AN AK RUSO: DRUTVENI UGOVOR

O DRUTVENOM UGOVORU Pretpostavljam da su ljudi dospeli u poloaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodranje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svaki pojedinac moe da upotrebi da se u tome stanju odri. Tada to prvobitno stanjene moe dalje da opstane; a ljudski rod bi uginuo kad ne bi promenio nain ivota. Meutim, kako ljudi ne mogu da stvaraju nove snage, ve samo da sjedinjuju one koje postoje I da njima upravljaju, ne ostaje im nita drugo za njihovo samoodranje nego da udruivanjem obrazuju zbir snaga koje mogu da nadjaaju suprotan otpor spolja, date snage stave u dejstvo jednim pokretom I da ih u njihovom radu usklade. Taj zbir snaga moe nii samo iz saradnje vie njih; no poto su snaga I sloboda svakog oveka prva orua za njegovo odranje, kako e ih on upotrebiti a da sebe ne oteti I ne prenebregne staranje o sebi samom, koje prestavlja njegovu dunost? Ta tekoa, svedena na mmoj predmet, moe ovako da se iskae: Nai jedan oblik udruivanja koji bi branio I titio svom zajednikom snagom linost I dobra svakog lana drutva, I kroz koji bi svako, udruen sa svima, ipak sluao samo sebe, I tako ostao isto toliko Slobodan kao I pre. Takav je osnovni problem ije reenje prua drutveni ugovor. Odredbe tog ugovora toliko su odreene prirodom samoga akta, da bi ih I najmanja izmena uinila izlinim I nitavnim; tako das u one, iako moda nikad nisu bile formalno iskazane, svuda iste, svuda preutno usvojene I priznate, sve dok se drutveni ugovor ne povredi, te svako ponovo stekne svoja prvobitna prava I svoju prirodnu slobodu, gubei ugovornu slobodu, zbog koje se prve I bi odrekao. Sve te odredbe, pravilno shvaene, svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog lana drutva svih svojih prava u korist cele zajednice: jer, najpre, poto se svaki daje ceo, poloaj je isti za sve; a budui da je poloaj jednak za sve, niko nema rauna dag a otea drugima. tavie, poto se prenoenje prava vri bez ogranienja, zajednica ne moe biti savrenija I nijedan lan drutva nema vie ta da trai: jer, kada bi pojedincima I dalje pripadala neka prava, budui da nema nikakvog zajednikog pretpostavljenog koji bi mogao biti sudija izmeu njih izajednice, svaki bi, poto je u nekim stvarima svoj sopstveni sudija, uskoro hteo da bude I sudija svim ostalim; tako bi I dalje postojalo prirodno stanje, a drutvo bi neminovno postal tiranski ili izlino. Najzad dajui svakome, ne daje se nikom; a kako nema nekog lana drutva nad kojim se ne stie ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega to se

gubi, kao to se stie I vie snage da se sauva ono to se ima. Ako se, dakle, izbaci iz drutvenog ugovora ono to ne spade u njegovu sutinu, videemo da se on svodi na ovo: Svaki od nas unosi u zajednicu svoju linost I celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opte volje; I jo svakoga lana smatramo kao nerazdvojan deo celine. Samim tim ugovornim aktom stvara se istog trenutka, namesto posebne linosti svakog ugovaraa, jedno moralno I kolektivno telo, sastavljeno od toliko lanova koliko njegova skuptina ima glasova, I koje od samog tog akta dobija svoje jedinstvo, svoje zajedniko ja, svoj ivot I svoju volju. Ta opta linost, koja se tako stvara spajanjem svih pojedinanih linosti, zvala se nekada grad, a sada se zove republika ili politiko telo, koje njegovi lanovi nazivaju dravom, kad igra pasivnu ulogu, suverenom kad je aktivno, a silom kad ga uporeuju sa njemu slinim. to se tie lanaova ovog tela, oni skupo dobijaju naziv naroda I zovu se pojedinano graani, kao uesnici u suverenoj vlasti, a podanici, kao potinjeni dravnim zakonima. No ti se nazivi esto meaju I zamenjuju jedan drugim, dovoljno je da ovek zna da ih razlikuje kada se upotrebljavaju u svom najtanijem smislu. [...] O SUVERENU Iz ove formule vidi se da akt udruivanja sadri uzajamnu obavezu izmeu politikog tela I pojedinca, I da svaki pojedinac sklapajui takorei ugovor sa samim sobom, ima dvostruke obaveze: kao lan suverenog tela obaveze prema pojedincima, I kao graanin obaveze prema suverenom telu kao celini. No ovde ne moe da se primeni pravilo graanskog prava da niko nije vezan obavezama prema samome sebi: jer je velika razlika da li se ovek obavezuje prema sebi ili prema jednoj elini iji je on sastavni deo. Treba primetiti jo da zvanina odluka, koja moe da obavee sve podanike prema suverenu usled dva razliita odnosa prema kojima se svaki od njih posmatra, ne moe naprotiv da obavee suverena prema sebi samom; protivno je, pream tome, prirodi politikog tela da suveren sebi namee zakone koje ne moe da prekri. Kako on moe sebe da gleda samo u jednom istom odnosu, on se onda nalazi u poloaju pojedinca koji ugovara sa samim sobom; iz ega se vidi da nema I ne moe biti nikakve vrste osnovnog zakona obaveznog za celokupan narod, pa ak to ne moe biti ni drutveni ugovor. to opet znai da se politiko telo ne moe sasvim lepo da obavee prema drugome u onome to ni u kom pogledu ne vrea taj ugovor, jer, u odnosu na stranca, ono postaje obino (ne sloeno) bie, prost pojedinac. No politiko telo ili suveren, ije se bie raa iskljuivo iz svetinje ugovora, ne moe nikada da

se obavezuje, ak ni prema drugom, na ma ta to odstupa od tog prvobitnog ugovora; kao to bi, na primer, bilo da otui jedan deo samoga sebe ili da se potini drugom suverenu. Povrediti ugovor na osnovu koga se izvlai samo svoje postojanje znailo bi unititi samog sebe; a ono to nije nita, nitai ne stvara. im je to mnotvo na taj nain skupljeno u jedno telo, nije moguno povrediti jednog lana a da se ne povredi telo, a jo manje da se povredi telo, a da to ne osete I njegovi lanovi. I tako, dunost I interes podjednako obavezuju obe ugovarajue strane na meusobno pomaganje; I isti moraju se truditi, u tom dvostrukom odnosu, da spoje sva preimustva koja od njega zavise. Suvereni narod, dakle, poto je sastavljen samo od pojedinaca koji ga sainjavaju, nema niti moe da ima interes suprotan njihovom interesu; prema tome, suverena vlast nema nikakve potrebe da daje jemstvo svojim podanicima, jer je nomoguno da telo hoe da kodi svima svojim delovima; a videemo malo nie da ne moe da kodi nijednom posebno. Suveren, samim tim to jeste, uvek je I ono to treba da bude. No nije isti sluaj I sa podanicima u odnosu na suverena, kome, uprkos zajednikih interesa, nita ne bi jemilo da e oni ispunjavati svoje obaveze, kad ne bi naao sredstva da sebi obezbedi njihovu vernost. Svaki pojedinac moe, doista, kao ovek da ima svoju linu volju, suprotnu ili razliitu od opte volje u ijem stvaranju uestvuje kao graanin: njegov posebni interes moe mu traiti sasvim drugo nego to trai opti interes, njegova bezuslovna I prirodno nezavisna egzistencija moe uiniti da ono to duguje zajednikoj stvari shvati kao doprinos bez protivnaknade, iji e gubitak biti od manje tete za druge nego to bi njegova isplata bila za njega; I gledajui u moralnoj osobi koja sainjava dravu jednu racionalnu apstrakciju, jer ona nije ovek, on bi hteo da uiva graanska prava ne hotei pri tome da ispuni svoje podanike dunosti; to bi bila nepravda ije bi jaanje izazvalo propast politikog tela. Da ne bi, dakle, drutveni ugovor bio prosta formalnost, on sadri preutno sledeu obavezu, iz koje jedino druge obaveze mogu crpsti svoju snagu: cello politiko telo e prinuditi na poslunost svakog onog koi odbije da se povinuje optoj volji; to ne znai nita drugo do da e ga prinuditi da bude slobodan jer to je uslov koji, dajui svakog graanina otadzbini, obezbeuje ovoga od svake line zavisnosti, uslov koji da je zakonsku snagu graanskim obavezama, koje bi, bez toga, bile apsurdne, tiranske I podlone najveim zluopotrebama. [...] O GRAANSKOM STANJU

Ovaj prelaz iz prirodnog u graansko stanje dovodi kod oveka do veoma znaajne promene, zamenjujui u njegovom ponaanju instikt pravdom I dajui njegovim postupcima moralnost koja im je ranije nedostajala. Tek tada, poto glas dunosti zameni fiziki nagon, a pravo prohteve, ovek, koji je dotle gledao samo na sebe, nalazi se prinuen da postupa po drugim naelima I da pita razum pre nego to e se povesti za sklonostima. Iako se u tom stanju liava nekoliko preimustva koja mu dolaze od prirode, on stie druga, I to vrlo velika, njegove se sposobnosti vebaju I razvijaju, njegove se ideje proiruju, njegova se oseanja oplemenjuju, cela njegova dua toliko se uzdie da, kad ga zloupotrebe tog novog stanja ne bi esto sputale ispod stanja iz koga je proiziao, on bi morao neprestano da blagosilja onaj sreni trenutak koji ga je iz tog stanja zauvek istrgao I koji je njega, glupu I ogranienu ivotinju, pretvorio u razumno bie I oveka. Svedimo cello ovo ocenjivanje na lako uporedive koliine: ono to ovek gubi drutvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda I neogranieno pravo na sve to ga mami I to moe da postiigne, a ono to dobija, to su graanska sloboda I svojima mad svim to je u njegovoj dravini. Da se ne bismo prevarili u ovim odmeravanjima, treba dobro da razlikujemo prirodnu slobodu , koja je ograniena jedino snagama pojedinaca, od graanske slobode, koja je ograniena optom voljom; I dravinu, koja je samo posledica sile ili pravo prvog priteaoca, od svojine koja se moe zasnivati jedino na jednom pozitivnom osnovu (titulusu). Moglo bi se ovome to predhodi dodati kao dobit od graanskog stanja moralna sloboda, koja jedina ini da je ovek sam svoj pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je ropstvo, a pokoravanje zakonu koji smo sebi propisali, to je sloboda. No, I suvie sam ve rekao o ovome lanu, a filozofski smisao rei sloboda nije sad moj predmet. [...] O DEMOKRATIJI Onaj ko sastavlja zakon zna bolje nego iko kako on treba da se primenjuje I tumai. Izgleda, prema tome, da ne bi moglo da bude boljeg ustava od onog u kome je izvrna vlast spojena sa zakonodavnom; ali to je ba ono to kakvu takvu vlast ini nedovoljnom u izvesnom pogledu, jer se stvari koje treba da se razdvoje ne razdvajaju, a vladalac I suveren, budui das u jedno te isto lice, obrazuju, takorei, vladu bez vlade. Nije dobro da tvorac zakona bude I njihov izvrilac, niti da narod kao celina odvrati panju od optih pitanja I posveti je posebnim predmetima. Nita nije

opasnije od uticaja privatnih interesa na javne poslove, ak I zloupotreba zakona od strane vlade manje je zlo negoli korupcija zakonodaveva, neizbena posledica uticaja pojedinanih gledita. Tada, poto je drava iskvarena u svojoj sri, svaka reforma postaje nemogua. Narod koji ne bi nikad zloupotrebio vladu jo manje bi zloupotrebio nezavisnost; narod koji bi uvek dobro vladao ne bi ni imao potrebe za vladom. Ako se shvati u strogom smislu rei, prava demokratija nije nikad postojala, niti e ikada postojati. Protivno je prirodnom poretku da veliki broj ljudi vlada malim. Ne moe se zamisliti da narod ostane neprekidno sakupljen u jednom telu da bi se bavio javnim poslovima, I lako se moe uvideti da se u tu svrhu ne bi mogli ustanoviti odbori, a da se oblik uprave ne izmeni. I zaista, mislim da kao pravilo mogu da postavim ovo: Kad su vladine funkcije podeljene izmeu vie nadletva u kojima vri vlast najmanji broj ljudi dobijaju pre ili posle najveu vlast, ako ni zbog eg drugog, a ono zbog lakoe obavljanja poslova, koja ih prirodno do toga dovodi. Uostalom, koliko ta vlada pretpostavlja stvari koje je teko zdruiti. Najpre, vrlo malu dravu, u kojoj bi se narod lako sakupljao I u kojoj bi svaki graanin lako poznavao sve ostale; drugo, veliku jednostavnost obiaja koja bi otklonila mnotvo trnovitih poslova I raspri; zatim mnogo jednakosti u poloajima I bogastvu , bez ega ne bi du go opstala jednakost u pravima I u vlasti; najzad, mali ili nimaloraskoni, jer je rasko ili posledica bogastva ili ga ini nunim; ona kvari ujedno I bogatogai siromaha, jednoga priteanjem bogastva, drugoga zaviu; ona otadzbinuprodaje za mekutvo I tatinu; ona oduzima dravi sve njene graane da bi ih potinila jedne drugima, a sve skupa javnom mnjenju. Eto zato jedan uveni pisac postavio vrlinu kao temelj drave, jer svi ovi uslovi ne bi mogli da opstanu bez vrline; no, zato to nije postavio potrebne razlike, taj sjajni duh esto je bio netaan, neki put nejasan I nije video da je suverena vlast ista svuda, ted a prema tome I isto naelo mora da se primeni u svakoj dobro ureenoj dravi, istina vie ili manje prema obliku vlade. Dodajmo da nema vlade koja bi toliko bila podlona graaskim ratovima I unutranjim nemirima kao to je to demokratska ili narodna vlada, jer nema nijedne druge koja tako jako I tako istrajno tei menjanju oblika I koja zahteva vie budnosti I hrabrosti da bi se ouvala u svom obliku. U takvom ureenju graanin mora naroito da se naorua snagom I postojanou, I svakog dana svog ivota da kae u dnu svog srca ono to je govorio vrli palatin u poljskom saboru: Malo periculosam libertatem quietum servitium. Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savrena vladanije za ljude. [...]

O IZBORIMA U pogledu izbora vladaoca I magistrate, koji su, kao to rekoh, sloene radnje, postoje dva naina da se oni sprovedu, a to su biranje I kocka. I jedan I drugi upotrebljavani su u raznim dravama, pa jo I danas vidi se vrlo sloena meavina oba ova naina u izboru mletakog duda. Izbor putem kockice, kae Monteskje, u prirodi je demokratije. Slaem se, no kako to treba obrazloiti?. Kocka, nastavlja on, oblik je izbora koji nikoga ne vrea: ona svakome graaninu ostavlja prilino veliku nadu da e posluiti otadzbini. To nisu stvarni razlozi. Ako se obrati panja na to da je izbor nosilaca vlasti stvar vlade, a ne suveriniteta, videe se zato je kocka vie u prirodi demokratije, u kojoj je dravna uprava utoliko bolja ukoliko su njeni akti malobrojniji. U svakoj istinitoj demokratiji, magistratura nije preimustvo, ve teret koji se ne moe pravedno nametnuti jednom pojedincu pre nego nekom drugom. Jedino zakon moe da nametne taj teret onome na koga e pasti kocka. Jer tada, poto je poloaj podjednak za sve I poto izbor ne zavisi ni od kakve ljudske volje, ne postoji nikakva primena opteg zakona na poseban sluaj, koja bi naruila njegovu optost. U aristokratiji, vladalac bira vladaoca, vlada se odrava sama sobom, I tu metod nalazi svoje pravo mesto. Primer sa izborom mletakog duda potvruje ovu tvrdnju, a ne opovrgava je: taj meoviti oblik odgovara meovitoj vladi. Jer, zabluda je smatrati mletaku vladu za pravu aristokratiju. Ako narod nema nikakvog udela sama aristokratija je tamo narod. M;notvo siromanih Barnabota nije nikada dospelo ni do kakvofg poloaja, a od svog plemstva ima samo praznu titulu ekselencije, kao I pravo da prisustvuje Velikom savetu. Poto je taj Veliki savet isto toliko mnogobrojan kao I na Opti savet u enevi njegovi visoki lanovi nemaju vie povlastica negoli nai prosti graani. Sigurno je, ako se otkloni krajnja razlika izmeu ove dve republike, da enevska buroazija tano prestavlja mletako plemstvo; nai domoroci I stanovnici predstavljaju mletake varoane I puk; nai seljaci predstavljaju podanike mletakog kopna; najzad, kakvom god se smatrala ta republika, a nezavisno od njene veliine, njena vlada nije u veoj meri aristrokratska negoli naa. Sva je razlika u tome to, budui da nemamo nikakvog doivotnog vlastodrca, mi nemamo ni istu potrebu za biranjem kockom. Izbori putem kocke imali bi malo nezgoda u pravoj demokratiji, u kojoj je sve jednako koliko po obiajima I talentima, toliko I po naelima I bogastvu, pa bi bilo svejedno kakav je izbor. No rekao sam ve da nema prave demokratije. Kad su biranje I kocka kombinovani, prvim nainom treba da se popune mesta koja zahtevaju

prave talente, kao to je na primer vojna sluba; drugi nain odgovara mestima za koja su dovoljni zdrav razum, pravednost, potenje, a to je, na primer, sudska sluba, jer u dobro ureenoj dravi te su osobine zajednike svima graanima. Ni kocka ni glasanje ne nalaze primene u monarhijskoj vladi. Poto je monarh po pravu jedini vladalac I magistrat, izbor njegovih slubenika pripada samo njemu. Kada je opat de Sen-Pjer predlagao da se povea broj saveta francuskog kralja I da se njihovi lanovi biraju glasanjem, on nije video da predlae promenu oblika vladavine. Ostalo bi mi jo da govorim o nainima davanja I prikupljanja glasova u narodnoj skuptini; no moda e istorijat rimskog ureenja u ovome pogledu blie objasniti sva naela koja bih ja mogao da postavim. Nee biti na odmet razumnom itaocu da malo u pojedinostima vidi kako su se otpravljali javni I privatni poslovi u veu od dvesta hiljada ljudi. ( an ak Ruso: Drutveni Ugovor, 35 -39,74, 105 )