A.V.

Biohemija
made by Anise Veledar

2010

A.V.

PEPTIDI
Peptidi nastaju spajanje aminokiselina preko peptidnih veza. Dijele se na oligopeptide (2-10 AK) i polipeptide (10-100 AK). Proteini u svom sastavu imaju preko 100 AK. Prirodni peptidi Oligopeptidi 1. Karnozin: dipeptid, po strukturi beta-alanil-histidin. 2. Glutation: tripeptid: glutaminska kis + cistein + glicin. U strukturi ima slobodnu tio-grupu putem koje dvije molekule glutationa procesom dehidrogenacije daju diglutation. Smjesa glutaiona i digluationa predstavlja redoks sistem, koji uva tio-grupe tioenzima od oksidacije. Ako tio-grupe enzimske molekule preu u disulfid procesom oksidacije, enzim gubi katalitiku aktivnost. Glutation i vitamin C kao redoks sistemi redukuju trovalentno eljezo u dvovalentno i tako reaktiviraju methemoglobin u hemoglobin. 3. Oksitocin i vazopresin: nonapeptidi, tj imaju 9 AK. Oksitocin povedava tonus glatke muskulature crijeva, mokradne beike, une kese, a naroito maternice (pospjeuje poroaj). Vazopresin ili ADH izaziva skupljanje krvih sudovato dovodi do porasta krvnog pritiska. Stimulira reapsorpciju vode iz primarnog urina u krv, pa mu poveda koncentraciju. Ako neurohipofiza lui malo vazopresina, bubrezi lue veliku koliinu urina male gustine diabetes inspidus. 4. Angiotenzin ili hipertenzin: dekapeptid; nastaje iz angiotenzinogena protein krvne plazme iz alfa2globulinske frakcije. Pod dejstvom enzima renina iz angiotenzinogena nastaje antiotenzin I, koji odvajanjem dipeptida histidil-leucina prelazi u angiotenzin II. To se vri u pludima. Angiotenzin II se brzo inaktivie pod dejstvom angiotenzinaze (u jetri, bubrezima i perifernim krvnim sudovima ekstremiteta). Poluvrijeme angiotenzina II je od 100 do 200 sekundi. Angiotenzin povedava tonus miidnog zida arterija povedanje krvnog pritiska hipertenzija. 5. Bradikini: nonapeptid. Spada u plazmakinine. Djeluje suprotno angiotenzinu.

Polipeptidi 1. MSH melanostimulirajudi hormon: lui ga pars intermedia hipofize pa se jo zove intermedin. Dolazi u 2 forme alfa i beta. Alfa ima 13 a beta 18 AK. Stimulira sintezu melanina. 2. Gastrin: lue ga delije pars pylorica eluca, graen od 17 AK. Stimulira luenje HCl-a iz gastrinih del. (tkivni hormon) 3. Sekretin: lue ga delije sluzokoe duodenuma u krv. Kada preko krvi dospije u pankreas, stimuie luenje vede koliine pankreasnog soka, koji je siromaan enzimima, a alkalne je reakcije. Ima 27 AK, tkivni hormon 4. Glukagon: lue ga alfa delije Langerhansovih otoida endokrinog pankreasa. Ima 29 AK. Za razliku od inzulina, nema cistein i cink. Aktivira dva enzima: adenilat-ciklazu i glukozo-6-fosfatazu. Aktiviranjem adenilat-ciklaze, ubrzava sintezu ciklo-AMPa, koji ubrzava aktivaciju neaktivne fosforilaze koja procesom fosfofolize razlae glikogen. Aktivacijom g-6-fosfataze ubrzava odvajanje fosforne kis iz g-6-f, a time i oslobaanje glukoze koja iz jetre odlazi u krv. 5. ACTH adenokortikotropni hormon: lui ga adenohipofiza (prednji rean hipofize). 39 AK. Stimulie rad kore nadbubrene lijezde tako to ubrzava sintezu enzima pod ijim se katalitikim djelovanjem vri biosinteza kortikosteroida. Povedava aktivnost adenilat-ciklaze, tako i koncentraciju ciko-AMPa, koji aktivira tkivnu lipazu i pospjeuje mobilizaciju masti, odnosno povedava lipemiju. 6. Kalcitonin: lui ga paratireoidna . 32 AK. Lui ga i tireoidna , pa se taj hormon zove tireokalcitonin. Regulie konc Ca u krvi, antagonist je parathormonu. 7. Pankreozimin: tkivni hormon, lue ga delije sluznice duodenuma. Preko krvi doe u pankreas, te stimulie sekreciju pankreasnog soka. 33AK

A.V. 8. Holecistokinin: delije sluzokoe duodenuma. 33AK, kad preko krvi doe do une kese, povedava tonus njenog zida i ubrzava izluivanje ui. 9. Insulin: beta-delije Langerhansovih ostoida pankreasa, 51 AK, sastoji se iz dva lanca A i B. Lanac A ima 21, a B 30 AK: povezani su disulfidnim vezama. Omogudava ulazak glukoze u krv. Ako pankreas ne lui dovoljno insulina, nastaje diabetes mellitus. 10. Parat-hormon: vedi polipeptid, 84 AK. Paratireoidna , uloga u metabolizmu Ca i P. 11. Protamini: po broju AK, spadaju u polipeptide, ali bududi da su prostetika grupa* nukleoproteida, onda se svrstavaju i u proteine. Imaju 6-8 vrsta AK, od ega na diaminokarboksilne otpada preko 80% - dakle imaju bazna svojstva. Izoelektrina taka: pH 12. Klupein protamin sperme haringe (31 AK) najbolje prouen. Objanjenje prostetike grupe: protein (sa ili bez suprakvaternarne strukture) se povee sa neproteinskom komponentom koja mu odreuje funkciju. Tada se proteinski dio zove apoprotein,a neproteinski dio prostetina ili prostetska grupa. Takav kompleks ini jednu fizioloku jedinicu, oznaenu kao holoprotein.

PROTEINI
Naruavanje strukture proteina: denaturacija i proteoliza. Denaturacija naruavanje natprimarnih stupnjeva organizacije proteina (do primarne strukture). Denaturiui agensi: zagrijavanje, X i UV zraci, ultrazvuk, promjena pH dodavanjem kis ili baza, neki specifini agensi (urea, gvanidin-hidrohlorid) te enzimi. Proteini denaturisani kiselinama acid-albumini. Djelovanjem alkalija alkali-albuminati (velika sposobnost hidratacije). Proteoliza cijepanje primarne sturkture tj peptidnog lanca. Produkti su albumoze i peptoni. Proteolitiki agensi: proteolitiki enzimi (pepsin, tripsin, papain), kuhanjem rastvora proteina uz dodatak mineralnih kis. Albumoze se mogu taloiti solima lakih metala amonij sulfat. Peptoni se ne mogu taloiti solima, ali ih precipitiraju alkaloidni reagensi (pikrinska kis, tanin, sulfosalicina kis).

Klasifikacija proteina Prosti proteini, sloeni proteidi Prosti u svojoj strukturi imaju samo povezane aminokiseline, mada je podjela uslovna jer postoje prosti proteini koji u strukturi imaju i masne kiseline ili eder. Sloeni su oni koji imaju neku neproteinsku grupu u sastavu, tj prostetiku ili prostetsku grupu. Prosti proteini: 1. 2. 3. 4. Protamini i histoni Prolamini (glijadini) i gluteini Skleroproteini Albumini i globulini

A.V. Protamini -posebna skupina polipeptida koja se svrstava po nekim kriterijama i u proteine. Relativna molekulska masa 2000 5000, sa 14 20 peptidnih veza. (Da bi polipeptid bio protein treba imati molekulsku masu iznad 10 000.) Zajedno sa histonima slue kao bjelanevinasta osnova za nukleoproteide za koju se veu nukleinske kiseline. Po tom kriteriju spadaju u prvu grupu prostih proteina. Sadre preteno bazne aminokiseline naroito arginin, te histidin i lizin. Usljed velikog postotka diaminokiselina, koncentracija azota u protaminima je 25-30%. Pokazuju posebna svojstva zbog male molekulske mase: dobro se rastvaraju u vodi, ne taloe se zagrijavanjem kao drugi proteini, pepsin eluca ih ne razgrauje, (pepsin je endopeptidaza, cijepa samo pojedine peptidne veze, prvenstveno kod aromatskih i dikarboksilnih aminokiselina), ali razlau se pod djelovanjem tripsina i drugih proteolitikih enzima distalnih dijelova probavnog trakta. Izrazito bazini, izoelektrina taka na pH 12. Stoga su u vedini rastvora u kojima su ostali proteini negativno nabijeni joni oni pozitivni, te zato imaju svojstvo da taloe te bjelanevine. Solima lahkih metala se mogu taloiti amonijsulfat. Nemaju tioaminokiseline, tj tirozin ni triptofan, pa ne daju cisteinsku, Millonovu ni Adamikijevidevu reakciju. Dijele se na tri grupe: monoprotamine, diprotamine i triptoamine prema sadraju baznih aminokiselina. Monoprotamini samo arginin Diprotamini arginin + histidin Triprotamini arginin + histidin + lizin Najpoznatiji protamini su: salmin, klupein, scombrin, percin i sturin. Salmin monoprotamin, izolovan iz zrele serme lososa. Klupein monoprotamin, iz sperme haringa Scombrin - arginin + prolin + alanin, iz sperme skua Percin diprotamin, iz grgea i smua Sturin triptamin, iz sperme keiga i.v. injekcija protamina obara krvni pritisak, obustavlja disanje i u vedim koliinama izaziva smrt. Produuje i vrijeme koagulacije krvi. Neki protamini se primijenjuju u medicini. Daju se u kombinaciji s inzulinom, u sastav cink-protamin-insulina, koji se primijenjuje u lijeenju diabetesa. Ovim se usporava resorpcija inzulina, a nakon jedne i.m. injekcije postie se due djelovanje. Ovim se izbjegava nagla hipoglikemija, koja bi mogla bre nastati ako se da isti inzulin. Pri tome, odnos peptida prolamina i inzulina mora biti znatno u korist inzulina 1:10, kako bi se izbjeglo vede unoenje protamina. Zato se daju dosta velike doze inzulina. Tako su prikriveni neeljeni efekti protamina. Histoni Histoni sa protaminima ine prostetine grupe nukleoproteina. Bazini su, bogati baznim aminokiselinama argininom, lizinom i histidinom.

A.V. Izoelektrina taka pri pH 8,5. Razlae ih pepsin. U vedim koliinama nalaze se u timusu, limfnom tkivu i spermi. Jedan od najznaajnijih histona je globin proteinska komponenta hemoglobina. Globin je bogat histidinom. Prolamini i glutelini -prosti proteini biljnog porijekla, nalaze se prvenstveno u itaricama. Bogati su prolinom i glutaminskom kiselinom, te njenim amidom glutaminom. Izoelektrina taka je pri pH 6,5, imaju slabu pufersku aktivnost. Ne sadre neke esencijalne aminokiseline pa ne predstavljaju punovrijednu proteinsku hranu. Imaju naroito malo lizina, arginina, histidina i triptofana. Najpoznatiji predstavnici su: Zein iz kukuruza, Gliadin iz penice, Hordein iz jema.

Prolamini se dijele na dvije grupe: 1. Prolamini penice i slinih itarica, 2. Prolamini kukuruza. Imaju razliita antigenska svojstva. Gluteini, za razliku od prolamina predstavljaju punovrijednu proteinsku hranu, jer sadre esencijalne aminokiseline. S vodom daju gustu ljepljivu masu tijesto koje slui za koru peciva. Najpoznatiji predstavnici su: Glutenin iz penice, Zeanin iz kukuruza, Orizenin iz rie, hordenin iz jema.

Skleroproteini ili albuminoidi Zajednike karakteristike: nerastvorljivi u vodi otporni prema hemijskim reagensima velika otpornost prema proteolitikim enzimima, pogotovo tripsinu pripadnost iskljuivo ivotinjskom carstvu.

Tu spadaju: kolageni, elastini, retikulini, fibroini, keratini. Kolageni su proteini vezivnog tkiva. U hemijskom pogledu dominiraju glicin, prolin i oksiprolin, to znai da su malo spiralizovani. Kolageni su predstavnici fibrilarnih proteina. Nemaju esencijalnih AK. Pepsin ih razlae, dok na temperaturi tijela ih tripsin ne razlae. Izrazito su hidrofilni. Ulaze u sastav tkiva hrskavica i oseina. Zagrijavanjem denaturiu i daju elatinu koja ima vrlo nisu antigenost pa se koristi kao plazma ekspander. Elastini sadre glicin, alanin i leucin. Razlau ih pepsin i tripsin. Retikulini - retikularno tkivo i lijezde.

A.V. Fibroini nerastvorljivi proteinoidi, ulaze u sastav produkata nekih ivotinja svila, pauina, spuva i neki koralji. Sadri glicin, alanin i tirozin Millonova reakcija, serin. Keratini izgrauju dlake, kopita, rogove i druge ronate strukture. Imaju tioaminokiseline, 14% cistein, bazne aminokiseine histidin, lizin, arginin, te iminokiseline prolin i hidroksiprolin. Albumini i globulini Albumin Serum-albumin je prosti protein, molekulske mase 69 000. Nema kvaternarnu strukturu. Ima jedan polipeptidni lanac, sa 610 AK. Sadri samo male koliine lipida, uglavnom u formi slobodnih masnih kiselina. Sadraj lipida 0,2%, ugljikohidrata 0,1%. Ne sadri N-acetil-neuraminsku kiselinu (sijalina), nego heksoze, prvenstveno galaktozu, manozu, te heksozamin. Ima sve esencijalne ak. Od aminokiselina ima najvie glutaminske kis. Dominiraju dikarboksilne nad diaminokiselinama, pa albumin ima kisela svojstva izoelektrina taka pri pH 4,6. Sedimentaciona taka 4,6S. Sintetie se u jetri. Jedan dio albumina u plazmi ima jednu slobodnu tio grupu pa se zove merkaptalbumin lahko polimerizira i gradi dimere. Koncentracija albumina u jednom litru plazme 35 45 g/L.

Uloge albumina: regulacija volumena krvne plazme zahvaljujudi velikom onkotskom pritisku (albumini su najbolje hidratisani), transport vode, puferska regulacija krvi vezivanje slobodnih masnih kis u metabolizmu masti vezuje bilirubin, dijelom i hem predstavlja depo formu proteina i aminokiselina.

Hipoalbuminemija: javlja se pri proteinuriji, otedenju jetre, tumori i gladovanje. Analbuminemija genetski uvjetovan deficit albumina. Bisalbuminemija pojava elektroforetski razliitih frakcija albumina, rijetko genetski usljovljeno.

Globulini vie podjela Globulini su one proteinske frakcije tjelesnih tenosti koje se taloe amonijsulfatom. Prealbumin bogat alifatskih oksikiselinama treonin i serin, sadri jo valin, triptofan, te se esto zove Triptofanom bogati prealbumin. Najznaajnija uloga vezivanje tiroksina. Alfa1 globulini: alfa1 lipoprotein gusti lipoprotein ili HDL. Alfa1 kiseli glikoprotein orosomukoid ili seromukoid Alfa1 antitripsin inhibira tripsin Gc globulin

Alfa2 globulini:

A.V. Haptoglobin (glikoproteid): vezuje hemoglobin. Na taj nain se tedi Fe, jer se kompleks Hp-Hb ne izluuje bubrezima kao to bi sam Hb. Alfa2 ceruloplazmin: transport bakra Cu, vezuje 8 atoma po molekuli. Ima aktivnost oksidaze. Alfa2 makroglobulin: inhibitor plazmina i tripsina, a vezuje inzulin. Alfa2 HS-glikoprotein (glutaminska kis + prolin)

Beta globulini: Beta lipoprotein: LDL, transport masti, holesterola, liposolubilnih vitamina i steroidnih hormona. Enzimska aktivnost esteraze. Beta1 transferin; siderofilin: transport Fe u omjeru 1:1 ili 2:1. Hemopeksin glikoproteid: vezuje hem u odnosu 1:1. Plazminogen: pretvara se u plazmin i vri fibrolizu u koagulima.

Fibrinogen atipini protein krvne plazme, ne moe se svrstati u globuline jer mu je struktura fibrilarna. Uestvuje u koagulaciji krvi. Gama-globulini imunoglobulini. Sloeni proteini proteidi Proteidi pored proteinskog sadre i neproteinski dio prostetinu grupu. Podjela proteida se vri prema prostetinoj grupi na hromoproteide, nukleoproteide, glikoproteide i fosfoproteide. Lipoproteini su posebna grupa. Hromoproteidi su sloene bjelanevine koje imaju obojenu prostetiku grupu. Najznaajnije su dvije podklase: Flavoproteidi i Porfirinski hromoproteidi.

Flavoproteidi u sastavu imaju uto obojene derivate izoaloksazina (riboflavin, laktoflavin). Uloga u organizmu je enzimska i tu spada niz enzima koji kao koenzim sadre flavin-mononukleotid FMN i flavin-adenin-dinukleozid FAD. Struktura i sastav hema Porfirinski hromoproteidi kao prostetinu grupu imaju derivate porfirina. Najznaajniji su hemoglobin i mioglobin. Evolucijski se prvo razvio mioglobin. Nalazi se u miidima i predstavlja rezervu kisika. Oba ova proteida u prostetikoj grupi imaju derivat protoporfirina 9, koji zahvaljujudi prisutnosti Fe ima karakteristine funkcije. Ovaj derivat, nazvan hem, ima na protoporfirinskom prstenu vezane slobodne radikale u odreenom prostornom rasporedu. Osnovu strukture ini porfirinsko jezgro, graeno od 4 pirolova prstena. Od njih je samo pirol tipian, (na slici oznaen sa II) to uslovljava karakteristian raspored dvostrukih veza izmeu pirola i metinskih skupina. Metinska veza se oznaava slovima grkog alfabeta, pri emu se kao alfa-metinska veza oznauje ona izmeu prvog i drugog, a kao gama ona izmeu etvrtog i prvog pirolovog prstena. Slobodni ugljici pirolovih jezgara su numerisani arapskim brojevima od 1 do 8, pri emu br 1 nosi rubni lijevi C-atom prvog pirola. Na ovim ugljicima umjesto vodikovih atoma imamo supstituente metilne (-CH3), vinilne (-CH=CH2) i propionske kis (-CH2-CH2-COOH). U strukturi hema imamo 4 metilne skupine u poloajima 1, 3, 5 i 8; dvije vinilne u poloaju 2 i 4, te dva ostatka propionske kis na 6 i 7. Ovakva distribucija je posljedica asimetrine kondenzacije prekursora protoporfirina u toku biosinteze hema. Azoti na vrhu 2 i 4 C at u protoporfirinskom prstenu nisu satuirani. Za ova dva atoma N vee se kovalentnim vezama dvovalentno Fe, ime se dobija hem. Osim kovalentnih, ima sposobnost stvaranja i labilnih koordinativnih veza. Koordinativni br eljeza je 6, to znai da osim dviju glavnih (u fero obliku), ima sposobnost stvaranja 4 koordinativne veze. Ako se Fe prevede u trovalentnu formu, jedna od koordinativnih veza postaje kovalentna, to je od znaaja za funkciju derivata hema.

A.V.

Hemoglobin Adultni hemoglobin u aproteinskom dijelu ima 2 alfa i 2 beta lanca sa po 146 AK, pri emu je dio alfa i beta lanca po aminokiselinskoj sekvenci identian. Povezivanje apoproteina sa prostetikom grupom vri se tako da je hem smjeten u sredini savijenog polipeptida alfa ili beta, vezan preko Fe koordinativno s po 2 histidina. Usljed toga u jednoj molekuli hemoglobina nalaze se etiri hema. To daje ovom proteinu molekulsku masu od 68 000, na ta na globin, tj apoproteinsku skupinu otpada oko 64 000. Adultni hemoglobin nije jedina forma hemoglobina ovjeka. Kod odraslih, pored Hb-A, javlja se i manja koliina HbA2, koji umjesto 2 lanca tipa beta ima 2 delta lanca. Aminokiselinski sastav se bitno ne razlikuje, ali se bitno mijenja afinitet prema kisiku. Postoje i embrionalne i fetalne forme hemoglobina. Prvi oblik hemoglobina, tvz embrionalni tip, E1, ima 4 identina epsilon lanca. Kasnije se sintetiu alfa-polipeptidi, te globin hemoglobina E2 koji ima formulu 2alfa, 2 epsilon. Jo kasnije se sintetiu fetalni gama-lanci. Biosinteza epsilon lanaca prestaje otprilike oko 3 mjeseca trudnode, a ved ranije se poinju stvarati alfa i gama lanci. Biosinteza beta-lanaca je vrlo slaba gotovo do roenja, tako da u momentu dolaska na svijet, novoroene vedim dijelom (80%) ima Hb-F. Fetalni hemoglobin se u pravilu gubi ubrzo u toku postnatalnog razvoja, a ako i dalje perzistira, moe dovesti do patolokih procesa. Adultni i fetalni hemoglobin se razlikuju prema elektroforetskim pokretljivostima, afinitetu prema kisiku i nekim dr osobinama. Uloga hemoglobina: transport kisika, sudjelovanje u transportu CO2, odravanje acido-bazne ravnotee. Nukleoproteidi su sloeni proteini koji kao apoprotein imaju protamine i histone, a prostetina grupa su im nukleinske kiseline. Nukleinske kiseline su graene od purinskih ili pirimidinskih baza, pentoza i fosforne kiseline. Pentoze su aldopentoze: riboza i dezoksiriboza, koje se u nukleinskim kiselinama nalaze su poluacetalnom obliku. Purinske baze su adenin i guanin, a pirimidinske citozin, timin i uracil. Glikoproteidi su sloeni proteini koji kao prostetinu grupu imaju oligo ili polisaharide. Glikoproteidima smatramo samo one proteine u kojima je postotak ugljinih hidrata preko 10%. Imamo tri grupe: a) Glikoproteidi krvne plazme b) Mucini (mukoidi) c) Mukoproteidi Glikoproteidi krvne plazme imaju malo ugljikohidrata. Tu spadaju antitripsin, haptoglobin, HS-glikoprotein, hemopeksin. Mucini (mukoidi) su glikoproteidi koji se nalaze u sluzavim sekretima organizma: pljuvaki, eludanom i crijevnom soku, ui, te cerviksu. Vrlo su viskozni. Takoe se kiselinama (sirdetnom), a dobro rastvorljivi u bazama (NaOH). Mukoproteidi su graeni iz prostog proteina i prostetike grupe velike relativne molekulske mase. Prostetika grupa je polimer koji sadri velike koliine heksuronskih kiselina, tj kiselina nastalih oksidacijom primarnih alkoholnih grupa edera (aldehid kiselina) i acetiliranih heksozamina. Ove dvije osnovne tvari grade disaharidne jedinice koje se dalje povezuju u vede molekule. Polisaharidni dio se povezuje s proteinskim preko OH grupa serina i treonina.

A.V. Fosfoproteidi imaju prostetiku grupu koja sadri velike koliine fosfatne kiseline, koja je esterski vezana za oksiaminokiseline serin i treonin. Moe biti vezana kao monofosfat i difosfat, pri emu je odnos priblino 2:1 u korist monofosfata. Fosfoproteidi su bogati esencijalnih aminokiselinama, a pogotovo triptofanom i tirozinom. Taloe se sirdetnom kiselinom, a tope u bazama. Predstavnik kazein, u mlijeku enki sisara. Koncentracija kazeina u kolostrumu ene je 2-5%, a u zrelom mlijeku 0,4 0,7%. To je termostabilan protein, u mlijeku rastvoren kao kalcijum-kazeinat. Lipoproteini su graeni od lipidnog i proteinskog dijela, koji su preteno povezani hidrofobnim silama, a manje kovalentnim. Dijele se na lipoproteine delijskih struktura i lipoproteine plazme. Serumski proteini se dijele na etiri frakcije: alfa, pre-beta, beta i hilomikroni. Hilomikroni se mogu smatrati malim kapljicama masti, koje su emulgirane i stabilizirane u vodenoj sredini plazme haptogenim opnama graenim od proteina, polipeptida i fosfolipida. Promjer im je oko 400nm. Sadre najvie triglicerida (90%), a manje fosfolipida (10%) i holesterola (5%). Hilomikroni se brzo gube iz cirkulacije, to je najvedim dijelom posljedica brze hidrolize, koja nastaje djelovanjem lipoprotein-lipaze. U strukturi hilomikrona imamo tri proteinske komponente, oznaene kao A,B i C, pri emu dominira komponenta C. Osnovna uloga je transport egzogenih triglicerida resorbovanih u GI traktu. Poremedaji proteinskog sastava plazme 1. 2. 3. 4. Promjene ukupnog sastava Promjene odnosa koncentracija albumina i globulina Promjena odnosa meu pojedinim globulinskim frakcijama Abnormali proteini

Hiperproteinemija se javlja u sluaju dehidratacije, opekotina, u sluaju porasta koncentracija globulinskih frakcija, pa tad imaju hiperproteinemiju s disproteinemijom, u sluaju oboljenja jetre, te nekih autoimunih i sistemskih bolesti. Hipoproteinemije nastaju zbog nedovoljne sinteze ili povedanog gubitka proteina, zbog bolesti jetre i sl. Svi se proteini plazme, s izuzetkom imunoglobulina, sintetiu u jetri. Smanjenje biosinteze proteina nastaje u sluaju perniciozne anemije, diabetes melitusa, hipertireoidizma i sl.

Lipidi

Lipidi su supstance rastvorljive u organskim rastvaraima, kao to su eter, hloroform, benzen, aceton, a nerastvorive u vodi. Njihov metabolizam je u meusobnoj vezi, kod njihove sinteze bitnu ulogu ima aktivirana sirdetna kiselina acetil Co-A. Sve masne supstance dijele se na proste i sloene. Prosti lipidi su esteri masnih kiselina i alkohola. Dijele se na gliceride i ceride ili voskove. Gliceridi su esteri trihidroksilnog alkohola glicerola i masnih kiselina. Ako se na glicerol vee jena masna kiselina, to su monogliceridi ili mono-acilgliceroli. Ako se veu dvije masne kiseline, to su digliceridi, ili diacil-gliceroli, tri masne kiseline trigliceridi ili triacil-gliceroli.

A.V. Ako su sve masne kiseline kod triglicerida iste, onda su to homocidne masti, a ako su razliite, to su heterocidne masti. Proste masti u organizmu ovjeka predstavljaju smjesu triglicerida, gdje su na glicerol esterski vezane dvije ili tri razliite masne kiseline. Glicerol + 2 molekule oleinske + 1 molekula stearinske kiseline = glicerol-dioleostearat Glicerol + oleinska + palmitinska + stearinska kis = glicerol oleopalmitostearat. Proste masti se razlau pod djelovanjem lipaze, procesom hidrolize se razlau na glicerol i masne kis. Mase kiseline se dijele na zasidene i nezasidene. Zasidene ( CnH2nO2 ) se dijele na nie, srednje i vie. Nie imaju 4 8, srednje 8 12, a vie preko 12 C atoma. Nie su na sobnoj temperaturi tene, srednje uljaste, vie vrste. Tu spadaju: buterna, kapronska, kaprilna, kaprinska, laurinska, palmitinska, stearinska, arahinska. U mastima ivotinja i biljaka najzastupljenije su palmitinska i stearinska, a u lanolinu (mast iz vune), cerotinska kiselina. Nezasidene masne kis imaju jednu ili vie dvostrukih veza. Tu spadaju:krotonska (intermedijerno jedinjenje pri sintezi masnih kis), palmitooleinska, oleinska, linolna, linelenska, arahidonska. Masne kis sa dvije i vie dvostrukih veza: linolna, linoleinska i arahidonska su esencijalne masne kis jer ih na organizam ne moe sintetisati, i predstavljaju vitamin F.

10

Prostaglandini Nalaze se u vesici seminalis te menstrualnoj tekudini. Derivati su prostanske kiseline, koja ima 20 C atoma, te ciklopentanov prsten. Prema prirodi prstena i funkcionalnih grupa, dijele se na 4 grupe: A, B, E i F, a ove grupe imaju podgrupe. Funkcija: snienje krvnog pritiska tako to utjeu na transport vode i Na inhibicijom ADH, dijeluju antilipotiki inhibicijom adenilat-ciklaze, enzima pod ijim dejstvom nastaje ciklini AMP, koji je aktivator tkivne lipaze. Tako djeluju suprotno adrenalinu i glukagonu. Izazivaju kontrakciju uterusa pa bi se mogli primijenjivati abortivno. Osobine masti: ulja su bogata nezasidenim, a loj i druge masti koje se na sobnoj temperaturi nalaze u vrstom stanju su bogatije zasidenim masnim kis. Koje masne kiseline ulaze u sastav masti moe se odrediti ispitivanjem jodnog i saponifikacijskog broja. U mastima se nalazi i izvjesna koliina slobodnih masnih kiselina, iju koliinu moemo odrediti ispitivanje kiselinskog broja. Nezasidene masne kis u sastavu masti su podlone oksidaciji pri kontaktu sa kisikom i to na mjestu dvostrukih veza. Pri tome dugolanane prelaze u kratkolanane koje imaju karakteristian miris uegla mast. Masti koje sadre nezasidene masne kis mogu se hidrogenovati na mjestu dvostrukih veza u prisustvu pogodnih katalizatora, pri emu nezasidene prelaze u zasidene. Hidrogenacijom oleinske, linolne i linoleinske nastaje stearinska kis, pri emu ulja prelaze u vrste masti. To se zove otvrivanje masti i na njemu se zasniva proizvodnja margarina od biljnih masti. Sapuni su soli viih masnih kiselina, a dobivaju se iz masti i ulja procesom saponifikacije. To su soli Na i K s viim masnim kiselinama koje imaju osobinu da se rastvaraju u vodi i pjene. Ako se saponifikacija vri sa NaOH, dobije se

A.V. vrsti Na-sapun, a sa KOH, dobije se poluvrsti K-sapun. Sapuni su kapilar-aktivne supstance, pa igraju znaajnu ulogu u stabilizaciji emulzija masti u vodenom mediju crijevnog sadraja. Ceridi ili voskovi umjesti glicerola imaju dugolanane alkohole. Najpoznatiji su pelnji vosak, spermacet (dobiva se iz glave kita) i lanolin ( mast vune). Pelnji vosak je smjesa estera palmitinske i cerotinske kis i miricilnog alkohola.

11

Sloene masti Lipoidi Dijele se u tri grupe: glicerofosfatidi, sfingolipidi i izoprenoidni lipidi. Glicerofosfatidi u svom sastavu imaju trihidroksilni alkohol glicerol i fosfornu kiselinu. Sve glicerofosfatide moemo izvesti iz fosfatidne kiseline, gdje na slobodnoj OH grupi diglicerida ili diacil-glicerola vezana fosforna kiselina. Redovno, masna kiselina u beta poloaju je nezasidena. U glicerofosfatide spadaju: serin-fosfatidi, kefalini, lecitini, kardiolipin, plazmalogeni i inozitol-fosfatidi. Serin- fosfatidi su jedinjenja kod kojih je na fosfornu kiselinu fosfatidne kiseline esterski vezana aminokiselina serin. Zovu se jo i serin-kefalini ili fosfatidil-serini. Kefalini ili fosfatidil etanol amini: na fosfornu kiselinu fosfatidne kiseline esterski je vezan holamin ili etanol-amin. Lecitini ili fosfatidil holini: vezana je kvaterna amonijumova baza holin. Ovo su biogenetski srodna jedinjenja. Serin procesom dekarboksilacije daje holamin, holamin procesom metilacije daje holin. U strukturi ovih jedinjenja na jednu molekulu fosforne kiseline dolazi jedna amino-grupa, pa je odnos fosfora i azota 1:1. Zato se jo zovu i monoamino-monofosfatidi. Od zasidenih masnih kiselina najede sadre palmitinsku i stearinsku, a od nezasidenih oleinsku, linolnu, linoleinsku i arahidonsku. Lizofosfatidi nastaju odvajanjem jedne molekule masne kiseline. Najede se procesom hidrolize odvaja nezasidena masna kiselina. Dobili su naziv jer izazivaju hemolizu eritrocita. Nastaju djelovanjem fosfolipaze A na lecitine i kefaline, pa se zovu i lizolecitini i lizokefalini. Fosfolipaza A se nalazi u zmijskom otrovu, pa se zato nakon ujeda zmije deava hemoliza eritrocita. Inozitol fosfatidi, za razliku od prethodnih, ne sadre azotnu bazu. Umjesto nje na fosfornu kiselinu fosfatidne kiseline se esterski vee estohidroksilni alkohol inozitol. U zavisnosti od poloaja OH grupa imamo 9 izomera. Ako se preko ovih 6 OH grupa esterski vee 6 molekula fosforne kiseline, dobijemo fitinsku kiselinu, koje ima u hrani biljnog porijekla. Fitinska kiselina spada u faktore koji oteavaju resorpciju Ca iz crijevnog sadraja jer se znatne koliine Ca veu za fosfornu kiselinu koja ulazi u sastav fitinske kis. Inozitol-fosfatidi uestvuju u izgradnji membrana delijskih jedara i mitohondrija, a imaju znaajnu ulogu u prenosu impulsa u simpatikusnim ganglijama. Plazmalogeni ili acetal fosfatidi se nalaze u nervnom sistemu, jetri i dr organima. Razlikuju se po tome to umjesto dvije molekule masnih kiselina sadre jednu molekulu aldehida palmitinske ili stearinske kiseline. Tako jedna molekula aldehida ovih jedinjenja reaguje sa dvije alkoholne grupe, pri emu dobijamo acetale. Na tredu alkoholnu grupu vee se fosforna kiselina, a za nju holamin ili holin. Kao i ostali, oni su diesteri fosforne kiseline.

A.V. Kardiolipini imaju dvije molekule fosfatidne kiseline esterski povezane glicerolom. Hidrolizom dobijemo 2 molekule fosforne kiseline, 3 mol glicerola i 4 molekule masnih kiselina. Izolovan je iz sranog miida, a nalazi se u strukturi membrane mitohondrija. Kardiolipin iz ekstrakta sranog miida primijenjuje se u dijagnostici sifilisa. Sfingolipidi se razlikuju od glicerolfosfatida zato to umjesto glicerola imaju sfingozin dugolanani dvohidroksilni alkohol. Sfingozin se preko N-acil veze povezuje sa masnom kiselinom i daje jedinjenje koje se zove ceramid. Dakle, u svim sfingolipidima se susrede ceramid, a dijele se u dvije grupe: sfingomijelini i glikolipidi. Sfingomijelini imaju za primarnu alkoholnu grupu ceramida vezanu fosfornu kiselinu, a za nju holin. Pojedini predstavnici sfingomijelina se razlikuju prema masnoj kiselini koja ulazi u sastav ceramida. Od zasidenih, najeda je lignocerinska, a od nezaisdenih nervonska. Nalaze se u strukturi mijelinskih ovojnica, u CNSu, u maloj koliini u jetri, slazeni, bubrezima, krvnoj plazmi i sl. Ako se nakupljaju u delijama retikuloendotelnog sistema i dr organima imamo bolest tezaurizmoza fosfatida ili NiemannPickova bolest. Sadraj sfingomijelina se i do 10x poveda od normalnog u jetri i slazeni pri emu dovodi do hepatosplenomegalije (trbuh nesrazmjerno uvedan zbog povedanja jetre i slazene). Prenosi se recesivnim genom. Bolest je eda kod djece iji su roditelji u krvnom srodstvu. Lijeenje se vri potpunom zamjenom krvi, davanjem velikih doza vitamina A, kortizona i dr. Ipak, ne moe se izlijeiti. Javlja se u prvoj godini ivota, a dijete umire u drugoj ili tredoj. Glikolipidi imaju na ceramid vezan eder (heksoze, aminoederi, sijalina kiselina ili kompletan oligosaharid). U glikolipide spadaju cerebrozidi, gangliozidi, sulfatidi i sl. Cerebrozidi su izolovani iz mozga. Na njihov ceramid, i to primarnu alkoholnu grupu, je vezana galaktoza. Najpoznatiji cerebrozoidi su kerazin, nervon, oksinervon i cerebron. Pri oboljenju tezaurizmoza cerebrozida ili Morbus-Gaucher taloe se cerebrozidi u delijama retikuloendotelnog sistema. Pri ovom oboljenju dolazi do povienja aktivnosti kisele fosfataze u serumu i do oboljenja prostate. Izoprenoidni lipidi u sastavu imaju izopren, kao konano ili intermedijerno jedinjenje. U konanom sastavu nalazi se u karotinoidima, u obliku izoprenskih lanaca; a kao intermedijer pri biosintezi steroida. Dijele se na dvije grupe: steridi i karotinoidi. Steridi su esteri sterola i viih masnih kiselina. Esterska veza je vrlo vrsta, pa se oni teko saponifikuju. Prema porijeklu, dijele se na zoosteride, fitosteride i mikosteride. Steroli i njihovi derivati se jednim imenom zovu steroidi, a u njih spadaju holesterol, koprosterol, lanosterol, ergosterol, une kiseline i steroidni hormoni kore nadbubrenih lijezda, sitosterol i stigmasterol. Steroli su ciklini, sekundarni, jednohidroksilni alkoholi. U njhovoj strukturi se susrede cikopentan i hidrirani fenantren, i to u obliku ciklopentan-perhidrofenantren. Najjednostavnije jedinjenje koje sadri ciklopentan-perhidrofenantren je hipotetski ugljikovodik steran (nije naen u prirodi). U zoosterole spadaju: holesterol, kaprosterol, lanosterol, U fitosterole: stigmasterol i sitosterol, U mikosterole: ergosterol.

12

Holesterol je kristalna bijela supstanca, nerastvoriva u vodi, rastvoriva u hloroformu. Dokazuje se prema Salkovskom i Libermanu. Optiki je aktivna supstanca i spada u levogira jedinjenja.

A.V. Uloge: ulazi u sastav delijskih membrana, mijelinskih ovojnica nerava, poetna supstanca za sintezu unih kiselina i steroidnih hormona nadbubrenih i polnih lijezda. U krvnom serumu, koncentracija holesterola je 4 6,5 mmol/L, pri emu se javlja kao slobodni i vezani. Na slobodni holesterol otpada 70%, a vezani za masne kiseline u obliku holesterida 30%. Hiperholesterolinemija nasljedna bolest. Lanosterol intermedijerno jedinjenje pri sintezi holesterola. Koprosterol nastaje redukcijom holesterola pod utjecajem crijevnih bakterija u GI traktu. 7 dehidroholesterol derivat holesterola, u velikoj koncentraciji se nalazi u koi, pod dejstvom sunevih zraka prelazi su vitamin D3. Ergosterol mikosterol provitamin je vitamina D2.

13

une kiseline su derivati holesterola. Spadaju u zasidena jedinjenja, jer za razliku od holesterola i vedine drugih sterola nemaju dvostruke veze. Njihov boni lanac ini gama-metil-buterna kiselina. Stoga, ne spadaju u sterole ved u derivate holesterola, odnosno steroide. une kiseline se izvode iz holanske kiseline, koja spada u zasidene kiseline. U ui se sredu: Holna kiselina Dezoksiholna kis Henodezoksiholna kis Litoholna kis.

Najvie ima holne kis, a zatim dezoksiholne i henodezoksiholne. Njihovi odnosi su 3:1:1. U ui su une kiseline konjugirane sa glicinom ili taurinom, pa se jo zovu i glikoholna, odnosno tauroholna kiselina. Glicin i taurin su za une kiseline vezani peptidnim vezama, tj amino-grupa glicina ili taurina se vee za karboksilnu grupu unih kiselina. Kod zdravih ljudi u je alkalne reakcije zbog Na-hidrogenkarbonata. Zato se une kiseline u ui nalaze u obliku soli, tj Na-glikoholat i Na-tauroholat. Uloge unih kiselina: 1. Rastvara holesterola (inae nije topiv u vodi). une kis su kapilar aktivne supstance, sniavaju silu povrinskog napona vode u crijevnom sadraju, to omogudava emulgovanje masti u duodenumu. Rasprivanjem masnih supstanci u sitne kapljice omogudava kontakt izmeu masti kao supstrata sa lipazom tj enzimom pankreasnog soka koji procesom hidrolize razlae masti na masne kiseline i glicerol. Osim toga, une kis su aktivatori pankreasne lipaze. 2. Faktor za resorpciju masnih kis i liposolubilnih vitamina (A, D, E, K). Masne kiseline su u vodi nerastvorljive, pa pri resorpciji one prvi izreaguju sa unim kiselinama , pri emu nastaju kompleksna jedinjenja topiva u vodi. Ta jedinjenja se zovu holeinske kis, a u njihov sastav ulazi 1 molekula masne kis i 8 molekula unih kis. Poslije resorpcije, une kis se odvajaju i portalnim krvotokom dolaze u jetru, a iz jetre se opet lue u duodenum u sastavu ui. Ovo kruenje se zove enterohepatalno kruenje unih kis. Od ukupno izluenih unih kis u sastavu ui oko 90% se resorbuje, a 10% izlui fecesom. Karotinoidi se nalaze u biljnom i ivotinjskom svijetu, ali su biljnog porijekla. Tu spada karotin iz mrkve, likopen iz patlidana, zeaksantin iz kukuruza. Najvaniji je karotin, zastupljen u masti, mlijeku, hipofizi, retini, serumu, utom

A.V. tijelu, testisima i sl. Karotini su provitamina vitamina A ili akseroftola. Iz njih nastaje vitamin A u jetri. Najvaniji karotinoidi su alfa, beta i gama. Alfa-karotin se sastoji iz jednog alfa i jednog beta-jononova prstena i fitolovog lanca. Jononovi prstenovi se razlikuju po poloaju dvostruke veze od fitolovog lanca. Fitolov lanac predstavlja kondenzacioni proizvod od 6-izoprena. Beta-karotin ima 2 beta-jononova prstena i fitolov lanac koji je identian kod alfa-karotina. Gama-karotin ima jedan beta-jononov prsten, dok se drugi zavrava sa alifatskim ostatkom s istim brojem C atoma kao i jononov prsten. Karotini su provitamini vitamina A ili akseroftola. Iz karotina u jetri nastaje vitamin A, koji sadri samo beta-jononov prsten i pola fitolovog lanca, koji ima 9 C at. Iz jedne molekuje beta-karotina nastaju 2 molekule vitamina A, a iz alfa i gama-karotina po jedna molekula. UGLJIKOHODRATI ILI GLICIDI 1. Monosaharidi 2. Disaharidi 3. Polisaharidi Monosaharidi Monosaharidi su aldehidi ili ketoni polihidroksilnih alkohola, koji se procesom hidrolize ne mogu rastaviti na prostije edere. Oksidacija i redukcija monosaharida Oksidacijom monosaharidi prelaze u onske, uronske ili dikarbonske oksikiseline. Onske kiseline nastaju oksidacijom aldehidne grupe u karboksilnu, a uronske oksidacijom primarne OH grupe u karboksilnu. Dikarboksilne nastaju oksidacijom aldehidne i primarne alkoholne grupe. Od glukoze oksidacijom aldehidne grupe nastaje glukonska kiselina, oksidacijom primarne alkoholne glukuronska kis, a oksidacijom i aldehidne i primarne alkoholne grupe ederna kiselina. Po istom principu od galaktoze nastaje galaktonska, galakturonska i sluzna kiselina. Na bazi oksidacije monosaharida izvedene su reakcije dokazivanja edera u rastvoru Felingova reakcija. Oksidacija glukoze u glukonsku kis u Felingovoj reakciji se moe ovako prikazati: Glukoza se oksidovala u glukonsku kis, a dvovalnetni Cu iz Cu(II)hidroksida se redukovao u jednovalentni Cu u sastavu Cu(I)oksida, koji je crvene boje. Prema pojavi crvene boje znamo je li Felingova reakcija pozitivna, pri emu se pretpostavi prisustvo glukoze ili nekog drugog redukujudeg edera. Monosaharidi uz prisustvo nekog redukujudeg sredstva mogu predi u odgovarajude alkohole, pri emu se aldehidna grupa aldoze i keto grupa ketoze redukuju. Redukcijom glukoze nastaje heksahidroksilni alkohol sorbitol, redukcijom manoze nastaje manitol, a galaktoze dulcitol. Optika aktivnost monosaharida Monosaharidi, bududi da sadre asimetrini C atom su optiki aktivna jedinjenja koja imaju svojstvo da zakredu ravan polarizovane svijetlosti u desno ili lijevo, to se oznaava sa (+) ili (-). Na bazi optike aktivnosti moe se odrediti koncentracija monosaharida u nekom rastvoru. Aparati pomodu kojih se to vri zovu se polarimetri.

14

A.V. Za svaku supstancu karakteristian je ugao obrtanja ravni, tj specifini ugao. Ako se on zna, mogude je izraunati koncentraciju pomodu formula. Konfiguracija monosaharida Konfiguracija se oznaava slovima D i L, pa ederi desne konfiguracije se oznaavaju D, a lijeve L. Osnova za odreivanje konfiguracije je pretposljednji C atom glukoze. Svi monosaharidi koji imaju raspored H i OH grupe na posljednjem asimetrinom, tj pretposljednjem C atomu kao i D-glukoza imaju desnu konfiguraciju bez obzira da li okredu ravan polarizovane svjetlosti desno ili lijevo. Fruktoza, napr.ima desnu konfiguraciju a okrede ravan polarizovane svjetlosti u lijevo, pa se stoga zove jo i levuloza. Poluacetalni oblik monosaharida Poluacetali su jedinjenja koja nastaju reakcijom jedne molekule nekog aldehida i jedne molekule alkohola. Dalje, s jednom molekulom aldehida reaguju dvije molekule alkohola, pa nastaju acetali. Slino se deava sa monosaharidima, samo ti im se reakcija aldehidne ili keto grupe i OH grupe deava unutar same molekule. Mehanizam reakcije se odvija ovim redom: glukoza na aldehidnu grupu, odnosno prvi C atom vee molekulu vode i dobije se hidrat-glukoze koji u sljededoj fazi gubi molekulu vode i nastaje poluacetalni oblik glukoze. Pri ovom procesu nastaju dvije forme alfa i beta. Beta- oblik monosaharida je takav kod kojih je poluacetalna ili OH grupa u trans, a alfa u cis poloaju u odnosu na poloaj OH grupe pretposljednjeg C-atoma D-glukoze prema kojem se odreuje konfiguracija monosaharida. Alfa-glukoza se srede u krobu, a beta u celulozi. Pri nastanku poluacetalnog oblika, aldehidna grupa najede reaguje sa OH grupom etvrtog ili petog, a keto grupa s OH grupom petog ili estog C-atoma. Poluacetalni oblici podsjedaju na heterociklina jedinjenja furan i piran, pa ih je Haworth predloio da se ovi oblici piu u ciklinoj formi. Ako aldehidna grupa reaguje s OH grupom petog, a keto s OH grupom estog C-atoma, nastaje esterociklini heterociklus slian piranu, pa se ti monosaharidi zovu piranoze. Ako aldehidna grupa reaguje s OH grupom etvrtog, a keto s OH grupom petog C-atoma, nastaje peterolani heterociklus koji podsjeda na furan, pa se ti monosaharidi zovu furanoze. Izomerija izomeracija i epimerija epimeracija monosaharida Izomeracija je proces kojim se u organizmu, pod dejstvom enzima iz klase izomeraza, prevodi jedan izomer u drugi. Naprimjer, tako se glukozo-6-fosfat prevede u fruktozo-6-fosfat, glicerol-aldehid-fosfat u dioksiaceton-fosfat i sl. U svim ovim izomerijama se prevodi aldehidna grupa u keto i obrnuto. Za monosaharide karakteristina je optika i konfiguraciona izomerija. Podjela monosaharida Prema vrsti karbonilne grupe (aldehidna, tj keto-grupa) dijele se na aldoze i ketoze, a prema broju C- atoma na bioze, trioze, tetroze, pentoze, heksoze, heptoze. Pentoze Dijele se na aldo i keto-pentoze. Od aldo-pentoza najvanije su riboza, dezoksiriboza, arabinoza i ksiloza, a od ketopentoza ribuloza i ksiluloza. Riboza se organizmu susrede kao D-riboza. U obliku ribozo-5-fosfata susrede se u ciklusu pentozo-fosfata. Ulazi u sastav RNK, slobodnih nukleotida i nukleozida, te NAD i NADP. Heksoze su najrasprostranjeniji monosaharidi. Dolaze kao slobodne, u sastavu oligo i polisaharida i glikozida. Dijele se na aldoze i ketoze. Od aldoza najvanije su: glukoza, galaktoza i manoza, a od ketoza fruktoza.

15

A.V. Glukoza ili groani eder je najvaniji monosaharid za ivot ovjeka. U organizmu se susrede slobodna glukoza u koncentraciji od 3,8 6 mmol/L, to se naziva normoglikemija ili izoglikemija. Povedanje koncentracije iznad ove granice je hiperglikemija, a smanjenje hipoglikemija. Normoglikemija je rezultat dva suprotna procesa. Jedan je stalan dolazak glukoze u krv, bilo resorpcijom iz crijevnog sadraja ili depolimerizacijom glikogena iz jetre kad se javlja tendencija prema hipoglikemiji. Drugi proces je odlazak glukoze iz krvi u delije to se zove utilizacija. U sluaju diabetes melitusa, smanjena je utilizacija, pa se u krvi javlja hiperglikemija koja moe dovesti to glikozurije, odnosno luenja glukoze preko bubrega. Pri probavi hrane koja je bogata ugljikohidratima takoer se javlja hiperglikemija, koju nazivamo alimetarna hiperglikemija. Glukoza slui delijama kao izvor energije, i to posebno za miidni rad. Ako se unese vie glukoze nego to je delije mogu u datom vremenu iskoristiti, viak se deponuje u jetri, miidima i drugim organima ali u znatno manjoj koliini u obliku glikogena. Jedan dio glukoze se sloenim metabolikim procesima prevodi u masti. Glukoza se u organizmu, osim u slobodnom obliku i u vidu glikogena, javlja i u brojnim derivatima, kao to su: glukozo 1 fosfat ili Coriev ester, glukozo 6 fosfat ili Robizonov ester. Ova dva estera glukoze sa fosfornom kiselinom se javljaju kao intermedijerni produkti u procesu glukolize tj razlaganja glukoze. Glukoza u obliku glukozamina ulazi u sastav nekih glikoproteida i glikolipida. Osnovna je gradivna jedinica disaharida (maltoze, saharoze i laktoze), a i u strukturi polisaharida ( kroba, glikogena, celuloze, dekstrana). Galaktoza se u organizmu nalazi u sastavu specifinih supstanca krvih grupa i gangliozida, a kao galaktozamin ili hondozamin ulazi u sastav prostetike grupe nekih glikoproteida, koja se naziva hondroitin-sumporna kiselina. U obliku aminoedera galaktozamina ulazi u sastav gangliozida. Zajedno sa glukozom gradi mlijeni eder laktozu, a sama galaktoza kao gradivna jedinica izgrauje polisaharid agar-agar. U organizmu se glukoza prevodi u galaktozu procesom epimeracije*. Ako je proces epimeracije galaktoze u glukozu onemoguden, nastaje teko oboljenje djeijeg uzrasta koje se zove galaktozemija. *objanjenje: epimerija je pojava kad se dva monosaharida razlikuju prema rasporedu H i OH grupe samo na jednom C atomu, a epimeracija je proces prevoenja jednog epimera u drugi pod dejstvom odgovarajudih epimeraza iz klase izomeraza. Epimerija je posebni oblik izomerije, a uvedena je kao pojam da se lake razlijuju brojni izomeri. Meu epimere spadaju alfa i beta-glukoza, glukoza i manoza, glukoza i galaktoza, ribuloza, ksiluloza itd. Manoza je C2 epiglukoza, a nalazi se u nekim plodovima biljaka. U ljudskom organizmu manoza u obliku monozamina reaguje s pirogroanom kiselinom i daje neuraminsku, koja na sebe vee sirdetnu kiselinu i to na amino-grupu monozamina i nastaje sijalina kiselina ili N-acetil-neuraminska kiselina. Sijalina kiselina nalazi se u prostetikoj grupi nekih glikoproteida a i u strukturi gangliozida. Fruktoza je predstavnik keto-heksoza. Ima desnu konfiguraciju, okrede ravan polarizovanog svijetla u lijevo pa se jo zove i levuloza. Slobodna glukoza se susrede u vodu pa se zove i vodni eder. U organizmu se nalazi u obliku svojih estera s fosfornom kiselinom, kao fruktozo-6-fosfat ili Embden-Neubergov ester i fruktozo-1,6-difosfat ili HardenYoungov reagens. Oba ova estera javljaju se kao intermedijerna jedinjenja u procesu glikolize. Fruktoza zajedno sa glukozom gradi saharozu, iz koje se oslobaa u probavnom traktu procesom hidrolize. Osim toga, fruktoza gradi polisaharid inulin. Fruktoza zajedno ulazi u sastav invertnog edera. Med je prirodni invertni eder. (Promjena smjera obrtanja ravni polarizovanog svjetla je inverzija.) Derivati monosaharida Tu spadaju: glukozidi, aminoederi, oksidacioni proizvodi i esteri. Glukozidi su jedinjenja poluacetalnog oblika monosaharida, kao glukonske komponente, sa aglukonskom komponentom koja moe biti: alkohol, organska kis, aldehid, organska baza i sl.

16

A.V. Ako se glukonska komponenta vee za aglukonsku preko kiseonika, onda se zovu O-glukozidi, a ako preko azota, to su N-glikozidi. Srani glikozidi su digitalis i strofantin, koji se dobiju iz lida Digitalis purpurea. Djeluju direktno na kontrakciju srca, povedavajudi je. Aminoglikozidi su derivati monosaharida koji umjesto OH grupe na drugom C-atomu imaju amino-grupu. U organizmu ovjeka najrasprostranjeniji su glukozamin i galaktozamin.

17

OLIGOSAHARIDI Oligosaharidi nastaju spajanjem 2 10 monosaharida uz odgovarajudi broj molekula vode. Dijele se na disaharide, trisaharide, tetrasaharide itd. Monosaharidi su u oligosaharidima povezani glukozidnim vezama. Prema tome, oligosaharidi su glikozidi. Najvaniji oligosaharidi za ivot ovjeka su: maltoza, laktoza, celobioza i saharoza. Prema nainu vezivanja monosaharida u disaharide, razlikujemo disaharide maltoznog i trehaloznog tipa veze. U maltoznom tipu reaguje poluacetalna OH grupa jednog monosaharida sa OH (nepoluacetalna) grupom drugog monosaharida, pri emu se izdvaja molekula vode. Prema tome, u maltoznom tipu veze ostaje jedna poluacetalna OH grupa slobodna pa je Felingova reakcija pozitivna. U redukujude edere spadaju maltoza, laktoza i celobioza. Kod stvaranja veze trehaloznog tipa, reaguju monosaharidi svojim poluacetalnim OH grupama pri emu se izdvaja molekul vode. Poto nemaju slobodne poluacetalne OH grupe, daju negativnu Felingovu reakciju. Tu spadaju trehaloza i saharoza. Maltoza je graena iz dvije molekule alfa-D-glukoze. Ove glukoze su u obliku piranoze, pa je maltoza 1-alfaglukopiranozoido-4alfa-glukopiranoza. Nastavak ozido znai da je reagovala poluacetalna OH grupa. Pri izvoenju Felingove reakcije dodi de do oksidacije maltoze, pri emu se dobije disaharid koji se sastoji iz glukoze i glukonske kiseline. Zove se 1-alfa-glukopiranozoido-4alfa-glukonska kiselina. Maltoza ulazi u sastav polisaharida kroba i glikogena, a u probavnom traktu se iz tip polisaharida oslobaa procesom hidrolize pod djelovanjem alfa-amilaze. Laktoza ili mlijeni eder se sastoji iz alfa-D-glukoze i beta-D-galaktoze. Po hemijskom sastavu je 1-beta-galaktopiranozoido-4alfa-glukopiranoza. Prema tome, i laktoza de redukovati Felingov reagens. Oksidacijom prelazi u disaharid laktobionsku kiselinu, koja se sastoji iz galaktoze i glukonske kis. Sadraj glukoze u humanom mlijeku je oko 6%. U probavnom traktu se procesom hidrolize pod dejstvom beta-galaktozidaze ili laktaze razlae na glukozu i galaktozu. Celobioza se sastoji iz dvije molekule beta-glukoze, pa je po hemijskom sastavu 1-beta-glukopiranozido-4-betaglukopiranoza. Nalazi se u celulozi iz koje se izdvaja u probavnom traktu biljojeda pod dejstvom enzima celulaze, procesom hidrolize. Izomaltoza je izomer maltoze. Graena je kao i maltoza od dvije molekule alfa-D-glukoze, ali za razliku od maltoze, u izomaltozu se one povezane 1,6-glikozidnim vezama. Oslobaa se iz amilopektina kroba i glikogena u probavnom traktu pod dejstvom alfa-amilaze. Trehaloza je kao i maltoza graena od dvije alfa-D-glukoze, ali ima alfa-1,1-glikozidnu vezu. Nalazi se u pivskom kvascu i raevoj glavici (Secale cornutum). Saharoza ili trdani eder se sastoji iz alfa-D-glukoze i beta-D-fruktoze. Glukoza je u piranoznoj, a fruktoza u furanoznoj formi. Saharoza je dekstrogiri eder, iji specifini ugao iznosi 66,5 stepeni. Ako je zagrijavamo uz dodatak razblaene solne kiseline, dolazi do hidrolitikog razlaganja na glukozu i fruktozu, pri emu doe i do promjene smjera obrtanja ravni polarizovanog svjetla (do inverzije), pa se smjesa glukoze i fruktoze zove invertni eder.

A.V. Fruktoza okrede ravan polarizovanog svjetla ulijevo, a glukoza udesno. U probavnom traktu, saharoza se razlae hidrolizom na glukozu i fruktozu, pod dejstvom enzima beta-frukto-furanozidaze ili saharaze.

18

POLISAHARIDI Polisahardi su ugljikohidrati koji se sastoje iz velikog broja monosaharida (10 i vie). Monosaharidi su povezani kiseonikovim mostom, i to kod aldoza je prvi C atom (a kod ketoza drugi) sa 4, a moe i sa 6. Ili prvim C atomom. Polisaharidi ne redukuju metalne okside jer nemaju slobodnih poluacetalnih OH grupa. Prema hemijskom sastavu dijele se na homoglikane i heteroglikane. Homoglikani ine grupu polisaharida koji sadre samo jedan monosaharid kao osnovnu jedinicu. Heteroglikani, za razliku od njih, imaju vie monosaharida kao osnovnih jedinica (najvie 3). U homoglikane spadaju: krob, glikogen, celuloza, dekstrani, agar-agar, inulin, hitin i dr. krob je polisaharid biljnog porijekla, slui kao rezervna supstanca. Ima ga najvie u plodovima (zrna itarica), podzemnim stablima (krompir), korijenu i dr. isti krob je bijeli prah, nerastvoriv u hladnoj vodi a u toploj daje koloidan rastvor. Koloidni rastvor kroba spada u hidrofilne koloide, pa se reverzibilno taloi solima lahkih metala. S Lugolovim rastvorom daje plavu boju. Graen je iz vie molekula D-glukoze. krobno zrno se sastoji iz 2 polisaharida, kji se pogodnim frakcionisanjem mogu odvojiti jedan od drugog. To su amiloza i amilopektin. Amiloza se sastoji od 100 do 300 molekula glukoze, koje su povezane alfa-1,4-glikozidnim vezama. Amiloza ima izdruenu nerazgranatu molekulu koja je spiralna. U krobnom zrnu amiloza se nalazi u unutranjosti. Ne sadri elektrolite i ne daje krobni ljepak. Pod dejstvom alfa ili beta-amilaze razlae se do maltoze. Oba enzima su specifina za alfa-1,4-glikozidne veze. Amilopektin je kao i amiloza graen od vie molekula alfa-D-glukoze, povezanih alfa-1,4-glikozidnim vezama. Molekula amilopektina je razgranata. Na mjestima grananja nalazi se alfa-1,6-glikozidna veza. Prema tome, na mjestima grananja amilopektina, nalazi se disaharid izomaltoza, koja se ne susrede kod amiloze. Stepen razgranatosti na povrini i unutranjosti nije isti. Unutar molekule se ede susrede izomaltoza, pa je razgranatost veda. Zahvaljujudi injenici da alfa-amilaza nije specifina za alfa-1,6-glikozidnu vezu, jedan dio kroba se ne razlae do maltoze, pa ostaje u obliku graninih dekstrina, koji slue, zajedno s drugim neresorbovanim ugljikohidratima, za egzistenciju bakterija vrenja, koji ive kao simbioniti u debelom crijevu. Bakterije daju naem organizmu neke vitamine, a na organizam daje nerazloene i neresorbovane ugljikohidrate. Glikogen je polisaharid ivotinjskog porijekla. Slui kao rezerva glukoze. Najveda koncentracija glikogena je u jetri (oko 6% ukupne tjelesne mase) i u miidima (0,4 0,6%). Graen je iz vie molekula alfa-D-glukoza, koje su povezane alfa-1,4 i alfa-1,6-glikozidnim vezama. Po strukturi podsjeda na amilopektin, jer je razgranat. Od amilopektina se razlikuje prema stepenu razgranatosti. Za glikogen je karakteristino da u jednom organu postoje molekule razliitih relativnih molekulskih masa. Ova polidisperznost glikogena je posljedica mehanizma biosinteze. Celuloza je biljni polisaharid. Izgrauje potporna tkiva biljaka. Sastoji se iz vie molekula beta-glukoza, koje su povezane beta-1,4-glikozidnim vezama. Nije razgranata, te podsjeda na amilozu kroba. Tretiranjem celuloze azotnom kiselinom dobije se nitroceluloza koja je jako eksplozivno jedinjenje. Rastvor nitroceluloze u eteru je kolodijum, koji se primijenjuje kao ultra-filter koji slui za odvajanje estica koloidnih rastvora od rastvaraa a i od estica pravih rastvora.

A.V. U organizmu ovjeka nema enzima koji razlae celulozu, odnosno beta-1,4-glikozidnu vezu, ali je ipak znaajan sastojak hrane jer daje masu otpadnim tvarima koje povedavaju tonus glatke muskulature crijeva, te time povedava peristaltiku. Dekstrani su polisaharidi bakterijskog porijekla (Leuconostoc mesenteroides). Bakterije sintetiu dekstrane iz saharoze: n-saharoza n-fruktoza + (glukoza)n

19

Fruktoza slui bakterijama kao izvor energije, a molekule glukoze polimeriziraju dajudi dekstran. Graen je iz vie molekula D-glukoze, koje su povezane alfa-1,6, alfa-1,3 i alfa-1,4-glikozidnim vezama. Pogodnim prekidanjem sinteze dekstrana od strane bakterija, ili pod specijalim uslovima hidrolize, mogu se dobiti dekstrani razliitih relativnih molekulskih masa. Tako postoje dekstrani niskih, srednjih i visokih relativnih molekulskih masa. U krvi ovjeka ne postoji enzim specifian za alfa-1,6-glikozidnu vezu, te zahvaljujudi tome dekstrani imaju veliku primjenu u medicini. Niskomolekularni dekstrani (10 000)se koriste za ispitivanje funkcije bubrega i zapremine ekstracelularne tenosti, dekstrani srednjih masa se u primijenjuju u obliku 6% koncentracije u fiziolokom rastvoru kao plazma ekspander. U vodenom rastvoru su koloidni sistemi hidrofilnog tipa i bududi da dobro bubre, sprjeavaju filtraciju tenosti iz krvi u intersticij. Agar-agar je polisaharid morskih algi. Sastoji se iz D i L-galaktoza povezanih 1,3-vezama. Razlikujemo razgranatu i nerazgranatu komponentu, kao i kod kroba. Nerazgranata komponenta zove se agaroza, a razgranata agaropektin. Agaropektin uvijek sadri izvjesnu koliinu sumporne kiseline. Agar u vreloj vodi daje sol-stanje koloidnog rastvora. Ako ga ohladimo, sol prelazi u gel zato to agar dobro bubri, i svu intermicelarnu vodu vee za sebe. Zahvaljujudi tome agarni gel se primijenjuje u bakteriologiji kao podloga, u koju se dodaju hranjive tvari za razvitak bakterijskih kolonija. Osim toga, agarni gel slui za elektroforetsko razdvajanje proteina. U novije vrijeme koristi se za ispitivanje izoenzima. Inulin je polisaharid biljnog porijekla. Hidrolizom se razlae na vie molekula fruktoze, pa je polifruktozan. Fruktoze su povezane 2,1-vezom. U organizmu ovjeka ne postoji enzim za razlaganje ove veze, pa se izluuje neizmjenjen. U medicini se koristi za ispitivanje funkcije bubrega za ispitivanje klirensa. Hitin je polisaharid graen od N-acetilhitozamina ili glukozamina. N-acetilhitozamin je jedinjenje aminoedera hitozamina i sirdetne kis. N-acetilhitozamini su u hitinu povezani beta-1,4-glikozidnim vezama. Ulazi u sastav egzoskeleta rakova i insekata Pektini su polimeri galakturonskih kiselina povezanih alfa-1,4-glikozidnim vezama. Nalaze se u plodovima jabuka, kruaka, dunja i dr. Dobili su naziv jer jako bubre i daju pihtijastu masu. Heteroglikani su derivati monosaharida sa dvije ili vie osnovnih jedinica. Najvaniji su: hijaluronska kis, hondroitinsumporna kis i heparin. Hijaluronska kiselina je polisaharid koji predstavlja prostetinu grupu hijaluronoproteida, sloenih proteina koji ulaze u sastav intersticijske supstance koja povezuje delije. Ima ih u vezivnom tkivu, sinovijalnoj tenosti, staklastom tijelu, pupanoj vrpci i nekim tumorima. Hijaluronska kiselina je polisaharid lanane grae, nerazgranat. Hidrolizom daje hijalobiuronsku kiselinu, koja je disaharid, a sastoji se iz glukuronske kis i N-acetil-glukozamina povezanih beta-1,3glikozidnim vezama. Disaharidi su meusobno povezani beta-1,4-glikozidnim vezama. Hondroitin-sumporna kiselina je polisaharid lanane nerazgranate strukture. Hidrolizom daje disaharid koji se sastoji od glukuronske kis i N-acetil-galaktozamina koji su povezani beta-1,3-glikozidnom vezom. Disaharidi su izmeu sebe povezani beta-1,4-glikozidnom vezom. Na N-acetil-hondrozamin (galaktozamin) esterski je vezana sumporna kis. U zavisnosti od C atoma na kojem je vezana, razlikujemo hondroitin-sumpornu kis A (na C4) i hondroitin-sumpornu kis

A.V. C (na C6). Kod hondroitin-sumporne kis B umjesto glukuronske kis nalazi se iduronska kis, a sumporna kis je vezana za C4 atom. Heparin je izolovan iz jetre, ima antikoagulaciono djelovanje. Sprjeava prevoenje protrombina u trombin i fibronogena u fibrin. Hidrolizom daje glukozamin i glukuronsku kis, koje su inae povezane alfa-1,4-glikozidnim vezama. Sumporna kis se vee za amino-grupu glukozamina pa je to N-sulfonil-glukozamin. Osim toga, sumporna kis se vee esterski za OH grupu C2 at glukuronske kis i za C3 atom glukozamina. Zbog sumporne kis, heparin spada u najkiselina jedinjenja u organizmu. Koristi se kao antikoagulans kod bolesnika koji su skloni intravaskularnoj koagulaciji krvi. ODRAVANJE NORMOGLIKEMIJE Koncentracija glukoze u arterijskoj i venskoj krvi se donekle razlikuje. U venskoj krvi koncentracija glukoze je za oko 0,08 g/L manja nego u arterijskoj, jer glukoza stalno odlazi kroz zidove krvnih kapilara u intersticij. Normoglikemija se odrava na osnovu dva suprotna procesa. Glukoza se resorbuje iz crijevnog sadraja u krv. Prema tome, glavni izvor glukoze je hrana. Ako se u krvi javi tendencija prema hipoglikemiji, moblizira se glukoza iz jetrenog glikogena. Istovremeno, glukoza stalno odlazi iz krvi u delije gdje slui prvenstveno kao izvor energije. Ako se javi tendencija prema hiperglikemiji, onda glukoza odlazi u jetru. Jedino se jetra od svih organa naeg organizma javlja i kao izvor i kao ude glukoze. To je zato jer jetra ima enzim glukokinazu (enzim zajednii za sve delije, omogudava ulazak glukoze u delije) i enzim glukozo-6-fosfatazu (svojstven samo hepatocitima), koji omogudava izlazak glukoze. Na normoglikemiju utiu razni faktori, prije sve ishrana. Adrenalin, hormon sri nadbubrene ubrzava razlaganje glikogena i moe dovesti do hiperglikemije. Istovremeno, glikokortikosteroidi, hormoni kore nadbubrene ubrzavaju glikoneogenezu, pa njihovo luenje moe dovesti do hiperglikemije. Prema tome, hiperfunkcija nadbubrenih dovodi, izmeu ostaloh i do hiperglikemije, a pri smanjenoj funkciji javlja se hipoglikemija. Dalje, titna , hipofiza i pankreas takoer utjeu na normoglikemiju. Pri povedanom luenju hormona titne nastaje hiperglikemija, a pri smanjenoj hipoglikemija. Nasuprot tome, luenje insulina dovodi do hipoglikemije, a u sluaju smanjenog luena hiperglikemija. ENZIMI ILI FERMENTI Enzimi su katalizatori biolokog porijekla, visokomolekularni koloidi, termolabilni i vrlo specifini, a po hemijskom sastavu su prosti ili sloeni proteini (proteidi). Temelje nauci o enzimima dao je Luj Paster,Buchner je dokazao da za djelovanje enzima nije potrebna prisutnost ivih delija, a Northrop i Sumner su pri izolovali enzim u kristalnom stanju, i to ureazu enzim koji razlae ureu na CO2 i NH3 iz sjemenki tropskog graha (Canavalia ensiformis). Hemijski sastav enzima Enzimi su proteini koji u svom sastavu imaju posebnu strukturu u vidu aktivnog centra, ili dodatak proteinskom dijelu enzima, koji se naziva aktivna grupa, koenzim ili agon. U prvom sluaju se radi o jednokomponentnim enzimima (protein-enzimi), a u drugom o dvokomponentnim enzimima (proteid-enzim). Aktivni centar enzima karakteristika prostih enzima Aktivni centar je dio molekule enzima pomodu kojeg se enzim spaja sa supstratom. Od tog dijela enzimske molekule najvie zavise katalitika svojstva enzima. Moe biti graen iz vie razliitih grupa.

20

A.V. Iz slike se vidi da se u aktivnom centru esteraza nalazi OH grupa serina i NH grupa imidazola aminokiseline histidin. Serin i histidin ulaze u sastav polipeptidnog lanca molekule ovog enzima. U sastavu aktivnog centra tripsina ulaze serin i dvije molekule histidina. U molekuli tripsinogena, tj neaktivne forme tripsina proenzim, ove tri aminokiseline su udaljene jedna od druge. Tek pri aktivaciji tripsinogena, sa Nterminalnog kraja njegovog polipeptidnog lanca, odvaja se heksapeptid, to je preduslov za pribliavanje ovih aminokiselina i formiranje aktivnog centra. U sastav heksapeptida ulaze valin, 4 asparaginske kis i lizin. Sastojci aktivnog centra mogu biti rasporeeni na dva ili vie susjednih polipeptidnih lanaca ili na susjednim dijelovima izuvijanog polipeptidnog lanca. Aktivnost enzima zavisi od cjelokupnosti konfiguracije nativne molekule, koja obezbjeuje raspored grupa koje ine aktivni centar. Sredstva koja naruavaju strukture proteina inaktiviu enzime. Za ispitivanje hemijskog sastava aktivnog centra specifinim hemijskim reagensima biraju se takvi reagensi koji ne djeluju na protein kao cjelinu ved na neki dio aminokiseline, na SH ili OH grupu. Ako se eli dokazti da se u aktivnom centru nekog enzima nalazi napr tio grupa, onda se dodaju reagensi koji SH grupu prevedu u disulfidni oblik. Ako dodatkom tog reagensa doe do inaktivacije enzima, to nam govori da u aktivnom centru ima SH grupa. Joni tekih metala, jod-benzoat i hlor-merkuribenzoat predstavljaju inhibitore tih enzima. Enzimi koji u svom aktivnom centru imaju SH grupu su tio-enzimi. Tu spadaju papain, glicerol-aldehid-fosfatdehidrogenaza, sukcinat-dehidrogenaza i dr. Kao specifian reagens za dokazivanje OH grupe u aktivnom centru uzima se DFF diizopropil-fluorofosfat. On stupa u reakciju samo sa onim enzimima koji s njim mogu formirati estere. Esterska veza se stvara izmeu OH grupe serina koji pripada enzimu i fosforne kis DFF-a. U aktivnom centru OH grupu imaju karboksi-esteraza, holin-esteraza, tripsin, himotripsin, trombin i dr. Dakle, aktivni centar moe biti razliite grae. Moe biti graen od jedne aminokiseline ili od jona dvovalentnog metala. Naprimjer, Zn je kao dvovalenti jon aktivni centar karbonat-dehidrataze, karboksipeptidaze i dr. Alosteriki centar je karakteristika alosterikih enzima. Oni mogu izmijeniti svoju aktivnost pod utjecajem nekog metabolita koji se ne spaja sa aktivnim centrom enzima nego s nekim drugim dijelom molekule, koji se naziva alosteriki centar. Alosteriki centar slui za specifino i reverzibilno povezivanje enzima i metabolita, pri emu se mijenja konformacija enzimske molekule i aktivnost.

21

Aktivna grupa ili koenzim karakteristika proteid-enzima Koenzim ili koferment je neproteinske prirode, a imaju ga dvokomponentni enzimi. Proteinski dio zove se koloidni nosilac apoenzim ili feron. Koenzim se vee za apoenzim razliitim afinitetom. Dijele se na dvije grupe: koenzimi derivati vitamina i koenzimi nevitaminske prirode. Koenzimi derivati vitamina 1. Nikotinamid-adenin-dinukleotid (NAD). U sastav ovog koenzima ulaze dva nukleotida. Jedan nukleotid je graen od amida nikotinske kiseline, riboze i fosforne kiseline, a drugi od adenina, riboze i fosforne kis. Jo se zove i kodehidrogenaza I ili DPN difosfopiridin-nukleotid. 2. Nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfat (NADP). Ovaj koenzim nastaje umetanjem jedne molekule fosforne kiseline izmeu dva nukleotida prethodnog koenzima. Sastoji se od tri molekule fosforne kis, dvije molekule riboze, jedne molekule adenina i jedne molekule amida nikotinske kiseline. Raniji naziv je kodehidrogenaza II ili TPN trifosfopiridin-nukleotid.

A.V. Aktivni dio oba ova koenzima je amid nikotinske kiseline, odnosno vitamin PP. NAD i NADP su koenzimi nikotin-amiddehidrogenaza. Aktivni dio ovog enzima prima H od supstrata i predaje ga flavin enzima. 3. Flavin-mononukleotid (FMN) je derivat vitamina B2 tj riboflavina. Sastoji se od jedne molekule metiliziranog izoaloksazina koji se sastoji iz benzenskog, pirazinskog i pirimidinskog prstena, jedne molekule D ribitola i jedne molekule fosforne kiseline. 4. Flavin-adenin-dinukleotid (FAD) se, za razliku od FMN, sastoji iz dva nukleotida. Jedan nukleotid je graen od metiliranog izoaloksazina, D-ribitola i fosforne kis, a drugi iz adenina, riboze i fosforne kis. FMN i FAD su koenzimi koji ulaze u sastav flavin-dehidrogenaza. 5. Kokarboksilaza ili tiamin-pirofosfat je derivat vitamina B1 ili aneurina. Nastaje iz njega procesom fosforilacije. Sastoji se iz pirimidinskog i tiazolskog prstena. Na boni lanac tiazolovog prstena esterski je vezana pirofosforna kiselina. Kokarboksilaza je koenzim dekarboksilaza. 6. Koenzim A je derivat pantotenske kiseline. U sastav koenzima A ulaze adenin, ribozo-3-fosfat, pirofosforna kiselina, pantotenska kis i merkaptoetilamin. Co-A ulazi u grau transacilaza kao njihov koenzim. Vezuje se svojom sulfohidrilnom grupom s viim masnim kis i gradi acil-Co-A koji aktivira masne kis i omoguduje njihovu oksidaciju. Sa sirdetnom kis daje acetil-Co-A, koji ima bitnu ulogu kod anabolizma masnih kis. 7. Pirodoksal-fosfat je derivat vitamina B6, piridoksina. Iz njeg nastaje oksidacijom, a potom fosforilacijom. Koenzim je transaminaza i u procesu transaminacije prelazi u piridoksamin-fosfat. Osim transaminaza, koenzim je nekih dekarboksilaza, napr dekarboksilaza glutaminske kis, tirozina, histidina i dr.

22

Koenzimi nevitaminske prirode 1. Koenzim derivat porfirina je po hemijskom sastavu identian hemu hemoglobina. Ulazi u sastav hemin-fermenta, citohroma, peroksidaze i katalaze. 2. Uridin-trifosfat (UTP) je koenzim u sastavu heksoizomeraza, te enzima koji uestvuju u anabolizmu glikogena. 3. Citidin-trifosfat (CTP) je koenzim u sastavu enzima koji uestvuju u biosintezi fosfatida. CTP prenosi fosfoholin na digliceride. Mehanizam enzimskih reakcija se odvija prema opdeprihvadenoj Mihaelis-Mentenovoj teoriji. Reakcija se odvija u dvije faze. U prvoj fazi enzim se spaja sa supstratom, pri emu se supstrat aktivira i formira se intermedijerno jedinjenje. U drugoj dolazi do razlaganja ili sinteze, pri emu enzim iz reakcije izlazi nepromijenjen. Enzimi ubrzavaju hemijsku reakciju tako to smanjuju energiju aktivacije same reakcije. Tako omogudavaju da se kompleksne reakcije u organizmu vre na niskoj temperaturi, tj temperaturi organizma.

Specifinost enzima Razlikujemo vie vrsta specifinosti: 1. Optika ili stereohemijska specifinost. Vedina hemijskih supstanci koje se sintetiu ili razlau u toku metabolikih procesa su optiki aktivne (ederi ili aminokiseline). Zahvaljujudi injenici da pojedini enzimi djeluju samo na odreeni optiki izomer, u organizmu se javljaju samo dekstrogira ili levoriga jedinjenja. Napr, ako smjesi destrogire i levogire

A.V. vinske kiseline dodamo enzim iz bui (Penicillum glaucum), razlae se samo dekstrogira, to znai da taj enzim ima optiku specifinost. Primjer stereohemijske specifinosti moe se vidjeti kod arginaze i laktat-dehidrogenaze. Ako se u smjesi nau L i D-arginin, arginaza de razloiti samo L-arginin na L-ornitin i ureu. Isti je sluaj sa laktat dehidrogenazom. Ona djeluje samo na mlijenu kiselinu lijeve konfiguracije, koju procesom oksidacije prevodi u pirogroanu kiselinu. 2. Niska specifinost. Ovaj tip specifinosti imaju oni enzimi koji su specifini za vrstu veze izmeu monomera. (Jedan monomer odgovara jednom polipeptidnom lancu.) Ti enzimi djeluju na peptidnu, estersku ili glikozidnu vezu. Tu spada lipaza, koja razlae samo estersku vezu, bez obzira koji alkohol i kiselina je grade. 3. Grupna specifinost. Ovaj tip zahtjeva, osim odreenog tipa veze izmeu monomera, da jedan od monomera bude onaj pravi. To se moe vidjeti kod alfa-glukozidaze ili maltaze. Ovaj enzim djeluje na sve alfa-glukozide, a uslov je da jedan od monomera bude alfa-D-glukoza i prisutnost alfa-glikozidne veze. 4. Apsolutna specifinost. Enzimi sa ovim tipom specifinosti djeluju samo na jedno jedinjenje. Napr, ako uzmemo 4 jedinjenja sline grae: L-arginin, alfa-N-metil-arginin, delta-N-metil-arginin i agmatin te ih podvrgnemo djelovanju arginaze, dolazi do hidrolize samo L-arginina. Osim arginaze, ovakvu specifinost ima i sukcinat-dehidrogenaza koja oksidira samo jantarnu (dilibarnu) kiselinu. Faktori koji utjeu na enzimsku aktivnost 1. Temperatura. Prema Vant Hoffu, za svakih 10 stepeni brzina hemijske reakcije se poveda za 2-3 puta. 2. pH 3. Koncentracija enzima 4. Koncentracija supstrata 5. Aktivatori hemijskih reakcija. U enzimskim reakcijama supstrata i enzima potrebno je i prisustvo tredeg faktora bez kojeg reakcija nije moguda. To je aktivator enzima. Supstrat, enzim i aktivator enzima ine reaktivni sistem i ako nedostaje jedna komponenta, reakcija se nede odvijati. Postoji vie tipova aktivatora enzima: a) aktivatori koji demaskiranjem aktivnog centra pretvaraju proenzime u enzime. Neki enzimi iz grupe proteinaza lue se u proenzimskoj formi. Luenje i sinteza proteinaza u proenzimskoj formi je zatita organizma od autodigestije. Kad proenzimi dou na svoje mjesto, procesom demaskiranja prelaze u aktivne enzime. Primjer: pepsin, tripsin i himotripsin. Pepsin lue glavne stanice sluzokoe eluca u formi pepsinogena. Mehanizam pretvaranja pepsinogena u pepsin se vri u dvije faze. U prvoj fazi se, procesom hidrolize, pod dejstvom pepsina odvaja od pepsinogena 5 peptida i to od njegovog Nterminalnog kraja, i nastane kompleks inhibitor-pepsin. U drugoj fazi, ako je pH manji od 5,5 dolazi do odvajanja inhibitora i nastaje aktivni pepsin. Inhibitor se pod dejstvom pepsina razlae na 4 peptida. N-terminalni kraj polipeptidnog lanca pepsina i pepsinogena je razliit, kod pepsina je to izoleucin, a kod pepsinogena je leucin. C-terminalni kraj i pepsina i pepsinogena je alanin. Tripsin se sintetie u pankreasu u formi tripsinogena i kao takav dolazi u duodenum. Moe se aktivirati na dva naina: autokatalitiki, pod dejstvom tragova tripsina i pod dejstvom specifinog aktivatora enteropeptidaza. N-

23

A.V. terminalni kraj tripsina i tripsinogena se razlikuju, kod tripsina je to izoleucin, a kod tripsinogena valin. Pod dejstvom tripsina ili enterokinaze od tripsinogena se odvaja heksapeptid s njegovog N-terminalnog kraja. Heksapeptid se sastoji od valina, lizina i 4 molekule asparaginske kis. Himotripsin se javlja u dvije forme A i B i u priblino jednakim koliinama. Obje forme se aktiviraju tripsinom. Himotripsinogen se ne pretvara autokatalitiki u himotripsin. Pri aktivaciji himotripsinogena A dobijemo vie formi himotripsina alfa, beta, gama i delta. Himotripsinogen B se pri aktivaciji pretvara u himotripsin B. 6. Aktivacija enzima jonima metala. Na, K, Mg, Ca, Zn, Cd, Cr, Cu, Mn, Fe2+, Co, Ni, Al, NH4 na jedne enzime djeluju kao inhibitori a na druge kao aktivatori. 7. Inhibitori enzimskih reakcija se dijele u nekoliko grupa: nespecifini, specifini i kompetetivni. Nespecifini soli tekih metala, kiseline, baze, poviena temperatura i dr. Specifini antifermenti Kompetetivni ako rastvoru dilibarne i malonske kis dodamo sukcinat-dehidrogenazu, koja je specifina za dilibarnu kis, ona je nede oksidirati jer de se umjesto nje na enzim vezati malonska kis.

24

IZOENZIMI Izoenzimi su multiple forme izodinamskih enzima koji se susredu u organizmima iste vrste. Najbolje su proueni na primjenu laktat-dehidrogenaze LDH, ija se molekula sastoji od 4 polipeptidna lanca ili 4 monomera, pa predstavlja tetramer. Monomeri se javljaju u dva razliita oblika. Prvi monomer dominira u sastavu LDH u sastavu srca, pa se zove H-podjedinica, a drugi u skeletnim miidima, pa se zove M-podjedinica. Kombinacijom ovih 5 monomera dobije se pet izoenzima laktat-dehidrogenaze. Izoenzim LDH1 je homotetramer sastoji se od H4 monomera. Izoenzim LDH2 je heterotetramer od H3M1 Izoenzim LDH3 heterotetramer od H2M2 Izoenzim LDH4 heterotetramer od H1M3 Izoenzim LDH5 homotetramer od M4. U sranom miidu najvedu aktivnost ima LDH1, a u skeletnim miidima LDH5. Redoks sistemi su smjese dvije supstance sposobnih da reverzibilno prelaze jedna u drugu procesom oksidacije, odnosno redukcije. Mlijena i pirogroana kiselina ine jedan takav redoks sistem. Mlijena kiselina je sposobna da redukuje neku supstancu pri emu se ona sama oksidira i prelazi u pirogroanu kiselinu. Pirogroana kiselina, obrnuto, moe oksidovati neku supstancu primivi od nje dva H atoma pri emu prelazi u mlijenu kiselinu. OKSIDOREDUKTAZE Imamo vie vrsta oksidoreduktaza. 1. Oksidoreduktaze koje djeluju na CH-OH grupu

A.V. a) Alkohol-dehidrogenaza. To je proteid enzim iji je koenzim NAD. Enzim uzima 2 H od alkohola i prebacuje ih na svoj koenzim, pri emu se alkohol oksidira u aldehid. Za sve proteid enzima sa NAD koenzimom za aktivnost treba Zn. b) Glicerol-fosfat-dehidrogenaza je enzim koji oduzima 2 H od drugog C atoma glicerol-3-fosfata pri emu nastaje dioksiaceton-fosfat. Koenzim je NAD koji pree u NADH2. Nastali dioksiaceton-fosfat se ukljuuje u metabolizam ugljikohidrata i slui za sintezu glikogena. Pri njegovom katabolizmu nastaje mlijena kiselina preko niza intermedijernih jedinjenja. c) Laktat-dehidrogenaza LDH katalizira oksidaciju mlijene kiseline u pirogroanu, tj redukciju pirogroane u mlijenu kis. To je proteid enzim iji je koenzim NAD. Znaajan je u metabolizmu glukoze. d) -hidroksiacil-KoA-dehidrogenaza je proteid enzim, koenzim NAD. Katabolizuje prevoenje beta-hidroksiacil-KoA u beta-ketoacil KoA. To je jedna od faza beta-oksidacije masnih kiselina. e) Acetoacetil-KoA-reduktaza uestvuje u biosintezi masnih kis. Koenzim je NADP. Pod utjecajem ovog enzima procesom redukcije prelazi beta-keto-oblik masne kis u beta-hidroksi oblik. f) Malat-dehidrogenaza MDH, koenzim NAD. Katalizira oksidaciju jabune u oksalsirdetnu kiselinu i ima bitnu ulogu u Krebsovom ciklusu. g) Malat-dehidrogenaza MDH ima identian naziv kao prethodni enzim, ali drugaiju ulogu. Katalizira oksidacionu dekarboksilaciju jabune kis pri emu nastaje pirogroana kis i CO2. Razlikuje se od prethodne i po koenzimu, ovdje je to NADP. Za aktivnost je potreban jon Mn. h) Izocitrat-dehidrogenaza katalizuje oksidacionu dekarboksilaciju izolimunske kis pri emu nastaje alfa-ketoglutarna kis i CO2. Koenzim je NAD. i) Izocitrat-dehidrogenaza ima isti naziv kao prethodna, koenzim je NADP, a uloga je ista. j) Fosfoglukonat-dehidrogenaza je proteid enzim, koenzim NADP. Vri oksidacionu dekarboksilaciju 6-fosfo-glukonske kis pri emu nastaje ribulozo-5-fosfat. Ovaj proces je znaajan kod ciklusa pentozo-fosfata. k) Glukozo-6-fosfat-dehidrogenaza je proteid enzim, koenzim NADP. Zapoinje ciklus pentozo-fosfata prevoenjem g-6-f u 6-fosfoglukonolakton. 2. Oksidoreduktaze koje djeluju na aldehidnu ili keto grupu a) Aldehid-dehidrogenaza, proteid enzim, koenzim NAD, katalizuje oksidaciju aldehida u kiseline. Aldehid + NAD + H2O = kiselina + NAD . H2 b)Glicerol-aldehid-fosfat-dehidrogenaza, proteid enzim, koenzim NAD. Katalizuje fosforilacionu oksidaciju glicerolaldehid-3-fosfata u difosfoglicerolsku kis. c) Ksantin-oksidaza , proteid enzim, koenzim FAD. Katalizuje oksidaciju ksantina u mokradnu kis. Treba Mo i Fe kao aktivatore. d) Piruvat-dehidrogenaza, proteid enzim, koenzim NAD. Uestvuje u prevoenju pirogroane kis u acetil-Co-A. (str 274) e) -ketoglutarat-dehidrogenaza uestvuje u prevoenju alfa-ketoglutarne kis u sukcinil CoA. (Krebsov ciklus) 3. Oksidoreduktaze koje djeluju na CH-CH grupu

25

A.V. a) Sukcinat-dehidrogenaza, spada u grupu flavin-dehidrogenaza jer je koenzim FAD. Katalizuje dehidrogenaciju dilibarne, odnosno sukcinalne kis u fumarnu. Treba Fe za odvijanje. b) Acil-CoA-dehidrogenaza je flavin-dehidrogenaza koja zapoinje beta-oksidaciju aktivirane masne kis. Oduzete H i njihove elektrone daje respiratornom lancu. c) Glutamat-dehidrogenaza je proteid enzim, koenzim NAD. Katalizuje oksidativnu dezaminaciju glutaminske kis i daje alfa-ketoglutarnu kis, koja se ukljuuje u Krebsov ciklus, uz izdvajanje NH3. d) Glutamat-dehidrogenaza je proteid enzim, koenzim NADP. Funkcija ista kao kd prethodnog enzima. e) Oksidaza L-aminokiselina je proteid enzim, koenzim FAD. Katalizuje oksidativnu dezaminaciju aminokiselina pri emu, uz izdvajanje NH3, nastaju alfa-ketokiseline. 4. Oksidoreduktaze koje djeluju na NAD . H2 ILI NADP . H2 1. NAD . H2- citohrom-c-reduktaza je flavin-dehidrogenaza koja djeluje na redukovani oblik nikotin-amiddehidrogenaza. Kao akceptor elektrona slui Fe(III)oblik citohroma c, pri emu Fe prelazi u II formu. Citohrom-c-reduktaza je prenosnik elektrona i vodika. Aktivirani H predaje aktiviranom kisiku, a kisik aktivira citohromoksidaza. 2. NAD . H2-citohrom-b5-reduktaza je flavin-dehidrogenaza koja se aktivira sa Mg. Djeluje kao i prethodni enzim. Na ovaj nain se oksidira nikotin-amid-dehidrogenaza koja opet moe da djeluje na supstrat. Elektrone oduzete od vodika predaje citohromu b5, a aktivirani H daje njegovom glavnom akceptoru aktiviranom kisiku. 3. NAD . H2-diaforaza je flavin-dehidrogenaza, oksiduje redukovanu formu nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfata. 5. Oksidoreduktaze koje djeluju na hem grupu Citohromoksidaza citohrom a3, proteid enzim iji je koenzim derivat hema, u ijoj strukturi se nalazi Fe koje u prisustvu molekularnog kisika prelazi iz II u III formu. To svojstvo citohromoksidaze zove se autooksidabilnost, a posljedica je injenice da kisik i citohromoksidaza imaju razliit oksidacioni potencijal. 6. Oksidoreduktaze koje djeluju na H2O2 a) Katalaza, proteid enzim, 4 feriprotoporfirinske grupe, razlae vodikov peroksid na vodu i molekularni kisik. b) peroksidaza, proteid enzim, 1 feriprotoporfirinska grupa, katalizuje oksidaciju vodikovim peroksidom. Bioloke oksidacije U prirodi se u stalnom kontaktu nalaze molekularni kisik O2 iz atmosfere i H koji se nalazi u sastavu organskih jedinjenja. Meutim, do reakcije nede dodi spontano uprkos visokom hemijskom potencijalu. Neophodno ih je prethodno aktivirati. Nikotinamid-dehidrogenaze procesom dehidrogenacije odvajaju H od supstrata i na taj nain ga oksidiraju. Aktivirane H i elektrone nikotinamid-dehidrogenaza predaje flavin-dehidrogenazama. (str 366)

26

TRANSFERAZE Transferaze su enzimi koji katalizuju prenos raznih hemijskih grupa s jednog jedinjenja na drugo.

Glukozil-transferaze: fosforilaza

A.V. Fosforilaza je enzim koji katalizira katabolizam glikogena, specifina je za -1,4-glikozidne veze. Cijepanjem te veze nastaju g-1-p i molekula glikogena manja za jednu molekulu glukoze. Za ovu reakciju neophodna je fosforna kis. Jedan H iz fosforne kis se vee za O na kraju glikozidnog lanca glikogena, a ostatak glukoze u produkt g-1-p. Taj proces se zove fosforoliza. Bududi da u molekulama glikogena imamo i -1,6-glikozidnu vezu na mjestu grananja, fosforilaza moe samo djelomino razgraditi glikogen. Njen posao dovri dekstrin-1,6-glukozidaza. HIDROLAZE U klasu hidrolaza spadaju enzimi koji katalizuju anhidracionu sintezu i hidrolitiko razlaganje supstanci. 1. Hidrolaze koje djeluju na estere 1. Lipaza katalizuje hidrolizu prostih masti na glicerol i masne kis. Pokazuje bre djelovanje na nego na estersku vezu i zbog toga razlaganje se vri postepeno. Prvo se trigliceridi razloe na digliceride, potom na monogliceride, a onda se razlau monogliceridi. Aktivator lipaze je Ca. Pankreasnu lipazu aktiviraju soli unih kis. 2. Fosfolipaza se nalazi u zmijskom otrovu, otrovu korpiona i ose. Katalizuje hidrolizu lecitina na lizolecitin i molekul masne kis. Lizolecitin ima jako hemolitiko dejstvo. 3. Fosfolipaza B je lizofosfolipaza, djeluje na lizolecitin i razlae ga na glicero-fosfoholin i molekul masne kis. 4. Acetil-holin-esteraza ili holin-esteraza djeluje na razne estere sirdetne kis. Supstrat je acetil-holin. Funkcija je odstranjivanje acetil-holina s membrane miidnih del, to je neophodno za repolarizaciju membrane i primanje novog impulsa. 5. Holesterol-esteraza vri hidrolizu holesterola i masnih kis. Ester holesterola + voda = holesterol + kiselina 6. Glukonolaktonaza uestvuje u ciklusu pentozo-fosfata, katalizuje prevoenje 6-fosfoglukonolaktona u 6fosfoglukonsku kis. 7. Alkalna fosfataza vri hidrolizu monoestera ortofosforne kis. Monoester ortofosforne kis + voda = alkohol + H3PO4 Optimalna pH za djelovanje alkalne fosfataze je oko 9. Sintetie se u jetri i kostima. Vitamin D je aktivator fosfataze u kostima. Ima dijagnostiki znaaj: Povedana konc u serumu kod rahitisa, osteomalacije, raznih osteitisa i tumora kostiju, Ako se iskljue kotana oboljenja, porast fosfataze u serumu uvjetuju opstrukcija unih puteva i funkcionalno stanje jetre. U sluaju opstrukcije unih puteva javlja se retencija i povedana konc u krvi.

27

Spada u grupno specifine enzime, za njeno funkcionisanje potrebna je esterska veza u ijoj izgradnji uestvuje fosforna kis. Koji alkohol je vezan esterski za fosfornu kis je nebitno. 8. Kisela fosfataza djeluje ma monoestere fosforne kis kao i prethodna fosfataza. Aktivira se pri pH 5. Lui je epitel prostate. 9. Glukozo-6-fosfataza katalizira hidrolizu g-6-p. D-g-6-p + voda = D-glukoza + H3PO4

A.V. Na ovaj nain se omogudava odlazak glukoze iz hepatocita u krv. 2. Hidrolaze koje djeluju na glukozil jedinjenja, tj karbohidraze Karbohidraze katalizuju hidrolizu oligo i polisaharida. Vri se hidroliza glikozidnih veza izmeu -monosaharida koji grade oligo i polisaharide. 1. -amilaza vri hidrolizu kroba i glikogena. Karakteristina je za -1,4-glikozidnu vezu. Bududi da ova jedinjenja imaju i -1,6-glikozidnu vezu, -amilaza ne razlae ta mjesta, ali ih moe preskoiti i nastaviti dalje razlaganje. 2. -amilaza ili egzoamilaza ima istu funkciju kao i -amilaza s tim to ne moe preskoiti mjesto -1,6-glikozidne veze. Stoga razlae samo povrinske veze. Glavni produkt djelovanja -amilaze na krob je maltoza. Zato se zove jo saharogen-amilaza. 3. Celulaza vri hidrolizu celuloze. Karakteristina je za -1,4-glikozidnu vezu. 4. Dekstrin-1,6-glukozidaza ili amilo-1,6-glukozidaza hidrolizira -1,6-glikozidnu vezu i omoguduje fosforilazi potpunu razgradnju graninih dekstrina. 5. Hijaluronidaza vri hidrolizu hijaluronine kis na disaharid hialobiuroninu kis. 6. -glukozidaza ili maltaza katalizuje hidrolizu -glukozida. Glavni supstrat crijevne -glukozidaze je maltoza, koja nastaje pri razgradnji kroba pod dejstvom -amilaze. -glukozidaza razloi maltozu na dvije molekule -glukoze. 7. -glukozidaza ili celobiaza katalizuje hidrolizu -glikozida, glavni supstrat je disaharid celobioza, koju razloi na dvije molekule -glukoze. 8. -galaktozidaza ili laktaza katalizuje hidrolizu laktoze pri emu nastaje jedna molekula -glukoze i jedna mol galaktoze. 9. -fruktofuranozidaza ili saharaza ili invertaza hidrolizuje saharozu na -glukozu i -fruktozu. Grupno je specifini enzim, treba joj -glukozidna veza i -fruktoza u obliku furanoze kao supstrat. 3. Hidrolaze koje djeluju na peptidne veze peptid hidrolaze Peptid-hidrolaze katalizuju hidrolizu proteina i peptida na nie produkte. 1. Aminopeptidaza vri razgradnju niih peptida na aminokiseline. Zapoinje hidrolizu peptidnog lanca s Nterminalnog kraja, tj onog kraja na kome se nalazi slobodna amino-grupa. 2. Karboksipeptidaza A se nalazi u pankreasnom soku u vidu prokarboksipeptidaze A koja u duodenumu pree u aktivnu formu. Vri hidrolizu peptida od C-terminalnog kraja. 3. Karboksipeptidaza B je takoer u pankreasnom soku, vri hidrolizu peptida od C-terminalnog kraja ako se na njemu nalazi L-arginin ili L-lizin. 4. Pepsin A lue glavne delije eluca u obliju pepsinogena. U kiseloj sredini eluca prelazi u pepsin, aktivnu formu, koji hidrolizira proteine koji su denaturisani pod dejstvom HCl-a u acidalbumine. On hidrolizira prvenstveno peptidne veze izmeu aromatskih i dikarbonskih aminokis. Produkt djelovanja su peptidi razliite sloenosti. 5. Himozin se nalazi u eludanom soku, aktivira se pri pH5, prevodi kazein u parakazein. 6. Tripsin se u obliku tripsinogena sintetie u delijama egzokrinog pankreasa, dolazi u duodenum i tu bude aktiviran. Tripsin hidrolizuje proteine do niih proteida razliite sloenosti. Optimalna pH za aktivaciju je 8. Hidrilizira samo one peptidne veze u iju izgradnju ulazi karboksilna grupa lizina ili arginina.

28

A.V. 7. Himotripsin sintetiu delije egzokrinog pankreasa u formi himotripsinogena, koji prelazi u aktivni oblik pod dejstvom tripsina. Katalizuje hidrolizu peptidnih veza koje nastaju od karboksilne grupe jedne aromatske aminokiseline i amino-grupe bilo koje druge aminokiseline. Djeluje i na sloene estere i neke amide. 8. Enteropeptidaza ili enterokinaza je specifini aktivator tripsinogena. 9. Katepsin C spada u grupu intracelularnih enzima. Po mehanizmu djelovanja slian je pepsinu jer hidrolizira peptidne veze u ijoj izgradnji uestvuju aromatske aminokis. Optimalna pH 5. 10. Trombin pretvara krvni protein fibrinogen u fibrin. U krvi se nalazi u proenzimskoj formi kao protrombin, a aktivira se autokatalitiki ili pod dejstvom specifinog aktivatora tromboplastina, za iju aktivnost su neophodni joni Ca. 11. Plazmin ili fibrinolizin u plazmi se nalazi u formi plazminogena. Djeluje na fibrin, koji formira krvne ugruke, a ponekad djeluje i na fibrinogen. Aktivatori nepoznati. 12. Renin je enzim u bubrezima, odlazi u krv i tamo ispoljava djelovanje.

29

4. Hidrolaze koje djeluju na C-N vezu 1. Amidaza djeluje na amide monokarbonskih kiselina, pri emu nastaju amonijak i monokarbonska kis. Amid monokarbonske kis + voda = monokarbonska kis + NH3 2. Ureaza djeluje na ureu. Urea se sintetie u jetri iz NH3 i CO2 u Krebsovom ciklusu preko aminokiselina ornitina, citrulina i arginina. Ureaze, koja katalizuje razlaganje uree na 1 CO2 i 2 NH3 , nema u organizmu sisara. 3. Penicilinaza vri hidrolizu penicilina na penicilansku kis. 4. Arginaza djeluje na arginin i razlae ga na ornitin i ureu. To je zavrna faza Krebsovog ciklusa. 5. Hidrolaze koje djeluju na kiselinsko-anhidracionu vezu ATP-aza vri hidrolitiko razlaganje ATP na ADP i molekul fosforne kis.

LIAZE Djeluju na intramolekularne veze izmeu C atoma, C i O, C i N, C i S, C i halogenih elemenara. Kod vedine je izraeno reverzibilno djelovanje. 1. Liaze koje djeluju na C-C veze 1. Piruvat-dekarboksilaza katalizuje dekarboksilaciju pirogroane kis. To je proteid enzim, koenzim je tiaminpirofosfat (derivat vitamina B1). 2. Ornitin-dekarboksilaza katalizuje dekarboksilaciju ornitina u diamin-putrescin. To je proteid enzim, koenzim pirodoksal fosfat. 3. DOPA-dekarboksilaza katalizuje dekarboksilaciju dioksifenil-alanina (DOPA). DOPA = dioksifenil-etilamin + CO2

A.V. 4. Citrat-sintaza katalizuje sintezu limunske kis iz oksalsirdetne i acetil-Co-A. To je prvi lan ciklusa trikarbonskih kis po Krebsu. 2. Liaze koje djeluju na C-O vezu 1. Karbonat-dehidrataza ili karboanhidraza katalizuje razgradnju ugljine kis. Posebno je znaajna karboanhidraza eritrocita. 2. Fumarat-hidrataza katalizuje prevoenje fumarne u jabunu kis i obratno. Pri ovoj reakciji od jabune kis odvaja se molekul vode i ona prelazi u fumarnu, i obrnuto, fumarna vee molekul vode i prelazi u jabunu. To je jedna od faza Krebsovog ciklusa. 3. Akonitat-hidrataza katalizuje prevoenje limunske kis u izolimunsku kis preko cis-akonitske kis. To se vri u dvije faze: prvo akonitat-hidrataza od limunske kis odvaja molekul vode i pretvara je u cis-akonitsku, a u drugoj fazi taj isti enzim daje molekul vode cis-akonitskoj i pretvara je u izolimunsku. To je jedna od faza Krebsovog ciklusa. 4. Fosfopiruvat-hidrataza ili enolaza pretvara 2-fosfo-glicerolsku kis u 2-fosfo-pirogroanu kis. To je znaajna faza u mlijeno-kiselinskom vrenju. Organizam koristi 2-fosfo-pirogroanu kis, kao jedinjenje bogato energijom, za sintezu ATPa od ADPa. 5. Enoil-Co-A-hidrataza uestvuje u -oksidaciji masnih kis. Vri adiciju molekule vode na dvostruku vezu izmeu i C-atoma acil-Co-A. (vie na str 355 i 357)

30

IZOMERAZE: Racemaze i epimeraze 1. UDP-glukozo-epimeraza je proteid enzim, koenzim NAD, katalizuje prevoenje glukoze u njen epimer galaktozu. Za ovu reakciju potrebna je aktivirana forma glukoze u obliku uridin-difosfat-glukoze UDP. UDP nastaje iz g-1-p i uridin-trifosfata UTP pod dejstvom glukozo-1-fosfat-uridil-transferaze. Epimeri su ederi koji se razlikuju po rasporedu H i OH grupe samo na jednom C atomu. Glukoza se od galaktoze razlijuje prema H i OH rasporedu na 4-tom C atomu. LIGAZE koje obrazuju C-S veze 1. Acetil-CoA-sintetaza katalizuje sintezu acetil-koenzima A. Sinteza se vri u dvije faze. Prvo se aktivira sirdetna kis i za to se koristi energija ATP-a. Kao produkt nastaje acetil-adenozin-monofosfat i pirofosfat. U drugoj fazi acetiladenozin-monofosfat djeluje sa Co-A i daje acetil-CoA, uz izdvajanje AMP-a. I faza: ATP + acetat = aceti-AMP + pirofosfat II faza: acetil-AMP + CoA = acetil-CoA + AMP Ova reakcija je bitna za metabolizam ugljikohidrata. (str 319) 2. Sukcinil-CoA-sintetaza katalizuje sintezu sukcinil-CoA i koristi energiju od GTP-a. Aktivator enzima je Mg. GTP + sukcinat + CoA = GDP + ortofosfat + sukcinil-CoA Ligaze koje obrazuju C-C vezu

A.V. 1. Piruvat-karboksilaza katalizuje proces karboksilacije pirogroane kis pri emu nastaje oksalsirdetna kis. Energiju daje ATP. Aktivator je Mg. Kofaktor je vitamin H ili biotin. Ovako nastala oksalsirdetna kis dalje reaguje sa acetil-CoA i daje limunsku kis. Proces katalizuje enzim citrat-sintaza. Ovako se povezuje metabolizam masti i ugljinih hidrata. 2. Acetil-CoA-karboksilaza vri karboksilaciju acetil-CoA pri emu nastaje malonil-CoA. Ovaj proces je ovisan od ATP-a i biotina. Energija od ATP-a se koristi za aktivaciju CO2 tj stvaranje aktivnog karboksida karboksibiotina. Ovo je prva reakcija u biosintezi masnih kis koja se odvija na multienzimskom kompleksu.

31

METABOLIZMI U klinikoj praksi se najvie ispituje promet energije pod bazalnim uslovima, a to su uslovi pri kojima je iskljuen miidni, nervni (koliko je mogude), ulni i digestivni rad kao i termolregulacija. Energetski metabolizam koji se odvija pri bazalnim uslovima zovemo bazalni metabolizam. Respiratorni kolinik je odnos volumena izbaenog CO2 i volumena unesenog O2 u jedinici vremena. RQ = Vol CO2 / Vol O2 U metabolikoj acidozi RQ se povedava a pri alkalozi se smanjuje. Metabolizam ugljinih hidrata Probava i resorpcija ugljinih hidrata Probava ugljinih hidrata, masti i bjelanevina vri se u probavnom traktu pod katalitikim dejstvom enzima iz klase kiselih hidrolaza. Razlaganje kroba poinje u usnoj duplji, pod dejstvom -amilaze (ptijalin), koju lue pljuvane lijezde. -amilaza je specifina za -1,4-glikozidne veze. Hidroliza kroba pod dejstvom -amilaze zove se amiloliza. Djelovanje -amilaze na krob u usnoj duplji traje oko 0,5 1 min, a nastavlja se u elucu, dok se eludani sok ne zakiseli ispod pH 5. amilaza se u elucu, pod djelovanjem HCl-a, denaturie i postaje supstrat na koji djeluje pepsin. Kod zdravih ljudi amilaza ne moe prodi do duodenuma. Probava kroba se dalje nastavlja u duodenumu, djelovanjem pankreasne i crijevne -amilaze, koje su takoer specifine za -1,4-glikozidnu vezu. Poto kod kroba, na mjestima grananja imamo i -1,6-glikozidnu vezu, potpuno razlaganje se ne moe izvriti ovim enzimom. Ovako se razloi oko 80% kroba. Glavni produkt djelovanja amilaze na krob je maltoza, a osim nje mogu se nadi i granini dekstrini koji zajedno sa neresorbovanim ederima se koriste pri bakterijskom vrenju u debelom crijevu. Na maltozu djeluje maltaza ili -glukozidaza, i nastaju dvije molekule -D-glukoze. U svakodnevnoj ishrani ovjek koristi i disaharide saharozu i laktozu. Saharoza se u tankom crijevu pod dejstvom saharaze razlade na molekulu glukoze i fruktoze. Laktoza se pod djelovanjem laktaze ili -galaktozidaze razloi na galaktozu i glukozu. Glukoza i galaktoza se u sluzokoi tankog crijeva fosforiliu, tj za sebe veu fosfatnu kis, t ubrzava resorpciju. Ciklus pentozo-fosfata ili pentozo-fosfatni ant U organizmu ovjeka moguda je meusobna transformacija jednih monosaharida u druge. Od posebnog znaaja je pretvaranje glukoze u ribozu, to se vri za vrijeme rasta organizma. Riboza ulazi u sastav RNK, slobodnih nukleotida i nukleozida. Znaaj ovog ciklusa:

A.V. Osigurava organizmu dovoljno pentozo-fosfata koji se koriste u biosintezi nukleinskih kis i slobodnih nukleotida i nukleozida, Daje organizmu redukovanu formu nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfata (NADPH + H+) koji se koristi za biosintezu masnih kis i holesterola, Viak pentozo-fosfata, zahvaljujudi reverzibilnosti reakcija, moe se prevesti u heksozo-fosfat.

32

Proces poinje od glukozo-6-fosfata. g-6-f-dehidrogenaza vri dehidrogenaciju i nastaje 6-fosfat-glukonolakton. 6-fosfo-glukonolakton se hidratacijom, uz prisustvo Mg i Mn, a pod dejstvom glukonolaktonaze, prevodi u 6-fosfatglukonsku kis. Dalje se ta kiselina oksidativnom dekarboksilacijom, pod dejstvom fosfoglukonat-dehidrogenaze, prevodi u ribulozo5-fosfat. To je prvi niz reakcija u kome nastaje redukovana forma NADPH + H+. Drugi niz reakcija dominira za vrijeme rasta. Dolazi do izomeracije g-6-p u fruktozo-6-fosfat pod dejstvom glukozo-fosfat-izomeraze. Transketolaznom reakcijom se prebacuje C2 fragment ili aktivni gliko-aldehid sa f-6-p na glicerol-aldehid-fosfat, a kao produkt reakcije nastaje ksilulozo-5-fosfat i eritrozo-4-fosfat. Na transketolaznu reakciju nastavlja se transaldolazna, kojom se prebacuje C3 fragment s f-6-p na eritrozo-4-fosfat, pri emu nastaje sedoheptulozo-7-fosfat i glicerol-aldehid-fosfat. Dalje se opet vri transketolazna reakcija, a donor aktivnog gilkol-aldehida je sedoheptulozo-7-fosfat, a akceptor glicerol-aldehid-fosfat. U ovoj reakciji nastaju dvije molekule pentozo-fosfata: ribozo -5-fosfat i ksilulozo -5-fosfat. Ksilulozo-5-fosfat epimeracijom, pod dejstvom ribulozo-fosfat-epimeraze prelazi u ribulozo-5-fosfat, koji procesom izomeracije daje ribozo-5-fosfat. Ukupno enzima: 8 KATABOLIZAM GLUKOZE I GLIKOGENA Razlaganje glukoze naziva se glikoliza, a razlaganje glikogena glikogenoliza. Ako se razlaganje glukoze vri bez prisustva kisika, to je anaerobna, a uz prisustvo kisika aerobna glikoliza. Kao produkt anaerobne glikolize u organizmu ovjeka je mlijena kis, a taj proces se jo zove mlijeno -kiselinsko vrenje. Konani produkt anaerobne glikolize u delijama kvasca je etanol, pa se taj proces zove alkoholno vrenje. Glikogenoliza je razgradnja glikogena do glukoze. Odvija se pod dejstvom fosforilaze i dekstrin-1,6-glukozidaze. Fosforilaza je karakteristina za -1,4-glikozidne veze, a dekstrin-1,6-glukozidaza za -1,6-glikozidne veze. Glukoza se pod dejstvom fosforilaze razlae do neredukujudeg kraja glikogena procesom fosforolize. Kao produkt nastaje glukozo-1-fosfat ili Corijev ester. Na mjestima grananja, u strukturi glikogena, nalaze se i -1,6-glikozidne veze koje hidrolizira dekstrin-1,6-glukozidaza. Naizmjeninim djelovanjem ova dva enzima dolazi do potpunog razlaganja, a kao produkti javljaju se g-1-p i slobodna glukoza.

A.V.

33

Mlijeno-kiselinsko vrenje ili anaerobna glikoliza Proces poinje od slobodne glukoze koja se u jetri i miidima fosforilie pod dejstvom glukokinaze. Energiju i fosfornu kis daje ATP. Nastaje g-1-p. g-1-p prelazi u g-6-p pod dejstvom fosfoglukomutaze. g-6-p pod dejstvom glukozofosfat-izomeraze u jetri i miidima prelazi u fruktozo-6-fosfat. Za razliku od miida, u jetri se nalazi g-6-fosfataza koja hidrolizira g-6-p na slobodnu glukozu i fosfornu kis. Taj proces omogudava odlazak glukoze iz hepatocita u krv. f-6-p se fosforilie pod dejstvom fosfofruktokinaze i prelazi u fruktozo-1,6-difosfat. Fruktozo-1,6-difosfat se razlae na dioksiaceton-fosfat i glicerol-aldehid fosfat pod dejstvom fruktozo-difosfataldolaze. Dioksiaceton-fosfat moe nastati i iz glicerola. Glicerol se pod dejstvom glicerol-kinaze fosforilie i prelazi u glicerol-3fosfat, koji pod dejstvom glicerol-fosfat-dehidrogenaze prelazi u dioksi-aceton-fosfat. Ovaj proces je jedna od spona u metabolizmu masti i ugljinih hidrata. Dioksiaceton-fosfat nastao iz glicerola se ukljuuje u glikolizu ili sintezu glukoze i glikogena, u zavisnosti od funkcionalnog stanja u organizmu. Dalje, dioksiaceton-fosfat prelazi u glicerol-aldehid-fosfat pod dejstvom triozo-fosfat-izomeraze. Glicerol-aldehid-fosfat se oksidie, vee za sebe fosfornu kis i daje 1,3-difosfoglicerinsku kis, pod dejstvom glicerolaldehid-fosfat-dehidrogenaze. S energetskog stanovita, ovo je najvanija reakcija glikolize jer je 1,3difosfoglicerinska kis bogata energijom. Ona se u narednoj fazi koristi za sintezu ATP-a iz ADP i fosforne kis. Prebacivanje fosforne kis sa 1,3-difosfoglicerinske kis na ADP se vri pod dejstvom fosfoglicerat-kinaze, a pri tom od 1,3-difosfoglicerinske kis nastaje 3-fosfoglicerinska kis. 3-fosfoglicerinska kis prelazi u 2-fosfoglicerinsku kis pod dejstvom fosfoglicerol-mutaze. 2-fosfoglicerolska kis dehidratacijom, pod dejstvom fosfopiruvat-hidrataze, daje fosfoenol-pirogroanu kis. Fosfoenol-pirogroana kis je, kao enol-ester, bogata energijom. Ta energija se koristi za sintezu ATP-a iz ADP-a i fosforne kis. Tu reakciju katalizuje piruvat-kinaza. ATP koji ovako nastaje koristi se za fosforilaciju glukoze i fruktozo6-fosfata. Fosfoenol-pirogroana kis daje svoju fosfornu kis i energiju ADP-u, a od nje nastaje pirogroana kis. Pirogroana kis prelazi u mlijenu kis, pod dejstvom laktat-dehidrogenaze. Tu zavrava proces mlijeno-kiselinskog vrenja. Laktat-dehidrogenaza je proteid enzim koji u procesu prevoenja pirogroane u mlijenu kis koristi redukovanu formu nikotinamid-adenin-dinukleotida NADH + H+. Redukovana forma ovog koenzima nastaje oksidacijom glicerolaldehid-fosfata. Ukupno enzima u cijelom procesu: 19

Alkoholno vrenje

A.V. Odvija se u delijama kvaevih gljivica, do pirogroane kis, ide preko istih intermedijernih jedinjenja i pod dejstvom istih enzima. Pirogroana kis prilikom alkoholnog vrenja procesom dekarboksilacije, a pod dejstvom piruvatdekarboksilaze, prevodi se u acetaldehid. Na acetaldehid djeluje alkohol-dehidrogenaza pri emu on procesom redukcije prelazi u etanol. Alkohol dehidrogenaza kao i laktat-dehidrogenaza ima isti koenzim. ema: glukoza = etanol + 2CO2 Energetski efekt anaerobne glikolize Anaerobna glikoliza, koja se odvija u citoplazmi miidnih delija, slui kao izvor energije za miidne kontrakcije. Samo onaj dio energije koji se oslobaa u toku anaerobne glikolize, a prethodno se deponuje u ATP-u, koristi se za kontrakciju miidnu kontrakciju. ATP je neposredni donator energije. U toku anaerobne glikolize on se i sintetie, ali i troi. REAKCIJE Glukoza + ATP = g-6-p + ADP f-6-p + ATP = fruktozo-1,6-difosfat + ADP Fosfoenol-piruvat + ADP = piruvat + ATP 1,3-difosfoglicerat + ADP = 3-fosfoglicerat + ATP isti prinos po molu glukoze je: Molova ATP-a -1 -1 +2 +2 2 ATP-a

34

AEROBNA GLIKOLIZA Aerobna glikoliza je razlaganje glukoze uz prisustvo kisika, a odvija se u onim organima koji su dobro snadbjeveni kisikom. Odvija se preko istih intermedijernih jedinjenja kao i anaerobna do pirogroane kis. Jedina razlika je u ulozi redukovane forme nikotinamid-adenin-dinukleotida NADH+H+, koji nastaje oksidacijom glicerol-aldehid-fosfata. Redukovana forma ovog koenzima slui kod anaerobne glikolize za redukciju pirogroane kis. Kod aerobne glikolize redukovana forma ovog koenzima odlazi u respiratorni lanac, gdje predaje vodike, a koenzim se reoksiduje. Vodici koji se predaju slue za sintezu ATP-a. Prema tome, razlika izmeu aerobne i anaerobne glikolize do pirogroane kis je u energetskom efektu, odnosno u prinosu ATP-a. Po jednom molu redukovane forme koenzima u respiratornom lancu se sintetiu 3 mola ATP-a. Poto iz jednog mola glukoze nastaju 2 mola redukovanog koenzima, u respiratornom lancu se sintetie 6 molova ATP-a. Prema tome, aerobna glikoliza do pirogroane kis, direktno ili kroz respiratorni lanac, daje energiju za sintezu 8 molova ATP-a. Pirogroana kis koja nastaje aerobnom glikolizom moe udi u razliite reakcije. Najvaniji put je njena oksidaciona dekarboksilacija na multienzimskom kompleksu u mitohondrijama uz prisustvo liponske kis i koenzima A. (o tome na str 274) REAKCIJA Proces glikolize Oksidacija glicerol-aldehid fosfata (respiratorni lanac) Oksidaciona dekarboksilacija pirogroane kis (respiratorni lanac) isti prinos molova ATP-a aerobnom glikolizom po jednom molu glikolize je Molovi ATP-a +2 +6 +6 +14

A.V.

35

BIOSINTEZA (ANABOLIZAM) GLUKOZE I GLIKOGENA Sinteza glukoze iz drugih ugljinih hidrata (fruktoza, galaktoza, manoza) zove se glikogeneza, a sinteza glukoze iz needernih supstanci (mlijena i pirogroana kis, glicerol, vedina aminokiselina) naziva se glikoneogeneza. Sinteza glikogena zove se glikogenogeneza. Moe se vriti iz heksoza, pentoza, trioza, mlijene i pirogroane kis, glicerola i vedine aminokiselina. Sve ove supstance zovu se glikogenoplastine ili glikogenogene. Glikogen ima najvedu koncentraciju u jetri, a ima ga dosta i u popreno-prugastim miidima. Mlijenokiselinskim vrenjem u miidima nastaje mnogo mlijene kiseline, koja potom odlazi u jetru. Oko 70-80% mlijene kis u jetri odlazi u glikoneogenezu, a ostatak se razlae u Krebsovom citratnom ciklusu. Sinteza glukoze i glikogena iz mlijene kis se odvija preko niza intermedijernih jedinjenja. Ako uporedimo proces sinteze i razgradnje glukoze, moemo vidjeti da se ova dva suprotna procesa odvijaju pod dejstvom istih enzima. To su reverzibilne reakcije iji smjer zavisi od funkcionalnog stanja organizma. Ako organizam miruje, dominiraju procesi glikoneogeneze, a ako se krede, vri se glikoliza koja daje energiju za miidnu kontrakciju. Mlijena kis u glikoneogenezi pod dejstvom laktat-dehidrogenaze prelazi u pirogroanu kis. Ova reakcija je reverzibilna. Prevoenje pirogroane kis u fosfoenol-pirogroanu se ne odvija pod dejstvom piruvat-kinaze jer je razlaganje fosfoenol-pirogroane kis egzergonina reakcija koja je praktino ireverzibilna. Prevoenje pirogroane u fosfoenol-pirogroanu se vri preko oksalsirdetne kis. Naime, pod dejstvom piruvat karboksilaze, uz prisustvo biotina i ATP-a, dolazi do karboksilacije pirogroane kis, pri emu nastaje oksalsirdetna kis. Potom dolazi do dekarboksilacije i fosforilacije oksalsirdetne kis pod dejstvom fosfoenol-piruvat-karboksilaze. Fosforna kis i energija se dobije od GTP-a. Od fosfoenol-pirogroane kis do g-1-p glikogeneza se odvija preko istih intermedijernih jedinjenja, i pod djelovanjem istih enzima kao i proces glikolize, samo obrnutim smjerom. Ukupno enzima u cijelom procesu: 19 METABOLIZAM FRUKTOZE Fruktoza se u procesu glikolize javlja u obliku estera sa fosfornom kiselinom (f-6-p i f-1,6-difosfat). Svakodnevno se unosi u organizam u sastavu saharoze, te voda. U probavnom traktu saharoza se pod dejstvom saharaze razlae na glukozu i fruktozu. Fruktoza se daleko sporije resorbuje iz crijevnog sadraja u krv od glukoze, jer se to vri difuzijom, a glukoza aktivnim transportom. Fruktoza se pod dejstvom keto-heksokinaze fosforilie, pri emu daje f-1-p. Energiju i fosfornu kis dobije od ATP-a. f-1-p pod dejstvom 1-fosfofruktoaldoze se razlae na dioksiaceton-fosfat i glicerol-aldehid. Dioksiaceton-fosfat se direktno ukljuuje u glikolizu. Glicerol aldehid ima vie pravaca. Prvi pravac: fosforilacija glicerol-aldehida uz prisustvo ATP-a, u glicerol-aldehid-3-fosfat, ime je omoguden ulazak glicerol-aldehida u glikolizu ili glikoneogenezu. Drugi pravac: glicerol-aldehid se u manjoj mjeri redukuje pod dejstvom alkohol-dehidrogenaze, uz prisustvo redukovane forme nikotinamid-dinukleotida NADH + H+ u glicerol, koji ulazi u sastav glicerida.

A.V. Tredi pravac: oksidacija glicerol-aldehida u glicerolsku kis, koja se fosforilie u 3-fosfoglicerolsku kis i ukljuuje u metabolizam glukoze. METABOLIZAM GALAKTOZE Galaktoza se unosi u organizam u sastavu laktoze. U probavnom traktu laktoza se pod dejstvom -galaktozidaze razlae na glukozu i galaktozu. Galaktoza se neto bre resorbuje od glukoze. Pri resorpciji se, kao i glukoza, fosforilie uz prisustvo ATP-a. Galaktoza kao epimer glukoze moe u jetri nastati procesom epimeracije iz glukoze. U organizmu ima vie pravaca metabolizma. Prvi pravac: epimeracijom se prevodi u glukozu i ukljuuje u metabolizam glukoze. Osim toga, slui za sintezu hondrozamina, i na kraju, u mljenim lijezdama za vrijeme laktacije se spaja s glukozom i daje laktozu. Prevoenje galaktoze u glukozu se odvija u 3 faze: 1. Faza: galaktoza + ATP = galaktozo-1-fosfat + ADP 2. Faza: galaktozo-1-p + UDP-glukoza = g-1-p + UDP-galaktoza 3. Faza: UDP-galaktoza = UDP-glukoza Galaktoza se pod dejstvom galaktokinaze (1) uz ATP fosforilie u galaktoza-1-fosfat, pri emu se izdvoji ADP. U drugoj fazi galaktozo-1-p reaguje s aktiviranom glukozom (UDP-glukoza) pod dejstvom galaktozo-1-fosfat-uridil-transferaze, pri emu nastaje aktivirana galaktoza i g-1-p. U tredoj fazi aktivirana galaktoza pod dejstvom UDP-glukozo-epimeraze prelazi u UDP-glukozu.

36

POREMEAJI PROMETA UGLJIKOHIDRATA Anomalije u metabolizmu glikogena glikogenoze Glikogenoze su nasljedna oboljenja pri kojima se javlja nagomilavanje glikogena u pojedinim organima. To su enzimopatije, tj posljedica su nedostatka pojedinih enzima koji uestvuju u metabolizmu glikogena. 1. Glikogenoza tipa I ili von Gierkova bolest javlja se kao posljedica nedostatka glukozo-6-fosfataze. Ovaj enzim je karakteristian samo za hepatocite. Ako ga nema, dolazi do nagomilavanja g-6-p u hepatocitima. 2. Glikogenoza tipa II ili Pompeova bolest je generalizirana bolest, dolazi do nagomilavanja glikogena u svim organima, a naroito u srcu. Posljedica je nedostatka -glukozidaze. To je najtei tip bolesti, uzrokuje smrt u najranijoj ivotnoj dobi. 3. Glikogenoza tipa III ili Corijeva bolest ili granina dekstrinoza je posljedica nedostatka genetskog koda za sintezu enzima dekstrin-1,6-glukozidaze. Zato ne dolazi do razgradnje graninih dekstrina, a struktura glikogena je abnormalna. Letalna je bolest. 4. Glikogenoza tipa AV, Andersenova bolest ili amilopektinoza je pojava atipinog glikogena koji podsjeda na amilopektin kroba. Znai, jako je razgranat. Posljedica je nedostatka Q-enzima, koji vri razgranjavanje molekule pretvarajudi -1,4- u -1,6-glikozidne veze. 5. Glikogenoza tipa V je vrlo rijetka bolest nagomilavanja glikogena u miidnim delijama. Posljedica ne nedostatka miidne fosforilaze.

A.V. 6. Glikogenoza tipa VI ili Hersova bolest nedostatak ili jako sniena aktivnost jetrene fosforilaze.

37

METABOLIZAM MASTI Probava i resorpcija masti Probava masti zapoinje u duodenumu pod dejstvom pankreasne lipaze. Lipaza se u eludanom soku srede samo u tragu, pa je njen znaaj za probavu masti mali. Za djelovanje lipaze potrebno je prisustvo unih kiselina. Soli unih kiselina aktiviraju lipazu i vre emulgovanje masti, ime omoguduju kontakt izmeu masti i lipaze. U eludanom soku nema soli unih kis, pa eludana lipaza moe razgraditi samo one masti koje u hrani dolazi u obliku emulzija. To su masti mlijeka i umanceta jaja. Pankreasna lipaza hidrolizira esterske veze izmeu glicerola i masnih kiselina i to preteno u - i 1- poloaju. Lipaza iz crijevnog soka djeluje na esterske veze kao i pankreasna lipaza, ali pri druem kontaktu razlae i estersku vezu u poloaju. Trigliceridi se pod dejstvom lipaze sukcesivno razlau do diglicerida i monoglicerida, odnosno do masnih kis i trihidroksilnog alkohola glicerola. Glicerol je rastvorljiv u vodi i lahko se resorbuje. Masne kis nisu rastvorljive u vodi, i one se resorbuju na vie naina: 1. Najvedi dio masnih kis se resorbuje u obliku -monoglicerida. 2. Jedan dio masnih kis sa unih kis gradi kompleksa jedinjenja holeinske kis, koja su rastvorljiva u vodi i tako se resorbuju. U epitelu sluznice ova jedinjenja se razlau na masne kis, koje reaguju sa monogliceridima i digliceridima, daju trigliceride, a une kis preko krvi odlaze u jetru, a zatim preko ui opet u duodenum. To je enterohepatalno kruenje unih kis. 3. Drugi dio masnih kis gradi estere sa holesterolom i u tom obliku se resorbuju. Nakon resorpcije i resinteze, u obliku sitnih kapljica, najvedim dijelom odlaze u centralni limfni sinus crijevnih resica, a zatim preko limfnih sudova Ductus thoracicusa u vensku krv. U krvi se masti nalaze u obliku sitnih kapljica, hilomikrona. Mast se deponuje u masne depoe (potkono masno tkivo, omentum), a manji dio poslije resorpcije odlazi portalnim krvotokom u jetru. Mast slui kao rezervna tvar zahvaljujudi velikoj kalorinoj vrijednosti i nerastvorljivosti u vodi. Kalorina vrijednost masti je 38,929 MJ/kg, a ugljikohidrata i proteina 17,162 MJ/kg. Zahvaljujudi nerastvorljivosti u vodi, masti deponovane u organizmu ne remete tjelesne homeostaze. Mast se u delijama razlae na glicerol i masne kis, pod dejstvom delijske lipaze. Glicerol se ukljuuje u metabolizam glukoze, a masne kis odlaze u krv, gdje se veu za proteine i transportuju u jetru. Aktivator delijske lipaze je ciklini adenozin-monofosfat 3,5-ciko-AMP. Adrenalin aktiviranjem adenilat-ciklaze ubrzava sintezu cAMP i tako djeluje lipolitiki. -OKSIDACIJA MASNIH KISELINA katabolizam U jetri se masne kis razlau procesom -oksidacije. -oksidaciji prethodi aktiviranje masnih kis koju katalizira acilCoA-sintetaza. Aktivacija se vri u dvije faze, a energiju daje ATP. I faza: masna kis + ATP = acil-AMP + pirofosforna kis

A.V. II faza: acil-AMP + CoA = acil-CoA + AMP Na aktiviranu masnu kis, tj acil-CoA, djeluje acil-CoA-dehidrogenaza (proteid enzim, koenzim FAD). Odvajanjem 2 vodika nastaje nezasidena masna kis sa dvostrukom vezom izmeu i C atoma. Potom se adira molekula vode pod dejstvom enoil-CoA-hidrataze i nastaje -hidroksi-acil-CoA. Od -hidroksi-acil-CoA, pod dejstvom -hidroksi-acil-CoA-dehidrogenaze, nastaje -keto-acil-CoA, koji je za 2 C atoma kradi od masne kis koja je ula u -oksidaciju. Na nastali acil-CoA ponovo djeluje acil-CoA-dehidrogenaza, i proces se nastavlja sve dok se masna kis ne razloi na konani produkt -oksidacije, a to je acetil-CoA. Energetski efekat -oksidacije je vezan za respiratorni lanac. Konani prinos je 34 mola ATP-a. Anabolizam masnih kis odvija se u citoplazmi delija na multienzimskom kompleksu.

38

KREBS-MARTIUSOV CITRATNI CIKLUS Krebsov citratni ciklus je sistem reakcija kojima se dovrava razlaganje edera, masnih kis i nekih aminokiselina. Prema tome, ovaj ciklus se nastavlja na glikolizu, -oksidaciju masnih kis i oksidacionu dezaminaciju nekih aminokiselina. Prvi lan ciklusa je limunska kis, koja nastaje od acetil-CoA i oksalsirdetne kis pod dejstvom citrat-sintaze. Acetil-CoA moe nastati iz glukoze, masnih kis i aminokiselina (triptofan, izoleucin, leucin, fenil-alanin, tirozin i lizin). Slui za sintezu holesterola i masnih kis, a kod Diabetes melitusa za sintezu acetonskih tijela (aceton, acetosirdetna i -oksibuterna kis). Limunska kis pod dejstvom akonitat hidrataze prelazi preko cis-akonitske u izolimunsku kis. Sve ove kis imaju po tri karboksilne grupe, pa se po njima Krebsov ciklus zove i ciklus trikarboksilnih kis. Izolimunska kiselina dekarboksilacijom i oksidacijom, pod dejstvom izocitrat-dehidrogenaze prelazi u -keto-glutarnu kis. -keto-glutarna kis sloenim hemijskim procesom (str 275) pod dejstvom multienzimskog kompleksa uz prisustvo CoA, liponske kis i tiamin-pirofosfata, prelazi u sukcinil-CoA, jedinjenje bogato energijom. Sukcinil-CoA, zajedno sa glicinom, slui za biosintezu hema. Sukcinil-CoA prelazi u sukcinalnu ili dilibarnu kis, pod dejstvom sukcinil-CoA-sintetaze, uz prisustvo GDP-a i fosforne kis. Energija koja se dobije razlaganjem sukcinil-CoA koristi se za sintezu GTP-a. Sukcinalna ili dilibarna kis moe nastati i iz metionina, valina i izoleucina. Sukcinalna kis prelazi u fumarnu pod dejstvom sukcinat-dehidrogenaze. Fumarna kis moe nastati iz fenil-alanin i tirozina, a oslobaa se kao intermedijerno jedinjenje u Krebsovom ornitinskom ciklusu.

A.V. Fumarna kis vee molekulu vode pod dejstvom fumarat-hidrataze i prelazi u jabunu kis. Jabuna kis pod djelovanjem malat-dehidrogenaze prelazi u oksalsirdetnu kis, i time se zavrava Krebsov citratni ciklus. Energetski prinos: po jednom molu glukoze sintetie se 24 mola ATP-a, a po molu palmitinske kis ili 8 molova acetilCoA, koji nastaju -oksidacijom, sintetie se 96 molova ATP-a. Veza Krebsovog citratnog ciklusa i glikolize. Najvie mlijene kis nastaje anaerobnog glikolizom za vrijeme miidnog rada. Iz miidnih delija mlijena kis odlazi u jetru, gdje se dalje metabolie. Jedan ido odlazi preko pirogroane kis u citratni ciklus, a drugi (70%) slui za resintezu glukoze (glukoneogeneza). Jedan dio pirogroane kis karboksilacijom prelazi u oksal-sirdetnu kis, a drugi se prevodi u acetil-CoA. Spajanjem acetil-CoA i oksalsirdetne kis, pod dejstvom citrat-sintaze, nastaje limunska kis i time poinje Krebsov ciklus. Prema tome, Krebsov citratni ciklus se nastavlja na glikolizu i slui za dovravanje razgradnje glukoze do CO2 i vode. CO2 se oslobaa dekarboksilacijom u citratnom ciklusu. Voda nastaje u respiratornom lancu, od vodika iz citratnog ciklusa, i udahnutog kisika. Veza citratnog ciklusa i -oksidacije masnih kiselina. Kao konani produkt -oksidacije masnih kis nastaje acetil-CoA. Acetil-CoA reaguje sa oksal-sirdetnom kis, koja nastaje karboksilacijom pirogroane kis. Iz ove reakcije se oslobaa limunska kis. Prema tome, uslov za konano razlaganje masnih kiselina u citratnom ciklusu je prisustvo dovoljne koliine oksal-sirdetne kiseline, odnosno normalan metabolizam ugljiinih hidrata. Stoga se kae da Masti sagorijevaju na vetri ugljinih hidrata. Kod bolesnika sa edernom bolesti u krvi postoji viak glukoze hiperglikemija, a u delijama fali glukoze. Zbog toga, citratni ciklus je insuficijentan, pa se u organizmu nagomilava acetil-CoA, koji odlazi u proces ketogeneze, tj sinteze acetonskih tijela: acetona, aceto-sirdetne kis i -oksibuterne kis. Nagomijavanje acetonskih tijela u krvi zove se ketonemija, a njihova pojava u mokradi, ketonurija. Krebsov ciklus, -oksidacija masnih kis i respiratorni lanac odvijaju se u mitohondrijama. Zahvaljujudi prisustvu enzima koji kataliziraju ove sloene enzimske reakcije na relativno malom prostoru, omoguden je kontakt izmeu ovih procesa i prenoenje vodika koji nastaje od masnih kiselina -oksidacijom i nekih kiselina citratnog ciklusa u respiratorni lanac. Veza Krebsovog citratnog ciklusa i metabolizma aminokiselina*** METABOLIZAM HOLESTEROLA Holesterol u organizmu je uglavnom endogenog porijekla, tj sintetie se jetri, kori nadbubrene lijezde, testisima, koi i aorti. U manjoj mjeri ima egzogeno porijeklo unosi se preko hrane ivotinjskog porijeka. Holesterol slui kao poetna supstanca za sintezu steroidnih hormona kore nadbubrene lijezde (kortikosteroidi) i hormona polnih lijezda, a djelomino slui kao poetno jedinjenje za sintezu unih kiselina, a djelomino se i razgrauje, pri emu od holesterola nastaju masne kiseline. Holesterol se u sastavu ui lui u tanko crijevo. Vedi dio se ponovo resorbuje, a manji dio pod utjecajem crijevne flore se redukuje u koprosterol i u sastavu fecesa se izbacuje iz organizma. Poetna supstanca za sintezu holesterola je acetil-CoA, koji najvedi dijelom nastaje -oksidacijom masnih kiselina. Spajaju se 2 molekule acetil-CoA uz izdvajanje jedne molekule CoA, i nastaje acetoaceti-CoA. Acetoaceti-CoA djeluje sa tredom molekulom acetil-CoA i uz izdvajanje CoA daje -hidroksi- -metil-glutaril-CoA.

39

A.V. -hidroksi- -metil-glutaril-CoA se uz izdvajanje CoA redukuje u mevalonsku kiselinu. Za ovu redukciju se iskoriste 2 mola redukovane forme NADPH + H+ po molu -hidroksi- -metil-glutaril-CoA. Mevalonska kis se fosforilie pod dejstvom mevalonat-kinaze uz utroak 2 mola ATP-a po molu mevalonske kis i nastaje difosfat mevalonske kis. Difosfat mevalonske kis dekarboksilacijom i dehidratacijom, uz utroak 1 mola ATP-a daje izopentenil-pirofosfat ili aktivni izopren. Aktivni izopren je nezasideno jedinjenje od 5 C atoma, gdje su 4 u osnovnom lancu, a peti u bono postavljenoj metilnoj grupi. Aktivni izopren izomeracijom prelazi u dimetil-alil-pirofosfat. Dimetil-alil-pirofosfat u reakciji sa novom molekulom aktivnom izoprena daje geranil pirofosfat, uz izdvajanje pirofosforne kis. Geranil u svojoj strukturi sadri 2 izoprena, tj 10 C atoma. Geranil-pirofosfat reaguje sa tredom molekulom aktivnog izoprena pri emu daje farnezil-pirofosfat, uz izdvajanje pirosforne kiseline. Farnezil-pirofosfat je graen od 3 izoprena, a sadri 15 C atoma. Dvije molekule farnezil-pirofosfata reaguju i daju skvalen, jedinjenje od 30 C atoma. Kao sporedni produkt izdvaja se pirofosforna kiselina. Zatvaranjem ciklo-pentano-perhidro-fenantrenskog prstena, skvalen prelazi u prvo diklino jedinjenje lanosterol. Lanosterol ima 3 metilne grupe vie od holesterola i jednu dvostruku vezu na bonom lancu. Prevoenje lanosterola u holesterol vri se preko zimosterola i desmosterola. Zimosterol iz lanosterola nastaje izdvajanjem 3 metilne grupe procesom oksidacije pri emu one prelaze u CO2. Izomeracijom zimosterol prelazi u desmosterol pri emu se promijeni poloaj dvostruke veze. Desmosterol redukcijom, tj vezivanjem dva vodikova atoma na dvostruku vezu, pod dejstvom desmosterol-reduktaze (proteid enzim, koenzim NADPH + H+), prelazi u holesterol.

40

BIOSINTEZA UNIH KISELINA Poetna supstanca je holesterol. Sinteza se odvija u jetri. Prva reakcija je hidroksilacija C atoma u poloaju 7 pri emu holesterol prelazi u 7-hidroksiholesterol. Nakon toga se vri redukcija i poto se izgubi dvostruka veza, 7-hidroksiholesterol prelazi u 3,7-dihidroksi-koprostan. Manjim dijelom dihidroksi-koprostan prelazi u henodezoksiholnu kiselinu prevoenjem bonog lanca, koji je po hemijskom sastavu trimetil-pentan, u izovalerijansku kiselinu.

A.V. Vedim dijelom dihidroksi-koprostan podlijee hidroksilaciji u poloaju 12 pa daje 3,7,12-trihidroksi-koprostan. Nakon toga se transformie boni lanac u holnu kiselinu. Redukcijom holne kiseline nastaje dezoksiholna i litoholna kiselina. une kiseline konjugiraju sa taurinom ili glicinom uz utroak ATP-a i uede koenzima A, formirajudi: S holnom tauroholnu ili glikoholnu kiselinu, S dezoksiholnom taurodezoksiholnu ili glikodezoksiholnu kiselinu.

41

U ui se konjugirane une kiseline nalaze u obliku soli sa Na, kao Na-tauroholat, Na-glikoholat. une kis se sa taurinom odnosno glicinom povezuju peptidnom vezom. Prije toga se aktiviraju i prelaze u hohil-CoA. Soli unih kis su povrinski aktivne tvari, slue za emulziju masti, a i aktivatori su lipaze. Spajaju se sa masnim kiselinama i daju kompleksno jedinjenje holeinsku kiselinu koja je rastvorljiva u vodi, te slue kao rastvara holesterola. POREMEAJU INTERMEDIJERNOG METABOLIZMA LIPIDA Ketogeneza Ketogeneza je sinteza acetonskih tijela. Tu spadaju aceton, -oksi-buterna kiselina i aceto-sirdetna kiselina. Nagomilavanje acetonskih tijela u organizmu naziva se ketoza, a javlja se u sluaju diabetes mellitusa i gladovanja. Uzrok ketoze je nedostatak ugljinih hidrata, i to prije svega glukoze u delijama. Manjak glukoze u delijama prilikom gladovanja je posljedica neunoenja hrane, a kod ederne bolesti, zbog nedostatka inzulina, usporen je transport glukoze iz krvi u delije. U krvi se javlja hiperglikemija koja dovodi do glikozurije. Glikozurija, tj pojava glukoze u urinu, izaziva povedano unoenje vode, odnosno polidipsiju. Kao posjedica gubitka glukoze, javlja se polifagija, tj povedano unoenje hrane, a i povedana razgradnja masti. Konani produkt razlaganja masnih kiselina -oksidacijom je acetilCoA. Acetil-CoA nastaje i pri katabolizmu nekih aminokiselina koje se zovu ketogene ili ketoplastine. Aceti-CoA ima vie pravaca daljeg metabolizma. Jedan dio se spaja sa oksal-sirdetnom kiselinom i odlazi u Krebsov ciklus, drugi slui kao poetna supstanca za anabolizam masnih kiselina, a tredi slui za sintezu holesterola, a preko njega i za sintezu unih kis i steroidnih hormona. U uslovima ederne bolesti ili gladovanja, zbog nedostatka glukoze u delijama, nema dovoljno pirogroane i oksalsirdetne kiseine, pa je smanjen kapacitet Krebs-Martiusovog citratnog ciklusa. Zato se nagomilava aceti-CoA i odlazi u ketogenezu. Ketogeneza u bubrezima i jetri se razlikuju. U bubrezima, 2 molekule acetil-CoA, uz izdvajanje CoA, daju acetocetilCoA. Acetoacetil-CoA stupa u reakciju s dilibarnom kis i daje sukcinil-CoA, koji se ukljuuje u citratni ciklus, i acetosirdetnu kiselinu, kao prvo acetonsko tijelo. Dekarboksilacijom acetosirdetne kis dobije se aceton, a njegovom redukcijom oksibuterna kis. U jetri, takoer, reaguju 2 molekule acetil-CoA i daju acetoacetil-CoA. Dalje acetoacetil-CoA reaguje sa tredom molekulom acetil-CoA i daje -hidroksi- -metil-glutaril-CoA. Do ove faze ketogeneza i sinteza holesterola se odvijaju preko istih intermedijernih produkata. Dalje se izdvaja molekula aceti-CoA i dobije se acetosirdetna kis, koja dekarboksilacijom prelazi u aceton, a redukcijom u -oksibuternu kis.

A.V. Nagomilavanje acetonskih tijela dovodi do acidoze i drugih toksinih pojava, koje mogu dovesti do diabetike kome i smrti.

42

METABOLIZAM BJELANEVINA Hranljive tvari biljnog porijekla, kao to su: krompir, kupus, mrkva i cvekla, te hljeb, sadre malo bjelanevina. Najvie bjelaneina se nalazi se soji, graku, mesu, ribi i siru. Bilans azota je razlika izmeu koliine azota unesenog u organizam u sastavu hrane, i koliine azota izluenog iz organizma u obliku raspadnih produkata. Moe biti pozitivan, negativan i uravnoteen. Uravnoteen bilans susredemo kod organizama kod kojih se izlui onoliko azota koliko se unese, tj kod zdravih odraslih ljudi. Pozitivan bilans susredemo kod organizama kod kojih se izlui manje azota nego to se unese hranom. Pozitivan bilans imaju mladi u razvoju, tokom intenzivnog rasta, ene za vrijeme trudnode, te ljudi u peridu oporavka poslije preleane tee bolesti. Negativan bilans susredemo kod organizama kod kojih se izlui vie azota nego to se hranom unese. Negativan bilans govori o povedanom razlaganju bjelanevina u organizmu, to se ne moe kompenzirati bjelanevinama iz hrane. To se javlja u sluaju nekih bolesti i gladovanja. Minimalna koliina bjelanevina koju treba unijeti hranom da bi se odrala azotna ravnotea zove se proteinski minimum 1 1,5 g / kg tjelesne mase dnevno, kod djece od 1-3 god 3,5 g/kg, kod mladih od 15 17 god te kod ena u drugoj polovini trudnode 2g/kg.

Probava proteina i resorpcija aminokiselina Probava proteina poinje u elucu, pod dejstvom pepsina, kojeg lue glavne delije gastrinih lijezda u proenzimskoj ili zimogenoj formi pepsinogen. Aktivacija pepsinogena se vri autokatalitiki pod djelovanjem pepsina, uz prisustvo HCl-a, pri emu se oslobaa 9 peptida. Brzina aktivacije zavisi od pH eluca, najbra je pri pH od 1,5 2, to je ujedno i optimalna pH za aktivaciju pepsina. Pepsin je po djelovanju endopeptidaza koja razlae peptidne veze unutar molekule proteina. Pepsin najbre razlae peptidne veze koje su graene od amino-grupe aromatskih i karboksilne grupe dikarboksilnih aminokiselina. Pepsin djeluje na bjelanevine koje su denaturisane pod djelovanjem solne kiseline, a produkti su smjese peptida albumoze i peptoni. Pri djelovanju pepsina ne oslobaaju se aminokiseline. Osim pepsina, u eludanom soku nalazi se i enzim himozin ili renin, koji procesom hidrolize prevodi kazein u parakazein. Optimalna pH himozina je 5. Hrana u elucu se zadrava 1-4 sata. To je kiselo varenje. Po zavretku kiselog varenja, hrana odlazi u duodenum, gdje se nastavlja probava proteina u alkalnoj sredini pod djelovanjem tripsina i himotripsina. Alkalnu sredinu osiguravaju NaHCO3 iz pankreasnog, crijevnog soka te ui. Tripsin i himotripsin su kao i pepsin po djelovajnju endopeptidaze, a lue iz egzokrini pankreas u proenzimskoj ili zimogenoj formi tripsinogen tj himotripsinogen. Tripsinogen se aktivira na dva naina: autokatalitiki pod djelovanjem tripsina iz eluca i pod dejstvom enteropeptidaze, enzima koji lui sluzokoa tankog crijeva. Himotripsinogen prelazi u aktivnu formu djelovanjem tripsina. Optimalna pH za njihovo djelovanje je 8. Tripsin katalizuje hidrolizu peptidne veze u ijoj izgradnji uestvuje karboksilna grupa lizina ili arginina, a himotripsin razlae

A.V. peptidne veze u ijoj izgradnji uestvuje karboksilna grupa jedne aromatske aminokiseline. Kao produkti njihovog djelovanja oslobaa se smjesa peptida, ali i slobodne aminokiseline. Na raspadne produkte proteina nastalih djelovanjem pepsina, tripsina i himotripsina djeluju egzopeptidaze: karboksipeptidaza, aminopeptidaza i dipeptidaza. Karboksipeptidaza djeluje na peptidne veze u iju izgradnju ulazi amino-grupa C-terminalne aminokiseline, a aminopeptidaza na peptidne veze u ijoj izgradnji uestvuje karboksilna grupa N-terminalne aminokiseline. Dipeptidaza razlae dipeptide cijepajudi ih na dvije aminokiseline. U toku dana u prosjeku se probavi oko 100g proteina koje se unesu ishranom, a probavi se i oko 140g proteina iz digestivnih sokova (pljuvaka, eludani, pankreasni i crijevni sok, te u). Aminokiseline se iz crijevnog sadraja resorbuju aktivnim transportom. Pri nekim crijevnim oboljenjima kroz otedenu sluzokou se mogu resorbovati i proteini, to moe dovesti do enteralne senzibilizacije organizma. OSNOVNI PROCESI U METABOLIZMU AMINOKISELINA To su: dekarboksilacija, dezaminacija i transaminacija. Dekarboksilacijom nastaju biogeni amini i CO2. Ovaj proces se vri pod dejstvom odgovarajudih dekarboksilaza, iji je koenzim piridoksal-fosfat. Piridoksal-fosfat s aminokiselinama staa intermedijerno jedinjenje koje se zove Schiffova baza. Dekarboksilacijom Schiffova baza prelazi u mezomerni oblik, a potom hidrolizom se razlae na biogeni amin i piridoksal-fosfat. Biogeni amini imaju znaajne uloge kao to su farmakoloko djelovanje i sirovine su za biosintezu hormona ili koenzima. U debelom crijevu, procesima truljenja koji obuhvataju dekarboksilaciju aminokiselina, od ornitina nastaje putrescin, od lizina kadaverin, od histidina histamin, od tirozina tiramin, od metionina spermidin i spermin. Histamin i tiramin su tkivni hormoni, putrescin i kadaverin se nalaze u ribosomima, a spermin i spermidin se nalaze u sjemenoj tekudini i ribosomima. Od spermina i spermidina potjee karakteristian miris ejakulata. Dezaminacija je odvajanje amino-grupe od aminokiselina. Razlikuju se 3 tipa: oksidaciona, redukciona i hidrolitika. Kod sva tri tipa amino-grupa se odvaja u obliku amonijaka. Oksidativnom dezaminacijom osim amonijaka nastaje i -keto-kiselina, a redukcionom odgovarajuda organska kis s istim brojem C atoma kao i polazna aminokiselina, a hidrolitikom nastaje -oksikiselina. Za ovjeiji organizam najvanija je oksidaciona dezaminacija. Dezaminaciji podlijeu i amini. Nastali produkti imaju razliite puteve daljeg metabolizma. Jedni odlaze u Krebsov citratni ciklus i razlau se do CO2 i vode, drugi odlaze u proces glikoneogeneze i slue za sintezu glikogena i glukoze, pa se jo zovu i glikogenoplastine aminokiseline. Tredi ulaze u proces transaminacije kao akceptori amino-grupa i slue za ponovnu sintezu aminokiselina. Konano, jedan dio produkata preko acetil-CoA se ukljuuju ili u citratni ciklus ili u metabolizam masti. Transaminacija je prenoenje amino-grupe od donatora na akceptora. Donatori su aminokiseline, a akceptori odgovarajude -keto-kiseline. Transaminacijom se mogu sintetizirati one aminokiseline za koje postoji odgovarajuda -keto-kiselina. Napr, amino-grupa raznih aminokiselina se prenosi na -keto-glutarnu kiselinu, pri emu nastaje glutaminska kis. Glutaminska kis dezaminacijom ponovo prelazi u -keto-glutarnu kis, a amonijak odlazi u Krebsov ornitinski ciklus sinteze uree. Ovaj smjer procesa se odvija ako u organizmu dominira katabolizam navedenih aminokiselina.

43

A.V. KREBS-HENSELEITOV ORNITINSKI CIKLUS SINTEZE UREE Dezaminacijom nastaje amonijak. Najvie amonijaka nastaje dezaminacijom glutaminske kis, koja se pod djelovanjem glutamat-dehidrogenaze razlae na -keto-glutarnu kiselinu i amonijak. Kod odraslog ovjeka dezaminacijom u toku dana nastaje oko 20 g amonijaka. Ako bi se svih 20 g luilo u takvom obliku u sastovu mokrade, ona bi bila jako alkalna i djelovala bi korozivno na urinarni trakt. Stoga se sloenim enzimskim procesom prevodi amonijak u ureu, koja je amfoterna. Sinteza uree se odvija u mitohondrijama hepatocita. Ako je jetra otedena, raste koncentracija amonijaka u krvi, a uree opada. Svih 20 g amonijaka ne odlazi u ureu. Manji dio se izlui mokradom u obliku amonijum-soli raznih kiselina, pogotovo organskih. Odnos amonijaka koji odlazi u ureu i amonijaka koji se lui u obliku amonijum-soli kod ovjeka u mirovanju je 20:1. Kod zdravih ljudi u toku dana se lui manje od 1g amonijaka u obliku soli. U sluaju acidoze luenje se povedava, jer se smanjuje aktivnost arginaze i usporava brzina odvijanja ornitinskog ciklusa. Pri tome se odnos mijenja na 10:1. Kod alkaloze aktivnost arginaze raste, jer je optimalna pH ovog enzima 9,8. Odnos se mijenja na 30:1. Amonijak i CO2 pod dejstvom karbamil-fosfat sintaze se spajaju uz utroak 2 mola ATP-a i daju karbamil-fosfat. Karbamil-fosfat je jedinjenje bogato energijom koju dobije od ATP-a. Karbamil-grupa se prenosi na aminokiselinu ornitin i nastaje citrulin. To katalizira ornitin-karbamil-trasferaza. Dalje, iz citrulina i asparaginske kis, uz utroak 1 mola ATP-a i uz arginin-sukcinat-sintetazu, nastaje arginin-sukcinat. Argini-sukcinat se razlae na arginin i fumarnu kis pod dejstvom arginin-sukcinat-liaze. Fumarna kis se ukljuuje u Krebsov citratni ciklus, a argini se hidrolizira na ornitin i ureu pod dejstvom arginaze. Ornitin opet stupa u reakciju sa karbamil-fosfatom i tako se amonijak prevodi u ureu. Kod zdravih ljudi u krvi ima 2,5-6,7 mmol/L uree.

44

METABOLIZAM GLICINA Glicin je najjednostavnija aminokiselina. U organizmu moe nastati iz sarkozina, glioksalne kis i serina. Sarkozin (metil-glicin) se razlae na glicin i formaldehid pod dejstvom sarkozin-oksidaze. Formaldehid prelazi u aktivni formijat pod dejstvom formaldehid-dehidrogenaze, koji slui za mnoge organske sinteze. Glicin moe nastati iz glioksalne kis pod dejstvom glicin-aminotrasferaze. Ova reakcija je reverzibilna. Kao donator amino-grupe slui glutaminska kis. Glioksalna kis se moe oksidirati u oksalnu kis pod dejstvom glioksalat-oksidaze. Oksalna kis dekarboksilacijom takoer daje aktivni formijat. Glavni izvor glicina u organizmu je aminokiselina serin. Razlaganje serina na glicin i aktivni formijat je reverzibilan proces koji se odvija pod dejstvom serin-hidroksimetil-transferaze. Tu uestvuje vitamin tetrahidrogolna kis, koja na sebe prima aktivni formijat i prelazi u metilentetrahidrofolnu kis. Biosinteza kreatina Za biosintezu kreatina koristi se glicin i arginin. Pod dejstvom glicin-amidino-transferaze prenosi se amidinska grupa sa arginina na glicin, dajudi gvanidino-sirdetnu kis i ornitin.

A.V. Gvanidino-sirdetna kis se metilira, a donor metilne grupe je metionin, koji prelazi u homocistein. Metilacijom nastaje kreatin, koji pod dejstvom kreatin-kinaze, uz ATP, prelazi u kreatin-fosfat. Kreatin-fosfat je bogat energijom, nalazi se u miidima, CNS-u i dr. Koncentracija u krvi iznosti 14,1 35,3 mol/L. Do puberteta izluuje se putem bubrega, uglavnom nepromijenjen, a poslije najvedim dijelom prelazi u kreatinin, tj anhidrid kreatina ija je konc kod odraslih ljudi 53-107 mol/L. Biosinteza glutationa Glutation je tripeptid u ijoj izgradnji uestvuju glutaminska kis, cistein i glicin. Sinteza se odvija u dvije faze. U prvoj fazi nastaje dipeptid glutaminil-cistein, pod dejstvom glutaminil-cistein-sintetaze, uz ATP. U drugoj fazi ovaj dipeptid djeluje sa glicinom, uz glutation-sintetazu, pri emu nastaje glutation ili glutaminil-cisteilglicin. Glutation u organizmu je znaajan redox sistem, koji dehidrogenacijom prelazi u diglutation. Glutationi u diglutationu su povezani bisulfidnom vezom. Poremedaji u Krebsovom ornitinskom ciklusu enzimopatije 1. Hiperamonijemija nedostatak karbamil-fosfat-sintaze i ornitin-karbanil-transferaze. Posljedica: povedanje koncentracije amonijaka u tjelesnim tenostima. 2. Citrulinemija nedostatak arginin-sukcinat-sintetaze. Posljedica: visoka konc citrulina u tjelesnim tenostima. 3. Argininsukcinurija nedostatak arginin-sukcinat-liaze. Posljedica: nagomilavanje arginin-sukcinata, mentalna retardacija. 4. Argininemija nedostatak arginaze. Posljedica: nagomilavanje arginina u tjelesnim tenostima. 5. Hiperlizinemija blok u katabolizmu lizina. Nagomilava se lizin, koji je inhibitor arginaze, pa se u tjelesnim tenostima nagomilavaju lizin, arginin i amonijak. (mentalna retardacija)

45

METABOLIZAM HEMOGLOBINA Anabolizam hemoglobina Osnovna mjesta sinteze hemoglobina su hematopoetski organi i jetra. Metaboliki put sinteze hema je serija ireverzibilnih reakcija, od kojih se jedne odvijaju u mitohondrijama, a druge u citoplazmi delija. Prva reakcija je kondenzacija sukcinil-CoA i glicina, pri emu nastane -amino--keto-adipinska kiselina, uz izdvajanje CoA. -amino--keto-adipinska kiselina dekarboksilacijom prelazi u -aminolevulinsku kiselinu. Reakciju katalizira aminolevulinat-sintaza. To je proteid enzim, koenzim je piridoksal-fosfat. Sinteza -aminolevulinske kis se odvija u matriksu mitohondrija. -aminolevulinat-sintaza pokazuje mnogo manju aktivnost od ostalih enzima koji uestvuju u sintezi hema, pa od aktivnosti tog enzima zavisi brzina sinteze hema. Njegovu aktivnost inhibira hem. Prema tome, brzina sinteze hema je regulisana negativnom povratnom spregom izmeu koncentracije hema i aktivnosti -aminolevulinat-sintaze. Delta-aminolevulinska kis difunduje iz mitohondrija u citoplazmu, gdje se 2 molekule, uz izdvajanje vode, kondenzuju u monopirol porfobilinogen. To katalizuje porfobilinogen-sintaza (metalo-enzim, aktivnost zavisi od zinka).

A.V. Dalje reaguju 4 molekule porfobilinogena uz izdvajanje 4 molekule amonijaka (dezaminacija) i dolazi do simetrine kondenzacije 4 pirolova prstena, pri emu nastaje hidroksimetilbilan. To katalizuje porfobilinogen-amonijak-liaza. Na hidroksimetilbilan djeluje enzim uroporfirinogen-III-sintaza, koji obezbjeuje asimetrinu kondenzaciju, i nastaje uroporfirinogen III. Pri asimetrinoj kondenzaciji etvrta molekula porfobilinogena se zaokrene za 180 stepeni. Uroporfirinogen III dekarboksilacijom prelazi u koproporfirinogen III. To katalizuje uroporfirinogen-dekarboksilaza. Koproporfirinogen III ulazi u mitohondrije, gdje se prevodi u protoporfirinogen III, pod dejstvom koproporfirinogenoksidaze. Protoporfirinogen prelazi u protoporfirin djelovanjem protoporfirinogen-oksidaze uz prisustvo molekularnog kisika. Pri tome se odvaja 6 atoma vodika, a dvostruke veze zauzimaju poloaj kao kod hema. Dalje protoporfirin vee za sebe dvovalentno Fe, pod dejstvom ferohelataze, i prelazi u hem. Proteinski dio hemoglobina je globin. Sastoji se od 4 polipeptidna lanca, 2 i 2. Na svaki polipeptidni lanac vee se po jedan hem, tako da molekula hemoglobina sadri 4 lanca i 4 hema. Proces sinteze hemoglobina se odvija u okviru sazrijevanja eritrocita. Za to je potrebno vie faktora: Fe, aminokiseline za sintezu globina, vitamin B12 i folna kis. Za normalnu resorpciju Fe potrebna je normohlorhidrija eludanog soka i vitamin C, koji redukuju trovalentno gvoe hrane u dvovalentnu formu, u kojoj se i resorbuje. Neophodan je protein delija crijevne sluznice apoferitin, koji za sebe vee gvoe i prelazi u feritin. Feritin predaje Fe -globulinskoj frakciji krvnih proteina, i to transferinu i siderofilinu. Transferin transportuje resorbovano Fe od crijevnog trakta do kotane sri.

46

Katabolizam hemoglobina Eritrociti iz kotane sri po zavretku razvitka dolaze u krv. U krvi cirkuliu oko 120 dana, a zatim dolazi do njenog razaranja u slazeni i jetri. Kad eritrocit ostari, membrana postaje krhka i jednog momenta, pri potiskivanju eritrocita kroz krvnu kapilaru, dokazi do njegovog raspadanja na vie fragmenata. U fizolokim uslovima eritrociti se najvie raspadaju u retikuloendotelnom sistemu slazene. Po izlasku hemoglobina iz eritrocita, vri se oksidacija -metinske grupe porfirinskog prstena. Uz izdvajanje CO hemoglobin prelazi u pseudohemoglobin. Kod pseudohemoglobina porfirinski prsten je otvoren, ali on jo uvijek sadri Fe i globin. Dalje pseudohemoglobin gubi Fe i globin i prelazi u unu boju zelene boje biliverdin. Biliverdin redukcijom prelazi u bilirubin. Bilirubin se postepeno otputa iz delija retikuloendotelnog sistema u krv. Bilirubin je nerastvorljiv u vodi i pri prelasku u krv vee se za serumske albumine. Potom dospije u jetru, hepatociti ocjepljuju bilirubin od proteina, i vri se konjugacija sa glukuronskom kiselinom, pri emu nastaju bilirubin monoglukuronid i diglukuronid. Po izlasku iz hepatocita, jedan od bilirubin-glukuronida dolazi u krv, a drugi ide u sastav ui i lui se u duodenum. U crijevima se bilirubin-gukuronid razlae na glukuronsku kis i bilirubin koji redukcijom daje mezobilirubin. Mezobilirubin se takoer redukuje na 2 naina, pri emu daje d-urobilinogen (koji oksidacijom da d-urobilin) i mezobilirubinogen ili urobilinogen. Ove dvije une boje se nalaze u fecesu. Dalje se mezobilirubinogen metabolizira na vie naina:

A.V. Jedan dio se iz crijevnog sadraja resorbuje, portalnim krvotokom doe u jetru, gdje se jedan dio oksidira u bilirubin, a drugi se lui u u i ponovo dospjeva u crijevni trakt. Ovo kruenje unih boja izmeu crijeva i jetre zove se enterohepatalni ciklus unih boja. Drugi dio iz jetre preko krvi odlazi u bubrege, gdje jednim dijelom odlazi u sastavu urina gdje se oksidira u urobilin, a drugim dijelom se iz bubrega vrada u jetru. Ovo kruenje unih boja od crijeva preko jetre do bubrega i nazad se zove enterhepatorenalno kruenje. Urobilinogen i urobilin su fizioloki sastojci urina i od njih zavisi boja urina. Mezobilirubinogen koji ostaje u crijevnom traktu neizmijenjen se fecesom izbacuje iz organizma ili se pod dejstvom crijevne flore redukuje u sterkobilinogen. Sterkobilinogen i mezobilirubinogen (ili urobilinogen) se nalaze u fecesu, a kada fekalne mase dou u kontakt sa kisikom iz zraka, sterkobilinogen se oksidira u sterkobilin, a urobilinogen u urobilin.

47

Kod zdravih ljudi u fecesu nema bilirubina. Poremedaji u metabolizmu hemoglobina Porfirije bolesti koje nastaju zbog poremedaja enzima u metabolizmu hemoglobina. Eritropoetska porfirija umjesto uroporfirinogena tipa III, nalazi se uroporfirinogen tipa I. Hepatina i akutna porfirija pojava porfobilinogena i delta-aminovalerijanske kis u mokradi. Koni tip porfirije Ikterus ili utica poremedaj u katabolizmu hemoglobina.