SENEKA: ~ RASPRAVA O BLAENOM IVOTU / BESEDE ~

RASPRAVA O BLAENOM IVOTU

Sasvim je ista stvar da li kaem: Najvie dobro je dua koja prezire sluajnosti i raduje
se samo svojoj vrlini ili: Nesavladljiva snaga due, puna uviavnosti, spokojna u delanju, a pri
tome bogata ovekoljubljem i brigom za one sa kojima saobraa. Ono se moe odrediti i ovako:
Blaenim moemo nazvati oveka za koga nita nije dobro ili zlo nego samo dobra ili zla dua,
koji voli potenje, kome je njegova vrlina sve, koga sluaj ne moe ni uzdii ni slomiti; koji ne
poznaje nikakvo vee dobro nego ono to ga sam sebi moe dati i za koga se pravo uivanje
sastoji u preziranju ulnih zadovoljstava.
Zato se ovek mora probiti do slobode; a ova se ne postie niim drugim, nego ravnodunou
prema sudbini.
( Seneka, Rasprava o blaenom ivotu: 34, 35 )
BESEDE ~ O PROVIENJU
Priroda, naime, ne doputa da dobro teti dobrome. Izmeu dobrih ljudi I bogova postoji
prijateljstvo jer ih povezuje vrlina. Prijateljstvo, kaem? Vie od toga, naklonost I srodstvo, jer se
dobar ovek razlikuje od boga samo po svom ogranienom veku. On je boji uenik I saradnik, I
pravi potomak njegov, I pravi roditelj, nepopustljivo traei vrlinu, vaspitava poput strogog oca.
Zato kada bude video dobre I bogovima drage ljude kako naporno rade, kako se mue I uspinju
uz strmine, a loe kako se raskalano provode I plivaju u nasladama, pomisli kako I sami
uivamo u poslunosti svoje, a rasputenosti dece robova, kako jedne drimo u strogoj disciplini,
a druge podstiemo na drskost. Veruj, isto tako postupa I bog: dobrog oveka ne kvari
uivanjima, ve ga iskuava, jaa, ini ga sebi podobnim.
[]
Zato dobre ljude pogaaju mnoge nesree? Nita loe ne moe da snae dobrog oveka
suprotnosti se ne meaju. Kao to tolike reke, tolike provable oblaka I toliki lekoviti izvori ne
menjaju ukus mora ak ga I ne ublaavaju tako ni sva sila nesrea ne preokrene pravednu
duu: ona odoleva svemu to je snae I daje mu svoju boju jer je monija od svih spoljnih stvari.
Ne kaem da ih ne osea, ve ih pobeuje I, inae krotka I blaga, ona uzvraa udarce. Sve
nesree smatra za vebu. Uostalom, koji pravi ovek, astan ovek , nije eljan podviga u njeno
ime I spreman da se zbog dunosti izloi opasnosti? Zar preduzetnom duhu dokolica nije kazna?
Vidimo atlete, koji neguju telesnu snagu, kako se bore sa najsnanijim ljudima I zahtevaju od
trenera da im se suprostave svom snagom; trpe udarce I batine I, ako ne nau pojedince ravne
sebi, bore se protiv vie njih istovremeno. Ako nema protivnika, vrlina slabi, a kad pokae ta
moe da izdri, vidi se koliko je snana I mona. Shvati da I dobri ljudi treba tako da postupaju,
da se ne plae muka I tekoa, niti da se ale na sudbinu, nego da private sve to ih snae I to
okrenu na dobro, Nije vano ta podnosi, ve kako to ini. Zar ne vidi da oevi I majke
razliito pokazuju svoju ljubav? Oevi sabajle diu decu na posao, ne dozvoljavaju im da budu
dokoni ni za vreme praznika, I teraju ih da liju znoj, a katkad I suze. Majke ele da ih maze u
krilu, da ih dre u senci one bi da ih nikad niko ne rastui, da nikad ne plau, nikad se ne
umore. Bog je prema dobrim ljudima poput oca, voli ih I silno kae: Nek ih pritisnu tekoe,
patnja, gubici: tako e stei istinsku snagu. Tovljenje ivotinje bivaju trome od Nerada I
preslabe su ne samo za napor, ve I da se kreu, pa I da nose sopstvenu teinu. Netaknuta srea
ne podnosi nijedan udarac, a ko se neprestano hvata u kotac sa neprilikama, ovrsne I ne
uzmie nip red kakvim zlom: ako I padne, on se bori na kolenima. Ti se udi to bog, koji dobre
ljude veoma voli I eli da budu to bolji I asniji, njima dodeljuje takvu sudbinu da ih iskua. Ja
se uopte ne udim to ga ponekad obuzme elja da posmatra hrabre ljude kako se bore sa nekom
nevoljom. I mi se veselimo kad neki mladi kopljem doeka nasrtaj divlje zveri, kad neustraivo
podnese napad lava: to je borac plemenitiji, prizor je prijatniji. Ali ovi prizori ne bi mogli da
privuku panju bogova, jer se radi o zabavama za decu I ljudsku sujetu. Evo prizora dostojnog da
boga odvrati od njegovog posla, evo protivnika dostojnog boga: to je junak suprostavljen
nenaklonoj sudbini, pogotovu ako je tu sudbinu sam izazvao. Ne vidim ta bi za Jupitera bilo
lepe na zemlji ako bi hteo da obrati panju nego da posmatra Katona kako, posle ponovnog
poraza svoje stranke, stoji meu ruevinama republike nita manje uspravan I kae: Makar je
sva vlast u rukama jednog oveka, maker njegove legije uvale kopno a flota more, maker
cezarovci nadgledali gradske kapije, Katon zna izlaz jednom e rukom prokriti irok put
slobodi. Ovo oruje, isto I nevino uprkos graanskom ratu, izvrie dobra I plemenita dela:
slobodu, koju nije moglo da da otadzbini, podarie Katonu. Preduzmi, duo, taj dugo promiljeni
in oslobodi se ovozemaljskih stvari! Petrej i Juba su se ve sukobili i lee poseni: hrabar je i
uzvien taj sudbinski sporazum, ali neprimeren snazi mog karaktera. Jer Katonu je jednako
sramno da drugog moli za smrt, kao i da moli za ivot. Ne sumnjam da su bogovi sa velikom
radou posmatrali kako se ovaj ovek, tako eljan sopstvenog izbavljenja, brine za spas drugih i
sprema njihov beg. Kako se ak i poslednje svoje noi bavi naukom, kako zabada ma u svete
grudi i razdire utrobu: onu presvetu duu, koju bi oruje oskvrnulo, oslobaa rukom. Verujem da
je ovo razlog to udarac nije bio dovoljno precizajn i efikasan: besmrtnim bogovima nije bilo
dovoljno da jednom posmatraju Katona. Zadrali su ga i ponovo pozvali vrlinu da se pokae u
teoj ulozi: manje je hrabrosti potrebno da se poe u smrt, nego da se smrt ponovo potrai. Zar
ne bi rado gledali svog tienika kako umire slavno i nezaboravno? Smrt obesmrti ljude ije
umiranje hvale i oni koji se plae.
[]
Kaem, za sada, da stvari koje ti smatra munim, neprijatnim I stranim, koriste
prvenstveno onima koje stiu, pa onda I svima ostalima, za koje se bogovi vie brinu nego za
pojedince. One, zatim, snallaze ljude koji ih dragovoljno prihvataju, a da ih ne prihvataju, s
pravom bi ih stizalo zlo. Dodau da ova sudbini podlona iskuenja sleduju dobrim ljudima po
istom onom zakonu, po kome su oni obdareni vrlinom. Zatim u te uveriti da dobrog oveka
nikad ne treba saaljevati: za njega se moe rei da je vredan aljenja, ali on to ne moe biti. Od
svega to sam izneo, ini se da je najtee dokazati ono prvo, tj. Da strani I jezoviti dogaaji
koriste onima koji pogaaju. Zar ljudima koristi, pita me, to to ih alju u progonstvo, to
osiromauju, to sahranjuju svoju decu I enu, gube ast, onemoaju?Ako ti je udno to ovo
nekom koristi, zaudie te injenica da se neki ljudi lee seivom I vatrom, pa ak I glau I eu.
Ali, ako se priseti da se, radi izleenja, nekim bolesnicima seku I uklanjaju kosti, puta krv, pa
ak I amputiraju udovi koji ne mogu da se sauvaju a da se ne ugrozi cello telo, onda e priznati
da ima nesrea korisnih za one koje pogaaju. Isto tako, Herkula mi, ima uivanja, hvaljenih I
prieljkivanih, a tetnih za one kojim im se preputaju: prederavanje, pijanenje I ostala ubice
u slasti. Meu mnogimmudrim reima mog Demetrija, ja jasno pamtim ove (koje I sada odjekuju
I odzvanjaju u mojim uima): Niko mi se ne ini nesrenijim od oveka koga nikad nije snalo
neko zlo. Takvom oveku, naime , nije bilo doputeno da iskua sebe. Makar mu sve elje
ispunile I pre nego ih poeli, bogovi o njemu ipak imaju loe miljenje. Smatraju ga nedostojnim
da jednog dana savlada sudbinu, koja pred kukavicama uzmie kao da kae : ta e meni takav
protivnik? Odmah e poloiti oruje. Protiv njega mi ne treba sva moja snaga. U beg e ga
naterati najmanja pretnja. On ne moe da izdri moj pogled. Ma, da potraim ja nekog drugog s
kim u moi da ukrstim oruje. Sramota je boriti se sa ovekom spremnim na predaju.
Gladijator smatra uvredom borbu sa slabijim protivnikom I zna da je pobeda bez rizika
neslavna pobeda. Isto misli I sudbina: ona za sebe trai najjae protivnike, a mnoge prezrivo
odbacuje. Okree se najodlunijima I najprkosnijima da na njima oproba svoju snagu: vatrom
iskuava Mucija, siromatvom Fabricija, progonstvom Rutilija, muenjem Regula, otrovom
Sokrata, smru Katona. Bez zle sudbine nema sjajnih primera.
[]
Siao si u olimpijsku arenu, ali tamo nema nikog osim tebe: stekao si venac, ne i pobedu.
Ne estitam ti na hrabrosti ve na konzulatu ili na preturi: ukazana ti je ast. Isto mogu rei I
dobrom oveku, ako mu sluaj nije dodelio nijednu nevolju da pokae snagu svog duha:
Smatram te nesrenim, jer nikad nisi bio nesrean. Proao si kroz ivot bez protivnika. Niko
nee saznati ta si sve mogao, ak ni ti sam to nee znati. Da bi ovek upoznao samog sebe, on
mora da se oproba: niko ne moe da sazna ta je u njegovoj moi, ako je ne iskua. Tako neki
ljudi sami presreu nevolju u nastanku I vrebaju priliku da zablista vrlina koja je poela da
tamni. Hou da kaem da se veliki ljudi ponekad raduju nevoljama kao hrabri vojnici ratu.
[]
Nikada nije lako dokazati vrlinu. Sudbina nas iba I razdire? Pretrpimo: to nije okrutnost
ve borba, I to je ee prihvatimo, to emo biti snaniji. Najsnaniji deo tvog tela je onaj koji
se esto koristi. Treba da se prepustimo sudbini da nas ona ojaa za svoje udarce: malo po
malouinie nas sebi ravnima, a neprestana izloenost opasnostima stvorie prezir spram njih.
Tako tela mornara ovrsnu od mora, a ruke seljaka ogrube. Podnosei nesree, duh e prezreti
patnju. ta se sve moe postii trpljenjem, saznae ako pogleda kakve napore ine narodi bez
otadzbine, narodi okrueni oskudicom. Promotri sve one koje je omeio rimski mir. Govorim o
Germanima I nomadskim narodima na koje nailazimo oko reke Istra satire ih neprekidna zima I
tmurno nebo, jalova ima zemlja daje oskudnu prehranu.
[]
Zato se udi to su dobri ljudi izloeni opasnostima da bi ovrsnuli? vrsto I jako je
samo ono drvo koje vetar esto iba: pod naletom se kronja skuplja a korenje vre vezuje za
zemlju. Slabano je drvee koje je izraslo u pitomoj dolini. Zato je za dobre ljude, ako hoe da
budu neustraivi, korisno da budu izloeni svirepim pretnjama I da spokojno trpe zlo koje I nije
zlo ako ga dobro podnese.
[]
Ali zato bog ipak doputa da dobre ljude pogaa zlo? On, u stvari, ne doputa: od njih je
uklonio sva zla, zloin I sramotu,neiste misli I pohlepu, slepu poudu I lakomost na tue. Pazi
ih I titi. Pa zar bi neko traio od boga da dobrim ljudima uva I prtljag? Oni su boga sami
razreili ove brige, jer preziru spoljni svet. Demokrit se odrekao bogatstva smatrajui ga teretom
za mudraca. Zato se onda udi to bog doputa da dobrog oveka snau nesree, jer kad ih on
sam ponekad prieljkuje? Dobri ljudi ostaju bez sinova: pa ta, ponekad ih I sami ubijaju. alju
ih u progonstvo: pa ta, ponekad I sami ostavljaju otadybinu, a ne nameravaju da se vrate.
Ubijaju ih: pa ta, ponekad I sami podiu ruku na sebe. Zato podnose ove muke? Da naue
druge da ih podnose: roeni su da slue drugima za primer.
( Lucije Anej Seneka, Dijalozi: 19 41 )