 0 0 2 (B e o g ra d : Z u h ra ). - 1 5 4 s t r . ; 2 2 c m . ( A l e f : b ib lio t e k a a s o p is a G ra d a c ; k n j. 5 2 ) P re v o d d e la : L u n iv e rs , le s d ie u x , le s h o m m e s / J e a n -P ie rre V e rn a n t. - T ir a 5 0 0 . - G lo s a r: str. 1 4 2 -1 5 4 .

iSBN 86-83507-12-2
a) MHTOJiorHja -

r p n ic a 6 ) Mhtobh, rp H K H C O B IS S -T D 1 0 2 1 1 5 5 9 6

Objavljeno
H. L Borhes Jeretike lekcije "5. "B efct Nem uto K. G. Jung Paracelzus kao d v h** fKif'1"'* E. Sioran Istirija i utopija M. Agejev Roman s kohainom , RTGenbn Mracno a o a ~ H Ortcga I Gasct Pobuna m asa M. Jursenar M iima V Solovjov TH razgovora M. de Sad Uivanje u zloinu 1 Rvrtla Mvtnfhdba seks$a_ E. Jonesko oveh p o d znakom p itanja S. Beket JCako jeste D. de Rumon U zagrljaju avla R Florenski Pakao

Gnostiki tekstovi M. Hajdeger Poljski p u t / Oputenost D. KiS Elektra V Rozanov Apokalipsa naieg vremena E. Jinger O dm etnik M. Jursenar Tam niiki krug K. Kerenji Keri Sunca S. Kjerkegor In vino veritas ^ "m. Cudina Amsterdam E. Sabato Pojedinac i univerzum V Niinski D nevnik V Naboko vD ruge obale G. P Fedotov Carmen saeculare H. Ortega i Gaset R azm iiljanja o tebnici G. Balar Psiboanaliza vatre T. Merton M udrost pustinfe Elijae Mefistofeles i AndrogtrT} M. Zoli Dijalog u p a k tu izm eu Makijavelija i Monteskjea P Vlrilio Kritini prostor M. Sambrano utnski proplanci Fulkaneli Misterija katedral E. Jinger Prvi p a riski dnevnik R. Genon Sim bolika krsta T. de Kvinsi Poslednji d a n i Im anuela Kanta D. Alevi Istorija etiri godine: 1997-2001 L. F. Selin Semelvajs A. Bezanson Z la kob stoljea M. LanH Pflhj e n i kam en /^VH aizenbergTTSa i filozofifa A. Svarc Vmetnost i albem ija G. Stajn Pikaso Monteskje O d u b u za kona P Tabori Istorija Ijudske gluposti CS, Atek3andrtjairgftsa/wa maniiiT^
S. DafiAfatf A. Arto Pisma iz lu d n ic e _________ C T^ft-Vcrnan vdsetjena, bogovi, Iju d i ^

Bie objavljeno P . Nake-Vidal Grka dem okratija u oim a drugib H. Rulfo Pedro Paramo T. de arden Srce materije E. Jinger Drugi pariski dhevnik L. ejka li'aktat o slikarstvu i drugi eseji K. Kerenji Hermes, voa du R. M. Rllke Pisma m la dam pesniku I. B. Kirejevski hilozofski spisi K-Vilsnn K G. funa.--------------f Bronovski Magija. nauka. civilizactfa
Na omotu Crte Duiana Ristia