1

PRAVOSLAVLJE OBASJANO EVANELJEM

2
3
IVICA STAMENKOVI
PRAVOSLAVLJE
obasjano evaneljem

Jedinom Bogu spasitelju naem posredstvom Isusa Hrista
Gospoda naega, slava, velianstvo, sila i vlast pre svakog
vremena i sad i u sve vekove. Amin.
Poslanica Judina, stih 25.

Beograd, 2010
ISPRAVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE

4
CIP
ISBN 978-86-912337-1-6
Izdavako pravo
Recenzent: prof. dr Dragoljub B. orevi

Ukoliko nije drugaije naznaeno, u ovoj knjizi je korieno Sveto
pismo u prevodu ure Daniia (Stari zavet) i Emilijana M. arnia
(Novi zavet).
5
Ovu knjigu posveujem svojoj brinoj supruzi i naim
dvema predivnim kerima.
6

Sad, kad gdi veliko islo ljudi neke stvari lane za istinite poituju,
ako se ko nae da te veti kako lane izobliava, takovi, inei se da
mnoge ljude za prevarene dri i da ih saterava u la, mora biti zlo
gledat, poituje se za nevjernika i esto ograjie. Evo za takove su veti
svi apostoli i sam Hristos gonjeni i ubijeni bili, zato (to to je najgore)
po vioj asti nahode se meu svima ljudma takovi koji od onih
prevara svoj pribitak i korist imadu, i zato ba ako ih oni i ne vjeruju,
nita manje hoedu na svaki nain da ih drugi vjeruju, jer njima se tako
torna konat. Ovakovi su dakle prvi koji, kako se koja istina njihovim
interesom protivna pojavi, namah: Crkva i zakon propade! viu.
Dositej Obradovi
7
Predgovor
Pravoslavlje obasjano evaneljem je jedna od najboljih knjiga koja je ikada
napisana o Pravoslavlju. Ovo je knjiga koju bi svaki pravoslavni vernik trebao da ima u
svojoj kui. Pokazuje nam izvor i poreklo Istone pravoslavne crkve kao i svetosavske
crkve koja predstavlja pravoslavlje srpskog kulturnog izraza ili srpskoliko pravoslavlje.
itanje knjige Pravoslavlje obasjano evaneljem je kao penjanje na visoku planinu
koja svakim korakom proiruje vidno polje, otkriva nove i uzbudljive detalje, a na
kraju prua nesvakidanji panoramski prizor koji izaziva tako snano oseanje! Kod
jednih oseanje ushienja i slobode, jer e u svetlosti evanelja videti to do sada nisu
videli, kod drugih oseanje srdnje i tenje za gromovima i otvaranjem zemlje da
proguta planinu, jer nee eleti da se vidi ono to sa nje vide. No, planina stoji, i
stajae. Svaki novi red je kao novi stepenik koji vodi ka najviem vrhu odakle se moe
obuhvatiti pogledom celokupno Pravoslavlje. Pravoslavlje sa Boije take gledita.
Svetlost evanelja slave i nauke Hristove sija kao sunce u ovoj knjizi i obasjava
sveukupnu veroispovest Istone pravoslavne crkve. U svetlosti Svetoga pisma koja
zrai iz svake reenice jasno vidimo i pravilno razumemo sveto pravoslavno predanje.
Knjiga nam prua obilje citata i istorijskih argumenata i do najsitnijih pojedinosti
nepobitno dokazuje i rasvetljuje koliko je Pravoslavlje zaista pravo i slavno, i kao takvo
podudarno nauci Svetoga pisma; koliko je Svetosavlje odista sveto i pre svega i
svakoga hristoliko!
Izuzetno dragoceno uenje o Svetom pismu iji je uticaj nemerljiv, uenje o
neuporedivom, nadahnjujuem, bezvremenom, vaskrslom i ivom Hristu, o spasenju
due kroz veru, izlaganje o Hristovoj krvi, o sadanjem i venom ivotu, sredinje su
teme ove knjige.
Autor veruje da je sve istinito to se otkriva u Svetom pismu, jer kroz njega govori
Bog, a da nita nije pouzdani, istiniti i nepogreivi Boiji govor to ne dolazi iz
Svetoga pisma. Ljubav prema Hristu i ka tome da Njegovu istinu uini oiglednom,
bila je sila kojoj se nije ni mogao ni eleo odupirati. On izlazi na bojite u susret
neprijateljskim besovima bez straha da e biti progonjen, iri jedra ispovedanja
Svetoga pisma ne onda kada je mirno, nego ba sada kada je naila bura. Upravo zato
to veruje u nebesko poreklo Svetoga pisma i da je jedan od najveih grehova njegovo
krivotvorenje, pisac istupa neobino hrabro, objanjava evanelje s velikom tanou,
savreno jasno prikazuje ponor izmeu pravog i slavnog i krivog i neslavnog,
omoguavajui svakome da uvidi koliko se razlikuju istina od neistine, ivot od smrti,
blagoslov od prokletstva. Naposletku, dovodi itaoca do neminovnog izbora.
Svedoim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas ivot i smrt,
blagoslov i prokletstvo; zato izaberi ivot, da bude iv ti i seme tvoje. Ljubei Gospoda
Boga svojega, sluajui glas njegov i drei se njega; jer je on ivot tvoj i duina dana
tvojih (5. Mojsijeva 30:19, 20).
Slaan uri
Autor knjige Samo Pismo
8

9
Uvod
Siguran sam da e ova knjiga izazvati razliite reakcije. Jedni e njenim
pojavljivanjem biti prijatno a drugi neprijatno iznenaeni. Komentar duhovno
probuenih osoba, koje e sa odobravanjem pozdraviti njeno objavljivanje, verovatno
e biti da je ovakvo delo odavno trebalo da ugleda svetlost dana. Jo pre mnogo
vekova. Sa druge strane, podravaoci religijskog tradicionalizma srpskog naroda i
nastavljai dela srednjevekovnih svetitelja iz loze Nemanjia, verovatno nee biti
oduevljeni. Ustvari, krug nezadovoljnih mogao bi da se proiri daleko izvan
meridijana koje pokriva srpsko pravoslavlje. Za to postoji vie razloga.
Najpre, injenice koje sam izneo u ovoj knjizi, a koje nedvosmisleno vode do
zakljuka da vaseljensko Pravoslavlje ne predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, su
izuzetno snane. One potiu pre svega iz Biblije ali i iz mnogobrojnih dela pravoslavnih
autora, kao i knjiga crkvene i svetovne istorije poznatih domaih i svetskih istoriara.
Drugo, budui da je prilino tana narodna izreka da istina moe da bude bolna,
pretpostavljam da e jedan deo mojih pravoslavnih italaca biti okiran saznanjem da
u okviru njihovog veroispovedanja postoje mnogi detalji koji nemaju nikakvog
utemeljenja u uenju Svetog pisma i verodostojnim istorijskim injenicama. Zapravo,
isto toliko iznenaujue e delovati i spoznanje istine o tome da se znaajan deo
pravoslavne dogme protivi uenju Gospoda Isusa Hrista, njegovih apostola kao i
direktnih apostolskih naslednika. Dananjim predanim pravoslavnim vernicima se
bogohulnom ini i sama pomisao da bi ita od onoga to veruju i ega se revno dre
moglo da bude neistinito i pogreno. Dodue, takav je sluaj i kod pripadnika svih
drugih religija, koji gaje istovetna oseanja prema veri svojih predaka. Ipak, kritiko
preispitivanje pravoslavne vere, to jest njenih mnogobrojnih temeljnih ali i sporednih
uenja, u svetlu Biblije i crkvene istorije, pokazuje da bi istorijsko i uistinu biblijsko-
apostolsko hrianstvo trebali da potraimo negde drugde.
Ova knjiga e rasvetliti mnogima jo uvek nedovoljno jasnu istinu o tome da se
Sveto pismo, kao izvor vere pravih Hristovih sledbenika, neuporedivo mnogo razlikuje
od tzv. svetog predanja, na kome pravoslavni temelje svoje verovanje i bogoslubenu
praksu.
Moja je molitva da ovo delo doprinese spasenju onih koji jo uvek nisu upoznali
Gospoda Spasitelja, odnosno duhovnom probuenju mnogih koji su umali u lanoj
sigurnosti koju im je donela tradicionalna religioznost.
Neka ova knjiga bude Trojedinom Bogu na slavu a ljudima na blagoslov.

Ivica Stamenkovi
10

11
1.
S
VETO PISMO I SVETO PREDANJE

Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za
odgajanje u pravednosti, da Boiji ovek bude savren, pripravljen za svako dobro
delo.
Druga poslanica Timoteju 3:16-17
Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje ispravnosti verovanja
koje zastupaju evaneoski vernici u Srbiji i irom sveta, a to je da jedini autoritet po
pitanju vere za sve hriane mora da bude jedino i iskljuivo Sveto pismo Starog i
Novog zaveta, bez ikakvih kasnijih pisanih ili usmenih dodataka. Pomenuti kasniji
dodaci koji se u okviru Pravoslavne crkve nazivaju svetim predanjem, predstavljaju
uenja mnogobrojnih crkvenih uitelja (svetih otaca) iz kasnijih vekova.
1
Njihova
tumaenja Biblije umnogome odudaraju od izvorne hrianske misli i verovanja koje
su u prvom veku propovedali Hristos i apostoli. U istinitost ove tvrdnje moji itaoci e
moi da se uvere prilikom svoga upoznavanja sa istorijskim injenicama i biblijskim
argumentima sadranim na stranicama ovog dela. No, najpre bih eleo da sa velikom
panjom istraimo temu ovoga poglavlja, a to je definisanje pojmova Svetog pisma i
svetog predanja, bogonadahnutosti prvog i navodne nadahnutosti onog drugog.
TA JE SVETO PISMO?
Tokom itave istorije Hristove Crkve, a posebno od evropske protestantske
reformacije na ovamo, evaneosko hrianstvo vrsto zastupa uverenje da Sveto pismo
(Biblija) predstavlja jedinstveno i savreno Boije otkrivenje dato oveanstvu. Sveto
pismo, ta Knjiga nad knjigama, predstavlja zbirku od 66 knjiga veeg ili manjeg obima,
od kojih 39 sainjavaju Stari, a preostalih 27 Novi zavet. Stari zavet, koji je vie nego
dvostruko obimniji od Novog, napisan je od strane Boijih slugu (proroka, careva i
levitskog svetenstva) tokom vie od jednog milenijuma. Pretpostavlja se da je prva
zapisana knjiga poetnog dela Biblije zapravo knjiga o mnogostradalnom pravednom
Jovu (ija se radnja hronoloki smeta negde za vreme ivota Jakova, praoca
izrailjskog naroda), dok su potom usledile one koje su zapisali prorok Mojsije itd.
Stari zavet (koji je pisan izmeu 1900. i 400. godine pre Hrista) predstavlja
Gospodnju objavu datu ogrehovljenim i smru poraenim ljudima o tome da e u
budunosti On na zemlju poslati Izbavitelja koji e biti niko drugi do njegov veni
Sin drugo lice boanske Trojice. Novi zavet (koji je pisan u 2. polovini I veka posle
Hrista), pak, predstavlja zapise apostola koji su bili oevici i svedoci boanskog
poslanja Isusa Hrista, njegovog dela ispatanja i stradanja poradi ljudskih grehova,
kao i Njegovog slavnog vaskrsenja iz mrtvih.

1
Sve do najmodernijih vremena jer i u naem veku ive ili se kanonizuju meu svetitelje, tj. svete oce,
nedavno preminuli pojedini monasi, episkopi ili patrijarsi.
12
Stih koji sam naveo na poetku poglavlja, iz 1. poslanice koju je ap. Pavle pisao
Timoteju, daje nam do znanja da su Bogom nadahnuti apostoli, naueni tome od svoga
Uitelja i Spasitelja Isusa, vrsto verovali da je celokupno Sveto pismo (od prve do
poslednje njegove reenice) nadahnuto od savrenog i nepromenljivog Gospoda Boga.
Ono to je u ovom prouavanju teme o Svetom pismu posebno znaajno jeste
dokazivanje verodostojnosti stava evaneoskih hriana da, zbog postojanja mnotva
drugih drevnih knjiga koje pretenduju da se nazovu svetim, jedino 66 knjiga koje se
nalaze u tzv. uem, tj. protestantskom kanonu Biblije poseduju boansko nada-
hnue.
1
Jedino su ove knjige (koje, blagodau Boijom, imamo u srpskim Biblijama)
savrene i nepogreive u svojoj objavi Boga Tvorca i Njegovog velianstvenog spa-
siteljskog dela kojeg je ostvario kroz ljubljenog Sina. Kao dokaz za tvrdnju da je
svakom pojedinom greniku radi spasenja, kao i svakom hrianinu i Crkvi u celini za
svakodnevnu pobonost i bogosluenje potrebno samo i iskljuivo Sveto pismo sa
svojih 66 knjiga i nijedan drugi izvor iz koga bi crpeli verska saznanja, posluie
tekstovi u nastavku moga izlaganja.
Boansko nadahnue Svetog pisma
Ovo najpre znajte da se ni jedno prorotvo Pisma ne moe tumaiti kako ko hoe.
Jer nikad prorotvo ne bi oveijom voljom, nego su Duhom Svetim noeni sveti ljudi
govorili od Boga.
2


U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih Hristovih uenika, ap.
Petar, govorei o problemima sa kojima se susreu ljudi koji ele da ispravno shvate
odreena biblijska proroanstva, iznosi svoju vrstu veru u to da su pisci Biblije (meu
kojima i on sam) svoje tekstove zapisivali pod direktnim nadahnuem i vostvom
Svetog Duha. Za vreme zemaljskog ivota Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola,
jedino Sveto pismo koje je bilo itano sa njihove strane (kao i od strane njihovih
savremenika) jesu bile starozavetne knjige. Budui da su pisci starozavetne zbirke
svetih spisa bili Izrailjci (tj. Jevreji, potomci Avraama, Isaaka i Jakova), ova nacija je
imala, u to vreme, nesvakidanju privilegiju da jedina poseduje i ita bogonadahnute
tekstove. Kao obeani Boiji Mesija i osniva hrianske religije, Isus Hristos je
propovedao i nauavao da su svi starozavetni spisi (koje i mi danas imamo u svojim
Biblijama) u potpunosti od Boga nadahnuti i apsolutno nepogreivi. Iskazujui svoj
stav o bogonadahnutosti Starog zaveta, Sin Boiji je rekao:
Jer vam zaista kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno iota ili jedna
crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.
1


1
Jedina dva dosadanja prevoda i izdanja kompletnog Svetog pisma (Starog i Novog zaveta) na srpskom
jeziku sastoje se od ueg tj. protestantskog kanona od 66 biblijskih knjiga. To su prevodi Biblije koje su
sainili uro Danii i Vuk Karadi, kao i dr Lujo Bakoti. Bilo bi dobro istai i injenicu da daleko
najvei broj tampanih Biblija na mnogim svetskim jezicima, milou Boijom, poseduje u svom sastavu
samo bogonadahnute knjige (njih 66), bez tzv. apokrifnih tekstova. Kao to u napomenuti u nastavku
naeg prouavanja, Rimokatolika i Pravoslavne crkve priznaju za bogonadahnute i korisne za duhovni
rast i vaspitanje i neke knjige koje ne postoje u srpskim prevodima Svetih pisama (tj. one knjige koje su od
strane drevnih jevrejskih i hrianskih autoriteta odbaene kao one koje sadre verovanja oprena uenju
izvornih biblijskih tekstova).
2
2. posl. Petrova 1:20-21
13
Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta
Jevrejski kanon Starog zaveta (tj. celokupnog njihovog Svetog pisma, jer oni ne
priznaju Novi zavet), koji je nazvan jo i ui tj. palestinski, u potpunosti je
identian dananjem tzv. protestantskom kanonu Starog zaveta. Jedinu razliku
predstavlja to to jevrejski kanon broji 24 biblijske knjige (umesto 39), a razlog je taj
to se neke knjige u jevrejskoj Bibliji nalaze grupisane tako da vie njih ine jednu.
Tako na primer, spomenute 24 knjige su tradicionalno podeljene u tri grupe:
- Zakon (koji obuhvata 5 Mojsijevih knjiga);
- Proroci (tzv. prvi proroci: Knjiga Isusa Navina, knjiga o Sudijama, 1. i 2.
Samuilova (kao jedna knjiga), 1. i 2. o Carevima (kao jedna knjiga); poslednji
proroci: Isaija, Jeremija i Jezekilj, i grupa od 12 prorokih knjiga manjih po obimu
koja se naziva knjigom malih proroka i rauna kao jedna knjiga);
- Spisi (Knjiga o Jovu, Prie Solomonove, 1. i 2. Dnevnika, Jezdra i Nehemija, Ruta,
Pesma nad pesmama, Propovednik, Pla Jeremijin, Jestira i knjiga proroka Danila).
Takoe, napred pobrojane knjige jevrejske Biblije (naeg Starog zaveta) se ne
nalaze poreane istim redosledom kao to je to sluaj u hrianskim. Jevrejska Biblija
otpoinje 1. Mojsijevom knjigom a zavrava 2. knjigom Dnevnika (umesto knjigom
proroka Malahije kao to je to sluaj sa Starim zavetom u hrianskom Svetom
pismu). to se tie naina formiranja kanona jevrejske Biblije, protestantski teolog
Branko Bjelajac, u svom delu Sveto pismo u Srba kazuje sledee:
Najranije odreenje knjiga Staroga zaveta kao svetih knjiga ili svetih spisa dao
je rimski istoriar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine posle
Hrista. Za njega je osnovna odlika ove literature bila sadrana u tome to su ti spisi bili
boanska objava nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili
pod boanskim nadahnuem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena
celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog. Kanon Starog zaveta formiran
je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine pre Hrista. Veruje se da je to
delimino uinio prorok Jezdra, a da je ostatak spisa sakupio prorok Nemija.
2

No, iako je zbirka knjiga koje su kanonizovane u ono to mi danas nazivamo Starim
zavetom, sabrana jo u V veku pre Hrista, u narednim stoleima su nastale jo neke
jevrejske istorijske knjige koje su sadrale i religijske primese. Prilikom prevoenja
jevrejske Biblije na grki jezik u Aleksandriji (u Egiptu) u treem ili drugom veku pre
Hrista, od strane sedamdeset dvojice prevodilaca, zajedno sa biblijskim knjigama
prevedene su i ove istorijske knjige, tako da su sve one nale svoje zajedniko mesto u
novonastalom prevodu nazvanom Septuaginta (LXX tj. prevod sedamdesetorice).
Ove istorijske knjige se jo nazivaju i apokrifima (jer sadre pored istorijskih podataka
i religijske ideje i uenja koja nisu u saglasnosti sa tvrenjima bogonadahnutih spisa).
Evo ta je o starozavetnom kanonu (tj. knjigama jevrejske Biblije) izmeu ostalog
rekao Josif Flavije (koji je pre svog zarobljavanja od strane Rimljana, tokom Judejskog
rata koji je voen od 66-73. god. posle Hrista, bio jevrejski vojskovoa i pripadnik
verske struje fariseja):

1
Ev. po Mateju 5:18
2
Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god. str. 14 -15. Naglasak moj.
14
Kod nas nije sluaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne slau, ili se
suprotstavljaju jedna drugoj. Imamo ih samo dvadeset dve
1
, koje sadre istoriju svih
vremena, knjige u koje se s pravom verovalo. Od ovih, pet su Mojsijeve, koje
sadre zakone i najranije tradicije od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija
do vladanja cara Artakserksa, persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su
istoriju dogaaja koja se pojavila u njihovo vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala etiri
dokumenta sadre pesme Bogu i praktine pouke ljudima. Od vremena Artakserksa
(430 godina pre Hrista) svaki dogaaj je zapisan, ali novi zapisi nisu smatrani
vrednim da se prime poput onih pre njih, zato to vie nije bilo proroka.
Na stav prema prorokim pismima vidi se u tome to, niko nije pokuao ni da doda,
ni da ukloni ili promeni jedno slovo, iako je veliki period vremena (500 godina) do
sada proao. Svakom Jevrejinu je uroeno da ove knjige smatra Boijim zapovestima,
da ih dri, i ako je potrebno, da umre za njih.
2

Da je istina ono to je pisao istoriar Flavije moemo da potvrdimo i reima
Gospoda Isusa Hrista. On, naime, nikada u svojim govorima nije navodio citate iz
apokrifnih knjiga (iako su i one u njegovo vreme postojale u okviru Septuaginte i itale
se meu Jevrejima u rasejanju, u grkom govornom podruju). Isus takoe nije citirao
ni izreke poznatih jevrejskih uitelja (rabina) iz prolosti, iako je to bio istaknut obiaj
meu rabinima njegovog doba, ve se oslanjao iskljuivo na Sveto pismo
3
. Zanimljivo
bi bilo da, a u vezi kanona jevrejske Biblije kojeg je Isus priznavao, istaknemo i
upozorenje koje je Gospod izrekao bezakonim Jevrejima svoga doba, u kome je istakao
da e ih, zbog odbacivanja Mesije stii zasluena kazna:
Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam aljem
proroke, i mudre i knjievnike. Od njih ete jedne ubiti i raspeti, a druge ibati u vaim
sinagogama i goniti od grada do grada, da doe na vas sva pravedna krv, prolivena na
zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste
izmeu hrama i rtvenika. Zaista vam kaem, sve e to doi na ovaj narataj.
4

Isus, kao to vidimo, pominje svu pravednu krv prolivenu na zemlji i to od krvi
Avelja (sina Adama i Eve koga je ubio njegov brat Kain) pa sve do Zaharije sina
Varahijinog. Smrt pravednog Avelja je opisana u prvoj knjizi jevrejske Biblije, Prvoj
knjizi Mojsijevoj 4:8-11, a smrt Zaharije u poslednjoj knjizi te iste Biblije, Drugoj knjizi
Dnevnika, u 24:20-22. Iako su mnoge bezimene Boije sluge izgubile svoje ivote i
posle zavretka pisanja bogonadahnutih starozavetnih knjiga, a pogotovo u vreme
Makaveja to je opisano u istoimenim starozavetnim apokrifnim knjigama, Gospod
Hristos je navoenjem imena dva nevino stradala oveka, sa samog poetka, kao i sa
samog kraja jevrejske Biblije potvrdio injenicu da je i On smatrao Prvu knjigu
Mojsijevu prvom, a drugu knjigu Dnevnika poslednjom knjigom Boijeg starozavetnog

1
Jevreji su ponekada raunali knjige Isusa Navina, knj. o Sudijama i knj. o Ruti kao jednu, umesto kao tri
knjige, te otuda razlika izmeu malopre navedenog podatka da jevrejska Biblija sadri 24. knjige, i ovog
upravo pomenutog o broju od 22 knjige. Vidi kod: Dragan Simov, ta kae Sveto pismo; drugo izdanje,
Alfa i Omega, Beograd 1996. god. str. 39. Isto tako, ponekada se Ruta i Sudije smatraju jednom knjigom,
kao i Jeremija i Pla Jeremijin, tako da se ponovo dolazi do 22 knjige umesto 24, iako se time u kanonu ne
vre bilo kakve promene. Vidi u: Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2, 2002. godine. str.
49.
2
ta kae Sveto pismo, str. 38-39. Naglasak moj.
3
Vidi sledee stihove: Mt. 5:17-18; 22:29-32, 37-40; Mk. 7:8-9; Lk. 4:17-21; 18:31-33; 24:27, 32, 44-45.
4
Ev. po Mateju 23:33-36 (Vidi takoe: Knjiga proroka Zaharije 1:1). Naglasak moj.
15
otkrivenja (dakle, bez apokrifne literature). Ovaj kanon je i konano potvren krajem
prvog veka nove ere, od strane uvaenih jevrejskih rabina:
U tom smislu treba spomenuti i sabor jevrejskih stareina u mestu Javne (latinski
Jamnia) pod vostvom rabina Johanana ben Zakaja, nedaleko od Jerusalima oko 90.
godine. On je proizaao iz potrebe da se vidi da li bi neke novije knjige (npr. Knjiga
Isusa, sina Sirahova) mogle biti pridodate kanonu. Na tom skupu je potvren ui
jevrejski kanon zakljuen jo u 5. stoleu pre Hrista. Naime, prema rabinskom
predanju Bog je objavio sebe kroz neprekinuti niz bogonadahnutih ljudi, poevi od
Mojsija do Jezdre. (...) Bitno je naglasiti da Javnejski sabor nije doneo nove zakljuke
i reenja, ve samo potvrdio kanon koji je ve vekovima bio
opteprihvaen meu Jevrejima.
1

Ipak, iako su kanonu Starog zaveta stoleima pripadale samo one knjige koje i mi
danas imamo na srpskom jeziku (tzv. ui palestinski kanon, koga su jedino
priznavali Isus i apostoli), Rimokatolika crkva je u XVI veku (1546. godine), na
jednom svom saboru u Trentu, na etvrtoj sesiji zasedanja, donela odluku o
proirivanju ove zbirke knjiga prihvatajui tzv. iri tj. aleksandrijski kanon kakav
se nalazio u grkom prevodu Septuaginti. Zbog toga danas, u rimokatolikim
prevodima Biblije nalazimo, u Starom zavetu, ukupno 46 knjiga (umesto 39), kao i
dodatna poglavlja u knjizi proroka Danila i knjizi o Jestiri.
to se, pak, tie kanona Starog zaveta kojeg priznaju i prihvataju pravoslavne crkve,
evo ta o tome kazuje Branko Bjelajac u svojoj knjizi Sveto pismo u Srba:
Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Starog zaveta saobraavale u skladu s
proirenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje
kao kanonsku knjigu Varuhovu), Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih,
to je kasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu (Nomokanonu).
Meutim, za razliku od toga, danas meu teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
postoje dve struje: s jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta
takozvani palestinski ui kanon (kakav imamo objavljen u prevodima ure Daniia
i dr Luja Bakotia); dok drugi, teolozi mlae generacije, smatraju da treba
prihvatiti takozvani aleksandrijski iri kanon. Ovaj iri kanon obuhvata sve
knjige ueg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ule na osnovu razmatranja
mnogih crkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana
Zlatoustog itd. (...) Kako pak ne postoji jasan kanon meu pravoslavnim crkvama, one
su na svepravoslavnoj konferenciji odranoj 1961. godine na Rodosu u Grkoj, odluile
da se sazove Veliki svesabor na kojem bi trebalo da se razmatra autoritet
drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje se itaju u pravoslavnim crkvama. Od
ovog Sabora (budueg Osmog vaseljenskog sabora, prim. I. S.) se oekuje da
konano odredi kanon Staroga zaveta za pravoslavne crkve. (...) Meutim,
bez obzira na budue odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC ve
danas nauavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina, Knjiga
o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga premudrosti Isusa
sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga i trea
Makavejska i Trea knjiga Jezdrina, to predstavlja proirenje i ireg, aleksandrijskog
kanona (koji prihvata rimokatolika crkva). (...) S druge strane, profesor dr Dimo
Peri, u svojoj knjizi Crkveno pravo, u drugom dopunjenom izdanju iz 1999. godine

1
Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2. 2002. god. str. 49. Naglasak moj.
16
koja je ujedno i udbenik za ovaj predmet na Pravnom fakultetu u Beogradu, bez imalo
dvojbe za kanon Starog zaveta uzima ui, palestinski kanon, dakle onaj isti koji je kod
Daniia i Bakotia u prevodima, i koji se naziva jo i protestantskim. (...) Oigledno je
da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u
deuterokanonske, a koje su apokrifne, meu pravoslavnim teolozima jo uvek nema
saglasnosti ak ni u okviru jedne crkve, SPC.
1

A evo ta nam isti protestantski teolog saoptava o istorijskom razvoju stavova o
kanonu Starog zaveta meu istonim verskim autoritetima, a pogotovo u XVII stoleu:
U godinama 1642. i 1672., pravoslavni sabori u Jasi i Jerusalimu potvrdili su kao
originalne delove Pisma: 1. Jezdrinu (u Vulgati to je 3. Jezdrina), Tovita, Juditu,
1., 2. i 3. Makavejsku, Premudrost Solomonovu, Varuha, Premudrost Isusa sina
Sirahova, i poslanicu Jeremijinu. Ovaj kanon je poznat kao kanon Septuaginta plus.
(...) Pravoslavni teolozi veruju da su izmene u Septuaginti nainjene po nadahnuu
Svetoga Duha, tako da se imaju prihvatiti kao deo Boijeg nastavljenog otkrivenja.
(...) Meutim, situacija meu pravoslavnim crkvama danas nije tako jasna. Odreene
apokrifne knjige su navedene kao autoritativne na Sedmom ekumenskom saboru u
Nikeji 787. godine kao i u Konstantinopolju 869. godine. Tokom vekova koji su usledili
posle Velike izme 1054. godine, pitanje kanona nije se postavljalo kao pitanje.
Meutim, kada je konstantinopoljski patrijarh Kiril Lukarski objavio i
odtampao Veroispovedanje u kojem je potvrdio stari jevrejski kanon,
sazvan je Sinod u Jasi 1642. godine gde je to bilo osueno (...).
Verovatno jedan od najvanijih sinoda u istoriji istono-pravoslavne crkve bio je
odran 1672. godine u Jerusalimu. On je odran kako bi se suprotstavio uticaju Kirila
Lukarskog i grupe kalvinista, i na njemu je izriito reeno da su ove knjige
Premudrosti, Judita, Tovija, dodaci Danilu, i etiri Makavejske kanonske.
2

Ipak, razliito od zakljuaka prethodno pomenutih pravoslavnih sabora koji
potpadaju (po pravoslavnom uenju - kao to emo se uveriti u drugoj polovini ovog
poglavlja), u tzv. sveto predanje koje je, smatra se, bogonadahnuto poput Svetog
pisma, kao i razliito od miljenja mnogih pravoslavnih patrijaraha, episkopa i drugih
savremenih bogoslova, stoji i 33. pravilo (kanon) svetog, pomesnog, kartaginskog
sabora (ije se odluke takoe smatraju delom svetog predanja), koji negira

1
Sveto pismo u Srba, 2. izdanje, Beograd 2003. g. str. 20-22. Naglasci moji. Bilo bi zanimljivo spomenuti i
to da, npr. pravoslavni bogoslov, protoakon Radomir Raki, u svom Biblijskom reniku kae da Stari
zavet sadri ukupno 39 knjiga, to odgovara uem kanonu, dok mitropolit crnogorsko primorski
Amfilohije, kanonskim (iako ipak drugokanonskim - ali ne i apokrifnim) smatra i: prvu Jezdrinu, tri
Makavejske, Toviju, Juditu, dodatke Danilu (Suzana, molitva Azarijina, himna tri mladia, Vil i Drakon),
dodatke Jestiri, Varuhovu knjigu, poslanicu Jeremijinu, premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost
Solomonovu. U uvodu svom prevodu knjige Premudrosti Solomonove on navodi da se ove knjige u SPC
koriste u starom, crkveno-slovenskom prevodu. Vidi u: Sveto pismo u Srba, str. 21. Zastupajui stav o
tome da Stari zavet ne broji 39 ve 46 knjiga, kao i to da su i ovih dodatih 7 (koje postoje u rimokatolikim
Biblijama) takoe kanonske, pravoslavni predava Goran Radenkovi kazuje sledee: Stari i Novi Zavet,
koji ine Bibliju, predstavljaju korpus od 73 knjige koje su nastale u vremenskom periodu od oko 1.000.
godina; 46 knjiga ine Stari Zavet, a 27 knjiga Novi Zavet. Sveti knez Lazar, asopis za duhovni
preporod, br. 4 [24], 1998. god. str. 61. Naglasak moj.
2
Teoloki asopis Teolokog fakulteta Novi Sad, br. 2. god. 2002. str. 45. Naglasak moj.
17
kanoninost nekim od maloas pomenutih knjiga. Evo kako glasi ovo pravilo
1
u delu
koji regulie broj starozavetnih knjiga:
Pravilo br. 33: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu nita drugo
ne ita
Takoe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, nita drugo pod imenom
Boanskih knjiga, ne moe itati u hramovima. A kanonske knjige su ove:
Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, ponovljeni Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, etiri
knjige Carstva, dve knjige Paralipomenon (tj. dve knjige Dnevnika, prim. I. S.), Jov,
Psaltir, pet knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj,
Danilo, Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jedrine.
2

U pomenutom spisku nalazi se ukupno 42 knjige, meu kojima i ranije pominjane
Tovija i Judita. Meutim, ovaj sabor izriito tvrdi da knjige Makavejske, Varuh,
poslanica Jeremijina, Premudrost Isusa sina Sirahova i druge ranije navedene nisu
kanonske i da se ne smeju itati u pravoslavnim hramovima. No oito je da se ovaj
pomesni kartaginski sabor, iji se kanoni (pravila) nalaze u zborniku pravila
Pravoslavne crkve, i kao takvi trebali da se potuju, ne potuje ni od strane
pravoslavaca koji podravaju tzv. ui kanon Biblije, niti pak od onih koji podravaju
iri kanon Septuaginte (ili pak kanon nazvan Septuaginta plus). Tako, izgleda da
pitanje kanoninosti ili nekanoninosti odreenih apokrifnih knjiga i dalje ostaje
otvoreno, sve do nekog sledeeg sveopteg sabora, kada bi, barem prema najavama,
trebali da oekujemo konani rasplet dogaaja.
Poto smo upravo utvrdili da su jedino protestantske (kao i evaneoske) crkve te
koje potuju kanon Starog zaveta kojeg se pridravao i Gospod Isus Hristos, za razliku
od rimokatolika i pravoslavnih (koji, barem to se tie ovih poslednjih ak ni posle
2000 godina postojanja hrianstva nisu doli do zakljuka koje knjige pripadaju
Bibliji a koje ne; - moda e ovo pitanje ostati nereeno sve do drugog Hristovog
dolaska), pogledaemo na koji je nain nastao Novi zavet.
Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta
Zbirka knjiga koju su napisali Hristovi apostoli kao i njihovi najblii saradnici u
prvom veku nae ere, a koju moemo za razliku od Starog zaveta (jevrejske Biblije) da
nazovemo hrianskom Biblijom, zvanino je poela da se naziva Novim zavetom
tek nakon okonanja apostolske epohe (u II veku posle Hrista). Uporedo sa
nastajanjem apostolskih spisa (poslanica, evanelja i Otkrivenja), koji su kasnije
prepoznati kao bogonadahnuti i uvrteni u kanon Novog zaveta, nastajali su i tzv.
apokrifni zapisi koji su poticali iz pera autora koji su u manjoj ili veoj meri bili pod
uticajem neke od nehrianskih filozofija, ili svoje, Duhom Svetim neprosvetljene,
telesne pameti. Evo ta o apokrifima izmeu ostalog kae Radomir Raki:
U 2. veku su nastala apokrifna jevanelja, apokrifna Dela apostolska, poslanice,
ak i apokalipse (Otkrivenja), obino napisani u ime nekih apostola, a skoro
uvek su odraavala osobena gledita. Hriani nisu smesta odbacivali takva
dela ukoliko su bila bliska knjigama smatranim za kanonske. Kad je bio

1
Dva crkvena sabora u Kartagini, na kojima je donesena odluka o tome koje knjige ine, a koje ne, zbirku
autoritativnih apostolskih spisa (Novoga zaveta) odrani su 397. i 419. god. posle Hrista.
2
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, ibenik 2003. str. 94. Naglasak moj.
18
u pitanju takav spis kao to je Tomino jevanelje, nedavno pronaeno u
koptskoj verziji, oni uopte nisu bili spremni da ga odbace. A pritom su bili
svesni da sve sadrano u tom evanelju, ma koliko bilo blisko onom to je smatrano
autoritativnim predanjem, ima osobiti gnostiki preliv.
1

Jedan od osnovnih problema koji se javio posle smrti apostola, a bio je prisutan i za
vreme njihovog ivota, jeste pitanje autentinosti (originalnosti) verskih spisa koji su
se itali u hrianskim crkvama gde god da su one postojale. Apostol Pavle je, naime,
upozoravao hriane u Solunu jo sredinom prvog veka da se po crkvama raznose i
poslanice koje nisu napisane apostolskom rukom a iji sadraji mnogo vie zbunjuju
i odvode na stranputicu nego to doprinose utvrivanju onih koji su poverovali:
A vas, brao, molimo u pogledu dolaska Gospoda naega Isusa Hrista i naeg
skupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplaiti, ni duhom,
ni reju, ni toboe naom poslanicom kao da je dan Gospodnji ve tu. Da vas
niko ne prevari ni na koji nain...
2

Budui da je ap. Pavle diktirao svoje poslanice piscu koji ih je zapisivao od rei do
rei
3
, to je znailo da je rukopis Pavlovih poslanica uvek bio razliit (jer su poslanice
ispisivali svojeruno svojim rukopisom, razliiti pojedinci kojima je apostol
diktirao). To je naravno stvaralo i problem prvovekovnim itaocima u vezi
prepoznavanja originalnih Pavlovih pisama sa jedne, i raznih pisama koja su poticala
od lanih uitelja sa druge strane. Zbog toga je apostol imao praksu da poslednjih
nekoliko rei ispisuje svojeruno rukopisom koji je bio poznat crkvama kojima su
poslanice bile upuivane. On u vezi te svoje prakse, uvedene zbog spreavanja
mogunosti da vernici budu obmanuti, kae:
Pozdrav mojom rukom, Pavlovom. (Kol. 4:18); ili:
Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. To je znak u svakoj poslanici; tako
piem. (2. Sol. 3:17; naglasak moj).
4

Evanelist Luka je takoe potvrdio injenicu koja mu je bila poznata, a to je da su
se mnogi latili posla da (pitanje je koliko uspeno i verno?) opiu dogaaje iz ivota
Isusa Hrista kao i njegovih najbliih prijatelja i saradnika:
Poto su mnogi preduzeli da opiu dogaaje koji su se ispunili meu nama, -
onako kako nam predae oni koji su od poetka bili oevici i sluitelji rei, - naumih i ja
- poto sam sve tano ispitao od poetka da ti napiem po redu, ugledni Teofile, da
uvidi istinitost onoga o emu si pouen.
5

Pod odrednicom mnogi, koju je istakao u prvom stihu prve glave svog evanelja,
Luka sasvim sigurno nije mislio na evaneliste Mateja i Marka, koji su pisali svoja

1
Sveti knez Lazar, asopis za duhovni preporod, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 93. Naglasak moj.
2
2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj.
3
U posl. Rimljanima 16:22 npr. itamo: Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije, koji napisah ovu
poslanicu. iako je zapravo jasno da je autor poslanice ap. Pavle (Rim. 1:1-7), a da je Tertije bio samo
jedan od lokalnih vernika koji se ponudio da zapie Pavlove rei.
4
Verovatno je da e neki prouavaoci Biblije postaviti pitanje zbog ega Pavle onda itav tekst svojih pisama
nije pisao svojeruno, ukoliko je ve postojala opasnost obmane mnogih vernika o kojima se on duhovno
starao? Odgovor bi mogao da bude u tome da je ap. Pavle, u poznijem dobu svoga ivota, bio veoma slabog
vida (ili je moda bio dalekovid), te ga je to ometalo da pie svojom rukom. Naznake za opravdanost stava
o Pavlovom slabom vidu nalazimo u posl. Galatima 4:15 i 6:11, gde on kazuje da su rei ispisane njegovom
rukom pisane veoma krupnim slovima, kao i to da su ga vernici iz Galatije tako voleli, da bi, da su samo
mogli, i svoje oi izvadili i dali ih njemu.
5
Ev. po Luki 1:1-4. Naglasak moj.
19
evanelja u priblino vreme kad i on sam (ap. Jovan je svoje evanelje pisao znatno
kasnije od ostalih evanelista)! Ovi mnogi su oni hrianski pisci (ili moda tzv.
hrianski gnostici), koji svoje biografske radove o ivotu i radu Isusa Hrista ili nisu
dovrili (jer ih na taj poduhvat nije ni inspirisao Duh Sveti), ili, pak, njihova dela nisu
bila verodostojna zbog ubacivanja mnogih legendarnih dogaaja ili izreka koje nisu
izvorno poticale od Hrista. Zbog toga evanelist Luka striktno naglaava da je on sve
tano ispitao od poetka to oito znai da neki nazovi evanelisti nisu bili
tako pedantni te stoga njihovi spisi nisu ni uvrteni meu knjige Novog zaveta. Zbog
postojanja veeg broja ovakvih Hristovih biografa i pisaca lano-apostolskih
poslanica, u toku prvog a posebno u drugom veku posle Hrista (a i u nekoliko
narednih), nastale su mnoge knjige koje su se u manjoj ili veoj meri udaljavale od
evanelske istine o kojoj su pisali pravi Hristovi apostoli. Meu mnogim verskim
spisima koji su se itali meu hrianima u drugom i treem veku nalazile su se i
knjige pod nazivom (na primer): Dela Pavlova, Jermin Pastir, Apokalipsa Petrova,
Poslanica Varnavina, Evanelje po Jevrejima, Evanelja po Petru, Nikodimu, Mariji,
Tomi, Matiji, protoevanelje Jakovljevo (knjiga o Marijinom roenju), Dela Andrejeva,
Pavlova, Jovanova itd. Sa druge strane, pored ovih dela koja su bila pripisivana
apostolima ili njihovim bliskim prijateljima (radi to boljeg prihvatanja od strane
zbunjenih vernika), u istom korpusu dela nalazile su se i knjige koje su krajem prvog i
poetkom drugog veka pisali naslednici apostola, stareine hrianskih crkava, radi
pouke vernika. Meu ovim spisima moemo da izdvojimo, na primer, sedam poslanica
antiohijskog episkopa Ignjatija (upuenih: Rimljanima, Efescima, Traljanima,
Smirljanima, Filadelfljanima, Magneanima i Polikarpu), dve poslanice Klimenta iz
Rima upuene Korinanima, kao i Polikarpovo pismo Filipljanima.
Da je konfuzija meu hrianima u drugom veku bila poprilina po pitanju koje
knjige zasluuju da budu svrstane u kanon Novog zaveta a koje da budu odbaene kao
one koje zagovaraju uenje koje se razlikuje od apostolskog, dokazuje i sluaj da su
mnogi hrianski autoriteti iz tog vremena (a i kasnije), kao autentine i
bogonadahnute prihvatali odreene apokrifne knjige (koje su kasnije bile odbaene) a
odbacivali one za koje se kasnije pouzdano utvrdilo da su upravo autentine i da potiu
od apostola. Najvie se raspravljalo po pitanju autentinosti novozavetne knjige
Otkrivenja Jovanovog, iako ni neke druge knjige nisu bile poteene (kao na primer II
i III posl. Jovanova, Judina, II Petrova, Jevrejima...). Ipak, prema svojoj providnosti i
velikoj milosti prema ljudskom rodu, kome je eleo da podari u potpunosti
autoritativnu zbirku knjiga u kojoj je nepogreivo opisana Njegova vena Istina,
Gospod je upravljao mislima inae pogreivih i grekama sklonih ljudi da bi se
novozavetni kanon na kraju ipak uobliio i postao onakav kakvog ga mi imamo danas.
O nainu i vremenu konanog formiranja kanona Novog zaveta Bjelajac kazuje
sledee:
Pojavila su se nova evanelja i nova tumaenja. Meutim, osnov za
kanonizaciju bila je autentinost apostolske doktrine u njima. U ovom
periodu nije postojala nikakva zvanina institucija ili organizacija koja bi izvrila
sistematizaciju novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od razloga to su se pojavili
jeretici koji su nudili svoja sveta pisma. U treem i etvrtom veku dolazi do
formiranja Novog zaveta u obliku koji imamo danas. Veliku ulogu tu su odigrale tzv.
istone crkve koje su Novi zavet prihvatile kao Sveta pisma. Do sredine etvrtoga veka,
20
vie nije bilo nikakve sumnje u autentinost novozavetnih tekstova, osim u Otkrivenje,
koje nije bilo na spisku knjiga Novog zaveta na saboru u Laodikeji 367. godine.
Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj Vaskrnjoj poslanici
vernicima objavio da je kanon Novog i Starog zaveta odreen i da se ne moe menjati.
U Egiptu je bilo velikih problema s lokalnim crkvama koje nisu itale i tumaile samo
izvorne tekstove, tako da je Atanasije bio prinuen da napie sadraj kanon Novog
zaveta. Te iste godine, ovu Atanasijevu preporuku poslanicu crkvama usvaja i
crkveni Sabor u Laodikeji. Atanasije je dao spisak knjiga za koji kae da su odreene
od otaca da ih itaju oni koji tek prime hrianstvo, i koji trae uputstva u pobonoj
rei. Rimska crkva takoe usvaja ovaj, Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382.
godine pod papom Damaskusom. Do sabora u Kartagini 397. godine sve knjige
Staroga i Novoga zaveta su kanonizovane, ukljuujui i Otkrivenje. Odluke ovog
Sabora su potvrene na sledeem Saboru u Kartagini 419. godine. Meutim, smatra se
da je kanon Novog zaveta konano prihvaen i usvojen od strane svih crkava tek na
drugom trulonskom (Quinisextine) saboru u Carigradu 692. godine, ali i tamo su
usvojena dva kanona Novog zaveta: jedan s Otkrivenjem a drugi bez Otkrivenja
Jovanovog. Tek se u spisima grkih crkava u desetom veku moe pronai Otkrivenje
kao deo Novog zaveta.
1

Nakon to smo ovim utvrdili na koji je nain i kada dolo do odbacivanja apokrifnih
knjiga i formiranja zbirke apostolskih bogonadahnutih spisa i njihovog proglaavanja
jedino merodavnim delima za pravilno formiranje bogougodnog hrianskog
veroispovedanja kod ljudi, elim da posebno obratimo panju jo na jedno, veoma
vano pitanje. Iako e moda ovo izgledati kao ponovno stavljanje upitnika na ve date
odgovore, moramo ponovo da se pozabavimo pitanjem: Kada je zapravo nastao Novi
zavet?
Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?
Ovo pitanje moramo ponovo da postavimo iz razloga to teolozi Pravoslavne crkve
neprestano insistiraju na tezi da je Crkva Hristova (itaj: Pravoslavna crkva) postojala
pre Novog zaveta, te da je Crkva napisala i presudno uticala na konano formiranje
kanona Novog zaveta! To u prevodu znai (a to je upravo ono to pravoslavni ovom
tezom ele da dokau) da je jedino prava i izvorna Hristova Crkva (tj. Pravoslavna) ta
koja ima svetoduhovski autoritet i ovlaenje da tumai Sveto pismo! Ova teza se
posebno potencira prilikom rasprave pravoslavnih sa evaneoskim protestantima (i
ostalim nepravoslavnim verskim zajednicama), po pitanju ispravnosti odreenih
pravoslavnih verovanja koja nemaju svoja utemeljenja u Bibliji i sa kojima se
protestanti ne slau. Evo ta o ovome moemo da proitamo u tekstu protoakona
Radomira Rakia:
Postojanje i priroda kanona podrazumeva postojanje Crkve. Ovime se eli rei da
bez Crkve ne bi bilo Novog zaveta. Upravo kao to Novi zavet izraava odgovor
(udovoljenje) apostola i njihovih uenika Hristu, tako i Crkva izraava isti odgovor
(udovoljenje); meutim, Novi zavet je plod crkve, dok Crkva nije plod Novog

1
Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj.
21
zaveta. Crkva bi mogla propovedati, i stvarno je propovedala, jevanelje bez
posredovanja Novog Zaveta; no Novi zavet ne bi mogao nastati nezavisno od Crkve.
1

Tekst koji u dalje navesti pisan je perom svetenika Dejmsa Berntajna
(Amerikanca koji je poreklom Jevrejin). U njemu je ovaj teolog objasnio zbog ega je,
izmeu ostalog, preao iz evaneoskog protestantizma u Pravoslavlje, govorei da je
glavni razlog tome bilo uoavanje injenice o postojanju istorijskog hrianstva
olienom u njemu. Budui da je protestantizam kao pokret reformacije nastao tek u
XVI veku, to po njegovom miljenju nije bilo mogue da on predstavlja izvornu
Hristovu Crkvu.
2
Budui da pre poetka svoga interesovanja za pravoslavlje, kako sam
kae, uopte nije bio upoznat sa istorijskim putem formiranja kanona Novog zaveta,
Berntajn je na kraju zakljuio da mora da se prikljui crkvi koja je stvorila Novi
zavet a to je bila crkva od Istoka:
U mojim ranim hrianskim godinama, vei deo mog religioznog obrazovanja
sticao sam sopstvenim itanjem Biblije. Kad sam otiao na koled, depno izdanje
Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac. Uio sam omiljene delove Svetog Pisma
napamet, i samom ih sebi navodio kad sam bio u iskuenjima ili drugima kad sam
eleo da ih privedem Hristu. (...) Moje poetno nastrojenje je bilo da to god je bilo
dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lino. Tada sam se prvi put
iznenadio. Kao to sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo
smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da Pismo o
kome on tu govori podrazumeva celu Bibliju i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije
bilo Novog Zaveta kad je on to izjavio. (...) Kad su Apostoli iveli i pouavali, nije bilo
Novog Zaveta i Stari Zavet jo nije bio dovren (autor misli na konanu kanonizaciju
knjiga jevrejske Biblije od strane rabina u Jamniji oko 90. god. posle Hrista; prim. I.
S.). Koncept Pisma bio je mnogo slabije definisan nego to sam ja zamiljao. (...)
Drugo veliko iznenaenje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak
novozavetnih knjiga kakve imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i
vaskrsenja Hristovog. (...) Za mene je bilo teko da zamislim da je Crkva opstajala i
napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je moda bio moj prvi klju za
odgonetanje injenice da je sveukupnost ivota Crkve neto mnogo vie od samo
pisane Rei. (...) Sledee to me je iznenadilo bilo je otkrie da je mnogo evanelja
pored onih iz novozavetnog kanona kruilo u prvom i drugom stoleu. To su bila
Evanelje po Jevrejima, Evanelje po Egipanima, Evanelje po Petru, da pomenemo
samo neke. (...) Bio sam naroito zainteresovan za traenje najstarijeg legitimnog
popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa kraja drugog
veka. On iskljuuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i dve Petrove (tj. neke od
bogonadahnutih tekstova; prim. I. S.), ali ukljuuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti
Solomonove (tj. neke od apokrifa; prim. I. S.). (...) Tokom vremena, Crkva je

1
Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], 2000. god. Tekst Radomira Rakia. str. 89. Naglasak moj.
2
Pravoslavni autori dosta esto, a povodom teolokih rasprava sa protestantima, iznose, inae pogrenu,
tezu da verovanje evaneoskih protestanata potie iz vremena porekla konkretnih protestantskih
denominacija od pre nekoliko vekova. Nasuprot tome, za razliku od tzv. istorijskog hrianstva koje
danas u svetu postoji u obliku Rimokatolike i Pravoslavnih crkava, i ukljuuje nepregledni broj uenja i
verovanja uvedenih u crkvene dogme tokom mnogih stolea, protestanti su eleli da izvre reformu i
praksu Crkve vrate na njene prahrianske apostolske uzore. U ovoj knjizi su nainjeni pregled i data
objanjenja povodom uvoenja mnogih uenja i praksi koje nemaju apsolutno nikakvog utemeljenja u
svetim tekstovima Staroga i Novoga zaveta.
22
ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji nisu. (...) Umesto da
pokuavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam
da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet, i da
joj dopustim da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma. (...) Dananja
Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom
Apostola, i sauvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto
Predanje koje nam pomae da Pismo na pravi nain protumaimo. im
sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje.
1

Nakon to smo se i konkretno upoznali sa stavom pravoslavnih o tome da su,
zapravo, oni stvorili Novi zavet, te upravo iz tog razloga i polau pravo da ga jedini,
na svoj ispravni nain tumae, za razliku od svih drugih a naroito protestanata,
jo jednom postavljamo pitanje: Kada je zapravo nastao Novi zavet? Ili, moda jo
preciznije: kada su nastale, odnosno, kada su napisane knjige Novoga zaveta?
To da su novozavetne knjige napisane nekoliko decenija posle osnivanja Hristove
Crkve (koja je roena na dan silaska Svetog Duha na apostole, deset dana nakon
Hristovog vaznesenja na nebo) injenica je koju niko, a ponajmanje evaneoski
protestanti, ne eli da porekne. Dakle, istina je da je Crkva napisala Novi zavet, ili,
bolje reeno, pojedini pripadnici Crkve apostoli i njihovi najblii saradnici. Istina je i
to da je Crkva najmanje dve decenije bila bez ijedne novozavetne knjige (poto su
apostoli poeli da piu svoje poslanice tek negde nakon 50-te god. nove ere), te da se
evanelje u to vreme propovedalo iskljuivo usmenim putem (ili putem usmenog
predanja, kako to pravoslavni vole da kau). Naravno, u to vreme su u Crkvi postojali
i odreeni darovi Svetog Duha (a koji su kasnije izostali) predati pojedincima u vidu,
npr. dara prorotva (preko kojeg se ranim hrianima, pored apostolskih propovedi,
obznanjivala Boija volja - zbog nepostojanja autoritativnog pisanog izvora; vidi: Dela
ap. 10:3-7; 9-16, 19, 13:1; 16:6-7; 18:9; 21:7, 9-11; 1. Kor. 12:10; 14:4-5). Tano je i to da
bi Crkva mogla i dalje da opstaje bez ijednog pisanog izvora (dakle, bez knjiga Novog
zaveta), ali samo ukoliko bi ostala u potpunosti verna Hristovom tj. apostolskom
uenju i praksi - koje bi morala da nepromenjeno usmeno prenosi iz generacije u
generaciju. Meutim, u skladu sa apostolskim upozorenjima, ne samo da su lani
uitelji (judaisti, gnostici i drugi) bili aktivni u zavoenju prostodunih hriana, ve
su ak i neki od hrianskih stareina (prezvitera tj. episkopa) koje su lino apostoli
rukopoloili, kasnije odbacivali pravu nauku i uvodili pogubna krivoverja (Dela ap.
20:28-30). Upravo zbog toga je bilo veoma bitno da apostoli veoma pedantno i
detaljno obrazloe svaki detalj jedino ispravnog hrianskog uenja i takvog ga predaju
Crkvi. Jer, ukoliko se lani uitelji nisu libili da jo u apostolsko vreme ire razliita
krivoverja, a u dosta navrata su i uspeli da skrenu hriane sa pravog puta i uine ih
malodunima (Kol. 2:4; 2. Sol. 2:2-5; 2. Tim. 2:16-18), koliko se jo vie
podrazumevalo da e nakon smrti direktnih Hristovih sledbenika, koji su imali prilike
da lino sluaju rei sa Spasiteljevih usana, uspeti u zavoenju vernika lanim
naukama ukoliko ne budu postojali apostolski zapisi koji e sadrati potpunu Istinu?
Postoji mnotvo dokaza, od kojih je neke spomenuo i preobraenik Berntajn, da su
tzv. rani crkveni oci bili u velikoj zabuni koji spisi potiu od apostola a koji ne. Sa
druge strane, zbog odreenih zloupotreba svetih tekstova i njihovog pogrenog
tumaenja od strane lanih uitelja, crkveni autoriteti iz kasnijih vekova su dolazili u

1
Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 8-25. Naglasak moj.
23
iskuenje i odbacivali, pored samih krivoverja, i bogonadahnute tekstove koje su
jeretici pogreno tumaili (oigledan primer za to je odbacivanje autoritativnosti i
bogonadahnutosti knjige Jovanovog Otkrivenja poevi od IV veka pa na dalje, iako su
ovu knjigu smatrale svetom i bogonadahnutom sve crkvene voe sa poetka II veka).
Da crkvene stareine iz posleapostolskog perioda nisu ba bile na visini zadatka to
se tie odbrane vere koja je jednom zauvek predata svetima, a na koju ih je
pozvao apostol Juda u drugoj polovini prvog veka nove ere, dokazuje i tekst koji sledi.
Naime, na osnovu njegovog itanja moemo da saznamo da je Crkva u to vreme,
odnosno njeni uitelji, poela da odbacuje neke od apostolskih svetih spisa i prihvata
gnostike (jeretike) tekstove kao bogonadahnute:
Ovo je bilo i rimsko gledite: posl. Jevrejima se nije nalazila u Muratorijevom
zborniku, a nisu je prihvatali sv. Ipolit, Gaj i Novicijan. Isto je bilo i afriko gledite.
Tertulijan je citirao posl. Jevrejima samo jednom, a citat pripisuje Varnavi (De pudic.
20). Vaistinu, prvi zapadni pisac koji posl. Jevrejima smatra kanonskom knjigom bio
je Ilarije Poatjeski (umro 367. g.). S druge strane, posl. Jevrejima su visoko cenili u
Aleksandriji i drugde na Istoku. Panten (2. vek) je smatrao da ju je ap. Pavle napisao
anonimno, budui da je pisana Jevrejima kojima bi on mogao biti podozriv. (...) Sv.
Kliment je predlagao da je ap. Pavle napisao poslanicu na jevrejskom jeziku i da ju je
Luka preveo na grki. (...) Na Zapadu je postojala znatna zbrka krajem 4.
veka. Filastrije Breijski (umro 397) drao je posl. Jevrejima za Pavlovu, ali ne i za
kanonsku, s druge strane, afriki sabori drani 393. i 397. prihvatili su kanoninost
trinaest poslanica apostola Pavla i od istoga, jednu Jevrejima, pravei na taj nain
razliku ali ne i razliitost. (...) U najranijem periodu za koji imamo podatke drugi vek
hrianski pisci su koristili samo I Petrovu i I Jovanovu poslanicu (premda se
ponekad II Jovanova smatrala delom I Jovanove). Ovo se odrava i u 3. veku kod sv.
Ipolita, Novacijana i sv. Kiprijana, i kod Origena koji spominje sumnje oko drugih
sabornih poslanica, ali ne oko ovih (tako isto i Jevsevije, po. 4. veka). Jo kasnije,
samo ove dve saborne poslanice prihvataju Diodor Tarsijski (umro oko 394) i
Nestorije (umro 451). (...) Potpuniji spisak moemo dobiti iz Origenovih spisa, jer je on
prihvatio svih sedam sabornih poslanica, ali je izrazio sumnje u Jakovljevu, Judinu i II
Petrovu, kao to je to inio njegov oboavalac Jevsevije. Meutim, veina grkih pisaca
4. veka nisu imali sumnju u neku od ovih poslanica, i njihovo miljenje je bilo
preovlaujue i na Istoku i na Zapadu, osim u Siriji. Sirijsko gledite, kao reagovanje
na porast kanona, odraeno je u spisu Uenje Adajevo i u spisima Afraata i sv.
Jefrema Sirijskog, svi iz sredine 4. veka. Shodno njima, nije bila prihvaena ni jedna
saborna poslanica, a istovremeno su podgrevane sumnje u jedan spisak kanonskih
knjiga oko 400. g. i u spisima Teodorita Mopsuestijskog. ak i u 6. veku je grki putnik
Kozma Indikoplevit delio ovo gledite. Posredniki stav je zauzimao sv. Jovan Zlatoust,
najpre patrijarh antiohijski a zatim carigradski (umro 407), kao i Teodorov uenik
Teodorit Kirski (umro 458): saborne poslanice su Jakovljeva, I Petrova i I Jovanova.
Isto gledite se odraava u sirijskom prevodu Svetog pisma poznatom kao Peito, a koji
spominje Kozma. (...) Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili skoro svi pisci 2.
veka koje znamo (...) U 4. stoleu, Otkrivenje su odbacivali svi istoni
pisci izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatali do 5. veka; istoni
sirijski pisci, koliko nam je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi
hriani grkog govornog podruja i dalje su imali sumnje u ovu knjigu. (...)
Apokrifne knjige su ponekad itane u crkvi ili su inae smatrane za
24
autoritativne. Oko 190. g. Serapion Antiohijski je imao muke kako bi potisnuo tzv.
Petrovo jevanelje a neki tajanstveni fragment koji je nedavno pronaao prof.
Morton Smit navodi kako sv. Kliment tvrdi da je u Aleksandriji postojalo tajno
Markovo evanelje. I Ipolit i Origen su koristili Dela Pavlova.
1

Kao to moemo da zakljuimo nakon celokupnog naeg razmatranja opisanog na
prethodnim stranicama, i neki od onih koji se danas u Pravoslavlju cene i potuju kao
svetitelji ili blaeni, ne samo da nisu pozitivno doprinosili odreivanju kanona
Novog zaveta, ve su otvoreno zastupali meusobno oprene stavove po pitanju
bogonadahnutosti najrazliitijih pisanija. U raznim delovima Rimskog carstva kolala
su i itala su se najrazliitija dela nepoznatih autora, i ta vie potovala kao posve
autoritativna. Iz ranije citiranog teksta Radomira Rakia saznali smo da se hriani u
posleapostolskoj eri nisu tako lako odricali apokrifnih evanelja, a posebno tzv.
Evanelja po Tomi, kojeg uopte nisu bili spremni da odbace, iako su mogli da uvide
da je bilo obojeno gnosticizmom
2
. Ono to bi jo bilo zanimljivo da na ovom mestu
pomenem, pre nego to to u narednim poglavljima i argumentovano potvrdim, jeste da
dananja Pravoslavna crkva mnoga svoja verovanja i dan-danas bazira na drevnim
apokrifnim tekstovima koji se ne nalaze u Novom zavetu. To se pogotovo odnosi na
detalje o roenju i ivotu Marije, Isusove majke, za koju apokrifno Protoevanelje
Jakovljevo (nastalo u II veku nove ere) ispreda mnoge legende koje se ne mogu
dovesti u vezu sa izvornim apostolskim tekstovima. Isto tako, takozvana evanelja po
Jevrejima i po Egipanima, kao i evanelje po Tomi sadre odreene gnostike ideje
o uzvienosti samakog nad branim ivotom, te stoga ne udi da je pokret
hrianskog monasticizma (monatva) nastao upravo u Egiptu u kome su ova
evanelja bila i najzastupljenija. No, ono to bi trebali posebno da istaknemo, jeste
podatak da se dananji pravoslavni autori, bez imalo pardona, usuuju da ustvrde da
jedan deo novozavetnih apokrifa uopte ne sadri u sebi bilo ta jeretiko, te da bi, po
njihovom miljenju valjda, i ti spisi mogli da budu itani od strane hriana kao tivo
za versku pouku. Da to ipak nije sluaj, dokazau navodei detalje iz apokrifnog
Nikodimovog evanelja koje je nastalo u III stoleu, a za koje je episkop rako-
prizrenski Artemije, prilikom objavljivanja u eparhijskom asopisu Sveti knez Lazar,
izmeu ostalog rekao:
Neki od tih apokrifnih spisa napisani su da popune prazninu, koja zaista postoji
u izlaganju ivota Gospoda Isusa Hrista i Apostola. Dvadeset sedam kanonskih knjiga
Novog Zaveta ne sadre mnoge detalje koje pobona narodna dua eli da sazna,
naroito to se tie detinjeg uzrasta Isusa Hrista...(...) Pred nama je upravo ovo
Nikodimovo Evanelje u prevodu prof. Tomislava Jovanovia, koje sa bogatom
matom opisuje do detalja suenje i stradanje Gospoda Hrista, a ne njegov ivot.
Prijemivost proste i pobone narodne due za ovu vrstu literature, pokazuje injenica
da je ovo Nikodimovo Evanelje poznato danas u preko 180 slovenskih prevoda.
Budui da u njemu nema nita jeretikog, mi ga stavljamo pred nae itaoce
upoznavanja radi.
3

Uporeivanjem kazivanja koja su zapisana u Novom zavetu (tj. kanonskim
apostolskim evaneljima) i onih koji se nalaze u Nikodimovom Evanelju nastalom

1
Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 94-97. Naglasak moj.
2
Vie o gnosticima i njihovom verovanju moete proitati u poglavlju: Vaseljenski sabori.
3
Sveti knez Lazar, br. 1 (9), Prizren 1995. god. str. 170. Naglasak moj.
25
vie od dva veka nakon odigravanja pomenutih dogaaja, uvideemo koliko je zapravo
velika razlika meu njima. Izmeu novozavetnih izvetaja i apokrifa postoje ozbiljne
kontradiktornosti koje nam nipoto ne dozvoljavaju da izjavimo (poput pomenutog
pravoslavnog episkopa) da u njima nema nieg jeretikog, ve ukazuju na to da su
oni sa pravom odbaeni - kao spisi u koje ne moemo imati nikakvog poverenja.
Evanelje po Nikodimu sadri nekoliko istorijskih netanosti. Najpre, u ovom
evanelju stoji zapisano da su Jevreji pred Pilata izali sa sledeom optubom:
On ree: Mogu razoriti hram ovaj i za tri dana sazidau ga. Ree Pilat: Koji hram?
Rekoe Jevreji: Ovaj hram na, koga sazda Solomon za 46 godina, a ovaj
govori kako e ga razoriti i za tri dana sazidati ga. (Naglasak moj).
1

Pisac ovoga dela je sastavljajui upravo navedeni tekst pogreio najmanje
dvostruko. Prva greka se sastoji u njegovom nepoznavanju Starog zaveta u kome je
jasno zapisano da je Solomon sagradio Boiji hram u Jerusalimu za tano sedam
godina i est meseci, a ne za etrdeset est godina, koliko je to ovde navedeno. U 1.
Knjizi o carevima, naime itamo:
etiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz zemlje Misirske,
etvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem, mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec,
poe zidati dom Gospodu. (...) A jedanaeste godine mjeseca Vula, koji je osmi mjesec,
svri se dom sa svijem stvarima svojim i sa svijem to mu pripada. Tako ga sazida
za sedam godina.
2

Druga greka, na osnovu koje je, naime, i doao do podatka o zidanju hrama u toku
etrdeset i est godina jeste njegovo pogreno razumevanje teksta iz evanelja po
Jovanu. Evo kako je glasio dijalog izmeu Isusa i njegovih verskih protivnika:
Tada prozborie Judeji i rekoe mu: kojim znakom nam dokazuje to to ini?
Odgovori Isus i ree im: sruite ovaj hram, pa u ga za tri dana podii. Onda rekoe
Judeji: za etrdeset i est godina sagraen je ovaj hram, a ti e ga podii za tri dana?
No on je govorio o hramu svoga tela.
3

U itavom tekstu napisanom u drugoj glavi ev. po Jovanu, ili pak u celom Novom
zavetu, nigde ne moemo da naemo podatak da je Solomon gradio hram etrdeset i
est godina, to bi, uostalom, bilo i u suprotnosti sa onim to nam govori Stari zavet.
Biblija nikada nije sebi protivrena iz razloga to je u potpunosti nadahnuta
nepogreivim Bogom. No, Judeji su Isusu ipak rekli da je hram zidan etrdeset i est
godina, zar ne? Naravno. Ipak, ovde se uopte ne radi o Solomonovom zidanju hrama,
ve o obnovi hrama koju je 20-te godine pre nove ere zapoeo judejski kralj Irod
Veliki, a koja je trajala sve do 64. godine posle Hrista (dakle, ukupno preko 80
godina)
4
. Budui da se dogaaj kojeg Jovan opisuje odigrao u prvoj godini zemaljske
slube Gospoda Isusa, u dobi kada mu je bilo oko 30 godina (Lk. 3:23), on se
hronoloki smeta u 26. ili 27. godinu nove ere (Hristos je roen 4. ili 5. god. pre nove
ere). Stoga je jasno da Judeji, prilikom razgovora sa Isusom, a koji je zapisan u ev. po
Jovanu 2:20, nisu mislili na Solomonovo zidanje hrama, ve na ponovno zidanje tj.

1
Na istom mestu, str. 178.
2
1. Carevima 6:1, 38. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj.
4
Navedeno prema: Novozavjetni komentari, tumaenje evanelja po Ivanu, Leon Morris, Dobra Vest, Novi
Sad, 1984. god. str. 165; i The NIV Study Bible, 10
th
Anniversary Edition, Zondervan Publishing House,
Copyright 1995 by Zondervan Corporation, str. 1594. Podnoni komentar na stih: Ev. po Jovanu 2:20.
26
obnovu hrama koju je zapoeo Irod, a koja je do toga momenta trajala tano 46
godina.
Da je pisac ovog evanelja odista imao bujnu matu kada je zapisivao svoj tekst,
dokazuje i sledei navod koji se ne samo suprotstavlja kazivanju istinitih evanelja, ve
i zastupa odreene nauke koje ne moemo da pronaemo nigde u apostolskim
zapisima. On predstavlja deo pisma koje je, navodno, Pontije Pilat uputio rimskom
Cezaru povodom deavanja u Judeji, a koja su vezana za stradanje i vaskrsenje iz
mrtvih Isusa iz Nazareta:
Predadoh Isusa volji njihovoj svezavi ga, ni jedno delo zlo ne naavi kod njega. I
nainivi krst, raspee ga. A kad raspee njega, odmah sunce usred dana pomrai se i
tama nastade po vaseljeni, i zvezde na nebu javie se, i luna kao krvlju obavi se zbog
umrlog Isusa na krstu, i zavesa njihove crkve raspara se na dvoje, i zemlja potrese se, i
kamenje raspade se, i rasede se zemlja, i ponori javie se do podzemnog ada, i
grobovi otvorie se, i ustadoe neki iz mrtvih, koji behu od istih tih Jevreja i koje
nazivahu pravednicima, i pravedni patrijarsi njihovi Avraam, Isak i Jakov i
drugi mnogi sa njima, i javie se na dugo vreme, i ponovo nevidljivi behu, kao to
mnogi posvedoie od Jevreja, videvi i sve one proroke i pravednike, koji se prestavie
pre tri ipo hiljade godina. A ja i od njih mnoge videh. I tresae se zemlja od
estog asa dana do devetog u petak. I kasno u subotu uvee grom bee
sa nebesa. I svetlost javi se, svetlija sedmostruko jaeg sijanja od sunevog. I jo
usred noi [dooe] muevi visoki veoma, slavni, odeveni u presvetlu odeu, i vikahu
govorei: Raspeti Hristos usta! Uzlazite na nebo, svi pravedni, koji ste u adu
obasjani! A broj onih presvetlih mladia koji pozivahu bee neizbrojiv. A svu no
onu ne prestajae svetlost ona neizreciva. A u provalije te zemaljske, koje
toga dana zemlja stvori, mnogi propadoe i izgubie se i ne naoe se,
koji na Isusa okrenue se. I sam oevidac bejah tada ovoga. I strahom velikim i
izbezumljenou zahvaen bejah i videh to nikada ne videh niti sluah. Zato drhtim
zbog onih vienja i, bojei se tvoje veliine, opisah i poslah tvom gospodstvu ta bee
sa Isusom, i to videh one noi smru njegovom i ta uinie Jevreji Isusu. O tome,
ipak, napisah na znanje tvojoj veliini i vladavini.
1

Kao to moe da primeti svaki poznavalac kanonskih evanelja, najvei deo upravo
navedenog teksta uopte ne odgovara opisima dogaaja kakvim ih predstavljaju
Hristovi apostoli. Reenice koje sam podebljanim kurzivom posebno naglasio su
pogotovo u neskladu sa bogonadahnutim izvetajima. No, krenimo redom.
Ponajpre se sreemo sa kazivanjem koje nam stavlja do znanja da se tokom
Hristovog raspea dogodilo pomraenje sunca (u ranijem tekstu ovog evanelja, na
str. 184 je zapisano: A bee oko estoga asa dana. I bi tama pomraenjem sunca po
itavoj zemlji do devetog asa.). U isto vreme, kae se dalje, mesec je dobio boju krvi.
Ipak, iako se ovaj izvetaj prividno slae sa onim to itamo u evaneljima (Mt. 27:45),
tekst ovog apokrifa kao da naglaava da se radilo o obinom pomraenju sunca, iako
pritom nije jasno kako je mogue da se tada mogao da vidi i mesec (poto znamo da
pomraenje sunca nastaje onda kada ga delimino ili u potpunosti zakloni meseev
disk). Sa druge strane, iako Sveto pismo izvetava o zemljotresu i raspadanju stena u
trenutku Isusove smrti (Mt. 27:51), ono nita ne govori o pojavljivanju ponora koji je
dopirao do podzemnog ada. Dalje, iako Pismo govori o vaskrsavanju mnogih umrlih

1
Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. str. 197. Naglasak moj.
27
starozavetnih pravednika u trenutku Hristove smrti (ili moda u trenutku Njegovog
vaskrsenja; vidi: Mt. 27:52-53), ono ipak ne govori nita o vaskrsenju Avraama, Isaaka,
i Jakova, kao i starozavetnih proroka o emu bi apostoli sasvim sigurno pisali da
su neto o tome znali. Napomena da su Jevreji videli mnotvo vaskrslih pravednika
koji su bili pomrli tri i po hiljade godina pre Isusovog vremena je takoe zbunjujua.
Naime, patrijarsi Avraam, Isaak i Jakov su iveli izmeu 2000. i 1800. godine pre
Hrista, a vreme od 3500 godina pre Hrista je onaj period koji se hronoloki smeta u
vreme pre potopa, nekoliko stotina godina posle stvaranja sveta u doba koje Boija
Re opisuje kao vreme velikog bezakonja bez ikakvih napomena da su tada iveli
mnogi pravednici (1. Mojs. 6:6-7, 13). Hristovi apostoli (evanelisti) takoe ne
govore da se zemlja tresla od estog do devetog asa u petak (dakle itava tri sata)
ve da se to desilo samo u trenutku Hristove smrti (Mt. 27:50-51). Veliku izmiljotinu
predstavlja i pripovest o pojavljivanju velikog broja anela, u toku veoma svetle noi
izmeu subote i nedelje, uoi Isusovog vaskrsenja (no je bila sedam puta svetlija od
obinog osunanog dana!!!). Ukoliko se ovako neto zaista desilo, svi apostoli bi bili
oevici tog dogaaja, koji bi im svakako pomogao da povrate veru u Hristovo
vaskrsenje koju su bili u potpunosti izgubili. Meutim, nasuprot ovome, u nedelju
rano ujutru
1
, nakon primanja prvih vesti o Isusovom vaskrsenju iz mrtvih, apostoli su
uzvratili neverovanjem (Mk. 16:9-13). U kanonskim apostolskim evaneljima se zaista
nigde ne spominje udesna svetlost koja je no pred Hristovo vaskrsenje pretvorila u
najsjajniji dan u istoriji sveta. Prema ovom apokrifu, Pontije Pilat je poverovao u
Hristovo vaskrsenje itav dan pre apostola, iako taj zakljuak na osnovu Novog zaveta
uopte nije izvodljiv. Novinu u odnosu na biblijske izvetaje i Gospodnju nauku o
zagrobnom ivotu predstavlja i pomen pojavljivanja ponora do podzemnog ada, iz
koga su, na poziv anela, izali svi pravednici (tj. njihove nematerijalne due) i popeli
se na nebo. Takoe, nigde se ne pominje ni velika pogibija Hristovih protivnika koji su
propali u mrane dubine otvorenog adskog ambisa...
Kao to vidimo, tzv. Nikodimovo Evanelje, koje u tekstu daje lano svedoanstvo
o autentinosti svog autorstva
2
, i koje je posve sigurno pisano mnogo nakon smrti
onog pravog Nikodima iz prvog stolea
3
nipoto nije tako bezazleno to se tie

1
Apostol Jovan u svom evanelju navodi da su ene otile na Isusov grob, zbog pomazanja njegovog umrlog
tela (a ne da bi se uverile u vaskrsenje; to nam jo jednom dokazuje da niko od Isusovih uenika nije
oekivao Njegovo vaskrsnue), jo pre svitanja dok je jo bio mrak, tako da u evaneljima zaista ne
moemo nai nikakvog pomena velike svetlosti koja je bila zastupljena tokom itave te noi (Ev. po
Jovanu 20:1).
2
Pisac ovog apokrifa je lano pripisao autorstvo Isusovom sledbeniku Nikodimu reima: A Nikodim, neki
mu Jevrejin, koji ovo i napisa, stojei tu ispred svih i tog uitelja jevrejskog, ree Pilatu.... Vidi na str.
179. asopisa Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god.
3
Dokaz da je ovo evanelje napisano mnogo nakon smrti pravog Nikodima nalazi se i u samom tekstu
apokrifa. Naime, na str. 199 asopisa Sv. knez Lazar, na kojoj je opisan njegov zavrni deo, stoji da je
(to je takoe istorijski netano) rimski cezar, odluio da Jevreje kazni zbog toga to su ovi raspeli
Isusa. Stoga, cezar je naredio izvesnom Likiniju da okupi vojsku i porobi judejsku zemlju. Ovaj Likinije je
ispunio carevu zapovest. U apokrifu stoji zapisano: I kada okupi veliku vojsku, osvoji ceo jevrejski rod i
rasu ih meu druge narode, te je i do danas tako. (Istorijski, ovaj dogaaj osvajanja jevrejske zemlje, pod
vostvom rimskog vojskovoe Tita Vespazijana, odigrao se tokom poznatog Judejskog rata koji je voen
od 66-73. god. nove ere. Konano rasejanje Jevreja je, pak, usledilo posle njihove pobune protiv Rimljana
po vostvom lanog mesije Bar-Kohbe 135. godine posle Hrista). Odrednica te je i do danas tako nam
ukazuje na injenicu da su Jevreji ve due vreme bili rasejani (to odgovora datiranju pisanja ovog
apokrifa u trei vek nove ere, a ne tokom ivota pravog, biblijskog Nikodima iz prvog veka).
28
propagiranja raznovrsnih istorijskih netanosti i verskih doktrinarnih zabluda kako
ga nam je predstavio episkop Artemije. Nasuprot tome, ovo tzv. evanelje
predstavlja pravi pravcati izvor raznih jeresi, te je, Bogu hvala, odista dobro to
Gospod nije dozvolio da se ovakav spis nae meu svetim knjigama Novoga zaveta.
Nikodimovo Evanelje je bio samo jedan od gotovo nepreglednog broja jeretikih
apokrifnih spisa koje su neki crkveni oci koristili kao kanonske i bogonadahnute.
Ipak, iako je, u ono vreme, bilo znatno tee razluiti apostolske spise od onih
nazoviapostolskih, ipak smatram da pred tadanjim crkvenim uiteljima i nije bio
posebno teak zadatak. Ve smo, iz samo nekoliko navedenih reenica iz
Nikodimovog Evanelja uoili kolika je velika razlika izmeu njega i apostolskih
tekstova. Ukoliko jo znamo da apokrifni tekstovi, poput Evanelja po Tomi i slinih
npr. ue da je Gospod Isus negovao telesni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom, da
je nauavao da ene da bi dostigle spasenje - moraju da postanu mukarci, ili pak da
Isus nije uistinu umro na krstu jer nije ni posedovao pravo ljudsko telo, da postoje Bog
Otac i Bog Majka, da je Isus imao brata blizanca (tzv. Judu Tomu), da nema vaskrsenja
mrtvih itd
1
. onda je sasvim jasno da apokrifna evanelja, oko kojih su lomljena
koplja u prvim vekovima hrianstva uopte nisu tako slina apostolskim spisima
kao to bi to neko mogao da pomisli na osnovu velikih dilema oko njih kod crkvenih
autoriteta iz prolosti.
Ono to je ipak iznad svega jasno jeste da su gotovo svi apokrifi nastali nakon smrti
Hristovih apostola, tj. od drugog veka nove ere pa na dalje. Sa druge strane, spisi koje
mi danas imamo u Novom zavetu pisani su rukom Hristovih apostola u drugoj
polovini prvog veka, i sadre Bogom danu poruku neophodnu za spasenje i Njemu
ugodno hriansko ivljenje. Novi zavet je, dakle, stvoren od strane prvovekovne
apostolske Hristove Crkve, a ne od strane pravoslavne crkve (koja se usuuje da se
nazove tvorcem Novog zaveta samo iz razloga to su njeni sveti oci, i to, kao to smo
videli, sve do desetog veka bili u nedoumici o tome koje su knjige pravoverne a koje
jeretike, i na taj nain stvarali konfuziju skoro hiljadu godina). No, ukoliko
pogledamo realnosti u oi, moi emo da zakljuimo da je Pravoslavna crkva uistinu
stvorila, ali ne samo Novi zavet ve i itavu, i to neku novu - svoju Bibliju. Naime,
kao to sam ranije pokazao, Pravoslavlje u celini, do dananjeg dana, nije na isto koje
knjige treba a koje ne treba priznati kao kanonske iz Starog zaveta, te potujui
starozavetne apokrife kao bogonadahnute (drugokanonske) i bazirajui svoju teologiju
izmeu ostalog i na njima, stvara novi kanon Svetog pisma za koji Gospod Hristos i
apostoli uopte nisu znali niti su iz njega citirali. Takoe, to se tie Novog zaveta,
dananja Pravoslavna crkva, i pored tvrdnje da su upravo njeni sveti oci formirali
kanon hrianskih spisa (i odbacili apokrife), ba na nekim od odbaenih apokrifa
2

bazira znaajan deo svoga crkvenog uenja, kao na primer ono o Bogorodici (apokrif:
Protoevanelje Jakovljevo)
3
itd. Oigledno je, stoga, da se Pravoslavna crkva ne slae

1
Mnogo vie informacija o apokrifnim tekstovima vidi u poglavlju: Vaseljenski sabori.
2
Verovatno se rukovodei devizom da u njima nema nieg jeretikog.
3
Veliki pravoslavni teolog Justin Popovi priznaje da mnogo to ta od pravoslavnog uenja potie iz
apokrifnih evanelja, reima: U ovoj povesti (Justin misli na povest o roenju Isusa Hrista; prim. I.
S.) iznete su razne pojedinosti o Roenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanelskoj blagovesti o tome.
Skoro sve te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanelja. (...) U tu vrstu
kazivanja spada na prvom mestu Prvoevanelje Jakovljevo, koje je nesumnjivo najstariji spomenik
apokrifne knjievnosti. itija svetih za 25. decembar, str. 722. Naglasak moj.
29
ni sa trenutnim opsegom novozavetnog kanona, te bi, kada bi se ona pitala, i njega
znaajno proirila i na taj nain stvorila Bibliju kakva je njoj po meri.
Postoji samo ezdeset i est bogonadahnutih knjiga
Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta na svojim stranicama, i to na vie mesta,
stavlja do znanja da je sa Boije take gledita apsolutno nedopustivo bilo kakvo
dodavanje ili oduzimanje otkrivenju kojeg je On obznanio preko svojih slugu proroka i
apostola. Dakle, Gospod nipoto u svojoj Crkvi ne dozvoljava ispovedanje vere koje
proistie iz apokrifnih jeretikih tekstova, a koji su napisani tokom starozavetnog ili
novozavetnog vremenskog perioda. Evo nekih stihova koji nam upravo to potvruju:
Nita ne dodajte k rijei koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da
biste sauvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.
1

Nita ne dodaji k rijeima njegovijem, da te ne ukori i ne nae se laa.
2

Svedoim svakom ko slua proroke rei ove knjige: ako im ko dometne neto, na
toga e Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme neto od rei ove
proroke knjige, Bog e oduzeti njegov deo od drveta ivota i od svetog
grada, koji su opisani u ovoj knjizi.
3

Boije svedoanstvo je jasno. Ukoliko se bilo koje zemaljsko propadljivo i smrtno
stvorenje usudi da doda ili oduzme samo jedno jedino slovo Boijoj Rei (i tako
savrenu Re Svesavrenog Boga uini nesavrenom), sasvim je sigurno da e zavriti
u venoj smrti u ognjenom jezeru u kome e biti pla i krgut zuba. Gospod svedoi
da je Njegova Re oduvek i za venost postojana i apsolutno nepromenljiva:
Do vijeka je, Gospode, rije tvoja utvrena na nebesima.
4

I, kao to sam rekao, upravo iz razloga to je Boija Re vena, a zemaljski ovek
prolazan, a uz to i jako sklon injenju greaka, on Svetom pismu ne sme, to se tie
obima biblijskog bogonadahnutog teksta ili naina njegovog tumaenja, dodati ili
oduzeti ijednu re koja se njime ne podrazumeva. Gospod je naime rekao proroku
Isaiji:
Glas govori: vii. I ree: ta da viem? Da je svako tijelo trava i sve dobro njegovo
kao cvijet poljski. Sui se trava, cvijet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je
narod trava. Sui se trava, cvijet opada; ali rije Boga naega ostaje do
vijeka.
5

A kao jo jedan dokaz o istinitosti verovanja evaneoskih hriana, koji zastupaju
bogonadahnutost ueg kanona Svetoga pisma koji se sastoji od 66 knjiga, za razliku
od rimokatolika i pravoslavnih koji zastupaju drugaija gledita, moe da nam poslui i
jedno izuzetno, ili bolje reeno, zapanjujue otkrie. Do ovog otkria je doao ruski
matematiar dr Ivan Panin, koji je iveo na prelazu izmeu XIX i XX veka. Ovaj
naunik, koji je bio iskreni hrianski vernik i verovao u boansko nadahnue Svetog
pisma u njegovih 66 knjiga, ponudio je nepobitan dokaz u prilog svom vrstom
ubeenju:

1
5. Mojsijeva 4:2. Naglasak moj.
2
Prie Solomunove 30:6. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 22:18-19. Naglasak moj.
4
Psalam 119:89.
5
Isaija 40:6-8. Naglasak moj.
30
Gospodin Panin nije bio prvi koji je otkrio da postoji udna matematika struktura
koja se provlai kroz Bibliju. I drugi su pisali o toj temi. Bili su to Browne u svom
Ordo Saeculoreum, Grant u svojoj Numerikoj Bibliji i Bullinger u svojim
Brojevima u Pismu. Svi su oni izneli zapanjujue dokaze numerikih karakteristika u
Bibliji.
1

Polazei od biblijske pretpostavke da broj 7 predstavlja broj Boijeg savrenstva, dr
Panin je proveo dugi niz godina u marljivom prouavanju Biblije na originalnim
jezicima, to se tie njenih numerikih (brojanih) fenomena. Pored toga to se u knjizi
Postanja (1. Mojsijeva) pominje ciklus od 6+1 dan stvaranja od strane Tvorca, kao i
sedmodnevna nedelja, broj 7 se pominje u jo nekim sluajevima. Naime, za razliku od
broja ovejeg, koji je broj 6 (jer je stvoren estog dana stvaranja), knjiga Otkrivenja
kazuje da broj sedam (7) karakterie savrenstvo boanskih osoba Svete Trojice Oca,
Sina (Isusa Hrista) i Svetoga Duha. U otkrivenjskoj viziji, Isus Hristos je kao Jagnje
Boije predstavljen kao onaj koji ima sedam oiju i sedam rogova:
I videh sred prestola i etiri iva bia i sred stareina Jagnje gde stoji kao zaklano,
sa sedam rogova i sedam oiju, to su sedam Boijih duhova poslanih po svoj
zemlji.
2

Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajae presto, a na prestolu seae neko, i taj to
seae bee na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo prestola bee duga na izgled kao
smaragd. I okolo prestola behu dvadeset i etiri prestola, a na prestolima videh
dvadeset i etiri stareine kako sede, obueni u bele haljine, a na svojim glavama
imahu zlatne krune. I od prestola izlaahu munje i glasovi i gromovi; a sedam
vatrenih buktinja gorelo je pred prestolom; to su sedam Boijih duhova.
3

Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od onoga koji jeste i koji
bee i koji e doi, i od sedam duhova koji su pred njegovim prestolom, i od Isusa
Hrista, koji je verni svedok, prvenac od mrtvih i vladar nad zemaljskim carevima.
4

U prvom poglavlju Otkrivenja, vaskrsli Gospod je, takoe, prikazan kao onaj koji u
svojoj ruci dri sedam zvezda i hodi posred sedam svenjaka, koji predstavljaju
sedam otkrivenjskih crkava
5
kao i sedam velikih prorokih perioda u istoriji
hrianske Crkve sve do Gospodnjeg drugog dolaska (Otk. 1:12-20).
Polazei, dakle, od broja 7 kao oznake Boijeg savrenstva, dr Panin je doao do
sledeeg zakljuka, a koji se tie bogonadahnutosti Svetog pisma:

1
Dr Ivan Panin, Matematika i Biblija, apsolutni matematiki dokazi o boanskoj nadahnutosti Biblije,
izdaje: Centar za kreacionistike studije, skripta, bez godine izdavanja, str. 4.
2
Otkrivenje Jovanovo 5:6. Naglasak moj. Sedam oiju i sedam rogova koje poseduje Jagnje (Hristos) jesu
simbol Svetog Duha koji je poslan na zemlju na dan Pedesetnice, deset dana nakon Hristovog vaznesenja.
Sveto pismo jasno nauava da je Sveti Duh zapravo Hristov Duh tj. Duh Boiji (Rim. 8:9, 11, 14-16), te da
je ishoen od nebeskog Boga Oca (Ev. po Jovanu 15:26).
3
Otkrivenje Jovanovo 4:2-5. Naglasak moj.
4
Otkrivenje Jovanovo 1:4-5. Naglasak moj. Ovakav uvodni pozdrav, koji izmeu ostalog potvruje verovanje
Crkve u tri boanske osobe, Oca, Sina i Svetoga Duha (u ovom tekstu u malo drugaijem redosledu: Otac,
Sveti Duh i Sin), potvruje i to da se u Otkrivenju na vie mesta, kao broj Svetoga Duha spominje broj
sedam (7).
5
Kao to sam vaskrsli Hristos, preko svoga sluge apostola Jovana upuuje sedam pisama sedmorim
crkvama (Otk. 1:11; kao i 2. i 3. poglavlje), tako je i apostol Pavle pisao svoje poslanice upuene na sedam
prvovekovnih crkava.
31
Sledi jedan skraeni primer vrste fenomena koje gospodin Panin nalazi u ovim
tekstovima:
On uzima kao predmet prouavanja Hristov rodoslov u Mateju 1, 1-17, ili jednu
knjigu Biblije kao celinu, ili Bibliju u celosti, i pokazuje sledeu vrstu
fenomena:
- broj rei u reniku deljiv je sa sedam,
- broj rei koje poinju samoglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj rei koje poinju suglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj slova u reniku deljiv je sa sedam,
- od ovih slova, i ona koja su suglasnici i ona koja su samoglasnici deljiva su sa
sedam,
- broj rei koje se javljaju u reniku vie od jednom deljiv je sa sedam,
- broj onih rei koje se javljaju samo jednom takoe je deljiv sa sedam,
- broj rei koje se javljaju u vie od jednog oblika deljiv je sa sedam; broj onih koje
se javljaju u samo jednom obliku takoe je deljiv sa sedam.
- broj imenica je deljiv sa sedam; broj rei koje nisu imenice takoe je deljiv sa
sedam,
- broj vlastitih imena je deljiv sa sedam; broj mukih imena je deljiv sa sedam i broj
enskih imena je deljiv sa sedam,
- broj rei koje poinju svakim slovom alfabeta deljiv je sa sedam.
1

Ono to je sigurno jeste da biblijski pisci uopte nisu bili svesni numerikih
vrednosti tekstova koje su ispisivali, ve su na materijal za pisanje nizali rei po Boijoj
inspiraciji onako kako ih je vodio Duh Sveti. Apostol Petar je za pisce Staroga zaveta
rekao:
Jer nikad prorotvo ne bi oveijom voljom, nego su Duhom Svetim noeni sveti
ljudi govorili od Boga. (2. Petr. 1:21).
Prema Ivanu Paninu, koji je, podsetimo se, bio matematiar a ne teolog, ova
fascinirajua numerika struktura predstavlja vrhunski dokaz o apsolutnom Boijem
vostvu prilikom pisanja svih 66 knjiga Staroga i Novoga zaveta. O tome da je ljudima,
bez Boije pomoi, u potpunosti nemogue da napiu obimno delo koje ima ovakvu
strukturu, dr Panin je rekao:
Ali mnogi od autora Biblije bili su ljudi izabrani iz vrlo niskih ivotnih krugova,
imajui malo ili nimalo kole. Da su Matej, Marko, Luka ili Jovan, na primer, pokuali
da, nepomognutom ljudskom mudrou, piu i proizvedu skladne numerike
karakteristike koje nalazimo kroz sve njihove knjige, koliko bi im bilo potrebno da ih
napiu? Setite se da sa svakom dodatnom reenicom tekoa konstruisanja na ovom
planu raste aritmetikom i geometrijskom progresijom, jer bi oni tako pokuavali da
napiu svaki odeljak tako da razviju konstantno fiksne numerike veze sa onim to ide
pre i to dolazi posle.
2

Poznato je, takoe, da Sveto pismo u originalu sadri tano 444.000 rei (300.000
u Starom i 144.000 u Novom zavetu)
3
. Ivan Panin je, pak, sa svoje strane, izazvao bilo

1
Ivan Panin, Matematika i Biblija, skripta, str. 5. Naglasak moj.
2
Na istom mestu.
3
Vidi u: Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 24, 28.
32
kog oveka da pokua da napie smislen tekst od samo nekoliko stotina rei, i to u roku
znatno dueg vremenskog perioda nego to su apostoli pisali svoja evanelja ili
poslanice:
On izaziva bilo kojeg oveka da napie bilo koji odeljak od 300 rei inteligentno, i
proizvede neke numerike fenomene slinih vidova, i da ga dovri za est meseci.
Gospodin Panin kae da e bilo koji ovek koji to moe ostvariti dokazati da je mag.
Nijedan ovek to ne moe uiniti.
1

Na samom kraju naeg dokazivanja velike nebeske Istine o tome da Biblija sa svojih
66 knjiga predstavlja jedini bogonadahnuti izvetaj koji bi hriani trebali da prihvate
kao temelj za svoje verovanje (bez dodatnih otkrivenja koja potiu iz apokrifa ili
uenja kasnijih crkvenih autoriteta), a koristei se neospornim matematikim
dokazima do kojih je doao Ivan Panin, verovatno nam postaju mnogo jasniji ranije
navedeni stihovi iz Knjige nad knjigama koji govore o njenom veitom utemeljenju na
nebesima (Ps. 119:89) i njenom ostajanju za venost (Isa. 40:8). Verovatno nam
postaje jo jasnije i zbog ega je Gospod Isus Hristos imao tako nemerljivo veliko
poverenje u ispunjenje svakog pojedinog slova zapisanog u Starom zavetu (Mt. 5:18)
2
,
ili zbog ega je tako uvereno mogao da kae:
Nebo i zemlja e proi, ali moje rei nee proi. (Mt. 24:35).
Da je kojim sluajem bilo mogue da Bog, Gospodar neba i zemlje, dozvoli da neki
od apokrifnih tekstova, koji na manje ili vie netaan nain opisuje Hristove govore
kao i njegovo delovanje, ue u kanon Svetog pisma, prethodne Isusove rei ne bi imale
nikakvu teinu. Ipak, nasuprot ovome, Gospod Hristos, kao Veni Bog iji je Sveti Duh
nadahnuo Njegove sluge radi pisanja savrene Rei, uinio je da i mi danas, u XXI
veku, imamo autoritativan i siguran izvor za davanje odgovora na sva pitanja
hrianske vere i ispravne bogoslubene prakse. Apostol Petar je, poput Gospoda Isusa
Hrista (u Mt. 24:24) savetovao hriane da dobro paze na sva biblijska uenja kako ne
bi doli u priliku da budu prevareni od lanih uitelja, koji ele da obmanu Boije
izabranike:
I tako imamo vru proroku re, a vi dobro inite to pazite na nju
kao na svetilo koje svetli na mranom mestu dok ne svane dan i zvezda Danica se ne
pojavi u srcima naim.
3

Ukoliko bi Bibliji, kakvu mi danas poznajemo i imamo i na srpskom jeziku, bilo
dodato ili oduzeto samo jedno jedino slovo itav sistem ustanovljenih, matematiki
dokazanih konstrukcija i deljivost Boijim brojem savrenstva bio bi nepovratno
naruen.
Nakon svih ovih saznanja, okrenuemo se razmatranju pravoslavnog uenja o
svetom predanju i utvrditi da se ovaj, prvi po vanosti izvor pravoslavnog
veroispovedanja, nalazi u nepomirljivoj suprotnosti sa biblijskim otkrivenjem, i to ne
samo naruavajui proueno matematiko savrenstvo (koje je, sve u svemu, i manje

Ivan Panin je prilikom svoga brojanja koristio Primenjeni jevrejski tekst kao Stari zavet i Wescott-
Hort tekst za Novi zavet.
1
Ivan Panin, skripta, str. 5. Naglasak moj.
2
Ovaj stih glasi: Jer vam zaista kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno iota ili jedna crtica od
zakona nestati, dok se sve ne zbude.
3
Druga Petrova 1:19. Naglasak moj.
33
bitno) ve i poriui mnoga veoma jasna biblijska uenja, uz dodavanje mnogih koja se
njome ni malo ne podrazumevaju.
TA JE SVETO PREDANJE?
Pravoslavna crkva ovaj pojam objanjava na sledei nain:
Usmeno predavanje uenja Isusa Hrista i dogaaja jevanelske istorije je Sveto
Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim Pismom i dopunjava ga (...) no u
evanelju ni priblino nije sve zapisano. Jevanelist Jovan kae da kad bi se o svemu
podrobno pisalo, tada se ni u sami svet ne bi mogle smestiti napisane knjige (Jov. XXI,
25). Mnogi dogaaji su se i dalje prepriavali usmeno. Na primer prie o Roenju
Bogorodiinom, o Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom Uspenju, nisu
napisane u evanelju.
1

ta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo nasledili od naih
svetih predaka, a koja su u savrenoj harmoniji sa Svetim pismom i koja nam
pomau da pravilno razumemo Sveto pismo. ta je starije Sveto pismo ili Sveto
predanje? Sveto predanje. ta je obimnije? Sveto predanje. Sveti Jovan jevanelist
potvruje ovo govorei: A ima i mnogo drugo to uini Isus, koje kada bi se redom
popisalo, mislim, ni u sami svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. XXI, 25).
2


Sveto predanje obuhvata:
1. Kratka izlaganja i formulisanja naeg pravoslavnog verovanja;
2. Uenje o sedam svetih tajana, kao i inove kako se one vre;
3. Apostolska pravila (kanone);
4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su odrani u :

I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,
II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,
III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.
IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,
V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,
VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u
VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.

(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, uestvovalo je, dakle, ukupno oko 2.000
predstavnika hrianske crkve iz celog sveta);
5. Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora;
6. Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih svetitelja;
7. Spisi svetih otaca Crkve;
8. Liturgije i druga crkvena bogosluenja;
9. itija hrianskih svetitelja i muenika;

1
Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo 1990. god. str. 23-24. Naglasak moj.
2
Episkop Nikolaj, Vera Svetih, abac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.
34
10. Poboni obiaji, znaenja i simvoli kao izrazi nae vere, nade i ljubavi.
1

Dakle, ukratko reeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto predanje starije od
Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je u potpunoj saglasnosti sa
njegovom objavom. Naravno, nije ni malo teko uporediti tekstove Biblije i
pravoslavnog predanja i proveriti da li su u saglasnosti tj. da li se slau po svim (a ne
samo nekim) pitanjima hrianske vere. Ono to se pre svega i iznad svega oekuje je
da, ako je sveto predanje zaista istinito - ono mora biti u potpunosti saglasno sa
uenjem koje je u davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u svetim tekstovima
prvovekovne apostolske Crkve, a koje mi nazivamo Svetim pismom. Bogonadahnuta
knjiga Staroga i Novoga zaveta, koju je pisalo preko etrdeset pisaca u toku ogromnog
vremenskog perioda od preko jednog i po milenijuma, ne sadri niti jednu
protivrenost u svojim uenjima i tvrenjima. Hristovi apostoli, iako razliitih
obrazovanja, karaktera, nacionalnosti i inteligencije, zapisivali su po nadahnuu
Svetog Duha knjige Novoga zaveta u toku pedeset godina (u 2. polovini prvog veka
nove ere) i ni u jednom detalju nisu bili kontradiktorni jedan drugome. No, kao to
emo vrlo lako uvideti i zakljuiti naim uporeivanjem Boije Rei i svetog predanja
- mnoga dogmatska tvrenja ove uzdanice na kojoj je utemeljeno pravoslavno uenje,
ni izbliza nisu ak ni slina uenju Hrista i apostola u Novom zavetu. Ipak, pre nego
to krenemo na samo uporeivanje ova dva izvora vere (koje je sadrano u narednim
poglavljima knjige), zaustavimo se kratko na stihovima koje citiraju pravoslavni teolozi
pokuavajui da dokau da je i ranohrianska zajednica potovala predanja u koja
danas veruju pripadnici Istone crkve.
2

Upotreba pojma predanje u Novom zavetu
Postoji nekoliko pomena rei predanje u apostolskim spisima (u zavisnosti od
prevoda).
Kada se taj pojam spominje u evaneljima (ev. po Mateju 15. gl; po Marku 7. gl.),
on biva negativno okarakterisan od strane Gospoda Isusa Hrista. Hristos u ovim
tekstovima osuuje jevrejske verske voe i daje im do znanja da uvanjem i dranjem
predanja svojih predaka ukidaju Boiju Re i zapovest. Dakle, jevrejsko predanje je
bilo protivreno Svetom pismu (Starom zavetu u to vreme) i njegova direktna negacija.
Onima koji su ovakvo predanje drali, Isus objavljuje da je njihovo bogopotovanje
uzaludno jer se zasniva na ljudskim zapovestima i mudrovanjima a ne na Boijoj Rei.
to se tie predanja u apostolskim poslanicama, ono se pojavljuje nekoliko puta:
u 1. posl. Korinanima 11:2, 23; 15:3; 2. posl. Solunjanima 2:15; 3:6; posl. Galatima
1:14 i u posl. Koloanima 2:8.

1
Na istom mestu, str. 22, 24.
2
Lazar Milin, dokazujui da Sveto pismo potvruje da treba verovati i svetom predanju (koje danas postoji
u Pravoslavlju), istie stihove: Ev. po Jovanu 21:25, 1. Kor. 11:2; 2. Sol. 2:15; 1. Tim. 6:20 i 2. Tim. 2:2. Vidi
u: Nauno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 160.
35
Poslanica Galatima
Vi ste svakako uli za moj nekadanji nain ivota u judejstvu, da sam preko mere
gonio crkvu Boiju i razarao je, pa sam u judejstvu prevaziao mnoge svoje vrnjake u
svom narodu kao preterani revnitelj za svoja otaka predanja. (posl. Galatima
1:13-14. naglasak moj.).
Ni u jednom od prethodno naznaenih stihova ne moemo prepoznati da je re o
predanjima koja govore o dogaajima iz pravoslavnog ispovedanja, o kojima su
apostoli znali, ali ih nisu zapisali (vezano za Bogorodicu i sl.). Kada ap. Pavle u posl.
Galatima govori o predanju, on ga istie kao izrazito negativnu pojavu (kao i Hristos u
evaneljima), govorei da je zbog revnovanja i dranja otakih obiaja bio slep za
duhovnu realnost koja ga je okruivala.
Poslanica Koloanima
Kada isti apostol u poslanici Koloanima pominje ovaj pojam, on veoma ozbiljno
upozorava tadanje vernike da se uvaju lanih nauka i filozofija koje nastaju kroz
ljudska mudrovanja (predanja) a na tetu prave evaneoske nauke. Ovakva predanja,
koja su i u prvom veku bila prisutna, a koje su irili neki nazoviapostoli, Pavle naziva
sujetnom prevarom:
Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po ljudskom
predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu. (posl. Koloanima 2:8. Naglasak
moj).
Izmeu ostalih lanih smeranja, ova predanja su ukljuivala i zapovesti da se,
umesto samo i jedino Bogu, hriani treba da klanjaju i slue anelima (Koloanima
2:18).
Prva poslanica Korinanima
Sa druge strane, u preostalim stihovima koji govore o predanju (1. Kor. 11:2, 23;
15:3; 2. Sol. 2:15; 3:6), apostol se o njemu odnosi na pozitivan nain i ima na umu vrlo
konkretne stvari. Naime, u toku prvih dvadesetak godina postojanja hrianske Crkve,
do pedesetih godina prvoga veka, apostoli su propovedali evanelje usmeno jo uvek
nita ne zapisujui. Kako se kroz godine broj hriana neprestano poveavao i crkve se
osnivale u mnogim gradovima Rimskog carstva, a u isto vreme se pojavili i lani
uitelji koji su iskrivljivali nauku Gospodnju, ukazala se potreba da se apostolskim
pisanjem utvrdi pravo Hristovo uenje i kao takvo iri meu novozavetnim
zajednicama. Dakle, u prve dve decenije irenja hrianstva, apostoli su usmenim
propovedanjem (predavanjem) pouavali uenike hrianskoj veri. Tako, kada ap.
Pavle spominje predanje u posl. Korinanima, on pie tamonjim vernicima
podseajui ih na svoje ranije propovedanje dok je jo bio meu njima:
Ugledajte se na mene, kao to se i ja ugledam na Hrista. Hvalim vas pak to me se
seate u svemu i to drite predanja onako kako sam vam predao. (1. Kor. 11:1, 2.
Naglasak moj.)
.Ja sam, naime, primio od Gospoda to sam i vama predao, da je Gospod Isus, one
noi kada je bio predan, uzeo hleb.... (1. Kor. 11:23. Naglasak moj).
36
Obznanjujem vam, brao, evanelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u
kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga vrsto drite kako sam vam ja objavio, sem
ako niste uzalud poverovali. Jer sam vam pre svega predao to sam i primio: da je
Hristos umro za nae grehe po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut treega
dana po Pismima. (1. Kor. 15:1-4. Naglasak moj).
Poto pisac ove poslanice nije bio jedan od dvanaestorice apostola, te nije lino
prisustvovao Hristovoj smrti i vaskrsenju, on napominje da je im predao (na usvajanje
verom) ono to je i sam primio (na znanje i verovanje) od drugih. Zapravo, sadraj
vie poglavlja ovog pisma predstavlja ponavljanje onoga to im je nekoliko godina
ranije predao svojim propovedanjem, a to iz razloga to su se neki u meuvremenu
pokolebali u veri i govorili da nema vaskrsenja iz mrtvih (stihovi 15:11-19), verovatno
pod uticajem grke misli i religije koja je to negirala.
U pravoslavnoj literaturi, izmeu ostalih, mogu da se proitaju i izjave poput ove
koja sledi, a kojima se eli da dokae da apostoli upuuju dananje vernike da se dre
pravoslavnih predanja:
U Novom Zavetu stoji zapovest (1. Tim. 6, 20; Tim. 2, 2) i pohvala (1. Kor. 11, 2) za
dranje i uvanje Svetog Predanja.
1

Milan Vukomanovi, sociolog religije, meutim, zastupa ispravno uverenje da se
termin predanje kojeg spominju apostoli ne moe poistovetiti sa predanjem o
kojem govore sveti oci kao i pravoslavci modernog vremena:
Vano je tu, svakako, uoiti da se apostol poziva na usmenu kerigmatsku tradiciju,
na jedno predanje koje treba sauvati u pamenju. Punih sedam vekova nakon ovog
Pavlovog svedoanstva, vizantijski uenjak Jovan Damaskin pozivao se, u svom spisu o
ikonama, na to izvorno znaenje Tradicije kao pamenja, i to kolektivnog pamenja.
Tradicija je, kako tu veli Damaskin, omeena venim granicama, i kao takva ona je
trajna i nepromenljiva. Meutim, sam sadraj hrianske Tradicije u prvom veku, u
Pavlovo doba, nije isti kao onaj u osmom veku. (...) Kada Pavle upuuje na Tradiciju,
on tu uglavnom ima u vidu samo usmenu propoved o Isusovoj smrti i vaskrsenju,
sakrament krtenja, nekakav rudimentarni oblik evharistije i Stari Zavet. Sa druge
strane, kad Jovan Damaskin govori o Tradiciji, on se ve moe pozvati na vie razliitih
elemenata, slojeva hrianskog predanja: Novi, a ne samo Stari Zavet; Nikejski simbol
vere i dogmu o Trojstvu; religijske i politike odluke bar est vaseljenskih sabora, neto
razvijeniji oblik liturgije, evharistije; dela crkvenih otaca; i najzad, ikone kao
neslubeni, ali u Jovanovo vreme ve nairoko rasprostranjeni vid pravoslavnog
bogosluenja.
2

Sa druge strane, pohvala za dranje predanja upuena Korinanima, odnosi se
samo na njihovo seanje na Pavlov primeran hrianski ivot i ranije izreene
propovedi o raznim duhovnim istinama, kao to iz teksta jasno proizilazi (11:1-2). Ipak,
iako ovaj apostol sada ispisuje mnogo od onoga to je ranije bio usmeno izgovorio, u
njegovim kazivanjima nigde ne nalazimo da su besede o vavedenju Bogorodice i sl.
bile sadrane u ranije izgovorenim propovedima (predanjima) upuenim ovim i
vernicima drugih crkava.

1
Tekst Branislava Peranovia, u knjizi Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve; Cetinje 1997. str. 27.
Naglasak moj.
2
Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo - od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad, 1996. god. str. 289-290.
Naglasak moj.
37
Druga poslanica Solunjanima
I preostala dva stiha, ispisana perom ve pomenutog uitelja prve Crkve,
nedvosmisleno odbacuju mogunost da se pod njima podrazumevaju predanja
dananjeg istonog hrianstva. U prvom od njih, apostol ohrabruje vernike u Solunu
da stoje vrsto i nepokolebljivo u veri, upuujui ih da se pridravaju onoga to su
nauili iz njegove usmene rei (propovedi) i pisma koje im je pisao sa svojim
saradnicima par godina ranije (a koje mi nazivamo Prvom poslanicom Solunjanima).
Stojte onda vrsto, brao, i drite predanja koja nauiste bilo naom reju bilo
naom poslanicom. (2. Sol. 2:15. Naglasak moj ).
Ovo je bilo od posebne vanosti iz razloga to Solunjani, poput drugih hriana
irom Rimskog carstva, nisu imali kompletno Boije otkrivenje u pisanom obliku (za
razliku od vernika koji su iveli u kasnijim vekovima pa sve do danas), da bi iz njega
mogli da se pouavaju. U to vreme su kolala razna tumaenja izvorne evaneoske
poruke kao i pisma (poslanice) koje su crkvama upuivali nepoznati autori koji se nisu
libili da se potpiu i imenima apostola, samo da bi njihova krivoverja bila to bolje
prihvaena meu novoobraenima. Takva predanja i poslanice su imale veoma
negativan efekat po duhovnu stabilnost crkava i pojedinaca i ruile veru mnogih.
Primere upravo reenog nalazimo na nekoliko mesta u Novom zavetu:
A vas, brao, molimo u pogledu dolaska Gospoda naega Isusa Hrista i naeg
sakupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplaiti, ni
duhom, ni reju, ni toboe naom poslanicom kao da je dan Gospodnji ve tu. Da vas
niko ne prevari ni na koji nain... (2. Sol. 2:2. Naglasak moj).
A poganih praznih rei kloni se, jer e takvi sve vie napredovati u bezbonosti, i
njihova re izjedae kao rak rana. Meu ovima su Imenej i Filit, koji se udaljie od
istine govorei da se vaskrsenje ve dogodilo, i tako rue neiju veru. (2. posl.
Timoteju 2:16-17 ).
Oigledno je da se ni iz ovih stihova ne moe zakljuiti da Pavle upuuje vernike da
dre u seanju predanja o Bogorodici i svetiteljima, ve se radi o temeljnim istinama
novozavetnog hrianstva a to su vaskrsenje mrtvih i drugi dolazak Gospoda Isusa
Hrista.
Poslednji citat sa kojim se susreemo a koji pominje re predanje se nalazi takoe
u 2. posl. Solunjanima, a glasi ovako:
A vama nalaemo, brao, u ime Gospoda naega Isusa Hrista, da se odvojite od
svakoga brata koji ivi neuredno, a ne po predanju koje su primili od nas. (stih 3:6.
Naglasak moj).
Kao to je oigledno iz samoga stiha, kao i itavog konteksta, Pavle je jo ranije dao
uputstva ovoj zajednici o primernom hrianskom ivljenju, kojih se, naalost, nisu
ba svi pridravali. Konkretno, radilo se o nekima koji su eleli da ive na raun svoje
brae i sestara po veri, u isto vreme nita ne radei i ne privreujui (stihovi 7-12).
Zato apostol ponovo ponavlja (ovoga puta i zapisujui ovu uredbu koju im je ranije
saoptio u formi usmenog predanja, u stihu 10):
Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko nee da radi, neka i ne
jede.
38
Najcitiraniji stih
Na kraju elim da obratimo panju na stih koji pravoslavni autori ponajvie citiraju,
elei da njegovim, inae pogrenim tumaenjem potvrde valjanost svoga
veroispovedanja. Pomenuti tekst se nalazi u poslednjem poglavlju Jovanovog
evanelja:
A ima i mnogo ega drugog, to Isus uini, koje kad bi se zapisalo jedno po jedno
mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet. (Ev. po Jovanu 21:25).
Ovaj stih je omiljen meu pravoslavnim bogoslovima. Po njihovom miljenju on
predstavlja svojevrstan dokaz o tome da ak i apostoli potvruju istorinost i istinitost
predanja koja se veruju u okvirima istonog hrianstva, a koja e biti detaljno
razmotrena u narednim poglavljima. Ipak, pored ove Jovanove izjave, postoji jo
jedna, koju oni uglavnom veto zaobilaze jer im se oigledno ne uklapa u pomenuti
koncept. Ona glasi ovako:
I mnoga druga uda uini Isus pred uenicima, koja nisu zapisana u ovoj
knjizi; a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Boiji, i da verujui imate
ivot u njegovo ime. (Ev. po Jovanu 20:30-31).
Ovi stihovi, poput onog iz dvadeset prvog poglavlja, su vie nego jasni u svom
znaenju i za itaoca koji se po prvi put sree sa Biblijom, tako da je potrebna velika
mata da bi se u njima proitalo ono to tamo ne pie. Jedino to ovi tekstovi
naglaavaju jeste da su postojala jo mnoga dela i uda koja je Isus uinio pred
uenicima za vreme njegove zemaljske misije koja je okonana vaznesenjem na
nebo. Apostol takoe naglaava i rei: ...koja nisu zapisana u ovoj knjizi. (stih
20:30; naglasak moj), mislei pritom svakako na knjigu koju je on upravo dovravao, a
koju mi nazivamo evaneljem po Jovanu. Sam Jovan je u svom evanelju zabeleio
mnogo manje Hristovih udesnih dela nego to je to sluaj sa drugim evanelistima
(Jovan spominje manje od deset Hristovih uda u svom izvetaju, to svakako
predstavlja kap u moru udesnih deavanja vezanih za Spasiteljev ivot. Zato, ukoliko
iskreni italac Svetoga pisma eli da sazna o kojim to udima Jovan nije pisao, pozvan
je da proita i ostala evanelja). Ono to je jo interesantno da pomenem jeste da
Jovan kae i sledee:
A ima i mnogo ega drugog, to Isus uini, koje kada bi se zapisalo jedno
po jedno mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet. (stih 21:25; naglasak
moj).
injenica je da prilikom itanja sva etiri evanelja nalazimo pomen mnogih
Hristovih udesnih dela. Neka od njih su opisana prilino detaljno (kao na pr. ona koja
su opisana u Jovanovom evanelju), a druga spomenuta u kratkim crtama (kao na pr.
u ev. po Mateju 4:23-25; u kome se govori o velikom mnotvu ljudi koji su bili isceljeni
od svojih bolesti i tegoba. Dogaaji poput ovog nisu predstavljali retkost tokom
Hristove troipogodinje propovednike mesijanske slube). Poto je apostol Jovan bio
svedok svih deavanja (pa i onih koja nisu zapisali ostali apostoli), te poto je sasvim
sigurno na stotine ljudi bilo isceljeno, osloboeno zlih duhova ili vaskrsnuto, ovaj
evanelista je uistinu imao pravo kada je rekao da bi za opisivanje svih dogaaja
ponaosob (jedno po jedno) bilo potrebno jako puno vremena i velika koliina
materijala za pisanje (papirusa i pergamenata, tj. knjiga).
Pravoslavna sveta predanja o dogaajima u vezi Bogorodice, mnogobrojnih
svetitelja i udesima vezanim za njihove ivote, a koja potiu iz kasnijih decenija ili
39
vekova, sasvim sigurno ne mogu da se svrstaju pod uda koja je Isus uinio pred
svojim uenicima a o emu jedino govori apostol Jovan.
No, trideset i prvi stih 20. poglavlja ovog evanelja nam otkriva jo jednu vrlo
vanu injenicu. Ona nam kazuje da, iako mnoga Hristova dela nisu opisana, kao ni
mnoge njegove besede (setimo se samo izjave ap. Pavla iz Dela apostolskih 20:35; u
kojoj on citira reenicu Gospoda Isusa Hrista koju nije zabeleio nijedan evanelista a
koja glasi: Blaenije je davati nego li primati), ipak ono to je zapisano jeste vie nego
dovoljno da svaka osoba koja iskreno poveruje u Hrista ima veni ivot:
...a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Boiji, i da verujui imate
ivot u njegovo ime. (stih 20:31, naglasak moj).
Na kraju krajeva, uoili smo da stih koji pravoslavnima najvie odgovara po pitanju
uenja o biblijskoj zasnovanosti svetog predanja zapravo uopte ne potvruje
njihovo gledite.
Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma?
Interesantno bi bilo napomenuti i zapaanje koje nam odmah upada u oi prilikom
itanja tvrdnji pravoslavaca da je sveto predanje starije od Svetog pisma. Naime,
odluke Vaseljenskih sabora, uenje o svetim tajnama, kanoni i pravila pomesnih
sinoda i sabora, pravila sv. Vasilija i ostalih svetitelja, spisi svetih otaca i njihova itija
kao i ostale komponente pravoslavnog predanja nastale su vekovima posle zavretka
pisanja Biblije i smrti apostola!
Sav problem koji zapravo teolozi Istone crkve ele da ree proglaavanjem svetog
predanja jednakim Svetom pismu jeste u spoznanju injenice da u okviru njihovog
verovanja postoji dugaak niz dogmi koje ne mogu ni na koji nain da pronau svoje
utemeljenje u svetim tekstovima hrianstva (Novom zavetu). Mnoge su ak u
direktnoj suprotnosti sa apostolskom teologijom.
Pravoslavni autor Ivan Nikoljin, nastavnik vitanske duhovne seminarije, priznao je
da je razlog preteranog naglaavanja vanosti predanja upravo ovaj:
Vanost i neophodnost predanja i u jednom i u drugom obliku
1
neosporivi su. (...)
Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znai, mnoga verska
pitanja (potovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog
reenja.
2

Stoga, jedino reenje koje je teolozima Istone crkve bilo preostalo, sastojalo se u
proklamovanju napred pomenutih predanjskih uenja za jednako bogonadahnute
poput tekstova koji su proizali iz pera linih pratilaca Isusa Hrista. Po pravoslavnima,
osoba nipoto ne sme itati Bibliju razumevajui je nezavisno od uenja svetih otaca,
napominjui da bi tako neto i pomisliti bila lana i sablasna misao
3
:
Crkveno uenje se zasniva na dva izvora: Svetom Pismu i Svetom Predanju, pri
emu se Sveto Pismo smatra izdankom Svetog Predanja, i kao takvo, tumai se samo u
njegovim okvirima.
4


1
Autor misli na usmeni i pisani oblik predanja.
2
Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, 1934. god. str. 160. Naglasak moj.
3
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 69.
4
U ta veruju pravoslavni hriani, Svetilo, Mala pravoslavna biblioteka, str. 2. Naglasak moj.
40
Dobar odgovor na ovu tvrdnju dao je pravoslavni episkop Georgije Popovi
(episkop niki, pa temivarski, iveo do 1757. god), ije je rei zapisao veliki srpski
prosvetitelj Dositej Obradovi. On je rekao:
Bog pravedni i milostivi sozdao je loveka svobodna, dao mu um i razum da ga u
svako vreme vode i prosvetavaju. Stari su mislili za sebe (episkop misli na svete oce;
prim. I. S.), a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo
slovesni, umom i razumom od boga obdareni, a pri tom imamo u ruku Jevanelije
Hristovo i apostolske nauke to je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku?
Niti je pravo ni poteno.
1

Kada bi o biblijskim tekstovima rasuivali odvojeno od uenja mnogobrojnih
svetih otaca, upravo onako kako bi i trebalo da se rasuuje (iako pravoslavni to
smatraju sablasnom milju), na osnovu njih bi nam postalo jasno da Gospod ni u kom
sluaju ne odobrava veliki deo njihove verske prakse (kao to e biti prikazano u
narednim poglavljima, Boija Re zabranjuje ikonopotovanje, molitve za umrle,
molitveno obraanje preminulim svetiteljima, a ima i sasvim drugaiji pogled na
uenje o spasenju, krtenju, prieu, vaskrsenju mrtvih da spomenem samo neke).
Ovako, kada osoba na svoje oi stavi svetopredanjske naoare i prihvati znaenje
Biblije koje je proisteklo iz umova kasnijih crkvenih autoriteta (a koji su u mnogo
emu bili i jedni drugima protivreni - to e biti u ovoj knjizi prikazano), koji su u
hriansko bogosluenje uvodili najrazliitije novotarije, sasvim je sigurno da nee
uoiti izvorno hriansko ispovedanje, ve e postati potovalac neautentinog
poimanja najsvetije vere.
Ovu istinu je uoio i jedan od najveih i najpoznatijih knjievnika modernog doba,
ruski pisac Lav Nikolajevi Tolstoj. Iako nije pripadao crkvama evaneoskih hriana,
niti je u mnogo emu delio njihovo verovanje, Tolstoj je napisao nekoliko dela u
kojima je ispoljio otvoreno neslaganje sa uenjem Pravoslavne crkve to je na kraju
doprinelo otvorenom sukobu i njegovim iskljuenjem iz pomenute organizacije. Evo
ta je, izmeu ostalog Tolstoj napisao, uporeujui izvorno Hristovo uenje sa
mnogobrojnim njegovim tumaenjima koja su nastala tokom kasnijih vekova:
I ja poeh izuavati hrianstvo u onom to iz hrianskog uenja rukovodi
ivotom ljudskim. Ja poeh izuavati ono hrianstvo iju sam primenu video u ivotu,
i stadoh uporeivati tu primenu sa njenim izvorom. Izvor hrianskog uenja behu
jevanelja; i u jevaneljima ja nalaah objanjenje onoga smisla koji je rukovodio
ivotima svih iveih ljudi. No naporedo sa tim izvorom iste vode ivota ja
naoh neopravdano sjedinjeno sa njim blato i travuljinu, koji su zaklanjali
od mene njegovu istotu; naporedo sa visokim hrianskim uenjem ja
naoh svezano sa njim, njemu tue, runo uenje jevrejsko i crkveno.
2

Za sam kraj naveu i izjavu koja e nam jo jedanput potvrditi da se pravoslavno
verovanje, u celini, ne temelji samo na Bibliji ve i na predanjima koja su u
nedovrenom procesu stalnog nastajanja. Shodno tome, saznajemo da se uenju
Istone crkve stalno dodaju nova otkrivenja koja postaju sastavni deo njene dogme:
Sveto predanje se uvek nastavlja, i sada nita manje nego ranije, ivimo u Svetom
predanju i stvaramo ga.
3


1
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, 1989. god. str. 94. Naglasak moj.
2
Tolstoj, Jevanelje, izdava: Metaphysica, Beograd 2004. god, str. 18-19. Naglasak moj.
3
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 83. Naglasak moj.
41
Upravo iz razloga to se pravoslavno predanje stalno nastavlja i dodaju mu se nove
pojedinosti (koje su, pored toga to su nove, i suprotne uenju apostola), valjalo bi
ponovo posluati episkopa Georgija Popovia koji je zastupao ispravno biblijsko
gledite:
No, nije li nam slobodno rasuditi je li mogue da duh sveti drugojae rez apostola
Pavla ui i uzakonjava, a drugojae rez svete oce? Na ovi nain duh bi sveti samom
sebi protivreio, danas na jedan nain uei, a sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u
jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije mogue ni pomisliti. to god duh sveti
jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek veka nepokolebimo i sveto
ostati. Ljudi esto krat sami sebi protivoree i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi
podloni pogrekam; a duh boiji, vena istina, bezgreni i sovreni, nikad ni u emu
niti moe niti hoe sebi protivreiti ni protivuzakonovljavati niti u em pogreiti.
Zato, dakle, ako su sveti oci u emgod protiv nauke apostola Pavla
postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogreiti, protiv
javne duha svetoga nauke, rez apostola Pavla predate, mudrujui i
ustanovljavajui (...) Ali je bilo mnogo svetih otaca!? Nita to ne ini. Da ih je
hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet sloi, da aneo s neba doe i da ui to protiv
apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja nego sami duh sveti iz
usta apostola Pavla (episkop misli na stihove iz posl. Galatima 1:6-10; primedba I. S.).
Nemojte svakom duhu verovati, no iskuavajte je li od boga ui nas isti oni koji je
iz prsiju Spasiteljevih mudrost poerpao, Joan Bogoslov (1. posl. Jovanova 4:1; prim. I.
S.). Kako emo ih, dakle, iskuavati? (...) Je li soglasno prvoj nauci svetoga
duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava.
1

Budui da se u potpunosti slaem sa izjavom mudrog episkopa, u narednim
poglavljima u nastaviti sa izlaganjem pravoslavnog svetootakog poimanja
hrianstva, uporeujui ga sa njegovim izvorom - tekstovima Staroga i Novoga zaveta,
kao i mnogim drugim istorijskim injenicama. Iz upravo tog i takvog izlaganja,
svakome itaocu ovoga dela e postati jasno da se Istona crkva nipoto ne moe
nazvati svetom, sabornom i apostolskom (to je pridev kojim se stalno, bez ikakve
osnove, ukraava), kao i to da sveto predanje pomenute crkve na isti nain ukida
Boiju Re, kao to je to bio sluaj sa jevrejskim predanjem koje je Gospod osudio i
proglasio uzaludnim potovanjem. (Mt. 1:1-8; Mk. 7: 1-13).

1
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 92-93. Naglasak moj.
42

43
2.
B
IBLIJSKO UENJE O SPASENJU

Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki ko
veruje u njega ne propadne, nego da ima veni ivot. Bog, naime, nije poslao Sina u
svet da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. Ko veruje u njega
tome se ne sudi; a ko ne veruje ve je osuen, to nije verovao u ime jedinorodnoga
Sina Boijeg.
Evanelje po Jovanu 3:16-18
Jer ste posredstvom vere blagodau spaseni, i to nije od vas, - Boiji je dar; ne od
dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za
dobra dela, koja je Bog unapred pripravio da u njima ivimo.
Poslanica Efescima 2:8-10.
Kako zadobiti spasenje pred Bogom? Ovo je nesumnjivo najvanije pitanje u
univerzumu. Od odgovora na njega zavisi sudbina itavoga oveanstva kao i
sveukupne kreacije. Prvi upitnik na koji elim da odgovorim glasi: Da li je Bog
grenom oveku ponudio oprotenje greha i veni ivot do koga on treba da stigne na
lak ili teak nain? Ili, da pitanje postavim jo jasnije: Da li je Bogu uopte stalo do
toga da njegovo palo stvorenje bude spaeno? Ukoliko je odgovor na ovo pitanje da,
onda moemo sa sigurnou da pretpostavimo (pre nego to to i dokaemo) da je Bog
uinio sve to je neophodno za spasenje ljudskog roda. Ukoliko je odgovor ne, onda
moramo da pretpostavimo (a i to mora biti uoljivo i dokazivo) da je Stvoritelj na sve
mogue naine pokuao da sakrije put spasenja i oveku ga uini nejasnim i
neprepoznatljivim.
U ovom poglavlju emo razmatrati i potvrditi biblijsku istinu o spasenju koje je
besplatni dar od Boga, a u narednom ustanoviti da li Pravoslavna crkva prua istinit
odgovor na pitanje: kako stii u nebesko carstvo?
Na stranicama Boije Rei, Biblije, zapisana su mnogobrojna svedoanstva o Bogu
kao neogranienoj ljubavi. Boije otkrivenje opisuje Njega kao Velianstvenog, koji je
jo pre stvaranja sveta, u svom beskrajnom sveznanju, imao uvid u budue ovekovo
sagreenje i u venosti osmislio plan spasenja. Ipak, pre nego to neto vie kaem o
samom spasenju, naimo najpre odgovor na pitanje: zbog ega je potrebno spasenje?
Zbog ega je potrebno spasenje?
Na poetku ovog prouavanja sam duan da istaknem da svetopisamska objava o
stvaranju sveg ivog i neivog sveta, pa i oveka, zapisana u prvoj knjizi Mojsijevoj, nije
samo mitoloki i legendarni zapis ve istorijski izvetaj o stvarnom dogaaju. Ovo
posebno napominjem iz razloga to najvei broj Srba u dananje vreme, u isti mah
nazivajui se hrianima, uopte ne veruje u biblijski izvetaj o stvaranju, ve se
pouzdaje u istinitost teorije o evoluciji. Poto u ovom poglavlju ne elim da obraujem
injenice o istinitosti Biblije i zabludama koje propagiraju evolucionisti (tj. dananja
44
zvanina ateistika nauka), pozivam istinoljubive itaoce da potrae literaturu na
srpskom jeziku, pisanu od hrianskih naunika doktora prirodnih nauka, u kojima
su detaljno oborene sve evolucionistike pretpostavke i prikazani dokazi o specijalnom
Boijem stvaranju.
1

Poto prihvatimo injenicu o boanskom stvaranju, koje je potkrepljeno
mnogobrojnim naunim dokazima, biva nam mnogo lake da verujemo i u sve ostale
istine koje su zapisane u Knjizi nad knjigama.
U Mojsijevom izvetaju, kojeg je sainio po inspiraciji Svetog Duha, itamo da je
Gospod stvorio oveka kao krunu svoga stvaralakog dela:
Potom ree Bog: da nainimo ovjeka po svojemu obliju, kao to smo mi, koji e
biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od
svijeh ivotinja to se miu po zemlji. I stvori Bog ovjeka po obliju svojemu, po
obliju Boijemu stvori ga, muko i ensko stvori ih. (...) Tada pogleda Bog sve to je
stvorio, i gle, dobro bjee veoma. I bi vee i bi jutro, dan esti. (1. Mojs. 1:26, 27, 31).
Boiji prvobitni plan za njegovu tvorevinu bio je veni ivot kojeg samo On
poseduje. Izuzetna raznolikost biljnog i ivotinjskog sveta, milijarde zvezda u svemiru i
aneli koji slue Tvorcu, trebali su da u ljudima izazovu divljenje i strahopotovanje
prema Preuzvienom:
Slavu Boiju kazuju nebesa,
nebo javlja delo Boijih ruku.
Dan ubori, drugom danu zbori,
no poruku drugoj noi alje.
Nema rei, nit ima govora,
gde se ne bi poruka im ula.
Po svoj zemlji ona se razlee;
Njene rei na kraj sveta stiu.
2

Ipak, Svemogui nije eleo da gospodar itave Njegove kreacije bude na nivou
ropske poslunosti Onome koji ga je sazdao. Iz razloga potovanja slobodne volje
stvorenih po Svome obliju, Bog je prvim ljudima ponudio izbor. On se sastojao u
odluci i odabiru venog ivota sa Tvorcem u svim krasotama stvorenog sveta, ili pak
svojevoljno i namerno biranje veite smrti i odvojenja od Boga.
I uini Gospod Bog, te nikoe iz zemlje svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra
za jelo, i drvo od ivota usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. (...) I zaprijeti Gospod
Bog ovjeku govorei: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja
dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusi s njega, umrijee.
3


1
Neke od izuzetnih knjiga dostupnih na srpskom jeziku: Evolucija ili stvaranje, autori: Reinhard Junker i
Siegfried Scherer; ta dokazuju stenje i kosti?, Autor: Karl Vilend; Krah evolucije, autor: Duane T.
Gish; Mala misterija stvaranja, Robert V. Gentry; Postanje, Ariel A. Roth; Ikone evolucije, Jonathan
Wells; udesa stvaranja, Harun Jahi; Biblijski potop, Dr Henri Moris i Don Vitkomb itd, (u izdanju
Centra za prirodnjake studije iz Beograda kao i srodnih udruenja i izdavakih kua).
2
Psalam 19:1-4; prevod i prepev prof. dr Aleksandar Birvi.
3
1. Mojsijeva 2:9, 16-17. Naglasak moj.
45
Na svu alost, upravo u vreme ovog ovekovog ispita, pre nego to je bogoliki
uzbrao sa drveta (venog) ivota i time pokazao svoju odlunost za ivot sa Gospodom,
odigrao se jedan dramatian dogaaj. Gospod Isus Hristos o njemu kae ovako:
Gledao sam satanu kako je pao sa neba kao munja. (Lk. 10:18).
Isto tako i starozavetni proroci:
Kako pade sa neba, zvijezdo danice, keri zorina? Kako se obori na zemlju koji si
gazio narode? A govorio si u srcu svom: izai u na nebo, vie zvijezda Boijih
podignuu prijesto svoj, i sjeu na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izai u u visine
nad oblake, izjednaiu se sa vinjim. A ti se u pakao svre, u dubinu grobnu.
1

Ovako veli Gospod Gospod: ti si peat savrenstva, pun si mudrosti, i sasvijem si
lijep. Bio si u Edemu vrtu Boijem; pokrivalo te je svako drago kamenje: sarad, topaz,
dijamant, hrisolit, onih, jaspid, safir, karbunkul, smaragad i zlato; onaj dan kad si se
rodio nainjeni ti bie bubnji tvoji i svirale. Ti si bio heruvim, pomazan da zaklanja; i
ja te postavih; ti bjee na svetoj gori Boijoj, hoae posred kamenja ognjenoga.
Savren bjee na putovima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nae bezakonje na
tebi. (...) Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlou
svojom; baciu te na zemlju...
2

Heruvim, aneosko bie vrhunske moi i inteligencije, zbog elje da se izjednai sa
Bogom, bio je zbaen daleko od Boijeg prestola. Sa njime, od Svetog je odstupila i
itava vojska anela, treina ukupno stvorenih:
I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika adaja, crvena kao vatra, sa sedam
glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povue treinu
nebeskih zvezda, te ih zbaci na zemlju. (...) I bi zbaena velika adaja, stara zmija,
zvana avo i satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbaena na zemlju i njeni aneli behu
zbaeni s njom.
3

Iz zavisti i mrnje koja je sve vie ispunjavala njegovo srce, sotona je pohitao da im
pre uniti onoga koji postavljen da bude gospodar nad svim stvorenjem. ovek je sa
svojom suprugom od neprijatelja bio zateen u jo uvek nedefinisanom stanju pred
Bogom. Njegove usne jo uvek nisu bile dotakle plod sa drveta ivota. Sotona je to brzo
uvideo. Pristupio je ljudima na veoma lukav nain, navodei ih da posumnjaju u Boiju
dobru nameru to se tie njihove budunosti:
Ali zmija bjee lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa ree
eni: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A ena ree
zmiji: mi jedemo roda sa svakog drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta,
kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija ree eni: neete vi
umrijeti; nego zna Bog da e vam se u onaj dan kada okusite s njega otvoriti oi, pa
ete postati kao bogovi i znati to je dobro to li zlo. I ena videi da je rod na drvetu
dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s
njega i okusi, pa dade i muu svojemu, te i on okusi.
4

Zbog ovakve ljudske lakomislenosti, avo, koga Gospod Hristos naziva ubicom
ljudskim od poetka (Jn. 8:44), uspeo je da prvi brani par, zajedno sa milijardama
njihovih potomaka skrene na stranputicu koja vodi venoj pogibli. Neposluanjem

1
Knjiga proroka Isaije 14:12-15. Naglasak moj.
2
Knjiga proroka Jezekilja 28:12-15, 17. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 12:3-4, 9. Naglasak moj.
4
1. Mojsijeva 3:1-6. Naglasak moj.
46
Gospodnje volje i probanjem ploda sa drveta spoznanja dobra i zla, ovek ne samo da
je stekao smrtnost tj. propadljivu prirodu, ve je zasluio i trenutno pogubljenje u
skladu sa prethodnim Boijim upozorenjem. Ipak, Bog je kao veliki ovekoljubac
dopustio samo trenutnu smrt oveka u duhovnom smislu koja se oitovala u
izgubljenom prisnom zajednitvu sa Njime. Pomenuta duhovna smrt se potom kroz
nasleeni praroditeljski greh proirila na celokupno Adamovo potomstvo. Do
dananjega dana, nebrojeno mnotvo ljudskih bia raaju se u stanju duhovnog
mrtvila tj. bez zajednitva sa Bogom i bez venoga ivota. No, vratimo se za trenutak u
edenski vrt, na momenat Gospodnjeg susreta sa naim zbunjenim i uplaenim
praroditeljima. Iako ga je Re obavezivala da usmrti prekrioce zapovesti, Svevinji je
rtvovao nevino ivo bie, ivotinju u ije je krzno obukao neposlune i sakrio njihovu
golotinju (1. Mojs. 3:7, 21). Meutim, to nije bio kraj iskazivanja Njegovog milosra.
Istom prilikom, Gospod je najavio ispunjenje svog venog plana; plana potpunog
oprotenja svih ljudskih krivica kroz Spasitelja koji e biti roen od ene (bez uea
mukarca) a koji e biti pobednik nad sotonom:
I jo meem neprijateljstvo izmeu tebe (zmije; prim. I. S.) i ene i izmeu
sjemena tvojega i sjemena njezina, ono e ti na glavu stajati a ti e ga u petu ujedati.
1

Od toga momenta, Pradavni je vodio ljudsku istoriju tako da bi je doveo do
trenutka pojavljivanja boanskog Spasitelja i spasenja itavog oveanstva.
ovekova grenost i Boija ljubav
Svojim sagreenjem ljudi su stekli smrtnost. I ne samo nju. Stekli su i pogreivu
nesavrenu prirodu koja je sklona neizvravanju Boije volje i suprotstavljanju svemu
to potie od boanske pravednosti i svetosti. Ta priroda je postala udeo svih ljudi, koji
su sledstveno njoj, protivei se Gospodu i inei dela neastivoga, postali podloni
gnevu i venoj osudi:
Stoga, kao to je posredstvom jednoga oveka greh uao u svet, a grehom smrt,
tako je smrt prela na sve ljude, jer su svi zgreili (...) Jer ako su prestupom jednoga
mnogi umrli (...) Sud je, naime, potekao od jednoga i tako doveo do osude (...) Jer, ako
se posredstvom jednoga smrt zacarila - usled prestupa jednoga (...) Stoga, dakle, kao
to je za jedan prestup dola osuda na sve ljude (...) Jer kao to su neposlunou
jednoga mnogi postali greni...
2

Pomenuta grena priroda rezultovala je i prvim bratoubistvom (1. Mojs. 4:8).
Apostol Jovan o uzrocima tog dogaaja kae sledee:
Ne kao to Kain bee od neastivoga i ubi brata svoga. I zato ga ubi? Zato to dela
njegova behu zla, a dela njegova brata behu pravedna. (1. posl. Jovanova 3:12).
U ljudskom drutvu su se potom pojavile razliite forme moralne izopaenosti
(poput mnogoenstva, osvetoljubivosti itd). Neke od njih belei i Sv. pismo:
I uze Lameh dvije ene (...) I ree Lameh svojim enama, Adi i Seli: ujte glas moj,
ene Lamehove, posluajte rijei moje: ubiu ovjeka za ranu svoju i mladia za
masnicu svoju. Kad e se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh e sedamdeset i sedam
puta. (1. Mojs. 4:19, 23).

1
1. Mojsijeva 3:15. Naglasak moj.
2
Poslanica Rimljanima 5:12, 15a, 16a, 17a, 18a, 19a.
47
Bezakonje je sve vie napredovalo u pretpotopnoj istoriji zemlje meu tadanjim
stanovnitvom. Tvorcu je bilo veoma ao to se njegova tvorevina na ovakav nain
izopaila i postala zla. Greh ljudi je postao tako straan da je Gospod odluio da uniti
sve to die. Jedini ljudi spaeni od velike vodene katastrofe bili su Noje i njegova
porodica:
I Gospod videi da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca
njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod to je stvorio ovjeka na zemlji, i bi mu ao
u srcu. I ree Gospod: hou da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od ovjeka
do stoke i do sitne ivotinje i do ptica nebeskih; jer se kajem to sam ih stvorio. Ali
Noje nae milost pred Gospodom. Ovo su dogaaji Nojevi: Noje bjee ovjek pravedan
i bezazlen svojega vijeka; po volji Bojoj svagda ivljae Noje. I rodi Noje tri sina:
Sima, Hama i Jafeta. A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja. I
pogleda Bog na zemlju, a ona bjee pokvarena; jer svako tijelo pokvari put svoj na
zemlji. I ree Bog Noju: kraj svakome tijelu doe preda me, jer napunie zemlju
bezakonja; i evo hou da ih zatrem sa zemljom.
1

Sto dvadeset godina posle ovog Gospodnjeg upozorenja, na zemlju je navalila velika
vodena stihija koja je unitila sva kopnena iva bia koja su se nalazila van Nojevog
kovega. Preko milijardu bezbonih izgubilo je svoje ivote.
Moda e se neko od italaca na ovom mestu zapitati da li je Bog uistinu milostiv
kada je ovako neto uinio? Zbog ega jednostavno nije zatvorio svoje oi pred grehom
i sve oprostio? Ipak, kao to sam ranije pomenuo, Bog jeste Milostivi. Ali, njegova
osobina jeste i apsolutna svetost. O ovoj Gospodnjoj osobini svedoi itavo Sveto
pismo:
I vikahu jedan drugome govorei: svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je
zemlja slave njegove. (Knj. proroka Isaije 6:3).
Zato to je On svet, svaki greh za koji ovek ne eli da se pokaje, mora biti kanjen.
U vreme pred potop, pokajanje je bilo potrebno svakom razumnom stvoru, koji su
nekad bili neposluni, kad je Boija strpljivost ekala u Nojevo vreme, dok se gradio
koveg, u kom se malo njih, to jest, osam dua spaslo kroz vodu. (1. posl. Petrova
3:20). Meutim, kao to je sluaj i danas u XXI veku, na Nojevo upozoravanje najvei
deo populacije je ostao gluv, ne elei da slua propovednika pravednosti. Ovaj Boiji
ovek je jedini verovao u Re o dolazeem sudu:
Verom Noje bi obaveten o onome to se jo nije videlo, pa obuzet
strahopotovanjem naini koveg za spasenje svoga doma; njom on osudi svet i posta
naslednik pravednosti koja se slae sa verom.
2

Onaj koji je pun milosra, eleo je spasenje svake osobe. Ipak, morao je da prihvati
slobodnu volju veine koja je odluila da ostane van njegove blagonaklonosti. Sud je na
kraju ipak stigao.
Bog je pokreta spasenja
Ono to je veoma vano da naglasimo o temi koju prouavamo jeste da je spasenje
u potpunosti Boije a ne ljudsko delo. Biblija nam daje do znanja da u pogledu
spasenja postoje dve, na prvi pogled, veoma zauujue i iznenaujue krajnosti. U

1
1. Mojsijeva 6:5-13. Naglasak moj.
2
Poslanica Jevrejima 11:7.
48
njoj itamo o Bogu kao Biu koje je vrlo zainteresovano za spasenje svoje tvorevine a
potom i o ljudima koji su krajnje nezainteresovani i odbijaju Gospodnji spasenjski
plan. Svevinji, iako preuzvien i samodovoljan, ispunjava Bibliju dokazima o staranju
i velikoj ljubavi prema svemu stvorenom a ponajvie prema oveku:
Odavna mi se javljae Gospod. Ljubim te ljubavlju vjenom, zato ti jednako inim
milost. (Jeremija 31:3; naglasak moj).
Eda li je meni milo da pogine bezbonik? govori Gospod, a ne da se odvrati od
putova svojih i bude iv. (Jezekilj 18:23).
Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i
budite ivi. (Jezekilj 18:32).
... da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on ini da njegovo sunce
grane zlima i dobrima i daje kiu pravednima i nepravednima. (Ev. po Mateju 5:45).
... da se od ovih nitavnih stvari obratite ivom Bogu, koji je stvorio nebo, i zemlju,
i more, i sve to je u njima; koji je u prolim vremenima pustio sve mnogoboce da idu
svojim putevima, ali ipak nije sebe kao dobrotvora ostavio neposvedoena, dajui vam
kiu s neba i rodne godine, punei vaa srca hranom i veseljem. (Dela ap. 14:15-17;
naglasak moj).
Sa druge strane, kao to sam pomenuo, Sveto pismo ne samo da govori o oveku
kao greniku koji po svom telesnom roenju ne pripada Bogu ve je pod uticajem
sotonske vlasti, nego ga opisuje i kao bie koje nema ni najmanju elju da trai
Gospoda i ispunjava Njegovu volju - istrajavajui u bezbonosti:
A vi ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i greha, u kojima ste nekada iveli kada ste
se drali obiaja ovoga sveta i poglavara demona, duha koji sada deluje u
nepokornima. I svi mi smo nekada iveli meu njima, udovoljavajui poudama svoga
tela i sledei telesne elje i nagone pa smo, kao i ostali, po prirodi bili podloni Boijem
gnevu.
1

Gospod s neba na sve ljude gleda:
da li ima ikog razumnoga,
da li ima ko da trai Boga?
Svak zaluta, svi se iskvarie,
Nema nikog da to dobro ini,
Ni jednoga jedinoga nema.
2

Kao to je napisano: Nema pravednoga ba ni jednoga; nema razumnoga,
nema toga koji Boga trai. Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema
toga koji ini dobro, nema ba ni jednog. Njihovo grlo je otvoren grob, varali su svojim
jezicima, zmijski otrov je pod njihovim usnama; usta su im puna kletve i gorine. Noge
su im brze za krvoprolie, pusto i beda je na njihovim putevima, a put mira ne
poznae. Pred njihovim oima nema straha od Boga.
3


1
Poslanica Efescima 2:1-3; prevod WBTC, izdaje: Alfa i Omega, Beograd 1997. Naglasak moj. (Apostol Pavle
pie vernicima u Efesu, opisujui im realnost duhovnog stanja u kome su se nalazili pre nego to su postali
sledbenici Isusa Hrista).
2
Psalam 19:2-3; prevod prof. dr Aleksandar Birvi. Naglasak moj.
3
Poslanica Rimljanima 3:10-18. Naglasak moj.
49
Ovakav prikaz Boga i njegovog najuzvienijeg stvorenja je poprilino razliit od
predstava razliitih boanstava i ljudi u drugim starim (mnogoboakim) religijama.
U njima, za razliku od uenja hrianstva, bogovi su osobe koje se ne interesuju ba
previe za sudbinu zemaljskih stanovnika, dok nasuprot tome, njihovi zemaljski
potovaoci tee svim silama da im ugode pa ak i prinoenjem ljudskih rtava. Evo
nekih od starozavetnih primera koji opisuju svetenike paganskog boga Vala u
verskom zanosu, kao i prinoenje ljudskih rtava bogu Molohu:
A kad bi u podne, stade im se rugati Ilija govorei: viite vema: jer je on bog!
Valjada se neto zamislio, ili je u poslu, ili na putu, ili moe biti spava, da se probudi. A
oni stadoe vikati iza glasa, i parati se noima i ilima po svom obiaju, dokle
ih krv ne obli. A kad proe podne, stadoe prorokovati dokle doe vrijeme da se
prinese dar; ali ni kaka glasa ni koga da odgovori, ni koga da uje.
1

Jer hoae putovima careva Izrailjevih, i jo sali likove Valima. I sam kaae u
dolini sina Enomova, i saizae sinove svoje ognjem po gadnijem djelima onijeh
naroda koje odagna Gospod ispred sinova Izrailjevih. I prinoae rtve i kaae na
visinama i po brdima i pod svakim zelenijem drvetom.
2

Zahvaljujui svome sveznanju, Svevinji nije bio zateen injenicom da e otpali
ovek krenuti stranputicom bez ikakve elje da na jedini pravi, bogougodni nain, ivi i
deluje. Bivajui potpuno uveren da e u sluaju Njegovog neintervenisanja itavo
oveanstvo voeno sotonom propasti na najgori nain, Bog je jo pre poetka
vremena odreeni broj ljudi unapred odredio za spasenje i veni ivot. Sveto pismo
nam o tome veoma jasno svedoi.
Predodreeni za veni ivot
Apostol Pavle je u poslanici Efescima na veoma jasan nain opisao veliku biblijsku
istinu o Boijem predodreenju nekih ljudi za spasenje. Obratimo posebnu panju na
tekst koji sledi a posebno na naglaene delove stihova koje sam ispisao podebljanim
kurzivom. Naime, iz razloga svog posebnog ushienja zbog saoptavanja ove istine,
Pavle u jednom dahu ispisuje itav tekst (zapazimo da je itav naredni tekst zapravo
jedna prilino dugaka reenica) i u njemu nekoliko puta istie predodreenje:
Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda naega Isusa Hrista, koji nas je u Hristu
blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima, jer nas je u njemu
izabrao pre stvaranja sveta da budemo sveti i neporoni pred njim, odredivi
nas unapred u ljubavi, blagonaklonou svoje volje, da nas Hristovim
posredstvom usini, da hvalimo slavu njegove blagodati, kojom nas je obdario u
voljenom Sinu; u njemu imamo otkup, njegovom krvlju, oprotaj prestupa po
bogatstvu njegove blagodati, koju je bogato izlio na nas u svakoj mudrosti i
razboritosti, kad nam je obznanio tajnu svoje volje po svojoj blagonaklonosti koju
je unapred odredio u njemu, da je sprovede kad se ispuni vreme, da u Hristu
ponovo sastavi sve to je na nebesima i na zemlji; u njemu, u kom smo i mi postali
naslednici, poto smo unapred odreeni odlukom onoga koji sve ini shodno
savetovanju svoje volje, da budemo na hvalu njegove slave mi koji smo se unapred
uzdali u Hrista; u njemu ste i vi, poto ste uli istinitu re, evanelje svoga spasenja, i

1
1. Carevima 18:27-29. Naglasak moj.
2
2. Dnevnika 28:2-4. Naglasak moj.
50
poverovali, zapeaeni obeanim Svetim Duhom, koji je kapara naeg nasledstva za
izbavljenje njegove tekovine, na hvalu njegove slave.
1

Evanelist Luka u Delima apostolskim takoe potvruje biblijsku nauku o
predodreenju, govorei:
A mnogoboci sluajui ovo radovahu se i slavljahu re Gospodnju, te poverovae
svi koji su bili odreeni za ivot veni.
2

Boija Re spominje i knjigu ivota koja je na nebesima, a u kojoj su unapred
zapisana imena onih koji e biti spaseni tokom ljudske istorije. Sa postojanjem takve
knjige bili su upoznati Boiji ljudi i u starozavetnom i u novozavetnom periodu:
Ali oprosti im grijeh: ako li nee, izbrii me iz knjige svoje koju si
napisao.
3

I klanjae joj se svi koji stanuju na zemlji, ije ime - od postanka sveta - nije
upisano u ivotnoj knjizi Jagnjeta koje je zaklano.
4

Ali nemojte da se radujete tome to vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte
to su vaa imena zapisana na nebesima.
5

Da, molim i tebe, pravi drue, pomai im, jer su se samnom zajedno borile u
propovedanju evanelja sa Klimentom i ostalim mojim saradnicima, ija su imena u
knjizi ivota.
6

Naravno, zbog ovakvog izbora za neprolazni ivot u nebeskom carstvu, Bog je
morao u venosti da pronae nain za oprotenje greha onih koje je predodredio.
Budui da je greh uinjen u celokupnoj povesti oveanstva bio tako ogroman u
Njegovim oima, On je izabrao, za Sebe, najbolnije reenje. Isus Hristos, veni Boiji
Sin se saglasio sa voljom svoga nebeskog Oca i pristao da u odreeno vreme preuzme
svo prokletstvo i kaznu za grehe sveta. Isusove rei iskazuju pokornost Boijem planu
spasenja:
Zato ulazei u svet govori: rtava i prinosa nisi zaeleo, ali si mi telo pripravio;
rtve koje se spaljuju i rtve za greh nisu ti bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim u
knjizi je napisano za mene da uinim, Boe, tvoju volju.
7

Jer nisam siao sa neba da inim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao.
8

Kada apostol Petar govori o Hristovoj rtvi prinetoj na golgotskom krstu, on stavlja
do znanja vernicima da je Njegovo raspee bilo planirano u venosti:
Znajui da od svog sujetnog naina ivota, koji vam je od vaih otaca predan, niste
iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista
kao nevinog i istog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodreen, a na
kraju vremena je objavljen radi vas.
9

Evanelist Luka potvruje Petrove Bogom nadahnute rei, piui sledee:

1
Poslanica Efescima 1:3-14. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 13:48. Naglasak moj.
3
Druga Mojsijeva 32:32. Naglasak moj; Vidi jo i: Knjiga proroka Danila 12:1.
4
Otkrivenje Jovanovo 13:8. Naglasak moj.
5
Ev. po Luki 10:20. Naglasak moj.
6
Poslanica Filipljanima 4:3. Naglasak moj.
7
Poslanica Jevrejima 10:5-7. Naglasak moj.
8
Ev. po Jovanu 6:38.
9
1. posl. Petrova 1:18-20. Naglasak moj.
51
Udruie se zaista u ovom gradu protiv tvoga svetog sluge Isusa, koga si pomazao,
Irod i Pontije Pilat sa mnogobocima i sinovima Izrailjevim, da uine to je tvoja
ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude.
1

Ovako velianstvenoj Boijoj namisli o zamenikoj Hristovoj rtvi i izboru
bezbrojnog mnotva za ivot u divotama venog carstva, pravi evaneoski hriani ne
mogu i ne ele nita da dodaju. Oni, umesto toga, sa divljenjem kliu Gospodu zbog
njegove neverovatne milosti, odajui mu zahvalnost i slavu poput apostola Pavla koji je
rekao:
O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Boijeg! Kako su nedokuljivi njegovi
sudovi i neistraljivi njegovi putovi! Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio
njegov savetnik? ili ko mu je neto prvo dao, da bi mu bilo vraeno? Sve je, naime,
od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.
2

SPASENJE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA
Kada govorimo o spasenju u ovom periodu, pod njim podrazumevamo Boije
delovanje u istoriji dugoj oko etiri hiljade godina koliko je proteklo, po biblijskoj
hronologiji, od stvaranja sveta do vaskrsenja Isusa Hrista.
Reima apostola Pavla koje istiu predodreenje, zapoeemo nae dokazivanje da
je Bog oduvek ljude prihvatao i darivao im veni ivot iskljuivo na osnovu njihove
vere i odazivanja na Njegov spasonosni poziv. Ovaj bogonadahnuti Gospodnji sluga
pie ovako:
A znamo da Bog sve pomae na dobro onima koji su po njegovoj odluci
pozvani. Jer koje je unapred znao, njih je i predodredio da budu saobrazni liku
njegovoga Sina, da on bude prvenac meu mnogom braom. Koje je pak
predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao, te je i opravdao, a koje je opravdao,
te je i proslavio.
3

Dakle, apostol pominje ljude koje je Bog unapred znao i predodredio, a u odreeno
vreme njihovog ivota pozvao, opravdao i proslavio (u duhovnom smislu ve postavio
sa Hristom na nebesa; vidi: Ef. 1:3; Kol. 1:13). Poto smo ve govorili o Gospodnjem
sveznanju i predodreenju, sada emo obratiti panju na Boiji poziv i odaziv na njega,
kao i na grenikovo opravdanje.
Spasenje kroz veru
Kada smo govorili o bogootpadnuu pretpotopnih stanovnika zemlje, naglasili smo
da je veliku vodenu kataklizmu preivelo osmoro ljudi na elu sa pravednim Nojem.
Iako se u trenutku nastanka potopa nalo samo nekoliko pravednika, u ranijoj istoriji
pretpotopne zemlje je ivelo jo nekoliko Njemu ugodnih ljudi. Sveto pismo nam
govori o pravednom Avelju i Enohu. Sasvim je sigurno, i tu injenicu ne bi smeli da
dovodimo u pitanje, da su i njih dvojica bili od Boga izabrani i pozvani da mu slue.
Ve smo ranije utvrdili da niko sam po sebi ne trai Gospoda (Ps. 14:3...). To znajui,

1
Dela apostolska 4:27-28. Naglasak moj.
2
Poslanica Rimljanima 11:33-36. Naglasak moj.
3
Poslanica Rimljanima 8:28-30. Naglasak moj.
52
dolazimo do pitanja: na osnovu ega su Avelj, Enoh i Noje bili spaseni i prihvaeni od
Boga? Da li su spasenje zasluili svojim bogougodnim delima ili su ga primili po
nekom drugom osnovu? Knjiga nad knjigama naime kae:
A rodiv Matusala poivje Enoh jednako po volji Bojoj trista godina,
raajui sinove i keri; Tako poivje Enoh svega trista i ezdeset i pet godina; i ivei
Enoh jednako po volji Bojoj, nestade ga, jer ga uze Bog.(...) Ali Noje nae milost pred
Gospodom. Ovo su dogaaji Nojevi: Noje bjee ovjek pravedan i bezazlen svojega
vijeka; po volji Bojoj svagda ivljae Noje.
1

itajui ove tekstove, ovek koji ne poznaje dovoljno dobro znaenje i smisao
celokupnog Pisma, lako bi mogao da zakljui da su pomenute linosti zasluile
spasenje svojom poslunou i pravednou. Meutim, Biblija se nikada ne sme
tumaiti izdvajanjem pojedinih tekstova iz celokupnog konteksta Boije Rei. Da
bismo dobili odgovor na postavljeno pitanje, okrenuemo stranice Novog zaveta i u
poslanici Jevrejima pronai sledee rei:
Verom Avelj prinese Bogu bolju rtvu nego Kain, zahvaljujui njoj dobi
svedoanstvo da je pravedan, poto je Bog svedoio za njegove darove, i njom on jo
uvek govori iako je umro. Verom Enoh bi prenet da ne vidi smrti, i vie se ne nae,
jer ga Bog premesti. Jer pre no to je prenet bi posvedoen da je ugodio Bogu. A bez
vere ne moe mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on
uzvraa nagradom onima koji ga trae. Verom Noje bi obaveten o onome to se jo
nije videlo, pa obuzet strahopotovanjem naini koveg za spasenje svoga doma; njom
on osudi svet i posta naslednik pravednosti koja se slae sa verom.
2

ta je spasonosna vera?
A vera je tvrdo pouzdanje u ono emu se nadamo, osvedoenje o stvarima koje ne
vidimo. (Jevrejima 11:1).
Kao to je reeno u stihu koji je pred nama, vera nije ono to mnogi Srbi dananjice
veruju da jeste. Vera, dakle, nije narodna religiozna tradicija ili obiaji. Nije ni
potovanje davno umrlih predaka za koje se smatra da su bili osnivai nacionalnih
crkava. Nasuprot tome, vera kojom se grenik spasava je tvrdo pouzdanje u ono o
emu nam govori Boije otkrivenje. Niko od nas u XXI veku nije bio svedok bilo kog
dogaaja iz davne prolosti koja je opisana u Bibliji. Ipak, novozavetni vernici (poput
onih starozavetnih) su imali vrsto pouzdanje u ono o emu govore biblijski izvetaji,
bez obzira to nisu bili oevici dogaaja. Apostol Petar opisuje plodove spasonosne
vere:
Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne
vidite, i radujete se neizrecivom radou, jer postiete cilj svoje vere: spasenje svojih
dua. (1. Petrova 1:7, 8; Naglasak moj).
Spasenje due se zadobija, u skladu sa Petrovim propovedanjem, verom u Hrista
kojeg ne vidimo telesnim oima, ali se vrsto pouzdajemo u Njegovu otkupljujuu smrt
koja nam je opisana u evaneljima. No, da neko ne bi bio u zabludi i poverovao da
moe vrsto da veruje u Boga a da pritom, u isto vreme, ivi i deluje u suprotnosti

1
1 knj. Mojsijeva 5:22-24; 6:8-9. Naglasak moj.
2
Jevrejima 11:4-7. Naglasak moj.
53
sa Njegovom voljom (pa da, ipak, bude spaen verom), moramo da pomenemo jedan
veoma vaan navod:
Kakva je korist, brao moja, ako ko govori da ima veru, a nema dela? Moe li ga
vera spasti? (...) Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. Ali neko e rei: ti
ima veru, a ja imam dela. Pokai mi svoju veru bez dela, a ja u ti pokazati veru po
svojim delima. Ti veruje da ima samo jedan Bog? Dobro ini; i demoni to veruju i
drhte. Hoe li pak da sazna, prazni ovee, da vera bez dela nita ne vredi? (...) Kao
to je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela.
1

Odgovarajui na komentare ljudi koji su posedovali samo intelektualnu veru u
Boije postojanje (a eleli da se nazovu hrianima poput ostalih pravih vernika) i
smatrali da se spasenje postie takvim verovanjem, Jakov pominje da je potpuno
logino da prava vera rezultuje svakodnevnim uklanjanjem od greha i pravednim
delima (pravedna dela su, pritom, samo posledica spaenosti a ne uzrok spasenju).
Vera u injenicu da Bog postoji nije dovoljna za spasenje jer takvu veru poseduje i
sam avo pa ipak deluje kao Gospodnji neprijatelj. Dokaz da se Jakov ovde ne obraa
brai i sestrama u veri (kao i da ne zagovara spasenje kroz dela - jer bi to bilo u sutoj
suprotnosti sa ostatkom Biblije), jeste vie nego oigledan. Kada govori hrianima,
Jakov se obraa sa puno panje: Draga brao moja... (vidi: 1:2, 16, 19; 2:1, 5, 14; 3:1,
12; 5:19). U drugom, pak, sluaju on veli: Ali neko e rei... (st. 2:18), to jasno stavlja
do znanja da se tu ne radi o hrianskom bratu, ve nehrianinu koji veruje da Bog
postoji, a ipak nema druge plodove hrianske vere, jer oigledno nije shvatio ni
prihvatio ono to spasonosna vera podrazumeva. Upravo iz tog razloga, Jakov mu se
obraa reima: prazni ovee, to on uistinu i jeste.
Vera koju su posedovali svi pretpotopni Boiji ljudi jeste bila upravo ona koja je kao
svoj plod imala i dela koja su bila u skladu sa Njegovom voljom. Ipak, ni sama vera niti
pak dela pravednosti ne potiu od ljudi ve od milostivoga Boga (u skladu sa Pavlovim
kazivanjem iz posl. Rimljanima 8. glave). injenicu da greni izgubljeni smrtnik dobija
spasonosnu veru na dar, bez ikakve svoje zasluge, potvruju apostoli Petar i Pavle u
svojim poslanicama.
Simeon Petar, sluitelj i apostol Isusa Hrista, onima koji su pravednou naega
Boga i Spasitelja Isusa Hrista primili istu skupocenu veru kao i mi: blagodat
vam i mir u izobilju u poznanju Boga i Isusa Gospoda naega. Kako nam je njegova
boanska sila darovala sve to slui ivotu i pobonosti (...) ime su nam darovana
skupocena i najvea obeanja...
2

...neka vam misli budu usmerene na razborito razmiljanje, prema meri vere
koju je Bog svakom dodelio.
3

Na ovaj nain, pojasnili smo na koji nain su dole do spasonosne vere neke od
poznatih biblijskih linosti. Na narednim stranicama, zadravajui se jo uvek na
istom delu Boije knjige, prouiemo ivot starozavetnog heroja vere - Avraama.

1
Poslanica Jakovljeva 2:14, 17-20, 26. Naglasak moj.
2
2. poslanica Petrova 1:1, 3-4. Naglasak moj.
3
Poslanica Rimljanima 12:3.
54
Pozvanje i opravdanje Avrama
Avraam je jedna od najpoznatijih linosti Starog zaveta, ili bolje reeno, cele Biblije.
Njegov ivotni primer i odnos sa Bogom je veoma vaan za prouavanje biblijskog
uenja o spasenju. Mogu sa sigurnou rei da je Avramovo spasenje verom najbolji
primer, u prvom delu bogonadahnute Rei, o Boijem pozvanju i opravdanju
grenika.
Ko je bio Avram?
Prema biblijskoj hronologiji, Avram je roen 292. godine posle potopa, u okviru
desete poslepotopne generacije.
1
Vodio je poreklo od Nojevog sina Sima (Sema), to e
rei da je bio pripadnik semitskog plemena. Njegovo roenje je smeteno u 892.
godinu ivota Noja (koji je iveo 950 god.), to nam daje do znanja da je Avram imao
mogunost da se lino upozna sa ovom izuzetnom linou. Meutim, ono to itamo o
Avramu u Mojsijevom izvetaju, a to se tie njegovog ivota do 75. roendana, izgleda
da nam ne da za pravo da poverujemo da se osoba o kojoj govorimo ikada ozbiljnije
interesovala za duhovne istine. Biblijski izvetaj nam govori da je Avram sa svojom
rodbinom (roditeljima, braom i polusestrom koja mu je postala i supruga) iveo u
gradu u pokrajini Haldeji (1. Mojs. 11:31). Naseljavanje njegovih predaka na ovo
podruje desilo se posle rasejanja od vavilonske kule, zbog njihove pobune protiv Boga
i posedovanja idolopoklonike religije. Deo ovih idolopoklonika se naselio blizu
(sadanjeg) persijskog zaliva i osnovao naselje Ur, u kome je kasnije roen Tarin sin.
Enciklopedijski podaci nam govore da je taj grad zajedno sa Haranom (udaljenim
preko hiljadu kilometara), bio centar idolopotovanja trijade bogova: boga meseca,
boga sunca i carice nebeske (Nane, Utua i Inane). Takoe, postojao je i veliki rtveni
oltar poput piramide koji se zvao Zigurat, a koji je imao svrhu da se na njemu
prinose rtve pomenutim boanstvima.
2
Moda izgleda udno da su se ljudi ponovo
okrenuli bogootpadnitvu samo dve stotine godina nakon velikog potopa, koji je ve
jedanput zbrisao sa lica zemlje civilizaciju koja nije marila za Gospoda. Jo udnije je
to to su u vreme gradnje vavilonske kule kao i osnivanja Ura i ostalih naselja, na
zemlji iveli Noje i njegovi sinovi (Sim je iveo jo 500 godina posle potopa) kao
praroditelji svih poslepotopnih stanovnika, a da se gotovo niko nije interesovao da
poveruje u njihovo propovedanje o negativnim posledicama bezbonitva.
3

Poslepotopne generacije su imale ive svedoke Boije svetosti i pravednosti, kao i
gneva koji se izlio na one koji su napunili zemlju bezakonjem.
Ipak, veina ljudi je ponovo izabrala put bez Boga. Apostol Pavle o njima govori
ovako:

1
Uporedi sa 1. Mojsijeva 11:10-26.
2
Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, deluxe 2000, izdanje na CD-R, UR.
3
Starovavilonski (Sumerski) Ep o Gilgameu nam govori o Gilgameu kao kralju Uruka, grada poznatog
po hramu boginje Inane, koji je putovao do oveka koji se zvao Ut-Napitim (biblijski Noje) kome su
bogovi obznanili dolazak velikog potopa. Pomenuti ep nam kazuje da je Ut-Napitim posedovao
besmrtnost koju su mu dodelili bogovi. Ovaj ep predstavlja legendarnu priu o stvarnom dogaaju kojeg
nam opisuje Biblija kao potop koji se desio u Nojevo vreme. Navedeno prema: Mira Elijade, Vodi kroz
svetske religije, Narodna knjiga Alfa 1996. str. 225-226.
55
Gnev Boiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbonost i nepravednost ljudi, koji
nepravednou zadravaju istinu, jer ono to se moe saznati o Bogu njima je poznato;
Bog im je objavio. ak i njegove nevidljive osobine, njegova vena sila i boanstvo,
mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da
nemaju izgovora, jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti
zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoe u nitavnu varku, te potamne
njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govorei da su mudri, pa zamenie slavu
besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog oveka, i ptica, i etverononih ivotinja, i
gmizavaca. Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u neistotu, da
meusobno obeauju svoja telesa, - oni koji su laju zamenili Boiju istinu,
potovali i klanjali se tvorevini umesto tvorcu, koji je blagosloven doveka, amin.
1

U Avramovo vreme, dakle, zemaljsko stanovnitvo je potovalo lane bogove.
Nemamo razloga da sumnjamo da su i on i sva njegova rodbina bili idolopoklonici
poput ostalih (ime Avram u prevodu znai: uzvieni otac ali i otac uzvienih
mesta
2
; u paganskim religijama je bilo uobiajeno da se oltari bogovima prave na
uzvienim mestima tj. brdima, vidi: 4. Mojs. 33:52; 1. Carevima 22:44; 2. Dnevnika
17:6). Njihovu vezanost za bogove koje su ve poznavali, kao i nain obdravanja
otake religije, dokazuje nam i odabir mesta u koje e se preseliti nakon naputanja
Ura:
I uze Tara sina svojega Avrama i Lota sina Aranova, unuka svojega, i Saru snahu
svoju, enu Avrama sina svojega; i pooe zajedno iz Ura Haldejskoga da idu u zemlju
Hanansku, i dooe do Harana, i ondje se nastanie. I poivje Tara svega dvje sta i pet
godina; i umrije Tara u Haranu.
3

Iako nam je nepoznat motiv njihovog naputanja rodnog mesta i selidba na
teritoriju koju su naseljavali pripadnici Hamovog plemena (tj. Hananci), moemo da
pretpostavimo da je razlog bila potraga za predelima pogodnijim za ivot i ispau
njihove stoke. Tadanji svet je bio veoma retko naseljen tako da su se pred oima
Tare i njegove porodice neprekidno pojavljivala nova prostranstva bez ijednog
ljudskog naselja. Njihovo odredite je bio Haran, do kojeg su stigli posle dugog
viemesenog putovanja. Novim stanovnicima ovoga mesta je bilo sasvim prirodno da
nastave sa upranjavanjem religije na koju su bili naviknuti. Knjiga Isusa Navina nas
izvetava o nainu ispoljavanja njihove religijske svesti:
I ree Isus svemu narodu: ovako veli Gospod Bog Izrailjev: s onu stranu rijeke
ivjee negda oci vai, Tara otac Avramov i otac Nahorov, i sluie drugim bogovima.
Ali uzeh oca vaega Avrama ispreko rijeke i provedoh ga kroz svu zemlju Hanansku...
4

Boiji poziv upuen Avramu
I ree Gospod Avramu: idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u
zemlju koju u ti ja pokazati. I uiniu od tebe velik narod, i blagosloviu te, i ime tvoje
proslaviu, i ti e biti blagoslov. Blagosloviu one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleu

1
Poslanica Rimljanima 1:18-25. Naglasak moj.
2
Navedeno prema: Bible reference library, People and places in the Bible, Barbour and company, inc. New
Jersey, 1987.
3
1. Mojsijeva 11:31-32. Naglasak moj.
4
Knjiga Isusa Navina 24:2-3. Naglasak moj.
56
one koji tebe usproklinju; i u tebi e biti blagoslovena sva plemena na zemlji. Tada
poe Avram, kao to mu kaza Gospod, i s njim poe Lot. A bjee Avramu sedamdeset i
pet godina kad poe iz Harana.
1

Iako je jo pre postanja sveta bio Bogu poznat i predodreen za veni ivot, Avram
tih istina nije bio ni malo svestan (toga zapravo nije svestan ni jedan ovek sve do
momenta svoga pozvanja i obraenja Bogu kada kroz Sveto pismo biva upoznat sa
pomenutom injenicom). Za njega sasvim nenadano, nakon to je uao u drugu
polovinu osme decenije ivota, u vreme koje je unapred bilo odreeno, javio mu se
neiji glas. Avram je celoga ivota bio religiozan, ali je ovo bio prvi put da mu se obraa
neko boansko bie. Povrh svega, to boanstvo mu je bilo potpuno nepoznato. Ipak,
bilo je oigledno da je Avram bio poznat Onome koji ga je pozvao. Verom koja mu je
darovana, nakon to je sasluao obeanja koja mu je Uzvieni izrekao, pozvani je
odluio da se odazove. Poslanica Jevrejima nam kazuje:
Verom Avraam poslua kad bi pozvan da izie na mesto koje je imao da primi u
nasledstvo, i izie ne znajui kuda ide. Verom se naseli u obeanoj zemlji kao u tuoj
zemlji...
2

U narednih dvadeset i pet godina, Svevinji se javio Avramu jo nekoliko puta.
3
U
svojim javljanjima obeao mu je bezbrojno potomstvo, iako je njegova ena bila celoga
ivota nerotkinja. Meseni ciklus je kod Sare ve odavno bio prestao (18:11). Nade za
raanje potomaka vie nije bilo. Meutim i pored toga, Avram je kroz vreme sve vie
upoznavao Boga koji ga je susreo. Iz tog razloga, njegova vera je bivala sve jaa.
Poverovao je da Bog moe da uini i ono to se ljudima ini nemoguim. Bio je uveren
da e mu Gospod darovati potomstvo, u skladu sa svojim obeanjem:
Pa ga izvede napolje i ree mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde ako ih moe
prebrojiti. I ree mu: tako e biti sjeme tvoje. I povjerova Avram Bogu, a on mu primi
to u pravdu. (1. Mojs. 15:5-6).
Tekst koji sam upravo naveo nam govori mnogo vie od toga da je Avram
poverovao u ono to je svim srcem eleo vie od pola veka. On govori o tome da je
Gospod Avrama uinio pravednim kroz veru. Apostol Pavle nam o tome kae
sledee:
Avraam se - i mimo nade nadao i poverovao da e postati otac mnogim
narodima, kao to je reeno: Tako e biti tvoje potomstvo. I nije oslabeo u veri kada je
uzeo u obzir svoje ve izumrlo telo, bio je ve stogodinjak, i izumrlu Sarinu matericu.
U Boije obeanje nije posumnjao s neverovanjem, nego bi ojaan u veri, te dade slavu
Bogu, potpuno uveren da je Bog kadar i uiniti ono to je obeao. Zato mu je bilo
uraunato u pravednost.
4


1
1. Mojsijeva 12:1-4. Naglasak moj.
2
Poslanica Jevrejima 11:8-9. Naglasak moj.
3
Vidi: 1. Mojsijeva, poglavlja 15; 17; 18.
4
Poslanica Rimljanima 4:18-22. Naglasak moj.
57
Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i
opravdao...
Ono to je sasvim sigurno, a to nam Biblija potvruje, jeste da je Avram pre nego
to ga je Bog pozvao da izae iz Harana bio sve drugo samo ne pravedan.
Upranjavajui idolopokloniku otaku religiju, iveo je poput ostalih pripadnika
svoga plemena bivajui na putu vene propasti, inei dela nepravde koja su bila
inspirisana neastivim.
Sam pojam opravdanja podrazumeva prethodnu krivicu. Ne postoji niko ko bi bio
primoran da se nekome opravdava a da prethodno nije uinio neto pogreno (tj. u
neemu sagreio). Avramova krivica je bila oigledna. Decenije ivota u grehu se nisu
mogle tek tako izbrisati. Bilo je potrebno da Bog sa svoje strane dovede ovoga oveka u
stanje kojim bi On bio u potpunosti zadovoljan. U postepeno popravljanje ponaanja
i naina ivljenja biveg stanovnika Harana Gospod se nije mogao pouzdati. To,
zapravo, nikada nije ni bio Boiji put kojim bi ovek stekao spasenje. U skladu sa
svojim venim planom, Bog je blagoizvoleo da sve Avramove grehe oprosti odjedanput
tako to e ga proglasiti pravednim samo na osnovu njegove vrste vere:
ta emo, dakle, rei da je na po telu praotac Avraam [postigao]? Ako je, naime,
Avraam opravdan na osnovu svojih dela, moe da se hvali ali ne pred Bogom. Jer ta
kae pismo: Avraam je poverovao Bogu i to mu je uraunato kao pravednost. A
onome koji radi plata se ne rauna po milosti nego po dugu. Onome pak koji ne radi, a
veruje u onoga koji opravdava bezbonika, njegova vera se uraunava u
pravednost, kao to David naziva blaenim oveka kome Bog uraunava pravednost
bez dela: Blaeni su kojima su bezakonja oprotena i gresi pokriveni. Blaen je
ovek kome Gospod greh ne uraunava.
1

Apostol Pavle je u ovom odeljku vie nego jasan. On naglaava da Avram nije doao
do opravdanja svojim trudom i bogougodnim delima, ve tako to je poverovao i
pouzdao se u Boga koji ga je takvim proglasio. U trenutku kada je bio na vrhuncu svoje
ivotne grenosti (jer se gresi svih ljudi pred Bogom svakodnevno nadodaju onim
prethodno uinjenim) Avram je bio opravdan tj. proglaen potpuno nevinim i bez
krivice. Ovakvo opravdanje je mogla da mu dodeli samo neverovatna Boija milost
na osnovu zamenike rtve koja je za njega bila prineta (tj. predodreena) jo pre
poetka vremena.
Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja?
Svakodnevno posveivanje Bogu je logina posledica opravdanja verom svakog
pojedinca. Takav je bio i Avramov sluaj. Od momenta prvog susreta sa Gospodom, on
je do kraja svoga ivota poiveo jo sto godina (do 175. godine - kada je umro; vidi: 1.
Mojs. 12:4; 25:7). Kroz sve to vreme, ovaj starozavetni Boiji ovek je rastao i sazrevao
u bogopoznanju i razumevanju Njegove volje. Njegovi prvi koraci sa Bogom nisu bili
najspretniji. Bio je u iskuenju da izgovori lai to je i uinio (12:12-20), potom je
predvodio odred ratnika i borio se protiv vojske koja je zarobila njegovog sinovca Lota
(14. gl.). Posluao je svoju enu i zaeo dete sa njenom slukinjom Hagarom, iako je to

1
Poslanica Rimljanima 4:1-8. Naglasak moj.
58
bilo protiv Boijeg plana i obeanja koje mu je dato (16. gl.). Sve ove Avramove
omake desile su se tokom vremenskog perioda od deset godina od Gospodnjeg
prvog javljanja (16:3), to nam daje do znanja da je njegov rast u veri bio spor i
sazrevanje lagano. Ipak, iako bez ijedne pobone knjige koju bi mogao da ita i kroz
nju stie znanje o Bogu, Avram je prolazio kroz ivot uei se duhovnim lekcijama na
praktian nain. Tako, nakon to mu je konano u stotoj godini darovan sin, od
njegove do tada neplodne ene Sare, Bog je zaeleo da oproba Avramovu veru i
pouzdanje u Njega kao Svemogueg. Poto je Isak, obeani sin, stasao i postao mladi,
Gospod je zapovedio njegovom ocu da otputuje sa njime u zemlju Moriju, udaljenu
nekoliko dana hoda, i tamo ga prinese na rtvu:
Poslije toga ae Bog okuati Avrama, pa mu ree: Avrame! A on odgovori: evo
me. I ree mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u
zemlju Moriju, i spali ga na rtvu tamo na brdu gdje u ti kazati. I sjutradan rano
ustavi Avram osamari magarca svojega, i uze sa sobom dva momka i Isaka sina
svojega; i nacijepavi drva za rtvu podie se i poe na mjesto koje mu kaza Bog. Trei
dan podigavi oi svoje Avram ugleda mjesto izdaleka. I ree Avram momcima svojim:
ostanite vi ovdje s magarcem, a ja i dijete idemo onamo, pa kad se pomolimo Bogu,
vratiemo se k vama. I uzevi Avram drva za rtvu naprti Isaku sinu svojemu, a sam
uze u svoje ruke ognja i no; pa otidoe obojica zajedno. Tada ree Isak Avramu ocu
svojemu: oe! A on ree: to sine! I ree Isak: eto ognja i drva, a gdje je jagnje za rtvu?
A Avram odgovori: Bog e se, sinko, postarati za jagnje sebi za rtvu. I iahu obojica
zajedno. A kad dooe na mjesto koje mu Bog kaza, Avram naini ondje rtvenik, i
metnu drva na nj, i svezavi Isaka sina svojega metnu ga na rtvenik vrh drva; I
izmahnu Avram rukom svojom i uze no da zakolje sina svojega.
1

Ovo poglavlje nam opisuje divnu epizodu u Avramovom ivotu. U njoj ne nalazimo
niti jedan pomen da se pomenuti starac prepirao sa Naredbodavcem, niti pak da je i
pomislio da ne poslua Gospodnju zapovest. Iako su mu kroz glavu navirala pitanja o
svrsishodnosti ovakvog dela, kao i razmiljanja o nainu ispunjenja Boijeg obeanja o
brojnom potomstvu kroz Isaka ukoliko on bude ubijen, Avram je posluno koraao
ka svome odreditu:
Verom je Avraam prineo Isaaka kada je bio kuan, i jedinca je prinosio on koji je
primio obeanja, kome je reeno: Po Isaaku nazvae ti se potomstvo. Pomislio je da
je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati; zato ga je i dobio kao sliku.
2

Godine iskustva sa Bogom nauile su Avrama posveenom ivotu i veri da su
Gospodnja volja i Njegov naum uvek savreni. Gospod Isus Hristos je rekao:
Ko ljubi oca ili majku vie nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili ker
vie nego mene, nije mene dostojan. (Mt. 10:37; naglasak moj).
Avram je to znao. U trenutku kada je sa bolom u srcu podigao no da ubije
obeanog sina, koga je tako dugo ekao, zauo je povik:
Ali aneo Gospodnji viknu ga s neba, i ree: Avrame! Avrame! A on ree: evo me.
A aneo ree: ne dii ruke svoje na dijete, i ne ini mu nita; jer sada poznah da se
boji Boga, kad nijesi poalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi. I Avram
podigavi oi svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u esti rogovima; i otiavi
Avram uze ovna i spali ga na rtvu mjesto sina svojega. (...) I ree: sobom se zakleh,

1
1. Mojsijeva 22:1-10.
2
Poslanica Jevrejima 11:17-19. Naglasak moj.
59
veli Gospod: kad si tako uinio, i nijesi poalio sina svojega, jedinca svojega, zaista u
te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnoiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao
pijeska na brijegu morskom; i naslijedie sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih. I
blagoslovie se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si posluao glas moj.
1

Ovaj Avram, koji je najpre bio izgubljeni paganin, a potom po Boijoj volji postao
heroj vere, stasao je u jednu od najpozitivnijih linosti Biblije samo zahvaljujui
Boijoj suverenoj volji i izboru. Ovako izabranog i opravdanog oveka, Bog je na kraju
uveo i u svoju nebesku slavu
2
i uinio primerom opravdanja kroz veru za sve naredne
vekove.
Ipak, elim da se ukratko, u samo nekoliko reenica, osvrnem na izjavu koju je
izrekao Jakov u svojoj poslanici, a po pitanju Avramovog opravdanja. To elim da
uinim zato to Pravoslavna crkva ovaj tekst pogreno shvata, zanemarujui
celobiblijsko uenje o spasenju zarad svog pogrenog tumaenja (vidi: 2. Petrova 3:15-
16). Pomenuti, pravoslavnima nejasni stihovi, glase ovako:
Na otac Avraam nije li po delima opravdan, kada je prineo svoga sina Isaaka na
rtvenik? Vidi da je vera saraivala sa njegovim delima, i vera je delima dola do svog
ispunjenja. I ispuni se Pismo koje govori: Poverova Avraam Bogu i urauna mu se u
pravednost, i nazva se prijatelj Boiji. Vidite da se ovek opravdava delima, a
ne samo verom. (...) Kao to je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez
dela.
3

Kao to sam ve naglasio ranije u naem prouavanju stihova koji prethode ovima,
tekstovi Svetog pisma se nikada ne smeju tumaiti izvan celokupnog konteksta Boije
Rei. Biblija nije sama sebi protivrena. Zato, ako paljivo sagledamo drugo poglavlje
ove poslanice jasno emo uoiti da Jakov naglaava da za spasenje pred Bogom nije
dovoljna samo vera u Njegovo postojanje, uz istovremenu nezainteresovanost za
izvravanje Boije volje. Svaka verom spaena osoba ima elju da ini ono to je
Gospod zapovedio
4
, te tako i pisac ove poslanice govori da su bogougodna dela dokaz
opravdanja verom. Avramova vera u Boga bi bila mrtva u sluaju da se usprotivio
Boijoj zapovesti, jer bi to zapravo znailo da on uopte ne poznaje Gospoda i ne veruje
u ono to On jeste. Avramovo poverovanje i opravdanje verom, o kojem govori Jakov
u 23. stihu desilo se pre 86. Avramovog roendana (vidi: 1 Mojs. 15:5-6; 16:1-3, 16), a
takozvano opravdanje delima tek nakon to je Isak postao mladi (roen je kada je
Avram imao sto godina). To znai da je Avram opravdan delima tek 30-tak godina
nakon to je proglaen pravednim kroz veru
5
(to znai da je posle dugog perioda
postao dovoljno duhovno izgraen da je mogao ovim velianstvenim delom da potvrdi
svoju veru i neogranieno poverenje u Svemogueg Boga). Bogougodna dela jesu uvek
pratilac prave spasonosne vere, ali nikako i uslov spasenja, kao to emo se dodatno
uveriti tokom daljeg prouavanja ove teme.

1
1. Mojs. 22:11-18. Naglasak moj.
2
Vidi: Ev. po Luki 16:22-31.
3
Poslanica Jakovljeva 2:21-24, 26. Naglasak moj.
4
Vidi: posl. Filipljanima 2:13; kao i posl. Titu 2:11-14.
5
Vidi ponovo: Posl. Rimljanima 4:1-8, 16-22; kao i 3:28.
60
Opravdanje verom u doba Zakona
Nakon dugog vremenskog perioda kojeg moemo nazvati doba savesti, u kojem
su ljudi iveli bez specijalnog Boijeg otkrivenja kroz pisanu Re, nastupilo je doba
zakona. Poetak ovoga doba u biblijskoj istoriji je smeten u trenutku davanja deset
Boijih zapovesti Mojsiju na planini Sinaj (2. Mojs. 20. gl.). Nakon izrailjskog
izbavljenja iz vievekovnog egipatskog ropstva, Jahve, Bog njihovih otaca Avraama,
Isaaka i Jakova odluio je da pomenuti narod zvanino proglasi svojim, u skladu sa
prethodnim obeanjem datim Avraamu, njihovom rodonaelniku (1. Mojs. 22. gl.):
I Mojsije izae na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore govorei: ovako kai
domu Jakovljevu, i reci sinovima Izrailjevim: vidjeli ste ta sam uinio Misircima i
kako sam vas kao na krilima orlovijem nosio i doveo vas k sebi. A sada ako dobro
uzasluate glas moj i uuvate zavjet moj, biete moje blago mimo sve narode, premda
je moja sva zemlja. I biete mi carstvo sveteniko i narod svet. To su rijei koje e
kazati sinovima Izrailjevim.
1

U isto vreme, Gospod je objavio svoje zakone Jakovljevim potomcima, dajui im do
znanja da mu trebaju biti posluni ukoliko ele blagosloven ivot:
Jo ree Gospod Mojsiju govorei: Ja sam Gospod Bog va. Nemojte initi to se
ini u zemlji Misirskoj, u kojoj ste ivjeli, niti inite to se ini u zemlji Hananskoj, u
koju vas vodim, i po uredbama njihovijem nemojte ivjeti. Nego moje zakone vrite i
moje uredbe drite ivei po njima. Ja sam Gospod Bog va. Drite uredbe moje i
zakone moje; ko ih vri, iv e biti kroz njih. Ja sam Gospod.
2

Zakon kojeg je Gospod dao Izrailjcima preko Mojsija je bio apsolutno savren.
Jakovljevi potomci, pak, poput svih ostalih bili su greni ljudi, koji pomenute zakone
nisu mogli da ispune u potpunosti. No, svrha zakona je bila upravo ta, da sa jedne
strane, svakome ljudskom biu prikae Boije savrenstvo, a sa druge - da zahtevano
savrenstvo ne moe da postigne nijedan ovek, makar koliko se trudio. Apostol Pavle,
koji je u ivotu pre obraenja Hristu bio veliki revnitelj - to se tie izvravanja svih
odredbi zakona, na kraju je doao do sledeeg zakljuka:
Zakon je sam po sebi svet, i zapovest je sveta, i pravedna i dobra. (...) Znamo,
naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh.(...) elei,
dakle, da inim dobro, nalazim da za mene vai zakon da je zlo u meni. Tako se po
unutranjem oveku radujem Boijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim
udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je
u mojim udovima. Bedan sam ja ovek; ko e me izbaviti od ovog smrtnog tela.
3

Svrha zakona je bila da potvrdi venu istinu, a ona glasi: ovek ne moe da bude
spaen pred Bogom sopstvenim dobrim delima, ve iskljuivo verom u zameniku
iskupiteljsku rtvu Isusa Hrista. Isti apostol, nakon to je postao hrianin i shvatio
pravi smisao zakona, rekao je sledee:

1
2. Mojs. 19:3-6. Naglasak moj. Pojam sinovi Izrailjevi odnosi se na potomke Avraamovog unuka Jakova,
Isaakovog sina. Jakovu je Bog dao drugo ime Izrailj (tj. Izrael) to u prevodu znai: Onaj koji vlada sa
Bogom (prema: Bible reference library, people and places in the Bible, A Barbour book, New Jersey
1987). Vidi: 1. Mojs. 32:24-30. Dananji Izraelci (Jevreji) su potomci Avraama, Isaaka i Jakova.
2
3. Mojs. 18:1-5. Naglasak moj.
3
Posl. Rimljanima 7:12, 14, 21-24. Naglasak moj.
61
A znamo da sve to zakon govori govori onima koji su pod zakonom, da se
svaka usta zapue i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se nee
opravdati pred njim, posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha.
1

Ali znajui da se ovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u
Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u
Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko nee biti
opravdan.
2

Jer koji ine dela zakona pod kletvom su; napisano je naime: Neka je proklet
svako ko ne ostane u svemu to je napisano u knjizi zakona da to ini. A da se kod
Boga niko ne opravdava zakonom jasno je, jer Pravednik e iveti od vere. A
zakon nije od vere, nego Ko ih izvri ivee u njima. (...) Da je, naime, dan zakon koji
je bio u stanju da oivi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona. Ali Pismo je
zatvorilo sve pod greh, da se na osnovu vere u Isusa Hrista da obeanje onima koji
veruju.
3

Tokom itave istorije starozavetnog doba zakona, iako su se trudili da ispune
Boije standarde, Izrailjcima to nikada nije polazilo za rukom. Sledstveno tome, bili su
prinueni da svakodnevno prinose rtve zbog uinjenih greha, koje je Gospod propisao
upravo iz tog razloga:
Reci im dakle: ovo je rtva ognjena to ete prinositi Gospodu: dva jagnjeta od
godine zdrava, svaki dan na rtvu paljenicu bez prestanka. (4. Mojs. 28:3; naglasak
moj).
Novozavetni pisac potvruje pomenutu praksu, koja naalost nije donosila prave
rezultate:
I svaki svetenik, dodue, stoji svaki dan i slui prinosei mnogo puta iste rtve
koje nikada ne mogu potpuno ukloniti grehe. (Jevrejima posl. 10:11; naglasak moj).
Propisujui prinoenje rtava zbog krenja odredbi zakona, Bog je Izrailjcima -
vekovima - neprestano ukazivao na jedini put oprotenja i opravdanja, i to verom u
prolivenu krv nevine rtve Isusa Hrista.
SPASENJE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA
Knjige Novoga zaveta, kao tivo koje opisuje ivot i uenje Spasitelja i njegovih
apostola, saoptava nam mnogo vie detalja o spasenju kroz veru nego starozavetni
spisi. I u Starom zavetu je Boiji nain spasenja veoma oigledan, ali je prouavanje
ove teme kroz novozavetne tekstove pravo duhovno uivanje. Pojam spasenja je od
strane Hristovih uenika opisan tako jasno, da je za iskrenog prouavaoca Biblije
prosto nemogue da izvue bilo koji drugi zakljuak od onoga koji emo mi ovde
izvesti. Kroz razmatranje koje sledi, jo jedanput emo se uveriti da je spasenje Boije
upeatljivo najuzvienija tema Svetoga pisma.

1
Posl. Rimljanima 3:19-20. Naglasak moj.
2
Posl. Galatima 2:16. Naglasak moj.
3
Posl. Galatima 3:10-12, 21-22. Naglasak moj.
62
Hristos Jagnje Boije
Sutradan vide Isusa kako dolazi k njemu i ree: evo jagnje Boije koje uklanja
greh sveta.
1


Ve smo ranije istakli injenicu da je period Staroga zaveta vremenski trajao do
Hristove smrti i vaskrsenja iz mrtvih. Obiaj koji je bio uveden Boijim zakonom datim
Mojsiju, koji je propisivao prinoenje ivotinjskih rtava zbog greha, jo uvek se
svakodnevno sprovodio u Izrailju i u vreme kada je u Nazaretu iveo Isus. Ipak, nakon
to je prolo oko hiljadu i petsto godina od davanja zakona, i nakon to su protekle
reke prolivene krvi nevinih ivotinja, dolo je vreme kada e biti prineta prava rtva.
U stvari, sve starozavetne rtve su bile samo slika one prave koja e biti prineta radi
oprotenja ljudskih prestupa i krivica:
Jer zakon ima samo senku buduih dobara, a ne i samo oblije stvari, pa ne moe
nikad istim rtvama, koje se neprestano prinose svake godine, usavriti one koji
pristupaju. Zar se inae ne bi prestale prinositi, zato to se ne bi vie oseali greni oni
koji su tako sluei jednom oieni? Ali one svake godine podseaju na grehe, jer krv
bikova i jaraca ne moe da otkloni grehe. Zato ulazei u svet govori: rtava i
prinosa nisi zaeleo, ali si mi telo pripravio; rtve koje se spaljuju i rtve za greh nisu ti
bile ugodne. Tada rekoh: evo dolazim u knjizi je napisano za mene da uinim,
Boe, tvoju volju. Dok on gore govori: rtava i prinosa, rtava koje se spaljuju i rtava
za greh nisi zaeleo, niti su ti bile ugodne, one se po zakonu prinose; tada ree: Evo
dolazim da uinim tvoju volju. Ukida prvo da postavi drugo.
2

Isus Hristos je u prvoj Petrovoj poslanici
3
i Otkrivenju opisan kao jagnje koje je
zaklano za grehe itavog sveta:
I videh sred prestola i etiri iva bia i sred stareina Jagnje gde stoji kao zaklano
(...) I pevahu novu pesmu govorei: dostojan si da uzme knjigu i otvori njene peate,
zato to si bio zaklan i to si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakoga
plemena i jezika i naroda i narodnosti, i uinio ih Bogu naemu carstvom i
svetenicima i oni e carevati na zemlji.
4

itajui pomenute tekstove koji nam govore o Hristu kao jedinoj pravoj rtvi mi
dolazimo do zakljuka da su i starozavetni vernici bili spaseni verom u Isusovu rtvu
na Golgoti poput novozavetnih. Jedina razlika je u tome to su oni prinosei rtve
gledali verom u budunost na pravu rtvu koja dolazi, dok se vernici Novog zaveta
verom vraaju u prolost i posmatraju svojim duhovnim pogledom Hrista raspetog i
stradalog za njihove grehe.

1
Ev. po Jovanu 1:29.
2
Posl. Jevrejima 10:1-9. Naglasak moj.
3
1. Petrova 1:19-20.
4
Otkrivenje Jovanovo 5:6, 9-10. Naglasak moj.
63
Hristos je ispunio stroge odredbe Boijeg Zakona
Ne mislite da sam doao da razreim zakon i proroke; nisam doao da razreim
nego da ispunim. Jer vam zaista kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno iota
ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.
1

Izjava Gospoda Isusa Hrista o tome da je doao da ispuni zakon nije bila samo elja
koju su imali u srcu i drugi poboni Jevreji ondanjeg doba. To je bila izuzetna,
velianstvena izjava! Konano je doao dugo oekivani, mnogim prorocima proreeni
Spasitelj na kome treba da se ispuni celokupno znaenje Starog zaveta. Hristos, to u
prevodu znai Pomazanik, je u svojoj linosti objedinio slubu starozavetnih
pomazanika careva, svetenika i proroka. Objedinio je takoe i ulogu prvosvetenika
i rtve:
Hristos pak doe kao prvosvetenik buduih dobara i ue jednom za svagda u
svetinju kroz veu i savreniju skiniju koja nije ljudskom rukom nainjena, to jest, nije
od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te
nae veni otkup. (Jevrejima 9:11-12; naglasak moj).
Ispunio je stotine proroanstava koja su govorila o Njemu, poev od onog koje je
izreeno u Edenskom vrtu.
2
On je bio Boiji Mesija, najuzvienija linost ikada roena.
Ispunjenje zakona sa njegove strane je podrazumevalo ne samo to da je iveo
bezgrenim ivotom, ve i da je preuzeo na sebe kazne za grehe kao i prokletstva koja
je zakon prizivao na sve njegove prekrioce:
Hristos nas je iskupio od kletve zakona time to je postao kletva za nas, jer je
napisano: Neka je proklet svako ko visi na drvetu. (Galatima 3:13).
U velikoj duevnoj agoniji i smrtnom strahu u kome se Isus naao u getsimanskom
vrtu, sa njegovog ela se slivao krvavi znoj. Znao je da mora da uzme na sebe kaznu za
neverovatnu ljudsku prljavtinu i bezakonje. Ipak, koraao je dalje. Dozvolio je da ga
uhapse, narugaju mu se, tuku ga i na kraju predaju razularenoj rulji koja je traila
njegovu smrt. Rimski vojnici su izvrili nareenje o raspeu. Bezgreni je visio na krstu
est sati ispunjavajui poslednja neispunjena proroanstva o Sebi zapisana u Starom
zavetu:
Prezren bjee i odbaen izmeu ljudi, bolnik i vian bolestima, i kao jedan od koga
svak zaklanja lice, prezren da ga ni za to ne uzimasmo. A on bolesti nae nosi i nemoi
nae uze na se, a mi miljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i mui. Ali on bi ranjen
za nae prijestupe, izbijen za naa bezakonja; kar bjee na njemu naega
mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo.(...) Ali Gospodu bi volja da ga bije, i
dade ga na muke; kad poloi duu svoju u prinos za grijeh (...) jer je dao duu
svoju na smrt, i bi metnut meu zloince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zloince
se moli.
3

Shvatajui svu veliinu Gospodnje rtve, apostol Pavle iznosi injenicu da je u
momentu Isusove smrti uinjena savrena razmena. Isus Hristos je uinjen grehom
koji je od Boga Oca kanjen, a svima onima koji prihvate Njega za Spasitelja - verom -
pripisuje se savrena Boija pravda:

1
Ev. po Mateju 5:17-18.
2
Vidi samo neke: 1. Mojs. 3:15; 5. Mojs. 18:18; Isaija 7:14, 9:6-7; Mihej 5:2; Zaharija 9:9.
3
Isaija 53:3-5, 10, 12.
64
Onoga koji nije znao greha Bog je uinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo
pravednost Boija.
1

Neogranienom patnjom od Oca ostavljenog Sina, kao i Njegovom smru, nebeska
pravda je bila zadovoljena. Najvei znak da je Hristos u potpunosti ispunio delo
otkupljenja ljudskog roda jeste bilo njegovo vaskrsenje iz mrtvih, nakon ega se vazneo
na nebo i seo sa desne strane prestola Preuzvienog.
Velianstvene posledice Hristove zamenike rtve
Stanje u kojem se nalaze novozavetni vernici je stanje neverovatne uzvienosti.
Sveto pismo nam otkriva da je svaki hrianin:
a) Pred Bogom proglaen potpuno pravednim:
A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedoena od
zakona i proroka, naime, pravednost Boija koja verom u Isusa Hrista dolazi za
sve koji veruju.
2

b) Dodeljena mu je Boija pravednost:
Onoga koji nije znao greha Bog je uinio grehom za nas, da mi u njemu
postanemo pravednost Boija.
3

v) Postao je savren pred Bogom u Hristu:
Po ovoj volji mi smo osveeni prinoenjem tela Isusa Hrista jednom zasvagda. (...)
Jedno prinoenje je, naime, zauvek dovelo do savrenstva one koji se osveuju.
4

g) Ima mir sa Bogom:
Poto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda
naega Isusa Hrista, ijim smo posredstvom verom, doli do ove blagodati u
kojoj stojimo.
5

d) Roen od Boga i postao Boije dete:
A svima koji ga primie, dade mo da postanu deca Boija, - onima to veruju u
njegovo ime.
6

Vidite kakvu nam je ljubav dao Otac da se nazovemo deca Boija, i jesmo. (...)
Dragi moji, sad smo deca Boija i jo se ne pokaza ta emo biti.
7

) Primio Duha usinovljenja:
Jer svi, koje vodi Duh Boiji, ti su sinovi Boiji. Niste, naime, primili ropskog duha
da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja, kojim viemo: Ava Oe!
Sam Duh svedoi sa naim duhom da smo deca Boija.
8


1
2. posl. Korinanima 5:21.
2
Posl. Rimljanima 3:21-22. Naglasak moj.
3
2. Korinanima 5:21. Naglasak moj.
4
Jevrejima 10:10, 14. Naglasak moj.
5
Rimljanima 5:1-2. Naglasak moj.
6
Ev. po Jovanu 1:12. Naglasak moj.
7
1. posl. Jovanova 3:1-2. Naglasak moj.
8
Posl. Rimljanima 8:14-16. Naglasak moj.
65
A kad je dola punina vremena, posla Bog svoga Sina, roenog od ene, koji je bio
pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom da primimo usinovljenje. A
poto ste sinovi, posla Bog u vaa srca Duha Sina svoga koji vie: Ava, Oe.
1

e) Postao hram Svetoga Duha:
Ili zar ne znate da je vae telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od
Boga, te ne pripadate samo sebi?
2

A Bog nas sa vama uvruje u Hristu, on nas je pomazao, i zapeatio nas, i dao
Duha u naa srca kao kaparu.
3

) Postao stanite Oca i Sina:
Isus odgovori i ree mu: ako me ko ljubi, drae moju re, pa e ga ljubiti moj
Otac, i doi emo k njemu, i nastaniemo se kod njega.
4

z) Isus Hristos ga naziva bratom, sestrom ili majkom:
Jer i onaj koji osveuje i oni koji se osveuju svi su od jednoga; zbog toga se ne
stidi da ih naziva svojom braom.
5

I prui svoju ruku na svoje uenike pa ree: evo moje majke i moje brae; jer ko
god ini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i majka.
6

i) Isus i Sveti Duh se mole za njega pred Bogom Ocem:
Isto tako i Duh pomae naoj slabosti; jer mi ne znamo za ta treba da se molimo
kako prilii, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati.
A onaj to ispituje srca zna ta je smeranje Duha, poto se po Boijoj volji moli za
svete.
7

Ovaj pak ima neprolazno svetenstvo zato to on ostaje doveka. Stoga i moe
sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, poto svagda ivi
da se moli za njih.
8

j) Uiva u Boijoj ljubavi:
Ubeen sam naime, da nas ni smrt, ni ivot, ni aneli, ni poglavarstva, ni
sadanjost, ni budunost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje,
ne moe rastaviti od Boije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu naem.
9

k) Uiva u Boijoj zatiti:

Gospodnji se utabori aneo
da sauva te to Boga potuju (...)
Gospod uva, okom gleda pravedne,

1
Posl. Galatima 4:4-6. Naglasak moj.
2
1. posl. Korinanima 6:19. Naglasak moj.
3
2. posl. Korinanima 1:21-22. Naglasak moj.
4
Ev. po Jovanu 14:23. Naglasak moj.
5
Jevrejima 2:11. Naglasak moj.
6
Ev. po Mateju 12:49-50. Naglasak moj.
7
Rimljanima 8:26-27. Naglasak moj.
8
Jevrejima 7:24-25. Naglasak moj.
9
Rimljanima 8:38-39. Naglasak moj.
66
I on uje kad ga oni preklinju (...)
Na pravednog zla se silna podiu,
Ali Gospod od svih zala izbavlja.
1

ta emo, dakle, na to rei? Ako je Bog za nas, ko e protiv nas? Bog, koji nije
potedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam nee s njim sve
drugo darovati?
2

Zakljuak
Sve ove privilegije, poput mnogih drugih koje nisam pobrojao, jesu dar Boiji koji
se stie verom u Isusa Hrista Spasitelja bez ikakvih zasluga od strane ljudi. Sveto
pismo iznad svega naglaava upravo tu injenicu.
Poto smo prilino detaljno prouili ta nepogreiva Boija Re nauava o ovoj
najvanijoj doktrini, prei emo na razmatranje pravoslavnog verovanja u okviru iste
teme. Nee nam biti potrebno mnogo vremena da uoimo ogromnu razliku izmeu
onoga to kao nauk proistie iz evanelja i predanjskih uenja svetih otaca Istone
crkve.

1
Psalam 34:7, 15, 19. Prevod prof. dr Aleksandar Birvi.
2
Rimljanima 8:31-32. Naglasak moj.
67

68
3.
P
RAVOSLAVNO UENJE O SPASENJU

Opravdanje se ne daje jednom zauvek, ono ne predstavlja garanciju venog
spasenja, nego zavisi od toga, koliko e grehovan ili poboan biti ivot oveka u
budunosti. To ni u kom sluaju nije juridiki akt, koji grenog oveka pretvara u
pravednika.
1

udim se da se tako brzo odvraate od onoga koji vas je pozvao Hristovom
blagodau, na drugo evanelje, koje nije drugo evanelje, nego ima nekih koji vas
zbunjuju i ele da izvrnu evanelje o Hristu.
2

Stoga nije nikakvo udo da u pravoslavnoj dogmatici nauk o opravdanju igra jako
malu ulogu. U najpoznatijem izlaganju pravoslavnog uenja o vjeri Ivana
Damaanskog (sv. Jovan Damaskin; prim. I. S.) (oko 700. - 750.) uope se ne pominje
pojam opravdanja.
3


Na samom poetku kao i na kraju prethodnog poglavlja izneo sam tvrdnju da je
nauka o spasenju, koja je objavljena u Bibliji, neuporedivo razliita od onoga to o toj
temi propoveda Pravoslavna crkva. Veoma je lako utvrditi da pomenuta verska
organizacija ne poseduje istinu po ovom pitanju. Potpuno suprotno mnogobrojnim
navodima iz Pisma koji pokazuju da hriani mogu biti sigurni u svoje veno spasenje
pred Bogom ve sada, pravoslavni vernici se nalaze u stalnom strahu i nesigurnosti. To
naravno iz razloga to svoje spasenje temelje na delima i zaslugama koje bi trebale da
ih udostoje primanja venog ivota. Neke od obaveza sa nepreglednog spiska dela koja
bi se trebala izvriti da bi se stiglo u carstvo nebesko su: krtenje, prieivanje,
postovi, ispovedanje pred svetenicima, molitve svetiteljima, Bogorodici i anelima,
molitve za due umrlih i mnoge druge.
Pre nego to krenemo sa prouavanjem tema na osnovu kojih emo poblie
sagledati pravoslavno uenje o spasenju, osvrnuemo se na kritike koje bogoslovi
Istone crkve upuuju na raun evaneoskih protestanata, optuujui ih za
propagiranje pogrenog i protivbiblijskog verovanja. Ove kritike su, naravno,
neosnovane i posledica su pogrenog shvatanja svetih tekstova od strane pravoslavnih,
kao to emo se ubrzo i uveriti. Naime, iako smo u prolom poglavlju veoma jasno
utvrdili da itavo Sveto pismo, i u Starom a pogotovo u Novom zavetu snano
naglaava da se spasenje pred Bogom stie jedino i iskljuivo verom u Hrista Spasitelja
(tj. roenjem od Boga Svetim Duhom), pravoslavni bogoslov Lazar Milin u svojoj
knjizi istie sledeu zamerku ovakvom ispovedanju. On naime smatra, a u to ubeuje i
svoje istoverujue, da su protestanti (izmeu ostalog i evaneoski) svoju doktrinu o
spasenju utemeljili na pogrenom Luterovom prevodu poslanice Rimljanima. Evo ta o
ovome kazuje g-din Milin:

1
U ta veruju pravoslavni hriani, Svetilo, str. 9.
2
Poslanica Galatima apostola Pavla 1:6-7.
3
Ernst Benz, Duh i ivot istone crkve, str. 48.
69
Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se ovek opravdava
pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem
doneo oveanstvu. To je takozvani materijalni princip reformacije. Dobra dela za
spasenje nisu potrebna. (...) Interesantan je postupak Lutera prilikom prevoenja Sv.
pisma na nemaki. U Poslanici Rimljanima 3. glava 28. stih pie: Smatramo, naime,
da e se ovek opravdati verom bez dela zakona. On je toj reenici u prevodu dodao
svega jednu re: samo. Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono to je Luter
proglasio materijalnim principom reformacije: ovek se spasava samo verom. (...)
Ma koliko takvo uenje bilo nelogino i antibiblijsko, ono je ipak ulo u osnovu celog
protestantizma u svim njegovim vidovima.
1

Kao to moemo da uoimo, Milin i ostali pravoslavni bogoslovi, kao i obini
vernici smatraju da su protestanti u krivu, jer prihvataju Luterovu nauku koja je
proistekla iz njegovog loeg prevoda Svetog pisma. Da li je to zaista tako mogli smo da
se uverimo prilikom itanja prethodnog poglavlja, u kome smo naveli itav niz
biblijskih tekstova koji veoma jasno opisuju Boiji put spasenja koji vai za svakog
oveka. No, ipak, zar u Bibliji zaista nigde ne postoji formulacija koja glasi da se ovek
pred Bogom spasava (ili opravdava) samo verom? Na ovo pitanje bismo mogli
veoma jasno da odgovorimo. ak i kad takva formulacija nigde ne bi postojala, nauku
o spasenju samo kroz veru potvruju svi biblijski tekstovi (naravno uz uslov da se
shvate onako kako su i napisani). Meutim, i pored toga, Gospod se kroz apostola
Pavla pobrinuo da jednom za uvek biblijski potvrdi nauku o spasenju samo kroz veru
za sve one koji ele da Njemu budu posluni i prihvate Njegovu Re. Apostol Pavle je u
poslanici Galatima, koja predstavlja pismo u kome se najsnanije borio za istotu vere
i ispravno shvatanje Boijeg dara spasenja, izmeu ostalog (opisujui svoje ranije
obraanje upueno ap. Petru) istakao i sledee:
Rekoh Kifi pred svima: (...) Mi smo po roenju Judeji, a ne grenici iz
mnogoboaca, ali znajui da se ovek ne opravdava delima zakona, nego samo
verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom
u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko nee biti opravdan.
2

Moda e neko od pravoslavnih italaca pomisliti da je i upravo navedeni citat
preuzet iz Luterovog, ili nekog drugog protestantskog prevoda Biblije. Meutim,
prevod koji sam upravo naveo (a kojim se koristim u itavoj ovoj knjizi osim ako nije
drugaije naznaeno) sainio je, sa grkog izvornika, pravoslavni prevodilac, svetenik
SPC i profesor pravoslavne bogoslovije u Beogradu, pokojni dr Emilijan M. arni. A
da nije samo on preveo stih iz posl. Galatima 2:16 na ovaj nain (gde je jasno istaknuto
da se ovek opravdava samo verom), dokazau navoenjem i mnogih drugih
prevoda. Takoe pravoslavni prevodilac i profesor bogoslovije, dr Dimitrije Stefanovi
je u prvoj polovini XX veka ovako preveo pomenuti stih:
No, znajui da se ovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Hrista
Isusa, i mi u Hrista Isusa poverovasmo, da se opravdamo verom u Hrista, a ne delima
zakona, jer se delima zakona niko nee opravdati. (Naglasak moj).
Vuk Karadi je preveo na veoma slian nain:

1
Lazar Milin, Nauno opravdanje religije, Crkva i sekte, str. 52. Naglasak moj.
2
Poslanica Galatima 2:14, 16-17. Naglasak moj.
70
Pa doznavi da se ovjek nee opravdati djelima zakona, nego samo vjerom
Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom...
(Naglasak moj).
Slede citati iz jo jednog srpskog, dva hrvatska (katoliki prevodi) i na kraju jednog
protestantskog (takoe hrvatskog) prevoda:
Ali znajui da oveka ne opravdavaju dela zakona, nego samo vera u Isusa
Hrista, to i verovasmo u Isusa Hrista, da se opravdamo verom Hristovom... (prevod
dr Luja Bakotia; naglasak moj);
A jer znamo, da se ovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo vjerom u
Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista...
(prevod: dr. Ivan Ev. ari, nadbiskup vrhbosanski, peto izdanje, Salzburg 1969. god.
Naglasak moj);
Ali kako znamo da ovjeka ne opravdava vrenje Zakona, nego samo vjera u
Isusa Krista, to smo i mi prigrlili vjeru u Krista Isusa da bismo se opravdali vjerom u
Krista... (prevod: Biblija Kranske Sadanjosti, dr. Ljudevit Rupi, Zagreb 1983.
god. Naglasak moj);
Znajui ipak da se ovjek ne opravdava djelima zakona, ni drugaije nego samo
vjerom u Isusa Krista, i mi smo povjerovali u Isusa Krista, da bismo se opravdali
vjerom u Krista... (Zagrebako izdanje, tree izdanje, dr. Branko akovi, GBV 1994.
Rijeka).
Ipak, i pored svih ovih, prethodno navedenih dokaza (a dokazi o ispravnosti
evaneosko protestantskog verovanja o spasenju e biti prikazivani i tokom daljeg
prouavanja) pravoslavni i dalje ostaju pri svome - verujui da su za spasenje potrebna
i razliita pobona dela, pa makar koliko Biblija naglaavala suprotno. U narednom
delu poglavlja pozabaviemo se detaljnom analizom ovog verovanja Istone crkve, i
dokazati svu njegovu neispravnost.
KRTENJE KAO USLOV SPASENJA
Pravoslavna crkva ui da je krtenje vodom neophodno za spasenje oveka. Zato
emo najpre prouiti njene tvrdnje o spasenju kroz krtenje a potom na njih dati i
biblijski odgovor.
Sveta tajna krtenja. Ova sveta tajna je kapija za ulazak u Crkvu Hristovu, ili
operacija kalemljenja divlje masline na pitomu. (...) Prema tome, sveta tajna krtenja
uslov je duhovnog sjedinjenja s Bogom i spasenja. Bez krtenja nema spasenja.
U svetoj tajni krtenja umire duhovno i sahranjuje se stari, greni ovek, a raa se
novi, bezgrean.
1

On je, meutim, uei zapovedio: Ko veruje i krsti se spae se (Mar. 16, 16).
Nikodimu, pak, potonjem ueniku svom i apostolu, izriito je kazao: Zaista, zaista ti
kaem: ako se ko ponovo ne rodi ne moe videti carstva Bojeg. Ako se ko ne krsti
vodom i duhom objasnio je potom Gospod, ne moe ui u carstvo Boje.
(Jov. 3, 35). Ponovo roenje ili Krtenje vodom i duhom je prva sveta tajna Crkve
Pravoslavne Sveta tajna krtenja. (...) Zapovest o Svetoj tajni krtenja o krtenju,
vodom i duhom jeste prvo evanelje, prva blagovest Spasiteljeva, koju je on darovao
oveanstvu. (...) to je naroito zapovedio, kao to smo ve naglasili, i uenicima

1
Protojerej ivan M. Marinkovi, Najbolji vaspita, Beograd 1968. god. str. 246. Naglasak moj.
71
svojim (Mat. 28, 29) koji su propovedali novu Boansku nauku ljudima i krtavali ih
vodom i duhom u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. (...) Po veri naoj svetoj, u Sv. Tajni
krtenja novokrteni se isti od naslednog praroditeljskog greha i duhovno se raa za
Boga, za ivot veni. (...) Krtenje je, dakle, uslov naeg spasenja.
1

Vremenom, kada su verni poeli da krtavaju svoju decu bebe prestao je
katihumenat (priprema za krtenje odraslih osoba koji se sastojao u uenju i usvajanju
osnovnih istina hrianstva, prim. I. S.), a rodilo se kumstvo. Deca su se krtavala, i
sada se krtavaju po veri kuma, koji u sv. tajni krtenja postaje duhovni otac deteta
kumeta jer ga duhovno raa za Boga. (...) Sveta tajna krtenja je najvanija
sveta tajna u Crkvi Hristovoj. (...) I po tome jo to se ime novokrtenoga, koje
mu daje kum za vreme obreda Svete tajne krtenja, zapisuje u Knjigu roenih i
krtenih Crkve Hristove i u Knjigu venoga ivota - venu knjigu Jagnjeta, koje je
zaklano od postanka sveta.
2

Iz upravo navedenih citata, moemo da izvuemo sledee zakljuke:
- Krtenje je uslov spasenja i bez njega ono nije mogue;
- Gospod Isus Hristos je propovedao o krtenju vodom i duhom;
- Apostoli su krtavali vodom i duhom;
- Krtenje je prozvano svetom tajnom i nazvano prvim evaneljem;
- Krtenjem se ovek isti od praroditeljskog greha (i svih do tada uinjenih);
- Mala deca se krtavaju po veri kuma, koji postaje duhovni otac deteta;
- Ime koje detetu nadene kum upisuje se u knjigu ivota na nebesima;
- Upisuje se i u knjigu roenih i krtenih Crkve Hristove.
Poznavaocu Svetog pisma e odmah nakon itanja ovih tekstova biti jasno da se
oni, ne samo ne temelje na uenju Boije Rei, ve predstavljaju grubo izvrtanje
Hristovih pouka i apostolskih novozavetnih zapisa.
Hristos nikada nije propovedao niti pak izrekao neto to bi liilo na krtenje
vodom i duhom (u smislu novozavetne uredbe o krtenju u vodi svake verujue
osobe), niti su pak apostoli ikada nekoga krstili vodom i duhom. Naravno, ni ostale
tvrdnje pravoslavnih nisu nimalo tane. Niti je krtenje uslov spasenja, niti je ono
sveta tajna, a ne pominje se ni ienje praroditeljskog greha. Krtenje po veri
kuma je vie nego nebiblijsko kao i tobonje upisivanje imena koje je kum smislio u
knjigu ivota i nepostojeu (pred Bogom) knjigu roenih i krtenih Crkve Hristove.
Sve ono to pravoslavni veruju po ovom pitanju, nastalo pod uticajem otaca crkve iz
kasnijih vekova i nema nieg zajednikog sa Hristovom i apostolskom naukom. Ove
tvrdnje koje sam upravo izneo je vrlo lako dokazati.
Prilikom zastupanja stava da je krtenje uslov spasenja, pravoslavni bogoslovi
citiraju kao dokaz jedini za to raspoloivi stih u Novom zavetu, iz ev. po Marku 16:16, a
koji glasi ovako:
Ko poveruje i krsti se bie spasen, a ko ne poveruje bie osuen.
Pravoslavna crkva budui da nema podrku za svoju teologiju na stranicama
Svetog pisma, pribegava vaenju stihova iz konteksta celokupnog biblijskog znaenja i
njihovom samostalnom tumaenju. Meutim, i letiminim pogledom na pomenuti
stih, moemo da uoimo da je uslov spasenja vera a ne krtenje. Gospod, govorei o

1
Veronauka u kui, Pravoslavna verska itanka, Beograd, 1991. god. str. 26-27. Naglasak moj.
2
Navedeno delo str. 30, 32. Naglasak moj.
72
osudi kae: a ko ne poveruje bie osuen, a ne: ko ne bude krten bie osuen.
Prema tome, vera i nevera su uzroci spasenja ili nespasenja. to se krtenja tie, ono
predstavlja novozavetnu uredbu koja se treba da izvri nad svakim ovekom koji je
poverovao u Hrista Spasitelja.
Sasvim je sigurno da su apostolsko verovanje i praksa najispravniji od svih u
dosadanjoj istoriji hrianstva. Stoga, iz njihovog uenja i prakse krtavanja najbolje
emo saznati ta je Gospod mislio kada je rekao: Ko poveruje i krsti se bie
spasen.
Znaaj krtenja u prvovekovnoj Crkvi
Vera je dar Boji i stie se prilikom krtenja. Vera je dar Boji i jeste kao
nekakvo boansko seme koje Duh Sveti poseje u duu oveku prilikom krtenja.
1

Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krtavam, nego da propovedam
evanelje.
2

Vera, dakle, potie od propovedi, a propoved biva Hristovom reju.
3

Iz prvog od upravo navedenih citata, saznajemo za verovanje pravoslavnih o tome
da ovek dobija veru u trenutku svog krtenja. Sledstveno tome, izvlaimo zakljuak da
osoba tek krtenjem postaje hrianinom, a da je na krtenje dola kao bezbonik nad
kojim se vri odreeni crkveni obred - koji ga potom, na neki udesan nain, ini
vernikom. Koliko je ovakvo verovanje daleko od biblijskog otkrivenja gotovo da nije
potrebno posebno isticati. Ipak, iz razloga to elim da dokaem da samozvano
pravoslavlje ne poseduje istinu u svom ispovedanju, obratiemo panju na
novozavetni odgovor na pomenutu tvrdnju.
Hristos i apostoli su zastupali potpuno drugaije gledite u vezi krtenja u
poreenju sa onim koje im pripisuje tradicionalno hrianstvo Istoka.
Nakon svoga vaskrsenja, Gospod je zapovedio uenicima da idu u sav svet,
propovedaju evanelje o spasenju kroz veru i tako naue sve ljude - inei ih Njegovim
uenicima. Sledei korak koji su apostoli trebali da uine sa osobama koje su
uzverovale jeste njihovo krtenje u vodi - u ime Oca, Sina i Svetoga Duha:
Zato idite i nauite i nainite mojim uenicima sve narode. Krstite ih u ime Oca i
Sina i Svetoga Duha. Uite ih da izvruju sve to sam vam zapovedio.
4

Krtenje u vodi je trebalo da bude spoljanji znak opravdanja verom (spasenja) i
sahrane grehovnog naina ivota, poput npr. obrezanja u Starom zavetu koje je
bilo znak obrezanja srca tj. odbacivanja greha. Gospod je, naime, starozavetnim
Izrailjcima zapovedio da obrezuju sve svoje muke potomke, kao znak njihove
pripadnosti i posveenosti Bogu:
A ovo je zavjet moj izmeu mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ete
drati: da se obrezuje izmeu vas sve mukinje.
5

I obrezae Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce sjemena tvojega, da bi ljubio
Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve due svoje, da bude iv.
1


1
Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 10.
2
1. Korinanima 1:17a. Naglasak moj.
3
Rimljanima 10:17. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju 28:19-20. etiri evanelja, prevod prof. dr A. Birvi.
5
1. Mojsijeva 17:10. Naglasak moj.
73
Apostol Pavle u Novom zavetu naglaava injenicu da Izrailjci u Starom zavetu, pa i
njihov praotac Avraam, nisu bili spaseni i od Boga prihvaeni radi svoga spoljanjeg
telesnog obrezanja, ve zbog iskrene elje za sluenjem i vrenjem Boije volje.
Zapravo, samo telesno obrezanje je trebalo da bude spoljanji, vidljivi znak njihove
iskrene vere i spremnosti za posluanjem Gospodnje volje:
Da li se ovo blaenstvo odnosi samo na obrezane, ili i na neobrezane? Mi, naime,
govorimo: Avraamu je vera uraunata kao pravednost. Kako mu je to uraunato?
kada je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio
neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao peat pravednosti koju je
stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se
i njima to urauna u pravednost, i da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo
obrezani, nego i hode stopama vere naega oca Avraama, koju je on kao neobrezan
imao.
2

Isti apostol svedoi da u trenutku iskrenog poverovanja i duhovnog roenja
vernika, Bog oveka isti od greha obrezujui ga nerukotvorenim obrezanjem tj.
odbacujui od njega prethodno poinjene grehe, i dajui mu u srce elju da ispunjava
Njegovu volju (Fil. 2:13):
U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju ulnog
tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krtenju s njim sahranjeni; u njemu ste
zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz
mrtvih.
3

U skladu sa celobiblijskim nauavanjem opravdanja i spasenja kroz veru u Hrista a
ne kroz verske obrede, apostoli, za razliku od pravoslavnih svetenika, tvrde da vera
nastaje kao rezultat sluanja propovedi iz Boije Rei (Rim. 10:17). U skladu sa time,
apostol Pavle je mogao da izjavi da njega Gospod nije poslao da krtava ve da
propoveda evanelje (1. Kor. 1:17). Ni u jednom svom pismu ovaj apostol nije ostavio
ni malo mesta ideji da bi krtenje vodom moglo da doprinese bilo ijem spasenju.
Nasuprot tome, on je uvek naglaavao vanost poverovanja u poruku evanelja
(radosne vesti) o Isusovom stradanju i vaskrsenju iz mrtvih:
Ja se, naime, ne stidim evanelja, jer je ono sila Boija na spasenje
svakome koji veruje, prvo Judejinu a i Grku
4
. Jer se u njemu otkriva pravednost
Boija, iz vere u veru, kao to je napisano: Pravednik e iveti od vere.
5

Ako, dakle, svojim ustima ispovedi da je Isus Gospod i poveruje u svom srcu
da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bie spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a
ustima se ispoveda na spasenje. Pismo, naime, kae: Svako, ko veruje u njega, nee se
postideti. Jer nema razlike izmeu Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima,
bogat za sve koji ga prizivaju, jer Svako, ko prizove ime Gospodnje, bie spasen.
6

Da je, kojim sluajem, ap. Pavlu bilo poznato da je krtenje uslov spasenja, te da se
njime stie vera, ovaj Boiji sluga sigurno ne bi gubio vreme i organizovao bi masovna
krtenja neverujuih pagana.

1
5. Mojsijeva 30:6. Naglasak moj.
2
Rimljanima 4:9-12. Naglasak moj.
3
Koloanima 2:11-12. Naglasak moj.
4
Judeji i Grci se spominju kao predstavnici obrezanih i neobrezanih naroda. Judeji su kao Avraamovi
potomci bili obrezivani, dok sa Grcima to nije bio sluaj.
5
Rimljanima 1:16-17. Naglasak moj.
6
Rimljanima 10:9-13. Naglasak moj.
74
Primeri krtavanja koja su inili apostoli
Iz sledeih primera moemo da uoimo da su apostoli uvek krtavali ljude tek
nakon to su im propovedali evanelje o spasenju kroz veru u Hrista Spasitelja.
Krtavani su samo i iskljuivo oni koji su poverovali, tj. oni koji su iz stanja
neverovanja prelazili u stanje vere:
A Petar im ree: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za
oprotenje svojih grehova, pa ete primiti dar Duha Svetoga. (...) Tako se krstie
oni koji su primili njegovu re.
1

Rasejani meutim prolaahu svuda i propovedahu re Boiju. Tako Filip doe u
glavni grad Samarije i propovedae im Hrista.(...) Kada pak poverovae Filipu,
koji je propovedao evanelje o carstvu Boijem i o imenu Isusa Hrista, krtavahu se
ljudi i ene.
2

Na to Filip otvori svoja usta i poevi od ovoga mesta Pisma propovedi mu
evanelje o Isusu. A kad su putujui doli do neke vode, ukopljenik ree: evo vode,
ta mi smeta da se krstim? [Filip pak ree: ako veruje od sveg srca: moe.
On odgovori i ree: verujem da je Isus Hristos sin Boiji.] I zapovedi da stanu kola, te
obojica sioe u vodu, Filip i ukopljenik, i krsti ga.
3

Za njega svedoe svi proroci, da e njegovim imenom dobiti oprotaj
grehova svako ko veruje u njega. Dok je Petar jo govorio ove rei, sie Duh
Sveti na sve koji su sluali govor. (...) Tada odgovori Petar: moe li ko da uskrati vodu,
da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime
Isusa Hrista.
4

Gospodo, ta treba da uinim da bih se spasao? Oni pak rekoe: poveruj u
Gospoda Isusa, pa e biti spasen i ti i tvoj dom. I propovedie re Gospodnju
njemu i svima koji su bili u njegovoj kui. I uzevi ih jo u onaj noni as opra im rane
od udaraca, pa odmah bi krten on i svi njegovi.
5

Iz svih pomenutih primera apostolskog krtavanja, dakle, moemo da ustanovimo
sledei redosled deavanja:
- Propovedanje evanelja o spasenju kroz veru u Hrista onima koji ne veruju;
- Poverovanje slualaca u spasonosnu poruku evanelja;
- Krtenje vodom novih vernika, na osnovu njihovog svedoanstva o usvajanju vere
u Spasitelja Isusa Hrista i njihovog pokajanja.
Na ovaj nain, ukratko, ali ipak dovoljno detaljno sagledali smo apostolsku praksu
krtavanja i uvideli da oni nisu verovali u neophodnost krtenja za spasenje. Sa druge
strane, uoili smo da je postojala obaveza, u skladu sa Gospodnjom zapoveu, da se
svaki vernik krsti nedugo posle njegovog predanja Hristu verom.
Shvatajui biblijsku nauku o ovom predmetu, potvrujemo re koju je izrekao
Gospod Hristos: Ko uzveruje i krsti se - bie spasen. Podrazumevajui da e svaki

1
Dela apostolska 2:38, 41. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 8:4-5, 12. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 8:35-38. Naglasak moj.
4
Dela apostolska 10:43-48. Naglasak moj.
5
Dela apostolska 16:30-33. Naglasak moj.
75
vernik biti krten odmah po uzverovanju, Hristos je - govorei o buduem vremenu -
spomenuo da e oni koji se spasavaju biti naravno i krteni.
1

Krtenje vodom kao duhovno roenje
Nikodimu, pak, potonjem ueniku svom i apostolu, izriito je kazao: Zaista, zaista
ti kaem: ako se ko ponovo ne rodi ne moe videti carstva Bojeg. Ako se ko ne krsti
vodom i duhom objasnio je potom Gospod, ne moe ui u carstvo Boje.
2

Pred nama je jo jedno verovanje pravoslavnih koje je usko vezano sa njihovim
shvatanjem o neophodnosti krtenja za spasenje. Iako smo i do sada postali potpuno
uvereni u neispravnost takvog stava, prouavanje koje sledi e nas jo vie u to uveriti.
Naime, citat koji sam upravo naveo a koji potie iz patrijarhom Pavlom blagoslovljene
knjige, nije nita drugo ve jedan pogreno shvaeni i pogreno navedeni tekst iz
evanelja. Da bismo uvideli svu razliku izmeu Hristovih rei i ovog namerno
pogreno citiranog teksta koji bi trebalo da pravoslavnima obezbedi potvrdu
njihovog uenja, uporediemo ga sa Isusovom izjavom koju je zapisao apostol Jovan:
A bee meu farisejima ovek po imenu Nikodim, stareina judejski; ovaj doe
Isusu nou i ree mu: ravi, znamo da si ti kao uitelj doao od Boga; jer niko ne moe
da ini ova uda koja ti ini ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i ree mu: zaista,
zaista, kaem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne moe videti carstva Boija. Ree mu
Nikodim: kako moe ovek da se rodi kad je star? Zar moe po drugi put da ue u
utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista, kaem ti, ako se ko ne
rodi vodom i Duhom, ne moe ui u carstvo Boije. to je roeno od tela telo je, a
to je roeno od Duha duh je. Nemoj da se udi to ti rekoh: treba da se rodite
odozgo. Vetar duva gde hoe i fijuk njegov uje, ali nezna odakle dolazi i kuda ide.
Tako je sa svakim koji je roen od Duha. Odgovori Nikodim i ree mu: kako moe to
biti? Isus odgovori i ree mu: ti si izrailjski uitelj i nezna to?
3

Ono to najpre moemo da primetimo u bogonadahnutom tekstu jeste da Gospod
Hristos apsolutno nigde ne spominje krtenje vodom i Duhom (ve pominje
roenje, a te rei nipoto nemaju isto znaenje, kao to je svima poznato).
Neoprostivo je u usta Gospoda Isusa stavljati rei koje On, ne samo da nije izgovorio,
ve nije ni pomiljao da izgovori. U pomenutom Hristovom govoru susreemo se sa
jednom izuzetnom Boijom intervencijom nad svakim grenikom koji prihvati Isusa
Hrista kao svog linog Spasitelja. Tu intervenciju Gospod naziva roenje odozgo
ili roenje od Duha.

1
Potrebno je da bude jasno i sledee: Pod pojmom krtenje se u Bibliji ne podrazumeva samo krtenje
vodom ve i krtenje Svetim Duhom (vidi: Dela ap. 1:5; 11:15-16; 1. Kor. 12:13) kao i krtenje ognjem tj.
spaljivanje u vatri ognjenog jezera (vidi: Mt. 3:11-12). Isus je i o svom stradanju na krstu govorio kao o
krtenju (vidi Lk. 12:50), kao i o stradanju apostola (Mk. 10:38-39). Stoga, veoma je mogue da, u
skladu sa celokupnom biblijskom porukom o venom spasenju, Gospod Hristos, kada
izgovara stih Mk. 16:16 ne misli na krtenje vodom ve Svetim Duhom to bi svakako
podralo celokupno njegovo uenje o spasenju, koje su potom propovedali apostoli.
2
Veronauka u kui, str. 26. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 3:1-10. Naglasak moj.
76
Roenje od Boga
U poruci izreenoj jednom od uenih verskih voa u tadanjem Izrailju, Nikodimu,
Hristos je izneo tvrdnju da nijedan ovek ne moe da ue u carstvo Boije ukoliko nije
roen odozgo tj. od Duha. Ovo roenje odozgo Isus naziva jo i roenjem vodom
i Duhom i upuuje Nikodima na injenicu da je ova duhovna istina objavljena jo u
knjigama Starog zaveta koje je ovaj farisej vrlo dobro poznavao. Oigledno je da se
Nikodim nije odmah najbolje snaao u razumevanju ove poruke. Nije mu bilo jasno
kako ve odrastao ovek moe ponovo da bude roen. Meutim, Gospod je uputio
Nikodima da razmilja na duhovan a ne telesan nain, rekavi mu: to je roeno od
tela telo je, a to je roeno od Duha duh je. Pominjui pojmove roenje odozgo,
roenje vodom i Duhom, i roenje od Duha u nekoliko uzastopnih reenica, sasvim
je jasno da Gospod upuuje na potpuno isti duhovni dogaaj.
Na poetku svoga evanelja, u onom njegovom delu u kome jo uvek ne opisuje
konkretne dogaaje iz Hristovog ivota, apostol Jovan, sumirajui posledice Njegovog
dolaska meu ljude, kae:
Istinita svetlost, koja osvetljava svakog oveka, dolaae na svet. Na svetu bee, i
svet kroz njega posta, i svet ga ne pozna. Svojima je doao, i njegovi ga ne primie. A
svima, koji ga primie, dade mo da postanu deca Boija, - onima to veruju u
njegovo ime, koji se ne rodie od krvi, ni od volje tela, ni od muevljeve volje nego
od Boga.
1

Iako Gospoda Isusa Hrista dobar deo jevrejskog naroda nije prihvatio, kao i vei
broj mnogoboaca koji je o njemu uo kroz apostolske propovedi, onim ljudima koji su
Ga prihvatili verom Bog je dao mo da postanu Njegova deca. To su ljudi koji nisu
roeni samo na prirodan nain od ovozemaljskih roditelja, ve oni koji su roeni i na
duhovan nain od samog Boga.
Priroda duhovnog roenja
Nakon to je izrazio uenje i nerazumevanje duhovnog roenja, Isus je Nikodimu
postavio pitanje: ti si izrailjski uitelj i nezna to? Ovaj farisej je u Sv. pismu Starog
zaveta morao da uoi istinu o kojoj mu je Isus govorio. Ali, oigledno je da to nije bio
sluaj. Ipak, bez obzira na nepoznavanje jedne od najvanijih duhovnih poruka od
strane oveka koji je bio uitelj drugima, re o duhovnom roenju od Boga je bila
jasno zapisana na vie mesta u starozavetnim knjigama. Najjasniji tekst koji o ovome
govori, a koga je napisao prorok Jezekilj pet stotina godina pre Hrista, glasi ovako:
I pokropiu vas vodom istom, i biete isti; ja u vas oistiti od svijeh neistota
vaih i od svijeh gadnijeh bogova vaih. I dau vam novo srce, i nov u duh metnuti
u vas, i izvadiu kameno srce iz tijela vaega, i dau vam srce mesno. I duh svoj
metnuu u vas, i uiniu da hodite po mojim uredbama i zakone moje da drite i
izvrujete.
2

Ovaj tekst govori upravo o onome to smo utvrdili prilikom prouavanja
Avramovog ivota i njegovog opravdanja kroz veru. Ukoliko obratimo panju na
njegovo kazivanje, primetiemo da Gospod obeava da e neke ljude:

1
Ev. po Jovanu 1:9-13. Naglasak moj.
2
Knj. proroka Jezekilja 36:25-27. Naglasak moj.
77
- uiniti istim kroz kupanje u istoj vodi;
- preporoditi davanjem novog srca i duha;
- uiniti stanitem (hramom) svog Duha;
- nauiti da hode po njegovim zapovestima i uredbama.
Roenje od Boga, vodom i Duhom podrazumeva sve napred navedeno. Nakon to
je osoba, verom u Hrista roena odozgo, ona dobija novu prirodu kojom izbegava
ivot greenja i eli da ugodi Bogu svakodnevno (Jezekilj 36:27):
Prema tome, ako je ko u Hristu novo je stvorenje; staro je prolo, vidi, postalo je
novo.
1

Niko, ko je od Boga roen, ne ini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne
moe da grei, jer je od Boga roen.
2

Znamo da niko, ko je od Boga roen, ne grei, nego od Boga roeni uva samoga
sebe, i neastivi ga se ne dotie.
3

Kroz novo roenje osoba postaje hram Svetog Duha (Jezekilj 36:27):
I ja u moliti Oca, pa e vam dati drugog pomagaa uteitelja da bude sa vama
doveka, Duha istine, koga svet ne moe da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga
poznajete, zato to boravi kod vas i bie u vama.
4

Sam Duh svedoi sa naim duhom da smo deca Boija.
5

Zar ne znate da ste hram Boiji i da Duh Boiji obitava u vama?
6

Ovakvo ispunjenje Svetim Duhom se naziva jo i krtenje Svetim Duhom
7
, a ono
se deava, prema Bibliji, pre krtenja u vodi i predstavlja uslov uronjenja u vodu.
8
Iako
pravoslavni tvrde da se ideja o drugom roenju kao religioznom iskustvu, nevezano s
krtenjem, pojavila nedavno i da nema biblijsku zasnovanost,
9
upravo je suprotno
istina. Roenje od Boga je ponovno uspostavljanje prisnog zajednitva sa Gospodom
kroz iskrenu i vrstu veru; zajednitva koje osoba nikada do tada nije imala zbog
nasleenog praroditeljskog greha i duhovnog mrtvila u kome se nalazila. Tvrdnju
pravoslavnih da je krtenje sredstvo realnog sjedinjenja ovekovog sa Hristom i
ponovo roenje
10
je, inae, veoma lako oboriti i iz iskustva. Sveto pismo nam svedoi
da svi koji su od Boga roeni ne ive grenim nainom ivota i da se uvaju da ne
sagree pred Svevinjim, kao to sam naveo maloas. Ukoliko sagledamo ivote
mnogih krtenih u pravoslavnim crkvama (kao i u mnogim drugim) irom sveta,
veoma lako emo uoiti da meu ovako ponovo roenim i sa Hristom sjedinjenim
ljudima ima veoma mnogo bogopsovaa, preljubnika, obmanjivaa, roditeljima
nepokornih, pijanaca i ostalih bezbonika svake vrste, to nam jasno stavlja do znanja

1
2. Korinanima 5:17.
2
1. Jovanova 3:9. Jovan ne govori o povremenim sagreenjima zbog kojih se istinski vernik kaje, ve o
namernom i svesnom injenju dela koja su u suprotnosti sa otkrivenom Boijom voljom. Vidi i u:
Jakovljeva 3:2.
3
1. Jovanova 5:18.
4
Ev. po Jovanu 14:16-17. Naglasak moj.
5
Rimljanima 8:16.
6
1. Korinanima 3:16.
7
Kada ap. Pavle u 1. Kor. 12:13; i Gal. 3:27 govori o krtenju, on veoma jasno istie da se tu radi o krtenju
Svetim Duhom, a ne vodom kako to navode pravoslavni opravdavajui svoje uenje.
8
Vidi: Jovan 1:32-34; Dela 10:43-48; 11:15-16; Rimlj. 6:3-4; Gal. 3:26.
9
U ta veruju pravoslavni hriani, Svetilo, str. 8.
10
Navedeno delo str. 7.
78
da nisu ni ponovo roeni niti pak s Hristom sjedinjeni iako bi, po pravoslavnoj
teologiji, trebali da budu. Bogohulno bi bilo i pomisliti, a ne izgovoriti i dogmom u
crkvi proglasiti da je neko, ko Boga psuje (kao veliko mnotvo krtenih Srba) zapravo
Boije dete i sjedinjen sa Hristom. Dalji komentar osim ovog, smatram, nije potreban.
Kum kao duhovni roditelj novokrtenog
Iz ranije citiranog teksta preuzetog iz knjige Veronauka u kui sa 30. i 31.
stranice, saznajemo da se deca u pravoslavnoj crkvi krtavaju po veri kuma, koji
postaje njihov duhovni roditelj. Ovaj duhovni otac malog deteta raa svoje kume
za Boga, za venost. Pravoslavlje istie i shvatanje da duhovna veza izmeu kuma i
kumeta vai i kao krvno srodstvo.
1

Nakon to na osnovu Svetog pisma i drugih dokumenata iznesemo istinu o poreklu
kumstva u hrianstvu, jo jednom emo se utvrditi u stavu da Istona crkva ima
veoma malo dodirnih taaka sa izvornim apostolskim uenjem.
ta evanelje govori o kumstvu?
Najkrai odgovor na ovo pitanje bi bio jednostavno: nita!
Novi zavet uopte ne poznaje instituciju kumstva tj. duhovnog oca krtenog deteta.
Ustvari, kao to smo do sada utvrdili, Biblija nalae krtenje iskljuivo onih osoba koje
su poverovale u Hrista Spasitelja. Mala deca i bebe su iskljuene iz spiska onih koji
mogu biti krteni, jer jo uvek ne mogu odgovorno i svesno da prihvate hriansku
veru. U Sv. pismu ne moemo nai ni jedan jedini primer krtavanja novoroenadi i
male dece, iako biblijski nije iskljueno krtavanje starije dece (od npr. 7 god. nadalje)
koja su poverovala. Pravoslavni istoriar Jevsevije Popovi to potvruje sledeim
iskazom:
Za vreme apostola svaki, koji je iskreno poverovao u Hrista te hteo iskrena
srca ui u Njegovo Carstvo, i njegovu crkvu, krten je bez dalje pripreme, osim to
je prethodno sasluao kakvu snanu propoved. (...) Svakako su i deca krtavana, jer se
zna, da je Petar krstio kapetana Kornilija u Kesariji sa celim domom, isto tako Pavle
tamniara u Filipima sa celim domom i Stefanina u Korintu opet sa celim domom; kad
dakle sa celim domom, onda svakako i sa decom.
2

Iako je Jevsevije Popovi ovime hteo da opravda krtavanje male dece i beba kod
pravoslavnih, ipak nam je saoptio da su apostoli krtavali one koji su iskrenog srca
poverovali. To nam potvruje i evanelist Luka u Delima apostolskim, kada istie da
su u Kornilijevom i tamniarevom domu krteni oni koji su sluali propoved i
usvojili veru (to je svakako ukljuivalo decu ali ne i novoroenad i odojad koja
nisu mogla da uju i poveruju):
Dok je Petar jo govorio ove rei, sie Duh Sveti na sve koji su sluali
govor. (...) Tada odgovori Petar: moe li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji
su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista.
3


1
Vidi u: Veronauka u kui, str. 30.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 430. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 10:44, 46-47. Naglasak moj.
79
Poveruj u Gospoda Isusa, pa e biti spasen i ti i tvoj dom. I propovedie re
Gospodnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kui. (...) pa odmah bi krten on i svi
njegovi. (...) likujui sa svim svojim domom to je poverovao u Boga.
1

Dodue, i sam tekst iz Veronauke u kui govori da su vernici tek u kasnije vreme
poeli da krtavaju bebe - kada se i rodilo kumstvo, te da njega nije bilo u poetku za
vreme apostola. Podaci iz crkvene istorije nam govore da je, na primer, crkveni otac iz
II veka, Tertulijan iz Kartagine (160. - 220. god. posle Hrista), bio protivnik krtavanja
male dece, obiaja koji je oigledno jo tada poeo polako da se uvodi pod okrilje
Crkve. Po pitanju njihovog krtavanja on je savetovao i nauavao sledee:
I tako prema okolnostima, naklonosti, sklonosti i starosti svakog pojedinca,
odlaganje krtenja je dakle uglavnom preporuljivo u sluaju male dece
... Gospod zaista kae: Ne branite im da dou k meni. Marko 10:13. Neka dou dakle
dok rastu, neka dou dok se ue; i neka postanu hriani kada budu u stanju da
upoznaju Hrista.
2

Jevsevije Popovi potvruje istorijsku injenicu o tome da je ovaj verski autoritet iz
druge polovine II i sa poetka III veka bio protivan krtenju male dece, nasuprot nekih
kasnijih koji su smatrali da decu ipak treba krtavati, verujui da su to inili i sami
apostoli:
U posleapostolskom vremenu Tertulijan (umro 202. - 240.) je protivan krtenju
dece, ali Origen (umro 254.) dovodi obiaj krtavanja dece od apostola.
3

Iako su crkveni oci imali razliita miljenja o ovom vanom pitanju, a neki imali
tendenciju da potpuno odstupe od biblijskog pravila krtavanja samo onih koji su
poverovali u Hrista, apostolska praksa se ipak, i u zvaninim crkvenim krugovima,
odrala sve do V veka. Naime, i nekoliko vekova nakon Hrista i njegovih prvih uenika,
postojali su crkveni oci koji su sledili uenje Svetog pisma i drali se Tertulijanovog
uputstva da svoju decu krste tek kada ona, na osnovu nauenih duhovnih pouka,
prihvate verom Isusa za svoga Spasitelja i postanu uistinu Gospodnji sledbenici:
Na Istoku i na Zapadu bee obiaj, da se deca hrianskih roditelja
krtavaju tek kad postanu ljudi, a neka i kanje obiaj, koji je dolazio iz raznih
motiva, i na koji je ve Kiprijan napadao; taj se obiaj drao kroz celo IV. stolee, pa i u
V. stoleu. Ali crkveni uitelji sve vie revnovahu protiv tog obiaja, i
naposletku ga istisnue.
4

Iz upravo navedenog teksta jasno uviamo da su crkveni oci iz kasnijih vekova
uspeli da istisnu obiaj pravilnog krtavanja iz crkvene prakse, a da nasuprot tome
uvedu onaj koji se Biblijom nipoto nije podrazumevao, a to je krtavanje male dece na
osnovu vere drugog, odraslog oveka (kuma), koji se uz to, naziva jo i njegovim
duhovnim ocem.
Sa druge strane, i sam pojam duhovni otac nepoznat je u biblijskoj terminologiji u
smislu u kojem ga koristi pravoslavna teologija. Gospod je, naime, rekao:
I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem, jer je jedan Otac va nebeski. (Mt.
23:9).

1
Dela ap. 16:31-34.
2
Citat iz knjige: Krtenje ne za bebe - dela Tertulijana str. 253. Vidi u: Simo Ralevi, Biblijsko krtenje,
Dom Molitve Pe, str. 20. Bez godine izdavanja. Naglasak moj.
3
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 430.
4
Navedeno delo, str. 649. Naglasak moj.
80
Naravno, ova Gospodnja zapovest ne zabranjuje nazivanje ocem naeg mukog
roditelja, ve se odnosi na nepostojanje drugog duhovnog oca - sem Boga koji je na
nebesima.
1

Ustanovivi istinu po prethodno postavljenim pitanjima o spasenju kroz krtenje -
u dogmatima Pravoslavne crkve (o emu e jo biti rei u poglavlju Sedam svetih
tajni), sada prelazimo na prouavanje jo jedne teoloke zablude koja isto tako nije
bila deo prvovekovnog ispovedanja.
SPASENJE KROZ PRIEE
U hrianskoj Pravoslavnoj Crkvi veito ivi Hristos. U njoj se neprekidno
nastavlja prvosvetenika sluba iskupljenja Isusa Hrista. Ovo nastavljanje se vri
vidljivim nainom, naime spoljanjim obredima. Zbir svih oblika ini sadrinu
hrianskog pravoslavnog bogosluenja. Temelj pravoslavnom bogosluenju poloio je
sam Isus Hristos, jer je ustanovio svetu evharistiju i njeno vrenje pod vidom hleba i
vina. (...) Na svakoj Svetoj Liturgiji vri se osveenje hleba (svetog Agneca) i vina, koji
postaju pravo telo i prava krv Hrista Boga Spasitelja. Na ovoj veri da se hleb i
vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji itava graevina Pravoslavne
Crkve.
2

Sveta tajna priea. Ona je najvei izraz i dokaz Boje ljubavi prema ljudima. (...)
A Sin Boji toliko voli ljude, da se za spasenje ljudi rtvovao dragovoljno na Golgoti i
svakodnevno tajanstveno rtvuje u hramovima, da bi nam omoguio
duhovno sjedinjenje sa njim u svetoj tajni priea. (...) Sveto Priee najvee blago
za hrianina. U svetom prieu daju se hrianinu, pored venog ivota, i sva druga
dobra koja su u Bogu (...) Sveto priee duhovno preporaa oveka. To je iskustvo
svih hrianskih svetitelja. Svi su oni to doivljavali, ali iz svoje skromnosti nisu o tome
hteli nikome nita rei niti napisati. Izuzetak od njih uinio je otac Jovan Krontatski.
On u svome uvenom dnevniku Moj ivot u Hristu (koji je preveden na mnoge jezike)
pie: posle priea svetim tajnama Gospod, po molitvama svoje preiste Majke, ili
sama Preista, po dobroti Gospoda, davali su mi kao neku novu prirodu duha, istu,
dobru, velianstvenu, svetlu, mudru, pitomu, namesto neiste, lenje i mrtve,
malodune, mrane, tupe, zle.
3

Prema uenju Istone crkve, sveta liturgija je najvanije bogosluenje koje se vri
u Pravoslavlju. U okviru te slube, osveeni hleb i vino se bukvalno pretvaraju u telo i

1
Nazivi: pop, patrijarh i papa u prevodu, zapravo, znae otac. Apostol Pavle, dodue, na vie mesta
pominje sebe kao oca koji je evaneljem rodio neke od vernika ali taj izraz upotrebljava samo kao
sliku osobe kroz koju su neki doli do spasenja verom (vidi: 1. Kor. 4:14-15; Gal. 4:19; Filimonu 1:10).
Ovog i druge apostole niko nikada nije nazivao duhovnim ocima, a pogotovo ne u smislu kumstva kao
to je to sluaj u Pravoslavlju.
2
Veronauka u kui, str. 45, 47. Naglasak moj. Pomenuti tekst nam stavlja do znanja da se u Pravoslavlju,
kroz obrede, stalno nastavlja Isusova iskupiteljska sluba. Nasuprot tome, Novi zavet nam saoptava da je
Hristova sluba otkupljenja jednom zauvek okonana jo od vremena njegovog vaznesenja na nebo. O bilo
kakvim obredima kojima se Njegova sluba neprekidno nastavlja, Gospod i apostoli nisu nikada nita
govorili niti napisali (vidi: Jevrejima 7:27; 9:11; 10:10, 12, 14).
3
Najbolji vaspita, str. 254-256. Naglasak moj. I u ovom tekstu se pominje tajanstveno rtvovanje
Isusa Hrista u pravoslavnim hramovima prilikom liturgije, to svakako ne predstavlja novozavetno
uenje, kao to sam ve objasnio.
81
krv Hristovu, dodeljujui veni ivot i spasenje svakoj osobi koja se udostojila njihovog
primanja. Posebno elim da uoimo izjavu pravoslavnih da na ovoj veri da se hleb i
vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji itava graevina Pravoslavne Crkve. Ukoliko,
dakle, dokaemo na osnovu Svetog pisma i crkvene istorije da je uenje o
transupstancijaciji (bukvalnom pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu - i
pored ostajanja spoljanje forme hleba i vina) uvedeno u crkveno verovanje mnogo
vekova posle apostola, te da prvi uenici nisu na ovaj nain razumeli Gospodnje rei
onda obaramo iz temelja graevinu koja se zove Pravoslavna crkva!!! Objanjenja o
ovom pitanju a koja se baziraju na podacima iz crkvene istorije, izneu detaljnije u
poglavlju Sedam svetih tajni. Na ovom mestu u se zadrati na objanjenju tekstova
iz Svetog pisma.
ta je Gospod rekao za vreme tajne veere?
A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade uenicima i ree: uzmite,
jedite; ovo je telo moje. Tada uze au i zahvali, dade im i ree; pijte iz nje svi; jer ovo
je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oprotaja grehova. Ali vam kaem, od
sada neu piti od ovoga roda okotova do onoga dana kada u ga s vama piti
novog u carstvu Oca moga. (Mt. 26:26-29).
1

I kada su jeli, uze hleb, blagoslovi, izlomi i dade im i ree: uzmite, ovo je telo moje.
I uze au, zahvali Bogu, dade im, te pie iz nje svi. I ree im: ovo je moja krv zaveta,
koja se proliva za mnoge. Zaista kaem vam: neu vie piti od roda okotova do
onoga dana kada u ga piti novog u carstvu Boijem. (Mk. 14:22-25).
2

A kad je doao as, lee za trpezu i apostoli s njime. Tada im ree: vrlo sam eleo
da jedem ovu Pashu sa vama pre no to postradam. Jer vam kaem: neu je vie jesti
dok se ne ispuni u carstvu Boijem. I uze au, zahvali Bogu i ree: uzmite je i razdelite
meu sobom. Jer vam kaem: od sada neu vie piti od vinogradskog roda dok
ne doe carstvo Boije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govorei:
ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo inite za moj spomen. A isto tako i au posle
veere govorei: ova aa je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas. (Lk.
22:14-20).
3

Pre detaljnijeg prouavanja ove opirne teme, elim da naglasim da Hristova
poruka, izreena za vreme poslednje pashalne veere, predstavlja govor simbolizma.
Poput mnogih drugih svojih izjava, kada je za sebe govorio: Ja sam vrata, Ja sam
dobri pastir, Ja sam put, Ja sam pravi okot, Ja sam svetlost sveta, Ja sam
izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica
4
i sl., Gospod i u ovom
obraanju uenicima upotrebljava snana duhovna poreenja. Ipak, pre nego to
izbliza prouimo Hristov govor, istai u nekoliko upeatljivih injenica koje su iz
tekstova oigledne:
a) dogaaj je smeten u no pred Isusovo hapenje;
b) pored ostale hrane spremljene za praznik Pashe na trpezi ispred Gospoda i
apostola se nalazio i beskvasni hleb i alkoholno vino;

1
Naglasak moj.
2
Naglasak moj.
3
Naglasak moj.
4
Vidi: Ev. po Jovanu 10:9, 11; 14:6; 15:1; Otk. 22:16
82
v) Hristos uporeuje hleb sa svojim telom: Ovo je telo moje;
g) za au ispunjenu vinom kae da ona predstavlja novi savez mojom krvlju koja
se proliva za vas;
d) zapoveda uenicima da ovu uredbu povremeno ponavljaju za njegov spomen (u
znak seanja na Njega, tj. Njegovu rtvu na Golgoti);
) potvruje da se u ai nalazi vinogradski (okotov) rod tj. vino;
e) nigde ne govori o pretvaranju hleba i vina u svoje telo i krv, niti pak zapoveda da
uenici tokom buduih bogosluenja to pretvaranje ine.
Znaaj i praktikovanje veere Gospodnje u ranoj Crkvi
Ja sam, naime, primio od Gospoda to sam i vama predao, da je Gospod Isus, one
noe kad je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za
vas. Ovo inite meni za spomen. Isto tako i au posle veere govorei: ova aa je
novi savez mojom krvlju. Ovo inite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad
god jedete ovaj hleb i pijete ovu au, obznanjujete smrt Gospodnju dok ne
doe.
1

Tekst iz 1. posl. Korinanima ap. Pavla je prvi zapis o uredbi veere Gospodnje i
njenom praktikovanju u ranoj Crkvi. Ova poslanica je pisana pre ijednog od etiri
novozavetna evanelja od kojih je najstarije Markovo. Zato je izvetaj ovog apostola
veoma vaan za nae prouavanje i ispravno shvatanje zadate teme. Pavle pominje iste
elemente koje smo i ranije naveli (iako nije prisustvovao tajnoj veeri iz prostog
razloga to tada nije bio jedan od apostola) a potom daje i ispravno objanjenje
znaenja uredbe:
a) Hristos je uzeo hleb i rekao: Ovo je moje telo za vas,
b) za au sa vinom, kazao je: Ova aa je novi savez mojom krvlju,
v) hleb i vino se od strane hriana treba da uzimaju povremeno u znak seanja na
rtvu Gospoda Isusa Hrista (meni za spomen),
g) kada god jedu hleb i piju iz ae (prilikom veere Gospodnje na crkvenom skupu,
sve do Njegovog ponovnog dolaska) vernici obznanjuju Hristovu smrt tj. daju do
znanja drugima (verujuima i neverujuima) da poseduju veru u Hristovo
otkupiteljsko delo radi svoga spasenja.
Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina?
aa blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji
lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato to je hleb jedan, mi mnogi jedno smo
telo; jer svi mi jedan hleb delimo.
2

Upravo pomenuti tekst, zajedno sa onim prethodnim, nedvosmisleno ukazuje da su
apostoli nauavali simbolizam Hristove smrti u vidu hleba i vina a ne
transupstancijaciju (tj. njihovo pretvaranje). No, ovaj citat nam daje jo podrobnije

1
1. Korinanima 11:23-26. Naglasak moj.
2
1. Kor. 10:16-17. Naglasak moj.
83
objanjenje o znaenju veere Gospodnje. Naime, kada govori o posledicama
Hristove zamenike smrti, Sveto pismo kae ovako:
...da napasate Crkvu Boiju, koju je stekao svojom krvlju.
1

I pevahu novu pesmu govorei: dostojan si da uzme knjigu i otvori njene peate,
zato to si bio zaklan i to si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog naroda i
plemena i jezika i naroda i narodnosti.
2

Boansko otkrivenje istie da je Gospod Isus svojom smru (tj. prolivanjem svoje
krvi) otkupio mnoge ljude od osude i doveo u veni ivot. Boija volja za sve koji su
spaseni verom u prolivenu krv i slomljeno telo Spasitelja, jeste da budu spojeni u
jedinstveno hriansko zajednitvo puno meusobne ljubavi:
Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu re veruju u mene, da svi
budu jedno, kao to si ti, Oe, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi
svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno
kao to smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savreno ujedinjeni, da zna svet
da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao to si ljubio mene.
3

Nego drei se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu do njega, koji je
glava, Hristos. Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj nain to svaki
zglavak prua potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog dela; to ini da
telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi.
4

A vi ste Hristovo telo, i pojedinano udovi.
5

Kao Hristovi sledbenici i udovi Njegovog duhovnog tela, Crkve, vernici treba da se
seaju dogaaja na brdu Golgoti koji im je otvorio put da postanu Boija deca. Upravo
iz tog razloga, ap. Pavle podsea Korinane da aa (vina) koju meusobno dele i
ispijaju predstavlja zajednicu Isusove krvi (meusobnog zajednitva vernika koje je
nastalo zahvaljujui Njegovoj prolivenoj krvi), kao to i hleb koji lome i meusobno
dele predstavlja simbol Njegovog slomljenog tela i zajednitva nastalog Njegovom
otkupljujuom rtvom. Glavni naglasak u ovom objanjenju znaenja veere
Gospodnje tj. priesti jeste njena simbolika hrianskog jedinstva u okviru crkvene
zajednice. Posebno je potrebno da zapazimo da apostol ni jednom reju ne spominje
niti upuuje vernike da treba da veruju da se hleb i vino menjaju u samoga Hrista, ve
govori o bukvalnom hlebu i ai (sa vinom oigledno) koji predstavljaju simbol
zajednitva vernika koji se pouzdaju u Hristovo spasenjsko delo. Re o tome da se
uzimanjem hleba i vina zadobija veni ivot, ne moe se pronai ni u ovom niti u bilo
kom drugom tekstu Novoga zaveta. Zapravo, potpuno suprotno uenju Pravoslavne
crkve, na temelju Svetog pisma moemo da tvrdimo da nijedna osoba koja nije spasena
verom i roena od Boga, ne bi smela da ima bilo kakvog pristupa ovom svetom inu
jer on za nju i nema nikakvog znaaja. Hleb i vino, kao seanje na Hristovu smrt ima
simboliku vanost samo za osobe koje su doivele otkupljenje od greha i smrti kroz
veru i svakodnevno pouzdanje u Isusa.

1
Dela ap. 20:28. Naglasak moj.
2
Otkrivenje Jovanovo 5:9. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 17:20-23. Naglasak moj.
4
Efescima 4:15-16. Naglasak moj.
5
1. Kor. 12:27.
84
Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu
Isus Hristos je oduvek zahtevao a i danas zahteva potpunu predanost i vernost
svojih sledbenika. Takoe, zahteva da njegovi uenici izvravaju sve ono to im je
zapovedio:
A to me zovete: Gospode, Gospode, a ne inite to vam govorim?
1

Ako me ljubite, draete moje zapovesti. (...) Ko ima moje zapovesti i dri ih, taj
me ljubi; a ko ljubi mene, toga e ljubiti moj Otac, i ja u ga ljubiti i pokazau mu se.
2

Jer ljubav prema Bogu ovo znai: da drimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti
nisu teke.
3

Meutim, u vreme svoje ovozemaljske slube, Hristos je stekao mnotvo sledbenika
koji su ili za njim iz koristoljublja a ne iz elje za stvarnim uenitvom. Iako je na
kraju svoje troipogodinje misije bio raspet voljom veeg dela izrailjskog naroda, ne
moe se porei injenica da je Isus imao veliku popularnost meu Jevrejima tokom
svoga propovedanja. Najvei deo te popularnosti je stekao injenjem mesijanskih
znamenja (vaskrsavanjem umrlih, isceljivanjem bolesnih, isterivanjem demona iz
opsednutih itd.) iako je nije eleo i zabranjivao ljudima da razglaavaju njegova
udesna dela.
4
Jednom prilikom je velika masa Jevreja elela da ga na silu odvue i
proglasi izrailjskim carem, samo zato to je uinio udo umnoavanja hlebova i riba
(Jn. 6:15). Meutim, Gospod je eleo da se narod, kome je doao, uistinu obrati Bogu i
doivi duhovni preporod te stekne obnovljenu zajednicu sa Svevinjim koji se
objavio njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu. eleo je da njegovi saplemenici
donesu plodove dostojne pokajanja, a ne da se u svojoj povrnoj religioznosti pouzdaju
u pobonost svojih predaka, u isto vreme ivei protivno Boijoj volji. Jovan Krstitelj
je, pre same Hristove pojave, narodu upuivao sledee rei:
Narodu pak, koji je dolazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam je
ukazao da izbegnete predstojei gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i
nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kaem da Bog moe od
ovoga kamenja podii decu Avraamu. Ve i sekira lei kod korena drvea. Stoga se
odseca i u vatru baca svako drvo koje ne raa dobra roda.
5

Ipak, Jevreji su istrajavali u svojoj formalnoj religioznosti koja Boga nije ni izbliza
zadovoljavala. Iako su se hvalili svojim pobonim precima, Izrailjci Isusovog vremena,
kao i generacije pre njih, potovali su Boga na nain koji njemu nije bio ugodan (Mk.
7:6-9). Na kraju, na tvrdnju svojih savremenika da su deca Boija - potomci vernog
Avraama, Hristos je morao da odgovori reima istine saoptavajui im da su zapravo
deca avola (Jn. 8:39). Rezultat ove rasprave je bio optuivanje Hrista za nacionalnu
izdaju (proglasili su ga za Samarjanina, koji su bili u tradicionalnoj mrzosti sa
Jevrejima) i pokuaj njegovog ubistva (Jn. 8:30-59).
Upravo oni ljudi koji su Isusa eleli da proglase carem, i drugi njima slini, brzo su
promenili miljenje o Gospodu i pokuali Njegovo smaknue. Isti oni koji su na

1
Ev. po Luki 6:46.
2
Ev. po Jovanu 14:15, 21.
3
1. Jovanova 5:3.
4
Vidi: Ev. po Luki 8:52-56.
5
Ev. po Luki 3:7-9. Rei Jovana Krstitelja.
85
Cvetnu nedelju vikali: Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car
Izrailjev, nakon samo nekoliko dana su urlali iz sveg glasa: Raspni ga, raspni.
1

Nasuprot ovakvim sledbenicima koji vrlo brzo idu iz krajnosti u krajnost, i koji su
duhovno potpuno neutemeljeni i nestalni, Gospod je oduvek eleo da uz sebe ima
verne i odane ljude, poput starozavetnog Jova ili ap. Pavla, koji su istrajavali u veri
nasuprot velikim iskuenjima i opasnostima. Evo i primera pouzdanja u Boga ove
dvojice duhovnih velikana.
Kada je u pitanju pravedni Jov, njegova iskrena bogobojaljivost se ogledala u tome
to je blagosiljao Boga i u trenucima najvee porodine nesree, nakon pogibije svoje
dece i gubitka celokupne imovine:
I ree: go sam izaao iz utrobe matere svoje, go u se i vratiti onamo. Gospod dade,
Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagrijei Jov, niti
ree bezumlja na Boga.
2

Gle, da me i ubije, opet u se uzdati u nj, ali u braniti putove svoje pred
njim. I on e mi biti spasenje...
3

Sa druge strane, ap. Pavle je pisao:
A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu, satanin
aneo, da me uka da se ne ponosim. Za ovoga sam tri put molio Gospoda - da
odstupi od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje
ispunjenje u slabosti. Stoga u se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova
sila nastani u meni. Zato mi se sviaju slabosti, zlostavljanja, nevolje,
gonjenja, pritenjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan.
4

Upravo iz tog razloga, da bi odvojio ito od kukolja i odvojio prave od lanih
sledbenika, Hristos je izgovorio jednu divnu duhovnu pouku, a koju, kao to emo
uvideti, pravoslavni pogreno citiraju primenjujui je na veeru Gospodnju i svoje
pogreno uenje o zadobijanju venog ivota:
Odgovori im Isus i ree: zaista, zaista, kaem vam, traite me ne zato to ste videli
udne znake, nego to ste jeli od onih hlebova i nasitili se. Stiite ne propadljivo jelo,
nego jelo koje ostaje za veni ivot, koje e vam Sin oveiji dati; jer je njega potvrdio
Bog Otac. Tada mu rekoe: ta da radimo da bismo inili dela Boija? Odgovori Isus i
ree im: ovo je delo Boije, da verujete u onoga koga je on poslao. Oni mu
pak rekoe: kakav udan znak ini, da vidimo i da ti poverujemo? ta ti radi? Nai
oci su jeli manu u pustinji, kao to je napisano: Hleb sa neba dade im da jedu. Ree
im Isus: zaista, zaista, kaem vam, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj
Otac daje istiniti hleb sa neba. Jer Boiji hleb je onaj to silazi sa neba i daje ivot
svetu. Tada mu rekoe: Gospode, daj nam svagda taj hleb. Ree im Isus: ja sam hleb
ivota; ko meni dolazi nee ogladneti, i ko veruje u mene nee oedneti nikada.
5

Isus Hristos, koji je poznavao grenu ljudsku prirodu i bez toga da je lino
poznavao pojedine osobe
6
, znao je da je veina njegovih sledbenika bila uz njega iz
sebinih interesa. Neki od njih su bili tu zbog sigurne svakodnevne ishrane. Drugi su

1
Vidi: Ev. po Jovanu 12:12-13; Mt. 27:21-26.
2
Vidi: Knjiga o Jovu 1:13-22. Naglasak moj.
3
O Jovu 13:15-16. Naglasak moj.
4
2. Korinanima 12:7-10. Naglasak moj.
5
Ev. po Jovanu 6:26-35. Naglasak moj.
6
Vidi: Ev. po Jovanu 2:24-25.
86
ga, pak, sledili zbog lakog i brzog izleenja od razliitih bolesti. Ali, Gospod je bio
svestan da e materijalna korist njegovog fizikog prisustva meu ljudima biti kratkog
veka. Njegovo delo, na koje ga je boanski Otac poslao je bilo da ljudima otvori
duhovne oi za sagledavanje nebeskih istina i dosezanje nebeskog carstva. Iz tog
razloga je uputio svoje sluaoce da stiu ne propadljivo jelo, ve ono koje ostaje za
veni ivot (st. 27). Upravo je to bila kljuna re. Rulja, do tada reena da Isusa
proglasi carem (Jn. 6:15), sada, u pogledu duhovnih pouka, poinje da izraava
sumnju u ispravnost Isusovog uenja (st. 30-34). Iako je Gospod govorio o venom
ivotu i nebeskoj hrani koja taj ivot omoguava, Jevreji su jo uvek bili na nivou
telesnog razmiljanja. Pomislili su da mogu da dobiju obian hleb od brana od koga
nikada nee ogladneti. Isto takvo razmiljanje je ispoljila i ena Samarjanka prilikom
susreta sa Hristom. Nakon to joj je Spasitelj ukazao na mogunost dobijanja vode od
koje ne bi nikada oednela, ena ju je zatraila mislei da se radi o obinoj vodi:
Odgovori Isus i ree joj: kad bi znala dar Boiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da
pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu ivu. (...) Odgovori Isus i ree joj: svaki ko pije
od ove vode opet e oedneti. A ko pije od vode koju u mu ja dati nee oedneti
doveka, nego e voda koju u mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u veni
ivot. Ree mu ena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne ednim i ne dolazim ovamo da
zahvatam vodu.
1

Poput Jevreja i ova ena iz Samarije nije shvatala duhovnu poruku. Apostol Pavle
objanjava razlog ovakvog nerazumevanja:
A zemaljski ovek ne prima to je od Boijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne
moe da sazna, zato to o tome treba na duhovan nain rasuivati.
2

Kao to voda u ovom sluaju od koje se nikada ne oedni predstavlja Svetog
Duha, tako i hleb od koga se nikada ne gladni, predstavlja samog Isusa Hrista.
A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govorei: ako je ko
edan, neka doe k meni i pije. Ko veruje u mene kao to ree Pismo iz njegova
tela e potei reke ive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni to
veruju u njega; jer Duh jo ne bee siao poto Isus jo nije bio proslavljen.
3

Ree im Isus: ja sam hleb ivota; ko meni dolazi nee ogladneti, i ko veruje u
mene nee oedneti nikada.
4

Evanelist Jovan nam otkriva kako je tekao dalji razgovor izmeu Isusa i njegovih
sunarodnika:
Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina i veruje u njega ima
ivot veni, te da ga ja vaskrsnem u poslednji dan. Judeji su gunali protiv njega,
zato to je rekao: ja sam hleb koji je siao sa neba, i govorahu: nije li to Isus sin Josifov,
ijeg oca i majku znamo? Kako sad kae da je siao sa neba? Odgovori Isus i ree im:
ne gunajte meu sobom. (...) Zaista, zaista, kaem vam, ko veruje ima veni
ivot. Ja sam hleb ivota. Oevi vai jedoe manu u pustinji i umree. Ovo je hleb koji
silazi sa neba, da se od njega jede i ne umre. Ja sam ivi hleb koji je siao sa neba. Ako
ko jede od ovoga hleba, ivee doveka; i hleb, koji u ja dati, jeste telo moje za ivot

1
Ev. po Jovanu 4:10, 13-15. naglasak moj.
2
1. Korinanima 2:14. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 7:37-39. Naglasak moj.
4
Ev. po Jovanu 6:35. Naglasak moj.
87
sveta. A Judeji se prepirahu meu sobom govorei: kako on moe da nam da svoje telo
da jedemo?
1

Bilo je sasvim oigledno da, iako Isus govori o sebi kao nebeskom hlebu, on to ne
misli bukvalno ve poruci daje simboliki smisao. Ukoliko paljivo sledimo Hristove
izjave jasno primeujemo da On na vie mesta spominje veru kao sredstvo duhovnog
jedenja tj. uzimanja hleba koji daje veni ivot (u stihovima 29, 35, 40, 47). Iako je,
dakle, to bilo oigledno, Jevreji su ponovo poeli da gunaju meu sobom. U tom
momentu, Gospod je odluio da sve svoje neiskrene sledbenike do kraja razotkrije.
Izrekao je neto na ta se sablaznio veliki broj njegovih sledbenika, a to i danas dovodi
u zabludu mnoge koji ove Hristove rei shvataju na doslovan nain:
Tada im Isus ree: zaista, zaista, kaem vam, ako ne jedete tela Sina ovejeg i ne
pijete krvi njegove, nemate ivota u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv ima ivot
veni, i ja u ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv pravo
pie. Ko jede moje telo i pije moju krv ostaje u meni i ja u njemu. Kao to je mene
poslao ivi Otac, i ja ivim zato to ivi Otac, tako e i onaj koji mene jede iveti kroz
mene. To je hleb koji je siao sa neba. Ne kao to su oevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb
ivee doveka.
2

Ova izjava, ukoliko se shvati doslovno a ne u prenesenom znaenju, zaista zvui
odbojno i zaprepaujue. Isusove rei bi, u tom sluaju, mogle da se uporede sa
najgorom vrstom paganskih bogosluenja na kojima bi njegovi uesnici pili krv rtve i
na taj nain smatrali da primaju i sebe ivot druge osobe. Meutim, nemogue je i
pomisliti da bi Hristos mogao da uputi svoje sluaoce da jedu njegovo pravo telo i piju
njegovu pravu krv radi zadobijanja venog ivota (dodue, veina slualaca je upravo
to pomislila ali to nije bilo ono to je Isus kazao). Iako je Gospod sa dostojanstvenom
ozbiljnou izneo celokupnu poruku, ona je trebala da pokae da li njegovi pratioci
bezrezervno veruju u njegove rei, pa makar ih i ne razumeli, ili govornika smatraju
nepouzdanim. Poruka je, naravno, bila vie nego jasna, ali nju nisu razumeli oni koji
nisu teili za duhovnom istinom. Rezultat je bio oekivan:
uvi to mnogi od njegovih uenika rekoe: tvrda je ovo beseda; ko moe da je
slua? (...) Od tada mnogi od njegovih uenika odoe natrag i nisu vie ili s njim.
3

Klju za razumevanje ove Hristove besede jeste bila duhovna primena poruke o telu
kao pravom jelu i krvi kao pravom piu. Potvrujui ovaj stav, Gospod je rekao:
Ne kao to su oevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb ivee doveka. (...) Duh je ono to
oivljava a telo nita ne pomae. Rei koje sam vam ja rekao, duh su i ivot su.
4

Prihvatanje verom svega onoga to Hristos jeste, sveg njegovog dela kao i
poslunost Njemu u skladu sa Boijom voljom je sr znaenja ovog Isusovog govora.
Svaki vernik, koji je od srca sa Gospodom, jeste taj koji se hrani duhovnim hlebom sa
neba i nikada ne gladni. Onaj koji se svom duom pouzdaje u Hristovu otkupiteljsku
rtvu i sledi ga kao svog Gospoda jeste onaj koji pije nebesko pie od koga nikada ne
edni. Isus to jasno potvruje reima da Njega, kao nebeski hleb, ne treba jesti kao to
su oevi jeli u pustinji. Nebeska mana, koju su jeli starozavetni Izrailjci u pustinji
produila im je ivot samo za kratko, jer se radilo o materijalnom hlebu (ove rei Sina

1
Ev. po Jovanu 6:47-52. Naglasak moj.
2
Ev. po Jovanu 6:53-58. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 6:60, 66.
4
Ev. po Jovanu 6:58, 63. Naglasak moj.
88
Boijeg su duh i ivot, dakle ne treba ih shvatati doslovno poput tadanjih
slualaca, ve rasuivati o njima na duhovan nain). Isusa, nasuprot, novozavetni
vernici primaju u sebe verom i tako stiu veni ivot. Prema reima samog Gospoda,
svaki onaj koji veruje i pouzdaje se u Njega, nalazi se u Hristu u Hristos u njemu,
1
to
dokazuje neraskidivo jedinstvo hriana sa svojim Gospodom za sva vremena.
Spasiteljeve rei koje smo upravo prouili, a koje su zapisane perom apostola
Jovana potvruju celobiblijsko uenje i duhovnu stvarnost o spasenju koje se stie
jedino i iskljuivo verom u Hrista kao Spasitelja i roenje od Boga.
Na ovaj nain, nedvosmisleno smo utvrdili da citiranje ovog teksta od strane
pravoslavnih u vezi veere Gospodnje tj. priesti nema nikakvog smisla, jer Sin
Boiji uopte nije svoje sluaoce upuivao na taj in u svome obraanju
2
. Dakle,
zakljuak sv. Jovana Krontatskog koji je rekao: Umesto drveta ivota hleb ivota;
umesto plodova drveta poznavanja dobra i zla isti ivotvorni hleb ivota. Onda je
reeno: ne jedite, da ne umrete (Mojs. 3, 3); a sada je reeno: jedite, i biete ivi
(Jov. 6, 51, 58),
3
i pritom smatrao da se veni ivot zadobija stvarnim jedenjem
Isusovog tela i krvi prilikom priea, spada u jo jedno od teolokih netanosti koje
Pravoslavlje zagovara, a koje se ni u emu ne temelji na svetopisamskoj objavi.
Vie informacija iz crkvene istorije o poreklu pravoslavnog (i rimokatolikog)
uenja o transupstancijaciji, tj. pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu, izneu u
poglavlju o svetim tajnama.
SPASENJE KROZ ISPOSNITVO
Prep. Dositej. (...) Kada on jednom gledae sliku Stranoga Suda u jednoj crkvi,
priblii mu se jedna ena u porfirnoj haljini i objanjavae mu. I najzad, pri rastanku,
ree mu, da ako se eli spasti, treba da posti, da ne jede mesa, i da se esto
moli Bogu. To bee Presveta Bogorodica. (...) ivljae ovaj mladi svetitelj u VI
stoleu.
4

Post neophodan za spasenje. Govorei o neophodnosti posta za spasenje
posle izgnanja ljudi iz raja, sveti Jovan Zlatoust veli: I Mojsej i Ilija, stubovi
starozavetnih proroka, ma da su bili veliki u drugim vrlinama, i imali veliku slobodu
pred Bogom, ipak, kad su hteli pristupiti Bogu i razgovarati sa Njim, koliko je to
mogue oveku, pribegavali su postu i njegovim rukama uznosili se Bogu. Zato je i
Bog, im je stvorio oveka, odmah ga predao u ruke posta i postu poverio njegovo
spasenje... kao najboljem uitelju.
5



1
Vidi: Ev. po Jovanu 14:16-20, 23; 17:22-23.
2
Isusove rei zapisane u estom poglavlju ev. po Jovanu, upuene su neverujuim ljudima koji nemaju pris-
tupa veeri Gospodnjoj koja je rezervisana samo za Hristove uenike i istinske sledbenike kao to smo
ve prouili. Potpuno je protivno Bibliji verovati da je Isus upuivao neverujue ljude da se prieuju da
bi zadobili veni ivot. Dodue, ni sami pravoslavni, makar se prieivali neprestano, jo uvek nisu
sigurni da li imaju veni ivot (to jo jednom pokazuje protivrenost njihovog uenja), iz razloga to taj
in predstavlja samo jedan u nizu dela kojima treba da zaslue spasenje.
3
Najbolji vaspita, str. 255. Naglasak autora teksta.
4
Ohridski prolog, str. 120. Naglasak moj.
5
Najbolji vaspita, str. 277-278. Naglasak moj.
89
Jo jedan od pogrenih puteva ka spasenju a koje zastupa Pravoslavlje jesu post i
isposnitvo. Prema tvrenjima pomenute crkve koja sam upravo citirao i koja u tek
pomenuti, a koja se ne mogu dokazati nijednim biblijskim tekstom, proizilazi da je
post za spasenje veoma vaan - zapravo neophodan.
Prema pisanju vladike Nikolaja Velimirovia u kome navodi vienje devojke
Milke airovi o zagrobnom ivotu, one osobe koje ne poste sredom i petkom
zasigurno e stii u pakao. Evo jednog dela te pripovesti:
Sasvim je dostojno panje vienje devojke Milke airovi iz sela Bora kod
Kragujevca, koje je doivela 1922. godine, nou pred Vavedenje. (...) Njeno je kazivanje
sasvim dokumentovano, i slae se sa naukom svete crkve. (...) Ova trea knjiga,
knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred Bogom su mrtvi (rekao je sveti Petar
Milki, prim. I. S.). (...) Poklonih se, poljubih Svetog Petra u ruku i on mi ree: Zbogom
Milka! Pa kai tamo kako je ovamo. (...) Doosmo na etvrta vrata. Rekoe mi da su tu
oni koji jedu crve iz crvljivog creva. To su oni koji su mrsili sredu i petak. Ni na
koja vrata ne ulazih, samo se uju muenja.
1

Jevsevije Popovi navodi da u III stoleu post je ne samo nalagao pozitivan propis
crkveni, nego je ta vie onog, koji ga nije vrio, stizala i crkvena kazna.
2

Kao odlian poznavalac uenja svetih otaca, reagujui na ovakva verovanja crkve
kojoj je pripadao, a iji je eleo da bude reformator, srpski prosvetitelj Dositej
Obradovi je rekao:
Zato, o slovesni lovee, misli, sudi, rasudavaj i poznaj! Sav svet da ti ree da si
slep, ti, imajui oi i isto videi, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva
ne ine etiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti ree da e bog u
venu muku i vraije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso
3
, nemoj
mu verovati; to nije mogue, to ni turski car ne bi uinio. To je bezumije i huljenije
rei da pravedni bog moe takovu uasnu i neuvenu nepravdu uiniti. Ali su sveti oci
anatemi i venoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu. U tom oci imadu vrlo
krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti e se njihova kletva ni dlake
primiti, nerasudna i nepravedna budui.
4

Apostol Pavle je, polovinom prvog veka, upozorio svog mladog saradnika Timoteja,
najavljujui mu dolazak uenja o zabrani uzimanja nekih vrsta jela radi spasenja, kao
stvarima koje ne dolaze od Boga:
A Duh izriito kae da e u poslednja vremena neki odstupiti od vere,
obratie panju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju laljivaca,
koji su igosani u svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak, trae da se
uzdrava od jela, koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnou uzimaju verni koji su

1
Sveti Vladika Nikolaj Velimirovi: Da li dua postoji, Svetilo, str. 11-12. Naglasak moj.
2
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 429. Naglasak moj.
3
Post sredom i petkom je, prema nekim od starih crkvenih uitelja, uveden u II veku posle Hrista kao
uspomena na dane kada je doneta odluka o Isusovom hapenju i sprovoenju te odluke raspinjanjem na
krst. Drugi od starih uitelja su pak zastupali miljenje da su na uvoenje posta ovim danima uticali
rimski paganski praznici: Merkurov dan (sreda) i Venerin dan (petak). Jevsevije Popovi navodi da se
nigde u Svetom pismu ne spominju postovi strogo odreenim danima. Vidi: Opta crkvena istorija, tom
prvi, str. 428.
4
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 140. Naglasak moj.
90
poznali istinu. Jer je svako stvorenje Boije dobro i ne treba odbacivati nita to
se sa zahvalnou prima. Osveuje se, naime, reju Boijom i molitvom.
1

Prema upravo navedenom biblijskom tekstu, sva vienja i prikazanja razliitih
osoba koje mogu da se predstave kao hrianski svetitelji, a koji bi nauavali razliitu
nauku od one Biblijom objavljene, spadaju u domen sotonske prevarantske
aktivnosti
2
. Apostol to potvruje govorei:
Jer takvi ljudi su lani apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove
apostole. I nije udo; jer i sam satana uzima vid svetlog anela. Nije onda nita veliko
kad se njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svretak bie po njihovim
delima.
3

Ipak, i pored posedovanja Sv. pisma u kome su zapisana ova jasna upozorenja,
nakon isticanja da je Bog jo u edenskom vrtu ustanovio post (zabranu jedenja sa
drveta spoznanja dobra i zla pravoslavni smatraju ustanovljavanjem posta)
4
,
pripadnici najvee crkve u Srbiji zagovaraju neophodnost njihovog obdravanja radi
spasenja.
Dositej Obradovi nam stavlja do znanja zbog ega pravoslavni ne prihvataju
injenicu da Biblija osuuje njihovu versku praksu:
Apostol Pavle javno kae: ado Timotije, doi edu bedna vremena kad edu neki
za svetinju drati da se od zakona braka udaljavaju i od mesa uzdravaju, no zaludu.
Kalueri vele da to nije za njih nego za maniheje, al ve ne slue izmiljeni izvjeti i
tolkovanija, valja pravo govoriti: vo je za svakoga koji tako ini budi ko mu drago.
5

Tekstovi koje sam citirao na samom poetku ovog dela poglavlja, a na kojima
Istona crkva temelji svoje verovanje, predstavljaju zapravo uenje otaca crkve a ne
bogonadahnutih apostola i samoga Gospoda. Meutim, pre nego to neto vie kaem
o stvarnom znaenju posta, onakvog kakvim ga Boija Re preporuuje, elim da
spomenem jo neke od zapanjujue netanih i Bibliji protivrenih izjava:
Post prosveuje duu i omoguuje umu da primi ozarenja Duha Svetoga. I sveti
Vasilije Veliki i sveti Jovan Zlatoust skoro istim reima istiu da se mudri prorok
Danilo ne bi udostojio boanskih otkrivenja, da post duu njegovu nije uinio
prosveenijom i prijemivijom za ozarenja Duha Svetoga. Od obilne i masne hrane
podiu se kao neka prljava isparenja i slino gustom oblaku spreavaju zracima
Svetoga Duha pristup u nau duu. Ova saglasnost svetitelja u mislima i reima jasno
govori da ih je Duh Sveti u ovome nadahnuo.
6

Post oveka ini anelom uverava sveti Jovan Zlatoust.
7

Post privlai Duha Svetoga i ini oveka stanitem Svete Trojice. (...)
Ako je takvo blagotvorno dejstvo posta, da nas on ini stanitem Bojim, onda treba da
ga primimo sa radou, ui sveti Teodor Studit.
8


1
1. Timoteju 4:1-5. Naglasak moj.
2
Mnogo vie o nemogunosti javljanja umrlih svetitelja i Bogorodice ivim ljudima napisano je u
poglavlju o potovanju svetitelja. Ovakva javljanja prema Svetom pismu spadaju u domen spiritizma
koji je Biblijom najotrije osuen.
3
2. Korinanima 11:13-15.
4
Vidi: Najbolji vaspita, str. 277.
5
Dositej Obradovi, Sabrana dela, str. 592. Naglasak moj.
6
Najbolji vaspita, str. 282-283. Naglasak moj.
7
Navedeno delo, str. 283. Naglasak autora teksta.
8
Isto, str. 283. Naglasak autora.
91
Poto nismo postili, izbaeni smo iz raja. Zato da postimo, da bismo ponovo uli u
raj, savetuje sveti Vasilije Veliki.
1

U svetlu svih dosadanjih prouavanja o spasenju u Svetom pismu, lako moemo
da uvidimo koliko su ova verovanja daleko od apostolske nauke o zadobijanju venog
ivota kroz veru u Spasitelja. Nasuprot ovakvim uverenjima pravoslavnih otaca,
nepogreiva Boija Re iznosi pred nas sasvim drugaiji znaaj posta.
Post u Svetom pismu
A fariseji i njihovi knjievnici su gunali njegovim uenicima govorei: zato jedete
i pijete s carinicima i grenicima? Isus pak odgovori i ree im: lekar nije potreban
zdravima nego bolesnima; nisam doao da pozovem pravednike nego grenike na
pokajanje.
A oni mu rekoe: Jovanovi uenici esto poste i mole se Bogu, farisejski uenici isto
tako, a tvoji jedu i piju. Isus im pak ree: moete li navesti svatove da poste dok je
mladoenja s njima? Nego e doi dani, kada mladoenja bude otet od njih, onda e
postiti u te dane. A ree im i priu: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na
staru haljinu; inae novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove. I niko ne sipa novo
vino u stare mehove; inae e novo vino poderati mehove, ono e se prosuti, a mehovi
e propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove. I niko ko je pio staro ne
eli novo; jer kae: staro je dobro.
2


Upravo navedeni tekst opisuje dijalog Spasitelja sa religioznim ali neduhovnim
pripadnicima glavne verske grupacije u Izrailju farisejima. Pomenuti fariseji su doli
do zakljuka da Hristos i njegovi uenici veoma retko praktikuju post. Gospod, u tom
smislu, navodi jednu od njihovih izjava:
Jer doe Jovan koji niti jede niti pije, a oni kau: ima demona. Doe Sin oveji
koji jede i pije, pa kau: gle oveka izelice i pijanice, prijatelja carinika i grenika.
3

Jedini tekst u Starom zavetu, jedino postojeoj Bibliji Hristovog vremena, u kome
se zapoveda da Izrailjci treba da poste nalazi se u III Mojsijevoj knjizi, a vezan je za
praznik Pomirenja (kojeg sam detaljnije opisao u poglavlju Blaena Marija ili carica
nebeska).
A deseti je dan toga mjeseca dan oienja; sabor sveti neka vam je, i muite
due svoje, i prinesite Gospodu rtvu ognjenu.
4

Povrh toga, deseti dan toga sedmoga mjeseca pada dan Pomirenja. Neka vam to
bude prigoda za sveti zbor; postite i prinesite u ast Jahvi paljenu rtvu.
5

Ovoga dana su pripadnici Boijega naroda trebali da iskau svoju poniznost i
aljenje zbog uinjenih greha a to stanje njihovih dua je trebalo biti praeno
neuzimanjem hrane i pia tj. postom.

1
Isto, str. 283.
2
Ev. po Luki 5:30-39
3
Ev. po Mateju 11:18-19.
4
3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: . Danii.
5
3. Mojsijeva 23:27. Naglasak moj. Prevod: Biblija Kranske sadanjosti, Zagreb 1983.god. Srpski
prevodioci Starog zaveta uro Danii i Lujo Bakoti u pomenutom stihu ne spominju post, iako se
njegovo obdravanje podrazumeva.
92
Sigurno je da su se Gospod Isus i njegovi uenici pridravali ove zakonske odredbe.
Meutim, u ostalom delu godine oni nisu imali razloga za dranje bilo kakvih postova
jer ovi nisu bili ustanovljeni Bogom ve uenjem verskih stareina (poput posta dva
puta nedeljno)
1
. (etrdesetodnevni post Isusa Hrista, kao i postovi Mojsija i Ilije u
Starom zavetu koji su trajali isto toliko
2
nisu u Bibliji dati kao primer za obdravanje
posta od strane hriana, jer takav post, bez hrane i vode, gotovo niko ne bi mogao da
preivi. Nasuprot tome, Pravoslavna crkva tvrdi da je Gospod Isus Hristos ustanovio
post kao potrebu za spasenje dajui nam lini primer poenja u pustinji.
3
) Dositej
Obradovi pie o svojim pokuajima da se ugleda na pomenute biblijske linosti i Sina
Boijeg u vezi posta:
Kako sam taj post proveo, muno e ko verovati. Po tri dni drugda nita ne bih
okusio, pak bih se gdi na tavan sakrio i sve bih metanisao, elom u zemlju udarajui,
dok bi mi se zavrtio mozak. Jedva bih na nogu od teke gladi stajao. Nahodio sam u
itijam da neki od pustinika po celi sedam dana, a neki po etrdeset, nita ne bi u usta
uloili. Silio sam se ne bi li i ja kako mogao do sedmog dana doterati, no zaludu, nisam
mogao vie od tri dni, jer u etvrti drktala bi mi kolena, uvstvovao bih jaki bol u
utrobi i dolazio bih u nesvesticu.
Dobri moj i razumni iguman, videi da moja budalatina sve to via biva, kae mi
isto da on toga vie nee trpiti da pri njemu nahodei se sam sebi ubica budem, no
svaki dan u vreme ureeno da s drugom bratijom jedem. Ako li neu, da na drugo
mesto gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi
koji je postio sedam celih dana; ima koji su postili i etrdeset, kako: Mojsej, Ilija i sam
Spasitelj na. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami put
od sve tri godine to sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem
svom gnjevu ovu mi pridiku uini: Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i
Hristu da se upodobljava? Nema li toliko pameti da rasudi da su ono
rezjestestvene stvari bile i boija udesa, te su mogli ljudi etrdeset dana ne jedui
iviti? Mojsej na gori Sinajskoj budui, a Ilija beei po pustinji. Bila je potreba da bog
s njima udo uini. A to se usuuje Spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje
bezumije.
4

Iz upravo navedenog teksta uvideli smo da su rei igumana manastira Hopovo
Teodora Milutinovia upuene Dositeju bile veoma mudre, jer je (iako moda i
nepotpuno svestan toga) izneo istinu da su postovi biblijskih linosti bili Boija udesa,
te da nisu dati da bismo ih mi, u dananje vreme, oponaali.
Primeri posta u Starom zavetu
Osim posta na dan Pomirenja, koji je bio od Boga zapoveen, Jevreji su u Starom
zavetu postili uzdravajui se od hrane i pia u razliitim situacijama. Uglavnom su to
bile prilike dubokog pokajanja i aljenja zbog greha kao i doivljavanja velikih
neprilika u ivotu, kada su usrdno od Boga traili uslienje svojih molitava. Evo nekih
tekstova koji govore o tome:

1
Vidi: Ev. po Luki 18: 9-14, posebno st. 12.
2
Vidi: Ev. po Mateju 4:1-11; 2. Mojs. 34:28; 1. Carevima 19:8.
3
Vidi: Episkop Nikolaj, Vera svetih, str. 132.
4
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 124-125. Naglasak moj.
93
I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu traei ga molitvom i molbama s postom i s
kostrijeti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovjedajui se rekoh: O
Gospode, Boe veliki i strani, koji dri zavjet i milost onima koji te ljube i dre
zapovijesti tvoje; Zgrijeismo i zlo inismo i bijasmo bezboni, i odmetnusmo se i
odstupismo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. I ne sluasmo sluga tvojih proroka,
koji govorahu u tvoje ime carevima naim, knezovima naim i ocima naim i svemu
narodu zemaljskom. U tebe je, Gospode, pravda a u nas sram na licu...
1

Po tom dvadeset etvrtoga dana toga mjeseca skupie se sinovi Izrailjevi postei i
u kostrijeti i posuvi se zemljom. I odvoji se sjeme Izrailjevo od svijeh tuinaca, i
stadoe te ispovijedahu grijehe svoje i bezakonja otaca svojih.
2

Nastupaju bezduni svedoci,
to ne skrivih to me optuuju,
zlom plaaju to im inih dobro.
Duu moju oajanje mori.
Ja sam s njima bio drugaiji:
kad bolujem stavljah kostret na se,
pa jo postim, zbog njih muim duu,
za njih molim dok me umor slama,
pa ih alim kao rod najblii;
idem zguren, misle: alim majku.
3


Iz svih pomenutih citata proizilazi da je post, koji se sastoji u deliminom ili
potpunom uzdranju od hrane i pia, usko vezan sa molitvom kao i iskrenim aljenjem
zbog svojih i tuih poinjenih greha.
Nasuprot ovakvom shvatanju posta kod Boijih slugu u Sv. pismu, veliki deo
srpskog naroda obdrava od strane SPC propisane postove i to uglavnom tako to
priprema posna jela, spremljena na ulju ili, u krajnjem sluaju, na vodi. to se tie
kajanja za uinjene grehe i molitve prilikom poenja, za to slabo ko meu Srbima
mari. Mudri Dositej ovako veli za pomenute postove:
A kako poste? E, brao moja, bog sve vidi i uje: pravdu valja da govorimo! Niko
drugi ne posti razve krajnjeg siromatva ljudi i oni koji na neplodnim zemljama ivu i
po nekoliko meseci u godini kad bi hleba i proje samo imali, carske bi im se trapeze to
inile. Ovi bedni veu ast ivota svoga poste, ali za ljutu nevolju. A oni koji imadu
razlinih, to zovemo posni jela, zejtina i vina, nikad doveka ne poste. (Valja znati da
ja ono za post ne drim kad ovek ne rua a veera i za ruak i za veeru; niti ono kad
mesa ne jede a nagruva se pasulja i kombosta, te mu puca trbuh i znoji mu se elo).
4

Srpski narod u dananje vreme je umnogome slian starozavetnom Izrailju, iji su
se pripadnici pridravali pravila o poenju a u isto vreme bivali potpuno
nezainteresovani za injenje Boije volje. Sam Gospod ih je, zbog ovakvog bezakonja
veoma strogo ukorio:

1
Knj. proroka Danila 9:3-7. Naglasak moj.
2
Knjiga Nemijina 9:1-2. Naglasak moj.
3
Psalam 35:11-14. Prevod prof. dr Aleksandar Birvi. Naglasak moj.
4
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 269-270. Naglasak moj.
94
Za to postismo, vele, a ti ne pogleda, muismo due svoje, a ti ne htje znati? Gle,
kad postite, inite svoju volju i izgonite sve to vam je ko duan. Eto postite da se
prete i svaate i da bijete pesnicom bezbono. Nemojte postiti tako kao danas,
da bi se gore uo glas va. Taki li je post koji izabrah da ovjek mui duu svoju jedan
dan? Da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li e zvati
post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post to izabrah: da razvee sveze
bezbonosti, da razdrijei remenje od bremena, da otpusti potlaene, i da izlomite
svaki jaram? Nije li da prelama hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvede u
kuu? Kad vidi gola, da ga odjene i da se ne krije od svojega tijela? Tada e sinuti
vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje e tvoje brzo procvasti, i pred tobom e ii pravda
tvoja, slava Gospodnja bie ti zadnja straa.
1

Primeri posta u Novom zavetu
Posle optube pristigle na raun Hrista i uenika od strane fariseja o neodravanju
postova, ovaj izuzetni poznavalac Boije Rei im je rekao da e Njegovi uenici postiti u
vreme kada on bude od njih otet (tj. uhapen). Isus je znao da je post u prolim
vremenima bio praktikovan u sluajevima tuge i alosti. Zato je i svoje sluaoce uputio
na tu injenicu. Apostoli jo uvek nisu imali razloga za tugovanje jer ih je Hristovo
prisustvo ispunjavalo duhovnim mirom i radou. Ipak, Gospod je najavio da e nakon
pomenutog hapenja njegovi sledbenici posegnuti za postom kao spoljnim izrazom
istinitog oaloenja. Evanelja nam kazuju da Isusovi najblii pratioci nisu verovali,
zbog prevelike tuge, ni u vesti o Njegovom vaskrsnuu koje su im ene objavile:
A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini, iz koje
bee izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima to su bili s njim koji tugovahu i
plakahu. A oni uvi da je iv i da ga je ona videla ne poverovae.
2

Tuni i uplakani apostoli sasvim sigurno nisu ni pomiljali na hranu niti im je do
nje bilo stalo. Tih dana, po reima Spasitelja, oni su postili. Slian post nalazimo i
kod na hrianstvo tek obraenog fariseja Savla, biveg progonitelja Crkve:
A Savle jo uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv Gospodnjih uenika pristupi
prvosveteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nae neke
pristalice ove nauke, ljude i ene da ih svezane dovede u Jerusalim. Ali, kada se
putujui pribliio Damasku, obasja ga odjednom svetlost sa neba, te pade na zemlju i
u glas kako mu govori: Savle, Savle, zato me goni? On pak ree: ko si, Gospode? A
on: ja sam Isus, koga ti goni; nego ustani i ui u grad, i kazae ti se ta treba da ini.
A njegovi saputnici stajahu nemi, jer su glas sluali, ali nikoga nisu videli. Tada Savle
usta sa zemlje; iako su mu oi bile otvorene, nije nita video. Na to ga uzee za ruku i
uvedoe u Damask. Tri dana je bio slep, i nije jeo niti pio. A u Damasku bee jedan
uenik po imenu Ananija. (...) Tada Ananija ode i ue u kuu, te stavi ruke na njega i
ree: Savle brate, Gospod Isus, koji ti se javio na putu kojim si dolazio, poslao me je
da progleda i da se napuni Duha Svetoga. I odmah spade s njegovih oiju kao krljut,
pa progleda, ustade i bi krten, i primivi hranu okrepi se.
3


1
Knjiga proroka Isaije 58:3-8. Naglasak moj.
2
Ev. po Marku 16:9-11. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 9:1-10, 17-19. Naglasak moj.
95
I u ovom sluaju moemo da potvrdimo da je post ustvari bio rezultat velikog oka
kao i duevnog bola i tuge, oveka koji je upravo otkrio da se borio protiv Boga
pogreno bivajui uveren da upravo Njemu slui.
Naravno, u Novom zavetu, kao i u Starom, postoje i drugaiji vidovi i svrhe posta. U
knjizi Dela apostolskih 13:2, kao i u 2. poslanici Korinanima 11:27, od strane
evaneliste Luke i apostola Pavla spomenuta je praksa uzdravanja od hrane (tj.
poenja) prvovekovnih uenika zarad veeg posveenja Bogu i delotvornije molitve za
spoznanje Boijeg nauma i smeranja. Takoe, Gospod Hristos je nauavao da post
udruen sa molitvom moe da donese mnogo duhovnih plodova (Mt. 17:21). Ipak, ono
to je zajedniko za Gospodnje i apostolsko propovedanje u vezi posta jeste da ni
Uitelj a ni njegovi uenici nisu nikada spomenuli niti podrazumevali da post moe da
doprinese bilo ijem spasenju, niti pak da predstavlja neophodan uslov kojim se veno
spasenje stie. Takoe, u Novom zavetu nigde nije izdata zapovest da hriani moraju
da poste, a posebno nije odreeno koliko dana ili nedelja ti postovi moraju da traju.
Zapravo, kao to je iz novozavetnih spisa oigledno, pravi bogougodni post mogu da
obdravaju samo oni ljudi koji su ve spaseni verom u Spasitelja i roeni od Boga
Svetim Duhom. to se tie obdravanja postova od strane nenanovoroenih osoba,
Gospod na njih uopte ne gleda blagonaklono ve iznosi jasne tvrdnje da takvo
isposnitvo nema nikakvu vrednost u Njegovim oima. Tekstovi koji slede potvrdie
stanovite koje sam upravo izneo.
Ko su bili fariseji?
Verska stranka fariseja (to u prevodu znai: odvojeni) je nastala u drugom veku
pre Hrista u vreme izrailjskog nastojanja za zatitom jevrejskog monoteizma i religije
od uticaja helenistike (grke) kulture. Ova verska grupacija je bila sainjena pre svega
od obinih ljudi iz izrailjskog drutva a ne od tadanjih svetenika (koji su uglavnom
pripadali farisejima suprotstavljenoj grupaciji sadukejima). Strogo su se pridravali
Boijeg zakona datog Mojsiju, kojeg su esto proirivali mnogobrojnim odredbama
koje se nisu izvorno podrazumevale. Tako proiren zakon je bio isuvie teak za
obdravanje, pa su zbog toga fariseji dolazili pod udar Isusove osude. Sa druge strane,
pripadnici ove stranke su bili ponosni na svoju pobonost i religijsko podvinitvo koje
veina naroda nije mogla da oponaa zbog ega je bila prezirana. Smatrali su sebe
savrenima, jedino pravovernima i zatitnicima naroda i njegovih interesa.
1

Gospod Hristos je jednom prilikom ispriao sledeu priu:
A ovu priu kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni i ostale
ljude nipodatavali. Dva oveka odoe u hram da se pomole, jedan farisej a drugi
carinik. Farisej stade i moljae se u sebi ovako: Boe, hvala ti to nisam kao drugi
ljudi, razbojnici, nepravednici, preljuboinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta
u nedelji, dajem desetak od svega to stiem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni
oi da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govorei: Boe, budi milostiv
meni grenome. Kaem vam: ovaj se vratio kui opravdan, a ne onaj; jer e biti ponien
svako ko uzdie samoga sebe, a uzvien e biti ko samoga sebe unizuje.
2


1
Vidi: posl. Filipljanima 3:4-6; Ev. po Jovanu 11:45-53.
2
Ev. po Luki 18:9-14. Naglasak moj.
96
Kao to je oigledno, miljenje koji su imali o sebi, iz Boije perspektive nije bilo ni
izbliza realno. Naime, u razgovoru sa Isusom, uvaeni lan farisejske stranke,
Nikodim, ispoljio je nepoznavanje osnovnog uenja Svetog pisma o duhovnom roenju
od Boga (Ev. po Jovanu 3. glava). Isus ih je takoe optuivao za licemerstvo,
astoljublje, srebroljublje i formalizam, kao i za pogreno vostvo i versko vaspitanje
itavog naroda. Nazivao ih je slepim voama i budalama, sinovima pakla i okreenim
grobovima:
Teko vama, knjievnici i fariseji, licemeri, to zatvarate carstvo nebesko pred
ljudima; jer vi ne ulazite, niti putate unutra one koji hoe da uu. (...) Teko vama,
knjievnici i fariseji, licemeri, to prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i
kad postane, inite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe. (...) Teko vama,
knjievnici i fariseji, licemeri, to istite spolja au i zdelu, a unutra su pune grabea i
neumerenosti. Fariseju slepi, oisti prvo to je u ai, da bude i njena spoljanost ista.
Teko vama, knjievnici i fariseji, licemeri, to ste kao okreeni grobovi, koji spolja
izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvakih kostiju i svake neistoe. Tako se i vi spolja
pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerstva i bezakonja.
1

Sudei prema ovim reima Sina Boijeg, iako vrlo poboni, fariseji su bili grupa
neduhovnih, nepreporoenih i nadasve ljudi koji su sluili ispunjavanju sotonskih a ne
Boijih planova i namera.
Ko su bili Jovanovi uenici?
Ovu grupu ljudi sainjavali su sledbenici Jovana Krstitelja. Pre pojavljivanja u
javnosti Isusa Nazareanina na reci Jordanu gde ga je Jovan krstio, ovaj Boiji
prorok je oko sebe okupio grupu svojih istomiljenika i pratilaca. Sve vreme svoje
propovednike misije, Krstitelj je nagovetavao skori dolazak Mesije:
I poslanici behu od fariseja. Oni ga upitae i rekoe mu: zato onda krtava, kad
nisi Hristos, ni Ilija, ni prorok? Jovan im odgovori: ja krtavam vodom; meu vama
stoji onaj koga vi ne znate, koji za mnom dolazi, kome ja nisam dostojan da odreim
remen na njegovoj obui.
2

Nakon silaska Svetog Duha u obliju goluba na njegovog roaka iz Galileje, Jovan
je izjavio:
I ja ga nisam znao, nego onaj to me posla da krstim vodom, on mi ree: na koga
vidi da silazi Duh i ostaje na njemu, taj krtava Duhom Svetim. I ja sam video i
svedoio da je to Sin Boiji.
3

Poto su uli ovo svedoanstvo, dvojica njegovih uenika, od kojih je jedan bio
Andrija, brat Simona Petra, prikljuili su se Hristu i postali njegovi uenici. Ipak,
Jovan je i sam nastavio da krtava narod koji je dolazio k njemu. Uz njega su bili jo
neki od njegovih sledbenika koji se nisu prikljuili Isusu iako je njihov uitelj veoma
jasno rekao: On treba da raste, a ja da se umanjujem.
4
Nije nam u potpunosti jasno
zbog ega Jovan nije uputio sve svoje uenike da postanu Isusovi sledbenici.
Verovatno je razlog tome neko zrno sumnje koje se zaelo u srcu Zaharijinog sina u

1
Ev. po Mateju 23:13, 15, 25-28. Naglasak moj.
2
Ev. po Jovanu 1:24-27.
3
Ev. po Jovanu 1:33-34.
4
Vidi celi tekst: Ev. po Jovanu 3:22-30.
97
pogledu Hristove misije. Izgleda potpuno neverovatno, ali se desilo upravo to da je
Jovan, koji je bio svedok bogojavljanja u trenutku Isusovog krtenja, posumnjao u
Isusovo mesijanstvo:
Tada Jovan dozva dvojicu od svojih uenika, posla ih Gospodu pitajui: jesi li ti
onaj koji treba da doe, ili da ekamo drugoga? Kada su pak ovi ljudi doli k njemu,
rekoe: Jovan Krstitelj nas je poslao k tebi i pita: jesi li ti onaj koji treba da doe, ili da
ekamo drugoga?
1

Problem kod Jovana Krstitelja je svakako bio taj to je imao nepotpun uvid u Boiji
plan spasenja. Smatrao je, poput ostalih Jevreja, da e Mesija im se bude pojavio
uspostaviti carstvo Boije na zemlji. No, poto se to nije dogaalo a prolazili su meseci
od Isusovog pojavljivanja (u meuvremenu je Jovan dospeo i u zatvor), Krstitelj je bio
zbunjen. Apostol Pavle je, dvadesetak godina kasnije, piui poslanice Koloanima i
Efescima, priznao da je Boiji plan o spasenju u svojoj sveobuhvatnosti bio nepoznat
(tajanstven) za sve prethodne generacije poznavalaca Svetog pisma.
2

Iz pitanja koje su Jovanovi uenici uputili Isusu o postu (Mt. 9:14-17) jasno se
prepoznaje injenica da su oni sebe smatrali bliim farisejima nego sledbenicima
Mesije. Upravo iz tog razloga, Gospod im je uputio dve prie sa istovetnim duhovnim
znaenjem, iji su bukvalni smisao veoma dobro poznavali.
Cepanje nove haljine da bi se zakrpila stara
A ree im i priu: niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na staru haljinu;
inae novu cepa, a staroj ne pristaje zakrpa od nove.
3

U ovom poreenju Hristos govori o praktikovanju posta kao o sasvim prirodnom
nainu ivljenja nanovoroenih (od Boga roenih, verom spasenih) ljudi. Istovremeno,
on istie da je post, ne samo nepotreban nego i da rezultuje krajnje negativnim
posledicama za svakoga ko nije izmiren sa Bogom kroz veru u Spasitelja.
U vreme dok je Hristos propovedao i inio uda, ljudi su se sa pravom pitali: ta je
ovo? Nova nauka puna sile; zapoveda i neistim duhovima i pokoravaju mu se.
4

Ono to je Isus govorio se umnogome razlikovalo od uenja zvaninih tumaa
religije u Izrailju. Iako su, zapravo, one bile jedino pravo tumaenje boanskih istina,
jevrejski narod koji je bio zaveden lanom farisejskom naukom, posmatrao je Isusove
rei kao neku do tada nepoznatu novinu. Poput Pravoslavne crkve u dananje vreme i
ondanje lane religijske voe su smatrale post veoma znaajnom stepenicom na putu
ka spasenju. Nasuprot ovakvom uverenju, Isus je nauavao da post ima svoj znaaj
samo u ivotu ve spasenih osoba.
A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i uitelji: Varnava i Simeon zvani Niger, pa
Lukije Kirinac, Manain odgajen s Irodom tetrarhom, i Savle. Kad su oni sluili
Gospodu i postili, Duh Sveti ree: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih
pozvao. Tada postie i pomolivi se Bogu poloie ruke na njih, pa ih otpustie.
5

U ovom tekstu itamo o prvim hrianskim prorocima i uiteljima, koji su, kao ve

1
Ev. po Luki 7:18-20.
2
Vidi: Koloanima 1:25-27; Efescima 3:1-13.
3
Ev. po Luki 5:36.
4
Ev. po Marku 1:27. Naglasak moj.
5
Dela apostolska 13:1-3. Naglasak moj.
98
spaseni verom, sluili Gospodu i postili elei da ih Bog usmeri ka izvravanju Njegove
volje. Kao rezultat molitve i posta, odgovor je ubrzo stigao. U Novom zavetu je veoma
izraeno shvatanje da svaki vernik koji Hrista prihvata na osnovu svedoanstva
Svetoga Duha kroz Re zapisanu u Bibliji, biva uinjen novim stvorenjem, te da
slikovito reeno, svlai starog oveka i oblai novog koji biva sve sliniji Sinu
Boijem:
Prema tome, ako je ko u Hristu novo je stvorenje; staro je prolo, vidi, postalo je
novo.
1

Ne laite jedan protiv drugoga, poto ste svukli staroga oveka sa
njegovim delima i obukli novoga, koji se obnavlja za poznanje po slici onoga
koji ga je stvorio...
2

Reju da niko ne dere zakrpu sa nove haljine i ne stavlja na staru haljinu inae
novu cepa a staroj ne pristaje zakrpa od nove, Isus poziva uenike Jovana Krstitelja
kao i fariseje da dou k njemu i prime oprotenje greha i veni ivot. Na taj bi nain
obukli novu haljinu iji je post (pomenuta zakrpa u poreenju) normalni sastavni
deo. Nema nikakvog razloga krpiti rupe na staroj haljini koja predstavlja od Boga
otpalu, Svetim Duhom nepreporoenu ovekovu prirodu, na taj nain to e se
cepati delovi nove prirode sazdane u Hristu. Pokuaji da grenici zadobiju spasenje
pred Bogom strogom religioznou (koja je zasnovana na ljudskim predanjima i
pogrenim tumaenjima Sv. pisma) i postovima, su jednako pogreni u sadanje kao
to su bili i u Hristovo vreme. Ukoliko neko ve eli da posti, Boija Re mu
preporuuje da prihvati Hrista verom i primi spasenje kao dar od Boga, da bi i sam
post naao svoje ispunjenje u duhovnom i od greha odvojenom svakodnevnom
ivljenju koje je rezultat duhovnog roenja od Boga.
Novo vino u starim mehovima
I niko ne sipa novo vino u stare mehove; inae e novo vino prodreti mehove, ono
e se prosuti, a mehovi e propasti; nego novo vino treba sipati u nove mehove.
3


U drugom poreenju, u kome govori o postu, Gospod ga uporeuje kao i svu
svoju nauku sa novim vinom. Poruka ove prie je istovetna prethodnoj. Post kao
iskreno delo posveenja, za kim ude svi od Boga roeni vernici, pripada samo njima.
Ostalim ljudima, koji nisu svim srcem sa Spasiteljem, praktikovanje posta ne samo da
duhovno ne pomae ve moe da nanese veliku tetu. Sve osobe koje, u skladu sa
Hristovim govorom, predstavljaju stare mehove bie unitene unoenjem u sebe
onoga to im po prirodi ne pripada.
U vreme dok je Gospod iveo u izrailjskoj zemlji, Jevreji su uvali vino u mehovima
koji su bili napravljeni od posebno obraenih kozjih koa. Novo vino (vino pre poetka
alkoholnog vrenja pretvaranja groanog eera u alkohol) se uvek sipalo u nove
mehove koji do tada nisu bili upotrebljavani. Razlog je bio jednostavan. Prilikom
vrenja, koa od koje je meh bio napravljen bivala je sve tanjom jer se meh postepeno
irio (zbog oslobaanja gasa koji ga je naduvavao) i poveavao svoju zapreminu do

1
2. posl. Korinanima 5:17. Naglasak moj.
2
Koloanima 3:9-10. Naglasak moj.
3
Ev. po Luki 5:37-38.
99
odreene granice elastinosti. Nakon to bi alkoholno vino iz konog meha bilo
potroeno meh bi se smatrao starim i neupotrebljivim za novo alkoholno vrenje. Ako
bi se u ovakav meh stavilo novo vino koje tek treba da proe kroz proces
fermentacije - ovoga puta bi sipana koliina tenosti bila znatno vea. U ponovljenom
procesu, koa koja je ve bila istanjena ne bi mogla da se dalje rastee, te bi meh pucao
i vino se prosipalo. Na taj nain nastala bi dvostruka teta. Zato se novo vino moralo
uvek da sipa u nove mehove dok bi se u starim mehovima uvalo staro do njegove
konane potronje.
Ljudi koji nisu roeni od Boga (ateisti kao i oni religiozni koji potuju Boga na
nain protivan Njegovoj volji) predstavljaju stare mehove. Fariseji i Jovanovi uenici
su bili upravo takvi. Iako su bili potovani kao veoma dobri vernici i isposnici od
strane verski neobrazovanog naroda, oni nisu bili u redovima Isusovih sledbenika a
samim tim i daleko od Boga. Hristos je ljudima poput ovih govorio:
Istraujete Pisma, jer smatrate da u njima imate veni ivot; i ona svedoe za
mene; i neete da doete k meni da imate ivot.
1

Takoe, rekao je i:
Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom, rasipa.
2

Sasvim je jasno da su maloas pomenuti fariseji i Jovanovi uenici predstavljali
svojevrsnu opoziciju Isusu iz Nazareta. Fariseji su mu svakako bili mnogo vei
neprijatelji od zbunjenih Krstiteljevih sledbenika. Osobe poput ovih, koje su ubeene
da slue Bogu a ustvari su od Njega veoma daleko, kao to je to sluaj i sa veim delom
naeg srpskog naroda, time to poste dokazuju da su im informacije o hrianskoj
veri bile dostupne i donekle poznate. itajui Sveto pismo mogle su lako doi do
spoznanja Spasitelja i venog ivota. Ipak, one su se zadovoljavale samo spoljanjom
religioznou i formalizmom, sledei uenja svojih slepih voa:
A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije uinio po
njegovoj volji, bie mnogo bijen. A koji nije znao, a uinio ono to zasluuje batine,
bie malo bijen. Od svakog kome je mnogo dano traie se mnogo, i kome je
mnogo povereno od njega e se vie zahtevati.
3

Citat koji sam upravo naveo nam jasno daje do znanja da e ljudi, kojima je Boija
Re bila poznata a ipak se nisu odazvali Njegovom pozivu da mu postanu uenici, biti
na stranom sudu kanjeni veom kaznom nego oni koji (izmeu ostalog) za hrianski
post nisu znali niti su ga obdravali. Nebeski sudija e ovakve isposnike na osnovu
njihovih rei i dela osuditi mnogo vie (vidi: Mt. 12:37).
Ovo je odgovor na pitanje - kako post moe da nanese tetu onome koji ga se
pridrava? Ljudi koji nisu roeni od Boga - a poste - slini su, po Isusovim reima,
starom mehu koji je ispunjen novim vinom. Propast meha tada biva neminovna.
Zakljuak
Iz svega dosadanjeg prouavanja nauke o spasenju u Pravoslavnoj crkvi, zasigurno
dolazimo do zakljuka da je ona u celini i pojedinostima daleko od svetopisamskog
otkrivenja. Veinska crkva u Srbiji na alost ne poseduje istinu po ovom pitanju, pa

1
Ev. po Jovanu 5:39-40. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 12:30.
3
Ev. po Luki 12:47-48. Naglasak moj.
100
zato nije ni udo to ni njeni vernici (ukljuujui i episkope) ne znaju da li e, na kraju
krajeva, biti spaseni. Za sam kraj naveu nekoliko izjava srpskih pravoslavnih
episkopa, ukljuujui tu i samoga patrijarha, koje nam veoma jasno potvruju
injenicu da, pa ak i prema pravoslavnoj teologiji, nijedan lan jedinospasavajue
crkve nema nikakvu garanciju da e zaista i biti spasen, te da je veoma mogue da e i
pored sveg svog nastojanja i truda oko spasenja na kraju zavriti u ognjenom jezeru.
Evo najpre izjave episkopa jegarskog dr Porfirija Peria, iz intervjua objavljenog u
magazinu MTS CLUB - klub korisnika mobilne telefonije Srbije, objavljenog pod
naslovom Porfirije, na zastupnik pred Bogom. Evo kako je, pored ostalog, pomenuti
episkop odgovorio na pitanje novinara o sigurnosti spasenja u okviru vaseljenskog
Pravoslavlja:
Vladika Porfirije, poznat je po mnogim strunim lancima u kojima se zalae za
istotu Pravoslavne vere, a takoe veoma je britka njegova kritika sekti. Pitam ga da li
e se na kraju sveta spasiti samo pravoslavci? Odgovara mi da samo pripadanje
Pravoslavnoj crkvi ne garantuje spasenje. Nema sigurnog znaka da e se
spasti ni on sam, pa makar bio i Patrijarh a ne vladika, i ko zna koliko je
Bogu blii neki navodni grenik, kako ga okolina vidi, od nekog bezgrenika.
1

Isto tako, i patrijarh Pavle je u jednom svom pismu, koje je predstavljalo odgovor
na kritike koje je na njegov raun uputio ep. rako-prizrenski Artemije (a u vezi
patrijarhovog proglaavanja muslimana i hriana u Bosni Boijom decom tj. braom
po Bogu), izrazio nesigurnost po pitanju svog spasenja, navodei stihove iz Mt. 10:22 i
25:41:
Da nae obraanje ljudima kao brai po Bogu uvek je u potencijalnom smislu, da
izmeu mogunosti da to budu, ali da li e tu mogunost i ostvariti? Pa i hrianima,
da li e kao iskreni sinovi i keri Boje, i oni i mi, odrati se do smrti? Jer samo ko
izdri do kraja taj e se spasti.
2

Dalje, patrijarh Pavle kazuje:
Znam samo da e nas Gospod, na sudu Njegovom pravednom, ocenjivati prema
tome kako smo sauestvovali i postupali prema Njegovoj najmanjoj brai, pa se
trudim, ako nisam uzrastao do ljubavi, makar da inim po dunosti koliko mogu, da
se ne bih naao na strani onih kojima e Pravedni Sudija rei: Idite od
mene prokleti...
3

Iz ovih navoda jasno prepoznajemo injenicu da ni najvii velikodostojnici
Pravoslavne crkve nemaju sigurnost konanog Boijeg prihvatanja a sve u skladu sa
svojom nebiblijskom teologijom. Inae, navod iz Mt. 10:22, kada se proita zajedno sa
sledeim 23. stihom, jasno stavlja do znanja da se ovde zapravo radi o Hristovom
upozorenju upuenom Jevrejima koji e iveti za vreme velikih nevolja (za vreme
Antihristove vladavine), te da se odnosi samo na sauvanje golog opstanka (ostajanja u

1
MTS CLUB klub korisnika mobilne telefonije Srbije 064, maj 2005. god. str. 21. Naglasak moj.
Sa druge strane, episkop timoki Justin Stefanovi je jednom prilikom na predavanju na kome sam bio
lino prisutan, a koje je odrano u zgradi eparhije timoke (1995 - 96. god), izjavio da ni on nije siguran da
li e biti spasen ili nee. Objasnio je to svojom trenutnom politikom aktivnou (setimo se da su to bile
godine velike aktivnosti tadanje opozicije - mitinga i demonstracija, koje su neretko predvodila i svetena
lica), izraavajui nadu da e se pred kraj ivota ponovo vratiti u manastir da bi mu se i to uraunalo u
spasenje.
2
Sveti knez Lazar, br. 1 (5), 1994. god. str. 108. Naglasak moj.
3
Na istom mestu. Naglasak moj.
101
ivotu) u Izrailju do svretka pomenutih traginih deavanja i progonstava, a ne na
veno spasenje koje se, u skladu sa celobiblijskom naukom stie - jednom zauvek -
verom u Hrista i roenjem od Boga, kao to sam prikazao u prethodnom poglavlju.
Postavlja se pitanje ta treba da oekuju u vezi svoga spasenja obini vernici
Pravoslavnih crkava, koji ive u ogrehovljenom svetu, kada ni one linosti kojima se
obraaju izrazima: Visokopreosveeni i Vaa Svetosti nisu sigurne da nee zavriti
u paklu?
102

103
4.
S
EDAM SVETIH TAJNI

I po optem priznanju tajna pobonosti je velika: onaj koji se javi u telu, bi
opravdan u Duhu, pokaza se anelima, propovedi se mnogobocima, svet u njega
poverova, bi uznet u slavi.
Prva poslanica Timoteju 3:16
Prema uenju Pravoslavne crkve, Gospod je osmislio da ovekovo spasenje ostvari
tako to e predati ljudima odreeni broj sakramenata tj. svetih tajni, koje bi oni
trebali da vre i da ih se pridravaju. Upravo one (svete tajne) predstavljaju jedini
nain za zadobijanje spasenja i venog ivota. Evo ta o tome itamo u jednom
pravoslavnom udbeniku veronauke:
Sav svet lei u zlu, konstatovao je jo vrlo davno ljubljeni apostol Hristov, sv.
evanelist Jovan (Jov. 5, 19). U tom svetu zla ovek se nalazi kao u bunaru, na
njegovom dnu, odakle vapije za spasenjem. Sam je nemoan da se svojim silama spase
dok mu neko sa vrha bunara ne spusti konopac spasenja za koji e se on, svojom
voljom, oberuke uhvatiti. (...) Svete tajne Crkve Hristove (pravoslavne) su onaj
konopac koji je Gospod Isus Hristos sa nebesnih visina, iz iste i bezgranine ljubavi
prema oveku, spustio u nau dolinu plaa da bismo se mi, greni ljudi, uhvatili za
njega i svojim raslabelim silama, uz pomo blagodati Boje, izali na svetlost
neveernjeg dana Bojeg.
1

Ovih svetih tajni u Pravoslavlju ima sedam, a to su: krtenje, miropomazanje,
priee, pokajanje (tj. ispovest), svetenstvo, brak i jeleosveenje. Lazar Milin o
svetim tajnama objanjava:
Rimokatolici imaju takoe svih nabrojanih sedam svetih tajni ili sakramenata.
Reformatori, Luter i Cvingli, kao i Kalvin, sveli su broj svetih tajni sa sedam na dve, i to
samo krtenje i priee. Protestantski sektai, prvenstveno anabaptisti, a posle i
ostali, izbrisali su i te dve svete tajne, proglasivi ih za svetene obrede.
2

Dakle, prema pravoslavnima, oni i rimokatolici imaju celokupnu Boiju blagodat
zato to se dre svih sedam sakramenata, protestanti se pridravaju samo dve, a
protestantski sektai (kako Milin naziva i evaneoske hriane u Srbiji i svetu)
negiraju svetotajinstvo bilo kojem inu od malopre pomenutih. Pre nego to budem
detaljno, na temelju Svetog pisma, objasnio sve pojmove koje pravoslavni nazivaju
svetim tajnama, elim da odmah stavim do znanja svojim itaocima da se uenje o
sakramentima u ovom obliku nipoto ne zasniva na Bibliji nego u potpunosti na
svetom predanju, tj. na uenju i tumaenjima evanelja od strane crkvenih otaca
tokom vekova.

1
Veronauka u kui, versko dobrotvorno starateljstvo, etvrto izdanje, Beograd 1991. god. str. 25. Naglasak
moj.
2
Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 299.
104
Poreklo uenja o sedam svetih tajni u Istonoj crkvi
Kao to je poznato svakom prouavaocu pravoslavnog uenja, u Istonoj crkvi je
tokom vekova postojalo verovanje, da postoje jo neke svete tajne pored ovih sedam
koje se danas zvanino priznaju. Takav je na primer monaki postrig (seenje kose, tj.
ianje monaha prilikom stupanja u monaki red).
1
Ipak, pod uticajem rimokatolike
teologije, Pravoslavna crkva je usvojila pomenuti broj sakramenata. Evo ta o ovome
kazuje Ernst Benz:
Za pravoslavlje je karakteristino da ne poznaje strogo odreivanje broja sedam za
sakramente. Dodue, teologija Pravoslavne crkve kasnije, pod utjecajem
Rimokatolike crkve, preuzela je broj sedam sakramenata. Meutim,
pravoslavlje u naelu ne poznaje strogu razliku izmeu sakramenata i sakramentala, to
jest crkvenih posvetnih ina, koji nisu u pravom smislu sakramenti.
2

Ovaj autor, takoe, potvruje injenicu koju zastupaju i evaneoski hriani
(protestantski sektai), a to je da se uenje o svetim tajnama razvijalo postepeno,
tokom mnogih vekova, uz razliita miljenja crkvenih autoriteta o njihovom broju,
tako da se tek hiljadu i dvesta godina posle Hristovog vaznesenja na nebo dolo do
dogme o sakramentima kakvu danas zatiemo u pravoslavnom i rimokatolikom
hrianstvu:
Na odreeni nain cjelokupna je sfera Crkve misteriogena te iz svoje karizmatine
punine moe uvijek stvarati nove misterije. Dok je u staroj crkvi odreivanje kanona
knjiga Novoga zavjeta bilo zavreno u IV. stoljeu, fiksiranje dogme izmeu V. i VII.
stoljea, pojednostavljenje liturgije u VII. stoljeu, dotle broj sakramenata jo
nije bio utvren sve do kraja prvog tisuljea to je u svakom sluaju
znak stvaralake ivotnosti u ovoj sveri.
Jedan od velikih uitelja Pravoslavne crkve, Dionizije Areopagita (u VI veku posle
Hrista, prim. I. S.), navodi u svom djelu O crkvenoj hijerarhiji est misterija: krtenje,
euharistija, potvrda, sveeniki red, posveenje monaha i oficij za mrtve. Crkveni
nauavatelj Ivan Damaanski spominje dva stoljea kasnije samo dva sakramenta:
krtenje zajedno sa pripadajuom krizmom i euharistiju. Tek na Lionskom saboru
1274. godine grki su teolozi, u povodu rasprave o sjedinjenju s Rimom,
prihvatili broj sedam sakramenata, koji je malo prije toga prihvaen u
skolastikoj teologiji Zapada: krtenje, potvrda, euharistija, pokora, sveeniki red,
enidba, bolesniko pomazanje. I meu dananjim pravoslavnim teolozima postoje
mnogi koji se ne dre strogo utvrenih misterija shemom od sedam sakramenata,
kako ih je nazvala Rimokatolika crkva, i koji upuuju na to da je mnogo obuhvatniji
opseg pravoslavnih misterija.
3

U upravo citiranom i veoma jasnom navodu zanimljivo je zapaziti i podatak da je
jedan od najveih pravoslavnih teologa svih vremena (pogotovo jedan od najveih i
najznaajnijih teologa ikonopotovanja), sv. Jovan Damaskin, u ovom pogledu
zastupao mnogo vie protestantsko nego dananje pravoslavno gledite govorei
samo o dve svete tajne, krtenju i prieu (veeri Gospodnjoj), a da su na spisku
Dionisija Areopagita, dva veka ranije, neke od danas priznatih tajni bile izostavljene a

1
Vie o ovome u poglavlju pod naslovom: Pravoslavno monatvo.
2
Duh i ivot Istone crkve, str. 32. Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 33. Naglasak moj.
105
neke druge pridodane te da ih je bilo ukupno est. Smatram da su do sada navedene
istorijske injenice vie nego dovoljne da dokau da se broj svetih tajni ne temelji na
Hristovom i apostolskom uenju, ve na miljenjima crkvenih otaca i odlukama
kasnijih sabora, i to tako to je na kraju krajeva broj od sedam sakramenata kod
pravoslavnih preuzet od, u to vreme anatemisane, Zapadne crkve.
Upravo zbog teine ovih istorijskih argumenata, mi bi danas mogli da posumnjamo
i u tanost ostalih navoda pravoslavnih to se tie uenja o svetim tajnama. Na poetku
sam naveo tekst iz Veronauke u kui koji nas uverava da je broj od sedam svetih tajni
ustanovio Hristos i poslao nam ih sa nebesa kao svojevrstan konopac za spasavanje,
a mi uvidesmo da su taj konopac ispleli crkveni oci kroz vekove, i na kraju jedan njegov
kraj zadrali na Zapadu a drugi prebacili na Istok. Sveto pismo ni na jednom mestu ne
pominje pojam svetih tajni a pogotovo ne u vezi onih religijskih inova ili radnji na
koje se ovaj naziv primenjuje u tradicionalnom hrianstvu Istoka i Zapada. Ipak, iako
u Bibliji ne nalazimo spominjanje svetih tajni
1
, neke tajne su ipak otkrivene. ta nam
apostoli kazuju o tajnama koje se spominju u Bibliji?
Tajne koje su spomenute u Bibliji
U Svetom pismu se na vie mesta nalazi zapisana re tajna. Njena primena i
kontekst u kojem se spominje su razliiti. Postoje ljudske i boanske tajne. Kada se
npr. u Starom zavetu, u knjizi o Sudijama 3:19, ili pak u Priama Solomonovim 25:9,
spominje ova re, ona se odnosi jedino na obine ljudske tajne, tj. stvari koje svako od
nas poseduje a ne bi eleli da o njima sazna veliki broj ljudi. Ipak, u stihovima koje u
navesti, lako se moe uvideti da su odreene injenice ili deavanja bile tajna za
pojedine ljude ili itave generacije. Postoje svakako i Boije tajne koje nikada od strane
ljudi nee moi biti shvaene u potpunosti, kao to su tajanstvenost i udesnost Boijeg
venog postojanja, Njegove neograniene moi i ostalih mnogobrojnih velianstvenih
osobina:
Jesi li se ti prvi ovjek rodio? Ili si prije humova sazdan? Jesi li tajnu Boiju uo
i pokupio u sebe mudrost?
2

A kad bi sam, pitahu ga za prie oni koji behu oko njega s Dvanaestoricom. I ree
im: vama je dana tajna carstva Boijeg; a onima koji su napolju sve biva u
priama, da gledajui gledaju i ne vide, i sluajui sluaju i ne razumeju, da se ne
obrate i oproteno im bude.
3


1
Jevsevije Popovi iznosi miljenje da su odreenje radnje koje su sprovodili hriani u prvim vekovima
za vreme progonstava, nazvane tajnama iz razloga to se o njima nije govorilo javno pred neznabocima
koji i onako ne bi ispravno shvatili njihovo pravo znaenje. Iz razloga to su hrianska krtenja,
uzimanja veere Gospodnje i ostale radnje obavljane na tajnim hrianskim sastancima (u umama,
peinama, katakombama i slinim mestima), iz njihovog straha od progonstava, mogue je da su i radnje
koje su obavljali, upravo zbog toga, nazvane svetim tajnama. Vidi kod: J. Popovi, Opta crkvena
istorija, tom prvi, str. 437.
2
Knjiga o Jovu 15:7-8. Naglasak moj.
3
Ev. po Marku 4:10-11. Naglasak moj.
106
Ne elim, naime, brao, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali
po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo dok ne uu svi mnogoboci, i tako e
se spasti sav Izrailj...
1

A onome koji moe da vas utvrdi po mom evanelju i propovedi o Isusu Hristu, po
otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, a sad se javila i kroz proroka
Pisma...
2

Da se njihova srca utee i da sjedinjeni u ljubavi dou do sveg bogatstva punog
razumevanja, do poznanja tajne Boije, Hrista, u kom je skriveno sve blago
mudrosti i znanja.
3

Evo vam kazujem tajnu: neemo svi pomreti, ali emo se svi izmeniti, u
momentu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba.
4

Odande itajui moete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u
drugim naratajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao to je sada Duhom
otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima.
5

Zato e ovek ostaviti oca i majku i prionue uz enu svoju, i bie dvoje jedno telo.
Ova tajna je velika, a ja govorim mislei na Hrista i na Crkvu.
6

A ena bee obuena u porfiru i skerlet i pozlaena zlatom i dragim kamenom i
biserima, drei u svojoj ruci zlatnu au punu gnusoba i neistote svoga bluda, na elu
joj pak bee napisano ime, tajna: veliki Vavilon, majka bludnica i gnusoba
zemaljskih. I videh enu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I zaudih
se veoma kad je videh.
7

Kao to moemo da uoimo u gore navedenim stihovima, pojam tajne se
uglavnom koristi od strane biblijskih pisaca prilikom opisivanja uenja o nebeskom
carstvu, Hristovoj Crkvi i vaskrsenju mrtvih. Takoe, pominje se i budue spasenje
izrailjske nacije kao i nastanak tajanstvenog Vavilona, koji prema mnogim
evaneoskim tumaima predstavlja materijalno bogatu i od Boga otpalu, ne na Bibliji
ve na ljudskim predanjima osnovanu crkvu, koja je u ime zatite pravoverja kroz
vekove progonila prave Isusove sledbenike i brutalno ih ubijala.
8
Ali ipak, ono to je
uoljivo u gotovo svim stihovima koje sam naveo jeste apostolsko isticanje da su stvari
o kojima su pisali bile tajna (tj. bile su sakrivene) ljudima u prolim vremenima, ali da
su prestale biti tajnom od trenutka njihovog objavljivanja kroz Hristovo evanelje.
Dakle, da ponovim jo jedanput, krtenje, veera Gospodnja, brak i ostale duhovne
institucije koje pravoslavni nazivaju svetim tajnama se u Novom zavetu takvim ne
nazivaju. Dodue, moramo da priznamo da, oigledno, napred pomenute ustanove
nekima zaista jo uvek predstavljaju tajnu i pored biblijske jasnoe, a iz prostog
razloga njihovog nerazumevanja i sopstvenog duhovnog zastranjenja.
Prva od sedam svetih tajni koju emo prouiti u ovom poglavlju jeste, naravno,
sveta tajna krtenja.

1
Rimljanima 11:25-26. Naglasak moj.
2
Rimljanima 16:25-26. Naglasak moj.
3
Koloanima 2:2-3. Naglasak moj.
4
1. Korinanima 15:51. Naglasak moj.
5
Efescima 3:4-5. Naglasak moj.
6
Efescima 5:31-32. Naglasak moj.
7
Otkrivenje Jovanovo 17:4-6. Naglasak moj.
8
Vie o ovoj temi u poglavlju: Crkva koja proganja.
107
SVETA TAJNA KRTENJA
Spasitelj je rekao: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moe ui u carstvo
Boije (Jn. 3, 5). Poto se Crkva naziva carstvom Bojim, a roenje vodom i Duhom
je krtenje, to onda znai krtenje je poetni akt ovekovog spasenja.
1

Iako smo prilino detaljno obradili uenje o krtenju u prethodnom poglavlju
iznosei biblijske argumente da ono ne predstavlja roenje vodom i Duhom te da
nije uslov spasenja, u ovoj celini bih eleo da obratimo panju na jo neke injenice.
Prouavajui ovu svetu tajnu i detalje iz pravoslavnog uenja o krtenju koje nisam
spomenuo do sada, postaemo jo vie uvereni u svu njihovu udnovatost i
protivrenost biblijskoj objavi. Pored verovanja da krtenje predstavlja obavezan uslov
spasenja (jer po reima pravoslavnih, iako su tri rimska kapetana imala veliku veru u
Hrista samo je jedan bio spasen tj. samo onaj koje je bio krten a to je kapetan
Kornilije iz Dela ap. 10. gl.)
2
, u okviru Istone crkve postoje jo neke dogme koje su
biblijski neosnovane. Naime, izuavajui ovaj sakrament i nain njegovog obavljanja u
tradicionalnom hrianstvu Istoka, uoiemo injenicu da mnogi Srbi, kao i drugi
pravoslavni narodi, uopte nisu krteni na pravilan nain, te da stoga njihovo krtenje i
nije punovano pred Bogom (ak ni po pravoslavnom obredu). Evo ta o pravilnom
nainu krtavanja govori Lazar Milin:
Pravilan nain krtenja je samo onaj koji se vri trokratnim pogruavanjem u
vodu uz izgovaranje rei: Krtava se sluga Boji (ime) u ime Oca amin, i Sina
amin, i Svetoga Duha amin. (...) To je bio nain krtenja jo od apostolskog doba i
Crkva ga uva do danas. Izuzetak je bio dozvoljen samo u dva sluaja. Ako je neko
bolestan pa ne moe da ue u vodu nego se krtava u krevetu, onda moe oblivanjem
ili prskanjem. To su takozvani klinici, to jest oni koji su krteni leei u krevetu. Drugi
izuzetak je takozvano krtenje u krvi. Ako neko, ko eli da se krsti, bude u tome
spreen gonjenjem, tako da pogine za Hrista pre nego to se krsti vodom i Duhom,
onda mu se njegovo muenitvo uraunava kao pravo krtenje, jer je pokazao da moe
ispiti au koju je i Hristos ispio (Mat. 20, 22). (...) To su prava i pravilna krtenja:
pogruenjem ili krvlju. Crkva je oduvek praktikovala krtenje pogruenjem u vodu, o
emu izmeu ostalog svedoe i duboke krstionice u starim hramovima. Meutim, na
zapadu se postepeno poelo obavljati krtenje oblivanjem, ili ak prskanjem. Crkva
(Pravoslavna, prim. I. S.) taj nain krtenja ne smatra pravilnim...
3

U knjiici U ta veruju pravoslavni hriani? pie izmeu ostalog i sledee:

1
Milin, Crkva i sekte, str. 300.
2
Vidi u: Veronauka u kui, str. 32.
3
Milin, Crkva i sekte, str. 300-301. Naglasak moj. U nastavku ovog teksta Milin objanjava da Pravoslavlje
ipak smatra vaeim i rimokatoliko krtenje obavljeno oblevanjem ili kropljenjem (zdravih osoba kao i
klinika), ukoliko je izvreno u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, tako da ne krtava ponovo katolike koji su
se preobratili u pravoslavnu veru. Meutim, oigledno je da nam ovaj autor kazuje da se u Istonoj crkvi
ne bi smeo da sprovodi ovakav vid krtavanja vernika, ve samo trokratnim uronjenjem u vodu to se,
opet, suproti sa svim onim to se po pitanju krtenja pravoslavnih svakodnevno deava u njihovim
verskim objektima. Prema velikim pravoslavnim kanoniarima i teolozima iz ranijih vekova, Teodoru
Valsamonu i Matiji Vlastaru, svaki onaj ko nije krten trostrukim pogruenjem u vodu treba da bude
krten ponovo, to znai da njegovo ranije krtenje i nije bilo krtenje u pravom smislu. (Vidi u: Judin
poljubac, Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. str. 279.).
108
U Pravoslavnoj Crkvi krtenje se obavlja potpunim pogruavanjem u vodu.
1

A vladika Nikolaj, navodei jednog drevnog crkvenog oca, dodaje:
Ko nije krten, ne moe se spasiti, izuzev muenika koji i bez vode (krtenja)
krvlju zadobijaju Carstvo Boje, kae sv. Kirilo Aleksandrijski.
2

Prema upravo navedenim izvorima, prema kojima smo saznali da je jedini pravilan
nain krtavanja onaj koji se vri trokratnim pogruenjem (uronjenjem) u vodu (a
samo u sluaju teke bolesti oblivanjem ili prskanjem i to u krevetu bolesnika), da li
to znai da mnogi svetenici SPC u Srbiji ne potuju ni svoja kanonska pravila? Jer
znamo da je najvei broj Srba (a pogotovo od kako je krtavanje uzelo maha, od 90-tih
godina prologa veka) krten oblivanjem vode na glavu (i to bivajui sasvim zdrav a ne
teko bolestan), na nain za koji Milin tvrdi da ga Crkva ne smatra pravilnim? Sa
druge strane, Milin i vladika Nikolaj pominju i krtenje krvlju, iako takav pojam ne
postoji nigde u Svetom pismu, niti se na njega na bilo koji nain ukazuje. U Bibliji su
naravno zabeleeni sluajevi muenitva zbog vere u Hrista, kakvo je bilo npr. ubistvo
Stefana (Dela 7. gl.), apostola Jakova Zevedejevog sina (Dela 12. gl.) kao i mnogih
drugih bezimenih hriana. No, najverovatnije je da je najvei broj njih u trenutku
svoga muenitva ve bio krten vodom na osnovu svoje vere. A ukoliko se ve i desilo
da je neko bio pogubljen pre nego to je bio uronjen u vodu (to je svakako mogue),
takav bi svakako bio spasen za venost, ali ne zbog krtenja u krvi, ve zbog svog
opravdanja kroz veru u Hrista Spasitelja.
Primeri spasenja nekrtenih osoba
Sveto pismo spominje primer oveka koji je bio spasen a da nije iskusio ni vodeno
krtenje, niti pak muenitvo radi Hrista (krtenje krvlju), ve je stradao kao razbojnik
i zloinac. Re je, svakako, o jednom od razbojnika koji su bili raspeti sa Isusom na
brdu Golgoti. Pre nego to neto vie kaem o ovom dogaaju, posluajmo ta je g-din
Milin rekao protiv ovog argumenta evaneoskih hriana, kojim oni ele da opravdaju
svoj stav o tome da krtenje nije neophodno za spasenje:
A kako je raskajani razbojnik prispeo u raj, a nije se prethodno krstio? Znai
krtenje ipak nije neophodni uslov spasenja kau baptisti.
Razbojnikov je sluaj specijalan, i Hristos nam taj sluaj nije stavio za primer kao
neko pravilo koga se mora svaki hrianin drati. Dobro je pokajati se, ali nije dobro
ekati poslednji trenutak kao razbojnik na krstu. Osim toga ako razbojnik nije primio
banju vodenog krtenja, nije primio ni od koga ni propoved evanelja, pa bi po
baptistikom prigovoru trebalo onda rei da se ljudi eto spasavaju i bez evanelske
propovedi. Ako iz razbojnikovog sluaja izvedemo zakljuak da krtenje nije uslov
spasenja, kao to to ine baptisti, onda iz istog sluaja moemo izvesti zakljuak da ni
propoved evanelja nije uslov vere i spasenja, jer razbojniku niko nije drao
evanelske propovedi. Zato razbojnikov sluaj treba ostaviti po strani kao primer
izuzetno plodonosnog, zapravo udesnog, delovanja Boje blagodati.
3


1
U ta veruju pravoslavni hriani, Svetilo, str. 7.
2
Na istom mestu, str. 33.
3
Milin, navedeno delo, str. 306. Naglasak moj.
109
Dakle, po Lazaru Milinu razbojnikov sluaj je specijalan, jer, ta vie, dokazuje da
za spasenje (toboe po baptistikoj logici), nije potrebno ni propovedanje o veri u
Hrista Spasitelja. Sveto pismo naime jasno kae:
Vera, dakle, potie od propovedi, a propoved biva Hristovom reju. (Rimljanima
10:17).
Meutim, da li uistinu niko nije propovedao ovom razbojniku? ta je bilo onda to
to je u njemu uinilo okretanje ka veri u zadnjim asovima ivota? Istina je da je ovaj
ovek iveo kao bezakonik i bezbonik sve do svoga hapenja od strane Rimljana.
Takoe, u prvim asovima svoga raspea on se rugao Hristu zajedno sa drugim
raspetim zloincem i masom naroda koja se nalazila u blizini:
Isto tako su govorili prvosvetenici zajedno sa knjievnicima i stareinama
ismevajui mu se: druge je spasao, sebe ne moe da spase; car je Izrailjev, neka sie
sad s krsta pa emo verovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga sad izbavi, ako ga eli;
jer ree: Boiji sam Sin. A isto tako ga vreahu i razbojnici raspeti s njim.
1

Hristos car Izrailjev neka sie sad s krsta, da vidimo i poverujemo. Vreahu ga
oni to su bili s njim raspeti.
2

Meutim, kako je vreme odmicalo, neto se desilo u srcu ovog oveka. Iako je i sam
bio u vrlo nezavidnoj poziciji, u vreme kada ga je ivot polagano naputao, ovaj
razbojnik je, budui da je bio Izrailjac po nacionalnosti, prizvao u seanje sve ono to
je od malena sluao o jevrejskom Mesiji koga su najavljivali mnogobrojni
starozavetni proroci. Poto je Isusovo delovanje bilo javno, za njega su znali stanovnici
ne samo itave Judeje, Galileje i Samarije, ve i itelji neznaboakih oblasti,
Dekapolisa, Sirije, Fenikije itd
3
. Iako neveran i nekoliko sati pre svoje smrti, razbojnik
je uvideo istinu da je upravo ovek raspet u sredini, Isus iz Nazareta, onaj Mesija i Car
koga su Izrailjci vekovima oekivali. Evo kako nas o ovom dogaaju izvetava
evanelist Luka:
A jedan od obeenih zloinaca hulio je na njega govorei: zar nisi ti Hristos? Spasi
samoga sebe i nas. A drugi mu odgovori prekorevajui ga: zar se ni malo ne boji Boga
budui da si isto tako osuen? I, mi smo pravedno osueni, jer primamo to naa
dela zasluuju; ovaj meutim nije uinio nita neumesno. I ree: Isuse, seti me se kad
doe sa svojim carstvom. A on mu ree: zaista, zaista, kaem ti: danas e biti sa
mnom u raju.
4

Ono to jasno uviamo jeste injenica da je razbojnik poverovao da je Isus nebeski
Car i Mesija, govorei: seti me se kad doe sa svojim carstvom, i to u trenutku kada
su i sami apostoli bili izgubili veru. Istina je, naravno, da razbojniku nije niko
propovedao dok je visio na krstu, ali je istina i to da se on oigledno setio ranijih
propovedi o buduem Mesiji koje je uo u jevrejskim sinagogama, koje je nekada bio
poseivao. Povezujui propovedana proroanstva koja je uo, sa onim to je sagledao u
vie nego blagoslovenom ivotu a sada i raspeu, na drveni krst prikovanog Galilejca,
mogao je da zakljui samo jedno. Isus iz Nazareta jeste proreeni Mesija i Car Izrailja,

1
Ev. po Mateju 27:41-44. Naglasak moj.
2
Ev. po Marku 15:32. Naglasak moj.
3
Vidi npr. u: Ev. po Mateju 4:23-25; 15:21-28. Dela ap. 26:26.
4
Ev. po Luki 23:39-43. Naglasak moj.
110
Spasitelj koji na sebe preuzima sva bezakonja grenog sveta.
1
Apostol Jovan, u vezi
ovakve vere pojedinca, izriito tvrdi u svojoj poslanici sledee:
Svako, ko veruje da je Isus Mesija, roen je od Boga (...) Ovo napisah
vama koji verujete u ime Sina Boijeg, da znate da imate veni ivot.
2

Nain na koji je, dakle, razbojnik spasen nije nikakav specijalan sluaj ve pravilo
koje govori o tome da se ovek spasava pred Bogom jedino kroz veru u Hrista
Spasitelja i roenje od Boga, bez ikakvih svojih zasluga, dobrih dela ili verskih obreda,
o emu smo uostalom dovoljno detaljno govorili u prethodna dva poglavlja. Meutim,
ono to nije sasvim poteno od pomenutog pravoslavnog autora jeste to to je od
(neupuenih) italaca sakrio svoje verovanje u pravi razlog spasenja ovog raspetog a
nekrtenog oveka. Kao to emo se uveriti, po uenju Istone crkve, pomenuti
zloinac je bio spasen iz razloga to je samoga Gospoda Isusa Hrista bio time zaduio
dok je ovaj jo bio beba u Marijinom naruju. Evo ta nam o ovom zaduenju
Hristovom govori sveto predanje:
Kada pravedni Josif, Preista Djeva i Bogomladenac iahu u Egipat, njih u jednom
pustom mestu napadoe razbojnici i htedoe da mu uzmu magarca, na kome oni
noahu neto malo to im bee potrebno za put, a na kome pokatkad i Mati s Detetom
putovae. Meutim jedan od tih razbojnika, ugledavi neobino lepo Detence, zadivi se
tako neobinoj lepoti i ree: Kad bi Bog uzeo na sebe telo oveije, ne bi bio lepi od
ovog deteta! I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da nita ne uzimaju od
ovih putnika. Ispunjena blagodarnou prema ovako velikodunom razbojniku
Presveta Djeva ree mu: Znaj, da e te ovo Dete nagraditi divnom nagradom
zato to si Ga danas sauvao. Ovaj razbojnik bee onaj sami, koji docnije, pri raspeu
Gospoda Hrista, bi obeen na krstu s desne strane, i kome Gospod ree: Danas e biti
sa mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se proroansko predskazanje Boje Matere, da e
ga ovo Dete nagraditi. A ime tom blagorazumnom razbojniku bee Diomaz, dok onome
drugome, raspetome s leve strane Gospoda, bee ime Gestas.
3

Kao to vidimo, razbojnik po imenu Diomaz je bio nagraen spasenjem zato to je
nekada davno potedeo od pljake svetu porodicu i to zbog lepote bebe Isusa. Hristos
je oigledno morao da spasi razbojnika, jer ga je time obavezala Presveta Majka
Boja jo dok je On bio u pelenama. Ve smo ranije govorili o tome da se spasenje po
delima, a pogotovo spasenje zbog ranijeg Boijeg zaduenja nigde ne nauava u
Bibliji i da je u sutoj suprotnosti sa evanelskom porukom. Ipak, ovo nije i jedini
primer spaenog koji nije iskusio bilo kakvo krtenje (vodom ili krvlju). Primera ima
jo, pa ak i u samom svetom predanju, kome, po pravoslavnima, isto tako moramo
verovati kao i Boijoj Rei. Dogaaj koji je opisan u narednom tekstu, odigrae se za
vreme stranoga suda, a potie iz vizije koju je o njemu imao prepodobni Grigorije iz
IX veka:
Posle ovih, odvoji Gospod sa leve strane i one koji su bili duhovno slepi i koji
nisu iveli po volji Bojoj. Na njima nije bilo nikakvog zla, bili su skoro kao
pravednici. I pogleda Gospod na njih, i ne razgnjevi se, nego se razgnjevi na roditelje
njihove, zato to ih nisu prosvetili svetim hrianskim krtenjem. I ree Gospod da im
se da poslednje mesto na zapadu, i da naslede neki mali deo venoga ivota, bez

1
Proroanstvo proroka Isaije, sadrano u 53. poglavlju njegove knjige.
2
1. posl. Jovanova 5:1, 13. Naglasak moj.
3
Justin Popovi, itija svetih za 26. decembar, str. 747-748. Naglasak moj.
111
gledanja lica Bojeg. A oni zavikae: Vladiko i Gospode, blagosloven si Ti i blag, i
milostiva srca. Ti si Gospodar od ivota i smrti, uzeo si nas prevremeno iz zemaljskoga
ivota, po nekakvim udnim tajnama tvojim. No za jedno Te molimo, opomeni nas se,
Gospode! I Gospod im darova malo svoga dara i dobitka. To su bila deca hrianskih
roditelja koja ne ponee svetoga krtenja. A sva behu jednakoga rasta.
1

Dakle, deca koja nisu bila krtena, i koja nisu ivela po Boijoj volji (znai to su bila
velika deca a ne bebe), a liila na pravednike dobila su mesto u raju. Dodue, to je
bio neki zapadni kraj raja gde se nasleuje mali deo venog ivota bez gledanja
Boijeg lica, ali ipak raj je raj. Naravno, nije potrebno puno mudrosti i preveliko
poznavanje Svetog pisma da bi se zakljuilo da se ne moe biti u raju a naslediti mali
deo venog ivota (jer ako je mali deo onda nije vean), niti je mogue biti u
nebeskom blaenstvu a istovremeno daleko od Boijeg lica. Takoe je nemogue da
neko ko ne izvrava Boiju volju stigne u raj, a da pritom lii na pravednika jer na
njemu nema nikakvog zla. Na pravu zbrku ovakvih oprenih izjava kojim nam sveto
predanje saoptava ta e se zbiti na poslednjem sudu, Biblija daje veoma konkretne
odgovore. Najpre, sam Gospod Isus, kao i apostol Jovan, kazuju da je nemogue ui u
raj onome koji ne izvrava Boiju volju:
Nee ui u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko ini
volju Oca moga koji je na nebesima.
2

A svet i elja za njim prolazi; ko pak tvori volju Boiju ostaje doveka.
3

I u njega nee ui nita neisto, ni onaj to ini neto gnusno i lano, nego samo
oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi ivota.
4

Takoe, vienje koje je imao Grigorije u devetom veku posle Hrista znatno se
razlikuje od Jovanove otkrivenjske vizije iz prvog veka i po pitanju gledanja Boijeg
lica. Pismo naime tvrdi da e svi stanovnici raja gledati Boije lice, i da e Njegovo
ime biti zapisano na njihovim elima:
I nita vie nee biti prokleto. I presto Boiji i Jagnjetov bie u njemu (u
Nebeskom Jerusalimu; prim. I. S.), i sluitelji njegovi sluie mu, i gledae njegovo
lice, i njegovo ime bie na njihovim elima. I noi nee vie biti i nee im biti potrebna
svetlost svetiljke, ni sunca, jer e ih Gospod Bog obasjavati i carevae u sve vekove.
5

Ovo vienje je, znai, ne samo opreno uenju Svetog pisma, nego se protivi i
pravoslavnoj nauci koja govori o nemogunosti dostizanja raja od strane onih koji nisu
krteni vodom ili krvlju, to nam na kraju krajeva dokazuje da je uenje Istone crkve
samo sebi kontradiktorno.
Sa druge strane, sveto predanje i pravoslavna nauka nas izvetavaju i o
mogunostima da ljudi, kada blizu njih nema rukopoloenih svetenika koji poseduju
svetoduhovsku silu apostolskog prejemstva, a nalaze se na samrti, mogu da budu
krtavani i od strane obinih vernika (laika):
Krtenje samo vrio je pogruenjem u vodu tri puta, u ime Oca i Sina i Sv. Duha,
episkop, prezviter ili izuzetno i subsidijarno i akon a u sluaju nude, da ne bi niko

1
Posle smrti, Manastir Mileeva, 1991. god. str. 24. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 7:21. Naglasak moj.
3
1. posl. Jovanova 2:17. Naglasak moj.
4
Otkrivenje Jovanovo 21:27.
5
Otkrivenje Jovanovo 22:3-5. Naglasak moj.
112
od onih, koji hoe da se u samrtnoj opasnosti krste, ostao nekrten, mogli su krstiti i
lajici.
1

Oni drugi, koji ne bi imali tu sreu da ih krsti neko od vernika mirjana, a slutili
su da im se blii smrt, krtavali su sami sebe u reci, izlazili iz kue po kiovitom
vremenu da bi im se to uraunalo umesto krtenja ili pak imali privilegiju da ih krste
sami aneli nebeski. Posluajmo neke izvetaje iz pravoslavnog predanja:
Sv. Drosida. Ki cara Trajana. Bi uhvaena sa drugih pet ena gde nou sakuplja
tela postradalih muenika za Hrista, i zbog toga od cara ljuto nakarana. Onih pet ena
behu teko muene i najzad baene u rastopljen bakar, gde due svoje predadoe
Gospodu svome. A Drosida osta pod strogom straom carskom. No ona izbee iz dvora
i sama sebe krsti u jednoj reci. Posle osam dana predade duu svoju Bogu.
(Ohridski Prolog vladike Nikolaja, 22. mart);
Sv. mu. Lup. Ovaj sveti mu bee sluga i sv. Dimitrija, vojvode solunskog. (...)
Kako Lup jo ne bee krten, mada bee hrianin, to se on moljae Bogu, da Bog
nekako ustroji njegovo krtenje pre smrti. Utom se iznenadno proli voda iz
oblaka na svetog muenika, i tako on primi krtenje svie. Posle velikih muka bi
poseen i preseli se u Carstvo nebesko. (23. avgust);
Sv. mu. Filimon (...) No kada Filimon stupi pred idole, najedanput zasija
svetlost hrianske vere u srcu njegovom i on se prekrsti. Potom izae i poe vikati:
Hrianin sam! Sluga Hrista Boga ivoga! uvi ovo sudija, nasmeja se, mislei da se
Filimon podsmeva hrianima. Potom Filimon bi muen groznim mukama. Dad s
neba pade na njega i krsti ga. (14. decembar);
Sv. mu. Konon Isavrijski. Pouen bi u veri Hristovoj i krten u ime Presvete
i ivotvorne Trojice od samoga Arhangela Mihaila. I do same smrti njegove
nevidljivo ga je pratio ovaj Arhistratig Boji. (5. mart).
2

Vie je nego nepotrebno na ovom mestu isticati da u prvovekovnoj hrianskoj
praksi uopte nije bilo sluajeva da su vernici krtavali sami sebe, bili krteni pljuskom
za vreme kakve vremenske nepogode ili rukom anela koji, prema Gospodnjem
nalogu datom apostolima
3
, nisu ni poslati da to ine. Sa druge strane, kao da
pravoslavnima nije dovoljno to to zagovaraju nebiblijsko uenje o krtenju, kao i
njegovo nepravilno sprovoenje oblevanjem ili prskanjem vodom, oni doputaju da
krtenje bude obavljeno (u nedostatku vode) i neim to uopte ne lii na materijalni
element u kome su obavljana krtenja u apostolskom prvovekovnom hrianstvu. Evo
ta itamo o moguim nainima krtavanja u posebnim hitnim sluajevima, kada
postoji opasnost da neko umre bez krtenja (i otputuje u venost bez mogunosti
spasenja):
Malo ljudi zna da u potrebi, ako ovek umire i postoji opasnost od nasilne ili
prirodne smrti, svaki mirjanin moe da krsti. On moe to da obavi sa malo vode, ili ak
u nedostatku vode sa malo peska (!). Potrebno je tri puta obliti (pokropiti ili
posuti) glavu sa reima: Krtava se sluga Boji (IME) u ime Oca, amin (obliva) i
Sina, amin (obliva) i SVETOGA Duha, amin (obliva).
4


1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 432. Naglasak moj.
2
Naglasci na citatima iz Ohridskog prologa oznaeni kurzivom su moji.
3
Vidi u: Ev. po Mateju 28:19-20.
4
Sveti knez Lazar, br. 4 [24], Prizren 1998. god. str. 135. Naglasak moj.
113
Ovakvi primeri, koje nalazimo u okviru Istone crkve, samo dokazuju dokle se sve
moe stii sledei naopaka i nebiblijska uenja o onome o emu su Hristos i apostoli
izuzetno jasno govorili i pisali.
U pogreno tumaenje i shvatanje Biblije od strane pravoslavnih, a u vezi onoga
to nazivaju svetom tajnom miropomazanja, uveriemo se u narednoj celini ovoga
poglavlja.
SVETA TAJNA MIROPOMAZANJA
Kroz svetu tajnu miropomazanja hrianin dobija posebne darove Duha Svetog
koji su mu potrebni za uzrastanje u moralnom ivotu, u svetosti. Ovu svetu tajnu
ustanovio je Gospod Isus Hristos, a apostoli su je primenjivali nad
vernicima posle njihovog krtenja. I danas se ona u Pravoslavnoj Crkvi obavlja
odmah posle krtenja, kao posebna sveta tajna, a ne kao sastavni deo krtenja. Obavlja
je svetenik, pomazujui svetim mirom izvesne delove tela (elo, oi, nos, usta, ui,
prsa, ruke i noge) uz izgovaranje odreene formule: peat dara Duha Svjatoga. Sveto
miro moe da osveti samo arhijerej. To se vri na sv. liturgiji na Veliki etvrtak.
Sprema se od ulja, vina i raznih mirisnih materija. Arhijerej tu osveenu materiju
razdaje parosima za potrebe obavljanja ove svete tajne.
1

Upravo navedeni tekst nam daje na znanje kako glasi verovanje Istone crkve po
ovom pitanju. Ono to je najvanije da zapamtimo jeste tvrdnja da je ovu svetu tajnu
ustanovio Gospod Isus Hristos i da su je apostoli primenjivali nad vernicima nakon
njihovog krtenja.
Na osnovu Svetoga pisma ali i iz drugih istorijskih izvora lako moemo da
ustanovimo da li je ovaj navod pravoslavnih istinit. Naime, kao to je svakom
izuavaocu Biblije poznato, novozavetni spisi ni na jednom jedinom mestu ne
spominju da je Gospod i jednim slovom bilo ta rekao o sv. tajni miropomazanja sa
svim onim elementima koji se danas vre u Pravoslavlju, niti pak spominju da su
apostoli bilo gde i kada nekoga na ovaj nain pomazali. Dokaze iz Svetog pisma za ovo
uenje moemo da dobijemo samo u sluaju da, poput pravoslavnih, vadimo stihove iz
konteksta ili ih tumaimo prilagoavajui ih, da bi dokazali sopstvene vanbiblijske
doktrine. Pre nego to nainimo pregled stihova koje veinska crkva u Srbiji navodi
radi potvrde svoga verovanja, elim da ukratko spomenem nekoliko reenica iz
crkvene istorije Jevsevija Popovia. Kao to emo se uveriti, ovaj istoriar tvrdi da se
dogma o miropomazanju postepeno razvijala, te da je tokom vekova bilo znaajnih
razlika u njenom praktikovanju u zapadnom i istonom delu iste vaseljenske crkve.
Takoe, istorijski podaci svedoe i o tome da je pomazivanje uljem (hrizma) nazvana
svetom tajnom tek u treem perijodu (prema hronologiji koju zastupa Jevsevije
Popovi) a to znai tek posle 622. godine nove ere:
Blagodatno sredstvo, kojim se dobiva Duh Sveti, davahu apostoli Petar i Jovan u
Samariji i Pavle u Efesu polaganjem ruku (...). Da li je polaganjem ruku ve u ova dva
sluaja bilo spojeno i mazanje uljem, ne kae se.
2


1
Milin, Crkva i sekte, str. 316-317. Naglasak moj.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 433. Naglasak moj.
114
U pogledu davanja miropomazanja utvrdila se u drugom perijodu razlika, koja je
jo ranije nastala izmeu Istoka i Zapada. Na Istoku je naime tajnu miropomazanja
davao svaki svetenik odmah posle krtenja pomazivanjem hrizmom (...), pri emu se
pomazivahu bar elo, oi, nozdrve, usta i ui, i izgovarala formula: Peat dara Duha
Svetoga. Na Zapadu je pak sve openitijim postajao obiaj, da miropomazanje ne daju
svetenici, nego episkopi, koji u tu svrhu putuju po svoj episkopiji, i da je tajna davana
pomazivanjem ela i polaganjem ruku. (...) Hrizma kao materija istoimene tajne ili
tajne miropomazanja, zove se na Istoku uvek jo samo hrizma (...) i tek u treem
perijodu kao i tajna, (...) hrizmu osveivahu episkopi na oltaru za vreme liturgije.
Isprva ne bee odreen za to poseban dan, ali malo po malo dolo je do toga, da je
openito odreen za to Veliki etvrtak, i na Istoku je naposletku osveenje hrizme
postalo iskljuivo pravo najvieg episkopa.
1

Kao to je uoljivo, radnje u vezi sv. tajne miropomazanja su uobliene svetim
predanjem a ne Svetim pismom. Meutim, veoma je interesantno baciti pogled na
pokuaje pravoslavnih da ovu sv. tajnu objasne i utemelje na Bibliji. Evo kako na
temelju Boije Rei ovaj sakrament objanjava vrsni apologeta i borac protiv jeresi,
Lazar Milin:
A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govorei: ako je ko
edan, neka doe k meni i neka pije. Ko veruje u mene kao to ree pismo iz
njegova tela e potei reka ive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime
oni to veruju u njega; jer Duh jo ne bee siao poto Isus jo nije bio proslavljen (Jn.
7, 37-39).
Kao to se vidi, ovo obeanje Spasiteljevo tumai nam sam evangelist Jovan tako,
da e oni koji, budui edni, priu Hristu da piju sa njegovog izvora to jest koji se
krste i postanu lanovi Njegove Crkve primiti Duha Svetoga u svoje vreme, kad posle
proslavljenja Hristovog Duh bude siao.
Kratko: pokraj krtenja i posle krtenja postoji jo jedan sveti in kroz koji e
vernim biti saopteni darovi Duha svetog. Tako su to shvatili apostoli pa su to i
primenjivali. Evo biblijskog svedoanstva:
Apostoli koji su bili u Jerusalimu, uvi da je Samarija primila re Boju, poslae
im Petra i Jovana, koji sioe i pomolie se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; jo,
naime ni na jednog od njih ne bee siao, nego su bili samo krteni u ime Gospoda
Isusa. Tada stavie ruke na njih te primahu Duha Svetoga (Del. ap. 8, 14-17).
Kao to se jasno vidi iz teksta, Samarjani su prvo bili krteni. Meutim apostoli to
jo nisu smatrali dovoljnim za pravo uzrastanje u veri. Smatrali su da pokraj krtenja
treba jo i da poloe ruke na njih da bi primili Duha Svetoga. Nama sumnje, taj
postupak nije potekao iz njihove line inicijative. Oni su o tome morali biti poueni od
samog Spasitelja, iako nam ta neposredna pouka nije nigde zapisana u Svetom Pismu.
Da je takva pouka postojala to proizilazi iz same injenice to apostoli tako postupaju.
Evo jo jednog biblijskog primera koji svedoi to isto.
A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle proavi gornje oblasti doe u Efes u tu nae
uenike. Njima ree: jeste li primili Duha Svetoga kad ste poverovali? Odgovorie mu:
nismo ni uli da postoji Duh Sveti. Ree im jo: u ime ega ste krteni? A oni rekoe: u
ime Jovanovog krtenja. Na to Pavle ree: Jovan je krstio pokajnikim krtenjem
govorei narodu da poveruje u onoga koji za njim dolazi, to jest u Isusa. Kad to ue,

1
Navedeno delo, str. 649-650. Naglasak moj.
115
krstie se u ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle poloio ruke na njih, sie Duh Sveti na
njih, pa govorahu jezicima i prorokovahu (Del. ap. 19, 1-6).
1

Ukoliko paljivo proitamo upravo navedeni tekst uvideemo niz neslaganja
Milinovih tumaenja sa stvarnim uenjem Svetog pisma.
Naime, biblijski tekst sa poetka navoda, koji je izreen od strane Gospoda Isusa a
zapisan od strane evaneliste Jovana, govori o silasku Svetog Duha na svaku pojedinu
osobu u trenutku njenog poverovanja u Spasitelja, nakon Njegovog proslavljenja na
nebu i ustanovljavanja zemaljske Crkve. Duh Sveti e, po Gospodnjim reima, postati
kao reka svee tekue (ive) vode u ivotu pojedinca, te ovaj vie nikada nee biti
duhovno edan. Uostalom, Milin je ovu Hristovu pouku protumaio kao da se odnosi
na krtenje i pripajanje Crkvi, iako takvo znaenje iz teksta uopte nije izvodljivo.
Navedeni tekst se, dakle, odnosi na delovanje Svetog Duha u ivotu vernika pa uopte
nije jasno zbog ega se od strane pravoslavnih dovodi u vezu sa ustanovljavanjem sv.
tajne miropomazanja, kada se o njoj ni na posredan nain nigde ne govori? (Slinu
pouku o ivoj vodi je Gospod izrekao i Samarjanki u etvrtoj glavi ev. po Jovanu, ali
to svakako nije znailo da je ova ena trebala na bilo koga da polae ruke da bi ovaj
dobio Svetog Duha.)
Sa druge strane, navodi iz Dela apostolskih, u kojima se spominje silazak Svetog
Duha na vernike nakon njihovog krtenja i polaganja ruku apostola, takoe nita ne
dokazuje po ovom pitanju. Naime, ne samo da se ovde nigde ne spominje
miropomazanje (to je glavni razlog Milinovog navoenja ovih tekstova), nego je
istina da u Delima apostolskim nalazimo i na sasvim suprotan redosled deavanja to
se tie silaska Sv. Duha i neijeg krtenja (to bi oigledno trebalo, po Milinovom
nainu dokazivanja, da znai da se miropomazanje moe vriti i pre krtenja). Evo i
primera. Prilikom krtenja Etiopljanina u 8. poglavlju Dela apostolskih nije zapisano
da je Duh Sveti siao na njega ni pre a ni posle njegovog uronjenja u vodu. Filip nije
poloio ruke na njega a nisu se ispoljili ni razni duhovni darovi prorotva i govorenje
udnim jezicima. Sa druge strane, u kui kapetana Kornilija u 10. poglavlju, na
sluaoce Petrove propovedi koji su poverovali najpre je siao Sveti Duh (bez polaganja
ruku) ispoljivi svoja udesna znamenja, a tek potom je usledilo krtenje:
Dok je Petar jo govorio ove rei, sie Duh Sveti na sve koji su sluali govor. I
zadivie se verni iz obrezanja koji su doli s Petrom, to se i na mnogoboce izlio dar
Svetoga Duha; jer su ih sluali kako govore jezike i veliaju Boga. Tada odgovori Petar:
moe li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I
zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista.
2

Sluaj koji opovrgava pravoslavno gledite se zbio i prilikom krtenja tamniara i
njegovog doma u Filipima (16. pogl.); prvo su poverovali, pa bili krteni a da nije
zapisano u kom se momentu spustio Sveti Duh, niti nam se ita saoptava o polaganju
ruku. Iz ovih razloga je veoma neuputno uzimati primere iz ove novozavetne knjige
radi dokazivanja neke kasnije ustanovljene obredne radnje kao to je miropomazanje,
a iz prostog razloga to bi se razliitim tekstovima mogla podupreti mnoga uenja (pa i
redosled: miropomazanje a zatim krtenje). Moda najbolji dokaz injenice da se Sveti
Duh useljava u srce oveka pre krtenja, prilikom poverovanja u poruku propovedi
evanelja, dao je ap. Pavle u poslanici Galatima:

1
Milin, navedeno delo, str. 317.
2
Dela apostolska 10:44-48. Naglasak moj.
116
elim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili
time to ste uli propoved o veri? (...) Koji vam, dakle daje Duha i ini udesa meu
vama, ini li to zbog dela zakona ili to ste uli propoved o veri?
1

No, da se osvrnemo ukratko i na poslednji deo Milinovog dokaznog materijala.
Re je o tekstu koji se nalazi u Delima apostolskim 19. glavi, a opisuje krtenje i
polaganje ruku nad vernicima u Efesu od strane apostola Pavla. Kao krunski dokaz da
na osobu koja je krtena ne silazi Sveti Duh ukoliko se nad njom ne izvri i
miropomazanje, pravoslavni apologeta navodi ovaj tekst. Primer krtenih Efeana koji
nisu ni uli da postoji Sveti Duh, oito jasno govori u korist izvoenja jo jedne svete
tajne, prilikom koje e krtenik primiti peat dara Duha Svetoga. No, da li je ba
tako? Ovakav zakljuak se moe izvesti samo iz povrnog iitavanja Lukinog zapisa.
Ipak, ukoliko uz ovaj tekst proitamo i poslednji deo 18. poglavlja (od 24. do 28. stiha),
dobiemo sledei uvid u pomenuta deavanja:
- Uenike koje je Pavle naao u Efesu (19:1), krstio je u ime Jovanovog krtenja
Apolos rodom iz Aleksandrije
2
, koji je i sam bio upoznat samo sa krtenjem koje je
obavljao Jovan Krstitelj (18:24,25), ali ne i sa hrianskim krtenjem;
- Zbog ovog Apolosovog propusta u nauavanju i krtavanju, kod sebe su ga primili
i detaljnije pouili u veri Akila i Priskila, ljudi koji su u veri bili utemeljeniji (18:26);
- Nije istina da uenici u Efesu nisu uli niti pak primili Svetog Duha zbog toga to
nisu bili miropomazani, ve zato to jo uvek nisu ni bili krteni hrianskim
krtenjem, ve onim koje je Jovan vrio u Palestini pozivajui Izrailjce da se pokaju i
kao takvi uu u nastupajue nebesko carstvo;
- Nakon Pavlovog objanjenja i propovedanja o veri u Hrista, ovi uenici su bili
krteni u ime Gospoda Isusa (tj. u ime Oca, Sina i Svetoga Duha) (19:5,6);
- Nakon polaganja ruku i silaska Svetog Duha, uenici su dobili darove proricanja i
govorenja u jezicima.
Iako je ovom prilikom silazak Svetog Duha na novokrtene bio povezan sa
polaganjem ruku apostola (to nije obavezno moralo biti sluaj, kao to sam objasnio
ranije), za pravoslavne ovaj primer i nije ba upotrebljiv. Naime, ukoliko ele da ga
primene na sebe u potpunosti kao to se trude, svi novokrteni i miropomazani
pravoslavni vernici bi trebali da ispoljavaju i udne znake, poput proricanja i tenog
govorenja svetskim govornim jezicima koje ranije uopte nisu ni uili niti znali.
3
No,
oito je da se nakon pravoslavnog krtenja i miropomazanja to ne dogaa, pa stoga ni
drugi segmenti dokaza iz poslednje navedenog biblijskog teksta, kojeg je Milin

1
Poslanica Galatima 3:2, 5. Pavle, dakle, ne postavlja pitanje: Da li ste Duha primili nakon izvrenja svetih
tajni krtenja i miropomazanja ili na temelju dela zakona?, ve jasno istie poverovanje propovedi o veri
kao uslov za primitak Svetog Duha. U posl. Rimljanima 10:17 ovaj apostol je jasno istakao da vera potie
od propovedi, a propoved biva Hristovom reju.
2
Iako nam sveti tekst to izriito ne kae, moemo sa sigurnou da pretpostavimo da je njihov krstitelj bio
Apolos, a kao dokaz navodimo i injenicu da su oni bili krteni u ime Jovanovog krtenja (kojeg je
Apolos jedino poznavao) a ne hrianskog u ime Oca, Sina i Svetoga Duha sa ijim vrenjem ovaj nije bio
upoznat.
3
Ovaj fenomen je vezan za silazak Svetog Duha na hriane u prvom veku, a najavljen je od strane Gospoda
Isusa Hrista pre njegovog vaznesenja na nebo (Mk. 16:17). Sveti Duh je omoguio hrianima iz rane
Crkve da slavljenjem Boga na drugim govornim jezicima ukau neverujuim Judejima da je nastupio novi
period, u kome e radosna vest o spasenju biti propovedana svim narodima na svetu. Vidi u: Dela
apostolska 2:4-11; 10:46; 11:15-18; 19:6; 1. Kor. 12:7-11; 14:21-22.
117
citirao, nisu pravovaljani i primenljivi u sluaju vrenja prve dve svete tajne u okviru
Istone crkve.
No, poto je oigledno da pravoslavni povezuju silazak Sv. Duha sa svojom
miropomazanjem, elim da se u ovom prouavanju osvrnemo na istoriju i znaaj
pomazivanja uljem u delu Biblije u kojem se ono zaista pominje.
Pomazanje uljem u Starom Zavetu
Pomazanje uljem se u knjigama Starog zaveta spominje na vie mesta. Ulje za
pomazanje Boijih slugu (svetenika, careva i proroka) je predstavljalo spoljanji
vidljivi znak nevidljivog prisustva Svetog Duha u ivotu pojedinca. Verovatno otuda i
potie ideja o miropomazanju u Istonoj (i Zapadnoj) crkvi kao znaku prisustva Svetog
Duha u ivotu novokrtenog. Meutim, pomazanje koje je opisano u starozavetnim
spisima se umnogome razlikuje po znaenju od sakramenta kojeg prouavamo.
Najpre, u tom istorijskom periodu nije bilo krtavanja, a pogotovo ne u ime Oca, Sina i
Svetoga Duha. Nije postojala ni Hristova Crkva, a pomazivanje se ipak vrilo na
maloas pomenutim grupama ljudi. Evo na koji nain se spravljalo sveto ulje za
pomazanje u Starom zavetu, kao i koja su ogranienja vaila u vezi njegove primene:
Jo ree Gospod Mojsiju govorei: Uzmi mirisa najboljih: smirne najistije pet
stotina sikala i cimeta mirisavoga pola toliko, dvjesta pedeset, i iirota takoe dvjesta
pedeset, i kasije pet stotina mjerom svetom, i ulja maslinova jedan in. I od toga naini
ulje za sveto pomazanje, ulje najbolje vjetinom apotekarskom; to da bude ulje
svetoga pomazanja. I njim pomai ator od sastanka i koveg od svjedoanstva, i sto i
sve sprave njegove, i svijetnjak i sprave njegove, i oltar kadioni, i oltar na kojem se
prinosi rtva paljenica, i sve sprave njegove, i umivaonicu i podnoje njezino. Tako e
ih osvetiti, te e biti svetinja nad svetinjom, i to ih se god dotakne bie sveto. Pomai i
Arona i sinove njegove, i osvetie ih da mi budu svetenici. A sinovima Izrailjevijem
kai i reci: ovo neka mi bude ulje svetoga pomazanja od koljena do koljena vaega.
Tijelo ovjeije neka se ne mae njim, niti pravite takoga ulja kako je ono; sveto
je, neka vam bude sveto. Ako li bi ko nainio tako ulje ili namazao njim
drugoga, istrijebie se iz naroda svojega.
1

Iz upravo navedenog teksta uviamo koji je bio jedini pravilan nain spravljanja i
upotrebe svetog ulja. Gospodnja naredba se odnosila na pomazanje, a samim tim i
osveenje celokupnog atora od sastanka sa svim bogoslubenim predmetima. Mesto
Boijeg prebivanja je moralo da bude sveto, a to se postizalo simbolikim osveenjem
kao znakom istinitog Boijeg duhovnog prisustva. Pomazani su bili i Aron (Mojsijev
brat) i njegovi sinovi kao svetenici, ija je dunost bila da prinose rtve na velikom
oltaru koji se nalazio u dvoritu ispred atora, pouavaju narod u veri i obavljaju ostale
bogoslubene aktivnosti. Ostalom narodu je bilo striktno zabranjeno da spravlja
ovakvu pomast i da pomazuje sebe jer bi u suprotnom od Gospoda bio kanjen
smru. Ulje pomazanja koje je bilo izliveno na glavu prvosvetenika Arona spominje se
i u jednom od psalama:

1
2. Mojsijeva 30:22-33. Naglasak moj.
118
Kao dobro ulje na glavi, koje se stae na bradu, bradu
Aronovu, koje se stae na skut od haljine njegove.
1

O pomazivanju uljem izrailjskih careva, itamo na vie mesta u Starom zavetu:
A Gospod bjee objavio Samuilu dan prije nego doe Saul, rekavi: Sjutra u ovo
doba poslau k tebi jednoga ovjeka iz zemlje Venijaminove, njega pomai da bude
vo narodu mojemu Izrailju, i on e izbaviti moj narod iz ruku Filistejskih. Jer
pogledah na narod svoj, jer vika njegova doe do mene. I kad Samuilo ugleda Saula,
ree mu Gospod: eto ovjeka za kojega ti rekoh; taj e vladati mojim narodom. (...)
Tada Samuilo uze uljanicu, i izli mu ulje na glavu, pa ga cjelova, i ree mu: eto, nije li te
pomazao Gospod nad naljedstvom svojim da mu bude vo?
2

A Gospod ree Samuilu: dokle e ti plakati za Saulom kad ga ja odbacih da ne
caruje vie nad Izrailjem? Napuni rog svoj ulja, i hodi da te poljem k Jeseju
Vitlejemcu, jer izmeu njegovijeh sinova izabrah sebi cara. (...) Tada Samuilo uze rog s
uljem i pomaza ga usred brae njegove; i sie Duh Gospodnji na Davida i osta na
njemu od toga dana.
3

I Sadok svetenik uze rog s uljem iz atora, i pomaza Solomuna. Potom zatrubie u
trubu i sav narod ree: da ivi car Solomun!
4

Takoe, prorok Ilija je pomazao Azaila i Juja za careve dveju drava, a Jelisija za
proroka:
Tada mu ree Gospod: idi, vrati se svojim putem u pustinju Damatansku, i kad
doe pomai Azaila za cara nad Sirijom. A Juja sina Nimsijina pomai za cara nad
Izrailjem, a Jelisija sina Safatova iz Avel Meole pomai za proroka mjesto sebe.
5

Ono to bismo uopteno mogli da zakljuimo jeste da je pomazivanje uljem
predstavljalo odreenu vrstu predodreenja za slubu na koju je Gospod pozvao
odreene linosti (David, na primer, nije odmah postao car iako se Gospodnji Duh
spustio na njega nakon pomazanja. Ovaj Boiji pomazanik je morao da saeka na svoje
krunisanje vie godina od izvrenja tog ina).
6
Naravno, ova svetenika, carska i
proroka sluba imaju veoma malo zajednikog sa svetom tajnom koju prouavamo,
iako uviamo da postoje i odreene pozajmljene slinosti, kao to je npr. silazak
Svetog Duha na osobu nakon njenog pomazanja.
Isus iz Nazareta kao Pomazanik Svetog Duha
Velika je istina Svetog pisma da je Isus iz Nazareta ispunio na sebi svu starozavetnu
simboliku koja je na Njega ukazivala. On je sam rekao:
Ne mislite da sam doao da razreim zakon i proroke; nisam doao da razreim
nego da ispunim.
7


1
Psalam 133:2.
2
1. Samuilova 9:15-17; 10:1. Naglasak moj.
3
1. Samuilova 16:1, 13. Naglasak moj.
4
1. Carevima 1:39.
5
1. Carevima 19:15-16.
6
Vidi: 2. Carevima 5:1-5.
7
Ev. po Mateju 5:17.
119
Apostol Pavle dodaje:
Da vas, dakle, niko ne osuuje za jelo, ili za pie, ili za kakav praznik, ili mladinu,
ili subotu; ovo je sve samo sen onoga to e doi, a stvarnost je Hristos.
1

U Gospodu Isusu Hristu su nale svoje ispunjenje svetenika, carska i proroka
sluba, koje su bile samo bleda senka blistave novozavetne stvarnosti. Naime, sama re
Hristos (na grkom) ili Mesija (Maijah - na hebrejskom), prevedene na srpski
znae: Pomazanik. U malopreanjem prouavanju uvideli smo da su starozavetni
pomazanici (Mesije, Hristosi) bili pomazivani svetim uljem pomazanja kao simbolom
duhovne Boije prisutnosti i blagonaklonosti nad njima. Sa druge strane, onaj pravi
Mesija Hristos, Isus iz Nazareta, bio je zaet silom Duha Svetog u utrobi svoje majke
kao Sin veitog Boga. U momentu krtenja, na Njega je od Boga Oca sa neba siao
Sveti Duh u telesnom obliju goluba, kada je i na vidljivi nain bilo potvreno njegovo
mesijanstvo i poslanje za izvrenje Boije volje. Mnogobrojni delovi Starog i Novog
zaveta potvruju Isusovu sveteniku, carsku i proroku slubu.
2
Ukoliko proitamo
sve raspoloive stihove koji govore o ovoj temi, uveriemo se da su se mnoga drevna
proroanstva o Isusu Mesiji (Hristu) ispunila u objedinjenju svih slubi starozavetnih
pomazanika, i to samo u jednoj osobi. A upravo iz razloga to je simbolika pomazanja
iz Starog zaveta ispunjena u Novom, u osobi Isusa Boijeg Sina, to sledstveno tome
znai da za njim vie nema nikakve potrebe. I uistinu, u spisima Novoga zaveta ne
nalazimo pomen da je bilo ko vrio pomazanje (uljem) nad bilo kime, osim ako
izuzmemo ono pravo pomazanje koje sam Bog ini Svetim Duhom nad svakom
osobom koja poveruje u Njegovog Sina kao Spasitelja.
Novozavetno pomazanje vernika Svetim Duhom
U svome dokazivanju da su apostoli zasigurno pomazivali uljem novokrtene radi
primanja Svetog Duha, pravoslavni bogoslovi navode njihove rei u kojima oni zaista
govore o pomazanju novozavetnih vernika. Prema apologetskoj misli Lazara Milina,
iznalaenje ovog pojma u Novom zavetu predstavlja potvrdu da su prvi Hristovi
uenici i te kako znali za ovu svetu tajnu i praktikovali je od najranijeg doba. Evo kako
Milin objanjava ove apostolske navode:
Da bi zatitio vernike od onih koji ih zavode, dakle od ondanjih sektaa i jeretika,
apostol Jovan pie: A vi imate pomazanje od Svetoga. U vama ostaje pomazanje
koje ste od Njega primili i nije vam potrebno da vas ko pouava, nego kao to vas
njegovo pomazanje ui o svemu, tako je i istinito i nije la, i kako vas je ono pouilo,
tako ostajte u njemu (1. Jan. 2, 20; 27).
Apostol Pavle takoe spominje pomazanje, u vezi sa dobijanjem dara Duha Svetog,
piui Korinanima: A Bog nas sa vama uvruje u Hristu, on nas je pomazao i
zapeatio nas i dao Duha u naa srca (2. Kor. 1. 21-22).
Sasvim je pojmljivo da apostoli re pomazanje ovde upotrebljavaju u
smislu unutranjeg nevidljivog dejstva duha Svetog na duu

1
Poslanica Koloanima 2:16-17. Naglasak moj.
2
Isus kao veliki prvosvetenik: Jevrejima poslanica 4:14-15; 5:5-7, 9-10; 7:23-28; 8:1-2; 9:11-12, 24; 10:21.
Isus kao Car nad carevima: 2. Samuilova 7:13-16; Mihej 5:2; Lk. 1:31-33, Mt. 2:1-2; Jn. 12:12-15; 18:33-37;
Otkrivenje 19:11, 16. Isus kao najvei prorok: 5. Mojs. 18:15; Mt. 13:57; Lk. 13:33; 24:19; Jn. 4:19; 7:40.

120
pomazanika. Ali, prirodno je upitati se, zato oni to duhovno dejstvo nazivaju
pomazanjem? Da li taj izraz moda oznaava i spoljanju radnju koja slui kao
vidljivi znak pomazanja Duhom, kao to su krtenje nazvali banjom zbog spoljanjeg
znaka ove svete tajne, to jest pogruavanja u vodu. Ta misao je sasvim logina i
verovatna, pa se iz toga moe zakljuiti da apostoli nisu samo polagali ruke na
novokrtene, nego da su ih i pomazivali, ili su taj nain vrenja ove svete tajne predali
episkopima i svetenicima, s tim razume se, da se pre toga ita odreena molitva, kao
to su inili i sami apostoli (Del. ap. 8, 15). Svi ti elementi postoje u Pravoslavnoj Crkvi
od doba apostolskog...
1

Kao evaneoski hrianin, koji zastupa uverenje da sveta tajna miropomazanja nije
bila praktikovana u prvovekovnoj Crkvi, zahvalan sam g-dinu Milinu to je izneo
napred navedene tvrdnje. Naime, iako je najpre citirao tekstove u kojima se pominje
pomazanje (to je, valjda, trebalo da predstavlja dokaz da se pomazanje uljem od
strane apostola ipak vrilo), Milin je dodao i reenicu koju sam posebno naglasio.
Rekao je da je sasvim pojmljivo da apostoli re pomazanje upotrebljavaju u smislu
unutranjeg nevidljivog dejstva Duha Svetoga. Dakle, uopte nije sigurno da je
to znailo da su i bukvalno nekoga pomazivali! Na takav zakljuak navode i rei
Gospoda Isusa zapisane u ev. po Jovanu 16:7-15, gde se Sveti Duh naziva Duhom
Istine koji e vernike koji ga prime uputiti u svu istinu (st. 13), a u vezi Milinovog
citiranja teksta iz Prve Jovanove 2:20, 27, koji govori o pomazanju koje uva vernike
od duhovnih zastranjenja i prihvatanja lanih nauka. Dakle, pomazanje koje uva
vernike od prihvatanja krivoverja je sam Sveti Duh, a pomazanje je u Starom zavetu
bio Njegov vidljivi simbol. Milin dalje smatra da je sasvim prirodno upitati se zato
oni to duhovno dejstvo nazivaju pomazanjem? Odgovor na ovo pitanje je veoma
jednostavan! Kao to je oigledno, apostoli su upotrebljavali one starozavetne simbole
koji su mogli dobro da opiu nevidljivu duhovnu novozavetnu realnost. Uostalom, u
vreme kada su oni pisali poslanice hriani su itali Sveto pismo koje se sastojalo samo
od knjiga Starog zaveta. U ovom delu Biblije se, na primer, na mnogo mesta spominju
pored pomazanja i obrezanje i prinoenje rtava. Iako u novozavetnoj Crkvi vie ne
postoji (za razliku od St. zaveta) obred obrezanja, kao ni prinoenje rtava, apostoli
spominju ove starozavetne radnje kao da i sami sa drugim hrianima u njima
uestvuju - radi oslikavanja duhovne realnosti i hrianske verske slube:
U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u skidanju ulnog
tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krtenju s njim sahranjeni; u njemu ste
zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.
2


1
Milin, Crkva i sekte, str. 318. Naglasak moj.
2
Koloanima 2:11-12. Naglasak moj. Zavet izmeu Boga i njegovog naroda (od Avraamovog potomstva) u
Starom zavetu se utvrivao obrezanjem svakog mukog deteta na osmi dan od njegovog roenja. A ovo je
zavjet moj izmeu mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koje ete drati: da se obrezuje izmeu vas sve
mukinje. A obrezivaete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta izmeu mene i vas. 1. Mojs. 17:10-
11. Apostol Pavle u posl. Rimljanima 4:11 objanjava da je Avraamovo obrezanje bilo spoljanji znak
njegovog opravdanja kroz veru i pobonog ivljenja (kao i odbacivanja greha i bezbonosti). Uporeujui
starozavetno obrezanje sa novozavetnim duhovnim vaskrsenjem sa Hristom, Pavle u posl. Koloanima
2:11-12 kazuje da u dobu Crkve nije potrebno bukvalno obrezivati vernike kad su oni ve obrezani
nerukotvorenim obrezanjem tj. skidanjem ulnog tela (odbacivanjem grenog i prihvatanjem pobonog
121
Ali ako se i kao rtva izlivam na rtvu i slubu vae vere, radujem se i radujem
se sa svima vama.
1

Primio sam sve i imam u izobilju. Pun sam otkako sam od Epafrodita primio to
ste mi poslali, prijatan miris, dobrodolu i bogougodnu rtvu.
2

U svim napred navedenim citatima i njihovim objanjenjima se krije, dakle,
odgovor na Milinovo pitanje u vezi svrhe uporeivanja nevidljivog delovanja Svetog
Duha u ivotu hrianina sa starozavetnim pomazanjem. Uostalom, iz maloas
navedenog Milinovog teksta i sami uviamo da ni ovaj pravoslavni apologeta nije ba
najsigurniji da li se pored ovakvog svetoduhovskog delovanja sprovodio i sam in
spoljanjeg pomazivanja! Iako je, dakle, ovo prethodno stavio pod znak pitanja, ovom
sveteniku SPC nije zasmetalo da u daljem tekstu ustvrdi da je ta misao sasvim
logina i verovatna te da su apostoli pored polaganja ruku i pomazivali novokrtene,
ili da su pak (ako i dopustimo mogunost da oni lino to nisu radili) sasvim sigurno to
zapovedili svojim naslednicima - episkopima i svetenicima. Na kraju svoje diskusije
sa protestantima i sektaima, koji smatraju da je ova sveta tajna nakon krtenja
nepotrebna i na Svetom pismu nezasnovana, a pored sve svoje nesigurnosti u
iznoenju tvrdnji u vezi ovog sakramenta, Milin je zakljuio sledee:
a) Nije tano da sveta tajna miropomazanja nema osnova u Svetom pismu. Iz
malopre navedenih citata vidi se oigledno da ona poiva na Svetom pismu. b) Nije
tano da je ta sveta tajna pokraj krtenja nepotrebna. Ako su je apostoli obavljali, a iz
Svetog pisma vidimo nesumnjivo da jesu
3
, onda, znai, apostoli su je smatrali za
potrebnu. A to dalje znai da je sektako gledite suprotno Svetom pismu.
4

Ipak, iz svih navedenih stihova Svetoga pisma, kao i iz podataka iz crkvene istorije,
postali smo uvereni da je ovakvom Milinovom zakljuku prava istina potpuno
suprotstavljena. Sveta tajna miropomazanja, oigledno, nije ustanovljena
prvovekovnom apostolskom naukom i praksom, ve kasnijim mnogovekovnim
razvojem i oblikovanjem kroz sveto predanje, tj. uenje svetih otaca.
Jo jedan od veoma jasnih primera nebiblijskog tumaenja ranohrianskog
nauavanja, a koje se pojavilo vekovima nakon smrti poslednjeg od apostola, jeste i
onaj koji se odnosi na in veere Gospodnje, ili kako je pravoslavni nazivaju svete

naina ivota).
1
Filipljanima 2:17. Naglasak moj. Pavle ovde uporeuje sebe sa rtvom koja se izliva na rtvu koju
Filipljani prinose Bogu u vidu svoje verske slube. Stih na koji pritom apostol misli, nalazi se u 3. Mojs.
2:1: A kad ko hoe da prinese na rtvu Gospodu dar, bijelo brano neka bude rtva njegova, i neka je
polije uljem i metne na nju kad. Dakle, simbolino, ulje je u ovom sluaju Pavlova rtva koja se izliva na
rtvu belog brana koju prinose Filipljani.
2
Filipljanima 4:18. Naglasak moj. Pavle na ovom mestu, primenjujui starozavetnu simboliku, uporeuje
dobrovoljni dar (novac i druge potrebtine) kojeg su mu Filipljani poslali radi sopstvenog izdravanja, sa
rtvom koja se prinosila u davna vremena meu Izrailjcima. U 3. Mojs. 3:5 se spominje rtva na ugodni
miris Gospodu; dakle termini koje i apostol upotrebljava: I neka to zapale sinovi Aronovi na oltaru
zajedno sa rtvom paljenicom, koja bude na drvima na ognju. To je rtva ognjena na ugodni miris
Gospodu.
3
Jo jedanput moram da postavim vie puta ponavljano pitanje: iz kojih se to stihova nesumnjivo vidi da su
apostoli vrili ovu svetu tajnu? Ova Milinova tvrdnja se u potpunosti kosi sa onim to nam je ranije bio
saoptio.
4
Milin, navedeno delo, str. 318-319. Naglasak moj.
122
tajne priea. U narednom delu ovog poglavlja emo jasno sagledati istinu i po
pitanju ovoga sakramenta.
SVETA TAJNA PRIEA (EVHARISTIJE)
Kao to sam obeao prilikom prouavanja ove teme u treem poglavlju u kome
sam na temelju Biblije dokazao da pravoslavno (i rimokatoliko) nauavanje o
transupstancijaciji nije utemeljeno na svetim tekstovima hrianstva, u ovom delu, u
poglavlju o svetim tajnama, elim da se zajedno osvrnemo unazad u prolost, i
ustanovimo momenat njegovog definisanja. Kao to emo se uveriti, bilo je potrebno
da protekne mnogo vekova od Hrista i apostola da bi se uenje o transupstancijaciji
definisalo onakvim kakvim danas postoji u Istonoj crkvi, a potpuno nasuprot
tvrdnjama njenih bogoslova koji nastoje da nas uvere da je ono u ovom obliku
ustanovljeno jo u prvom veku.
Pre nego to iznesem istorijske podatke o ovom pitanju, elim da zajedno
sagledamo kakve stavove pravoslavni zastupaju o evaneoskim hrianima koji su
uvereni u simbolizam a ne bukvalno znaenje Hristovih rei u vezi hleba i vina koje je
On blagoslovio prilikom tajne veere. Evo ta o evaneoskim vernicima kazuje Lazar
Milin:
A sektai? Kojoj grupi oni pripadaju po ovom pitanju? Javno nee da se odreknu
Hrista kao to to uinie oni nekadanji i dananji otpadnici. Takvo jedno odricanje ne
bi im bilo ni u planu, jer tada ne bi mogli Crkvu razarati iznutra. Da priznaju veru
dvanaestorice, to jest da je priee prava krv i pravo telo Hristovo, to ne mogu jer
se protivi njihovom racionalizmu. Nali su trei put: priaj ti, Isuse, koliko god hoe
da e nam ti dati svoje telo i svoju krv kao nebesku hranu i pie, mi znamo da ti to ne
misli sasvim ozbiljno. Ti si to svakako hteo da kae da e hleb i vino biti tek simvol
tvoga tela i krvi, ili prosto uspomena na tvoju poslednju veeru koju si imao sa
uenicima. Eto, to je stav mnogih sektaa! Dakle, hrianstvo bez Hrista!
1

Znai, evaneoski hriani, oni koji prihvataju celokupno Sveto pismo kao od Boga
nadahnuto i ne bave se citiranjem biblijskih tekstova tako da bi potvrdili svoje uenje
izostavljajui stihove koji im ne idu u prilog - kao to to ine pravoslavni, nazvani
su sektaima koji pogreno razumeju Isusove rei, a njihova vera se proglaava
hrianstvom bez Hrista. Sa druge strane, naravno, evaneoskim vernicima je vrlo
drago to su Gospoda shvatili upravo onako kako je On i eleo da bude shvaen,
nasuprot onima koji, poput drevnih mnogoboaca, veruju da pijenjem vina i jedenjem
hleba prilikom rituala u sebe unose krv i telo svoga boanstva i tako stiu besmrtnost
(veni ivot).
2
Evo ta o definisanju uenja o transupstancijaciji od strane Zapadne i
Istone crkve kazuje Jevsevije Popovi:

1
Milin, Crkva i sekte, str. 327-328. Naglasak moj.
2
Veselin ajkanovi istie sledee u vezi ovog predmeta:
U staroj veri, boanstvo se identifikuje sa svojim elementom; i, prema tome, kada Grk o Dionisovom
prazniku uzme u sebe vina, on veruje da je u sebe primio samoga Adonisa. A sjedinjenje sa Bogom, to je
najvii cilj u svakoj religiji. Otuda je pijenje vina u izvesnim sluajevima, o izvesnim praznicima, imalo
znaaj takozvane sakramentalne rtve, to jest, sjedinjenja sa boanstvom. ajkanovi, knjiga druga, str.
388. Takoe, i R. Woodrow, navodei istoriara Vila Djuranta, tvrdi da je verovanje u
transupstancijaciju jedan od najstarijih obreda primitivne religije. U naunom delu Hastings
123
Spor o evharistiji poveo je oko 831. ueni franaki monah, kanje opat u Korbeji,
Pashazije Radbert, koji je u svom spisu De corpore et sanguine Domini, O telu i
krvi Gospoda o pretvaranju hleba i vina u evharistiji uio, da pri tome
dodue ostaje vid hleba i vina, ali se pod tim vidom daje ono isto telo
Hristovo, koje je Marija rodila, te mi u prieu primamo samo meso i krv toga
tela. Od vajkada se smatralo, da se hleb i vino u evharistiji pretvaraju u pravo telo i
pravu krv Hristovu; ali se u pojedinosti pretvaranja i u kvalitet toga pravoga tela i
prave krvi Hristove nije zalazilo. Izlaganje Pashazija Radberta, koje zalazi u detalje i
izgledae odve ulno, izazvalo je 844. sumnju drugih bogoslova, koji smatrahu, da ne
treba zalaziti u detalje pretvaranja, jer je to tajna, i da evharistiko telo Hristovo samo
po prirodi ili po sutini treba smatrati identinim sa pravim telom Hristovim. S
toga gledita pobijahu Pashazijevo uenje, kao odve ulno, ueni opat u Fuldi
Raban Mavar (Hrabanus ili Rhabanus Maurus) nazvan primus Germaniae praeceptor,
prvi uitelj Nemake, od 847. arhiepiskop u Majncu (umro 856.), i franaki monah
Ratramno (Ratramnus) Korbejski (umro 868.), poznat takoe kao uen bogoslov.
Dalje je iao u pobijanju spomenutog uenja uveni ali ekscentrini Irac, koji je tada
iveo u Franakoj Dravi, Jovan Erigena Skot (Johanes Erigena Scotus, umro posle
887.), koji je pri tom napustio i dotadanje ope crkveno uenje o pretvaranju, i uio,
da su telo i krv Hristova u evharistiji vie simvolino prisutni, a hleb i vino su vie
napomene na telo i krv Hristovu, simvoli Njegovog duhovnog prisustva u evharistiji.
No na heterodoksije od strane Erigenine bee svet svikao, a miljenja ostalih nisu se
odve razilazila, te je spor mirovao od 2. polovine IX. stolea do oko sredine XI.
stolea. Ali pri kraju ovog perijoda spor je nanovo izbio. Uenje Pashazija
Radberta je meutim postalo openitim, prelo se preko ranijih sumnji u
isto i smatralo se sasvim umesnim. Samo se kanonik (domski sholastik)
Berengar (Berengar, Berengarius) Turski (Tours, Turones), kanje arhiakon aneski
(Angers, itaj Ane, pree Andegavum) 1031. digao protiv toga i pribliio se uenju
Erigeninom, uei samo o nekom duhovnom primanju tela i krvi Hristove u evharistiji,
a ne o primanju onog tela, koje je Marija rodila. Ali ovo uenje Berengarovo, kad se za
njega saznalo, pobudilo je sada najvee nezadovoljstvo, i sa svih strana ga od 1046.
pobijahu i osuivahu ne samo pojedini bogoslovi, nego i itavi sinodi. Osobito ga je
pobijao od 1050. opat i uitelj u Beku (Bec, Beccum) u Normandiji, kanje
kenterberiski (Canterbury, Cantuaria) arhiepiskop Lanfrank (Lanfranc, umro 1089.) i
vie sinoda u Francuskoj i Italiji, dok naposletku 1059. i 1079. nije i Rim ustao protiv
Berengara te njegovo uenje osudio. (...) Ali osuivanjem njegovog uenja sve je vie
izraivano uenje Pashazijevo, te se openito izrino poelo uiti, da se u
evharistiji supstancija hleba i vina pretvara u supstanciju tela i krvi Hristove, da
je dakle to pretvaranje, pretvaranje supstancije, transupstancijacija

Encyclopedia of Religion and Etnics mnoge stranice su posveene ideji o jedenju Boga. Na tim
stranicama dat je opiran uvid u transupstancijacijske obrede meu mnogim narodima, plemenima i
religijama. Takvi su obredi bili poznati i u paganskom Rimu, kao i u mitraistikoj religiji. U starom Egiptu
postojao je ritual pri kome je svetenik blagosiljao hleb za koji se smatralo da se pretvara u telo boga
Ozirisa. Posle pretvaranja vernici su taj hleb jeli, a potom ispijali i au vina. Nakon to su katoliki
misionari po prvi put stigli u Meksiko, bili su oevici obdravanja religioznog obreda koji ih je jako
potseao na njihovo priee. Lik koji je bio napravljen od zameenog brana je nakon svetenikovog
blagoslova bio razdeljivan meu ljudima koji su smatrali da u sebe unose telo svog boga. Vidi u:
Babilonska misterijska religija, str. 130.
124
(transsubstantiatio), koji je naziv od tada openito zaveden na zapadu, a od XV.
stolea adoptiran i na Istoku.
1

Sumirajui sve ono to smo upravo proitali, moemo ukratko da zakljuimo
sledee:
- Crkva je odvajkada verovala u pretvaranje iako u njegovu prirodu nije
detaljnije zalazila (iako Jevsevije ne daje nikakve ni biblijske a ni istorijske dokaze
kojima bi potvrdio da su hriani ranih vekova u to verovali!);
- Tek je Pashazije Radbert u IX veku Gospodnje rei protumaio u smislu
pretvaranja i menjanja sutine hleba i vina u telo i krv Hristovu i pored
zadravanja njihovog prethodnog oblika, boje, mirisa i ukusa.
- Najvei broj uenih bogoslova toga doba je pobijao ovakvo Pashazijevo tumaenje
kao odve ulno sugeriui drugaije verovanje: ono koje je podrazumevalo da
zapravo ne postoji nikakvo pretvaranje tj. menjanje sutine, ve da evharistijsko
telo Hristovo (hleb i vino) treba samo po prirodi ili po sutini smatrati
identinim sa pravim telom Hristovim;
- U to vreme postojali su i poznati teolozi koji su smatrali da se Hristove rei treba
da shvate samo simboliki a ne bukvalno, predlaui verovanje o hlebu i vinu kao
simbolima Hristovog tela i krvi;
- Spor o evharistijskom pretvaranju hleba i vina je nakon snanog odbacivanja
sredinom IX veka mirovao do polovine XI veka;
- Reakcija protiv uenja kanonika Berengara Turskog koji je nauavao simbolizam
Hristovih rei izreenih na poslednjoj veeri, dovela je do zaivljavanja
Pashazijevog uenja o transupstancijaciji, koje, iako je dva veka ranije bilo
estoko napadano, sada, zaudo, postalo opte prihvaeno.
- Uenje o transupstancijaciji, kao i sam njen ovakav naziv, prihvaeni su na
Zapadu od XI veka, a od XV i u crkvi na Istoku.
2

Bilo bi zanimljivo ukratko sagledati i deavanja koja su se po pitanju sukobljavanja
miljenja o transupstancijaciji odigrala nakon ponovnog zaivljavanja Pashazijevog
uenja, sredinom XI stolea. Evo kako nas o ovim deavanjima izvetava ukrajinski
autor Pavle Rogozin:
Sabor u Rimu (1059. godine), kojem je predsedavao papa Nikola II, posle mnogih
burnih protesta i raspravljanja, priznao je fantaziju monaha Radberta Pashazija za

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 799-800. Naglasak moj.
2
Lazar Milin nas izvetava u emu se sastoji neznatna razlika u uenju o pretvaranju u Istonoj i Zapadnoj
crkvi, saoptavajui nam sledee:
Po uenju drevne Apostolske crkve, koje se ouvalo i kod pravoslavnih i kod rimokatolika, hleb i vino koje
se osveuje na sv. liturgiji (misi), pretvara se u pravo telo i pravu krv Hristovu. Dodue, postoji izvesna
razlika izmeu pravoslavnog i rimokatolikog verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu, ali
te razlike su vie liturgijske nego dogmatske. Naime, rimokatolici veruju da se hleb i vino pretvaraju u telo
i krv Hristovu u onom momentu mise kad svetenik citira Hristove rei: uzmite jedite ovo je telo moje.
Pravoslavni, meutim, veruju da se presutastvljenje ili pretvaranje hleba i vina u telo i krv deava kad
svetenosluitelj, poto je izgovorio Hristove rei primite jedite..., upuuje (prema tekstu liturgije sv.
Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatousta) molitvu Bogu Ocu da poalje Svetog Duha da izvri
presutastvljenje. Crkva i sekte, str. 319.
125
novu dogmu Zapadne (Katolike) crkve. Istovremeno je ovo uenje prodrlo i u Istonu
(Pravoslavnu) crkvu, bez obzira na to to se je konano odvojenje Zapadne crkve od
Istone dogodilo pet godina pre spora (1054. godine). Pa opet je, bez obzira na svu
strogost crkvenih ozakonjenja, uenje o pretvaranju ostalo dugo vremena jednim od
najvie spornih pitanja Zapadne crkve. Da bi raspravljanjima stao na kraj, ustanovio je
papa Grigorije VIII svojevrsni post za kardinale, da bi se na ovo sporno pitanje dobilo
neposredno uputstvo od Boga. Uputstva su toboe dobijena, ali i ona behu
nedovoljna. 1160. godine je pitanje o pretvaranju bilo dato na reavanje
Pariskom bogoslovskom fakultetu. Na najvee iznenaenje kardinala i
pape, sabrani ueni kolegijum je odbacio Pashazijevo uenje kao lieno
bilo kakve osnove u Hristovoj nauci, a takoe i kao uenje koje protivurei
zdravome razumu. Ali ni ovi zakljuci uenih bogoslova nisu doveli ni do ega.
Uznemirenje i raspravljanja nisu prestajali. Da bi stao sporovima na kraj i spreio
opasne rascepe u crkvi, etvrti Lateranski sabor je pobedonosno objavio dogmu o
pretvaranju OBAVEZNOM za sve hriane. I od toga su momenta zapoeli svima
poznati obrauni sa onima koji drugaije misle. Papa Grigorije IX je ustanovio
inkvizicioni sud, davi ga na upravu dominikanskom monakom redu. Uporne
protivnike su, kao opasne jeretike, predavali svetskim vlastima da se spale na
lomaama. Ovoj krvavoj eposi posveene su mnoge knjige istorijskih istraivanja.
1

Kada, dakle, bogoslovi Istone crkve u dananje vreme pokuavaju da citiranjem
novozavetnih tekstova potvrde da su evharistijski hleb i vino bukvalno pretvoreni u
telo i krv Gospodnju, oni zapravo ele da odbrane ne apostolsko verovanje i praksu
(kao to smo utvrdili u prethodnom poglavlju) ve uenje Pashazija Radberta iz
devetog veka posle Hrista. Mogli bi sa pravom da se zapitamo da li dananji
pravoslavci veruju i u to da njihovi sveti oci pre Pashazija, kao i u vreme njegovog
ivota nisu bili pravoverni po ovom pitanju poto su gotovo svi listom odbacivali
uenje kakvo se danas zastupa u tradicionalnom hrianstvu Istoka i Zapada? Sa druge
strane, moemo sa punim pravom da postavimo pitanje zbog ega Gospod, ukoliko je
nauka o pretvaranju odista Njegova nauka, prilikom liturgije (ili mise) ne uini i
stvarno udo presutastvljenja hleba i vina u svoje telo i krv, ve oni ostaju u istom
spoljanjem obliku i zadravaju sve karakteristike hleba i vina? Naime, u vreme dok je
On hodio zemljom, inio je svima oevidna, vidljiva udesa, pa i uda koja moemo da
nazovemo transupstancijacijom (pretvaranjem). Evanelist Jovan nas u svojoj
knjizi o Hristovom ivotu, u drugom poglavlju, izvetava o prvom udu koje je uinio
Gospod Isus. To je bilo udo istinskog i bukvalnog pretvaranja vode u veoma dobro
vino, na svadbi u Kani galilejskoj. Takoe, dobro je poznato i udo umnoavanja
hlebova i riba, i to ne jedanput ve ak dva puta (Mt. 14:13-21; 15:29-39; 16:9-10), kada
je Gospod sa svega nekoliko hlebova i riba, njihovim umnoavanjem, nahranio na
hiljade ljudi. Kada su apostoli Hristovom silom uinili udo isceljenja hromog od
roenja (Dela ap. 3. gl), njihovi verski protivnici su, u svojoj zbunjenosti, morali da
priznaju sledee:
ta da radimo ovim ljudima? Jasno je da su uinili poznato udo za koje znaju
svi stanovnici Jerusalima, i ne moemo da poreknemo.
2


1
Pavle Rogozin, Otkuda se sve to pojavilo? Tekst (dodatak) iz sveske Biblijsko krtenje autora Sima
Ralevia. Izdaje H.B.C. Dom Molitve Pe, bez naznaene godine izdavanja. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 4:16. Naglasak moj.
126
Oigledno je, dakle, da bi Gospod mogao (i zapravo morao) da injenjem uda
stvarnog pretvaranja hleba i vina prilikom svete liturgije uini svima oevidnom
istinitost dogme o transupstancijaciji ukoliko ona odista potie od Njega i njegovih
uenika. Zapravo, prema uenju pravoslavnih, sveta tajna priea je toliko znaajna
da od nje u potpunosti zavisi i veno spasenje pojedinca (jer se osoba prieuje samim
Hristom
1
), te se stoga ini sasvim neshvatljivim zbog ega je Hristos u ovom sluaju
zatajio u injenju uda koje mu se pripisuje i tako doprineo nedoumicama, velikim
crkvenim raskolima i raspravama u vezi ove svete tajne.
Ono to je zapravo istina, koju na kraju krajeva moramo da ustanovimo, jeste to da
se prilikom pravoslavnih i rimokatolikih obreda i prizivanja Svetog Duha ne vri
apsolutno nikakvo presutastvljenje, a iz prostog razloga to ovo verovanje nema
ama ba nikakvog temelja u Gospodnjem uenju zapisanom u Svetom pismu.
Oigledno je, dakle, da se ova dogma kao i mnoge druge dananje pravoslavne koje
smo prouili ili emo tek prouiti, razvijala tokom vekova nakon smrti apostola, da bi
se na kraju, tek u XV stoleu dolo do punine onoga to se naziva pretvaranjem
evharistijskog hleba i vina u telo i krv Hristovu.
Svu apsurdnost verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu za vreme
pravoslavnih bogosluenja dobro je uoio i uveni ruski knjievnik Lav Nikolajevi
Tolstoj. U svom poznatom delu Vaskrsenje izneo je stav o ovom pravoslavnom
uenju, uklopivi ga u kontekst deavanja radnji u pomenutom romanu:
Otpoe bogosluenje. Bogosluenje se sastojalo u tome to je svetenik, obukavi
osobito udnu i vrlo neudobnu brokatnu odedu, isecao i reao komadie hleba na
tanjiri, a zatim ih stavljao u putir sa vinom i pri tom izgovarao razliita imena i
molitve. (...) Sutina bogosluenja sastojala se u tome to se pretpostavljalo da e se
komadii, koje je svetenik isekao i stavio u vino uz izvesne manipulacije i molitve,
pretvoriti u telo i krv boju. Ove su se manipulacije sastojale u tome to je svetenik
ravnomerno, iako mu je pri tom smetala brokatna vrea koju je navukao na sebe,
podizao obe ruke uvis i tako ih drao, zatim se sputao na kolena i ljubio sto i ono to
je bilo na njemu. Najvaniji pak in bio je onaj kad je svetenik, poto je obema
rukama uzeo salvetu, ravnomerno i lako mahao njome nad tanjiriem i zlatnim

1
Bilo bi interesantno neto rei i o nainu prieivanja u okviru Istone crkve. Za razliku od
rimokatolicizma u kome pastva dobija priest samo pod jednim vidom (samo evharistijski hleb okruglu
beskvasnu hostiju) dok samo svetenici uzimaju oba vida (i hleb i vino), u Pravoslavlju su elementi
Hristovog tela zajedno pomeani u jednoj posudi koja se naziva putir (tj. aa). Zanimljiv je i podatak
koji kazuje da hlebu i vinu u putiru obavezno mora biti dodata i obina voda, kao simbol vode koja je
tekla iz Isusove rane na grudima, koju je nainio kopljem rimski vojnik nakon Njegove smrti (32. pravilo
VI vaseljenskog sabora; u vezi sa Jn. 19:34). Nakon svog obaveznog ispovedanja, pravoslavni vernik
pristupa sa pobonou i prima u svoja usta telo i krv Gospodnju koju mu je svetenik ponudio
posebnom kaiicom. Istorija Crkve svedoi da i ova kaiica predstavlja novitet u odnosu na apostolsku
praksu i poela je da se upotrebljava tek od IV i V stolea. Jevsevije Popovi kae da ju je u bogosluenje
uveo Jovan Zlatousti (umro 407. god.), ali u to vreme samo za decu, dok su odrasli primali evharistijski
hleb na svoj dlan i potom ga jeli, dok su vino pili direktno iz ae (slino kao u doba apostola i prve Crkve).
Ovaj novitet je, oigledno, kasnije uveden da vai i za odrasle vernike (vidi u: Opta crkvena istorija, tom
prvi, str. 675). Meutim, da ova kaiica ne bi vernicima izgledala isuvie obino, sveti oci su joj pridodali i
odreeno duhovno znaenje. Ona je uporeena sa kljetima u kojima je serafim drao eravicu uzetu sa
rtvenika i oistio usta proroka Isaije, ime je njegov greh oproten i njegovo bezakonje uklonjeno (Isaija
6:6-7). (Ovaj podatak preuzet iz dela Pavla Rogozina: Otkuda se sve to pojavilo? str. 26. iz sveske
Biblijsko krtenje autora Sima Ralevia).
127
putirom. Pretpostavljalo se da se ba u tom trenutku hleb i vino pretvaraju u telo i krv,
i zato je to mesto bogosluenja bilo puno neke osobite pompe. (...) I nikom od
prisutnih, poev od svetenika i upravnika, pa zavravajui s Maslovom, nije padalo na
pamet da je onaj isti Isus, ije je ime itei bezbroj puta ponavljao svetenik veliajui
ga svakojakim udesnim reima, zabranio upravo sve ono to se ovde inilo; zabranio
ne samo besmislenu blagoglagoljivost i bogohulno vraanje svetenika-
uitelja nad hlebom i vinom, ve da je kategorino zabranio da se jedni ljudi
nazivaju uiteljima drugih ljudi (...) Nikom od prisutnih nije padalo na pamet
da je sve to se ovde inilo bilo najvee bogohuljenje i ismevanje onog
istog Hrista u ije se ime sve to inilo. (...) Nikom nije padalo na pamet da oni
svetenici koji zamiljaju da u vidu hleba i vina jedu telo i piju krv Hristovu, stvarno
jedu telo i piju krv njegovu, ali ne u obliku komadia hleba i vina, ve time to ne samo
sablanjavaju one male s kojima je Hristos izjednaavao sebe, ve ih liavaju
najveeg blaenstva i podvrgavaju ih najteim mukama, krijui od ljudi ono otkrovenje
blaenstva koje im je on doneo.
1

Zavravajui ovaj deo poglavlja upravo navedenim citatom iz Tolstojevog romana,
zakljuujemo da su, na osnovu uenja Biblije i podataka iz crkvene istorije, evaneoski
protestantski hriani mnogo blii Istini od samoproklamovane svete i apostolske
crkve.
Prouavanja ostalih svetih tajni e nas jo vie utvrditi u ovom stanovitu.
SVETA TAJNA POKAJANJA (ISPOVESTI)
Ono to je neosporno jeste da je svakome oveku, kao greniku, potrebno iskreno
pokajanje pred Bogom radi ponovnog uspostavljanja prisne zajednice sa Njime;
zajednice koju je izgubio svojim sagreenjem. Evaneoski hriani svim srcem
zastupaju potrebnost i vanost pokajanja u ivotu svakog hrianina. Ipak, oni, koji
svoje veroispovedanje temelje na Boijoj Rei Bibliji, se ni u vezi ove teme ne slau
sa pravoslavnom naukom, prema ijem uenju je pokajanje zapravo sveta tajna koju
po Hristovom ovlaenju obavljaju rukopoloeni svetenici. Posve sam ubeen da e
moji itaoci na kraju prouavanja i ove teme uvideti svu nedoslednost takvog uenja u
poreenju sa Svetim pismom, ma koliko bogoslovi Istone crkve eleli da nas uvere u
suprotno.
Evo na koji nain pravoslavni obrazlau svoje uenje o svetoj tajni pokajanja, i
kakvo je njihovo miljenje o evaneoskim protestantima po ovom pitanju:
Mi svetenici smo najei svedoci duevnih ozleda koje nastaju kao posledica
greha kod oveka. (...) Kad savest preduzme veliko ienje, krivac nastoji da se
oslobodi velike tajne, jer mu je ona tea nego javnost. Doe vreme kad mu je ak
svejedno kome e da je poveri. Moe to biti najnepoverljivije lice, ali ako mu niko
pogodniji nije pri ruci, on e je i njemu saoptiti, samo zato da bi mu dui laknulo.
Zbog svega toga Crkva Boja je ustanovila Svetu tajnu ispovesti. A ona je zasnovana
na ovlaenju koje je Hristos dao svetim apostolima. Kao to je Otac poslao mene i ja
aljem vas. Rekavi to, nadahnu ih i ree im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite
grehe oprataju im se; kojima zadrite zadrani su (Jn. 20,21-22).

1
Lav Tolstoj, Vaskrsenje, Nolit, Beograd 1967. god. str. 137-140. Naglasak moj.
128
Ovim je Hristos blagodau Svetoga Duha ovlastio svetenike da oprataju ili ne
oprataju grehe.
1

Oni koji su se ispovedali znaju da je potrebno uloiti znatno vie psihikog napora
pa otvoreno priznati svoje grehe pred svetenikom, nego samo u dui ispovedati se
neposredno Bogu. I ukoliko je to priznanje tee, ukoliko donosi oveku vie olakanja
nego samo unutranje kajanje. Zato je Spasitelj i ustanovio svetu tajnu pokajanja kad
je svojim apostolima, a preko njih i njihovim zakonitim naslednicima rekao: to god
sveete na zemlji bie svezano na nebu, i to god razreite na zemlji bie razreeno na
nebu (Mt. 18, 18). Ovo obeanje, dato apostolima, Spasitelj je ispunio posle
vaskrsenja kad se javio svojim uenicima i rekao im: mir vam. Kao to je Otac poslao
mene, i ja aljem vas. Rekavi to nadahnu ih i ree im: primite Duha Svetoga. Kojima
prostite grehe oprataju im se; kojima zadrite zadrani su (Jn. 20, 21-23). (...)
Prema tome protestantsko i sektako odbacivanje svete tajne pokajanja predstavlja
protivljenje Svetom pismu o kojem sektai kau da je ono jedini izvor vere, da veruju
sve to pie u Svetom pismu.
2

Dakle, prema verovanju pravoslavnih, Crkva je ustanovila sv. tajnu pokajanja na
osnovu Hristove zapovesti i apostolskog opunomoenja da oprataju grehe ljudi u
Boije ime. Naravno, podrazumeva se da se grenik ispoveda samo pred svetenim
licem bez prisustva drugih svedoka, a svetenik je duan da u apsolutnoj tajnosti uva
ono to je na ispovesti uo.
Tokom detaljnijeg prouavanja ove teme u nastavku poglavlja, na temelju Svetog
pisma, ustanoviemo pravu istinu o tome da li je vrenje svete tajne pokajanja
onakve kakva postoji danas u Pravoslavlju zapoveeno od Gospoda Isusa Hrista ili
je, poput mnogih drugih uenja, nastalo i bilo oblikovano mnogo godina nakon smrti
apostola.
Lazar Milin, dokazujui biblijsku utemeljenost ovog sakramenta, u svojoj knjizi
spominje da su starozavetni proroci kao i Jovan Krstitelj, propovedali pokajanje to
su kasnije nastavili Hristos i apostoli.
3
Iz tog razloga nije loe da ponemo upravo od te
injenice na kojoj pravoslavni izvode pravovaljanost vrenja svoje svete tajne na
pozivu na pokajanje u starozavetnom periodu.
Poziv na pokajanje u Starom zavetu
itavo Sveto pismo nam daje svedoanstvo o Bogu kao Biu kome je veoma stalo do
dobrobiti celokupnog oveanstva, kao to smo to naglasili u drugom i treem
poglavlju ove knjige. Nakon izbora Avraama, Isaaka i Jakova i nastanka njihovog
veoma brojnog potomstva izrailjskog naroda, te nakon njihovog izbavljenja iz
egipatskog ropstva, Bog im je saoptio svoje zapovesti. Te zapovesti su Jevreje trebale
da vode ka miru i blagostanju u kome bi uivali ukoliko bi Gospodu bili posluni.
Evo nekih od zapovesti i obeanja datih ovom narodu:
Jo ree Gospod Mojsiju govorei: Kai svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im:
budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog va. (3. Mojs. 19:2);

1
Veronauka u kui, str. 35-36.
2
Milin, Crkva i sekte, str. 329-330.
3
Vidi u: Navedeno delo, str. 330.
129
Zato posveujte se, i budite sveti, jer sam ja Gospod Bog va. I uvajte uredbe moje
i vrite ih. Ja sam Gospod koji vas posveujem. (3. Mojs. 20:7-8);
Sada dakle, Izrailju, ta ite Gospod Bog tvoj, osim da se boji Gospoda Boga
svojega, da hodi po svijem putovima njegovijem i da ga ljubi i slui Gospodu Bogu
svojemu od svega srca svojega i iz sve due svoje. Drei zapovijesti Gospodnje i
uredbe njegove, koje ti ja danas zapovijedam, da bi ti bilo dobro? (5. Mojs. 10:12-13);
Ako dobro uzaslua glas Gospoda Boga svojega drei i tvorei sve zapovijesti
njegove, koje ti ja danas zapovijedam, uzvisie te Gospod Bog tvoj vie svijeh naroda
na zemlji. I doi e na tebe svi ovi blagoslovi, i stei e ti se, ako uzaslua glas
Gospoda Boga svojega. (5. Mojs. 28:1-2. Naglasak moj.)
Ukoliko bi pak Izrailjci odstupili od Boijih zapovesti i inili zlo pred Gospodom, na
njih bi naile najrazliitije kazne:
Ali ako ne uzaslua glasa Gospoda Boga svojega da dri i tvori sve zapovijesti
njegove i uredbe njegove, koje ti ja danas zapovijedam, doi e na tebe sve ove kletve i
stignue te. Proklet e biti u gradu, i proklet e biti u polju. Prokleta e biti kotarica
tvoja i nave tvoje. Proklet e biti plod utrobe tvoje i plod zemlje tvoje... (5. Mojs.
28:15-18).
Ipak, zbog svoje velike ljubavi i dugotrpljenja, Gospod nije odmah kanjavao svoj
narod, ve je iekivao njegovo pokajanje i povratak stazama boanske pravde:
Zato jo govori Gospod: obratite se k meni svijem srcem svojim i postei i plaui i
tuei. I razderite srca svoja a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svojemu,
jer je milostiv i alostiv, spor na gnjev i obilan milosrem i kaje se oda zla. (Joil 2:12-
13);
Eda li je meni milo da pogine bezbonik? govori Gospod, a ne da se odvrati od
putova svojih i bude iv? (...) Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod
Gospod; obratite se dakle i budite ivi. (Jezekilj 18:23, 32);
Stari zavet nam svedoi o tome da Svevinji nije bio blagonaklon samo svom
izabranom narodu ve i ostalim narodima koji ga nisu poznavali. Neki od primera
Boije strpljivosti nad paganima su bili, na primer, odlaganje Gospodnje kazne nad
pretpotopnim svetom za jo 120 godina (1. Mojs. 6:1-13), jo 400 godina nad
Amorejima (1. Mojs. 15:16), ili pak nad velikim gradom Ninivom (knj. proroka Jone).
Ipak, iako su se na osnovu Boijih poziva na pokajanje upuenih kroz proroke, neki
ljudi kajali i ostajali u ivotu, a neki ne zbog ega su bili kanjavani, ni na jednom
jedinom mestu u ovom delu Biblije ne moemo da pronaemo nita to bi naliilo na
svetu tajnu pokajanja. Iako e pravoslavni na ovu konstataciju primetiti da se
pronalaenje ove svete tajne u Starom zavetu i ne oekuje jer je to novozavetna
uredba, kao to emo se uveriti u daljem prouavanju ovaj sakrament ne nalazimo ni
u Novom zavetu pa ak ni u najmaglovitijim obrisima.
Poziv na pokajanje u Novom zavetu
U ovom delu poglavlja sagledaemo i svrhu poziva na pokajanje koje su Izrailjcima
upuivali Jovan Krstitelj i Gospod Isus Hristos, iako se njihovo delovanje, naravno,
hronoloki smeta u starozavetni period.
1
Evanelist Marko ovako opisuje delovanje
Hristovog pretee:

1
Prema biblijskoj hronologiji, period Starog zaveta (tj. Starog saveza kojeg je Bog sklopio sa Avraamom i
130
Poetak evanelja o Isusu Hristu, Sinu Boijem. Kao to je napisano u proroka
Isaije: Gle, ja aljem vesnika svoga pred lice tvoje, koji e pripremiti put svoj. Glas
onoga to vie u pustinji; pripremite put Gospodnji, poravnajte staze njegove. Pojavi
se Jovan krstei u pustinji i propovedajui pokajniko krtenje za oprotaj
greha. I izlaae k njemu sva judejska zemlja i svi Jerusalimljani, i on ih krtavae u
reci Jordanu, pri emu oni ispovedahu svoje grehe.
1

Svi evanelski tekstovi koji opisuju Krstiteljevo delovanje ostavljaju istovetnu
poruku. Jovan je na pokajanje zvao otpali Boiji narod, nakon ega su pojedinci koji su
uvideli svoju grenost i krenje Gospodnje volje, nakon pokajanja, bili krtavani kao
spoljanji znak spiranja i oprotenja svojih grehova. Ipak, pomenuti tekstovi nam ne
daju ni najmanji podatak o tome da su se ljudi ispovedali nasamo pred Jovanom ve
da je priznavanje greha bilo javno pred svima. to se tie Isusovog propovedanja,
evanelja nam dokazuju da je Njegova poruka bila istovetna kao i Krstiteljeva:
A poto predadoe Jovana, doe Isus u Galileju propovedajui evanelje Boije i
govorei da se ispunilo vreme i pribliilo carstvo Boije; pokajte se i verujte u
evanelje.
2

Pod uticajem Isusovih rei, mnogi su se pokajali i postali Njegovi uenici. ena
grenica, koja je Isusu pomazala noge skupocenim mirisima i gorko plakala zbog
svojih grehova svoje pokajanje izrazila je pred oima mnogih prisutnih:
I gle, jedna ena, koja je bila grenica u gradu, sazna da je on u farisejevoj kui za
trpezom, donese alavastarski sud sa mirom, te stade podno kod njegovih nogu plaui,
pa poe suzama kvasiti njegove noge, i svojom kosom otra, i ljubljae njegove noge, i
pomazivae ih mirom. (...) Stoga ti kaem, oproteni su joj mnogi gresi, jer je imala
mnogo ljubavi; kome se malo prata, malo ljubi. A njoj ree: oproteni su ti gresi. Oni
pak, koji behu zajedno za trpezom, poee da govore u sebi: ko je ovaj to i grehe
oprata. A eni ree: vera tvoja spasla te je; idi s mirom.
3

Slian sluaj se odigrao u kui bogatog carinika Zakeja, koji je do dela svoga imetka
doao na nepoten nain. Kao dokaz svoga pokajanja, Zakej je obeao da e svima od
kojih je novac iznudio vratiti etiri puta vie:
A svi koji su videli, poee gunati to je grenom oveku doao u kuu da se
odmori. Zakej pak stade i ree Gospodu: vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja
siromasima, i ako sam od koga to iznudio, vraam etverostruko. A Isus mu ree:
danas je dolo spasenje ovoj kui, jer je i on Avraamov sin; jer je Sin oveiji doao da
potrai i spase ono to je propalo.
4

Dakle, svi primeri pokajanja koji su opisani u Novom zavetu a odigrali su se za
vreme Isusovog zemaljskog ivota bili su javni a ne tajni (pred ispovednikom), kako se
sprovode u Istonoj crkvi prilikom vrenja svete tajne koju prouavamo.

njegovim potomstvom posredstvom Mojsija) trajao je sve do uspostavljanja Novog saveza (zaveta)
izmeu Boga i verujueg naroda na zemlji svih nacionalnosti, posredstvom rtve Isusa Hrista. Dakle,
period Starog zaveta je zavren u trenutku smrti Isusa Hrista na golgotskom krstu i Njegovim
vaskrsenjem iz mrtvih.
1
Ev. po Marku 1:1-6. Naglasak moj.
2
Ev. po Marku 1:14-15. Naglasak moj.
3
Ev. po Luki 7:37-38, 47-50. Naglasak moj.
4
Ev. po Luki 19:7-10. Naglasak moj.
131
Lazar Milin spominje jo jedan sluaj pokajanja koji je zabeleen u novozavetnim
spisima. Zapisan je u knjizi Dela apostolskih, a odnosi se ispovedanje ljudi pred
apostolom Pavlom. Tekst glasi ovako:
A mnogi od onih koji su bili poverovali dolaahu i ispovedajui se kazivahu svoja
dela. Od onih pak koji su se bavili vraanjem prilian broj donese svoje knjige na
gomilu, pa ih spalie pred svima; proraunae njihovu vrednost i naoe da vrede
pedeset hiljada srebrnika. Tako je re Gospodnja snano rasla, i pokaza svoju mo.
1

Iz upravo navedenog citata iz Pisma je oigledno da se oni koji su poverovali nisu
ispovedali nasamo pred apostolom u ta pokuava da nas uveri pravoslavni
apologeta, ve pred mnotvom ljudi koji su usvojili veru, meu kojima je naravno bio i
apostol. U to nas uverava i deo devetnaestog stiha, koji govori da su se pomenuta
deavanja odigravala pred svima. Ovakvu praksu ispovedanja greha nam potvruje i
apostol Jakov, govorei da vernici treba da ispovedaju grehe jedni pred drugima a ne
pred specijalno, za vrenje ove svete tajne, rukopoloenim ispovednicima
(svetenicima).
Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga...
2

Da bi smo na kraju potvrdili jo jednom da ispovedanje pred svetenicima nije bio
deo apostolske prakse kao i injenicu da je ovakvo vrenje ispovedanja uvedeno mnogo
kasnije, preispitaemo i podatke iz crkvene istorije. Evo ta nam o ovoj temi saoptava
Jevsevije Popovi:
Javno kajanje je ee ustupalo mesta privatnom kajanju, koje je bilo u vezi sa
tajnim ispovedanjem. Tajno ispovedanje i kajanje postajali su sve openitijima, a
javno kajanje sa svoja 4 stepena sve ree, i naposletku je ogranieno samo na veoma
velike grehe, koji izazivahu javnu sablazan. Ovo se desilo prvo na Istoku, kanje i na
Zapadu. U Carigradu je ukidanju redovnog javnog kajanja dao povoda jedan velik
skandal, koji se desio 391. godine za vreme patrijarha Nektarija (381. - 397.). Javnim
kajanjem rukovodio je naime poseban prezviter, koji se nazivao (...) presbyter
poenitentiarius, i takav jedan je jednoj odlinoj eni naloio javno kajanje. Ali prilikom
javnog kajanja ona se upoznala sa jednim akonom, koji ju je zaveo. Ona to pokajniki
ispovedi prezviteru nad kajanjem, koji to prijavi patrijarhu, a patrijarh zbaci akona.
Ali se stvar proula i nastade velika sablazan, usled ega patrijarh po savetu prezvitera
Evdemona (Eudaemon) ukine instituciju redovnog javnog kajanja i prezvitera nad
javnim kajanjem zajedno sa pomonim personalom. Uputio je svakog grenika,
koji nije notornim grehom navukao na se javnu ekskomunikaciju, da trai saveta i
oprosta tajno kod kog duhovnika i da se privatno kaje, to je na Istoku
naskoro postalo openit obiaj, i to je oko sredine V. stolea papa Leon (Lav) Veliki
(440. - 461.) poeo i na Zapadu uvaati, ukidajui pre svega javno ispovedanje obinih
grehova i polaui time temelj postepenom ukidanju redovnog javnog kajanja i na
Zapadu.
3

Iz pomenutog istorijskog izvetaja uvideli smo injenicu da se javno kajanje za
grehe pred drugim hrianima, kako je to bilo uobiajeno u apostolsko vreme,
postepeno odbacivalo a uvodio obiaj privatnog tajnog ispovedanja pred duhovnikom.
Iz tog razloga (meu ostalima koje u kasnije spomenuti) je nemogue da poverujemo

1
Dela apostolska 19:18-20. Naglasak moj.
2
Posl. Jakovljeva 5:16. Naglasak moj.
3
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 686-687. Naglasak moj.
132
tvrdnji pravoslavnih da je pokajanje i ispovedanje, onakvo kakvo ono danas kod njih
postoji, bilo ustanovljeno i praktikovalo se jo u vreme apostola.
Upotreba brojanice prilikom pravoslavne molitve
Pre nego to odgovorim na pitanje ta zapravo znae izjave Gospoda Isusa Hrista za
koje veinska crkva u Srbiji tvrdi da predstavljaju nalog i opunomoenje za opratanje
greha pokajnicima, elim da ukratko spomenemo jo jednu zanimljivost. Radi se,
naime, o upotrebi brojanica koje pravoslavni (i rimokatolici) koriste kao pomono
sredstvo za nabrajanje tj. ponavljanje svojih molitava. Evo ta o upotrebi brojanica
moemo da saznamo iz Jevsevijeve Crkvene istorije:
Ovaj aparat, koji je uostalom u upotrebi i kod nehrianskih istonih
naroda, sastoji se iz jedne vrvce, na kojoj je nanizano 100 ili 200 kuglica od drveta,
ilibara ili druge materije te koja je vezana u venac; kuglice su na njoj tako udeene, da
lako prolaze kroz prste te su zgodne za nabrajanje, otud kod nas naziv brojanice. Na
zapadu se taj aparat naziva rosarium (Rozenkranz), venac od rua, venac ne od pravih,
nego od duhovnih rua (kod Nemaca i Betschnur, vrvca za moljenje).
1

Brojanice, koje se po priznanju pravoslavnog istoriara koriste i u mnogim drugim
paganskim istonjakim religijama, poele su da se koriste u hrianstvu nakon to su
se iz manastira (od IV veka pa na dalje) poele da ire nove forme pokajanja. Monasi
su se vebali u kajanju dugotrajnim postovima i ivljenjem samo o suvoj hrani,
mnogobrojnim recitovanjem (pa i nekoliko stotina puta) slogana Gospodi pomiluj,
mnogim ponavljanjem molitve Oe na kao i padanjem na svoja kolena u aktu
pokajanja i po nekoliko stotina puta dnevno. Ova padanja na kolena su na Istoku u
Grkoj dobila naziv metanisanje (akta pokajanja). Ovakav naziv je kasnije prenesen i
na brojanice, koje su trebale da slue za nabrajanje stotina padanja na kolena i
recitovanja molitava.
2
Doivotni pokajnici, monasi, ove vrvce sa kuglicama za
nabrajanje molitava nose stalno sa sobom, dok je to u novije vreme u Srbiji postao i
modni trend, te se brojanice u vidu narukvica mogu videti kod mnogih koji uopte ne
ive pokajnikim ivotom.
Ipak, ono na ta bih eleo da posebno obratimo panju jeste isticanje injenice da
brojanice prilikom svojih molitava koriste i pripadnici nehrianskih religija i to od
drevnih vremena, to verovatno moe da ukae na to da su i one u hrianstvo uvedene
iz mnogobotva. Svakom poznavaocu Biblije je poznato da se brojanice kao molitveno
pomagalo nigde u njoj ne spominju. Niko od pravih Gospodnjih sledbenika u biblijska
vremena ih nikada nije koristio. ta vie, poto ova pomagala slue za ponavljanje i
nabrajanje molitava, i to jednih te istih neprestano njihova upotreba se protivi i
novozavetnom Hristovom uenju o moljenju. Najverovatnije imajui na umu molitve
koje su pagani praktikovali uz brojanice uz njihovo mnogobrojno ponavljanje,
Gospod Isus je svoje uenike pouavao sledeim reima:
A kada se molite, ne govorite mnogo kao mnogoboci; jer misle da e zbog
mnogih rei biti uslieni. Ne budite dakle kao oni; jer zna Otac va ta vam treba, pre
nego to ga zamolite.
3


1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 686. Naglasak moj.
2
Vidi na istom mestu.
3
Ev. po Mateju 6:7-8. Naglasak moj.
133
U skladu sa ovom Hristovom poukom, kada apostol Pavle u 1. Solunjanima 5:17
upuuje hriane da se mole Bogu bez prestanka, on svakako ne misli da vernici
treba to da ine neprekidno ponavljajui jednu te istu molitvu, ve da uvek poseduju
duh molitve te da u svakom trenutku budu spremni da mole za ono to je Bogu po
volji. Molitve uz brojanice su, dakle, neto potpuno strano novozavetnom hrianstvu.
Ameriki istraiva R. Woodrow navodi podatke iz Katolike enciklopedije da su u
iskopinama drevnog grada Ninive pronaena dva kipa koja predstavljaju ene sa
krilima koje se mole pred svetim drvetom drei u rukama brojanice. Takoe,
muslimani koriste brojanice sa 33, 66, ili 99 kuglica za nabrajanje Alahovih imena. To
ine i potovaoci hinduistikog boga Vinua (Krine), ponavljajui mantre uz brojanice
koje imaju 108 kuglica. Potovaoci boga ive koriste brojanice da bi nabrojali svih 108
imena svog boga. Marko Polo je bio veoma iznenaen kada je, u XIII veku, video kako
malabarski kralj koristi brojanicu od dragog kamenja za ponavljanje svojih molitava.
Na isti nain je ostao zapanjen i katoliki svetitelj Franjo Ksaverski i njegovi pratioci
kada su uvideli da se molitve uz brojanice nairoko praktikuju meu budistima u
Japanu. Osam vekova pre Hrista, brojanice su se koristile i meu Fenianima prilikom
odavanja poasti boginji Astarti (tj. boginji Majci koja bila poznata kao carica
nebeska). U starom Rimu, ene su nosile ogrlice sa kuglicama koje su se zvale monile
(podsetnici) koje su sluile za nabrajanje i pamenje njihovih molitava.
1
U svakom
sluaju, dakle, jasno je da su brojanice kao i mnogobrojno ponavljanje istovetnih
molitava neto to nije bilo poznato hrianima u apostolskom dobu. Iz tog razloga,
podrazumeva se, pravi hriani i danas, u modernom dobu, ne bi trebali da ih koriste -
molei se na nain koji Gospodu nije ugodan. No, poto smo ve ranije uoili injenicu
da se u prvoj Crkvi nisu praktikovale tajne ispovesti pred svetenicima, kao to nam
Pismo i istorija svedoe, ostaje nam da odgovorimo na sledee pitanje: ta znae
Isusove rei upuene apostolima a koje pravoslavni tumae kao opunomoenje za
opratanje greha prilikom ispovesti?
Kojima oprostite grehe - oprataju im se.
U evaneljima postoje tri izjave Gospoda Isusa Hrista koje su veoma sline i koje
bivaju navoenje od strane pravoslavnih po ovom pitanju. One glase ovako:
I ja ti kaem da si Petar, i na toj steni sazidau Crkvu svoju, i vrata adova nee je
nadvladati. I dau ti kljueve carstva nebeskoga, i to svee na zemlji bie svezano na
nebu, i to razrei na zemlji bie razreeno na nebu.
2

Ako ti zgrei tvoj brat, idi i pokaraj ga u etiri oka. Ako te poslua, dobio si svoga
brata. Ako pak ne poslua, uzmi sa sobom jo jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice
ili trojice svedoka utvrdi svaka re. A ako njih ne poslua, kai Crkvi; pa ako ne poslua
ni Crkvu, neka ti bude kao mnogoboac ili carinik. Zaista, kaem vam, to god sveete
na zemlji bie svezano na nebu, i to god razreite na zemlji, bie razreeno na nebu.
3

Tada im Isus opet ree: mir vam. Kao to je Otac poslao mene, i ja aljem vas.
Rekavi to nadahnu ih i ree im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe

1
Vidi u: Babilonska misterijska religija, str. 26.
2
Ev. po Mateju 16:18-19.
3
Ev. po Mateju 18:15-18.
134
oprataju im se; kojima zadrite zadrani su. A Toma, zvani Blizanac, jedan od
Dvanaestorice, ne bee s njima kada je Isus doao.
1

Pored stihova koji su konkretno vani za nae prouavanje, kao to uoavate, naveo
sam i neto iri kontekst u kome se oni nalaze jer e se to pokazati neophodnim za
njihovo pravilno razumevanje.
Najpre je, dakle, Gospod Hristos rekao apostolu Petru neto to je kasnije kao Re
uputio i svim ostalim uenicima. Zanimljivo je, dakako, da se spominju i kljuevi
carstva nebeskog i to samo u prvom, Petrovom sluaju. Poto svakako neemo uzeti u
obzir narodno verovanje o tome da sveti Petar otkljuava rajska vrata prilikom dolaska
u raj svakom preminulom, na temelju Svetog pisma lako moemo da prepoznamo o
kakvim se kljuevima radi i kakav je njihov znaaj. Naime, kao to je poznato iz Dela
apostolskih, upravo apostol Petar je bio taj koji je Jevrejima na dan Pedesetnice
(pedeset dana nakon Hristovoga vaskrsenja) propovedao i pozvao ih na pokajanje zbog
uinjenih greha od kojih je najvei bio izdajstvo i pristanak na raspee Boijeg Sina.
Kao rezultat Petrovog propovedanja, mnogi Izrailjci su se pokajali i primili oprotenje i
spasenje postajui delom novoosnovane Hristove Crkve. Desetak godina nakon ovog
dogaaja, od otvaranja vrata nebeskog carstva bogootpalim Jevrejima, ap. Petar je bio
prvi apostol od Dvanaestorice kome je Gospod otkrio da i neobrezanim neznabocima
treba dozvoliti ulaz u drutvo izabranih. Za sve to vreme, prvi hriani (svi po
nacionalnosti Jevreji ili prozeliti obrezani mnogoboci koji su u potpunosti prihvatili
Izrailjsku veru) su propovedali evanelje samo Jevrejima i prozelitima u zemlji i
rasejanju, i nisu smatrali ispravnim propovedanje onima koji nisu bili obrezani:
Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prooe sve
do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujui re nikom drugom nego samo
Judejima.
2

Ulaskom u kuu kapetana Kornilija (Dela ap. 10. gl.), nakon to se i sam prepirao sa
Bogom u vezi ovog poslanja, Petru je postalo jasno da su i mnogoboci sunaslednici
Hristovog carstva. Jo pre nego to je Petar i zavrio svoju besedu o spasenju, prisutni
su poverovali i na njih se spustio Sveti Duh. Od toga vremena, posle kratkog
ubeivanja
3
, i svi ostali apostoli su se prikljuili Petru u nastojanju da i mnogoboce
privedu veri.
Kljuevi carstva nebeskoga koje je, dakle, ap. Petar od Hrista primio, korisno su
posluili za otvaranje ulaza u Hristovu Crkvu kako Jevrejima tako i svim ostalim
narodima pod kapom nebeskom. Naravno, ostaje da utvrdimo ta predstavlja ostatak
maloas navedenog Hristovog govora koji je zapisan u 16. i 18. poglavlju Matejevog
evanelja.
Kao to sam spomenuo u prvom delu prouavanja ove svete tajne, od svakoga
hrianina koji je primio Svetoga Duha, oekuje se svakodnevno posveenje i tenja da
ugodi Boijoj volji. Meutim, kao to je poznato iz Biblije, i veliki Boiji ljudi su
ponekada padali u napasti i sagreili su. Upravo iz tog razloga je svakome takvome
potrebno iskreno pokajanje pred Bogom. Ipak, naalost, neki od hriana isuvie
daleko odu u svome sagreenju, i njihova savest toliko izgubi osetljivost, da oni i
nadalje istrajavaju u svome grehu oigledno ne uviajui da se nalaze na putu koji

1
Ev. po Jovanu 20:21-24.
2
Dela apostolska 11:19. Naglasak moj.
3
Vidi: Dela apostolska 11:1-18.
135
vodi od Gospoda. Ovakvih primera ima vie u Novom zavetu. Smrt branog para
Ananije i Sapfire pred apostolom Petrom i velikim brojem hriana iz razloga
zajedniki dogovorene i izgovorene lai (Dela ap. 5. gl.), predavanje sotoni bludnika
iz korintske crkve (1. Kor. 5:5) kao i Imeneja, Aleksandra i Filita (1. Tim. 1:20; 2. Tim.
2:17-19), samo su neki od primera zastranjenja sa kojima su se apostoli i ostale
stareine prve Crkve susretali. Upravo u ovakvim situacijama, apostoli i ostali su
morali da budu svesni svoje odgovorne slube, koja je podrazumevala ispravno
duhovno vostvo i ouvanje zdravog duhovnog crkvenog zajednitva, a to se moglo
postii samo iskljuivanjem i udaljavanjem iz zajednice onih ljudi koji nisu eleli da se
pokaju a irili su razdore i sablazni. Veoma je zanimljiva i izjava ap. Pavla zapisana u 1.
Kor. 5:1-5, a u vezi lana crkve koji je zgreio bludnim odnosom (i to tako to je stupio
u intimnu vezu sa svojoj maehom):
uje se uopte da blud vlada meu vama, i to takav blud kakvog nema ni meu
mnogobocima, da neki ima oevu enu. I vi ste nadmeni; to se radije niste oalostili
da se ukloni iz vae sredine koji je to delo uinio? Ja sam, naime, iako nisam kod vas
telom, ali sam prisutan duhom, ve osudio kao da sam prisutan onoga koji je tako
neto uinio: kada se u ime Gospoda naega Isusa sakupite vi i moj duh sa silom
Gospoda naega Isusa, da se takav preda satani na propast tela, da se duh spase na dan
Gospodnji.
U ovom sluaju apostol savetuje da celokupna zajednica osudi ovakvo delo i za
neko vreme se potpuno odvoji od neurednog brata prekinuvi sa njim svako
optenje. Rei da se duh spase na dan Gospodnji jasno nam stavlja do znanja da ovaj
ovek nee izgubiti svoje spasenje (koje se prima jednom zauvek) ali da e se morati
susresti ve na zemlji sa odreenim posledicama svoga sagreenja.
1
Mnogi ovakvi i
ovome slini ljudi hriani, dospee u nebesko carstvo, ali bez i jednog dobrog dela
za koje e moi da budu pohvaljeni i da prime nagradu. Za ovakve vernike Pavle
izmeu ostalog govori i sledee:
Jer niko ne moe da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus
Hristos. I ako ko na ovom temelju zida zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu,
svaije delo izai e na videlo; sudni dan e pokazati, jer e se u ognju otkriti, i kakvo je
ije delo oganj e pokazati. Ako ije delo, koje je nazidao, ostane, taj e primiti
nagradu, ako ije delo izgori, taj e podneti tetu, ali e sam biti spasen, samo tako
kao kroz oganj.
2

Kao to smo iz prethodno pomenutih primera mogli da uvidimo, apostoli su u prvoj
Crkvi imali zadatak da budu Gospodnji saradnici, Hristovi pomonici i upravitelji
Bojih tajni (1. Kor. 3:9, 4:1-2) koji rade na izgradnji Hristovog tela Crkve (2. Kor.
13:10). Zbog toga su od Gospoda i dobili dar pouavanja hriana koji su bili na mnogo
niem nivou shvatanja duhovnih istina od njih samih (Ef. 4:11-15). Apostoli su bili
autoritet po pitanju istinitosti prenoenja Hristove nauke kako o spasenju kroz veru
tako i po pitanju praktinog hrianskog ivota.
Prema protestantskom teologu R. T. France, pojmovi svezati i razreiti koje Isus
spominje u Mt. 16:19 i 18:18, bili su tehniki pojmovi u izrekama tadanjih rabina o

1
Posledica sagreenja izrailjskog cara Davida, u vezi preljube sa enom Urije Hetejina, jeste bila smrt tim
inom zaetog deteta nakon njegovog roenja, koja se desila i pored pokajanja, usrdnog moljenja i
poenja ovog Boijeg sluge. Vidi u: 2. Samuilova 11. i 12. gl.
2
1. Kor. 3:11-15.
136
onome to je bilo ili nije bilo doputeno da se ini (svezati je oznaavalo zabraniti, a
razreiti je znailo dopustiti injenje odreenih radnji).
1
Prema ovom autoru,
svezivanje i razreavanje moe da se vidi i u primerima iz Dela apostolskih 10. i 11.
glave, kao i 15:7-11, kada je apostol Petar obznanio Boiju odluku da su i mnogoboci
potpuno jednako vredni pred Bogom radi spasenja poput Izrailjaca; to ranije nije bilo
poznato u toj meri. Ono to je posebno interesantno, poznavaoci grkog jezika kazuju
da se u stihovima iz Mt. 16:19 i 18:18 u originalu namerno upotrebljava, za izgovor
prilino nespretno tzv. budue prolo glagolsko vreme pa bi stoga, u doslovnom
prevodu, sporni delovi stihova trebali zapravo da glase: bie bilo je svezano na nebu i
bie bilo je razreeno na nebu.
2
To zapravo treba da znai da apostoli i ostale Boije
sluge u periodu Novoga zaveta nisu dobile ovlaenje da oprataju grehe prilikom
svete tajne ispovesti kako to ue pravoslavni, ve da ljudima obznanjuju venu
Boiju namisao, tj. da svojim propovedanjem i ustanovljavanjem odreenih uenja,
crkvenih moralnih normi i naina voenja bogosluenja, zapravo objavljuju i
ustanovljuju ono to je Bog jo od venosti bio isplanirao.
Isti je sluaj i sa tekstom koji se nalazi zapisan u ev. po Jovanu 20:22-23 kojeg sam
ranije citirao, a sada radi podseanja navodim ponovo:
Rekavi to nadahnu ih i ree im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe
oprataju im se; kojima zadrite zadrani su.
Kada prouimo itav kontekst u kome se nalaze navedeni stihovi, moemo da
uoimo da se Hristos na dan svoga vaskrsenja, kada su ove rei i izgovorene, javio delu
svojih uenika koji se nalazio sakriven u zatvorenoj prostoriji zbog straha od
progonstva. Pored desetorice apostola (Hristov izdajnik Juda Iskariotski je ve bio
mrtav zbog izvrenog samoubistva a ni apostol Toma nije bio prisutan), ovde su se
nalazili jo neki uenici koji nisu bili apostoli, a najverovatnije je bilo i ena, jer itamo
o Mariji Magdalini koja je neto ranije posetila uenike ba na pomenutom skrovitom
mestu.
3
Poto smo ranije ustanovili da Isusova kazivanja iz ev. po Mateju nemaju
znaenje kakvo im pripisuje tradicionalno hrianstvo Istoka, te da ih apostoli nisu
shvatili kao naloge prema kojima bi oni imali ovlaenje da prataju grehe (to nam
jasno dokazuje i njihova ranohrianska praksa u kojoj ni jedanput nisu posegli za
njegovim korienjem) ostaje nam da sagledamo novozavetne primere koji nam
stavljaju do znanja na koji su to nain apostoli uistinu pratali grehe onima koji su
sagreili.

1
Vrsni poznavalac novozavetnog grkog teksta, baptistiki teolog prof. dr Aleksandar Birvi je u svom
etvoroevanelju ovako preveo pomenute stihove: Dau ti kljueve Nebeskog carstva: to osudi na
zemlji, to e biti osueno na nebesima; a to odobri na zemlji, to e biti odobreno na nebesima. i: Zaista
vam kaem, ako to osudite na zemlji, to e biti osueno na nebu; a to odobrite na zemlji, to e biti
odobreno i na nebu. Aleksandar Birvi, etiri evanelja, ivot i rad Isusa Hrista, Biblijsko drutvo
Beograd, 1987. god.
2
R. T. France, tumaenje ev. po Mateju, Dobra Vest, Novi Sad, 1987. god. str. 261-262, 281.
3
Evanelist Luka kazuje da su istog dana, uvee, na pomenutom mestu bila okupljena Jedanaestorica
apostola zajedno sa svojim drugovima, to nam jasno stavlja do znanja da Isusove rei nisu bile
upuene samo apostolima (a kasnije, rukopolaganjem i apostolskim prejemstvom i njihovim
naslednicima episkopima - kako to pravoslavni tumae) u smislu svetoduhovskog ovlaenja kojim imaju
pravo da oprataju grehe, ve da su izreene mnotvu okupljenih meu kojima je bilo i onih koji nikada
nisu postali crkvene stareine, i meu kojima je bilo i enskog verujueg sveta. Vidi u: Lk. 24:33.
137
Jedan od direktnih primera koji se odnose na opratanje onome koji je sagreio, i u
ovom sluaju time naneo tetu celokupnoj crkvenoj zajednici, nalazi se u poslanicama
upuenim crkvi u Korintu. Kao to sam ranije spomenuo, meu tamonjim vernicima
postojao je i jedan koji je iveo u grehu seksualnog nemorala. Apostol Pavle je
savetovao vernike da takvoga opomenu i udalje se od njega to se tie zajedniarenja,
da bi se posramio i pokajao. Nakon godinu dana, prilikom pisanja druge poslanice,
apostol je mogao da konstatuje da se situacija po pitanju morala dotinog grenika
promenila znatno na bolje. Bivi grenik se oalostio zbog svoga greha i ukora kojeg je
primio, te se iskreno pokajao. Zato je Pavle mogao da napie sledee:
Ako je pak neko izazvao alost, nije mene oalostio, nego donekle, da ne preteram,
sve vas. Tome je dosta ovaj ukor od veine, tako da, naprotiv, treba radije da mu
oprostite i da ga uteite, da prevelika alost dotinog ne satre. Zato vas molim da
pokaete ljubav prema njemu. Radi toga sam vam ba i pisao, da poznam vau
vrsnou, da li ste u svemu posluni. A kome vi neto opratate, tome opratam
i ja. Jer i ja to sam oprostio, ako sam to oprostio, oprostio sam pred Hristom vas
radi, da nas satana ne prevari; jer znamo ta on misli.
1

Kao to vidimo i iz ovog primera, apostol nije insistirao na posebnoj ispovesti
onoga koji je sagreio, niti pak na svome ovlaenju od Gospoda da on sam oprata
grehe prilikom vrenja svete tajne pokajanja. Jednostavno, Pavle je izjavio, bivajui
prilino prostorno udaljen, da i on oprata onome kome je itava zajednica oprostila.
Ova apostolska praksa se u potpunosti slae sa Hristovim uenjem o meusobnom
pratanju. Gospod Hristos je naime rekao:
Pazite na sebe, Ako zgrei tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako se pokaje. I ako ti
sedam puta zgrei na dan pa se sedam puta vrati k tebi i kae: kajem se, oprosti mu.
2

Evanelisti Matej i Marko zapisali su i sledee:
Tada prie Petar i ree mu: Gospode, koliko puta e sagreiti brat moj prema
meni, i ja da mu oprostim? Do sedam puta? Ree mu Isus: ne kaem ti do sedam puta,
nego do sedamdeset puta sedam.
3

I kad stojite molei se, pratajte ako ta imate protiv koga, da i Otac va koji je na
nebesima oprosti vama vae greke. [Ako vi ne opratate, ni Otac va koji je na
nebesima nee oprostiti greaka vaih.]
4

Apostol Pavle potvruje Isusovu nauku govorei da ivot svakog hrianina mora
da bude ispunjen pratanjem:
Budite meu sobom estiti, milosrdni, pratajui jedan drugom kao to je i Bog
vama u Hristu oprostio.
5

Obucite se, dakle, kao izabranici Boiji sveti i mili, u srce milosrdno, u estitost,
smernost, krotost, strpljivost, snosei jedan drugoga i pratajui jedan drugome,
ako ko ima tubu na koga; kao to je Gospod i vama oprostio, tako opratajte i vi.
6


1
2. Korinanima 2:5-11. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 17:3-4. Naglasak moj.
3
Ev. po Mateju 18:21-22.
4
Ev. po Marku 11:25-26.
5
Efescima 4:32.
6
Koloanima 3:12-13. Naglasak moj.
138
Drugim reima, Novi zavet (kao i Stari) ispunjen je primerima boanskog
pratanja, kao i pouavanja ljudi vernika da i u ovome budu nalik na svog nebeskog
Oca.
I tako, ma koliko se trudili da u apostolskim spisima naemo i najmanji primer da
je iko ikada makar i nagovestio potrebu za ispovedanje greha pred svetenicima radi
njihovog otputanja, takve primere ne moemo da naemo. Sve to, naravno,
potvruje injenicu da je praktikovanje svete tajne pokajanja i ispovedanje pred
svetenicima kakvo danas postoji u Pravoslavlju, kao to smo utvrdili i iz istorijskih
izvora, uvedeno tek kasnije u crkvenu praksu a da u poetku, za vreme apostola nije
ni postojalo niti se o njemu govorilo.
Utvrdivi biblijsku istinu i po ovom pitanju, moemo da preemo na narednu svetu
tajnu, koja je umnogome povezana sa upravo razmotrenom.
SVETA TAJNA SVETENSTVA
Tradicionalna crkva Istoka na sledei nain objanjava ta se pod ovom svetom
tajnom podrazumeva:
U samom poetku crkvene istorije duhovnu vlast u Crkvi, to jest vlast
propovedanja, vrenja svetih tajni i upravljanja Crkvom imali su apostoli, koji su
tu vlast dobili od samog Spasitelja, kao to smo to napred naveli (Mt. 18, 18; 28, 19-20;
Jn. 20, 21-23). Tu vlast Hristos je dao svima svojim uenicima apostolima u
podjednakoj meri, a ne nekom vie nekom manje. (...) Kad se Crkva rairila toliko da
apostoli nisu mogli svuda da stignu, oni su rukopolagali episkope kao svoje zamenike,
na koje su prizivali blagodat Svetoga Duha i kojima su predavali punou svoje
apostolske vlasti. Osim episkopa apostoli su postavljali i prezvitere i akone.
1

Svetenstvo sainjavaju: akoni, prezviteri (svetenici) i episkopi (vladike).
Episkopi (vladike) imaju pravo da vre sve svete tajne, da ue verne i upravljaju
eparhijom, koja im je poverena od strane Crkve; prezviteri (svetenici) imaju pravo da
vre sve svete tajne izuzev Svete tajne rukopoloenja. Oni mogu da upravljaju svojom
parohijom, koju im je episkop, na rukopoloenju, poverio a akoni samostalno nemaju
pravo da vre nijednu svetu tajnu. Oni pomau (sasluuju) vladikama i svetenicima u
vrenju svetih tajni. To su tri stepena svetenstva: akonski, prezviterski i episkopski.
(...) Sluba svetenika u Crkvi Hristovoj je produena sluba apostolska. Svetenstvo
sveto je prejemnik slube i vlasti apostolske. Ono je dobilo od Spasitelja pravo kakvo
nema nijedna sluba ni u zemaljskoj ni u nebeskoj Crkvi Hristovoj.
2

Rimska Crkva, to se nesumnjivo zna, ima istorijsku vezu sa Hristom i apostolima.
Nesumnjiva je injenica da ona potie iz apostolskog doba. (...) Isto tako je injenica je
da svetenstvo Rimske Crkve ima apostolsko prejemstvo koje nikad niko nije poricao
niti moe porei.
3

Ono to se, dakle, posebno istie jeste da su Hristos i apostoli ustanovili jerarhiju
(svetenstvo) koja se sastoji od episkopa, prezvitera i akona. Takoe, postoji
apostolsko prejemstvo tj. apostolsko naslee, koje podrazumeva da svetenici
Pravoslavne i Rimokatolike crkve poseduju ista ona ovlaenja koja je Hristos dao

1
Milin, Crkva i sekte, str. 29-30. Naglasak moj.
2
Veronauka u kui, str. 42. Naglasak moj.
3
Milin, Crkva i sekte, str. 34.
139
apostolima (opratanje greha i slino), i to tako to slede blagodatni neprekinuti
dvehiljadegodinji niz rukopolaganja, koja potiu jo od prvovekovnih episkopa, tj.
samih apostola. Ovo apostolsko naslee jeste, izmeu ostalog i garant ispravnosti
hrianskog uenja i tumaenja Svetog pisma od strane rukopoloenih u okviru jedine
svete i apostolske crkve jer njih u tome upravlja sam Sveti Duh. Pomenuta jerarhija,
po uenju pravoslavnih, ima ovlaenje da vri svete tajne i na taj nain ljudima
omoguava ulazak u nebesko carstvo.
Pre nego to detaljno, na temelju Biblije i istorijskih izvora utvrdimo da Istona
crkva, na njenu alost, ne poseduje istinu i nije dosledna Hristovoj i apostolskoj nauci
ni po ovom pitanju, elim da ukratko prikaem ulogu jevrejskih svetenika u Starom
zavetu jer je to za prouavanje ove teme od velike vanosti.
Uloga starozavetnog svetenstva
Neosporna je injenica da se na mnogo mesta u Bibliji pominju svetenici i njihove
bogoslubene aktivnosti u okvirima Boijeg naroda. Takoe je injenica da se uloga
svetenika spominje samo u okviru starozavetnog perioda vremena (koje se zavrava
Hristovom smru i vaskrsenjem). Poevi od knjige Dela apostolskih u Novom zavetu
(koja opisuje raanje Hristove Crkve i razvoj hrianstva sredinom prvog veka posle
Hrista), pa nadalje, izrailjski svetenici se spominju samo u smislu njihovog obraenja
iz judaizma u hrianstvo (Dela ap. 6:7). Pominju se takoe i u vezi prestanka vanosti
njihove slube koja je svoje ispunjenje nala u Isusovom prvosvetenikom delu
(Jevrejima posl. 8. gl.). Kao to emo jasno uvideti na kraju ovog prouavanja,
novozavetno hrianstvo utemeljeno na apostolskoj nauci i crkvenoj praksi, ne poznaje
instituciju bilo kakvog specijalnog svetenstva a pogotovu ne onakvog kakvo danas
postoji u Pravoslavnoj i Rimokatolikoj crkvi sa svim njegovim ovlaenjima. No,
krenimo redom.
Jo pre davanja deset zapovesti Izrailjcima preko Mojsija na gori Sinaju, Bog je
proglasio sve Jakovljeve potomke koje je izbavio iz egipatskog ropstva svetim
narodom i carskim svetenstvom (uz uslov njihove poslunosti Njegovom zakonu):
A sada ako dobro uzasluate glas moj i uuvate zavjet moj, biete moje blago
mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I biete mi carstvo sveteniko i
narod svet. To su rijei koje e kazati sinovima Izrailjevim.
1

Svi prvoroeni mukarci, iz svih dvanaest plemena Jakovljevih potomaka, prema
Boijoj zapovesti pripadali su Gospodu kao posveenici iz svekolikog Njegovog
naroda. Ipak, prema volji Svevinjeg, kao zamena za sve jevrejske prvoroene, u to
vreme, za posebnu slubu Bogu je izabrano jedno celokupno pleme pleme Levijevo:
Jo ree Gospod Mojsiju govorei: Evo uzeh Levite izmeu sinova Izrailjevijeh za
sve prvence to otvaraju matericu meu sinovima Izrailjevijem; zato e biti moji Leviti.
Jer je moj svaki prvenac; od onoga dana kad pobih sve prvence u zemlji Misirskoj,
posvetih sebi svakoga prvenca u Izrailju od ovjeka do ivineta; moji e biti; ja sam
Gospod.
Pomenuti Leviti su imali zadatak da budu sveteniki pomonici i posluitelji u
okviru pomonih slubi oko atora od sastanka, kao to su briga za sveto posue i

1
2. Mojsijeva 19:5-6. Naglasak moj.
140
ostale hramovne predmete.
1
Sa druge strane, i sami svetenici su pripadali Levijevom
plemenu, ali su za razliku od ostalih Levita, morali da vode poreklo od Arona i
njegovih sinova.
2
Za vreme cara Davida, svetenici (potomci Aronovih sinova Eleazara
i Itamara) bili su podeljeni u 24 svetenika reda sa svojim rasporedom vrenja
slube.
3
to se tie slube svetenika u Starom zavetu, ona je bila jasno odreena
Gospodnjom voljom. Oni su morali da imaju posebno nainjenu odeu kojom bi se,
dok vre svetu slubu, razlikovali od ostalih ljudi (2. Mojs. 28. gl; 35:19; 39. gl.). Sluba
Arona i njegovih potomaka se sastojala u prinoenju ivotinjskih rtava pred
Gospodom, koje je narod svakodnevno donosio radi oprotenja svojih greha ili pak iz
zahvalnosti Bogu za njegove darove. Detaljan opis svetenike slube nalazi se u treoj
Mojsijevoj knjizi, koja se zove i Levitska. Poto bi nam za razmatranje celokupne
slube svetenika i objanjavanje naina postupanja sa prinoenjem svake pojedinane
rtve bilo potrebno puno prostora, na ovom mestu emo razmotriti samo ono to je
najvanije za prouavanje nae teme, a to je simbolika celokupnog starozavetnog
bogoslubenog sistema.
Simbolika starozavetnog bogoslubenog sistema
Novozavetna poslanica Jevrejima predstavlja opiran izvor informacija o tome da je
itav izrailjski bogoslubeni rtveni sistem u atoru od sastanka (i kasnije hramu)
naao svoje ispunjenje u rtvi i delu bogooveka Isusa Hrista, nakon ega je i prestao
sa vaenjem.
Da pogledamo najpre kako je izgledao sam bogoslubeni prostor (ator od sastanka
sa dvoritem). Gospodnja zapovest koja se odnosila na ator od sastanka i
bogoslubene predmete, odnosila se na izgradnju i podizanje atora koji je trebao da
bude podeljen na dve prostorije - svetinju i svetinju nad svetinjama. U prvoj
prostoriji, nalazili su se pozlaeni i zlatni predmeti:
- sto sa postavljenih 12 hlebova (koji su predstavljali broj plemena Jakovljevih
potomaka i koje su smeli da jedu samo svetenici. Postavljeni hlebovi su
zamenjivani novima svake subote. 3. Mojs. 24:5-9);
- sedmokraki svenjak (2. Mojs. 25:31...), na kome su svetenici palili ike i koji je
trebao da gori od veeri do jutra svakoga dana (3. Mojs. 24:2-4);
- kadioni oltar (2. Mojs. 30:1-8) na kome je svakodnevno bio prinoen sveti kad
stavljanjem tamjana (miriljavih materija) na upaljenu eravicu. U drugoj
prostoriji atora, u koju je smeo da ulazi iskljuivo prvosvetenik i to sa krvlju
rtvene ivotinje samo jednom godinje na Dan Pomirenja (Yom Kippur), nalazio
se pozlaeni koveg zaveta na ijem su se poklopcu nalazili izliveni zlatni
heruvimi, a u njemu dve ploe sa deset zapovesti koje je Gospod dao Mojsiju.
Unutranjost atora, tj. dve pomenute prostorije, bile su meusobno podeljene
zavesom, na kojoj su bili izvezeni likovi nebeskih aneoskih bia heruvima (2.

1
Vidi: 4. Mojsijeva 3:6-8; i 4. poglavlje.
2
Vidi: 2. Mojsijeva 2:1; 6:20; 40:12-16.
3
Vidi: 1. knjiga Dnevnika 24. poglavlje. Na primer, svetenik Zaharija otac Jovana Krstitelja je vodio poreklo
od Avije, koji je spomenut u 1. Dnevnika 24:10. Vidi u: Ev. po Luki 1:5.
141
Mojs. 26:1,31-33). U tremu, u spoljnjem dvoritu, ispred atora, nalazili su se jo i
rtveni oltar i umivaonik (napravljeni od neplemenitog metala, mjedi tj. bronze;
2. Mojs. 30:18, 40:29-33). Iako e o starozavetnim simbolima o kojima sada
govorimo biti rei i u poglavlju o Bogorodici kao i potovanju svetih ikona,
prouavanje u okviru ovog poglavlja e biti najdetaljnije. Kao to sam ranije u
ovom poglavlju istakao, Isus Hristos je bio istovremeno bio i (prvo)svetenik i
rtva.
- Kao savreni Boiji Sin prvosvetenik Novog Saveza, Isus je u Boije prisustvo,
umesto u svetinju nad svetinjama koja se nalazila u zemaljskom atoru, uao u
samo nebo, i to ne sa tuom ve sa svojom sopstvenom krvlju (Jevrejima 9:24 -
10:17);
- Za razliku od izrailjskih svetenika koji su svakodnevno prinosili rtve, Isus je
prineo samo jednu koja vredi zauvek (Jevr. 10:11-14);
- Zavesa koja je razdvajala svetinju od svetinje nad svetinjama, a koja je bila
simbol Hristovog tela koje je trebalo da bude ubijeno na krstu (Jevr. 10:19-22),
bila je pocepana u trenutku Njegove krsne smrti (Mt. 27:51);
- Svenjak sa upaljenim icima je bio simbol bogooveka Hrista koji je za sebe
rekao: Ja sam svetlost sveta (Ev. po Jovanu 8:12; 1. Jov. 1:5); kao i simbol
Svetoga Duha (Otk. 1:4; 4:5);
- Postavljeni hlebovi su bili takoe simbol Isusa Hrista, koji je za sebe rekao: Ja
sam hleb ivota (Jn. 6:32-35);
- Zlatni kadioni rtvenik je bio simbolom molitava koje Hristos sa svima svetima
prinosi pred Bogom svakodnevno (Jevr. 7:25; Otkrivenje 8:2-4);
- Bronzani umivaonik u kome su svetenici vrili obredno pranje (2. Mojs. 30:18-
21) simbolizuje umivanje tj. spiranje grehova svih koji veruju u Hristovi
zameniku rtvu (1. Jovanova 1:7; Titu 3:5);
- Bronzani rtvenik, na kome su se svakodnevno prinosile starozavetne rtve
predstavljao je Golgotu, mesto stradanja Isusa Hrista - koji je rtvenik Novog
Saveza (Jevr. 13:10-13).
No, moda e se neko upitati zbog ega spominjem sve ove detalje, kada
Pravoslavna crkva ionako ne tvrdi da njihovo svetenstvo ima bilo kakve veze sa onim
starozavetnim. Razlog je jednostavan. Naime, kao to sam ranije naglasio, Novi zavet
uopte ne poznaje instituciju specijalnog hrianskog svetenstva (jerarhije) nalik na
onu koja postoji u Istonoj i Zapadnoj crkvi. To iz razloga to nakon smrti Isusa Hrista
uopte nema nikakve potrebe za prinoenjem drugih rtava za grehe, jer je ona prava
prineta jednom za svagda, dok Istona crkva tvrdi da je postojanje svetenstva u Crkvi
neophodno i Hristom ustanovljeno.
1
U narednom delu ovoga poglavlja pogledaemo

1
Nasuprot jasnom biblijskom uenju koje sam do sada izneo po ovom pitanju, Pravoslavna crkva (kao to
sam to naglasio i u prethodnom poglavlju) ui da veera Gospodnja (tj. sveta tajna priea evharistije)
predstavlja stalno ponavljanje rtvovanja Isusa Hrista:
Pravoslavna Crkva je od apostolskih vremena verovala da sveta tajna evharistije nije samo obina
uspomena na tajnu veeru Hristovu, nego s obzirom da se tu hleb i vino pretvaraju u pravo telo i pravu krv
Hristovu to je evharistija ne samo uspomena nego prava rtva koja se prinosi Bogu za ljude. Ona
142
ta o temi postojanja svetenstva u Hristovoj Crkvi govore bogonadahnuti apostoli u
novozavetnim spisima.
Sveto svetenstvo u Novom zavetu
Iz svetih spisa Novog zaveta jasno proizilazi da Gospod sve svoje vernike nakon
osnivanja Crkve naziva svetim narodom i carskim svetenstvom. Poto se pravoslavni,
zbog drugaijeg uenja koje zastupa sveto predanje kojeg se dre, po ovom pitanju
rugaju i ismevaju evaneoskim hrianima zbog toga to oni za sebe tvrde da
predstavljaju sveopte svetenstvo pred Bogom, valjalo bi da u svetlu Boije Rei
detaljno ispitamo ovo uenje i preispitamo argumente pravoslavnih. Naime, u svome
razmatranju pogrenog sektakog uenja o svetenstvu, Lazar Milin izmeu ostalog
kae:
Ovo sektako tumaenje je krajnje povrno i u suprotnosti je kako sa napred
navedenim citatima
1
Svetog pisma iz kojih se vidi jasno i nesumnjivo da Hristos osniva
jerarhiju svoje Crkve, tako i sa samom praksom sektakih verskih zajednica.
Pre svega, te rei potiu od apostola Petra i Jovana, a nije mogue zamisliti da oni
nisu znali kakvu su vlast dobili od Hrista, jer se zna da su oni tu apostolsku vlast i
primenjivali: propovedali su, krtavali
2
, vrili svetu tajnu evharistije, polagali ruke na
novokrtene, molili se za prisutne verne i upravljali Crkvom. Sve to, dakle, sainjava
njihovu jerarhijsku ulogu u Crkvi, ulogu koju su predali svojim naslednicima
polaganjem ruku i molitvom, pa prema tome nije mogue da su oni ovim reima hteli
da poreknu sve to to su po ovlaenju i uputstvu od samog Gospoda inili.
ta onda znai to opte svetenstvo o kojem piu oba apostola? To znai da su
hriani Boji narod. Narod bez obzira na nacionalnost, koji je iskupljen
prvosvetenikom rtvom Spasiteljevom, pa su u poreenju sa ostalim ljudima
uzvieniji pred Bogom, kao carevi i svetenici Boji. Treba naroito obratiti panju na
to da pisac Apokalipsisa tu govori o buduem veku posle vaskrsenja, to je
naroito jasno izreeno u 20. glavi, stih 6. Blaen je i svet onaj koji ima udela u
prvom vaskrsenju; nad ovima druga smrt nema vlasti, - nego e oni biti Boiji i
Hristovi svetenici, i carevae s njim hiljadu godina. Oigledno je da e biti
svetenici Hristovi posle vaskrsenja a ne do vaskrsenja.
3

Dakle, uenje o optem svetenstvu svih hrianskih vernika koje zastupaju
evaneoske crkve je pogreno, a g-din Milin je to, po njegovom uverenju, dokazao

je u sutini ista sa rtvom koja je bila na krstu prinesena (...) Tamo je prineo rtvu sam neposredno, a ovde
posredno preko svojih crkvenih pastira. Milin, Crkva i sekte, str. 326.
Dakle, ako stvar posmatramo laiki, mogli bi iz ovoga da zakljuimo da je u dananjem Pravoslavlju
potrebno postojanje svetenstva slinog onom starozavetnom (poto je osnovni posao svetenika da kolje i
prinosi rtve) radi ponavljanja ina rtvovanja Isusa Hrista radi umilostivljenja Boga za grehe ljudi za
koje se prinosi (Milin, na istom mestu), i to bezbroj puta do dananjeg dana.
1
Biblijske stihove koje Milin pominje (pomenuti Milinov tekst nisam naveo u glavnom tekstu ovog poglavlja
iz razloga jer su biblijski stihovi od strane ovog pravoslavnog autora citirani nepotpuno), naveu neto
kasnije u celini.
2
Iz ranije navedenog teksta iz Veronauke u kui saznali smo da akoni u Pravoslavnoj crkvi nemaju pravo
da vre ni jednu svetu tajnu, pa ni da krtavaju, dok u Bibliji nalazimo primer da je vlastelina iz Etiopije
krstio jedan od sedmorice prvih crkvenih akona, akon Filip (Dela ap. 8:26-40).
3
Milin, Crkva i sekte, str. 332-333. Naglasak moj.
143
Svetim pismom. Prema njegovim reima, apostoli sigurno nisu bili sami sebi
protivreni pa da, iako imajui znanje o tome da jerarhija svakako postoji, sada tvrde
da to nije istina te da postoji samo opte svetenstvo svih verujuih. Stihovi iz Biblije
na koje se ovaj apologeta poziva, govorei da ih sektai pogreno shvataju (a on ih je,
toboe, u malopre navedenom tekstu ispravno protumaio), u celini glase ovako:
Prilazite k njemu, ivom kamenu, koji su dodue, ljudi odbacili, ali je pred Bogom
izabran i dragocen, pa se i sami kao ivo kamenje uziujte u duhovni dom, u sveto
svetenstvo, da posredstvom Isusa Hrista prinesete duhovne rtve koje su Bogu
ugodne. (...) A vi ste izabrani rod, carsko svetenstvo, sveti narod, steeni narod,
da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju udesnu svetlost; vi
koji nekad niste bili narod Boiji sad ste Boiji narod, vi koji nekad niste bili
pomilovani sad ste pomilovani.
1

Onome koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naih grehova, i uini
nas carstvom, svetenicima Bogu i Ocu svome, njemu slava i vlast u sve vekove,
amin.
2

I pevahu novu pesmu govorei: dostojan si da uzme knjigu i da otvori njene
peate, zato to si bio zaklan i to si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog
plemena i jezika i naroda i narodnosti, i uinio ih Bogu naemu carstvom i
svetenicima i oni e carevati na zemlji.
3

Blaen je i svet onaj koji ima udela u prvom uskrsu; nad ovima druga smrt
nema vlasti, nego e oni biti Boiji i Hristovi svetenici, i carevae s njim hiljadu
godina.
4

Upravo nasuprot onome to je Milin izneo, iz navedenih svetopisamskih stihova
uviamo da apostol Petar u svojoj prvoj poslanici, kao i Jovan u 1. i 5. poglavlju
Otkrivenja, govore u prolom glagolskom vremenu u odnosu na momenat pisanja ili
pak odigravanja opisanih dogaaja, pa iz njihovih izjava proizilazi samo konstatacija
da su novozavetni hriani ve uinjeni (prolo vreme) Boijim carstvom i carskim
svetenicima. Naravno, nakon prvog uskrsa (tj. vaskrsnua pravednika na poetku
budueg Hristovog hiljadugodinjeg carstva) i vraanja u zemaljski ivot u
proslavljenim telima svih hriana iz svih vekova postajanja Crkve, oni e i bukvalno
carevati sa Hristom i biti Boiji svetenici koji e prinositi Njemu ugodne rtve. Sasvim
je oigledno da Petar i Jovan u svojim tekstovima ne podrazumevaju da e hriani biti
carsko svetenstvo tek nakon svoga vaskrsenja, nego da su takvim uinjeni u
momentu svoga poverovanja i opravdanja kroz veru u Spasitelja. Izvoenje zakljuka
kakvog Milin u svojoj knjizi navodi, mogue je samo parcijalnim tumaenjem Biblije i
uzimanjem u obzir samo onih stihova koji nam idu u prilog i potrebni su nam da
bismo potvrdili svoje verovanje (konkretno - uzimanjem u obzir samo stiha 20:6 iz
Otkrivenja Jovanovog). Ukoliko pak uzmemo u obzir kazivanje svih stihova i poteno
sagledamo njihov gramatiki smisao, jasno je da zakljuak pravoslavnog bogoslova u
ovom sluaju ne bi mogao da bude prihvaen. Naravno, ideja koju Milin podrazumeva,
a to je da su apostoli primili jerarhiju od samoga Hrista, i da su toga bili sasvim svesni,
nigde se u Svetom pismu ne potvruje, ve ona predstavlja uenje svetih otaca koje

1
1. Petrova 2:4-5, 9-10. Naglasak moj.
2
Otkrivenje Jovanovo 1:5b-6. Naglasak moj.
3
Otkrivenje 5:9-10. Naglasak moj.
4
Otkrivenje 20:6. Naglasak moj.
144
ovaj apologeta pokuava da utka u biblijske tekstove kao da se ono njima
podrazumeva. Na kraju krajeva, primetiemo jo neto to je veoma vano, a to e
nam jo vie dokazati svu pogrenost pravoslavnog tumaenja po ovom pitanju kao i
njihovu dalju zloupotrebu biblijskog teksta.
Naime, svakom poznavaocu pravoslavnog veroispovedanja je poznato da se njime
podrazumeva svetootako uenje o sveoptem vaskrsenju iz mrtvih (i vernika i
neverujuih) prilikom Boijeg stranog suda, a ne verovanje u budui prvi i drugi
uskrs (odvojeno vaskrsenje verujuih pre hiljadugodinjeg carstva za ivot veni i
neverujuih (posle njega) prilikom stranog suda za venu osudu) o kome nas Sveto
pismo obavetava u Otkrivenju 20. glavi.
1
Prema tome, veoma udno zvui Milinovo
pominjanje prvog uskrsa u njegovom doslovnom znaenju stvarnog vaskrsenja iz
mrtvih, pogotovo iz razloga to pravoslavni uopte tako ne veruju. Evo kako je Milin,
potpuno drugaije nego maloas, objasnio pomenuti stih iz Otkrivenja 20. poglavlja,
na 294. stranici svoje knjige, u okviru poglavlja u kome je pokuao da opravda
pravoslavno verovanje u sveopte vaskrsenje, nasuprot evaneosko-protestantskom
uverenju koje se zasniva na Bibliji da e vaskrsenja pravednih i nepravednih biti
odvojena:
Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grenik smatra i naziva duhovno
mrtvim (Lk. 15, 32), jer plata za greh je smrt (Rim. 6, 28). Prema tome, pokajanje i
krtenje ravno je vaskrsenju. Vi koji se u Hrista krstite, u Hrista se obukoste (Gal. 3,
27), a nad vaskrslim Hristom smrt nema vie nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, prvo
vaskrsenje to je zapravo krtenje. Zato je i reeno da je blaen onaj koji ima
udela u prvom vaskrsenju, jer nad njim druga smrt nema vlasti, to jest nee biti
osuen na Bojem sudu prilikom prilikom drugog dolaska Hristovog.
2
A drugo
vaskrsenje to je ono sveopte vaskrsenje kada e svi mrtvi ustati iz grobova ivi,
preobraeni oduhovljeni i neraspadljivi.
3

E sada, kao to videsmo, stvarni prvi uskrs iz Milinovog dokazivanja pogrenosti
sektakog verovanja u sveopte svetenstvo (prema kome e svi biti svetenici tek
nakon to vaskrsnu iz grobova), brzo se pretvorio u hriansko krtenje (zbog
opovrgavanja budueg odigravanja dvokratnog vaskrsenja). Zapravo, ovaj autor je
najpre tumaio pomenuti stih na upravo navedeni nain (kao krtenje - na 294.
stranici), da bi potom oigledno na to sasvim zaboravio i protumaio ga potpuno
razliito na str. 333. Ukoliko bismo i dalje hteli da sledimo ovakvu Milinovu logiku i
napravimo kombinaciju maloas opisanih tumaenja, onda bi ak mogli da doemo
do zakljuka da hrianski vernici postaju svetenici odmah nakon svog krtenja (to
svakako nije ono to je ovaj pravoslavni svetenik eleo da kae).
Tako, na kraju doosmo do zakljuka da pravoslavna teologija ne samo da ne
poseduje dokaze o ustanovljavanju jerarhije u prvovekovnoj Crkvi (kako su to kasnije

1
O ovoj temi emo mnogo vie govoriti u poglavlju: Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje mrtvih.
2
Tvrdnja Lazara Milina koja proizilazi iz ove izjave, da osoba koja je krtena pravoslavnim krtenjem (tj.
ima uee u prvom uskrsu) poseduje sigurnost spasenja i da moe da rauna da sigurno nee biti
osuena na stranom sudu se takoe ne slae ne samo sa Biblijom ve ni sa pravoslavnom teologijom.
Prema pravoslavnima, kao to smo to ranije govorili, krtenje jeste obavezan uslov za otpoinjanje
hodanja na putu ka spasenju, ali nipoto ne predstavlja garant da e krtena osoba i zasigurno biti
spasena. To zavisi od njene kasnije pobonosti i itavog niza podviga i dela kojima treba da zaslui svoje
spasenje.
3
Milin, navedeno delo, str. 294. Naglasak moj.
145
poeli da nauavaju sveti oci a danas pokuavaju da odbrane njihovi naslednici), ve
radi odbrane svog pogrenog verovanja poseu za vie nego oiglednim, pa i za slepog
oveka sasvim vidljivim izvrtanjima i manipulacijama svetim tekstovima.
Budui da smo ustanovili da prethodno Milinovo dokazivanje neispravnosti
verovanja evaneoskih hriana nije bilo ni najmanje uspeno, nastavljamo dalje sa
prouavanjem zadate teme.
Zbog ega su svi hriani nazvani svetenicima?
Za razliku od starozavetnih svetenika koji su u ime naroda prinosili rtve i ulazili u
ator od sastanka (gde ostali narod nije imao pristupa) radi vrenja bogosluenja, i
prvosvetenika koji je kao posrednik izmeu ljudi i Boga ulazio u Svetinju nad
svetinjama (tj. u Boije prisustvo) radi prinoenja krvi rtve zbog oprotenja narodnih
grehova, novozavetni vernici su u mnogo uzvienijem poloaju. Oni svojim molitvama
prilaze Bogu kroz rtvu koja je prineta jednom za svagda. Isus Hristos je njihov jedini
posrednik pred Bogom:
Jer Bog je jedan i jedan je posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus Hristos, koji
je samoga sebe dao kao otkup za sve.
1

Na osnovu ovakvog posrednitva, pisac poslanice Jevrejima ohrabruje vernike da
prilaze Bogu sa punom slobodom na osnovu Isusove prolivene krvi. U narednim
citatima emo uvideti pievo povlaenje paralele izmeu starozavetne svetenike
slube i pristupa Bogu od strane hriana svetenika Novog Saveza (Zaveta):
Hristos pak doe kao prvosvetenik buduih dobara i ue jednom zasvagda u
svetinju kroz veu i savreniju skiniju koja nije rukom nainjena, to jest, nije od ove
tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nae veni
otkup.
2

Kad, dakle, brao, imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju Isusa, koji nam
je otvorio novi i ivi put kroz zavesu, to jest, njegovo telo, i kad imamo velikog
svetenika nad Boijim domom, pristupajmo s istinitim srcem u punoj veri, oieni u
srcima od zle savesti i oprana tela istom vodom.
3

Pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i naemo
blagodat kad nam zatreba pomo.
4

Paralela je veoma jasna za svakog poznavaoca starozavetnog rtvenog
bogoslubenog sistema. Prvosvetenik je ulazio u najsvetije mesto atora (hrama) sa
krvlju ivotinje, a Hristos je kao prvosvetenik Novog Saveza uao u najsvetije mesto u
nebu, u samo Boije prisustvo, i to svojom sopstvenom krvlju. Novozavetni vernici
prilaze Bogu kao svetenici koji u svetinju ulaze sa krvlju Isusa, kojom su oprani
jednom zauvek. Jedina rtva koju prinose novozavetni vernici kao sveto svetenstvo
jeste svet i bogougodan ivot:
Prinosimo, dakle, stalno njegovim posredstvom Bogu zahvalnu rtvu, to jest,
plod usana koje ispovedaju njegovo ime.
5


1
1. Timoteju 2:5-6a. Naglasak moj.
2
Jevrejima 9:11-12. Naglasak moj.
3
Jevrejima 10:19-22. Naglasak moj.
4
Jevrejima 4:16.
5
Jevrejima 13:5. Naglasak moj.
146
Kao to smo mogli da uoimo, Sveto pismo ui upravo ono to zastupaju
evaneoski hriani a to je sveopte svetenstvo svih vernika Novoga Saveza.
Naravno, ova injenica ni najmanje ne umanjuje znaaj raznolikosti duhovnih darova i
slubi u okviru Hristove Crkve (tj. raznolikosti funkcija razliitih udova Hristovog
duhovnog tela, Ef. 4:15-16). I dalje stoji da u okviru Crkve postoje ljudi sa vie ili manje
istaknutim slubama, u skladu sa sposobnostima koje im je Bog darovao prilikom
fizikog i duhovnog roenja. Pored meusobne ljubavi i potovanja koje treba da
ispoljavaju svi vernici (Fil. 2:3), ostaje i injenica da u Crkvi trebaju biti posebno
potovane one stareine koje propovedaju i pouavaju, a kojima po reima
apostolskim treba ukazivati dvostruku ast (1. Tim. 5:17). Ipak sve ovo upravo
pomenuto ni najmanje ne ukazuje (kao ni bilo koji drugi tekst u Bibliji) na to da je
Hristom i apostolima u Crkvi ustanovljena posebna jerarhija po uzoru na Stari zavet,
kao to pravoslavni, upinjui se iz petnih ila, pokuavaju da dokau.
U narednom delu ovoga poglavlja, obratiemo malo vie panje na pravoslavno
uenje o ustanovljenju jerarhije u prvovekovnoj apostolskoj Crkvi.
Pravoslavno svetenstvo u Novom zavetu?
Svojim apostolima On daje izvesna prava i dunosti koje nije dao ostalim
vernicima. Njih alje na propoved Evanelja, a ne sve vernike. Njima daje vlast da to
razree na zemlji bude razreeno na nebu i to sveu na zemlji da bude svezano na
nebesima njima, a ne svakom verniku. (...) Dakle, biti apostol, nije isto to i biti
obian Hristov vernik. Apostol je pastir Hristovog stada, postavljen na tu dunost od
samog Hrista. Tako kae Sveto pismo.
Dalje nam Sveto pismo svedoi da su apostoli uz molitvu polagali ruke na svoje
pomonike i zamenike, svetenike, koje je Duh Sveti postavio za episkope da pasu
Crkvu Boju koju je stekao krvlju svojom (D. Ap. 20, 28). (...) Iz toga se jasno vidi da
je svetenstvo sveta tajna koja se dobija molitvenim rukopoloenjem i da u Crkvi
Hristovoj ona postoji od samog Hrista do danas, a po obeanju Spasiteljevom
postojae i do Njegovog drugog dolaska. Prema tome, sektako odbacivanje svete tajne
svetenstva stoji u direktnom i otrom sukobu sa Svetim pismom i vodi razorenju
Crkve kao vidljivog drutva osnovanog samim Hristom.
1

Iz upravo navedenog teksta jasno uoavamo na kojim temeljima pravoslavni teolozi
baziraju svoje verovanje. Na neke od tvrdnji smo ve odgovorili u prethodnim
celinama ovoga poglavlja prilikom prouavanja ostalih svetih tajni, a na neke i u delu
u kome se jo uvek nalazimo. U nastavku poglavlja, elim da ispitamo biblijsko
znaenje molitvenog rukopoloenja crkvenih stareina od strane apostola. Da li je
ovim inom zaista uspostavljena crkvena jerarhija (episkopi, prezviteri i akoni) i to na
onaj nain kako to smatra Istona crkva? Takoe, ispitaemo i uenje o apostolskom
nasleu (prejemstvu) uenju koje zastupa ideju o svetoduhovskoj povezanosti
dananjeg pravoslavnog i rimokatolikog svetenstva sa apostolima kroz neprekinuti
niz molitvenog rukopolaganja.
Kao to sam do sada vie puta naglasio, termini kao to su jerarhija i apostolsko
prejemstvo su nepoznati Duhu i slovu Novoga zaveta. Istina je, naravno, da u Bibliji
pie da su apostoli postavljali stareine nad novoosnovanim crkvama irom Rimskog

1
Milin, navedeno delo, str. 331. Naglasak moj.
147
carstva (a najvie u Maloj Aziji i Grkoj gde je postojao najvei broj zajednica), koje su
i rukopolagali, ali to jo uvek ne dokazuje da se tu radi o nekim posebnim
svetenicima! Ranije smo ve snano naglasili injenicu da apostoli nisu nikome
opratali grehe kako to danas rade pravoslavni popovi, pretvarali hleb i vino u telo i
krv Hristovu, niti pak bilo koga krstili vodom i Duhom, ve da se ovakva pravoslavna
praksa bazira na pogrenoj predanjskoj interpretaciji Gospodnje nauke. U poglavlju
pod naslovom Pravoslavno monatvo (koje moete proitati u nastavku knjige),
argumentovano sam potvrdio i injenicu da Biblija ne podrava ideju o episkopima
monasima, te da takvih u prvim vekovima hrianstva nije bilo. ta vie, prema opisu u
apostolskim poslanicama, slube prezvitera (stareine) i episkopa (nadglednika) su
bile istovetne jer je svaki postavljeni stareina bio i nadglednik svoga duhovnog
stada (dok se u Pravoslavlju ove slube i te kako razlikuju). Evo kako Pavle u poslanici
Titu poistoveuje prezviterski i episkopski crkveni in:
Zato sam te ostavio na Kritu, da uredi ono to jo nedostaje i da postavi
prezvitere po gradovima kao to ti naredih; ako je ko besprekoran, mu jedne
ene, ako ima decu koja veruju, koju ne optuuju zbog raskalanosti ili kao nepokorne.
Jer episkop kao domoupravitelj Boiji treba da je besprekoran, ne samoljubiv, ne
osoran, ne pijanica, ne ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego gostoljubiv, prijatelj
dobra, razborit, pravedan, duevan, uzdrljiv, koji se dri pouzdane rei saglasne sa
naukom, da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i izobliavati protivnike.
1

Prema navedenom tekstu proizilazi da su upravo prezviteri (stareine) ti episkopi
(nadglednici) o kojima apostol govori i na drugim mestima u Pismu. Isti je sluaj i u
odlomku kojeg nalazimo u Delima apostolskim. Evo kako glasi u ovom sluaju Lukin
izvetaj:
Iz Milita posla u Efes i dozva crkvene stareine. A kad dooe k njemu, ree im:
(...) Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da
napasate Crkvu Boiju, koju je stekao svojom krvlju.
2

U originalnom grkom tekstu, u 17. stihu se koristi re presbuteroi tj. u mnoini:
stareine. Od ove grke rei, malim prilagoavanjem srpskom jeziku, nastala je re
prezviteri ili u jednini: presbuteros, prezviter tj . stareina. U svome govoru
upuenom njima, apostol u 28. stihu koristi drugu re: episkopoi tj. episkopi, ili u
prevodu sa grkog nadglednici (u jednini episkopos, tj. nadglednik). Dakle,
poistoveujui jo jedanput in episkopa i prezvitera, Pavle zapravo pie da su upravo
same stareine (presbuteroi) bile u slubi nadglednika - episkopa (episkopoi).
Zanimljivo bi bilo u ovom smislu pogledati i kako glasi poetak poslanice Filipljanima:
Pavle i Timotej, sluitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu Isusu, koji su u
Filipima, s episkopima i akonima: blagodat vam i mir od Boga Oca naega i
Gospoda Isusa Hrista.
3

Ili u prevodu rimokatolike izdavake kue Kranska Sadanjost, kojeg su sainili
Bonaventura Duda i Jerko Fuak:
Pavao i Timotej, sluge Krista Isusa, svima svetima u Kristu Isusu koji su u
Filipima, s nadglednicima i posluiteljima. Milost vam i mir od Boga, Oca
naega, i Gospodina Isusa Krista.
1


1
Titu 1:5-9. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 20:17-18, 28. Naglasak moj.
3
Filipljanima 1:1-2. Naglasak moj.
148
Iz upravo navedenih stihova moemo da uoimo pozdrav kojeg su Pavle i Timotej
uputili svim vernicima (svima svetima) u Filipima, meu kojima je bilo i episkopa i
akona (tj. nadglednika i posluitelja
2
). Zaudo, u ovom pozdravu se ne pominju
prezviteri! Prema dananjem pravoslavnom ustrojstvu Crkve, prema kome pri
svakom veem hramu slui vie prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je i
crkva u Filipima morala imati. No, oigledno je razlog za nepominjanje prezvitera
upravo taj to su oni nazvani drugaijim imenom episkopi, kao to je uostalom
sluaj i u drugim delovima Novoga zaveta u kojima se ove dve slube poistoveuju.
Takoe je zanimljivo uoiti da je u prvovekovnom hrianstvu u svakoj lokalnoj
hrianskoj zajednici bilo postavljano vie episkopa to jasno vidimo iz primera dve
napred pomenute crkve. Istona crkva, koja sebe naziva apostolskom i u ovome
odstupa od ranohrianskog pravila, sledei uenja kasnijih crkvenih sabora na kojima
je striktno zapoveeno da se u jednom gradu ne sme postaviti vie od jednog
episkopa.
3
Uostalom, o tome da apostoli nisu postavljali episkope koji su imali
dostojanstva poput dananjih pravoslavnih vladika, svedoi i sam apostol Petar. U
svojoj Prvoj sabornoj poslanici on kae:
Stareine meu vama molim ja, koji sam i sam stareina i svedok Hristovih
stradanja i uesnik u slavi koja e se otkriti, napasajte stado Boije koje je kod vas i
nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoe...
4

Kao to kazuje grki tekst, apostol najpre, govorei o stareinama hrianskih
crkava kojima je pisao, koristi izraz presbuteroi, a potom, uporeujui sa njihovom i
svoju slubu, koristi izraz sumpresbuteros koja ima znaenje takoe stareina kao i
vi
5
. On koristi jo i izraz poimainein koji podrazumeva napasanje, kao i
episkopein koji oznaava nadgledanje Boijeg stada. Dakle, apostol Petar,
konkretno u ovom tekstu, nimalo ne podrazumeva da je u bilo emu vei od ostalih
stareina, a pogotovo ne na nain kao da je on u rangu kakvog arhiepiskopa koji ima
Hristovo ovlaenje da rukopolae prezvitere koji bi bili njegovi naslednici, prejemnici
svetoduhovskog ovlaenja za vrenje svetih tajni, a po slubi manji od njega (prema
pravoslavnom uenju samo episkop ima pravo da rukopolae, tj. hirotonie prezvitere,
dok sami prezviteri to ne mogu da ine). Rukopolaganje koje su vrile stareine
(presbuteroi), spominje se i u Timotejevom sluaju. Ono to je zanimljivo jeste da je i
apostol Pavle sebe ubrojao u skup stareina (prezvitera) koji su poloili ruke na ovog
mladog oveka. Evo kako glasi apostolovo kazivanje:

1
Kranska Sadanjost, Zagreb 1993. god.
2
Sluba posluitelja u prvoj Crkvi bila je umnogome razliita od one koju danas vre akoni u Pravoslavnoj
crkvi. Naime, njihova sluba je bila sluba posluivanja tj. brige oko deljenja humanitarne pomoi, ili,
bolje reeno, oko raznih praktinih stvari koje nisu imale direktne veze sa propovedanjem i
misionarenjem. Naravno, prvi akoni su i te kako koristili prilike da svedoe o svom Gospodu, pa ak i da
krste novoobraene, ali to nije bio prvenstveni zadatak zbog kojeg su u poetku bili izabrani. (Vidi: Dela
apostolska, poglavlja 6-8).
3
U osmom pravilu Prvog vaseljenskog sabora odranog 325. godine u Nikeji, izmeu ostalog stoji napisano:
Ali u jednom gradu da ne budu dva episkopa. Vidi u: Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve;
ibenik 2003. god. str. 17.
4
1. Petrova 5:1-2. Naglasak moj.
5
Apostol Jovan Bogoslov, na poetku svoje 2. i 3. saborne poslanice (2. Jov. 1:1; 3. Jov. 1:1), za sebe takoe
primenjuje izraz prezviter tj. stareina.
149
Ne zanemari blagodatni dar koji je u tebi, koji ti je dan po prorotvima, poto su te
prezviteri rukopoloili.
1

Zbog toga te podseam da raspiri Boiji blagodatni dar, koji je u tebi kako sam
poloio svoje ruke na tebe.
2

Pored isticanja napred pomenute injenice, apostol u ovim reenicama napominje
da je Timotej primio blagodatni dar (ne kae se koji) i to od momenta kada su na njega
poloene ruke. Takoe, ohrabruje ga da taj dar ne zanemari i da ga raspiri. Upravo
na osnovu ovih stihova, Pravoslavna crkva zastupa uverenje da njeni svetenici
3

primaju posebnu blagodat Svetoga Duha, kojom stiu, po Milinovim reima, punou
apostolske vlasti. Meutim, ta zapravo predstavlja ovaj blagodatni dar, kojeg je
Timotej primio u trenutku svoga rukopolaganja? Da li se tu radilo o nekoj spoljanjoj
vidljivoj manifestaciji duhovnih darova, kakva se javljala prilikom obraenja i
krtavanja mnogih, kada su dobijali sposobnost da proriu i govore drugim jezicima?
Sveti tekst nam o tome ne govori. Da bi smo shvatili u emu se sastojao ovaj
blagodatni dar, potrebno je da najpre odgovorimo na pitanje: kakva je bila svrha i
znaaj rukopolaganja u prvovekovnoj Crkvi?
Najpre moramo da se podsetimo injenice da su ruke od strane apostola, u
odreenim sluajevima, bile polagane i na obine vernike (sluaj vernika u Efesu;
Dela ap. 19:6) prilikom ega je na njih silazio Sveti Duh i obdarivao ih sposobnou
proricanja i govorenja udnih jezika. No, poto nas na ovom mestu zapravo interesuje
rukopolaganje buduih crkvenih stareina, zadraemo se vie na ovoj temi. Znaaj
molitvenog rukopolaganja onih koji u Crkvi obavljaju odreene slube, moemo da
jasno prepoznamo iz teksta apostola Pavla, kojeg je zapisao u poslanici Galatima:
to se tie onih koji su vaili kao ugledni, - ma kakvi da su nekad bili, meni je sve
jedno; Bog ne gleda ko je ko, - meni, naime, ti ugledni nisu nita dodali, nego,
naprotiv, kad su videli da je meni povereno evanelje za neobrezane kao Petru za
obrezane, - jer onaj koji je osposobio Petra za apostolstvo meu obrezanima osposobio
je i mene za mnogoboce, - i kad su poznali blagodat koja mi je dana, Jakov, i
Kifa, i Jovan, koji su vaili kao stubovi, dadoe meni i Varnavi desnice u znak
zajednice, da mi idemo k mnogobocima, a oni k obrezanju.
4

Kao to je poznavaocima Svetog pisma poznato, apostol Pavle je u vreme Hristovog
propovedanja u Izrailju i silaska Svetoga Duha na apostole, bio poznat pod imenom
Savle (Saul) i pripadao religijskoj stranci jevrejskih tradicionalista fariseja. Bio je
glavni protivnik hrianskog uenja. elei da uniti tek osnovanu Crkvu smatrajui
je opasnom jeresi koju to pre treba iskoreniti, progonio je svoje sunarodnike koji su
postali sledbenicima Isusa iz Nazareta. Njegovo obraenje je bilo dramatino. Gospod
Isus Hristos mu se javio sa neba prilikom njegovog putovanja prema Damasku u koji
je krenuo radi hapenja onih koji su Isusa smatrali jevrejskim Mesijom i Spasiteljem.
Imao je ovlaenje od prvosvetenika da ih vezane dovede u Jerusalim. Nakon to je i
sam poverovao u Isusa, Savle je poeo da svedoi o svom preobraenju. Poto se vratio

1
1. Timoteju 4:14. Naglasak moj.
2
2. Timoteju 1:6. Naglasak moj.
3
Izraz svetenik (jerej, tj. hiereus) se ni na jednom mestu u Novom zavetu ne koristi da bi se njime opisala
sluba hrianskih episkopa (nadglednika), prezvitera (stareina) i akona (posluitelja). Ovaj izraz se
koristi u evaneljima, Delima apostolskim i u poslanici Jevrejima za oznaavanje pripadnika
starozavetnog jevrejskog svetenstva ija je sluba podrazumevala prinoenje krvnih rtava.
4
Galatima 2:6-9. Naglasak moj.
150
u Jerusalim, pokuavao je da se pridrui svojoj brai i sestrama u veri koje je
koliko do jue, krvavo progonio. Bilo je sasvim prirodno to hriani nisu odmah
poverovali da je Savle postao jedan od njih, ve su smatrali da je posredi jo jedno od
njegovih lukavstava kojim eli da uniti Crkvu ovoga puta iznutra. ovek koji ga je
prihvatio i saoptio apostolima i drugim uenicima vesti o istinitosti njegovog
poverovanja u Hrista bio je Varnava. Revnost u propovedanju koju je ispoljavao bivi
progonitelj Crkve bila je sve izraenija. Nepokolebljivo je svedoio o svojoj veri u Isusa
Spasitelja. Kada su stareine jerusalimske crkve, apostoli Petar, Jakov i Jovan, u Savlu
(Pavlu) i Varnavi prepoznali vrsne hriane i nepokolebljive propovednike evanelja
koji imaju elju i nadareni su da ire radosnu vest o spasenju izvan judejske zemlje
meu mnogobocima, a nakon to je njihovo propovedanje evanelja paganima ve
bilo rezultovalo osnivanjem novih crkava, nad poslednjom dvojicom je izvreno neto
to bismo mogli da nazovemo polaganjem ruku. Kao to smo uoili u maloas
navedenom tekstu, Pavle pie da su trojica apostola
1
poloili ruke na njih u znak
zajednice i to nakon presvedoenja da su ovi toga dostojni uoavanjem
blagodatnog dara kojeg im je Gospod dao. Ovaj gest stareina jerusalimske crkve, i
to u vreme kada je meu hrianima (poreklom Jevrejima) postojao veliki sukob
miljenja o tome da li neznaboci treba, da bi bili spaseni, najpre da prou obred
obrezanja i pridravaju se ostalih starozavetnih propisa ili ne, bio je znak otvorene
podrke Pavlovom propovedanju. Ovaj apostol je, naime, naglaavao da se spasenje
stie samo verom u Hrista, bez ikakvih dela koja potiu od obdravanja zakona datog
Mojsiju. Iako ni sami apostoli u Jerusalimu, u prvim godinama postojanja Crkve, nisu
ovo najjasnije shvatali, posebnom objavom datom apostolu Petru Gospod je utvrdio
svoje sledbenike u duhovnoj istini o spasenju po blagodati, i to svih ljudi i Jevreja i
mnogoboaca. in polaganja ruku
2
u znak zajednitva sa Pavlom i Varnavom
predstavljao je oigledno poistoveenje u slubi onih koji su bili apostoli od samog
poetka, i onih koji su se u slubu apostolstva ukljuili kasnije. Sasvim je sigurno da bi
se odbijanje davanja desnice u znak zajednice Pavlu i Varnavi od strane onih koji su
vaili kao stubovi prve hrianske Crkve, moglo da protumai kao neslaganje sa
porukom koju oni propovedaju, to bi izvesno rezultovalo time da zadnja dvojica od
strane hriana ponu da bivaju smatrani lanim uiteljima. Ovako, poto je pomenuti
in bio izvren pred mnogim svedocima, svi vernici su trebali da budu svesni da i ova
dvojica raspolau istim apostolskim autoritetom - poput onih sa kojima su stupili u
zajednicu apostolstva. Rukopolaganje je, dakle, znak zajednice i poistoveenje sa
stareinama koje su taj in izvrile kao i primanje istog autoriteta za izvravanje
postavljenih duhovnih zadataka.

1
Meu kojima pomenuti Jakov nije brat apostola Jovana, sin Zavedejev, ve Jakov brat Gospodnji (sin
Josifa i Marije, koga je rodila nekoliko godina nakon Gospoda Isusa Hrista). To znamo zbog toga to je
apostol Jakov pogubljen od strane kralja Iroda, negde 43. ili 44. godine nove ere, dok se pomenuti dogaaj
pruanja desnice u znak zajednice Pavlu i Varnavi odigrao u vreme prvog crkvenog sabora, oko 51. god.
posle Hrista. (Vidi u: Dela ap. 12. i 15. gl).
2
Apostol Jovan u Otk 1:17 kae da je vaskrsli Hristos na njega stavio svoju desnu ruku (desnicu) da bi ga
podigao i ohrabrio da napie sve ono to e mu biti objavljeno u okviru nebeskih vienja. Inae, izrazi kao
to su desnica ili desna strana, u Bibliji se esto koriste u smislu blagonaklonosti prema onome na
koga se desnica poloi, ili uzvisivanja onoga koji biva posaen na mesto sa vladareve desne stane. Vidi
u: 1. knj. o Carevima 2:19; Psalam 45:9; Mt. 20:21, 23; 22:44; 25:34-40; Dela. ap. 2:33-34; Rimlj. 8:34; Ef.
1:20; Kol. 3:1; Jevr. 1:13; 1. Petr. 3:22.
151
Poto smo ustanovili ovo prethodno, ostaje nam da odgovorimo i na pitanje o
kakvom se blagodatnom daru radi u Timotejevom sluaju za koga apostol veli da ne
treba biti zanemaren ve raspiren. (Uoili smo maloas da je Pavle kazao da su
apostoli - stubovi jerusalimske crkve uvideli blagodatni dar koji je dat njemu i
Varnavi to se tie njihovog blagoslovenog rada meu mnogobocima). Najpre, u 1.
Timoteju 4:14 uoavamo da apostol veli da je ovom ueniku blagodatni dar dat po
prorotvima. Sveto pismo Novoga zaveta snano naglaava injenicu da je u prvoj
Crkvi, izmeu ostalih, bila snano naglaena i proroka sluba (Dela. ap. 13:1; 21:9-10;
1. Kor. 12:28). Novozavetni proroci su u Timoteju, nakon njegovog obraenja,
prepoznali osobu koju e Bog u budunosti duhovno oblikovati tako da e ovaj postati
vrsni Boiji sluga. Sa njihove strane izreena su proroanstva da e ovaj mladi ovek
dobiti blagodatni dar od Boga kojim e moi da mu slui. Ipak, o kakvom se ovde
daru radi? Ukoliko pogledamo u nepotpuni spisak blagodatnih darova koje Pavle
nabraja u 1. posl. Korinanima 12. poglavlju, uvideemo da su to: re mudrosti, re
znanja, vera, dar isceljivanja, injenje uda, prorotva, razlikovanje duhova, razliiti
jezici, tumaenje jezika. Apostol u ovom poglavlju naglaava i sledee:
Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti. Ima razlike i u
slubama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji ini sve u
svima. A svakome se daje da se na njemu pokae Duh na korist. (...) A sve ovo ini
jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoe. (stihovi: 4-7,11).
Poto je iz Pisma vidljivo da su mnoge od napred pobrojanih duhovnih darova
dobijali i obini vernici, dakle oni koji nisu rukopolagani da bi postali stareine,
jasno je da je Duh Sveti Timoteju predao posebni blagodatni dar u trenutku njegovog
rukopoloenja. Apostol Pavle pie:
A Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za apostole, drugo za proroke, tree za
uitelje (...) pa blagodatne darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja...
1

Ukoliko se podsetimo ranije navedenih stihova iz Dela apostolskih 20. poglavlja,
setiemo se Pavlovih rei da je stareine (episkope) crkve u Efesu postavio sam Sveti
Duh (st. 28), delujui kroz apostole koji su prepoznali njihovu obdarenost i izvrili nad
njima rukopoloenje i uvoenje u tu odgovornu slubu. Znajui ovo, moemo sa
prilinom sigurnou da tvrdimo da je blagodatni dar koji je Timoteju predat u
skladu sa ranije izreenim prorotvima, a prilikom rukopolaganja od strane prezvitera
meu kojima je bio i Pavle, upravo dar uiteljstva (tj. autoritet za pouavanje drugih
vernika) i upravljanja (ureivanja meuljudskih odnosa i utvrivanja doktrine u
crkvama). Upravo ove darove, meu ostalima, apostol spominje u 1. Kor. 12:28.
Ukoliko proitamo i apostolova uputstva upuena svome mladom saradniku, videemo
da je on bio pozvan da ljude pouava ali i ukorava zbog nedolinog ponaanja (1. Tim.
1:3, 18; 2:11-12; 3:6-7, 10; 4:6, 13; 5:1-2, 9, 19-20, 22; 2. Tim. 2:2, 14-15; 4:2, 5). Meu
onima koji su trebali biti ukoravani, i to pred svim prisutnima, nalazili su se ak i
prezviteri, tj. episkopi (1. Tim. 5:20). Iz ovoga jasno vidimo da su blagodatni dar i
ovlaenja data Timoteju bila znaajna, ak, moemo rei i ravna apostolskim.
to se tie rukopolaganja drugih crkvenih stareina, taj in koji su nad njima inile
iskusnije i ve proverene Boije sluge, imao je isto znaenje kao i u sluaju Pavla i
Varnave koji smo maloas prouili. One su bile i zvanino postavljane u slubu onda
kada su apostoli bili presvedoeni u njihovu duboku pobonost i posedovanje

1
1. Korinanima 12:28. Naglasak moj.
152
potrebnih duhovnih darova i sposobnosti za njeno obavljanje, uz obavezno zastupanje
ispravne hrianske nauke. Veoma je bilo bitno i to da u tako vanu slubu staranja o
crkvi ne bude brzopleto postavljen onaj koji ne poseduje potrebne duhovne i moralne
kvalitete, kao i onaj koji je novoobraen (tj. koji je u skorije vreme postao hrianin)
1
.
To naravno iz razloga to sluba stareine podrazumeva posedovanje znaajnog
hrianskog iskustva kao i dobrog poznavanja Biblije, to svakako ne mogu biti
kvaliteti koje poseduje osoba koja je tek poela da pohaa crkvena bogosluenja i
krtenjem postala lan neke lokalne zajednice. Ipak, na ovom mestu moram da
spomenem i injenicu da u istoriji Pravoslavne crkve postoji mnotvo primera krenja
ovog Gospodnjeg odreenja. Postoje dakle mnogobrojni primeri da su ljudi primali
episkopska pa ak i patrijarijska dostojanstva samo nekoliko dana nakon to su
(prema pravoslavnoj teologiji) - krtenjem postajali hriani. Neki drugi su, opet,
izbegavali svoje postavljanje za episkope, gledano iz biblijske perspektive
podvrgavajui tu uzvienu slubu ruglu, smatrajui da e se uzdii u vee duhovne
visine ukoliko budu proste manastirske vodonoe. A neki trei su, opet, izigravali
ludake ili se sakrivali po umama, potvrujui apostolske rei da asna episkopska
sluba odista nije za svakoga. Najvee udo od svih je naravno injenica da su svi ovi
ljudi kanonizovani meu svetitelje, ijim bi smo mi primerom, tobo, trebali da
budemo poueni u veri. Evo nekih primera iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja:
Sv. Amvrosije, ep. mediolanski (milanski). Ovaj veliki, sveti otac crkve
pravoslavne bee znamenita roda; otac mu bee carski namesnik Galije i panije, no
verom neznaboac, a majka hrianka. Dok jo bee u kolevci, jednom se spusti roj
pela na njega izli med na usta njegova i odlete. I jo kao dete pruao je ruku i
govorio proroki: Celujte, jer u i ja biti episkop. Po smrti oca svoga car ga
postavi za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan bee glavni grad. Kada
umre episkop toga grada, bi velika raspra meu pravoslavnim i jereticima arijevcima
oko izbora novog episkopa. Amvrosije po dunosti ue u crkvu da odrava red. Utom
neko dete na grudima materinim uzviknu: Amvrosije episkop! Ovo ceo narod
primi kao glas Boji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabrae jednoglasno njega za
episkopa. Amvrosije se krsti i kroz nedelju dana proe sve prethodne
inove i bi rukopoloen za episkopa. (...) Skonao mirno na osvitku vaskrsa 397.
god. (7. decembar, naglasak moj);
Sv. Fotije, patrijarh carigradski. Veliki svetilnik crkve. Carski srodnik i unuk
slavnog patrijarha Tarasija. Neodoljivi zatitnik crkve od vlastoljublja papskog i ostalih
rimskih izopaenja vere. Za est dana proao sve inove od svetovnjaka do
patrijarha. Postao patrijarhom na Boi 857, a skonao u Gospodu 891. god. (6.
februar, naglasak moj);
Prep. Varsonufije. Rodom iz Palestine. Roen kao neznaboac on se krsti u 18.
svojoj godini i odmah zamonai dobivi ime Jovan. Kada se prou zbog svoga
dobrodeteljnog ivota, bi izabran za arhiepiskopa u Damasku. No on ne osta dugo na
tom poloaju. udei za usamljenim duhovnim podvigom, on tajno napusti Damask i
ode u pustinju Nitrijsku. Tu se prijavi kao monah Varsonufije, i odmah dobi kao
posluanje da bude vodonoa manastirski. Negdanji arhiepiskop s radou primi to
posluanje. (29. februar, naglasak moj);

1
Apostol Pavle ovako kazuje u pouci Timoteju: Episkop, dakle, treba da je neporoan, jedne ene mu (...)
ne novoobraeni, da se ne naduje i padne pod avolsku osudu. (1. Tim. 3:2, 6). Naglasak moj.
153
Prep. Jefrem Sirin. Roen u Siriji od bednih roditelja u vreme cara
Konstantina Velikog. (...) Mnogobrojne su njegove knjige, prekrasne su njegove
molitve. Najpoznatija mu je ona molitva uz asni post: Gospodi i Vladiko ivota
mojego: Kad su ga hteli silom uzeti za episkopa, on se napravi lud i pone
juriti kroz grad Edesu vukui za sobom haljinu svoju. Videvi to ljudi, ostave
ga na miru. (28. januar, naglasak moj);
Prep. Isak Sirin. (...) Kada se prou zbog svetosti ivota i mnogih udesa, on bi
izabran za episkopa ninivskog i primoran da se primi toga ina. No samo posle pet
meseci on ostavi episkopstvo i tajom se udalji u pustinjski manastir Rabban abur.
(...) Upokojio se u dubokoj starosti koncem VII stolea. (28. januar, naglasak moj).
Sv. Grigorije Dvojeslov, papa rimski. (...) Po smrti pape Pelagija izabran bi
Grigorije za papu. On beae od te asti i vlasti, i krijae se po gorama i
gudurama, no Gospod ga prokaza onima koji ga traahu na taj nain to se pojavi
stub ognjen od zemlje do neba na onom mestu gde se Grigorije krijae. (...) Njegov
arhiakon Petar viao je goluba gde leti iznad njegove glave kad je sedeo i pisao.
Predstavio se Gospodu 604. god. (12. mart, naglasak moj).
I pored sve upeatljivosti da upravo navedeni primeri iz itija svetih, a kojima se
pravoslavni oigledno ponose i prikazuju ih kao pozitivne, predstavljaju potpuno
nezrelo duhovno ponaanje kako onih koji su episkope (i to na silu) postavljali, tako i
onih koji su na te funkcije bili rasporeivani (a da ih nisu bili dostojni), bilo bi vano
istai da se protiv brzopletog postavljanja novokrtenih na mesto crkvenih stareina
izjasnio i Prvi vaseljenski sabor. Evo kako glasi drugo pravilo pomenutog sabora:
Poto se mnogo toga, ili po nudi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog
pravila, tako da neki ljudi koji su tek preli u veru iz neznaboakog ivota, i tek su
neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrianske vere, te su takvi ljudi gotovo tek
to su izali iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili svetenika, postalo je
neophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari vie ne ine jer, za
obuavanje (napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takoe i nakon krtenja
potrebno je uveriti se u to da li su spomenuti ljudi dostojni za te inove svetenstva.
Apostolsko kazivanje po ovom pitanju je veoma jasno: Ne novokrten, da se ne bi
pogordio i upao u osudu avolju (1. Tim. 3,6).
1

Episkopi koji su bili prisutni na saboru pozvali su se prilikom donoenja ove odluke
i na 80. pravilo iz tzv. pravila svetih apostola, koje glasi ovako:
Neumesno je da onaj ko je tek izaao iz neznaboakog ivota i primio krtenje,
ili se iz nevaljalog ivota obratio u veru, da se takav odmah postavi za episkopa. Jer,
nije primereno da onaj koji jo ni sam nije ispitan postaje uitelj drugih, osim u sluaju
da se to dogodi po Boijoj blagodati.
2

Poto je pomenuti crkveni sabor odran u prvoj polovini IV stolea, oekivalo bi se,
ako je ranije i bio sluaj da se nesmotrenou i pored jasnog apostolskog odreenja -
novoobraeni i novokrteni postavljaju za episkope, da se sa tom praksom prestane
nakon donoenja ovog pravila. Meutim, primeri dvojice arhijereja (episkopa
Amvrosija i patrijarha Fotija) koje smo maloas pomenuli potvruju nam injenicu da
ovo saborsko odreenje nije posluano, te da su se ovakva rukopolaganja nastavila i do
IX veka (patrijarh Fotije je umro 891. god. posle Hrista) a verovatno i na dalje. No,

1
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 15. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 13. Naglasak moj.
154
iako dva prethodno navedena pravila u mnogoemu zastupaju biblijsko gledite, na
kraju poslednje citiranog nalazi se i doputenje da se u nekim specijalnim sluajevima
ipak moe da postavi na episkopsko mesto onaj koji jo nije ispitan u veri. U pravilu
se veli da je to mogue samo u sluaju Boije blagodati, koja bi, valjda, to tako
uredila a to bi svima moralo da bude vidno. Meutim, postavlja se pitanje zbog ega
apostoli u Novom zavetu nisu nita napisali o ovom izuzetku i odstupanju od zapovesti
koju su ve bili ustanovili? Ve smo ranije istakli injenicu da se svako postavljenje
crkvenih stareina dogaa po blagodati, a ne samo u posebnim sluajevima. Sa druge
strane, sasvim je izvesno da je potreba za vrsnim crkvenim stareinama bila mnogo
vea na samom poetku hrianske ere nego kasnije kada je hrianstvo dobilo
slobodu ispovedanja, a ubrzo nakon toga postalo i jedina zvanino priznata religija.
Ukoliko je ve Bog po svojoj blagodati u prvom veku, za vreme apostola, blagoizvoleo
da kroz njih ustanovi jedini ispravan nain i uslove za postavljanje stareina, i nije dao
ni najmanji povod da poverujemo da je u to vreme bilo ko bio rukopoloen nedelju
dana nakon krtenja, onda je sasvim sigurno da tako neto nije ni kasnije inio.
Uostalom, iz ostalih maloas navedenih primera, svaki poznavalac Hristove i
apostolske nauke e uoiti da je kriterijum za rukopolaganje stareina u kasnijim
vekovima bio umnogome razliit od onog sa poetka crkvene ere. Prosto je nezamislivo
da bi apostoli bilo koga ko izbegava slubu u Crkvi na nju terali i silom ga rukopolagali,
a pogotovo ne bi organizovali hajku po gorskim vrletima samo da bi nekoga,
uhvativi ga, postavili na mesto koje mu, shodno njegovom vladanju, nipoto ne
pripada. Rei bogonadahnutog apostola Pavla upuene Timoteju jesu, i uvek e biti
kod pravih Boijih slugu, vrhovni autoritet koji treba posluati. A njegove rei, da
ponovimo, glase:
Zaklinjem te pred Bogom i Hristom Isusom i izabranim anelima da ovo uva bez
predrasude (...) Ruke ne polai brzo ni na koga.
1

Poto smo, na ovaj nain, ustanovili u emu se sve sastoje razlike izmeu
pravoslavne i biblijske nauke po prethodno prouenim temama, ostaje nam da
odgovorimo na pitanje i o poreklu ideje o apostolskom prejemstvu.
Apostolsko prejemstvo
Prema svetski poznatom autoru i poznavaocu istorije hrianstva Ernstu Benzu,
ideja o apostolskom prejemstvu zaela se u vreme kada su, u prvim vekovima
hrianstva, poeli da bujaju mnogi verski pokreti ije se verovanje u mnogo emu
razlikovalo od onoga to je zvanina Crkva zastupala. Naime, jo u prvom veku su se
pojavile razliite gnostike sekte, koje su svoje delovanje nastavile i kasnije. Pojavili su
se i harizmatski pokreti iji su pripadnici, nadareni mogunou proricanja,
objavljivali nova otkrivenja i na taj nain mnoge dovodili u zabludu. U svojoj knjizi
Rim i prvi hriani A. G. Hamman ovako opisuje veliku duhovnu smutnju koju su
donosili lani proroci koji su za sebe, naravno, tvrdili da su poslati od Boga i da
zastupaju ispravno verovanje:
injenice koje navodi Tertulijan u koga, zbog ocrnjivanja ne moemo da
sumnjamo nam daju ideju o tim ekstatikim objavama, koje su blie spiritizmu nego
svetom Duhu. Neka pobona ena za vreme nedeljnog sastanka u Kartagini, razgovara

1
1. Timoteju 5:21-22. Naglasak moj.
155
duhom zaposednuta sa anelima, uje skrivene stvari i ita u srca. Sugerie lekove
onima koji trae savet. Neku drugu enu zbog njenog koketiranja je nou bievao
aneo. Taj poslanik joj je rekao tanu duinu vela kojeg treba da nosi. Broj Duhom
zaposednutih je impresivan i sumnjiv. Neke ene su se domogle crkvenih slubi.
Jedna od njih krsti, druge, za vreme liturgije padaju u ekstazu, proriu, propovedaju,
preobraaju preneraene sluaoce.
Proroci svakog soja trkaraju ulicama, i uprkos prostoti njihovih smicalica,
zbunjuju duhove, i dobar svet im veruje eljan udesa i svakojakih uzbuenja (...)
Neki prorok u Siriji je ubedio mnogo brae da, zajedno sa enama i decom odu u
pustinju, u susret Hristu. Pokrenula se itava gomila. Konano su se izgubili u
brdima. I malo je trebalo pa da ih upravnik sve ne istrebi, mislei da su banditi.
Sreom, pa je njegova ena, hrianka, sredila stvar.
Neki biskup sa obala Crnog mora je imao vie vienja, poeo je da prorie i doao
do ludila da kae: Za godinu dana e biti poslednji sud. Malodune sluaoce je tako
uplaio, da su prestali da obrauju zemlju, rasprodali su svoja dobra i napustili kraj.
(...) Velika Crkva i sekte uzajamno se ekskomuniciraju. Kada se kao muenici sluajno
nau zajedno, ignoriu se i ne ele da imaju nita zajedniko. (...) Sektai su u
euharistiji ak zamenjivali vino sa vodom. Zato su ih nazivali vodenjaci (aquarii).
1

Upravo zbog velikih problema iji sam samo deli naveo, a sa kojima se zvanino
hrianstvo susretalo, u vreme kada su kolali, pored kasnije kanonizovanih apostolskih
novozavetnih tekstova i mnogobrojni apokrifi koji su svojim uenjem zbunjivali
vernike, crkvene stareine su, prema Benzu, odluile da postave tri bedema koji e
tititi Crkvu od jeretika.
2
Ovi bedemi su bili: kanonizacija novozavetnih knjiga (i
odbacivanje ostalih spisa kao onih koji ne potiu od apostola i ne zastupaju izvorno
Hristovo uenje)
3
; sastavljanje simvola vere (definisanje pravovernog hrianskog
uenja za razliku od jeretikih krivoverja)
4
i ideja o apostolskom nasleu (tj.
uenju da samo episkopi koje su rukopoloili neki od direktnih apostolskih naslednika
imaju svetoduhovsko pravo da istinito tumae i prenose hriansko uenje to je
naravno gnostike i sve ostale dovelo u poloaj krivovernih tj. onih koji ne slede
verovanje i praksu prvovekovnih Hristovih uenika)
5
.

1
Rim i prvi hriani, str. 101-104. Naglasak moj.
2
Crkva je protiv poplave nekontrolirane proroke i vizionarske djelatnosti duhovnjaka, kao i protiv struje
poganskog sinkretizma izgradila tri bedema: novozavjetni kanon, pravilo vjere i apostolski slijed biskupa.
Zajedniki bedem ovih triju bedema jest ideja apostolstva. Benz, Duh i ivot Istone Crkve, str. 62.
Naglasak moj.
3
Novozavjetni kanon u svom dananjem crkveno priznatom opsegu nije nastao u postojeoj predaji
postupkom zbrajanja nego izborom iz nje. U prvim je stoljeima vladala zbunjujua produktivnost u
sastavljanju svetih spisa, i to koliko u pisanju evanelja toliko i u stvaranju apokalipsa i drugih prorokih
spisa, kao i poslanica. Mnogi od ovih spisa potjeu iz podruja gnoze i pogansko kranskog
sinkretizma. Crkva je iz mnotva ovog knjievnog stvaralatva izdvojila sve ono to nije u punom
saglasju s apostolskom tradicijom. Osnovno naelo u tom izboru bilo je apostolstvo spisa. Navedeno
delo, str. 62. Naglasak moj.
4
Tek se u bizantskoj carskoj Crkvi ustalila odredbom Nicejskog koncila 325. godine, jedinstvena formula
vjeroispovesti. Upravo ovo nicejsko vjerovanje, na carigradskoj sinodi 381. godine jo je neznatno
izmjenjeno na kraju rasprava o njegovu vaeem crkvenom tumaenju. Ova se vjeroispovest recitira danas
u svakom euharistijskom bogosluenju.... Na istom mestu.
5
Trei bedem koji je Crkva podigla protiv slobodne i nekontrolirane karizme u Crkvi, kao i protiv gnostiko
sinkretikih strujanja u Crkvi, jest sluba biskupstva koja je svoju zakonsku potvrdu nala u ideji
156
Sutina pravoslavnog uenja o apostolskom prejemstvu izraena je u sledeih
nekoliko reenica:
Apostolskim prejemstvom episkopata jemi se celovito uvanje
apostolske nauke, ne samo, dakle, u njenom odreenom obliku u Novom Zavetu,
nego i u njenom izriitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se ouvalo apostolskim
prejemstvom primenjenim i usmenim oblikom.
1

No, po priznanju svetenika Boidara Mijaa, i samo shvatanje znaenja
apostolskog naslea je bilo razliito kod crkvenih autoriteta u prolosti. Evo ta ovaj
pravoslavni autor iznosi, dajui i jednu od definicija prejemstva:
U pravoslavlju (...) episkop fungira kao naslednik apostola po poznatoj teoriji
prejemstva blagodati, ali, ipak, sam pojam prejemstva (sukcesio) podlee razliitim
tumaenjima (od onog Kiprijanovog: crkva je u episkopu do pokuaja, na pr.
Akvilonova i Nisiotisa, da se ova sluba dublje i jasnije opredeli; dok u praksi sretamo i
razne vulgarizacije izraene u poznatim oblicima despotizma i sl.).
2

Od pomenutog vremena (od IV veka pa na dalje) je poela posebno da jaa i
institucija episkopa
3
, koji su dobili znaajnu vlast u presuivanju ta je ispravno a ta
ne u verskim pitanjima. Meutim, ma koliko da je bio ispravan motiv Crkve kojim se
rukovodila prilikom borbe sa jeresima (lanim naukama) i jereticima to svakako ne
moe da bude osporeno, na temelju Svetog pisma kao i podataka iz celokupne kasnije
crkvene istorije moemo da zakljuimo da idejom o apostolskom prejemstvu nije
postignuto ono to se elelo. Naime, ondanja Crkva tj. njeni episkopi nisu bili ni
izbliza tako sloni u miljenjima kao to moe da izgleda na prvi pogled. Razliiti
crkveni autoriteti u crkvama od drugog do etvrtog veka smatrali su bogonadahnutim
neke od knjiga koje su kasnije proglaene apokrifnim, a odbacivali one koje su kasnije

apostolskog slijeda. Misionarska zadaa, progon Crkve, obrana od slobodnog prorotva te borba protiv
gnoze i drugih hereza prouzrokovali su da se u prvim stoljeima sve snanije isticala monarhistika
biskupska sluba i utemeljio njezin povijesni ugled. U svojoj ulozi voditelja euharistijskog bogosluja,
uitelja i duobrinika, biskup je postao vrhovnim pastirom zajednice i bio uvaen kao njezin
predstavnik. Biskupska je sluba stavljena u neposredan odnos sa slubom apostola, koju je Krist sam
izabrao, i bila priznata kao znak i jamstvo neprekinutog kontinuiteta Kristove Crkve: Krist postavlja prve
apostole i povjerava im duhovnu slubeniku punomo; prvi apostoli postavljaju zatim predstojnike i
nadglednike u zajednicama koje su sami osnovali i predaju im sakramentalnim polaganjem ruku svoju
slubeniku punomo i milost slube, a ovi su ljudi, opet, sa svoje strane na isti nain, sakramentalnim
polaganjem ruku, dalje predavali slubu svojim nasljednicima. Na ovaj nain apostolska sukcesija
garantira ne samo biskupsko upravljanje Crkvom, nego takoer i pravovaljanost biskupskog
nauka. Isto, str. 63. Naglasak moj.
1
Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god. str. 105. Naglasak moj.
2
Boidar Mija, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 230. Naglasak moj.
3
Ignjacije u Antiohiji, Polikarp u Smirni, Potin u Lionu, Kvadrat u Atini, Dionisije u Korintu stoje na elu
svojih zajednica, zovu se episkopi (biskupi), to znai nadglednici ili upravnici. Ime potie od civilne
administracije. Re biskup, neko vreme sinonim za prezvitera, konano preovladava za oznaavanje
monarhistikog autoriteta. (...) Pisac Didaskalije, koji je moda i sam biskup, iznosi pored kompletnog
portreta pouke o raznim biskupovim delatnostima... verovatno onih sa kraja II veka. Ako je portret
poneto idealizovan, opisane dunosti su konkretne. On je ef zajednice i liturgije. Kroji pravdu, miri
zavaene, dokazuje svoju razboritost i dobroudnost. Treba da brani veru kao i siromahe. Ukratko,
mesto Boga je u crkvi. Tako, o, biskupe, budi ist u svom delovanju zakljuuje Didaskalija ceni svoju
dunost, jer zauzima mesto svemogueg Boga. A. G. Hamman, Rim i prvi hriani, str. 94, 98-99.
Naglasak moj.
157
kanonizovane u zbirku nazvanu Novim zavetom. Imali su takoe i razliite teoloke
poglede u vezi dogme i crkvene prakse (npr. ranije pomenuta neusaglaenost stavova
Tertulijana i Origena o valjanosti krtavanja male dece). Isti je sluaj bio i u vezi tzv.
apostolskog naslea, iz prostog razloga to nam i sam apostol Pavle svedoi da
rukopoloenost od strane apostola nije nikakav garant da e se tako postavljeni
episkop do kraja ivota pridravati prave Hristove nauke. Ovaj apostol svedoi da e se
i neki od episkopa koje je on sam rukopoloio i postavio u slubu (u vreme kada su
ispovedali pravu nauku) kasnije izopaiti u veri, uvoditi razliita krivoverja i dovoditi u
zabludu jo uvek nedovoljno utvrene obraenike:
Pazite na sebe i sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da
napasate Crkvu Boiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da e posle moga odlaska
meu vas ui zverski vuci koji nee tedeti stada. Pa i od vas samih ustae ljudi koji
e govoriti naopake stvari da povuku za sobom uenike. Stoga budno pazite i
seajte se da tri godine, no i dan, nisam posustao savetujui svakog od vas.
1

Ukoliko ve i sam veliki apostol mnogoboaca, Pavle, priznaje da njegovo
rukopolaganje nema nikakvo udotvorno dejstvo i da ne garantuje ispravnost daljeg
prenoenja hrianskih istina iz generacije u generaciju preko postavljenih episkopa,
onda moemo da zakljuimo da apostolsko naslee koje zagovara Istona crkva ne
postoji u pomenutom obliku. Naime, kao to je vidljivo iz samog 31. stiha upravo
citiranog teksta, uslov za dalje prenoenje ispravnog hrianskog verovanja jeste
budna panja u ouvanju apostolskih pouka, naspram razliitih novotarija koje su
skloni da prihvataju Duhom i Slovom neutvreni ljudi. Da je Pavlovo predvianje da
e neki od postavljenih episkopa efeske crkve odstupiti od pravoverja i pogreno
nauavati druge, svedoi nam i 1. poslanica Timoteju. U njoj apostol poruuje svome
mladome saradniku sledee:
Kao to sam te prilikom odlaska u Makedoniju zamolio da ostane u Efesu, da
naredi nekima da ne ue drugaije, i da ne obraaju panju na prie i beskrajna
rodoslovlja, to sve stvara vie prepiranja nego Boiji poredak koji se u veri ostvaruje.
A krajnji cilj te naredbe je ljubav iz ista srca i dobre savesti i nelicemerne vere, od
ega su se neki udaljili i obratili praznim razgovorima, elei da budu uitelji
zakona, a nisu u stanju da razaberu ni ta govore ni ta uporno uveravaju.
2

Prema upravo navedenom tekstu jasno je da su se neki od episkopa, a prema
prethodno izreenom Pavlovom prorotvu, udaljili od vere i nauavali drugaije od
onih koji su na njih poloili ruke. Istu sliku pogreivosti episkopa kao i itavih crkava,
daju nam i prva poglavlja Jovanovog Otkrivenja. Naime, u pismima koje je sam
Hristos diktirao apostolu Jovanu, a koje je ovaj trebao da poalje stareinama
razliitih crkava, izmeu ostalog se kae:
Anelu crkve u Efesu napii: (...) Ali imam neto protiv tebe to si ostavio svoju
prvu ljubav. Seaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i ini prva svoja dela; inae u ti
doi i ukloniti tvoj svenjak s njegovog mesta, ako se ne pokaje.
3

I anelu crkve u Pergamu napii: (...) Ali imam neto malo protiv tebe: ima onde
takvih koji dre nauku Valaama, koji je pouavao Valaka da baci sablazan pred sinove
Izrailjeve, da jedu meso rtvovano idolima i da se odaju bludu. Tako i ti ima one koji

1
Dela apostolska 20:28-31. Naglasak moj.
2
1. Timoteju 1:3-7. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 2:1, 4-5. Naglasak moj.
158
na isti nain dre nauku Nikolaita. Pokaj se, dakle, inae u ti brzo doi i zaratiu sa
njima maem svojih usta.
1

I anelu crkve u Tijatiri napii: (...) Ali imam neto protiv tebe, to doputa eni
Jezavelji, koja za sebe govori da je proroica, te ui i dovodi u zabludu moje sluitelje
da bludnie i da jedu meso rtvovano idolima. I dadoh joj vremena da se pokaje, ali
ona nee da se pokaje za svoje bludnienje.
2

I anelu crkve u Sardu napii: (...) znam tvoja dela, ima ime da si iv, a mrtav si.
Probudi se i uvrsti ostalo to bee na umoru; jer nisam naao tvoja dela kao savrena
pred Bogom svojim. Seaj se, dakle, kako si primio i uo, pa dri i pokaj se. Ako li se,
dakle, ne probudi, doi u kao lupe i nee nikako saznati u koji as u doi na tebe.
3

I anelu crkve u Laodikiji napii: (...) znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vru.
Kamo sree da si hladan ili vru. Ovako, zato to si mlak i nisi ni vru ni hladan,
izbljuvau te iz svojih usta. Zato to govori: bogat sam i obogatio sam se i nita mi ne
treba, a nezna da si bedan i kukavan i siromaan i slep i go. (...) Ja karam i kanjavam
sve koje volim; budi, dakle, revnostan i pokaj se.
4

Sasvim je sigurno da aneli crkava u ovom sluaju predstavljaju crkvene
stareine, a ne prave nebeske anele, jer ukoliko bi u pitanju bili stvarni aneli
(duhovna bia), Hristos ne bi morao da im alje poruke napisane na papirusu (ili
pergamentima) i to perom apostola Jovana, ve bi sa njima komunicirao na posve
drugaiji nain. Poistoveujui itavu crkvu sa njenim stareinom (episkopom), a iz
prostog razloga to je on taj koji je nadlean za ispravno rukovoenje njenim
duhovnim ivotom, Hristos upuuje poruke ohrabrenja ali i prekora zbog uinjenih
propusta i poinjenih grehova. U svakom od maloas citiranih odlomaka Pisma postoji
i poziv na pokajanje, uz pretnju da, ukoliko se ono ne dogodi, itava crkvena zajednica
(zajedno sa episkopom) moe, sa Hristove strane, da bude odbaena.
Ukoliko je ve injenica da su i stareine pomenutih otkrivenjskih crkava koje su
lino apostoli postavili (ili pak episkopi rukopoloeni od strane apostola) bile podlone
tome da pogreno vode njima poverena duhovna stada, koliko je onda jo vie mogue
da to bude sluaj sa mnogim kasnijim crkvenim voama? Sa ovim stavom slau se ak
i neki od pravoslavnih autora. Naime, svetogorski monasi starokalendarci, koji tvrde
da je vei deo savremenih pravoslavnih crkava otpao od blagodati Boije zbog
prihvatanja novog kalendara i ekumenizma kojeg predvode zapadne crkve, smatraju
da se apostolsko prejemstvo ne prenosi samo mehanikim rukopolaganjem, ve da je
za njegovu pravovaljanost potrebno i ispravno (neiskvareno) veroispovedanje:
Kada govorimo o apostolskom prejemstvu nije dovoljno da dokaemo da postoji
neprekinuti lanac rukopoloenja koji dopire do apostola. Hristova Crkva ne zavisi od
slova zakona, niti od mehanikog ina polaganja ruku. Ako oni, koji su rukopoloeni,
nisu imali istinitu veru, njihovo rukopoloenje je nevaee i dalje se ne moe govoriti
niti o svetenstvu, niti o apostolskom prejemstvu. Polaganje ruku na one koji postaju
svetenici od strane pravog episkopa, prenosi blagodat Svesvetoga Duha. Da li Sveti
Duh moe da obitava tamo gde je la? Tamo gde je jeres? (...) Kakvu vrednost
onda ima samo ritualno Apostolsko prejemstvo kod onih od kojih je Duh

1
Otkrivenje Jovanovo 2:12, 14-16. Naglasak moj.
2
Otkrivenje Jovanovo 2:18, 20-21. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 3:1-3. Naglasak moj.
4
Otkrivenje Jovanovo 3:14-17, 19. Naglasak moj.
159
Sveti odstupio? (...) Jer, iako su prvi koji se otcepie bili rukopoloeni od Otaca i
polaganjem njihovih ruku oni dobie dar Duha, ipak, poto su otpali, postali su obini
ljudi i nisu imali vlast da krtavaju ni da rukopolau, niti su mogli preneti blagodat
Svetoga Duha na druge poto su je oni sami izgubili.
1

Iz svih ovih primera je, dakle, jasno da ideja o apostolskom prejemstvu koja je
zaeta u vreme borbe sa jereticima (a koja je imala za cilj dokazivanje da samo
stareine veinske Crkve imaju vezu sa apostolima i to kroz niz episkopskog
rukopolaganja, a samim tim i da zastupaju ispravnu hriansku nauku) ipak nije
nikakva garancija da i oni tako rukopoloeni ne mogu da zastrane i ponu da uvode
lane nauke. Jedina razlika (dodue velika) izmeu ranohrianskih jeretikih pokreta
o kojima sam pisao maloas, i velike Crkve, jeste da su ovi prvi nastajali naglo te da su
posedovali verouenje koje se znatno razlikovalo od zvaninog, dok su se u velikoj
Crkvi dogmatske promene deavale veoma polako (kroz vekove) i gotovo neopaeno
od veine. Razotkrivanje uvoenja razliitih krivoverja u dogmu vekovne Crkve jeste
zapravo i svrha pisanja ovog dela. Kao to je to bio sluaj i u prethodnim poglavljima,
kao i u ovom samom, i nastavak knjige e potvrditi istinitost onoga to pokuavam da
dokaem.
Bogoslubena mesta i nain bogosluenja
Budui da Pravoslavlje propoveda o tome da predstavlja jedinu i pravu Hristovu
Crkvu na zemlji, veoma je lako pretpostaviti da e verski neprosveen narod, kakav je
na srpski, doneti zakljuak da su i ranohrianski hramovi (crkve) imali oblik ovih
dananjih, da su iznutra bili puni ikona i fresaka, kao i da su postojale dve glavne
prostorije mesto u kome su stajali vernici i oltar u koji su ulazili samo svetenici.
Takoe, lako se moe stvoriti slika o tome da su i apostoli, kao i njihovi naslednici
nosili posebnu odeu poput dananjih popova. Moglo bi se zamisliti i to da, npr. prema
ikoni sv. prvomuenika arhiakona Stefana koji u ruci dri kadionicu, da su i akoni i
stareine prvovekovnih crkava kadili u svojim crkvenim prostorijama poput
dananjih slubenika Istone crkve. Ipak, ono to emo izvui kao zakljuak na kraju
ovog prouavanja jeste da su bogosluenja koja su se odravala u prvovekovnim
crkvama (za vreme apostola kao i posle njih) bila mnogo slinija slubama koje se
odravaju u dananjim evaneosko-protestantskim crkvama, nego u pravoslavnim
hramovima.
to se, dakle, tie mesta na kojima su se apostoli sa drugim uenicima okupljali na
bogosluenja, ona su bila obine kue u kojima su iveli neki od vernika, a koji su svoj
dom otvorili i za odravanje crkvenih slubi. Ni u emu se nisu razlikovale od drugih
gradskih ili seoskih kua u okruenju! O tome postoji vie svedoanstava u Svetom
pismu:
I preseli se odande, te ue u kuu jednog bogobojaznog oveka po imenu Titija
Justa, ija je kua bila do sinagoge.
2

Kako se pak neki pokazae okoreli i nepokorni ruei nauku pred svima, on
odstupi od njih, odvoji uenike i svakodnevno propovedae u koli [nekog] Tirana.
1


1
Judin poljubac; Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. str.
276-277. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 18:7. Naglasak moj.
160
Pozdravlja vas Gaj, domain moj i cele crkve.
2

Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u Gospodu Akila i Priska
sa crkvom u svom domu.
3

Pozdravite brau u Laodikiji i Nimfana i crkvu u njegovom domu.
4

Crkveni istoriar Jevsevije Popovi potvruje injenicu da su se prvi hriani
okupljali da slave Gospoda na mestima koja uopte nisu nalikovala dananjim
pravoslavnim hramovima:
Na liturgije sakupljahu se Hriani isprva u privatnim domovima. U vreme
gonjenja drali su svoje zajedniko bogosluenje i u peinama, piljama, podzemnim
svodovima i u umama. (...) Kanje su za liturgije zidali posebne bogomolje (...)
Unutranje ureenje crkvenih zgrada bee razume se jednostavno; unutranjost
crkvene zgrade bar pri kraju ovog perijoda (tj. u III i IV veku; prim. I. S.) sastojala se
obino iz tri dela: iz trema za katihumene i pokajnike, iz srednjeg dela za verne i iz
jednog poslednjeg odeljenja za nastojatelje crkvene, ali bez ograde.
5

Ono to u dananje vreme u Srbiji izgleda veoma sablanjivo za graane koji
tradicionalno pripadaju Istonoj crkvi, jeste da se evaneoski hriani (pogrdno
nazvani sektaima), upravo po ugledu na primere iz ranocrkvenog perioda,
sakupljaju na bogosluenja u privatnim domovima (tamo gde nemaju poseban crkveni
objekat) ili pak u zgradama koje odiu jednostavnou poput onih u apostolsko
vreme.
Tek su se kasnije (od III i IV veka) poeli da zidaju velelepni hramovi, koji su
zahtevali mnogo novanih sredstava, a i neki lepi neznaboaki hramovi su bili
pretvarani u hrianske crkve. Hrianski carevi su se nadmetali u tome ko e sazidati
lepi, sjajniji i skuplji bogoslubeni hram. Prema Jevseviju Popoviu, u to vreme su se
graevinari, prilikom zidanja crkava, ugledali na izgled dvorana za audijenciju
(prijem) u carskim dvorovima. Ovako sazidane crkve su najpre, pre zvaninog
stavljanja u upotrebu, poele da bivaju i osveivane od strane jednog ili vie lokalnih
episkopa, a dan njihovog osveenja se svake godine praznovao. Iz potovanja prema
hramu, neki ljudi su na bogosluenja ulazili bosonogi, a neki su pre samog ulaska
celivali prag i vrata. Takoe, oigledno po uzoru na jerusalimski hram, u crkvama su
sada postojale dve prostorije, od kojih se ona u koju niko sem svetenika (i careva
koji su smatrani nekom vrstom prvosvetenika) nije smeo da ue, nazivala svetinja
nad svetinjama ili oltar. Jevsevije pominje i obiaj da je svaki, koji bi nasilno upao u
oltar i uhvatio se za svetu trpezu, uivao crkveni azil (tj. crkvenu zatitu) to nas
umnogome podsea na mnoge starozavetne primere kada su se neki koji su zasluivali
smrt hvatali za rogove oltara koji je bio postavljen ispred atora od sastanka, i traili
pomilovanje.
6

Pored jednostavnosti spoljanjeg izgleda bogoslubenih prostorija Crkve prvoga
stolea, i njihov enterijer ni malo nije podseao na unutranjost dananjih

1
Dela apostolska 19:9. Naglasak moj.
2
Rimljanima 16:23.
3
1. Korinanima 16:19. Naglasak moj.
4
Koloanima 4:15. Naglasak moj.
5
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 422. Naglasak moj.
6
Vidi u: 1. Carevima 1:50, 51; 2:28. O svrsi postojanja oltara i rogova na njemu proitati: 2. Mojs. 27:2,
29:12; 30:2-3; 37:25-26; 38:2; 3. Mojs. 4:7; 8:15; 9:9; 16:18.
161
pravoslavnih hramova. Evo ta Mija kazuje o obaveznom unutranjem izgledu
pravoslavnog hrama:
Hram je mesto najpunije ikonike operativnosti. Zato, po pravilu, nema
pravoslavnog hrama bez ikona u njemu. Hram moe biti sa manje ili vie
ikona, ali bez nimalo ne moe. Ikona je konstitutivna za pojam hrama, jer se
bogosluenje koje se u njemu obavlja, pre svega njegov centralni deo sv. liturgija,
tek, pored ostalih komponenti, u ikoni kompletira.
1

Nasuprot ovome, iz crkvene istorije saznajemo da u poetku hrianske ere uopte
nije bilo ikonoslikanja, kao ni freskoslikarstva, te da je, zapravo, prva Crkva
posedovala, po reima poznatog pravoslavnog bogoslova Sergija Bulgakova,
ikonoboraki duh.
2
A to bi dalje trebalo da znai, po maloas izloenom Mijaevom
zakljuku, da mesta na kojima su se okupljali rani hriani ne moemo nazvati
pravoslavnim hramovima jer u njima nije bilo ikona! Po ugledu na ranu Crkvu, ni
dananji evaneosko protestantski hriani ne poseduju unutar svojih
bogoslubenih prostorija bilo kakvu ikonografiju. Stoga, oni su po ovom pitanju
mnogo blii praksi apostolske Crkve nego to je to sluaj sa pravoslavnima.
to se pak tie upotrebe kadionica od strane pravoslavnih svetenika prilikom
bogosluenja kao i u vezi paljenja svea, Vladeta Jeroti, navodei saznanja do kojih je
doao Sima Trojanovi, kazuje da ovakva praksa vodi poreklo iz paganizma:
Po S. Trojanoviu, kaenje je neznaboaki obiaj (kaenje ikona od strane
akona!), jer se tako kadilo tamjanom idolima. Takoe paljenje svea! Ovaj paganski
obiaj poeo je da se iri od drugog veka posle Hrista.
3

Jevsevije Popovi takoe potvruje da je mnogo to-ta od dananje pravoslavne
verske prakse nastalo vekovima posle smrti apostola. Neki od obiaja su preuzeti iz
paganizma iz razloga prilagoavanja bogoslubene prakse ranijim religijskim
navikama pokrtenih ali neobraenih mnogoboaca, dok su neke druge radnje (poput
osenjivanja krsnim znakom ili blagosiljanja od strane svetenika) nastale i razvijale se,
da tako kaemo, same po sebi:
Razvitak formi kulta u drugom perijodu (tj. od 312. - 622. god. posle Hrista; prim.
I. S.) stoji u vezi sa spoljanjim razvitkom crkve i crkvenog ustrojstva ili jerarhije kao
uvet sa onim to je uvetovano. Poto je crkva u Rimskom Carstvu od gonjene postala
dravnom crkvom, koju drava materijalno i moralno pomae, te poto se usled toga
bogatije razvila na svima poljima svoga spoljanjeg ivota, to je bilo prirodno, da su se
i forme njezinog kulta poele bogatije razvijati, i to tim pre, to je mnogim
neznabocima, koji preoe u hrianstvo, trebalo dati naknade za pompezan i
simvola pun neznaboaki kult. Neki simvoliki hrianski obredi se tek sada
javljaju, ili bar tek sada postaju openitim, tako simvoliko upotrebljavanje
kaenja i osvetljenja pri bogosluenju, dakle simvolina upotreba tamjana,
kandila i svea; neke druge forme kulta pak, koje postojahu ve u prvom perijodu,
tek sada dobie razvijeniji oblik, tako osenjivanje znakom krsta, koje se dotle vrilo,
koliko nam je svakako samo iz afrikanske crkve poznato, samo tako, to se crtao
znak krsta na elu jednim prstom, a sad se sve vie razvijalo, dok nije dostiglo
najpotpuniju formu, naime tako, da je ilo sa ela na prsa i sa jednog ramena na drugo,

1
Mija, Odzivi i dozivi, str. 144. Naglasak moj.
2
O ovome detaljno u poglavlju: Potovanje svetih ikona.
3
Jeroti, Staro i novo u hrianstvu, Beograd 2000. god. str. 23.
162
na Zapadu sa levog na desno, na Istoku sa desnog na levo, i to na Zapadu sa celom
akom, na Istoku sa tri prva prsta radi simvolisanja Svete Trojice, koja se pri tome
obino prizivlje. Tako i simvoliziranje blagosiljanja, koje se vrilo polaganjem znaka
krsta nad drugim licem ili nad mnoinom lica ili stvari ili samo u pravcu prema
istima.
1

Da je osenjivanje krsnim znakom nastalo u okviru crkava na afrikom kontinentu, a
da u drugim krajevima ono jo uvek nije bilo poznato u II i III veku posle Hrista (a
pogotovo u vreme apostola), Jevsevije potvruje i sledeim iskazom:
Pri poetku i svretku svake vanije radnje uao je kod Hriana poboan obiaj
osenjivati se znakom spasonosnoga krsta u znak primanja, usvajanja spasenja. Po
svedoanstvu Tertulijanovu u Africi se znak krsta metao na elo. Kako se u to doba na
Istoku metao znak krsta, nije nam poznato.
2

to se pak tie odee koju koriste pravoslavni svetenici, iz Biblije kao i iz istorijskih
izvora saznajemo da su apostoli i stareine prvovekovnih crkava (kao i sam Hristos), za
razliku od starozavetnih svetenika koji su nosili specijalnu odeu, bili odeveni
jednostavno poput ostalih svojih savremenika. Srpskom narodu, koji je navikao da
svoje bradate svetenike uvek vidi odevene u crne mantije, propovednici evaneoskih
crkava koji vre bogosluenja i kreu se u obinim civilnim odelima (bogosluenja
uglavnom vre obueni u sveaniju civilnu odeu) izgledaju prilino udno. Ipak,
upravo takvo odevanje kojeg praktikuju bogosluitelji u evaneoskim zajednicama,
jeste nalik na ono koje su praktikovali i zastupali Hristos i apostoli! To iz prostog
razloga to je, kao to smo utvrdili ranije, specijalno svetenstvo - koje bi za svoju
slubu zahtevalo i posebnu odeu - u periodu Novog zaveta (u Crkvi Hristovoj)
potpuno nepotrebno. Evo ta je o odevanju prvovekovnih bogosluitelja (apostola i
ostalih stareina nadglednika), zapisano od strane jednog pravoslavnog prezvitera:
Sama injenica da u Novom zavetu ne moemo, na prvi pogled, da naemo neko
uenje o svetenikom odelu, slino nekim drugim predmetima ne treba da nas
zbuni. U njemu zaista nema takvih propisa. Tu se mogu nai samo izvesne napomene
o skromnosti u odevanju (Mt. 6, 28-30; Lk. 12, 27-28; Filiblj. 4, 5), dok su Hristos i
apostoli nosili obino narodno odelo. tavie, Hristos je napadao izvesnu
specijalnu odeu kao licemerstvo (Mt. 23, 5). (...) Zato, posle apostolske epohe, u kojoj
ne nalazimo neku osobitu odeu pastirstva (treba znati: da je i narodno odelo onoga
vremena koje su nosili Hristos i apostoli jednostavni plat koji je pokrivao itavo telo
dobro odgovarao pastirskoj svrsi), ve krajem prvog veka postoje tragovi o njenom
postojanju, o emu svedoi apostolsko predanje i crkveni kanoni. U drugoj polovini
IV veka imamo precizne propise o specijalnom svetenikom odelu.
3

Jevsevije Popovi, nasuprot Boidaru Mijau, ne spominje podatke o tome da je
posebna odea za svetenike poela da se uvodi ve krajem I veka, ve govori, da se
prvi njen spomen nalazi tek krajem prvog perijoda, tj. negde pred kraj treeg i u
etvrtom veku, uz isticanje da ne postoje podaci kako je ona u to vreme izgledala. Ovaj
autor istie da je tadanja odea verskih sluitelja bila verovatno bele (ili neke druge
svetle) boje, a ne uglavnom teget ili crne kao to je to danas sluaj. Tokom drugoga
perijoda (od 312. - 622. god), nastalo je gotovo sve ono od odee to se i danas koristi

1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 638-639. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 436. Naglasak moj.
3
Boidar Mija, Odzivi i dozivi, str. 194. Naglasak moj.
163
od strane svetenstva u Istonoj i Zapadnoj crkvi, uz naznaku da su neki delovi odee
uvedeni i mnogo kasnije u upotrebu.
1
Tako, na primer, prema Jevsevijevom navodu,
najnii stepen klirika je u poetku nosio samo ogrta za ramena bez rukava, koji se
naziva kratki felon. Neto kasnije je ulo u obiaj da i oni, poput klirika iz najblieg
vieg klirikalnog stepena nose i osnovnu odeu, donju haljinu - belu tuniku, koje se
naziva stihar. Ovu tuniku nose i ipoakoni i svi vii klirici. U deo svetenike
(akonske) odee spada i orar, duga traka koju akoni nose prebaenu preko ramena i
koja pada preko lea i prsa bogosluitelja. Smatra se da je ova traka moda, prvobitno,
imala svrhu za brisanje usta onih koji se prieuju, poto se kod Rimljana svaka
maramica za brisanje usta zvala orarium. Sa druge strane, orar slui i za davanje
znaka za otpoinjanje bogoslubenih radnji, i to tako to akon podigne prednji kraj
trake u vis tako da to bude oevidno svima. Ovu traku za vrenje bogosluenja nose i
prezviteri, s tom razlikom to je ona na krajevima sastavljena i uivena, te ne pada na
lea i prsa sveteniku, ve oba kraja padaju preko prsa. U ovom obliku, orar nosi i
poseban naziv epitrahilj (okovratnik), i predstavlja znak dvostrukih dunosti
prezvitera prilikom bogosluenja. Kod ovih crkvenih slubenika, preko stihara i
epitrahilja oblai se i dugaki felon, ogrta bez rukava koji pokriva prsa i lea, koji se
opasuje pojasom. Sa druge strane, episkopi su u poetku imali pravo da nose sve
napred pobrojane delove odee, s tom razlikom to se na njihov felon stavljao i jedan
krst, dok prezviterski feloni nisu imali ovaj znak. Ovaj komad odee kod arhiepiskopa
je bio ukraen sa mnogo krstova, tako da se nazivao polistavrija (felon sa mnogo
krstova). Deo episkopove odee predstavlja i omofor tj. ogrta za ramena, koji je,
prema Jevsevijevim reima, predstavljao imitaciju efoda, dela odee starozavetnih
prvosvetenika. Ovaj deo odee je postao znak raspoznavanja i razlikovanja episkopa
od prezvitera, a njegovo oblaenje signalizira poetak vrenja arhijerejskih radnji.
Nadbedrenik je takoe deo odee episkopa. To je etvorouglasto platno koje je odea
za kolena ili bedra. Smatra se da je u poetku sluilo kao pekir (ubrus) koji se koristio
nakon to bi episkop, po uzoru na Hrista, oprao noge ostalim vernicima, to se
posebno deavalo na praznik Veliki etvrtak. Po kasnijem mistinom tumaenju, ovaj
nadbedrenik ima znaenje episkopske vlasti, tj. duhovnog maa. to se pak tie
sakosa, liturgijske odee koju su u poetku nosili samo patrijarsi (Jevsevije veli da nije
poznato da li se on nosio pre treeg perijoda tj. pre VII stolea), a koja predstavlja
odedu nalik na vreu, sa polurukavima izraenu od skupocene materije (po uzoru
na starozavetne prvosvetenike ali i grko-rimske careve), ona je kasnije postala
odevnim predmetom svih episkopa. Naime, do XII stolea ovu odeu su nosili samo
patrijarsi, od XIII su poeli da je nose i pojedini mitropoliti, a od XVII i svi ostali
episkopi. Od ovog poslednjeg vremena patrijarsi su poeli da nose, zajedno sa posebno
privilegovanim mitropolitima i arhiepiskopima, sakos ukraen mnogim krstovima
(sakos polistavros), da bi se razlikovali od ostalih arhijereja. Episkopi u posebnim
sveanim prilikama nose i episkopski ogrta (mantiju, poput monake - ali
skupoceniju). U deo njihove opreme spada i ukras za prsa nazvan enkolpion, koji

1
Tek u drugom perijodu doznajemo u tom pogledu vie, i po vestima iz drugog perijoda u glavnom morao
je ve u prvom perijodu biti poloen temelj onome, to smo ovaj as naveli i zatim ve u drugom perijodu
u glavnom postojati sve, to se od odea u crkvi danas upotrebljava; premda je neto i kasnije pridolo. I
tako se, ne od jednom, nego malo po malo dolo do ovog sistema liturgijskih odea ili
odeda. J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 677. Naglasak moj.
164
predstavlja imitaciju hoena, naprsnika starozavetnog prvosvetenika. Ovaj ukras za
prsa se jo naziva i panagijon (svetinja nad svetinjama), a predstavlja medaljon u
kome se nalaze male ikone Isusa Hrista, Bogorodice sa malim Isusom ili ikona Svete
Trojice, kao i krst. U najnovije vreme, ukoliko je enkolpion u obliku medalje u kojoj se
nalazi slika Majke Boije, onda se on naziva panagija (najsvetija). Episkopi uvek sa
sobom nose i pastirsku palicu, koja je na vrhu ili savijena u obliku slova T, ili pak
nainjena tako da sa dva kraja na vrhu dolaze dve zmijske glave jedna naspram druge
(koje bi trebale da predstavljaju dvostruku mudrost arhijereja). Episkopi na svojim
glavama nose i posebnu kapu koja se naziva mitra. Ona je nainjena delimino po
uzoru na krune grko-rimskih careva a delom na kape starozavetnih prvosvetenika.
Upotreba mitre je zasvedoena tek od X veka, a sam njen naziv je prvobitno oznaavao
obino svetovno pokrivalo za glavu, koje je svako mogao da nosi. Na Istoku je mitru
nosio najpre aleksandrijski patrijarh, a kasnije i ostali patrijarsi. Tek u XVIII veku su
poeli da je nose svi episkopi, a kao posebno odlije i neki arhimandriti i
protoprezviteri. Sa druge strane, mitre zapadnih episkopa su se razvijale tako da su na
kraju dobile oblik pokrivala za glavu drevnih neznaboakih rimskih svetenika, kao i
sam njihov stari naziv infula. Ove infule su bile pokrivala za glavu sainjena od dve
trougaone povrine, sa vrhovima okrenutim na gore. Sa njihove zadnje strane vise dve
trake niz lea, upravo kao kod pokrivala mnogoboakih svetenika.
1
Ove mitre kod
zapadnih episkopa (biskupa) i samog pape, veoma nalikuju na glavu ribe sa otvorenim
ustima. Ostaje nam da odgovorimo na pitanje, kakvo su znaenje imala ova pokrivala u
starom rimskom mnogoboakom kultu (poto smo ve shvatili da mitre i kod istonih
i zapadnih arhijereja potiu iz mnogobotva; mitre na Istoku sainjene su po uzoru na
krune grko-rimskih careva a na Zapadu na kape paganskih svetenika). Prema
amerikom istraivau Ralphu Woodrowu, mitra koju nose pape, iako je tokom vekova
bila ukraavana na razliite naine, ima identian oblik kao krune koje nose bogovi i
aneoska bia prikazana na drevnim paganskim asirskim crteima. Slinu ovoj kapi
nosio je i riblji bog Dagon, koga su naroito potovali Filisteji. Deo odee potovalaca
ovog boanstva je bila kapa nalik na glavu ribe otvorenih usta, dok je ostali deo ribljeg
tela visio preko lea (upravo kao kod rimokatolikih arhijereja, s jedinom razlikom to
kod ovih poslednjih vise trake - infulae). Uostalom, sve pape nose i pagansku titulu
Pontifex Maximus koju je nosio i car Konstantin Veliki, kao i njegovi mnogobrojni
paganski prethodnici. Prema pomenutom autoru, svetenika odea, koja je vekovima
uvoena u okviru tradicionalnog hrianstva Istoka i Zapada, vodi poreklo iz
paganskog Rimskog carstva, koje je svoje obiaje preuzelo iz jo starijih
mnogoboakih sistema. Tako, ovaj autor veli da starozavetni prorok Sofonija,
navodei Gospodnje rei upozorenja (Sofonija 1:4), zapisuje i re kemarim (kamar),
koja je oznaavala svetenike idolopoklonike religije boga Vala. Prema podacima iz
Faussets Bible Encyclopedia, ovi svetenici su bili obueni u odeu crne boje.
Takoe, Jevsevije Popovi iznosi injenicu da je carigradski patrijarh Akakije 476.
godine odredio da odea arhijereja, u danima alosti zbog neijeg muenitva, bude
zatvoreno crvene boje (toboe zbog identinosti sa haljinom skerletne boje koju su
Isusu ogrnuli rimski vojnici na dan raspea). Sa druge strane, Woodrow zastupa
miljenje da je verovatno da dananji rimokatoliki kardinali nose odeu zatvoreno
crvene boje iz razloga to je ona, poput mitri, prihvaena iz drevne vavilonske religije

1
Svi prethodni podaci preuzeti su iz Opte crkvene istorije Jevsevija Popovia, tom prvi, str. 676-684.
165
(vidi: Jezekilj 23:14-15). Prema istorijskim podacima, neki svetenici paganskih
religija su nosili crvenu odeu (boje plamena) koja je simbolisala njihovu stvarnu
ulogu odravanje svetih vatri koje su gorele za vreme obrednih radnji.
1

Ono to je sigurno jeste da prvovekovna apostolska Crkva nije imala nieg
zajednikog sa mnogim kasnije uvedenim crkvenim obiajima i praksama za koje se
(barem za neke od njih) moe zasigurno tvrditi da potiu iz mnogoboakih religija.
Naravno, ostaje istina da su (kao to emo se uveriti i prilikom prouavanja tema u
narednim poglavljima) crkveni autoriteti, prihvatajui paganske obiaje njima
dodeljivali hrianska znaenja, ali to, sve u svemu, nije moglo da promeni neospornu
injenicu da oni potiu iz mnogobotva:
Ljubav prema alegorijskom tumaenju Svetoga Pisma prenesoe osobito mistiki
bogoslovi i na akte kulta i institucije kulta, i tako se postepeno razvie simvolika i
alegorijska tumaenja svih bogoslubenih radnja i stvari, ak i takvih, koje po sebi
nemaju simvoliko odreenje, i tako nastade takozvano mistiko tumaenje i shvatanje
svega to se tie bogosluenja.
2

A za kraj ovog dela poglavlja, eleo bih da navedem jo dva teksta velikog srpskog
prosvetitelja, koji je dobro ocenio razliku izmeu stvarnih duhovnih hrianskih
vrednosti i mnogobrojnih novotarija uvedenih tokom vekova, koje su zamaglile pogled
na izvorno apostolsko ispovedanje i versku praksu:
Toronj, zvona, polijeleji, kandila srebrna i iraci, - sve je to mirska pompa i
ukraenije, a ne Hrista Spasitelja unevjetene crkve, za koju je on svoju presvetu prolio
krv. Due naroda prosvetene i dobrodjeteljne, naravi neporone i iste: ovo je bratijo
moja, pravi nebesni Sion i Hristova nevjesta, po svidjetelstvu apostolovu: Vi jeste
cerkov Boga iva! koju ko krasi, ukrasie njega Bog; a ne zidovi, zvona, zlatotkane
odede (enska ukraenija) i srebrno posue.
3

Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih
primili, pak se nali u istom kripcu, pak sad sve druge za prelatene drimo, a sami
sebe iste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge mutrati i suditi, nije li pravedno i
vreme ve da i sami sebe malo promutramo i poprosudimo? ini mi se da je ovo
najpametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristijanski zakon,
onda nije bilo ni asnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni motiju, ni kostiju, ni
kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaeni i
sveti apostoli nisu ni rei ni slova niti znali niti mislili. A nai slavenski
narodi primie hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina
godina posle apostola. Sade nek mi kae ko zna: ta se nije moglo za d e v e t
s t o t i n a g o d i n a izumiti i natrapati?
4

Prouavanja koja slede, a koja se odnose na sv. tajne braka i jeleosveenja, bie
kraa od prethodnih. Razlog za to je jednostavan. Upravo prouene svete tajne
predstavljaju temelj na kojem stoji itava pravoslavna graevina, te ih je stoga bilo
potrebno detaljnije razmotriti i doneti pravilan zakljuak o njihovom (ne)biblijskom
utemeljenju.

1
Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 114.
2
J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 639.
3
D. Obradovi, Sabrana dela, str. 668.
4
Navedeno delo, str. 687-688. Naglasak moj.
166
SVETA TAJNA BRAKA
Na poetku, moram da priznam da se Istona crkva nalazi najblie istini po pitanju
zastupanja svoga uenja upravo o ovom sakramentu. Iako, kao to smo ve utvrdili,
imaju veoma loe razumevanje drugih biblijskih istina, po pitanju braka postoji
samo nekoliko nedoslednosti u odnosu na uenje Svetog pisma. Naime, Pravoslavna
crkva zastupa svetost brane zajednice izmeu mukarca i ene (dodue samo
teorijski) i razvod braka dozvoljava samo zbog uinjene preljube od strane jednog od
suprunika. Takoe, veruje da povezanost mua i ene prua sliku povezanosti Hrista i
Njegove Crkve.
U Crkvi naoj novozavetnoj, brak prerasta u Svetu Tajnu carstva Bojeg, koja
oveka vodi u venu radost i u venu ljubav duhovnu i sklapa se ne samo za ovaj
privremeni ivot no za svu venost. U njoj mladenci, blagodau Bojom koja se na njih
izliva kao bezgranina ljubav, rastu kao udesno i sveto zdanje duhovno sjedinjeno
jednom milju, jednom voljom, jednim oseanjem i neraskidivo supruansko
jedinstvo, kome je cilj produenje roda ljudskog i proslavljanje Boga. Tako su u svetinji
braka mu i ena jedno i stoje iznad srodstva, dok sinovi i keri prema roditeljima stoje
u prvom stepenu srodstva, a unuci u drugom itd.
Istina je, dakle, iva: brak je svetinja i najstarija ustanova u oveanstvu. Njome se
ukazuje na nebesku ljubav izmeu Hrista i Crkve. Ona je kamen temeljac oveanstva.
Otuda: kakav brak takva porodica; kakva porodica takva drava; kakva drava takvo i
oveanstvo.
Zato naa Sveta Crkva ne prestaje da poziva decu svoju da branu zajednicu svoju
osvetavaju venanjem u Crkvi gde suprunici postaju jedno duhovno jedinstvo i ui ih
da svetinju braka uvaju kao zenicu oka svoga, a razvod braka dozvoljava samo u
krajnjem sluaju, zbog dokazanog brakolomstva zbog preljube.
1

Ipak, postoji nekoliko stvari koje bih mogao da primetim na osnovu svega do sada
spoznatog o Pravoslavlju. Naime, isti izvor kojeg sam upravo citirao, tvrdi da je Hristos
ustanovio i osvetao sv. tajnu braka i to prilikom svoga prisustvovanja na svadbi u
Kani Galilejskoj.
2
Naravno, iako brak i jeste uistinu boanska ustanova, on se nigde u
Bibliji ne naziva svetom tajnom. Kada Lazar Milin u svojoj apologetici pokuava da
opravda svetotajinstvo braka, on navodi i stihove iz poslanice Efescima, iz petog
poglavlja, za koje smatra da predstavljaju dokaz ispravnosti pravoslavnog uenja:
Meutim kad se proitaju napred spomenuta mesta iz Biblije, kad se setimo kako
je Bog stvorio prvog oveka i enu i blagoslovio ih rekavi im da se mnoe i da napune
Zemlju, kad se proitaju rei Spasiteljeve o Braku gde On zapravo ponavlja Boje rei
iz knjige postanja da e ovek i ena postati jedno telo, i kad se primi pouka apostola
Pavla koji branu vezu izmeu mua i ene smatra i naziva tako velikom i
blagoslovenom tajnom kao to je veza izmeu Hrista i Crkve, pa kad se uz sve to uzme
u obzir prisustvo Hristovo na svadbi u Kani Galilejskoj (Jn. 2, 1-11), onda se jasno i
nesumnjivo vidi da je Brak sveta tajna kojom se branicima daje blagoslov Boji i kroz
koju oni primaju blagodatnu pomo Boju da svoju branu vezu ostvare na onaj nain
kako to Bog zahteva od svakog hrianina. Da je, pak, crkva oduvek, od doba
apostolskog, smatrala brak svetom tajnom, to se vidi iz ve navedenih

1
Veronauka u kui, str. 41.
2
Vidi: Navedeno delo, str. 39.
167
rei apostola Pavla u Poslanici Efescima, gde on ovu vezu izmeu mua i ene
smatra i naziva velikom tajnom uporeujui je sa duhovnom vezom Hrista i Crkve.
1

Ipak, i ovoga puta je g-din Milin pogreio u razumevanju novozavetnog teksta. Evo
kako glasi odlomak na koji se ovaj teolog pozvao:
ene da se pokoravaju svojim muevima kao Gospodu, jer mu je enina glava kao
to je i Hristos glava Crkve, on kao spasitelj svoga tela. I kao to se Crkva pokorava
Hristu, tako i ene da se pokoravaju muevima u svemu. Muevi, volite svoje ene
kao to je i Hristos zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, oistivi
je vodenim kupanjem i reju, da sam sebi postavi slavnu Crkvu, koja nema mrlje, ni
bore, ili tako to, nego da bude sveta i neporona. Tako su i muevi duni da vole svoje
ene kao svoja telesa. Ko voli svoju enu samoga sebe voli. Jer niko nikada nije
omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje kao i Hristos Crkvu, jer smo udovi Hristova
tela. Zato e ovek ostaviti oca i majku i prionue uz enu svoju, i bie dvoje jedno
telo. Ova tajna je velika, a ja govorim mislei na Hrista i na Crkvu. Pa i vi,
svaki pojedini da voli svoju enu kao samoga sebe, a ena da se boji mua.
2

Kao to sam napomenuo na poetku ovog poglavlja, za nas zemaljske ljude sputane
mnogim ogranienjima, mnoge Boije odluke predstavljaju tajnu. Veliku tajnu
predstavlja i sva dubina povezanosti mua i ene pred Bogom, koje On, od momenta
zakljuenja braka ne posmatra vie kao dve odvojene linosti ve kao jednu jedinu. U
tome se i ogleda sva velianstvenost brane zajednice u potpunom duhovnom,
duevnom i telesnom jedinstvu suprunika. Apostol Pavle u upravo navedenom tekstu
daje do znanja vernicima da je i Hristos sa svojom Crkvom (svim nanovoroenim
ljudima) povezan na istovetan nain. Pred Bogom Ocem, Isus Hristos i njegova Crkva
se nalaze u potpunom jedinstvu to predstavlja jo jedan garant venog spasenja
svake verujue osobe. Ono to takoe jasno proizilazi iz navedenog teksta, iz stihova
30-32, jeste da kada govori o velikoj tajni Pavle misli na Hrista i Crkvu, a ne na
suprunike. Evo kako glase ovi stihovi Novog zaveta u prevodu dr Dimitrija
Stefanovia i komisije svetog arhijerejskog sinoda SPC:
Jer smo udi tela njegova. Zato e ovek ostaviti oca i mater i prilepie se eni
svojoj, i bie dvoje j e d n o telo. Ova tajna je velika: ja govorim za Hrista i za
crkvu.
Jer smo udovi tijela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih. Toga radi
ostavie ovjek oca svojega i mater i prilijepie se k eni svojoj, i bie dvoje jedno tijelo.
Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi. (Naglasak moj).
Mislim da je prevod komisije arhijerejskog sinoda u ovom sluaju najjasniji.
Hristovi vernici, koji predstavljaju udove Njegovog tela (1. Kor. 12:12, 18, 27), jesu,
duhovno reeno, od mesa njegova i od kostiju njegovih. Zajednitvo i jedinstvo mua
i ene, o kojem Pavle govori u ovom poglavlju, jeste svima vidljivo i uoljivo. Mu i
ena ive zajedno u istom domu, spavaju u istom krevetu i poseduju intimnost kakvu
ne dele ni sa kim drugim. Meutim, ono to predstavlja odista veliku tajnu jeste
prava i organska povezanost vaskrslog Spasitelja Isusa koji je na nebesima - sa svojim
vernicima koji su na zemlji. Gospod se naime, dok je jo bio na zemlji, molio ovako:
Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu re veruju u mene, da svi
budu jedno, kao to si ti, Oe, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama. Dao

1
Milin, Crkva i sekte, str. 339-340. Naglasak moj.
2
Poslanica Efescima 5:22-33.
168
sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao to smo mi jedno; ja u njima, a
ti u meni, da budu savreno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih
ljubio kao to si ljubio mene. Oe, elim da oni, koje si mi dao, budu sa mnom tamo
gde sam ja, da gledaju moju slavu, koju si mi dao, zato to si me ljubio pre stvorenja
sveta. Oe pravedni, svet te nije upoznao, a ja sam te upoznao, pa i ovi saznae da si me
ti poslao. I obznanio sam im tvoje ime i obznaniu, da ljubav, kojom si me ljubio, bude
u njima i ja u njima.
1

U skladu sa uslienjem Gospodnje molitve, u kojoj je iskazao tenju za
meusobnim savrenim duhovnim jedinstvom vernika, kao i za njihovim apsolutnim
jedinstvom sa Ocem i Sinom, lanovi novozavetne Crkve predstavljaju udove
Hristovog tela, sa kojima je On povezan na isti nain kao glava sa ostatkom ovejeg
organizma. Uporeujui odnos vernika i Hrista, koji su nekada bili dvoje (tj.
odvojeni jedan od drugoga - pre obraenja svakog pojedinog grenika koji pokajanjem
i verom u Spasitelja postaje delom Crkve) a sada su postali jedno telo (slino
branom sjedinjavanju dve osobe suprotnog pola) apostol veli: tajna je ovo
velika, mislei pri tom na povezanost i jedinstvo Hrista i Crkve.
Dakle, Milinova tvrdnja da Pavle u poslanici Efescima 5:22-33 brak naziva svetom
tajnom ipak ne stoji. Zapravo, kao to smo spomenuli i na poetku ovog poglavlja, ni
veliki teolog Istone crkve iz VIII veka, sv. Jovan Damaskin, u svoje vreme nije nazivao
brak svetom tajnom. Tajna povezanosti mua i ene jeste velika, ali se u Bibliji ne
naziva sakramentom kojeg je Hristos ustanovio i osvetao.
elim takoe da pojasnim svoju tvrdnju sa poetka ovog dela poglavlja, a koja glasi
da Pravoslavna crkva samo teorijski zastupa neraskidivost brane zajednice, koja je
zapoveena Gospodnjom reju: Tako nisu vie dva nego jedno telo. to je dakle Bog
sastavio, ovek neka ne rastavlja (Mt. 19:6).
U poglavljima pod naslovom Pravoslavno monatvo i itija svetih, koje moete
da itate u nastavku knjige, naveo sam vei broj primera o tome da su mnogi
(oenjeni) ljudi, koji se u Istonoj crkvi potuju kao svetitelji, zauvek naputali svoje
ene i decu i odlazili u manastire, ume i pustare iz kojih se naravno, svojim
porodicama vie nikada nisu vratili. Ovakvi primeri su za pravoslavne oigledno vredni
pohvale kao i naega ugledanja poto su u itijima spomenuti i od prepodobnih i
blaenih uinjeni. Sa druge strane, u poglavlju o monatvu emo takoe moi da
uvidimo da uenje svetih otaca i kanoni Crkve zapovedaju da se bivi monah, koji je
napustio manastir i oenio se, mora uz pomo dravne prisile da razvede od ene po
svaku cenu, vrati u manastir, i za kaznu, pod anatemom, zatvori u keliju iz koje nema
prava da izae do kraja ivota. Iz svih tih mnogobrojnih primera sa kojim emo imati
prilike da se upoznamo, valjda e nam postati jasnije kako se to i na koji nain
pravoslavni zalau za neraskidivost brane zajednice. Boija Re se, u tom sluaju,
potuje samo do momenta dok ne protivrei uenjima svetih otaca (tj. svetom
predanju).
Da je tvrdnja koju sam upravo izneo i vie nego istinita, dokazae nam i sledei
izvodi iz svetootakog predanja.
Naime, iz Svetog pisma i crkvene istorije je poznato da su prve crkvene stareine
(prezviteri tj. episkopi) bili oenjeni ljudi. Tek je popularizacijom monakog naina
ivota u kasnijim vekovima, postao ustaljen obiaj da se episkopi biraju iz redova

1
Ev. po Jovanu 17:20-26. Naglasak moj.
169
monaha, a ne onih koji su iveli u braku.
1
Tako se, potpuno suprotno nauavanju
Hristovih apostola koji u Pismu zapovedaju da episkopi moraju biti oenjeni (1. Tim.
3:2; Titu 1:6-7), u kasnijim vekovima smatralo da episkop koji nakon svoga
postavljenja u tu slubu i dalje nastavi da ivi sa svojom zakonitom enom, predstavlja
sablazan te da se sa njom mora obavezno rastati. Evo kako glasi 12. pravilo estog
vaseljenskog sabora, odranog u Konstantinopolju (Carigradu) krajem VII veka posle
Hrista:
Saznali smo i ovo: u Africi, Liviji i po nekim drugim oblastima, neki od tamonjih
bogoljubaznih predstojatelja (episkopa; prim. I. S.) nastavljaju da ive zajedno sa
svojim enama i nakon to je nad njima obavljeno rukopoloenje, te na taj nain
postaju predmet sablazni i spoticanja za narod. Poto nae nastojanje mora
biti usmereno i na to da oni kojima je dato staranje o vernicima budu besprekorni u
svakom pogledu, ustanovljujemo da oni vie ne ine pomenuto nedelo.
2

Naravno, sveti oci prisutni na ovom Saboru su veoma dobro znali da Gospodnja
Re ui da brak episkopa ne predstavlja nedelo ve upravo bogougodno delo, pa su
pokuali da za potporu svom pravilu pronau opravdanje citirajui druge biblijske
stihove, na taj nain suprotstavljajui Pismo samom sebi i iskazujui potpuno
pogreno razumevanje, sa svoje strane navedenih, svetih tekstova. Evo kako glasi
nastavak prethodno navedenog odlomka:
Mi ovo kazujemo ne da bi se ukidalo ili izopaavalo ono to je ustanovljeno od
Apostola, nego zbog toga to se staramo o spasenju i o napredovanju naroda u dobru
i vrlinama, te da nikakva ljaga ne bude na svetenikom inu. Jer, sveti apostol kae:
Sve inite na slavu Boiju; ne budite na sablazan ni Judejima, ni Jelinima, ni Crkvi
Boijoj, kao to i ja u svaemu svima ugaam, ne traei svoje koristi, nego mnogih, da
se spasu. Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kor. 10, 31-32; 11, 1). A za koga
se dozna da ini ono ta je pomenuto, neka bude svrgnut.
3

Sudei po prethodnom navodu, ukoliko se nekom pojedincu ili grupi ljudi, jo uvek
neutvrenim u veri i poznanju Boije volje, ne svia supruga dotinog episkopa,
njemu treba narediti da se razvede nakon svoga rukopoloenja, da ne bi, toboe,
vernom narodu bio na sablazan?!? Apostol Pavle u navedenim tekstovima svakako
nije eleo da kae kako zdravu, Duhom nadahnutu, Gospodnju nauku treba
prilagoavati nezrelom rasuivanju duhovnih neznalica! Nasuprot tome, apostol se
trudio da ne bude na sablazan nikome po pitanju vrenja nekih sporednih radnji
propisanih u Mojsijevom zakonu, kao to su obrezanje, ista i neista jela, svetkovanje
odreenih praznika i tome slino. Iz knjige Dela apostolskih, kao i nekih novozavetnih
poslanica saznajemo da je Pavle iveo kao po zakonu dok je bio u isto jevrejskom
drutvu (1. Kor. 9:19-20) dok je kao bez zakona iveo meu hrianima koji su bili
poreklom mnogoboci (st. 21). Njegovo prilagoavanje okruenju se nipoto nije
odnosilo na srozavanje i menjanje znaenja veitih Boijih zapovesti, kao to je,
izmeu ostalog i uenje o neraskidivosti braka. Uostalom, apostol nas je pozvao da se
ugledamo na njega kao i on na Hrista, pa i po pitanju ozbiljnog Gospodnjeg
upozorenja koje glasi: to je dakle Bog sastavio, ovek neka ne rastavlja.

1
Detaljnije o ovoj temi u poglavlju: Pravoslavno monatvo.
2
Knjiga pravila, ibenik 2003. god. str. 36. Naglasak moj.
3
Na istom mestu.
170
Evo kako je Dositej Obradovi, koji je dobro poznavao crkvenu istoriju,
prokomentarisao odbijanje jednog mudrog oveka iz V veka, po imenu Sinesija, da
napusti svoju enu radi zauzimanja episkopskog poloaja:
U to isto vreme nahoae se u Egiptu, u gradu Kirini, jedan vesma uen i
dobrodjeteljnoga itija lovek, zovomi Sinesij, kojega svi cerkovni nai uitelji nariu
(...) Premudri Sinesij. Ovoga zadugo mole i prinudavaju da primi episkopstvo grada
Kirine, no on oenjen budui (a tada se ve bio uveo obiaj da su episkopi neenjeni),
kae svima isto da on nee nipoto primiti episkopstva, za dva uzroka: prvo, to
enu svoju ne bi ostavio za sve eparhije i za sva episkopstva i
patrijarestva na svetu; a drugo, to on kako uen ovek, ne moe verovati sve to
prosti veruju, niti pak lagati da kae da veruje to to za istinito ne priznaje. Sve ti to
ovom oveku ni dlake ne pomogne. Njemu se dozvoli da on veruje kako zna da je bolje,
i enu svoju da dri, i deicu, ako mu bog da, s njom da raa, samo neka bude episkop;
i na ovi nain primi ovu slubu.
1

Ipak, iako je Sinesiju polo za rukom da bude episkop i da u isto vreme bude
oenjen, neto vie od dva veka kasnije, 680. godine posle Hrista, na Saboru koji je i
doneo maloas navedeno pravilo, ovakva mogunost je zabranjena, uz pretnju
svrgnuem onoga koji ostane neposluan. U isto vreme, na pomenutom Saboru je
doneto i pravilo koje regulie dalji nain ivota bive supruge tek postavljenog
episkopa. Evo kako ono glasi:
ena onoga koji je uzveden na episkopsko dostojanstvo, poto se prethodno
razlui kroz zajedniku saglasnost sa svojim muem, neka nakon toga to joj je mu
postavljen za episkopa, pristupi u manastir koji je daleko od episkopije kojom
upravlja njen nekadanji mu, a od episkopa neka dobija ta joj je potrebno za
izdravanje.
2

Smatram da je oigledno da ovakve svetootake zapovesti koje se odnose na ivot
crkvenih stareina i njihovih zakonitih supruga nisu ni malo u skladu sa
bogonadahnutom Boijom Rei. A poto Pravoslavlje smatra da je sveto predanje (u
koje na prvom mestu spadaju odluke Vaseljenskih sabora) jednako nadahnuto Svetim
Duhom poput Svetog pisma, verujui da njegovo uenje predstavlja dopunu Bibliji,
onda je jasno da je istinita moja ranije izreena tvrdnja o samo teorijskom zalaganju
Istone crkve za neraskidivost brane zajednice. Upravo smo videli iz istorije da se
brak u Istonoj crkvi i te kako mogao rastaviti, i to sukobljavanjem ljudskih predanja
venim Boijim odreenjima i zapovestima. Podsetimo se rei Gospoda Isusa Hrista
koje je izrekao svojim savremenicima tradicionalistima, a koje bismo i mi mogli da
uputimo na raun onih koji svojim pravilima nauavaju upravo suprotno Hristu i
apostolima:
Ovaj narod me potuje usnama, a srce njihovo je daleko od mene. Uzalud me
potuju uei nauke koje su ljudske zapovesti. Ostavivi Boiju zapovest drite ljudsko
predanje (...) I govorae im: lepo ukidate Boiju zapovest, da sauvate svoje
predanje.
3

Ukoliko pored svega ovoga spomenem jo i injenicu da uenje svetih otaca
podrazumeva i to da je Bogom blagoslovljen i pravovaljan (punovaan) samo onaj brak

1
Vidi: D. Obradovi, Sabrana dela, str. 656.
2
Knjiga pravila, str. 45. (48. pravilo estog vaseljenskog sabora).
3
Ev. po Marku 7:6-9.
171
koji je zakljuen od strane prezvitera ili episkopa koji poseduju apostolsko prejemstvo,
te da svi ostali brakovi (sklopljeni izmeu ateista, nepravoslavnih i sl.) zapravo pred
Bogom predstavljaju bludnu vanbranu vezu
1
, onda je jasno kakvo miljenje o mnogim
pristojnim i asnim srpskim domainima i njihovim suprugama, koji se za vreme
pedesetogodinjeg vladajueg socijalizma nisu venavali u crkvi ve samo pred
dravnim organima (u Optini), imaju oci Pravoslavne crkve.
2

Nasuprot stavovima tradicionalne Istone crkve i praksi koju je sprovodila kroz
istoriju, zajednice evaneoskih protestanata maksimalno potuju brane zavete svojih
lanova. Poto svoje uenje baziraju iskljuivo na Bibliji, evaneoski vernici
propovedaju i u praksi dre Boije zapovesti koje se odnose na brak. Oni potuju svaki
brak zakljuen po dravnim, drutvenim ili verskim propisima izmeu osoba
suprotnog pola koje nisu u bliskom krvnom srodstvu, i takav brak smatraju
neraskidivom zajednicom pred Bogom, bez obzira da li su suprunici hriani,
pripadnici drugih religija ili ateisti. Takoe, evaneoski hriani zastupaju verovanje
da svaka od Boga roena osoba (mladi ili devojka) treba da za branog druga izabere
u veri srodnu osobu, a ne onu koja ne deli ista religijska uverenja. To iz razloga to, kao
to je i ranije bilo govora, brana zajednica podrazumeva i istovetna duhovna
interesovanja (jedinstvo duha) a ne samo telesnu ljubav zasnovanu na ulnosti.
Apostol Pavle je prvovekovne hriane koji su planirali da stupe u brak pouavao da za
suprunike uzimaju samo verujue ljude (hriane) a ne one iz neznabotva:
ena je privezana dok joj mu ivi; a ako joj mu umre, slobodna je da se uda za
koga hoe, samo u Gospodu.
3

Na isti nain na koji je Gospod u Starom zavetu zabranio Izrailjcima da stupaju u
brak sa pripadnicima okolnih mnogoboakih naroda, iz razloga postojanja velike
mogunosti da ovakav savez dovede do bogootpadnua jevrejske nacije
4
, On to ini i u
periodu novozavetne Crkve. Citirajui starozavetne tekstove, Pavle kazuje ovako:
Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tu; jer ega zajednikog ima
pravednost sa bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U emu se

1
Ovakvu tvrdnju sam lino uo od episkopa timokog g-dina Justina Stefanovia, za vreme predavanja kojeg
je odrao sredinom 90-tih godina u Zajearu, u zgradi eparhije timoke pred 50-tak okupljenih vernika.
2
Stavovi Pravoslavne crkve u odnosu na ovakve brakove (pravoslavnih sa nepravoslavnima) koji su
sklopljeni u skladu sa civilnim ali ne i crkvenim propisima, su vrlo strogi. Prema svetootakim kanonima
ovakvi brakovi nisu punovani pred Bogom i treba ih to pre dovesti do razvoda:
Nije doputeno pravoslavnom mukarcu da stupa u brak sa enom koja je jeretik, a takoe ni pravoslavnoj
eni da se venava sa jeretikom. Ako se otkrije da je neko postupio protivno ovom pravilu,
neka se takav brak smatra za nitavan i neka se ta nezakonita veza prekine jer ne treba da
se mea ono to se ne moe meati, niti se moe sastavljati zajedno jagnje i vuk, ni sa Hristovim delom
nasledstvo grenika. Ko prestupi protiv ovoga to smo ustanovili, taj neka bude odluen.
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 50. Naglasak moj. Citat prvog dela 72. pravila estog
vaseljenskog sabora.
Nasuprot pravoslavnom stavu da je potpuno slobodno razvesti brak koji poseduje napred navedene
karakteristike, biblijsko uenje podrazumeva neophodnost pravilnog izbora suprunika (koji ukljuuje da
nanovoroena osoba treba da stupi u brak sa takoe nanovoroenom osobom). Ali, ako Bogu verna osoba
ipak stupi u brak sa bezvernom, Biblija ni u jednom svom tekstu ne doputa da se takav brak razvede, ne
bi li se na taj nain poinjena greka ispravila.
3
1. Kor. 7:39. Naglasak moj.
4
Vidi: 5. Mojs. 7:1-5
172
Hristos slae sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se
hram Boiji slae sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga ivoga, kao to Bog ree:
Stanovau i iveu meu njima, i biu im Bog, a oni e biti moj narod. Zato otidite od
njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotiite ono to je neisto, pa u vas primiti, i biu
vam otac, a vi ete biti moji sinovi i keri, govori Gospod svedritelj .
1

Naravno, apostolskim uenjem se podrazumevalo i to da, ukoliko je neka osoba,
koja je sklopila brak dok je jo bila u stanju bezverja, prihvatila Hrista za Spasitelja,
ona treba i dalje da nastavi da ivi sa svojim dotadanjim branim drugom iako ovaj
nije iskusio hriansko obraenje. (1. Kor. 7:12-15; 1. Petr. 3:1-6).
Nasuprot mnogobrojnim sluajevima razvoda brakova koji se deavaju u Srbiji iz
raznoraznih razloga, a iji su nesreni akteri uglavnom lanovi Srpske pravoslavne
crkve, meu nanovoroenim evaneoskim vernicima su razvodi veoma retka pojava i
deavaju se uglavnom u sluajevima kada suprunik koji nije doiveo hriansko
preobraenje, ispunjen predrasudama, eli da napusti zajedniki ivot sa osobom koja
je, tokom braka, postala evaneoskim vernikom (vidi: 1. Kor. 7:15).
Evaneoske protestantske zajednice predstavljaju, dakle, drutva mukaraca i ena
koji ive u skladnim branim zajednicama, formirajui tako zdrave i vrste porodice.
Ovu injenicu, uostalom, priznaje i Lazar Milin u svojoj knjizi:
Sektai nemaju svetu tajnu braka, ali imaju izvesne obrede prilikom venanja. to
je vanije i pohvalnije, oni brak smatraju izvanredno ozbiljnom
ustanovom tako da neki od njih uopte ne dozvoljavaju razvod braka. Oni se,
dakle, prema braku odnose kao prema svetinji, iako to ne nazivaju formalno
svetom tajnom, jer su jo prvi reformatori izbrisali brak iz broja svetih tajni.
2

Poto su evaneoski vernici ve dobili pohvalu i od pravoslavnih po pitanju
njihovog ozbiljnog shvatanja branih zaveta, vreme je da izvuemo i konani zakljuak.
Potpuno sam uveren da je mnogo bolje pripadati verskoj zajednici koja brak ceni i
potuje povrh svega, pa makar ga i ne nazivala svetom tajnom, nego pripadati crkvi
koja ga ubraja u sakramente, a iji krteni, miropomazani i prieivani vernici
unitavaju svoje ivote razvodima brakova, koji dolaze kao rezultat preljube i mnogih
drugih vidova meusobnog nepotovanja suprunika.
SVETA TAJNA JELEOSVEENJA
Kao to i samo ime kazuje, ova sveta tajna se odnosi na osveenje jeleja (tj. ulja).
Paljiv italac Svetog pisma e, naravno, odmah uoiti da se u novozavetnim spisima
ni na jednom mestu ne spominje bilo kakvo osveenje ulja, te zakljuiti da ni ovaj
sakrament ne potie od Hristove nauke i apostolske crkvene prakse. No, pre nego to
neto vie kaem o ovoj temi sa evanelske i istorijske take gledite, elim da
navedem nekoliko tekstova iz pravoslavne literature koji nam objanjavaju na koji
nain Istona crkva shvata ovu svetu tajnu:
Uz lekarsko staranje, bolesnik koji veruje moli se Bogu za svoje zdravlje, jer Bog
ini esto ono to je oveku lekaru nemogue. Poesto su bolesniku potrebne molitve
stareina crkvenih svetenstva, koji usrdnom i dugotrajnom molitvom, prema inu
u Trebniku, prizivaju milost Boju na bolesnika i mole se za njegovo isceljenje

1
2. Kor. 6:14-18. Naglasak moj.
2
Milin, Crkva i sekte, str. 339. Naglasak moj.
173
pomazujui ga osveenim uljem zbog ega se ovaj in i zove jeleosveenje. Tamo
gde su zanemoale ljudske moi treba prizivati svemo Boju koja se pojavljuje i kroz
svetu tajnu jeleosveenja. Kada naiu bolesti i nedae Sveta crkva, kao saaljiva
mati ustanovila je za teke bolesnike Svetu tajnu jeleosveenja. Za ovu
svetu tajnu sv. apostol Hristov veli: Boluje li ko meu vama, neka dozove stareine
crkvene, te neka itaju molitvu nad njim, i neka ga pomau u ime Gospodnje. I molitva
vere pomoi e bolesniku, i dignue ga Gospod, a ako je grehe uinio, oprostie mu
se... Molite se, dakle, Bogu jedan za drugoga da ozdravite, jer neprestana molitva
pravednog mnogo moe pomoi (Jakov. 5, 14-16).
1

Sveta tajna jeleosveenja. I ona je dokaz premudrog Boijeg promiljanja o
ljudima. Kao sveznajui, On sve predvia, i kao milostiv priprema izlaz iz svake
situacije. On zna da e ljudi, posle odvajanja od Njega, izvora ivota i zdravlja, biti
podloni bolestima, pa im je pripremio lek u vidu ove svete tajne, i preporuio
svojim apostolima da je vre nad bolesnicima. I apostoli mazahu uljem (osveenim,
razume se) mnoge bolesnike, i isceljivahu (Marko 6, 13). Zato sveti apostol Jakov
preporuuje hrianima da u bolesti koriste ovu svetu tajnu: Boluje li ko meu
vama, neka dozove stareine crkvene, te neka itaju molitvu nad njim, i neka ga
pomau uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoi e bolesniku, i podignue ga
Gospod; i ako je grehe uinio, oprostie mu se (Jakov 5, 14-15).
2

Iz upravo navedenih tekstova smo saznali nekoliko glavnih podataka, a to su:
- Sv. tajnu jeleosveenja ustanovila je Sveta Crkva i ona se vri pomazanjem
osveenim uljem i to nad tekim bolesnicima;
- Ova sveta tajna potie od apostola koji su, razume se pomazivali bolesnike
osveenim uljem;
- Ovu svetu tajnu vre pravoslavni svetenici pri emu se mole (tj. itaju molitve) za
isceljenje bolesnika;
- Apostoli preporuuju da se nad bolesnim hrianima vri ova sveta tajna.
Prema mom dubokom uverenju, tekstovi iz pravoslavne literature koje sam
maloas naveo nisu u skladu ni sa onim to proizilazi iz novozavetnog uenja
apostolskog hrianstva, niti pak sa dokumentima iz crkvene istorije. Ono to je
sigurno jeste da pravoslavni bogoslovi i u vezi ovog svog uenja o jeleosveenju, poseu
za nekorektnim tumaenjem biblijskih tekstova, protivno istorijskim injenicama a
sve u elji da dokau valjanost svetopredanjskog nebiblijskog nauavanja.
Da bih dokazao da uenje o svetoj tajni osveenja jeleja ne potie iz Svetog pisma,
pre nego to navedem podatke iz dela Jevsevija Popovia, elim da istaknem jednu
vanu injenicu a to je da nam ni sam naziv ovog sakramenta, osveenje ulja, ne
daje za pravo da ga povezujemo sa bilo kojim novozavetnim dogaajem. Naime,
ukoliko je ova sv. tajna uistinu utemeljena na apostolskoj nauci, izgleda neverovatno
da nijedan Hristov uenik nije nita zapisao o tome da je ikada sa njihove strane bilo
osveivano ulje za bilo kakve potrebe. Naime, iako su apostoli, kao i ostale crkvene
stareine, u prvom veku pomazivali uljem bolesnike i molili se za njihovo isceljenje,
pominjanje ovih dogaaja nipoto ne dokazuje postojanje sv. tajne jeleosveenja
ve postojanje prakse pomazivanja uljem u ime Gospodnje, to su dve potpuno
razliite stvari. Drugo, protojerej Marinkovi, navodei injenicu da su apostoli imali

1
Veronauka u kui, str. 41-42. Naglasak moj.
2
. Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 263. Naglasak moj.
174
praksu da pomazuju bolesne i da ih time lee, govori da se sasvim izvesno razume da
je ovo ulje bilo najpre osveivano (iako u Bibliji to nigde ne pie). No, da bih odmah
razreio nedoumicu oko toga da li su apostoli zaista osveivali ulje ili nisu, naveu
podatke iz crkvene istorije:
Ni o pomazivanju bolesnika (...) tj. sa molitvom spojeno pomazivanje, latinski
oleum infirmorum, pomazivanje, pomazivanje bolesnika, i tek od XII. stolea kod
rimokatolika extrema unctio, poslednje pomazivanje, ne nalazimo opirnijih
spisa, nego to se nalazi u poslanici Jakovljevoj; i samo se toliko zna, da su
bolesnike dozvani prezviteri pomazivali uljem u ime Gospodnje, i da su se nad njima
molili radi olakanja i da je pri tom davan i oprost grehova.
1

Osveenje vode (...) vode za svakodnevnu pobonu upotrebu, a osobito za
kropljenje lica i stvari je sveta radnja, koja simvoliki ukazuje na od Boga
proglaeno i oekivano ienje, a po sasluanju kod Boga obredne molitve pri
osveenju to ienje i vri; ta sv. radnja potie jo iz St. Zaveta; i voda za krtenje, bar
kasnije, prvo je osveivana.
2
Slian razlog je traio, da se i ulje za hrizmu i za
pomazanje bolesnika, kao i za kasnije uobiajeno pomazivanje kod krtenja
prethodno osveti.
3

Oigledno je jasno da iz upravo navedenih podataka proizilazi da je osveenje ulja
za pomazivanje bolesnika uvedeno tek mnogo godina posle apostola, kad i osveenje
vode za krtenje i kropljenje ljudi i predmeta. Jevsevije veli da se o ovoj svetoj tajni
ne zna nita vie od onog to je zapisano u poslanici Jakovljevoj, a tamo ne postoje
nikakvi podaci o osveivanju ulja koje prethodi pomazanju. Poto smo ve ustanovili
prethodno reeno, veoma je vano da paljivo prouimo sve novozavetne stihove koji
govore o leenju bolesti pomou pomazanja uljem. Na taj nain emo se jo vre
uveriti da pravoslavno uenje po ovom pitanju nije biblijski korektno.
Pomazivanje i isceljivanje u Novom zavetu
Uz stihove iz ev. po Marku 6:13 i poslanice Jakovljeve 5:14, koji govore o
povezanosti pomazanja uljem i isceljivanja od bolesti, u Novom zavetu se pominju jo
neki u ev. po Luki 10:3 (u povezanosti sa Isaijom 1:6) i u Otkrivenju 3:18. Pre svega,
elim da pogledamo znaenje pomazanja i leenja u svim naznaenim stihovima, s
time da emo tekst iz poslanice Jakovljeve ostaviti za sam kraj.
Ono to bih najpre eleo da naglasim jeste da se maslinovo ulje kod drevnih
istonih naroda pa i kod Izrailjaca, koristilo prilikom leenja kao medicinsko
sredstvo. Svakako je istina da ulje nije moglo da pomogne kao lek kod mnogih bolesti,
ali kod nekih sigurno jeste, kao to su npr. rane i uboji. Prorok Isaija slikovito opisuje
otpadnue Izrailja kao bolesno stanje itavog organizma, i napominje:
Da grjena naroda! naroda ogrezla u bezakonju! sjemena zlikovakoga, sinova
pokvarenijeh! ostavie Gospoda, prezree sveca Izrailjeva, otstupie natrag. to biste
jo bili bijeni kad se sve vie odmeete? Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo. Od

1
J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 435. Naglasak moj.
2
Voda za krtenje isprva se zna se izvesno nije osveivala, ali je kanje, i to najkanje u III. stoleu,
prvo osveivana. Navedeno delo, str. 432. Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 436. Naglasak moj.
175
pete do glave nema nita zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni iscijeene ni
zavijene ni uljem zablaene.
1

U Novom zavetu, u prii o milosrdnom Samarjaninu, Gospod Hristos spominje da
su rane povreenog oveka bile prelivene uljem i vinom, radi ienja i uspenijeg
zaceljenja:
A neki Samarjanin putujui doe do njega i kad vide saali se, prie, preli
njegove rane uljem i vinom te ih previ, pa ga posadi na svoje ivine, odvede ga
u gostionicu i postara se za njega.
2

U Otkrivenju Jovanovom, Gospod Hristos slikovito govori o kupovanju masti radi
pomazanja oiju i zadobijanju zdravog (duhovnog) vida za pravilno sagledavanje
stanja u kome se ljudi nalaze:
Savetujem ti da kupi od mene zlata eenog u ognju da se obogati, i bele
haljine da se obue i da se ne pokae sramota tvoje golotinje, i masti da
pomae svoje oi, da vidi.
3

Kao to vidimo, pomazivanje radi isceljenja odreenih bolesti spominje se u Bibliji i
u bukvalnom terapeutskom smislu, kao i prenosnom znaenju kao simbol
isceljenja od duhovne klonulosti. Evanelist Marko u svojoj knjizi spominje apostolsku
praksu koja se, dodue, ne spominje na drugim mestima u evaneljima, a koja govori o
pomazivanju bolesnih:
A koje mesto vas ne primi i ne poslua vas, izlazei odande otresite prainu sa
svojih nogu za svedoanstvo njima. I otiavi propovedahu da se ljudi pokaju, te
isterae mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i leie ih.
4

Poznata je injenica da je Gospod Isus Hristos ljude uglavnom isceljivao od bolesti
na neposredan nain, silom svoje boanske Rei, bez ikakvog telesnog kontakta sa
njima
5
, a na isti nain su to inili i apostoli
6
. Meutim, nekada su Gospod i njegovi
uenici isceljivali bolesne tako to su sa njima stupali u kontakt dodirom, polaganjem
ruku, ili uz pomo delova svoje odee
7
. Evanelist Marko je u 6:13 opisao sluaj da su
apostoli leili bolesnike tako to su ih pomazivali uljem. Ovo pomazivanje i izleenje
svakako moe da bude rezultat lekovitih svojstava ulja ijim se dejstvom zdravstveno
stanje bolesnika popravljalo (treba zapaziti izraz leie ih koji podrazumeva
korienje lekovitih materija i prirodno izleenje, a ne izraz isceljivae ih koji bi
podrazumevao udesnost dogaaja). Takoe, nije iskljuena mogunost da se ovde
radi o pomazivanju u ime Gospodnje kakvo se pominje i u Jakovljevoj poslanici.
Ipak, ono to paljivom prouavaocu novozavetnih spisa brzo mora da bude uoljivo
jeste da su se okolnosti u vezi isceljivanja i dogaanja razliitih udesa u prvom veku
za vreme apostola menjale kako je vreme odmicalo. Naime, i sami apostoli su bolovali
od odreenih bolesti od kojih ni sami nisu bili isceljeni, iako su za njim eznuli i za
njega se molili. Takav je i primer vrsnog iscelitelja apostola Pavla, koji je imao neku
fiziku bolest ili neku drugu smetnju koju Gospod nije hteo da od njega ukloni (2. Kor.
12:7, 10). Takoe, nije bio udesno isceljen ni Pavlov bliski saradnik Epafrodit, koji je

1
Isaija 1:4-6. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 10:33-34. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 3:18. Naglasak moj.
4
Ev. po Marku 6:11-13. Naglasak moj.
5
Mt. 4:24; Mk. 1:32-34; 10:50-52; Lk. 7:1-10.
6
Mt. 10:8; Dela ap. 5:12-16.
7
Mt. 9:27-31; Mk. 8:22-26; 16:18; Lk. 8:43-48; Jn. 9:6-7; Dela ap. 19:11-12.
176
bio na smrt bolestan (Fil. 2:27), ve se kasnije na prirodan nain oporavio. Isti sluaj je
bio i sa Trofimom, koga je Pavle, zbog bolesti morao da ostavi u Militu na leenju (2.
Tim. 4:20). ta vie, i za samoga Gospoda Hrista prorok Isaija je predvideo da e biti
bolnik i vian bolestima (Isaija 53:3), bez obzira to bi moglo da se podrazumeva da
On svojom boanskom silom moe da uini da nikada ne oboli niti bude podloan
slabostima.
Kao to je iz Novog zaveta uoljivo, udesna isceljenja su bila mnogo ea pojava u
vreme kada je Hristos dokazivao svoje mesijansko poslanstvo meu Izrailjcima, kao i u
prvim godinama po osnivanju Crkve. Neka uda su oigledno bila rezervisana samo
za apostole i manji broj prvovekovnih hriana koji su posedovali blagodatni dar
isceljivanja bolesnih (1. Kor. 12:9, 28). Znamenita uda su bila i ona koje je Hristos
prorekao (u Mk. 16:17-18), a odnosila su se na neostavljanje posledica po verujuu
osobu koju je ujela zmija otrovnica (Dela ap. 28:1-6), govorenje udnim novim
jezicima (Dela ap. 2:1-13, 1. Kor. 12:10), ispijanje otrova bez njegovih tetnih
posledica itd. No, kao to sam spomenuo ranije, kako je vreme odmicalo i utvrivala se
hrianska nauka, Gospod nije imao vie razloga da kroz apostole ini onakva uda
kao to je to bio sluaj u poetku.
1
Tako, u poslanici Jakovljevoj itamo o ljudima koji u
sluaju bolesti treba da pozovu svoje crkvene stareine koje bi se sa njima i nad njima
molile za ozdravljenje:
Zlopati li se ko meu vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga.
Boluje li ko meu vama? Neka dozove crkvene stareine, pa neka se pomole nad njim i
pomau ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spae bolesnika, i Gospod
e ga podii; ako je i uinio grehe, bie mu oproteno. Ispovedajte, dakle, jedan
drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni. Mnogo
moe delotvorna molitva pravednika.
2

U navedenom tekstu uviamo nekoliko stvari vezanih za jedan te isti dogaaj
stareinske posete bolesniku. Pominju se molitva za ozdravljenje, pomazanje uljem
(najverovatnije kao vidljivi znak nevidljivog prisustva Svetog Duha) i priznavanje
grehova radi njihovog oprotenja. Apostol Jakov ovde ne spominje samo molitvu
crkvenih stareina, ve i molitve koje treba Bogu da uznose i bolesnik, kao i ostali
vernici jedni za druge. Takoe, spominje se i ispovedanje grehova jedni pred
drugima, a ne pred svetenicima (kako bi pravoslavni verovatno eleli da ovaj stih
glasi). Ono to je posebno vano za isceljenje bolesnika jeste da on mora da poseduje i
vrstu veru da ga Gospod moe podii. Jakov naime kae:
Samo neka ite s verom ne sumnjajui nita. Jer koji sumnja slian je morskom
valu koji vetar podie i tera. Taj ovek, naime, neka ne misli da e dobiti to od
Gospoda, kad je ovek podeljene due, nepostojan na svim svojim putevima.
3

Isti ovaj uslov je vaio i u veem broju sluajeva prilikom isceljivanja bolesnika od
strane Gospoda Isusa Hrista, dok je ovaj jo hodio zemljom. Evanelisti su o
okolnostima koji su prethodili isceljivanju nekih od bolesnika zapisali sledee:

1
U posleapostolskom periodu su postojanje ovakvih znamenja zastupali uglavnom samo jeretici, tj. oni koji
su bili pripadnici raznih harizmatskih pokreta protiv kojih se zvanina (jo uvek apostolska) Crkva borila.
Razliitih udesa jo uvek ima u okviru nebiblijskih kultova i religija, sa tom naznakom da ona sigurno ne
potiu od Boga. (Vidi detaljnije u poglavlju: Potovanje svetitelja).
2
Jakovljeva poslanica 5:13-16. Naglasak moj.
3
Jakovljeva poslanica 1:6-8.
177
I gle, ena koja je dvanaest godina bolovala od teenja krvi, priavi odstraga
dotae rese njegove haljine. Jer govorae u sebi: ako samo dotaknem njegovu haljinu,
biu spasena. A Isus se okrenu i videvi je ree: ne boj se, keri, vera tvoja spasla te
je. I bi spasena ena od onog asa.
1

Tada odgovori i ree joj: o eno, velika je tvoja vera. Neka ti bude kako eli. I
bi izleena njena ki od onoga asa.
2

A Isus odgovori i ree im: zaista vam kaem, ako imate veru i ne posumnjate,
uiniete ne samo to se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kaete: digni se i
baci u more, bie; i sve to zatraite u molitvi verujui, primiete.
3

Meutim, ono to je takoe veoma znaajno jeste i da se pomazanje vri u ime
Gospodnje. Naime, i pored vrste vere u Gospodnju svemo, pa i po pitanju Boije
sposobnosti da u potpunosti isceli svaku bolest, svaki hrianin mora od srca da udi
za ispunjenjem Boije volje u svom ivotu. Zato se, zbog svoga ugledanja na Hrista,
mora ponaati kao On i prilikom molitve za uslienje odreenih potreba. Gospod je,
naime, rekao:
Jer nisam siao sa neba da inim svoju volju, nego volju onoga koji me je poslao.
4

Prilikom svoje molitve upuene Ocu, i pored izuzetno jake elje da od sebe ukloni
svu patnju koju e mu doneti raspinjanje na krst, Isus je prihvatio Njegovu volju da
ta molitva ne moe biti usliena:
I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, te poe tuiti i plaiti se. Tada im ree:
pretuna je moja dua do smrti; ostanite ovde i bdite sa mnom. I otide malo dalje i
pade na svoje lice molei se i govorei: Oe moj, ako je mogue neka me mimoie ova
aa; ali ne kako ja hou nego kako ti.
5

Gospod je i te kako bio svestan da moe da izbegne smrt na krstu i u trenutku uniti
sve svoje neprijatelje (Mt. 26:52-54), ali se dobrovoljno podredio volji svoga nebeskog
Oca koji ga je poslao radi spasenja oveanstva. Ovakav stav, koga je Gospod Hristos
iskazao mora da zastupa i svaki nanovoroeni hrianin (pa makar koliko bio bolestan
i eleo isceljenje), a on glasi: ne kako ja hou, nego kako Ti.
Pomazanje bolesnika, dakle, nije nikakav garant bilo ijeg isceljenja, jer je Boija
suverena volja koga e isceliti a koga ne. Takoe, uverili smo se da ova sveta tajna
nije ustanovljena za leenje tekih bolesnika (kako to pravoslavni tvrde), jer su i
Trofim i Epafrodit bili veoma bolesni, a apostol Pavle nad njima nije vrio svetu tajnu
jeleosveenja, ve ih je nakon molitve prepustio Boijoj blagodati i prirodnoj borbi
njihovog organizma protiv izazivaa bolesti.
Sasvim je sigurno da su se u prvom veku deavala udesna izleenja bolesnika.
Takvih sluajeva ima i danas. Meutim, ni u ono davno vreme, kao i ovo nae
moderno, ne bivaju svi isceljeni a pogotovo ne primenom tzv. svete tajne
jeleosveenja.
Smatram da iz svega prethodno reenog o ovom sakramentu moemo da
zakljuimo da ne postoji biblijska opravdanost njegovog postojanja u obliku u kakvom
ga propagira i praktikuje Istona crkva.

1
Ev. po Mateju 9:20-22. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 15:28. Naglasak moj.
3
Ev. po Mateju 21:21-22. Naglasak moj.
4
Ev. po Jovanu 6:38.
5
Ev. po Mateju 26:37-39. Naglasak moj. Vidi jo i: Mk. 14:36; Lk. 22:42-44; Jn. 18:11.
178
Zakljuak
Sva saznanja koja smo stekli prilikom izuavanja svetih tajni u Pravoslavlju, a koja
se zasnivaju na nepogreivoj Boijoj Rei Bibliji i podacima iz crkvene istorije,
nedvosmisleno ukazuju na injenicu da uenje o njima ne potie iz Pisma ve u
potpunosti iz svetog predanja. Kao to se to pokazalo tanim i u naim ranijim
prouavanjima, a to e postati jo oitije u nastavku knjige, uenje Svetog pisma se
nalazi u nepomirljivoj suprotnosti sa onim koje je proisteklo iz umova kasnijih
crkvenih uitelja, koji su svoje shvatanje hrianskih istina oblikovali pod uticajem
nehrianskih religija i filozofija.
Jedno od tih kasnije uvedenih uenja jeste i verovanje o Isusovoj majci Mariji kao
nebeskoj carici. U sledeem poglavlju emo se detaljnije upoznati sa ovim
pravoslavnim verovanjem.
179

180
5.
B
LAENA
M
ARIJA ILI CARICA NEBESKA
?
Marija pak ree: Velia dua moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, mome
spasitelju; to pogleda na poniznost svoje sluiteljke. Jer, gle, od sada e me svi
narataji smatrati blaenom; to mi velika dela uini Silni, i sveto je njegovo ime, i
milostiv je od kolena do kolena onima koji ga se boje.
Ev. po Luki 1:46-50.
U Pravoslavnoj crkvi se Marija, majka Gospoda Isusa Hrista, naziva presvetom
Majkom Boijom (Bogorodicom), prisnodjevom Marijom (zauvek devicom),
najmonijom zatitnicom i pokroviteljicom hrianskog roda kao i krunisanom
nebeskom caricom koja sedi na Boijem prestolu.
Pre nego to budemo detaljno razmotrili u svetlu Biblije i istorije starih religija ova
pravoslavna verovanja, elim da na osnovu bogonadahnute Rei Boije sagledamo
Marijin ivot.
MARIJA U SVETOM PISMU
Tekst koji opisuje najraniji istorijski momenat naeg susreta sa Marijom u
apostolskim spisima, nalazi se u ev. po Luki 1:26-38:
A u esti mesec posla Bog anela Gavrila u galilejski grad po imenu Nazaret
devojci isproenoj za oveka po imenu Josifa iz Davidovog doma; devojka se zvala
Marija. (st. 26-27)
U to vreme, ona je kao odrasla devojka (najverovatnije izmeu 14 i 20 god. starosti,
iako nam evanelisti ne saoptavaju taj podatak) ivela u Nazaretu i bila verenica
oveka koji se zvao Josif. Ev. po Mateju 1:16-25, kao i ev. po Luki 2:5 kazuju nam da je
Josif kasnije postao i Marijin mu, te da je sa njim imala (posle Isusovog roenja) jo
najmanje estoro dece (ev. po Mateju 13:53-56).
Prema navodima iz Novog zaveta, Marija je bila skromna i pobona devojka koja je
ivela u kui svojih roditelja. Iako je ve bila isproena, po tadanjem obiaju, ona je
mogla da u roditeljskoj kui provede jo godinu dana do venanja i preseljenja u dom
svoga mua.
1
Ba u to vreme, Mariji se javio aneo Gavrilo i saoptio joj radosnu vest o
udesnom zaeu i roenju Sina Boijeg. Pomenuta aneoska poruka o zaeu deteta
je Mariju veoma iznenadila a sama njegova poseta uplaila. Iako se spremala da
uskoro pree u kuu svoga izabranika - nakon venanja, na vest o zaetku njene
trudnoe, budui da je znala da do tada jo uvek nije imala polni odnos sa mukarcem,
uplaeno je upitala: Kako e to biti kad ne znam mua? (Lk. 1:34). Aneoski odgovor
je bio da e to dete biti Sin Boiji, te da e zaeti na devianski nain silom
Svevinjega, bez uea mukarca (Lk. 1:35). Marija, kao pobona devojka, smireno je
odgovorila: Evo sluiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao. (st. 38).

1
Navedeno prema: Evanelje po Mateju sa tumaenjem, dr Dimitrije Stefanovi, 1923. god. str. 6.
181
Nakon to je provela tri meseca u domu svoje roake Jelisavete (majke Jovana
Krstitelja) u Judeji, nakon roenja njenog eda, Marija se vratila u Nazaret. Bila je u
etvrtom mesecu trudnoe (Lk. 1:56), te je Josif odmah uoio bremenitost svoje
voljene. Bio je jako oaloen injenicom (kako je on smatrao) da ga je njegova
verenica prevarila i zatrudnela sa drugim ovekom. Nisu ni malo pomogla njena
ubeivanja da ju je posetio aneo, te da je dete koje nosi boanske prirode. U dubokoj
razoaranosti i bolu svoga srca, ovaj mladi u to nije mogao da poveruje. Doao je na
ideju da je otpusti od sebe, bez da za to sazna veliki broj ljudi. On je vrlo dobro znao
da, u suprotnom, mora javno da objavi da mu je supruga bila neverna, to bi po
propisima Boijeg zakona datog Mojsiju sasvim sigurno rezultovalo Marijinim
kamenovanjem te njenom smru (Mt. 1:18-21; 5. Mojsijeva 22:13-21). Ipak, upravo u
vreme kada je Josif planirao da se u tajnosti rastane sa Marijom, i njemu se javio Boiji
glasnik i objavio da slobodno i bez straha uzme Mariju za enu, jer je dete u njenoj
utrobi zaeto silom Svetog Duha. Posluavi Gospodnje otkrivenje, verenici su sklopili
branu zajednicu i nastavili da ive u njoj skladno i bogougodno.
Ono to elim da na ovom mestu posebno istaknem jeste injenica da evanelisti
snano naglaavaju da su Josif i Marija bili u stvarnom braku (tj. da su bili mu i ena
u pravom smislu te rei), a ne kako to tvrdi pravoslavno predanje - samo roaci
(osamdesetogodinji starac Josif i devojka Marija koju je uzeo u svoju kuu radi
ouvanja njenog devianstva). Evo nekih od stihova koji govore o tome da je Josif bio
pravi Marijin mu:
Poto je Josif, njen mu bio pravedan... (Mt. 1:19);
Devojci isproenoj za oveka po imenu Josifa... (Lk. 1:27);
Da se upie sa svojom isproenom enom Marijom koja je bila trudna. (Lk.
2:5);
1

Isto tako, naglaavam da su Josif i Marija, posle roenja Isusa koji je njoj bio
prvenac (prvi od nekoliko sinova koje je rodila), imali jo dece, te da se Josif uvao
telesnog (seksualnog) kontakta sa Marijom samo za vreme njene prve trudnoe. Stih
25. prvog poglavlja ev. po Mateju to jasno istie. U prevodu Novog zaveta kojeg je
sainila komisija sv. arhijerejskog sinoda SPC, ovaj stih ovako glasi:
I ne znadijae za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjenu mu ime Isus.
2

Drugi prevodioci prevode ovaj stih na sline naine. Dakle, re ne znadijae (tj.
ne poznavae je u prevodu dr Emilijana arnia), sasvim sigurno ne znai da Josif
Mariju nije poznavao (u smislu upoznavanja tj. prvog susretanja), jer u evaneljima
itamo da je Marija nekoliko meseci pre Josifovog sna ve bila verena za njega, a to
znai da su se lino poznavali ve dosta dugo vremena. Takoe, pisci evanelja nam
kazuju da je Marija putovala sa svojim muem u Vitlejem zbog popisa (Lk. 2:4-5), te da
su iveli u branom zajednitvu od trenutka kada je Gospod, posredstvom anela u
snu, Josifu to bio naloio (pet meseci pre pomenutog putovanja). Ipak, Sveto pismo
nam stavlja do znanja da Josif nije poznavao
3
svoju enu do momenta Isusovog

1
Naglasci su moji.
2
Novi zavet, prevod komisije SPC, etvrto ispravljeno izdanje, 1998. god. Naglasak moj.
3
Pravoslavna crkva (tj. sveti Atanasije) ovako objanjava rei ne znadijae: Zaista Josif ne znaae ta je
u Njoj, ta se u Njoj zbiva. A kada ona rodi, tada on poznade: tada poznade Josif Djevu kakva bejae sila u
Njoj, i ta se ona udostoji postati.... Vidi: Justin Popovi, itija svetih za decembar, str. 734. Ovakav
pokuaj objanjenja veoma jasnog biblijskog teksta je vie nego naivan, iz razloga to je Josif veoma dobro
znao da Marija nosi Sina Boijeg jer ga je sa time upoznala i sama Marija kao i aneo (Mt. 1:20-21). U
182
roenja (naglaena je re dok
1
, koja jasno govori da je Marijin mu spoznao svoju
enu nakon roenja njenog prvenca). Odrednica spoznati svoju enu se koristi na
vie mesta u Bibliji i ona uvek predstavlja opis uspostavljanja polnog kontakta, nakon
koga su raana deca. Naveu samo nekoliko primera:
Iza toga Adam pozna Jevu enu svoju, a ona zatrudnje i rodi Kajina... (1.
Mojsijeva 4:1)
A Adam opet pozna enu svoju, i ona rodi sina, i nadje mu ime Sit... (1.
Mojsijeva 4:25)
I Elkana pozna Anu enu svoju, i Gospod se opomenu nje. I kad bi vrijeme po to
Ana zatrudnje rodi sina, i nadje mu ime Samuilo... (1. knjiga Samuilova 1:19-20).
2

Prevod komisije SPC (poput svih ostalih) nam jo naglaava da je Isus bio Marijin
prvenac (a ne jedinac) to je sasvim u skladu sa novozavetnim tekstovima koji govore i
o ostaloj njenoj deci sa Josifom.
Isusov i Marijin meusobni odnos
Boija Re nas obavetava da se Marija, zajedno sa Josifom, brinula o Isusu u
njegovom odrastanju, ali i da vie puta nije mogla u potpunosti da shvati njegove rei i
znaaj njegove misije.
U vreme kada se Isus, u dobi od dvanaest godina, odvojio od roditelja i ostao u
jerusalimskom hramu, umesto da bude sa njima na putu prema Nazaretu, na Marijin
prekor: Dete, zato si nam to uinio? Vidi, tvoj otac i ja traili smo te ucveljeni., Isus
je odgovorio: Zato ste me traili? Zar niste znali da ja treba da budem u domu svoga
Oca? (Lk. 2:48-49).
Naredni stih (pedeseti, u 2. gl. ev. po Luki) nam stavlja do znanja da Josif i njegova
supruga nisu razumeli upravo upuenu Hristovu poruku. Ipak, bez obzira na njihovo
ogranieno razumevanje duhovnih istina, dete Isus je svojim roditeljima bio posluan.
Kada je, nakon osamnaest godina, On otpoeo svoju mesijansku slubu posle
krtenja na Jordanu, Isusova majka je ponovo ispoljila svoje nesavrenstvo u
razumevanju njegovog dela i pouavanja. Naravno, kao divna pobona ena, ona se
brzo prilagoavala Boijoj volji i ispravljala svoje postupke. Tako, za vreme svadbe u
Kani galilejskoj, nakon to je domainu nestalo vina, Marija se obratila svom sinu,
podrazumevajui da on treba neto da uini po tom pitanju:
I kad je nestalo vina, ree Isusova majka njemu: nemaju vina. Isus joj pak ree: ta
ja imam s tobom, eno? jo nije doao moj as. (Ev. po Jovanu 2:3, 4);
Na ovaj nain, Gospod je pokazao da je on taj koji odluuje o injenju mesijanskih
znamenja, i da ne prima savete svojih blinjih po pitanju izvravanja Boijeg dela.

istom tekstu sv. Atanasija koji propagira veru u trajno Marijino devianstvo, kazuje se da se Josif poklonio
pred njom i Isusom u vitlejemskoj peini, to je potpuno suprotno Novom zavetu koji uopte ne pominje
obiaj bilo ijeg poklonjenja pred Marijom.
1
Za re: dok, sv. Teofilakt veli da znai: Nikada je on ne poznade kao enu. (...) Kako se on mogao dotai
device Gospodnje koja je obeala Bogu veno devstvo? Navedeno delo, str. 726. Nikako nije pritom jasno,
iako Justin Popovi pokuava da pronae dokaze u Bibliji za ovakav stav, kako re: dok moe da ima isto
znaenje kao re: nikad?
2
Naglasci moji.
183
Drugom prilikom (Mk. 3:21-22, 31-35), nakon Gospodnjih beseda i udesnih dela,
koja su mnogi Judeji smatrali delima koja neastivi ini kroz njega - verujui da Isus
mahnita pod uticajem demona te da nije pri istoj svesti (kao u Jn. 10:20), zbog
svoje velike zabrinutosti Marija i njeni sinovi su doli da ga uhvate i uutkaju da bi
ga zatitili od protivnika. Meutim, kao i u prvom sluaju, Isus nije dozvolio da bilo ko
ometa njegov nain rada i spreava ga da izvri Boije delo (pa makar to bilo i
dobronamerno). Poto su njegova majka i braa i na ovaj nain ispoljili nerazumevanje
Hristovog delovanja i izvesnu dozu neverice u ispravnost njegovih postupaka, Gospod
se obratio svojim sluaocima, ukazujui im na to ko su zapravo njegovi pravi roaci:
I odgovorivi ree im: ko su majka moja i braa moja? I pogledavi naokolo one
koji su sedeli oko njega, ree: gle, majka moja i braa moja. Jer ko izvri volju
Boiju, taj je brat moj i sestra i majka. (Mk. 3:34-35. Naglasak moj).
Evanelist Jovan nam stavlja do znanja da ni Isusova braa po telu (polubraa, po
majci) pre vaskrsenja nisu verovala u Njega (Jn. 7:3-10), te da ih je Gospod smatrao (u
tom istorijskom trenutku) delom grenog sveta koji stoji njemu nasuprot. Izmeu
ostalog i iz tog razloga, deliminog ili ak potpunog odbacivanja u okviru svoje telesne
porodice, Hristos je sve svoje uenike nazvao svojom braom, sestrama i majkom,
govorei da oni predstavljaju njegovu pravu porodicu koja mu veruje i koja ga
razume.
Drugom prilikom, nakon to je izgovorio niz velianstvenih duhovnih pouka
narodu koji ga je sluao, jedna ena, sva ushiena zbog spoznanja boanskih istina,
pohvalila je Gospoda zakljuivi da njegova majka mora biti jako blagoslovena i srena
to ima ovakvog sina. Meutim, Hristos je na ovakvu konstataciju odgovorio reima da
je mnogo vei blagoslov na onima koji potuju i izvravaju Boiju volju - i na taj nain
dao jo jedan dokaz da njegova majka ne uiva nikakav povlaeni poloaj u okviru
Boijeg naroda:
A kad je on to govorio, jedna ena iz naroda podie glas i ree: blaena je utroba
koja te je nosila i blaene su dojke koje si sisao. Na to on ree: ipak su vie blaeni oni
koji sluaju Boiju re i dre je. (Lk. 11:27-28. Naglasak moj ).
Pored upravo navedenih evanelskih izvetaja koji nam jasno ukazuju da je Isus
svoju majku smatrao i u javnosti predstavljao posve jednakom ostalim njegovim
sledbenicima, za dalje dokazivanje ove tvrdnje posluie nam i jedan svetopredanjski
tekst. Ovaj tekst, kao to emo moi da primetimo, nije napisan da bi Mariju Majku
Boiju stavio u ravan sa mnogim milionima hriana koji su iveli u prolim vekovima
ili pak sa onima koji ive do dananjih dana, ve nasuprot da je uzvisi i stavi na
veoma povlaen poloaj nad itavom tvorevinom. Radi se o jednom nebesnom
vienju kojega je bio udostojen prepodobni Grigorije, uenik Vasilija Novog u IX veku
posle Hrista. Posle veoma paljivog itanja opisa onoga to je u viziji stranog suda bilo
objavljeno Grigoriju, uporediemo ga sa uenjem Svetoga pisma. Evo kako nas
pravoslavna literatura izvetava o ovom vienju:
Prva od sviju pokaza se preista i presveta Bogorodica, Mati Gospoda naega Isusa
Hrista. U taj as Gospod skide sa preiste svoje Glave udan venac, i stavi
ga na Njenu glavu i ree joj: primi Mati moja ovu slavu, koju mi darova Otac
moj, za pobedu nad avolom i smru kojoj odoleh, primivi telo od Tebe. Zatim joj
dade pravu odedu, bagranicu Carsku, koju je samo On oblaio, kao Bogoovek. Podari
joj i jo mnogo drugih duhovnih darova, potujui je i reju i delom kao Mater svoju.
Ona Mu se tada priblii, i posadi je na svoj boanski Presto, uzvisivi je tako nad
184
svima svetima. (...) Uzvisi je Gospod, kao Gospou i Vladateljku nad svima nebeskim
Silama, koje joj zapevae sa velikom radou.
1

I pored toga to ovaj tekst opisuje svu sutinu pravoslavnog verovanja o Bogorodici,
o emu emo kasnije mnogo detaljnije da govorimo, gotovo svi detalji opisani u ovoj
viziji, prema reima Gospoda Isusa Hrista i Njegovim Duhom nadahnutih apostola,
odnose se i na sve ostale hrianske vernike. Naime, u Boijoj Rei stoji zapisano da e
i svi ostali nanovoroeni vernici jednoga dana, prema Gospodnjem obeanju, primiti
Boiju slavu i sesti na Hristov boanski presto a ne samo Marija. U svojoj
prvosvetenikoj molitvi, Spasitelj Isus, obraajui se svom nebeskom Ocu, izjavio je
da je svoju (boansku) slavu koju je primio od Njega predao svojim uenicima. Takoe,
onima koji u svojoj vernosti Njemu budu istrajali do kraja i verom pobedili sva grena
iskuenja, Isus je obeao da e sesti na njegov presto:
Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao to smo i mi
jedno...
2

Onome koji pobeuje dau da sedne sa mnom na moj presto, kao to i ja
pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto. Ko ima uho neka uje ta Duh
govori crkvama.
3

Pored ovih nebeskih poasti koje ekaju Boije vernike (meu kojima je, jedna od
miliona, i telesna majka Gospoda Hrista) Isus i apostoli su nabrojali i mnoge druge.
Meu njima su i dostojanstvo jedenja plodova sa drveta ivota koje je u Boijem raju
(Otk. 2:7); primanje venca ivota (Otk. 2:10), primanje vlasti nad mnogobocima,
pastirstva nad njima gvozdenom palicom kao i preuzimanje zvezde Danice (Otk. 2:26-
28). Hristovi vernici e biti, takoe, uinjeni stubom u hramu Boga Oca, a na njima e,
po Hristovim reima, biti napisano Boije ime, ime novog Jerusalima kao i Hristovo
novo ime (Otk. 3:12). Svaki vernik e od Gospoda dobiti i beli kamen sa napisanim
svojim novim imenom (Otk. 2:17). Prema uenju Svetog pisma, Gospodnji aneli su
poslani od Boga da slue i budu pomonici onima koji e naslediti spasenje (Ps. 34:7,
91:11, 12; Jevr. 1:14; Otk. 19:10; 22:8), te je stoga apostol Pavle i mogao da izjavi da e
sveti suditi kako svetu (neverujuim ljudima) tako i aneoskim biima (1. Kor. 6:3), to
sve jo jedanput ukazuje na uzvienost svih spaenih ljudi u odnosu na ostalu
tvorevinu a ne samo na uzvienost Marije. Dakle, kao to smo uoili, pokuaj
pravoslavnih potovalaca Majke Boije, da pomou ovakvih nebeskih vienja i
raznoraznih drugih vanbiblijskih otkrivenja uzvise Isusovu majku Mariju nad svim
ostalim vernicima jednostavno nije uspeo. Uvideli smo, naime, da Sveto pismo svedoi
o potpunoj ravnopravnosti pred Bogom svih zemaljskih Hristovih sledbenika,
ukljuujui tu i Njegovu majku kroz koju mu je Otac podario ljudsku prirodu. No, i
pored toga to Gospod Isus nije uzvisivao svoju majku vrh nebesa, kako to veruju
pravoslavni, On se, kao savreni sin, uvek brinuo o njoj, a pogotovu posle smrti svoga
ouha i staratelja Josifa. Kao to joj je bio posluan u mladosti, tako se o njoj brinuo i
nekoliko trenutaka pre svoje smrti na krstu. Znajui da joj je mu preminuo, keri
udate (Mk. 6:3), a sinovi jo uvek nisu postali njegovi sledbenici (Jn. 7:5), Gospod
Hristos je u tom trenutku poverio svoju majku na brigu svom najmlaem apostolu
Jovanu (Jn. 19:25-27).

1
Posle smrti, Manastir Mileeva, 1991. god. str. 29-30. Naglasak moj.
2
Ev. po Jovanu 17:22. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 3:21. Naglasak moj.
185
No, upravo na temelju ovog novozavetnog teksta koji opisuje poveravanje Marije
Jovanu na starateljstvo, Pravoslavna crkva eli da potvrdi svoje uenje da Isusova mati
nije imala vie dece (jer bi u tom sluaju, smatraju oni, Marija bila poverena na brigu
svojim potomcima.). Ipak, teolozi Istone crkve previaju nekoliko biblijskih injenica
u vezi pomenutog spornog pitanja. Na ovom mestu elim da ih ukratko pomenem.
Kao to sam ve rekao, apostol Jovan u svom evanelju iznosi injenicu da je
Marija, Isusova majka bila prisutna kod krsta na kome je njen sin bio razapet:
A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina,
i Marija Magdalina. A Isus, videvi majku i kraj nje uenika koga je ljubio, ree majci:
eno, eto ti sina. Zatim ree ueniku: eto ti majke. I od onoga asa uze je uenik k
sebi. (Jn. 19:26-27).
Zaudo, ostali evanelisti u svojim izvetajima o ovom dogaaju, nigde ne pominju
prisustvo Isusove majke kod krsta. Ipak, oni imenuju odreene enske osobe koje su se
tu nalazile. Poto bi, dakako, bio veliki propust samih apostola njeno nepominjanje -
ukoliko je ona zaista tu bila prisutna (to nam dokazuje ap. Jovan), ostaje nam da
meu pomenutim enama u ostalim evaneljima pronaemo opis Marije, majke
Gospoda Isusa Hrista. Evanelist Matej izmeu ostalih pominje Mariju, majku
Jakovljevu i Josifovu; Marko govori o Mariji, majci Jakova mlaeg i Josije; a Luka pak
o enama koje su sa Isusom dole iz Galileje:
A behu onde i gledahu izdaleka mnoge ene, koje su pratile Isusa od Galileje i
sluile mu. Meu njima bee Marija Magdalina, i Marija, majka Jakovljeva i
Josifova, i majka Zevedejevih sinova. (Mt. 27:55-56);
A posmatrahu iz daleka i ene, meu kojima bee Marija Magdalina, Marija
majka Jakova Mlaeg i Josije, i Saloma... (Mk. 15:40);
A Marija Magdalina i Marija Josijina posmatrahu gde je poloen. (Mk. 15:47);
A svi njegovi znanci stajali su izdaleka, i ene koje su dole za njim iz Galileje - i
gledahu ovo. (Lk. 23:49).
1

Kao to sam ranije napomenuo, evanelja nam stavljaju do znanja da je Isusova
majka sa svojim muem Josifom imala jo nekoliko sinova (i keri), meu kojima se
pominju i Jakov kao i Josif (koji je bio poznat i pod svojim drugim imenom Josija).
Jednom prilikom, posle zapaene Hristove besede, neki od stanovnika Nazareta koji su
Isusa poznavali od detinjstva poeli su da se rugaju govorei:
Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se njegova majka Marija i njegova braa
Jakov, Josif, Simon i Juda? I nisu li njegove sestre sve kod nas? Otkuda dakle ovome
sve to? I sablanjavahu se o njega. (Mt. 13:55-56);
Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I
nisu li sestre njegove ovde kod nas? I sablanjavahu se o njega. (Mk. 6:3).
2

Ono to naravno Nazareani nisu znali jeste da Isus nije bio Josifov, ve Sin Boiji,
ali im je svakako bilo poznato da je posle roenja Isusa, koji je bio prvenac, Marija
rodila jo nekoliko dece u Josifovom domu. injenica koju, dakle, zapaamo jeste da je
pokraj krsta na kome je bio razapet Isus bila i njegova majka (kako to opisuje Jovan),
tj. Marija majka Jakovljeva i Josifova (odnosno Josijina; kako je opisuju Matej i
Marko).

1
Naglasci na citiranim stihovima su moji.
2
Naglasci su moji.
186
Na dan Hristovog vaskrsenja, rano ujutro, na njegovom grobu su takoe bile neke
od ena koje su ga pratile. Razlog njihove posete grobu je bilo pomazanje mrtvog
Isusovog tela koje je par dana ranije bilo skinuto sa drveta i poloeno u grob koji je bio
u vlasnitvu Josifa iz Arimateje (Mt. 27:57-60). Iako je Gospod vie puta napomenuo
svojim uenicima da e vaskrsnuti iz mrtvih treeg dana po raspeu
1
, oni to nisu
verovali (Mk. 16:9-14). Tako, ni ove ene, koje su dole do Isusovog groba nisu to
uinile zato da bi se uverile u stvarnost Njegovog vaskrsenja ve iz ubeenosti da je On
jo uvek mrtav, te da bi dovrile obred sahrane i pomazanja koji nisu uspele prilikom
polaganja tela u grob, zbog otpoinjanja dana odmora subote (koja je poinjala u
petak posle zalaska sunca, Jn. 19:42):
A posle subote, u svanue prvoga dana nedelje, doe Marija Magdalina i druga
Marija da pogledaju grob. (Mt.28:1);
I poto proe subota, Marija Magdalina, Marija majka Jakovljeva i Saloma
kupie mirise da dou da ga pomau. (Mk. 16:1);
To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale ene
sa njima rekoe ovo apostolima. (Lk. 24:10).
2

Iz svih pomenutih tekstova uviamo prisustvo Marije majke Gospodnje prilikom
raspea, sahrane i neuspelog miropomazanja Isusovog, s tom razlikom to je apostoli
nazivaju majkom Jakovljevom i Josijinom. Ipak, elim da jasno doemo do odgovora
na pitanje: koji je razlog da neki evanelisti nazivaju Isusovu majku upravo ovako?
Kao to je poznato, evanelisti su svoje izvetaje o dogaajima iz Isusovog ivota
zapisali tek nekoliko decenija posle njegovog vaznesenja na nebo, a ne odmah po
njihovom odigravanju (poput izvetaja sa lica mesta). U meuvremenu, pomenuta
Isusova braa, za koje nam ap. Jovan govori da nisu verovala u Njega (Jn. 7:5) za
vreme Hristove zemaljske misije, poverovala su u Gospoda posle njegovog vaskrsenja.
Knjiga Dela apostolskih nam kazuje da su svi oni bili u krugu apostola i ostalih uenika
na zajednikim sastancima vernika prve Crkve:
I kad su uli u kuu, popee se u gornju sobu gde su obino boravili Petar i Jovan,
Jakov i Andreja, Filip i Toma, Vartolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot i Juda
Jakovljev. Svi ovi istrajno i jednoduno su se molili Bogu zajedno sa enama i
Marijom, Isusovom majkom, i njegovom braom. (2:13-14; Naglasak moj).
U vreme ubistva apostola Jakova (Jovanovog brata; Dela ap. 12:2), Jakov brat
Gospodnji je bio stareina jerusalimske crkve (Dela ap. 12:17; 21:18; 1. Kor. 15:7; Gal.
2:9, 12). Apostol Pavle, prilikom jedne svoje posete ovoj crkvi, upoznao je pomenutog
Marijinog sina:
Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod
njega petnaest dana. A nekog drugog od apostola nisam video sem Jakova brata
Gospodnjeg. (posl. Galatima 1:18-19; Naglasak moj).
Oigledno je da je i Pavle bio upoznat sa injenicom da je Isus imao brau po telu
koji su bili Marijini sinovi, a ne Josifovi iz prvog braka (kako veruju pravoslavni, a o
emu e vie rei biti kasnije), jer u ovom drugom sluaju ne bi mogao da nazove
Jakova Gospodnjim bratom (jer bi svakako znao da Jakov nije Marijin sin).
Na isti nain kako je Jakov postao jedan od voa prve crkve (i pisac poslanice
Jakovljeve), tako je i Juda postao pisac poslanice koja je nazvana po njegovom imenu.

1
Mt. 17:22-23; Mk. 9:31-32; Lk. 9:44-45.
2
Naglasci su moji.
187
Ovaj Juda je takoe bio Isusov polubrat a ne apostol koji se zvao Juda Jakovljev, a to
uoavamo iz same njegove poslanice. Naime, on sebe naziva Jakovljevim bratom i
slugom Isusa Hrista, a ne apostolom onako kako sebe predstavljaju Petar i Pavle
na poetku svojih poslanica. Takoe, pisac Judine poslanice u 17. stihu sebe iskljuuje
iz redova apostola reima: A vi, dragi moji, podsetite se na rei koje su apostoli
Gospoda naega Isusa Hrista unapred kazali.
Upravo iz razloga to su Isusova polubraa postala istaknuti uitelji Crkve na
prelazu iz prve u drugu polovinu I veka, i kao takvi bili poznati irokom krugu vernika
ba u vreme kada su nastajali novozavetni zapisi (pa i evanelja), Matej, Marko i Luka
su, piui o Isusovoj majci koja je bila uesnik dogaaja oko Njegove smrti i
vaskrsenja, govorili o njoj i kao o majci poznatih prvovekovnih crkvenih voa.
1
Veoma
je teko poverovati da je u to vreme (kada je Isusovih uenika bilo veoma malo u
danima nakon Njegove smrti, kada ga je mnotvo sledbenika napustilo, kao i u Jn.
6:66) postojala jo neka Marija koja bi imala sinove sa istim imenima kao i majka
naeg Gospoda.
Na ovaj nain sagledali smo najvei broj pojedinosti vezanih za ivot Hristove
majke Marije, kao i njegovih bliskih srodnika. Sve druge detalje sam namerno
izostavio da bi smo ih sagledali u nastavku ovog poglavlja koje govori o Mariji u
predanju Pravoslavne crkve.
MARIJA U SVETOM PREDANJU
Pravoslavna crkva potuje Djevu Mariju kao asniju od heruvima i neuporedivo
slavniju od serafima, Onu Koja nadmauje sva stvorenja. Crkva u Njoj vidi Majku
Boiju i Moliteljku pred Sinom za itav ljudski rod i neposredno joj se moli za
zastupnitvo. Ljubav i potovanje Bogorodice jeste dua pravoslavne
pobonosti, njeno srce koje greje i oivljava itavo telo (...) Ko ne potuje Mariju
taj ne poznaje ni Isusa, a vera u Hrista koja u sebe ne ukljuuje potovanje
Bogorodice jeste drugaija vera, drugaije hrianstvo u poreenju sa crkvenim.
2

Mati Isusova bee pobona ista devojka, po imenu Marija, po tradiciji i
najboljim i najstarijim apokrifnim, tj. neavtentinim apostolskim
evanelijima, ki pobonih bogobojaljivih roditelja, Joakima i Ane, koji su iz plemena
Davidova vodili svoje poreklo i ivili u Nazaretu u Galileji.
3


1
Isti je sluaj i sa Simonom iz Kirine, koga su Rimljani primorali da nosi krst za Isusom na Golgotu. Luka u
svom evanelju spominje: I kad su ga poveli, uhvatie nekog Simona iz Kirine koji je dolazio iz polja...
(23:26). Marko, meutim spominje da je ovaj Simon imao i sinove Aleksandra i Rufa (Mk. 16:21). Sasvim
je izvesno da apostoli uopte nisu poznavali ove ljude u momentu Isusovog raspea, jer je Kirina, iz koje su
oni dolazili bivajui deo jevrejske dijaspore, bila udaljena oko 1000. km. od Jerusalima i nalazila se u
severnoj Africi, zapadno od Egipta. Ipak, u vreme kada Marko pie svoje evanelje (oko 60-65. g. nove
ere), Simon, Aleksandar i Ruf su ve bili poznati hriani u prvoj Crkvi. Zato, kada piui svoj izvetaj
spominje Simona, on daje i bliu odrednicu govorei da je to Aleksandrov i Rufov otac; dakle otac ljudi
koji su veini hriana bili poznati.
2
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. g. str. 183.
3
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 110. Naglasak moj.
188
U Pravoslavnom crkvenom kalendaru postoji vie praznika vezanih za potovanje
Majke Boije. Najvaniji od njih su roenje, vavedenje i uspenje presvete Bogorodice.
elim da o svim ovim dogaajima razmislimo i donesemo potpuno realan sud, u
skladu sa prvovekovnim apostolskim veroispovedanjem zapisanim u Svetom pismu.
Pre svega, moram da naglasim da ni jedan apostol, ni na jednom jedinom mestu u
Novom zavetu ne pominje nita o dogaajima koje sam maloas naveo, a koji su
prisutni u pravoslavnom ispovedanju vere. Ukoliko su to zaista bili tako vani dogaaji
za hriansku Crkvu i spasenje ljudi irom sveta, jednostavno je neoprostivo da su
apostoli tako vane stvari, koje su im bile poznate, sakrili od ire javnosti. Ni sam
evanelist Luka ne spominje nita iz Marijine mladosti kao ni iz perioda posle
Hristovog vaznesenja (osim u Dela ap. 1:14), iako je na poetku svog izvetaja zapisao:
Naumih i ja poto sam sve tano ispitao od poetka da ti napiem po redu,
ugledni Teofile, da uvidi istinitost onoga o emu si pouen. (Lk. 1:3-4; Naglasak
moj).
Kao to moe da se primeti, Luka pie po redu, o onome to je tano ispitao, a o
emu je Teofil ve bio pouen. Prema tome, ukoliko ovaj pisac evanelja (kao i ostali)
apsolutno nita ne pominje o dogaajima o kojima nas obavetava pravoslavno
predanje, to svakako znai da o njima nije nita znao, te da u skladu sa time, o tome
nije ni pouavao ostale hriane. Apostoli Matej i Luka smatraju poetkom
pripovedanja vanih spasenjskih dogaaja momenat najave i roenja Isusa Hrista, a
ne dogaaje iz rane mladosti Isusove majke. No ipak, u zapisima prvih Gospodnjih
uenika nalazimo dosta podataka sa kojima moemo izai u susret svetopredanjskim
tvrdnjama i proveriti njihovu tanost.
Roenje presvete Bogorodice
Kanonska jevanelja inae daju malo podataka o Mariji, majci Isusovoj, tako da se
potpunija slika o njenoj mitsko boanskoj linosti moe dobiti tek ako se uzme u
obzir golema apokrifna i hagiografska literatura, narodne legende i srednjevekovna
ikonografija. Tu, pre svega, treba izdvojiti apokrifnu Knjigu o roenju Marijinom
(docnije nazvanu Jakovljevo protoevanelje) iz drugog veka, te Knjigu o smrti
Bogorodiinoj iz treeg, odnosno Arapsko jevanelje o Isusovom detinjstvu iz
estog stolea. Neke od tih legendi sakupljene su u srednjem veku u itave kompendije
i cikluse u kojima se vrlo podrobno opisuju mnogi dogaaji iz Marijinog ivota. Prema
tim matovitim nekanonskim opisima Marija Bogorodica se jo kao trogodinje dete
vaspitavala u Jerusalimskom hramu, bavila runim radom i primala hranu iz ruku
anela. Ve sa dvanaest godina zavetovala se na veno devianstvo.
1

Pravoslavna crkva nam pripoveda (na osnovu nekanonske apokrifne literature) da
je Marija roena iz braka starih roditelja Joakima i Ane, koji su do tada ve pedeset
godina iekivali da im Bog podari dete. Vladika Nikolaj Velimirovi u svom
Ohridskom prologu govori da je posle njihovih usrdnih molitava Bog poslao svog

1
Milan Vukomanovi, Rani hrianski mitovi, 1997. g. str. 58. Naglasak moj.
189
anela da im najavi roenje keri preblagoslovene, kojim e se blagosloviti svi
narodi na zemlji, i kroz koju e doi spasenje svetu.
1
Takoe, isti pisac kae:
Jer im darova ne samo erku, no i Bogomajku; ozari ih ne samo radou
vremenom, nego i venom. Dade im Bog samo jednu erku, koja im docnije rodi samo
jednog unuka ali kakvu erku i kakvog unuka! Blagodatna Marija, blagoslovena
meu enama, hram Duha Svetoga, oltar Boga ivoga, trpeza hleba nebesnoga, ivot
svetinje Boije, drvo najslaega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda enskog,
istonik devstva i istote to bee Bogom darovana erka Joakima i Ane.
2

U Prologu za 9. septembar (po starom julijanskom kalendaru), vladika Nikolaj
belei podatak da je Joakim bio sin Virpafira iz Judinog plemena, koji je bio potomak
cara Davida.
Ipak, evanelist Luka, spominjui Marijine muke pretke nigde ne navodi ni
Joakima ni Virpafira (iako je sve tano ispitao od poetka). Naime, kada
uporedimo Hristovo rodoslovlje iz ev. po Mateju 1:1-16; sa onim koje je zapisao Luka u
3:23-38, na prvi pogled uviamo da se umnogome razlikuju. Rodoslovlje iz Lukinog
evanelja ne samo to je due (i prati liniju Hristovih predaka do samog Adama), ve
se uopte ne poklapa sa Matejevim, poev od Isusa pa unazad sve do cara Davida.
Matej nam prenosi rodoslovno stablo predaka Marijinog mua Josifa, kome se otac
zvao Jakov, a poreklo je vodio od uvenog izrailjskog cara Davida preko njegovog
sina Solomona. Mi, dakako, znamo da ovo rodoslovlje nema nikakve stvarne veze sa
Isusom Hristom, jer Josif nije bio njegov otac ve pooim (ouh). Stoga ni Josifovi
preci nisu bili stvarni preci Gospoda Isusa. Ako tome dodamo da se u jedanaestom
stihu prve glave ev. po Mateju spominje i Jehonija (Honija), za koga je Gospod u knjizi
proroka Jeremije 22:30 rekao da niko od njegovih potomaka nikada nee sesti na
presto i vladati Izrailjem onda nam uistinu postaje jasno da Isus nema nikakvog
telesnog porekla od Davidovog sina Solomona koji je daleki Josifov predak.
Meutim, iako smo ustanovili da ovo rodoslovlje nije Hristovo ve Josifovo, zbog ega
ga Matej zapisuje i naziva Gospodnjim? Jednostavno iz razloga to je njegovo
evanelje pisano na aramejskom jeziku i namenjeno Jevrejima koji su iveli u
tadanjoj okupiranoj izrailjskoj dravi. Njihovo verovanje o Mesiji, koje je bilo
zasnovano na starozavetnim proroanstvima
3
ispoljavalo se kroz iekivanje
boanskog vladara koji bi vodio poreklo od cara Davida koji je bio iz plemena Judinog.
Iako Josif nije bio Isusov stvarni otac, on je u ondanjem drutvu na taj nain bio
tretiran (bio je nosilac oinskog prava). Prikazujui carsko poreklo Isusovog staratelja,
Matej je hteo da Jevrejima stavi do znanja da je i Hristos carskoga roda, tj. oekivani
Mesija.
Sa druge strane, u Lukinom evanelju nalazimo jo jedno rodoslovlje Gospoda
Isusa. Ono poinje:
A on, Isus, imao je oko trideset godina kada je poeo, i bio je kako se mislilo
sin Josifov, Ilijev, Matatov, Levijev... (Lk. 3:23-24).
Poto smo ve ustanovili da se Josifov otac zvao Jakov a Jakovljev Matan itd,
uviamo da se ova dva porodina stabla ne poklapaju. Dodue, istina je da su u ono
vreme ljudi mogli biti poznati pod razliitim imenima, kao na primer ap. Petar (Kifa)

1
Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, Glas Crkve, 2000. g. str. 650 (9. septembar). Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 648 (8. septembar).
3
1. Mojsijeva 49:10; Isaija 9:6-7; 11:1-2; Jeremija 23:5-6.
190
se zvao Simon, ime dato ap. Vartolomeju prilikom obrezanja bilo je Natanailo
(Vartolomej znai: sin Tolomejev, otac Natanailov je bio Tolomej), a evanelist
Marko je imao i drugo ime Jovan.
1
No sasvim je nemogue da Luka spominje nadimke
onih linosti kojima Matej zapisuje lina imena (te da se tu radi, zapravo, o jednim te
istim ljudima). Da to potvrdim jo bolje, na kraju krajeva uviamo da Luka izvodi
svoje rodoslovlje od Davidovog sina Natana a ne od Solomona kao to to ini Matej. Iz
razloga to Josif ne moe u isto vreme da bude sin Jakovljev potomak Solomonov, i
sin Ilijev potomak Natanov, to dolazimo do zakljuka da Lukin zapis ne predstavlja
Josifove pretke. Poto Luka govori o Isusu: I bio je kako se mislilo sin Josifov,
Ilijev..., jasno je da su Jevreji podrazumevali njihovu rodbinsku vezu ali da ona nije
postojala. Jednostavan odgovor na ovu zagonetku oko dva rodoslovlja jeste da ev.
Luka zapisuje Isusove prave telesne pretke sve do Adama. Tako, osoba po imenu Ilije
ne predstavlja Josifovog ve Marijinog oca
2
, koji je zapravo bio Josifov tast. Ipak, poto
u ondanje vreme u aramejskom i hebrejskom jeziku nisu postojali pojmovi kao to su
tast, svekar, deda, pradeda, unuk, zet i slino (ve su se za sve ove pojmove
koristile rei otac i sin), onda je potpuno jasno zato Luka naziva Josifa Ilijevim
sinom iako mu je on zapravo bio zet.
3

Na ovaj nain smo utvrdili da pravoslavno predanje ne iznosi istinu o Marijinim
roditeljima, jer umesto Joakima i Virpafira nalazimo Ilija i Matata. Ranije smo utvrdili
da nije istinit ni navod da je Marija rodila samo jednog sina, kao i da nije bila kerka
jedinica ve da je imala i sestru (Jn. 19:25).
Vavedenje presvete Bogorodice
Razmatranjem svetopredanjskih tvrdnji o Marijinom vavedenju (odvoenju) u
jerusalimski hram, te njenom boravku u njemu, nastavljamo uporeivanje i
dokazivanje da Pravoslavna crkva ne poseduje istinu u svom veroispovedanju ve da se
pridrava istorijskih falsifikata.
Kao to smo u prethodnoj celini dokazali da se Marijini roditelji nisu zvali Joakim i
Ana, te da ona nije bila kerka jedinica to predstavlja osnovno polazite za
ispredanje daljih legendi o Isusovoj majci, dokazaemo da se nisu odigrali ni ostali
dogaaji iz njene rane mladosti a u koje nas uverava Istona crkva.

1
Ev. po Mateju 10:2-4; Ev. po Jovanu 1:45-49; Dela ap. 15:37
2
Sveto predanje veli da je Ilije Josifov zakoniti otac (po zakonu leviratskog braka) a Jakov prirodni otac.
Naime, Jakov se oenio suprugom svog pokojnog polubrata Ilija, koji je roen iz drugog braka Jakovljeve
majke sa Melhijem iz Natanovog potomstva. Tako je dakle, (u skladu sa 5. Mojs. 25:5-6.) Josif, iako
prirodni sin Jakovljev bio nazvan Ilijevim sinom. Vidi: itija svetih za decembar, str. 751.
Ipak na kraju nije jasno kakve veze ima Hristos sa svim Josifovim precima (i po Jakovu i po Iliju), poto on
(Josif) nije telesni otac Gospoda Isusa? Takoe, Melhij se u Lk. 3:23-24. naziva Ilijevim pradedom a ne
njegovim ocem (tj. ovekom koji je bio oenjen njegovom majkom). Mnogo je verovatnije da je rodoslov iz
Ev. po Luki zapravo rodoslov pravih Isusovih predaka po telesnoj prirodi, predaka Marijinog oca Ilija.
3
Uporediti sa tekstom u Mt. 1:1; gde se umesto izraza potomak upotrebljava re sin. Uporedi takoe i 1.
Carevima 16:28 sa 2. Carevima 8:18, 26 gde se umesto rei unuka koristi re ki. Kod Jevreja ene
nikada nisu bile ukljuivane u rodoslovna stabla umesto mukaraca. Iz tog razloga je umesto Marije u Lk.
3:23 spomenut Josif kao nosilac oinskog prava. Ev. po Mateju 1:3, 5-6; ne predstavlja izuzetak poto su u
tim stihovima ene pomenute uz nosioce rodoslovlja njihove mueve.
191
Vavedenje predstavlja dogaaj odvoenja trogodinje Marije u hram i njeno
zavetanje Bogu, po ranijem obeanju kojim su se obavezali njeni roditelji jo pre nego
to je ona ugledala svetlost dana. Ni o ovom dogaaju ne nalazimo pomen u
novozavetnim zapisima. Ipak, krenimo redom. Vladika Nikolaj nam o ovom dogaaju
kazuje sledee:
Kada se Presvetoj Devi Mariji navrie tri godine od roenja, dovedoe je roditelji
njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na slubu
prema ranijem obeanju svome. (...) Sabrae se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da
uzmu uea na ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu uea nevidljivo i angeli Boji. (...)
Bee Deva ukraena carskim blagolepnim odeama i ukrasima, kako i prilii keri
carevoj, nevesti Boijoj.
1

Nakon to su stigli pred hram, Marija se popela uz stepenice na ijem se vrhu
nalazio prvosvetenik Zaharija (budui otac Jovana Krstitelja), koji ju je uhvatio za
ruku i uveo u najsvetije mesto hrama Svetinju nad Svetinjama. U hramu, Marija je
sluila Bogu i itala Sveto pismo u narednih devet (ili jedanaest) godina sve do
momenta kada je u dobi od dvanaest (ili etrnaest, poto je vladika u ovome sam sebi
protivrean; uporedi 25. mart i 21. novembar u Prologu) godina starosti predata svome
srodniku, starcu Josifu iz Nazareta da je ovaj uva pod vidom obrunice.
2

U ovom upravo navedenom tekstu koji je zapisao episkop Nikolaj, a koji je poznat u
istonom hrianstvu ve vekovima, zapaamo nekoliko oiglednih neslaganja sa
bogonadahnutim biblijskim izvetajem.
Najpre, pored prisustva anela ovom istoriji nepoznatom dogaaju, govori se da je
Marija ker carska i nevesta Boija iako je Sv. pismo ni na jednom mestu tako ne
naziva. Dalje, Zaharija se naziva prvosvetenikom iako ga evanelist Luka naziva (i to
oko 15 godina kasnije; posmatrano hronoloki) obinim svetenikom:
U vrijeme Iroda cara Judejskoga bijae neki svetenik od reda Avijna, po imenu
Zarija, i ena njegova od plemena Aronova, po imenu Jelisaveta.
3

Ukoliko bi bila istina da je ovaj Zaharija (Zarija) petnaestak godina ranije
uestvovao u tako vanom dogaaju kao to je vavedenje Bogorodice u Svetinju nad
Svetinjama (to bi, inae, bio presedan nad presedanima), ev. Luka bi tako neto
sigurno zapisao i na to nas podsetio (kao i ev. Matej u sluaju smrti Jovana Krstitelja
14:1-12). Isto tako, kao to sam ve istakao, pominje se jedan apsolutno neverovatan
dogaaj, a to je uvoenje trogodinjeg deteta u najsvetije mesto hrama. Svako ko imalo
poznaje Sveto pismo Starog zaveta, on poznaje i propise za slubu prvosvetenika u
Boijoj Svetinji. Tom verskom poglavaru je Gospod dozvoljavao ulazak u najsvetije
mesto samo po strogo propisanim uslovima i to samo na Dan pomirenja (Yom
Kippur), jedanput u godini. Mojsije, prenosei svome bratu Aronu prvom jevrejskom
prvosveteniku Boije upozorenje o nainu ulaska u Svetinju nad Svetinjama, kae:
I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u
svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovegu, da ne pogine, jer u se u oblaku
nad zaklopcem javljati. (...) I neka Aron prinese junca svojega na rtvu za grijeh i oisti
sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svojega na rtvu za grijeh. I neka uzme kadionicu
punu eravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregrti kada mirisnoga

1
Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, str. 850, (21. novembar).
2
Na istom mestu.
3
Lk. 1:5; prevod V. Karadi. Naglasak moj.
192
istucanoga, i neka unese za zavjes. I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim
od kada zakloni zaklopac koji je na svjedoanstvu; tako nee poginuti. Poslije neka
uzme krvi od junca i pokropi s prsta svojega po zaklopcu prema istoku, a pred
zaklopcem neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svojega. I neka zakolje jarca na
rtvu za grijeh narodni, i neka unese krv njegovu za zavjes; i neka uini s krvlju
njegovom kao to je uinio s krvlju junjom, i pokropi njom po zaklopcu i pred
zaklopcem. I tako e oistiti svetinju od neistota sinova Izrailjevih i od prijestupa
njihovijeh u svijem grijesima njihovijem; tako e uiniti i u atoru od sastanka, koji je
meu njima usred neistota njihovijeh. A niko da ne bude u atoru od sastanka
kad on ue da ini oienje u svetinji, dokle ne izae i svri oienje za se i
za dom svoj i za sav zbor Izrailjski. (...) I ovo neka vam bude vjena uredba: deseti
dan sedmoga mjeseca muite due svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni
doljak koji se bavi meu vama. Jer u taj dan biva oienje za vas, da se oistite;
biete oieni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. (...) I ovo neka vam je vjena
uredba da oiate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I
uini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod.
1

Ono to se posebno istie u ovom tekstu koji objanjava jedini nain na koji je
prvosvetenik uopte smeo da ue u najsvetiju prostoriju hrama (tj. atora od
sastanka pre nego to je izgraen hram) je:
- to je moralo biti na praznik Pomirenja, desetog dana meseca Tirija (sedmi mesec
po jevrejskom kalendaru), st. 16:29-30;
- posebno odeven za tu priliku, prvosvetenik je morao da prinese rtve za oienje
svojih i narodnih greha, st. 3-11;
- morao je da prinese tamjan na kadioni oltar koji se nalazio u Svetinji ispred
zavese koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, st. 12-13;
- njegov ulazak je bio dozvoljen samo sa krvlju rtvenih ivotinja, st. 34;
- morao je da ulazi dva puta u najsvetiju prostoriju hrama (iza zavese) i da najpre
krvlju junca a potom jarca, sedam puta poprska (pokropi) krv sa prsta koga je
prethodno umoio u zdelu sa krvlju na poklopac i ispred poklopca zavetnog
kovega, st. 14-15;
- niko nije smeo da ulazi zajedno sa prvosvetenikom u hram dok je on obavljao
slubu oienja narodnih greha pred Gospodom, st. 17;
- ova uredba je trebala da se potuje kao vena uredba (dakle, potpuno
nepromenljiva za sva vremena), st. 29, 34;
- svaki prvosvetenik je morao da se pridrava apsolutno svih propisa zapisanih u
Boijem zakonu datom Mojsiju. U suprotnom, Gospod bi ga zasigurno kaznio
smru, st. 13;
Ovu uredbu spominje i potvruje i Novi zavet:
Poto je to tako ureeno, u prvi deo skinije svagda ulaze svetenici kad vre svoju
slubu, a u drugi deo skinije samo prvosvetenik jednom u godini, ne bez krvi,
koju prinosi za svoje i za narodne grehe uinjene iz neznanja.
2


1
3. Mojsijeva 16:2, 11-17, 29-30, 34. Naglasak moj.
2
Poslanica Jevrejima 9:6-7. Naglasak moj.
193
Da je apostolu, piscu poslanice Jevrejima, bio poznat makar i jedan izuzetak od
ovoga pravila i odstupanje od Boije zapovesti, on bi sasvim sigurno to i pomenuo
nakon sedmog stiha ovog poglavlja. Poto je ova poslanica pisana barem sedamdeset
godina posle tobonjeg Zaharijinog ulaska u hram sa devojicom Marijom, njenom
bogonadahnutom piscu bi ovaj dogaaj morao biti poznat. Kako ga on na ovom mestu
ne spominje, kao niti jedan drugi apostol bilo gde u Novom zavetu, to moramo da
zakljuimo da se ova pripovest, utemeljena na nekanonskim tekstovima, nikada nije ni
odigrala.
Naravno, znajui za sva ova suprotstavljanja pravoslavnog predanja biblijskim
izvetajima, elei da prui povoljno objanjenje koje bi ilo na ruku bogoslovima
Istone crkve, vladika Nikolaj pominje i obrazloenje koje je dao sv. Teofilakt Ohridski
(koji je iveo u XI - XII veku posle Hrista, uporedi sa Prologom za 31. decembar, str.
959):
Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija van sebe bio i Bogom obuzet kada je
Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inae se ne bi mogao ovaj
postupak njegov objasniti.
1

Dakle, po miljenju sv. Teofilakta, ovaj Zaharijin in je potpuno neobjanjiv jer se
u svemu kosi sa Boijom zapoveu. No, ipak, moe se shvatiti i opravdati time to je
svetenik bio van sebe i obuzet Bogom. Meutim, ostaje nejasno kako je mogue da
Bog jednoga momenta neto zapoveda i zabranjuje a u drugom sluaju oveka vodi i
obuzima na taj nain da ovaj uini upravo suprotno Njegovoj volji?! Apostol Pavle
daje veoma jasno upozorenje:
Zato ne budite nerazumni, nego razumejte ta je volja Gospodnja. (Ef. 5:17);
kao i :
Jer je Bog taj to ini u vama da elite i da delate da mu budete po volji. (Fil.
2:13. Naglasak moj).
Sveti Duh kroz apostola jasno govori da Bog u srcima svojih slugu daje podstrek za
izvravanje Njegove volje a ne za njeno krenje, to jasno govori u prilog tome da se
ovaj dogaaj, zapravo, nikada nije ni zbio.
Marijino veno devianstvo
Pravoslavna crkva vrsto zastupa uverenje da je Marija ostala prisnodjeva, tj.
zauvek devica. O tome da ovo nije bio sluaj, ve sam detaljno obrazlagao u
prethodnim delovima ovog poglavlja. Meutim, bilo bi interesantno da se jo malo
zadrimo na ovoj ideji posmatrajui je iz svih uglova, te da na kraju donesemo i
pravilan zakljuak.
Kada se Presvetoj Devi navri jedanaest godina prebivanja i sluenja pri hramu
Jerusalimskom, i etrnaest godina od roenja kada, dakle stupi u 15-tu godinu
ivota, saoptie joj svetenici, da po zakonu ona ne moe vie ostati pri hramu, nego
treba da se obrui i stupi u brak. No kako veliko iznenaenje za sve svetenike bi
odgovor Presvete Deve, da je se ona posvetila Bogu i da eli ostati devojkom do smrti
ne stupajui ni s kim u brak! Tada po Promislu i vnuenju Bojem prvosvetenik
Zaharija, otac Preteev, dogovorno sa ostalim svetenicima, sabra 12 bezenih ljudi iz
plemena Davidova, da bi jednome od njih uruili Devu Mariju na uvanje devojatva

1
Ohridski prolog, str. 850-851 (21. novembar). Naglasak moj.
194
njenog i staranja o njoj. I bi uruena starome Josifu iz Nazareta, koji joj bee i
srodnik.
1

Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zavetane na devstvo do kraja
ivota. Presveta Deva Marija bee prva takva doivotno zavetana devojka, i njoj posle
sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.
2

Iz upravo navedenih tekstova saznajemo o navodnoj Marijinoj zakletvi pred
Gospodom kojom se obavezala na veno devianstvo i bezbranost. Saznajemo takoe
da je starac Josif primio devojicu Mariju k sebi sa znanjem da e ona biti majka
budueg Spasitelja te da e zaeti na devianski nain bez uea mukarca.
3

Meutim, ostaje nejasno zbog ega je pomenuti starac hteo da od sebe otpusti vie
od ezdeset godina mlau Mariju kada je uoio njenu trudnou? Zar se ne bi
podrazumevalo da je trebao da se raduje zbog toga, jer mu je Zaharija sve unapred bio
najavio? Takoe, zbog ega mu je aneo poruio u snu da se oeni Marijom kada je
trebao da bude samo njen staratelj
4
(priznaemo da brak i starateljstvo nisu sinonimi
za jednu te istu pojavu)?! Sveto pismo ovako prenosi aneosku zapovest upuenu
Marijinom vereniku:
Josife, potome Davidov, ne boj se da uzme Mariju sebi za enu, jer to to se u
njoj zaelo, to je od Svetoga Duha. (...) Kada se Josif probudio, uinio je ono to mu je
zapovedio aneo Gospodnji: oenio se Marijom.
5

Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma
U ovom delu poglavlja razmotriemo tvrdnje pravoslavnih da Jakov, Josif (Josija),
Simon i Juda nisu Marijini sinovi koje je ona izrodila sa svojim muem, ve sinovi
starca Josifa iz prvog braka.

1
Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Potpuno nasuprot ovom svetom predanju, pravoslavni bogoslov dr
Lazar Milin u svojoj knjizi Nauno opravdanje religije kae da je po Svetom pismu oito da je Josif
planirao da stupi sa Marijom u stvarni brak, govorei: A Josif? Sudei prema reima Svetog Pisma, Josif
je imao zaista ozbiljnu nameru da Mariju uzme za enu. (...) Zato nije nikakvo udo to je on zaista
hteo da uzme Mariju za enu i to evanelje, i ak aneo Gospodnji, nju naziva njegovom enom.
Oigledno je da g-din Milin ili ne veruje svom svetom predanju ili mu se ini normalnim da se
osamdesetogodinji starac eni devojicom koja mu po godinama moe biti praunuka, te da je (poto je
saznao da je Marija trudna) sasvim prirodno pomislio da ga je verenica prevarila. Vidi: Crkva i sekte,
str. 201. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 851 (21. novembar).
3
itava ova pria se podrazumeva iz razloga to je prvosvetenik Zaharija svakako znao koga je uveo u
Svetinju nad Svetinjama pre 11 godina (znao je da to nije bila obina devojica ve Presveta Bogorodica),
pa je to sigurno preneo i Josifu, koji je shodno tome trebao da oekuje Marijinu trudnou i roenje Sina
Boijeg ukoliko je ova pravoslavna pripovest uistinu tana.
4
Sveti oci Atanasije Aleksandrijski, Vasilije Veliki i Jovan Damaskin vele da je pod vidom obrunitva
Marije sa Josifom, Gospod eleo da svoje roenje od device sakrije od avola. To je, po ovim autoritetima
gotovo jedini razlog to je Marija ivela sa starcem u prividnom braku. Poto je avo budno motrio na sve
device jo od vremena proroka Isaije, Marija se udala za Josifa da bi neastivi bio obmanut, mislei da se
Isus raa iz prirodne suprunike veze. Vidi: Justin Popovi, itija svetih za decembar, str. 723.
Naravno, i ovo tumaenje je prilino naivno. Ako je ve budno motrio na device, sotona je sigurno primetio
dolazak anela Gavrila Mariji u Nazaret i sve ono to je tom prilikom bilo reeno, kao i Marijin odlazak
kod Jelisavete (Lk. 1:26-55); poto se sve ovo desilo pre nego to je Marija prela u Josifovu kuu.
5
Ev. po Mateju 1:20, 24; ivot i rad Isusa Hrista, etiri evanelja, preveo dr Aleksandar Birvi, str. 10.
195
Vladika Nikolaj tvrdi da su pomenuti ljudi Josifovi sinovi iz ranijeg braka, u okviru
kojeg je imao i nekoliko keri
1
:
I ne samo da se on udostoji carstva Bojeg, nego i sinovi njegovi i keri. Koji bi
otac eleo neto vie nego da mu sin bude apostol Hristov? A Josif imae dva sina
apostola.
2

No, ne slau se svi sveti oci sa idejom da su oni bili Josifova deca. Pravoslavni
crkveni istoriar Jevsevije Popovi nam u svojoj Optoj crkvenoj istoriji ovako
kazuje:
Pod braom i sestrama Njegovim prema naredbi Isusovoj na umoru, da Njegov
uenik Jovan od sad obavlja sinovlje dunosti na spram matere Njegove Marije i
prema najstarijoj crkvenoj tradiciji i prema najstarijim apokrifnim
evanelijima nemaju se razumeti deca Marijina, nego po jednima deca Josifova
iz ranijeg braka, po drugima deca Kleope i Marije sestre materi Gospodnjoj.
3

Oigledno je da nisu oduvek svi pravoslavni zastupali ideju o Josifovoj deci iz prvog
braka (a moda je i do danas ne zastupaju), pa sledstveno tome zakljuujemo da
podatak koji nam prenosi vladika Nikolaj nije utvrena injenica ve stvar rasprave
ak i meu istovernim pripadnicima Vaseljenske crkve.
4

Iako dakle nema slaganja meu svetim ocima o tome ija su zapravo deca ta
pomenuta Isusova braa i sestre, oigledno je da ona nipoto ne smeju biti Marijina
deca koju je ona rodila bivajui u braku sa Josifom. U tom sluaju bi, naravno,
celokupno uenje tradicionalnih crkava Istoka i Zapada o Bogorodici bilo u
potpunosti srueno. Uostalom, uopte nije jasno kako pravoslavni i rimokatoliki
bogoslovi znaju da se ovde ne radi o Josifovoj i Marijinoj deci, ve o nekim srodnicima
iz drugog stepena srodstva. Njihov argument, naime, glasi da se pomenute rei, koje
se u grkom tekstu Novog zaveta koriste da oznae Isusovu brau i sestre koriste i u
sluaju opisivanja bliskih roaka (brae i sestara od npr. strica, ujaka i sl). Evo kako je
na verovanje rimokatolika (koje je u ovome istovetno verovanju pravoslavnih)

1
Iz pravoslavne knjige Svetlost sveta (tree izdanje, Beograd 2001. god), sa strane 61, saznajemo da ovo
verovanje Istone crkve potie iz nebiblijskih izvora, odnosno od grkog istoriara Nikifora: Prema
grkom istoriaru Nikiforu, Josif je bio u braku sa Salomijom, kerkom Ageja, brata Zaharijina (oca svetog
Jovana Krstitelja). Josif je sa Salomijom izrodio etiri sina: Jakova, Simona, Judu i Josiju i tri keri:
Estiru, Tamaru (ili Marta, ili Marija) i Salomiju. Salomija je bila udata za Zevedeja, iji su sinovi Jakov i
Jovan, apostoli Gospodnji. Posle smrti Salomije, Josif je iveo kao udovac asno i poteno. Napunivi
osamdeset godina ivota, prvosvetenik Zaharije i svetenici izabrae ga da, po navretku etrnaeste
godine Presvete Djeve Marije, postane njen obrunik. Umro je u sto desetoj godini ivota.
2
Ohridski prolog, str. 942 (24. decembar). No, pravoslavni ne samo da veruju da je Josif bio otac dvojici
Hristovih apostola (onima koji ne spadaju meu Dvanaestoricu), ve da je bio i deda jo dvojici apostola
(koji su uvrteni meu Dvanaestoricu). U prethodnoj futnoti je citiran tekst iz pravoslavne literature, koja
nam govori o tome da je Josifova kerka iz prvog braka, Salomija, rodila Jakova i Jovana, Zevedejeve
sinove. Stoga, prema pravoslavnom verovanju, Josif, koji se u Bibliji naziva muem Isusove majke Marije,
bio je deda apostola Jakova i Jovana, to na osnovu Biblije uopte nije zakljuivo.
3
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 115. Naglasak moj. Prema svetom Georgiju
(Kedrinu), ova Marija nije bila sestra materi Gospodnjoj, ve Josifova kerka iz prvog braka, kojom se
oenio njen stric Kleopa. Vidi: itija svetih za decembar, str. 752.
4
Zapadni crkveni autoriteti su zastupali ideju da Josif nikada nije bio ranije oenjen, dok su istoni tvrdili
da jeste (to se dogaalo dok je crkva jo uvek bila jedinstvena, pravoslavna, pre XI veka n.e). Vidi: itija
svetih za decembar, str. 751.
196
odgovorio bivi katolik James G. McCarthy, u svojoj knjizi Evanelje po Rimu, koja
je prevedena na hrvatski jezik:
Istina je da se grke rei: adelphos (brat) i adelpha (sestra) mogu shvatiti i u
irem smislu, ali njihovo osnovno znaenje odnosi se na one koji imaju zajednike
roditelje. Ukoliko kontekst ne nalae drugaije, primenjuje se njihovo osnovno
znaenje. Da je Sveti Duh htio da krani tuju Mariju kao vazda djevicu, tada sigurno
ne bi spomenute Isusove srodnike bez objanjenja nazivao njegovom braom i
sestrama. Zatim, da je Sveti Duh htio rei da u pitanju nisu braa i sestre, mogao je
upotrebiti jo dvije grke rijei. Kada Pavao kae da je Marko Barnabin neak
(Koloanima 4,10), on koristi grku rije anepsios, a Luka se koristi sa sungenis,
openitijom rijeju za rodbinu, kako bi rekao da je Elizabeta Marijina roakinja (Luka
1, 36).
1

Pored ovoga napred reenog, bilo bi interesantno da sagledamo i starost pomenute
Isusove brae iz biblijske i svetopredanjske perspektive. Naime, kao to emo uvideti,
podaci koje emo dobiti ovim prouavanjem jo jednom potvruju svetopisamsku
tvrdnju da su to bila Marijina deca koju je zaela i rodila bivajui u braku sa Josifom.
U domu Josifovom Presveta Deva produi iveti isto kao i u hramu Solomonovom,
provodei vreme u itanju Sv. Pisma, u molitvama, bogorazmiljanju, postu i runom
radu. Gotovo nikad iz kue ne izlaae, niti se interesovae svetskim stvarima i
dogaajima. Malo je s kim uopte govorila, i nikad bez naroite potrebe. Najee je u
kui optila sa dvema kerima Josifovim.
2

Sv. apostol Jakov, brat Gospodnji. Naziva se bratom Gospodnjim zato to je
bio sin pravednog Josifa, obrunika Presvete Bogorodice. Kada pravedni Josif bee pri
smrti, on razdeli imanje svoje sinovima svojim, pa htede ostaviti jedan deo i Gospodu
Isusu, sinu Presvete Deve Marije; ali se sva braa ovome usprotivie ne smatrajui
Isusa bratom svojim. Jakov ljubljae veoma Isusa, i izjavi, da e Ga on uzeti na svoj
deo. I zato se on naziva bratom Gospodnjim. Prema predanju on je i u Misir
iao sa Presvetom Devom i Josifom onda kada je Irod traio da ubije novoroenoga
cara. (...) Gospod ga ubrojao u svojih 70 apostola. (...) Bio episkop u Jerusalimu 30
godina, i revnosno upravljao crkvom Bojom. (...) Bee Jakovu 63 godine kada
postrada za Gospoda svoga.
3

Prema upravo navedenim tekstovima svetog predanja moemo da izvuemo jedan
glavni zakljuak, a to je da su sva braa (i sestre) Gospoda Isusa Hrista bila starija od
Njega. Prema prvom navodu, kada je 15-godinja Marija dola u dom starca Josifa, on
je ve imao odrasle keri. Prema drugom navodu (Prolog za 23. oktobar; kao i za 26.
decembar), Jakov brat Gospodnji je bio ve odrastao mladi (ili zreo ovek) u vreme
Isusovog roenja.
Sveto predanje Pravoslavne crkve zastupa verovanje da je Josif imao osamdeset
godina kada je preuzeo starateljstvo nad Marijom.
4
Ukoliko pretpostavimo da se Josif
oenio izmeu svoje 20. i 30. godine ivota (mada su se jevrejski mladii enili i u
mlaem dobu) svojom prvom enom, te da je decu sa njome izrodio u narednih
trideset godina, onda je sasvim realno oekivati da njegov najmlai potomak u vreme

1
James G. McCarthy, Evandjelje po Rimu, Krapina, Hrvatska 2004. str. 164-165.
2
Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 773-774 (23. oktobar). Naglasak moj.
4
Navedeno delo, str. 959 (31. decembar).
197
roenja Spasitelja ima oko 20 a najstariji oko 50 godina starosti (to znai da su svi bili
stariji i od Isusove majke). Ukoliko je ovo bio sluaj a upravo se to oekuje na osnovu
predanjskih kazivanja onda se ovakvi podaci umnogome razlikuju od onoga to je
zapisano u Svetom pismu.
Prilikom pisanja Prve poslanice Korinanima, oko 55. g. nove ere, apostol Pavle
spominje brau Gospodnju (dakle, i svi ostali Josifovi sinovi su nazvani braom
Gospodnjom, a ne samo Jakov) u svojstvu putujuih propovednika evanelja:
Zar nemamo prava da jedemo i pijemo? zar nemamo prava da vodimo jednu
sestru kao enu kao i ostali apostoli, i braa Gospodnja, i Kifa? Ili samo ja i
Varnava nemamo prava da ne radimo radi izdravanja? (1. posl. Kor. 9:4-6; Naglasak
moj).
Razlog zbog koga sam citirao ove stihove je spominjanje Gospodnje brae koja su
bila oenjena, i njihovih supruga koje su putovale zajedno sa njima na misijska
putovanja (st. 5). U vreme kada Pavle pie ovu poslanicu, prema predanju Istone
crkve, Gospodnja braa su mogla da imaju izmeu 80 i 110 godina - a o njima itamo
kao o aktivnim propovednicima koji putuju sa svojim enama. Poto nam ev. po Luki
2:36-37 saoptava, a u vezi starosti Ane, Fanuilove ki, da se ivotna dob od 84 godine
u Hristovo vreme smatrala veoma poznom, vrlo je neverovatno da su pomenute osobe
bile ovoliko stare a pritom bile i u aktivnoj apostolskoj slubi. Sa druge strane, ovo
pisanje apostola Pavla ima smisla ukoliko su Jakov i ostali Josifovi sinovi bili i Marijini
sinovi koje je rodila nakon to je Isus doao na svet! I sam vladika Nikolaj, verovatno
nenamerno, izneo nam je precizan podatak o trenutku Jakovljevog muenikog
stradanja, na osnovu kojeg tano moemo da utvrdimo datum njegovog roenja.
Ukoliko nam je poznata injenica da je Gospod Hristos roen verovatno 4. ili 5.
godine pre nove ere
1
, to zapravo znai da je njegov javni rad otpoeo oko 27. g. n. e. u
vreme kada mu je bilo oko 30 godina. Kao to je poznato, Gospod je javno propovedao
oko tri i po godine, to datira njegovu smrt i vaskrsenje u 31. g. n. e. Iste godine je
osnovana i prva hrianska crkva u Jerusalimu u kojoj je prema vladiki Nikolaju i
istorijskim podacima prvi stareina (tj. episkop - to u prevodu znai nadglednik- u
smislu glavnog stareine) bio Jakov brat Gospodnji. Podatak koji navodi ep. Nikolaj
nam kazuje da je Jakov imao svega 63 godine u trenutku svog stradanja. Prema
istoriarima Josifu Flaviju (iz prvog) i Euzebiju (Jevseviju)
2
episkopu Kesarijskom (iz
etvrtog veka posle Hrista) ovaj stareina jerusalimske crkve je ubijen 62. g. nove ere,
to se u potpunosti slae sa tvrdnjom da je Jakov u toj duhovnoj slubi bio trideset
godina. Ali, ukoliko su ovi podaci tani (a svakako da jesu), onda jednostavnom
matematikom dolazimo do zakljuka da je Jakov brat Gospodnji roen 1. god. pre
nove ere tj. oko tri godine posle roenja Gospoda Isusa Hrista. Ovakvo
izraunavanje je potpuno u skladu sa Biblijom koja tvrdi da je Isus bio Marijin
prvenac, a da je nakon njega rodila jo nekoliko sinova i keri. Saglasno sa time, braa
Gospodnja u vreme pisanja Pavlovog pisma Korinanima imaju izmeu 35 i 55 godina

1
Isus Hristos nije roen 1. godine nove ere. Ovaj datum je ustanovio rimski monah Dionizije Eksigus 525.
godine n. e. ali je njegov proraun o tanoj godini Isusovog roenja bio neprecizan za 4-5 godina. Novija
istorijska izraunavanja pokazuju da je Irod Veliki umro 4. god. pre n. e. - dok je Isus roen neto pre toga
pa bi u skladu sa time i poetak nove ere trebalo pomeriti za nekoliko godina unazad (to verovatno
nikad nee biti uinjeno). Navedeno prema: Biblijski prirunik br. 2, Pavle Borovi, 1987. g. str. 597.
2
Navedeno prema : Novozavjetni komentari, Djela apostolska, Dobra vest -Novi Sad, 1986. god. str. 176.
198
starosti, pa su u tom sluaju mnogo razumljivija njihova misionarska putovanja na
kojima su ih pratile i njihove ene.
No, ovde jo uvek nije kraj dokazima koji potvruju istorijsku injenicu da je Isus iz
Nazareta imao mlau brau i sestre koji su bili Josifova i Marijina deca. O ovome
svedoi i jedan od drevnih mesijanskih psalama koji je napisan perom Boijeg sluge,
izrailjskog pomazanika i cara Davida. Kao to je poznato, car David je kao Boiji
prorok predvideo mnoge dogaaje iz zemaljskog ivota Gospoda Isusa Hrista i opisao
ih u Starom zavetu. Tako na primer, David je predvideo nain Hristovog stradanja i
umiranja, kao i unapred prorekao njegovo vaskrsenje iz mrtvih
1
.

1
Evo nekih od stihova iz psalama koji se direktno odnose na stradanje Isusa Hrista na krstu Golgote, i opi-
suju rei koje e Mesija, kao i njegovi protivnici u tim trenucima da izgovaraju. Tokom ovoga pregleda,
najpre u navoditi po jedan stih iz prorokih psalama, a potom i njegovu paralelu (ispunjenje) u spisima
Novog zaveta:
Boe, Boe moj! zato si me ostavio udaljivi se od spasenja mojega, od rijei vike moje (Psalam 22:1),
Oko devetoga asa pak povika Isus veoma glasno: Ili, Ili, lema savahtani; to znai: Boe moj, Boe moj,
zato me ostavi? (ev. po Mateju 27:46; takoe i Marko 15:34);
Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mau glavom. I govore: oslonio se na Gospoda, neka mu
pomoe, neka ga izbavi ako ga miluje. (Psalam 22:7-8),
A prolaznici su ga grdili maui svojim glavama i govorei (...): druge je spasao, sebe ne moe da spase; car
je Izrailjev, neka sie sad s krsta pa emo verovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga sad izbavi, ako ga
eli; jer ree: Boiji sam Sin. (Mt. 27:39-43);
Sasui se kao crijep krjepost moja, jezik moj prionu za grlo. (Psalam 22:15),
Posle toga Isus, znajui da je ve sve svreno, da bi se Pismo sasvim ispunilo, ree: edan sam. (Ev. po
Jovanu 19:28. Naglasak moj);
Daju mi u da jedem, i u ei mojoj poje me octom. (Psalam 69:21),
I kad su doli na mesto koje se zove Golgota, to znai mesto Lubanja, dadoe mu da pije vino pomeano sa
ui; i okusivi ne htede da pije. (...) I odmah jedan od njih otra, uze suner, natopi ga octom, natae na
trsku i davae mu da pije. (Ev. po Mateju 27:34, 48);
Opkolie me psi mnogi, eta zlikovaca ide oko mene, probodoe ruke moje i noge moje. (...) Dijele haljine
moje meu sobom, i za dolamu moju bacaju drijeb. (Psalam 22:16, 18),
A vojnici, kad raspee Isusa, uzee njegove haljine i nainie etiri dela, svakom vojniku po deo, i donju
haljinu. A donja haljina nije bila ivena, nego sva izatkana odozgo do dole. Tada rekoe meu sobom: da je
ne cepamo, nego da bacimo kocku za nju, kome e pripasti; da se ispuni Pismo [koje kae]: Razdelie
moje haljine meu sobom i bacie kocku za moje odelo. Vojnici to i uinie. (Ev. po Jovanu 19:23-24.
Naglasak moj);
U vezi vaskrsenja Isusa Hrista car David je, gotovo hiljadu godina pre tog slavnog dogaaja napisao sledee
proroke rei:
Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem. Radi toga raduje se srce moje, i
veseli se jezik moj, jo e se i tijelo moje smiriti u uzdanju; Jer nee ostaviti due moje u paklu,
niti e dati da svetac tvoj vidi truhlost. Pokazae mi put ivotni: obilje je radosti pred licem
tvojim, utjehe u desnici tvojoj do vijeka. (Psalam 16:8-10. Naglasak moj.);
Apostol Petar potvruje ispunjenje ovog starozavetnog proroanstva u svojoj propovedi na dan silaska
Svetog Duha, kao i apostol Pavle nekoliko godina kasnije:
David, naime, govori za njega: Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s desne strane da se ne
poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova jezik moj, ak e i telo moje poivati u nadi, jer moju
duu nee ostaviti u carstvu smrti, niti e dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao si mi
puteve ivota, ispunie me veseljem pred licem tvojim. Brao, vama se moe slobodno rei o patrijarhu
Davidu, da je umro i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do dananjeg dana. Ali kako je bio prorok i
kako je znao da mu se Bog zakletvom zakleo da e od roda njegovih bedara nekoga posaditi na njegov
presto, predvidevi ree za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u Carstvu mrtvih, niti mu je
199
Stihovi iz Davidovih psalama koji su navedeni u prethodnoj futnoti su trebali da
poslue kao dokaz mojoj narednoj tvrdnji, a ona glasi da se, poput mnogih drugih, i
Psalam 69:8 takoe odnosi na Gospoda Isusa Hrista, tj. da predstavlja proroanstvo
koje je iz davnina ukazivalo na njega, (poput svih do sada proitanih). Ovim stihom je
car David unapred ukazao na injenicu da Gospod Hristos nee biti prihvaen kao
obeani izrailjski Mesija ak ni u svojoj vlastitoj kui, tj. meu svojim bliskim krvnim
srodnicima - ukuanima. Evanelist Jovan je naime pisao o tome ovako:
Tada mu rekoe njegova braa: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji uenici
vide tvoja dela koja ini; jer niko ne radi nita tajno, kad sam eli da bude poznat. Ako
sve ovo ini, objavi se svetu. Jer ni njegova braa nisu verovala u njega.
1

Meutim, dogaanja koja su se zbivala u kui Isusa iz Nazareta, a to se tie
neverovanja i podsmevanja njegovih najbliih srodnika, David je prorokim Duhom
predvideo vekovima ranije. Govorei u ime jevrejskog Mesije, kome je bio praotac i
praslika (kao pomazanik slika pravog Pomazanika Hrista) Jesejev sin je rekao:
Jer tebe radi podnosim rug, i sramota popade lice moje. Tuin postadoh brai
svojoj, i neznan sinovima matere svoje.
2

Ovaj stih iz napred spomenutog psalma naglaava da e Mesija biti odbaen ak i
od strane sinova svoje majke, tj. da e biti tuin sopstvenoj brai! Dokaz da se ovaj
stih iz 69. psalma odnosi ba na Isusa Hrista, a ne na Davida lino (kako e verovatno
da glasi prigovor pravoslavnih), nalazi se u narednom 9. stihu istog psalma, koji je
usko vezan uz prethodni. On glasi ovako:
Jer revnost za kuu tvoju jede me i ruenja onijeh koji tebe rue padaju na me.
3

Svaki poznavalac Svetog pisma zna za ovaj stih, jer je on, dodue podeljen u dva
dela, citiran i u Novom zavetu, i to iskljuivo vezan za slubu Isusa Sina Boijeg.
Primenjujui ovaj stih na Spasitelja Isusa, apostoli nam kazuju u svojim opisima
Gospodnjeg ivota sledee:
I bee blizu Pasha judejska, te ode Isus gore u Jerusalim. I nae prodavce volova,
ovaca, golubova i menjae novca kako sede u hramu. I naini bi od uzica i izagna sve
iz hrama, i ovce i volove, menjaima prosu novce i ispretura stolove, a onima to
prodavahu golubove ree: nosite to odavde, ne inite od doma Oca moga kuu
trgovaku. Setie se njegovi uenici da je napisano: Revnost za tvoj dom pojee
me.
4

Jer ni Hristos nije ugaao samom sebi, nego kao to je napisano: Pogrde onih,
koji tebe grde, padoe na me.
5

Ukoliko je pravoslavnim teolozima i posle svih prethodno iznetih biblijskih i
istorijskih injenica potrebno jo dokaza o tome da je Marija Isusova majka rodila jo
sinova i keri, te da se stih Psalma 69:8 koji govori o Mesijinoj brai roenoj od iste

telo istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, emu smo mi svi svedoci. (Dela apostolska 2:25-32. Naglasak
moj);
Zato i na drugom mestu kae: Nee dati da tvoj svetac vidi truljenja. David je, naime, posluio svome
narataju i po Boijoj volji umro, bio je pridodat svojim oevima i video je truljenje. A koga je Bog
vaskrsao, taj nije video truljenja. (Dela ap. 13:35-37).
1
Ev. po Jovanu 7:3-5. Naglasak moj.
2
Psalam 69:8. Naglasak moj.
3
Psalam 69:9.
4
Ev. po Jovanu 2:13-17. Naglasak moj.
5
Rimljanima 15:3. Naglasak moj.
200
majke od koje je roen i On, odnosi ba na Isusa a ne na, moda, samog Davida, uz
opasku da je David ovaj stih napisao u prvom licu jednine (kao da se odnosi na njega
lino), evo jo nekoliko zavrnih.
Naravno da je injenica da je David pisao psalme u svoje ime, tj. u prvom licu
jednine, tako da povrni italac odista moe da izvue zakljuak da David pie (samo) o
sebi samome. Meutim, ukoliko detaljnije pregledamo navedene stihove u prethodnoj
futnoti, uvideemo da se na Davidu uopte nisu ispunile mnoge izjave koje je on pisao
u prvom licu jednine. Na primer, David nije nikada proao kroz patnju raspinjanja na
krst, tj. probadanja njegovih ruku i nogu, kako on navodi u psalmu 22:16. Naime,
smrtna kazna raspinjanjem na krst pri emu su udovi morali da budu probodeni,
poela je da se praktikuje vie vekova nakon Davidove prirodne smrti. Starozavetne
knjige: Samuilove, o Carevima i knjige Dnevnika nigde ne spominju ovakvu Davidovu
sudbinu. Dalje, oigledno je, na osnovu govora ap. Petra i Pavla iz Dela apostolskih
(Ps. 16:10; Dela ap. 2:26-31; 13:35-37) da pomenuti prorok i car, iako je u prvom licu
zapisivao najavu netrulenosti Mesijinog tela i njegovo vaskrsenje iz mrtvih nije mislio
na sebe, ve na Gospoda Isusa Hrista. Isto se odnosi i na deljenje Mesijinih haljina i
bacanje kocke za njegovu dolamu (Ps. 22:18), kao i druge, ve navedene izjave koje su
se stoprocentno ispunile samo u ivotu Gospoda Hrista. Stoga se i psalam 69:8,
zajedno sa stihom 9, koji se takoe direktno vezuje za Isusa, odnosi upravo na Njega -
koji je od svoje brae po telu (polubrae po materi) doivljavao ruganja i
podsmevanja (a sve u skladu sa ev. po Jovanu 7:5).
Istorijski momenat uvoenja uenja o Marijinom trajnom devianstvu
u hriansku dogmu
Sveto predanje nas obavetava o tome da je Marija, ne samo zaela Isusa na
devianski nain, ve ostala devica i za vreme kao i posle poroaja
1
. Vladika Nikolaj o
tome pie ovako :
Kada Presveta Deva neporono rodi Gospoda Spasitelja, doe joj Salomija u
posetu i zaudi se, kako je tako mlada devica mogla roditi bez babinje pomoi, pa jo
Mladenca poviti, i pored svega na nogama biti. Kada se Salomiji objasni, da je to
roenje od Boga a ne od oveka, da je netljeno i bezbolno, i da je Deva Mati ostala deva
po roenju kao to je bila i pre roenja, ne hte Salomija verovati. Nego prui Salomija
ruku k telu Preiste Deve, da po babijem obiaju ispita, da li je to zaista tako. No za
njeno neverovanje i drskost postie je kazna: ruka joj se uhvati i osui. Ustrai se baba
veoma od uda i oalosti zbog osuene ruke. No kada se potom rukom dohvati
boanskog Mladenca, ozdravi joj ruka i bi kao to je i bila. Tako Salomija poverova u
devianstvo Presvete Deve Marije i u boanstvo Hristovo.
2

Sasvim je oigledno da u nedostatku biblijskih bogonadahnutih tekstova kojim bi
potvrdili svoje verovanje, pravoslavni poseu za veoma sumnjivim izvorima predanja.

1
Njen devinjak (latinski: himen), tanka opna na ulazu u vaginu koja je kod devojaka netaknuta a prilikom
prvog polnog odnosa biva pocepana, je po predanju ostao netaknut i prilikom poroaja.
2
Ohridski prolog, str. 954. (29. decembar). Justin Popovi nam stavlja do znanja da je ova pripovest
preuzeta iz apokrifnog, nekanonskog Prvoevanelja Jakovljevog koje je nastalo, kako se pretpostavlja, u
2. veku, to znai da nije napisano od strane apostola - poput novozavetnih evanelja. Vidi: itija svetih
za decembar, str. 732, futnota.
201
Ranije sam ve dovoljno detaljno obrazloio svetopisamsko uenje o Mariji i njenoj
deci, tako da nema puno potrebe zadravati se na prii - kakva je ova, upravo citirana.
Dovoljno je rei samo to da evanelisti ne spominju pomenuta udesa o suenju i
isceljenju ruke Marijine nesuene babice prilikom Gospodnjeg roenja, a to bi
sigurno bilo u Bibliji zapisano da se uistinu i desilo.
Kao to smo na prethodnim stranicama dokazali, prvovekovna Crkva je imala
sasvim drugaija saznanja o Mariji nego to su ona u koja Pravoslavlje eli da nas
ubedi (o tome e biti jo rei u narednom delu ovog poglavlja). Ipak, potrebno je da
jasno otkrijemo istorijski momenat kada se ovakvo uenje pojavilo u hrianskoj
dogmi.
Poevi od II veka posle Hrista, prema apostolskim proroanstvima, u Crkvu su
poela da se uvlae lana uenja. Jedno od njih je bilo i tumaenje koje su zastupali
neki od crkvenih otaca da je pramajka svih ljudi, Adamova ena Eva, nainila prvi greh
ne tako to je uzbrala plod sa drveta spoznanja dobra i zla (1. Mojs. 3:6) ve tako to je
stupila u polni odnos sa zmijom (tj. sotonom).
1
Ovi crkveni autoriteti su poeli da
zastupaju ideju o Mariji kao Evinoj suprotnosti. Smrt je dola kroz Evu a ivot kroz
Mariju. Eva je zaela od zmijine rei a Marija po rei Gospodnjoj.
Za crkvene oce koji su Evin greh tumaili kao polni, Marijino devianstvo je stajalo
nasuprot Evinoj bludnosti. Njenom grehu i oskrnavljenoj polnosti je suprotstavljena
vera i ednost Isusove majke. Ve krajem drugog i poetkom treeg veka, sa pojavom
monatva, u odreenim hrianskim krugovima je dolo do posebnog uzvisivanja ideje
bezbranog ivota. Crkveni oci Amvrosije, Atanasije, Kiprijan i Jeronim upuivali su
na Mariju kao uzor hrianskog devianstva. Krajem IV veka (383. g. posle Hrista),
Jeronim je napisao delo u kojem je tvrdio da je Isus bio jedino Marijino dete, dok su
Njegova braa i sestre koje spominju evanelisti proglaeni njegovim daljim
srodnicima. Sredinom V veka Marija je proglaena Prisnodjevom (zauvek devicom), a
649. god. (u VII veku) njeno trajno devianstvo je proglaeno crkvenom dogmom.
2

Kao to je, dakle, vidljivo, uenje o veitom devianstvu Isusove majke proisteklo je
iz umova kasnijih crkvenih voa a ne iz Svetog pisma. Da je ovaj zakljuak potpuno
ispravan dokazae nam i sledei tekst iz pravoslavne literature. U njemu emo jasno
uoiti da Istona crkva potporu svom verovanju pronalazi u, pre svega, apokrifnim
tekstovima, kao i specifinom tumaenju odreenih tekstova Biblije, koji zapravo
nemaju nikakve veze ni sa Isusom ni sa Marijom. Evo kako glasi ovaj zanimljivi tekst iz
jednog pravoslavnog asopisa:
Uz ime Presvete Bogorodice, i samo uz Njeno ime, idu dva Boanska atributa:
Ona je uvek Djeva (Devojka) i
Ona je Boga rodila, Ona je Bogorodica.
Ove atribute nije imala, niti e ih imati ni jedna druga ena, pa ma koliko sveta ona
bila.
Veno Devianstvo Presvete Bogomajke je trostruko: Ona je Djeva pre zaea
Boanskog Sina, Ona ostaje Djeva pri raanju i biva Djeva posle raanja. Devojka
zae, Devojka rodi i po roenju Devojkom ostade nadahnuto tvrdi Blaeni

1
Zasnivajui to uenje verovatno na stihu: Ne kao to Kain bee od neastivoga i ubi brata svoga. (1. posl.
Jovanova 3:12. Naglasak moj ) Takvo tumaenje zastupaju i neke savremene hrianske sekte. Navedeno
prema: Obrana ene, Ann Brown, step-pres Zagreb, 1996. god. str. 48-49.
2
Navedeno prema: Obrana ene, str. 48.
202
Avgustin. O Njenom Djevstvu prorokuje Isaija: Evo, devojka e zaeti i rodie sina, i
nadenue mu ime Emanuil, to znai: s nama Bog (7, 14). Sveti prorok Mojsej je na
Sinaju video kupinu koja je gorela, a nije sagorevala i iz nje mu je progovorio Angeo
Gospodnji. Ova kupina simvolikuje Presvetu Bogorodicu; kao to je gorela, a nije
sagorela, tako je isto Presveta zaela, rodila i opet ostala Devojka. Kao to se Boanski
Logos uselio u Nju ne slomivi peat Njenog devianstva, tako se isto On i rodio od Nje
ne povredivi njeno devianstvo. Sveti prorok Jezekilj je imao viziju istonih vrata za
koje mu je reeno Ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne
ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailev uao na njih; zato neka budu zatvorena
(44,2). Ovo mesto sveti Damaskin tumai na sledei nain: kao to je Gospod
sauvao Djevom Onu koja Ga je zaela, tako je isto i poto se rodio sauvao njeno
devianstvo nepovreenim. On je jedini proao kroz nju i sauvao je zatvorenom.
Kanonske knjige Novoga zaveta, a jo vie Apokrifna Evanelja, podupiru
dogmat o venom devianstvu Presvete Bogomajke.
1

Ukoliko bismo eleli da ukratko prokomentariemo upravo navedeni tekst, na
komentar bi mogao da glasi ovako: Najpre, istina je da je prorok Isaija prorokovao o
tome da e Isusa Mesiju roditi devojka bez uea mukarca, upravo onako kako to
potvruje i apostol Matej u svome evanelju (Mt. 1:22-23). Meutim, ni prorok Isaija,
a niti ap. Matej ne daju nimalo mesta ideji da e ta devojka ostati trajnom devicom u
toku tj. posle svog poroaja (po pitanju celosti njenoga devinjaka). Takoe, Isaijinim i
Matejevim tekstom se ne moe potvrditi ni crkvena dogma o tome da e Mesija ostati
jedino dete svoje majke. Tako neto u Bibliji jednostavno ne moe da bude pronaeno,
i predstavlja itanje vie od onoga to u Boijoj Rei pie. Ono to je i Isaiji i Mateju
jedino bilo vano jeste naglaavanje injenice da je Isus zaet Svetim Duhom na
posve natprirodan nain, a ne propagiranje uenja o tome da je Marijin devinjak
ostao nepocepan. Uostalom, i iz samog teksta asopisa uoavamo da autoritet po
pitanju ovog uenja pravoslavnima ne predstavljaju bogonadahnuti prvovekovni
apostolski izvetaji, ve nadahnuto tumaenje blaenog Avgustina koji je iveo u IV i
V veku posle Hrista, dakle vie od etiri stotine godina nakon roenja Gospoda Mesije.
Jo je drastiniji primer navoenja teksta iz knjige proroka Jezekilja, utoliko pre to se
ovaj tekst niti odnosi na Hristovu majku, niti se u tom smislu igde spominje u
apostolskim spisima (za razliku od opravdanog navoenja Isaije 7:14 od strane ap.
Mateja). Da je tumaenje svetog Damaskina daleko od istinitog, i to onoliko koliko je
nebo udaljeno od zemlje, dokazae nam i sledee injenice koji proizilaze iz pomenute
starozavetne knjige.
Najpre, za ispravno razumevanje ovog, iz itavog konteksta od strane
pravoslavnih teologa - neveto istrgnutog, stiha 44. glave Jezekiljeve knjige, valja
veoma paljivo proitati itav kontekst od 40-48 poglavlja. Ukoliko to uinimo,
uoiemo da prorok u ovim poglavljima opisuje vienje budueg obnovljenog
jerusalimskog hrama, i prebivanje Boije slave meu svojim narodom Izrailjem. U
skladu sa zapisom kojeg nalazimo u 40:1, ovo vienje prorok Jezekilj je doiveo 572.
godine pre Hrista, dvadeset pet godina nakon deliminog rasejanja Jevreja iz Judeje
irom vavilonskog carstva od strane Navuhodonosora (koje se odigralo 597. god. pre
Hrista) tj. etrnaest godina nakon konanog razorenja Jerusalima i u njemu prelepog
Solomonovog hrama (koje se odigralo 586. god. pre Hrista). Razlog rasejanja Jevreja

1
Sveti knez Lazar, broj 1 (5), Prizren 1994. god. str. 60. Naglasak moj.
203
meu mnogoboce i razorenja Jerusalima i hrama jeste bilo gotovo potpuna narodna
odmetnutost od njihovog Gospoda Boga i iroka prihvaenost idolopoklonikih
obiaja, i to tokom vie vekova unazad. Nakon to se jedinstveno Davidovo i
Solomonovo carstvo raspalo na dva dela, vladar severnog carstva Jerovoam, uveo je
idolopoklonstvo sainjavanjem likova paganskih boanstava na svojoj teritoriji (1. Car.
12:26-33). Nedugo zatim, i juno carstvo je krenulo putem bogootpadnitva, a rezultat
narodnog odbijanja pokajanja kojeg su propovedali starozavetni proroci tokom vie
vekova, bio je poraz severnog carstva od strane Asirije 722. god. pre Hrista, kao i
konani poraz junog carstva 586. godine, kada je opljakan i do temelja sruen hram
u Jerusalimu. Hram Boiji, koji je trebao da predstavlja mesto u kome e se pokazivati
slava Gospodnja kao znak Njegovog prebivanja meu svojim izabranim narodom
1
, bio
je sruen, te je, kao i u vreme Samuila kada je koveg zaveta otet od strane Filisteja i
prenet u hram paganskih bogova, sa pravom moglo da se kae: Otide slava od Izrailja
(1. Sam. 4:22). U viziji proroka Jezekilja, opisanoj u poglavljima 40-48, za vreme dok
je narod ve godinama oplakivao svoje izgnanstvo, a Jerusalim i hram u njemu leali u
ruevinama, Gospod objavljuje svom sluzi budue obnovljenje svega opustelog, snano
naglaavajui da e doi vreme kada e Njegova slava ponovo prebivati meu
jevrejskim narodom okupljenim u svojoj zemlji. Gospod takoe do u najsitnije detalje
opisuje proroku dimenzije budueg hrama i svih pomonih prostorija, i obznanjuje
Njemu ugodan nain na koji e Izrailjci moi da ga slave i potuju. Nakon to mu je u
vienju pokazao kako e budui hram (zajedno sa okolnim prostorom) da bude
ureen, Gospod je Jezekilju predstavio i izgled kao i dimenzije zida koji e sa svih
strana da okruuje hramovni kompleks. Na ovom zidu postojala su troja jednakih
vrata, sa severa, juga i istoka. Iako se ulazei kroz bilo koja od ovih vrata moglo stii,
hodajui pravolinijski, do hramovnog predvorja, tj. oltara na kome su se prinosile
rtve, sama vrata na ulazu u Svetinju (prvu prostoriju hrama rezervisanu samo za
svetenike) kao i Svetinju nad Svetinjama bila su okrenuta u pravcu istonog zida.
Upravo iz tog pravca, pravca istoka, prorok Jezekilj je video da u hram ponovo dolazi
davno izgubljena slava Boija:
Potom me odvede k vratima koja gledaju na istok. I gle, slava Boga Izrailjeva
dohoae od istoka, i glas joj bijae kao glas velike vode, i zemlja se sjae od slave
njegove. (...) A slava Gospodnja ue u dom na vrata koja gledaju na istok. I podie me
duh i odvede me u unutranji trijem; i gle, dom bijae pun slave Gospodnje.
2

Nakon to je u nastavku saoptio jo neke zapovesti koje su se odnosile na ureenje
buduih bogosluenja, Gospod je izrekao i tekst koji je tema naeg prouavanja, a koji
se odnosi na zabranu daljeg prolaska kroz vrata kroz koja e po prorotvu, u
budunosti, jednom zauvek u hram ui Boija slava:
I odvede me opet k vratima spoljanjim od svetinje, koja gledaju na istok, a ona
bjehu zatvorena. I ree mi Gospod: ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i
niko da ne ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailjev uao na njih; zato neka budu
zatvorena.
3

Iz svega napred reenog uopte nije jasno kako je mogue da bilo ko moe u ovim
stihovima da pronae ono to u njima uopte ne pie, niti se njima na bilo koji nain

1
Vidi u: 2. Mojs. 29:42-46; 40:32-35; 1. Car. 8:10-11; 2. Dnev. 5:13-14.
2
Jezekilj 43:1-2, 4-5.
3
Jezekilj 44:1-2.
204
upuuje - a to je ukazivanje na utrobu (ili bolje reeno: devinjak, rodnicu i matericu)
Marije, majke Gospoda Isusa Hrista?
Ipak, ukoliko pravoslavni ele da i dalje istrajavaju u tvrdnji da su istona vrata na
zidu jerusalimskog hrama, kroz koja e tek u budunosti
1
proi i naseliti se Gospodnja
slava, proroki ukazivala na Marijine enske polne organe (sledei u tome nepravilna
tumaenja svetih otaca), morali bi da daju odgovor na jo neka, reklo bi se, pomalo
bizarna pitanja. Jedno od njih glasi, na primer, na koje se druge Marijine telesne
organe odnose preostala dvoja vrata na zidu budueg jerusalimskog hrama kroz koja
je reeno da e, za razliku od istonih kroz koja je proao jedino Gospod, moi da

1
Kao i mnoga druga starozavetna proroanstva, i ovo o ponovnoj izgradnji jerusalimskog hrama poseduje
viekratno ispunjenje. Odreeni delovi teksta iz Jez. 40-48. glave su zapisani radi ohrabrenja izrailjskog
naroda koji se nalazio u izgnanstvu, poruujui mu da e doi dan njihovog povratka u zemlju praotaca,
kao i obnovljenje poruenog hrama. Meutim, ukoliko dobro obratimo panju, stihovi 43:1-5 i 44:1-2 nam
daju do znanja da e Boija slava, nakon svoga prolaska kroz istona vrata, jednom zauvek ostati u
jerusalimskom hramu, te da vie nee naputati svoj narod. To je potvreno i u stihovima 43:4-7a. Tekst iz
Jez. 47:1-12 jasno svedoi da e ispod tog budueg hrama pokuljati izvor, iz koga e voda potei prema
moru. Stih 12. je gotovo potpuno identian onome iz Otkrivenja Jovanovog 22:1-2, i odnosi se na dogaaje
koji e se odigrati u dalekoj budunosti. Uporediemo ove stihove, navodei najpre starozavetni a potom i
novozavetni tekst:
Potom odvede me opet k vratima od doma, i gle, voda izlaae ispod praga od doma k istoku, jer lice domu
bijae prema istoku; i voda tecijae dolje s desne strane doma, s june strane oltara. (...) A kraj rijeke po
brijegu otud i odovud rae drveta svakojaka rodna, kojima lie nee opadati niti e roda na njima
nestajati; svakoga e mjeseca raati nov rod, jer joj voda tee iz svetinje; zato e rod njihov biti za jelo i
lie njihovo za lijek. (Jez. 47:1, 12).
I pokaza mi reku vode ivota, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Boijeg i Jagnjetovog. Nasred
njegove ulice i s obe strane reke drvee ivota koje raa dvanaest plodova, koje svakoga meseca donosi
svoj plod, a lie tog drvea je za isceljenje narodima. (Otk. 22:1-2).
Nakon to smo na ovaj nain uvideli da e punina Jezekiljevog proroanstva o zidanju novog hrama biti
ispunjena tek nakon dolaska carstva Mesije a potom i stvaranja nove zemlje i novog neba, obavezno
moramo da istaknemo da se ni proroanstvo o ulasku Gospodnje slave kroz istona vrata (44:2) u istoriji
do sada jo uvek nije ispunilo. Naime, iako je jerusalimski hram bio iznova sazidan nekoliko decenija
kasnije, od strane jevrejskih povratnika iz ropstva, pod vostvom Zorovavelja a potom i Jezdre i
Nehemije, proroanstvo o ulasku Gospodnje slave u to svetite se nikada nije obistinilo. Taj obnovljeni
hram je sruen 70. godine posle Hrista od strane Rimljana, a da se nije ispunila Re iz Jez. 43:7 koja je
najavila da e Gospod nastavati usred sinova Izrailjevijeh dovijeka. Sa druge strane, Novi zavet nam
prua odgovor kada e slava Gospodnja ui i od tada zanavek prebivati meu Boijim narodom. U
Otkrivenju stoji zapisano da e to biti tek nakon uspostavljanja Boijeg carstva:
I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga (...) I uh kako jedan jaki glas sa prestola
govori: vidi skinije Boije meu ljudima, i on e stanovati s njima, i oni e biti njegov narod, i sam Bog
bie s njima. (...) I nita vie nee biti prokleto. I presto Boiji i Jagnjetov bie u njemu, i sluitelji njegovi
sluie mu, i gledae njegovo lice, i njegovo ime bie na njihovim elima. I noi nee vie biti i nee im biti
potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer e ih Gospod Bog obasjavati i carovae u sve vekove. (Otk. 21:2-
3; 22:3-5. Naglasak moj).
Iz svega do sada izreenog potpuno je jasno da pomenuto Jezekiljevo proroanstvo iz 44:1-2 nema
apsolutno nikakve veze sa Marijom Isusovom majkom, niti pak predstavlja bilo kakvu najavu da e ona
zauvek ostati devica. Ovakvo proizvoljno tumaenje Pisma od strane sv. Damaskina je verovatno posledica
njegovog nedovoljnog poznavanja Starog i Novog zaveta, s obzirom da je pomenuti svetitelj iveo u VIII
veku posle Hrista u periodu znaajne duhovne neprosveenosti kao i cvetanja najrazliitijih nebiblijskih
doktrina i religijskih praksi koje su, na kraju, svoje mesto nale u okviru vaseljenskog hrianstva koje
se i danas manifestuje u vidu savremenog Pravoslavlja i Rimokatolicizma.
205
stalno ulazi i izlazi mnogobrojni bogobojazni narod (Jez. 46:8-10)? Takoe, ukoliko
istona vrata predstavljaju Marijinu utrobu koja je iznedrila Gospoda Isusa Hrista, ko
je onda taj knez za koga je, u stihu odmah nakon zapovesti o zabrani prolaska (44:3),
reeno da moe slobodno da jede nalazei se iza njih (dakle iza Marijine utrobe?!?) -
budui da je do njih doao uavi kroz severnu ili junu kapiju? Naravno,
podrazumeva se da smislenih odgovora koji bi mogli biti dati u skladu sa razmotrenim
pravoslavnim uenjem jednostavno nema niti ih moe biti.
Posle svega to smo saznali o pravom znaenju Jezekiljeve vizije ostaje nam da
zakljuimo da argumentacija pravoslavnih, koji u nedostatku biblijskih dokaza kojim
bi potvrdili svoja uenja poseu za grubim izvrtanjem inae jasnih proroanstava, i
citiranjem stihova potpuno izvan njihovog stvarnog konteksta, jasno ukazuje na
njihovu bespomonost i nemogunost da Biblijom obesnae kristalno jasnu
svetopisamsku objavu o Mariji koja je posle Isusovog roenja postala majkom i ostale
svoje dece. Naravno, neuspelom pokuaju pravoslavnih da negiraju jasno uenje
Pisma ne moe da pomogne ni uporeivanje Marije da kupinovim grmom koji je goreo
a nije sagorevao, a u kome se Mojsiju u Starom zavetu javio aneo Gospodnji sa
zapoveu o osloboenju Izrailjaca iz egipatskog ropstva (2. Mojs. 3:1-10). Ovakva
uporeivanja raznih biblijskih dogaaja i linosti, koja uopte nemaju nieg
zajednikog meu sobom (kao npr. nesagoriva kupina i Marija majka Gospoda Isusa),
slue iskljuivo pokuaju da se u okvirima tzv. hrianske crkve (Pravoslavne) sauvaju
izrazito nebiblijska verovanja kakvo je dogma o veitom Marijinom devianstvu.
Uostalom, poto je ve Marija od strane svetih otaca bila uporeivana sa biljkama i
hramskim vratima nije jasno zbog ega joj nije naena slinost i u, na primer,
Valamovoj magarici koja je bila jedina ivotinja koju je Bog stvorio, a koja je u
odreenom trenutku govorila ljudskim glasom i nerazumnom proroku uputila
smislenu poruku (4. Mojs. 22. gl.)? Moda bi bilo uputno rei da, kao to je pomenuta
magarica jedina meu ivotinjama govorila ljudskim glasom, i to samo jedanput u
ivotu, tako je i Marija bila jedina koja je udostojena da rodi Sina Boijeg, i da nadalje
zauvek prestane sa raanjem dece? No, moda i nije sasvim iskljueno da je nekome
od pravoslavnih i ovakvo (bogohulno) uporeenje nekada padalo na um.
Naim daljim prouavanjem predanja kojih se dri Istona crkva, zaokruiemo
vei deo verovanja koja se odnose na Isusovu majku. Kao to je bio sluaj i do sada, i
ovoga puta emo se uveriti da su pravoslavno uenje i biblijsko otkrivenje u
nepomirljivoj suprotnosti.
Uspenje presvete Bogorodice
Verovanje Pravoslavne crkve koje konano kri put ustolienju Isusove majke kao
nebeske posrednice i carice, a koje nema ama ba nikakvog temelja u Svetom pismu,
jeste uenje o njenom vaskrsenju iz mrtvih i vaznesenju na nebo. Evo ta nam o ovim
nazovi dogaajima pripoveda sveto predanje:
Jovan imae dom na Sionu u Jerusalimu, u koji se nastani i Bogorodica i osta da
ivi do kraja svojih dana na zemlji. Svojim molitvama, blagim savetima, krotou i
trpeljivou ona mnogo pomagae apostolima Sina svoga. (...) Jednom prilikom javi joj
se arhangel Gavril, i objavi joj, da e kroz tri dana biti upokojena. I dade joj angel Boji
jednu granu palmovu, koja e se nositi pri njenom sprovodu. S velikom radou ona se
vrati domu poelevi u srcu, da jo jedanput u ovom ivotu vidi sve apostole Hristove.
206
Gospod joj ispuni ovu elju, i svi apostoli, noeni angelima i oblacima, najedanput se
sabrae u dom Jovanov na Sionu. Sa velikom radou vide ona svete apostole, ohrabri
ih, posavetova i utei; potom mirno predade duh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti
telesne. Apostoli uzee koveg s telom njenim, od koga izlaae aromatni miris, i u
pratnji mnotva hriana prenee u vrt Getsimanski u grobnicu sv. Joakima i Ane. Od
zlobnih Jevreja zaklanjae ih oblak po Promislu Bojem. Neki svetenik jevrejski,
Atonije, dohvati rukama koveg u nameri da ga preturi, ali u tom asu angel Boji
odsee mu obe ruke. Tada on zavapi apostolima za pomo, i bi isceljen poto izjavi
svoju veru u Gospoda Isusa Hrista. Apostol Toma bee izostao, opet po Bojem
Promislu, da bi se tako opet otkrila jedna nova i preslavna tajna o Svetoj Bogorodici.
Treeg dana stie i on, i poeli da celiva telo Svete Preiste. No kada apostoli otvorie
grob, naoe samo platanicu, a tela ne bee u grobu. Toga veera ona se javi
apostolima mnotvom angela okruena, i ree im: Radujte se, ja u biti s vama
navek. Ne zna se tano, koliko stara bee Bogorodica u vreme uspenija svoga, ali
preovlauje miljenje, da je bila prela 60 godina svoga zemnog veka.
1

Dakle, kao to smo to inili i sa prethodnim Bogorodiinim praznicima, tako
elim da i u ovom sluaju dokaemo svu nedoslednost pomenutih verovanja u odnosu
na apostolske novozavetne izvetaje.
Poeemo od poslednje tvrdnje da je Marija ivela neto vie od 60 godina. Ukoliko
je ova izjava tana (a to je jedina tvrdnja koja bi mogla da bude u saglasju sa Biblijom),
to znai da je njena smrt datirana izmeu 35. i 50. godine nove ere (uz pretpostavku da
je imala izmeu 15-20 godina kada je rodila Isusa to je vrlo verovatno). To bi
znailo da je Isusova majka umrla pre nego to je zapisana ijedna knjiga Novoga
zaveta, tj. u vreme kada se Hristovo uenje jo uvek prenosilo usmenim putem. Ubrzo
nakon toga, apostoli su poeli sa pisanjem poslanica i ostalih kanonizovanih zapisa.
Prvo pitanje koje se namee jeste zbog ega apostoli nisu zapisali niti jednu re o
ovom, po svemu sudei, veoma vanom dogaaju za spasenje itavog sveta? Pomenuti
dogaaj bi im bio mnogo sveiji u seanju nego oni iz vremena Isusovog detinjstva,
mladosti i mesijanske slube! Knjiga Dela apostolskih nam opisuje deavanja koja su
smetena u period od Hristovog vaznesenja, oko 31. god. nove ere, pa do Pavlovog
boravka u Rimu oko 60. god. prvog veka. Dakle, uspenije Bogorodice se odigralo na
polovini vremenskog perioda kojeg nam opisuje knjiga Dela. Prema onome to se
veruje o uspeniju, moemo sa sigurnou da tvrdimo da je ono ubedljivo najudesniji
dogaaj koji se zbio u tom vremenskom periodu. I pored velikih uda koje su inili
apostoli, kao to su na primer isceljenje hromog na vratima hrama, smrt Ananije i
Safire, Stefanovo vienje Boije slave i Hrista na nebu, isceljenje hromog u Listri,
isceljenja putem Petrove senke i Pavlovih maramica
2
, u pripovesti koja opisuje
vaskrsenje i vaznesenje Bogorodice uoavamo nekoliko velikih uda u vezi samo
jednog dogaaja. itamo o aneoskoj najavi Marijine smrti, donoenju apostola na
oblacima u njeno prisustvo kao i pouenje apostola od strane ove ene koja je bila na

1
Ohridski prolog, str. 582. (15. avgust). Naglasak moj.
2
Vidi: Dela apostolska, poglavlja 2, 5, 7, 14, 19.
207
samrti.
1
Meutim, tu udima nije bio kraj. Ona najfantastinija su tek predstojala.
Nakon smrti Bogorodice, apostoli su stavili njeno telo u koveg (iako nam jevrejska
tradicija i obiaji govore da su ljudi toga vremena u Izrailju upotrebljavali mnogo ee
otvorena nosila nego zatvorene kovege; sahranjivanje se nije vrilo u kovezima ve
polaganjem tela uvijenog u posmrtne haljine u grob isklesan u steni
2
) iz koga je izlazio
aromatski miris, a od pogleda ostalih ih je zaklanjao oblak. Takoe, tu su i odseene pa
potom isceljene ruke svetenika Atonija (ovaj dogaaj neverovatno lii na odsecanje i
isceljenje uva prvosvetenikovog sluge Malha; Lk. 22:49-51; Jn. 18:10). Da bi se ovo
predanje to vie pribliilo po slinosti evaneljima, preslikani su jo neki momenti,
kao to je Tomin izostanak sa sahrane i uveravanje u njeno vaskrsenje. Naravno,
najvee svetogre predstavlja epizoda o Marijinom javljanju apostolima posle
vaskrsnua i izjava o njenoj svudaprisutnosti osobine koju ne poseduje ni jedno
stvoreno bie sem Boga. ta bi drugo mogla da znai Bogorodiina reenica: Radujte
se, jer ja sam s vama u sve dane
3
, nego preuzimanje boanskog atributa
svudaprisutnosti koju je Gospod Isus Hristos primenio na sebe u ev. po Mateju 28:20,
kada je rekao: I evo ja sam s vama u sve dane do svretka sveta.?!?
Mudri Solomon je u svojoj molitvi izgovorio:
I ree: Gospode Boe Izrailjev! Nema Boga takoga kakav si ti gore na nebu
ni dolje na zemlji, koji uva zavjet i milost slugama svojim, koje hode pred tobom
svijem srcem svojim. (...) Ali hoe li doista Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i
nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom to ga
sazida?
4

Psalmista takoe istie da je samo Bog svuda prisutan:
Kojim putem da odem od tebe,
da pobegnem od pogleda tvoga?
Popnem li se do samih nebesa,
i tamo u na tebe naii;
spustim li se u tamni svet smrti,
pa i tamo tebe u zatei.
Da poletim ka istoku sunca,
da poletim njegovom zapadu,
da poletim s kraja na kraj sveta
i tamo me ruka tvoja stie
i desnica prihvata me tvoja.
I da reem: Nek me skrije tama.

1
Teko je verovati da su apostoli ikada od bilo koje hrianke primali neka posebna duhovna pouenja. Da je
to bila istina, onda ap. Pavle nikada ne bi mogao da napie: Kao u svima crkvama svetih, ene da ute u
crkvama; jer njima nije doputeno da govore... (1. Kor. 14:34. Naglasak moj); kao ni: ena neka se ui u
miru i svakoj pobonosti. eni pak ne doputam da druge ui... (1. Timoteju 2:11-12). Ove zabrane ne
postavljaju ene u podreeni poloaj u Crkvi ve objanjavaju Bogom dati poredak u crkvenom duhovnom
vostvu.
2
Navedeno prema: Tumaenje evanelja po Luki; Leon Moris, Dobra Vest -Novi Sad, 1983. g. str. 140. Vidi i
ev. po Jovanu 11:38-44; kao i 19:38-41.
3
Veronauka u kui, Versko dobrotvorno starateljstvo, 4. izdanje, Beograd, 1991. g. str. 55. Naglasak moj.
4
1. Carevima 8:23, 27. Naglasak moj.
208
No nek bude svuda oko mene!
Ali za te tama nije tamna,
a no ti je kao svetlost dana.
1

Stoga, svako ko osim Gospoda izrekne tvrdnju da e biti sa svojim uenicima svuda
i na svakom mestu uvek, mora isto tako biti sveprisutan (ali i sveznajui,
svepametan, svemoan itd.). Neko je izraunao da se u dananje vreme, iz usta
milijardu i trista miliona rimokatolika i pravoslavnih (jer se svi oni mole Bogorodici),
svake sekunde vine u nebo oko pedeset hiljada molitava sa svih krajeva sveta.
Sasvim je sigurno da niko sem Trojedinog Boga ne moe da primi ovoliko informacija
u sekundi istovremeno.
Poslednje to elim da istaknem u reavanju misterije o uspenju je molitva koju
su izrekli apostoli uskrsloj Mariji nakon to su je ugledali. Ta kratka molitva (koja
mnogo vie lii na vapaj za pomo) glasi:
Apostoli na to uskliknue: Presveta Bogorodice, pomozi nam!
2

Kao to sam ve ranije istakao, Sveto pismo ne samo da nam nita ne govori o ovom
kompleksnom dogaaju, nego nigde ni ne spominje da je bilo ko u prvoj Crkvi Mariju
nazivao Bogorodicom
3
. U svim novozavetnim stihovima u kojima se pominje Isusova
majka
4
, apostoli, evanelisti kao i ostale linosti pomenute u Bibliji, Mariju nazivaju
prosto po imenu, ne dajui joj nikakve druge epitete.
5
Ukoliko je jo pre poetka
pisanja Novog zaveta bilo uobiajeno da se Marija naziva Bogorodicom, onda je pravo
udo to to nije ni na jednom jedinom mestu od apostola zabeleeno.
Nemaki autor Ernst Benz, vrsni poznavalac pravoslavne teologije, u svojoj knjizi
Duh i ivot istone crkve koju je napisao u znak zahvalnosti svojim veoma
cijenjenim ivuim i umrlim uiteljima pravoslavnog teolokog instituta u Parizu,
kae izmeu ostalog i sledee:

1
Psalmi, preveo i prepevao dr Aleksandar Birvi, Britansko i inostrano biblijsko drutvo Beograd, 1990.
Psalam 139:1-12.
2
Veronauka u kui, Beograd 1991. str. 55.
3
Iako profesor pravoslavne bogoslovije Jevrem A. Ili, u svojoj knjizi O praznicima Pravoslavne crkve
(Beograd, 1886. god. u izdanju Kraljevske srpske dravne tamparije), tvrdi da se od momenta Marijinog
vaskrsenja slavilo ime presvete Deve Marije po svima mestima gde se slavilo ime Isusa Hrista, takvih
podataka nema niti u apostolskim spisima niti u istorijskim dokumentima. Zapravo, ovakva tvrdnja
pomenutog pravoslavnog autora potie iz svetog predanja, odnosno uenja svetih otaca koji su
posedovali snanu elju da prvovekovnom hrianstvu pripiu znaajni deo svog pogrenog verovanja. U
stvari, u samom nastavku teksta kojeg sam delimino citirao, prof. Ili je priznao da Marija nije bila
nazivana Bogorodicom u prvom stoleu, ve da ju je ...naa Crkva nazvala Bogorodicom i
Bogomaterom. A za spomen smrti njene ustanovljen je praznik Velika Gospoa (...) Praznovanje
Velike Gospoe iznosi nam slavu Bogorodiinu na nebu, i opominje nas da smo duni moliti se
Bogorodici, kao naoj zastupnici pred Bogom.
4
Mt. 1:20; 2:13, 14, 20; 13:55; Mk. 3:31-35; 6:3; Lk. 1:27, 30, 38-39, 46, 56; 2:5, 16, 19, 34, 51; 8:19-21; Jn.
2:3-5; 19:25-27; Dela ap. 1:14.
5
Kao to je poznato, apostoli su pisali svoje evanelske izvetaje sa vremenske distance od 30-60 godina
nakon odigravanja dogaaja. Stoga, da su znali da je neko Mariju nazivao Bogorodicom, ili da su je i
sami tako zvali onda bi bezmalo svi stihovi u kojima se ona pominje glasili znatno drugaije. Ipak, poto
je naziv Majka Boija i sl. bio uveden u hriansku dogmu tek narednih vekova pod uticajem paganizma,
jasno je da su Gospodnji uenici oslovljavali Mariju samo po imenu i nikako drugaije.
209
Razvoj tovanja Majke Boje kao Bogorodice - theotokos i stvaranje
odnosne dogme jedan je od zadivljujuih dogaaja u povijesti stare crkve. Novi
Zavjet prua samo neznatna uporita za ovaj razvoj, dapae, za
stvaranje nekog posebnog tovanja Marije pokazuje se posve
nedovoljnim, jer uz Isusa Krista, koji se u sva etiri evenelja (evanelja, prim. I.
S.) nalazi sam u sreditu, Marija je potpuno u pozadini. U evaneljima se moe
jasno vidjeti da se Isusov razvoj u propovjednika kraljevstva Bojega odvijao u veoma
otrom suprotstavljanju svojoj obitelji, koja je, prema Markovom Evanelju, bila tako
malo uvjerena u njegovo poslanje, da ga je smatrala nenormalnim (Mk. 3, 21).
Dosljedno tome, sva evanelja istiu da se Isus odvojio od svoje obitelji i da je,
takoer, pred svojim uenicima pridavao vrijednost tom odvajanju. Ivanovo
Evanelje, takoer, sadri tragove veoma napetog odnosa Isusa prema svojoj majci.
Dodue, Marija se pojavljuje dva puta bez naznaavanja oznake kao majka Isusova;
meutim, sam Isus joj redovito ne spominje ime i obraa joj se rijeju: eno!, to je,
prema idovskom obiaju, neobino uvredljivo. Tvrda rije - eno, to ja imam s
tobom? (Iv. 2, 4) najsnaniji je izraz svjesnog distanciranja.
1

Poto smo na ovaj nain pokazali da ni ovo pravoslavno predanje nema nieg
zajednikog sa boanskim biblijskim izvetajem, dolazimo do dela u kome emo uz
pomo istorijskih injenica obelodaniti poreklo i izvorite verovanja veinske crkve u
Srbiji po pitanju Majke Boije.
Pagansko poreklo Majke Boije
U jednom irem, komparativno religijskom i mitolokom kontekstu arhetipski
lik device Marije (koja je od petog veka, na saboru u Efesu, proglaena i za
Bogorodicu), mogao bi se, mislim, dovesti u vezu sa kultom Boginje Majke to se sree
u gotovo svim tradicionalnim religijama Istoka i Zapada. U raznim kulturama
antikog, orijentalnog i helenistikog sveta ona je poznata kao Izis, Afrodita, Inana,
Sibila, Maja ili akti.
2

Apostolski naslednici, stareine ondanjih zajednica, u mnogim sluajevima nisu
bili na oprezu u ouvanju vere koja je jednom zauvek predana svetima, pa su se u
verovanje ranih crkvenih zajednica poele da uvode ideje koje nisu bile izvorno
hrianske, ve su imale poreklo u religijama paganskih naroda i raznim filozofskim
pravcima. Jedno od takvih verovanja je i proglaenje Isusove majke za Majku Boiju i
caricu nebesku.
Najvei Boiji neprijatelj, sotona, znajui za Gospodnju najavu roenja Spasitelja
uz pomo devianske majke
3
, vekovima je planirao ovu podmuklu podvalu.
Kao to je to bio sluaj sa palim pretpotopnim svetom, avo je i posle velike vodene
katastrofe zaveo ljude na pagansko mnogobotvo. Jedna od karakteristika toga
paganizma u drevnom Sumeru je bila i imitacija i ruganje boanskoj Trojici, u vidu
trijade bogova koji su se zvali Nana (Sin), Inana i Utu (ama). Nana je bio bog

1
Ernst Benz, Duh i ivot Istone crkve, I. P. Svjetlost Sarajevo, 1991. g. str. 55-56. Naglasak moj.
2
Vukomanovi, Rani hrianski mitovi, 1997. str. 58-59.
3
1. Mojsijeva 3:15.
210
Meseca i otac Inane i Utua. Inana je bila zapravo planeta Venera (zvezda Danica),
boginja plodnosti, ljubavi i rata, a Utu je bio bog Sunca.
1

Profesor Miroslav Markovi u svojim Studijama o religiji antike, govorei o grkoj
boginji Afroditi, napominje da ona nije poticala sa tog podruja (iz Grke), ve je
pristigla sa bliskog istoka:
Nego da ponemo od poetka. Daleko ranije (negde oko 3000. pre Hrista) ivela je
u mesopotamijskim gradovima Uruku i Vavilonu jedna mona sumerska boginja po
imenu Inanna. Imala je mnogo ljubavnika, ali joj je najvoljeniji bio smrtni pastir po
imenu Dumuzi. Na nesreu, Dumuzi je umro mlad. Poevi od oko 2400. pre Hrista,
akadsko ime ove boginje javlja se kao Esh-tar, a starovavilonsko kao Ishtar.
2

Da se sada okrenemo Afroditinoj staramajci, sumerskoj boginji Inani, akadskoj
Itar. To je bila mona boginja seksualne ljubavi i plodnosti jo od poetka treeg
milenijuma pre Hrista. Ali, kako je rat bio glavna delatnost svakog asirskog kralja i
kako je Itar bila njegova boanska supruga, kraljica je osetila kao svoju dunost da za
svoga supruga postane i boginja rata. Pratila bi mua na vojnim ekspedicijama da
osigura uspeh njegovih brojnih osvajanja. Trea funkcija bila joj je da bude i kraljica
neba, to pokazuje da je Itar bila poistoveena sa planetom Venerom.
3

Dakle, pomenuta boginja Itar je bila nazivana caricom nebeskom i imala je
znaajnu ulogu u tadanjem panteonu bogova. Enciklopedijski izvori nam kazuju da je
pomenuta boginja uglavnom bila, na kipovima kojima je predstavljana, izobraavana
kao majka koja u naruju dri malo muko dete.
4
Ova boginja je najverovatnije bila
poznata i pre rasejanja sa podruja vavilonske kule (1. Mojs. 11. pogl.), tako da su sva
plemena ponela sa sobom njen kult nakon pometnje u meusobnom sporazumevanju.
Tako, svaki narod je nastavio potovanje nebeske carice, samo pod drugim imenom.
Ona je u Kini bila poznata pod imenom ingmu (Sveta Majka). Prikazivana je sa
detetom u rukama i zracima slave oko glave. Stari Germani su potovali devicu Hertu
koja je takoe prikazivana sa detetom u rukama. Skandinavci su je poznavali pod
imenom Disa, Etrurci Nutria, a Druidi su je nazivali Virgo Patitura (Majka Boija).
Indijci su imali vie ovakvih boanskih Majki Devaki sa sinom Krinom kao i
boginju Isi sa detetom Isvarom. Grcima je nebeska carica bila poznata kao Afrodita,
Rimljanima Venera a u Aziji kao Kibela. Egipani su slavili Majku kao boginju Izidu
(Izis) a njeno dete kao Horusa. Starozavetnim Izrailjcima je ova boginja bila poznata
pod imenom Astarta, a poticala je iz religije tadanjih Feniana.
5

Govorei o ljubavniku grke boginje Afrodite Adonisu, istoriar N. A. Kun nam
saoptava i neke od osobina ove boginje:
Afrodita je u poetku bila boginja neba koja je slala kiu - a takoe, izgleda, i
boginja mora. U tom mitu o boginji Afroditi jako se ispoljio uticaj Istoka, uglavnom
kult fenianske boginje Astarte. Afrodita, meutim, postepeno postaje boginja ljubavi.
Bog ljubavi Eros - Amor - njen je sin.
6


1
Navedeno prema: Mira Elijade, Vodi kroz svetske religije, Narodna knjiga Alfa, 1996. str. 222.
2
Miroslav Markovi, Studije o religiji antike, Niki 2001. str. 13.
3
Navedeno delo, str. 14-15. Naglasak moj.
4
Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, Deluxe 2000. izdanje na CD-R, ISHTAR.
5
Navedeno prema: Ralph Woodrow, Babilonska Misterijska Religija, 1991. str. 11-18.
6
N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grke, Deija knjiga, Beograd 1990. god. str. 61.
211
Mit o Adonisu i Afroditi Grci su pozajmili od Feniana. Ime Adonis nije grkog
porekla, ve fenianskog, i znai gospodar. Feniani su, pak, taj mit pozajmili od
Vavilonaca; vavilonski je mit o boginji ljubavi Itar i prekrasnom Tamuzu, koji je
umirao i svako prolee vaskrsavao.
1

I Izrailjci su u periodu od nekoliko vekova, sa kraim pauzama kada su vladali
poboni carevi, odavali potovanje paganskim boanstvima Valu i Astarti (carici
nebeskoj), umesto svome Bogu Jahveu (Jehovi):
I sinovi Izrailjevi, inie to je zlo pred Gospodom, i sluie Valima. I ostavie
Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje Misirske, i pooe za drugim
bogovima izmeu bogova onijeh naroda koji bijahu oko njih, i klanjae im se, i
razgnjevie Gospoda. I ostavie Gospoda, i sluae Valu i Astarotama.
2

Veoma je alosna injenica da su oni koji su imali Boiji Zakon (tj. Sveto pismo) i
spoznanje pravoga Boga, okretali njemu lea i sluili paganskim idolima. ta vie, pod
ovaj uticaj paganizma je potpao i mudri izrailjski car Solomon, koji je pod nagovorom
svojih mnogobrojnih ena paganki, takoe kasnije sluio i zidao oltare Astarti tj.
nebeskoj carici:
I Solomun hoae za Astarotom, boginjom Sidonskom, za Melhomom, gadom
Amonskim. I injae Solomun to bjee zlo pred Gospodom, i ne hoae sasvijem za
Gospodom kao David otac njegov. (1. Carevima 11:5-6).
U vreme Boijeg proroka Jeremije (VII i VI vek pre Hrista), Gospod je otrim
reima opominjao Izrailjce zbog njihovog bogootpadnikog ponaanja. Izmeu
ostalog, upozorio ih je da se ne klanjaju i ne slue carici nebeskoj:
Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podii vike ni molbe za njih, i ne govori mi za
njih, jer te neu usliiti. Zar ne vidi ta ine po gradovima Judinijem i po ulicama
Jerusalimskim? Sinovi kupe drva, a ocevi loe oganj, i ene mijese tijesto, da peku
kolae carici nebeskoj, i da ljevaju naljeve drugim bogovima, da bi mene draili.
3

Krajnji rezultat odbacivanja pravog bogopotovanja i slavljenja nebeske carice, za
tadanje Jevreje nije bio ni malo povoljan. Gospod je dozvolio Vaviloncima da osvoje
njihovu zemlju, mnoge Izrailjce pobiju a ostatak odvedu u ropstvo.
4

Isusova majka Marija kao carica nebeska
Okusivi prirodnu smrt po ovetvu u Svom Uspenju, Ona nije ostala zadrana
truljenjem nego je, prema crkvenom verovanju, bila vaskrsnuta od Svog Sina posle tri
dana i prebiva u svom proslavljenom telu s desne strane Njegove na nebesima kao
Nebeska Carica.
5

Iako evanelisti nigde ne nagovetavaju ni najmanju ideju da bi Isusova majka
mogla biti nebeska carica, Pravoslavna crkva smatra ovakvo potovanje Marije jedino
ispravnim i pravovernim. Oigledno je da je u istoriji crkve u odreenom momentu

1
Navedeno delo, str. 65.
2
Knjiga o sudijama 2:11-13; Vidi jo i: Knjiga o sudijama 10:6; 1. Samuilova 7:3-4; 12:10; 1. Carevima 11:5; 2.
Carevima 23:13; Jezekilj 8. gl. Naglasak moj.
3
Knj. proroka Jeremije 7:16-18. Naglasak moj.
4
Vidi: 2. Carevima 24. i 25. poglavlje.
5
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 185. Naglasak moj.
212
dolo do sinkretizma tj. stapanja paganskih shvatanja sa hrianskim verovanjem.
Ovakav konkretni sinkretizam potvruje i Ernst Benz:
Pouno je da je tovanje Majke Boje poprimilo snaan zamah u
vremenu kada je Konstantin Kransku crkvu priznao slubenom crkvom carstva i
kada su poganske mase Rimskoga Carstva poele pristupati u Crkvu. Narodi
Sredozemlja i Bliskoga istoka, ija je pobonost i religiozna svijest tisuljeima
stvarana preko kulta velike majke-boice i boanske djevice razvoj koji je vodio od
starih narodnih religija babilonske Astarte do misterijskog kulta kasnohelenistikog
vremena, u kojem je velika boica starih narodnih religija nala svoje tovanje kao
kultna boica jedne dobrovoljne zajednice mista svih naroda i nacija nisu se mogli
sroditi samo s vlau Boga-Oca i strogom patrijarhalnom strukturom idovskog
poimanja Boga to je preuzela prakranska poruka. Tisuljetno oblikovanje
pobonosti preko kultnog tovanja velike djevice i majke trailo je, takoer, u
kranskoj Crkvi, usprkos nepovoljnim pretpostavkama, neku novu izraajnu
mogunost i nalo je u tovanju djevianske Majke Boje, u kojoj se izvrilo otajstveno
sjedinjenje boanskog Logosa sa ljudskom naravi. Spontani impuls narodne
pobonosti, koji je prodirao ovim pravcem, iao je daleko ispred prakse i nauke
Crkve.
1

Veoma zanimljiv je i podatak koji iznosi prof. Miroslav Markovi, a koji nam
potvruje jak uticaj paganizma na razvoj uenja o Bogorodici:
Razume se, kao kraljica neba, kao planeta Venera, kao zvezda Zornjaa
(Phosphoros) i Veernjaa (Hesperos), boginja Itar-Atar-Afrodita vlada i morem.
Ona razgoni oblake bure i stiava talase. Zato je postala zatitnica moreplovaca, pa
dobija epitete Pontia, Euploia i Limenia (boginja srene plovidbe i mirne luke).
Rana hrianska devica Marija nasledila je od Afrodite funkcije nebeske kraljice
(Regina caeli), vladateljke mora
2
(Venus marina) i zatitnice moreplovaca. Da
spomenem samo da se i dan-danas po mnogim seoskim crkvama Afroditina ostrva
Kipra narod moli Bogorodici pod imenom Panagia Aphroditissa (presveta
Afrodita).
3

Ikone presvete Bogorodice (Nebeske carice)
Boginja Majka je, meu narodima kojima je bila poznata, nazivana i Mylitta to u
prevodu znai posrednica
4
, te stoga ne udi to se tako naziva i Marija u Pravoslavlju,
iako takav naziv nema nikakve biblijske osnove. Istorija nam takoe tvrdi da su u
vreme paganizacije hrianstva, egipatski crkveni episkopi posebnom uredbom
preimenovali kipove Izide i Horusa u likove Marije i Isusa bez ikakvog prekida u
kontinuitetu.
5
Na taj nain su paganski ikonosluitelji nastavili da se klanjaju istim
predstavama samo sa razliitim imenima.

1
Ernst Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 56. Naglasak moj.
2
U knjiici pod naslovom Praznici presvete Bogorodice (Biblioteka Slave, Grafopan, Beograd 2000. god.)
na str. 25, kazuje se izmeu ostalog da ime Marija u prevodu znai Vladarka i Najuzvienija, a da mu
se pridaju i druga vana znaenja kao npr. naalnica mora.
3
Miroslav Markovi, Studije o religiji antike, 2001. god. str. 16. Naglasak moj.
4
Navedeno prema: R. Woodrow, str. 16.
5
Navedeno delo, str. 17.
213
Ernst Benz nam daje veoma korisne podatke o vremenu nastanka prvih ikona
Bogorodice:
Za ikonu Marije ne postoji neko tako neposredno dogmatsko stajalite u Novom
Zavjetu. Pretpostavke za nastanak ikone Majke Boije stvorila je tek marijologija IV.
stoljea. Jako mali broj novozavjetnih izriaja o slici Marije nadomjeten je u
Istonopravoslavnoj crkvi mnogobrojnim legendama o Mariji, koje se prije svega
bave udesnim pojavljivanjem udotvornih slika Majke Boije.
1

Ono to je posebno vano jeste da se Marija na pravoslavnim ikonama uglavnom
predstavlja zajedno sa Isusom kojeg dri u naruju. Identini prikazi Nebeske carice sa
boanskim detetom se mogu videti u mnogim, ranije pobrojanim, starim religijama i
kultovima (ukoliko posetite dom nekoga od potovalaca Krine, najverovatnije je da
ete uoiti, meu ostalim slikama, i predstavu device Devaki sa njenim sinom, koja je
veoma slina pravoslavnim ikonama Marije i Isusa). Na jednoj, koja je nazvana
ikonom Presvete Bogorodice mlekopitatelnice
2
, prikazana je Marija kako doji bebu
Isusa. Profesor Markovi nam saoptava i o tome nekoliko rei:
Poslednji moj argument tie se motiva mati i njeno dete, Afrodite i Erosa. (...) Mi
emo se ovde ograniiti na takozvani kurotrofni tip predstava boginje, to jest Afrodite
sa bebom Erosom bilo na svojim grudima, bilo na krilu. (...) Boginja ljubavi i njena
beba postali su popularan motiv u grkoj umetnosti (...). Oslikana vaza sa Lipara (330.
pre Hrista; LIMC 1238) pokazuje srenu majku kako doji svoju bebu, Venus
lactans. Slina terakota iz Britanskog muzeja pokazuje u istom poloaju Isis lactans (I
vek pre Hrista), to jest veliku egipatsku boginju Izidu, kako doji svoju bebu
Harpokrata (u egipatskom, bebu Horusa). Na sledei korak je da uporedimo Isis
lactans iz Karanisa u Egiptu (oko 300. posle Hrista) sa Maria lactans (Devicom
Marijom sa malim Hristom na grudima) sa bareljefa iz Medinet Madi (oko 500. posle
Hrista, sada u Berlinu): one su istovetne, a jedina bitna razlika je u tome to je
umetnik Mariji dodao dva krsta.
Zakljuak je jasan: arheoloki tip Venus lactans uticao je na tip Isis lactans, a ovaj
opet na ranohriansku ikonografiju u vidu Maria lactans (tj. pravoslavnu ikonu
Bogorodice mlekopitatelnice, prim. I. S.). (...) Da uinimo korak dalje kampanska
oinochoe (oko 350. pre Hrista; sada u Parizu; LIMC 1241) pokazuje Afroditu kako ljubi
maloga Erosa: upravo tako ljubi Devica Marija svoju bebu Hrista na najpoznatijoj
ruskoj ikoni, Devici iz Vladimira, koju je naslikao vizantijski umetnik oko 1125. godine
(sada u crkvi u Kremlju). Ukratko, verske tradicije su duga veka, te su mnogi
vidovi Afrodite preneseni na Devicu Mariju.
3


1
Ernst Benz, str. 18. Naglasak moj.
2
Vidi: Ohridski prolog, str. 28.
3
M. Markovi, str. 25-26. Naglasak moj. Pravoslavni svetenik Boidar Mija priznaje da, po njegovim
reima, likovne predstave paganskih boanstava Apolona i Artemide nisu jednostavno kopirane i
predstavljene ikonama Hrista i Bogorodice, mada su i od jednog i od drugog lika uzeti izvesni
odgovarajui slikovni elementi, oni koji su, tehnikom slikanja, mogli sluiti izraajnosti lika. Vidi: Ikona
sveta slika, str. 30. Partenon, Beograd 1997. god.
214
Zakljuak
Na zakljuak bi mogao biti istovetan onome kojeg je predstavio prethodno
navedeni autor. Na osnovu detaljnog prouavanja tekstova Svetog pisma koji govore o
Isusovoj majci Mariji, kao i pregleda paganskih religija, moemo sa sigurnou da
tvrdimo da verovanje pravoslavnog hrianstva nije zasnovano na nepogreivim
izvetajima bogonadahnute Rei. Sa alou moramo da konstatujemo da se bogoslovi
i vernici pomenutog ogranka hrianske vere nalaze u zabludi po upravo prouenom
pitanju, sledei uenja svetih otaca koji su ih i zaveli na ovu stranputicu.
Izrailjci su u starozavetno vreme ovako poruili Boijem proroku koji ih je
upozoravao da potovanje Nebeske carice nije po volji Svemoguega:
Tada (...) svi oni ljudi oholi rekoe Jeremiji govorei: nije istina to govori; nije te
poslao Gospod Bog na da nam kae (...) to nam kaza u ime Gospodnje, ne emo te
posluati; Nego emo initi sve to je izalo iz naih usta kadei carici nebeskoj i
ljevajui joj naljeve, kao to smo inili mi i oci nai, carevi nai i knezovi nai po
ulicama...
1

Iskreno se nadam da e izvestan procenat pripadnika mog srpskog naroda posluati
Re Gospodnju koja je veoma jasna, te da nee nastaviti da kre Njegovu volju poput
onih u Jeremijino vreme, na koje je Gospod kasnije iskalio svoj sveti gnev.
Pored ovih ve utvrenih istina o verovanjima Istone crkve, druge istorijske
injenice u razmatranjima ostalih njenih dogmata
2
, jo jedanput e nas utvrditi u
stanovitu da Pravoslavna crkva nipoto ne predstavlja produetak ranoapostolske,
Hristom ustanovljene Crkve.
Naredna poglavlja e jasno dokazati ovu moju tvrdnju.

1
Knjiga proroka Jeremije 43:2; 44:16-17. Naglasak moj.
2
Ostale informacije u vezi teme o Bogorodici izneu u poglavlju o Vaseljenskim saborima (podatke o nainu
i razlozima zvaninog proglaenja Marije Bogorodicom i Majkom Boijom; objasniu i ostale biblijske
stihove kojima pravoslavni ele da dokau svoje verovanje tumaei ih van konteksta cele Biblije).
215

216
6.
H
RISTOVO ROENJE

B
OI

Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime e mu
biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vjeni, knez mirni.
Knjiga proroka Isaije 9:6.
Hristovo roenje, sa potpunom sigurnou moemo da tvrdimo, bio je i ostao jedan
od najznaajnijih dogaaja u istoriji sveta.
Nae podseanje na Spasiteljevo utelovljenje nije potrebno samo zbog dunog
potovanja prema oveku koji u dananje vreme, na poetku XXI stolea, barem
prema vaeim statistikama, ima vei broj sledbenika od bilo koje druge poznate
linosti koja je ikada hodila zemljom. Roenje Isusa iz Nazareta je, zapravo,
predstavljalo ispunjenje mnogih drevnih starozavetnih proroanstava, koje su
osvedoeno, vekovima ranije, zapisali Boiji proroci. U Starom zavetu postoji oko 60
veih i 270 manjih proroanstava koja su se ispunila u ivotu Isusa Hrista. Na ovom
mestu pomenuu samo nekoliko njih koja su usko vezana za Njegov dolazak na svet
roenjem od devojke Marije.
Prvo proroanstvo koje se odnosi na roenje Spasitelja Isusa, a koje se tie
njegovog telesnog, ljudskog roenja, izreeno je od strane Gospoda Boga Stvoritelja,
nakon pada u greh prvog branog para Adama i Eve. Naime, na samom poetku
ljudske istorije, Bog je najavio da e budui Spasitelj biti roen od ene, bez uea
mukarca to se doslovno ispunilo u devianskom zaeu i roenju Gospoda Hrista.
Evo kako je Gospod u poetku najavio specifinost Isusovog roenja. Obraajui se
sotoni, uzroniku pada u greh prvih ljudi, koji se pojavio u obliku zmije, Svevinji je
rekao:
I jo meem neprijateljstvo izmeu tebe i ene i izmeu sjemena tvojega i sjemena
njezina; ono e ti na glavu stajati a ti e ga u petu ujedati. (1. Mojs. 3:15);
No, ovo nije bilo i jedino mesto u Starom zavetu u kome je zapisano da e Isus biti
roen od device. Vekovima kasnije, Boiji prorok Isaija je napisao:
Zato e vam sam Gospod dati znak; eto djevojka e zatrudneti i rodie sina, i
nadjenue mu ime Emanuilo. (Isa. 7:14);
Apostoli Matej i Pavle potvrdili su evanelsku istinu o ispunjenju ovog
proroanstva u svojim novozavetnim spisima, govorei:
A roenje Isusa Hrista bee ovako: kada je majka njegova Marija bila zaruena za
Josifa, pre no to se sastae, nae se da je zaela od Duha Svetoga. (...) A sve ovo
dogodilo se da se ispuni to je Gospod rekao preko proroka koji kae: Gle, devojka e
zaeti i rodie sina, i nadenue mu ime Emanuil, to prevedeno znai: Sa nama Bog.
(Matej 1:18, 22-23);
A kad je dola punina vremena, posla Bog svoga Sina, roenog od ene...
(Galatima 4:4);
Pored oigledno obistinjene najave devianski zaetog i roenog Spasitelja,
starozavetni prorok je vekovima pre Njegovog ovaploenja obznanio i geografsku
lokaciju Mesijinog rodnog mesta. Prorok Mihej je u svojoj knjizi zapisao:
217
A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji meu tisuama Judinijem, iz tebe e mi
izai koji e biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od poetka, od vjenijeh
vremena. (Mihej 5:2);
Da je ovo proroanstvo bilo poznato u vreme pre roenja Isusa Hrista, kako
Boijim slugama tako i njegovim neprijateljima, dokazuje i primer da je sa njim bio
upoznat i kralj Irod Veliki, koji je, zahvaljujui upravo njemu pokuao da ubije tek
roenog Marijinog sina:
uvi to kralj Irod uplai se, i sav Jerusalim s njim. I sabravi sve prvosvetenike i
knjievnike narodne, ispitivae ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoe: U
Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako
nisi najmanji meu vladalakim gradovima Judinim; jer e iz tebe izai vladar koji e
pasti narod moj, Izrailja. (Matej 2:3-6);
Pored ovih, jo neka od mnogobrojnih proroanstava koja su najavljivala
Spasiteljev dolazak na svet, odnosila su se, npr. i na njegovo telesno poreklo od
Avraama, Isaaka i Jakova. Potom, na njegovu krvnu liniju koja je vodila od Jakovljevog
sina Jude preko cara Davida i njegovih potomaka
1
, kao i mnoga druga.
Prema preciznim matematikim izraunavanjima, apsolutno je nemogue da bi iko
ikada, bilo u prolosti ili budunosti bio u stanju, ili da e biti u stanju, da tako
savreno ispuni sva proroanstva koja su napisana u vezi dolaska Spasitelja.
Mogunost da samo osam od preko tri stotine proroanstava bude sluajno ispunjeno
u bilo kojoj drugoj osobi sem Isusa iznosi 1: 100 bilijardi (broj sa 17 nula), a mogunost
da se samo 48 proroanstava od njih tri stotine ispuni sluajno na nekom drugom
pojedincu iznosi 1: 10 na stopedesetsedmom (tj. 1: broj sa 157 nula). Da bih
pojednostavio ove matematike izraze, moemo da zamislimo npr. celokupnu povrinu
nae planete (a to su milioni kvadratnih kilometara) potpuno prekrivenu jednakim
metalnim noviima, od kojih je samo jedan jedini posebno obeleen. Odgovorimo
sada na pitanje: kakve su realne anse makar i najinteligentnijeg oveka da sasvim
sluajno, vezanih oiju, pronae u tom velikom mnotvu ba ovaj obeleeni novi, s
tim da pre toga nije bio upoznat gde se on nalazi i uz mogunost da ima samo jednu
ansu da pogaa? ansa za njegov uspeh postoji samo u teoriji, a zapravo je ravna nuli.
Upravo je takav sluaj sa pokuajem da u istoriji sveta pronaemo bilo koju drugu
osobu sem Isusa iz Nazareta, koja je mogla da ispuni sva starozavetna proroanstva
koja su se odnosila na roenje, ivot, smrt i vaskrsenje Boijeg Sina. Gospod Hristos je,
dokazano, u potpunosti jedinstvena osoba.
2
Verovanje u sve ovo napred pomenuto
svim srcem zastupaju vernici lanovi evaneoskih protestantskih crkava.
Sa druge strane, i pored svog verovanja u boanstvo Isusa Hrista, i svu udesnost
njegovog utelovljenja i roenja, Pravoslavna crkva u svome predanju poseduje jo neke
detalje koje dodaje svetopisamskom otkrivenju. U narednom, veem delu ovoga
poglavlja, upoznaemo se sa nekim od pravoslavnih svetopredanjskih uenja, za koja
emo, sasvim jasno, moi da uoimo da se ne slau sa onim to pie u evaneljima. Na
taj nain uveriemo se u istinitost stava kojeg zastupaju evaneoski hriani a koji
glasi da ne samo da Pravoslavna crkva ne propoveda punu istinu o dogaajima
vezanim za Hristovo roenje, ve kao pravoverne i potpuno istinite plasira i neke,

1
Vidi u: 1. Mojs. 12:2-3; 49:10; 2. Samuilova 7:12-16; Isaija 11:1-2.
2
Za detaljnije upoznavanje sa ovom temom proitati knjigu Doa Mekdauela: I ne samo tesar, Sinod,
Beograd 1992. god.
218
istorijski dokazano, sasvim pogrene informacije. Takoe, pozabaviemo se i nekim
specifinim srpskim verovanjima i obiajima vezanih za obeleavanje Boia, koji u
narodu opstaju uz blagoslov tradicionalne crkve naeg naroda.
PRAVOSLAVNA VEROVANJA O HRISTOVOM ROENJU
Datum roenja Isusa Hrista
Jedno od istaknutih verovanja Istone crkve kao i crkava na zapadu jeste da je Isus
Hristos roen 25. decembra. Meu rimokatolicima i protestantima, Hristovo roenje
se obeleava u skladu sa novim, gregorijanskim kalendarom. to se pravoslavnih
naroda tie, neki od njih kao i njihove crkve, praznuju ovaj praznik po kalendaru
srpskog astronoma Milutina Milankovia
1
usvojenom na svepravoslavnom kongresu u
Carigradu 1923. godine (kao npr. Grka, Bugarska i Rumunska pravoslavna crkva), a
drugi (meu kojima Srbi i SPC) to jo uvek ine po starom julijanskom kalendaru.
2

Vladika Nikolaj Velimirovi ovako veli o Hristovom roenju:
Zato Josif Pravedni doe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje
behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad slee mnogo naroda
radi popisa, ne mogoe Josif i Marija nai konaka ni u jednoj kui, zbog ega se
sklonie u jednu peinu ovarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj peini, a u
noi
3
izmeu subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja
sveta, Gospoda Isusa Hrista.
4

Episkop Nikolaj, dakle, govori kao o potpuno potvrenoj injenici da se Isusovo
roenje zbilo pomenutog datuma i to uz naznaku da se desilo u noi izmeu subote i
nedelje.
5
Poto je poznato da dela pomenutog autora sve vie dobijaju na popularnosti
u naem narodu, veoma je lako pretpostaviti da e i ovu tvrdnju vei deo populacije
primiti zdravo za gotovo, bez daljeg proveravanja istorijskih injenica. Ipak, bie
veoma zanimljivo da zajedno potraimo odgovor na pitanje o poreklu datuma
Hristovog roenja u istorijskim dokumentima koja se nalaze opisana u delima
savremenih istoriara. Iz pomenutih izvora moemo da saznamo mnoge informacije
koje e nas utvrditi u stavu da sveto predanje ne predstavlja autoritet u koji treba imati
poverenja:

1
Ovaj kalendar je identian gregorijanskom kalendaru, jer potvruje njegovu astronomsku tanost.
2
Stari (julijanski) kalendar kasni za novim (gregorijanskim) 13 dana. Srbi i SPC obeleavaju Boi 25.
decembra po starom kalendaru, a to je 7. januar po novom kalendaru.
3
Sveti oci kao dokaz da se Isus rodio u pono navode tzv. proroki tekst iz apokrifne starozavetne knjige
Premudrosti Solomonove 18:14-15; koji zapravo nita ne govori o roenju Spasitelja, ve o ubijanju
prvoroenaca u Egiptu od strane anela smrti, koji je u pono izvrio svoju misiju (2. Mojs. 12:29). Vidi:
Justin Popovi, itija svetih za decembar, str. 734. Knjiga Premudrosti Solomonove se ne nalazi ni u
jednom izdanju Biblije na srpskom jeziku. Nalazi se u katolikom prevodu (Kranska Sadanjost, Zagreb,
1983. god) pod nazivom: Knjiga Mudrosti.
4
Ohridski prolog, str. 942 (25. decembar). Naglasak moj.
5
Istim reima, verovanje u ovu svetopredanjsku pripovest potvruje i arhimandrit Justin Popovi u itijima
svetih. Ovaj autor kazuje da mnogi pouzdani pisci potvruju da je Isus roen u pono izmeu subote i
nedelje, a da je to saglasno i sa zakljucima estog vaseljenskog sabora. Vidi: itija svetih za mesec decem-
bar, Beograd 1977. Izdanje manastira elije kod Valjeva; str. 719, 734.
219
U prva tri veka nije slavljeno roenje Hristovo. U nabrajanju hrianskih
praznika koje imamo kod Tertulijana i Origena ne spominje se Boi, a ne spominje se
ni u spisu Testamentum Domini N. Jesu Christi
1
, i tek u IV i V veku uvodi se ovaj
praznik u pojedinim provincijama. (...) Prema jednima (Duchesce, Leclerc) datum 25.
decembra kao praznik Roenja Hristova, bio je poznat u Rimu ranije od 336. godine, a
koliko ranije ne zna se. Prema drugima (Usener), papa Liberije je ustanovio praznik
Roenja Hristova u Rimu 354. godine. (...) Dok je praznik roenja Hristova u Rimu
354. godine slavljen 25. decembra, na Istoku ga u to doba na taj dan nikako nemamo,
no se slavi na epifaniju 6. januara
2
, zajedno sa drugim uspomenama toga dana, i tek za
koju deceniju e da se postepeno uvodi Boi i na Istoku u pojedine crkve. Dok je
veinu praznika Zapad primao s Istoka zajedno sa njihovim datumima, 25.
decembar kao datum Boia, Istok je primio sa Zapada. Na Istoku, Carigrad je
najranije primio praznik Roenja Hristova 25. decembra 379. godine, a uveo ga je sv.
Grigorije Bogoslov. (...) Kada se u starini poeo Boi slaviti 25. decembra,
dralo se da se Gospod Isus Hristos toga dana zaista rodio. Meutim,
mesec i dan roenja Isusa Hrista su nepoznati.
3

Profesor pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u ernovcima sa poetka prolog
veka, Jevsevije Popovi, u svom obimnom delu Opta crkvena istorija o
ustanovljenju proslavljanja Boia pomenutog decembarskog dana saoptava sledee:
Stari su pre kraja IV. stolea uzimali as 20. april, as 19. maj, as 6. januar, as
25. decembar kao dan roenja Hristova, ali veina Zapadnjaka 25. decembar; zato se
25. decembar od 1. polovine IV. stolea i slavi na Zapadu kao dan roenja Hristova,
dok se na Istoku to isprva ne ini. Na Istoku se uspomena na roenje i krtenje
Hristovo slavila jednog dana i to 6. januara, a tek poev od kraja IV. stolea
poao je i Istok primerom Rima i Zapada te je poeo roenje Hristovo
slaviti 25. decembra; 6. januar zadrali su na Istoku za proslavu uspomene na
krtenje Hristovo na Jordanu, a na Zapadu su ga posvetili uspomeni na pozdrav
novoroeneta Spasitelja od strane Maga.
4

Ovaj istoriar, dakle, tvrdi da crkveni autoriteti iz treeg i etvrtog veka nisu bili u
saglasnosti jedni sa drugima po pitanju datuma Isusovog roenja. Sveto pismo o tom
datumu nita ne govori, a iz njega saznajemo i to da prvovekovni hriani uopte nisu
bili zainteresovani za obeleavanje Hristovog roendana. U evaneljima i
apostolskim poslanicama su opisana interesovanja i stremljenja pripadnika rane
Crkve. Ona su bila propovedanje radosne vesti o spasenju kroz veru u Spasitelja
neverujuima, kao i svakonedeljno okupljanje u skuptinama (crkvama) radi
proslavljanja nebeske Trojice i jaanja meusobnog zajednitva. Zato, bitno je da
otkrijemo kako je i zbog ega, od svih pomenutih datuma, za dan Gospodnjeg roenja
u Vitlejemu izabran ba 25. decembar i to tek u etvrtom veku posle roenja Marijinog
prvenca.

1
U citiranom tekstu iz spec. dodatka Boi (vidi sledee futnote), ovaj latinski naziv kao i drugi koje sam
ispisao latinicom, bili su napisani irilinim pismom.
2
Tj. 19. januara po novom kalendaru, kada se obeleava bogojavljanje tj. krtenje Isusa Hrista.
3
Lazar Mirkovi, (Heortologija), tekst iz spec. dodatka: Boi, u listu Danas iz 2002. god, str. 5. Naglasak
moj.
4
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 113. Naglasak moj.
220
Prvi srpski istoriar religije, veoma cenjen zbog svog izuzetnog doprinosa
istraivanju stare srpske religije, dr Veselin ajkanovi u jednoj svojoj studiji iznosi
sledea saznanja o ovom predmetu:
to se tie crkvenog, zvaninog Boia, on nije stariji od IV veka. (...) Tek docnije
pokuala je crkva da utvrdi datum Hristovog roenja (o kome nam novozavetni spisi
ne govore nita), i da od njega naini praznik. Izabran je dvadeset peti decembar,
svakako zato to je taj dan, u rimskom kalendaru, bio obeleen kao dan nepobednog
sunca, i to je taj period vremena vaio, kod svih naroda, kao roenje sunca i buenje,
poetak novog ivota u prirodi. Dvadeset peti decembar bio je i dan roenja
Mitre, ije je religija veoma naliila na hriansku (...) i pravilo vrlo ozbiljnu
konkurenciju mladom hrianstvu; zbog toga je crkva, kada je u IV veku, dobila
oevidnu nadmonost, da bi konano unitila sve tragove Mitrinog kulta, izabrala
najvei Mitrin dan za najvei svoj praznik. To to e se dvadeset petom
decembru dati drugo, hriansko objanjenje, bio je, doista, jedini nain da se praznik
nepobednog sunca, koji je jo uvek, ak i meu hrianima, imao veliku publiku,
sasvim preda zaboravu.
1

Ameriki istraiva Ralph Woodrow navodi i rei katolike enciklopedije:
Dobro poznata solarna proslava Natalis Invicti Roenje nepobjednog Sunca,
koja se slavila 25. prosinca (tj. decembra; prim. I. S.), imala je snaan utjecaj na
odluku pri izboru naeg prosinakog datuma.
2

I protojerej Aleksandar meman potvruje prethodne navode sledeim iskazom:
Radi se o tome da se istovremeno sa irenjem hrianstva u vreme poetka nae
(tj. hrianske) ere, u grko - rimskom svetu jednako brzo irio i poslednji veliki
paganski kult kult sunca. Sedamdesetih godina III veka rimski car Aurelijan je taj
kult sunca proglasio za zvaninu religiju itavog Rimskog carstva. (...) Rimski car
Konstantin koji je najpre i sam bio idolopoklonik kulta sunca obratio se poetkom
IV veka u hrianstvo. Time se zavrila epoha trovekovnog gonjenja hrianstva. (...)
Glavni metod kojim se Crkva sluila da bi neznaboca preobratila u
hrianstvo bio je metod sublimisanja i preobraavanja samih
paganskih verovanja: Crkva je preiavala neke paganske obiaje i ispunjavala ih
hrianskim smislom i sadrajem. Pagani su u decembru praznovali roenje sunca. I
tog istog dana su hriani poeli da praznuju roenje Isusa Hrista...
3

Ono to saznajemo iz ovih dokumenata je injenica da je praznovanje Hristovog
roenja (Boia) ustanovljeno tek nakon paganizacije hrianstva (a ne hristijanizacije
pagana kako bi voleli da kau pravoslavni i rimokatoliki bogoslovi) i to usvajanjem
jednog neznaboakog praznika iz kulta mitraizma. Potovanje boga Mitre, koje se iz
Persije irilo Rimskim carstvom u isto vreme kada i hrianstvo, bio je kult koji je
izvorno poticao iz drevnog vavilonskog idolopoklonstva.
Sasvim je oigledno da Hristos nije roen onoga dana kada taj dogaaj obeleava
tradicionalno hrianstvo na istoku i zapadu. Prihvatanje paganskih praznika i njihovo
pokrtavanje je bilo neto sasvim nepoznato i neprihvatljivo za Hrista i njegove

1
Veselin ajkanovi, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, Beograd 1994. knjiga prva, str. 121.
Naglasak moj.
2
R. Woodrow str. 155. Naglasak moj. Ovaj navod potvruje i Jevsevije Popovi u Optoj crkvenoj istoriji,
tom prvi, na str. 658-659.
3
Tekst iz specijalnog dodatka: Boi, u listu Danas (iz knjige: Tajne praznika od pomenutog autora),
2002. god. str. 6. Naglasak moj.
221
uenike u prvom veku. Meutim, proglaenje hrianstva ravnopravnom a potom i
jedino dozvoljenom religijom u tada najmonijoj svetskoj imperiji, pod carevima
Konstantinom i Teodosijem I, uinilo je da mnotvo mnogoboaca bude prisilno
pokrteno i proglaeno hrianima (bez istinskog preobraenja i uz zadravanje
mnogih preanjih obiaja i verovanja, meu kojima je bio i praznik nepobedivog
Sunca). Kao to sam objasnio u prethodnom poglavlju, etvrti vek je bio kljuan za
usvajanje mnogih protivbiblijskih verovanja iz paganizma u krilo hrianske crkve.
Poput prilagoavanja kulta carice nebeske (Itar - Astarte) ranohrianskoj devici
Mariji, koja sa pomenutom boginjom nije nikada imala bilo kakve slinosti, tako je i
dan boga Sunca (boga Nane u starom Sumeru tj. Mitre u religiji Persijanaca) proglaen
roendanom Isusa Hrista. Umesto poprilino otrog apostolskog propovedanja i
odbacivanja bilo kakve zajednice hriana sa paganskim kultovima
1
, crkva narednih
vekova je prihvatila neto sasvim drugaije; metod za koji meman tvrdi da je bio
glavni u preobraanju pagana a to je stapanje hrianstva i paganstva, davanjem
hrianskog imena i znaenja nehrianskim verovanjima i obiajima.
Kazivanje pravoslavnog svetog predanja, u koje nas uverava vladika Nikolaj u svom
Ohridskom prologu u pogledu tanog dana i datuma roenja Isusa Hrista, pokazalo se
posve nepouzdanim i netanim. Kao to u dokazati u nastavku ovog poglavlja, isti je
sluaj i sa ostalim pripovestima vezanim za Hristovo roenje.
Poklonjenje mudraca pred bebom Isusom
Gospodu Isusu roenom u Vitlejemu najpre se poklonie pastiri i mudraci
(zvezdari) sa Istoka, dakle, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. (...) No ko su bili ovi
mudraci s Istoka? Ovo pitanje je naroito prouavao sv. Dimitrije Rostovski. On tvrdi,
da su oni bili carevi nekih manjih oblasti ili pojedinih gradova u Persiji, Arabiji i
Misiru. U isto vreme bili su oni veliki uenjaci u zvezdarstvu (astronomiji). Njima se
javila ona udesna zvezda, koja je nagovetavala roenje Novoga Cara. Po sv. Dimitriju
ta se zvezda njima javila na devet meseci pre roenja Gospoda Isusa, tj. u vreme
zaea Presvete Bogorodice.
2

Prvo neslaganje upravo iznetih tvrdnji sa bogonadahnutim biblijskim izvetajem
jeste da se vitlejemska zvezda pojavila u vreme Hristovog zaea, devet meseci pre
Marijinog prvog poroaja. Prema izvetaju iz ev. po Mateju 2:16, ovo nebesko
znamenje se pojavilo dve godine pre Gospodnjeg dolaska na svet:
Tada Irod, videvi da su ga mudraci obmanuli, razgnevi se vrlo, posla i pobi svu
muku decu u Vitlejemu i svoj njegovoj okolini, od dve godine i nie po vremenu koje
je tano doznao od mudraca.
3

Matej napominje da je ubistvo dece u Vitlejemu i okolini usledilo nakon tanog
saznanja vremena pojavljivanja zvezde od strane cara Iroda (a to je bilo dve godine a
ne devet meseci). Arhimandrit Justin Popovi, u itijima svetih, priznaje da su sveti
oci jedni drugima bili protivreni u miljenju - po pitanju vremena pojavljivanja
zvezde:

1
Vidi: 1. posl. Korinanima 5:10; 10:19-22; 2. Korinanima 6:14-18.
2
Ohridski prolog, str. 943-944. Naglasak moj.
3
Naglasak moj.
222
O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumai razno misle. Jedni vele da se ona
pojavila u samu no i u sami as Spasiteljeva roenja od Djeve. Ali svakako da nije
tako. (...) Drugi tumai, meu njima i sveti Epifanije, kau da se zvezda pojavila u
asu Roenja Hristova, ali da su mudraci doli na poklonjenje posle dve godine i
zatekli Hrista kao dvogodinje dete. Ovo je miljenje zasnovano na tome to je Irod
naredio, da se pobiju sva deca od dve godine i nanie, po vremenu koje je dobio od
mudraca. No za ovo miljenje sveti Teofilakt veli da je oigledno netano
(...) Drevni pak grki istoriar Nikifor veli, da se zvezda pojavila na istoku pre Roenja
Hristova na dve godine, i da su mudraci putovali do Jerusalima dve godine, te tako
stigli u sami as Roenja. Naizgled, i ovaj se istoriar slae sa onim to pie u
Evanelju o pokolju dece od dve godine i nanie. Ali ni ovo miljenje nije
verodostojno. (...) A koje bi miljenje o vremenu pojave zvezde bilo najverodostojnije?
Smatram, miljenje svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofilakta. Ovi uitelji govore
ovako: Zvezda se javi mudracima pre roenja Hristova. Poto su imali provesti mnogo
vremena na putu, zato im se zvezda javi dugo vremena pre roenja Spasova, da bi oni
mogli blagovremeno stii u Vitlejem i pokloniti se Hristu dok je jo bio u povoju.
Obratimo panju na to da ovi sveti Uitelji ne odreuju toj zvezdi dvogodinje vreme,
ve samo kau: dugo vremena pre, kao govorei: nekoliko meseci pre. Na osnovu
takvog tumaenja ovih svetih Uitelja, moemo izvesti ovakav zakljuak: zvezda se
pojavila na istoku u onaj sami dan i as, u koji blagoveu Arhangela i silaskom
Svetoga Duha Bog Logos postade telo, zaevi se u preistoj utrobi devianskoj. Tako
dakle, na devet meseci pre Roenja Hristova, na sam dan Blagovesti mudraci su
ugledali zvezdu na istoku.
1

Prema upravo saznatim informacijama da su oci bili u meusobnom nesaglasju,
moemo da ustanovimo da je konana verzija dogaaja samo pokuaj da se pomire
mnoge protivrenosti u miljenjima koja su bila prisutna.
Dr Dimitrije Stefanovi u svom tumaenju ev. po Mateju, zastupa miljenje da se
zvezda prvi put pojavila dve godine pre Isusovog roenja, govorei da je Irod za
polaznu taku svome raunanju uzeo (je) pojavu zvezde.
2

Sa druge strane, pria o imenima i poreklu mudraca u koju ele da nas uvere sv.
Dimitrije i sv. Nikolaj, prema Svetom pismu i svedoenjima crkvenih istoriara takoe
spada u domen fantazije:
Jedan od njih se zvao Melhior. On je bio star, sed, sa dugom belom kosom i
bradom. On prinese Gospodu na dar zlato. Drugi se zvao Gaspar; lica crvena, mlad i
bez brade. On prinese Gospodu na dar livan. Trei se zvao Valtasar, licem crn i vrlo
bradat. On prinese Gospodu na dar izmirnu. (...) Moglo bi se jo dodati, da su ova
trojica mudraca bili predstavnici tri glavne rase ljudske, koje su proizale od Nojevih
sinova: Sima, Hama i Jafeta. Persijanac je predstavljao Jafetite, Arabljanin Semite a
Misirac Hamite. Tako da se moe rei: kroz njih trojicu ceo rod ljudski poklonio se
vaploenom Gospodu i Bogu naemu.
3

Dakle, po ovom predanju koje potie od svetog Dimitrija Rostovskog i ostalih otaca,
poznata su imena mudraca, njihov broj, drave iz kojih su oni doli kao i njihova
starosna dob. Iako nam evanelje stavlja do znanja da su se oni, nakon udesnog sna

1
Justin Popovi, itija svetih za mesec decembar, str. 738-739. Naglasak moj.
2
Na str. 14, futnota.
3
Ohridski prolog, str. 944. Naglasak moj.
223
upozorenja, vratili u svoju zemlju (Mt. 2:12), to oigledno potvruje da su bili iz iste
a ne razliitih drava
1
, pravoslavno predanje prikazuje ovaj dogaaj znatno drugaije.
Jevsevije Popovi stoji nasuprot ideji da je ovakva svetopredanjska interpretacija
dostojna poverenja:
Drugo tamno mesto su vesti o Mazima. Ko su bili Mazi, poblie se ne razjanjava.
Mazima se nazivahu isprva svetenici Miana, Persijanaca i Vavilonaca, a zatim,
budui da su se kod tih naroda isprva samo ovi bavili iskljuivo naukom, nauenjaci i
posebno astronomi i astrolozi ili ispitivai zvezda i gatari iz zvezda dotinih zemalja,
tako da jevaneoski Mazi ne mogu biti drugo nego astronomiji veti ljudi sa Istoka,
tj. iz zemalja istono od Palestine, moda iz Vavilonije. Da li su bili neznaboci ili
Judeji takoe se ne kae; ali u neobinoj zvezdi, koju videe, ipak videe znak, da e se
roditi Mesija, jer je Ovaj predskazan takoe kao zvezda, ili kao takav, kog predskazuje
zvezda, koja e izii iz Jakova, - bili su dakle ili Judeji ili verovatnije prozeliti. Da su
kraljevi bili, uzeto je tek kasnije zato, to prinesoe kraljevske darove Mesiji; iako, kad
je proreeno da e kraljevi doneti Mesiji darove, nije reeno, da e doneti u vreme
roenja Njegova i da e doneti ba takve darove. Kasnije zapadne legende znaju i
imena tih kraljeva; imena su im: Gapar, Melhijor i Valtazar. Ali istorijskih vesti
o tome nema. Zapadna crkva prihvatila je sve te legende te i sa svoje strane naziva
Mage kraljevima, broji ih 3 i slavi im uspomenu 6. januara, kao dana Tri Kralja.
Legenda, da su Mazi bili 3 kralja, prodrla je sa Zapada i na najblii Istok, i u
zapadnim predelima istone crkve rairila se i u narodu te tako i rumunske narodne
pesme znaju za tri kralja sa Istoka.
2

Ovaj istoriar, iako i sam pravoslavac, verovanja koja je upravo naveo, a koja se u
Istonoj crkvi smatraju potpuno saglasnim sa Svetim pismom
3
, naziva izmiljenim
legendama koje nisu utemeljene na istorijskim injenicama. Dr Dimitrije Stefanovi se
isto tako slae da je podatak o tome da su mudraci bili carevi i da ih je bilo trojica samo
legenda a ne istorijski fakat.
4

Pokolj nevine dece u Vitlejemu i okolini
Dvadeset devetog decembra po starom julijanskom kalendaru, Pravoslavna crkva
obeleava spomen na decu stradalu u Judeji po naredbi cara Iroda:

1
Ukoliko su mudraci zaista bili iz Persije, Arabije i Misira onda se ne bi mogli nazvati mudracima sa
Istoka, ve mudracima sa istoka, jugoistoka i juga. Dr Stefanovi, nasuprot ovome, smatra da je re o
Vaviloniji koja je bila kolevka magizma i astrologije, a u kojoj je prema Josifu Flaviju za vreme Iroda
ivelo mnogo hiljada Judeja koji su verovali u skori dolazak judejskog cara Mesije. Vidi str. 10 u
tumaenju ev. po Mateju od dr Dimitrija Stefanovia.
2
Opta crkvena istorija, str. 114. Naglasak moj.
3
Da sveti oci nisu bili saglasni ni jedni sa drugima a jo manje sa Svetim pismom, govori i sledee: Neki
od svetih Otaca misle da su mudraci bili iz Persije. Tako misle sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski,
blaeni Teofilakt i drugi. (...) Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako smatraju
sveti muenik Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. (...) A neki sveti Oci misle da su mudraci doli
iz Etiopije... (...) Moe se smatrati kao najverovatnije ovo: jedan je od mudraca bio iz
Persije, drugi iz Arabije a trei iz Etiopije. (Dakle, kompromis izmeu oprenih stavova otaca je
ipak postignut, primedba I. S.) Vidi: itija svetih za decembar, str. 736-737. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju sa tumaenjem, vidi: str. 10.
224
Sv. etrnaest hiljada mladenaca vitlejemskih. Kako se mudraci istoni ne
vratie iz Vitlejema u Jerusalim, da jave Irodu o novoroenom caru, nego po zapovesti
angela drugim putem odoe u domovinu svoju, razjari se Irod kao zver ljuti i naredi, da
se pobiju sva deca od dve godine i ispod dve godine u Vitlejemu i po svoj okolini
vitlejemskoj. Ta strana zapovest careva bi izvrena doslovce. Vojnici njegovi jednu
decu maem posekoe, drugu o kamen razbie, treu nogama gnjeie, etvrtu rukama
udavie. (...) Ovaj zloin nad mnogom nevinom decom izvri se godinu dana po
roenju Hristovom 29. decembra. Za to vreme Irod tragae, ne bi li pronaao
boanskog mladenca.
1

Dve najznaajnije tvrdnje, o kojima itamo u ovom predanju su da je bilo ubijeno
14000 muke dece, i to tek nakon to je prola godina dana (tanije 370 dana) od
Isusovog roenja
2
. Obe ove tvrdnje se ne mogu niim dokazati, a pogotovo ne
biblijskim tekstovima. Jevsevije Popovi nam o broju stradale dece kazuje sledee:
Naposletku, to se tie vitlejemskog ubijanja dece, koje je naredio Irod, ono sasvim
odgovara karakteru Irodovom i onom, to o tom priaju istorici, koji su se od
savremenika izvestili. Po Judeju Josifu Flaviju (rodio se 37. god. posle Hr., a umro
posle 93.) Irod je u svojoj okrutnosti na umoru naredio, da kad umre u svakom gradu
ubiju izvestan broj Judeja. Ali fakat vitlejemskog ubijanja dece i direktno potvruje
neznaboac Makrovije u svojim Saturnalijama (futnota: Makrovije dodue nije blizu
vremenu Irodovom, jer je pisao tek u poetku petog stolea posle Hr., ali je upotrebio
mnoge starije, posle toga izgubljene izvore. Njegova vest glasi ovako: Kad je Avgust
uo, da je meu mukom decom u Siriji, koje je Irod kralj Judeja dao ubiti u dobi od 2
godine, ubijen i jedan sin Irodov, rekao je obzirom na to to se kod Judeja ne kolju
svinje: Bolje je biti svinje Irodovo, nego sin Njegov.). Broj ubijene muke dece od 2
godine i ispod 2 godine u Vitlejemu i oko Vitlejema nije mogao biti velik, jer Vitlejem
je bio malen grad, ali kasnije skaske i legende nainile su od tog malog broja
hiljade, tako da se i u legendama, koje se upotrebljavaju u crkvi, pria o 14000
ubijene muke dece, to se meutim na verodostojan nain nigde ne posvedoava.
3

I ovoga puta, dakle, postoji sumnja u verodostojnost svetopredanjske prie! Kao to
smo proitali, ovaj istoriar tvrdi da je nemogue da je broj ubijene dece bio toliki, te
da je ovo predanje nastalo iz skaski (tj. neproverenih pria) i legendi koje nemaju
istorijsku podlogu.
Protestantski pisac R. T. France u svom tumaenju ev. po Mateju
4
navodi
pretpostavku da je u Vitlejemu u vreme Isusovog roenja ivelo svega oko 1000
stanovnika (ili pak samo 300), te da sledstveno tome, broj ubijene dece nije mogao biti
vei od dvadesetak. Ovakav stav potvruje i tumaenje ev. po Mateju sainjeno od
strane dr Dimitrija Stefanovia, koji nam u ovom udbeniku koji se pre drugog
svetskog rata koristio na karlovakoj pravoslavnoj bogosloviji, saoptava sledee:
Broj pobijene dece prema broju stanovnika Vitlejema i njegove okoline nije
mogao biti velik, a tako grozan in Irodov, iako ga meu mnogim nedelima Irodovim
ne spominje Josif Flavije, ne moe za to izgledati neverojetnim i izmiljenim, jer ovek,

1
Ohridski prolog, str. 952-953. Naglasak moj.
2
Justin Popovi u itijima svetih za decembar, takoe navodi brojku od 14000 ubijene dece koja su stradala
godinu i devet meseci posle pojavljivanja zvezde. Vidi str. 816 i 819.
3
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 114-115. Naglasak moj.
4
R. T. France, tumaenje evanelja po Mateju, Dobra vest, Novi Sad, 1987. str. 86.
225
koji je po istom Josifu kidisao na dune i nedune, ovek koji se nije acao da pored
mnogih dade pogubiti i tri svoja sina, kadar je bio svakako i na umorstvo najvie 20 -
30-toro siromane, neznatne, seoske deice.
1

Ono to verovatno iznad svega zbunjuje svakog iskrenog pravoslavnog vernika jeste
zakljuak da jedan deo bogoslova i istoriara Istone crkve ne veruje ba svim
pojedinostima iz svetog predanja (u koje bi zapravo trebao da ima puno poverenje),
ve ih naziva skaskama i legendama. Sveto pismo podrava prethodne izjave i protivi
se ideji da su u Vitlejemu stradale hiljade, a upravo iz ranije navedenih razloga. Ipak,
nisu svi pravoslavni prosvetljeni znanjem da ova svetopredanjska pria ne odgovara
istorijskim injenicama. Naime, u knjizi koja obrauje problem delovanja
nepravoslavnih verskih zajednica u Srbiji i Rusiji, u tekstu protojereja Kirila Zajca,
pominje se dijalog voen izmeu pravoslavnog svetenika i pripadnika jedne od
evaneoskih protestantskih denominacija. Optuba koja se odnosila na nekrtavanje
novoroenadi u toj evaneoskoj crkvi - kao razlogu onemoguavanja njihovog
spasenja, izreena pred veom grupom pravoslavaca, glasila je ovako:
Veliki ste vi grenici, baptisti, i vama slini sektai! ak i vie, - vi ste zloinci. (...)
Pobojte se Boga, nesreni sektai! Vi vrite Irodov zloin, onoga koji je ubio 14000
dece. Prekinite Irodov zloin nad svojom sopstvenom decom! Ne ubijajte ih!
2

Ne elei ni na koji nain da sada komentariem pomenuti navod i proglaavanje
stotina hiljada Rusa i Srba koji su vernici protestantsko - evaneoske orjentacije za
zloince i ubice
3
a bez ikakve ozbiljne teoloke i druge argumentacije, elim samo da
istaknem injenicu da je pravoslavni svet podeljen oko verovanja u predanjsku priu o
ubijanju vie dece u vitlejemskoj okolini - nego to je uopte u njoj bilo stanovnika.
Dok jedni odbacuju ovu tvrdnju svetog predanja pod teinom istorijskih
argumenata, drugi se jo uvek, bez elje za kritikim preispitivanjem, nje pridravaju.
Meutim, ono to je jo interesantnije, jeste vremensko smetanje ovog dogaaja
tek nakon godinu dana od Isusovog roenja. Sveto pismo naime kae:
I poto su u snu bili poueni da se ne vraaju Irodu, vratie se drugim putem u
svoju zemlju. A kad oni odoe, gle, aneo Gospodnji javi Josifu i ree: ustani, uzmi
dete i majku njegovu pa bei u Egipat, i budi onde dok ti ne kaem, jer e Irod traiti
dete da ga ubije. A on usta, uze dete i majku njegovu nou i ode u Egipat. I bee onde
do smrti Irodove; da se ispuni re koju je Gospod rekao preko proroka: Iz Egipta
pozvah sina svoga.
4

Pisac Ohridskog prologa, izmeu ostalog, u vezi Josifovog bekstva sa Marijom i
Isusom u Egipat iznosi jo neke svoje pogrene zakljuke a koji proizilaze iz
meusobno suprotstavljenih biblijskih i svetopredanjskih izvetaja.
Hronologija dogaaja prema Svetom pismu i svetom predanju
Prema Bibliji, nakon Josifovog pristizanja u Vitlejem sa trudnom Marijom, Hristos
je roen u jednoj od seoskih staja, jer su sva mesta u gostionicama bila popunjena (Lk.

1
Jevanelije po Mateju sa tumaenjem, drugo izdanje, 1923. str. 14. Naglasak moj.
2
Vladimir Dimitrijevi, prireiva: Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve. Pravoslavlje i sekte. Knjiga
druga, Cetinje 1997. Naglasak moj.
3
To u uiniti pri kraju knjige, u poglavlju pod naslovom: Crkva koja proganja.
4
Ev. po Mateju 2:12-15. Naglasak moj.
226
2:4-7). Iste noi, nakon aneoskog objavljivanja radosne vesti pastirima o roenju
Spasitelja, ovi uvari stada su doli na mesto gde je boravio tek roeni Isus i poklonili
mu se (Lk. 2:8-20). Prema Boijem zakonu datom Mojsiju u Starom zavetu (1. Mojs.
17:12; 3. Mojs. 12:3) Isus je obrezan osmog dana po roenju. ivei sa boanskim
Sinom u iznajmljenoj kui (dakle, ne vie u tali) jo trideset i tri dana posle obrezanja
deteta (toliki period je trebao da proe zbog zakona o oienju posle roenja mukog
deteta 3. Mojs. 12:4-8), Josif i Marija su prineli rtve u jerusalimskom hramu za
svoje oienje (Lk. 2:22-24). Istog dana, etrdesetog po njegovom roenju, bebu Isusa
je susreo i u svoje naruje, u hramu, primio i pravedni Simeon izrekavi proroke rei,
kao i proroica Ana, Fanuilova ki (Lk. 2:25-38). Upravo u to vreme (najverovatnije
dan nakon prinoenja rtve), u kuu
1
u kojoj su boravili putnici iz Nazareta, doli su na
poklonjenje i mudraci nosei svoje darove
2
. Poto su u snu bili poueni da se ne
vraaju Irodu, mudraci su napustili Judeju i vratili se u svoj zaviaj (Mt. 2:12).
Verovatno iste noi, aneo Gospodnji javlja Josifu Irodovu nameru da ubije Boijeg
Sina i zapoveda mu da to hitnije bei u Egipat. Istog momenta, on uzima sa sobom
Isusa i njegovu majku, pa pod okriljem noi naputa Vitlejem i njegovu okolinu
hitajui prema egipatskoj zemlji (Mt. 2:13-15). Negde u isto vreme, uvidevi da su ga
mudraci obmanuli te da se ne vraaju k njemu sa informacijama o detetu, Irod
nareuje svojim vojnicima da u mestu Isusovog roenja i okolini pobiju svu muku
decu roenu unazad dve godine (Mt. 2:16-18). Posle vie meseci boravka svete
porodice u Egiptu, aneo se ponovo javio Josifu u snu i zapovedio mu da se vrati u
svoj grad Nazaret u Galileji (Mt. 2:19-23).
Meutim, pravoslavno predanje poprilino izokree pomenuti, veoma oigledni,
redosled biblijskih dogaaja.
3

Prema vladiki Nikolaju, nakon poklonjenja mudraca i susreta sa sv. Simeonom
Bogoprimcem, Josif i Marija su sa Isusom otili najpre u Nazaret, tamo boravili neko
vreme, a potom se (i to sasvim nepotrebno poto su ve bili izvan teritorije pod
Irodovom upravom) ponovo uputili na jug odlazei u Egipat vodei sa sobom i
Josifovog sina iz prvog braka, Jakova (koji je, opet, prema svetopredanjskim

1
Nasuprot evanelisti Mateju, sveti muenik Justin, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski i Jeronim kau da je
Gospod ostao u peini svih etrdeset dana do oienja u hramu, gde su ga mudraci i zatekli. Dr Dimitrije
Stefanovi, sa druge strane tvrdi da novoroeni Mesija nije vie u tali (Luk. 2, 7), nego u jednoj kui.
Vidi: itija svetih za decembar, str. 742; i uporedi sa: D. Stefanovi, Tumaenje ev. po Mateju, str. 12.
2
Sa ovim se slae i dr Stefanovi koji govori: Dolazak Maga u Jerusalim morao je biti samo posle prvih 40
dana od Isusovog roenja tj. posle Isusova postavljanja pred Gospoda u hramu jerusalimskom (Luk. 2, 22
i d.), jer bi inae Irod za Isusa doznao jo pre ovoga ina i dolazak sv. porodice u jerusalimski hram bez
sumnje upotrebio, da ostvari svoj krvavi plan. str. 10. futnota.
3
Prema svetim ocima koje navodi Justin Popovi, mudraci su se poklonili Isusu na dan njegovog roenja.
Potom su, kao i Josif, dobili aneosku poruku da se uklone iz Vitlejema, to su i posluali. Meutim, Josif
je, oigledno bivajui neposluan aneoskom upozorenju, sa Marijom i Isusom ostao jo 40 dana u selu,
ekajui dan oienja u jerusalimskom hramu. Kada je Isus prinesen u hram, Irod je saznao da su ga
mudraci obmanuli i krenuo da u narednih godinu dana trai Boijeg Sina da bi ga ubio. Josif je u
meuvremenu otiao u Nazaret, a potom se sa sinom Jakovom, Marijom i Isusom uputio u Egipat, da bi
tamo proveo nepoznati broj godina. Vidi: itija svetih za mesec decembar, str. 746.
227
protivrenostima, mogao da ima i oko 50. godina a mogao je da uopte i ne bude
roen
1
):
Angel se Boji javi Josifu na snu i zapovedi mu, da uzme Mladenca i Mater
Njegovu i bei u Misir. Josif tako i postupi. Uzevi boanskog Mladenca i Mater
Njegovu Presvetu, on se uputi prvo u Nazaret (Lk. 2, 39), gde uredi svoje domae
stvari, i uze sobom sina svog Jakova, pa onda odoe u Misir (Mat. 2, 14). I tako se
ispunie rei proroke: gle, Gospod sedei na oblaku laku doi e u Misir (Isa. 19, 1).
(...) Proivevi nekoliko godina u Misiru
2
, sveta porodica vrati se po nareenju angela
Bojeg opet u Palestinu. I tako se ispuni drugo proroanstvo: iz Misira dozvah sina
svojega (Os. 11, 1).
3

elei da Sveto pismo, nepogreivu Boiju Re, prilagodi svetom predanju
(umesto da bude obrnuto), vladika svoje tumaenje bazira na izvetaju iz ev. po Luki
2:39-40, koji govori da se Josif nakon prinoenja rtava, sa Marijom i Isusom vratio u
Nazaret. Meutim, Luka uopte ne spominje njihovo bekstvo u Egipat, kao ni
vitlejemsku zvezdu a ni mudrace koji su sa istoka doli na poklonjenje. Ipak, iako ovaj
evanelista ne pominje pomenute dogaaje, mi ne moemo da zakljuimo da se oni
nisu ni odigrali jer ih nalazimo u izvetaju evaneliste Mateja, sa kojim je Luka, kako
se opravdano pretpostavlja, bio upoznat prilikom pisanja svoga evanelja. Oigledno
je da vladika Nikolaj polazi od tvrdnje sv. Dimitrija Rostovskog kao od nepobitne
injenice (Svetim Duhom otkrivene), da se zvezda na istoku pojavila u vreme
Isusovog zaea. Poto mu je svakako bilo poznato, kao i drugim pravoslavnim
autoritetima, da evanelje pominje dve godine od pojave zvezde do pokolja dece u
Vitlejemu, oigledno je reio da nekako doda jo barem godinu dana u vremensku
pukotinu koja se tom prilikom pojavila. Dodajui tu godinu na ve postojeih devet
meseci od pojave zvezde, pravoslavni oci veoma nespretno i neznalaki dolaze do
zakljuka da je od posete mudraca Irodu do njegove odluke da pobije decu prolo
vie od godinu dana (iako se ni ovim dodavanjem, zapravo, nije dolo do pune dve
godine). Ukoliko je to zaista bilo tako, onda je bilo potpuno nepotrebno da se Josif
budi usred noi i vodi Mariju i dete iz Vitlejema (i to ne u Egipat kako je Gospod bio
zapovedio, ve u Nazaret kako tvrdi sveto predanje). On bi u tom sluaju imao
itavih godinu dana na raspolaganju da se bezbedno udalji iz mesta Hristovog
roenja.
4
No, budui da je stvar bila veoma hitna, Josif je iste noi sa porodicom
krenuo prema rimskoj provinciji Egiptu
5
do koga im je trebalo 2-3 dana hoda. Poto

1
Vidi detaljnije o tome u poglavlju: Blaena Marija ili carica nebeska, pod podnaslovom: Josifova deca u
svetlu svetog predanja i Svetog pisma.
2
Sveti oci se ni u ovome ne slau: Sveti Epifanije kae da je taj period trajao dve godine, Nikifor tri, a
Georgije Kedrin pet godina. Aminije Aleksandrijski je uio da je sveta porodica u Egiptu boravila sedam
godina. Vidi: itija svetih za decembar, str. 750.
3
Ohridski prolog, str. 945 (26. decembar). Naglasak moj.
4
Dr Dimitrije Stefanovi u svom tumaenju nigde ne pominje njihov odlazak najpre u Nazaret, ve govori o
hitnom putovanju u Egipat, to je u skladu sa Svetim pismom. Ovaj primer jo jednom dokazuje da se ne
slau ba svi pravoslavni sa tvrdnjama svetih otaca, ili da pak preutkuju to svoje verovanje znajui se ono
ne slae sa biblijskim izvetajem. Vidi str. 14-15.
5
Putovanje u Egipat je bilo potrebno radi hitnog spasavanja Josifove porodice, najverovatnije iz razloga to
put prema Nazaretu nije bio bezbedan zbog prisustva Irodove vojske koja je ve bila krenula iz Jerusalima
prema Vitlejemu. Ukoliko su Josif i Marija sa Isusom ipak otili najpre u Nazaret - u svoj dom gde su bili
bezbedni (Galileja nije bila pod Irodovom vlau), uopte nije jasno zbog ega bi ponovo morali da krenu
228
smo u prethodnom poglavlju dokazali da Josif nije imao sinove iz prvog braka (jer nije
ni bio enjen pre venanja sa Marijom), to dakle nije istina ni da je iz Nazareta poveo
svog sina Jakova na docniji, takoe nepostojei, put u Egipat.
Na kraju krajeva, ep. Nikolaj pominje i stih iz knj. proroka Isaije 19:1, za ije
znaenje tvrdi da se ispunilo prilikom odlaska svete porodice u Egipat. Meutim,
tom prilikom Gospod nije u Misir otiao na oblaku laku ve noen u Marijinom
naruju
1
. Nisu se ispunila ni ostala proroanstva iz tog poglavlja Isaijine knjige, a
pomenuti stih se uopte i ne pominje u evaneljima kao ispunjenje starozavetnih
predskazanja, to dokazuje da oigledno predstavlja obino nagaanje pisca
navedenog teksta.
Susret sv. Simeona Bogoprimca i proroice Ane sa bebom Isusom
U Ohridskom prologu, u itanju za 3. februar (po starom kalendaru) ovaj dogaaj je
opisan na sledei nain:
U vreme cara Misirskog Ptolomeja Filadelfa izabran bi i ovaj Simeon kao jedan
od znamenite Sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevoenja Biblije sa
jevrejskog na grki jezik. Simeon raae svoj posao savesno, no kada prevoae
proroka Isaiju, pa doe do onog proroanstva: evo djeva e zatrudnjeti i rodie sina, on
se zbuni, pa uze no da izbrie re djeva i zameni je reju mlada ena, i da tako
prevede na grki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Boji i zadra ga od njegove
namere, objasnivi mu da je proroanstvo istinito, i da je tano zapisano. A da je
istinito i tano, ree mu jo vesnik Boji, uverie se i on sam lino, jer po Bojoj volji
nee umreti dok ne vidi Mesiju roenoga od devojke. Obradova se pravedni Simeon
takvome glasu sa neba, ostavi proroanstvo neizmenjeno, i zahvali Gospodu Bogu to
ga udostojava da doivi i vidi Obeanoga. Kada Mladenac Isus bi donesen Devom
Marijom u hram jerusalimski, Duh Boji to javi Simeonu, koji bee veoma star i beo
kao labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Devu i Mladenca po
svetlosti to zraae oko glava njihovih kao oreol. (...) Tu se desila i Ana proroica, ki
Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi ga narodu. Ani je tada bilo 84. godine.
Uskoro po tom prestavi se sv. Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se
zatitnikom male dece.
2

Dakle, prema svetom predanju, pravedni Simeon je bio jedan od prevodilaca
Septuaginte (prevoda Starog zaveta sa jevrejskog na grki jezik kojeg je radilo, po
predanju, sedamdeset ljudi). Prema tradiciji, ovaj prevod je sainjen za vreme
vladavine grkog vladara nad Egiptom, Ptolomeja Filadelfa, koji je umro 246. godine
pre nove ere.
3
Kada znamo podatak o datumu smrti pomenutog cara, lako moemo da
izraunamo i priblinu starost sv. Simeona u momentu susreta sa Isusom. Vladika

na tako dalek i iscrpljujui put u Egipat, pun opasnosti. Prema svemu iznetom proizilazi da je pomenuta
svetootaka pria proizvod pogrenog shvatanja evanelskih tekstova, to nam dokazuje i injenica da su
ovaj dogaaj razliiti oci posve razliito tumaili.
1
Prema svetom Amvrosiju, koji je eleo da maksimalno produhovi ovaj starozavetni tekst koji se uopte ne
odnosi na odlazak bebe Isusa u Egipat, ovaj oblak lak zapravo predstavlja naruje presvete
Bogorodice. Vidi: itija svetih za mesec decembar, str. 747-748.
2
Ohridski prolog, str. 81.
3
Navedeno prema: Sveto pismo u Srba, Branko Bjelajac, Beograd 1997. str. 22.
229
Nikolaj istie da je on od preduboke starosti bio beo kao labud, pa prema predanju
proizilazi da je imao najmanje 280. godina, tj. da je bezmalo bio na pragu svog
etvrtog veka zemaljskog bitisanja. Evanelisti Luki, koji je zapisao izvetaj o
pravednom Simeonu, oigledno nije bilo poznato da je on bio star onoliko koliko su
kasnije ustvrdili sveti oci. Piui o proroici Ani, Luka navodi da je bila vrlo stara,
iako je u trenutku Hristovog prinoenja u hramu i njenog susreta sa njime imala
samo 84. godine. Ukoliko Luka naziva veoma starom osobu koja ima manje od
devedeset godina, zaista je udno da istom prilikom Simeona nije nazvao zauujue
prastarim. Iako ovaj evanelista nije bio oevidac pomenutog deavanja, kao vrstan
istoriar ispitao je sve, pa i neke manje vane injenice, kao to je bila ta da je Ana
ivela u braku sedam godina a potom kao udovica do svoje osamdeset i etvrte godine:
Bila je i proroica Ana, Fanuilova ki iz plemena Asirova; ona bee vrlo stara, od
svoga devojatva ivela je s muem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i etiri
godine...
1

Nemogue je poverovati da bi ovaj izuzetno precizni istoriar ispustio da pomene
ovako znaajno udo u vezi sa Simeonovom starou, ukoliko se ono uistinu dogodilo.
Naime, ljudski vek u Hristovo vreme je bio ogranien na ispod sto godina (verovatno
su retki, kao i danas, nadivljavali tu starost), to nam potvruje isticanje da je Ana
bila u dubokoj starosti. Proseni ljudski vek od preko dvesta godina poslednji put je
zabeleen u Bibliji oko 2100. godina pre Hrista, za vreme sedme poslepotopne
generacije, u vreme Avramovog oca Tare
2
(1. Mojs. 11:32). Ve posle nekoliko stotina
godina, duina prosenog ljudskog veka se ustalila na ispod osamdeset godina, a
zadrala se sve do dananjih dana:
Na je ivot sedamdeset leta,
a u jaih osamdeset leta.
3

Sa druge strane, prema Svetom pismu, imamo prava da verujemo da je Simeon bio
znatno mlai od proroice Ane jer se njegova preduboka starost (ak ni u smislu
duboke Anine starosti) nigde ne pominje. Nakon svega reenog, sasvim deplasirano
zvui tvrdnja pravoslavnih da je Simeon bio toliko star da mu je i sam ivot bio
dojadio; s nestrpljenjem je ekao smrt ali mu ona nikako nije dolazila.
4

Razmiljajui i zakljuujui u potpunosti u skladu sa svetopisamskim izvetajima,
lako smo i ovoga puta doli do zakljuka da je i ovo kazivanje zapravo skaska i
legenda koja nema utemeljenja u boanskom otkrivenju poput ostalih koje smo do
sada prouili.

1
Lk. 2:36-37. Naglasak moj.
2
Tara je iveo 205 godina, Avram 175 godina, Mojsije 120, a car David 70 godina (Vidi 1. Mojs. 25:7; 5.
Mojs. 34:7; 1. Dnevnika 29:26-28. Za cara Davida Biblija kae da je umro u dobroj starosti iako je imao
samo 70 godina. David je umro 970. god. pre nove ere).
3
Psalam 90:10.
4
Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo, 1990. str. 52.
230
BOINI OBIAJI U SRPSKOM NARODU
Mi Srbi smatramo i drimo da je Boi pravi praznik na domai, ama nije
crkveni - rekao je Vuk Vrevi, kroz usta jednog prostodunog srpskog svetenika. I
Vuk Vrevi imao je pravo. Boi, onakav kako ga je opisao Njego, sa slamom
prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrtenim, sa pukama, pecivima,
guslama, pesmama i zdravicama taj lepi i mili Boi nije praznik hrianski,
nego starinski srpski.
1

Kad je srpski narod primio hrianstvo, i sa njime i sve praznike za koje je
pravoslavna crkva znala, otpoeo je praznovati i Boi. Taj crkveni Boi doao je da
zameni nekoliko starinskih praznika, koje je i na narod praznovao u vreme zimskih
solsticija. Upravo, to nije bila zamena, ve kompromis: starinski praznici
produili su da ive i dalje, samo im je crkva dala novo ime, novo
objanjenje i nekolike dosta beznaajne detalje iz hrianskog kulta.
2

Pravoslavna crkva u svojoj literaturi koju nudi irokom krugu itateljstva, ne samo
to iri legendarne i mitoloke prie koje proglaava izvornim hrianstvom, ve
ubeuje svoje lanove da su i obiaji vezani za pojedine verske praznike poreklom iz
Biblije. Kao to smo saznali od Aleksandra memana u prethodnom delu ovoga
poglavlja, glavni metod evangelizacije u etvrtom veku jeste bio osmiljavanje i
davanje hrianskog znaenja paganskim obiajima i ritualima. Ovom prilikom emo
zajedno prouiti paganske obiaje koji su proli kroz isti tretman, a koji su u naem
narodu vezani za boine praznike. Radi se o obredima vezanim za Tucindan, Badnji
dan kao i za sam Boi.
Tucindan
Evo ta o ovom prazninom danu moemo da proitamo u pravoslavnoj literaturi:
Tucindan to je drugi dan pred Boi. U naem narodu toga dana se kolje (tuca)
Boinjar, Peenica, kojom e se sva eljad na Boi omrsiti, posle dugog
estonedeljnog posta. I ovaj obiaj narodni vezan za Boinjar ili Peenicu, iako je
to u stvari prase a ne jagnje, vodi poreklo od roenja Gospoda Isusa Hrista u
vitlejemskoj peini u kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti apostol i evanelist
Luka svedoi da su vitlejemski pastiri, kada im se aneo Gospodnji javio i obasjala ih
slava Gospodnja, one udesne noi kada se Gospod rodio, otili do Vitlejema i u peini
vitlejemskoj nali Mariju i Josifa i dijete gde lei u jaslama (Luka 2. gl.) i poklonili
mu se. A Sveto Predanje, koje se uva u Svetoj Crkvi, svedoi da su tada pastiri na
dar Bogomladencu odneli jagnje. To je na Boinjar, koji se priprema na Tucindan,
vrti na ranju (pee) na Badnji dan a jede na Boi kao prva mrsna hrana. Iz razloga
to se Boinjar u staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili uicama sekire taj
se dan i danas zove Tucindan. Boinjar je kod nas prase a ne jagnje prosto
zato to kod nas u vreme Boia nema jaganjaca.
3


1
ajkanovi, knjiga prva, str. 240. Naglasak moj.
2
ajkanovi, knjiga prva, str. 122. Naglasak moj.
3
Veronauka u kui, Beograd 1991. god. str. 57. Naglasak moj.
231
U navedenom tekstu se, kao to uoavamo, izmeu ostalog tvrdi da klanje praseta
pred Boi vodi poreklo od roenja Isusa Hrista u vitlejemskoj peini. Kae se dalje
da se ova ivotinja pee na ranju umesto jagnjeta iz razloga to u vreme Boia u
naim krajevima nema jaganjaca.
1
No, da li je Tucindan uistinu hrianski praznik? Da
li boino peeno prase ima bilo kakve stvarne veze sa roenjem Isusa Hrista? Kao to
emo se zajedno uveriti, ovi obiaji nisu ni u kakvoj povezanosti sa dogaajima
opisanim u evanelju.
Veselin ajkanovi je u svojim delima naveo da je na narod, pre prihvatanja
hrianstva praktikovao razliite rituale koji su za cilj imali zatitu od zlih duhova.
Zatita od ovih duhova (demona) se sprovodila potovanjem totema tj. demonske
ivotinje koja je smatrana boanstvom i koja je pod svoje okrilje i zatitu uzimala
pojedinca ili itavu porodicu. Iz teksta pomenutog naunika saznaemo pravo poreklo
i skriveno znaenje obreda kojeg nam je maloas opisao pravoslavni autor:
Vrlo ugledno mesto o boinim praznicima ima peenica. Bez peenice Boi se ne
moe zamisliti: Boi je Boi, a pecivo mu je brat (Vuk, Posl., 355). Peenica se
odabira na dosta vremena pre Boia, i onda se podvrgava osobitom reimu; ona ima
svoje naroito ime (boinjar, i slino). (...) Oevidno je da peenica nije obino jelo,
koje se iznosi na boinju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa vie.
Panja koja se peenici ukazuje, verovanje u njenu maginu mo, i sasvim vrsto
uverenje da je ona o Boiu neizostavna sve to dokazuje da mi u ubijanju i jedenju
peenice imamo jedan religiozni, rtveni obred. Rei Boi je Boi, a pecivo mu je
brat imaju mnogo dublji religijski smisao no to na prvi mah izgleda. (...) Kult
ivotinja poznat je, ili je bio poznat svima narodima; i kroz fazu kada su ivotinje
oboavane morala je da proe svaka religija. U religiji naeg naroda ima vazdan
tragova od ovakvog stanja stvari. Tragova najprimitivnijeg saveza izmeu oveka i
ivotinje, totemizma, ima najvie. (...) Do sada naroito nije nita govoreno o svinji.
Meutim, ima podataka iz kojih se vidi da je ona u starini naeg naroda imala
demonsku mo i jasan totemistiki karakter. (...) Iz svega ovoga jasno je da je svinja, u
starini naeg naroda, bila demonska, totemistika ivotinja. (...) Boinje pecivo je
rtva, i to sakramentalna rtva, neka vrsta priea. U primitivnom drutvu postojala
je obaveza da se totem, ili inae demonska ivotinja, ne ubija i ne jede; ali uporedo s
tim razvila se ideja teofagije, ritualnog jedenja boanstva. Demonsku, svetu ivotinju,
primitivan ovek inae ne dira, ali je svakako u njegovom interesu da, s vremena na
vreme, ili i neperiodino (npr. u sluaju kakve epidemije), okusi njene krvi i njenoga
tela, da bi se na taj nain divinizirao, i postao otporniji prema uticajima zlih demona.
(...) Posle svega ovoga jasno je da je boinje pecivo totem ili boanstvo, koje ima
ritualno da se pojede. Poslovica oevidno, vrlo starinska - Boi je Boi, a pecivo
mu je brat, postaje nam sada jasnija. Ona pecivo podie na rang boanstva, i
identifikuje ga sa boanstvom kome pripada boini praznik. Mi, dakle, u peenici
imamo, oevidno, boanstvo koje se rtvuje. Meutim, jedna od osnovnih ideja u
istoriji religije je da se boanstvo i rtvuje i raa u isti mah kada je rtvovano (upor.
npr. sluaj sa Adonisom, Dionisom, i dr.), i u tom pogledu interesantno je da uopte
Boi kao takav, Boi kao dan roenja mladoga, novoga boga poinje u onom

1
Iako u vreme Boia u naim krajevima ima vie prasia nego jaganjaca iz prostog razloga to krmaa moe
da donese na svet i preko deset mladunaca a ovca uglavnom jedno, ipak nije tano da se u vreme Boia u
Srbiji ne mogu da nau jaganjci - to moe da potvrdi i svaki itelj srpskog sela.
232
trenutku kada je rtvovanje peciva definitivno gotovo, tj. kada je pecivo skinuto sa
ranja: u tom trenutku unosi ga domain u kuu, s glavom unapred, i pozdravi
ukuane sa Hristos se rodi!
1

Iz svih citiranih navoda i objanjenja iz ajkanovievog dela, potpuno je jasno da
boino prase ne potie iz hrianske vere (tj. vitlejemske peine) ve iz mranih
dubina stare srpske religije. No, kao to emo se i nadalje uveriti, takav je sluaj i sa
ostalim narodnim obiajima koji se pod okriljem Pravoslavlja sprovode u srpskom
narodu.
Badnji dan
Skinem li paljivo sloj hrianski, pojavie se sloj neznaboaki. Samo se mora
priznati da je to spajanje ispalo preko svakog oekivanja umeno (S. Trojanovi).
Takav je primer sa Badnjim danom i Boiem, kao solarnim praznikom, jer sunce
ponovo poinje da greje od Boia praznika nepobeenog Sunca. Moda je
Badnjak, zbilja, bog Perun koji nosi atribut stari ili deda, u svakom sluaju Badnjak
je iv stvor. U stvari, postignut je preutni (moda i nesvesni) kompromis izmeu i
dalje mnogoboakog Badnjeg dana i hrianske proslave Boia, izmeu badnjaka,
koji je zacelo idol, i roenja Hrista.
2

Iz navedenih rei uglednog pravoslavnog pisca i psihijatra Vladete Jerotia saznali
smo nekoliko veoma vanih informacija o poreklu badnjaka i Badnjeg dana. Iako, kao
to emo uvideti, Pravoslavna crkva kazuje da je i ovaj praznik izvorno hrianski,
posle kratkog prouavanja obiaja i rituala vezanih za njega jasno emo potvrditi
stanovite malopre pomenutog autora.
Postoji vie obiaja vezanih za ovaj dan. Najvaniji su seenje badnjaka koji se
nakon unoenja u kuu posipa itom i premazuje medom i vinom kao i bacanje
metalnog novca i oraha po uglovima prostorije. Obiaj takoe nalae da domain poje
boini tropar i sa svojim ukuanima imitira kvoku i pilie, kvoui i pijuui. Veoma
je vano i da se toga dana jede sa poda koji je prostrt slamom, a ne sa stola, kao i da se
bdije tokom noi. Ove obiaje srpska crkva naziva hrianskim i kazuje nam da vode
poreklo od Hristovog roenja i deavanja vezanih za taj dogaaj:
Badnji dan to je dan uoi Boia. Zove se Badnji dan, a no koja sledi Badnje
vee, zbog toga to se toga dana i te veeri bdenie ne spava, no sa nestrpljenjem
oekuje najsveaniji momenat u istoriji roda ljudskog Roenje Bogodeteta Hrista.
Zbog toga se i vidljivi simbol Njegov, koji sa naroitim obredom unosimo u domove
svoje, zove BADNjAK. Badnjak (mlad ceri ili hrasti, ili pak cerova ili hrastova
granica) simboliki predstavlja Spasitelja naeg Gospoda Isusa Hrista.
3
(...) I
hrianski Badnjak kao i Boinjar vodi poreklo od one boanstvene vitlejemske noi
kada se u pastirskoj peini rodio Spasitelj oveanstva, a pastiri, koji uvahu nou
strau kod stada svojega (Luka 2, 8) loili vatru i grejali se. (...) Nasekli su i poneli

1
ajkanovi, knjiga prva, str. 137-146. Naglasak moj.
2
Vladeta Jeroti, Staro i novo u hrianstvu, Beograd 2000. str. 25. Naglasak moj.
3
U davno doba, u osvit civilizacije, u vreme kada su evropski predeli bili prekriveni golemim umama, a
ovek prirodu i svet poimao animistiki zaet je kult potovanja drveta kao boanstva. Kao
najrasprostranjeniji, hrast (i cer, njegova vrsta) tokom hristijanizacije paganskih obiaja dobio je nova
simbolika znaenja. Vidi: spec. dodatak Boi, u listu Danas, 2002. god. str. 4. Naglasak moj.
233
dosta grana da naloe vatru i pored Novoroeneta i pored Matere Njegove, jer no
ona bee vrlo hladna.
1

A kad padne Badnje vee, badnjaar ponovo uzima Badnjak i drenovu granu,
stavlja ga sebi na desno rame i unosi sveano u kuu. (...) I iz sita posipa Badnjak
itom, premazuje ga medom i preliva vinom. (...) uz poznato mirboenje u kome
Badnjaar kae: Mir Boji Hristos se rodi! a domaica odgovara: Vaistinu se rodi!
(...) Simbolika ovoga susreta je jasna. Gospod Isus Hristos novoroeni Spasitelj
oveanstva, u vidu Badnjaka, ulazi u dom na (...) Badnjaar ... u sve odaje pospe
slamu i zveei (srebrni) novac, a u gostinskoj sobi, gde je ikona domain slave, jo po
tri oraha u sva etiri ugla. (...) obino se poje Boini tropar: Rodestvo tvoje Hriste
Boe na..., kvoe i pijue. Tamo gde Boini tropar ne znaju samo se kvoe i
pijue. (...) I ovaj deo obiaja na Badnje vee je pun smiljene simbolike hrianske.
(...) Orasi, pak, u sva etiri ugla gostinske sobe simboliki predstavljaju Svetu Trojicu.
(...) Jede se ne sa stola, nego sa poda, po kome je prostrta slama, ili sa vree u koju je
metnuta slama.
2

Na isti nain kao to smo ustanovili da klanje praseta na Tucindan nije poteklo od
prvovekovnih hriana, tako emo utvrditi da ni ostali obiaji nisu poreklom crkveni
ve paganski. Ve smo ranije potvrdili injenicu da Isus Hristos nije roen 25.
decembra. Iako srpskom narodu nije bio poznat kult Mitre iz koga je usvojen pomenuti
datum, u danima prelaska iz stare u novu godinu na narod je u davnini takoe
obeleavao odreene vane praznike, za koje ajkanovi tvrdi da su bili praznici iz
kulta mrtvih tj. zadunice. Ovaj uvaeni autor tvrdi da su svi napred pomenuti obiaji
vezani za prizivanje dua umrlih na odreeni vid sveanosti. To bi znailo da je
dananje slavljenje Boinih praznika kod pravoslavnih naroda zapravo jedan vid
otvorenog spiritizma i okultizma, obuenog u ruho hrianstva. Evo kako glase
zakljuci izvedeni nakon njegovog dugogodinjeg istraivanja:
Jela koja se o Badnjem danu jedu, imaju, moemo odmah rei, htonini karakter.
To se najjasnije vidi kod oraha i pasulja
3
. Orah je voka za koju se naroito interesuju
demoni donjega sveta. (...) Poto je orah, oevidno, drvo donjega sveta i zlih demona,
moemo samo oekivati da njegov plod slui kao hrana tim demonima. (...) Med je
takoe vrlo poznato jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopte
Indogermana ... daje duama pokojnika, i uopte demonima donjeg sveta. (...) Ve iz
ovoga to smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska veera to je veera,
ast mrtvima. Ona etiri oraha koje domain baca u etiri ugla, namenjena su
duama mrtvih. (...) Obiaj da se jede s vree, tj. sa zemlje; ... da se sto ne isti, i da se
na njemu ostavlja jelo i pie; obiaj da se na Badnji dan daje po neto jela sirotima
sve su to propisi koji vae za dau, za kult mrtvih, i kod Srba, i u celoj
indogermanskoj prolosti.
4

Da bi se obiaj posipanja slame razumeo, potrebno je utvrditi znaaj Badnjeg
veera uopte. Badnje vee je, pre svega, mrtvaki praznik, zadunice: toga

1
Veronauka u kui, str. 57-58. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 59-61. Naglasak moj.
3
ak i Veronauka u kui na str. 62. priznaje da je pasulj hrana za duhove umrlih predaka, ali ovu injenicu
produhovljava govorei da se zrnevlje te biljke nalazi na badnjidanskoj veeri zato to i umrli hriani
iekuju roenje Spasitelja. Ista knjiga upuuje itaoce da se sa ovim predmetom detaljnije upoznaju iz
ajkanovievog dela.
4
ajkanovi, knjiga prva, str. 124-128. Naglasak moj.
234
veera prireuje se gozba duama pokojnika, i daje im se prilika da se ogreju.
Obiaji o Badnjem veeru imaju mrtvaki karakter, i podseaju nas jako na obiaje o
daama i zadunicama uopte. Samo ime, Badnje vee, postalo je od glagola bdeti ... o
Badnjem veeru bar jedno od eljadi mora biti budno, i to bdenje ima isti znaaj koji i
bdenje pored mrtvaca. Jela koja se o Badnjem veeru jedu naroito orasi, pasulj,
med, riba imaju sva htonini karakter, i namenjena su duama pokojnika.
1

Zato se, toga veera, prosipa po kui slama? Odgovor je vrlo prost: slama ima, i za
bogove i za due predaka, naroitu privlanu snagu. (...) Sad nam je jasna uloga slame
o Badnjem veeru. Toga veera pozivaju se due predaka na ast, i da bi se te due
privukle, dalje, da bi imale na emu jesti, prostire im se slama. (...) Kad se ovo zna,
lako je razumeti i druge boine obiaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a to
biva pred vee, posle zalaska sunca) domain je prosipa po celoj kui, tom prilikom on
kvoca, kao kvoka, a ostala eljad, deca naroito, idu za njim i pijuu. (...) Ako
primitivan ovek ima potrebe da zove duu, on e je vabiti, onako kako se vabe ptice.
(...) Obiaj vabljenja due kvocanjem poznat je i hrianskim Koptima ... Najjasniji,
meutim, i (za objanjenje kvocanja o Badnjem veeru) najvaniji primer imamo u
ruskom mrtvakom kultu. (...) Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o
Badnjem veeru ima oevidno za cilj da sakupi due na gozbu.
2

Zahvaljujui ovim navodima, uoavamo da savremeni badnjidanski ceremonijal
zapravo predstavlja hristijanizovani okultni ritual naih bezbonih predaka. Iskreno
verujem da nijedan iskreni sledbenik Isusa Hrista ne bi trebao da poklanja panju i
uestvuje u sprovoenju upravo opisanih obrednih radnji, koje pod platom
hrianstva nastavljaju drevnu pagansku spiritistiku praksu.
Boi
Nastavljajui na isti nain nae prouavanje, dolazimo i do samog dana kada se
obeleava Isusovo roenje u Istonoj crkvi. Obredne radnje, koje se vre u srpskom
narodu pod pokroviteljstvom tradicionalne religije, takoe se ne mogu nazvati izvorno
evanelskim iako je, svakako, uinjen trud da se i one oboje bojama hrianstva. U
ovom delu poglavlja obratiemo panju na ulogu Polaajnika u boinom ritualu, kao
i na poznato mirboanje.
Polaajnik i daranje po vatri
Polaajnik. To je prva osoba koja toga Boinog jutra ue u na dom. Polaajnik
polazi u na dom. Zato se zove Polaajnik. On, po optem verovanju, donosi sreu u
nae domove. Zato se pazi da Polaajnik bude dete, koje ima isto, bezazleno srce
ispunjeno ljubavlju. No, razume se, Polaajnik biva i odrastao ovek, komija, roak,
namernik pa ak (na selu) i ivotinja, vo, na primer to je danas vrlo retko ali se jo
gde-gde dogaa.
3


1
Navedeno delo, str. 186-187. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 188-191. Naglasak moj.
3
Veronauka u kui, str. 63. Naglasak moj.
235
Mi Polaajnika na Boi primamo kao samog Gospoda, koji svojim roenjem
u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju ... on ubacuje novi (u vatru, prim. I.
S.) i Badnjakom (granicom od Badnjaka) poinje da dara po vatri, ali tako da iz
vatre i Badnjaka prte varnice na sve strane dok on blagosilja:
Koliko varnica, toliko sree u domu!;
Koliko varnica, toliko parica!;
Koliko varnica, toliko jaganjaca u toru;
Koliko varnica, toliko napretka u dobru itd;
Najvie zdravlja i veselja, daj Boe!
1

Iz pomenutih navoda saznajemo da se Polaajnik od strane ukuana prima uz
potovanje kakvo samo Gospod zasluuje, da on moe biti i ivotinja, kao i to da je
njegova funkcija izmeu ostalog da blagosilja dom time to dara po vatri. Iz dela
Veselina ajkanovia jo jedanput emo se uveriti u nehriansko poreklo i ovih
obiaja:
Re polaenik, od glagola polaziti pohoditi, posetiti, prvobitno znai gost, i
polaenik je doista gost, ali gost naroite vrste. Taj gost donosi sve to jednoj
primitivnoj porodici treba zdravlje i plodnost; od njega zavisi sudbina celog doma.
Oevidno je da polaenik, koji raspolae tako izvanrednim osobinama, izlazi iz svere
obinog smrtnog oveka.
2

ajkanovi dalje u svom delu kazuje da je u staroj srpskoj religiji (kao i u drugima)
postojao praznik kada se boanstvo ili demon javljao ljudima u ovejem obliju
poseujui njihova domainstva. Pomenuto boanstvo je primano u dom sa velikom
poau (kao Gospod), pozivano na ruak, posle ega mu je rtvovan obredni kola.
Ukoliko bi polaajnik bila ivotinja, vo, onda bi joj se na jedan rog zaboo prineeni
kola. Ovaj autor tvrdi dalje da je pomenuta ivotinja, poput praseta na Tucindan
zapravo predstavljala boansku totemistiku ivotinju starinski totem.
3
Daranje po
vatri i blagosiljanje domainstva od strane ovog gosta, svakako ne predstavlja neto to
su hrianima u amanet za obdravanje ostavili Hristos i apostoli. I ovaj obiaj je
direktno vezan za starinski srpski mnogoboaki kult. Prema verovanjima koja su se
tim kultom podrazumevala, boanstvo bi ulazilo u kuu kroz tavan ili odak (dimnjak).
Srpsko ime za popularnog deda Mraza Boi bata je zapravo izraz koji je znaio
da se uje bat (odjek) koraka Boia (starinskog boanstva) koji dolazi - pribliavajui
se naoj kui. Upravo iz razloga takvog verovanja, da se boanstvo nalazi u dimnjaku, i
da se kroz njega sputa u kuu, Polaajnik im ue u kuu, odmah dara vatru na
ognjitu i gledajui uz odak kae: Boe pomozi!... Oevidno je da je ovaj propis
mogao postati samo na bazi starinskog verovanja da se boanstvo nalazi tu. to se tie
linog uea na gozbi, i to je neto za ta emo uzalud traiti potvrde sa hrianskim
shvatanjima, ali to je u paganizmu pravilo: na svaku gozbu koja im se prireuje
dolaze paganski bogovi lino.
4


1
Navedeno delo, str. 64. Naglasak moj.
2
ajkanovi, knjiga prva, str. 146. Naglasak moj.
3
Vidi: navedeno delo, str. 150.
4
ajkanovi, knjiga druga, str. 481. Naglasak moj.
236
Ono to je posebno vano da istaknem na ovom mestu jeste da je praksa daranja
po vatri i blagosiljanja domainstva na ovakav nain (uz pomo gatanja i vraanja)
striktno zabranjena Boijim zapovestima koje su zapisane u Svetom pismu:
Ne obraajte se k vraarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skrvnite o njih. Ja
sam Gospod Bog va.
1

A ovjek ili ena, u kojima bi bio duh vraarski ili gatarski da se pogube,
kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih.
2

ajkanovi tvrdi da najvei kontingent boinih obiaja dolazi na gatanja i
vraanja, koja za cilj imaju da umilostive htonine demone tj. duhove predaka, da
prue plodnu i berietnu narednu godinu. I samo paljenje vatre na Badnje vee, po
ovom autoru, nema nikakve sutinske veze sa dogaajima u vezi Isusovog roenja u
Vitlejemu, ve sa verovanjem da vatra moe da pojaa snagu sunca i plodnost u
prirodi.
3

Mirboanje
Sa druge strane, iako obiaj mirboanja najvie od svih lii na dogaaje opisane u
evaneljima, a koji imaju veze sa roenjem Spasitelja, iz narednih nekoliko redova
saznaemo vie i o njegovom poreklu. ajkanovi o ovom obiaju veli ovako:
Jedan od vrlo poznatih boinih propisa je propis koji se odnosi na mir boji i na
mirboanje (mirenje izmeu sebe i ljubljenje). Preko boinih praznika niko nikoga ni
od ale ne sme udariti! Taj propis bojeg mira ne vredi za sve praznike (...), ali strogo
vredi za sve zadunice u godini.
4

Prema ovom autoru, obiaj boinog nazivanja mira Boijeg predstavlja deo
celokupnog, izvorno paganskog rituala, koji se nije podrazumevao uenjem
prvovekovnog hrianstva. No, ipak, moda e se neko zapitati da li je mogue da je i
pozdrav Mir Boiji Hristos se rodi, pozdrav paganskog porekla? Zar on ne
predstavlja citat iz Svetog pisma?
U evaneljima i apostolskim poslanicama nema nikakvog pomena da su se rani
hriani pozdravljali ovim reima (izmeu ostalog zbog toga to nisu ni slavili Boi).
Pomenuto mirboanje jako podsea na radosnu pesmu anela, zapisanu u ev. po
Luki:
I ujedanput postade s anelom mnotvo vojnika nebeskijeh, koji hvaljahu Boga
govorei: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, meu ljudima dobra volja. (Lk. 2:13-
14. V. Karadi).
Ukoliko prihvatimo ovakav Karadiev prevod pomenutih stihova, dobijamo
znaenje slino obrednom mirboanju, ali zato razliito i protivno ostalim biblijskim
izjavama. Iz njega, naime, saznajemo da Bog prua mir svim ljudima na zemlji, kako
vernicima (koji su u manjini), tako i bezbonima (koji su u veini). Meutim, Gospod u
Starom i Novom zavetu govori o tome da bezbonici nemaju duhovnog mira u svom
ivotu:
Nema mira bezbonicima, veli Gospod. (Isaija 48:22).

1
3. Mojsijeva 19:31.
2
3. Mojsijeva 20:27.
3
Vidi: ajkanovi, knjiga prva, str. 133-137.
4
Navedeno delo, str. 244. Naglasak autora teksta.
237
A bezbonici su kao more uskolebano, koje se ne moe umiriti i voda njegova
izmee neistotu i blato. Nema mira bezbonicima, veli Bog moj. (Isaija 57:20-21).
Noge im tre na zlo i brze su na proljevanje krvi prave; misli su njihove bezakonje;
na putovima je njihovijem pusto i rasap. Puta mirnoga ne znaju, i na putovima
njihovim nema pravde; nainili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za
mir. (Isaija 59:7-8. Naglasak moj).
Gospod Isus Hristos potvruje da bezboni ljudi svojim postupcima unose duhovni
nemir:
Ne mislite da sam doao da donesem mir na zemlju; nisam doao da donesem mir
nego ma. Jer sam doao da rastavim oveka od njegovog oca i ker od njezine majke i
snahu od njezine svekrve, i neprijatelji ovekovi su njegovi domai.
1

U ovim stihovima Hristos naglaava injenicu da e posledica Njegovog dolaska na
svet biti podvojenost u porodicama izmeu onih koji su Ga prihvatili kao Spasitelja i
onih koji to nisu uinili. Meutim, jasno je da ovu podvojenost i neprijateljstvo u
okviru jedne familije unose neverujui ljudi, a ne vernici koji su u skladu sa Isusovim
reima, pozvani da budu mirotvorci (Mt. 5:9). Duhovni i svaki drugi nemir veoma je
oigledan meu nenanovoroenim ljudima. Apostol Pavle svedoi da oni nemaju
straha od Boga i da ne poznaju put mira.
2

Meutim, ukoliko proitamo stihove Lk. 2:13-14 iz prevoda dr arnia, stei emo
sasvim drugi dojam o aneoskoj izjavi:
I odjednom se sa anelom stvori mnotvo nebeske vojske hvalei Boga i govorei:
slava Bogu na visini i na zemlji mir meu ljudima koji su po Bojoj volji.
3

Deo aneoske pesme i blagoslova izreenih u njoj ne odnose se dakle na sve ljude
bez razlike, ve samo na one koji su po Boijoj volji. Po Njegovoj volji su, pak, samo oni
koji se nalaze na istinitom putu bogopoznanja, tj. koji su nanovoroeni, za razliku od
ljudi opisanih u Isaiji 59:8, koji hode pogrenim duhovnim stazama.
4
Bilo bi, zapravo,
veoma loe kada bi i neverujui ljudi posedovali duhovni mir, jer bi u tom sluaju bili
uspavani u svojim gresima i na kraju iskusili Boiju kaznu. Ovako, poto njima
nema mira, Bog na taj nain eli da ih pokrene na traenje evaneoske istine
Hrista, i smirenje due u njemu samome.
Budui da smo na ovaj nain pokazali da mir Boiji pripada samo od Boga roenim
vernicima, a ne onima koji verske praznike obeleavaju uz ponavljanje paganskih
rituala i obiaja, jasno je da mirboanje (tj. nazivanje Boijeg mira) meu ovim
poslednjima i nema nikakvog duhovnog znaaja u izvornom hrianskom smislu.
Oigledno je, stoga, da se obiaj mirboanja meu pravoslavnima izgovara u skladu
sa celokupnim hristijanizovanim paganskim boinim ritualom iz stare srpske
religije.

1
Ev. po Mateju 10:34-36.
2
Vidi: posl. Rimljanima 3:13-18.
3
Na gotovo isti nain ove stihove prevode i dr Dimitrije Stefanovi, mr Miroslav ivkovi (baptistiki
propovednik, izdanje Meunarodnog biblijskog drutva) i Savremeni srpski prevod (kojeg je sainio
Svetski prevodilaki centar iz: Fort Worth, Texas, U. S. A); dok slino Vuku Karadiu ove stihove
prevode: Sveti sinod SPC, dr Aleksandar Birvi i dr Lujo Bakoti.
4
Vidi i stihove: 4. Mojs. 6:24-26; Psalam 4:8; 29:11; 85:9; Ev. po Jovanu 14:27; 16:33; 1. Petrova 1:2; 1. Ti-
moteju 1:2; Filipljanima 4:7, 9.
238
Zakljuak
Na samom kraju, ta drugo rei nego to da verovanje Istone crkve i obredna
praksa u vezi praznika Isusovog roenja u mnogo emu ne odgovaraju svetopisamskoj
objavi. Protivrena sveta predanja sa jedne strane i paganski rituali sa hrianskim
znaenjem sa druge, doprineli su tome da na krajnji zakljuak o pravoslavnom
verovanju po ovom pitanju ne moe da potvrdi stanovite njenih bogoslova o tome da
ona (Pravoslavna crkva) predstavlja stub i tvravu Istine.
239
7.
V
ASKRSENJE
H
RISTOVO

U
SKRS

A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dooe na grob nosei mirise koje su spremile. Ali
naoe kamen odvaljen od groba, i kad su ule, ne naoe telo Gospoda Isusa. I dok
su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva oveka u sjajnom odelu stadoe pred njih.
Poto su bile uplaene i oborile lice zemlji, oni im rekoe: to traite ivoga meu
mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je jo bio
u Galileji, naime, da Sin oveji treba da bude predan u ruke grenih ljudi, i da bude
raspet, i da vaskrsne trei dan.
Evanelje po Luki 24:1-7
Na poetku prethodnog poglavlja istakli smo velianstvenu istinu o tome da je
roenje Gospoda Isusa Hrista predstavljalo (i jo uvek predstavlja) jedan od
najuzvienijih dogaaja u itavoj dosadanjoj istoriji sveta. Dovoljno smo snano
naglasili i svu jedinstvenost Hristove spasiteljske linosti kao i Njegovog dela.
Ipak, injenica koja ostaje nepobitna glasi da bez Isusovog vaskrsenja iz mrtvih,
greno oveanstvo ne bi imalo nikakvu nadu u pogledu zadobijanja venog ivota.
Spasiteljevo preuzvieno uenje kao i izuzetni primeri Njegovog savrenog
ispunjavanja Boije volje, ni za milimetar ne bi mogli da pomognu bilo kom greniku
po pitanju konanog spasenja. Biblijska istina koju smo dovoljno dobro naglasili
prouavajui drugo, tree i etvrto poglavlje ove knjige, nedvosmisleno ukazuje na to
da je za spasenje grenika neophodna vera u vaskrslog Spasitelja koji je na svojim
pleima poneo teret naih grehova, radi kojih je na kraju raspet i umro stranom
smru. Istinu o tome da bi ivot sledbenika Isusa iz Nazareta bio puka ispraznost, u
sluaju da je njihov Uitelj ostao u grobu, potvrdio je i apostol Pavle u jednoj od svojih
poslanica. On je naime rekao da, ukoliko Isus nije vaskrsao iz mrtvih, onda ne samo da
nema nade za spasenje grenika, ve su i sami hriani, meu kojima i on, dostojni
saaljenja zbog gajenja svog nerasudnog sujeverja i nade u svoje budue vaskrsenje:
Ali ako se propoveda da je Hristos vaskrsnut iz mrtvih, kako neki meu vama
govore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako pak nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos
nije vaskrsnut. A ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naa propoved,
prazna je i vaa vera. Uz to nalazimo se i kao lani svedoci Boiji, zato to smo
svedoili protiv Boga da je vaskrsao Hrista, koga nije vaskrsao, ako mrtvi zaista ne
vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsnut. A ako Hristos
nije vaskrsnut, uzaludna je vaa vera, jo ste u svojim gresima. Prema
tome, propadoe koji u Hristu pomree. Ako smo se samo u ovom ivotu
uzdali u Hrista, jadniji smo od svih ljudi.
1

Najosnovniji zadatak kojeg je Gospod Isus Hristos preuzeo na sebe u venosti, u
skladu sa svojim boanskim neogranienim sveznanjem i mudrou, jeste Njegovo
utelovljenje tj. preuzimanje na sebe ljudskog propadljivog tela. U njemu je mogao da
bude roen, da saosea sa palim i grenim ljudima, i na kraju umre i bude kanjen od

1
1. posl. Korinanima 15:12-19. Naglasak moj.
240
Boga zbog njihovih grehova. Apostol Petar, kao i pisac poslanice Jevrejima to
potvruju reima da je Isus jo pre postanka sveta bio predodreen
1
da strada radi
spasenja grenika, i to dolazei da izvri Boiju volju
2
. Gospod Hristos je, u jednom
od svojih izuzetnih govora, uporeujui sebe sa dobrim pastirom izjavio da je cilj
Njegovog dolaska na zemlju polaganje svoga ivota za ovce. Ipak, pored polaganja
svoga ivota, Gospod je u tom govoru obeao da e nakon svoga stradanja vaskrsnuti iz
mrtvih:
Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polae svoj ivot za ovce. (...) Ja sam dobri pastir,
i znam svoje i moje ovce poznaju mene. Kao to Otac poznaje mene i ja poznajem Oca,
i polaem svoj ivot za ovce. (...) Otac me ljubi zato to ja polaem svoj ivot, da ga
opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polaem. Imam mo
da ga poloim, a mogu da ga opet uzmem, - ovaj nalog sam primio od Oca.
3

Gospodnja vena namera je, dakle, bila krsna smrt i vaskrsenje iz mrtvih Spasitelja
Isusa Hrista. Prema reima apostola Petra koje je izgovorio na dan silaska Svetoga
Duha, pred mnogim hiljadama Izrailjaca, Bog je Isusa oslobodio smrtnih bolova i
podigao ga, jer nije bilo moguno da ga smrt dri
4
. Smrt nije mogla da zadri Onoga
koji je sam davalac ivota, koji je za sebe posvedoio da je vaskrsenje i ivot (Jn.
11:25), kao i to da je bio mrtav a sada je iv u sve vekove, i ima kljueve od smrti i od
ada (Otk. 1:18).
Iako se danas, u XXI veku, kao i mnogim stoleima ranije, vaskrsenje Isusa Hrista
iz mrtvih smatra samo domenom vere, tj. religioznim pogledom pojedinaca, u prvo
vreme, za ivota apostola to nije bio sluaj. Naime, definiui pojam vere, pisac
poslanice Jevrejima ju je okarakterisao kao vrsto pouzdanje u ono emu se nadamo,
osvedoenje o stvarima koje ne vidimo (Jev. 11:1). Dakle, izmeu ostalog, vera moe
da bude definisana kao vrsta nada. Meutim, u skladu sa Pavlovim pisanjem u
poslanici Rimljanima 8:24, gde je rekao: a nada koja se vidi nije nada, jer, kad neko
neto gleda, zato da mu se nada?, moemo da sa sigurnou ustvrdimo da apostolsko
verovanje u vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih nije bila samo vrsta nada u ono to se
ne vidi. Naime, po svedoenju samih apostola, oni su bili svedoci i oevici njegovog
vaskrsenja i pojavljivanja nakon toga. Apostol Pavle, koji u prvo vreme nije bio meu
dvanaestoricom apostola, pisao je Korinanima, od kojih su neki posumnjali u
mogunost vaskrsavanja mrtvih, da je on lino, zajedno sa stotinama drugih, video
vaskrslog Hrista:
Ja sam vam pre svega predao ono to sam i primio: da je Hristos umro za nae
grehe po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut treega dana po Pismima,
te se javi Kifi, zatim Dvanaestorici. Potom se odjednom javi vie od pet stotina
brae, od kojih veina ivi do danas, a neki umree. Zatim se javi Jakovu, pa onda
svima apostolima. A posle svih javi se i meni kao nedonoetu.
5

Apostol Petar, koji se u strahu od svoga hapenja odrekao Gospoda Isusa, kasnije
je, na dan Pedesetnice, kao oevidac Hristovog vaskrsenja iz mrtvih posvedoio pred

1
Vidi u: 1. Petrova 1:18-21.
2
Vidi u: Jevrejima 10:5-10.
3
Evanelje po Jovanu 10:11-18. Naglasak moj.
4
Vidi u: Dela apostolska 2:22-36.
5
1. Korinanima 15:3-7. Naglasak moj.
241
hiljadama ljudi (meu kojima je bilo i dosta onih koji su iz sveg glasa traili smrt
Proroka iz Nazareta), i to veoma glasno, govorei:
Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, emu smo mi svi svedoci.
1

Dakle, prema svedoenju apostola i mnogih drugih Isusovih sledbenika iz prvog
veka nove ere, vaskrsli Hristos je sa njihove strane vien iv. I ne samo to! Apostoli su
sa njime, posle njegovog vaskrsenja, zajedno jeli, pili i razgovarali i to u toku itavih
etrdeset dana
2
. U toku perioda vienedeljnog Hristovog javljanja uenicima, kao i
nakon silaska Svetog Duha i raanja Crkve, Isusovi protivnici, judejske verske
stareine fariseji, sadukeji i knjievnici, nisu imale ni jedan dokaz kojim bi ukazale
na neistinitost apostolskog propovedanja o vaskrsenju svoga Uitelja. Novi grob Josifa
iz Arimateje u koji je poloeno mrtvo Isusovo telo, a kojeg su uvali rimski vojnici
bio je prazan. ta vie, i ovi, u mnogobrojnim bitkama prekaljeni, neustraivi borci,
svedoili su o pojavljivanju anela i pomeranju kamena koji je bio navaljen na ulaz
sada ve prazne grobnice. Nevolja u koju su Hristovim vaskrsenjem dospeli fariseji i
sadukeji je bila tolika da su morali da posegnu za velikom podvalom. Naime, uspeli su
da velikom koliinom novca kojeg su dali straarima utiu na njih da promene iskaz,
i tako prestanu da svedoe o vaskrsenju iji su bili svedoci.
3
Podvala judejskih
stareina, koja se kasnije, prema svedoenju evaneliste Mateja, proirila meu
Jevrejima kao glavni izgovor za ostajanje u neverstvu, sastojala se u tome da su,
toboe, Isusovi uenici ukrali njegovo telo iz groba dok su straari spavali.
Verujem da i danas postoje ljudi koji smatraju da Isus nije uistinu vaskrsao, ve da
je njegovo telo ukradeno iz groba. Meutim, ovako neto ni najmanje nije verovatno.
Na ovom mestu naveu jedan podui citat iz izuzetne knjige Doa Mekdauela, u kojoj
je autor izloio mnotvo dokaza u korist verovanja u istinitost Isusovog vaskrsenja:
Jedna druga teorija govori da su uenici ukrali telo dok je straa spavala.
Utuenost i kukaviluk uenika daju nam poraavajui dokaz protiv te ideje po kojoj su
odjednom postali tako hrabri i neustraivi pred odredom vojnika koji su uvali
grobnicu da su ukrali Isusovo telo. Nisu bili raspoloeni da pokuaju tako neto.
D. N. D. Anderson je bio dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Londonu,
predsednik odseka za orijentalno pravo pri koli za orijentalne i afrike studije, i
direktor na Institutu za pravo na londonskom univerzitetu. Komentariui teoriju po
kojoj su uenici ukrali Isusovo telo, on kae: To bi bilo u totalnoj suprotnosti sa svim
onim to znamo o njima: njihovom moralnom uenju, nainu na koji su iveli, njihovoj
istrajnosti u stradanju i progonu. To ne bi objasnilo ni njihovu dramatinu promenu
od utuenih i snudenih begunaca nastali su svedoci koje nikakvi protivnici nisu mogli
da spree u svedoenju o Isusu.
Teorija da su jevrejske ili rimske vlasti prenele Hristovo telo ne predstavlja ni malo
pametnije objanjenje za praznu grobnicu nego to je to teorija da su uenici ukrali
telo. Ako su vlasti imale telo ili znale gde se ono nalazi, zato onda nisu, kad su uenici
propovedali vaskrsenje u Jerusalimu, objasnili da su ga oni uzeli?
Ako su to uinili zato nisu rekli gde se telo zaista nalazi? Zato nisu otkrili le,
stavili ga na zapregu i provozali ulicama Jerusalima? Takav postupak bi sigurno
unitio hrianstvo.

1
Dela apostolska 2:32.
2
Vidi u: Ev. po Jovanu 20:11-29; Dela ap. 1:3.
3
Vidi u: Ev. po Mateju 27:62 - 28:1-15.
242
Dr Don Vorvik Montgomeri primeuje: Neverovatno bi bilo da su rani hriani
mogli izmisliti takvu bajku i propovedati je meu onima koji su lako mogli da je
opovrgnu jednostavnim iznoenjem Isusovog tela.
Profesor Tomas Arnold, koji je 14 godina bio upravnik Ragbija, autor uvene
Istorije Rima u tri toma, koji je postavljen za efa katedre za modernu istoriju na
Oksfordu, veoma dobro je znao vrednost dokaza u utvrivanju istorijskih injenica.
Rekao je: Godinama sam prouavao istorijske dogaaje, ispitivao i odmeravao dokaze
onih koji su o tim dogaajima pisali, i ne znam ni za jednu injenicu u istoriji
oveanstva koja je dokazana boljim i potpunijim dokazima svih vrsta,
kao pomo jednom nepristrasnom istraivau, nego to je taj ogromni znak koji
nam je Bog dao da je Hrist umro i podigao se iz mrtvih.
Engleski naunik Bruk Fos Vestkot je rekao: Uzimajui sve dokaze zajedno, nije
previe rei da ne postoji ni jedan istorijski dogaaj koji je bolje ili raznovrsnije
poduprt dokazima nego to je to Hristovo vaskrsenje. Nita osim prethodne
pretpostavke da je lano ne bi moglo nametnuti ideju o nedostatku dokaza za to.
Dr Sajmon Gringlif je bio jedan od najveih strunjaka za pravo u Sjedinjenim
Dravama. Bio je uveni profesor prava na Harvardskom univerzitetu, i nasledio je
sudiju Dozefa Storija kao dekan Pravnog fakulteta na tom univerzitetu. (...) Dok je bio
profesor prava na Harvardu, Gringlif je napisao delo u kojem je prouio vrednost
svedoanstava apostola o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je da je nemogue da su
apostoli mogli da nastave da istiu istine o kojima su priali, da se Isus nije podigao iz
mrtvih, i da nisu znali ovu injenicu onako sigurno kao to su znali bilo koju drugu.
Gringlif zakljuuje da je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje
potvrenih dogaaja u ljudskoj istoriji, to se da videti na osnovu zakona
pravnog dokaza koji se primenjuje na sudskim procesima.
Jedan drugi pravnik, Frenk Morison, zainatio se da e opovrgnuti dokaze o
vaskrsenju. Verovao je da je Isusov ivot jedan od najlepih ljudskih ivota, ali kad je
razmiljao o vaskrsenju smatrao je da je neko prilepio mit na priu o Isusu.
Nameravao je da napie jedan opis poslednjih nekoliko dana Isusovog ivota. Mislio je
da e jedan pametan, razumski pristup temi o Isusu potpuno omalovaiti njegovo
vaskrsenje. Meutim, poto je prouavao injenice, njegovo pravno obrazovanje ga je
nagnalo da promeni miljenje. Konano je napisao bestseler Ko je odvalio kamen?.
Prvom poglavlju je dao naziv Knjiga koja je odbila da bude napisana, i ostala
poglavlja odluno govore o dokazima Hristovog vaskrsenja.
Dord Eldon Led ovako zakljuuje: Jedino razumno objanjenje za ove istorijske
dogaaje je da je Bog podigao Isusa u telu.
Onaj koji veruje u Isusa Hrista danas moe da ima potpuno pouzdanje, ba kao i
prvi hriani, da njegova vera nije zasnovana na mitu ili legendi, ve na vrstoj
istorijskoj injenici da je Hrist vaskrsao i da je grobnica prazna.
1

Naravno, i pored sve uverljivosti upravo navedenih stavova svetski znaajnih
autoriteta po pitanju istorinosti Isusovog vaskrsenja iz mrtvih, ne bismo smeli da
pomislimo da je ovde dokazima kraj. Njih ima zaista odvie, tako da nijedan ovek
dananjice ne mora da ostane u nedoumici i neznanju po ovom pitanju ukoliko to
sam ne eli.

1
Do Mekdauel, I ne samo tesar, Sinod, Beograd 1992. str. 91-95. Naglasak moj.
243
Ipak, pored onih koji i mimo svih dokaza ne ele da veruju u vaskrslog Spasitelja,
postoje i oni koji u Njegovo ustajanje iz mrtvih veruju, ali svom verovanju dodaju i
neke, istorijski dokazano, pogrene i biblijski neutemeljene dogme. Takav je sluaj sa
pravoslavnim vernicima, koji osim Svetom pismu veruju i predanjima svoje crkve.
Na narednim stranicama upoznaemo se sa verovanjima pravoslavnih za koje
evaneoski hriani smatraju da ne predstavljaju deo istinitog boanskog otkrivenja.
PRAVOSLAVNA PREDANJA O DOGAAJIMA VEZANIM ZA
HRISTOVO VASKRSENJE
Iako veruju u bukvalno vaskrsenje Isusa Hrista iz groba, treega dana po raspeu,
oci Pravoslavne crkve su tom dogaaju pridodali i neka nebiblijska uenja,
proglaavajui ih upravo biblijskim. Najvanija meu njima su u vezi obiaja farbanja
jaja za Uskrs, za koji se tvrdi da potie iz svetog predanja Crkve. I ovom obiaju se
pripisuje jaka duhovna simbolika.
Obiaj farbanja jaja za Uskrs
Evo na koji nain pravoslavni udbenik veronauke objanjava poreklo obiaja
farbanja uskrnjih jaja:
Po predanju, ovaj obiaj je nastao iz sledeih injenica:
a) Kada su hriani na Veliki petak tvrdili da e Hristos vaskrsnuti, Jevreji su im,
podsmevajui im se, govorili da e to biti kada kokoke ponu nositi crvena jaja. I gle
uda, u nedelju kokoke su pronele crvena jaja. Toga dana je i Hristos
vaskrsao. U spomen toga boje se jaja do dana dananjega.
b) Poetak ovoga obiaja, da se za Uskrs spremaju farbana jaja, potie jo iz
vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Sledbenici Isusa Hrista, Marija
Magdalina dola je, posle Hristovog Vaznesenja u Rim radi propovedanja Evanelja. I
kada je izala pred cara Tiberija, pozdravila ga je reima: Hristos vaskrse! i prui mu
na dar ofarbano jaje. Ovakav poklon Svete Marije Magdaline objanjava se time to je
u Rimu i kod drugih naroda bio obiaj darivanja jaja pri nastupanju Nove Godine,
koja je tada obino poinjala u prolee.
1

to se tie prve svetopredanjske prie, lako moemo da utvrdimo da ona nema
nikakvog temelja u evaneljima, te da stoji u direktnoj suprotnosti sa apostolskim
izvetajima. Iako pravoslavno predanje tvrdi da su Hristovi uenici na Veliki petak
propovedali o buduem Isusovom vaskrsenju, Sveto pismo nam daje do znanja da se
desilo upravo suprotno. Nakon Hristovog hapenja svi apostoli su se razbeali a Petar
ga se tri puta odrekao:
I poto su otpojali hvalu, izioe na Maslinsku goru. Tada im ree Isus: svi ete se
vi sablazniti o mene ove noi; jer je napisano: Udariu pastira, pa e se razbei ovce od
stada. A posle svoga uskrsa otii u pred vama u Galileju. Tada Petar odgovori i ree
mu: Ako se svi sablazne o tebe, ja se nikada neu sablazniti. Ree mu Isus: zaista ti
kaem da e me se tri puta odrei ove noi pre no to zapeva petao. Ree mu Petar: i
ako treba da umrem s tobom, neu se tebe odrei. Tako rekoe i svi uenici. (...) I dok

1
Veronauka u kui, str. 82. Naglasak moj.
244
je on jo govorio, gle Juda, jedan od Dvanaestorice, doe i s njim mnogi ljudi sa
maevima i batinama, poslani od prvosvetenika i narodnih stareina...Tada
pristupie, stavie ruke na Isusa i uhvatie ga... Tada ga svi uenici ostavie i
pobegoe.
1

Iako je Gospod mnogo puta napominjao da e u Jerusalimu biti ubijen i da e
treeg dana ustati iz mrtvih, apostoli nisu shvatali znaenje ovih Njegovih rei:
I otiavi odande prolaahu kroz Galileju, i nije hteo da ko dozna; pouavae,
naime, svoje uenike i govorae im: Sina ovejeg predaju u ruke ljudske, i ubie ga, a
kad ga ubiju, posle tri dana e vaskrsnuti. No oni ne razumevahu taj govor, te
se bojahu da ga upitaju.
2

Isti stepen neverovanja u mogunost i realnost Isusovog vaskrsenja apostoli i ostali
uenici su ispoljili i na sam dan Njegovog ustajanja iz groba. Pa ak i nakon Njegovog
pojavljivanja pred nekima od njih! Vesti o Gospodnjem uskrsnuu su smatrali
praznom alom. Apostol Toma je, ak, u svom neverovanju istrajao itavih osam
dana.
3

A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini, iz koje
bee izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima to su bili s njim koji tugovahu i
plakahu. A oni uvi da je iv i da ga je ona videla ne poverovae. Posle toga javi
se u drugom obliju dvojici od njih na putu kad su ili u selo. I oni odoe te javie
ostalima; ni njima ne poverovae.
4

To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale ene s
njima rekoe ovo apostolima. A njima se ove rei uinie kao prazna ala i nisu im
verovali.
5

Budui da nas evanelisti izvetavaju da su apostoli zbog Isusove smrti bili tuni i
uplakani, te da nisu ni pomiljali da je Njegovo vaskrsenje uopte mogue, sasvim je
jasno da na Veliki petak nisu propovedali ono u ta ni sami nisu verovali, ve su se
razbeali kud koji. Shodno tome, Jevreji nisu imali emu da se ismejavaju a ni kokoke
nisu pronele crvena jaja.
No, druga pria, koja govori o Mariji Magdalini i njenoj poseti Rimu, te darovanju
farbanog jajeta caru Tiberiju (uz objanjenje da je i kod paganskih naroda postojao
obiaj darivanja jajeta prilikom prolenih praznika) mnogo je zanimljivija. Sasvim je
sigurno da se ni ovaj dogaaj nikada nije odigrao, a za to postoji nekoliko dokaza.
Najpre, knjige Novoga zaveta, a posebno Dela apostolska, nam nita ne govore o tome.
Ukoliko je ustanovljenje obiaja farbanja jaja za Uskrs zaista potekao od ove
Gospodnje slukinje (a ne, dakle, od crvenih jaja koje su kokoke pronele na Uskrs u
skladu sa prvom pripoveu), onda je to veoma znaajan dogaaj. Ako je bojenje jaja
zaista ustanovljeno u prvom veku, prosto je neverovatno da taj obiaj ne pominje ni
jedan od apostola. Kao to je to sluaj i sa Boiem, Sveto pismo nam ne daje podatke
o tome da je prva Crkva obeleavala godinjice Isusovog vaskrsnua, a pogotovu ne sa
obiajima koji danas postoje u okviru Pravoslavlja. Ne postoji ni jedan istorijski
podatak da je Marija Magdalina ikada bila u Rimu (kao dodue ni apostol Petar za

1
Ev. po Mateju 26:30-35, 47, 50, 56. Naglasak moj.
2
Ev. po Marku 9:30-32. Naglasak moj. Vidi i: Lk. 9:43-45; 18:31-34.
3
Vidi: Ev. po Jovanu 20:24-29.
4
Ev. po Marku 16:9-13. Naglasak moj.
5
Ev. po Luki 24:10-11. Naglasak moj.
245
koga Rimokatolika crkva tvrdi da je bio prvi rimski biskup tj. papa). Kada budemo
detaljnije prouili obiaj bojenja jaja kod mnogoboakih naroda i ustanovili kakvo je
bilo njegovo izvorno znaenje, bie nam mnogo jasnije zbog ega je nemogue da se
ovaj dogaaj ikada odigrao. Poto je, naime, sigurno da ovaj obiaj nije potekao od
Hrista i apostola (a ni od ostalih Gospodnjih uenika pa tako ni od Marije
Magdaline) jer se nigde u svetim spisima ne spominje, odmah moemo da
pretpostavimo da je i on, poput drugih mnogobrojnih vezanih za boine praznike,
potekao iz paganizma. Ova pretpostavka je, naravno, i te kako opravdana. Veselin
ajkanovi nam rasvetljava istinu i u ovom sluaju:
Valja dodati da su hriani pripadnici orijentalnih (istonih, prim. I. S.) crkava
uneli u proslavljanje Uskrsa i nekolike neznaboake obiaje iz Adonisovog kulta.
Adonis, ili, kod Vavilonjana, Tamuz, bio je boanstvo vegetacije, ljubimac Afroditin.
(...) Obiaji sa ovog Adonisovog praznika uli su, u istonim crkvama, i u uskrnji
ceremonijal. (...) Centralno mesto ima, razume se, obiaj bojadisanja jaja, tucanje
jajima, poklanjanje i ritualno jedenje. Obiaj bojadisanja jaja poznat je i drugim
hrianskim narodima u Evropi oevidno je, dakle, vrlo star. Kakav je cilj tim
uskrnjim jajima, i kakvo im je poreklo?
1

Nakon to nam je stavio do znanja da su crkve na istoku prihvatile paganske obiaje
i spojile ih sa proslavom seanja na Hristovo vaskrsenje, ajkanovi je ustvrdio da je
obiaj bojenja jaja veoma star. Odgovarajui na pitanje o njegovom poreklu on iznosi
nekoliko pouzdanih injenica.
Najpre, jaje je izvor ivota, i mnoge istone religije su ga povezivale sa prvobitnim
nastankom sveta. U grkoj mitologiji, iz prvobitnog haosa formiralo se iskonsko jaje iz
koga se izlegao vrhovni bog svemira (bog ljubavi), Eros
2
. Sa druge strane, slino
verovanju starih Grka, u starom hinduistikom epu Mahabharati, opisano je stvaranje
kosmikog jajeta koje se raspalo a iz njega proizaao bog Brahma koji je kasnije
stvorio svet.
3
Upravo iz tog razloga to iz njega proizilazi ivot, jaje je bilo veoma vano
u starinskom kultu mrtvih kod mnogih naroda. Prema ovim verovanjima, mrtvi sa one
strane groba produavaju svoje postojanje i imaju sline prohteve kao i dok su bili na
ovome svetu. Njihova egzistencija zavisi pre svega od zadovoljavanja potreba za
hranom i piem, te su njihovi srodnici duni da im na groblju ostavljaju ponude ili
simboliki jedu i piju za njihovu duu. ajkanovi smatra da bi rtva, u kojoj se
duama umrlih nudi jaje bila njima naroito draga, iz razloga to ono poseduje ivot
koji je mrtvima najpotrebniji. Poznati vedski naunik Martin Nilson, utvrdio je da su
u celom grkom svetu rtvovana jaja duama pokojnika. Pored informacija koje nam
nudi, o tome da su i u srpskom narodu poznati obiaji da se na grobljima ostavljaju
jaja kao ponude pokojnicima, kao i da se dele za njihovu duu, ovaj priznati naunik
nam saoptava i sledee:
Najzad, valja spomenuti da jaja, i kod nas i kod drugih naroda, imaju vanu ulogu i
prilikom setve i u prolenim vradbinama oko stoke: u prvom sluaju zakopava se jaje
u brazdu od oranja, u drugom sluaju razbija se o rog najstarijeg ovna. Mogue je da se
u oba ova sluaja oekuje mistino izazivanje ili prenoenje plodnosti poljske i stone

1
ajkanovi, knjiga druga, str. 142. Naglasak moj.
2
Vidi: Navedeno delo, str. 144.
3
Vidi: Vasilije Tomovi, Rat bogova i titana, Titograd 1987. str. 137.
246
i onda bi ovaj obiaj dolazio u oblast takozvane analogne magije; ili je to rtva
demonima, eventualno duama predaka, od kojih zavisi poljska i stona plodnost.
1

Prema ovom autoru, razumljivo je da odgovor na pitanje kakvu povezanost ima
Uskrs sa jajima, treba potraiti u prethodno opisanim magijskim radnjama. Naime,
setva i vradbine oko stoke su se deavale u prolee, upravo u ono vreme kada se
obeleava i dan Hristovog vaskrsenja. Da ovaj obiaj potie iz kulta mrtvih dokazuje i
to da jaja moraju da se oboje uvee, pre izlaska sunca, to je pravilo koje vai i za
kuvanje jaja o subotnim zadunicama. Veernje farbanje uskrnjih jaja (na Veliki
Petak) je sasvim prirodno iz razloga to se demonima i boanstvima donjeg sveta rtva
sprema po pravilu samo u nonim asovima.
2
Meutim treba stii i do odgovora zbog
ega se jaja farbaju prevashodno crvenom bojom (iako ni druge nisu izostavljene)?
Prema objanjenju pravoslavnih, jaje (koje je simbol Hrista koji bez iije pomoi izlazi
iz groba) se boji crvenom bojom jer ona simbolizuje Njegovu krv koju je prolio na
krstu. Meutim, i ovo objanjenje je samo hristijanizovano znaenje bojenja jaja u
Pravoslavlju, preuzeto iz kulta mrtvih - koji naravno nema nikakve dodirne take sa
Hristom i Njegovim evaneljem. Naime, u kultu mrtvih je, prema ajkanoviu, crvena
boja prvenstveno koriena iz razloga to simbolizuje krv (ali ne Hristovu, jer ovaj
mrtvaki kult sa hrianstvom nema nikakvih slinosti), koja mrtvima moe da povrati
ivot. Umesto prolevanja krvi na grobovima pokojnika (to se inilo u davnim
vremenima) danas se proleva njegova zamena crveno vino. Krv moe da bude
zamenjena i crvenom bojom, a to dokazuje i drevni obiaj koje se praktikovao u
preistorijskoj Evropi, da se kosti mrtvaca, ukoliko bi bile ponovo iskopane
premazuju crvenom bojom.
Crvena boja na jajima, dakle, simvol je krvi. Jaja je na narod, zacelo, bojadisao
crvenom bojom jo ranije, u kultu predaka, pa je posle taj obiaj preneo i na Uskrs.
3

Poto smo na ovaj nain uvideli kakvu su ulogu crvena jaja vrila u okviru starog
srpskog idolopoklonikog kulta, bilo bi interesantno da kaem i re dve o farbanju
jaja u ostalim drevnim tradicijama. Naime, ameriki istraiva Ralph Woodrow je
doao do saznanja da su jaja bila znaajni simboli u mnogim mnogoboakim
religijama. Tako, on veli da su drevni Druidi nosili jaje kao sveti simbol svog
idolopoklonikog reda. Takoe kae da je procesija u ast rimske boginje Ceres bila
predvoena noenjem jajeta. U misterijama boga Bahusa se ono blagosiljalo, a i kinezi
su koristili ofarbana jaja u svojim religioznim proslavama. U Japanu je postojao obiaj
da se jaja boje bronzanom bojom. Meu Egipanima se jaje povezivalo sa Suncem i
bilo njegovim simbolom, a koristilo se prilikom prolenih proslava. Takav sluaj je bio
i u severnoj Evropi, gde su se jaja bojila u slavu boginje prolea (to uostalom priznaje
i Veronauka u kui, u tekstu citiranom na poetku). Jaje kao simbol plodnosti i
obnovljenog ivota, zakljuuje ovaj autor navodei enciklopediju Britaniku, vraa nas
ka drevnim Egipanima i Persijancima koji su imali obiaj da boje i jedu jaja u okviru
svojih prolenih praznika.
4

Upravo iz razloga to obiaj farbanja i darivanja jaja prilikom prolenih praznika
see duboko u paganizam, prosto je nemogue da su prvovekovni hriani i apostoli,

1
ajkanovi, knjiga druga, str. 145. Naglasak moj.
2
Vidi: navedeno delo str. 145-146.
3
Navedeno delo, str. 147. Naglasak moj.
4
Vidi: R. Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 146-148. Naglasak moj.
247
koji su se vrsto drali Istine, mogli da uvedu ovakvu praksu i sjedine je u sistem
oboavanja jedinoga i pravoga Boga. Uvek kada su dolazili u kontakt sa
mnogoboakim idolopoklonikim religijama (kao to sam istakao i ranije), apostoli su
snano istupali protiv njih. Nisu ih usvajali i davali im hriansko znaenje (kao da je
to uopte i mogue) da bi, eto, na neki nain makar kakav, pridobili pagane i uinili
ih hrianima. Evo kako nas o tome izvetava evanelist Luka:
A kad ih je Pavle oekivao u Atini, uzbudi se njegov duh u njemu posmatrajui
grad koji je bio pun idola.
1

uvi to apostoli, Varnava i Pavle, razderae svoje haljine, skoie meu narod
viui i govorei: ljudi, ta to inite? I mi smo ljudi kao i vi, propovedamo vam
evanelje da se od ovih nitavnih stvari obratite ivom Bogu.
2

A mnogi od onih koji su bili poverovali dolaahu i ispovedajui se kazivahu svoja
dela. Od onih pak koji su se bavili vraanjem prilian broj donese svoje knjige na
gomilu, pa ih spalie pred svima; proraunae njihovu vrednost i naoe da vrede
pedeset hiljada srebrnika. Tako je re Gospodnja snano rasla, i pokaza svoju mo.
3

Boija Re je sasvim jasna. Kada neka osoba postane hrianinom, ona vrlo brzo
odbacuje sve to je praktikovala ranije a to je u suprotnosti sa Gospodnjom voljom
objavljenom u Svetom pismu. Sa druge strane, samo oni ljudi koji hrianstvo prihvate
forme radi, kao predaku tradiciju (a takvih je naalost veliki broj meu Srbima) ne
vode rauna o tome da li ono to veruju i ega se dre zaista potie iz evanelja ili vodi
poreklo iz neke hrianstvu daleke i suprotstavljene religije.
Evo na koji je nain i mudri Dositej govorio o ljudima koji su bili hriani samo
po imenu, a nisu se starali da ispitaju da li je ono to veruju zaista Bogu ugodno:
Oi ima, i ne vidi; ui ima, i ne uje. Ovakovi, ako je hristjanin, on je samo po
sluaju hristjanin; to god veruje i tvori, iz samog obiaja i veruje i tvori; niti ti on
mari niti se mie da proraspita ta je na elovjekoljubivi Spasitelj uio i
zapovedio, ta li su ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali.
Evo ti u malo rei plotski ovek, o kom se nita drugo ne moe rei nego: rodio se, ivio
i umreo, pak tu ti mu i oluj.
4

Smatram da je na kraju posve jasno zbog ega je nemogue da su prvovekovni
hriani ustanovili i u crkvenu praksu uveli obiaj bojenja jaja pred Uskrs. Oni koji su
se protiv neznaboakih praksi i uenja borili svim silama, u skladu sa Gospodnjom
naukom
5
, sigurno nisu mogli da ine ono to je bilo potpuno protivno njihovim
uverenjima. Zato nam nita drugo ne preostaje nego da i ovu svetopredanjsku
pripovest proglasimo legendarnom i neistinitom, poput mnogih koje smo do sada, u
prethodnim poglavljima, spomenuli.
Poreklo uskrnjeg etrdesetodnevnog posta
U pravoslavnom verskom kalendaru obeleeno je nekoliko velikih postova, meu
kojima je i onaj pred praznikom Uskrsom. Ovaj post traje 7 nedelja, tj. ukupno tano

1
Dela apostolska 17:16.
2
Dela apostolska 14:14-15a. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 19:18-20. Naglasak moj.
4
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 259. Naglasak moj.
5
Vidi: 2. posl. Korinanima 6:14-18.
248
48 dana. Ukoliko si sada, potovani itaoe, zbunjen, jer si maloas u podnaslovu
proitao da uskrnji post traje etrdeset dana, u ovom delu poglavlja saznae u emu
je zapravo stvar. Naime, kao i u vezi drugih verskih obiaja kojih se posle pada
komunizma poeo da pridrava i na narod, a pod uticajem, u ivotima mnogih sve
prisutnije Pravoslavne crkve, takva je situacija i povodom potovanja i obdravanja
velikog uskrnjeg posta. Upravo u skladu sa maloas citiranom izjavom velikog
srpskog prosvetitelja Dositeja, najvei deo naeg naroda koji je, bez iskrenog i pravog
obraenja Bogu, poeo da sledi vekovne verske obiaje, ne ulae ni najmanjeg truda da
proraspita ta je na ovjekoljubivi Spasitelj uio i zapovedio, ta li su ljudi na
nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali.
Svaki ovek koji je makar jednom proitao Sveto pismo (ili samo Novi zavet), pa
ak i ne tako paljivo, mogao je da zapazi da u njemu nigde ne postoji zapovest o
ustanovljenju vienedeljnog posta pred praznik Hristovog vaskrsenja. ta vie, mogao
je da uoi da prvovekovni hriani, meu kojima i svi apostoli, uopte nisu bili
zainteresovani za obeleavanje godinjeg praznika prilikom kojeg bi se priseali
vaskrsenja svoga Gospoda. To naravno iz razloga to su vernici ranohrianske ere,
predvoeni apostolima, bili uistinu nanovoroeni, i iveli verom u vaskrslog Gospoda
svakim danom. Svakodnevno su u svom duhu oseali Gospodnje prisustvo i vostvo
Njegovog Duha koji ih je upuivao ka sve veem bogopoznanju i neprestanom
posveenju. Sa druge strane, podseanje na Hristovo vaskrsenje jednom godinje
potrebno je ljudima koji su Gospoda zaboravili, i koji se uopte ne trude (u veini
sluajeva) da ive po Njegovoj svetoj volji. Zapravo, u srpskom narodu najvei deo
ljudi nikada ne poseuje ni hramove svoje tradicionalne crkve. Pa ak ni na praznik
Vaskrs, kada po vas dan svojim sagovornicima upuuju pozdrav Hristos vaskrse
Vaistinu vaskrse.
Jedan od srednjevekovnih reformatora iz Engleske, Hju Latimer (1485. - 1555.
god.), primeujui veliku duhovnu neprosveenost naroda, koja je bila sa jedne strane
posledica upotrebe latinskog jezika u bogosluenjima (tj. nekorienje narodnog
razumljivog jezika), a sa druge praktikovanje nebiblijskih crkvenih obiaja i rituala,
doneo je ispravan duhovni zakljuak. Ovaj zakljuak, smatram, potpuno je upotrebljiv
i po pitanju sporne religioznosti naeg naroda. Naziv teksta iz koga u citirati nosi
zastraujui naslov, koji opisuje sotonu kao vrednog zarobljivaa i obmanjivaa
ljudskih dua, a glasi - avo kao episkop:
A njegova dunost je da spreava religiju, da odrava sujeverje, da podstie
idolopoklonstvo, da iri svakovrsne paptine. Uvek je spreman da smilja razne naine
da zamagli i skrije Boju slavu. Gde se avo nastani i pone da vrlja, tamo se odbacuju
knjige i uzimaju svee; odbacuje Biblija, a uzimaju brojanice; odbacuje svetlost
evanelja, a upotrebljava svetlost svea; da ak i u podne. Gde avo obitava, da bi
prevagnuo, zavode se sujeverje i idolopoklonstvo, kaenje tamjanom, slikanje ikona,
svee, vrbove granice, pepeo posle spaljivanja, sveta vodica i novo bogosluenje
ovejeg uma, kao da ovek moe da izmisli bolji nain bogosluenja od
onoga koji je Bog odredio.
1

Iako svakako ne elim da kaem da je obdravanje postova neto loe, ipak ovakav
post, kakav postoji u okviru Pravoslavne crkve i praktikuje se u srpskom narodu je
Bibliji potpuno stran. Naime, istina je da su sam Hristos i apostoli postili. Tano je i to

1
Besede, izbor iz svetskog besednitva; Kultura, 1967. Beograd, str. 113. Naglasak moj.
249
da su postile mnoge starozavetne linosti, kao to sam objasnio u treem poglavlju ove
knjige. Ipak, ni Hristos, a ni apostoli nisu ustanovili specijalne vremenske periode koji
su odreeni za post, a koji bi trebali da se praktikuju u narednim vekovima u okvirima
Crkve. Zato je dobro da postavimo pitanje odakle potie uredba o praktikovanju
uskrnjeg posta u trajanju od etrdeset dana? Odgovor na ovo pitanje nam daje
pravoslavni istoriar Jevsevije Popovi, koji u svojoj Crkvenoj istoriji podrobno
objanjava vekovno oblikovanje ovog posta. Iz narednog teksta emo, dakle, jasno
uoiti nebiblijsku podlogu ustanovljenju preduskrnjeg posta, i nauiti na koji se
nain, kroz mnoga stolea, napokon dolo do ovakve forme posta kakva danas postoji:
Uskrnji post, t.j. post pred Uskrs, je u ovom periodu sada jako proiren (period o
kome govori Jevsevije je onaj od 312. god. - 622. god. posle Hrista; prim. I. S.); jer iako
se ve ranije po veoma sumnjivom svedoanstvu, naime po nepouzdanom Rufinovom
prevodu 10. omilije Origenove na treu Mojsijevu, nazivao etrdesetnica (...), bilo da se
oznai kao imitacija 40-dnevnog Hristovog posta, bilo obzirom na leanje Hristovo 40
sati u grobu, to pre ovog perijoda ipak se nije svugde prostirao na 40 dana, nego su u
II. stoleu neki postili 1, neki 2, neki 3 ili vie dana, u III. stoleu veina
jednu sedmicu. U drugom perijodu to izgledae malo, i u poetku V. stolea
miljahu, da se mora postiti 3-6 sedmica, i na posletku 6 sedmica, tim pre, to je 6
sedmica od prilike 40 dana. Ali ni u poetku V. stolea trajanje tog posta, kao to
doznajemo od crkvenog istorika Sokrata, ne bee jo stalno. Kanje se sve vie razvijao
u smislu 40 dnevnog posta, te se razvio ak i preko 6 sedmica, ali druke na Istoku,
druke na Zapadu. Budui da 6 sedmica iznose dodue 42 dana, ali budui da nedelje i
na Zapadu ne raunaju u posne dane, to se na Zapadu postilo samo 6 dana u sedmici i
6 sedmica iznaahu tako samo 36 posnih dana, usled ega su, da se dobije broj 40,
moda ve za vreme Grgura (Grigorija) Velikog episkopa rimskog (590. 604.) dodali
tim 6 sedmica jo 4 dana prethodne sedmice, te zapoinjali post sredom, koja je
nazvana pepeljavom sredom (dies cinerum, pepeljavi dan), jer u znak kajanja posipahu
glave pepelom; neki istorici dre Grgura (Grigorija) II. (715. do 721.) u VIII. stoleu za
onog rimskog episkopa, koji je ta etiri dana dodao. Na Istoku je post od uvek bio
stroiji i bolje ga izdravahu, ovde je uz 6 sedmica naskoro dola i sedma; ovim 7
sedmicama dodata je jo jedna sedmica sa polovnim postom, takozvana sirna
(siropusna, bela) sedmica, kada se jeo sir, maslo i jaja, ali ne i meso. Neki dakle
raunahu da sa sirnom sedmicom ima 8 sedmica, ali subota i nedelja se ne broje
u posne dane, te dakle svake sedmice ima samo 5 posnih dana, svega
dakle 5 x 8 = 40 posnih dana. Drugi naprotiv sirnu sedmicu i strasnu ili veliku
sedmicu ne raunaju u pravi uskrnji post, nego prvu smatraju samo pripremom za
isti, a poslednju kao sastavni deo uskrnjeg praznika (...) tako da za pravu
etrdesetnicu ostaje 6 sedmica; ali to iznosi 42 dana, zato oduzimaju Cveti i Lazarevu
subotu kao praznine i prelazne dane, da dobiju upravo 40 dana. Nasuprot
takozvanoj drugoj i treoj etrdesetnici, t.j. boinoj i apostolsko-uspenskoj, uskrnja
ili pravilnije preduskrnja se etrdesetnica naziva prvom ili velikom etrdesetnicom.
1

Nakon itanja ovog prilino preciznog izvetaja iz crkvene istorije, iz koga smo
mogli da saznamo da su vernici u drugom i treem veku (dakle u posleapostolskom
periodu) postili izmeu jednog i sedam dana pred obeleavanje praznika Uskrsa, a u
prvom oigledno ni toliko (jer nam Biblija o tome nita ne govori), sasvim sigurno

1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 662-663. Naglasci su moji.
250
moemo da potvrdimo ispravnost stava kojeg zastupaju dananji evaneosko-
protestantski hriani o tome da etrdesetodnevni preduskrnji post nipoto nije
obavezan za obdravanje. Videli smo, naime, da se do ovolikog broja posnih dana pred
Uskrs dolo posle mnogih vekova od Hristovog vaznesenja i smrti apostola, koji o
ovom i ovakvom postu nisu nita znali niti su ga kao takvog ustanovili.
Za kraj ovoga poglavlja naveu rei Dositeja Obradovia, koji je ispravno primetio
da je u okvire Hristovog i apostolskog uenja tokom vekova uvedeno itavo mnotvo
obiaja kojih pravi hriani dananjice ne bi trebali da se pridravaju, iz prostog
razloga to nisu u skladu sa Boijom voljom objavljenom u Njegovoj Rei Bibliji.
Dositej u ovom tekstu kazuje da su slovenski narodi, meu kojima i Srbi, primili
hrianstvo od Grka u IX veku posle Hrista, koje je ve do tog vremena prolo kroz
mnoga izopaenja i izvitoperenja prvobitne poruke:
Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih
primili, pak se nali u istom kripcu, pak sad sve druge za prelatene drimo, a sami
sebe iste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge mutrati i suditi, nije li pravedno i
vreme ve da i sami sebe malo promutramo i poprosudimo? ini mi se da je ovo
najpametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristjanski zakon,
onda nije bilo ni asnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni motiju, ni kostiju, ni
kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaeni i sveti
apostoli nisu ni rei ni slova niti znali niti mislili. A nai slavenski narodi primie
hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina godina posle
apostola. Sade nek mi kae ko zna: ta se nije moglo za d e v e t s t o t i na
g o d i na izumiti i natrapati?
1

U narednim poglavljima ove knjige nastaviemo sa prouavanjem pravoslavnog
verovanja i religijske prakse, i jo jednom potvrditi da mnoga od njih izvorno ne
pripadaju ranohrianskom dobu niti se slau sa blagoslovenim Hristovim uenjem.

1
Dositej Obradovi, Sabrana dela I, Prosveta, Beograd, 1961. god. str. 687-688. Naglasak moj.
251
8.
K
RSNA SLAVA

I kad iva bia dadoe slavu i ast i zahvalnost onome to sedi na prestolu, koji
ivi u sve vekove, padoe dvadeset i etiri stareine pred onim to sedi na prestolu, pa
se poklonie onome to ivi u sve vekove, te metnue svoje krune pred presto
govorei: dostojan si Gospode i Boe na, da primi slavu i ast i silu, jer ti si stvorio
sve i tvojom voljom sve bee i sve bi stvoreno.
Otkrivenje Jovanovo 4:9-11.
Biblija, kao boansko otkrivenje dato ljudima, od svoje prve pa do zadnje stranice
tvrdi da je Bog jedini dostojan slavljenja i hvaljenja (davanja slave i hvale). Brojni
stihovi Staroga i Novoga zaveta to itekako potvruju. Meutim, na srpski narod,
pored ostalih paganskih obiaja i svetkovina odevenih u ruho hrianstva, obdrava i
jedan koji je svojstven samo njemu. Re je svakako o krsnoj slavi. Ova proslava je
nepoznata ostalim pravoslavnim narodima i obeleava se samo u okvirima srpskog
pravoslavlja (svetosavlja). Pre nego to zajedno budemo proitali priznanje nekolicine
pravoslavnih autora da se u sluaju krsne slave radi o hristijanizovanom paganskom
obiajnom ritualu, i na osnovu njega donesemo ispravan biblijski zakljuak, elim da
proitamo jo neke tvrdnje njihovih istovernih kolega. Naime, znatan broj teologa
srpske crkve ne eli da prizna da svetkovanje krsne slave nije deo hrianskog
novozavetnog otkrivenja, ve da pripada sinkretizmu. Tako na primer, na zadnjoj
korici knjiice Sekte i lani proroci autora Ranka Jovia (pravoslavnog svetenika iz
Negotina), koja je izala 1994. god. sa blagoslovom ep. timokog Justina Stefanovia,
stoji predstava sedam srpskih zapovesti, koje je sastavio monah Teodor. Zapovesti su
sledee: ne ini izdaju, pomozi svakom Srbinu, uvaj srpske zavete, ui od svojih
velikana, ne daj da otimaju srbinovo, slavu ne ostavljaj i samo sloga srbina spasava.
Dakle, meu ovim zapovestima se nalazi i ona o neostavljanju krsne slave, odnosno o
njenom striktnom uvanju i porodinom nasleivanju. To verovatno iz razloga to
njeno svetkovanje moe da donese velike duhovne blagoslove jer se kao takvo
podrazumeva Hristovim i apostolskim uenjem.
Jeromonah Atanasije upravo pie o tome, govorei da je slavljenje Boga i njegovih
svetitelja deo vere koja se praktikuje od samog poetka hrianske ere. Pod naslovom
O krsnoj slavi, on iznosi sledee:
Prvohrianska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola
predana, da slavimo Boga i njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Bojih
Ugodnika: Anela, Apostola, Proroka, Muenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih
Pravednika, jeste na hrianski pravoslavni ivotni stav, kojim ispovedamo veru svoju
u pravi cilj i smisao naeg ljudskog ivota i ovde na zemlji i u venosti. (...) Tako su
Boga i Njegove Svete slavili hriani jo od samog poetka, i zato su mnogi
od njih i sami Sveci postali. (...) Stoga i mi, pravoslavni hriani, od samog Gospoda
Hrista primivi svetu veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove svete
Ugodnike i Besmrtnike: Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i Muenike, Svete Oce i
252
pravednike, i tako ovim slavljenjem Boga i svetitelja, koje je sam Bog proslavio zato to
su i oni Boga proslavili, i mi zadobijamo venu slavu Boju i nasleujemo ivot veni.
1

Upravo navedeni tekst se mnogo vie odnosi na pravoslavno verovanje o
potovanju svetitelja, koje emo detaljno da obradimo u posebnom poglavlju.
Meutim, pominjanje ovog uenja (kojeg zastupaju i svi ostali pravoslavni u svetu) u
tekstu o krsnoj slavi je svakako trebalo da prokri put za opravdavanje postojanja i
praktikovanja tog naroitog srpskog domaeg kulta koji podrazumeva jo neke
posebne elemente. Naime, pored proslavljanja i molitvenog obraanja svetiteljima,
svetosavski Srbi proslavljaju odreenog sveca kao zatitnika kue i porodice i to
posebnim slavskim ritualom. Jeromonah Atanasije u daljem tekstu podrazumeva da je
proslavljanje krsne slave obavezno za svakog pripadnika srpskog naroda koji veruje u
Hrista:
Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i
jednu posebnu srpsku domau Slavu nae Krsno Ime, to jest blagoslovio je nau
srpsku porodinu Slavu: da svaka srpska porodica, svaka kua i domainstvo slavi
onoga Svetitelja na iji su dan nai pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u
ime Svete Trojice. To je, dakle, naa srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje na verni
narod s pravom kae: Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomae. Naa Krsna Slava, koju
slavimo posebno u svakom domu i svakoj porodici (ako se nismo odrekli vere
Hristove i imena Srbinovog), molitvama Svetoga koga slavimo oivljava u nama
i duama naim svetu i svetlu uspomenu na onaj dan kada smo se svi porodino
krstili i hristijanizovali, kada smo se i nai pretci i mi za njima verom i krtenjem u
Hrista uhristovili i ohristovili, kad smo se ucrkvili i ocrkvili, da bi se oboili i obesmrtili
kako to lepo veli na novi ugodnik Boji Otac Justin.
2

Pored direktnog povezivanja ispovedanja Hristove vere i svetkovanja krsne slave
kod srpskog naroda, to bi trebalo da znai da svaki Srbin hrianin mora da slavi i
domau slavu, jer u suprotnom ili nije Srbin ili nije hrianin, jeromonah Atanasije
navodi i itav niz istorijskih netanosti. Naime, u tekstu koji e za koji trenutak biti
naveden, moi emo da zapazimo da ovaj jeromonah
3
navodi kako su i prvi hriani
slavili slavu na slian nain kao i mi danas, uz sveto ito, slavski kola, svetu vodicu,
svee, tamjan i ostalo, iako se pouzdano zna da nijedan od ovih elemenata nije bio
prisutan u bogosluenjima Crkve u prvih nekoliko vekova. Obratimo dakle panju na
sledei navod:
I prvi hriani su na slian nain slavili Slavu kao to i mi danas
slavimo i kao to nai sveti Manastiri i Crkve danas slave: posle zavrene svete
Liturgije u hramu svi prisutni idu za jednu zajedniku trpezu ljubavi: svi se zajedno sa
svetenikom pomole Bogu, uz svetu vodicu, sveu i tamjan, zatim se
blagoslovi sveto ito i prelomi i prelije vinom sveti Kola, i onda se pomenu
svi nai srodnici na zemlji i na nebu, pa se onda, uz ljubljenje i molitvene elje i
estitanja, svi zajedno utee za optom trpezom onim to je Bog dao i domain

1
Justin Popovi, Svearska itija (tekst jeromonaha Atanasija O krsnoj slavi), Manastir Hilandar 1995.
god. str. 65-67. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 67-68. Naglasak moj.
3
A kasnije i episkop zahumsko hercegovaki, Atanasije Jefti.
253
spremio. A sve to se ini u Slavu Boiju i u ast Svetoga iji se sveti spomen toga dana
slavi.
1

Znaaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju)
Pre svega to je molitveni praznik domae Crkve. Krsnu slavu ini nekoliko bitnih
hrianskih obeleja:
Slavska vodica se na nekoliko dana pred slavu osveuje od strane nadlenog
svetenika u pravoslavnom domu koji slavi. Tu osveenu vodicu od koje svi ukuani po
malo piju, domaica upotrebljava za meenje slavskog kolaa.
Slavski kola se mesi od istog peninog brana i ukraava raznim ukrasima od
testa a na njegovom centralnom delu stavlja se peat (slovo) sa slovima IS HS NI KA,
to znai Isus Hristos pobeuje. Kola simbolie Hrista koji je hleb ivota a vino kojim
se pri rezanju preliva simbolie krv koja je tekla iz Hristovih rana.
Slavska svea se pali neposredno pred rezanje slavskog kolaa. Njena svetlost
simbolizuje svetlost nauke Hristove i ona gori celoga dana na dan slave.
Slavsko ito (koljivo ili panaija) (...) ito se prinosi u slavu Boiju, u ast svetitelja
koji se slavi i za pokoj dua umrlih srodnika onih koji slave.
2

Sagledavajui ukratko neke elemente koji su prisutni u slavskom ceremonijalu,
upoznali smo se njihovim simbolinim znaenjem. Meutim, slavski ceremonijal
podrazumeva jo nekoliko momenata. To su molitva pred ikonom svetitelja koji se
slavi, osveenje slavskog kolaa i ita u crkvi ili domu sveara - koje obavlja svetenik,
kao i takozvano dizanje slave (ili: ispijanje vina u slavu...). Prema Dimitriju
Kaleziu, ikona svetitelja u vreme praznika ima prioritet potovanja nad svim ostalim
ikonama u kui, pa ak i nad ikonama Hrista i Bogorodice.
3
Dizanje slave se obavlja na
taj nain to se svi prisutni okupe oko stola na kome se nalaze slavski kola, svea i
vino, skinu kape i ustanu. Nakon to se domain prekrsti, pomene Boga i svetitelja koji
se slavi, on poljubi slavsku sveu i upali je. Svetenik ili domain, potom, lomi ili ree
slavski kola u obliku krsta prelivajui ga vinom. Posle toga, jedan od gostiju (nazvan
dolibaa) se prekrsti i u dubokoj pobonosti poinje da izgovara molitvu u ast
dizanja slave.
4

U Veronauci u kui itamo jo poneto o tome ta se deava na sam dan proslave:
Na dan slave svetenik ree kola u crkvi ili u domu sveara. Posle tropara ili
pesme u ast svetitelja, svetenik oita molitvu prizivajui blagodat Svetoga Duha za
zdravlje i napredak domaina i njegove porodice, podigne kola, preree ga unakrsno i
prelije vinom i sa domainom ili sa lanom njegove porodice okree kola uz pesmu:
Sveti muenici, koji ste lepo stradavi uvenali se, molite se Gospodu da se smiluje na
due nae. (...) Kola se potom prelomi i celiva triput uz rei: Hristos posredi nas i
odgovara: Jeste i da bude. Potom svetenik uputi molitvu Gospodu Bogu za zdravlje i
svako dobro domaina i njegove porodice.
5


1
Isto, str. 69. Naglasak moj.
2
Rankovi, ivot srpske crkve, str. 181, 182. Naglasak moj.
3
Vidi kod: Dimitrije Popadi, Svetosavski primer kontekstualizacije evanelja, Novi Sad, 2002. god. str. 51.
4
Vidi: ivot srpske crkve, str. 182, 183.
5
Veronauka u kui, str. 94. Naglasak moj.
254
Na kraju krajeva, posle sagledavanja itavog niza blagoslova koji dolaze na
pravoslavne Srbe koji proslavljaju krsnu slavu, ini se da se svetenik Jovi sa pravom
pita:
Mi se pravoslavci pitamo za kog to novog propovednika iz bilo koje sekte da
odbacimo veru, srpstvo, Krsnu slavu i celu nau istoriju?
1

Upravo zbog ovakvih navoda i tvrenja pravoslavnih autora o pomenutoj proslavi,
veliki broj Srba veruje da je upravo svetkovanje krsne slave jedno od najosnovnijih
obeleja hrianskog (itaj: pravoslavnog) veroispovedanja. Ipak, u pravoslavnoj
crkvenoj ali i sekularnoj literaturi postoje tekstovi koji nam dokazuju da tradicionalna
srpska crkva, koja ovu proslavu podrava i zagovara, ipak ima ispravno znanje o
njenom isto paganskom poreklu. Protoakon Ljubomir Rankovi o poreklu krsne
slave ovako kazuje:
Jedna od najizraenijih karakteristika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna
hrianski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrianstva Srbi su bili mnogoboaki
narod. Pored vrhovnog boga Peruna koga su svi potovali, svaki dom je imao svoje
domae boanstvo. Po prirodi sentimentalni, Srbi su se u susretu sa hrianstvom
najtee odricali tih domaih boanstava. Mudri Nemanjin sin, Sveti Sava, je
beslovesne mnogoboake kumire i idole, zamenio velikim svetiteljima Crkve
Hristove, koji postadoe zatitnici srpskih domova, porodica i ognjita. Tako je
nastala krsna slava.
2

U upravo citiranom tekstu je verovatno najinteresantnija izjava da se Srbi nisu
eleli da odreknu svojih paganskih kunih bogova zatitnika, zato to su po prirodi
bili sentimentalni (dakle, isuvie oseajni i mekane due). Ovakvo odbijanje da se u
potpunosti pokore Gospodnjem evanelju i odreknu se svega to nije Boije se, dakle,
umesto otvorenim prestupnitvom, naziva sentimentalnou. Ovakav
sentimentalizam nikada nije bio svojstven pravim hrianima, to sam i pokazao u
prethodnim poglavljima. Kao to emo se uveriti prilikom daljeg prouavanja
predmeta slavljenja krsne slave kod Srba - iako je predmet oboavanja (u ovom sluaju
slavljenja), namesto kunog boanstva zamenjen hrianskim svetiteljem, itav
ceremonijal je ostao potpuno identian.
U davnim vremenima, vekovima pre Hristovog roenja, kada je izrailjski narod
trebao da ue u obeanu zemlju putujui iz Egipta, Gospod ga je upozorio sledeim
reima:
uvaj se da ne zaboravi Gospoda, koji te je izveo iz zemlje Misirske, iz kue
ropske. Gospoda Boga svojega boj se, i njemu slui, i njegovim imenom se kuni.
Ne idite za drugim bogovima izmeu bogova drugih naroda, koji su oko vas. Jer
je Bog revnitelj, Gospod Bog tvoj, usred tebe, pa da se ne bi razgnjevio Gospod Bog tvoj
na te i istrebio te sa zemlje.
3

Boija zapovest je bila veoma jasna. Izrailjci nisu smeli ni u kom sluaju da prihvate
paganska boanstva i njima odaju potovanje u bilo kom obliku. Pogotovo se
podrazumevalo da nisu smeli da ih preimenuju a zatim potuju kao svetitelje svoje
religije. Ovakvo preimenovanje egipatskog boga Apisa (ili Afisa; sa kojim su Izrailjci
imali prilike da se sretnu dok su bili u ropstvu a koji je bio predstavljan u obliku teleta)

1
Ranko Jovi, Sekte i lani proroci, str. 59. Naglasak moj.
2
Ljubomir Rankovi, ivot srpske crkve, Glas Crkve, Valjevo 1989. god. str. 180-181. Naglasak moj.
3
5. Mojsijeva 6:12-15. Naglasak moj.
255
imenom Boga Avraamovog, Isaakovog i Jakovljevog dovelo je do toga da je Jahve
(Gospod) eleo da uniti itav jevrejski narod. Mojsije se bio toliko razbesneo zbog
pomenutog greha da je razbio ploe sa zapovestima koje mu je Bog prethodno dao.
1

Novozavetno hrianstvo takoe potvruje ove starozavetne principe. Citirajui
neke od drevnih svetih tekstova, apostol Pavle kazuje ovako:
Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tu; jer ega zajednikog ima
pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U emu se
Hristos slae sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram
Boiji slae sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga ivoga, kao to Bog ree:
Stanovau i iveu meu njima, i biu im Bog, a oni e biti moj narod. Zato otidite od
njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotiite ono to je neisto, pa u Vas primiti, i
biu vam otac, a vi ete biti moji sinovi i keri, govori Gospod svedritelj.
2

Sveto pismo vrlo jasno stavlja do znanja svakom potencijalnom Gospodnjem
sledbeniku da mora potpuno da bude odvojen od svega onoga to pripada tami i
bezakonju, tj. ostacima idolopoklonikih religija kao i samom Velijaru (sotoni).
Nemogue je da osoba bude pravi sledbenik i uenik Isusa Hrista a da u isto vreme ne
eli da se odrekne svojih kunih bogova zatitnika kao ni obiaja i ceremonijala koji se
nalaze u sklopu njihovih proslava.
U narednih nekoliko reenica rei emo neto vie o pravom znaenju svetkovanja
krsne slave u srpskom mnogoboakom kultu, odakle je ova proslava izvorno potekla.
Krsna slava u staroj srpskoj religiji
Veselin ajkanovi nam po pitanju ove svetkovine nudi veoma korektne i detaljne
odgovore, a koji se slau sa priznanjem pojedinih pravoslavnih autora da je krsna slava
preuzeta iz stare srpske religije (iz perioda pre primanja hrianstva):
O postanku i znaaju krsne slave istraivai se ne slau: po jednima, slava bi bila
hrianskog porekla i postala od imena koje se u prvom kravanju naroda nadjenulo
kome; po drugima, to bi bio praznik iz stare vere, namenjen, prvobitno, mitskom
pretku, rodonaelniku porodice (kakav je otprilike bio rimski lar familiaris); ili
kakvom starinskom boanstvu, koje je docnije crkva zamenila nekim
hrianskim svecem.
3

U srpskom narodu postoji vie naziva za ovu svetkovinu. Najei je, dakako,
krsna slava, ali i postoje i nazivi poput: slava, krsno ime, ili svetac. Prema
ajkanoviu, krsna slava (krsno ime) je u svojoj sutini pomen, tj. slava precima (koja
naravno ne samo da nije hrianskog porekla, ve se bazira na izrazito nehrianskim
verovanjima i praksi):
Obred je vrlo prost, i sastoji se u rtvovanju koljiva i kolaa, i napijanju vina
(ustajanje u slavu). rtvu prinose samo muki potomci, i to po pravilu domain kue,
dakle najstariji muki potomak (...) U kultu predaka, krsno ime najvaniji je rtveni

1
Vidi: 2. Mojsijeva 32. poglavlje, pogotovo stihovi 1-4. Kao to iz ovih stihova proizilazi, Izrailjci nisu tom
prilikom imali elju da naprave lik egipatskog ve svog, jevrejskog Boga. To su uinili na taj nain to su
mnogoboakom liku (idolu) dali ime svog Boga.
2
2. posl. Korinanima 6:14-18. Naglasak moj.
3
ajkanovi, knjiga druga, str. 473. Naglasak moj.
256
datum. Ako bi se desilo da muki potomci izumru, i da se na taj nain proslavljanje
krsnog imena prekine, to bi bila najvea nesrea.
1

Objanjavajui u svome delu da se teorije po kojima je krsna slava izvorno crkveni
praznik trebaju odbaciti, ovaj autor konstatuje da je pomenuta proslava praznik iz
stare srpske vere. Govorei o rtvovanju koljiva kao i o napijanju vina (ustajanju) u
slavu, on tvrdi da je to veoma poznat ritual iz mrtvakog kulta, koji je poznat i u
starim religijama drugih naroda. Zapravo, zakljuak koji se izvodi na kraju jeste da je
ova proslava zapravo prvobitno bila praznik mitskog pretka jedne porodice, kao i svih
ostalih predaka. A ono to je jo zanimljivije, jeste i poreklo samog naziva krsna
slava.
Potovanje krsta u staroj srpskoj religiji
Prema ajkanoviu i drugim autorima koje on navodi, naziv krsna slava potie
zapravo od slave tj. proslavljanja krsnog simbola (drvenog krsta) kojim je bio
predstavljan malopre pomenuti mitski predak ili neko od starinskih boanstava. Ovaj
autor smatra da nazivi slava Boja, krsni dan i krsnica, kao i krsni kola i krsna
svea, svakako ukazuju da je rtva toga dana bila prinoena krstu. Odgovarajui na
pitanje o kome se krstu zapravo radi, ajkanovi pie ovako:
Pitanje je sada kome to krstu? I ovde je moguan samo jedan odgovor: slava je
isto domai praznik, domaa misterija, i poto je, kao takva namenjena nekom
boanskom numenu, ne moe nita drugo doi u obzir nego onaj prost, drveni krst,
koji se, kao najvea svetinja, nalazi na zidu u svakoj srpskoj kui. Tome krstu, koji je
stariji i vaniji i od same slavske ikone (...) namenjuje se slava i rtvena gozba.
Naravno da je sada od najveeg interesa znati ta je u stvari taj krst, i koga predstavlja.
Odmah moemo rei da on, prvobitno, nije bio hrianski simvol; najmanje bi se
jo smeo identifikovati sa krucifiksom
2
, iji je kult pravoslavnim Srbima nepoznat: taj
domai krst, po svome poreklu, je prethrianska kultna slika, starinski
srpski idol.
3

Kao jedan od dokaza da je ovaj krsni znak predstavljao starinskog srpskog boga ili
pak mitskog pretka, ajkanovi navodi i posebne propise koji su vaili za izradu i
uvanje krsta. Naime, po pravilu, krst treba da bude napravljen od svetog drveta,
kakva je na primer lipovina, leskovina, vrbovina ili tisovina. Takoe, poput starih
Grka, Rimljana, Egipana i Indijaca, koji su kupali i oblaili kipove svojih bogova, isti
obiaj vai i za srpski kuni krst. Prilikom sahrana u nekim delovima Srbije, krst koji
se nosi pred povorkom oaloenih a potom zabada vie glave pokojnika tj. njegovog
grobnog mesta, oblai se tj. kiti pekirom, koji zapravo treba da bude njegova
haljina. Isti obiaj se odnosi na krstove koji se postavljaju kao straila za ptice na

1
ajkanovi, knjiga peta, str. 150. Naglasak moj.
2
Krucifiks podrazumeva krst na kakvom je bio razapet Isus Hristos. Ovaj krst je bio sprava kojom su
Rimljani izvravali smrtnu kaznu nad veim politikim prestupnicima. Inae, krst nije postojao u
apostolskom hrianstvu kao simbol kome se poklanjala neka vea panja. Kada god apostoli (i sam Isus)
u Novom zavetu pominju krst (Ef. 2:16; Kol. 1:20; 2:14; 1. Kor. 1:17-18; Fil. 3:18; Gal. 6:14) oni to ine da
bi istakli vanost i pozitivne posledice Hristovog stradanja i smrti za spasenje vernika i njihovo posveenje
Bogu, a ne da bi odali potovanje drvenoj napravi na kojoj je njihov Gospod bio razapet.
3
ajkanovi, knjiga peta, str. 155-156. Naglasak moj.
257
itnim poljima; oni se takoe oblae u haljine - makar one bile stare i pocepane (ova
straila, zapravo, nekada su predstavljala idolske likove od kojih se oekivala zatita
useva i rodna godina. Uostalom svako zna da se ovih straila ptice gotovo uopte i ne
plae).
1
to se tie ritualnog kupanja krsta (kao i ikona), u nekim delovima Srbije,
prema ajkanoviu i Savatiju Grbiu, postoji obiaj da se na dan sv. Jovana ili
Bogojavljanja (6. i 7. januara po starom kalendaru) kune ikone i krstovi odnesu na
reku ili kladenac i malo operu od praine i opet vrate na svoje mesto.
2
Prema istom
autoru, toga dana se, pored kupanja krsta kupaju i ljudi, to je treba da predstavlja
ostatak verovanja da su se prethodnih nekrtenih dana oneistili prisustvom
demonskih duhova koji su poseivali njihove domove.
3
Ovaj obiaj nas svakako
podsea i na deavanja koja se odigravaju u Srbiji svake godine na Bogojavljanje, kada
u vodu ledom okovanog Dunava (i drugih vodenih povrina) skae nekoliko desetina
plivaa (mladia i devojaka) koji nastoje da prvi stignu do krsta koji je od strane
pravoslavnih svetenika sputen u vodu. Oigledno je da se ovaj obiaj obdrava pod
okriljem crkve i dalje, uprkos velikoj opasnosti da neki od uesnika (a pogotovo
devojke) do kraja ivota upropaste svoje zdravlje.
Svetitelj kao zatitnik domainstva
Na samome posletku, pre donoenja krajnjeg zakljuka elim da kaem nekoliko
rei i o zatitnicima srpskih domova, porodica i ognjita, tj. svetiteljima koji su u toj
ulozi zamenili starinska boanstva i mitske divinizirane pretke (po reima
protoakona Lj. Rankovia).
Profesor filozofskog fakulteta u Niu, dr Veselin Ili, slaui se sa ajkanovievim
zakljucima izmeu ostalog kae:
U religijskoj kulturi Srba obredi koji prate kult pretka i koji se prireuju mitskom,
diviniziranom Pretku, prema ajkanoviu i drugim istraivaima (S. Kulii, S.
Zeevi, S. Trojanovi) ouvali su se u slavljenju krsne slave, ali se u kulturi srpskog
pravoslavlja mitski predak javlja preobraen u liku hrianskog sveca, kao i u
optem prazniku mrtvih Zadunicama.
4

Prema ajkanoviu, nakon godinu dana od smrti pokojnika, u kultu mrtvih,
pomenuti srodnik biva heroiziran tj. biva uvrten u krug boanskih predaka koji imaju
ulogu zatitnika familije i plemena. Ovom boanskom mitskom pretku, zatitniku, u
toku proslave koja je njemu u slavu prireena (krsna slava), prinosi mu se hrana i pie
(slavski kola, kuvano ito, vino...) a od njega se, zauzvrat, oekuje zatita i pomo
celokupnoj familiji u svim prilikama a posebno blagoslov plodnosti i materijalnog
blagostanja.
5


1
Na istom mestu.
2
ajkanovi, knjiga prva, str. 382.
3
Navedeno delo, str. 385-386.
4
Veselin Ili, Religija i kultura, Prosveta Ni, 1995. god. str. 202-203. Naglasak moj.
5
Vidi: ajkanovi, knjiga peta, str. 123-132.
258
Zakljuak
Izmeu ostalog, ono to se moe primetiti i zakljuiti na osnovu svega prethodno
iznetog jeste sledee:
- Krsna slava je izvorno paganski praznik namenjen oboavanju boanstava iz stare
srpske vere;
- Sveti Sava je pomenuta boanstva zamenio hrianskim svetiteljima;
- Celokupni ceremonijal kao i materijalni elementi koji se koriste ostali su potpuno
identini.
Iako Lazar Milin u svojoj knjizi Nauno opravdanje religije izraava stav da, i
pored toga to etnolozi nalaze vezu izmeu krsne slave i starinskog paganizma,
pravoslavne Srbe to ne treba nita da se tie, jer oni zapravo slave Hrista
1
, ipak
smatram da oni koji za sebe govore da pravo slave Boga ne bi smeli da to ine na
nain koji nije prav tj. onako kako su njihovi preci proslavljali drevna boanstva.
Poto je, posle svega iznetog, postalo jasno da su svi elementi ove proslave, koju
veina Srba smatra veoma vanom hrianskom svetkovinom, zapravo u potpunosti
nehrianski (ak i veoma prepoznatljivo okultistiki i demonistiki), nalazimo da je
potpuno opravdano stanovite evaneoskih hriana koji, elei da ugode svom
Spasitelju, odbacuju obiaje koji Njemu nisu ugodni i u tom smislu upuuju i druge
ljude da ih se ne pridravaju. Ono to preostaje svakom itaocu ove knjige jeste da, u
skladu sa upravo spoznatom istinom o ovoj proslavi, izabere da li eli da slui Gospodu
na pravi nain, onako kako se to inilo u apostolsko doba, ili pak u skladu sa
mnogovekovnom tradicijom koja ni u emu ne odgovara svetopisamskom otkrivenju.

1
Vidi: Lazar Milin, Nauno opravdanje religije, Apologetika, Crkva i sekte, knjiga 6. str. 435. Beograd 1986.
god. (Izdanje: Romanov, Banja Luka, 2001.).
259
9.
P
OTOVANJE SVETIH IKONA

Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga to je gore na nebu, ili dolje na
zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im sluiti, jer sam ja Gospod
Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otake na sinovima do treega i do
etvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A inim milost na tisuama onijeh koji
me ljube i uvaju zapovijesti moje.
Druga knjiga Mojsijeva 20:4-6
Hristos doe da nas izbavi svakoga poklonjenija i slube tvari i dela ruk
eloveeskih, a oni te okreni te obrni, pak opet mora se klanjati delu ruk eloveeskih.
I to je gre i gore: piu svetoga Hristofora s pasjom glavom, mora joj se klanjati.
Obraz preblagoslovene Spasiteljeve matere sa tri ruke piu! To to bi u naturi (sauvaj
boe!) udovite bilo, tome se na ikoni mora klanjati. Evo, brao moja, dokle
sujeverije i slepota moe doi i stignuti!
1

Dositej Obradovi
Jedna od izraenih praksi karakteristinih za Istono-pravoslavno hrianstvo jeste
ikonoslikarstvo i potovanje svetakih izobraenja (ikona). Kao to je to sluaj sa
mnogim drugim pravoslavnim verovanjima, i ovo vezano za ikonopotovanje je, u
svetlu Svetog pisma, veoma lako prikazati kao biblijski nedozvoljeno i viestruko
pogreno. Meutim, teolozi Pravoslavne crkve, pod uticajem svetog predanja,
smatraju da su upravo evaneoski hriani (koje nazivaju sektaima) ti koji gree zbog
svog neprihvatanja ikona. Njihovo propovedanje u Srbiji i drugim tradicionalno
pravoslavnim zemljama o tome da ikonopotovanje nije biblijski utemeljeno,
proglaava se veoma pogubnim uticajem kojeg protestanti vre u odnosu na
pravoslavne:
Negativni uticaj inoslavlja na pravoslavlje ovde je moda najvidniji i najpogubniji.
Protestanti, u svim svojim konfesionalnim varijantama i derivatima, prosto odbijaju
svaki religiozni znaaj ikone, ona je kod njih na osnovu jedne pogrene teoloke
duhovnosti uklonjena iz molitvenosti i bogosluenja. Oni su u tom pogledu, kao i
mnogom drugom, podlegli starim ikonoloko-dogmatskim zabludama.
2

Sekte, ija je osnovna karakteristika otkinutost od pravoslavlja kao autohtonog
hrianstva, formalno vojuju protiv ikona na jedan perfidan, ponekad i brutalan, ali
dosta efikasan nain, jer ima vernika koji zbog neobavetenosti i slabog crkvenog
obrazovanja podleu njihovim vetim, premda uvek plitkim i banalnim antiikonikim
ishitrenostima. Sekte, kao i stari ikonoborci, nastoje da svoje negatorstvo teoloki
zasnuju. Uzimajui Bibliju za svoje propagandno polazite, sektanti, poriui Crkvu i
sveteno predanje i time ostavi lieni blagodati Svetog Duha, zloupotrebljavaju ovu

1
Dositej Obradovi, Sabrana dela, str. 594-595.
2
Boidar Mija, Ikona sveta slika, Beograd 1997. str. 9. Naglasak moj.
260
svetu knjigu u antibiblijske svrhe. Dobija se utisak, zbog mahnitosti takve propagande,
da je ikonolomstvo (ljuta borba protiv ikona) osnovna strast itavog sektanstva.
1

Kao to smo upravo mogli da proitamo, protestantski (i evaneoski) hriani
odnosno sektanti, koji su podlegli starim ikonoloko-dogmatskim zabludama,
upotrebljavaju Bibliju u antibiblijske svrhe, to jest nemaju nikakvu jaku
argumentaciju u svojim uvek plitkim i banalnim antiikonikim ishitrenostima. Ipak,
korak po korak, prilikom prouavanja ove teme a u vezi porekla, prirode i znaaja
ikone, bez mnogo potekoa doi emo do zakljuka da se radi o jo jednoj izrazito
protivbiblijskoj doktrini i praksi. Ovu temu emo razmatrati kako u ovom tako i u
poglavlju o Vaseljenskim saborima (u delu o Sedmom vaseljenskom saboru).
POTOVANJE IKONA U PRAVOSLAVLJU
Da bi jedna pedantno sainjena religiozna slika postala ikonom, mora da proe
kroz in svetenog imenovanja tj. osveenja. To znai da se ne moe svako umetniko
delo nazvati ikonom, ma koliko bilo slino originalnoj ikoni ili liku kojeg predstavlja.
Takoe, ni likovi izobraeni na zidovima crkava (freske) ne poseduju ikoninost, te im
stoga ne treba iskazivati potovanje kakvo zasluuju osveene slike:
Za ikoninost ikone neophodno je, kao to ve znamo, sveteno imenovanje koje
jeste osveenje. (...) Lik, kao takav, saodnosan je prvoliku i njime se sveti. On poseduje
izvesnu prirodnu silu lika zahvaljujui ovom njegovom odnosu prema prvoliku. Takvu
silu sa osobenom jasnoom poseduju svetena izobraenja hramovnog zidnog
slikarstva koja nemaju znaenje ikona i kojima se u njihovom svojstvu ne poklanjamo
(postavljanjem svea ili celivanjem. (...) I zato moramo kazati da nema svako
izobraenje i da nema svaka ikona silu ikoninosti, ve samo osveena, i zato je
nemogue neosveenoj ikoni ukazivati ikoniko potovanje.
2

Ipak, prema Sergiju Bulgakovu, ma kako visoko ocenjivali znaenja ikone, njeno
znaenje je ogranieno. Ona slui za molitveni susret sa boanstvom. Meutim, pri
tome se takav susret upravo kroz posredovanje ikone uopte ne pojavljuje kao
neophodan uslov molitve, ve samo pomono sredstvo, bez koga se takoe
moe moliti.
3

Dakle, sama ikona slui kao pomono sredstvo za molitvu, iako je sasvim mogue
moliti se i bez nje. Uostalom, kao to emo uvideti kasnije, rani hriani su se u prvim
vekovima hrianstva sasvim dobro molili i bez ikona, to nam dakako dokazuje da
one uopte nisu neophodne za dobru komunikaciju sa Gospodom.
Prema odlukama Sedmog vaseljenskog sabora (VIII vek n. e.) u crkvi je dozvoljeno
sainjavanje Hristovih ikona, ikona Bogorodice, anela i svih svetitelja. Prema
Bulgakovu, iako se o ikoni Svete Trojice nije odluivalo na pomenutom saboru, niti se
predvialo njeno sainjavanje, Pravoslavna crkva je ozakonila i njeno postojanje. Na
ikoni boanske Trojice, izobraavaju se Bog Otac, Sin i Sveti duh, i to na dva naina.
Jedan je prikaz u vidu trojice anela koji su se javili Avraamu u mamrijskoj ravnici (1.
Mojs. 18. gl.), sa time da se lik Boga Oca predstavlja anelom koji se nalazi u sredini.
Sa druge strane, boanska Trojica se mogu predstaviti i na ikoni na kojoj Otac ima

1
Navedeno delo, str. 12, 13. Naglasak moj.
2
Sergije Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, Beograd 1998. str. 76-77. Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 82. Naglasak moj.
261
oblije starca, Sin oblije mladog oveka a Sveti Duh goluba (na ikoni koja prikazuje
silazak Svetog Duha na apostole, ova boanska linost se izobraava u vidu plamenih
jezika.).
1

Iako se zapravo, klanjajui se pred ikonom pravoslavni klanjaju samom Bogu, to
emo jasno uvideti u narednom citiranom tekstu, oci Sedmog vaseljenskog sabora su,
elei da do kraja izbegnu optube za idolopoklonstvo, napravili i odreenu razliku
izmeu njih:
Osveena ikona Hrista za nas je sam Hristos u liku svome, slino tome kao to On
za nas prisustvuje i u Imenu svome. Ikona je mesto javljanja Hristovog, naeg
molitvenog susreta sa Njim. Molei se pred ikonom, mi se neposredno molimo Njemu;
celivajui je, Njega celivamo; klanjajui joj se, Njemu se poklanjamo.
2

Ono to je, dakle, vano istai jeste da pravoslavna teologija razlikuje dve vrste
poklonjenja, tj. jedno koje se ini pred samim boanstvom a drugo koje se odnosi na
poklonjenje pred ikonama. Kao dogmatiki termini, ovde su upotrebljeni izrazi:
latreia (sluenje) u odnosu na Boga i proskunesis (potovano poklonjenje) u
odnosu na ikone. Vie detalja o tome na koji su nain donete pomenute odluke na
Sedmom vaseljenskom saboru, prouiemo u posebnom poglavlju o Vaseljenskim
saborima. No, sada je veoma vano da se pozabavimo pitanjem na koji nain istono
tradicionalno hrianstvo na osnovu Svetog pisma opravdava ikonoslikarstvo i
ikonopotovanje? Objanjenja poput onih koja sam ve naveo, da ikone slue kao
pomono sredstvo za molitvu mogu da budu na oko prihvatljive, ali je veliko pitanje da
li iza njih stoji vrst biblijski temelj? U nastavku poglavlja sagledaemo odgovor na ovo
pitanje i izvesti pravilan biblijski zakljuak.
Pravoslavno objanjenje druge Boije zapovesti
Pravoslavna crkva poseduje verovanje o ikonama koje proizilazi iz specifinog
tumaenja druge Boije zapovesti, kao i ostalih starozavetnih i novozavetnih dogaaja
koji daju opravdanje i, ta vie, preporuuju praksu oslikavanja i potovanja ikona.
Naime, prilikom osveenja, tj. svetenog imenovanja ikone, kojim se potvruje njena
istovetnost sa prvolikom (osobom izobraenoj na njoj), ime ona postaje mesto
blagodatnog prisustva svetitelja ijim je imenom nazvana
3
, naglaava se sledee:
Na molitvi na poetku obreda, u obraanju Bogu, naglaava se da je Bog zabranom
slika mislio samo na zabranu izrade kumira, idola. Ti si svojom zapovjedi zabranio
da se izrauju slike i prilike, koje se ne sviaju Tebi, pravome Bogu, da bi se njima
molili kao Gospodinu i njima sluili. Poslije ove tvrdnje jo se emfatinije upuuje na
to da je sam Bog zapovjedio da se trebaju izraivati slike kojima se nee veliati ime
tuih, krivih i nepostojeih bogova, nego Tvoje ime, ime jedinog istinitog Boga,
najsvetijeg i najuzvienijeg meu svim imenima.
4


1
Vidi: navedeno delo str. 84-85.
2
Isto, str. 80.
3
U skladu sa pravoslavnim uenjem koje glasi da su umrli svetitelji zapravo ivi, te da oni mogu posredovati
pred Bogom za one koji su jo uvek na zemlji, poto uju njihove molitve, Istona crkva veruje u prisut-
nost svetitelja u svojoj ikoni.
4
Ernst Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 15-16. Naglasak moj. Protoprezviter Boidar Mija u svojoj knjizi
Ikona sveta slika izmeu ostalog kae: Slino je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se previa
262
Lazar Milin nam dodatno objanjava na koji je nain Bog zapovedio izraivanje
ikona i njihovu upotrebu u bogosluenju:
Ne samo to pravljenje ikona nije zabranjeno, nego u Bibliji postoji
direktna Boja naredba da se prave kipovi i ikone za potrebe
bogosluenja! Bog ak pokazuje Mojsiju sliku kako to treba da izgleda!
I Gospod ree Mojsiju govorei: Reci sinovima Izrailjevim...neka mi naine
svetinju, da meu njima nastavam; kao to u ti pokazati sliku od atora i od svijeh
stvari njegovijeh. Neka naine koveg od drveta sitima...i pokuj ga istim zlatom... I
naini poklopac od istoga zlata... I naini dva heruvima zlatna... jednoga na jednom
kraju a drugoga na drugom kraju na zaklopcu... tu u se sastajati s tobom i govoriu ti
ozgo sa zaklopca izmeu dva heruvima koji e biti na kovegu. (2. Mojs. 25, 1-22).
I naini zavjes od porfire i od skerleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, i
po njemu neka budu izvezeni heruvimi. (2. Mojs. 26, 31).
Dakle, pravljenje religioznih slika za bogoslubene potrebe ne samo
to Bog ne zabranjuje, nego ba naprotiv nareuje!
1

Dakle, prema uenju pravoslavnih, Bog koji je (drugom zapoveu) zabranio izradu
likova i njihovu upotrebu u bogosluenju - predstavlja prvog ikonoslikara
2
, a smatra se
i da se Njegova zapovest odnosila samo na sainjavanje predstava paganskih
boanstava (iako takav zakljuak nikako nije izvodljiv iz same zapovesti koja je mnogo
ira u svome znaenju, kao to emo se uveriti kasnije). Bulgakov je u svome delu jo
objasnio da je zapovest data Mojsiju, u vezi izrade heruvima u atoru od sastanka,
zapravo predstavljala i samo ukidanje druge Boije zapovesti i opteg pravila zabrane
pravljenja likova pridajui mu samim tim tek uslovno-pedagoki znaaj.
3

U nastavku naeg prouavanja podrobnije emo razmotriti napred navedene
tvrdnje pravoslavnih i uporediti ih sa biblijskim otkrivenjem.
UENJE SVETOG PISMA I IKONOPOTOVANJE
Druga Boija zapovest, koju sam citirao na samom poetku ovog poglavlja, ukoliko
se paljivo proita, ni u kom sluaju ne moe biti protumaena na onaj nain kako to
ine bogoslovi Pravoslavne crkve. Iako Izrailjci, u vreme kada im je Mojsije sa gore
Sinaja doneo deset zapovesti, nisu poznavali neto to mi danas nazivamo ikonama
hrianskih svetitelja, ve samo kipove i slike egipatskih boanstava (koja su
predstavljana u liku ljudi, ivotinja ili polu-ljudi, polu-ivotinja), Gospod ovom
zapoveu nije zabranio samo njihovo izobraavanje i potovanje. Zapovest se, kao to
je vie nego oigledno, odnosila na sva stvorenja koja su naseljavala nebeska
prostranstva (aneoska bia), zemlju (sav ivi i neivi svet) i vodu. Iznad svega, ova
zapovest se odnosila na samog Gospoda (Jahvea) Boga, koji od strane svoga naroda
nije smeo da bude slavljen, poput paganskih bogova, kroz sainjavanje vizuelnih likova
i poklonjenja njima. Mojsije je ovim reima preneo Gospodnju poruku:

injenica da su ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom zavetu privremenog znaenja, upravljene na
uvanje Jevreja od poklonjenja lanim bogovima, kumirima, a da ne vae za hriane koji su
Hristovim iskupljenjem osloboeni idolatrije. str. 68-69. Naglasak moj.
1
Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 343-345. Naglasak moj.
2
Vidi kod: Benz, str. 16.
3
Vidi kod: Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 9.
263
A sada, Izrailju, uj uredbe i zakone, koje vas uim da tvorite (...) nita ne dodajte
k rijei koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sauvali zapovijesti
Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam. (...) I progovori Gospod k vama isred
ognja; glas od rijei uste, ali osim glasa lika ne vidjeste; (...) Zato uvajte dobro
due svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na
Horivu isred ognja, da se ne biste pokvarili i nainili sebi lik rezan ili kaku god sliku
od ovjeka ili od ene...
1

Pomenuto znaenje druge zapovesti izreeno je tako da ostane vena uredba
svakom iskrenom bogosluitelju u svim vremenima. Bog je, poput svoje Rei,
apsolutno nepromenljiv. Meutim, nasuprot jasnoj objavi Boije Rei, da izmeu
ostalog i druga Boija zapovest mora biti potovana doslovno u svim generacijama
iskrenih Boijih vernika, tradicionalna Istona (kao i Zapadna) crkva je promenila
njeno znaenje iz razloga njenog pogrenog razumevanja. To pogreno razumevanje je
proisteklo, kao to moemo da pretpostavimo, zbog upliva nehrianske filozofske
misli u sistem hrianskog bogoslovlja u prvim vekovima posle Hrista. Dokaze za
ovakav pogrean razvoj hrianske misli koji je presudno uticao na zaetke
ikonoslikarstva i ikonopotovanja nalazimo i kod samih pravoslavnih autora. Naime,
kao to emo se uveriti iz navoda koji slede, grka filozofska misao jeste glavni krivac
za poetak potovanja ikona kao i same ideje da ikona moe predstavljati mesto
blagodatnog prisustva osobe koja je na njoj predstavljena. Takoe, ista ta filozofija je
odgovorna i za ideju da se molitvom, poklonjenjem i celivanjem ikone zapravo vri
poklonjenje pred osobom koja je oslikana, odnosno, u krajnjem sluaju pred samim
boanskim biem.
Evo nekih priznanja koja su, po ovom pitanju, dola od strane pravoslavnih autora:
U istoriji ikonopotovanja mi stojimo pre svega pred tom osnovnom injenicom,
da se ikona prvi put pojavljuje u paganstvu. Sav paganski svet pun je ikona i
ikonopotovanja.
2

Slino kao to je u svojim najviim dostignuima grka filosofija javila hrianstvo
pre Hrista, a na toj osnovi postala i prirodni jezik hrianskog otkrivenja i bogoslovlja,
isto tako je i otkrivenje antike umetnosti u ikonografiji bilo u izvesnom, mada i
ogranienom, smislu hrianstvo pre Hrista i neosporno se pojavljuje kao prototip
hrianske ikone (...) i, kao neto to se samo po sebi razume, hrianska
crkva koja je, naravno, izmenila sadraj ikonikih izobraenja, ali je usvojila sam
princip ikone. Most koji spaja pagansku izradu ikona sa hrianskom jeste
umetnost. (...) Ujedno s ovim, idealni likovi iste ovenosti, koji su bili potrebni i za
hriansku ikonu, bili su naeni jo u paganskoj umetnosti. To ne znai, razume se, da
je te likove hrianska ikonografija naprosto ponavljala ona je utisnula na njih svoj
vlastiti peat. Ipak, ovo ne umanjuje injenicu da je paganska ikonografija,
tako rei, prirodni stari zavet za hriansku, slino kao to se kao isti takav
stari zavet javlja paganska filosofija za hriansko bogoslovlje.
3

Ono to je jo veoma bitno istai jeste i pronalaenje priznanja pravoslavnih da
teologija ikone ne proizilazi iz Svetog pisma ve iz hrianstvu stranog

1
5. Mojsijeva 4:1-2, 12, 15-16. Naglasak moj.
2
Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 6.
3
Navedeno delo, str. 8. Naglasak moj.
264
neoplatonistikog grkog uenja. Evo ta o ovome moemo da proitamo u literaturi
vrsnih poznavalaca pravoslavne teologije:
Drugi prigovor protivnika slika, kojim se isticalo da tovanje slika oduzima Bogu
duno potovanje, branitelji ikona su pobijali drugaijim shvaanjem slika. Ovo se
shvaanje razvilo iz neoplatonskog miljenja o slici: Mi ne dajemo ikonama
boanska svojstva, nego znamo da se ast koja se iskazuje slikama uzdie do njenog
pralika. Nije slika kao takva predmet i primalac molitve, nego praslika, koja se u njoj
pojavljuje.
1

Obino se svi slau da je teoloka odbrana sv. Ikona, naroito odbrana
sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina, zasnovana na neoplatonistikim
pretpostavkama. itava koncepcija prauzora i slike (koja upuuje na nii nivo)
bila je platonistika. U celini uzeto, ovo gledite je bilo ispravno. (...) U ovom
trenutku ne tie nas se uenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo platonistiko ili
barem proplatonistiko. (...) Ikonopotovatelji su zasigurno bili platoniari.
2

Kada dakle znamo da je hriansko (itaj: pravoslavno i rimokatoliko)
ikonoslikarstvo i ikonopotovanje za svoj stari zavet umesto Svetog pisma, Hristovog
uenja i ranohrianske prakse imalo grku filozofiju i religiju, onda i ne udi to se u
pravoslavnim crkvama, u prednjem delu hrama, mogu da nau i oslikane freske
hriana pre Hrista, paganskih filozofa Sokrata, Platona, Aristotela, Ptolomeja, Sibila
i ostalih
3
, koji su znatno doprineli ovakvom otpadnuu tzv. hrianstva od
svetopisamske boanske istine.
injenicu da ikonopotovanje ne vodi svoje poreklo iz Biblije, dokazaemo i
sledeim prouavanjem, koje se odnosi na svrhu izraivanja i postavljenja
heruvimskih likova u starozavetnom atoru od sastanka.
Heruvimi u atoru od sastanka i jerusalimskom hramu
Koja je bila svrha sainjavanja dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih
heruvimskih predstava (vezenih likova na zavesama i zlatnih kipova) u bogoslubenim
objektima Staroga zaveta? Da li je Bog odista ukinuo zapovest koju je dao neto ranije,
i ta vie zapovedio sainjavanje likova i slika pred kojima bi se vrili verski obredi?
Evo ta o ovome kae Sergije Bulgakov, a sa ime bi mogli da se sloe i evaneoski
hriani:
Ovo izobraenje dvaju heruvima, na koje se obino i pozivaju apologeti
ikonopotovanja protiv judaizmu sklonih ikonoboraca, koji insistiraju na slovu druge
zapovesti, naravno, ve se pojavljuje kao principijelno priznanje, kako prava i
mogunosti religiozne umetnosti, tako i izobrazivosti duhovnog sveta sredstvima ove
potonje i u njenim likovima, mada je ono pedagoki i ogranieno po koliini. Sem

1
Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 16. Naglasak moj. Ova izjava pravoslavnog autora dakako dokazuje da
ideja o iskazivanju potovanja svetiteljima posredstvom ikona kao i molitvama pred njima ne moe da se
pronae na stranicama Svetog pisma niti moe da se potvrdi duhom Hristovog uenja. Sa druge strane
shvatamo da je ova ideja prihvaena iz ideologije koja predstavlja Stari zavet za pravoslavno bogoslovlje,
a to je grka filozofija i religija.
2
Georgije Florovski; Hrianstvo i kultura, Logos Ortodos, Beograd 1995. str. 99, 101. Naglasak moj.
3
Vidi kod: Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje str. 97.
265
toga, treba priznati da ovde doputenje ikona anela jo nije znailo
ikonopotovanje.
1

Kao to emo uvideti neto kasnije, shodno priznanju ovog pravoslavnog bogoslova,
aneoski likovi u starozavetnim svetinjama nisu nipoto sluili da bi bilo ko od
tadanjih vernika (a u njih su mogli da ulaze samo svetenici dok je narod ostajao
napolju) klanjajui se pred njima potovao anele, palio pred njima svee ili kadio
tamjanom
2
(kao to je to sluaj u ikonopotovanju u Istonoj crkvi). Izvezeni i zlatom
obloeni heruvimski likovi imali su samo simboliko-ilustrativni znaaj, onaj koji je
trebao da doara sliku skrivene duhovne stvarnosti. Dananji evaneoski protestanti
imaju takoe izraenu praksu da u svom literarnom izdavatvu upotrebljavaju likovne
ilustracije vezane za razliite biblijske dogaaje. No, evaneoski hriani se takvim
predstavama ne klanjaju niti im slue na bilo koji nain, a ne poseduju ni verovanje da
su oslikane osobe uistinu prisutne u svojim izobraenjima. Oni smatraju da Bog
drugom zapoveu Dekaloga nije zabranio sainjavanje likovnih umetnikih simbola i
ilustracija koje bi upuivale na postojanje duhovnog sveta (to dokazuje i Gospodnja
zapovest o sainjavanju likova ovih heruvima). Ono to je Gospod uistinu zabranio
ovom zapoveu jeste klanjanje i sluenje
3
pred likovima koji su sainjeni radi
vrenja razliitih religijskih obreda, kao to je iz zapovesti jasno uoljivo. Zapravo,
kada bi se ova Boija zapovest odnosila na optu zabranu izrade likova svega to je On
stvorio, to bi znailo i zabranu likovne umetnosti (oslikavanja ive i mrtve prirode),
izrade fotografija, pravljenja igranih, dokumentarnih i crtanih filmova itd, to svakako
nije sluaj. Bulgakov jo dodaje da, na pitanje zato je i u kom smislu Stari zavet

1
Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 10. Naglasak moj.
2
Ipak, ne ele svi pravoslavni autori da priznaju da starozavetni propisi o izradi heruvimskih likova kao i
ostalih simbola ne pruaju potporu ikonopotovanju koje se praktikuje u okviru Pravoslavlja. Evo na koji
nain Justin Popovi dovodi u vezu Boije zapovesti (koje su odreivale nain starozavetnog bogosluenja)
i vekovnu praksu u pravoslavnim crkvama:
Molitveno potovanje svetih ikona je ne samo u saglasnosti sa Boanskim Otkrivenjem nego i proistie iz
njega kao svog prvobitnog izvora. (...) Pobono kaenje pred svetim ikonama zasnovano je na neposrednoj
zapovesti Bojoj Aaronu, da namesti zlatni oltar kadioni pred kovegom zaveta i da svako jutro kadom
miomirisnim kadi koveg zaveta i heruvime na njemu, kao i zavesu pred kovegom zaveta na kojoj su bili
izvezeni heruvimi. Ujedno sa zapoveu o kaenju Gospod je dao zapovest i o paljenju svea pred svetim
ikonama. Dogmatika Pravoslavne crkve III, Valjevo 2004, str. 686-687.U upravo navedenom citatu iz
Dogmatike susreli smo se sa tvrdnjom da je Gospod naredio kaenje i paljenje svea pred ikonama anela
(heruvima) u atoru od sastanka. Iako je ova izjava donekle tana, ona zahteva dodatno objanjenje.
Naime, kao to sam to spomenuo u poglavlju o svetim tajnama (sveta tajna svetenstva) itav starozavetni
bogoslubeni sistem je imao znaaj simbola duhovne stvarnosti otkrivene u Hristu. Sedmokraki zlatni
svenjak na kome su od veeri do jutra goreli upaljeni ici (2. Mojs. 25:31, 37) simbolizovao je svetlost
koja dolazi od sedam vatrenih buktinja koje gore pred Boijim prestolom na nebesima (a koje
simbolizuju Svetoga Duha; vidi u: Otk. 1:4; 4:5). Zlatni kadioni rtvenik, sa koga se podizao dim tamjana
pred hramovnom zavesom (2. Mojs. 40:26-27), predstavljao je molitve Boijeg naroda (vidi u: Otk. 8:3-4).
U svakom sluaju, upaljeni svenjak kao i dim tamjana nisu se prinosili od strane svetenika kao znak
potovanja prema aneoskim biima, ve prema preuzvienom Gospodu Bogu (pred kojim serafimi i
heruvimi zaklanjaju svoje lice i oi smatrajui sebe nedostojnim gledanja preuzviene Boije slave; Isaija
6:1-4).
3
Vidi opet: 2. Mojs. 20:5.
266
doputao izobraenje anela, obino nema odgovora u bogoslovskom uenju o
ikonama ni kod njihovih branilaca niti pak kod njihovih protivnika.
1

U nastavku poglavlja emo baciti pogled na starozavetne tekstove koji imaju
direktne veze sa, nekima nejasnom, Gospodnjom naredbom o postavljanju likova
heruvima u ator od sastanka (i kasnije u hram u Jerusalimu).
Slika nebeske stvarnosti
Velika biblijska istina se nalazi u izreci da je Novi zavet u Starom sakriven a Stari
zavet u Novom otkriven. Mnoga proroanstva, kao i duboko duhovno znaenje
verskih obreda, praznika i simbolizma Starog zaveta, nala su svoje ispunjenje u Hristu
i novozavetnoj stvarnosti. Evo nekih tekstova koji govore o ovoj simbolici:
I neka heruvimi raire krila u vis da zaklanjaju krilima zaklopac, i neka budu licem
okrenuti jedan drugom, prema zaklopcu neka su okrenuta lica heruvimima. I
metnue zaklopac ozgo na koveg, a u koveg e metnuti svjedoanstvo, koje u ti
dati. I tu u se sastajati s tobom i govoriu ti ozgo sa zaklopca izmeu dva heruvima,
koji e biti na kovegu od svjedoanstva, sve to u ti zapovijedati za sinove
Izrailjeve.
2

I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u
svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovegu, da ne pogine, jer u se u oblaku
nad zaklopcem javljati.
3

I kad Mojsije ulaae u ator od sastanka da govori pred Bogom, tada ujae glas
gdje mu govori sa zaklopca to bjee na kovegu od svjedoanstva izmeu dva
heruvima; i govorae mu.
4

Tada oblak pokri ator od sastanka, i napuni se ator slave Gospodnje. I ne mogae
Mojsije ui u ator od sastanka, jer bjee na njemu oblak, i slave Gospodnje bjee pun
ator.
5

A car Solomun i sav zbor Izrailjev, koji se sabra k njemu, prinesoe s njim pred
kovegom ovaca i goveda toliko da se ne mogae ni izbrojiti ni proraunati od
mnotva. I unesoe svetenici koveg zavjeta Gospodnjega na njegovo mjesto, u
unutranji dom, u svetinju nad svetinjama, pod krila heruvima. (...) A kad svetenici
izidoe iz svetinje, oblak napuni dom Gospodnji, te ne mogahu svetenici stajati da
slue od oblaka; jer se slave Gospodnje napuni dom Gospodnji.
6

Prema upravo citiranim navodima iz Starog zaveta, ator od sastanka, a kasnije i
jerusalimski hram, trebali su da budu mesto Boijeg sastajanja sa ljudima, tj. sa
svetenicima koji su bili narodni predstavnici i posrednici. Svetinja nad svetinjama u
kojoj je bio smeten zavetni koveg sa deset zapovesti, bila je mesto posebnog
blagodatnog Gospodnjeg prisustva. Oblak Njegove slave koji se pojavljivao na
poklopcu kovega, izmeu dva heruvima, bio je dokaz Njegove prisutnosti meu
svojim narodom. Upravo na to mesto (na poklopac zlatnog kovega) prvosvetenik je,

1
Vidi kod: Bulgakov, str. 10.
2
2. Mojs. 24:20-22. Naglasak moj.
3
3. Mojs. 16:2. Naglasak moj.
4
4. Mojs. 7:89. Naglasak moj.
5
2. Mojs. 40:34-35.
6
1. Carevima 8:5-6, 10-11. Naglasak moj.
267
jedanput u godini, prinosio krv nevinih ivotinja koje su bile zaklane kao rtve za grehe
celokupnog naroda. Na ovaj simbolian nain, starozavetni prvosvetenik je, kao
praslika Spasitelja Isusa Hrista, prinosio krv zamenike rtve za otkup greha u samo
Gospodnje prisustvo (tj. pred Boiji presto na nebesima). Prorok Isaija je ovako pisao
o svom nebeskom vienju kojeg je imao u jerusalimskom hramu:
...vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i izdignutu, i skut mu ispunjavae
crkvu. Serafimi stajahu vie njega. Svaki ih imae est krila: dvjema zaklanjae lice
svoje i dvjema zaklanjae noge svoje, a dvjema leae. I vikahu jedan drugome
govorei: svet, svet, svet je Gospod nad vojskama, puna je zemlja slave njegove. I
zadrmae se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.
1

Iz vienja ovog proroka jasno sagledavamo realnost duhovnog sveta, koji je
simboliki prikazan predmetima koji su se nalazili u svetinji nad svetinjama.
Gospodnji presto na nebesima okruuju uzviena aneoska bia koja bez prestanka
proslavljaju Stvoritelja. Iz razloga to je ator od sastanka trebao da predstavlja sliku
nebeskog prostora kao i treeg neba gde se nalazi Gospodnji slavni presto (2. Kor.
12:2-4; 1. Timoteju 6:16), heruvimi izvezeni na zavesama kao i oni u svetinji nad
svetinjama, trebali su da doaraju zemaljskim stanovnicima aneosku prisutnost u
nebeskim prostranstvima kao i pred samim mestom na kome Gospod uzvieno stoluje.
Posve je jasno da likovi heruvima u jevrejskom bogoslubenom hramu nisu postavljeni
da bi se pred njima svetenici molili, klanjali, kadili im i inili druge verske obrede (to
jasno proizilazi iz biblijskih tekstova kao i starozavetne bogoslubene prakse).
Poistoveivanje aneoskih predstava iz starozavetnog vremena, sa ikonama koje
postoje u Istonoj crkvi je nemogue, iz prostog razloga njihove potpuno razliite
namene.
2

Pre nego to uvidimo ta o stvarnim poecima ikonoslikarstva i ikonopotovanja
moemo da saznamo iz crkvene istorije, koja e nam jo jedanput potvrditi ispravnost
stavova koje po ovom pitanju zastupaju evaneoski hriani, elim da se ukratko
upoznamo sa uenjem pravoslavnog svetog predanja.
Kazivanje svetog predanja
Crkva ui da ikonografija, slikanje ikona, postoji od samog poetka
hrianstva, jer je ona, kao to emo kasnije podrobnije izneti, direktni izraz
Ovaploenja. Ikonografija, u tom smislu, odgovara otkrivenju, koje nije samo
otkrivenje Rei Boije, nego i Slike Boje (Flb. 2, 6-7; Gal. 3, 24; 3, 25; 4, 3).
Starozavetna formalna zabrana slikanja oznaava prazninu koja e biti ispunjena
svetim likovima Novog Zaveta. Ovome, kao potvrda i ilustracija, dobro slui liturgijska
crkvena tradicija o tzv. nerukotvorenim ikonama, tj. takvim koje su se same
naslikale ili ih je naslikao onaj iji lik nose. Takva je na primer ikona Hristova koju je
sam Hristos dao time to je za cara Avgara na ubrusu udom otisnuo Svoj lik. Ovim
ikonama se istie paralelizam postojanja crkve i ikonografije Crkva nije nikad

1
Knj. proroka Isaije 6:1-4.
2
O tome ta je zapravo simboliki prestavljao ator od sastanka i sluba starozavetnog svetenstva bilo je
vie rei u poglavlju Sedam svetih tajni, u celini: Sveta tajna svetenstva.
268
bila bez ikona: im je poela da propoveda poela je i da slika. Ve je Sveti apostol
Luka, koji je bio slikar, po predanju naslikao likove Hrista i Bogorodice.
1

Ikone su u crkvenoj upotrebi od samog poetka hrianstva. Prva ikona
sa likom Gospoda Isusa Hrista, po crkvenom predanju, postala je na udesan
nain. Edeski car Avgar uo je bio za Hrista, njegovu nauku i uda koja je inio.
Zaeleo je da vidi slavnog udotvorca, ali zbog teke bolesti to mu nije bilo mogue.
Zato on pozove Gospoda k sebi, ali Gospod, zauzet izvrenjem svoga iskupiteljskog
plana meu Jevrejima u Palestini, nije prihvatio poziv. Tada Avgar nae ivopisca i
uputi ga ka Isusu sa zadatkom da na platnu izradi lik njegov i donese mu. ivopisac
ode, nae Isusa i pone da kopira lik Njegov, ali u tome nije uspeo. Lice Gospoda Isusa
svakog trenutka menjalo se i nije se dalo verno na platnu reprodukovati. Da utei
oaloenog ivopisca i njegovog poiljaoca, Gospod uzme ist ubrus, otre njime svoje
boansko lice, i tom prilikom na ubrusu ostane lik Njegov. Taj ubrus, sa
nerukotvorenim likom Hristovim na njemu, ivopisac odnese caru Avgaru, koji ga sa
radou primi, celiva i isceli se od opake boljke.
Hriansko predanje zna za jo jedan nerukotvoreni lik Gospoda Isusa, koji je
postao na isti nain, samo u drugim okolnostima. Kad su Gospoda, posle Pilatove
osude, vodili na Golgotu radi raspea, On je usput, pod teretom tekog krsta i
iscrpljenosti usled predhodnih muenja u tamnici, posrtao i padao, a niz Njegovo
boansko lice, izranavljeno od bijenja i trnovog venca, slivale su se kaplje krvi i znoja.
Jedna od ena, koja se zatekla na ulici i posmatrala tunu povorku, saali se i prui
Gospodu ist ubrus da obrie svoje lice. Njeno saaljenje Gospod je nagradio time, to
je na ubrusu ostao lik Njegov. Ta ena po predanju zvala se Veronika.
A najstariju ikonu presvete Majke Boje, opet prema crkvenom predanju,
izradio je sveti apostol i evanelist Luka. Ona je tu ikonu odobrila i blagoslovila.
Crkveno predanje kazuje da je sveti Luka izradio jo tri ikone presvete Majke Boije i
da se jedna od njih nalazi u naem manastiru Hilandaru u Svetoj Gori. Nju je sveti
Sava naao na svojim putovanjima po istoku, otkupio je i doneo u Hilandar.
2

Iz upravo citiranih navoda iz pravoslavne literature, mogli smo jasno da uoimo da
se uenje Istone crkve, da su ikone postojale od samoga poetka hrianstva, zasniva
iskljuivo na predanju. Podaci o nastanku prvih ikona u prvom veku nove ere, jo za
ivota Hrista i apostola, ne mogu se nai nigde u bogonadahnutom biblijskom
izvetaju. ta vie, ove svetopredanjske pripovesti dodeljuju samom Hristu ulogu
prvog novozavetnog ikonoslikara, koji je tim svojim delom, to je oevidno u sluaju
edeskog cara Avgara, uveo ikonopotovanje (poto se Avgar poklonio i celivao
nerukotvoreni lik) i to upravo onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavlju. Isto tako,
kao to smo videli, i evanelist Luka se proglaava ikonoslikarem, ije je ikone
blagoslovila presveta Bogorodica, iako nikako nije jasno zato onda Luka nije neto o
tome napisao u knjizi Dela apostolskih? Ukoliko bi ova pripovest o Luki kao
ikonoslikaru bila istinita, onda on nipoto ne bi propustio da to i perom zabelei i tako
svekolikom hrianstvu, jo od najranijih vremena, stavi do znanja da se, uprkos
starozavetnoj zabrani, u Crkvi uvodi ikonopotovanje. Ipak, ovakve zamisli ostaju u
domenu puke teorije, iz prostog razloga to je druga Boija zapovest, o zabrani

1
Boidar Mija, Ikona sveta slika, str. 18-19. Naglasak moj.
2
ivan M. Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 65-66. Naglasak moj.
269
izraivanja radi poklonjenja bilo kakvim likovima, koje su se Jevreji u Hristovo vreme
vrsto drali, bila deo celokupnog Boijeg zakona. Hristos je naime, za sebe rekao:
Ne mislite da sam doao da razreim zakon i proroke; nisam doao da razreim
nego da ispunim. Jer zaista vam kaem, dok ne proe nebo i zemlja, nee ni jedno
iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.
1

Ispunjavanje zakona od strane Hrista svakako ne bi podrazumevalo direktno
krenje druge Boije zapovesti, koja je nalagala zabranu klanjanja i sluenja
likovima. Da je kojim sluajem istina da Hristos proizveo ne samo jednu ve dve
nerukotvorene ikone pred kojima se neko klanjao, onda On za sebe ne bi mogao da
ustvrdi ono to smo maloas proitali iz ev. po Mateju. to se pak tie Bogorodiinih
ikona, u poglavlju u kojem smo obraivali uenje o njoj, jasno smo istakli istorijsku
injenicu da su one (pomenute ikone) poele da se izrauju tek poetkom etvrtog
veka posle Hrista, pod uticajem kulta boginje Majke proisteklog iz paganskih religija i
kultura.
Da bi smo do kraja rasvetlili dilemu oko toga da li je ikona zaista bilo u
ranohrianskoj Crkvi koja se pridravala Hristove i apostolske nauke, prizvaemo u
pomo i neosporne istorijske injenice.
ta o ikonopotovanju kae crkvena istorija?
Ono to bi mogli na samom poetku da ustvrdimo kao neospornu injenicu jeste da
u prvovekovnoj apostolskoj Crkvi nije bilo nikakvog ikonoslikarstva, niti se pak znalo
za legende o Hristovim nerukotvorenim ikonama, kao i ikonama Bogorodice.
Predanjske pripovesti koje nas izvetavaju o tome da su ikone postojale od samoga
poetka crkvene ere se nalaze u potpunoj oprenosti sa onim to se moe saznati iz
pouzdanih istorijskih izvora. Evo ta o ovoj temi govori Sergije Bulgakov u svojoj
knjizi:
Hrianska Crkva je od judejstva kao neto to se samo po sebi razume i to ima
silu zakona nasledila zabranu religioznih izobraenja i u tom smislu ona se od
poetka odredila vie ikonoboraki.
2

Ukoliko prihvatimo za istinitu ovu tvrdnju poznatog ruskog bogoslova, onda se
svakako postavlja veliko pitanje kako je mogue da se prvovekovna Crkva odredila
ikonoboraki (dakle bila je nastrojena protiv ikona) ako je svima bilo poznato da je
Hristos blagoslovio svoje likove na platnu i ubrusima pred kojima se ve vrilo
poklonjenje? Takoe, da li je mogue da je Luka slikao ikone (i to ne jednu ve
nekoliko) i to ba u vreme kada je itava Crkva posedovala ikonoboraki duh?
Odgovori na ova pitanja su vie nego jasni i oigledni.
Sa druge strane, evo jo opirnijih opisa ovog ranocrkvenog perioda, koji e
potvrditi raniju Bulgakovljevu izjavu. I sledei navod potie iz knjige jednog
pravoslavnog autora, ovoga puta vrsnog istoriara:
Pri kraju prvog perijoda
3
uoe u crkvenu upotrebu prvo simvolike slike, a kanje
i slike, koje predstavljaju sveta lica ili radnje, ali poslednje veoma retko i uz

1
Ev. po Mateju 5:17-18. Naglasak moj.
2
Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 10. Naglasak moj.
3
Jevsevije Popovi krajem prvog perijoda smatra 312. godinu posle Hrista, kada je prestalo progonstvo
nad hrianima dolaskom na rimski presto cara Konstantina Velikog.
270
opiranje mnogih, to je prirodno, kad se uzme u obzir, da su mnogi od prvih
Hriana izili iz krila judejstva, i kad se zna, da se i u kasnije vreme sve do u V. stolee
pridravalo starih obiaja u ovom pogledu. panski sinod u Iliberisu ili Elviri (306.)
dekretirao je, da na zidovima hramova ne sme biti slika, i u crkvenom
istoriku Jevseviju (umro oko 340.) episkopu Kesarije Palestinske, savremeniku
spomenutoga sinoda, sretamo oveka, koji religijozne slike smatra neznaboakim
obiajem. (futnota: Konstancija, sestra Konstantina Velikog, pita Jevsevija za sliku
Isusovu, i on odgovara, da su religijozne slike neznaboaki obiaj. U svojoj
crkvenoj istoriji govori Jevsevije o nekoj statui Hristovoj u Kesariji Filipovoj, koju je
podigla tamo kao u svom rodnom gradu ena, koju je Hristos izleio od teenja krvi; ali
veli, da je to samo kaa (tj. legenda; prim. I. S.) a ako je kaa osnovana, onda je ta ena
bila svakako neznabokinja.) Ali iz reenoga se vidi, da je taj obiaj tada ve poeo
otimati maha, i pri kraju IV. stolea bee ve prilino rairen, iako je jo uvek bilo
takvih, koji su ili sasvim osuivali upotrebu religijoznih slika, ikona, ili su drali taj
obiaj za opasan. Meu najodlunije protivnike religijoznih slika, ikona, spada jo pri
kraju IV. stolea crkveni otac Epifanije (umro 403.), koji je takoe iz Palestine i uz to
po kasnijim vestima rodom Judej, i koji je umro kao mitropolit u Salamisu ili
Konstanciji na Kipru. Ovaj je u svojoj apatiji prema ikonama iao tako daleko, da je na
jednom svom putu jednu ikonu na platnu, koju je naao na vratima jedne crkve,
skinuo i raskidao u parad i dao crkvenom posluitelju, da umota u nju mrtvaca. Ali
u V. i VI. stoleu upotreba ikona nalazila je sve vie prijatelja i postala je openitom,
izuzev nestorijevsku crkvu, koja je u tom htela ostati pri starom, te i u ovoj stvari digla
opoziciju. ta vie na Istoku pri kraju drugog perijoda
1
bee ve i potovanja ikona, jer
se onim licima, koja ikone predstavljahu, ukazivahu poasti poklonima, poljupcima,
kaenjem, paljenjem svea i.t.d. (...) I na Istoku su ikone isprva takoe bile samo
religijozni spomenici i sredstva za religijoznu pouku, i tek kanje je putem
sasvim prirodnog razvitka dolo do potovanja ikona, odnosno lica, koja ikona
predstavlja.
2

Ono to bih eleo da uinimo sa upravo navedenim tekstom jeste da ga samemo u
nekoliko glavnih taaka. Kada to uradimo, zakljuak koji e nam se sasvim prirodno
nametnuti glasie ovako:
a) Na samom poetku hrianske ere, za vreme apostola i njihovih naslednika (u
prvom veku n.e.) u Crkvi nije bilo izraivanja bilo kakvih religioznih slika.
b) Prve religiozne slike, koje su imale iskljuivo simboliki ilustrativni znaaj,
poele su da se uvode tek krajem prvog perijoda tj. najverovatnije u III veku posle
Hrista.
3
Sluile su jedino za religioznu pouku (poput fresaka, savremenih umetnikih
dela, ilustrovanih izdanja Svetih pisama i slikovnica sa biblijskom tematikom).
v) Uvoenje drugih slika (izobraenja svetitelja i sl.) nailazilo je, u poetku, na
veliko protivljenje mnogih crkvenih autoriteta.

1
Po Jevseviju Popoviu, drugi perijod obuhvata vreme od 312. g. n. e do 622. g. n. e.
2
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, prvi tom, str. 652-653. Naglasak moj.
3
Bulgakov o ovim slikama kae sledee: Istorija ikonopotovanja prua za ovo reite ilustracije. Najranija
izobraenja (iz rimskih katakombi) imaju bojaljiv i primitivan alegorijsko-simboliki karakter (kotva,
jagnje, golub, riba, loza), njima se pridruuju i neka tipina izobraenja na teme Starog i Novog Zaveta
(Nojev koveg, Danilo, Jona, Mojsije koji izvodi vodu iz stene, dobri pastir koji nosi ovcu, mudre i lude
device i slino). Vidi u: Ikona i ikonopotovanje, str. 11.
271
g) Neki od velikih protivnika ikonoslikarstva i ikonopotovanja bili su i poznati
istoriar rane Crkve, episkop Kesarije palestinske Jevsevije (Euzebije) i mitropolit
Epifanije.
d) ak je i jedan lokalni crkveni sabor (u Elviri 306. god. posle Hrista; dakle jo za
vreme Dioklecijanovog proganjanja hriana) doneo odluku o zabrani unutranjeg
oslikavanja crkvenih hramova.
1

) U V i VI veku posle Hrista ikonoslikarstvo je poelo da dobija sve vie pristalica,
tako da se tek krajem drugog perijoda tj. krajem VI poetkom VII veka javlja i
ikonopotovanje (koje podrazumeva i ukazivanje potovanja na ikonama izobraenim
osobama u vidu celivanja, kaenja i paljenja svea).
e) Potovanje ikona kakvo danas nalazimo u Pravoslavlju, razvilo se postepeno
tokom vie vekova od nastanka prvobitnih likovnih simbolikih slika tj. predstava u
obliku vinove loze, ribe, goluba i sl. i nipoto nije bilo deo religiozne prakse vernika iz
prvih vekova hrianstva.
Ve smo ranije utvrdili da ikonoslikarstvo i ikonopotovanje svoje izvorite nalaze u
grkoj religioznoj i filozofskoj misli. To potvruje Jevsevije Popovi jo jednim svojim
tekstom, u okviru kazivanja o spoljanjem i unutranjem izgledu liturgijskih (tj.
bogoslubenih) mesta:
Ikona isprva nije bilo
2
, jer su Judeji perhorescirali religijozne slike; ali malo po
malo po gde gde obzirom na jevaneosku slobodu dozvolie sebi upotrebljavanje
isprva samo simvolikih slika; (...) Naposletku je neznaboaka naklonost
slikama sasvim nadvladala judejsko perhoresciranje slika, te kanje nalazimo i
istorijskih slika; tako Isusa kao dete na materinim rukama
3
(...) Ali veina crkvenih
uitelja nije odobravala religijozne slike (ikone) ni pri kraju ovog perijoda; sinod
u Iliberisu (Iliberis, Elvira) u paniji g. 306. zabranjuje takve slike na zidovima crkava,
i neki crkveni uitelji, meu kojima crkveni istorik Jevsevije (umro oko 340.), mlai
savremenik pomenutog sinoda, nazivaju ih direktno neznaboakim obiajima,
za kojim Hriani ne treba da se povode.
4

Kada sve ovo znamo, bilo bi dobro da se za kratko pozabavimo i svetopredanjskom
pripoveu o nerukotvorenoj ikoni koju je, navodno, sam Hristos nainio i poslao
obolelom edeskom caru Avgaru. Sveto predanje kae da je Hristos ovu ikonu nainio i
za celivanje poslao jo u vreme pre svoje smrti i vaskrsenja, tj. u vreme koje opisuju
sva etvorica evanelista. Naravno, kao to se dalo i pretpostaviti, niko od apostola
nigde u Novom zavetu nije spomenuo ovaj dogaaj. ta vie, njegovo odigravanje je i
posve neverovatno a iz razloga to je prva Crkva, upravo u skladu sa izjavom Sergija

1
Dananji potovaoci ikona koji slede odluke tzv. VII vaseljenskog sabora, kazuju da zabrane slikanja ikona
doneene na elvirskom saboru nisu bile optecrkvenog ve samo lokalnog karaktera (Mija: Ikona sveta
slika, str. 26) iako je zapravo injenica da je taj sabor, u to vreme (vie od tri veka pre pomenutog
Vaseljenskog sabora), bio ogledalo pravog raspoloenja prema ikonama najveeg broja autoriteta tadanje
vaseljenske crkve (prema podacima koje iznosi Jevsevije Popovi) te se stoga, njegove odluke, mogu
smatrati optecrkvenim i vaseljenskim u crkvi na poetku IV veka.
2
Uporediti ovaj istorijski podatak sa ranije pomenutom izjavom B. Mijaa da Crkva (Pravoslavna) ui da
slikanje ikona postoji od samoga poetka hrianstva.
3
O ikonama Bogorodice i malog Isusa na njenim rukama govorili smo u poglavlju Blaena Marija ili carica
nebeska, kao o pojavi koja je nastala tek poetkom IV veka pod uticajem kulta Boginje Majke (Itar-
Astarte) i njenog boanskog deteta, iz paganskih kultova.
4
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 423. Naglasak moj.
272
Bulgakova koju sam ranije izneo, bila odluno protiv sainjavanja bilo kakvih likovnih
predstava ili statua pred kojima bi se trebalo klanjati ili koje je trebalo celivati (to su
bile uobiajene radnje u okviru mnogoboakih idolopoklonikih kultova). Da li je
mogue i zamisliti da bi Gospod Isus Hristos, veni Sin veitog Boga Oca, koji je uvek i
u svemu za vreme svoje ovozemaljske misije bio posluan Njegovoj svetoj volji, mogao
da - nainivi ikonu podri i ohrabri vrenje paganskih idolopoklonikih rituala
obuenih u ruho hrianstva? I, uopte, ima li bilo kakvih istorijskih dokaza da je u
vreme Hristovog hodanja zemljom postojalo hriansko carstvo Edesa, sa
bogobojaznim carom Avgarom na njegovom elu? U narednih nekoliko reenica
pomenuu ono to nam o ovoj temi govori crkvena istorija.
Predanjsko kazivanje o prvom hrianskom caru Avgaru i njegovom navodnom
dopisivanju sa Isusom Hristom potie iz Crkvene istorije poznatog istoriara rane
Crkve, episkopa Jevsevija (Euzebija) iz Kesarije (Cezareje), koji je iveo u IV veku
posle Hrista. Meutim, iako je ovaj crkveni istoriar moda i poverovao da su neke od
legendi koje su doprle do njega tane, te da je bila istina da je jo u vreme Isusa Hrista
postojalo carstvo kojim je upravljao prvi hrianski vladar u istoriji sveta (te da je on,
najverovatnije iz svoje neznaboake navike, poslao slikara da na platnu oslika Hristov
lik), istorijske injenice govore drugaije. Iako je, dodue, istina da je Edesa (koja je
bila glavni grad malog nezavisnog carstva Osroena, i nalazila se u blizini gornjeg toka
reke Eufrat) zaista bila prvo hriansko carstvo, ono ipak nije bilo uspostavljeno u
prvoj polovini prvog veka nove ere (tj. za vreme ovozemaljskog ivota Gospoda Isusa
Hrista), nego tek u drugoj polovini drugog veka. Naime, pronaeni novii sa likom
prvog hrianskog cara, Avgara VIII, koji se danas uvaju u britanskom muzeju, potiu
iz perioda izmeu 180-192. godine posle Hrista, i sadre na sebi znak krsta, tj. znak
koji nikako nije mogao da se koristi kao hrianski simbol pre Gospodnjeg raspea
(iako to, zapravo, nije bio sluaj ni itav vek i po posle tog dogaaja). No, poto je i u
vreme Gospoda Hrista edeskim carstvom, pretpostavlja se, vladala osoba po imenu
Avgar (to je oigledno bilo ime po kojem je bila poznata itava dinastija, poput Iroda
pomenutih u Novom zavetu (Iroda Velikog, potom Antipe i Agripe)), to je kasnije
bilo veoma lako osmisliti legendu i o njegovom preobraenju, i tako postajanje Edese
prvim hrianskim carstvom premestiti oko 150 godina unazad u prolost
(proglaavajui i izjednaujui Avgara VIII sa kraja II veka sa onim koji je iveo na
poetku I). Uostalom, i sama Biblija svedoi da u prvom veku nove ere nije bilo
nijednog zemaljskog vladara koji je poverovao u gospodstvo Isusa Hrista i bio spasen
kroz njegovu iskupiteljsku rtvu. Nadahnut Duhom sveznajuega Boga, apostol Pavle
je zapisao:
Mudrost pak govorimo meu savrenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti vladara
ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Boiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost,
koju je Bog pre svih vekova predodredio za nau slavu, koju nijedan od vladara
ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave.
1

Ispredanja legendi u periodu nakon smrti apostola, a pogotovo od vremena
Konstantina pa na dalje, nije bilo malo, o emu smo se osvedoili i na primerima iz
Crkvene istorije Jevsevija Popovia spomenutim u nekim od ranijih poglavlja.
Uostalom, neloginost u navodnim dogaajima u iju nas istinitost uverava
pravoslavno predanje uviamo i u spomenutoj ideji da se lice Gospoda Isusa (sauvaj

1
1. Korinanima 2:6-8. Naglasak moj.
273
Boe!) svakog trenutka menjalo kao da nije imao stvarno ve neko imaginarno telo,
kao i praksi koja se u Novom zavetu nikako ne moe da povee sa Gospodnjom
slubom, a to je slanje nerukotvorenih ikona nekome za isceljenje. Naime, Novi zavet
istie da je Isus mogao da isceli bolesnike i na daljinu ali ne uz pomo udotvornih
ikona, ve svojom silnom reju. Primer toga nalazimo npr. u Lk. 7:1-10, gde izmeu
ostalog itamo i o isceljenju kapetanovog sluge:
A kad ve nije bio daleko od kue, posla kapetan prijatelje poruujui mu:
Gospode, ne trudi se; jer nisam dostojan da ue pod moj krov. Zato ni sebe nisam
smatrao dostojnim da ti priem. Nego reci samo jednu re pa e biti izleen moj
sluga. (...) uvi to Isus se zadivi, pa se okrenu narodu koji je iao za njim, te ree:
kaem vam, toliku veru nisam naao ni u Izrailju. I kad su se izaslanici vratili kui,
naoe slugu zdrava. (st. 6-7, 9-10).
Uostalom, kao to sam maloas istakao, i samo predanje o razmeni pisama izmeu
Avgara i Gospoda Hrista, kome se dodaje i slanje ikone ovom vladaru radi njegovog
isceljenja (a iz razloga Isusove nemogunosti da lino otputuje u Edesu zbog svoje
prezauzetosti), potie iz dela jednog od velikih crkvenih autoriteta iz IV veka, koji se
izrazito protivio sainjavanju ikona i direktno ih proglaavao neznaboakim
obiajima. Stoga, ukoliko je episkop Jevsevije Kesarijski zaista verovao da je ovo
predanje koje je zapisao tano, te da je Gospod Isus zaista bio prvi ikonoslikar, onda
nikako nije smeo da se stavi na stranu veine ondanjih crkvenih voa koji su se
snano opirali uvoenju ikonoslikarstva i ikonopotovanja u praksu Hristove Crkve.
1

Zakljuak
Posle svih ovih saznanja koje prua rana crkvena istorija, ostaje nam da zakljuimo
da svetopredanjski izvori ne pruaju pouzdane i istinite podatke o nastanku prvih
ikona. Uverili smo se i u to da npr. Jevsevije Popovi u svojoj Optoj crkvenoj istoriji
uopte ni ne spominje nerukotvorene Hristove likove i ikone koje je oslikao
evanelista Luka, prosto iz razloga to se njihovom prvovekovnom nastanku
suprotstavljaju jasni istorijski dokumenti koji govore o ranohrianskom
ikonoborstvu. Kao to smo se osvedoili i iz ranijih prouavanja svetog predanja (u
poglavlju o Boiu, Uskrsu itd.), ovaj izvor na kojem pravoslavni baziraju svoje
verovanje sadri mnogo skaski i legendi koje su u crkvu uvedene vekovima nakon
odigravanja odreenih dogaaja. Sasvim je oigledno da su prie o caru Avgaru,
Veroniki i ikonoslikaru Luki izmiljene od strane kasnijih ikonofila radi opravdanja
njihovog istorijskog postojanja, iako za njih ne postoje nikakva povesna utemeljenja.
Smatram da smo, iako ukratko, ipak dovoljno detaljno sagledali pravoslavno uenje
o ikonama i na argumentovan nain dokazali da ono nema svoje utemeljenje u Bogom
datom otkrivenju kojeg nazivamo Svetim pismom. Stoga proizilazi da su dananji
protestantsko-evaneoski a ne pravoslavni hriani u pravu kada tvrde da se
pridravaju ranohrianskog apostolskog uenja i religijske prakse koja je obeleila
praskozorje nove ere i nastanak novozavetne Crkve.

1
Istorijski podaci u vezi cara Avgara i hrianskog carstva Edese preuzeti su iz: John Foster, Crkvena
povijest 1, str. 82-83; Baptistika teoloka kola ETO, Novi Sad, Koruka 24; bez godine izdavanja, kao i
iz: Opta crkvena istorija, Jevsevije Popovi, tom prvi, str. 652-653.
274
Naredno poglavlje koje govori o postanku i organizaciji pravoslavnog
monasticizma, kao i nainu monakog ivota, jo jedanput e nas utvrditi u stanovitu
da istono tradicionalno hrianstvo ne predstavlja Bogom ustanovljenu novozavetnu
Crkvu koja poiva na temeljima Hristovog uenja i apostolskog propovedanja.
275

276
10.
P
RAVOSLAVNO MONATVO

I ree Gospod Bog: nije dobro da je ovek sam; da mu nainim druga prema
njemu. (...) I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i
mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori enu od rebra, koje uze Adamu, i dovede
je k Adamu. A Adam ree: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka
joj bude ime ovjeica, jer je uzeta od ovjeka. Zato e ostaviti ovjek oca svojega i
mater svoju, i prilijepie se k eni svojoj, i bie dvoje jedno tijelo.
Prva knjiga Mojsijeva 2:18, 21-24.
Pored potovanja ikona koje pravoslavni, kao to smo uvideli, bez ikakvih valjanih
dokaza vezuju za same poetke hrianstva (i tako opravdavaju njihovo postojanje), u
okviru Istone (kao i Zapadne) crkve se poetkom IV veka poela da razvija jo jedna
nebiblijska pojava. Re je o organizovanom obliku i posebnom vidu samakog ivota,
koji je nazvan monatvom. Kao to emo shvatiti iz daljeg prouavanja, Pravoslavlje i
ovaj vid neautentinog hrianstva predstavlja biblijski opravdanim i valjanim,
proglaavajui ga, ak, uzvienijim nainom ivota od onoga koji je Bogom ustanovljen
jo na poetku ljudske istorije.
Na poetku ovog poglavlja elim da predstavim svojim itaocima na koji nain
crkva Istoka objanjava pojavu monatva kao i njeno znaenje i uticaj na hrianstvo.
Takoe, objasniu ta Sveto pismo govori o ovoj pojavi, kao i kakve posledice ostavlja
prihvatanje monasticizma od strane onih koji su zavedeni ovim vidom nebiblijskog
iskazivanja religiozne svesti.
Nastanak monakog pokreta i vidovi njegove organizacije
Prvi oblici monatva nastali su prvobitno u okviru egipatskog hrianstva, u III i IV
veku posle Hrista. Ovaj asketski pokret se relativno brzo proirio i u Siriji i Palestini,
ali ono to je sigurno jeste to da su temelje monakom pokretu postavili prvi egipatski
pustinjski oci. Monatvo se u Pravoslavlju veoma ceni i smatra uzvienim bitisanjem.
Evo ta, izmeu ostalog, o njemu moemo da proitamo u jednom crkvenom asopisu:
Monatvo u Crkvi Bojoj bilo je i ostalo kroz vekove (od samog poetka
hrianstva, pa do danas) najzreliji i najbolji plod hrianskog ivota. U
monatvu su dostignuti najuzvieniji vrhovi hrianskog savrenstva. Monatvo je za
Crkvu kroz vekove bilo od neprocenjivog znaaja. Od broja i kvaliteta monaha zavisila
je snaga crkve, i svetost jednog naroda.. Crkva bez monatva bila bi to i neplodna
smokovnica kraj puta. Monasi su bili najbolji revnitelji i uvari ne samo uzvienosti i
istote hrianskog ivota, nego i najhrabriji borci za istotu i nepovredivost
pravoslavne vere. Krvlju monakom uglavnom je zapeaena i izvojevana svaka
pobeda pravoslavne vere nad zloslavnim jeresima. I danas monatvo nita nije izgubilo
od svoga znaaja za Crkvu pravoslavnu niti od svoga ugleda u Crkvi Bojoj.
1


1
Sveti knez Lazar, asopis rako-prizrenske eparhije, br. 2. 1993. god. str. 181. Naglasak moj.
277
Postoje najmanje dve glavne teorije o nastanku monatva koje pravoslavni
odbacuju, tvrdei da ovaj asketski pokret nalazi svoje utemeljenje u uenju Isusa
Hrista i njegovih apostola. Naime, jedna od teorija govori da se monatvo u okviru
hrianske crkve pojavilo pod uticajem istonjakih religija, koje od samih poetaka
neguju razliite oblike asketizma tj. religioznog podvinitva. Po drugoj teoriji monaki
ivot (tj. povlaenje u samou) se pojavio kao izraz otpora prema sve bliem odnosu
izmeu crkve i drave za vreme i posle cara Konstantina Velikog, koji je kao rezultat
imao masovno pokrtavanje pagana a sledstveno tome i opadanje hrianskog morala.
Pravoslavni veruju da je monaki ivot kao sistem oblikovan spontano u krilu Crkve,
telo od tela i kost od kostiju Njenih. Monaki ivot zvanino se pojavljuje u IV veku,
iako koreni njegovi doseu do apostolske epohe. Opisan nain hrianskog
ivota u svetim spisima Novoga Zaveta predstavlja prvi asketski tipik, kako po cilju
tako i po metodama. Budite Vi savreni kao to je savren Otac va nebeski (Mt. 5,
48); Koji ljubi oca ili mater, sina ili ker, vema nego mene, nije mene dostojan (Mt.
10, 37); Ko hoe za mnom da ide, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj i za mnom
ide (Mt. 16, 24). Ve i sami Apostoli svojim ivotom ispunjavaju monake
zavete, iako se oni kao takvi formuliu mnogo kasnije. Isto to vai i za svetog Preteu
Gospodnjeg Jovana, kao i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvieniji
primer poslunosti i devstvenosti za koji svet zna.
Isto tako, jo za vreme svetih Apostola postojale su devojke posveene Bogu koje,
iako su ivele u domu roditelja svojih, predstavljaju zaetke monakog ivota. (V. I
Kor. 7, 36-38).
1

Pominjanje apostola i presvete Bogorodice koji su, toboe, ispunjavali monake
zavete i na taj nain postavili temelje kasnijem monakom pokretu je naravno sasvim
biblijski neutemeljeno, kao to smo utvrdili u poglavlju Blaena Marija ili carica
nebeska?. Neto kasnije emo se osvrnuti i na stihove za koje smo uvideli da ih
Istona crkva koristi da bi opravdala postojanje monasticizma pod svojim okriljem.
Pre nego to se detaljnije pozabavimo poreklom i nastankom hrianskog asketizma
koji se pojavio u ovom obliku, eleo bih da dam odgovor na pitanje ta zapravo znai
re monah. Ernst Benz ovako objanjava ovaj pojam:
Rije monah - monachos ne znai u prvom redu, kako je openito prihvaeno:
pustinjak, samac; nego: jedinstveni; najstarija sirijska oznaka za monaha ihidaja
jo je jasnija; ona istovremeno znai: jedinstveni i savreni. Monah je, dakle, unutar
kranske zajednice prvotno savreni, koji se trudi da ispuni evaneosku zapovijed:
Budite savreni kao to je savren Otac va nebeski (Mt. 5, 48) Sirijska rije znai
takoer i Jedinoroenac, Jedinac. Kristova mesijanska titula kao jedinoroenog Sina
(Iv. 1, 14) prenosi se na savrenog kranina, monaha. On je slika Isusa Krista i zbog te
uzorne slinosti s njim bit e uzdignut u rang jedinoroenog Sina Boijeg.
2

Nastanak monatva
Nastanak monatva se obino objanjava kao posledica elje nekih hriana da ive
pobonije, radi ega su smatrali da je neophodno da se udalje iz svojih domova i
naselja (sela i gradova) u kojima su iveli, te da ponu sa usamljenikim ivotom. Ovi

1
Navedeno delo, str. 182. Naglasak moj.
2
Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 83.
278
uzdrljivci su najpre iveli u blizini svojih naselja a ne u pustinjama kako je to bivalo
neto kasnije.
1

Prema Milanu Vukomanoviu sam in anahoreze, izdvajanja iz drutva, bio je u
ta rana hrianska vremena povezan i s pokuajima da se izbegnu veliki nameti i
porezi, pa su tu esto i itave grupe ljudi odlazile u naputena podruja Tebaida i
Gornjeg Egipta. Ta bekstva posebno su uzimala maha u doba velikih progona, kao
to je, na primer, bio onaj pod Decijem, oko 250. godine.
2

Crkveni otac Jeronim svedoi o tome da je Pavle iz Tebe, bio prvi isposnik koji se
povukao u pustinju i to iz razloga progonstva hriana od strane cara Decija (Dekija).
Dionisije iz Aleksandrije, pisac na kojeg se oslanja i crkveni istoriar Jevsevije
(Euzebije), takoe je tvrdio da su se mnogi hriani povukli u pustinju pred rimskim
progoniteljima.
3
To bi znailo da njihov odlazak u pustinju i privikavanje na pustinjski
nain ivota nije bio dobrovoljan izbor, radi poveanja stepena svoje duhovnosti i
tobonjeg ugledanja na monaki primer kojeg su ostavili (prema malopre navedenim
tvrdnjama pravoslavnih autora) apostoli i presveta Bogorodica, ve neto to im se
nametnulo silom prilika. U tom sluaju, prema istom autoru, moglo bi se pretpostaviti
da su se prve hrianske askete pojavile jo poetkom drugog veka za vreme
progonstava egipatskih Jevreja od strane cara Trajana, a meu kojima je verovatno
bilo i hriana. U pravoslavnoj crkvenoj literaturi nalazimo potvrdu za prethodna
tvrenja:
ak su i gonjenja u vreme rimskih careva doprinosila razvoju i napretku monakog
ivota, jer su mnogi hriani, da bi izbegli neuvena muenja, ili odricanje od svoje
vere, beali u pustinju. S obzirom da su mnoga gonjenja trajala dugo, boravak u
pustinji se produavao i mnogi su se privikli na takav nain ivota, te i posle prestanka
gonjenja, nisu se vraali u naseljena mesta, nego su ostajali da ive nainom kako su
navikli u pustinji.
4

Prvi poznatiji pustinjak - asketa bio je, kao to sam i maloas istakao, Pavle iz Tebe
(Pavle Tivaidski) u gornjem Egiptu, ali je pravi gospodar pustinje i otac monatva bio
Antonije Veliki, roen oko 251. a umro 357. godine posle Hrista.
5
Prema Jevseviju
Popoviu, Antonije je iveo u pustinji od 286. do 311. godine kada ju je napustio i
doao u Aleksandriju da bi se stavio u redove boraca za veru, u vreme kada se
Dioklecijanovo proganjanje hriana ve bliilo svom kraju. Nakon to je izazvao veliko
oduevljenje meu mnogima, a ne dobivi mueniki venac za kojim je teio, vratio se
nazad u pustinju vodei za sobom mnotvo koje je htelo da ivi njegovim nainom
ivota. Ovi ljudi, sledbenici Antonijevi, iveli su odvojeno jedan od drugoga i bili
nastanjeni u dve kolonije; jedna kolonija je bila smetena pored reke Nil kod Fajuma u
Tivaidi a druga u podnoju brda Kolcim na obali Crvenog mora. Jedan od njegovih
uenika, Pahomije, je neto kasnije bio utemeljitelj (otac) i jednog drugaijeg vida
monakog ivota; naime ivota u jednom te istom, zajednikom, manastiru:
Ovi pustinjaci iveli su u malim kolebama po njegovu uputstvu, odavajui se radu,
molitvi i uzdrljivosti u svim pravcima. Osnivanjem monakih kolonija postade

1
Vidi u: Sv. knez Lazar, str. 182.
2
Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, str. 260.
3
Navedeno delo, str. 262.
4
Sv. knez Lazar, str. 183. Naglasak moj.
5
Na istom mestu.
279
Antonije ocem monatva, ali ne u kasnijem obliku istog, jer su njegovi monasi iveli
jo uvek pojedinano i samostalno, i samo su se zajedniki vladali po njegovom
uputstvu. Jedan od njegovih uenika, Pahomije meutim osnovao je 340., po drugima
ve 330., zasebnu koloniju na nilskom ostrvu Taveni u gornjem Egiptu i skupio je tu
svoje monahe u jedno dvorite za sasvim zajedniki ivot, u kinoviju, tj. kuu za
zajedniki ivot, zato je njegova kolonija nazvana tako, tj. kinovija, i to je ve bio
manastir (kua usamljenika, kua monaha) ili kloster (zatvor, zatvorena kua) u
kasnijem smislu te rei. Na taj nain je Pahomije, koji je umro (348.) jo pre Antonija,
otac monatva sa zajednikim ivotom, dakle otac kinovitskog, manastirskog
monatva.
1

Vidovi ili oblici monakog ivota
2

- Prvi i po nastanku i po strogosti ivota bio je anahoretski ili pustinjski vid
monakog ivota. Anahoretom se naziva osoba koja naputa svoje mesto ivljenja i
nastanjuje se na pustom mestu. Takva osoba se naziva i pustinjakom ili eremitom. Za
vreme Antonija, prema predanju, u nitrijskoj (egipatskoj) pustinji bilo je oko 5000
pustinjaka koji su se podvizivali kako su znali i umeli, pred Bogom i pred svojom
saveu, poseujui povremeno poznatije duhovne starce radi primanja duhovnih
saveta.
- Drugi oblik monakog ivota je lavriotski. Lavra je prvobitno predstavljala
vizantijsku monaku organizaciju. Uenik svetog Antonija, prepodobni Ilarion, odneo
je ideju o anahorezi u Palestinu, gde su nastale i prve monake kolonije koje su bile
nazvane lavrama. Prva takva lavra je bila osnovana oko 330. godine n. e. od strane
prepodobnog Haritona, u Faranu u judejskoj pustinji. Osnovna karakteristika lavre
jeste da se ona, za razliku od manastira u kome su monake kelije opasane jednim
zajednikim zidom, odlikuje po tome to je sainjena od mnogih samostalnih
monakih kelija, koje su manje ili vie udaljene jedna od druge, a koje imaju zajedniki
bogoslubeni hram. U kinoviji tj. manastiru monasi ive zajedno i sve im je zajedniko,
dok u lavri preovladava polupustinjski, samostalni nain ivota. Kasnije su se lavrama
nazivali i manastiri sa velikim brojem monaha, iako se u njima nije ivelo anahoretski
ve kinovijski.
- Kinovijski ili opteiteljni sistem je trei vid organizacije monakog ivota.
Njegov utemeljitelj je bio sveti Pahomije u IV veku. Karakteristika ovog naina ivota
jeste zajednitvo i zajednika imovina svih itelja manastira. Opteiteljni sistem se
vremenom razvio i postao najuzvieniji vid monakog ivota.
Idioritmijski sistem (osobovtina)
U idioritmijskim manastirima zadrano je zajedniko stanovanje, molitva
nedeljama i velikim praznicima i donekle rad i odevanje, a lino ili osobno ostala je
ishrana, to je i dovelo do velikih odstupanja i zloupotreba u tom pogledu. Do skora se
veliki broj svetogorskih manastira vladao po ovom sistemu, pa i na Hilendar, to je
bio uzrok opadanja monatva kako brojano, tako i po kvalitetu.
3


1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, prvi tom, str. 479-480. Naglasak moj.
2
Glavni podaci preuzeti iz: Sv. knez Lazar, br. 2, 1993. god. str. 182-185.
3
Sveti knez Lazar, str. 185.
280
...Primeuje se raslabljavanje monakog ivota i discipline, to se zavrilo
stvaranjem jednog novog (u stvari dekadentnog) monakog sistema Idioritmije
(ruski: osobtine). Ovaj sistem je plod ne razvoja, nego opadanja monakog ivota.
1

Nakon to smo sagledali koji vidovi organizacije monakog ivota postoje, prei
emo na jo zanimljiviju temu a to je istraivanje uticaja razliitih nehrianskih ideja
koje su imale udela u pojavi monasticizma u okviru hrianske religije. Takoe,
razmotriemo i znaenje citata iz Novog zaveta kojima pravoslavni podupiru biblijsko
utemeljenje monake ivotne filozofije.
Uticaj nehrianskih ideja na postanak i razvoj monatva
Da li su, pored isto praktinih razloga beanja hriana u pustinje radi
spasavanja vlastitih ivota pred surovim progonstvima, na njih uticala i neka verska ili
filozofska uenja koja se nisu Biblijom podrazumevala a koja su doprinela
oblikovanju onoga to mi nazivamo monatvom? Istoriari i prouavaoci pomenutog
pokreta nam daju na ovo pitanje potvrdan odgovor. Naime, ve smo u prolom
poglavlju pomenuli da se u pravoslavnim hramovima, na freskama mogu nai oslikani
i hriani pre Hrista, grki filozofi Sokrat, Platon i ostali. Pomenuli smo takoe i to
da je grka filozofija u znatnoj meri predstavljala Stari zavet za hriansko
bogoslovlje. Tako, nalazimo da su pomenuta grka filozofija kao i neke druge ideje
poprilino uticale i na nastanak i razvoj monasticizma. Evo ta o tome govori Ernst
Benz:
Ve se jako rano moe nai praksa da su askete stanovali izvan zajednice, izvan
gradske naseobine na usamljenom mjestu i u ograenom okrugu. Tek ovom oznakom
poprima pojam monaha, osim znaenju savrenog, takoer i znaenje prostorne
odijeljenosti. U znaenju ivota ovih monaha ustaljuju se tada oblici koji nose peat
starijih kasnoidovskih i helenistikih uzora religioznih zajednica, zatim monasima
slinih grupa pitagorejaca kao i u kasnoidovskom podruju po uzoru na esene.
2

Prema nekim istraivaima, kakav je bio Nemac Valter Bauer u prvoj polovini
dvadesetog veka, na razvoj monatva su uticala i uenja opisana u raznim apokrifnim,
gnostikim evaneljima kakva su npr. ev. po Hebrejima i ev. po Egipanima; takoe
valentinski, bazilidovski i ostali gnostiki spisi.
3
Vukomanovi smatra da, ako i
odbacimo pomenute spise kao jeretike (to su i bili) onda se bar mora priznati da se
istorija najranijeg hrianstva u Egiptu razvijala pod dominantnim uticajem
gnosticizma.
4

Zanimljiv je i podatak da se u Egiptu, prema navodima crkvenog oca Origena, jo u
II veku uveliko italo i koristilo apokrifno (gnostiko) evanelje po Tomi. Sledstveno
tome, zakljuuje Vukomanovi, okolnost da je Tomu lako smestiti u taj specifini
religijski i ideoloki okvir ide, svakako, u prilog injenici da je to delo vrlo rano i rado
prihvaeno meu egipatskim hrianima.
5
Ovaj autor, koji je inae i vrsni poznavalac
apokrifnih evanelja, kazuje da je u ev. po Tomi naglaen direktni Isusov poziv na

1
Isto. Naglasak moj.
2
Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 83-84. Naglasak moj.
3
Vidi kod: Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, str. 255.
4
Na istom mestu. Naglasak moj.
5
Isto, str. 257-258.
281
asketizam i samotnjatvo (to se naravno, u tom smislu, ne moe nai nigde u
kanonskim evaneljima):
Sam mit oivljavao je potom kroz obred krtenja, kao i anti-seksualno, isposniko
ponaanje lanova zajednice koje predstavlja jednu od dominantnih karakteristika te
ideologije. Uzdravanje od polnih odnosa, glorifikacija samotnitva i opti negativni
stav prema raanju predstavljali su, moda, i najizrazitije odlike tog asketskog stava
prema ivotu i svetu.
1

U Jevanelju po Tomi dominantan je, takoe i jedan vid asketizma (...) Videli smo,
recimo, da Tomin Isus preporuuje svojim uenicima bukvalni, kao i simboliki
post u odnosu na ovaj svet (log. 27), ivot u celibatu, usamljenosti, kao i
odricanje od bogatstva i privatnog vlasnitva. Te osobene karakteristike
asketskog i monakog stava prema ivotu navode nas na pomisao da je i Tomino
zajednitvo u Egiptu
2
moglo zastupati nekakav vid proto-monasticizma kao ideoloki
stav koji je bio osoben za hrianske propovednike u Egiptu jo pre svetog Antonija.
3

Vukomanovi na kraju zakljuuje, na osnovu svoga dugogodinjeg istraivanja i
bavljenja ovom temom, da je hrianski asketizam u Egiptu predstavljao rezultat
jednog postepenog i prirodnog procesa u kome su veliku ulogu imali ne samo
ideologija Filona Aleksandrijskog i jevrejskih platoniara, ve i iskustvo brojnih
bezimenih (nehrianskih; prim. I. S.) filozofskih i asketskih zajednica koje su ivele u
okolini Aleksandrije i prenosile svoja uenja u druge kulturne centre du obale Nila.
4

Sa druge strane, monasticizam je kao pokret naglo poeo da jaa u IV veku, i to
kako navodi Benz, ne zbog umora od ivota u svijetu i dekadencije kasnoantikog
svijeta, ve zbog oduevljenja mnogih idejom asketizma i podvinitva u
usamljenosti.
5
Prema Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, zavretak progonstva od
strane Rima i obraenje cara Konstantina uinili su da pojedini hriani posegnu za
putem posveenja koji bi zamenio upravo ukinuta progonstva i muenitva. Naime, u
ranijem periodu, neija odanost Hristu se merila podnoenjem fizikih patnji prilikom
stradanja od strane progonitelja:
Do etvrtog veka (...) dani iskuavanja neije odanosti Hristu podnoenjem
fizikih patnji nametnutih od strane paganskih vlasti bili su okonani. Hriani su
sada tragali za nekim drugim obrascem svetosti i savrenstva. Pronali
su ga u asketizmu. Hrianski asketa je, poput muenika, dokazivao svoju odanost
Hristu herojskim prihvatanjem bola, odbacivanjem udobnosti porodinog ivota i
borbom za potpunu posveenost ivotu duha. Sa okonanjem razdoblja progonstva,
asketizam je postao najvii cilj. Asketizam je imao smisla kao mono reenje za glavni
problem religije: kako premostiti jaz izmeu ljudskog i boanskog. Uzimanjem uea
kako u ovom svetu (posredstvom tela), tako i u Bojem kraljevstvu (voenjem
aneoskog devianskog ivota), asketa je obezbeivao nedostajuu kariku.
6

to se tie razvoja monasticizma na Zapadu, najuticajniji crkveni oci su bili blaeni
Jeronim, istoriar Rufim, a posebno sv. Amvrosije Milanski, Martin Turski, prep.

1
Isto, str. 203. Naglasak moj.
2
Autor misli na vernike koji su postupali u skladu sa uenjem koje je proizilazilo iz apokrifnog Tominog
evanelja.
3
Isto, str. 258.
4
Isto. Naglasak moj.
5
Benz, str. 84.
6
Raj jedna istorija, str. 77-78. Naglasak moj.
282
Jovan Kasijan i blaeni Avgustin.
1
Kada je re o ovom poslednjem, blaenom
Avgustinu, pouzdano se moe tvrditi da je njegova askeza poticala i bila utvrena pod
jakim uticajem neoplatonistike filozofije. Naime, Avgustin se najpre upoznao sa
strogim manihejizmom, koji je isticao zlu prirodu materije i tela:
Za manihejce, sve telesno je bilo greno, a greh je dostizao vrhunac seksualnim
inom. Tu je zapoela pria o Augustinovim unutranjim borbama koje e biti
razreene tek nakon to protekne vie od jedne decenije kada je postao celibatni
svetenik ne manihejske sekte, ve katolike crkve.
2

Nakon svoga preobraenja u hrianstvo, koje se zbilo zahvaljujui usrdnim
molitvama njegove majke Monike, Avgustin je naputajui ivot ispunjen telesnim
uivanjima, posegao za ispunjenjem uzvienijeg cilja duhovnog sjedinjenja sa
Bogom. Ovakvo duhovno sjedinjenje sa boanskim biem, pomenuti svetitelj je
pokuao da ostvari ne prema uenju Svetog pisma, koje bi podrazumevalo roenje od
Boga i ivot u skladu sa vostvom Svetoga Duha, nego uz pomo nehrianskih
filozofskih ideja:
Ovu filosofiju (platonizam, prim. I. S.) su usvojili brojni hrianski intelektualci
koji su smatrali grko govorno podruje za svet sa najprefinjenijom kulturom toga
doba. Augustin i mnogi njegovi savremenici su silno potovali dela Plotina (205-70),
neoplatoniste koji je u svojim kasnijim godinama sluio kao dvorski filosof rimskog
imperatora Galijena. Plotinovo uenje je vrsto preporuivalo odricanje od sveta i
prihvatanje asketskog naina ivota. (...) Ono to je (Avgustin; prim. I. S.)
konano usvojio bila je meavina platonizma i hrianstva. (...) Zajedno sa
ovim misticizmom, Augustin je usvojio asketski nain ivota koji je preporuivao
neoplatonizam i koji je bio vrsto ustanovljen u monatvu. (...) Iako je priznavao vrline
branog ivota, Augustin je davao oitu prednost aneoskom nainu ivota. Nije teko
zapaziti Plotinov duh u ovom stavu. Plotinov uticaj je takoe bio oigledan u
Augustinovom tumaenju Biblije. (...) Asketski hriani ne samo da su odbacili
ostatke paganske kulture, ve su na itav materijalni univerzum gledali sa sumnjom.
Svet je sluio kao domen, ako ne i tvorevina avola. Dualistiki pristup kako
gnosticizma tako i neoplatonizma naglaavao je vrednost duha nad
materijom.
3

Kao to smo iz upravo navedenog teksta mogli da uvidimo, asketizam tj. monaka
filozofija ivota se zapravo zasniva na zanemarivanju i odbacivanju materijalnog i
vrednovanju duhovnog sveta, ali ne u skladu sa novozavetnom teologijom (o kojoj
emo malo kasnije govoriti) ve na principima ideja koje pravoslavnoj bogoslovskoj
misli slue kao svojevrstan Stari zavet. Potvrujui prethodne zakljuke, i Ernst
Benz, govorei o pravoslavnoj monakoj mistici, navodi da se ona umnogome zasniva
na neoplatonistikom dualizmu koji se nalazi udno isprepletan sa hrianskim
uenjem. Obratimo posebnu panju na sledei iskaz ovog autora:
Unutar pravoslavnog monatva razvila se najznaajnija duhovna snaga
istonocrkvene pobonosti i duhovnosti mistika. Ona se ovdje razvila na jednom
radikalno asketskom temelju. Tradicije starocrkvene askeze, u kojoj se jedna s drugom
isprepliu evaneoska i neoplatonska duhovna tradicija a da jedna drugu ne

1
Vidi: Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 185.
2
Raj jedna istorija, str. 79.
3
Navedeno delo, str. 80-83. Naglasak moj.
283
iskljuuju, provoene su u pravoslavnom monatvu sve do dananjih dana gotovo
nepromijenjeno. Dok je prvobitnu kransku askezu snanije odreivalo iekivanje
neposredno predstojeeg kraja svijeta i dolaska kraljevstva Bojega, na iji se dolazak
pripremalo borbom protiv vlasti ovoga prolaznog svijeta, dotle se kao temelj kasnije
monake askeze manje isticalo skoro iekivanje kraja, ve mnogo vie neoplatonski
dualizam.
1

Nakon to smo argumentovano pokazali da se koreni asketizma i kasnije monatva
u okviru hrianske religije ne nalaze u tlu kojeg nazivamo Svetim pismom ve grkom
filozofskom milju, u narednom delu poglavlja nainiemo i pregled biblijskih tekstova
koje koriste pravoslavni bogoslovi, kao i sagledati njihovo pravo, izvorno znaenje.
ta Sveto pismo kazuje o monasticizmu?
Kao to sam to spomenuo na samom poetku poglavlja, Pravoslavlje, zastupajui
uverenje da predstavlja Hristom ustanovljenu Crkvu, nastoji da svoje ispovedanje
dokae biblijskim tekstovima. Kao to je to sluaj i sa mnogim drugim svojim kasnije
uvedenim verovanjima i praksama, teolozi Istone crkve nastoje da u Hristovim i
apostolskim reima pronau utemeljenje za postojanje monasticizma. Radi
podseanja, naveu jo jednom deo teksta iz Sv. kneza Lazara, a koji nam stavlja do
znanja na koji nain pravoslavni posmatraju nastanak monakog pokreta:
Ve sami Apostoli svojim ivotom ispunjavaju monake zavete, iako se
oni kao takvi formuliu mnogo kasnije. Isto to vai i za svetog Preteu Gospodnjeg
Jovana, kao i za presvetu Bogorodicu, koja je bila i ostala najuzvieniji primer
poslunosti i devstvenosti za koji svet zna. Isto tako, jo za vreme svetih apostola
postojale su devojke posveene Bogu koje, iako su ivele u domu roditelja svojih,
predstavljaju zaetke monakog ivota. (V. I Kor. 7, 36-38). (...) Monaki ivot se
naziva anelskim ivotom ovde na zemlji. Osnov i izvor toga ivota je Sveta Evharistija,
koja je ikona budueg carstva. Otuda, monatvo kao filosofija ivota, staro je
koliko i hrianstvo (to smo videli i ranije, na primeru sv. Apostola).
2

Kao to smo utvrdili ranije, u ovom tekstu spomenuta presveta Bogorodica uopte
nije bila onakva linost kakvom se u Pravoslavlju smatra i potuje. Isto se odnosi i na
apostole za koje se tvrdi da su ispunjavali monake zavete (koji su: bezbranost,
apsolutna poslunost (posluanje) stareini - igumanu i siromatvo
3
). U ranijim
prouavanjima smo istakli da veina apostola nije bila neoenjena, ve su imali svoje
supruge kao to nam jasno svedoi i Sveto pismo. Evanelje po Mateju 8:14-15 nam
govori da je ap. Petar imao tatu, a to znai da je bio oenjen. Isto nam potvruje i ap.
Pavle u 1. Kor. 9:5:
Zar nemamo prava da vodimo jednu sestru kao enu kao i ostali apostoli, i
braa Gospodnja i Kifa?
Dakle, i ostali apostoli, kao i Isusova polubraa po materi, bili su oenjeni ljudi. ta
vie, na misijskim putovanjima su ih pratile i njihove ene, kao to nam Pavle u ovom
stihu jasno stavlja do znanja.

1
Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 93. Naglasak moj.
2
Sv. knez Lazar, br. 2. 1993. god. str. 182, 186. Naglasak moj.
3
Vidi: Isto, str. 186-187.
284
Stihovi poput onih iz Mt. 10:37 i 16:24, koje pravoslavni navode
1
uopte ne
opravdavaju postanak asketizma i samotnjatva (a najbolji dokaz za to je to te Isusove
izjave u tom smislu nisu shvatili ni Njegovi prvovekovni uenici), ve govore o ceni
Hristovog uenitva u svetu u kojem ivimo. Sasvim je sigurno da ovek koji eli da
bude iskreni Gospodnji sledbenik ne moe i ne sme da uvaava mnoga miljenja koja
zastupaju neverujui grenici, pa makar koliko ih on voleo, jer su stavovi neverujuih
uglavnom u potpunosti razliiti od onoga to Bog nalae u svojoj Rei. Mnoge vernike
njihovi roditelji i srodnici ele da odgovore od itanja Biblije i posluanja Boije volje,
pa je stoga jasno zbog ega vernik mora da se odupre onima koje jako voli, jer njegova
ljubav prema Bogu mora da bude jaa. Zapravo, ono to stoji kao skrivena istina za
svaku porodicu koja izraava nepoverenje prema Bogu, jeste to da je makar i jedan
hrianski vernik u njihovom domainstvu pravi blagoslov za sve ukuane (makar
koliko oni to zbog svoga duhovnoga slepila ne uviali). Upravo zato to Bog eli
obraenje i ivot veni itavoj porodici, vernik koji ivi u okviru pomenutog
domainstva pod stalnim pritiscima da se odrekne vere, mora da istraje u njoj da bi
Gospod kroz njega i njegovo molitveno zastupnitvo i pozitivno hriansko
svedoanstvo uinio svoj spasonosni uticaj na sve njegove blinje. Gospod Isus ni u
kom sluaju ovim izrekama nije upuivao na samoizolaciju ili (sauvaj Boe)
naputanje doma i porodice od strane svojih uenika (to upravo ine monasi i
monahinje), ve naprotiv borbu za spasenje dua onih koji jo nisu poverovali, a koji
su sa novoobraenim vernicima u najbliem srodstvu.
Sa druge strane, odricanje od samog sebe i uzimanje svoga krsta svakodnevno
podrazumeva svakodnevnu borbu sa svojom starom grenom prirodom koja tei protiv
bogopoznanja i Njemu ugodnog ivljenja (Rim. 7:5-6; Gal. 5:16-17; 2. Kor. 10:3-5).
Takoe, ovaj pojam noenja krsta oznaava i uzimanje na sebe poruge i stradanja
(koje za sobom nosi iskreno sledbenitvo Isusa Hrista) od strane neverujuih i
krivoverujuih koji su pod uticajem neastivoga. Kao to sam rekao, ove Hristove rei
ne upuuju na izoptavanje iz drutva i odlazak u pustinje i manastire, ve na
podnoenje tekoa prilikom ivljenja sa ostalim ljudima u svetu koji nas okruuje.
Apostol Jovan zapisuje Isusove rei koje istiu injenicu da su njegovi sledbenici
izabrani iz grenog svetovnog okruenja ali da moraju biti meu ljudima radi njihovog
zadobijanja za Hrista i venog spasenja:
Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta,
svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od
sveta, zbog toga vas svet mrzi.
2

Ovo sam vam govorio da imate mir u meni. U svetu imate nevolju; ali budite
hrabri ja sam nadvladao svet.
3

Dao sam im tvoju re i svet ih omrznu, zato to nisu od sveta kao to ni ja
nisam od sveta. Ne molim da ih uzme sa sveta, nego da ih sauva od zla. Oni nisu
od sveta, kao to ni ja nisam od sveta. Posveti ih u istini; tvoja re je istina. Kao to si
ti mene poslao u svet, poslah i ja njih u svet.
4


1
Vidi na poetku ovog poglavlja citate iz gore navedenog dela.
2
Ev. po Jovanu 15:18-19. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 16:33.
4
Ev. po Jovanu 17:14-18. Naglasak moj.
285
Postoji jo najmanje jedan tekst koji moe biti pogreno protumaen od strane onih
koji zagovaraju asketizam i samotnjatvo radi ugaanja Bogu i carstva nebeskog. To je
tekst koji se nalazi u ev. po Luki 18:28-30. Evo kako glase pomenuti stihovi:
Na to Petar ree: vidi, mi smo ostavili sve svoje i poli smo za tobom. A on ree:
zaista vam kaem da nema nijednoga koji je radi carstva Boijeg ostavio kuu ili enu,
ili brau, ili roditelje, ili decu, a da ne primi mnogo vie u ovo vreme i veni ivot u
svetu koji e doi.
Svakako da je bila injenica da su apostoli radi sledbenitva Isusa Hrista morali da
napuste svoje domove, ene i decu, rodbinu i zaposlenje da bi krenuli za Njim. Nije
bilo drugog naina, ukoliko su zaista hteli da budu sa svojim uiteljem. Meutim,
nakon to se Gospod vazneo na nebo, ovakav vid sledbenitva je postao izlian. Posle
silaska Svetog Duha na prve hriane, svako je mogao i dalje da se bavi svojim poslom
a da u isto vreme ostane veoma primeran hrianin, jer se Hristos, prema obeanju,
uselio u njihova srca (Jn. 14:16-17; 14:23; Rimlj. 8:9, 11). I sami apostoli su se ponovo,
kao to svedoi 1. posl. Korinanima koja je pisana vie od dvadeset godina nakon
izricanja rei iz ev. po Luki 18. poglavlja, vratili svojim porodicama, te su, bivajui u
aktivnoj propovednikoj slubi putovali zajedno sa svojim enama (koje su privremeno
ostavili kod kue da bi mogli biti sa Isusom za vreme njegove zemaljske misije).
injenicu da ap. Pavle i Varnava nisu sebe smatrali monasima (iako su bili
neoenjeni), makar koliko im dananje Pravoslavlje pripisivalo ispunjavanje monakih
zaveta, uviamo iz 1. Kor. 9:5, gde govore da bi svakako imali slobodu i pravo da se
oene i vode svoje supruge sa sobom na misijska putovanja. Nasuprot ovome, kao to
emo videti detaljnije neto kasnije, pravoslavni monasi ne smeju niti da pomisle na
svoju eventualnu buduu enidbu, a kamo li da izjave da im je posve slobodno da se
oene u bilo kom momentu. Monasima se nalae da se suzdravaju takvih misli i
energino bore protiv njih, upravo zbog zavetovanja na bezbranost prilikom stupanja
u monaki red.
Spominjanje devojaka koje su posveene Bogu i neudate ivele u roditeljskim
domovima, kao primera zaetaka monakog ivota, takoe nije biblijski primenljivo.
Naime, u itavom 7. poglavlju maloas pomenute poslanice, ap. Pavle istie injenicu
da su ljudi stvoreni kao polna bia, koja poseduju jak prirodni seksualni nagon koji im
je darovan od Boga. Pavle je, kao neoenjen, smatrao da je bezbranim ljudima lake
da ugode Bogu iz razloga to stupanjem u brak bivaju ukljueni u jo mnogo poslova
koji bi ih spreavali da se vie mole, putuju i propovedaju evanelje (poput kunih
poslova, brige za porodicu, odgajanja dece itd; st. 29-35). Verujui da e uskoro proi
oblije ovoga sveta i nastupiti Boije carstvo na zemlji (st.31), ovaj apostol je predlagao
onima koji su mogli da se seksualno uzdravaju da i dalje ostanu bezbrani, iako je u
isto vreme naglaavao da nee pogreiti ni ako stupe u brak (st. 36-38). No, kao to
emo videti u nastavku poglavlja, pravoslavni ne samo da ne razumeju i ne primenjuju
ispravno tekst iz 1. posl. Korinanima 7. glave, ve ine potpuno nasuprot Pavlovim
bogonadahnutim poukama i Boijim zapovestima koje sam izneo u ovom poglavlju.
Posledice ispunjavanja strogih monakih zaveta
Prema uenju Svetog pisma, Bog je ustanovitelj prve brane zajednice. Poto ga je
stvorio kao polno bie, Bog je Adamu doveo enu, stvorenu od njegovog tela, sa kojom
je, izmeu ostalog, trebao da neguje i intimnu, seksualnu zajednicu. Sva ostala iva
286
bia (vie ivotinjske vrste) stvorene su kao mujaci i enke radi stvaranja potomstva.
Poznato je da je polni nagon (nagon za parenjem) veoma jak kod ivotinja. Iako ovek
nije deo ivotinjskog sveta, seksualni nagon kod ljudi je takoe veoma jak, a po nekim
strunjacima i najjai od svih prirodnih nagona (jai i od nagona za samoodranjem).
Upravo iz tog razloga Gospod je rekao:
Nije dobro da je ovjek sam, da mu nainim druga prema njemu. (1. Mojs. 2:18).
Apostol Pavle je potvrdio da brana zajednica podrazumeva intimnost izmeu
mukarca i ene i to bez uzdravanja, da neko od branih drugova ne bi zapao u
iskuenje da uini preljubu:
Ali zbog bluda svaki neka ima svoju enu, i svaka ena svoga mua. Mu da ini
svoju dunost eni, a isto tako i ena muu. ena ne raspolae svojim telom, nego mu;
isto tako i mu ne raspolae svojim telom, nego ena. Ne uskraujte se jedno
drugom, sem po dogovoru na izvesno vreme, da se predate molitvi, a zatim da se
opet sastanete, da vas satana ne iskua zbog vae neuzdrljivosti.
1

Sveto pismo jo podrazumeva da je brana zajednica punovana pred Bogom od
trenutka zakljuenja braka (pred drutvenom zajednicom; u dravnoj ili verskoj
ustanovi), a ne od momenta stupanja u brane polne odnose. Biblija naime
kae: I bie dvoje jedno tijelo. (1. Mojs. 2:24). Mnogi ljudi stupaju u brak u starijoj
ivotnoj dobi, a to ine i hendikepirana lica (sa telesnim nedostacima ili psiho-fizikim
oboljenjima). Ove dve grupe ljudi verovatno nikada nee stupiti u polne odnose. Ipak,
njihov brak je jednako punovaan pred Bogom kao i kod mlaih i zdravih, seksualno
aktivnih osoba. Za svaki brak vai i jedno veoma vano pravilo, odnosno Boija
zapovest koja glasi to je Bog sastavio, ovek da ne rastavlja. Na pitanje fariseja, koji
su smatrali da se razvod braka moe veoma lako obaviti u sluaju da mu nije
zadovoljan svojom enom, Isus je veoma jasno odgovorio:
I pristupie mu fariseji kuajui ga i govorei: da li sme ovek da otpusti svoju
enu za svaku krivicu? A on odgovori i ree: zar niste itali da ih je tvorac od poetka
stvorio kao muko i ensko, i ree: Zato e ovek ostaviti oca i majku i prionue uz
enu svoju, i bie dvoje jedno telo? Tako nisu vie dva nego jedno telo. to je
dakle Bog sastavio, ovek neka ne rastavlja.
2

Prema Gospodnjim reima, brak kao nebeska ustanova jeste neraskidiv, zato to su
suprunici postali jedno bie, jedno telo. Razvod braka je mogu samo u sluaju
preljube jednog od suprunika (Mt. 5:31-32) iako ni tada sa biblijskog stanovita nije
preporuljiv (1. Kor. 7:11). Meutim, sasvim suprotno od ovih svetopisamskih
principa, pod uticajem monake filozofije i nebiblijskog uenja o spasenju, u istoriji
Istone crkve postoji mnogo primera da su oenjeni mukarci naputali svoje ene i
decu zauvek, i odlazili u pustinje i manastire. Iako su primeri mnogobrojni, pomenuu
samo neke koje nam opisuje vladika Nikolaj u Ohridskom prologu:
Prep. Teofan Ispovednik. (...) Imae ogromno bogatstvo i sjaj. No sve to izgubi
svoju vrednost za Teofana onda kada se Hristos Gospod zacari u dui njegovoj. Tada se
on opirae enidbi svojoj pa kad ipak bi primoran oeniti se, on uspe da usavetuje
svoju nevestu da ive celomudreno kao brat i sestra. A im mu pomree roditelji, ena
mu ode u jedan manastir a on u drugi. (12. mart);

1
1. Korinanima 7:2-5. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 19:3-6. Naglasak moj.
287
Sv. Aleksije ovek Boji. (...) Imaahu jedinca sina, ovoga Aleksija, koji kad
odraste bi prinuen da se oeni. No on te iste noi ostavi ne samo enu nego i dom
oca svoga, sede u lau i doe u grad Edesu u Mesopotamiji (...). Aleksije se obue u
odelo prosjaka i kao prosjak ivljae 17 godina u tom gradu, neprestano molei se Bogu
u paperti crkve sv. Bogorodice. (17. mart);
Prep. Zaharija. Sin Kariona Misirca, koji ostavi enu i decu i zamonai se.
(24. mart);
Sv. Nikita Ispovednik. Roen u Vitiniji, u gradu Kesariji. Otac njegov Filaret,
liivi se svoje supruge, zamonai se te Nikita osta kod svoje babe, oeve majke.
(3. april);
Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuu svoju, i enu i imanje, i ode u
jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivae tekim podvizima. (24.
maj);
Prep. Karion i Zaharija. Otac i sin, oba veliki podvinici misirski. Karion
ostavio ivu enu s dvoje dece i otiao u monahe. (5. decembar);
1

Iako bi za oekivati bilo da Pravoslavna crkva osudi svako ponaanje koje je
suprotno uenju Hrista i apostola, a pogotovo ono koje se odnosi na raskidanje svete
tajne braka, deava se upravo suprotno. Ovakva dela bivaju pohvaljena a nesavesni
roditelji i brakorazvodnici se nazivaju svetiteljima i kao takvi potuju. Bilo bi, mislim,
sasvim na mestu postaviti pitanje da li bi i danas, bilo koji pravoslavni hrianin koji bi
napustio enu i decu i otiao u manastir, bio pohvaljen kao bogougodnik i proglaen
svetiteljem? U najmanju ruku morao bi da sirotoj naputenoj eni plaa alimentaciju
(ali odakle? - jer se u manastiru, po pravilu, ne zarauje novac) a njoj bi ostalo samo
da ali za svojim upropatenim ivotom, zapoetim sa ovekom na koga se oslanjala, a
koji je dozvolio da bude zaveden da prekri svoju pred mnogim svedocima i samim
Bogom datu re prilikom sklapanja braka.
2

Primeri seksualne neuzdrljivosti
Prema jasnom uenju evanelja, mukarac je stvoren da bi zajedno sa svojom
enom slavio i uzvisivao Tvorca. Prema istom tom evanelju, neki od hriana su
pozvani od Boga da ive bezbranim ivotom radi sluenja Njemu i izgraivanja
Boijeg carstva. Apostol Pavle je pozvao one koji ne poseduju jaku seksualnu elju i
mogu da se uzdravaju da budu kao i on da bi mogli da slue Gospodu kao to je to
on inio:
Ja pak elim da svi ljudi budu kao ja; ali svako ima svoj blagodatni dar od Boga,
jedan ovako, a drugi onako. A neoenjenima i udovicama velim: dobro im je ako
ostanu kao to sam i ja. (...) A ja hou da ste bezbrini. Bezbrani brine se za ono to je
Gospodnje, kako e ugoditi Gospodu, a ko je stupio u brak brine se za ono to je
svetsko, kako e ugoditi eni, te je podeljen. I neudata ena, i devojka, brine se za ono

1
Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa (kurzivom) su moji.
2
Moemo i da se zapitamo kako li su samo u svome ivotu prole naputene ene sa sirotom deicom, iji su
muevi kasnije, zbog svoga bogougodnoga itija proglaeni svetiteljima i prepodobnima? Verovatno su
neke od njih sa svojom decom opljakane od razbojnika, smrtno postradale od gladi ili kojekakvih bolesti,
ne imajui uz sebe mua - hranitelja i branitelja, koji je od Boga postavljen da bude glava svoje porodice.
288
to je Gospodnje, da bude sveta i telom i duhom, a koja je stupila u brak brine se za
ono to je svetsko, kako e ugoditi muu.
1

Ovim pozivom, kao to sam i ranije u poglavlju napomenuo, apostol ne poziva
hriane da se zamonae - u smislu te rei kakvu je mi danas poznajemo. Takoe je
sigurno da Pavle nije mislio da kae da su ostali apostoli bili podeljeni (pola duhovni
a pola svetovni) zbog toga to su iveli branim ivotom, a da je, eto, on meu njima
najposveeniji jer nije stupio u brak. Ono to je ovaj apostol eleo da stavi do znanja
svojim itaocima, jeste to da mu se ini da je, iz njegove perspektive kao neoenjenog,
blaenije ostati bezbraan i sluiti Gospodu punovremeno i bez gubljenja vremena
na stvari kojima e ionako brzo doi kraj.
2
Reima iz 1. Kor. 7:29-31, apostol poruuje
vernicima da se mnogo vie okrenu u mislima nebeskim stvarima (molitvi, dovoenju
ljudi k istinitom bogopoznanju), a to su svakako mnogo uzvieniji ciljevi od izvravanja
obaveza koje proizilaze iz puke brane svakodnevice. No ipak, ovim reima Pavle
nipoto ne negira visoku vrednost braka u Boijim oima, niti ponitava bilo ta od
onoga to je napred izrekao o njegovoj neraskidivosti.
Ono to bi jo bilo dobro razumeti, a to se tie novozavetnih tekstova za koje moe
da nam se uini da podravaju monaku ideju, jeste i tumaenje Hristove pouke iz ev.
po Mateju 19:9-12. Pomenuti tekst glasi ovako:
Nego vam kaem da ko otpusti svoju enu, sem zbog preljube, i oeni se drugom,
ini preljubu, i ko se oeni otputenom, ini preljubu. Rekoe mu uenici: ako je tako
sa ovekom i enom, nije dobro eniti se. A on im ree: ne shvataju svi ove rei,
nego oni kojima je dano. Jer ima ukopljenika koji su se iz utrobe materine tako
rodili, i ima ukopljenika koje su ljudi ukopili, i ima ukopljenika koji su sami sebe
ukopili radi carstva nebeskoga. Ko moe da shvati neka shvati.
3

Iz navedenih stihova uviamo da postoje tri vrste ukopljenika (tj. onih koji
nemaju potrebe za stupanjem u brak):
a) Oni koji su se iz utrobe materine tako rodili
Ove Hristove rei svakako mogu da se odnose na ljude koji su roeni sa nekim
telesnim nedostacima (kakvih je u ono vreme bilo dosta) ili tekim mentalnim
oboljenjima koji ih onesposobljavaju da sklope brak sa osobom suprotnog pola.
b) Oni koje su ljudi ukopili
Ove osobe su svakako ljudi koji su bili mnogo poznatiji u Hristovo nego u nae
vreme. Re je o ukopljenicima koji su radili na carskim dvorima u dravama u
jevrejskom okruenju, koji su bili sluge ili pak uvari vladarevog harema. Jedan takav
ukopljenik se pominje i u Novom zavetu, u Delima apostolskim 8. poglavlju.
Ukopljenici su bile osobe kojima su operativnim zahvatom odstranjene muke polne
lezde (semenici testisi), radi onemoguavanja luenja hormona testosterona koji
izaziva polni nagon kod mukaraca, kao i onemoguavanja stvaranja mukih polnih
elija, koje nastaju u testisima.
v) Oni koji su sami sebe ukopili radi carstva nebeskog

1
1. Korinanima 7:7-8, 32-34.
2
Ne treba zaboraviti da je Pavle ovaj tekst pisao, kao to je i sam naglasio, iz razloga vrstog uverenja da e
uskoro nastupiti drugi Hristov dolazak i uspostavljanje mesijanskog carstva. Vidi stih 31, kao i 1. Kor.
15:51-52; 1. Sol. 4:16-17.
3
Naglasak moj.
289
Ove rei se odnose na one mukarce (i ene), hriane, koji su se radi to
efektivnijeg sluenja Gospodu odrekli stupanja u brak, bivajui u svakodnevnoj borbi
sa svojim prirodnim seksualnim porivima, ne dozvoljavajui im da se ispolje. Apostol
Pavle je svakako bio jedan od njih:
Nego muim svoje telo i potinjavam ga, da ne bih ja, koji sam drugima
propovedao, sam postao nevaljao.
1

Jer plot udi protiv Duha a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne
inite to biste eleli.
2

Mi, dodue, ivimo u telu, ali se ne borimo kako telo hoe...
3

Ko, meutim, vrsto stoji u svom srcu i nema nude, nego vlada svojom
sopstvenom voljom, pa je ovo odluio u svom sopstvenom srcu, da sauva svoju
devojku, dobro e initi.
4

Prethodne apostolove izjave, jasno je, odnose se na Gospodnje sledbenike koji ive
u drutvu i zajednitvu sa drugim ljudima po gradovima i selima, a ne na one koji su se
povukli u osamu kakve pustinje ili manastira. Jasno je, takoe, da je Pavle vodio
svakodnevne borbe sa svojom starom grenom prirodom koja je eznula za tim da
izae na povrinu. Ipak, iako bivajui stalno u mnotvu u kojem su ga, kao
neoenjenog zdravog mukarca, ekala mnoga ulna iskuenja, silom Svetoga Duha
koji je u njemu obitavao, uspevao je da ne ini ono to bi njegova grena telesnost
elela.
Sa druge strane, prouavajui itija raznih svetitelja, pronalazimo mnotvo primera
da su oni, iako su napustili ljudsko drutvo i otili u osamljenost, isto tako ostali ljudi
poput svih drugih, imajui iste telesne prirodne nagone i prohteve. Najvei deo
iskuenja o kojima emo govoriti odnosi se ispoljavanje polnog nagona kod monaha,
tj. njihove borbe sa posve prirodnim oseanjima koji se nahode kod zrelih ljudi.
Pravoslavni monasi ovu borbu protiv svoje ljudske prirode nazivaju borbom protiv
pustinjskih demona kunje
5
smatrajui da su pustinje mesta istinitog obitavanja zlih
duhova (verovatno na osnovu: Mt. 12:43)
6
. Tako, dakle, u Ohridskom prologu itamo i
o sledeim ljudima i dogaajima:
Prep. Martinijan. Divno je i predivno itije ovoga svetitelja, i vredi ga proitati u
celini. (...) U 18. godini udaljio se u planinu, zvanu Kovena, u Kapadokiji, i tu proveo
25. god. u postu, bdenju, molitvi, i borbi sa mnogim iskuenjima. Kad je jedna ena
dola da ga kua, i on vidi da e pasti u greh s njom, skoi bos u oganj i postoji u
ognju dok mu bol ne nagna suze na oi i ne ubije u njemu svaku poudu. Kad su

1
1. Kor. 9:27. Naglasak moj.
2
Galatima 5:17. Naglasak moj.
3
2. Kor. 10:3.
4
1. Kor. 7:37. Naglasak moj.
5
Vidi kod: Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 84.
6
Da se nahode neki meu ljudma koji su, ili za jestestvene ili naravne nedostatke ili uzroke i ljutom
nudom, usiljeni ne eniti se, i tako bez poroda i bez ploda ivu i umiru, to po neastiju i bivalo je i bie.
Ali iz toga zakon, i to je najuasnije: sveti i hristjanski zakon, ustanovljavati i praviti, ovo je uprav protiv
bojeg namjerenija, volje i blagoslova, protiv bogosozdanoga jestestva, protiv svake iskrice pameti i
razuma, na umaljenije, istrebljenije i na pogibel roda eloveeskoga, sljedovateljno vsekonenoga
bezumija izmiljenje i delo. Na ovaj nain je veliki srpski mudrac Dositej Obradovi prokomentarisao
smisao monake filozofije i predoio put kojim ona vodi ljude i narode koji su njome zavedeni. Vidi:
Sabrana dela, Prosveta, Beograd, 1961. god. str. 609.
290
nastala druga iskuenja, on pobegne na neku usamljenu stenu u moru, i tu je iveo. No
kad, pri nekom brodolomu, i na tu stenu ispliva neka ena, on skoi u more da se
udavi... (13. februar);
Prep. Benedikt. (...) Pobegne u neki manastir gde ga inok Roman zamonai,
posle ega povue se u jednu vrletnu goru gde u peini osta preko 3 godine na velikom
trudu oko svoje due. (...) Jednom kad ga neisti bes telesne pohoti spopade, on se
skide nag i valjae se po koprivi i trnju, dok ne odstrani od sebe i svaku
pomisao o eni. (14. mart);
Sv. Jakov Postnik. iveo u VI veku. Toliko se usavrio bio u bogougodnom
ivotu, da je leio molitvom najtee bolesnike. No neprijatelj roda ljudskog navodio je
na njega silna iskuenja. Tako jednom od nekih podsmeljivaca bude poslata k njemu
ena razvratna. Pretvarala se pred njim i plakala no navlaila ga na greh. Videi da
e pasti u greh, Jakov stavi svoju levu ruku u oganj i drae dotle dokle
se sva ne oprlji. (...) Ali drugom prilikom on ne odole iskuenju nego pade sa
jednom devojkom, koju behu roditelji doveli k njemu kao sumaedu, da je isceli od
ludila. On je zaista isceli, no potom zgrei s njome
1
, i onda da bi sakrio greh, ubi je i
baci u reku. (...) Deset godina potom provede Jakov kao pokajnik ivei u jednome
grobu. (4. mart)
2
;
A evo kako je podvinika itija nekih od monaha opisao poznati istoriar Vil
Djurant u svom delu Istorija civilizacije:
Zapisi tih isposnika obiluju seksualnim privienjima i snovima; u elijama
se ulo njihovo jeanje dok su se borili sa fantazmagorinim iskuenjima i erotskim
mislima; oni su verovali da je vazduh oko njih pun demona koji ih napadaju; izgleda
da su monasi smatrali da je tee biti krepostan u osami nego u ivljenju usred svih
zgodnih prilika u gradu. Nisu bili retki sluajevi da ankoriti (tj. anahorete - monasi
pustinjaci, prim. I. S.) polude. Rufin pria o jednom mladom monahu u iju je eliju
ula neka lepa ena; on je popustio pred njenim arima, posle ega je ona nestala, kako
je on mislio, u vazduhu; taj monah je pomahnitalo odjurio do najblieg sela i
skoio u pe u javnom kupatilu da bi rashladio svoju vatru. U jednom
drugom sluaju, mlada ena je molila da je prime u eliju nekog monaha pod
izgovorom da je jure divlje zveri; monah je pristao da je nakratko primi, ali u tom
trenutku ona ga je sluajno dodirnula, i u njemu se javio plamen elje koju
sve godine strogog reima ivota nisu uspele da ugase. Pokuao je da je
epa, ali je ona iezla iz njegovog zagrljaja i iz vidokruga. A hor demona, kau,
veselio se i grohotom ismejavao njegovo ponienje. Taj monah, kae Rufin, nije mogao
vie da podnese monaki ivot; kao Pafnucije u Thais Anatola Franca, nije bio u stanju
da izbaci viziju lepote koju je zamislio ili video; napustio je svoju eliju, uronio u ivot
grada i pratio tu viziju konano sve do samog pakla.
3

Iz svih ranijih pripovesti, koje pravoslavni istiu i hvale se njima, saznajemo koliko
su monasi, poput ostalih svetovnih ljudi, pa moda i vie od njih, skloni erotskim

1
Ovim je reima Dositej prokomentarisao jedan od slinih dogaaja koje je proitao u Prologu u svoje doba:
A prolog: Nasred crkve boije, ree starac to, i uini ono, i sotvori blud. Hoemo li se, brao, zaboga,
jedanput osvestiti? To je stvar taka da jedva je ovek na ispovedi kae; a na prolog, kao da se s neim
ponosi, kae nasred crkve ta je njegov starac uinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio! Vidi: Izabrani
spisi, str. 119.
2
Naglasci na pomenutim tekstovima iz Prologa, oznaeni kurzivom, su moji.
3
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere prvi deo, str. 81-82. Naglasak moj.
291
matanjima i fantazijama. Neki su ili ak dotle, kao to smo videli, da siluju i ubijaju
devojke koje su dole da trae pomo od ovih duhovnih staraca i podvinika, a neki
pak i da izvravaju samoubistva. Sve ove neprilike, naalost, na ove sirote ljude
nametnuo je strogi monaki sistem utemeljen na nebiblijskom uenju o spasenju koje
se propoveda u Pravoslavlju. Apostol je naime rekao:
Ali ako ne mogu da se uzdravaju, neka stupe u brak, jer je bolje stupati u brak
nego raspaljen patiti. (...) Misli li ko da neprilino postupa sa svojom devojkom, ako
je ona zala u godine, i tako mora da bude, neka ini ta hoe; ne grei, neka stupaju u
brak.
1

No, oigledno je da je u Istonoj crkvi mnogo vanije ono to su rekli i ustanovili
kasniji crkveni autoriteti (ve smo saznali pod ijim sve uticajem), nego Hristovi
apostoli u skladu sa uenjem svoga Gospoda.
Dositej Obradovi je, komentariui monaki ivot i pravila, jednom prilikom pisao
o tome da je u svom ivotu upoznao veliko mnotvo monaha i saznao za mnoga
njihova i najskrivenija stremljenja:
Ja sam ostario ve sa mnogih naroda i jezika kalueri (i sam, da koja sam guja
nego kaluer, kad ovako sam ivim, razve to u crnim haljinam obuen ne hodim),
jote, hvala gospodu bogu, nisam ni u jednom rodu i jeziku takove drvene i
neuvstvene kaluere naao ni upoznao koji za enom ne uzdiu, ne eznu i ne
ginu. Onim drevnim u neprohodinim livijskim pustinjama pustinjikom (kako itija
njihova glase) vozduni, ili bolje da reem: rez njihovo voozbraenije nainjeni duhovi
u ene (i po svoj prilici lepe) su im se pretvarali, i kako na san tako i na jave dolazili. A
da ta je drugo ovo razve nepobjedimaja volja boga tvorca i nepokolebimi i vo vjeki
nepodviimi jestestva zakon, koji ini da lovek bez ene ne moe biti, kako god
golub bez golubice, kako riba bez vode i kako sve to ivi i die ne moe biti bez
vozduha.
2

Iako je u ranoj mladosti, imajui vrstu elju da se zamonai i bude slian
anelima, mislio da je bolje da ga kakva svirepa lavica ili medvedica na pareta
raskine nego da ga najlepa srpska ki u svoj zagrljaj primi, u poznijim godinama
priznao je da je morao u takovu krivoputicu i zabludenije upasti itajui knjige koje
nisu za njega bile, i hotei da pre vremena svrh djevstva i enidbe mudruje, ne znajui
ni to je jedno ni drugo.
3
Potvrujui biblijsku istinu o tome da nije dobro da je
ovek sam, Dositej je to vrlo lepo iskazao sledeim reima:
Prvo milost bog k oveku po stvorenju pokaza kad mu darova enu, i prvi
blagoslov to mu izree, ovo je: Rastite i mnoite se. Kad bi dakle (sauvaj boe!)
hoteo bog najveu nemilost pokazati oveku, to bi mu uinio? Uzeo bi mu natrag
enu, pak eto ti ga. A kad bi hteo da ga prokune, ta bi mu rekao? Ne rastio se ni
plodio, no nek ti propadne rod i koleno, i nek te nestane na zemlji. Ko ima mozak i
pamet, sam sebi iz ovoga moe prekrasne i prepolezne nauke davati; ko li nejma, il
nee da ima, njemu se sve zaludu besedi.
4

Dositej Obradovi, i sam u mladosti monah, a potom samac do kraja ivota,
smatrao je velikim Boijim blagoslovom brani ivot, a sa druge strane, monaki nain

1
1. Kor. 7: 9, 36. Naglasak moj.
2
D. Obradovi, Sabrana dela, Beograd, Prosveta 1961. god. str. 609-610. Naglasak moj.
3
Vidi: D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 78.
4
D. Obradovi, Sabrana dela, str. 660.
292
ivota okarakterisao kao nebiblijski tj. onaj koji je ustanovljen protiv Boijeg
namerenja, volje, kao i oveje zdrave pameti. Na izgradnju ovakvog Dositejevog stava,
umnogome je uticao i mudri pravoslavni episkop Georgije Popovi, koji je, kako je to
Dositej opisao u svojim delima, u vie navrata govorio protiv monatva i ondanjih
monaha, iako je i sam bio monah. Evo nekih njegovih rei:
Poznajte drvo od ploda njegova, - govori sveto Jevanelije neplodno drvo see
se i na vatru mee. No narod iz svoje prostote misli ako nestane meu njima
kaluera, nestae vere i zakona. to vele? Mole se bogu za nas. E moja brao, teko
onom ko hoe da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a
ono to ti je najpoleznije i najpotrebnije, hoe da drugi za te radi. (...) Arhimandrit
bezdinski: Po vaem govorenju, gospodine, valjalo bi koliko danas istrebiti sve
kaluere? Episkop: Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno
istrebili, niti ste ekali moga govorenja. (...) Moe li sad razumeti ta ja mislim
govorei da su se sami kalueri davno i predavno istrebili? Arhimandrit: Gospodine,
na moju duu, imate pravo; boija istina iz Vaih usta besedi. Kamo srea da svi
arhijereji tako misle! Ja bih se namah enio.
1

Smatram da iz svih ovih navoda iz svetakih itija, a posebno iz ovog poslednjeg
priznanja arhimandritovog, da bi se i on, samo kad bi smeo - odmah oenio, moemo
da zakljuimo kakve sve nevolje donose sebi oni koji krenu za izvravanjem
nebiblijskih religijskih pravila proisteklih iz antihrianstva.
2
No, ono to predstavlja
jo veu opasnost jeste velika verovatnoa da neki od monaha seksualno zastrane, te
da se meu njima jave homoseksualizam i pedofilija. Da zlo bude gore, oigledno je da
ovakav protivbiblijski naopaki sistem moe da dovede i do toga da monasi mogu
smatrati izvorom seksualnog iskuenja i prisustvo enki ivotinja u svom prisustvu. Iz
ovog razloga, dozvoljeno je da se u manastirima uvaju samo ivotinjske jedinke istog
pola kojeg su i kalueri. Prema Ralph-u Woodrow-u, ova zabrana dranja ivotinja
suprotnog pola u manastirima potie iz IX veka, a razlog uvoenju zabrane je bio veliki
nemoral koji je u manastirima bio izraen.
3
Rimokatoliki kardinal Peter DAilly je
rekao kako se ne usuuje ni da opie nemoral u enskim manastirima
4
, te da je

1
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 97-99. Naglasak moj.
2
lovek koji se odrekao svega sveta i ta god je na svetu; koji ni za to drugo niti misli niti se stara, kromje
da spase duu svoju. (...) A od ene valja da se uva kao od ive vatre i da bei od nje dok je god iv, bez
svakog obzira; ime ni haljina enska da mu nikad na pamet ne doe. Evo, kakva estoka pravila oni sami
na sebe nalau; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim ivili pustinjama. Rei episkopa
Georgija Popovia; Vidi: Navedeno delo, str. 95. Naglasak moj.
3
Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 120.
4
Na istom mestu. Ovde se dakako radi o manastirima u Zapadnoj crkvi, meutim, ono to treba znati jeste
da su Istona i Zapadna crkva bile jedinstvene do 1054. godine, odnosno do velikog raskola (izme)
izmeu njih. Do toga perioda, ne moemo da govorimo o katolikim i pravoslavnim manastirima, ve
samo o manastirima opte, vaseljenske crkve. Protoakon Ljubomir Rankovi veli da je Crkva do 1054.
godine osim manjih trzavica ivela u blagodatnom miru. Istona i Zapadna Crkva bile su jedno.
Zajedno su uestvovale na Vaseljenskim saborima, zajedno donosile svete dogme i kanone i ivele u
meusobnoj bratskoj ljubavi. Vidi u: ivot srpske crkve; Glas Crkve, Valjevo, 1989. god. str. 132.
Naglasak moj.
293
stupanje meu monahinje u prolosti bio samo drugi nain da se postane javnom
prostitutkom
1
.
Ovakva zabrana stupanja svega to je ensko u muke manastire postoji i na Svetoj
Gori u Grkoj, na kojoj se meu mnogima nalazi i srpski manastir Hilandar. Jedan
novinski izvetaj sa Svete Gore, tanije njegov deo koji govori o idealima ivota
tamonjih monaha, glasi ovako:
Od osnivanja monake republike, 1054. godine, na Svetoj Gori zabranjeno je
prisustvo ena, iako su svih 20 manastira posveeni eni Bogorodici. tavie, na ovo
poluostrvo, naseljeno monasima posebnih moralnih naela i stremljenja ka gotovo
savrenom idealu duhovnog ivota, zabranjen je ulaz i enkama ivotinjama.
Nema krava, koza i ovaca! Sve to je ensko smatra se moguim iskuenjem za
monahe zavetovane na celibat.
2

Oevidno je, dakako, da je pisac ovog novinskog izvetaja bio pristrasan i eleo da
postojee zabrane proglasi veoma duhovnim. Meutim, svaki zdravomislei ovek bi
morao da se zapita kakva je to duhovnost svetogorskih monaha (i svih ostalih) u
pitanju kada ni beslovesne ivotinje nisu mirne u njihovom prisustvu? Oigledno je da
se moe oekivati da neki od njih, iskuan (Boe sauvaj!) grenim iskuenjem jer je
neto ensko u blizini, oblei neku enku ivotinje (kravu, kozu, ovcu i sl.) i tako
uini neto to mu ni na pamet ne bi palo da se nije zamonaio. Da nije tako, ne bi ni
bilo razloga da postoji zabrana da u manastirima ne sme biti ivotinja suprotnog pola!
Iz ovoga uviamo istinitost svega onoga o emu smo do maloas govorili navodei rei
apostola, rei Dositeja kao i ep. Georgija. Uostalom, poznato je da neki od ljudi koji
dugo borave u zatvorima (a manastiri su jedna vrsta zatvora)
3
od prirodno nastrojenih
heteroseksualaca postaju homoseksualci, ili poseu za obleavanjem ivotinja radi
zadovoljavanja polnog nagona.
Gospod Bog je u svojoj Rei jasno objavio da su ovakvi gresi vie nego odvratni
pred njim:
S mukarcem ne lezi kao sa enom; gadno je. ivineta nikakoga nemoj obleati
skvrnei se s njim; i ena da ne legne pod ivine; grdilo je.
4

Ko bi obleao ivine, da se pogubi; ubijte i ivine. I ako bi ena legla pod ivine,
ubij i enu i ivine, neka poginu, krv njihova na njih.
5

Proklet da je koji bi obleao kakvo god ivine. A vas narod neka ree:
amin.
6

Kada uzmemo za ozbiljno ove Gospodnje rei, koje zapovedaju da se prokletnik koji
je obleao ivine pogubi, i poveemo sa injenicom da je Gospod Hristos u ev. po

1
U asopisu woMAN, magazinu za zdravu porodicu (broj 13, godina II, 2005. god.), u opirnom tekstu pod
naslovom: Najstariji zanat prostitucija, naveden je i podatak da su u ranom srednjem veku mnoge
prostitutke prisilno odvoene u manastire: Carica Teodora, koja je i sama bila prostitutka prije udaje za
cara Justinijana (VI vijek), misli da ini dobro djelo time to e ih (radi se o prostitutkama; prim. I. S.)
smjestiti u manastir. Meutim, prilikom prevoza preko Bosfora neke od njih su uspjele da pobjegnu, ali su
mnoge pri pokuaju bjekstva stradale ili se ubile. Izdava: Udruenje graana Zdrava porodica.
Redakcije magazina se nalaze u Sarajevu i Banja Luci.
2
Nedeljni telegraf, 5. februar 2003. god. str. 11. Naglasak moj.
3
Vidi kod: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 480. Kloster (zatvor, zatvorena kua).
4
3. Mojs. 18:22-23.
5
3. Mojs. 20:15-16. Naglasak moj.
6
5. Mojs. 27:21. Naglasak moj.
294
Mateju 5:27-28 rekao da je ovek uinio preljubu ve samim tim to je poeleo da ima
drugu enu, a ne poto je spavao sa njom, to bi znailo da su mnogi monasi ve odavno
trebali da budu pogubljeni (istrebljeni; po reima ep. Georgija) zbog grenih misli
usmerenih ka enkama ivotinja.
ene u mukim manastirima
Kao to smo dakle uoili, jedan od monakih zaveta, bezbranost, nalae
nepotednu borbu protiv bogomdanog polnog nagona. U skladu sa predhodno
citiranim tekstovima koji opisuju ivot mukaraca u manastirima, mogli bismo da
pomislimo da ni jedna ena nikada nije smela ni da kroi nogom ni u jedan od njih.
Sudei po seksualnoj raspomamljenosti svetitelja o kojima smo itali u Ohridskom
prologu, dolazak ena u muke manastire bi mogao da rezultuje ili samoubistvom
monaha ili silovanjem a potom i ubistvom radoznalih ena. Ipak, svetaka itija nam
stavljaju do znanja da je kroz istoriju vie ena boravilo, i to dugo vremena, u mukim
manastirima, preobueno u mukarce. Evo nekih tekstova koji nas izvetavaju o tome:
Prep. Apolinarija. (...) Ne htede se Apolinarija udavati, nego se u srcu obrui
Hristu i udalji u pustinju Misirsku. U mukom odelu i pod mukim imenom Dorotej
ona stupi u muki manastir gde se podvizivala uznosei duh svoj neprestano k Bogu i
gorei ljubavlju prema Tvorcu svome. (...) Tek kad se Apolinarija upokoji, objavi se
tajna da ona nije bila muko no ensko. (...) Upokojila se 470. god. (Ohridski prolog,
5. januar);
Prep. Marija. Devojka muke odvanosti. Po smrti njene majke otac njen poeli
da se zamonai. No Marija se ne hte razdvajati od svoga oca, te dogovorno oboje se
upute u jedan muki manastir, i to Marija sa ostrienom kosom i u mukom odelu, kao
mladi. Umre otac, a Marija se zamonai kao muko i dobije ime Marin. (...) Tek po
smrti sazna se da je monah Marin bio ensko. (...) Sv. Marija upokoji se i preseli u
besmrtnu radost 508. god. (12. februar);
Prep. mater Anastasija, patricija i dama na dvoru cara Justinijana. Kad
obudove i kad vide da je carica Teodora ne trpi, ona se najedanput izgubi iz Carigrada i
obrete se u pustinji misirskoj. uveni duhovnik Avva Danilo postrie je i objavi je kao
monaha Anastasija kropca, po njenoj elji, da bi se kao ena pod mukim vidom lake
spasla a i od carevih traganja za njom ukrila. I zatvori se Anastasija u tesnu keliju gde
provede 28 godina, i gde se upokoji 563. god. Pred smrt vide starac Danilo lice njeno
svetlo kao sunce. (10. mart. Naglasak moj.).
Jedna od nekoliko zajednikih karakteristika ovih kazivanja jeste i neophodnost da
se pomenute enske osobe lano predstave mukom monakom bratstvu kao
mukarci. Ukoliko nam je poznato da osobe koje odlaze u manastire to ine (kako one
ve misle) da bi se posvetile i to vie Bogu pribliile, onda ostaje vidno da su ove ene
(i ne samo one) to inile namerno krei Boije zapovesti. Naime, deveta Boija
zapovest iz Dekaloga glasi:
Ne svjedoi lano na blinjega svojega. (2. Mojs. 20:16).
Ova zapovest je mnogo ira u svom znaenju nego to se obino misli i ne
zabranjuje samo izgovaranje lai putem govora. Ova zapovest zabranjuje lano
svedoenje, bez obzira da li je to izreena la, lano predstavljanje (kao u ovim
sluajevima od strane pomenutih ena) ili neto tree. Uostalom, greh lanog
predstavljanja (bez rei) je poinila samo Apolinarija, dok su Marija i Anastasija u
295
grehu imale i pomonike, koji su ih i reima lano predstavili kao mukarce. U vezi
Marije to je bio njen otac, takoe sa namerenjem monah, a u sluaju Anastasije niko
drugi do uveni duhovnik Avva Danilo koji je pred svom bratijom ovu enu
predstavio kao - ukopljenika Anastasija.
Takoe, veoma je zanimljiv i podatak da je Anastasija stupila u muki manastir pod
mukim imenom, da bi se kao ena pod mukim vidom lake spasla. Ukoliko se
pod ovim spasavanjem u tekstu misli (a izgleda da nas kontekst navodi na takav
zakljuak) na spasenje pred Bogom i zadobijanje venog ivota, prema novozavetnom
hrianskom uenju nije ni malo jasno u kakvoj se povezanosti nalazi spasenje u
odnosu na pol osobe?! Prema jasnom uenju Sv. pisma, i mukarci i ene se na
potpuno istovetan nain spasavaju pred Bogom, verom u Isusa Hrista Spasitelja i
novim roenjem Svetim Duhom (Ev. po Jovanu 1:12; 3:16; Rim. 10:9-13; Gal. 3:26-
28). Meutim, ukoliko zapazimo injenicu da se prep. Anastasija zamonaila u
egipatskoj (misirskoj) pustinji, i setimo se naeg razmatranja sa poetka ovog poglavlja
u kome smo govorili da je egipatski asketizam nastao pod dominantnim uticajem
gnosticizma (po M. Vukomanoviu i drugim autorima), onda na pitanje povezanosti
spasenja i bivanja mukarcem dobijamo mnogo konkretniji odgovor. Evo jednog
kratkog teksta iz apokrifnog gnostikog evanelja po Tomi, koje je, po miljenju
mnogih istraivaa, presudno uticalo na oblikovanje filozofije egipatskog pustinjskog
asketizma:
Simon Petar im ree: Neka Marija ode od nas, jer ene ne zavreuju ivot. Isus
ree: Gle, ja u je povesti da bih od nje nainio muko, tako da i ona, kao i vi
mukarci, moe da postane duh ivota. Jer svaka ena koja postane muko ui e
u Carstvo Nebesko. (log. 114).
1

Prema ovom gnostikom spisu, sam Isus od ena stvara mukarce, da bi i one
mogle da uu u nebeski raj. Po mom miljenju, sasvim je mogue da je neto od ovog
gnostikog uenja ostalo do VI veka te da se prema njemu Anastasija i upravljala u
svojoj tenji da zadobije veni ivot.
U jednoj od futnota na prethodnim stranicama istakao sam izjavu protoakona
Ljubomira Rankovia o tome da su pre velikog raskola izmeu Istoka i Zapada 1054.
godine, dve crkve ivele u blagodatnom miru, te da su bile jedno. Upravo zbog
toga, elim da na ovom mestu spomenem primer jo jedne ene iz tog davnog vremena
crkvenog jedinstva (iz IX veka), koja se preruena u mukarca (poput ena iz
Prologa) popela ak do papske svete stolice u Rimu. Iako neki smatraju da je ova
pripovest izmiljena, postoji vie istorijskih dokumenata koji potvruju njenu
istinitost. Prve informacije o tome da je nekada davno stolovao rimski episkop koji je
bio ena, nalazimo u dokumentima koji potiu upravo iz IX veka, a potiu od
Anastazija Bibliotecariusa koji je bio upravnik papske biblioteke i lini savetnik pape
Leona IV. Evo kako je jedan rimokatoliki istoriar iz XV veka, Bartolomeo Platina u
svojoj knjizi ivot papa, opisao dogaaje vezane za enskog papu:
Papa Ivan VIII bio je engleskog podrijetla, a roen je u Mainzu. Da je uope stigao
do Svete Stolice, moe zahvaliti jedino zlim duhovima. Jer papa je doista bio ena
preruena u mukarca. (...) Sveto Pismo nitko nije poznavao tako dobro kao ona;
na temelju njene uenosti, njenog sveobuhvatnog znanja i njene sposobnosti da
postigne sve to poeli, jo je na umoru pape Leona jednoglasno izabrana za njegova

1
Vidi kod: Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, str. 196. Naglasak moj.
296
naslednika. Nakon dvije godine, pet mjeseci i etiri dana na putu od crkve Laterana do
Koloseuma poeli su odjednom trudovi. Umrla je u kratkom roku nakon poroda i
ubrzo je utke pokopana.
1

Martin Scotus, redovnik opatije sv. Martina u Kelnu (umro 1086. godine) napisao
je sledee:
A.D. 854, Lotharii 14, Ivana, ena, proglaena je Leonovim nasljednikom i vladala
je dvije godine, pet mjeseci i etiri dana.
2

Stefan od Baurbona (umro 1261. godine) u svojoj knjizi O sedam darova Svetoga
Duha (De septem donis spiritu sancti) uglavnom je spominjao iste detalje kao i drugi
njegovi prethodnici i savremenici. Pojedinosti o ivotu papise Ivane se donekle
razlikuju od izvora do izvora. U nekim srednjevekovnim spisima ona se naziva Agnes
ili Gilberta. Po nekima, ona je bila supruga pape Leona IV koja je posle njegove smrti
preuzela papske dunosti. Meutim, najinteresantnija verzija je ona koju je u svojoj
Hronici papa i careva (Chronicon pontificum et imperatum) izneo Martin von
Troppaua iz XIII veka, koji je izvestio o ivotu i smrti enskog pape dajui iste
informacije kao i ve citirani Bartolomeo Platina, koji je iveo dva veka kasnije. Na
mestu na kome je pokopana papisa Ivana bila je postavljena velika kamena ploa sa
klasinim natpisom, ali je ona kasnije unitena po nareenju pape Pija V (1566-1572),
da bi se izbegli dalji skandali. Posle dogaaja sa pomenutim enskim papom, svi
kasniji pretendenti na to najvie mesto u Zapadnoj crkvi bili su najpre podvrgavani
proveri pola. Poto je u XV i XVI veku protestantska reformacija sve vie dobijala na
snazi, nije bilo nita udno to je Rimokatolika crkva uinila sve da negira postojanje
enskog pape, koji je postao simbolom korupcije i nemorala. Sa svoje strane,
Katolika enciklopedija koja ovo predanje smatra obinom bajkom, ipak istie da je
nakon Leona IV (847-855) na papsku stolicu seo Englez Jonh of Matiz, koji je
navodno bio ensko, te koji je na tom mestu proveo dve godine, sedam meseci i etiri
dana. Takoe, ista enciklopedija kazuje da je u XIV i XV veku pomenuta papisa
smatrana istorijskom linou, u ije postojanje niko nije sumnjao. Ona je u jednoj od
katedrala imala svoju bistu, koju su kasnije, po zapovesti pape Klementa VII (1592-
1595) transformisali u bistu pape Zaharija. U jednoj od ulica u Rimu koje vode ka crkvi
sv. Petra, u srednjem veku je postojao i kip enskog pape. Prilikom svoje posete Rimu,
Martin Luter je video ovaj kip i zaudio se kako pape uopte dozvoljavaju da on stoji
tamo. etrdeset godina nakon Luterove smrti, po nareenju pape Siksta V papisin kip
je bio uklonjen.
3

Prouavajui prethodno navedene dogodovtine koje su usko vezane za praktino
ispoljavanje monakih ideja u ivotima vernika - pripadnika tradicionalnih crkava
istoka i zapada, verujem da moemo da kao zakljuak izvedemo injenicu o njihovoj
potpunoj nezasnovanosti na Bibliji kao Boijoj knjizi. Prouavanje tema koje predstoje
u ovom poglavlju, jo vie e nas utvrditi u tom stanovitu.

1
Snaga i mo vjere, Zaloba mladinska knjiga, Ljubljana - Zagreb, 1991. god. str. 58. Naglasak moj.
2
Na istom mestu.
3
Vidi kod: Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 99.
297
Neoenjeni episkopi
Prema uenju Svetog pisma, sluba episkopa (tj. nadglednika) u crkvama je
bogougodna ali i veoma odgovorna. Sr slube ovih Gospodnjih uenika u ranoj Crkvi
ogledala se u duhovnom staranju i brizi za celokupni ivot i rad hrianskih
prvovekovnih zajednica (dakle u odnosu na svakog pojedinca i crkvu u celini). Apostol
Pavle o ulozi crkvenih stareina - episkopa kae sledee:
Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da
napasate Crkvu Boiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da e posle moga
odlaska meu vas ui zverski vuci koji nee tedeti stada. (...) Stoga budno pazite i
seajte se da tri godine, no i dan, nisam posustao savetujui sa suzama svakog od
vas.
1

Apostol Petar ovako savetuje stareine u prvom veku ustanovljenih crkava:
Stareine meu vama molim ja, koji sam i sam stareina i svedok Hristovih
stradanja i uesnik u slavi koja e se otkriti, napasajte stado Boije koje je kod vas i
nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoe, ne iz elje za sramnim
dobitkom, nego u predanosti, i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni,
nego budite primer stadu. I kad se pojavi arhipastir, primiete slavni venac koji ne
vene.
2

Ovaj apostol je od samoga Gospoda, nakon Njegovog slavnog vaskrsenja, dobio
istovetan nalog. Hristos je naime, nakon to je dobio odgovor na postavljeno pitanje:
Simone, sine Jovanov, ljubi li me?, Petru tri puta ponovio veoma vano uputstvo:
Napasaj moje jaganjce...uvaj ovce moje...napasaj moje ovce.
3

Ono to je potpuno sigurno jeste da ne moe ba svaki hrianin da postane
stareina jedne lokalne hrianske crkve. Prema uenju Svetog pisma, Hristos je
svojim vernicima dao razliite duhovne darove, koji udrueni sa prirodnim
predispozicijama, bivaju od Gospoda iskorieni na izgradnju Hristovog tela Crkve:
A vi ste Hristovo telo, i pojedinano udovi. I Bog je postavio pojedince u Crkvi
prvo za apostole, drugo za proroke, tree za uitelje...
4

I on je sam dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evaneliste, a druge
za pastire i uitelje, da se sveti priprave za delo slube, za izgradnju Hristovog tela, dok
svi ne doemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Boijeg, do savrenog oveka, do
pune mere Hristovog rasta.
5

Stoga, episkop mora da bude od Gospoda odabran i osposobljen za izvravanje
veoma odgovorne slube koja mu se poverava. Neke od osobina za koje se
podrazumeva da treba da budu prisutne u episkopovom hrianskom ivotu, Pavle
spominje na jo jednom mestu:
Jer sluitelj Gospodnji ne treba da se uputa u takve borbe, nego treba da bude
blag prema svima, kadar pouiti, voljan zlo podnositi, da u krotkosti vaspitava one
koji se protive, ne bi li im kako Bog dao pokajanje na poznanje istine...
6


1
Dela apostolska 20:28-31. Naglasak moj.
2
1. posl. Petrova 5:1-4. Naglasak moj.
3
Vidi: Ev. po Jovanu 21:15-17.
4
1. Kor. 12:27-28.
5
Efescima 4:11-13.
6
2. Timoteju 2:24-25. Naglasak moj.
298
No, dva posebna teksta koja se konkretno odnose na slubu episkopa u crkvi,
nalaze se u 1. Timoteju 3:1-7 i u poslanici Titu 1:5-9. Na ovom mestu naveu ih u
celini, da bismo mogli jasno da vidimo u emu se sastoji razlika izmeu apostolskog
ranohrianskog uenja i religijske prakse koju nalazimo u okviru dananje
Pravoslavne crkve.
Istinita je ova re: ko eli episkopstvo, lepu slubu eli. Episkop, dakle, treba da
je neporoan, jedne ene mu, trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar
pouiti, ne pijanica, ne ubojica, nego blag, ne naklonjen svai, ne srebroljubac, koji
dobro upravlja svojim domom i ima poslunu decu sa svakom estitou; jer ko ne zna
da upravlja svojim domom kako e se starati za Crkvu Boiju? ne novoobraeni, da
se ne naduje i padne pod avolsku osudu. A treba da ima i dobro svedoanstvo od onih
koji su van Crkve, da ne bi pao u pogrdu i zamku avolju.
1

Zato sam te ostavio na Kritu, da uredi ono to jo nedostaje i da postavi
prezvitere po gradovima kao to ti naredih; ako je ko besprekoran, mu jedne
ene, ako ima decu koja veruju, koju ne optuuju zbog raskalanosti ili kao
nepokorne. Jer episkop kao domoupravitelj Boiji treba da je besprekoran, ne
samoljubiv, ne osoran, ne pijanica, ne ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego
gostoljubiv, prijatelj dobra, razborit, pravedan, duevan, uzdrljiv, koji se dri
pouzdane rei saglasne sa naukom, da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i
izobliavati protivnike.
2

Pored ostalih istaknutih duhovnih vrlina koje treba da poseduje, episkop dakle, po
reima bogonadahnutog apostola, mora da bude i oenjen (jedne ene mu). I to
ne samo da bi se i praktino videlo da li je sposoban da bude pastir Boijeg stada, po
ugledu na upravljanje sopstvenom porodicom, ve i zbog prirode njegove slube koja
podrazumeva vrlo esto kontaktiranje sa mnotvom verujuih i bezvernih ljudi (dakle i
sa devojkama, udatim i razvedenim enama kao i udovicama, a u skladu sa 1. Kor. 7:2-
5). Ve smo ranije jasno uvideli da bezbranost kod mukaraca u manastirima moe da
dovede do razliitih seksualnih nastranosti i raspaljenosti kojoj se ne moe lako
odoleti; te je stoga neophodno da, po reima ap. Pavla, zbog bluda svaki ima svoju
enu i svaka ena svoga mua (1. Kor. 7:2). Episkopi u Crkvi jednostavno, po uenju
preuzviene Boije Rei, moraju da budu oenjeni. Sa moje strane vie puta citirani
episkop Georgije Popovi je o slubi crkvenih nadglednika i njihovom moranju da se
nalaze u braku, potvrujui uenje sv. apostola, rekao sledee:
U vreme apostola i trista i vie godina posle njih episkopi su bili mirski
poglaviti svetenici i imali su svoje ene. Vidimo da po prvom Nikejskom soboru
otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u estnom braku ivei, episkop je bio i
sinove i keri izrodio. Tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi.
Apostol Pavel javno svedoi da episkop, prezviter i dijakon mora biti oenjen, i
tome pridodaje uzrok govorei: Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati,
kako e on biti vredan crkvom i narodom upravljati? Vidi se da su episkopi prvi
poglaviti mirski svetenici. Episkop nita drugo ne znai nego nadziratelj; a arhijerej e
rei naalni jerej. A posle, kad su se kalueri poeli mnoiti i arhijerejska dostoinstva
primati, malo-pomalo uveo se obiaj da episkop mora biti monah, protiv javne
nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma

1
Naglasak moj.
2
Naglasak moj.
299
episkop ne moe nipoto biti monah. On nije odreen da u pustinji ivi, nego u
miru u gradovi i seli, meu ljudma i enama; i ovek budui od tela i krvi, kako ga je
bog stvorio, ako nije oenjen, u velikom bjedstvovaniju nahodi se.
1

Ko bi nam mogao dati bolji odgovor na pitanje kako se osea episkop - monah
meu ljudima sa kojima ivi u okruenju, od samog bezbranog episkopa? Georgije
Popovi je bio upravo takav, a on je izjavio da se svaki njemu slian, koji ivi meu
obinim svetom kojem slui, nalazi u velikom bjedstvovaniju (to bi trebalo da znai
u velikoj bedi, tj. nevolji zbog svoga beenstva). ta vie, stav koji je zastupao ovaj
arhijerej pravoslavne srpske crkve u XVIII veku je u potpunosti u skladu sa Biblijom;
naime stav kojeg su oduvek zastupali hriani koji su verni Bogu i Njegovoj Rei. Taj
stav glasi da episkop nipoto ne moe biti monah, te da se taj obiaj uveo (poput
mnogih drugih koji se u Pravoslavlju danas obdravaju) tek nekoliko stotina godina
nakon Hrista i apostola koji su o tome nauavali sasvim drugaije.
injenicu da su u prvim vekovima hrianstva episkopi bili oenjeni ljudi, te da je
tek kasnije dolo do ustanovljavanja pravila i obaveze da se oni postavljaju iz redova
monaha, potvruje nam i istoriar Jevsevije Popovi. Evo kako nas on izvetava o
nastaloj promeni koja se odnosi na crkvene episkope:
Ta okolnost, to je monatvo dobivalo sve jai utecaj u crkvi, uinila je, da su
postepeno najvia crkvena dostojanstva dola u ruke tako visoko cenjenih monaha, a
svetenstvo, koje je ivelo u braku, pored monaha postepeno je potiskivano. Usled
toga su monahe, ne samo rado posveivali za prezvitere i akone (...) nego su njihovi
nastojatelji dobili mesta i u sinodima, naskoro i na episkopskim stolicama na Istoku
nalazimo skoro samo monahe, i oenjeni episkopi ve su u poetku V. stolea u
celoj crkvi velika retkost. Kad je 410. Sinesije Kirinejski izabran za ptolemaidskog
episkopa, ustezao se isprva da primi izbor, jer je bio oenjen, a nije se hteo rastati sa
svojom enom
2
; ali je jo posveen za episkopa, iako se nije morao rastati sa enom.
Kanje nema skoro ni govora o episkopima, koji ive u braku. (...) U pogledu episkopa
je Justinijan I. (527-565) naposletku izriito naredio, da moraju biti neoenjeni. I
zaista na Istoku veina episkopa behu monasi.
3

Kao to uoavamo iz izvetaja koje nam prua crkvena istorija, u skladu sa
apostolskom naukom, neki episkopi su sve do VI veka na Istoku bili oenjeni, iako je to
ve od V veka postala retkost. to se tie crkava na Zapadu, samo je, prema J.
Popoviu, u Britaniji, Irskoj i kotskoj Crkvi postojao oenjeni episkopat sve do VII
veka iz razloga njihove izolovanosti od ostalog dela Evrope i prestanka rimske vlasti
nad pomenutim ostrvima. to se tie ostalog dela kontinenta, mogunost enidbe je
mnogo ranije ukinuta, i to ne samo episkopima, ve i prezviterima i akonima. Evo ta
saznajemo o ovim zabranama iz Jevsevijeve Istorije:
Na ostalom zapadu, gde je ve 306. na panskom saboru u Elviri (Eliberis)
nareeno, da episkopi, prezviteri i akoni ne ive u braku, poslednje gledite sa
irenjem ideje monatva sve je vie prevlaivalo i pri kraju IV. stolea (385.) i rimski

1
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 84-85. Naglasak moj.
2
Primer episkopa Sinesija je dostojan svake pohvale iz razloga njegovog potovanja svetinje i neraskidivosti
branog zaveta u skladu sa Hristovim uenjem, a nasuprot mnogobrojnim primerima (od kojih sam neke
naveo ranije) brakolomstava uinjenih od strane svetitelja koji su ostavljajui ene i decu odlazili u pus-
tinje i manastire mislei da time ugaaju Bogu.
3
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 490-491. Naglasak moj.
300
episkop Siricije (384. - 398.) nareuje isto, to je naredio elvirski sabor. Rimski
episkop Leon (Lav) I. (440-461) zabranio je 450. brak i subakonima. I to je postalo
merodavnim na celom Zapadu.
1

Oigledno je, dakle, da je u vaseljenskoj crkvi, najpre na Zapadu, a potom i na
Istoku, zabranjena enidba episkopima (a na Zapadu, videli smo, i svim ostalim
crkvenim slubenicima), iako takva pravila nipoto nisu proisticala iz Biblije.
2

Nasuprot tome, apostoli su predvideli da e se u budunosti (u odnosu na njihovo
vreme) u okviru Crkve pojaviti lane nauke na osnovu kojih e stupanje u brak biti
zabranjeno:
A Duh izriito kae da e u poslednja vremena neki odstupiti od vere, obratie
panju na varljive duhove i demonske nauke, u licemerju laljivaca, koji su igosani u
svojoj savesti, koji zabranjuju stupanje u brak....
3

Zabrana nekim licima u okviru Crkve da se ene, po objavi Svetog Duha, spada u
domen otpadnitva od vere, koje je prouzrokovano usvajanjem demonskih nauka
pod uticajem varljivih duhova. Poto ve znamo da su ovakve zabrane proistekle
zbog usvajanja monake ivotne filozofije i verovanja u duhovnu uzvienost
bezbranih, koje su nastale pod dominantnim uticajem grke neznaboake misli,
onda nam nije potrebno da puno nagaamo o emu je to Duh kroz apostola govorio i
na ta je to upozoravao. Sasvim je sigurno da neoplatonizam i gnosticizam ne spadaju
u grupu Bogu ugodnih filozofiranja, ve nasuprot tome, u nauke koje nemaju nikakve
dodirne take sa evaneljem Isusa Hrista i zbog toga se svrstavaju meu demonske
nauke. Zabrana enidbe crkvenih stareina, i to ba onih koji ponajpre trebaju biti
oenjeni zbog takvog Gospodnjeg odreenja i pravilnog izvravanja svoje odgovorne
slube, ne moe poticati ni od koga drugog ve od neprijatelja Crkve Hristove, tj. od
samog neastivog.
Najtotalitarniji sistem na svetu
A zna se svaka neposlunost i protivljenje vrhovnom autoritetu povlai sobom
Crkveni sud i mogunost zabrane svetenodejstva, rainjenja i odluenja
(ekskomunikacije) od Crkve! Tako nalau kanoni zapisani u crkvenom Ustavu,
najtotalitarnijem spisu takve vrste na svetu, kako ga opisuju poznavaoci.
4

Zadnji deo upravo citiranog navoda predstavlja zakljuak koji se sasvim prirodno
namee ukoliko nepristrasno i objektivno prouimo crkveni ustav i kanone svetih
otaca, a koji se odnose na mnoge aspekte ivota vernika Istone crkve. Konkretno,
pomenuti tekst koji je izaao u Novinama Vranjskim odnosi se na iskljuenje iz
crkvene i verouiteljske slube akona V. S. od strane vladike vranjskog Pahomija, iz
razloga to je pomenuti svetenik stao na stranu dece koja su optuila vladiku zbog
seksualnog uznemiravanja i podsticanja na protivprirodni blud. Poput ovog svetenog
lica, jo nekoliko svetenika i monahinja je dolo pod veoma otar udar ep. Pahomija,
koji je oigledno odluio da se osveti onima koji su mu stali na put. Prema propisima

1
Na istom mestu. Naglasak moj.
2
Prema Bibliji, poput episkopa (nadglednika) i akoni (sluitelji) i prezviteri (stareine) treba da budu
oenjeni. Vidi: 1. Timoteju 3:12; Titu 1:5-6.
3
1. Timoteju 4:1-3. Naglasak moj.
4
Novine vranjske, 11. 9. 2003. god. str. 24. Naglasak moj.
301
koji vladaju u SPC (i drugim Pravoslavnim crkvama) episkop jedne eparhije je
apsolutni autoritet u svim verskim pitanjima na teritoriji koja mu je poverena. ak ni
patrijarh ne moe da doe u samovoljnu posetu nekoj eparhiji ili parohiji ako nije za to
dobio poziv ili dozvolu od mesnog episkopa.
1
Tako dakle, i posle vie meseci od
podizanja optunice protiv ep. Pahomija u kome se on tereti za pedofiliju i
homoseksualizam ispoljen prema maloletnicima, niko jo nije uspeo da pomenutog
vladiku pomeri sa njegove vladianske stolice.
Da su kanoni koji vae u Pravoslavlju zaista najnedemokratskiji i najtotalitarniji
propisi koji postoje na svetu, dokazau jo jednim veoma ozbiljnim primerom. Naime,
radi se o pravilima o postupanju prema iskuenicima i monasima koji prestupe zavet
apsolutne poslunosti, ili pak u sluaju kada padnu u greh sa nekom enom
(prekrivi zavet bezbranosti). Takoe, pravila se odnose i na one koji napuste
manastir u elji da zasnuju brak, poto su uvideli da ne mogu da se seksualno
uzdravaju, sa druge strane ne elei da zbog toga postanu homoseksualci ili
alkoholiari (poput nekih drugih u svom okruenju). Kao to smo spomenuli u prvom
delu poglavlja, monaki zaveti su celomudrenost (bezbranost), posluanje i
siromatvo. Polaui pomenute zavete, iskuenik se svojevoljno odrie svega to ga
vezuje za ovaj svet. Uvoenje u monaki red potvruje se i zapeauje monakim
postrigom (ianjem kose) i davanjem novog imena:
Osim novim imenom, ovo biva zapeaeno i postrigom, unakrsnim seenjem kose
na glavi. Iako se monaki postrig ne broji meu sedam svetih tajni, on je od Svetih
Otaca (Teodor Studit npr.) smatran svetom tajnom, najpriblinijom svetome krtenju.
Ba kao i krtenje, i monaki postrig je vean.
2

Ovako zamonaena osoba, prema crkvenim kanonima vie nikada nema prava da
se vrati u graansko drutvo i svetovan ivot. Ona treba da ivi u tiini, u postu i
molitvi, ne uestvujui ni u svetovnim niti pak u crkvenim poslovima, sem po
posebnom episkopovom doputenju.
3
Sveti oci prizivaju anatemu (prokletstvo) na
svakog monaha koji bi odluio da napusti manastir i posveti se drugaijem nainu
ivota:
Koji su jednom stupili u klir, ili su se kaluerstvu posvetili, nareujemo, da ne
mogu ve stupati ni u vojniku, ni u svjetsku slubu; a koji se na ovo usude, i ne
povrate se, pokajavi se, k onome to su radi Boga izabrali, neka budu anatema. (7.
kanon IV Vas. Sab.) (...) Naputanje manastira donosi anatemu.
4

Prema zakonu cara Justinijana (VI vek n. e.) koji je i strogim dravnim propisima
podravao i titio vizantijsku crkvu, monah koji bi napustio manastir i potom zadobio
neku svetovnu slubu, bio bi smesta prisilno vraen nazad, ime bi njegova svetovna
sluba prestala:
Slino Crkvi, i drava je donosila svoje zakone, kojima je podrala stav iznet u
kanonima. Iako danas u doba odvojenosti Crkve od drave, ti zakoni nemaju vanosti,
naveemo Justinijanov zakon, zato to na svoj nain svedoi istinu: Kaluer koji je
ostavio svoj manastir i preao svjetovnome ivotu, ako je sluajno ve dobio kakvu

1
Na istom mestu.
2
Sveti knez Lazar, godina esta, br. 2, 1998. god. Naglasak moj.
3
Na istom mestu (naveden: 4. kanon IV Vaseljenskog sabora).
4
Navedeno delo, str. 33. Naglasak moj.
302
graansku ili vojniku ast, neka se iste lii, i od dotinog episkopa, i oblasnog sudije
neka se odmah u manastir polje. (Nov. CXXIII c. 42).
1

to se tie onih ljudi koji su se zamonaili a potom uvideli da ne mogu iveti takvim
nainom ivota, pa su poeleli da zasnuju brak i vrate se ivljenju koje je Bog osmislio
za ljude, ni oni se nisu mogli nadati iskazivanju razumevanja od svojih
pretpostavljenih u veri. Crkveni kanoni nalau i u ovom sluaju veoma rigorozne mere,
koje ne samo da ugroavaju ve i bacaju pod noge dostojanstvo oveka kao bogolikog
stvorenja. Na takve osobe se baca prokletstvo, zatvaraju se pod prisilom u manastir sve
do smrti bez ikakve anse za zadobijanje spasenja i venog ivota. Evo kako glasi
propis kojeg su ustanovili sveti oci, a koji se odnosi na onoga koji je prestupio zavet
bezbranosti:
Ako koji kaluer napusti sveti in i bude jeo mesa i enu uzme, pak nee da se
povrati, takvoga treba podvrgnuti anatemi, te na silu ga opet obui u kaluersko
odijelo i zatvoriti ga u manastiru. (35. pravilo Nikifora Isp.). Ovo pravilo se
odnosi na monaha, koji sasvim napusti sveti monaki in, koji, dakle, i mesa jede, i
opti sa enom, i ode bespovratno iz manastira. Pravilo takvoga predaje anatemi. U
ovom ono stoji u saglasju sa navedenim 7. kanonom IV Vas. Sab. koji anatemie
monahe koji bespovratno odu iz manastira i monaki podvig zamene svetovnom
slubom. Pravilo pored anateme, nalae da se dotini, koji ne eli da se povrati svome
inu, na silu (upor. navedeni Justinijanov zakon) obue u kaluersko odelo i zatvori u
manastiru. Zato je ovo Svetitelj odredio, ako je dotini ve anatemisan?
Anatemisan ovek je izbaen iz Crkve za sva vremena, i osim toga on je i
proklet, dakle, stran svima (v. Jovan Zlatousti Homel. XVI in. epist. ad Romanos).
Takav ne moe biti monah, ali mu se silom oblai monako odelo, da bi se pokazalo da
ga i u propasti anateme, ak i tu, prate zaveti, koje je dao.
2

Slino sv. Nikiforu Ispovedniku, i sv. Vasilije Veliki za ovakve izoptenike propisuje
strogi zakon. Evo na koji nain ovaj svetitelj primenjuje Sveto pismo u ovom sluaju:
Kae Sveto Pismo: Ako ko protiv Boga sagrijei, ko e onda za nj moliti? Jer onaj,
koji sebe samoga prinese Bogu, a zatim se odmetne u drugaiji ivot, taj postade
svetogrdnik, jer sam sebe pokrade i odnese prinos dan Bogu. S pravom takvima vie ne
treba otvarati vrata bratstva, pa ak ni kad bi doli da se sklone pod krov prilikom
jednostavnog proputovanja.
3

Prema svetim ocima, takoe, ukoliko bivi monah zasnuje brak, Pravoslavna crkva
takvu branu zajednicu ne priznaje ve je smatra bludnom vezom:
Svako suivljavanje monaha sa enom jeste blud, pa i u sluaju da drava tu vezu
smatra brakom.
4

Monakome inu po sebi se ve razumije da odgovara bezbraje, bilo da je ovjek
dao zavjet ili ne (u starini ovaj zavet se nije obavezno polagao). Pokuaj sklapanja
braka monaha Svetitelj naziva predavanjem rasputnom i strasnom ivotu, a sami taj

1
Na istom mestu.
2
Isto, str. 36. Naglasak moj.
3
Isto, str. 37.
4
Isto, str. 31.
303
brak, ne smatra brakom, nego bludoinom svezom, koju treba svakim
nainom razvrgnuti.
1

Sva ova do sada pomenuta prestroga pravila koja vae za monahe (i monahinje) ali
i za iskuenike koji se jo nisu zamonaili primivi postrig (a ukoliko su iz nekog
razloga samo obukli monaku odeu; jer se zbog toga kasnije silom primoravaju da
se zamonae iako su moda u meuvremenu od monaenja odustali)
2
se verovatno ne
mogu nai ni u najtotalitarnijim i najdestruktivnijim sektama i kultovima. Kod nas je
poznato vie primera naputanja raznih pseudohrianskih organizacija od strane
njihovih viegodinjih lanova. Verovatno najpoznatiji je primer biveg pripadnika
Munove unifikacione crkve, mladia Vuka Andrejevia iz Beograda, koji je uz svesrdno
zalaganje svojih roditelja napokon zakljuio da mu u pomenutoj organizaciji nije
mesto. Na poetku, nije bilo nimalo lako da roditelji ubede Vuka da je krenuo
stranputicom, te se on opirao ideji da napusti kult. Meutim, kada je kasnije, konano,
odluio da napusti organizaciju, Munova crkva jednostavno nije posedovala
mehanizme kojima bi Vuka zadrala u svom lanstvu, te se pomenuti mladi sa
roditeljima vratio u Srbiju i u potpunosti raskinuo veze sa pomenutom organizacijom.
Hvala Bogu, nijedan totalitarni kult, koji egzistira u civilizovanim zemljama sveta,
nema naina da svoja stroga pravila nametne dravnim organima zemlje u kojoj
deluje. Stoga je mogue da se iz kandi nekakvih udovinih sekti izbave mnogi
njihovi pripadnici koji se predomisle i odlue da ih napuste. Meutim, u srednjem
veku, za vreme postojanja simfonije izmeu crkve i drave, kao to smo videli, strogi
crkveni zakoni su postajali i zakoni drave. Mnogi radikalniji bogoslovi i lanovi SPC,
prieljkuju da se u Srbiji dvadeset i prvog veka ponovo uspostavi isti ovaj
srednjevekovni odnos izmeu crkve i drave, a samim time i da svi Justinijanovi
zakoni ponovo postanu realnost. U svakom sluaju, i sa Justinijanovim zakonima i bez
njih, roditelji mladia i devojaka koji se danas u Srbiji monae (kao iz nekakvog
pomodarstva) moraju da znaju da vie nikada nee moi da raunaju na svoju decu
koju su izrodili i u njih uloili itav svoj ivot. Ukoliko bi se neko od zamonaenih
mladih ljudi i predomislio, istupio iz manastira i oenio se (ili udala se - ako je u
pitanju devojka) na radost svojih roditelja, kao to se vidi iz kanona svetih otaca,
proao bi neuporedivo loije od Vuka Andrejevia. Bio bi anatemisan i doveka proklet,
bez mogunosti spasenja, a povrh toga i uhapen i strpan u manastirski zatvor da
doveka proklinje dan kada je roen i kada je uo duepogubnu nauku na osnovu koje
je, zaveden, i stupio u monaki red.

1
Isto, str. 41. Naglasak moj. Moda bi bilo uputno naglasiti i to da se prema uenju otaca (nasuprot
biblijskoj nauci) i svaki graanski brak koji nije potvren u crkvi od strane pravoslavnog svetenika,
smatra bludnom vezom jer takav brak nije sklopljen sa Boijim blagoslovom te je kao takav pred Bogom
nevaei. (Da Pravoslavna crkva smatra graanski brak bludnitvom, to e rei da vei deo srpskog
naroda ivi u bludu (a to se pogotovo odnosi na one osobe venane graanskim brakom (a ne i crkvenim)
u doba socijalizma), uo sam na predavanju u zgradi eparhije timoke sredinom 90-tih od ep. timokog
Justina Stefanovia).
2
Vidi: Isto str. 42.
304
Kako pravoslavni objanjavaju poreklo ovih strogih pravila?
Volja i zaveti oveka poloeni su pred Crkvom. U Crkvi Bog svetom tajnom
monakoga postriga oveka ustrojava, osveuje ga i telom i duom kao monaha. Ovaj
savez se polae u Crkvu na uvanje, i zaista, mnotvom kanona Crkva ga uva prema
pravilu: to je Bog sastavio ovjek da ne rastavlja (Matej 19, 6.)
1

Kao to smo, dakle, mogli da upravo proitamo, propis da se monah na silu mora
da dri u manastiru makar on to uopte vie ne eleo, zasniva se na izjavi Gospoda
Isusa Hrista iz ev. po Mateju 19:6. Radi boljeg razumevanja ove Gospodnje poruke, iz
koje toboe proizilazi ono to su pravoslavni razumeli, naveu jo nekoliko stihova,
koji sa ovim pomenutim ine celokupni kontekst:
I pristupie mu fariseji kuajui ga i govorei: da li sme ovek da otpusti svoju
enu za svaku krivicu? A on odgovori i ree: zar niste itali da ih je tvorac od poetka
stvorio kao muko i ensko, i ree: Zato e ovek ostaviti oca i majku i prionue uz
enu svoju, i bie dvoje jedno telo? Tako nisu vie dva nego jedno telo. to je dakle
Bog sastavio, ovek neka ne rastavlja.
2

Moemo odmah i to sa velikim pravom da se zapitamo kakve veze ima pomenuti
Hristov govor sa opisanom manastirskom prisilom? Kao to je oigledno, stih kojim se
opravdava stalno trajanje monakih zaveta, u smislu neprestane veze monaha sa
manastirom i zavetima koje je na monaenju poloio, se zapravo odnosi na neto to sa
usamljenikim ivotom nema ama ba nikakve veze a to je neraskidivost brane
zajednice. Ono to jasno proizilazi iz mnogih tekstova Svetog pisma (izmeu ostalih i 1.
Kor. 7. gl.), svaki brak sklopljen prema vaeim drutvenim propisima (bez obzira to
nije sklopljen u verskoj zajednici) je punovaan pred Bogom i ne sme biti raskidan od
strane treih lica. Takoe je jasno, iz svih naih dosadanjih prouavanja, da veza
monaha sa manastirom uz polaganje ljudskim telesnim umom izmiljenih zaveta (uz
primetan demonski uticaj) ne samo da nema nikakve vanosti pred Bogom (jer je On
nije ni ustanovio) ve se direktno protivi Njegovoj volji objavljenoj u Svetoj Rei.
Zapravo, veliki je greh pred Gospodom na silu raskidati brak oveka (ili ene) koji je
posluao rei apostola Pavla. A on je kazao da ljudi ako ne mogu da se uzdravaju,
neka stupe u brak, jer je bolje stupati u brak nego raspaljen patiti.
3
Oigledno je da je
stih iz ev. po Mateju 19:6 u potpunosti istrgnut iz konteksta i njegovog pravog
znaenja, da bi dokazao ono to je na osnovu Pisma nedokazivo, a to je nekakva
bogougodna sveza monaha sa njegovim manastirom. Upravo suprotno, svetootaki
propis da brak treba po svaku cenu razvrgnuti jeste onaj koji se u potpunosti
suprotstavlja Boijoj Rei i Njegovoj volji objavljenoj hrianskom rodu u Knjizi nad
knjigama.
Na kraju ovog poglavlja elim da se upoznamo sa jednim od mnotva primera
negativnog uticaja monake ivotne filozofije na pripadnike srpskog (i ostalih
pravoslavnih) naroda. I ovaj primer bi mogao da pokrene na razmiljanje mnoge moje
itaoce u ijem se okruenju nalaze i ive osobe koje se zanose milju o svom
eventualnom buduem monaenju, da bi ih na vreme spreili od te sulude ideje.

1
Isto, str. 40. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 19:3-6. Naglasak moj.
3
1. Korinanima 7:9.
305
Kao to smo ranije uvideli, monaki zaveti podrazumevaju ne samo odricanje od
braka i bogatstva, ve i bukvalno naputanje svoje porodice i rodbine kao i odricanje
od drave u kojoj se do tada ivelo.
1
Ono to je, naravno, najvei problem jeste
injenica da Pravoslavna crkva smatra da je ovakvo izrazito negativno ponaanje
monaha koje ona propisuje, a koje emo sada pomenuti vredno pohvale. to je jo
gore, vei deo srpskog naroda, ne poznajui prirodu monatva niti pak ono to se
njime podrazumeva, podrava bez razmiljanja sve to crkva propisuje, ma koliko se to
kosilo sa osnovnim moralnim normama koje vae u jednom civilizovanom ljudskom
drutvu. U isto vreme, borei se protiv satanista i drugih destruktivnih kultova
2
za koje
tvrdi da vre fiziko i psihiko otuenje pojedinaca odvajajui ih od svojih porodica i
vrei mentalnu manipulaciju, u okviru Pravoslavlja se odigrava gotovo istovetan
scenario. Zato molim svakog svog itaoca da vrlo paljivo proita opis sledeeg
dogaaja:
I tako, u toj prii, uz odlinu kafu, sve do posnog ruka, moglo se mnogo ega
udnog i neobinog uti. Mnogim monasima svetogorskim jo su ivi roditelji. Jednom
je hilandarskom monahu doao u posetu otac. On je poao pred njega u liman Dafni.
Videli se nisu dvadeset pet godina. Kad je dananji hilandarski monah, o kome
govorim poao od kue, bio je deak kao i svi deaci i imao je devojicu sa golubovima
u koulji, a selo je cvetalo, napamet.
Otac ko otac, preao je toliki put da vidi sina. I umesto deaka njega je doekao
monah zarastao u sedu bradu do oiju, sa perinom i oima koje su bile iste one oi, ali
drukijeg sjaja, drugog izgleda.
Otac je pobledeo kad mu ovaj monah ree:
- Oe!
- Jesi li ti moj sin!?!
- Jesam, oe, ja sam tvoj sin!
Onda se stari izgubio. Poboleo i poeo da mre.
Monah se udaljio i saekao, pa opet priao, a otac opet upita:
- Jesi li zaista, ti, moj sin?!
Kad monah ree opet da je stvarno njegov sin, stari je potamneo kao bor
posle groma. I, celim putem na mulama jaui, vikao je po gori nerazgovetne i
nevezane reenice.
Ostao je mesec dana uz svog sina, tu, u manastiru. Nou, dugo razgovarali su o
tome kako mu je on bio nada. Kako je mislio da e mu dovesti mladu, uvee kad se
pale prve zvezde, ali monah mu je govorio o tome da ga smatra mrtvim i da razume
to on na elu lobanja monakih u kosturnici, s veeri ispisuje imena monaha.
(Monah je u zemlji tri godine a onda se prenosi u kosturnicu). Kad je odlazio, stalno je
vikao po gori:
- Bojim se! Bojim se! Sine, svega se bojim!
Sin je takoe ponavljao:

1
Monah, da bi izgradio sebe i zadobio vrline, kida veze sa materijalnim svetom i ivi stranim ivotom,
drukijim od ostalih po svemu: po mestu boravka, po odei, po ishrani, po ponaanju (otuda: INOK,
inakovij, drukiji). Begstvom u pustinju on odbacuje otadbinu, srodnike, imovinu. Sv. knez Lazar,
br. 2. 1993. god. str. 186. Naglasak moj.
2
Meu koje potpuno neopravdano svrstava i mnoge evaneoske - protestantske verske zajednice (vidi
detaljnije o tome u poglavlju Crkva koja proganja).
306
- Smatraj me mrtvim, i, pii mi. Mene nema vie!
Bilo je to strano, ta stareva rana, taj ne zamireni oiljak. (Putovanja grenog
Elefterija, Slovo Ljubve, Beograd 1971).
1

Ono to posebno zapanjuje u ovom tekstu jeste injenica da, sudei po strogoi
monakih zaveta, najverovatnije svaki monah zastupa istovetan stav prema svojim
najbliim krvnim srodnicima - poput ovog svetogorca. U navedenoj istinitoj prii,
kojom se pravoslavni oigledno ponose, pomenuti siroti otac je u pravom smislu
skrenuo sa uma, od bola, kada je ugledao svoga sina isposnika. Izrazi kao to su:
stari se izgubio, poboleo i poeo da mre, potamneo kao bor posle groma; ta
mogu drugo da oznaavaju nego duboku duevnu agoniju kroz koju je prolazio? Kao i
svaki roditelj, smatrao je da e ga sin u svoje vreme obradovati enidbom i unucima
koja e se sedeti u krilu svoga srenog dede. Umesto toga, protivno volji roditelja (to
nam dokazuje re da je ovaj kao deak poao od kue, nasuprot oevom nadanju
sinovljevoj enidbi) ovaj nezreli mladi je svojim odlaskom u manastir roditeljima
priredio alost kakvu ovek doivljava samo prilikom smrti najblie voljene osobe. I,
kojim je reima ovaj veliki duhovnik i podvinik sa Svete Gore doekao svoga oca?
Da li sa reima pokajanja zbog oevidnog bola i razoarenja koje je video na licu svoga
roditelja? Nipoto! Rei koje je ovaj svetitelj naao za shodno da posle 25 godina
najvie ponavlja ljubavlju i bolom ispunjenom oevom srcu koje je krvarilo, koje su se
kao noevi zabijale i parale njegovo bie i njegov um, bile su: Smatraj me mrtvim...
mene vie nema! Oevo izbezumljeno vikanje po gori dok je odlazio svojoj, zbog
sinovljevog otuenja, opusteloj kui, je samo jo jedan dokaz dokle jednu zdravu
porodicu mogu dovesti nebiblijska i neljudska monaka pravila proizala iz religija
suprotnih izvornoj hrianskoj nauci. Gotovo da nije ni potrebno da istiem koliko je
ovakav odnos hrianina prema svojim roditeljima u suprotnosti sa uenjem Svetog
pisma. Naime, peta Boija zapovest iz Dekaloga glasi:
Potuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod
Bog tvoj. (2. Mojs. 20:12).
Apostol Pavle u Novom zavetu potvruje da pravi hriani moraju potovati, voleti i
voditi brigu o svojim roditeljima uvek, a pogotovo u njihovoj starosti:
Ako (...) ima decu ili unuad, neka prvo naue svoju kuu potovati i roditeljima
uzdarje uzvraati; jer je to ugodno pred Bogom.
2

A ko ne vodi brigu o svojima, naroito o domaima, odrekao se vere i gori je od
onoga koji ne veruje.
3

No, oigledno je, da samo jo i to spomenem, da je na bezimeni monah sa Svete
Gore smatrao da je od enidbe i daljeg upravljanja domainstvom svoga oca mnogo
uzvienije rovanje po grobovima, iskopavanje monakih kostiju i pisanje po mrtvakim
lobanjama. Uostalom, ovaj nazovi sin je uputio svoga oca da razume to on na elu
lobanja monakih u kosturnici, s veeri ispisuje imena monaha. Obiaj da se tri
godine nakon smrti hriana iskopavaju njihovi raspadnuti leevi i da se pie po
lobanjama nipoto ovaj monah nije mogao da pronae u Bibliji. Ovako neto je

1
Osam vekova Hilandara, Nin, specijalni dodatak, 15. januar 1998. god. str. 28. Autor teksta Dani i noi
hilandarske - Slobodan Markovi. Naglasak moj.
2
1. Timoteju 5:4. Naglasak moj.
3
1. Timoteju 5:8. Naglasak moj.
307
monatvo moglo da usvoji samo iz nekog neznaboakog kulta (kao to je i samo iz
neznabotva proisteklo).
Prof. dr Veselin Ili, u svojoj knjizi Religija i kultura, navodi izmeu ostalog i
injenice o tome da se kult lobanja ouvao jo iz davnih vremena, kada su ljudi
verovali da sauvane i u blizini pohranjene lobanje umrlih obezbeuju prisutnost
samih pokojnika u drutvu ivih:
U Hilandaru se ve vekovima uvaju preparirane lobanje monaha. Izvesno je da
se jedan od skrivenih zaboravljenih razloga moe traiti i u meto-religijskim
slojevima drutvene svesti iz kojih je oformljen najpre kult lobanje a potom kult
pretka.
1

Siguran sam da e se svaka civilizovana i zdravomislea osoba u naem narodu
sloiti sa mnom da je primer koji sam maloas spomenuo (o sinu koji je za svoju
porodicu mrtav te koji se bavi iskopavanjem kostiju i pisanjem po lobanjama, umesto
da se eni i ivi u okviru svoje porodice bivajui svima na blagoslov) za svaku osudu.
U vreme kada je mladi Dimitrije Obradovi, kasnije nareeni Dositej, stupao po
prvi put u manastir, sa njime je u drutvu bio i jedan od njegovih drugova po imenu
Niko. Poto je proteklo vie dana od njihovog dolaska, na manastirskim vratima se
pojavila Nikova mati, sva zajapurena i veoma ljuta. Poto je sin bez njenog pristanka
otiao meu monahe, elela je poto-poto da ga vrati kui. Evo kako je Dositej docnije
opisao ovaj donekle komian ali zapravo veoma ozbiljan i ispravan potez deakove
majke:
No pre nego ponem moj nain itija u Hopovu, neka nakratko javim to se je s
mojim Nikom uradilo.
On je vesma trudoljubiv bio, crkvu istei, svee i sve to je u crkvi nametajui,
tako da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No po mesecu dana eto ti njegove
matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako ue u ogradu manastirsku, stane
nasred avlije, pak pone psovati i ruiti kaluere, viui da ako joj namah dete
njeno ne dadu, da e taj as saei manastir, crkvu i kaluere, govorei da
ako su kalueri radi decu imati, nek se ene ka i ostali ljudi, pak nek raaju i hrane
decu. Neki Dionisije Horvaanin, iz Garevice rodom, reit ovek i odve drzostan, sie
k njoj da vidi to stoji vika i da viku s vikom predusretne; no nae se u velikom rusvaju
i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila da bi na
sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostrui i podigne, rekao bi isto da se
upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. Bre mi dete na sredu vikne sa
gromovitim glasom na Dionisija jer, ako te epam, svu u ti bradu oupati i oi u
ti iskopati! Ne raaju se deca kaono to ti misli, nijedna vero crna! Ovi nije znao
kojim se je putem vratio. Bre bolje polju joj sina, kojega kad upazi u mirski haljina
i vidi da se nije bio jot pocrnio utoli se.
2

Budui da je znala kakav je bio monaki ivot u to vreme u srpskim manastirima
3
, a
u isto vreme bivajui svesna da od njenog sina nee biti ono u ta je ona polagala nade

1
Ili, na str. 188. Naglasak moj.
2
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 121. Naglasak moj.
3
Prema reima samoga igumana manastira Hopovo Teodora Milutinovia izreenih mladome Dositeju,
tadanji ivot monaha se svodio na ispijanje alkoholnih pia (vina i rakije) a ne na duhovnom
prosveivanju naroda: Na sav ivot prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i
obrue, naa je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i ljivovici godina. Dositej Obradovi,
Izabrani spisi, str. 131-132. Naglasak moj. A Milka Stankovi u svom delu dodaje: Dositej je shvatio, vrlo
308
ukoliko ostane u manastiru postupila je upravo onako kako bi trebao da postupi i
svaki drugi srpski roditelj kada mu dete (iako punoletno) odlui da pogazi roditeljsku
ljubav monaei se i polaui zavete koji nalau da bude mrtvo za svoje najblie (a
ivo za bavljenje kojekakvim manastirskim grobarskim zanatima i sl.). Poto je
monaki nain ivota oduvek podrazumevao, biblijski gledano, isto gubljenje
vremena za onoga koji se zamonaio, a propast za porodicu iz koje je otiao, mudri
episkop Georgije Popovi je preporuio veoma dobar lek protiv umnoavanja ovakvoga
zla:
Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! (...) Pokor i sramota
srpskom imenu! Barem nek se odree ovog potenog imena, nek se kako drugojaije
zove i neka ne sramoti rod svoj.
1

to mi moemo, ovo je: mirske svetenike u manastire silom ne goniti; ne
doputati nipoto da se mladi ljudi kaluere. Malo e se ko posle dvadeset
godina pokalueriti kad sebe pozna, a navlastito kad sazna ta je monah, ta li se od
njega iziskuje.
2

Iskreno se nadam da e svaki italac ovog poglavlja, posle sagledavanja svih
injenica i argumenata koje sam izneo, doneti ispravan sud o monasticizmu u okviru
Istone crkve.
Moje lino presvedoenje jeste da je i monaka ivotna filozofija krajnje nebiblijska
poput mnogih drugih pravoslavnih doktrina koje smo ve prouili i sa kojima emo se
tek baviti u ovoj knjizi.

brzo, da je ta ista nepismena bratija sastavljena od neukih, samoivih, prostih, lakomih lenjivaca i
pijanaca intriganata i spletkaroa koji su jedno propovedali, a vodili sasvim drugaiji, licemeran i
raspusan ivot, tonui do dna najnieg morala, poev od kraa, pa do zloupotreba i mita. Citat iz:
Prometej sa Balkana, Kekec, 1989. str. 34.
1
Navedeno delo, str. 96-97. Naglasak moj.
2
Isto, str. 103. Naglasak moj.
309
11.

ITIJA SVETIH

A ja sednem dole i ponem itati itije svete Jevdokije, prvi dan marta meseca.
Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi naem, ostanu prolozi za nita. S kakvim
userdijem i toplotom srca sam itao i sve od rei do rei upamtio! Kamo tada knjige
one koje su danas u rukam! E vreme zlatno, za vavek izgubljeno! Iz scile uteem, pak
upadnem u Harivdu iz prologa u itija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti
neprealjena! No onda ja sam mislio: ko je sreniji od mene? itija itati, take knjige
velike! Nigde toga na svetu nejma!
1

Dositej Obradovi
Nee ti vavek itija itati omrazie ti se jedanput poee i druge, pametnije
knjige itati.
2

iguman Teodor Milutinovi
U pravoslavnoj crkvenoj literaturi postoji jedan posebni knjievni opus koji se
naziva svetakim itijima. Ona predstavljaju opise ivota (biografije, odnosno
hagiografije) mnogobrojnih svetitelja Istone crkve (a pre 1054. god. i crkve na
Zapadu), u kojima su predstavljena verska uenja kao i razna udesa vezana za svakog
ponaosob.
Dve najvee zbirke svetakih itija na srpskom jeziku koje su dostupne naem
domaem itaocu jesu itija svetih u 12 tomova, pisana od strane arhimandrita Justina
Popovia u izdanju manastira elije kod Valjeva, i Ohridski prolog vladike Nikolaja
Velimirovia. Ova dela su sastavljena poput dnevnog itanja za celu godinu, i opisuju,
poevi od 1. januara po starom, julijanskom kalendaru, razliite dogaaje temeljene
na biblijskim, apokrifnim i istorijskim tekstovima, kao i razliitim legendama nastalim
tokom vekova.
Justin Popovi, u svom predgovoru Velimirovievom Ohridskom prologu izrekao je
neto to elim da zajedno podvrgnemo detaljnom preispitivanju u svetlu Svetog
pisma. Njegove rei naime glase:
Otkako je Srpskog roda, nije bilo mudrije, i bogomudrije, srpske knjige od
Ohridskog Prologa Vladike Nikolaja. I zato: ni besmrtnije, ni vanije srpske knjige. I
kroza sve to: ni korisnije, jer je od vene koristi za srpskoga oveka i njegova obadva
ivota u obadva sveta.
Ohridski Prolog je Srpsko Evanelje, veno Srpsko Evanelje. U njemu je sve to
uvek treba srpskoj dui u obadva sveta, sve to nadivljuje nae zemaljske smrti, sve
to savlauje i umrtvljuje nae grehe, i strasti. (...) Eto, to je Ohridski prolog, to Srpsko
Evanelje. (...) Ohridski prolog najnuniji prirunik sveti prirunik, najnuniji
trebnik sveti trebnik svakoj srpskoj dui, i dui vascele zemaljske Srbije koja
naseljuje i nebesku Srbiju.
3


1
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 117-118.
2
Isto, str. 123.
3
Ohridski prolog, Glas Crkve, abac 2000. god. (predgovor); Naglasak moj.
310
Dakle, prema reima ave Justina, Ohridski prolog predstavlja veno srpsko
evanelje koje je neophodno za spasenje naeg naroda, i najpotrebnija knjiga koju
svaki Srbin treba da poseduje. U itavom predgovoru se ni na jednom mestu ne
spominje Sveto pismo koje bi, ustvari, trebalo da bude ta, za spasenje, najpotrebnija
knjiga. Umesto da nas upuuje na itanje Biblije i ivljenje u skladu sa Boijom Rei,
ava Justin veli da svako od nas moe da postane idealnim, venim ovekom ako se
pridrava i ivi u skladu sa primerima iz Nikolajeve knjige
1
:
Kako? Ohridskim Prologom. Probajmo: ivimo po njemu iz dana u dan, iz noi u
no, neka nas on vodi i rukovodi kroz sve nae dane i noi, pa emo i osetiti u sebi, i
graditi u sebi, i na kraju izgraditi u sebi Venoga oveka.
2

U svakom sluaju, ne mislim da je pred nama ba tako teak zadatak, da uporedimo
versko uenje i pripovesti koje proizilaze iz ovog veitog srpskog evanelja sa pravim
Hristovim, uistinu veitim evaneljem opisanim u Knjizi nad knjigama.
Na samom poetku poglavlja naveo sam tekst ispisan prvobitno perom Dositeja
Obradovia, u kome je on opisao svoje aljenje zbog protraene mladosti tokom koje
je, zbog sopstvene nezrelosti, obraao panju i verovao u legendarne prie iz prolosti
a koje su opisane u svetakim itijima. No, da li je Dositej bio u pravu? Da li je ovaj
srpski prosvetitelj, na ija su dela baene anateme (prokletstva) od strane tadanjeg
vaseljenskog carigradskog patrijarha Antima V
3
, uistinu ispravno i u svetlu
novozavetnog hrianstva procenio vrednost pripovetki iz, kako ih je u mladosti
nazivao, tih velikih knjiga? Kao to emo se zajedno uveriti, budui dobar poznavalac
evanelja Hristovog, Dositej je potpuno pravilno postupio kada je itija svetih
proglasio smenim i ludim basnama. Pre nego to se okrenemo od ovog srpskog
velikana ka drugim primerima iz pomenute pravoslavne lektire, elim da sagledamo
itije prepodobnoga Pajsija Velikog, koje je i prosvetitelj pre dva veka na svoj nain
prokomentarisao. Pored toga to u za koji trenutak navesti tekst iz Obradovievog
dela, nastaviu i sa detaljima koje on nije spomenuo, a koji se u itijima nalaze.
itije prepodobnoga Pajsija
Ko ne zna ta su itija, neka uje od hiljade samo jednu malenu povjest, koje sam
ja ne itao kako se ita, nego sa svim grlom gutao i prodirao, koje sam verovao kako
god Jevangelije, i nad kojim sam tako gorko plakao da sam vid oni pokvario. Nek
uje, velim, pak ako ima srce loveesko, nek me ne ali i nek nad mojom bednom
mladostiju ne uzdahne, ako moe.
U itiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos siao sa neba i doao u
pustinju da ga poseti. P[repodobni] Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru
otide Hristos; voda, s kojom su noge oprate ostane u leenu. Eto ti od nekuda doe
uenik Pajsijev, trai vode da pije. Nejma; poharena voda. Veli mu starac da pije vodu
iz leena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj. Nee da pije,
govorei: Kako u ja pomije piti? govori mu starac: Bre, pij, pij, jer e se kajati, i to
mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od ei koliko da se ne pokae sasvim

1
Do sada sam, u ovoj knjizi, ve naveo mnotvo svetakih primera kao i uenja svetih otaca zapisanih u
Prologu, koji su se svi zajedno pokazali nebiblijskim i pogrenim.
2
Na istom mestu.
3
Vidi kod: Milka Stankovi, Prometej sa Balkana, str. 164-166.
311
neposluan, pomisli u sebi: zatvoriu oi pak u je piti, makar da bih se znao otrovati.
Ode, gleda u leen; hoe, nestalo vode iz leena. Vie starca: Stare, nestade vode;
sad leen pun bijae, pak u jedan mah ostade prazan i suv kao dlan. Ha, odgovara
starac, nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer e se kajati. A kad mu kaza kakva
je to voda bila, i proaja.
1

Tada mu ree Prepodobni: Doiveo si, o edo, nagradu za svoju neposlunost, to
jest, lien si boanskih darova. uvi to uenik, zaali mnogo, pa trei ka umivaoniku,
nita ne nae i ree starcu: Ne nalazim, oe, vodu u umivaoniku da bih pio. A
boanstveni Pajsije mu ree: Pa kako je mogue da nae kad si sebe uinio
nedostojnim, jer neposlunost tera dar od neposlunog, dok posluanje ga, naravno,
donosi posluniku. A uenik, oalostivi se za ovo to u upita: Koji je bio onaj veliki
dar kojeg sam lien? I kako nestade iz umivaonika? A Prepodobni mu ispria sve to
se zbilo, kako smo napred naveli, rekavi jo i ovo: Poto si ostao u neposluanju i nisi
pristao da pije onu vodu kad ti je triput zapoveeno, zato je s neba siao aneo
Gospodnji i sa velikom pobonou uzev u svoje ruke onu svetenu upotrebljenu vodu,
vrati se na nebo. I uvi to uenik, uasnu se i uplai od kazivanja te dugo ostade bez
glasa; potom je, doav k sebi, plakao i tugovao zbog svoje propasti, ridajui: Teko
meni jadniku! Kakvu vrstu velikog dobra izgubih! Koji lukavi demon ne dade mi da u
tome uivam! I poto takvim reima oplaka sebe, i pokaja se, sa suzama je traio da
nae milost.
2

Nakon to je, dakle, Pajsijev uenik saznao kakva je to voda bila u lavoru i kakvu je
veliku blagodat izgubio jer je nije popio
3
, pao je u veliko oajanje. Nije nikako mogao
sebi da oprosti to je uinio greh neposluanja (drugi od tri monaka zaveta o kojima
smo govorili u prethodnom poglavlju) naspram zapovesti Pajsijeve. Poto je uvideo svu
neutenost svoga uenika, prepodobni ga je ohrabrio da od sada bude posluan da ne
bi ponovo bio lien blagoslova. Iako je uenik za kratko dobio utehu, posle nekog
vremena je poeo ponovo da oajava zbog proputenog nebeskog blagoslova, koji se
sastojao u pijenju pomenute prljave vode. Zato je otiao ponovo svom uitelju i rekao
mu da ga poalje nekom drugom, iskusnijem starcu, da bi tamo pronaao utehu i
olakanje:
A boanstveni Pajsije, uzev malo hleba, dade ga ueniku i ree mu: Uzmi ovaj hleb
i idi u onaj grad. Blizu zidine grada, na desnoj strani, nai e siromanog oveka koji
sedi na ubritu, kamenovan od dece i ismejan, pa mu daj ovaj hleb. Od njega e
bogolepno uti ono to je korisno.
4


1
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.
2
Jeromonah Pajsije Hilandarac, Prepodobni Pajsije Veliki, Beograd 1989. god. Izdava: Manastir svetog
arhiakona Stefana u Slancima kod Beograda metoh manastira Hilandara. Naglasak moj.
3
Sline zapovesti ovoj o ispijanju vode upotrebljene za pranje nogu, svojim uenicima su izdavali (kako bi se
to danas nazvalo u cilju ispiranja mozgova) i ostali sveti pustinjski oci. Evo ta nam o tome ukratko
saoptava istoriar Vil Djurant: U manastirima je opat zahtevao apsolutnu disciplinu i novajlije
podvrgavao probama izdajui im bizarna nareenja. Jedan opat (kae pria) naredio je nekom
novajliji da skoi u plamteu pe; novajlija je posluao; plamen je ustuknuo da bi on mogao da proe.
Jednom drugom monahu je reeno da opatov tap zabode u zemlju i zaliva ga sve dok ovaj ne procveta;
godinama je on, svakoga dana, iao na Nil, udaljen dve milje, i donosio vodu da zalije tap; tree godine
Bog se saalio na njega i tap je procvetao. Istorija civilizacije, Doba vere, prvi deo, str. 80. Naglasak moj.
4
Prepodobni Pajsije Veliki, str. 114. Naglasak moj.
312
Nakon to je uenik uinio onako kako mu je bilo zapoveeno i odneo hleb onome
koji je sedeo kraj gradskih zidina, ovaj ga je upitao za Pajsija i ukorio zbog
neposluanja. Idi dakle i potini se svome starcu velikom Pajsiju, rekao mu je, jer
onaj koji se ne pokorava njemu taj se ne pokorava ni naredbama
Spasitelja naeg Hrista.
1
Iako je ovaj ukor delovao i uenik Pajsijev se za kratko
vreme primirio, njegova savest ga je ponovo poela da proganja. Plaui zbog tete
koju je pretrpeo zbog neposluanja, ponovo je molio svoga uitelja da mu dopusti da
ide svetitelju koji je sedeo na ubritu. Iako mu je Pajsije govorio da ne ide, uenik se
ponovo uini neposlunim. Posle mnogog moljenja, prepodobni mu ree da se onaj
ovek upokojio i to tako to je, predvidevi svoju smrt, sa jo dvojicom svetih otiao i
upao u nekakvu grobnicu u kojoj su, potom, sva trojica umrla. Pajsije ree ueniku da
ode do tog groba i vaskrsne mrtvaca, da bi mu ovaj dao potrebne savete. Poto je
uenik otrao i uinio to mu je prepodobni zapovedio, odmah ustade mrtvac i kaza
mu:
Zato mi se ne pokorava kad sam ti rekao da se potini svom starcu? Idi, dakle, i
potini se njemu bez dvoumljenja, i sluaj rei njegove ako hoe da se spase, jer ko
se ne pokorava njegovim reima zaista se protivi Hristovim zapovestima. To
rekavi, pokojnik opet usnu. A uenik divei se, vrati se blaenom Pajsiju i ispria mu
sve do detalja te se otada i ubudue umirie njegove misli.
2

Evo, tako ukratko glasi jedan deo pripovesti iz itija prepodobnoga Pajsija. Iz njega
je najvanije to smo nauili to da Gospod odobrava monasticizam i monake zavete,
da blagosilja monahe pustinjake, lino ih poseuje, ostavlja prljavu vodu za pie kao
blagoslov i upuuje uenike na bespogovornu poslunost njihovom stareini. Takoe,
tu su i svetitelji koji ive na ubritima (ivljenje na ubritu je, verovatno, jedan od
primera na koji nas je ava Justin uputio da se ugledamo radi postizanja savrenstva i
venog ivota), njihovo vaskrsavanje iz mrtvih
3
i upuivanje na to da rei svetiteljeve
vrede kao i Spasiteljeve, te da onaj koji ne slua svete oce ni Hristu nije posluan! U
prethodnom poglavlju smo argumentovano potvrdili i ustanovili da se nauke, poput
ovih maloas pobrojanih, nimalo ne temelje na Bibliji, te da stoga nisu Bogu ugodne.
Pravoslavna crkva, oigledno nemajui biblijske argumente za dokazivanje svoga

1
Isto, str. 115. Naglasak moj.
2
Isto, str. 115-116. Naglasak moj.
3
Da ovo vaskrsenje i nije neko veliko udo, te da se u itijima moe pronai pomen mnogo znamenitijih
udesa, svedoi i primer buenja takozvanih spavaa, sedmorice mladia (rimskih vojnika) koji su
zaspali u jednoj peini na brdu blizu grada Efesa. Naime, poto su odbili da posluaju zapovest cara Dekija
(249-251. god) da ubijaju hriane, ovi mladii su se sakrili u pomenutu peinu da bi izbegli carev gnev.
Kad to car sazna, naredi, da se peina zazida. Bog pak po dalekosenom promislu Svome pusti na mladie
jedan udnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i Rufin, potajni hriani, dadoe uzidati i jedan
kovei od bakra sa olovnim ploama, na kojima behu ispisana imena ovih mladia i njihova muenika
smrt u vreme cara Dekija. Prolo je od tada preko 200 godina.
Za vreme hrianskog cara Teodosija Mlaeg (408-450) nastao je spor u Crkvi u vezi vaskrsenja mrtvih, u
koje neki nisu verovali. Usliivi molitvu ovog pobonog cara, u kojoj je vapio Bogu da na neki poseban
nain uveri u mogunost vaskrsenja one koji su sumnjali, Gospod je uinio da se spavai probude i pred
svima daju svedoanstvo o vaskrsenju. Nakon to se za ovo udo svuda ulo i sam car sa svitom sa njima
razgovarao, mladii su, sedam dana nakon svoga uskrsnua, ponovo usnuli snom mrtvim, da ekaju
opte vaskrsenje. (Vidi: Prolog, 4. avgust). Pajsije Hilandarac veli da su ovi spavai bili u stanju sna
preko trista godina, to se oigledno ne poklapa ak ni sa istorijskim podacima o vremenima vladavine
cara Dekija i Teodosija (Vidi: Prep. Pajsije Veliki, str. 74-75).
313
verovanja, pribegava izmiljanju a kasnije i verovanju u razne legendarne prie. Evo
kako je mudri Dositej prokomentarisao ovu priu iz itija:
Evo, brao, s hiljadu hiljada ovakvih basna puna su itija svetih. Ovo sam verovao i
nad ovim gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski dervii bi li
mogli smeniju i luu basnu izmisliti? Sramota ne samo svetoga hristijanskoga
imena nego celoga eloveeskoga roda da se ovakve i ovima podobne beslovesne
basne u hristijanskim knjigam nahode, da se itaju i da se veruju.
1

Evo jo jedne epizode iz itija ovog svetitelja, a koju spominje i Dositej u svojim
delima:
Jednom prilikom, kada je sv. Jovan Kolov zaeleo da poseti prepodobnog Pajsija u
njegovoj keliji, zauo je da unutar prostorije ovaj Boiji sluga sa nekim razgovara.
Saekao je izvesno vreme, da ne bi remetio priu, a onda napravivi buku, stavio do
znanja Pajsiju da nekoga ima pred vratima. Izaavi napolje, prepodobni se vrlo
obradova ugledavi svoga prijatelja Jovana. Nakon to je bio uveden u keliju, Pajsijev
gost je ostao iznenaen injenicom da je ona prazna te da nema nikoga, iako je do
maloas jasno uo razgovor dvojice ljudi. Posle postavljenog pitanja i molbe za
objanjenjem te tajne, Pajsije mu je ovako odgovorio:
Najdrai od prijatelja! ovaj koga si uo da razgovara sa mnom bio je veliki
Konstantin, prvi car hriana, a siao je s neba, poslat od Boga, i ree mi: Blaeni ste
vi koji ste se udostojili da imate jedinstveno ureenje, jer zaista je vae revnosno
blaenstvo od Spasitelja. A ja, rekavi njemu: pa ko si, gospodine moj, ti koji to kae i
mnogo srenim smatra nas monahe? I dobih odgovor: Ja sam veliki Konstantin.
Siao sam s nebesa da bih ti otkrio slavu koju uivaju monasi na
nebesima (...) i kamo sree da sam hteo da ostavim privremeno carstvo i carsku
odeu i krunu pa da postanem siromaan i da oblaim vreu i da prihvatim sve ostalo
to trai monako ureenje.
2

Zavravajui svoje kazivanje o ovom delu itija sv. Pajsija, Dositej ga je, smatrajui
ga izmiljotinom, propratio reima: Neka sad zadri smej, ko moe.
3

I zaista je tako. Ova pria je vie nego neverovatna iz vie razloga. Prvo, prema
Svetom pismu je nemogue (kao to emo utvrditi u poglavlju o potovanju svetitelja)
da se umrli ljudi iz prolosti javljaju ivima na bilo koji realan nain. Drugo, kae se da
je Pajsije razgovarao sa carem Konstantinom. Pravoslavlje smatra cara Konstantina
svetiteljem, jer je proglasio slobodu za hriane posle vievekovne neslobode i
proganjanja i sazvao Prvi vaseljenski sabor na kome je osuena arijanska jeres. Ovaj
svetitelj se slavi 21. maja po starom, julijanskom kalendaru. Ipak, nije jasno kako je
mogue da se ovaj ovek naao na listi svetitelja (i da je, ta vie, nazvan
ravnoapostolskim i trinaestim apostolom)
4
, ne samo to itavog ivota, ak i po
pravoslavnom uenju, nije bio hrianin (jer nije bio krten) ve i zato to je bio
potovalac Mitrinog kulta (kulta Sunca). Za svoga ivota, ovaj car je nosio pagansku
titulu Pontifex Maximus, nastavio da nadzire pagansko bogotovlje i da radi na zatiti
njegovih prava. Prema Katolikoj enciklopediji, prilikom posveenja grada
Konstantinopolja (Carigrada) 330. godine posle Hrista, korien je polu-hrianski

1
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.
2
Prepodobni Pajsije Veliki, str. 108-109. Naglasak moj.
3
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 119.
4
Vidi: 2000 godina hrianstva, Beograd 2000. god. str. 66.
314
polu-paganski ceremonijal. Na trgu je bila postavljena koija boga Sunca a iznad nje
krsni znak. Novac koji je ovaj car kovao imao je na sebi znak krsta, ali i likove rimskih
bogova Marsa ili Apolona. Takoe, nastavio je da veruje u paganske magine formule
za zatitu etve i isceljivanje od bolesti.
1
Pored svega napred reenog, poznati istoriar
Vil Djurant u delu Istorija civilizacije, navodi i podatke o tome da je i nakon svoga
preobraenja Konstantin ostao veoma rav ovek. Naime, ovaj vladar se enio dva
puta. Prva ena mu se zvala Minerva i sa njom je imao sina Krispa, koji je kasnije, kao
istaknuti vojnik, pomagao svome ocu. Ipak, godine 326. n. e. (samo godinu dana
nakon Prvog vaseljenskog sabora) Konstantin je ubio sina zbog optubi svoje druge
ene Fauste (sa kojom je imao estoro dece), koja je tvrdila da ju je ovaj obleao.
Nakon to je Konstantinova majka Jelena (koja se takoe slavi kao svetiteljka) ubedila
svog sina da se ovde zapravo radi o Faustinoj zaveri, da bi se jedan od njenih sinova u
budunosti zacario, te da se ona sama podala Krispu, car je ubio svoju drugu enu tako
to ju je udavio u kadi sa vrelom vodom. Nekako u isto vreme, naredio je i bievanje
svoga sestria koje se zavrilo smru, dok je njegovog oca (mua svoje sestre) zadavio
iako mu je ranije obeao da e mu potedeti ivot.
2
Povrh svega, ovaj surovi
nehrianin je pred sam kraj ivota bio krten (i to ba tada, pred kraj ivota, iz razloga
pogrenog verovanja koje se u to vreme u crkvi ukorenilo i opstalo u Pravoslavlju do
dananjih dana, a koje glasi da se krtenjem peru svi predhodno uinjeni gresi zajedno
sa praroditeljskim), i to od strane episkopa Jevsevija Nikomedijskog koji je, ni manje
ni vie, bio zagovornik arijanskog bogoslovlja koje je bilo anatemisano.
Car Konstantin je umro 22. maja 337. godine, a po tradiciji, pred smrt ga je krstio
ep. Jevsevije Nikomedijski u arijevskom duhu.
3

To u prevodu znai da je i sam Konstantin, svojim krtenjem postao arijanac, to
jest pripadnik jedne izrazito nepravoslavne verske grupacije. Radi boljeg razumevanja
ovoga to sam do sada izneo, razmislimo da li bi bilo mogue da se danas ponovi isti
scenario? Scenario koji podrazumeva da bivi surovi bezbonik i ubica, pred samu
smrt obavi krtenje u zajednici Jehovinih svedoka (koji poput drevnih arijanaca
odbijaju verovanje u Hristovo boanstvo i Svetu Trojicu) a potom bude kanonizovan
meu pravoslavne svetitelje? Poto je ovakav scenario danas sasvim sigurno nemogu,
onda se postavlja pitanje kako je bio mogu u Konstantinovom sluaju? No, kada bi i
zanemarili biblijsko uenje o nemogunosti da se mrtvi javljaju ivima, te kada bismo
sledili samo pravoslavno shvatanje koje govori da arijancima kao jereticima nema
mesta u nebeskom carstvu (jer ne mogu da prou kroz vazduno mitarstvo ispitivanja
jeresi
4
), to bi znailo da ni Konstantin nije tamo otiao, niti se pak, sledstveno tome,
mogao Pajsiju otuda da javi. No, verovatno je da se Konstantin udostojio kanonizacije
meu pravoslavne svetitelje zbog toga to je njegova usluga uinjena pomenutoj crkvi
bila vea od mnogobrojnih poinjenih (i po pravoslavnom uenju) od Boga
neoprotenih greha. A to dalje znai da je pomenuta kanonizacija bila vie politiki
nego verski akt koji se zasniva na zdravom bogoslovskom utemeljenju.

1
Vidi kod: Woodrow, str. 56.
2
Vidi kod: Woodrow, str. 54-55. Autor je naveo podatke iz dela: Durant, The Story of Civilization, Caesar
and Christ, p. 66.
3
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, Prosveta, Ni 1994. god. str. 36. Naglasak moj.
4
O tome detaljno u poglavlju: ivot posle smrti.
315
Navodno Konstantinovo kazivanje o tome da su monasi u velikoj milosti kod
Boga, te da on zbog toga veoma ali to i sam nije bio monah, takoe moemo smatrati
izmiljenim a zbog svih onih razloga koje sam naveo u prethodnom poglavlju.
Pre nego to budem kazao neto vie o itijima i podvizima ostalih svetitelja,
elim da pogledamo samo jo nekoliko detalja iz ivota ovog ve pomenutog. Pored
toga to se za njega kazuje da je veoma voleo podvig molanija (tj. stalnog utanja),
radi kojeg je jednom prilikom pobegao od javnosti i sakrio se u peinu gde je proveo tri
godine (pri emu je kosu koja mu je brzo rasla vezivao za neki kolac pribijen o
kameniti svod) on se danonono molio ne dajui sebi ni pokoja ni odmora. Tom
prilikom ga je Gospod Isus Hristos vie puta posetio izraavajui divljenje njegovom
podvigu. Neki od podviga su bili i njegovi postovi po jednu ili vie nedelja uzastopce,
bez i malo hrane. Kazuje se jo da je uspeo da posti i itavih 70 (sedamdeset!) dana ne
stavljajui nita u usta.
1
U ovome je ovaj sveti starac prevaziao ne samo starozavetne
proroke Mojsija i Iliju koji su bez hrane izdrali po 40 dana (5. Mojs. 9:18; 1. Carevima
19:5-8), ve i samoga Gospoda Isusa Hrista koji je nakon etrdesetodnevnog posta
ipak ogladneo:
A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je Duh po pustinji, gde ga je
avo kuao etrdeset dana. I tih dana nije jeo nita, pa kad se oni navrie, ogladne.
2

udesa vezana za ovog svetitelja (a prikazali smo samo mali deo njih), kao to smo
videli, veoma su znamenita. Jedina slabost im je, meutim, to su oevidno sa biblijske
take gledita suprotstavljena Duhu i slovu Svetog pisma, te prema tome i neistinita.
itije sv. velikomuenika Georgija pobedonosca
Drugi svetitelj o kome elim da poneto kaem jeste sv. velikomuenik Georgije
pobedonosac, koji se slavi 23. aprila po starom kalendaru (tj. 6. maja po novom).
Pored mnogobrojnih njegovih uda mi emo u ovom poglavlju posebno pomenuti dva,
a to su vaskrsavanje vola u ime Hristovo kao i ubijanje adaje u Sirofenikiji. Prvo
znamenje je opisano ovim reima:
Dok je sveti velikomuenik bio u tamnici, k njemu su dolazili oni to zbog njegovih
udesa behu poverovali u Hrista. (...) Meu dolaznicima bee neki ovek po imenu
Glikerije, prost zemljoradnik. Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju i
cre. uvi za svetitelja, Glikerije otra k njemu plaui za svojim volom. A svetitelj,
osmehnuvi se tiho, ree: Brate, idi s radou, jer Hristos moj oive vola tvog. i
on, iskreno poverovavi muenikovoj rei, ode i zatee vola ivog, kao to mu kaza
svetitelj.
3

Prema uenju Svetoga pisma, jedina bia dostojna i vredna vaskrsavanja jesu ljudi.
Gospod Hristos i apostoli vraali su boanskom silom u ivot umrle osobe (koje su
kasnije, naravno, ponovo i definitivno umrle) radi iskazivanja Gospodnje silne moi i
vlasti nad smru (Otk. 1:18).
4
Sa druge strane, ne postoji ni najmanji dokaz da je bilo

1
Vidi u: Prepodobni Pajsije Veliki, str. 74.
2
Ev. po Luki 4:1-2. Naglasak moj.
3
Svearska itija, ava Justin Popovi, Sveti velikomuenik Georgije pobedonosac, manastir Hilandar 1995.
god. str. 28. Naglasak moj.
4
Vidi primere vaskrsavanja u Novom zavetu na sledeim mestima: Mt. 10:8; Lk. 7:11-17; 8:40-56; Jn. 11:38-
44; Dela ap. 9:36-42; 20:8-12.
316
ko u biblijska vremena vaskrsavao ivotinje. Prema apostolu Petru, one su stvorene da
se kolju i ubijaju radi ovekove ishrane i odevanja.
1
Ova pripovest o oivljavanju
crknutog vola boanskom silom Isusa Hrista jeste, mogu slobodno rei, ismevanje
evanelja na veoma perfidan nain. Dositej Obradovi je uistinu bio u pravu kada je
rekao da su itija svetih skup ludih i sujevernih basni (bajki) za koje je sramota da se
itaju i veruju od strane onih koji se nazivaju hrianima.
Pripovest o drugom velikom Georgijevom udu glasi ovako:
Ne treba preutati ono znamenito udo koje uini sveti velikomuenik Georgije
ubivi adaju u Sirofenikiji kraj grada Virita, pokraj mora, nedaleko od grada Lide,
gde bi pogrebeno telo ovog svetog velikomuenika. To udo izobraeno je raznim
ikonama starim. A putnicima koji putuju u Palestinu pokazuju mesto gde se to udo
dogodilo. A ono se dogodilo na sledei nain. Kraj grada Virita bejae vrlo veliko
jezero, u kome ivljae ogromna adaja, straan pogubitelj. Izlazei iz jezera, ona je
mnoge ljude grabila, u jezero odvlaila, i tamo ih prodirala. I narod koji je mnogo
puta iao u hajku na nju, ona je razgonila i pobeivala. Jer prilazei gradskim
zidinama ona je disanjem svojim ispunjavala vazduh smrtonosnim otrovom, od koga
su se mnogi razboljevali i umirali. I bee nevolja i tuga i vapaj i pla veliki neprestano u
tom gradu, u kome su iveli neznaboci. Svi itelji, i sam car, behu idolopoklonici.
Jednoga dana sabrae se itelji grada Virita, odoe kod svoga cara i upitae ga: ta
emo initi, jer ginemo od one adaje? A on im odgovori: Ono to mi otkriju bogovi, to
u vam preporuiti. I on putem otkrivenja dobi od iveih u idolima demona, tih
ubica dua ljudskih, savet koji saopti iteljima grada. Savet ovaj: Da ne bi svi izginuli,
treba svaki dan da redom daju svoju decu, sina ili ker, onoj adaji za hranu. Pritom
izjavi: A kad doe red na mene, onda u i ja dati svoju ker, iako mi je jedinica.
Graani prihvatie ovaj carev savet, ili bolje savet demona, i odluie da svi, i
stareine i obini graani, svakog dana daju decu svoju za hranu adaji. I to na ovaj
nain: svaki dan se imao ostavljati na obali jezera neiji sin ili ker, krasno okieni. I
tako su radili, iako su mnogo alili i plakali za decom svojom. A adaja je izlazila i jela
decu. Poto se obredie svi graani u davanju dece, doe red i na cara. Graani dooe
kod cara i rekoe mu: Eto, care, mi smo svi po tvome savetu i odluci dali decu svoju
adaji, ta sada nareuje da inimo? Car im odgovori: I ja u dati svoju jedinu ker, a
potom u vam javiti to nam bogovi budu opet otkrili.
Onda car dozva svoju ker i naredi joj da se najlepe ukrasi. I aljae za njom i
plakae silno sa celim domom svojim, ali nije mogao da narui odluku, tobo
boansku, a ustvari demonsku, o prinoenju dece na rtvu. I on dade svoju ker da je
odvedu adaji, kao rtvu bogu adskog bezdana. A on sam sa svojim suznim oima
posmatrae iz palate kako je vode. I odvedoe devojku na odreeno mesto na obali
jezera, na kome se prinosila rtva adaji. I ona stajae ridajui i oekujui smrtni as, u
koji je adaja imala izai iz jezera i pojesti je.
I gle, po promislu Bojem, koji hoe da se svi spasu i da se grad taj izbavi i od
telesne i od duevne pogibli, naie tamo sveti velikomuenik Georgije, vojnik
Nebeskog Cara, jezdei na konju i drei u ruci koplje. I videvi devojku gde stoji kraj
jezera i silno plae, on je upita zbog ega tu stoji i tako plae. Ona mu odgovori: Dobri
mladiu, bei brzo odavde sa konjem svojim, da ne bi zajedno sa mnom poginuo.
Svetitelj joj na to ree: Ne boj se, devojko, ve mi kai ta iekuje, dok te narod

1
Vidi: 2. Petrova poslanica 2:12.
317
izdaleka posmatra? Devojka mu odgovori: O izvrsni mladiu, vidim da si junaan i
hrabar, no zato eli da umre sa mnom? Bei brzo sa ovog mesta. Svetitelj joj onda
ree: Neu otii dok mi ne kae istinu, zbog ega ovde stoji i plae, i koga oekuje?
Devojka mu onda ispria sve redom o adaji i o sebi. Na to joj sveti Georgije ree:
Ne boj se, devojko, jer u te ja u ime Gospoda mog, Boga istinitog, izbaviti od adaje.
Ona odgovori: Dobri vojnie, ne eli da pogine sa mnom nego bei, i izbavi sebe od
gorke smrti; dosta je da ja sama ovde poginem, jer i mene nee izbaviti od adaje, i
sam e poginuti.
Dok devojka govorae to svetitelju, gle, pojavi se iz jezera ona strana adaja, i stade
se pribliavati svojoj uobiajenoj rtvi. Videvi adaju, devojka kriknu silno: Bei,
ovee, evo adaja dolazi! Sveti Georgije se prekrsti, i prizivajui Gospoda rekavi: U
ime Oca i Sina i Svetoga Duha, polete sa konjem na adaju, snano joj zari koplje u
grlo, prignjei je uz zemlju, a konj je nogama gaae. Zatim sveti Georgije naredi
devojci da svojim pojasem vee adaju i vodi je u grad kao krotkog psa. A narod sa
zaprepaenjem posmatrajui gde devojka vodi adaju, stade beati od straha.
Onda im sveti Georgije ree: Ne bojte se, nego se uzdajte u Gospoda Isusa Hrista, i
verujte u Njega koji me posla k vama da vas izbavim od adaje. I sveti Georgije ubi
adaju maem usred grada, a ljudi izvukoe njen trup izvan grada i ognjem spalie.
Tada car toga grada i sav narod poverovae u Hrista i primie sveto krtenje. I bi
krteno tada dvadeset i pet hiljada ljudi osim ena i dece. I na tom mestu potom bi
podignuta velika i prekrasna crkva u ime Preiste Djeve bogorodice, keri nebeskog
Cara Boga Oca, i majke Sina Njegovog, a neveste Duha Svetog, u ime svetog
pobedonosca Georgija, poto je izbavio onu devojku od vidljive adaje. On isto tako
uva neporonu crkvu Hristovu, i svaku duu pravoslavnu pomou svojom od
nevidljivog prodiratelja u bezdanu ada, i od greha kao od zmije smrtonosne.
1

elim da zapazimo nekoliko detalja iz upravo navedenog itija sv. Georgija.
Najpre, opaamo da je adaja opisana kao veoma velika i vrlo silna da joj ak ni
itava vojska nije mogla da naudi. No, potom ju je savladao samo jedan ovek, a njegov
konj gazio nogama (to ne ostavlja utisak da je neman bila tako velika kako je ranije
prikazana). Na posletku, ovu ogromnu i stranu ivotinju (ako se moe nazvati tako) je
careva ker vodila vezanu svojim tankim pojasom kroz itav grad (iako nije ba jasno
kako adaja nije izgubila ivot kada joj je Georgije zario koplje u grlo), kao kakvog
pitomog psa.
Ova bajka, slina mnogim drugim u kojima se spominju udovina bia a koje se
nalaze u knjigama za decu, koja se u Pravoslavlju propoveda kao istinit dogaaj je
apsurdna iz nekoliko razloga. Ukoliko i dopustimo mogunost da je u to vreme
postojao jo po neki neizumrli primerak velikih vodenih gmizavaca (dinosaurusa) a
koji bi liili na opisanu adaju, potpuno je nemogue da bi dah ove nemani bio poput
smrtonosnog otrova od koga su mnogi umirali. Iako i danas postoje vodozemci i
gmizavci koji poseduju otrov u svojim otrovnim lezdama, koji im slui za odbranu od
predatora ili pak za napad (paralisanje i ubijanje ivotinja kojima se hrane), taj otrov
se ne nalazi u izdahnutom vazduhu, a pogotovo ne u takvoj koncentraciji da bi od
njega pomro silan narod. Ovakvi primeri se mogu nai samo u matovitim priama ili
modernim filmovima naune fantastike (poput filma Alien tj. Osmi putnik u kome

1
Ava Justin Popovi, navedeno delo, str. 59-63. Naglasak moj. Gramatike nepravilnosti u tekstu potiu iz
navedenog dela i sa moje strane nisu ispravljane.
318
venama udovita tee neka vrsta kiseline). Gospod sasvim sigurno nije stvorio bia
iji bi dah bio otrovan da bi i veliko mnotvo od njega umiralo. U Bibliji se nalazi
opisano mnotvo uda, ali ni jedno ovako nerealno poput ovog iz itija pomenutog
svetitelja.
Poto sam ve maloas spomenuo udo u vezi oivljavanja (vaskrsavanja iz mrtvih)
Glikerijevog vola, nije zgoreg da na ovom mestu u par rei iznesem jo neke primere iz
itija onih svetitelja koji su svoju duhovnost iskazivali u svom prijateljevanju sa
ivotinjama. Primeri koji slede nalaze se u knjizi veitog srpskog evanelja,
Ohridskom prologu vladike Nikolaja.
Svetitelji i ivotinje
Sv. mu. Trifun. Roen u selu Kampsadi u Frigiji od siromanih roditelja. U
detinjstvu uvao guske. I jo od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Boja te je
mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. (1. Februar);
Svet. Mu. Vlasije. (...) Kada grad Sevastija osta sasvim bez hriana jedni
izgiboe, drugi izbegoe tada se starac Vlasije povue u planinu Argeos, i tamo se
nastani u jednoj peteri. Divlji zverovi poznavi svetog oveka, pribie se oko njega, i
on ih neno milovae. No gonitelji naoe svetitelja u tom skrivenom mestu i povedoe
ga na sud. Uz put Vlasije isceli jednoga deka, kome bee zastala kost u grlu; i na albu
neke bedne udovice, da joj vuk ugrabio prase, uini silom svoje molitve da joj vuk
vrati prase. (...) Narod se moli sv. Vlasiju za napredak domae stoke i za zatitu od
zverova. Na Zapadu pak mole mu se jo i protiv guobolje. (11. Februar);
Prep. Marko Podvinik. Asket i udotvorac. (...) Bio mnogo milostiv i plakao
nad bedom svakog Bojeg stvorenja. Jednom se plaui pomoli Bogu za slepo tene
jedne hijene, i tene progleda. Iz blagodarnosti donese mu hijena majka jednu
ovnujsku kou. No svetitelj zabrani hijeni da ubudue kolje ovce bednih ljudi. Primao
priest iz ruku angelskih. (5. Mart);
Prep. Gerasim. (...) Jednom vide lava gde rie od bola, jer bee mu trn u nozi.
Gerasim prie, prekrsti se, i izvadi zveru trn iz noge. Lav se tako ukroti, da je doao za
starcem u manastir i tu ostao do smrti stareve; a kad starac umre, i lav svisne od bola
za njim. (4. Mart).
1

esto su svetitelji svoju oskudnu hranu (uglavnom hleb) delili sa divljim
zverovima (sluaj svetog Serafima Sarovskog i mnogih drugih). esto su u molitvama
svetitelja pred peinom ili kolibom na svoj nain uestvovale i divlje zveri. Svetog
Serafima Sarovskog zaticali su posetioci vie puta na molitvi pred kolibom u umi, a u
krugu oko njega, sa pogledom punim potovanja i uperenim u njegovo lice, medvedi i
lisice. itija hrianskih pustinjaka prepuna su primera prijateljskog odnosa izmeu
njih i divljih zverova i nije mogue ovde ih pojedinano navoditi.
2

No, pored ovih humoristikih pria, u itijima postoje i daleko vanija kazivanja
koja pokazuju svu ozbiljnost negativnih posledica koje sa sobom donosi nebiblijska
teologija i religijska praksa koja se vekovima obdrava u Pravoslavnoj crkvi.

1
Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa su moji.
2
Najbolji vaspita, str. 99. Naglasak moj.
319
Svetiteljski primeri samomuenja radi spasenja
Meu mnogim svetim ocima, podobnim i prepodobnim svetiteljima, postojao je i
izvestan broj onih koji su trpeli najrazliitija samomuenja zbog svojega spasenja.
Neki su, na primer, iveli godinama u grobovima, neuteno plaui zbog svoje budue
smrti kao i nesigurnosti da li e ih Gospod primiti u nebesko carstvo. Drugi su sami
sebe okivali tekim gvozdenim lancima, a trei godinama jeli samo zemlju i pili
morsku vodu. Ove i mnoge druge pripovesti bi trebali da proitaju svi, a pogotovo oni
meu Srbima i svim drugim pravoslavnim narodima koji se bore protiv
destruktivnosti raznih sekti a u isto vreme dozvoljavaju svojoj deci da poseuju
bogoslubene hramove i manastire crkve koja samodestrukciju smatra vrednom
divljenja i preporuuje je govorei da je re o primerima na koje bi trebali da se
ugledamo ukoliko elimo da dospemo u nebesko carstvo. Evo nekih od njih:
Prep. Talalej, isposnik sirijski. Bee najpre u manastiru Sv. Save Osvetanog,
no posle se nastani na nekom groblju mnogoboakom, uvenom zbog pojava zlih
duhova i strailita. Da bi pobedio strah u sebi verom u Boga, Talalej se nastani u tom
groblju gde poive mnoge godine, pretrpevi mnogo od napada duhova i danju i
nou. (27. februar);
Prepodobni Evstratije. Od Tarsa. Veliki isposnik i molitvenik. Za 75 god. u
manastiru nije legao na levu stranu da spava no uvek na desnu. Za vreme slube Boje
od poetka do kraja u sebi govorio: Gospodi pomiluj! Umro u svojoj 95. god. (9.
januar);
Prep. Teodor Trihina. Carigraanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladi ostavi
roditelje svoje, i dom, i bogatstvo, i nastani se u jednom pustinjskom manastiru u
Trakiji. Tu sebe preda najteim podvizima. Spavao je na kamenju da bi samo
manje sna imao iao je vazda gologlav, i odevao se u jednu haljinu od kostreti, zbog
ega je i prozvan Trihin ili Kostret. (20. april);
Prep. Teodor Sikeot. (...) Podvig Teodorov nadmaivao je svojom surovou
podvige svih ivih podvinika njegovog vremena. Muio je telo svoje i glau i
eu i eleznim okovima i svenonim stajanjem na molitvi. (22. april);
Prep. Marko Traerski. (...) Razdavi sve imanje sirotinji, on sede na jednu
dasku u moru s tvrdom verom u Boju pomo i s molitvom da ga Bog odvede gde je
Njemu volja. I Bog Promislitelj sauva ga i dovede u Liviju (ili Etiopiju), u planinu
zvanu Traerska. Na toj planini podvizivae se Marko 95 godina, ne videi ni oveka ni
zvera. Punih 30 godina voae stranu borbu sa zlim dusima i muae se i glau i
eu i mrazom i egom. Jeo je zemlju i pio morsku vodu. (5. april);
Stolpnici
Meu mnogobrojnim podvinicima iz prolosti nalazimo i one koji su se svojim
podvigom uzdigli do najveih visina. Ovo poslednje sasvim sigurno u bukvalnom a
moda i u prenesenom znaenju. Naime radi se o svetiteljima, monasima
pustinjacima, koji bi se popeli na neki stub (stolp) koji bi na vrhu imao malu
platformu, i tu bi proveli decenije (itav svoj ivot) u neprestanoj molitvi, uopte ne
silazei na zemlju. Evo nekih primera iz ivota ovih svetitelja:
320
Prep. Teodul. Znameniti patricije na dvoru Teodosija Velikog. Po smrti svoje
ene ostavi sujetu sveta, povue se iz Carigrada na jedan stolp kod Efesa gde se
podvizivae punih 30 godina. (3. decembar);
Prep. Danilo Stolpnik. (...) U 12. godini primi monaki in, poseti Simeona
Stolpnika i od ovoga bi blagosloven. eljan samoe Danilo napusti manastir i povue
se u neki zapusteli idolski hram na obali Crnog mora. (...) Posle toga pope se na stolp,
na kome osta do smrti svoje trpei podjednako i egu i studen i napade od ljudi i od
demona. (...) Poivivi 80 godina upokoji se ovaj angelski ovek 489. god. (11.
decembar);
Prep. Luka Stolpnik. (...) Povue se na jedan stolp kod Halkidona, na kome se
podvizivae punih 45 godina istei duu svoju od svake grene elje i pomisli.
Ugodivi Bogu, upokoji se izmeu 970 - 980. god. i preseli se u bolji ivot. (11.
decembar);
Prep. Simeon Stolpnik Divnogorac. (...) U estoj godini ivota udaljio se u
pustinju ka nekome duhovniku Jovanu, pod ijim rukovodstvom predao se velikom
posnom i molitvenom podvigu na udivljenje svih onih koji su ga videli. (...) Mnoge
godine proveo na stolpu Bogu se molei i psalme pojei. (...) iveo ponekad po 30
dana bez sna i jo due bez hrane, primao hranu iz ruku angela. (24. maj);
Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuu svoju, i enu i imanje, i ode u
jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivae tekim podvizima.
Obloi sebe lancima, i zatvori se u jedan stolp, zbog ega se i prozva
Stolpnikom. (...) Neki zlotvori videe na njemu lance, pa po sijanju pomislie da su od
srebra. Za to ga jedne noi ubie, a lance skinue i odnee. (24. maj);
Istoriar Vil Djurant u svojoj Istoriji civilizacije takoe opisuje itija nekih od
svetitelja stolpnika koji se danas potuju u Pravoslavlju, i na ije nas oponaanje
ivota pozivaju moderni pravoslavni verouitelji i nareeni svetitelji (poput Justina
Popovia i vladike Nikolaja):
Manastir koji je Martin osnovao u Poatjeu (362.) bio je prvi od mnogih koji su se
pojavili u Galiji. Poto je ideja monatva dola u Rim zahvaljujui Atanasijevom ivotu
svetog Antonija, i Jeronimovom energinom pozivu na isposniki ivot, Zapad je
isprva preuzeo najnapornije i najsamotnije forme monatva, i pokuao da u manje
povoljnim podnebljima primenjuje strogi reim monaha koji su iveli pod egipatskim
suncem. Monah Vulfilajh, u Triru, godinama je iveo bosonog na stubu;
zimi su mu nokti otpadali sa prstiju, a ledenice visile sa brade. Sveti Senoh
blizu Tura, iveo je zatvoren u tako tesnom prostoru izmeu etiri zida da nije mogao
da pomera donju polovinu tela; u tom poloaju je proveo mnogo godina i izazivao
potovanje svetine.
1

Sirijska pustinja je bila naseljena ankoritima (anahoretama, monasima
pustinjacima; prim. I. S.); neki od njih, kao hinduistiki fakiri, vezivali su se
lancima za nepomerljive stene, drugi su prezirali tako stalno stanite i lutali po
planinama hranei se travom. Kau da je Simeon Stilit (390? - 459) imao obiaj da
se odrie hrane tokom etrdeset dana uskrnjeg posta; u toku jednog uskrnjeg posta,
na njegov zahtev, stavili su ga sa neto malo hleba i vode u zidom ograen prostor; na
dan Uskrsa zidovi su uklonjeni, a hleb i voda naeni netaknuti. U Kalat Semanu, u
severnoj Siriji, oko 422, Simeon je sebi podigao stub visok est stopa (dva metra) i

1
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere prvi deo, str. 78. Naglasak moj.
321
iveo na njemu. Postien zbog te umerenosti, izgradio jo vie stubove i na njima
iveo, sve dok nije nainio stalno stanite na stubu visokom ezdeset stopa (dvadeset
metara). Njegov obim na vrhu nije bio vei od tri stope (jednog metra); ograda je
uvala sveca da ne padne na zemlju dok spava. Na tom stubu je Simeon iveo
neprekidno trideset godina, izloen kii i suncu i hladnoi. Lestve su
omoguavale uenicima da mu donesu hranu i uklone njegove otpatke. Za stub se
bio vezao pomou konopca; konopac mu se usekao u meso, koje je na tom
mestu istrulilo, zaudaralo i privlailo crve; Simeon je skupljao crve koji
su padali sa njegovih rana, govorei im, Jedite to to vam je Bog dao.
(...) Njegova visinska pobonost stvorila je uzor pustinjaka stolpnika (stilita) koja je
potrajala dvanaest vekova i u temeljno sekularizovanom obliku istrajava do danas.
1

Posle proitanih nekih delova itija ovih svetitelja, ono to smo mogli ponovo da
uoimo jeste veoma veliki trud oko svog spasenja i dosezanja nebeskog carstva,
ispoljen kroz razliite nebiblijske metode. Poput ostalih monaha koji se nisu penjali na
stolpove, i ovi su ostavljali svoje kue i porodice radi to veeg posveenja, a potom se
podvrgavali izuzetno nehumanim uslovima ivota, gladi i ei, kao i najrazliitijim
klimatskim uslovima. Takoe, tu je i samookivanje u lance, samo da bi muenje bilo
to vee. Koliko su ovi primeri daleko od onoga to nam Novi zavet govori o duhovnom
hrianskom ivotu i posveenju, oevidno je i ne treba posebno objanjavati. ta vie,
ova metoda posveenja kroz molitve i boravljenje na stolpovima daleko vie podsea
na praksu budistikih monaha i pripadnika drugih istonjakih religija nego na neto
to bi moglo da bude iole hriansko. Evo ta o ovome kazuje Ernst Benz:
U praksi pravoslavnog monatva, posebno u njegovu starijem obliku, zadrale su
se veoma specifine orijentalne karakteristike askeze, koje umnogome podsjeaju
na nekransku, hinduistiku ili budistiku asketsku praksu. Tako se u
sirijskom monatvu razvio tip sveca na stupu. Na kapitel kakvog usamljenog stupa,
koji je veinom ostatak kakvog sruenog hrama, sjeda eremit i tu ostaje u poloaju
vjene molitve. Stanje stalne meditacije dolazi do izraaja takoer u tjelesnom
dranju. Asketa prihvaa molitveni stav kao trajni poloaj, tako da su na kraju
barem prema izvetaju legendi kod nekoliko sirijskih svetaca ptice gnijezdile svoja
gnijezda na njihovim glavama ili njihovim ispruenim rukama.
2

A to se tie ostalih, gore ve pomenutih praksi samoiznurivanja pravoslavnih
svetitelja, kojim su oni eleli da dosegnu spasenje (a koje su neuporedivo razliite od
puta spasenja o kojem nas obavetava Boija Re), Benz dodaje i ovo:
I drugi su askete na ruskom tlu vrili ekstremne fizike pokornike prakse ne samo
u obliku neprekidnog posta do 40 dana i po tisuu puta ponovljenim prostracijama,
pri emu se molitelj bacao na tlo cijelom svojom duljinom s ispruenim rukama i s
elom udarao o tle, nego i noenjem ogromnih eljeznih lanaca i bodljikavih tekih
eljeznih krieva na golom tijelu ispod mantije, strojeva za muenje, koji se jo i
danas mogu vidjeti po muzejima pravoslavnih samostana.
3

Takoe, o ovome itamo i kod Vila Djuranta:
Meu ankoritima je dolo do velikog nadmetanja u podvinitvu. Kako kae opat
Dien, Makariju iz Aleksandrije nikada se nije moglo desiti da uje za neki podvig u

1
Navedeno delo, str. 81. Naglasak moj.
2
Duh i ivot Istone crkve, str. 91. Naglasak moj.
3
Na istom mestu. Naglasak moj.
322
asketizmu a da smesta ne pokua da ga nadmai. Ako drugi monasi nisu jeli kuvano
meso u toku uskrnjeg posta, Makarije ne bi jeo meso punih sedam godina; ako bi neki
kaznili sebe nespavanjem, Makarija su ljudi mogli videti kako mahnito pokuava
da dvadeset uzastopnih noi odri sebe budnim. U toku jednog uskrnjeg
posta, stajao je uspravno no i dan, i nije jeo nita osim, jednom nedeljno, nekoliko
listova kupusa () est meseci je spavao u movari i telo izlagao otrovnim
muvama. Neki monasi su se istakli u podvizima osame; tako je Serapion iveo u
jednoj peini na dnu ambisa u koji je nekoliko hodoasnika jedva moglo da sie; kada
su Jeronim i Paula stigli do njegove jazbine, nali su oveka od kojeg su ostale maltene
same kosti, sa komadom tkanine oko slabina, a lice i ramena mu je prekrivala
nepodsecana kosa; elija mu je bila velika tek toliko da u nju stane leaj od lia i jedne
daske; a ipak, taj ovek je svojevremeno iveo meu rimskim aristokratama. Neki
uopte nisu leali dok su spavali Besarion etrdeset godina, a Pahomije
pedeset; neki su se posebno osposobili za utanje i proveli mnoge godine ne
progovorivi ni re; drugi su nosili teke tegove kuda god su ili, ili vezivali
udove gvozdenim narukvicama, titnicima ili lancima. Mnogi su sa
ponosom beleili broj godina otkako nisu pogledali lice neke ene.
1

Svetitelji koji su eznuli za muenitvom
Smrt je, prema reima apostola Pavla, poslednji ljudski neprijatelj (1. Kor. 15:26).
Iz toga razloga, nijedan ovek ne bi trebao da ezne za njom. Iako je Gospod Isus
Hristos svojom smru i vaskrsenjem kao i davanjem venog ivota svim od Boga
roenim osobama, obezbedio nebesko blaenstvo u koje odlaze nakon fizike smrti,
novozavetni vernici treba da iznad svega cene ivot na zemlji, i da na njoj proslavljaju
svoga Stvoritelja.
Kao to je to sluaj sa mnogim drugim biblijskim tekstovima, dobar deo tzv.
svetitelja iz prolosti je neke od njih, koji govore o smrti, pogreno shvatio i u skladu
sa tim izraavao elju za svojom to skorijom nasilnom smru (muenitvom) zbog
dokazivanja sopstvene vere u Boga. Neki od stihova koji mogu da budu pogreno
shvaeni i protumaeni na nain na koji su to inili drevni svetitelji su na primer:
I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a due ne mogu ubiti. Nego se vie bojte onoga
koji moe i duu i telo da upropasti u paklu.
2

Ree joj Isus: ja sam vaskrsenje i ivot; ko veruje u mene ivee - ako i umre.
3

Ali meni nije nimalo stalo do moga ivota, samo da svrim svoj put i slubu koju
sam primio od Gospoda Isusa, - da posvedoim evanelje o blagodati Boijoj.
4

Uzdamo se i spremni smo da radije izaemo iz tela i da se kod Gospoda
nastanimo kao kod kue.
5

Jer Hristos je za mene ivot, a smrt dobitak. Ali kako ivot u telu za mene znai
plodan rad, to ne znam ta u izabrati. Muim se s dve strane: imam elju da umrem i

1
Istorija civilizacije, Doba vere prvi deo, str. 79-80. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 10:28.
3
Ev. po Jovanu 11:25.
4
Dela apostolska 20:24. Naglasak moj.
5
2. Korinanima 5:8. Naglasak moj.
323
da budem sa Hristom, to je kud i kamo bolje; ali ostati u telu to je potrebnije radi
vas.
1

Verovatno na osnovu ovih kao i nekih drugih stihova, neki nazovi hrianski
revnitelji su kroz istoriju prieljkivali svoje stradanje i muenitvo. Evo kako glase neki
od primera iz Prologa:
Prep. mu. Anastasije. Persijanac po rodu. (...) Ne bee mu dosta to se krstio
nego se i zamonai, da bi se sav predao sluenju Gospoda. Pored ostalih podviga vrlo je
rano itao itije svetih muenika i itajui, kvasio je knjigu suzama, i sam arko
eznui za muenitvom. Gospod ga je najzad uvenao vencem muenikim. (...)
Postrada 22. januara 628. g. u gradu Betsaloe, blizu Ninive. (22. januar);
Sv. prep. mu. Roman. Prost i nepismen seljak iz Karpenisa. Saznavi o
junatvu i slavi muenika Hristovih, mladi Roman poeli i sam muenitva. Ode u
Solun gde pone na ulici hvaliti veru Hristovu a Muhameda nazivati basnoslovcem.
Turci ga strano namue, pa ga prodadu nekom kapetanu galije. Hriani ga otkupe od
kapetana i poalju u Sv. Goru gde Roman postane monah kod uvenog starca Akakija.
No on je i dalje eleo muenitva za Hrista. S blagoslovom starca ode u Carigrad,
napravi se sulud i pone voditi pseto kroz ulice gradske. Na pitanje ta to radi, Roman
odgovori da on hrani to pseto kao to hriani hrane Turke. Turci ga bace u suv bunar
gde je bez hleba proveo 40 dana. Potom ga izvade i poseku. (16. februar);
Sv. mu. Sava Gotski. U gotskoj strani bee surovo gonjenje na hriane. (...)
Najzad osudi knez Savu na smrt i predade ga vojnicima. Pun radosti poe Sava na
gubilite hvalei Gospoda. Poznavi u njemu dobroga oveka, vojnici ga htedoe usput
pustiti, no Sava se veoma oalosti zbog toga i ree vojnicima, da su oni duni ispuniti
zapovest kneevu. Tada ga vojnici dovedoe do jedne reke, vezae kamen o vrat i bacie
ga u vodu. (...) Postrada Sava sveti u svojoj 31. godini, 372. god. (15. april);
Prep. mu. Onufrije Hilendarac. U mladosti naljuti se na roditelje i pred
Turcima izjavi da e se poturiti. Odmah za tim pokaja se za te rei, ode u Hilendar gde
se zamonai. Muen saveu on se rei na muenitvo. Zato, s blagoslovom duhovnika
svoga, ode u Trnovo, gde se javi Turcima, objavi sebe hrianinom, naruga se
Muhamedu, zbog ega bi poseen 4. januara 1818. god. u 32. godini svoga ivota. Telo
ovog duhovnog viteza nije sauvano, jer ga Turci bacie u more. (4. januar);
Sv. mu. Jovan Janjinski. (...) Muiteljima svojim on hrabro ree: inite to
hoete, da biste me to pre poslali iz ovog kratkovremenog ivota u ivot veni: rob
sam Hristov, Hristu sledujem, za Hrista umirem, da bih s Njim iveo! Posle toga
Jovan bi vezan u sindire i doveden na spalite. Videi oganj veliki, spremljen za njega,
Jovan sam potra i skoi u plamen. A muitelji njegovi smotrivi kako on voli smrt u
ognju, izvukoe ga iz ognja i osudie na poseenje maem. Kada mu odsekoe glavu,
bacie i glavu i telo u oganj. (...) Tako skona smru muenikom i primi slavni
mueniki venac sveti Jovan Janjinski 18. aprila 1526. g. (18. april);
Iz upravo navedenih primera mogli smo da uvidimo da su neki od vernika, koje
Pravoslavlje dri za svece, itanjem itija muenika ili pak iz nekih drugih razloga,
eleli da okonaju svoj ivot mnogo ranije nego to je to Gospod za njih bio planirao.
Neki od njih su, igrajui se svojom sudbinom, stradali u ranoj mladosti (od oko 30
godina) iako za to nije bilo nikakvog razloga. Neki su sami skakali u vatru, da bi to pre
dospeli u nebesko carstvo, a drugi odbijali da budu puteni na slobodu namerno

1
Filipljanima 2:21-24. Naglasak moj.
324
srljajui u smrt bivajui uvereni da e ih Hristos sa irokim osmehom doekati u
raju.
Iako nam se moe uiniti da su nabrojani primeri jaki dokazi nepokolebljive vere u
Boga od strane ovih muenika, te da su svi ovi ve ovenani nebeskom slavom zbog
svoga hrabroga svedoanstva; iz svetopisamske perspektive ovde se radi o krajnjoj
neozbiljnosti i iskazivanju apsolutno antibiblijske duhovnosti. To jednostavno iz
razloga to u Svetom pismu, a pogotovo u Novom zavetu ne nalazimo ni jedan jedini
primer da je bilo koja Bogu ugodna linost namerno srljala u smrt da bi time iskazala
svoju veru. Apostol Pavle dodue kae imam elju da umrem i da budem sa Hristom,
ali se ovaj apostol nikada nije izlagao nepotrebnim ivotnim opasnostima, a posebno
nije imao arku elju za muenitvom poput pravoslavnih svetitelja. Da bih to
dokazao naveu nekoliko primera iz apostolskih spisa.
Kada je Gospod Hristos govorio o velikim nevoljama koje e zadesiti stanovnike
Judeje, pa i vernike koji u toj pokrajini budu iveli, on ih je uputio da, ako je mogue,
to pre pobegnu i izbegnu smrt koja im bude pretila:
Kada, dakle, vidite da gnusoba opustoenja, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji
na svetom mestu, ko ita neka razume, tada stanovnici Judeje neka bee u gore, a ko
bude na krovu kue neka ne silazi da uzme to iz svoje kue i ko bude u polju neka se
ne vraa da uzme svoj ogrta. (...) Molite se da beanje vae ne bude u zimu ili u
subotu...
1

Takoe, svoje verne uenike je uputio da bee pred progoniteljima:
Kada vas gone u ovome gradu, beite u drugi; zaista vam kaem, neete svriti
sa gradovima Izrailjevim dok ne doe Sin oveiji.
2

Nakon muenitva apostola Jakova, Zevedejevog sina, apostol Petar je bio strpan u
tamnicu. Tokom noi, Gospodnji aneo je oslobodio Petra tamnikih okova i izveo iz
zatvora u kome se nalazio. Apostol nakon svoga oslobaanja nije imao ni najmanju
elju da se vrati u zatvor i tu saeka svoju sutranju smrtnu presudu. Nasuprot tome,
veoma se obradovao aneoskoj intervenciji i svojoj ponovnoj slobodi:
I kad Petar doe k sebi, ree: sad zaista znam da je Gospod poslao svoga anela, te
me izbavi iz Irodove ruke i od svega to je oekivao judejski narod.
3

Nakon to se javio sakupljenim vernicima koji su se neprestano molili za njega,
Petar je pod okriljem noi napustio mesto na kome je mogao biti otkriven i ponovo
uhapen (stihovi 12-18). Slian primer nalazimo i kod maloas pominjanog apostola
Pavla. Nakon to je dospeo u rimski zatvor u Jerusalimu i ekao sasluanje, vie od
etrdesetorice njegovih verskih protivnika je poloilo zakletvu da nee ni jesti ni piti
dok ga ne ubiju. Napravljen je plan koji je podrazumevao da rimski vojni zapovednik
treba da bude obmanut da poalje Pavla sa malom pratnjom u sinedrion na ispitivanje,
da bi ga pomenuta grupa usput napala i liila ivota. Sreom, Pavlov sestri je saznao
za ovu urotu i o svemu obavestio svoga ujaka. Prema apostolovom nalogu, mladi je o
svemu odmah izvestio i rimskog zapovednika, te je Pavle bezbedno, uz jaku oruanu
pratnju tokom noi sproveden u daljnji grad Kesariju.
4
Kada proitamo itav tekst koji
nam opisuje prethodni dogaaj, ni u jednom njegovom delu ne moemo da

1
Ev. po Mateju 24:15-20. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 10:23.
3
Dela apostolska 12:11. Naglasak moj.
4
Vidi: Dela apostolska 23:12-35.
325
prepoznamo apostolovo oduevljenje zbog smrti koja mu je neposredno prestojala, a
pogotovo ne odbijanje mogunosti da spasi svoj ivot. Sasvim suprotno takozvanim
prepodobnima iz narednih vekova, apostoli su koristili sve raspoloive (Bogu
ugodne) naine da sauvaju svoje ivote. Isto saznajemo iz epizode Pavlovog bekstva iz
grada Damaska, odmah po njegovom preobraenju u hrianstvo, pred razularenom
ruljom koja je elela da ga ubije. Ovaj heroj vere je morao da bei i to ne na tako
herojski nain tako to su ga braa u veri spustila nou preko gradskog zida
sakrivenog u korpi:
Oni su pak pazili na gradska vrata danju i nou da bi ga ubili. Ali, njegovi uenici
uzee ga i nou spustie u kotarici preko zida.
1

Isto tako, kada su saznali da se nalaze u smrtnoj opasnosti u gradu Ikoniumu, u
vreme kada su tamo objavljivali evanelje, apostoli su pobegli u drugi grad:
A kad mnogoboci i Judeji sa svojim stareinama navalie da ih zlostave i pobiju
kamenjem, oni to doznae, te pobegoe u likaonske gradove, Listru i Dervu i njihovu
okolinu, pa onde propovedae evanelje.
2

Navedeni apostol, koji je vie puta uputio hriane da se ugledaju na njega kao to
se on ugledao na Hrista
3
, svojim je primerima, a posebno izjavom koju u za koji tren
navesti, dao uputstvo na koji nain svaki hrianin treba da se ponaa u sluaju da se
od njega oekuje polaganje ivota:
Ako sam pak kriv, ili ako sam uinio neto to zasluuje smrtnu kaznu, ne
izbegavam smrt; ali ako nema nita od onoga za ta me ovi optuuju, niko me ne moe
ostaviti njima na milost i nemilost. Ulaem priziv caru.
4

Od svakoga hrianina se, prema Svetom pismu, uvek oekivalo i oekuje trezveno
zdravorazumsko ponaanje, koje iskljuuje svaku vrstu verskog fanatizma a pogotovo
svesno nastojanje za to skorijim okonanjem sopstvenog ivota toboe radi
dokazivanja vernosti Hristu. Ovakvo namerno srljanje u smrt ispoljeno od strane
pravoslavnih svetitelja mogli bismo, moda, da podvedemo i pod pojam samoubistva,
jedino sa tom razlikom to pomenute osobe nisu same sebi oduzele ivot, ve su
iskoristile prvu priliku da bi ih neko ubio. Zapravo, odbijanje ponude da bude
osloboen smrtne presude, od sv. Save Gotskog, ta drugo znai nego ono to sam
maloas naveo, a pogotovo iz razloga to se od njega uopte nije zahtevalo odricanje od
vere u Hrista? Sasvim je sigurno da ni jedan od apostola nikada ne bi propustio da
iskoristi priliku za sopstvenim oslobaanjem i sauvanjem ivota, to dokazuje i
Pavlov zahtev da, zbog svoje odbrane, izae i pred samog rimskog cezara. Ovakve
primere, sline apostolskim, nalazimo i kod prvih crkvenih otaca iz II veka, kao na
primer kod Polikarpa, episkopa crkve u Smirni, koji je bio uenik apostola Jovana
Bogoslova:
Kada je biskup Polikarp (Polycarp), Irinejev uitelj, dospeo u progonstvo, on nije
traio muenitvo. Napustio je Smirnu kako bi se sakrio negde na selu. Meutim,
na kraju je ipak bio primeen, uhapen i spaljen na lomai (155. ili 166). (...) Polikarp
nije hrabro odmarirao u smrt zato to je mrzeo svet i eleo da utekne u sledei. On je

1
Dela apostolska 9:24-25.
2
Dela apostolska 14:5-6. Naglasak moj.
3
1. Kor. 4:16; 11:1; Fil. 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9.
4
Dela apostolska 25:11.
326
pokuao da sauva svoj ivot, ali kada se neminovno suoio sa realnou
muenitva, uteio se saznanjem da e njegovo telo i dua biti uskrsnuti.
1

Na isti nain je, u vreme progonstava, postupio i Polikarpov uenik Irinej, koji je
docnije postao episkop crkve u Lionu:
U razdoblju od 155. - 177. godine, stanje napetosti izmeu pagana i lionskih
hriana dovelo je do krvavih progonstava. Stvar je zapoela svetina, ali su rimski
guverner i njegovi vojnici na kraju uzeli aktivnog uea. Nakon to je lionski biskup
umro za vreme progonstva, Irinej je postao njegov naslednik. Izgleda da je Irinej
spasao sopstveni ivot tako to se skrivao tokom tih godina.
2

Oigledno je da navedeni primeri nekih od prvih crkvenih uitelja u
posleapostolskom periodu potvruju tezu koju sam izneo na poetku ovog dela
poglavlja. itija kasnijih prepodobnih muenika i svetitelja koje pravoslavni slave i
uzvisuju, u svakom sluaju nisu ni u emu nalik na ivotne stavove koje su ispoljavali
rani hriani. Oni predstavljaju fanatino ponaanje kakvo nalazimo i danas kod
pripadnika nehrianskih religija, koji smatraju da e svojim namernim odlaskom u
smrt zbog vere, zasluiti naklonost boanstva i odlazak u raj.
Dositej je priznao da je i on u ranoj mladosti, poput npr. prep. muenika Anastasija
i Romana, itao itija raznih stradalnika i eleo da postrada kao muenik za Hrista:
Ja, napunivi moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budui nimalo
kadar svrh esa libo kako valja misliti ni rasudavati, naumio sam bio savreno da se
posvetim. Razmiljavajui ta su stradali muenici, ja bih teko alio to i sad ne mue
hristjane, te bih se ja namah dao za zakon ispei...
3

Sada, kada smo utvrdili da primeri prepodobnih muenika, koji su udili za
sopstvenom smru i umirali provocirajui neprijatelje da ih ubiju, uopte nisu po
ugledu na apostolske, argumentovano emo dokazati da ovakvo ponaanje i nije
predstavljalo sam vrhunac bezumlja. Vrhunac pogrenog razumevanja Biblije i
nehrianskog ponaanja u Pravoslavlju dostigli su ljudi koji su u skladu sa svojom
ludou koju su ispoljavali, upravo tako i nazvani: jurodivi Hrista radi.
Jurodivi Hrista radi
Posebna poslastica ovog naeg prouavanja svetakih itija bie upravo izlaganje o
posebnoj vrsti pravoslavnih svetitelja koji se nazivaju jurodivima. Evo na koji nain
ovaj pojam definie Leksikon stranih rei i izraza Milana Vujaklije:
Jurodiv (rus. ; aav, sumanut) budala Hrista radi, naziv apostola
Pavla i ostalih apostola. Rusi smatraju da se na ovakvim jurodivima, ludacima od
roenja, ispoljila volja boija, zbog ega ih nazivaju boijim ljudima i veruju da imaju
mo proricanja; u V veku: oni koji su se izlagali ruglu i ismevanju smatrajui to
moralnim savrenstvom. (strana 378).

1
Raj jedna istorija, str. 72. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 71. Naglasak moj.
3
Izabrani spisi, str. 71. Naglasak moj. Bogu hvala, Dositej se nije dosetio onoga to je na um palo prep.
mueniku Onufriju Hilendarcu, koji je, uz blagoslov svoga duhovnika, 1818. god. mueniki postradao
nakon to se pred Turcima narugao muslimanskom proroku Muhamedu. Iako su bili gotovo savremenici,
Dositejev duhovnik iguman Teodor je, za razliku od duhovnika Onufrijevog, bio sasvim drugaije pameti i
svim silama odgovarao mladoga Dositeja od takvih suludih i fanatinih svetakih ideja.
327
Pre nego to dam biblijski odgovor na to ta je apostol Pavle mislio kada je o sebi (i
drugim apostolima) govorio kao o budalama Hrista radi, elim da ukratko
pogledamo itija ovih svetaca i sagledamo u emu se sastoji njihov svetiteljski podvig
1
:
Prep. Maksim Kapsokaliva. U XIV veku podvizivao se kao monah u Svetoj
Gori na svoj naroiti nain; naime, pravio se malo jurodiv i stalno je menjao svoje
obitalite. A njegovo obitalite bila je koliba od granja. Jednu za drugom kolibu on je
podizao i palio, zbog ega je i nazvat Kapsokaliva, tj. Palikoliba. Smatran je za ludaka
sve dok nije u Svetu Goru doao sv. Grigorije Sinait koji u Maksimu otkrije
jedinstvenog podvinika, udotvornog molitvenika i angela u telu. Prestavio se
Gospodu 1320. god. (13. januar);
Blaeni Teodor, Hrista radi jurodivi Novgorodski. Pred smrt trao ulicama i
vikao svima i svakome: Protavajte, putujem daleko! umro 1392. god. (19. januar);
Sv. blaeni Nikolaj, jurodivi psovski. iveo ivotom juroda i gradu Pskovu u
vreme Cara Ivana Groznoga i upokojio se 28. febr. 1576. god. (...) Retkom
neustraivou odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaeni Nikolaj trao je po
ulicama grada Pskova pravei se lud... (28. februar);
Prep. Toma Jurodivi. Kad god po poslu manastirskom bee u gradu Antiohiji,
ovaj Toma se pravljae lud Hrista radi. (24. april);
Prep. Isidora Jurodiva. ivela u IV stoleu, i bila monahinja u enskom
manastiru u Tavenisiotu. Pravila se luda, da bi skrila svoju vrlinu i podvig. Radila je
najprljavije poslove, hranila se splainama od sudova, usluivala je sve i svakoga, i
bila prezirana od sviju i svakoga. U to vreme otkrije angel Boji velikom podviniku
Pitirimu tajnu o Isidori. Pitirim doe u enski manastir, i kad vidi Isidoru, on joj se do
zemlje pokloni. Tako i ona njemu. Tada sestre kau Pitirimu, da je ona luda. Vi ste
lude, odgovori Pitirim, a ova je vea pred Gospodom i od mene i od vas; ja samo
molim Boga, da meni da ono to je njoj namenjeno na Sudu Stranom! Tada se sestre
zastidee i umolie i Pitirima i Isidoru za oprotaj. Od tada svi poee ukazivati Isidori
poast. A ona da bi izbegla poast od ljudi, odbee iz manastira, i umre neznano gde
oko 365. god. (10. maj);
Blaeni Isidor Jurodivi, Hrista radi. Nemac poreklom. Doavi u Rostov
zavoli veru pravoslavnu, pa ne samo da postade lan Pravoslavne Crkve nego uze na se
teki podvig jurodstva. Noevae u jednoj kolibi od granja, to sam bee napravio
u nekom blatitu. (14. maj).
Ipak, jurodivi nisu zasluili epitete svetitelja samo zbog ludosti koju su ispoljavali.
Neki od njih su u svoj teki svetiteljski podvig ukljuivali i krajnje nedolina
ponaanja, za koje je apostol Pavle rekao da se ni ne spominju meu svetima
2
. Evo
ta o nemoralnosti jurodivih svetitelja, koji su ovakvim i slinim podvizima u
odsudnim trenucima doprinosili trijumfu Pravoslavlja i u kriznim vremenima
vaspostavljali naruenu duhovnu ravnoteu, moemo da proitamo u pravoslavnoj
literaturi:
Mnogi su jurodivi u Rusiji ili nagi, ali su agiografi teili da na njihovu
golotinju nabace pokrov crkvenog sjaja. itajui itija grkog jurodivog Simeona,
vidimo da paradoks jurodivosti ne obuhvata samo razumsku, nego i moralnu sferu
linosti. Ovde se hrianska svetost ne prikriva samo oblijem bezumlja, nego i

1
Navedeni tekstovi koji slede su iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja. Naglasci kurzivom su moji.
2
Vidi u: Posl. Efescima 5:3-12.
328
nemorala. Sveti sve vreme vri nedoline postupke: ini ono to ne dolikuje
initi u hramu, jede kobasicu na Veliki Petak, igra sa javnim enama, unitava robu
na pijaci i dr. Ruski agiografi vie vole da vre pozajmice iz itija sv. Andreja, u kome
element nemoralnosti nije prisutan. Samo narodna predanja o Vasiliju Blaenom, kao
i oskudne napomene letopisaca, pokazuju da ni ruskim jurodivima nije bila
tua afektacija nemorala. Njihova itija edno pokrivaju itavu ovu stranu
njihovog podviga stereotipnom frazom: Bestidno se ponaao. Jurod i pohab
(staroruski: bestidnik; prim. I. S.) epiteti, korieni podjednako u staroj Rusiji
izraavaju, izgleda, dve strane ruganja normalnoj ljudskoj prirodi: racionalnoj i
moralnoj.
1

Dositej Obradovi, koji je bivajui u manastiru Hopovo proitao sva itija i po
nekoliko puta, dobro je upoznao i itija jurodivih svetaca. Govorei o njima, srpski
prosvetitelj je pisao ovako:
itajui ta su neki radili koji su se Hrista radi budale inili (nek svak ovo dobro
zabelei: Hrista radi budala), dolazio bih u iskuenije: a kako bi bilo kad bih se i ja
budalom uinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam
[j]urodiv? Turci su u ovom punktu odve ortodoksi, jer oni svakoga ko je lien uma za
sveca poituju; no da su hristjani kad mogli u ovo prelatenije pasti, imajui u ruku
premudru i zdravu jevangelsku nauku, tome se nije mogue dovoljno nauditi. No po
svoj prilici prevarili su se neki, naopako razumevajui
2
apostola Pavla rei: Mi
urodi Hrista radi. A ko je gdi itao da je blagoini i svetonaravni apostol nag po
sokaku trao
3
, kako su oni inili koji su apostolske rei nakrivo i ludo tolkovali. No ta
ne uini glupo i nerasudno sujeverije!
4

Po danoj mu velikoj mudrosti, Dositej je pravoslavnu nauku koja je duevne
bolesnike (koji bi se danas sigurno nalazili na leenju u psihijatrijskim bolnicama)
proglasila svetiteljima nazvao glupim i nerasudnim sujeverjem. Ovakav njegov stav
se u potpunosti slae sa uenjem Svetog pisma. Kao dokaz za ovu tvrdnju, naravno,
naveu sporne rei apostola Pavla i detaljno obrazloiti njihovo znaenje:
Smatram, naime, da je Bog nas apostole kao poslednje postavio, kao na smrt
osuene, da nas gleda svet, i aneli i ljudi. Mi smo budale Hrista radi, a vi ste
mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga asa i
gladujemo, i ednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radei
svojim rukama. Kad nas rue mi blagosiljamo, kad nas gone mi podnosimo, kad
nas grde mi se blago obraamo; postali smo kao neko smee sveta; kao otpad sviju
sve do sada. (...) Molim vas dakle ugledajte se na mene.
5


1
Georgije Fedotov, Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god. str. 171-172. Naglasak moj.
2
No, pravoslavni smatraju da je jurodivost nastala upravo zbog ispravnog razumevanja Svetog pisma. Za
svetenomuenika Aleksandra, episkopa komanskog, vladika Nikolaj ovako kazuje: I Aleksandar mu ree,
da je on bio grki filozof, da je uivao visoku ast i poloaj, no da je sve odbacio, ponizio se, napravio se
jurod Hrista radi od onda otkad je proitao i razumeo Sv. Pismo. (Prolog, 12. avgust. Naglasak
moj).
3
Dositej verovatno misli na blaenog Maksima (i njemu sline), za koga Prolog veli ovako: Blaeni Maksim,
Hrista radi jurodivi, hodio je zimi nag moskovskim ulicama. Na savete ljudi da se obue i zatiti od zime,
on je odgovarao: Jeste zima ljuta, ali je sladak Raj! (2. maj; rasuivanje, naglasak moj.)
4
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 127. Naglasak moj.
5
1. Korinanima 4:9-13, 16. Naglasak moj.
329
Prouavajui ivot pravoslavnih jurodivih svetitelja, osoba koja ne poznaje dobro
nauku Svetog pisma, mogla bi da izvue vie paralela izmeu ovih Pavlovih rei i itija
svetih. No, sa druge strane, niko od onih koji poznaju novozavetne tekstove i upoznati
su sa nainom ivota apostola, nikada nee ni pomisliti da su Pavle i ostali bili jurodivi
(tj. aavi i sumanuti) poput onih iz kasnijih vekova.
Prema jasno izloenom Hristovom i apostolskom uenju koje je zapisano u Bibliji, a
kao to smo vie puta govorili do sada, proizilazi da e mnogi ljudi odbacivati poruku
evanelja, zbog svoga neverovanja u osnovne istine hrianske vere. Apostolsko
propovedanje je nailazilo na pozitivan odziv samo kod manjeg broja ljudi, dok je
svetina ostajala po strani, podsmevajui se njihovim besedama. Evo jedne od reakcija
tadanjeg sveta na rei evanelja iskazane kroz usta apostola:
A kad su uli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi rekoe: uemo te
drugi put o tome.
1

Upravo iz razloga to se najvei broj ljudi koji je uo apostolske propovedi
ismejavao evanelju, i smatrao posve nemoguom ideju o spasenju kroz veru u oveka
koji je bio raspet kao zloinac, Pavle je izjavio:
Jer re o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo sila
Boija. (...) Mi propovedamo Hrista raspetoga Judejima sablazan, mnogobocima
ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Boiju i
mudrost Boiju.
2

Svi koji su postajali hriani, prihvatajui ono to je ludo pred svetom, bili su od
strane neverujuih smatrani ludacima tj. budalama (radi Hrista), a pogotovo zbog toga
to su odbacili svoju pradedovsku tradicionalnu religiju zbog uenja neke, kako su
mislili, jevrejske sekte. Svakako se, naravno, podrazumeva da se prvovekovni hriani
nisu ponaali poput umobolnika i duevnih bolesnika kao to je to bio sluaj sa
mnogim pravoslavnim svetiteljima, iako su radi svoje vere u Isusa bili smatrani
udacima.
Meutim, postoji jo jedno dublje znaenje Pavlovih rei u kojima on sebe i ostale
apostole naziva budalama Hrista radi. Naime, neki od vernika u Korintu, kojima je
Pavle uputio ovo pismo, nisu bili ba najdisciplinovaniji, tj. iveli su suprotno
hrianskim moralnim naelima. Neki su ili i dalje za ranijim nainom razmiljanja,
kakav je preovladavao u grkom svetu to se tie sledbenitva razliitih religijskih i
filozofskih pravaca. Prenevi ovakve podele u crkvu, korintski vernici su nainili
nekoliko frakcija:
Obaveten sam o vama, naime, brao moja, od Hlojinih domaih, da su svae
meu vama. Mislim to to svaki od vas govori: ja sam Pavlov, a ja sam Apolosov, ja pak
Kifin, a ja Hristov.
3

Dakle, dok su neki vernici podravali Pavlov rad, neki drugi su smatrali da on nije
vredan potovanja. Ti drugi su vie cenili Apolosa (verovatno zbog njegove reitosti;
vidi Dela ap. 18:24-28 i 2. Kor. 10:10-11; 11:6), Petra (zbog toga to je bio uvek prvi
meu dvanaestoricom apostola nasuprot Pavlu koji za vreme Isusove zemaljske
misije uopte nije bio Njegov sledbenik), a ona etvrta grupa koja je uestvovala u
raskolu nazivala se potovaocima Hrista. Iako je situacija u tako podeljenoj mladoj

1
Dela apostolska 17:32. Naglasak moj.
2
1. Kor. 1:18, 23-24. Naglasak moj.
3
1. Korinanima 1:11-12.
330
crkvi bila teka, postojali su jo mnogi drugi problemi koji su bili rezultat telesnosti
(neduhovnosti) tamonjih vernika. Neki od njih su bili ponosni zbog svog materijalnog
bogatstva i nipodatavali siromane (11:20-22), drugi su odbijali da uestvuju u
potrebama apostola tj. njihove misijske slube (9:1-15), trei su jo uvek, po navici od
ranije, poseivali i gostili se u idolskim hramovima (8:10-12), etvrti su se meusobno
tuili i iznosili svoje parnice pred svetovne sudove (6:1-9) itd. I pored svih problema,
Pavle je u svojim obraanjima ovoj crkvi odluio da bude snishodljiv i ponizan, iako je
mogao i imao pravo da mnogo odlunije i otrije ukori ovakvo njihovo ponaanje.
Sledei Hristov primer, apostol Pavle se odrekao samoga sebe i svoje volje (ne
odgovarajui na uvrede i omalovaavanje od strane Korinana) strpljivo podnosei i
pouavajui neduhovne obraenike u ovom grkom gradu. Gospod je naime rekao:
No Isus ih dozva i ree im: znate da oni koji vae kao vladari naroda gospodare
nad njima i njihovi velikai ih tlae. A meu vama nije tako. Nego ko hoe da bude
velik meu vama, neka bude sluga, i ko hoe da bude prvi meu vama, neka bude
svima sluga; jer i Sin oveji ne doe da mu slue, nego da poslui i da dade svoj ivot
kao otkup za mnoge.
1

Hristovi apostoli, bivajui posluni ovoj zapovesti svoga Gospoda, ne samo da su,
dakle, bili omalovaavani i odbacivani od strane neverujuih (bezbonih) ljudi, ve su
slina nipodatavanja i ogovaranja doivljavali i od vernika oko kojih su se toliko
trudili i zalagali. Ovo apostolsko portvovanje je bilo takvo, da su zbog svoje slube
crkvama (i svim vernicima ponaosob) mnogo puta bili u gladi, ei i raznim
opasnostima (Dela ap. 20:31; 2. Kor. 11:23-29).
Izgovarajui ove rei prekora (odnosi se na tekst iz 1. Kor. 4:6-16), a mislei na sebe
i druge propovednike evanelja koje su ljudi omalovaavali, vreali i progonili a da
su oni sve to trpeli i podnosili bez elje za ostvarivanjem linih interesa i osvetom zbog
priinjene tete (sve radi dobrobiti i spasenja drugih) Pavle kazuje da su oni budale
Hrista radi. Jednostavno, takvo ponienje od verujuih i bezbonih koje su apostoli
podnosili, ne imajui pritom od toga nikakve vidljive materijalne ili neke druge koristi,
ne bi podneo niko drugi a da ubrzo ne odustane od svog dela. Ovako pak, apostoli
ugledani na Gospoda, inili su neto to ne bi niko drugi inei sebe budalama u
oima raznih podsmevaa.
No, ni u jednoj jedinoj rei ovog, maloas pomenutog Pavlovog govora, ne moemo
da prepoznamo ludovanje sa kakvim se susreemo u itijima onih koji su toboe,
svojim jurodstvom, oponaali apostolski primer. Kao jo jedan dokaz za to da Pavle
nikada nije bio jurodiv u bukvalnom smislu, naveu jedan veoma za ovu priliku
znaajan primer. Naime, prilikom svoga utamnienja koje je doiveo u Palestini i
boravka u zatvoru za vreme upraviteljstva rimskih namesnika Feliksa i Festa, ovaj
apostol je imao prilike da izloi svoju odbranu. Tako je, pred Festom i kraljem Irodom
Agripom, navodei Gospodnje rei i sadraj svoje nebeske vizije, Pavle izneo na emu
zasniva temelje svoje misije. Gospod je Pavlu izrekao zapovest koju je ovaj odmah
posluao:
Nego ustani i stani na sve noge: javio sam ti se, naime, za to da te odredim za
sluitelja i svedoka svega ovoga kako si me video i kako u ti se jo javljati. Ja u te
izbavljati od tvoga naroda i od mnogoboaca, kojima te aljem, da im otvori oi, da se

1
Ev. po Marku 10:42-45. Naglasak moj.
331
obrate od tame ka svetlosti i od satanske vlasti k Bogu, da verujui u mene prime
oprotaj grehova i deo meu onima koji su osveeni.
Stoga, kralju Agripa, nisam bio nepokoran nebeskom vienju, nego sam prvo
onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobocima
propovedao da se kaju i obraaju Bogu inei dela dostojna pokajanja. Zbog toga
Judeji me uhvatie u hramu i pokuae da me ubiju. Ali dobivi pomo od Boga do
dananjeg dana stojim i svedoim malom i velikom ne kazujui nita drugo sem onoga
to su proroci i Mojsije rekli da e se dogoditi, da e Hristos postradati, da e kao prvi
iz vaskrsenja mrtvih objaviti svetlost naem narodu i mnogobocima.
1

Ono na ta treba da obratimo posebnu panju jeste Festov odgovor na ovo Pavlovo
izlaganje:
A kad je u svojoj odbrani ovo izneo, ree mu Fest sasvim glasno: nisi pri istoj
svesti, Pavle; velika uenost dovodi te do manije.
2

Ipak, da li je mogue da je Pavle bio manijak? Sudei prema ovom Festovom
zakljuku, kojeg je izrekao glasno pred svim prisutnima, apostol je bio jednak ljudima
koji su sili s uma poto i takvi iznose pred svoje sluaoce - racionaliste razliite
fantazije o nebeskim vienjima, vanzemaljcima, vilama i slino. No, Pavle je bio daleko
od ludila! Evo kako je glasio njegov odgovor:
Na to e Pavle rei: nisam lud, ugledni Feste, nego izgovaram istinite i
razborite rei. Zna, najzad, sve ovo i kralj, kome slobodno govorim; ne verujem,
naime, da mu je ita od ovoga nepoznato, jer se to nije dogodilo u nekom uglu.
3

Kao to smo uvideli iz napred navedenih tekstova Svetoga pisma, Hristovi apostoli
su se u svoje vreme susretali sa izrugivanjem i proglaavanjem za one koji su skrenuli s
zdrave pameti, a upravo zbog propovedanja evaneoskih istina koje su paganskim
Grcima i Rimljanima bile neshvatljive. No, apostolske rei nikada nisu bile nalik
onome to su inili i govorili jurodivi pravoslavci. Apostolske rei su bile istinite i
razborite. Nijedan od apostola ili njihovih naslednika nikada nije ludovao pred
okupljenom masom, hranio se splainama od sudova ili trao nag po ulicama da bi
sakrio svoju duboku posveenost Bogu. Ovakvo ludovanje jurodivih zaista nema

1
Dela apostolska 26:16-23.
2
Dela apostolska 26:24. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 26:25-26. Naglasak moj.
332
nieg zajednikog sa Isusom Hristom i njegovom trezvenom i svetom naukom koju
treba da slede Njegovi uenici kroz sve vekove.
1

Poto smo na ovaj nain sagledali najzanimljivije detalje iz svetakih itija i dali na
njih jedini mogui svetopisamski odgovor, spomenuu ukratko jo nekoliko primera iz
veitog srpskog evanelja, koje elim da moji itaoci razmotre i o njima donesu svoj
realan sud bez mnogo mojih komentara. Primeri koji slede bi trebali da pokau svu
bezumnost mnogo veeg broja svetakih primera za koje nemamo mesta da ih
spomenemo u ovom poglavlju, a koji mogu veoma loe da utiu na umove mladih ljudi
u Srbiji koji bi mogli da krenu stazama samodestrukcije - bez velikih ansi za povratak
u drutvo zdravomisleih osoba.
Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini
Prep. Jovan pustinjak. Sin bee neke ene hrianke, Julijane, u Jermeniji.
Jo kao deak ostavi majku svoju i odbee u pustinju. (...) Posle se mladi Jovan
udalji i povue u samou. Spusti se u neki suh bunar, gde provede punih 10 godina u
postu, molitvi i bdenju. (...) Posle 10 godina tekog podviga u bunaru predstavi se sv.
Jovan Gospodu...
2
(29. mart);
Prep. Jovan Vethopeernik. (...) Najzad se nastanio u Haritonovoj peini gde
se predao tvrdom podvigu provodei dane i godine u postu, molitvi i bdenju,
neprestano pomiljajui na smrt i uei se smirenju.
3
(19. april);
Prep. Nil Stolbenski. (...) Iskopao sebi grob blizu kelije, i svaki dan plakao nad
njim.
4
(7. decembar);
Prep. Atanasije, zatvornik peerski. Ovaj sveti ovek posle dugog podviga
umre, i bi od bratije opran, obuen i pripremljen za sahranu. Dva dana leae tako

1
Jedini primer jurodivosti neke od biblijskih linosti, sa kojim bismo mogli da uporedimo ludovanje
pravoslavnih, jeste primer Jesejevog sina Davida, pre nego to je postao car nad Izrailjem. Naime, beei
od cara Saula da bi sauvao svoj ivot, David je uinio nekoliko grehova. Najpre je prevario svetenika
Ahimeleha da ga je na put poslao sam car Saul, potom je uzeo hlebove iz Svetinje koje su smeli da jedu
samo svetenici a zatim pobegao k filistejskom caru Ahisu u Gat. Kada je shvatio da je bio lakomislen, te
da se sada nalazi u rukama krvnih neprijatelja protiv kojih je ratovao i ubio njihovog junaka Golijata, za
Davida pie da je uradio sledee: I David metnu ove rijei u srce svoje, i poboja se veoma Ahisa cara
Gatskoga. I pretvori se pred njima i uini se lud u rukama njihovijem; i arae po vratima, i bacae
pjenu niz bradu svoju. A Ahis ree slugama svojim. Eto, vidite da je ovjek lud; to ste mi ga doveli?
Zar nemam dosta ludijeh, nego mi dovedoste toga da luduje preda mnom? zar e taj ui u kuu moju?
(1. Samuilova 21:12-15. Naglasak moj). Oigledno je da Boija Re nipoto ne hvali ovakvo Davidovo
ponaanje, ve ga jasno oznaava kao sagreenje koje Jesejevom sinu ni malo nije sluilo na ast. Prema
tome, i jurodivo ponaanje svetitelja kroz vekove, prema Bibliji, zasluuje jedino takvu i nipoto drugaiju
ocenu. Jurodivost ovih ljudi a isto tako i njihovo uzvisivanje i proglaavanje za odvane svetitelje u
okviru itave Pravoslavne crkve samo dokazuje koliko se pomenuta crkva nalazi daleko od izvornog
Hristovog uenja kojeg su irili apostoli u prvom veku, a koje i dan danas revnosno slede evaneoski
hriani.
2
Da bi jedan srpski omladinac postao prepodobni poput ovog Jovana i zasluio da bude svrstan meu
pravoslavne svetitelje, treba da napusti roditelje i ivi u bezvodnom bunaru, gde e na kraju umreti mlad.
3
Ukoliko u blizini nema takvog bunara, dobro e posluiti i peina u kojoj valja da neprestano razmilja o
svome buduem pogrebu.
4
Nije od zgorega ni da unapred iskopa sebi grob i svakodnevno oplakuje svoju smrt.
333
mrtav, i najedanput oive. Kada dooe da ga sahrane, naoe ga gde sedi i plae.
Potom se zatvori u keliju, i 12 godina jo proive, o hlebu i o vodi jedino, ni s kim ne
progovorivi rei.
1
(2. decembar);
2

Sledei primer bi dakako mogle da posluaju i slede nae, inae lepe, srpske keri
devojke i ene ukoliko ele da svojim ponaanjem, poput drevnih svetiteljki, uistinu
ugode Bogu:
Mnogi od njih (svetitelja monaha i monahinja; prim. I. S.) smatrali su da je
telesna istoa prepreka za pobonost; devica Silvija je odbijala da pere bilo
koji deo tela sem prstiju; u jednom samostanu od 130 monahinja nijedna
se nije nikada okupala, ili oprala noge. Meutim, pred kraj etvrtog veka
monasi su se prepustili vodi, a opat Aleksandar je prezirao tu dekadenciju i sa
nostalgijom se seao vremena kada monasi nikada nisu umivali lice.
3

Jo neka korisna uputstva za srpske domaine
Pored primera mladima, u itijima nalazimo i uputstva kako srpski domain treba
da se ophodi prema kriminalcima. Poto prema stavovima koje zastupa SPC srpski
narod predstavlja naciju koja je krtena jo pre hiljadu godina, to e rei da su svi Srbi
hriani, sasvim je sigurno da su dalje navedeni svetiteljski primeri neto za im bi svi
oni trebali da tee da dostignu. Uzgred budi reeno, budet nae drave bi bio znatno
rastereen jer se ne bi isplaivale plate policiji koja ne bi ni imala razloga da postoji:
Vrativi se jednom s puta svojoj keliji, Makarije Veliki vide nekoga lopova gde
iznosi njegove stvari iz kelije i tovari na magare. Makarije mu nita ne ree, nego mu
jo pomoe, da udobno natovari sve stvari na magare, govorei sam sebi: nita ne
donesosmo na ovaj svijet (1. Tim. 6-7). Drugi jedan starac, kad su mu razbojnici sve
uzeli iz kelije, obazre se i vide da mu nisu uzeli neki zaveljaj s novcima, to je leao
negde skriven, pa brzo uzme taj zaveljaj, vikne razbojnicima i preda im i to. Trei
opet, zatekavi lopove gde pljakaju njegovu keliju, vikne im: urite, urite, da ne
naie bratija, te da me ne spree ispuniti zapovest Hristovu: koji tvoje uzme, ne iti
(Lk. 6, 30).
4

Zakljuak
ta rei na kraju ovog poglavlja? itija svetih su osvedoeno zbirka veoma udnih
pripovesti jo udnijih ponaanja onih koje pravoslavni dre za svetitelje. Nadam se da
smo se svi zajedno uverili u istinitost svih konstatacija koje je o ovoj vrsti pravoslavne
literature i njenih aktera izrekao veliki srpski prosvetitelj jo pre dva veka. itija svetih
su takoe, kao to smo se uverili, puna mnogih legendi o svetiteljskim udima i pria o
dogaajima koji se sasvim sigurno nisu nikada odigrali, a u iju nas punu istinitost
uverava crkva koja za sebe tvrdi da je stub i tvrava istine. ta vie, i sam pravoslavni

1
Ako se desi da se posle dugog oplakivanja i rastavi sa duom, a potom na udnovat nain vaskrsne, valja da
se zatvori u keliju, da odatle nikako ne izlazi i ni sa kim ne razgovara do kraja ivota, stalno plaui i
jauui.
2
Naglasci na navedenim tekstovima iz Prologa su moji.
3
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere prvi deo, str. 80. Naglasak moj.
4
Ohridski prolog, 19. januar, rasuivanje. Naglasak moj.
334
istoriar Jevsevije Popovi veli da svetitelji ni izbliza nisu uinili sva ona udesa o
kojima nam pripovedaju svetaka itija. Evo ta je o tim silnim udima (vaskrsavanju
iz mrtvih, ubijanju adaja, isceljivanju bolesnih, isterivanju demona, viemesenom
poenju, poseivanju prepodobnih pustinjaka od strane Hrista i ostalih biblijskih
linosti itd.) rekao ovaj istoriar:
Svetiteljima se pripisuju mnoga udesa za ivota ili posle smrti im, ali ni blizu
ne poinie sva ona udesa, o kojima priaju kasniji agijografi.
1

Neka nam i ovoliko bude dovoljno za okonanje ovog poglavlja. U narednom emo
argumentovano dokazati svu pogrenost potovanja svetitelja na onakav nain kako
se to ini u Istonoj crkvi.

1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 651. Naglasak moj.
335

336
12.
P
OTOVANJE SVETITELJA

Ko presvetu Majku Boiju i svetitelje potuje i proslavlja na Zemlji, bie
proslavljen na nebu.
1

Kada pak Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred njegove noge i
pokloni se. Tada ga Petar podie govorei: ustani, i ja sam samo ovek.
2

Zato da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija
ne stoji? Zato da im se ne kae da su ove stvari izmiljene na est i sedam stotina
godina posle spasitelja Hrista i apostola.
3

Dositej Obradovi
Potovanje i molitveno obraanje preminulim vernicima (svetiteljima) iz prolosti
jeste veoma izraen i vaan deo duhovnog ivota svakog pravoslavnog hrianina.
Prema pravoslavnom uenju, umrli hriani ne samo da ine deo Hristovog tela
Crkve poput vernika koji su jo uvek u telu, ve mogu da uju i molitvena obraanja
onih koji im vape za duhovnu pomo. Na osnovu odaziva na molitve zemaljskih ljudi,
oni posreduju pred Bogom za uslienje ili direktno ine najrazliitija udesa od
isceljivanja bolesnih do vaskrsavanja mrtvih. Kao to emo se uveriti prouavajui ovu
temu, potovanje svetitelja, onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavlju, ne temelji se ni
na jednom jedinom tekstu Svetoga pisma. Uenje o potrebnosti i neophodnosti
molitve preminulim lanovima Crkve potie u potpunosti iz tzv. svetog predanja, koje,
po pravoslavnima, slui kao dopuna Svetom pismu. Ponoviu jo jedanput izjavu
Ivana Nikoljina, ruskog bogoslova, koja se nalazi u delu Pravoslavna apologetika a
koju sam citirao i u prvom poglavlju ove knjige. Evo ta je ovaj teolog zapisao o
poreklu obiaja potovanja i molitvenog obraanja svetiteljima:
Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znai, mnoga verska
pitanja (potovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog reenja.
4

Kao to moemo da uoimo, Nikoljin je u ovom sluaju bio iskren i priznao da se u
itavom Svetom pismu ne mogu nai ni najmanji tragovi uenja o tome da su se
prvovekovni hriani molitveno obraali umrlima, te da su im ovi odgovarali na
molitve i posredovali pred Bogom za uslienje. A Jevsevije Popovi u svojoj crkvenoj
istoriji kazuje o tome ovako:
U ovom perijodu (od 312. g. - 622. god. posle Hrista, dakle u etvrtom veku pa na
dalje; prim. I. S.) je velik napredak uinjen u kultu anela i svetitelja. Ove su ne samo
molili, da se zauzimaju kod Boga, nego su ih i time potovali, to su njihovoj uspomeni

1
Protojerej ivan M. Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 80.
2
Dela apostolska 10:25-26.
3
Izabrani spisi, str. 138.
4
Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160. Naglasak moj.
337
posveivali hramove i dane, da se provode kao praznici, to su se predavali njihovu
patronatstvu, t.j. zatiti, koju oni treba od Boga da izmole....
1

Dakle, prema ovom autoru, kult potovanja svetitelja i molitveno obraanje njima
za posrednitvo i zatitu razvio se (tj. doiveo veliki napredak) tek u periodu posle
Konstantinovog proglaenja slobode hrianima kada je zapoelo masovno uvoenje
nebiblijskih doktrina i praksi u crkvenu dogmu. Potovanje svetitelja do toga perioda,
prema istom autoru (od apostolskog doba do Konstantina) se ogledalo u ouvanju
uspomene na apostole, proroke, muenike i Isusovu majku Mariju, koje su potovali
zbog njihovog primernog i bogobojaznog ivota.
2
Na ovom mestu moram da istaknem
da se pojam potovanja apostola i drugih posveenih hriana iz istorije veoma
razlikuje od ideje molitvenog obraanja njima za posrednitvo i zatitu i njihovog
proslavljanja na zemlji. Svakako je istina da Sveto pismo upuuje Hristove vernike
na meusobno potovanje, kao i sleenje primera pobonog ivota bogougodnika.
3

Ipak, ni na jednom mestu u Bibliji ne moemo da naemo uputstvo da se molimo
vernicima iz prolih vekova, da bi oni za nas posredovali ili lino usliili molitve. Poput
Ivana Nikoljina, i Katolika enciklopedija, koju navodi R. Woodrow priznaje da se
prizivanje umrlih svetaca i molitve njima ne mogu dokazati iz Biblije:
Koje su zamjerke takvim vjerovanjima? Pustit emo da sama Katolika
enciklopedija odgovori na to pitanje: Glavne su zamjerke protiv zazivanja svetaca i
njihovog posredovanja to da su te doktrine protivne vjeri i pouzdanju koje trebamo
imati samo u Boga...i da se one ne mogu dokazati iz Biblije. S tom se tvrdnjom
slaemo. Nigdje u Svetom Pismu ne stoji da ivi mogu biti blagoslovljeni ili imati neku
korist kroz posredovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umjesto toga, katolike
doktrine u vezi svetaca vrlo su sline poganskim shvaanjima u vezi bogova.
4

Prema istom autoru, poput dananjih katolika (i pravoslavnih), i poklonici drevne
paganske vavilonske religije potovali su oko 5000 bogova i boginja za koje su verovali
da su nekada bili ljudska bia a onda se uzdigli u nekakav uzvieni poloaj. Svaki
mesec i dan u godini je bio posveen nekom boanstvu (kao i svetiteljima u crkvenim
kalendarima), a postojala su i boanstva za svaki problem i prirodnu pojavu na zemlji.
Kako pravoslavni dokazuju biblijsku ispravnost ovog svog verovanja?
Poput mnogih drugih verovanja koja su nastala u kasnijem periodu, a koja ne mogu
da nau temelja u biblijskom izvetaju, i ova dogma Pravoslavne crkve biva
opravdavana ili na potpuno nebiblijskim osnovama (poput izreke: tako su ustanovili
sveti oci) ili pogrenim navoenjem i tumaenjem svetopisamskih tekstova koji se
prilagoavaju i citiraju van svog pravog konteksta ne bi li ukazali i dokazali ono to
zapravo ne postoji. Odgovarajui u svojoj knjizi pripadnicima protestantskih verskih
zajednica koji odbijaju potovanje svetitelja onakvo kakvo postoji u Istonoj crkvi,
Lazar Milin je naveo vie primera gde su apostoli pozivali vernike da se meusobno
mole jedni za druge:

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 651.
2
Na istom mestu.
3
1. Kor. 4:16; 11:1; Filipljanima 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9.
4
Babilonska misterijska religija, str. 28-29.
338
A znamo da nas Sv. pismo upuuje da se molimo Bogu jedni za druge (Jak. 5, 16), i
ako znamo da i sam apostol Pavle pie Jevrejima Molite se Bogu za nas... Utoliko vie
molim vas da to inite da bih vam bre bio vraen. (Jevr. 13, 18-19), onda je jasno da
to nije protivbiblijski postupak, nego ba u skladu sa Biblijom.
Prema tome, kad se mi molitveno obraamo svetiteljima da se mole za nas, mi ne
samo to ne inimo nikakav greh time, nego upravo ispunjavamo Sveto pismo.
Apostol Pavle pie Filipljanima da se s radou moli za njih u svakoj svojoj molitvi (Fil.
1, 3-4). Zato se onda ne bi molio i za nas, ako ga zamolimo?! A da Bog usliava
molitve svetih, to ne samo da je blizu svake zdrave pameti, nego o tome imamo
neposrednu potvrdu u Svetom pismu. Sam Bog obeava Avimelehu da e usliiti
Avramovu molitvu za njega da mu se oproste gresi (1. Mojs. 20, 7). Na molbu Avrama
Bog je bio spreman da potedi ak i Sodom i Gomor od kazne, samo da se u tim
gradovima nalo bar deset pravednika (1. Mojs. 18, 23-33). Mojsijeva molitva Bogu
spasla je izrailjski narod od stroge Boje kazne (2. Mojs. 32, 7-14). Prorok Ilija se
molitvom obraa Bogu da oivi umrlog sina udovice u Sarepti sidonskoj i Bog mu uslii
molitvu (1. Car. 17, 17-23) Na molitvu proroka Ilije oganj s neba spalio je postavljenu
rtvu (1. Car. 18, 30-38); na njegovu molbu Bog posle tri i po godine sue puta obilnu
kiu (1. Car. 17, 1; 18, 1-45). Bog kae da e usliiti molitvu Jovovu za njegove prijatelje,
jer je Jov pravedan (Jov. 42, 8).
U Svetom pismu Novog Zaveta vidimo da apostoli na molbu pojedinih ljudi svojom
molitvom Hristu, a silom Hristovom, ine udesna isceljenja. ak i vaskrsenja mrtvih.
(...) Svi ti primeri svedoe da Sveto pismo obratno od uenja sektaa sasvim
ozbiljno tvrdi da molitve svetitelja pomau onima za koje se oni mole.
1

Pored ovih, Milin je naveo jo niz drugih novozavetnih primera koji su apsolutno
na svom mestu. Ipak, svima njima se moe prigovoriti to da se odnose samo na
molitve koje su ivi ljudi upuivali Bogu za, isto tako, ive osobe. Ovaj autor u svim
svojim navodima nije naveo ni jedan jedini primer iz Biblije a koji bi ukazivao da nas
Knjiga nad knjigama upuuje da se molitveno obraamo npr. umrlim apostolima, ili
pak nekim drugim novozavetnim ili pak starozavetnim pravednicima. Da je ta praksa
postojala u novozavetnom periodu, sasvim je sigurno da bi smo je nali u apostolskim
zapisima. I sami apostoli bi se molili za posrednitvo, zastupanje i duhovnu pomo -
ve vekovima pogrebenim: Avraamu, Mojsiju, Jovu, Davidu, Danilu, Jeremiji, Isaiji i
drugima, a i ostale novozavetne vernike bi u svojim poslanicama upuivali da ine to
isto
2
. No, takve primere nipoto u Bibliji ne nalazimo, ve samo pozive da se vernici

1
Milin, Apologetika, Crkva i sekte, str. 209-210. Naglasak moj.
2
Upravo ovakvo pravoslavno verovanje, temeljeno na starozavetnim apokrifnim tekstovima, opisuje
protojerej Pavle Okalahan u svojoj knjiici Pravoslavni odgovor na osnovne zablude protestanata.
Naime, on optuuje protestante da su iz Biblije izbacili pojedine knjige u kojima se nalaze opisi
molitvenog zastupanja umrlih svetitelja za ive osobe koje stanuju na zemlji. On kae: Sveto Pismo jasno
svedoi da su izvesni ljudi bili veoma moni zastupnici pred Bogom (Jov. 42, 8; Jak. 5, 16-18). To nije
ogranieno samo na ovaj ivot. U drugoj knjizi Makaveja, koju su protestanti izbacili iz Biblije,
predstavljen je prorok Jeremija kako se neprekidno moli Bogu za narod izrailjski (II Mak.
15, 14). Izdava: Knjiara Prota Vasa iz Paneva, Beograd 1997. god. str. 14. Naglasak moj.
Ipak, i pored prvog opravdanog prigovora da se ovde radi o navodu iz apokrifnog teksta kojeg ni
starozavetni Izrailjci Isusovog vremena nisu prihvatali kao kanonsku biblijsku knjigu, kao ni sami apostoli
na elu sa svojim Uiteljem, postoji i jo jedan. Naime, u tekstu 2. Makavejima 15. poglavlju opisani su
sukobi izmeu naoruanih odreda osvajaa Nikanora i voe jevrejskog ustanikog pokreta Jude Makaveja
339
mole za svoje savremenike prostorno bliske ili udaljene hriane i nehriane.
Potpuno suprotno Svetom pismu koje tvrdi da ivi znaju da e umrijeti, a mrtvi ne
znaju nita niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio (...) i vie nemaju dijela
nigda ni u emu to biva pod suncem;
1
to svakako oznaava da umrli (bez obzira
da li su u nebeskom raju ili prebivalitu grenih dua) apsolutno nisu, niti mogu biti
upoznati sa situacijom i delatnostima ivih na zemlji, pravoslavni nastoje da svoje
uenje opravdaju odreenim biblijskim stihovima. Evo nekih od njih, navedenih u
tekstu protojereja Marinkovia:
Bog nije Bog mrtvih nego ivih, jer su Njemu svi ivi (Luka 20, 38).
I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao (Propoved.
12, 7).
2

Evo, dakle, svojevrsnog dokaza da mrtvi zapravo nisu mrtvi ve ivi, te da shodno
tome mogu da uju i usliavaju molitve pravoslavnih vernika. Meutim, ono to
pravoslavni bogoslovi izbegavaju da kau jeste da se npr. prvi od navedenih stihova
nalazi u sasvim drugaijem kontekstu nego to su to molitve mrtvim (a pred Bogom
ivim) svetiteljima. Evo kako zapravo ovaj tekst glasi u celini:
Tada prioe neki od sadukeja, koji osporavaju vaskrsenje, i zapitae ga
govorei: uitelju, Mojsije nam je napisao: Ako kome umre brat koji ima enu, a bude
bez dece, neka njegov brat uzme enu i neka podigne porod svom bratu. Bilo je tako
sedmoro brae. Prvi je uzeo enu i umro bez dece; tada je uze drugi, pa trei, i tako
svih sedam ne ostavie dece i pomree. Najzad umre i ena. O uskrsu, dakle, ova ena
kome e od njih pripasti kao ena? Jer je ona bila ena sedmorici. Tada im ree Isus:
deca ovoga sveta ene se i udaju, a koji se udostoje da dobiju onaj svet i uskrs iz mrtvih
niti se ene niti se udaju. Oni ne mogu vie ni umreti, jer su kao aneli, i sinovi su
Boiji, poto su sinovi vaskrsenja. A da mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu
o kupini, gde Gospoda naziva Bogom Avraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom
Jakovljevim. A Bog nije Bog mrtvih nego ivih, jer su njemu svi ivi.
3

itav ovaj biblijski tekst, dakle, opisuje Hristov odgovor upuen pripadnicima
verske stranke sadukeja, koja je negirala bilo kakvu mogunost budueg vaskrsenja.
Naime, ova verska grupacija je za Sveto pismo priznavala samo Mojsijevo petoknjije,
dok je ostale knjige Staroga zaveta odbacivala. Njima se inilo da u delu Biblije koju su
oni priznavali ne postoji pomen mogunosti budueg vaskrsenja iz mrtvih. Upravo iz

(Makabejca). Juda Makavej se trudio da ohrabri svoje vojnike i pripremi ih za borbu izmeu ostalog i tako
to im je ispriao sadraj svog skoranjeg sna. Evo kako je glasio Judin san, na osnovu kojeg su
pravoslavni zakljuili da Biblija nauava da je, do tada ve vekovima preminuli, prorok Jeremija
svakodnevni molitveni zastupnik pred Bogom svog naroda Izrailja: Poto je tako svakoga od njih
naoruao manje pouzdanjem u titove i koplja, a vie smjelou i pobudnim rijeima, ispria im
vjerodostojan san, vienje, a oni mu se svi obradovae. Evo to je vidio: bivi veliki sveenik Onija, ovjek
dobar i estit, skroman u ophoenju, blage udi, otmjen u govoru, od djetinjstva vian svakoj kreposti,
podigao ruke i molio za svu idovsku zajednicu. Zatim se Judi ukazao i ovjek vremean i astan,
udesna i velianstvena dostojanstva. Tada Onija progovori: Ovo je ljubitelj svoje brae, koji se mnogo
moli za narod i za sav Sveti grad Boji prorok Jeremija. Na to Jeremija prui desnicu i Judi preda zlatni
ma... (Biblija Kranske sadanjosti, Zagreb 1983. godine; Druga knjiga o Makabejcima 15:11-15.
Naglasak moj).
1
Knjiga Propovjednikova 9:5-6. Naglasak moj.
2
Najbolji vaspita, str. 92.
3
Ev. po Luki 20:27-38. Naglasak moj.
340
tog razloga im je Gospod Hristos i naveo tekst (i to ba iz Petoknjija, 2. Mojs 3:6) koji
govori o starozavetnim herojima vere kao ivima a ne mrtvima pred Bogom to u
ovoj Isusovoj poruci oznaava njihovo sigurno budue vraanje i u telesni ivot.
1
Inae,
Gospod je imao na raspolaganju i mnogo preciznije i jasnije tekstove o vaskrsenju u
ostalim knjigama Staroga zaveta:
Jer nee ostaviti due moje u paklu, niti e dati da svetac tvoj vidi truhlost.
(Psalam 16:10);
Ali znam da je iv moj iskupitelj, i na poljedak da e stati nad prahom. I ako se
ova koa moja i raini, opet u u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeu ga, i oi moje
gledae ga a ne druge. (O Jovu 19:25-27);
Oivjee mrtvi tvoji, i moje e mrtvo tijelo ustati. Probudite se, i pjevajte koji
stanujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja e izmetnuti mrtvace. (Knj.
proroka Isaije 26:19);
I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudie se, jedni na ivot
vjeni a drugi na sramotu i prijekor vjeni. (Knj. proroka Danila 12:2).
Meutim ovi starozavetni citati sadukejima ne bi predstavlji nikakav dokaz o
mogunosti budueg vaskrsenja, a iz razloga to nisu verovali u njihovu
bogonadahnutost. Zbog toga je bilo potrebno da Gospod na osnovu tekstova koje su
oni smatrali bogonadahnutim dokae ono o emu je propovedao. Nakon iznoenja
dokaza o buduem vaskrsenju iz mrtvih iz Mojsijevih knjiga, sadukeji su bili uutkani,
bez mogunosti da nalaze dalje izgovore za svoje neverstvo - bivajui postieni
Isusovim mudrim odgovorom.
Kao to, dakle, uviamo, navod iz ev. po Luki 20:38 kojeg pravoslavni veoma esto
navode kao dokaz da se treba moliti umrlim svetiteljima, uopte nema nikakve dodirne
take ni sa molitvom a ni sa molitvenim svetakim zastupnitvom ve sa buduim
uskrsom iz mrtvih. No, svakako da je teolozima Istone crkve jedino preostalo ovakvo
citiranje Pisma radi potvrde svoga verovanja, kada pravih dokaza nigde nema.
Lazar Milin navodi jo jedno veoma jasno mesto iz novozavetnih poslanica, koje je,
meutim, tako izokrenuo to se tie njegovog znaenja, da bi u tome mogli da mu
pozavide i mnogo vetiji majstori propagande. Evo biblijskih navoda iz Milinove knjige
uz jo neke njegove komentare datih na raun evaneoskih protestanata:
Na sve to sektai odgovaraju ono to smo ve spomenuli: primeri koji su navedeni
iz Biblije tiu se svetitelja dok su jo bili ivi, na zemlji, a ne posle njihove smrti. Oni su
mrtvi i prema tome niti nas uju, niti su u stanju da nae molitve sprovedu i prenesu
Bogu.
Da su sveta lica o kojima je bilo rei u ovom lanku zaista otila iz ovog sveta to je
tano. No ne treba zaboravljati na rei Spasiteljeve da Bog nije Bog mrtvih nego Bog
ivih (Mt. 22, 32). I te Njegove rei odnose se ba na Avrama, Isaka i Jakova koji u to
vreme kad su ove rei izreene vie nisu bili meu nama na zemlji, jer ako ivimo, ako
umiremo, Gospodnji smo (Rim. 14,8). Da se pokojnici i posle telesne smrti
mogu seati nas na zemlji svedoi Sv. pismo, jer apostol Petar pie hrianima:
nastojau da se vi i posle moje smrti svagda seate ovoga (2. Petr. 1, 15).

1
Proitajte i uporedne stihove u Mt. 22:23-33 (posebno stihove 23 i 31) i Mk. 12:18-27 (posebno stihove 18 i
26a).
341
On je ove rei pisao pred smrt, tako pie u njegovoj Poslanici. Pa poto zna da mu je
smrt blizu kako e on nastojati da se njegovi verni i posle njegove smrti seaju
njegove nauke koju im je predao, ako ni njega samog ne bude nigde bilo posle smrti?!
1

Da bismo uvideli gde se nalazi i u emu se sastoji lukavstvo ovakvog turog
navoenja tekstova iz Biblije, citirau itav kontekst iz 2. Petrove 1:12-15:
Zato u gledati da vas uvek na sve to podseam, iako vi to znate i utvreni ste u
ovoj istini. Ali smatram da je pravo, dok sam u ovoj senici svoga tela, da vas
budim svojim opominjanjem, znajui da e ubrzo doi do skidanja ove moje senice
2
,
kao to mi je to obznanio Gospod na Isus Hristos. A nastojau da se vi i posle moje
smrti svagda seate ovoga.
3

Kao to je iz teksta oigledno, ap. Petar pie hrianima smatrajui da je dobro za
njih, da ih dok je jo u ivotu (tj. u senici svoga tela) bodri i pouava u veri.
Njegove rei zapisane na kraju ovog odeljka odnose se, kako nam sam tekst svedoi, na
to da e uloiti sve svoje napore da se oni i nakon njegove smrti seaju duhovnih pouka
koje im je uputio dok je jo bio iv. Nasuprot ovome, Milin u svojoj apologetici
podrazumeva da je Petar zapravo rekao da e i posle svoje smrti aktivno nastojati i
truditi se da se hriani seaju njegovih rei (najverovatnije molei se za njih, lino
inei udesa, poseujui ih i pouavajui u snovima, vizijama ili pak u njihovim
pustinjskim prebivalitima tokom kasnijih vekova). No, svaki dobri poznavalac
srpskog jezika i gramatike sloie se sa mnom da smisao Petrovih rei iz navedenog
biblijskog teksta uopte ne upuuje na onakav zakljuak kakav je Milin izveo.
Da bih Svetim pismom jo jednom dokazao neodrivost uenja o svetiteljskom
zastupnitvu za one koji jo ive na zemlji naveu jedan starozavetni primer. U vreme
kada je prorok Ilija trebao da se rastane od svoga uenika Jelisija, izmeu njih je
usledio sledei razgovor:
I uze Ilija plat svoj, i saviv ga udari njim po vodi, a ona se rastupi tamo i amo, te
prijeoe obojica suhim. A kad prijeoe, ree Ilija Jelisiju: iti ta hoe da ti
uinim, dokle se nijesam uzeo od tebe. A Jelisije ree: da budu dva dijela duha
tvojega u mene. A on mu ree: zaiskao si teku stvar; ali ako me vidi kad se uzmem od
tebe, bie ti tako; ako li ne vidi, nee biti. I kad iahu dalje razgovarajui se, gle,
ognjena kola i ognjeni konji rastavie ih, i Ilija otide u vihoru na nebo. A Jelisije ree:
oe moj, oe moj! kola Izrailjeva i konjici njegovi! I ne vidje ga vie; potom uze haljine
svoje i razdrje ih na dva komada. I podie plat Ilijin, koji bjee spao s njega, i vrativ se
stade na brijegu Jordanskom. I uzev plat Ilijin, koji bjee spao sa njega, udari po vodi
i ree: gdje je Gospod Bog Ilijin? A kad i on udari po vodi, rastupi se voda tamo i amo, i
prijee Jelisije. A kad s druge strane vidjee sinovi proroki, koji bijahu u Jerihonu,
rekoe: poinu duh Ilijin na Jelisiju.
4

Kao to uviamo iz ovog primera (iz opirno navedenog teksta, za razliku od turo i
pogreno navoenih citata od strane pravoslavaca), prorok Jelisije je mogao da trai
od svoga uitelja Ilije odreene usluge i uslienje molbi samo dok je bio u njegovom

1
L. Milin, Crkva i sekte, str. 212. Naglasak moj.
2
Senica ili kolibica (nainjena od propadljivog materijala, drveta i prua) predstavlja neku vrstu
privremenog mesta boravka, poput ljudskog smrtnog tela. Govorei o senici svoga tela i njenom
skidanju apostol misli na svoju skoru telesnu smrt.
3
Naglasak moj.
4
2. Carevima 2:8-15. Naglasak moj.
342
telesnom prisustvu. Ilijine rei podrazumevaju da se nakon njegovog vaznesenja na
nebo, Jelisije nije mogao da nada uslienju svojih molbi iz prostog razloga njihove
prostorne udaljenosti. Kada je dakle sluaj da ni Ilija, kao onaj koji je iv otiao na
nebo, ne moe da uje i da uslii ljude koji ostaju da ive na zemlji, koliko je to jo vie
nemogue onima ija tela poivaju u grobovima ili su ve odavno istrunula. Ovaj
primer, sa svoje strane jo jedanput negira ispravnost Milinovog navoenja Hristovog
govora upuenog sadukejima, i njegovo tumaenje koje nas navodi da poverujemo da
nas je Gospod zapravo pouio da se molimo davno umrlim (a pred Bogom ivim)
Avraamu, Isaaku i Jakovu. Prema Milinovom tumaenju, bilo bi logino da se dananji
hriani mole kako novozavetnim tako i starozavetnim svetiteljima (pa i Iliji, koga je
pomenuo u ranije navedenom tekstu kao primer bogougodnog oveka ije molitve Bog
usliava). Meutim, sam Ilija u Svetom pismu negira i nagovetaj mogunosti o tome
da e nakon svoga odlaska na nebo moi da uje, uslii i Bogu prenese bilo iju
molitvu.
Uenje svetog predanja o potovanju svetitelja
Kao to smo uoili, pravoslavni teolozi poseu za vaenjem stihova iz stvarnog
konteksta jasnog biblijskog otkrivenja da bi potvrdili svoja uenja koja su proistekla iz
svetog predanja. Zapravo, uenja o svetiteljima kao molitvenim zastupnicima pred
Bogom se temelje iskljuivo na svetom predanju: na razliitim snovima i vienjima
ljudi koji su iveli vekovima nakon smrti apostola i zavretka pisanja nadahnute Boije
Rei (u kojoj, po priznanju Ivana Nikoljina, ne postoje nikakvi temelji za potovanje
svetitelja kakvo im se ukazuje u okviru Istone crkve). Na ovom mestu elim da
navedem nekoliko kazivanja koja dopunjavaju Sveto pismo i ue nas kako je
pravoslavno potovanje svetitelja upravo bogougodno delo:
Kao posluna deca Boja, svetitelji su bili u velikoj milosti pred Bogom ne samo za
ivota im na zemlji nego i po prelasku u veni ivot. Oni su bili puni Duha Svetoga, koji
je kroz njih delao i za ivota im pa dela i sada iz onog sveta, a dela i kroz njihove moti
na zemlji... Kad bi se sva ta delovanja Boja preko svetitelja i njihovih motiju, a radi
spasenja ljudi na zemlji, zapisala, takva knjiga obimom svojim bila bi vea od svih
drugih knjiga u svetu.
Svetitelje potujemo i u molitvama prizivamo: kao Boje ugodnike i prijatelje (vidi
Jov. 15, 14-15), kao Boja stanita i orua (Jovan 14, 23), kao udeoniare slave Boje i
mone pred Bogom (Jovan 17, 22-24), kao moralne heroje i obrasce, kao nau stariju
brau i dobroelatelje, kao molitvenike pred Bogom, kao pokrovitelje, zatitnike,
pomagae i rukovodioce na putu spasenja.
149. Sveci Boji nisu mrtvi nego ivi. Blaenopoivi episkop Nikolaj zapitao
je jednog uvenog protu junaka Jovana Bokovia da li veruje da su sveci Boji ivi.
Kako ne bih verovao, kad su mi se javili i o sebi to posvedoili, odgovori prota i
tim povodom ispria sledee:
Jednog dana ree mi popadija da zbog neke domae nevolje odem u Ostrog i
odnesem neki dar. Ja bejah neto smuen i ljutit. ta da mu nosim? rekoh joj. Ostavi
na miru one mrtve kosti u peteri Ostrokoj, a ti se obrati ivima za pomo!
Tako proe dan.
Kad nou u jasnoj viziji javi mi se sveti Vasilije, pa lupi svojim ezlom i srdito
viknu mi:
343
- Ja sam iv, a nisam mrtav, kao to ti misli. I nemoj da bude neveran nego veran!
U velikom strahu ja skoim sa postelje i potraim od popadije onaj dar to je
spremila, te odnesem u Ostrog svetom Vasiliju. Odonda ja sam dobro utvrdio svoju
veru da su sveci Boji ivi, a ne mrtvi (Episkop Nikolaj, Emanuil, 29, str. 35).
150. Svetitelji se mole za nas Bogu. Za vreme grkog cara Mavrikija napadoe
Arapi Solun i opsedoe ga. Stanovnitvo grada obuzme veliki strah. Neki poboni
ovek, po imenu Ilustrije, poe nou u crkvu svetog Dimitrija, u kojoj je poivalo
telo njegovo, da se pomoli svetom velikomueniku da zatiti svoj grad. Pred ulazom
u hram, ispred sebe, on spazi dva mladia, kojima se vrata hrama sama otvorie i oni
uoe. Za njima ue i Ilustrije. Uavi u hram, mladii snano zapitaju: Gde je
gospodar koji ovde ivi? Na ovaj glas pojavi se jedan mladi u vidu sluge i kao
iznenaen zapita: ta vam treba gospodar? Mladii, koji su bili aneli Boji,
odgovorie: Gospod nas je poslao da mu kaemo zapovest. Mladi sluga ukaza na
grob svetog Dimitrija i odgovori: On je ovde, i otkri zavesu koja je skrivala grobnicu.
Tada se pojavi sveti Dimitrije u onakvom izgledu kao to se slika na ikonama,
samo u sjaju kao sunce, da se na njega nije moglo gledati. Aneli pozdravie svetog
muenika, koji ih upita radi ega su doli. Oni mu odgovore da ih je Gospod poslao sa
zapoveu da napusti ovaj grad i pree ka Gospodu, jer On hoe da ovaj grad preda
neprijatelju. Na to je sveti muenik zamolio anele da prenesu njegovu veliku molbu
Gospodu da se smiluje na grad i stanovnike njegove, za koje je na Golgoti prolio krv
svoju, i da ga i dalje ostavi kao zatitu gradu. Posle tih rei muenik se vratio u
svoju grobnicu, a aneli postali nevidljivi. Kad se vienje zavrilo, Ilustrije dugo nije
mogao da doe k sebi, a potom je pao na kolena i zahvalio Bogu i svetom Dimitriju za
njegovo zauzimanje za grad. Sutradan on o vienju obavesti stanovnike grada, koji u
molitvama zavapie Bogu i svetom Dimitriju za pomo i spasenje. I Bog ubrzo uslii
molitve: neprijatelj bez borbe die opsadu i pobee, a stanovnici proslavie Boga i
Njegovog muenika Dimitrija (itije svetog Dimitrija, 26. oktobra).
Ova vizija bila je sa planom Bojim da nas uveri u mo molitava
svetitelja za nas pred Bogom i njihovu zatitu od nevolja i opasnosti u
ovom ivotu.
1

Ovo su bila, dakle, samo dva primera od velikog broja slinih koje moemo da
navedemo iz pravoslavne literature, a koja opisuju udesa razliitih svetaca i njihovo
molitveno posredovanje pred Bogom za ljude na zemlji. U svemu tome izgleda da
uopte i nije bitno to se njihovi detalji uopte ne podudaraju sa biblijskom naukom,
kao na primer srditost svetoga Vasilija Ostrokog ili pak boravljenje u grobnici ne
samo tela ve i duha svetoga Dimitrija (to dokazuje i sam tekst spominjanjem da su
aneli doli da Dimitrija iz groba pozovu Gospodu, a to znai da on nije k Njemu
otiao nakon svoje smrti). Bitno je samo to da ova srednjevekovna i novovekovna
otkrivenja objavljuju ono to pravoslavnima slui kao dopuna Bibliji i temelj za
verovanja za koja apostoli i njihovi naslednici nisu znali.
Svaki italac Novoga zaveta poznaje injenicu da uenje Gospoda Isusa Hrista
podrazumeva upuivanje vernika da se mole za uslienje svojih molitava samo Bogu
Ocu i Sinu, uz posrednitvo Svetoga Duha. Evo nekih stihova iz evanelja koji govore
upravo o ovome. Isus Hristos je, naime, rekao:

1
ivan M. Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 93-94. Naglasak moj.
344
I to god zaitete u moje ime to u uiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me to
zamolite u moje ime, ja u uiniti. (Ev. po Jovanu 14:13-14);
Zaista, zaista, kaem vam, ako u moje ime zatraite to od Oca, dae vam. Do sada
niste nita traili u moje ime; traite i dobiete, da vaa radost bude potpuna. (...) U
onaj dan moliete u moje ime, i ne kaem vam da u ja moliti Oca za vas; sam Otac vas
ljubi, zato to ste me voleli i verovali da sam ja izaao od Boga. (Ev. po Jovanu 16:23-
24, 26-27);
A apostol Pavle dodaje:
Isto tako i Duh pomae naoj slabosti; jer mi ne znamo za ta treba da se molimo
kako prilii, ali sam Duh posreduje za nas uzdisajima koji se ne mogu iskazati. A
onaj koji ispituje srca zna ta je smeranje Duha, poto se po Boijoj volji moli za
svete. (Rimljanima 8:26-27)
1
.
Sveto pismo takoe istie injenicu da je Gospod Isus Hristos na jedini
posrednik pred Bogom u svakom smislu, te da se on molitveno zauzima za nas:
Jer Bog je jedan i jedan je posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus Hristos. (1.
Timoteju 2:5);
Ko je taj koji e ih (nanovoroene vernike; prim. I. S.) osuditi? Da li Isus Hristos
koji je umro, i ta vie vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za
nas? (Rimljanima 8:34. Naglasak moj);

1
Naglasak je moj.
345
Stoga i moe sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu,
poto svagda ivi da se moli za njih. (Jevrejima 7:25. Naglasak moj.);
1

Sa druge strane, potovanje Isusove majke Marije, apostola i anela, onakvo kakvo
nalazimo u Pravoslavlju ne odgovara evanelskom uenju. Sam Gospod Hristos je o
potovanju svoje majke, kao odve blaene, rekao da su ipak vie blaeni oni koji
sluaju Boju re i dre je.
2
Maloas pominjani pravoslavni apologeta u svojoj knjizi
spominje kako je, zapravo, sama Marija izrekla proroanske rei, da e je svi potovati
i to upravo onako kako to ine vernici Istone crkve:
Ali, Sveto pismo nigde ne kae da se treba moliti Mariji vele sektai. Treba se
moliti samo Bogu.
Zaista, Sveto pismo nigde nije izdalo neku izriitu zapovest da se Bogorodici
moraju prinositi molitve. Ali takva zapovest nije ni potrebna. Svakom oveku koji
shvati duhovnu veliinu Majke Boje bie samo po sebi jasno kako da se prema njoj
ophodi, da li da je velia kao asniju od heruvima i nesravnjeno slavniju od serafima,
ili da je smatra samo za obinu Mariju, divnu i pobonu Jevrejku jednu od mnogih
Marija i jednu od mnogih divnih i pobonih Jevrejki, kakva je na primer bila njena

1
Evo na koji je nain Lazar Milin prokomentarisao ovakvu argumentaciju evaneoskih hriana, ponovo na
svoj nain meajui pojmove nebiblijske nauke o molitvenom zastupnitvu umrlih svetitelja sa
biblijski preporuenim molitvama koje ivi vernici treba da upuuju Bogu jedni za druge kao i sa
Hristovom zastupnikom smru:
Da bi dokazali da nae molitve upuene Majci Bojoj i svetiteljima nisu u skladu sa Svetim pismom sektai
esto citiraju rei apostola Pavla: Jer Bog je jedan i jedan posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus
Hristos (1. Tim. 2, 5). Takoe se pozivaju i na rei sv. Jovana Bogoslova: Deice moja, piem vam ovo da
vi ne zgreite. Ako ko zgrei, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika (1. Jn. 2, 1). Tome
dodaju i rei iz Poslanice Rimljanima (8, 34): Ko je taj koji e ih suditi? Da li Hristos Isus koji je umro, i
ta vie vaskrsao, koji je s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas?
Eto, vele sektai, pokraj tako jasnih rei Svetog pisma molitveno obraanje Mariji i svecima potpuno je
izlino. Oni nemaju nikakva prava da budu posrednici izmeu nas i Boga. Posrednik je samo jedan, Isus
Hristos i on se moli za nas. Ovakvo sektako umovanje je pogreno i sa logike i sa biblijske take gledita.
Sa logike take gledita to je tipian primer za pogrean dokaz koji dokazuje vie nego to dokazivau
treba. Jer, ako zajedno sa sektaima kaemo da su molitve svetitelja izline pokraj posrednitva
Hristovog, onda su izline i sektake molitve za njihovu decu, roditelje i prijatelje. A oni takve molitve
ipak itaju. Sa biblijske take gledita taj sektaki dokaz je nepravilan jer previaju da je Hristovo
posredovanje pred Ocem nebeskim za nas neto sasvim drugo nego svetiteljske molitve. Da su sektai
produili da itaju citate koje su nam naveli, onda bi jasno videli tu istinu. Hristovo posrednitvo se sastoji
u tome to je samoga sebe dao kao otkup za sve (1. Tim. 2, 6). On je rtva pomirenja za nae grehe, na
samo za nae nego i za grehe celoga sveta (1. Jn. 2, 2). Crkva i sekte, str. 211-212. Naglasak moj.
Nasuprot ovakvom Milinovom stavu o sektakoj zabludi, evaneoski hriani vrsto zastupaju uverenje
o potpunoj biblijskoj neutemeljenosti doktrine o svetiteljskom molitvenom zastupnitvu koja izvire iz
svetog predanja, drei se Hristove i apostolske nauke koja je vie nego jasna i po ovom i po svim drugim,
pravoslavnima nejasnim, pitanjima. Milinova tvrdnja o tome da se Hristovo posrednitvo pred Bogom
veoma razlikuje od svetiteljskog (to, toboe, sektai nikako ne mogu da shvate) te da ono podrazumeva
posrednitvo samo u smislu njegove zamenike smrti, nije nimalo tana. Prema Svetom pismu, Hristos je
posrednik izmeu verujuih ljudi i Boga u svakom smislu (otkupiteljskom, molitvenom...; vidi prethodno
navedene citate u tekstu kao i: 2. Kor. 5:21; Gal. 3:13; Otk. 5:9-10 i sl.) dok zastupnitvo mrtvih svetitelja
nije pomenuto u Pismu niti jednim jedinim slovom (sem ako se ne tumai na pravoslavni nain uz
vaenje polovinih stihova iz konteksta; na taj nain bi se moglo dokazati da Biblija ui i da Bog ne
postoji. Vidi: Psalam 14:1; 53:1).
2
Ev. po Luki 11:28. Naglasak moj.
346
tetka Jelisaveta, ili Ana mati Samuilova, mati Mojsijeva i mnoge druge znane i neznane
Jevrejke. Uostalom, ako nije izdata zapovest da je molitveno potujemo, izreeno je
jedno dalekoseno prorotvo da e nju zvati blaenom svi narataji svi
osim sektaa. To prorotvo izrekla je sama Bogorodica, jer je jasno shvatila
dalekosenost dogaaja o kojem joj je blagovestio aneo Boji. Ona je to izrekla u onoj
divnoj himni: Velia dua moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu spasitelju
mome; to pogleda na poniznost svoje sluiteljke. Jer, gle, od sada e me svi narataji
smatrati blaenom (Lk. 1, 46-48).
1

Dakle, jedino su sektai ti koji Mariju ne potuju! Meutim, sasvim suprotno je
istina. Evaneoski hriani pridaju Mariji i te takvo potovanje i smatraju je uglednim
primerom vere i poniznosti koju i oni treba da slede, smatrajui je blaenom, tj.
upravo onakvom kakvom je i ona sama sebe u prorotvu nazvala. Meutim, smatrati
da je neko blaen (dakle, da je primio mnotvo blagoslova na osnovu Boije
nezasluene milosti) uopte ne znai uzvisivati ga vrh nebesa i davati mu slavu i ast
kakva mu uopte ne pripada. Uostalom, Gospod Isus je nazvao blaenim i sve
siromane duhom, alosne, krotke, gladne i edne pravednosti, milostive, iste srcem,
mirotvorce, prognane radi pravednosti itd.
2
- a to je broj svih spaenih kroz istoriju
koji iznosi na stotine miliona vernika. ta vie, Pismo iznosi injenicu da vee
blaenstvo i od samih apostola (koji su i pored vesti o Isusovom vaskrsenju ostajali
neverni)
3
uivaju pred Bogom oni ljudi koji su u vaskrslog Hrista poverovali i pouzdali
se iako ga nikada nisu videli telesnim oima. U evanelju po Jovanu itamo sledeu
Gospodnju izjavu, izreenu nakon njegove ponovne pojave pred apostolima:
Zatim ree Tomi: prui svoj prst ovde i vidi moje ruke, i prui svoju ruku, pa je
stavi u moja rebra, i ne budi neveran nego veran. Toma odgovori i ree mu: Gospod
moj i Bog moj. Ree mu Isus: poverovao si zato to si me video. Blaeni su koji ne
videe a poverovae.
4

Apostol Petar nekoliko decenija nakon opisanog dogaaja, pohvalio je veru
blaenih koji nikada nisu imali prilike da vide Gospoda, ali su u Njega vrsto verovali i
imali ljubav prema Njemu:
Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne
vidite, i radujete se neizrecivom i proslavljenom radou, jer postiete cilj svoje vere:
spasenje svojih dua.
5

Uostalom, Boija Re opte ne dozvoljava bilo kakvu praksu iskazivanja potovanja
poklonjenjem pred apostolima i aneoskim biima (koji bi, po logici, trebali da
predstavljaju prve meu svetiteljima), kako se ini npr. pred ikonama svetitelja u
pravoslavnim domovima i bogoslubenim hramovima. Apostoli koji nisu dozvoljavali
poklonjenje pred sobom ni za vreme svoga zemaljskog ivota, sasvim se sigurno ne bi
saglasili sa time da se to ini nakon njihove smrti. U svim tekstovima Novog zaveta u
kojima govore o Crkvi i meusobnom potovanju vernika, apostoli istiu injenicu da
svi hriani sainjavaju nevidljivo Hristovo duhovno telo kojem je Gospod poglavar
a oni njegovi razliiti udovi. Zapravo, ap. Pavle naglaava da u Crkvi vee potovanje

1
Milin, Crkva i sekte, str. 207-208. Naglasak moj.
2
Vidi: Ev. po Mateju 5:3-10.
3
Vidi: Ev. po Marku 16:9-13; Ev. po Jovanu 20:25.
4
Ev. po Jovanu 20:27-28. Naglasak moj.
5
1. poslanica Petrova 1:7-8. Naglasak moj.
347
treba ukazivati vernicima koji su u skuptinama malo cenjeni (tzv. obinim
vernicima), za razliku od onih istaknutih u slubi (poput stareina ili episkopa) koji
ve sami po sebi, zbog svoga duhovnog poloaja uivaju potovanje. Evo iz kog
razloga:
Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji izgledaju slabiji, i vee potovanje
pridajemo udovima tela, za koje smatramo da ne zasluuju potovanje, i nai
nepristojni udovi imaju veu pristojnost, dok naim pristojnim udovima to nije
potrebno. Ali Bog je tako sastavio telo, da je zapostavljenom udu dao veu
ast, da ne bude cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga.
1

Istiui uvek injenicu da su samo ljudi koji su dobili blagodatne darove duhovnog
upraviteljstva i pouavanja drugih, apostoli su odbijali svako prekomerno potovanje
koje im je bilo ukazivano i upozoravali vernike da to ne ine:
Sutradan pak ue u Kesariju. A Kornilije ih je oekivao, sazvavi svoju rodbinu i
prisne prijatelje. Kada pak Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred
njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podie govorei: ustani; i ja sam samo
ovek.
2

uvi to apostoli, Varnava i Pavle, razderae svoje haljine, skoie meu narod
viui i govorei: ljudi, ta to inite? i mi smo ljudi kao i vi, propovedamo vam
evanelje da se od ovih nitavnih stvari obratite ivom Bogu...
3

Istu poruku dananjim vernicima upuuju kroz Sveto pismo i nebeski aneli.
Apostol Jovan je dva puta, oduevljen otkrivenjskom vizijom, pao na kolena i poklonio
se anelu koji mu je nju objavio:
I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I ree mi: pazi, ne ini to, ja sam
sasluitelj tvoj i tvoje brae koja imaju svedoanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu.
4

I ja, Jovan, uh i videh ovo, i kad uh i videh, padoh da se poklonim pred
nogama anela koji mi pokaza ovo. I ree mi: pazi, ne ini to; ja sam sasluitelj
tvoj, i brae tvoje, i proroka, i svih koji dre rei ove knjige; Bogu se pokloni.
5

Aneli dakle kazuju da su i sami poslani da slue i pomau hrianima na zemlji, a
ne da primaju slubu i poklonjenje od strane Boijih slugu (u skladu sa kazivanjem
bogonadahnutog izvetaja zapisanog u posl. Jevrejima 1:14):
Nisu li to sve slubeni duhovi poslani da slue onima koji e naslediti spasenje?
6

Uostalom, apostol Pavle upozorava da je poklonjenje i sluba anelima deo lanog,
nehrianskog ispovedanja vere:
Neka vas ne liava nagrade niko ko uiva u lanoj poniznosti i slavljenju
anela, ko raspreda o svojim vienjima, bezrazlono se pravi vaan svojom telesnom
pameu, a ne dri se Glave, od koje celo Telo, poduprto i povezano zglobovima i
ilama, raste Boijim rastom.
7

Evaneoski hriani, u skladu sa biblijskim otkrivenjem, ukazuju potovanje
apostolima i svim drugim Boijim ljudima i enama kroz istoriju, na taj nain to se

1
1. posl. Korinanima 12:22-25. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 10:25-26. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 14:14-15. Naglasak moj.
4
Otkrivenje Jovanovo 19:10. Naglasak moj.
5
Otkrivenje Jovanovo 22:8-9. Naglasak moj.
6
Naglasak moj.
7
Posl. Koloanima 2:18-19. Savremeni srpski prevod (WBTC, Fort Worth, Texas). Izdava: Hrianski
evangelizacioni centar, Baki Petrovac, 2003. god. Naglasak moj.
348
ue pobonosti na osnovu njihovog bogatog iskustva u ivotu sa Gospodom. Ipak oni
odbacuju ono to se Pismom ne podrazumeva a to su molitve za zastupnitvo pred
Bogom i molitveno posredovanje davno umrlih svetitelja iz crkvenog kalendara za
ivue vernike.
Potovanje svetih motiju
Pored molitvenog obraanja davno i skorije preminulim osobama, u Istonoj crkvi
je istaknuta i praksa potovanja, poklonjenja i celivanja posmrtnih ostataka i razliitih
starinskih predmeta, za koje se tvrdi da su bili u vlasnitvu svetih ljudi. Evo na koji
nain pravoslavni objanjavaju potovanje svetih motiju:
Boji ugodnici za vreme ivota na zemlji bili su hramovi Svetoga
Duha. A po preseljenju njihovih dua na nebo, u carstvo nebesko, njihova sveta
tela ostajala su neraspadnuta i udotvorna. Kao to je blagodatna sila Boja
delovala kroz svetitelje za njihova ivota, tako je ona produila da dela i kroz njihova
tela. Ta blagodatna sila projavljivala se i projavljuje se u vidu mnogobrojnih isceljenja
raznovrsnih bolesnika, a i na druge naine. Tako moti svetitelja i muenika slue kao
orua preko kojih Bog projavljuje svoju silu i milost. Kao to sud u kome se dugo uva
miriljava tenost upije u sebe njen miris, tako i telo hrianinovo u kome je postojano
obitavala blagodatna sila Hristova biva celo proeto ovom silom. A poto je sila
Hristova netrulena, to je prirodno to ona, useljavajui se u one koji su Hristovi
(sravni: II Kor. 12, 9; Galat. 5, 24), ini njihova tela netrulenim. Poto je sila
Hristova svemona, to je sa prirodom ove sile u skladu to ona ini uda, kad je to
ugodno Bogu (veli Filaret, mitropolit moskovski). Zato to su moti svetitelja i
muenika izvori mnogobrojnih udesnih isceljenja, a time i dokaz sile Boje koja kroz
njih deluje, sveta Crkva donela je odluku na VII vaseljenskom saboru (787. g.) da se
svete moti potuju: Gospod na Isus Hristos darovao nam je moti svetitelja kao
spasonosne izvore koji na mnoge naine izlivaju dobroinstva na nemone. Zato ko se
usudi da odbacuje moti muenika (ili svetitelja)... da se lii svetog priea.
1

Prethodno navedeni tekst sadri vie teolokih netanosti i neslaganja sa uenjem
Svetog pisma. Najpre, pravoslavni tvrde da su, dakle, samo neki ljudi (nazvani Boijim
ugodnicima) bili hramovi Svetog Duha te da su iz tog razloga posle svoje smrti za
sobom ostavili netrulena tela koja su postala i udotvorna. Nasuprot tome, apostol
Pavle u jednoj od svojih poslanica pie da apsolutno svi vernici, opravdani i spaseni
verom u Hrista, predstavljaju hramove (tj. hram) Svetog Duha:
Zar ne znate da ste hram Boiji i da Duh Boiji obitava u vama? Ako neko unitava
hram Boiji, Bog e njega unititi; jer je hram Boiji svet, a to ste vi. (1. Kor. 3:16-17);
Ili ne znate da je vae telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga,
te ne pripadate samo sebi? (1. Kor. 6:19).
Ovaj apostol, zastupajui Hristovo uenje o tome da svaki verom spaseni vernik
ima Svetoga Duha u sebi, ove rei upuuje Korinanima koji su po svome duhovnom
uzrastu jo uvek bili na nivou male dece (u smislu duhovne zrelosti). Ukoliko
proitamo itavu poslanicu uvideemo da vernici u Korintu i nisu bili neki posebni
Boiji ugodnici, ve da su, zbog svojih telesnih slabosti, jo uvek praktikovali
odreene, ak i velike, grehe. I ba te i takve Korinane, Pavle podsea da predstavljaju

1
Najbolji vaspita, str. 125. Naglasak moj.
349
hram Svetog Duha (i da sledstveno tome treba da se odreknu i klone sagreenja koji
Duha aloste). Poto je, dakle, jasno da Pismo govori da svi vernici predstavljaju hram
Boiji, a ne samo neki posebni svetitelji, to bi po pravoslavnoj logici znailo da bi tela
svih umrlih hriana kroz istoriju trebala da budu netrulena i udotvorna te da
samo tela nehriana budu podlona truljenju. Meutim, kao to emo se uveriti,
Sveto pismo ni na jednom mestu ne podrazumeva da e tela vernika Boijih posle
njihove smrti ostati netrulena (osim u nekim prirodnim uslovima koji bi spreili
raspadanje ili pak obradom nekim od sredstava za konzervaciju). Psalmista David, za
koga je u Pismu posvedoeno da je bio pravi Boiji ovek
1
, zapisao je sledee rei:
Jer nee ostaviti due moje u paklu, niti e dati da svetac tvoj vidi truhlost.
(Psalam 16:10).
Iako se isprva moe initi da je David u ovom stihu mislio na sebe (na svoje telo),
ova njegova izjava je zapravo predstavljala proroanstvo o Hristovom vaskrsenju.
Apostol Petar je, u svojoj besedi izreenoj na dan silaska Svetog Duha, na Pedesetnicu,
to potvrdio sledeim reima:
David, naime, govori za njega: Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s
desne strane da se ne poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova se jezik moj,
ak e i telo moje poivati u nadi, jer moju duu nee ostaviti u carstvu smrti, niti e
dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao si mi puteve ivota, ispunie me veseljem
pred licem svojim. Brao, vama se moe slobodno rei o patrijarhu Davidu, da je umro
i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do dananjeg dana. Ali kako je bio prorok i
kako je znao da mu se Bog zakleo da e od roda njegovih bedara nekoga posaditi na
njegov presto, predvidevi ree za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u
carstvu mrtvih, niti mu je telo istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, emu smo mi
svi svedoci.
2

Samo Davidovo telo, pak, bilo je podlono truljenju i na kraju se vratilo u prah:
A da ga je vaskrsao iz mrtvih da se vie ne vraa u truljenje, ovako je rekao:
Ispuniu vam svete i pouzdane rei Davidove. Zato i na drugom mestu kae: Nee
dati da tvoj svetac vidi truljenja. David je, naime, posluio svome narataju i po
Boijoj volji umro, bio je pridodat svojim oevima i video je truljenje. A koga je
Bog vaskrsao, taj nije video truljenja.
3

Upravo navedene rei apostola Pavla su vie nego jasne. Prema uenju Biblije,
samo onaj koji je vaskrsnut iz mrtvih (Isus Hristos) nije podloan truljenju, dok je telo
cara Davida istrulilo poput tela svih ostalih ljudi. Stari i Novi zavet ni jednom jedinom
reju ne potvruju uenje o netrulenim i udotvornim motima onako kako se to
veruje u okviru Istone crkve. Ipak, pravoslavni teolozi navode jedan tekst iz Starog
zaveta kao, po njihovom miljenju, oigledan primer koji dokazuje biblijsku
zasnovanost verovanja o svetim motima. Evo kako glasi tekst iz dela protojereja
Marinkovia:

1
Vidi: 2. Samuilova 5:10; 1. Carevima 9:4; 11:4; Psalam 89:3, 20-29, 35-37.
2
Dela apostolska 2:25-32. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 13:34-37. Naglasak moj. Baptistiki teolog Miroslav ivkovi ove stihove (36-37) sa grkog
prevodi jo jasnije: Jer kada je David po Boijoj volji posluio svome narataju, umro je i bio sahranjen
pored svojih otaca, a njegovo telo je istrunulo. Ali onaj koga je Bog vaskrsnuo iz mrtvih nije
podlegao truljenju. Dela apostolska, Biblija za svakodnevnu primenu, Meunarodno biblijsko drutvo SR
Jugoslavije, Novi Sad, 2000. god. Naglasak moj.
350
Najstariji podatak o delovanju blagodatne sile Boje kroz moti
svetitelja potie iz Starog zaveta, na nekih skoro 900 godina pre Hrista. Velikog
starozavetnog proroka i udotvorca Iliju, koga je Bog na udesan nain uzeo sa telom
na nebo (IV knjiga o carevima, glava 2), nasledio je u prorokoj slubi njegov uenik
Jelisej, takoe udotvorac i za ivota i po smrti. Kad je Jelisej umro, sahranili su ga u
zemlju. Posle godinu dana umro je neki ovek i ponesu ga da ga sahrane. U tome se
iznenada pojavi eta neprijatelja Moavaca. Oni to su nosili mrtvaca uplae se. Poto
nisu imali vremena da kopaju grob, oni le umrlog oveka bace u grob proroka Jeliseja.
I kad ovek pade i dotae se kostiju Jelisejevih, oive i usta na noge svoje (IV knjiga
o carevima 13, 20-21).
Ovo svakako nije jedini sluaj Bojeg udotvorenja kroz moti pravednika u
Starom zavetu, verovatno ih je jo bilo, samo nemamo podataka. Ali tek u
Novom zavetu Boja blagodatna delovanja kroz moti svetitelja i muenika bivaju
mnogo ea i brojnija.
1

Ipak, ovakvom pravoslavnom dokazivanju se moe mnogo to-ta prigovoriti.
Najpre, iz teksta je jasno da ljudi koji su doli da pokopaju mrtvaca uopte nisu doli sa
namerom da se poklone svetim Jelisijevim motima (kao to je to u Pravoslavlju
obiaj). Drugo, Biblija govori da su to bile prorokove kosti (to znai da mu je telo
istrulilo i da je ostao samo kostur kao i kod svih drugih ljudi) a ne netruleno
telo. Tree, ovo je jedini primer u itavoj Bibliji, koji pokazuje da je Bog i na ovaj nain
uinio udesno delo dok pravoslavni prieljkuju da je ovakvih primera bilo mnogo
vie (samo to, eto, nisu zabeleeni). I etvrto, niko nije posle ovog uda iskopao
Jelisijeve kosti i odneo na neko posebno mesto gde bi ljudi dolazili na poklonjenje u
organizovanim hodoaima i gde bi one nastavile svoja udotvorenja. Bog je inio
uda i u ivotima drugih starozavetnih linosti ali nije zabeleeno da su oni ostali
netruleni nakon svoje smrti (kao ni Jelisije), niti da su njihove moti bile
udotvorne. ta vie, svaki poznavalac Pisma zna vrlo dobro da Gospod u Starom
zavetu (ili pak u Novom) nikada ne bi dozvolio ili odobrio potovanje i poklonjenje
leevima i kostima umrlih ljudi, makar kako Njemu ugodni oni bili za svoga ivota.
Sveto pismo Novog zaveta isto tako ne spominje ni jednom reju da su prvovekovni
hriani iskopavali bilo ije grobove radi proveravanja da li su moti ostale netrulene i
radi poklonjenja njima. U novozavetnim spisima itamo o smrti nekolicine svetaca
kakvi su bili npr. Jovan Krstitelj (Mk. 6:17-29), arhiakon Stefan (Dela ap. 7:57 - 8:2),
i apostol Jakov sin Zevedejev a brat Jovanov (Dela ap. 12:1-2). Ipak, u ovom delu
Boije Rei ne nalazimo nikakvu potvrdu da je iko bio zainteresovan za njihove svete
moti, znajui za Boije odreenje da se umrlo ljudsko telo raspada i na kraju u
potpunosti razgrauje:
Dokle se ne vrati u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah e se vratiti.
2

Kao potvrdu za to imamo Re koja kae da su uenici Jovana Krstitelja uzeli
njegovo telo i sahranili ga, a isto tako i hriani telo arhiakona Stefana.
3
Ne
zaboravimo da nas Pismo izvetava da su ova dvojica bila ispunjena Svetim Duhom
(Jovan Krstitelj ak i u utrobi svoje majke Jelisavete pre svoga roenja)
4
i da su inili

1
Najbolji vaspita, str. 126. Naglasak moj.
2
1. Mojsijeva 3:19.
3
Vidi: Matej 14:12 i Dela ap. 8:2.
4
Vidi: Luka 1:15 i Dela ap. 6:3, 5, 10.
351
silna uda za vreme ivota (u Stefanovom sluaju)
1
ali im ni to nije pomoglo da im
tela posle smrti ostanu netrulena (kakva bi prema pravoslavnima trebala da
ostanu). Njihovi prijatelji su ih jednostavno sahranili u zemlju bez ikakvog
interesovanja ta e se sa njima kasnije zbiti. Stefanove moti sasvim sigurno nisu
postale udotvorne, jer da je to bio sluaj, evanelista Luka, pisac Dela apostolskih, ne
bi propustio da o tome izvesti hriane i na taj nain jo vie potvrdi delovanje Boije
sile u okviru hrianstva kao, u to vreme, sasvim nove i nerasprostranjene religije.
Dositej Obradovi je veoma dobro primetio svu biblijsku nezasnovanost uenja o
netrulenim udotvornim motima svetaca, govorei da bi bilo najloginije da, pre svih
ostalih, tela biblijskih linosti (Boijih ugodnika a pre svega apostola) ostanu
netrulena i udotvorna:
Kamo, gdi su telesa apostolska i svetoga Nikolaja? Vreme i vozduh u nita su ih
obratili, tako e i proa koja se jo nahode. Da je bog hoteo da oni netljeni ostaju, njih
niti bi mogla vatra saei, ni vreme razruiti. Ali idi i kai to onima koji pritom gube,
pak se dri onda.
2

Jevsevije Popovi nam u svojoj Crkvenoj istoriji kazuje da je potovanje motiju
svetaca uzelo maha tek u periodu za vreme i posle cara Konstantina. Iako su npr.
hriani u Smirni potovali i povremeno poseivali grob svoga mueniki postradalog
episkopa Polikarpa (sredinom II veka) to svakako nije nalikovalo izraavanju
potovanja svetih motiju u dananjem Pravoslavlju potovanje motiju se pojavilo
i sve vie poelo da jaa tek nakon to je proteklo jo nekih 150 godina:
Potovanje relikvija ili smrtnih ostataka od svetitelja i muenika dobi u ovom
perijodu veeg poleta, i to ve od Konstantina Velikog, koji je u crkvama,
koje je podigao, polagao kosti apostola i drugih svetitelja. Kanje je postao openit
obiaj iskopavati svetiteljske kosti iz grobova i meati ih u crkve, to je na posletku
dovelo do toga, da se po crkvenim propisima nije smela ni jedna crkva osvetiti, u kojoj
nije bilo kostiju od svetitelja, i da su sa preteranom revnou tragali za svetiteljskim
relikvijama, i da su neki hriani ak u svakom grobu, koji im bee nepoznat, gledali
mueniki grob te uzimali otuda svetiteljske kosti i zidali nad njim kapelu ili crkvu ili
oltar...
3

Jevsevije Popovi nam takoe stavlja do znanja da je u tadanjoj crkvi (kao i
vekovima kasnije) dolazilo i do mnogih zloupotreba ionako nebiblijske prakse
potovanja svetih motiju:
I lakomi laovi varahu sa relikvijama i prodavahu kosti, koje ukradoe sa
groblja, po drugim predelima kao svetiteljske kosti, to je dalo povoda, da su i crkveni i
dravni zakoni morali ustati protiv takvih ljudi, veinom monaha skitaa.
4

Meutim, ova praksa koju su uveli lakomi laovi, monasi skitai, nije se izgubila
ni vekovima nakon perioda kojeg opisuje ovaj istoriar. Dositej Obradovi svedoi da
je u Srbiji i Grkoj u XVIII i XIX veku, bio rairen obiaj da mnogi pravoslavni monasi
pronose kroz sela i gradove moti i relikvije koje su bile veoma sumnjivog porekla i na
taj nain dovode u zabludu i materijalno iskoriavaju lakoverni i verski neprosveen
narod:

1
Vidi: Dela ap. 6:8.
2
D. Obradovi, Sabrana dela str. 594.
3
J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 654. Naglasak moj.
4
Na istom mestu. Naglasak moj.
352
Pravo veli! I kod nas u Greciji nahodi se pravdoljubivih episkopa i svetenika koji
uzdiu i ale se na zloupotrebljenija koja bivaju; a naipae zli i naopaki obiaji da
kalueri nose po varoi, po seli, po kua i po patari pune sanduie kostiju runi,
noni, leni i svega tela, a naipae mnoestvo zuba. Bog ih vinji znao iji li su,
kakvi li su! Kau da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinudavaju ljude da ih
celivaju i da milostinju na njih daju.
1

Da li mrtvi zaista mogu biti neraspadljivi?
Prema jasnom uenju Svetog pisma, posve je normalno oekivati da se, kao to sam
vie puta do sada istakao, telo preminulog pod uticajem vazduha, vlage,
mikroorganizama i ostalih prirodnih faktora polagano raspada a materija dolazi u
stanje prvobitne sloenosti. Meutim, mnogi sluajevi pronaenih neraspadnutih tela
irom sveta kao da dokazuju da to ne mora ba uvek da bude tako. Kao to emo se
uveriti, neki od uzroka neraspadljivosti potiu od posve prirodnih inilaca, dok za neke
nema racionalnih objanjenja. Neraspadljivost ljudskog lea se (donekle) moe postii
balsamovanjem i mumifikacijom kao u starom Egiptu, smrzavanjem na veoma
niskim temperaturama, izlaganju suvoj klimi i suvom vazduhu koji bi spreili
raspadanje i doveli do isuivanja, ili pak strunom obradom i potapanjem u neku od
danas poznatih hemijskih supstanci. Sa druge strane, postoje i primeri udesnog
sauvanja celosti ljudskih tela ili nekih udova i pored prisustva prirodnih inilaca koji
bi morali da dovedu do njihovog raspadanja. I pored toga to u pomenuti primere
prirodnih objanjenja za neraspadljivost tela nekih pokojnika, najvie panje emo
obratiti na one sluajeve koji se ne mogu razumski objasniti i koji se tretiraju meu
religioznim svetom kao Boija udesa.
Ono to bih najpre hteo da naglasim jeste injenica da se neraspadljivi posmrtni
ostatci ljudi ne nalaze samo meu preminulim svecima Istone crkve. Isto tako esto,
neraspadljive moti se mogu nai i u okviru Rimokatolike crkve i to kako meu
svetenicima i monasima (monahinjama) tako i meu obinim svetom. Ono to je jo
interesantnije, neraspadljive moti se mogu nai i meu umrlim ateistima kao i meu
pripadnicima drugih, nehrianskih religija.
a) Prirodna objanjenja za neraspadljivost tela
Dvoje zapadnih istraivaa neraspadljivosti, Herbert Thurston i Joan Cruz pronali
su vie lokacija u svetu na kojima se ovaj fenomen odigravao pod sasvim prirodnim
okolnostima. Godine 1954. pronaena je prirodna mumija u planinama ilea. Radilo
se o telu deaka kojeg su petsto godina ranije osudili na smrzavanje u jednoj peini da
bi umilostivili bogove. Dobro ouvana tela jo iz gvozdenog doba mogu da se jo uvek
nau po irskim, kotskim i danskim movarama. Ona su, zbog razliitih prirodnih
procesa znatno izmenila boju, ili se nisu raspala. Takoe, prilino odbojna ali i
fascinantna slika unutranjosti katakombi u Palermu ili na Malti, dokazuje da se tela
umrlih mogu da sauvaju u neraspadnutom stanju dugo nakon smrti. Naime, u
pomenutim katakombama na zidovima su, kao u filmovima strave i uasa, okaena da

1
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 142-143. Naglasak moj.
353
vise tela kapucinskih redovnika jo uvek obuena u svoju sveteniku odeu. U jednom
putopisu iz devetnaestog veka moemo da proitamo sledee:
Na sebi jo nose svoje mantije... koa i miii suhi su im kao bakalar. Iako neki od
njih ondje vise vie od dvjesto pedeset godina, tijela im se jo nisu raspala.
1

Takoe, mrtvi koji su sahranjeni u olovom zatienoj kripti katedrale u Bremenu su
ostali dobro sauvani. Sasvim sluajno je otkriveno da se sahranjeni na tom mestu ne
raspadaju. Pronaen je i neraspadnut le nekog radnika koji je tu poginuo za vreme
jednog od ranijih renoviranja katedrale. U Dablinu, u crkvi Svetog Mihana je, prema
spisu koji datira iz 1901. godine, pronaena beba koja je na zglobu ruke nosila
izbledelu traku sa godinom svoje smrti 1679. Smatra se da je u ovom sluaju izrazito
suv vazduh doprineo konzerviranju pomenutog tela. Na jednom groblju u Kijevu ljudi i
danas posmatraju neraspadnute leeve u otvorenim kovezima koji su odozgo zatieni
staklom. Ova pojava se objanjava jakim prirodnim zraenjem uz jo po neke uslove
koji su omoguili usporeno raspadanje.
Sledei nain da tela preminulih dou do stanja neraspadljivosti jeste njihovo
osapunjenje tj. saponifikacija. I ova pojava se javlja samo pod odreenim uslovima
i nije nauno neobjanjiva. Naime, tela koja prilikom sahrane, na neki nain, budu
zatiena od uticaja vazduha, pretvaraju se, uslovno reeno, u sapun. Ovakvi leevi se
nazivaju adipoceri (od latinskih rei: adeps mast i cera vosak). M. Thouret koji
je 1785. godine dobio nalog da oisti groblje crkve Svetih nevinih otkrio je da su
mnogi leevi postali adipoceri. Tela se uopte nisu bila raspala a pretvorila su se, po
njegovim reima, u gnjecavu belu masu. Oi i kosa su, i nakon pet godina, ostali
dobro ouvani.
Saponifikacija, iako je neobina, nije tako retka pojava. U Vaingtonu, u muzeju
Smithonian nalazi se pred oima posetilaca saponifikovani le vojnika koji je poginuo
u amerikom graanskom ratu. Sluaj rimokatolike svetice Marije de Sante
Euphrasie Pelletier (koja je umrla 1868. god.) i njenog neraspadnutog lea jo jedan je
primer osapunjenja. Nakon to je posle trideset pet godina nakon smrti otvoren njen
pocinkovani koveg, jedan lekar je izjavio da su joj usta bila malo otvorena, oi
zatvorene a trepavice jo uvek guste. Skinuvi njenu odeu, uvideo je da joj je telo
prekriveno koom koja je imala mnogo slinosti sa koom mumije, a ispod koje se
nalazilo veoma ovrslo masno tkivo. asopis News of the World je 8. maja 1977.
godine izvestio o sluaju dvogodinje devojice Nadje Mattei, koja je umrla 1965. god.
u Rimu. Dvanaest godina kasnije, njena majka je u snu videla svoju preminulu
kerkicu koja joj je poruila da je izvade iz sanduka. Nakon to je savladala sve
administrativne prepreke, majka je sprovela ekshumaciju. Telo male Nadje je izvaeno
a da nije bilo ni naeto procesima raspadanja.
2

Pored ovih fenomena neraspadljivosti koji zavise od posve prirodnih inilaca, u
narednom delu poglavlja pomenuemo i one druge, nauno neobjanjive sluajeve
neraspadnutosti posmrtnih ostataka ljudi koji su iveli u razliitim periodima istorije.
Za ove neraspadljive moti se u okviru Istone i Zapadne crkve vezuju mnoge
udesne osobine, mirotoivost i isceliteljske sposobnosti.

1
Vidi u: Snaga i mo vjere, Zaloba Mladinska knjiga, Ljubljana Zagreb, 1991. god. str. 16.
2
Svi opisani primeri potiu iz prethodno navedenog dela: Snaga i mo vjere.
354
b) Natprirodno sauvana neraspadljiva ljudska tela
Na poetku ovog dela poglavlja naveu podui tekst iz asopisa Sveti knez Lazar, u
kome je opisano jedno od mnogobrojnih uda koja se deavaju u pravoslavnom svetu,
a koja se odnose na realno sauvanje i neraspadljivost motiju svetitelja Istone crkve.
Radi se o neraspadljivim motima svetog Aleksandra Svirskog, koji je preminuo u
esnaestom veku.
Uprava Aleksandro - svirskog manastira je od dana, kada su u obitelj vraene sv.
moti prepodobnog Aleksandra, dobila mnotvo pisama sa molbama za asnicu
motiju svetoga. Episkopi iz raznih krajeva Rusije, Belorusije i Ukrajine zasuli su
pismima obitelj. Mitropolit Petrogradski i Ladoki Vladimir blagoslovio je igumana
manastira, o. Lukijana za ovo sveto delo. Ve pri prvom pokuaju da izvadi asnicu,
iguman je bio zapanjen, a imao je i zato. Oekivao sam da vidim kompaktno, vrsto
tkivo, no umesto toka, na rezu koji sam uinio kopljem, video sam pod slojem koe,
boje voska, sneno belo i meko tkivo, pria o. iguman, u anatomskom muzeju VMA
pokazali su mi kako izgleda sasueno ljudsko telo stavivi pred mene cevanicu. Kost je
sa svih strana bila obloena slojevitim vrstim tkivom, koje je liilo na presovan
karton. ile i vaskularno tkivo sauvali su se u vidu vrstih konia, koji su liili na
komadie uzice. Boja suvog tkiva cevanice bila je uta i sa spoljne i sa unutranje
strane.
Monahinja Leonida, u svetu kandidat biolokih nauka, histolog, tumai sa naune
strane izgled i stanje svetih motiju, to je naroito iznenadilo naunike. Moti su
sauvale izgled svetitelja u momentu prestavljenja (tj. smrti; prim. I. S.), to se ne
moe postii nikakvim nainom strunog balzamovanja. U tom sluaju tkivo tamni i
vrsne, a ovde je sauvalo sneno belu boju, rastresitost. Pojavu su prouavali
specijalisti histolozi i zakljuili su da je ovo neobian sluaj, koji se ne moe objasniti
njihovim znanjem. Jedan antropolog kae da je telo celo, monolitno koje nije bilo
podlono truljenju, boja je boja voska. Drugi naunik, anatom, kae da je lice svetitelja
ouvano kao ivo. Koa lica glatka i elastina, svetle boje. Zato se ne treba uditi zato
su, u vreme kampanje oduzimanja motiju, 1919. moti prep. Aleksandra bile nazvane
votanom lutkom. Jedan stomatolog je zadivljen ouvanou tkiva lica i desni. Ova
ouvanost telesnih ostataka i dala je mogunost ikonografskom ispitivanju, kako su to
uinili i prilikom prvog otkrivanja motiju, 1641. godine. Lik je uporeen sa vie ikona
i predstava svetoga i zakljueno je da odgovara, jer ikone datiraju iz esnaestog veka.
Bela boja koja se ukazala na stopi svetitelja prilikom poetka ispitivanja, vidljiva je i
danas. Iz stopala tee miro, iji se miris osea u hramu jo od otkrivanja motiju i
pele dolaze na taj miris. Dolasci pela su zabeleeni video-kamerama.
Prepodobni se rodio 1448. i dobio ime proroka Amosa. Od ranog detinjstva
izbegavao je igre, smeh, psovke. Uenje mu nije ilo, te je nakon molitve jednom, u
crkvi, dobio taj dar. Kad navri 19 godina roditelji su odluili da ga ene. On kriom
ode na Valaam gde je sedam godina bio poslunik. Tamo je neretko bio po itavu no
go do pojasa, prekriven komarcima, udubljen u molitvu. Tek se 1474. zamonaio i
dobio ime Aleksandar. I roditelji odoe stopama sina i zavrie ivot u manastiru.
Prepodobni se povue na jedno pusto ostrvo, gde je produio svoje duhovne podvige.
Beei od sveta, koji ga je poeo poseivati, povue se u jednu umu. Kasnije mu doe
brat i zamonai se. Bio udostojen videti sv. Trojicu u vidu trojice svetlih ljudi.
Molitvom pobeivae demone. Okupi oko sebe mnotvo monaha i kao iguman
odlikovao se smirenou. Sa molitvom na usnama prestavi se prepodobni 1533.
355
godine. Kao sveca poeli su ga potovati ve 1547. godine kada mu je i sluba
sastavljena. Petnaestak njegovih uenika proslavila je Crkva zbog bogougodnog ivota.
A svetitelja je eto proslavio sam Gospod netrulenou njegovih zemnih
ostataka. Spomen mu se slavi 30. avgusta i 17. aprila po starom kalendaru.
1

Za vreme vladavine dinastije Nemanjia u srednjevekovnoj Srbiji, iveo je i jedan
od malobrojnih monaha pustinjaka koji je bio srpskoga roda. Re je o sv. Petru
Korikom, ije su moti postale mirotoive i udotvorne, a potom od strane potovaoca
relikvija raskomadane i raznesene na sve strane da bi im se ukazivala poast. Ovaj
svetitelj je, prema narodnom verovanju, iveo za vreme cara Duana koga je i lino
poznavao, a koji mu je, nakon njegove (Petrove) smrti i manastir podigao. Posle smrti
svojih roditelja, Petar je, zbog elje za monaenjem razdelio svu svoju imovinu i
zajedno sa svojom sestrom krenuo na put. Zamonaio se u crkvi sv. Petra kod
Unjemira, kod nekog starca monaha. Da bi se sklonili od rodbine i prijatelja, brat i
sestra bee i sklanjaju se kod crkve sv. Petra u Altinu (blizu akovice). Odatle su
kasnije otili u okolinu Prizrena, u pustinju pokraj sela Korie. Jednom prilikom, dok
mu je sestra spavala, sv. Petar je pobegao od nje i nastanio se u kamenitim peinama u
okolini:
Sestra je, plaui, traila brata, koga vie nikad nije videla, i umrla je kao isposnica
u toj pustinji. (...) On se naseljava u jednoj dolini opkoljenoj visokim stenama, sa
mnogim peterama, kod s. Korie, istono od Prizrena. Pomou nokata ispue se
na jednu visoku stenu i nastani u peini, koja je bila na steni. Tu ivi vanredno otrom
askezom, skoro bez odela, bez vatre, hranei se divljim biljem i gorkim bukovim irom.
Po katkad bi mu samo po koji poboan sused doneo malo hleba. Spavao je vrlo malo,
sedei na kamenu.
2

itije ovoga svetitelja dalje kazuje da je imao velike borbe sa demonima (koji su
imali glave kao medvedi i divlji veprovi), da je postio i po 40 dana, da mu je u pomo
dolazio Arhistratig Mihailo uz pomo kojeg se borio protiv avola itd. Evo ta o
njegovoj smrti i dogaajima nakon nje pie njegov ivotopisac:
Ubrzo posle smrti on se posveuje: moi (tj. moti; prim. I. S.) mu poinju da
miriu i da lee, to privlai veliki broj poklonika. Kad je pisac njegova itija,
Teodosije Svetogorac, doao, da se njegovim moima pokloni na njegovu je grobu bila
nainjena crkva. Ali su od njegovih moi glava i mnogi delovi tela ve bili razneseni.
3

Prema Herbertu Thurstonu koji je iveo krajem devetnaestog veka, a koji je bio prvi
istoriar koji se na zapadu detaljnije pozabavio ovim fenomenom, postoji est
simptoma neraspadljivosti tela, koji se, dodue, ne moraju svi da jave istovremeno. To
su: iz tela izbija neki poseban prijatan miris; ne pojavljuje se karakteristina mrtvaka
ukoenost; na telu nema znakova truljenja; iz tela jo dugo posle smrti tee krv; telo
dugo posle smrti jo uvek ostaje toplo, a u nekim sluajevima se javljaju pokreti koji se
ne mogu objasniti trzajima miia. Takoe, esta je pojava da se osobe ija su tela
neraspadljiva pojavljuju u snu svojim pronalazaima i upuuju ih da iskopaju njihove
svete moti. Iz mnogih motiju i kostiju svetitelja, (i to ne samo pravoslavnih ve i
rimokatolikih), cedi se neka naroita vrsta ulja (mira), kao na primer iz kostiju svete
Valpurge koja je umrla jo davne 779. godine.

1
Sveti knez Lazar, godina osma, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. Naglasak moj.
2
Vasilije Markovi, Pravoslavno monatvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji, str. 112-113.
3
Navedeno delo, str. 114. Naglasak moj.
356
Zanimljiv je primer i ekshumiranog tela svete Marije Ane Ladroni koja je
preminula 1624. god. u Madridu. Sto sedam godina nakon njene smrti, svetenstvo i
ugledni strunjaci su detaljno preispitali njen ivot i samu smrt. U njenoj slubenoj
biografiji stoji zapisano sledee:
Jedanaest najboljih i najpoznatijih profesora kirurgije i medicine iz Madrida
sudjelovalo je pri ekshumaciji i pregledu tijela svete pokojnice. Neki su povadili
instrumente iz svojih torbi i poeli duboko zarezivati u njenu kou, jedni su joj otkrili i
pregledavali prsa, drugi su pretraivali trbunu upljinu; preostali su se bavili
pretragama svih, pa i najmanjih otvora kroz koje bi se moglo uliti sredstvo za
konzerviranje. Svaki djeli njenog nevinog tijela bijae paljivo pregledan. Unutranji
organi, utroba i koa bijahu nenaeti, vrsti, vlani i elastini. Tekuina koja je izbijala
iz njenog tijela nije sauvala samo vanjtinu tijela, nego i svaki pojedini unutranji
organ. to su zasjekotine u tijelu bile dublje, jae se oseao poseban miris.
1

Veoma su zanimljivi i primeri nekih drugih svetitelja Zapadne crkve, kao to su bili
sveti arbel, sveta Katarina Bolonjska i sveti Pacifico San Severinski koji su bili
pokopani bez kovega, ali se i pored toga njihova tela nisu ni poela da raspadaju.
Svetoj Terezi Avilskoj potpuno je istrunula odea ali je telo ostalo nenaeto. Telo svete
Katarine Sijenske isto tako. Kada je 1933. godine ekshumirano telo sv. Katarine
Laboure, ustanovljeno je da je 56 godina nakon njene sahrane masivni drveni sanduk
poeo da truli ali da se na telu nisu mogli pronai ni tragovi iste pojave. Mnogobrojni
rimokatoliki svetitelji, ije su svete moti ouvane neraspadljive, tokom ivota su bili
uesnici u jo jednom neobjanjivom fenomenu. Taj fenomen je stigmatizacija tj.
natprirodno pojavljivanje rana na rukama, nogama i rebrima iz kojih tee krv, a na
istim mestima gde su i Hristu nanete povrede prilikom raspinjanja na krst. Kada je 217
godina nakon smrti sv. Katarine Sijenske (1597. god.) njeno telo izvaeno iz groba i
paljivo pregledano, njene noge i ruke su bile odseene i kasnije potovane kao svete
relikvije, iz razloga njihove neraspadnutosti i jo uvek uoljivih stigmi tj. Hristovih
rana koje je nosila jo za ivota. to se tie sv. Ozane Mantovske (umrle 1505. god.),
ije se telo tri puta godinje izlae pred posetioce katedrale u Mantovi, njene stigme
su i dan danas jasno uoljive, pa ak i vie nego za vreme dok je bila iva.
to se mirotoivosti pak tie, pored maloas pomenutih sv. Valpurge iz VIII veka,
sv. Petra Korikog iz XIV i sv. Aleksandra Svirskog iz XVI, spomenuu jo i primer sv.
arbela Makhlufa isposnika samostana sv. Marouna u Annayi u Libanu. Ovaj ovek je
umro 1898. godine i sahranjen je bez kovega. Na njegovom grobu se sedmicama
mogla da vidi neka neobina igra svetlosti. etrdeset i pet dana nakon smrti
pomenutog, opat samostana je naredio da se telo pokojnika izvadi iz zemlje. Iako su
dugotrajne kie pretvorile grob u obinu kaljuu, na leu nisu bile uoljive nikakve
promene. Telo su zatim oprali, obukli i poloili u novi drveni koveg, koji je postavljen
na odar u samostanskoj kapeli. U to vreme je poelo da se deava jo jedno udo. Iz
pora njegove koe poela je da tee uljasta tenost. Mirisala je na sveu krv i tekla tako
intenzivno da su morali da presvlae telo pokojnika dva puta sedmino. Svakom delu
odee koja je bila natopljena ovom tenou poeli su da pripisuju lekovite moi. Telo
sv. arbela je prolazilo kroz isti tretman sve do 1927. godine, kada je poloeno u
pocinkovani koveg koji je stavljen unutar drvenog, i tako pred mnogim svedocima
zazidan unutar samostana. Dvadeset i tri godine kasnije (1950. god.) hodoasnici su

1
Snaga i mo vjere, str. 11. Naglasak moj.
357
primetili da iz zida kaplje tenost pa su to prijavili crkvenim licima. Sanduk u kome je
poivalo svetiteljevo telo je otvoren pred oima medicinskih strunjaka i crkvenih
velikodostojnika. Pocinkovani koveg je bio zarao, delovi odee koji su bili natopljeni
tenou bili su kruti i sauvani a oni nenatopljeni su istruleli. Svetiteljevo telo je bilo
potpuno ouvano. Od tog vremena, njegov koveg se otvara dva puta godinje.
Ponekada se deava da pokojnik lei u osam santimetara dubokoj uljastoj tenosti koja
se potom odliva i koristi za udesna isceljenja od razliitih bolesti.
1

Ono to bi svakako morali da priznamo jeste da se u religijskom svetu pojavljuju
najrazliitija udesa, koja pripadnike odreenih verskih pravaca uveravaju da je Bog
upravo njima blagonaklon te da su upravo oni deo jedine i prave Boije Crkve ili
religije. Tako, oigledno je da e pripadnici Istone ili pak Zapadne crkve biti uvereni
da su ba njihove verske organizacije jedine prave upravo iz razloga mnogobrojnih
svetiteljskih uda koja oni u ime Boije ine meu vernim narodom. Pravoslavni se,
u isto vreme, nee mnogo obazirati na udesa katolikih svetitelja i obratno, bivajui
uvereni upravo u bogonadahnutost svoje vere. To to se, u isto vreme, neraspadljive
moti svetitelja mogu pronai i u islamskom i budistikom svetu, to e verovatno
malo koga interesovati.
2

Evo kako je mudri srpski prosvetitelj prokomentarisao i na svoj, racionalistiki
nain, pokuao da objasni postojanje netrulenih motiju svetitelja. Iako se kao
evaneoski hrianin ne mogu ba u potpunosti sloiti sa time da su sva netrulena
tela zapravo prola kroz postupak mumifikacije, kako to misli Dositej, a iz razloga
kojeg u pomenuti na samom kraju poglavlja, ipak smatram da je poslednja Dositejeva
reenica iz narednog citata stoprocentno u skladu sa duhom biblijske nauke. Uistinu,
ukoliko znamo da prvovekovni hriani, kao to smo dokazali, nisu verovali u
udotvorenje svetiteljskih motiju niti pridavali panju telima pokojnih vernika, te
poto su tela apostola kao i drugih vie nego posveenih biblijskih linosti istrulila,
onda nema mesta verovanju da je Bog netrulenim i udotvornim nainio tela linosti
iz kasnijih vekova:
A da kako se njihova tela posvetie i miriu, - lasno e ko pomisliti. Evo kako:
Imjejaj ui sliati, da sliit! I dananji dan u egipetskim grobnicama nahode se
balsamirata nerastljena telesa od tri hiljade godina; sva miriu, i iz nekih materija
masna tee, zejtinu podobna, i prekrasno mirie. Sada Inglezi takove mumije s
hiljadami dukata kupuju, a u ono bedno vreme kad su hristjani poeli moti za svete
i udotvorne poivati, sav je Egipet bio pod vlastiju carej greeskih, sve su mumije
njihove bile, niti im je bila potreba kupovati. Mnoga su telesa i hristjani balsamirali, ali
ona materija i majstorija s kojom su drevnjeji Egiptjani to inili, poslednjim nije bila

1
Isto, str. 12.
2
Najpoznatiji Chan (tj. Zen) patrijarh Hui Neng je umro 712. godine n. e. Sahranjen je u Kuo-en samostanu
u pokrajini Kvantung. Nakon pada dinastije Sung 1276. godine, mongolske ete su otvorile njegov grob da
bi proverile glasine o neraspadljivosti njegovog lea. Glasine su bile osnovane. Ni 564. godine nakon
poglavareve smrti, telo nije na sebi imalo znake raspadanja, a organi poput srca i jetre bili su potpuno
ouvani. Sa druge strane, u Nigeriji je 1980. god. dolo pobune pristalica jeretikog muslimanskog pokreta
kojeg je vodio samozvani prorok Muhamed Marva (Maitasin). Ovaj prorok je ubijen prilikom oruanog
sukoba sa ortodoksnim muslimanima. Nekoliko nedelja nakon to je njegov le izvaen iz zemlje i poloen
na led u gradskoj mrtvanici, gradom se munjevito pronela vest o neraspadljivosti prorokovog tela. Vidi u:
Snaga i mo vjere, str. 14-15.
358
poznata. A pametnom hristjaninu ovo je dosta: kad su se ona ista telesa
koja su za apostolska drata bila, rastljela, to ite, to pita dalje?
1

Potovanje svetih relikvija
Pored potovanja svetih motiju, u Pravoslavlju je izraena i praksa potovanja,
poklonjenja i celivanja svetih relikvija. Evo kako protojerej Marinkovi definie pojam
svetih relikvija:
Relikvijama se nazivaju i moti i predmeti koji su pripadali Bojim ugodnicima za
njihova ivota i oni se njima sluili. Blagodat Boja koja je poivala na svetiteljima
delovala je i deluje, kad je to Bogu ugodno i celishodno, i kroz relikvije svetiteljske.
2

Prema pravoslavnima, postojanje svetih relikvija i njihova udotvornost potvrena
je i u Novom zavetu. Prvom udotvornom relikvijom se smatra haljina koju je na sebi
nosio Gospod Isus Hristos.
3
Dodirnuvi Isusovu haljinu, bila je isceljena ena koja je
12 godina bolovala od teenja krvi i kojoj lekari nisu mogli pomoi (Mk. 5:25-34). Za
ovu haljinu se jo govori da je sauvana do dananjega dana i da se nalazi u nemakom
gradu Triru, a da ju je prvobitno pronala majka cara Konstantina carica Jelena i
predala ovoj crkvi na uvanje. I do dananjega dana ova haljina ini mnogobrojna
udesa i isceljenja bolesnih hodoasnika koji joj dolaze na poklonjenje. Svetim
udotvornim relikvijama se smatraju i delovi odee koju su na sebi nosili sveti apostoli.
Evo kako o tome Marinkovi izvetava:
Blagodatna sila Boja delovala je i kroz odeu svetih apostola. Bog injae ne mala
udesa rukama Pavlovim. Tako da su i alme i ubruie znojave od tela njegova nosili
na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlaahu iz njih, svedoi sveti
evanelist Luka, pratilac svetog apostola Pavla i oevidac svega ovoga (Dela apostolska
19, 11-12).
4

Dakle, prema teologiji Istone crkve, biblijski spisi ne samo da potvruju da su
svete i udotvorne relikvije postojale jo u apostolsko vreme, ve i to da su neke od njih
sauvane do dananjih dana, te da sa istom onom silom lee sve kojima je pomo
potrebna. Naravno, svetim i udotvornim relikvijama se smatraju i potuju i moti kao
i predmeti koji su pripadali mnogobrojnim svetiteljima iz kasnije istorije, a koji su,
toboe, za ivota takoe bili udotvorci. No, pre nego to neto vie kaem o
relikvijama koje su bile vekovima potovane u Istonom i Zapadnom hrianstvu,
elim da se ukratko osvrnem na maloas navedene primere. Najpre nekoliko rei o
Hristovoj udotvornoj haljini.
Kao to je poznato svakom paljivom itaocu Novoga zaveta, sluaj isceljenja
posredstvom Isusove haljine zapisan u ev. po Marku 5. poglavlju (i uporednim
tekstovima u ev. po Mateju 9. gl. i ev. po Luki 8. gl.) jeste jedinstven primer ovakvog
isceljenja bolesnika u Bibliji. Evo kako glasi tekst koji opisuje ovo isceljenje:
I neka ena koja je bolovala od teenja krvi dvanaest godina, mnogo propatila od
mnogih lekara i potroila sve to je imala, a nita se nije spomogla, nego joj jo gore
bilo, uvi o Isusu, doe izmeu naroda s lea i dotae njegovu haljinu; jer govorae:

1
Dositej Obradovi, Sabrana dela, str. 657-658. Naglasak moj.
2
Najbolji vaspita, str. 127.
3
Na istom mestu.
4
Isto.
359
ako samo dotaknem njegove haljine, biu spasena. I odmah presahnu izvor njene krvi,
te oseti u telu da je izleena od svoje muke. A Isus osetivi odmah u sebi da sila izae
iz njega, okrenu se u narodu i ree: ko mi dotae haljine? Uenici pak njegovi rekoe:
gleda narod kako te tiska i govori; ko me dotae? I obazirae se da vidi onu koja to
uini. A ena znajui ta joj se dogodilo, doe sa strahom i trepetom, te pade pred njim
i ree mu svu istinu. A on joj ree: keri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom i budi
zdrava od svoje bolesti.
1

Kao to je oigledno iz navedenog teksta, bolesna i namuena ena je posedovala
veliku veru u to da Gospod Isus moe da je isceli od njene telesne muke. Poput
rimskog kapetana, koji je poslao prijatelje da Isusa zamole za isceljenje njegovog sluge,
jer sebe nije smatrao dostojnim da Gospod ue pod njegov krov, ispoljavajui tako
veru da je samo jedna Isusova re dovoljna da bi se dogodilo udo, i ova ena je
smatrala da e biti dovoljno da samo dotakne njegove haljine. Poput Rimljanina,
dakle, koji se nije oseao dostojnim da sa Gospodom lino razgovara, ispoljivi time
veru koju Isus nije naao ni u itavom Izrailju, krvotoiva ena nije elela da Hrista
svojim obraanjem ometa u putu kojim se zaputio, smatrajui da e i samo doticanje
njegove haljine biti sasvim dovoljno. Sveti tekst belei da su tom prilikom mnogi ljudi
bili oko Isusa te da su ga gurkali i dodirivali, ali nijedan od njih to nije inio verom u
svoje osloboenje od bolesti. Dokazujui da od Njega nita ne moe proi sakriveno,
Gospod se obazreo i pogledom traio osobu koja ga je verom dotakla. Veoma je vano
da primetimo da tekst kazuje da je isceliteljska sila izala iz njega, tj. iz Isusa Hrista a
ne iz njegove haljine, kao da bi ona, sama po sebi, bila udotvorna. Da do tada nije bilo
poznato (kao i od tada) da je Gospodnja haljina udotvorna, dokazuje i injenica da
niko ni pre ni posle toga dogaaja nije obraao panju na Isusovu haljinu kao takvu.
Da je ova haljina zadrala bilo kakve isceliteljske sposobnosti, te da je to u
prvovekovnoj Crkvi bilo priznato, onda apostoli ne bi ni dozvolili da se ona zagubi ve
da odmah nakon Gospodnjeg vaznesenja postane predmet potovanja i isceljenja
mnogih bolesnika. Zaudo, ova haljina je pronaena tek u vreme kada su se mnoga
sujeverja i pagantine poele da uvode meu crkvene obiaje, dakle za vreme i posle
cara Konstantina.
to se pak Pavlovih ubrusa za znoj i kecelja sa njegovog tela tie, i isceljivanja
bolesnika i izgonjenja zlih duhova njihovim posredstvom, i tu je stvar vie nego jasna.
Bog je u vreme prvobitnog irenja hrianstva, u apostolsko vreme, inio udesa na
razliite naine, potvrujui da su upravo oni ljudi koji ih ine pronosioci istinite
boanske poruke o venom ivotu. Pre udotvorenja od strane Pavlovih ubrusa, mnogi
bolesnici su bili isceljivani i preko Petrove senke koja bi na njih pala prilikom njegovog
prolaska. Meutim, i pored velikih uda koje su inili apostoli Hristovom silom na
razliite naine, deavalo se da su neki bliski prijatelji apostola a i sami uenici
Hristovi, bili veoma bolesni te da ih apostoli ili nisu mogli ili nisu ni pokuali da iscele.
Neki od primera su Epafrodit, koji je bio bolestan toliko da mu je i ivot bio u
opasnosti, kao i primer Trofima kojeg je Pavle bolesnog (neisceljenog) ostavio u
Militu.
2
Da su ovim bolesnicima mogle da pomognu Pavlove svete relikvije,
pomenuti bolesnici bi sasvim sigurno bili isceljeni jer apostol ne bi dozvolio da njegovi
bliski prijatelji i saradnici pate. Za razliku od masovnih isceljenja do tada neverujuih

1
Ev. po Marku 5:25-34. Naglasak moj.
2
Vidi u: Posl. Filipljanima 2:25-30 i 2. posl. Timoteju 4:20.
360
ljudi od strane Hrista i apostola (opisanih u evaneljima i Delima apostolskim), koja
su bila privremena i sluila za potvrdu boanske sile koja je delovala u toj novoj
verskoj grupi sledbenika Isusa iz Nazareta, Biblija preporuuje sasvim drugaiji put za
isceljivanje i izleenje bolesnih hriana. Jakov u svojoj poslanici kazuje ovako:
Boluje li ko meu vama? Neka dozove crkvene stareine, pa neka se pomole nad
njim i pomau ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spae bolesnika, i Gospod e
ga podii; ako je i uinio grehe, bie mu oproteno.
1

Dakle, Jakov nije preporuio da bolesni hriani idu na hodoaa i vre
poklonjenje pred udotvornim motima i relikvijama apostola i svetitelja da bi
ozdravili, niti pak da zovu neke ive iscelitelje i udotvorce, ve da se obrate svojim
crkvenim stareinama! Ove stareine se, kako sam to objasnio u poglavlju o svetim
tajnama, mole nad bolesnikom i pomazuju ga uljem, a Bog ga onda, po svojoj volji,
ozdravljuje kao odgovor na njihove molitve. Apostol Jakov ovako upuuje i savetuje
hriane:
Molite se Bogu da budete isceljeni. Mnogo moe delotvorna molitva pravednika.
2

to se tie, pak, relikvija koje su u prolosti (a i dan danas) bile potovane u okviru
tradicionalnog hrianstva Istoka i Zapada, bilo bi dobro da iznesemo neke injenice
koje e nas jo jedanput uveriti u svu pogrenost takve prakse.
Evo kako nas o pronalaenju i potovanju jedne od najznaajnijih relikvija - krsta
na kome je stradao Isus Hristos, kao i nekim drugim, izvetava crkveni istoriar
Jevsevije Popovi:
Prvi povod za to bee krst, na kome je Hristos stradao, i za koji se openito dralo,
da se nalazi u Jerusalimu. Od sredine IV. stolea amo imamo vesti o nalasku Krsta.
Naime pre svega Kiril Jerusalimski 348. svedoi u svojim katihezama, da se Krst nalazi
u Jerusalimu, i o tome da se mali delovi istoga razdaju po celom svetu, zatim u svom
pismu caru Konstanciju 351., u avtentinost kojega neki noviji meutim sumnjaju,
svedoi, da je Krst naen za vreme cara Konstantina; dalje 395. Amvrosije, i posle
njega mnogi drugi, priaju da je 326. Jelena mati Konstantina Velikog na Golgoti dala
iskopavati i traiti krst Hristov, i da su tom prilikom nali tri krsta; krst Spasiteljev su
odmah raspoznali od druga dva krsta pomou udesa, koja se na njemu desie, i carica
Jelena ga je podelila na dva dela; jednu polu je smestila u crkvi uskrsa, koju je njen sin
podigao u Jerusalimu, a drugu polu je poslala svome sinu, koji ju je smestio u svojoj
statui u Carigradu. Krst koji se uva u Jerusalimu bee predmet opeg potovanja i
mnogi poboni hrianski posetioci Jerusalima lomljahu delie od njega, otuda silni
delii od krsta Hristova po celom Hrianskom svetu. Pobono traenje, uvanje i
potovanje Krsta u Jerusalimu, pobudilo je druge da trae odee Gospodnje, odee
Njegove matere, apostola, muenika i svetitelja, da trae predmete, kojima su
muenika muili i t.d., i verovalo se, da takve predmete i nalaze. Tako uz kosti
apostola, muenika i svetitelja dooe i drugi predmeti, koje su kao njihove relikvije
uvali u crkvama i privatnim kuama i potovali ih kao i kosti. Ali budui da su se pri
tom esto deavale prevare, to su crkveni nastojatelji ta varanja osuivali, a
dravni i crkveni zakoni ograniavali. Kao to se pria o Krstu, tako se priahu udesa i
o drugim svetiteljskim relikvijama; ali ipak u drugom perijodu jo ne sretamo
neke kasnije spominjane udotvorne sile relikvija, tako n. pr. u drugom

1
Poslanica Jakovljeva 5:14-15. Naglasak moj.
2
Jakovljeva 5:16b.
361
perijodu se na Istoku ne govori o teenju mirisavog ulja, mira (...) iz tela solunskog
prokonzula i muenika Dioklecijanova vremena Dimitrija, a na Zapadu o tom, da krv
junoitalskog episkopa i muenika Januarija iz vremena istog gonjenja, koja se uva u
dve staklene boce osuena, odmah postane tenom, im se koja boca donese u blizinu
njegove glave, to se po kasnijim vestima deava.
1

eleo bih da ukratko razmotrimo ovaj veoma vaan izvetaj o dogaajima iz davne
prolosti. Iako nam evanelja ne daju ni najmanjeg povoda da verujemo da je bilo ko
meu apostolima u vreme Hristovog skidanja sa krsta i malo obraao panju na tu
napravu za muenje i ubijanje, niti nam pak kazuju da su sva tri krsta bilo gde
zakopana a pogotovo ne na Golgoti, kroz istoriju su se o njima isprela najrazliitija
verovanja.
Naime, pripoveda se (i to ne na osnovu ba suvie poverljivih izvora; na taj
zakljuak nas navodi Jevsevije kada kae da u autentinost izvora neki noviji istoriari
sumnjaju) da je krst na kome je Hristos bio raspet pronala carica Jelena na Golgoti,
sa jo dva druga krsta koja su pripadala dvojici razbojnika. Prema podacima koje
iznosi Ralph Woodrow navodei delo Encyclopedia of Religions, iako je poseta carice
Jelene Jerusalimu 326. god. verovatno istorijski tana, vesti o njenom pronalaenju
krstova nije se pojavila pre 440. godine nove ere, to e rei, 114. godina kasnije. Isti
autor, navodei delo Faussets Bible Encyclopedia kazuje da su jevrejski zakoni, koji
su vaili u vreme Isusa Hrista, nalagali da svi krstovi, na kojima se izvrilo raspinjanje,
budu uniteni spaljivanjem.
2
Ukoliko su ove informacije tane, onda svakako nije
istina da su ovi krstovi mogli biti pronaeni tri stotine godina nakon Isusovog raspea,
iz prostog razloga njihovog pretvaranja u pepeo i dim davno pre toga. Sa druge strane,
verovatnoa da se nau ba krstovi Hrista i razbojnika, pa makar oni bili i sauvani do
vremena Konstantina, je izuzetno mala. To iz razloga to su raspinjanja politikih
protivnika Rima i razliitih razbojnika u to vreme u Judeji bila uobiajena, gotovo
svakodnevna pojava. Sasvim je sigurno da je brdo Golgota bilo izabrano mesto za
raspinjanje, na kome su pre Hrista a i posle njega, na krstovima razliitog oblika i
dimenzija stradale na stotine ljudi. Posebno masovno raspinjanje ne samo na Golgoti
ve posvuda oko Jerusalima na hiljadama krstova desilo se etrdesetak godina nakon
Isusovog raspea, tokom u istoriji poznatog Judejskog rata i opsade Jerusalima od
strane rimske vojske. Evo ta je o tom masovnom raspinjanju izgladnelih begunaca iz
opkoljenog Jerusalima zapisao poznati rimski istoriar jevrejskog porekla Josif Flavije:
I kada su bili uhvaeni, po nudi su se branili iz straha od smrti, a posle borbe
inilo im se da je kasno da mole za milost. Bievani, morali su jo pre smrti da pretrpe
svemogue muke, pa su zatim pribijani na krst nasuprot zidu. Premda je Tito
saaljevao te nesretnike, jer je svakodnevno bilo zarobljavano oko 500, a kadgod i vie,
ipak je smatrao da je opasno da ove silom savladane Judejce pusti da slobodno odu, a
ako su ih hteli uvati, moglo se dogoditi da oni postanu straari svojih straara. No
najvie to je rukovodilo njega da dozvoli razapinjanje, bila je nada da e taj pogled
pokrenuti opsednute na poputanje, jer su istu kaznu i oni imali da oekuju ako se ne
predaju. U svom ogorenju i mrnji vojnici su prikivali na krst, za sprdnju, svakoga u

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 654-655. Naglasak moj.
2
Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 57.
362
drugom poloaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo, ve, nije bilo mesta za
krstove, niti krstova za tela.
1

Kada dakle znamo da su oko Jerusalima izvrena mnogobrojna raspinjanja i pre a
pogotovo posle Hristovog vremena, te da su 70. god. n. e. sva raspoloiva stabla drvea
bila upotrebljena za pravljenje krstova koji su kao uma okruivali grad, onda nam se
ini posve neverovatnim da se meu tolikim krstovima pronau ba oni na kojima su
bili raspeti Isus i razbojnici.
Dalje se u legendama o pronalaenju Hristovog krsta kazuje da je deo krsta koji je
na sebi imao zakucane eksere (klinove) kojima su bile probodene Hristove ruke, poslat
caru Konstantinu, koji je jedan klin privrstio za svoj lem a drugi za uzde svoga konja.
To je uinjeno, kako su mnogi sveti oci protumaili a prenela nam Katolika
enciklopedija, zbog toga da bi se ispunilo Pismo koje je proreklo u knjizi proroka
Zaharije 14:20:
U taj e dan biti na zvoncima konjskim: svetinja Gospodu.
2

A to se tie srednjevekovne prakse, koju nam je Jevsevije Popovi takoe preneo,
a to je da su se komadii Hristovog krsta raznosili irom sveta zbog potovanja i
poklonjenja njima od strane vernika, mogli bismo da i o njoj kaemo nekoliko rei.
Naime, broj ovih manjih ili veih delia pravog Isusovog krsta se toliko bio namnoio
po itavom svetu tokom srednjeg veka da je francuski reformator an Kalvin jednom
prilikom rekao da, kada bi se svi oni sakupili na jedno mesto, mogli bi da formiraju
dobar brodski tovar. To je svakako trebalo da znai da je najvei deo tih komada drveta
bio lano predstavljan i pogreno smatran za delie Hristovog krsta! Da bi objasnio
postojanje ove velike koliine drvenastog materijala otkinutog od pomenutog pravog
krsta, sveti Paulin (Pavle) je ovu pojavu objanjavao reintegracijom krsta. Drugim
reima, ma koliko se komadia od njega lomilo, originalni Hristov krst se nikada nije
smanjivao u svojoj veliini.
3

ta Sveto pismo kae o ovakvom potovanju komadia drvenog krsta na kome je
Hristos bio raspet (i pored toga to smo ustanovili da je pripovest o pronalaenju tog
krsta najverovatnije legendarna tj. neistinita)? Da li bi Gospodu odista bilo ugodno da
se njegovi vernici klanjaju pred Krstom i celivaju ga svojim usnama, pa makar on bio
uistinu pronaen? Boija Re nam daje vie nego jasan odgovor na ovo pitanje.
Drveni krst na kome je Hristos bio raspet (a njegov taan oblik nam nije poznat)
posluio je svojoj svrsi na dan Gospodnje smrti na Golgoti. Posle tog velianstvenog
dogaaja iskupljenja greha oveanstva pred Bogom Ocem, gruba drvena naprava koja
je tom cilju posluila trebala je da bude zaboravljena. Iako apostoli u svojim
poslanicama na vie mesta spominju Hristov krst
4
, on u njihovim mislima ni na
jednom mestu ne predstavlja predmet kojem bi trebalo davati bilo kakvo potovanje.
Hristov krst u novozavetnim poslanicama predstavlja sliku vie nego bolne, sramne i
poniavajue smrti kojoj je Gospod bio podvrgnut radi spasenja grenika. Misli i pouke
apostola upuene vernicima su uvek bile usmerene samo i jedino na Isusa Hrista

1
Josif Flavije, Judejski rat, Prosveta, Beograd 1967. god. str. 412-413. Naglasak moj.
2
Vidi kod: Woodrow, str. 57. Ovakvo tumaenje pomenutog stiha naravno nema nikakve veze sa ekserima
sa Hristovog krsta niti pak sa pomenutim carem, kao to je to iz itavog konteksta knjige sasvim
oigledno.
3
Navedeno delo, str. 59.
4
1. Kor. 1:17-18; Gal. 5:11; 6:12, 14; Ef. 2:16; Fil. 2:8; 3:18; Kol. 1:20; 2:14; Jevr. 12:2; 1. Petr. 2:24.
363
Spasitelja, a ne na komad drveta. Da apostoli nisu odavali nikakvo potovanje krstu na
kome je Hristos bio raspet svedoi i injenica da nikada na takvo potovanje nisu
upuivali ni svoje uenike, te da su ponekada, u svojim propovedima govorili,
jednostavno, da je Isus bio raspet na drvetu:
I kad su svrili sve to je napisano za njega, skinue ga sa drveta i metnue u
grob. (Dela ap. 13:29. Naglasak moj.);
On je na svom telu poneo nae grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da
ivimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni. (1. Petrova 2:24. Naglasak moj.).
U Starom zavetu je postojala jedna vrlo dobra slika Hristovog krsta, kao i samog
Isusa koji spasava sve koji na Njega kao Spasitelja pogledaju verom. Evo ta je o ovoj
slici krsta (i sebe samog) rekao Gospod Isus Hristos:
I kao to Mojsije podie zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin oveji, da
svaki ko veruje ima u njemu ivot veni. (Ev. po Jovanu 3:14-15).
Dakle, kao to je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako je trebao da bude podignut i
Isus, da bi svi koji u njega veruju stekli oprotenje greha i veni ivot. O kakvom se
podizanju zmije zapravo radi? Evo ta je o pozadini ovoga dogaaja zapisano u Starom
zavetu:
I vikae narod na Boga i na Mojsija: zato nas izvedoste iz Misira da izginemo u
ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikaki hljeb ve ogadio dui naoj.
A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomrije mnogo naroda u
Izrailju. Tada doe narod k Mojsiju i rekoe: zgrijeismo to vikasmo na Gospoda i na
tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod ree
Mojsiju: naini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka
pogleda u nju, pa e ozdraviti. I naini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na
motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od mjedi, i ozdravi.
1

Ovaj starozavetni dogaaj je bio predivna slika spasenja od vene pogibije kao i
oprotenja greha koje zadobija svaka osoba koja se verom, bez ikakvih svojih zasluga i
dobrih dela, pouzda u delo Onoga koji je bio raspet na Golgoti. Izrailjci, ijim je
venama tekao zmijski otrov, nisu imali vremena da uine bilo kakvo dobro delo da bi
bili spaseni. Jednostavnim Boijim reenjem, pogledom na zmiju koju je Mojsije
napravio od bakra i stavio na vrh tapa, svaki ujedeni bi bio smesta isceljen a zmijski
otrov bi bio neutralisan. Meutim, iako je pomenuta bakarna zmija posluila svojoj
svrsi u pustinji, jednom za svagda, Izrailjci su je ipak sauvali. Nekoliko stotina godina
nakon Mojsijevog vremena, posle smrti cara Solomona i svog duhovnog posrnua, od
nje su nainili idola kome su se klanjali i kadili dimom od tamjana. Judejski car
Jezekija je, nakon to je stupio na presto, unitio pomenutu zmiju i prekinuo
idolopoklonstvo koje se pred njom vrilo:
A tree godine carevanja Osije sina Ilina nad Izrailjem zacari se Jezekija sin
Ahazov nad Judom. Bijae mu dvadeset i pet godina kad poe carovati, i carova
dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materi mu bjee ime Avija, ki Zaharijina. I
injae to je pravo pred Gospodom sasvijem kao to je inio David otac njegov.
On obori visine, i izlomi likove i isjee lugove, i razbi zmiju od mjedi, koju bjee
nainio Mojsije, jer joj do tada kaahu sinovi Izrailjevi; i prozva je
Neustan (tj. Neisto; prim. I. S.).
2


1
4. Mojsijeva 21:5-9. Naglasak moj.
2
2. Carevima 18:1-4. Naglasak moj.
364
Kao to moemo da uoimo, tap i bakarna zmija koji su u jevrejskoj prolosti
odigrali tako vanu ulogu spasenja naroda od sigurne smrti, i bili napravljeni po
Boijem izriitom nareenju, kada su izvrili svoju funkciju postali su nepotrebni. ta
vie, njihovo uvanje u narodu je rezultovalo krajnje negativnim posledicama, jer su
poeli da budu smatrani nekom vrstom svetih relikvija kojima su ukazivali
potovanje koje je bilo suprotno Boijoj volji.
Potpuno je isti sluaj i sa drvenim krstom na kome je bio raspet Gospod Isus
Hristos. Krst je u potpunosti posluio svrsi kojoj je bio namenjen. Na njemu je stradao
Onaj koji je na sebe uzeo sve grehe sveta. I dan danas, svaki pojedinac koji verom
pogleda u Njega prima oprotenje greha i veni ivot. Sudei prema izvetaju iz
maloas navedenog teksta (kao i ponaanju apostola i drugih uenika u Novom zavetu
koji drvenoj napravi sa koje je skinuto mrtvo Isusovo telo nisu pridavali nikakav
znaaj), krstu na kojem je bio raspet na Gospod pa makar bio on i zaista pronaen, ne
bi trebalo iskazivati apsolutno nikakvo potovanje. Ono emu bi on mogao da poslui
jeste u svrhu ogreva tokom zime nekoj siromanoj porodici ili u najboljem sluaju kao
nekakav muzejski eksponat (iako bi i tada postojala opasnost od iskazivanja
nebiblijskog potovanja od strane posetilaca).
eleo bih da ukratko razmotrimo i ostale podatke o potovanju relikvija koje nam je
preneo Jevsevije Popovi, kao i neke druge koje se tiu potovanja istih u Istonoj i
Zapadnoj crkvi.
Jevsevije nas je, naime, izvestio o tome da su tek nakon tobonjeg nalaenja
pravog Isusovog krsta (u IV veku) mnogi bili ohrabreni da trae i druge relikvije,
poput Isusovih i Bogorodiinih haljina, predmeta koji su pripadali apostolima itd.
Poto su, po miljenju mnogih, takve relikvije i bile nalaene (iako je mnogo
verovatnije, kako emo uvideti neto kasnije, da se u svim tim sluajevima radilo o
prevarama kao to i sam Jevsevije priznaje da ih je dosta bilo), one su smetane u
crkve i privatne domove radi odavanja poasti. Budui da smo ranije uvideli da su
svete moti i relikvije bile iskopavane i iz nepoznatih grobova, jer su, po reima
Dositejevim, u to bedno vreme ljudi mnogo to-ta to im je bilo nepoznato
proglaavali svetim, verovatno se deavalo da su bile iskopavane i kosti hrianskih
muitelja iz ranijih vekova ili pak paganskih svetenika i idolopoklonika, ali to nimalo
nije smetalo da se i one nau meu svetakim i kao takve potuju. Jevsevije takoe
iznosi veoma vane informacije o tome da su pojedine skaske o udotvornosti i
mirotoivosti svetakih motiju nastale tek nakon drugog perijoda tj. sa poetkom
VII veka pa na dalje, i da nisu bile prisutne u verovanju hriana u ranijem periodu.
Najverovatnije je da se ovde radilo o namernom izmiljanju i pripisivanju
udotvornosti motima svetaca koje uopte nisu postojale. No, da su ovakva udesa i
bila realnost u pomenutom periodu od VII veka pa na dalje, ne postoje nikakvi dokazi
da bi ona dolazila od Boga (kako se to u Istonoj i Zapadnoj crkvi veruje i nauava), te
da se Gospod dosetio da ih ini tek nakon to su prola stolea od Njegovog
ustanovljenja hrianstva.
to se tie nekih drugih relikvija koje se ve vekovima potuju u krilu Zapadne
crkve (a neke i u okviru Istone), i samo njihovo pominjanje nas moe jo vie uveriti u
svu neispravnost njihovog potovanja.
Naime, tokom srednjeg veka (da li treba da napomenem da je to bio mrani
srednji vek?) su se meu svetim relikvijama nale i sledee stvari:
- Hristova trnova kruna, za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;
365
- Posude u kojima se nalazila voda koju je Isus u Kani galilejskoj pretvorio u vino;
- Vino koje je poticalo sa svadbe u Kani galilejskoj;
- Komad peene ribe koju je Petar ponudio Isusu;
- Jasle u koje je Isus poloen nakon svog roenja koje su svake godine pred Boi
bile izloene u crkvi svete Marije Velike u Rimu;
- Isusova deija odea za koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje;
- Oltar na koji je bio poloen Isus tokom prinoenja u jerusalimskom hramu
prilikom obrezanja bio je prikazivan u crkvi Svetog Jakova u Rimu;
- Isusov sveti prepucijum (koica sa mukog polnog uda koja biva odseena
prilikom obrezanja) za koju su monasi iz Charouxa, koji su je posedovali, tvrdili
da kao znak autentinosti isputa kapi krvi;
- Marijina sveta posteljica (koja je obavijala Isusa dok je bio u majinoj utrobi), za
koju je nekoliko crkava tvrdilo da je poseduje (crkva iz Coulombsa u Francuskoj,
crkva svetog Ivana u Rimu i crkva svetog Puja u Velaju.
1

Ostale relikvije su podrazumevale: tesarski alat Isusovog pooima Josifa, kosti
magarca na kome je Isus ujahao u Jerusalim, sveti Gral (aa iz koje je Isus pio na
poslednjoj veeri), Judin prazan novanik, Pilatov umivaonik, purpurni Isusov ogrta
u koji je bio obuen dok su mu se rimski vojnici rugali, suner kojim su ga pojili
siretom dok je visio na krstu, klinove kojim je bio pribijen na krst, pramenove kose
presvete Bogorodice (neki su bili plave boje, neki smei, neki crveni a oni etvrti crni),
delovi njene haljine, venani prsten, papue, ogrta, pa ak i boicu za mleko iz koje je
Isus pio (?!?).
2
Da je i meu pravoslavnima bilo poznato potovanje nekih od ovih
relikvija a i danas delimino postoji, pomenuu jo jednu od Dositejevih izjava:
Mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kom je Hristos jahao, praznik
praznovali, a sami se sebi ne smejemo verige
3
praznujui. (...) A ako emo po dui
pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje apostola
Petra verige.
4

U rimokatolikoj crkvi se takoe veruje da je kua u kojoj je ivela devica Marija u
Nazaretu, preneena na aneoskim rukama u italijanski grad Loreto. Naime, ova kua,
ije su dimenzije 10 x 4 metra, a u kojoj danas postoji oltar device Marije i njenog

1
Bilo bi zanimljivo istai injenicu da se i u Crnoj Gori uva i potuje kao najvea svetinja ruka Jovana
Krstitelja, kojom je on krstio Isusa Hrista na reci Jordanu. Ipak postoji i jedan problem. Naime, u svetu
postoji oko 300 razliitih lokacija (crkava i manastira) koje tvrde da poseduju tu istu, originalnu ruku
ovog svetitelja. Oigledno je, dakle, da je najmanje 299 ruku falsifikovano (a to je najverovatnije sluaj i sa
onom 300-tom). Meu svim ovim originalnim rukama Jovana Krstitelja najverovatnije ima i onih
kojima su krvnici kroz vekove odsecali glave hrianima. Ipak, pravoslavnima i rimokatolicima ne smeta
da se njima klanjaju i da ih potuju to samo dokazuje visok nivo sujeverja koji je meu njima prisutan.
(Podatke o ovome to sam napred izneo, naveo sam po seanju iz televizijske emisije u kojoj je novinarka
Mira Adanja Polak razgovarala sa mitropolitom Crnogorsko-primorskim Amfilohijem Radoviem
sredinom 90-tih godina XX veka).
2
Vidi kod: Woodrow str. 59-60.
3
Verige apostola Petra su lanci kojima je bio okovan u tamnici u Jerusalimu, u koju ga je strpao kralj Irod
Antipa, oko 44. god. posle Hrista, a iz koje je izbavljen udesnom aneoskom intervencijom. Vidi u: Dela
apostolska 12. poglavlje.
4
D. Obradovi, Izabrani spisi, str. 127. Naglasak moj.
366
boanskog deteta, potuje se kao mesto u kome je roena najsvetija Marija, Majka
Boija, ovde ju je pozdravio aneo i tu je vjena rije postala tijelo.
1
Aneli su ovu
kuu najpre, kao da nisu znali gde e sa njome, preneli u grad Tersato (Trst) u Iliriji
godine 1291. za vreme pontifikata pape Nikole IV. Tri godine kasnije, pod pontifikatom
Bonifacija VIII premetena je od strane anela u neku umu, gde je tri puta godinje
menjala lokaciju, sve dok nije zauzela stalnu poziciju u mestu Loretu. Vie od 47 papa
je iskazalo svoju poast tom hodoastilitu, a nebrojene bule i pisma su nepokolebljivo
potvrdile istovetnost Santa casa di Loreto sa svetom Marijinom kuom iz Nazareta.
2

U jednoj panskoj katedrali je bilo izloeno i pero koje je aneo Gavrilo navodno
bio izgubio za vreme posete devici Mariji u Nazaretu. Ipak, kasnija ispitivanja su
dokazala da se ovde radilo samo o lepom nojevom peru. Za mnoge kosti koje su
godinama potovane kao kosti muenika i svetaca dokazalo se da su zapravo bile kosti
ivotinja. Sredinom osmog veka nove ere u (u to vreme pravoslavni) Rim stizale su
nepregledne kolone kola sa velikom koliinom lobanja i kostura, koje su kasnije
sortirane i koje su pape prodavale kao relikvije. Grobovi su bili pljakani tokom noi, a
grobnice u crkvama su uvali naoruani straari. Istoriar Gregorovije je rekao da je u
to vreme Rim liio na neko plesnjivo groblje u kojem su zavijale hijene i tukle se
iskopavajui mrtva telesa. Kada je papa Bonifacije IV oko 609. god. posle Hrista
pretvorio Panteon u hriansku crkvu, on je 28 kola punih kostiju sa grobalja i
katakombi preneo i smestio ih u bazen ispod velikog crkvenog oltara. Kao to smo
saznali od Jevsevija Popovia, a o tome nam govori i Ralph Woodrow, u srednjem veku
se ni jedna crkva nije mogla da osveti bez prisustva svetih motiju i relikvija, to je
posebno zapoveeno i na drugom po redu sveoptem crkvenom saboru koji je odran u
Nikeji 787. godine (koji je poznatiji kao VII Vaseljenski sabor).
3

Da su u Srbiji Dositejevog vremena, kao i u srednjem veku, postojale mnoge
zloupotrebe ionako nebiblijskog potovanja svetih relikvija, kazuje nam i sledei tekst
ovog mudrog prosvetitelja u kojem je naveo rei svoga prijatelja Grka kojeg je prozvao
Zilotije (revnitelj). Evo ta je reeno o delovanju pravoslavnih monaha u to vreme, a
koje se ni malo nije razlikovalo od prethodno navedenih primera iz ranije prolosti
crkve na Zapadu:
Nije to sve. Nose i kojekakva pareta starih haljina, pa kau ili da su od
bogorodiine haljine ili kog drugog sveca. Nose i paretca gvoa, uveravajui da su od
apostola Petra veriga ili od Hristovih eksera. Nose i kojekakvo trnje, ako bi od Hristova
venca bilo. to e vie, nose grudve crne zemlje, izdajui i zaklinjui se da su
pomeane s krvlju toga i onoga muenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da
smo gori od starih idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima,
krpama, grudvama, gvou i trnju. A Turci ne ostaju samo pri podsmejavanju,
no gade se, psuju, rue, pljuju na kaluere i njihove sanduie.
to misli, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a naipae
arhijerejem? No ta e da ine? Uveo se i ukorenio taj stari obiaj, prosti
narod nee da ostane bez motiju i kostiju. Ko bi se usudio rei da sve te moti i
kosti i zubove i pareta haljine i gvoa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju!
Namah bi se prosti narod zajedno s kalueri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe,

1
Woodrow, str. 61. Navedena Katolika enciklopedija na mestu: Santa casa di Loreto.
2
Na istom mestu.
3
Isto.
367
na njega podigli, uzbunili i za jeretika proglasili. Nita drugo, dakle, razvje bog da se
smiluje da se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede, i tako ta se kad sujeverije
i zloupotrebljenija istrebe i iskorene.
1

udotvorne ikone i relikvije
Meu mnogim postojeim ikonama i motima svetitelja, postoje i neke za koje se
veruje da ispoljavaju udotvorne natprirodne moi. Ustvari, to se tie samih ikona
(naravno onih osvetanih), u Pravoslavlju se smatra da je svaka od njih na neki nain
udotvorna, pa makar i ne ispoljavala nikakve udne znake, poput mirotoivosti,
prolivanja suza, krvarenja i slino. To iz razloga to se veruje da je svaka osvetana
ikona zapravo mesto blagodatnog prisustva svetitelja ijim je imenom nazvana, to
predstavlja, u neku ruku, i najvee udo od svih ostalih. Iako govori o tome da se samo
one ikone na kojima se mogu opaziti Boija udotvorenja trebaju potovati kao
udotvorne, evo ta o principijelnoj udotvornosti svih ikona kazuje Sergij Bulgakov:
Pored isto duhovnog optenja sa Hristom, silom Duha Svetoga Gospod daje sebe
da se kua u Boanskoj Evharistiji i da se gleda u liku na ikoni kojoj je svojstvena
osobena verodostojnost i delotvornost lika Hristovog. U smislu takve udotvornosti
svaka osveena ikona principijelno je udotvorna, ukoliko joj je svojstvena sila
bogoprisustvovanja, mada se ona uvek ne pojavljuje opaljivo. I samo u smislu
osobene opaljivosti, projavljenosti ove sile, kakva se sjedinjuje sa ovom ili onom
ikonom po volji Bojoj, ikone se proslavljaju kao udotvorne.
2

U ovom delu poglavlja emo ipak obratiti panju samo na one uistinu udotvorne
ikone, tj. one na kojima se mogu uvideti razliiti udni znaci ili pak pripisati im se
isceliteljske sposobnosti. Ovaj vid udotvornosti ikona i relikvija se, dakako, ne
ispoljava samo u okvirima Istone crkve ve je prisutan i u crkvi na Zapadu, to bi
trebalo da predstavlja ili injenicu da Bog podjednako blagosilja rimokatolike kao i
pravoslavne (i pored verovanja svake od crkava da je ba ona izvorno Hristova, dok bi
ova druga trebala da se pokaje, odbaci svoje jeresi i stupi u kanonsko jedinstvo sa
onom drugom) uprkos njihovoj vekovnoj meusobnoj iskljuivosti i anatemisanju, ili
pak ono to je, prema Bibliji, mnogo realnije - a to je da pomenuta udotvorenja u
okvirima obe crkve uopte ne dolaze od Boga ve od sila koje su Njemu
suprotstavljene. Pre nego to konano i donesemo ovakav zakljuak, naveemo vie
primera raznih uda koje se deavaju posredstvom ikona i svetih relikvija, kao i uvideti
da je u prolosti i meu paganskim idolopoklonikim narodima bilo mnogo slinih
religijskih fenomena.
Evo najpre nekoliko primera ikona koje su proplakale u okviru Istono
pravoslavne crkve, a sluajevi potiu iz Amerike i Rusije.
Prvi primer je sluaj ikone Bogorodice koja je proplakala u stanu Pagore Catsounis
u New Yorku 1960. godine. Pomenuta ena je bila vernik Grke pravoslavne crkve.
Odmah nakon to je ugledala suze na licu Majke Boije, pozvala je u svoj dom paroha
Georgea Papadeasa iz pravoslavne crkve svetog Pavla u Hempsteadu. Njegovo
svedoanstvo je glasilo ovako:

1
Izabrani spisi, str. 143. Naglasak moj.
2
Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 80. Naglasak moj.
368
Kada sam stigao, upravo je usahnula jedna suza ispod lijevog oka. Uskoro sam
jasno vidio jo jednu suzu na istome mjestu. Voda se zaudo nije skupljala na dnu
okvira, nego je prije toga na neobjanjiv nain nestajala.
1

Tokom sledeih nekoliko dana kroz stan u kome se nalazila plaua ikona
prodefilovalo je oko 4000 ljudi koji su eleli da se pomole i svojim oima vide ikonu
koja je i dalje lila sitne suze. Ubrzo je ova ikona prenesena u crkvu svetog Pavla, a u
domu g-e Catsounis se, iznenadno, pojavila jo jedna ikona koja plae. Ona je
pripadala njenoj roaki Antoniji Koulis, a radilo se, kao i u prvom sluaju o ikoni
Bogorodice. I o ovom sluaju je obaveten lokalni svetenik, koji je uzeo u ruke ikonu i
pruio je zainteresovanim novinarima. Kada su je uzeli u svoje ruke, novinari su
potvrdili da je udotvorna slika bila jo uvek vlana. Probama koje su potom usledile, a
to se tie analize uzorka tenosti, jedan istraivaki institut je ustanovio da se ne radi
o ljudskim suzama. Kada je ova plaua ikona odnesena na uvanje u crkvu u kojoj se
nalazila i ona prva, g-i Koulis je data druga ikona, koja je takoe proplakala.
Originalnost ovih udesa je potvrdio i sam arhiepiskop Jakovos (Jakov), poglavar
Grke pravoslavne crkve u Americi, koji se i fotografisao drei u rukama jednu od
plauih ikona u stanu g-e Catsounis.
Sa druge strane, nedavno je u Rusiji sprovedeno detaljno analiziranje sadraja suza
koje su se pojavile na ikoni Bogorodice Kazanske. Ove suze su najpre ispitivali
strunjaci na akademiji hemijske zatite u Moskvi. Radei uz pomo najsavrenijih
instrumenata, oni su najpre registrovali 34 elementa belanevina koji se ne nalaze u
prirodi. Istraivanje je potom nastavljeno i od strane tima Centra sudske medicine i
kriminalistikih ekspertiza ministarstva odbrane Rusije. Inicijator te analize bio je
vojni lekar, pukovnik Aleksandar Golovkov. Sve do trenutka kada se uverio da ikone
mogu da plau, ovaj strunjak sebe nije smatrao vernikom. Meutim, kada je video
kako sa ikone teku krvave suze u vojnom gradiu Klin, pukovnik Golovkov je odluio
da uzorke odnese na analizu. Naunici iz maloas pomenutog centra su pet nedelja
analizirali sadraj suza Bogorodice Kazanske. Nakon tog perioda, doli su do rezultata
koji je dokazivao da u suzama postoje estice ljudske krvi. Daljom analizom utvreno
je da se radi o krvi ene koja je posedovala antigen A, to je trebalo da znai da je
pomenuta enska osoba imala krvnu grupu A.
Ruska pravoslavna crkva je pre pet godina oformila i posebnu komisiju iji je
zadatak bio da objasni zbog ega ikone plau, ili se pak na udesan nain same od sebe
obnavljaju i ponovo postaju jasno obojene i vidljive na ranije izbledelim zidovima
crkava i manastira.
2
Pre izvesnog vremena su lanovi ove komisije bili i u jednom od
tri domainstva u Rusiji koja u svom posedu imaju plaue ikone. ta vie, u ovim
domainstvima ne samo da se deava da njihove line ikone plau, ve se to dogaa i
sa onima koje drugi ljudi tamo donesu. Novinar Veernjih novosti Branko Vlahovi

1
Snaga i mo vjere, str. 26.
2
to se tie obnavljanja ikona samih po sebi, svoje miljenje je dao i poznati ruski restaurator Oleg
Nikolajevi Ovinikov, koji je skidao prljavtinu sa mnogih poznatih ikona, ali nikada nije doiveo da se
one same obnavljaju. Ipak, on je zakljuio, zajedno sa ostalim ekspertima, da se same od sebe obnavljaju
(kao u naem domaem filmu Vreme uda, prim. I. S.) samo novije ikone, oslikane krajem 19-tog i u 20-
tom veku. (Veernje novosti, 7. jun. 2004. god. str. 46). Jedan od primera obnavljanja ikona samih po
sebi, a koji potie iz Rusije, govori o tome da je ikona sv. Nikole bila toliko tamna da se lik svetitelja jedva
nazirao. Posle slube i molebana koje je sluio arhiepiskop Sofronije, ikona je postala svetlija. (Vidi u: Sv.
knez Lazar, 2000. god. br. 1-2, str. 157).
369
preneo je rei akademika Pavela Florenskog, lana komisije, koji je bio lino prisutan u
domu koji se nalazi nedaleko od grada Brjanjska, kada se na povrini jedne ikone
pojavilo ulje:
Domaica je na sto prostrla isti stolnjak, zatim list papira. Na njih su stavljene
dovezene ikone. Pop je odrao molitvu. Domaini su zamolili da mi gosti, izaemo iz
kue, jer nije u redu da budemo prisutni dok se dogaa udo. Vratili smo se posle sat
vremena i videli da su sve ikone bile oroene kapima. Dakle, ulje se pojavilo na
povrini ikona. Proao sam prstom po ikoni da vidim hoe li se ulje pojaviti jo
jednom. Ono se nije pojavilo. Nisam stekao utisak da su domaini poprskali ikone
uljem dok smo mi izali. Razna ulja koja smo mi uzimali na analizu po sastavu su
slina maslinovom ili suncokretovom ulju.
1

udesa, vezana za pravoslavne ikone irom sveta, su mnogobrojna i veoma
interesantna za istraivanje. Prema navodu iz asopisa rako-prizrenske eparhije Sveti
knez Lazar, za proslavljanje svetitelja su potrebna dva uslova: potovanje svetitelja od
strane verujuih i njegova posmrtna uda.
2
Na ovom mestu u navesti jo neke
primere udotvornosti svetih ikona, koje dokazuju posveenost odreenih linosti.
Prvi od, u daljem tekstu navedenih, primera odnosi se na poslednjeg ruskog cara
Nikolaja II, koji je od strane komunista boljevika (koji su bili, prema autoru teksta
iz pomenutog crkvenog asopisa - . Tuciu, predvoeni satanistima iz redova
jevrejskog naroda) streljan nou, uoi 17. jula 1918. godine. Naime, Arhijerejski sabor
Ruske pravoslavne crkve je trebao da odri jubilarni sastanak u avgustu mesecu 2000-
te godine povodom dva milenijuma hrianstva. Na tom saboru trebalo je da se
odluuje o kanonizaciji meu svetitelje poslednjeg ruskog cara i njegove porodice, koji
su u vreme pre dolaska boljevika bili olienje ruskog pravoslavnog hrianstva.
Poev od 1998. godine, carev lik se poeo sam od sebe da oslikava na zidu jedne
crkve. Radilo se o sabornoj crkvi manastira posveenoj bogoljupskoj ikoni Bogorodice,
kojeg je podigao jo 1155. godine veliki knez sv. Andrej (bogoljupski), u mestu koje je
nazvano Bogoljubovo. Lik cara Nikolaja II je, dakle, poeo da se oslikava i to na mestu
na zidu crkve gde se inae nalazi prikazan Gospod Savaot gde sedi na svom tronu.
Naravno, Gospodnji prikaz u to vreme nije bio na svom mestu, kao to nije bilo ni
ostalih ikona i fresaka. To iz razloga to su komunisti 30-tih godina prolog veka sve
slike premazali kiselinom i kreom i na taj nain ih unitili, a one do kraja dvadesetog
veka jo nisu bile u potpunosti obnovljene. U isto vreme kada se pojavio crno-beli lik
ruskog cara na zidu crkve, tokom narednih godina su mnogobrojne ikone u manastiru
poele da toe sveto miro (ulje) njih vie od etrdeset. To su bile kopije udotvornih
ikona (Bogoljupska, Tihvinska, Iverska, Kazanska), a takoe i raspee (krst) i ikone
svetitelja (Serafima Sarovskog, sv. Nikole, sv. Pantelejmona i arhangela Mihaila).
Sveto miro se pojavljuje na staklu kao i ispod stakla u vidu mnotva bisernih kapljica:
U leto kad je u obitelj bila doneta udotvorna ikona cara Nikolaja (1999.) koja je
avionom nadletela celu Rusiju, i kada je poloena na sredinu hrama pored manastirske
ikone, ova je istog momenta poela takoe da lije miro, po drvenom ramu ikone
potekle su guste mirisne kapi mira. A pre dve godine, u kuli dvorca iz XII veka, iz

1
Vidi tekst u: Veernje novosti, 7. jun. 2004. god. str. 46. Naglasak moj.
2
Vidi u: Sv. knez Lazar, godina osma, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 83.
370
freske, na kojoj je prikazano ubistvo knjaza Andreja, iz njegovog levog oka potekla je
suza. Svetitelj je plakao kao iv ovek.
1

Ova ikona, o kojoj je bilo rei u prethodno navedenom tekstu, koja toi miro od 7.
novembra 1998. godine, je dokaze o svojoj udotvornosti posvedoila pred vie hiljada
ljudi, u litiji na carev roendan 1999. god. Sveta slika je bila noena iz hrama u hram
ispunjavajui svojim mirisom celu crkvu, dokazujui na taj nain, kako su to prisutni
protumaili, da je Hristovo pomazanje ostalo na caru iako je bio svrgnut sa prestola.
Jedna od kopija ove ikone je proplakala i postala mirotoiva dok je bila u vlasnitvu
parohijanke moskovskog predvorja Valaamskog manastira, Tatjane. Ova ikona, koju je
prvobitno ponela da daruje hramu prepodobnog Serafima Sarovskog na serafimskom
groblju u Petrogradu, sada se nalazi u crkvi mnogostradalnog Jova na petrogradskom
Volkovskom groblju (treba znati i to da je sv. car Nikolaj roen ba na praznik
mnogostradalnog Jova 1868. godine, to bi trebalo da predstavlja jo jednu od niti
povezanosti koja udo te ikone ini jo upeatljivijim).
Pre nego to neto vie kaem o svetim slikama i kipovima svetitelja kao i samog
Hrista u rimokatolicizmu, koji takoe liju suze i krv, pomenuu jo samo jednu,
srpskom narodu posebno blisku, ikonu presvete Bogorodice Trojeruice, koja se uva u
manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. Ova ikona je isprva bila u vlasnitvu svetog
Jovana Damaskina koji je iveo u VIII veku nove ere. U vreme ikonoborstva, njemu je
bila odseena aka desne ruke, upravo ona kojom je pisao tekstove u odbranu
ikonopotovanja. Posle duge molitve pred ovom ikonom, odseena aka je ponovo
prirasla ostalom delu svetiteljeve ruke. U znak zahvalnosti, sveti Jovan Damaskin je
dao da se izlije od srebra isti onakav deo ruke (sa akom) kakva je njemu bila odseena
a potom je prikovao i na taj nain sjedinio kao treu ruku Bogorodiinom izobraenju.
Ova ikona je donesena u Srbiju od strane Svetog Save, a prema sopstvenoj volji postala
je igumanija manastira Hilandar koja se moli za srpski narod i duhovno rukovodi
manastirsku bratiju.
2

No, da nije samo Pravoslavlje to koje je Bogom blagosloveno da poseduje
udotvorne ikone (kao to smo uvideli i u sluaju udotvornih motiju svetaca) kao
dokaz Gospodnje blagonaklonosti i sopstvene pravovernosti, dokazuju i sledei
primeri.
U knjizi Snaga i mo vjere opisani su mnogi primeri udesa koji su se odigrali
meu rimokatolikim vernicima. Jedan od primera je sluaj g-e Poore koja je
posedovala Isusov kip. Ovaj kip je poeo iznenada da krvari, te ga je njegova vlasnica,
poto se oporavila od oka, stavila u svoje dvorite da bi ga i drugi poboni ljudi mogli
da vide. Kip je kasnije prenesen u crkvu svetog Luke u Eddystonu u Pensilvaniji i
postavljen tri metra iznad oltara. Chester Olzewski, svetenik koji slui u pomenutoj
crkvi je kasnije priao:
Kip je etiri sata neprestano krvario. Znam da se ne moe raditi o prevari. Vidio
sam suhe dlanove, a nekoliko minuta kasnije poela je tei krv iz rana... udno je to
krv ostaje na kipu ve je itav pokriven sasuenom krvlju. Drugi je sveenik, Henry
Lovett, izjavio da je u poetku bio veoma sumnjiav glede ove pojave, ali kada ju je
vidio vlastitim oima, bio je uvjeren da se radi o udu: S kipa sam skinuo ruke, to nije

1
Navedeno delo, str. 86-87. Naglasak moj.
2
Vidi u: Sv. knez Lazar, godina druga, Prizren 1994. god. br. 1 [5]. str. 74.
371
bilo teko, jer su bile od sadre i privrene jednostavnim drvenim klinovima. Dok sam
ga pregledavao, on nije prestajao krvariti.
1

Poput krvavih suza koje su lile pravoslavne ikone, i ova krv je bila podvrgnuta
analizama u laboratoriji. Doktor Joseph Rovito iz Filadelfije je izvrio pregled krvi i
nainio rendgenski snimak kipa. Snimak nije pokazivao nita neobino (tj. kip nije bio
namerno napunjen tenou da bi krvario), dok je sa samom krvlju bilo znatno tee.
Naime, iako se bez sumnje radilo o ljudskoj krvi, ona je bila izuzetno siromana
eritrocitima (crvenim krvnim zrncima) to je trebalo da ukazuje da je veoma stara.
Ipak, injenica da joj je trebalo puno vremena da se zgrua navodila je na zakljuak da
je prilino svea. Doktor Rovito je izjavio da je krv toliko stara da joj se ne moe
odrediti ni krvna grupa. Maloas pomenuti svetenici kao i drugi katolici bili su
uvereni da se radi o krvi samog Isusa Hrista.
Ipak, u zapadnom svetu ne plau i ne bivaju mirotoive samo osveene ikone
svetaca kao to se to deava na Istoku. Postoji zabeleen primer da je krvavim suzama
proplakala ak i obina plastificirana razglednica sa Hristovim likom. Desilo se to
1979. godine u dravi New Mehico. ena po imenu Kathy Malott kupila je tu
razglednicu za svoju baku Willie Mae Seymore. Kada je brani par Malott posetio staru
enu, Kathy je primetila da se ispod desnog Isusovog oka pojavila tamna mrlja. Uskoro
je krv tekla u pravim potoiima, tako da se ispod slike napravila omalena barica. Vest
o udotvornoj Hristovoj razglednici se munjevito irila i mnogi su nagrnuli da vide
udo. Nije pronaena bilo kakva rupica na razglednici koja bi ukazivala na moguu
prevaru. U bolnici Eastern New Mexico Medical Center u Roswellu izvrena su
ispitivanja krvi. Predstavnik bolnice je poloio garanciju da je to bila ljudska krv. Da
udo bude jo vee, krv se uopte nije zgruavala u naredna 24 asa. Nakon nekoliko
noi g-din Malott, mu vlasnice pomenute slike je usnio san u kome ga je sam Gospod
Isus Hristos obavestio da je poslao to udo kao znak svoga skorog povratka na zemlju.
Pomenuti gospodin, koji je izjavio da niko u njegovoj porodici, do odigravanja ovog
uda, nije bio posebno religiozan, od tada je postao predani katoliki vernik.
Mnogobrojna druga udesa se deavaju i danas. Krvare ne samo kipovi i slike ve i
nadgrobni spomenici, a krv se pojavljuje i u kuama u kojima se prikazuju duhovi
ubijenih ljudi, na mestima gde su se ubistva odigrala. Plau, pored kipova i slika
Madone (tj. Bogorodice) i slike svetovnih ljudi. Prilikom mnogih od tih pojava
deavaju se i udesna ozdravljenja bolesnika. Sve ovo svakako dokazuje da je
Rimokatolika crkva, poput Pravoslavne, pod jakim direktnim uticajem natprirodnih
duhovnih sila od kojih proistiu sva napred pobrojana udesa. Iako prilikom
opisivanja nekih uda svakako moe biti i preterivanja od strane oevidaca, kao to se
moe desiti da su neka udesa obine prevare i falsifikati
2
, ne moe se porei
injenica da velika religiozna uda u okvirima Istone (i Zapadne) crkve zaista postoje.

1
Snaga i mo vjere, str. 26-27.
2
Dositej Obradovi je ovim reima opisao jedan sluaj religiozne prevare koji je njemu bio poznat: Vele
Talijanci za svoga imenitoga papu Ksista: Papa Sisto non perdona ne a Giesu Cristo. Evo ta je ovoj rei
povod dalo. Jezuiti u Rimu naine u svom manastiru statuu Hristovu, u koje glavu metnu suner, pak kad
bi hoteli da Hristova statua ini udo i da plae vode u suner, pak suza koliko hoe! Doe tuba papi
da sav narod odustaje sve crkve i ide jezuitom gdi Hristos plae. Ode i papa, al ponese i eki u depu.
Kako ti statua pone plakati, a on ekiem u glavu, pak ima ta nai: suner pun vode. U tome je papa
sveto delo uinio, zato Hristos, vena boja istina, nee nipoto da se njemu za atar lae, i ko to ini, on
Hrista niti veruje niti poznaje. Sabrana dela, str. 661.
372
Ona uveravaju vernike pomenutih crkava da ih Bog blagosilja jer se nalaze u upravo
pravoj i jedinoj Bogu ugodnoj veri. To to se istovetna uda deavaju i u onoj drugoj
veri, to uglavnom nikoga ne brine, ili se pak, prema takvim vestima ispoljava izvesna
doza neverice. U svakom sluaju, zbog ega bi pravoslavni vernici iz Srbije ili na
poklonjenje katolikoj Gospi iz Meugorja, kada mogu da se poklone motima svetog
Vasilija u Ostrogu? Ionako se udesa deavaju na oba mesta, a svako valja da se
pokloni svecima iz svoje pradedovske hiljadugodinje vere.
Ipak, kako na sve ovo napred reeno gledaju evaneoski hriani? Da li oni, poto
ve negiraju bogonadahnutost ovakvih udesnih ispoljavanja u tradicionalnom
hrianstvu Istoka i Zapada, imaju za to neki snaan argument?
Lino verujem da imaju. Naime, prvi od argumenata bi bio taj to Sveto pismo, kao
to sam dokazao u prvom delu ovog poglavlja, uopte ne opisuje ni jedan sluaj
odigravanja ovakvih udesa - od stvaranja sveta pa sve do apostolskih vremena. Moda
su se razliita uda poput ovih i odigravala meu paganskim narodima, ali ona nikako
ne mogu imati bilo kakve veze sa istinitim Gospodom Bogom. Drugo, pravoslavni
teolozi poseu za dokazivanjem utemeljenosti ovakve svoje nauke na taj nain to
citiraju stihove van njihovog stvarnog biblijskog konteksta - pogreno ih tumaei.
Tree, iz Svetog pisma smo se uverili da potovanje svetitelja kao i njihovih izobraenja
(ikona i kipova) uopte nije bogougodno delo, to nam dokazuju i Biblija i crkvena
istorija, koja svedoi o mnogo kasnijem postanku i uvoenju ovakvih praksi, nego to
nas u to ele da uvere bogoslovi tradicionalisti. etvrto, ova Boija udesa se, kao
to smo utvrdili, deavaju pod okriljima dveju doktrinarno suprotstavljenih i
anatemisanih crkava
1
, to po zdravoj logici uopte ne bi trebalo da bude mogue (osim
ako ne elimo da se igramo nagaanja: da uda kod jednih potiu od Boga a kod
drugih od avola). I na kraju, elim da navedem jo nekoliko tekstova koji idu u prilog
verovanju evaneoskih hriana koji smatraju da nijedno ovovremeno ili pak drevno
udo, koje svoje utemeljenje i potvrdu ne nalazi na stranicama Boije Rei, ne moe da
bude Njemu pripisano.
Naime, eleo bih da ukratko razmotrimo izjavu ruskog restauratora fresaka i ikona
Olega Nikolaevia Ovinikova, koju sam naveo ranije u tekstu, a u kojoj je istakao da se
same po sebi obnavljaju samo novije ikone sa kraja 19. i sa poetka 20. veka. Zbog
ega samo one? Prema . Tuciu, piscu lanka uda u Pravoslavlju u asopisu Sveti
knez Lazar, u prolom veku (dvadesetom) su se u dva navrata deavala velika uda u
okviru ruskog Pravoslavlja:
U XX veku bilo je dva perioda masovnih uda dotle nevienih u istoriji
Crkve. Prvi period odnosi se na poetak sredinu dvadesetih godina u vreme
najee anticrkvene kampanje. U to vreme cele oblasti su bile zahvaene
epidemijama (boljeviki izraz) mirotoenja, obnavljanja ikona i krstova, ak i
pozlata na kupolama. Moe se pretpostaviti, da je Gospod hteo da pokae
svoju prisutnost i da ojaa veru, pokolebanu navalom ratujueg ateizma.
Drugi period poinje poetkom devedesetih godina (prelomni momenat u istoriji
Rusije) i traje do danas. Od 1991. poinje jedno za drugim, niz saoptenja iz raznih

1
Anateme (tj. prokletstva) koje datiraju jo od velikog raskola 1054. godine, su uzajamno i formalno skinute
sa Rimokatolike i Pravoslavne crkve tek 1965. godine od strane vaseljenskog patrijarha carigradskog
Atinagore i pape Pavla VI, iako jo uvek nema izgleda da crkveno jedinstvo u skoroj budunosti bude
postignuto.
373
krajeva Rusije o ikonama koje toe miro, suze pa ak i krv, kao i koje se obnavljaju.
Bitno je naglasiti raznolikost spoljanjih manifestacija tih uda.
1

Dakle, uda su se najpre deavala (i to takva kakvih nikada u istoriji Crkve nije bilo)
u vreme pustoenja pravoslavnih crkava od strane komunista, a da bi se, verovatno,
dokazalo da je Bog i dalje na strani carske Rusije i ruske crkve a ne na strani nove
bezbonike vlasti.
2
Sa druge strane, Bog je poeo ponovo da udotvori i pred kraj
veka da bi ruski narod izveo iz komunizma (u tom prelomnom momentu) u eru kada
e crkva, posle raspada SSSR-a, barem po sopstvenom nastojanju i nadanju, ponovo
moi da zauzme mesto kakvo je imala na poetku stolea.
No, ista ovakva udotvorenja su se desila i za vreme XVIII veka u Italiji, a pogotovu
u Rimu, kada su sveci razliitim udesima ispoljavali podrku papskoj svetovnoj vlasti
i feudalnom drutvenom poretku:
udo u hrianskoj religiji kao sredstvo njene odbrane javlja se na koncu srednjeg
veka, u periodu prelaza iz feudalizma u kapitalizam. Ova evolucija udesnog
izazvana je dejstvom novih proizvodnih snaga i pojavom buroazije kao nove klasne
snage na pozornici istorije. Od maja 1796. do januara 1797. kada su francuske ete
poele osvajati papinsku dravu, dovodei u pitanje i samu papinsku svetovnu vlast,
moe se nabrojati vie od stotinu uda, kojima su pogotovu u Rimu sveci
dokazali da je boanstvo ostalo na strani feudalaca. Slike i statue Bogorodice
oivljavaju, miu oima, neoekivano liju suze i obliva ih reit i udesan
znoj.
3

Ono to uoavamo iz navedenog teksta jeste oigledna injenica da se i sveci u
okviru rimokatolicizma oglaavaju mnogobrojnim udima u prelomnim momentima
kao i u Pravoslavlju, da bi na oevidan nain stali uz drutveni poredak i crkvenu vlast
koja njima odgovara. Oito je da su u to vreme, tokom 1796. i 1797. godine imali puno
razloga za plakanje krvavim suzama, jer je ve sledee 1798. godine rimski papa
odveden u zarobljenitvo od strane vojske Napoleona Bonaparte, a njegova verska i
svetovna vlast za odreeno vreme prekinuta.
Ipak, ono to je jo interesantnije, jeste injenica da su se nekada davno, u etvrtom
veku posle Hrista, kada se paganski idolopokloniki sistem ruio pred naletom
Konstantinovog hrianstva, deavala ista ovakva udesa i u neznaboakim
hramovima. Ta udesa su inili rimski i ostali bogovi, da bi oajnikim pokuajima
privukli ponovo k sebi mase Rimskog carstva i tako izbegli odlazak u zaborav pred
nadiruim hrianstvom:
Kada se u drugoj polovini IV veka Rimsko carstvo poelo ruiti pod udarima
novih drutvenih i ekonomskih snaga koje su svoj verski izraz nalazile u hrianstvu,
tada cvetaju udesa, paganski idoli i sveci otvaraju ili zatvaraju oi,
znoje se i liju udotvorne suze. Mnoi se broj hramova i kapela u svetilitima
Eskulapa i drugih boanstava u Epidauru, u Delfima, u Atini, na Tiberijskom ostrvlju
kao dokaz za primljene milosti. (...) udesno sa kraja politeizma neprihvatljivo je za
nadiruu ideologiju hrianstva. Ali to isto hrianstvo e ve u srednjem veku udo

1
Sv. knez Lazar, br. 1-2 [29-30], godina osma, Prizren 2000. god. Naglasak moj.
2
Vidi u vezi ovog izjavu ap. Pavla u posl. Rimlj. 13:1-7 gde on nauava da je svaka vlast postavljena od
Boga. To je vailo i za idolopokloniko i prema hrianima neprijateljski nastrojeno Rimsko carstvo u
doba apostola.
3
Veselin Ili, Religija i kultura, Prosveta, Ni 1995. god. str. 171. Naglasak moj.
374
koristiti kao osnovno sredstvo svoje ideoloke strategije. udo postaje odreujui
element hagiografija hrianskih svetaca.
1

Kao hrianski vernik koji svoje verovanje bazira na bogootkrivenoj objavi, i koji
poznaje proroanstva Duhom nadahnutih apostola kao i samoga Hrista, nikako ne bih
mogao da se sloim sa bogoslovima Istone crkve koji tvrde da udesa koja potiu od
svetakih ikona i relikvija dolaze od Boga. Naime, Gospod i apostoli su jo u svoje
vreme nagovestili da e nastupiti period kada e se na sceni oveanstva pojaviti lani
uitelji, proroci i iscelitelji koji e se predstavljati kao sledbenici jedinog i istinitog
hrianskog puta. Takoe, rekli su da e ovi uitelji zavesti mnoge verski neupuene
ljude, a da e pokuati da prevare i izabranike Boije:
Jer e se javiti lane mesije i lani proroci, te e initi velike znake i uda, da
zavedu ako je mogue i izabrane.
2

Apostol Pavle je naglasio da e budui dolazak bezakonika (antihrista), imati kao
svoju prethodnicu pojavljivanje razliitih udotvoraca koji e zavoditi ljude i govoriti
im da su od Boga poslani:
Pojava bezakonika osniva se na satanskom delovanju svakom silom, i
udnim znacima, i lanim udima, i svakom nepravednom prevarom za
one koji propadaju, zato to ne primie ljubav prema istini da se spasu. I zato im Bog
alje zabludnu delatnost da poveruju lai, da budu osueni svi koji ne poverovae
istini, nego se opredelie za nepravdu.
3

Prema navedenim svetim tekstovima biblijskog prorotva, Boiji izabranici (prema
reima Hristovim), tj. oni koji su poverovali istini (po reima apostolskim) bie svedoci
pojave udnih znaka i lanih uda u religioznom hrianskom svetu. Sasvim se sigurno
podrazumeva da lani uitelji i udotvorci sa Dalekog istoka (poput Sai Babe i ostalih
hinduistikih gurua, levitatora i jogija) ili iz okultistikog New Age pokreta, ne mogu
da prevare hriane koji svake nedelje poseuju bogosluenja i koji su utvreni na
temelju vere koji je sam Hristos. Stoga se ovo sveto upozorenje ne odnosi na njih.
Meutim, naalost, iz hrianske svakodnevice se moe uoiti da neki evaneoski
vernici, zbog svoje duhovne nezrelosti i jo uvek ne tako dobrog poznavanja Pisma,
mogu da budu obmanuti da poveruju da uda koja ine tzv. hrianski svetitelji moda
zaista dolaze od Boga. Nije nikakvo udo, po reima apostola Pavla, da su ogromne
mase sveta prevarene lanim, nazovi svetiteljskim udima iz razloga to se od samog
svog roenja nalaze u praotakoj veri i religijskom sistemu koji je ustanovljen na
neistini. Ono to je vie nego oigledno jeste i to da, i pored toga to veruju da
pripadaju narodu koji se nahodi u jedinospasavajuoj Crkvi, mnogi vernici
tradicionalisti svakodnevno hode grehom i nepravdom ispunjenim ivotom. Dovoljno
je da samo zavirimo u srce prosenog pripadnika neke tradicionalne hrianske crkve,
a koji je rad da se i orujem bori za njeno ouvanje ako zatreba, i da se uverimo u ono
to sam prethodno rekao. Dakle, Pavlove rei koje kazuju da e se oni koji su se

1
Navedeno delo, str. 170-171. Naglasak moj. I prof. dr Veselin Ili je, dakle, na ovom mestu ustvrdio ono to
smo ranije saznali od crkvenog istoriara Jevsevija Popovia, a to je da su udesa (mirotoivost i sl.)
svetiteljskih izobraenja i relikvija bila nepoznata u prvim vekovima hrianstva te da se javljaju tek u
srednjem veku. Oigledno je da udotvornost kipova paganskih svetaca i bogova mogu da se dovedu u
znaajnu vezu sa onim kasnijim koja su se deavala i jo uvek se deavaju u okviru takozvane hrianske
crkve Istoka i Zapada.
2
Ev. po Mateju 24:24. Naglasak moj.
3
2. posl. Solunjanima 2:9-12. Naglasak moj.
375
opredelili za nepravdu tj. koji ne veruju svetopisamskoj Istini, veoma lako opredeliti
da veruju u bogonadahnutost lanih
1
uda i znakova koja e dolaziti od njihovih
svetaca, pokazale su se potpuno tanim. Ono to nam jo dokazuje da Hristos i apostoli
nisu mislili na lane uitelje i udotvorce sa Dalekog istoka kao opasnost za izabrane
ve na one iz tzv. hrianskih crkava, dokazuje jo jedan novozavetni primer. Pavle je,
naime, rekao:
Jer takvi ljudi su lani apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove
apostole. I nije udo; jer i sam satana uzima vid svetlog anela. Nije onda nita veliko
kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svretak bie po njihovim
delima.
2

Da sila religiozne prevare zaista moe da bude veoma jaka i zaslepljujua za mnoge,
pa ak i za same udotvorce koji Hristovom silom ine najrazliitija udesa, dokazuje
i sledei navod prvobitno izreen od samoga Spasitelja:
Mnogi e mi rei u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li prorokovali u tvoje ime,
i u tvoje ime izgnali demone, i u tvoje ime mnoga uda inili? I tada u im
izjaviti: nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji inite bezakonje.
3

Posve je jasno da Gospod ovde govori o danu stranoga suda nakon vaskrsenja
mrtvih. Milijarde nespasenih ljudi e na kraju morati da se poklone pred Gospodom
iju su ljubav i trpljenje tako dugo odbijali. Verujem da se niko od njih nee usuditi da
pred Boijim sudijskim tronom izrekne bilo ta u svoju odbranu. Moi e samo sa
prizna svoju krivicu i Boiju pravednu presudu kojom je osuen na veni oganj. Meu
tim ljudima e se nalaziti nebrojeno mnotvo verskih voa i uitelja iz svih
nehrianskih religija. Meutim, u upravo navedenim Spasiteljevim reima vidimo da
e tamo ipak postojati i povea grupa onih koji e se udom uditi zbog ega se nalaze
meu onima koje eka vena propast. Rei, kojim e se u budunosti zaueno obratiti
Gospodu, odaju njihovu preneraenost trenutnom situacijom u kojoj su se nali i
uverenje da su za vreme zemaljskog ivota bili upravo Njegovi sluitelji. Kao potvrdu
svoje pravovernosti navodie i blagodatne darove prorotva, isterivanja demona i
udotvorstva koje im je sam On dodelio da ih ine u Njegovo ime. Ipak, Isus e im
odgovoriti da ih nikada nije upoznao, kao i: idite od mene vi koji inite bezakonje.
Rei Svetog pisma su veoma jasne. Ukoliko bilo ko na ovoj planeti propoveda drugaije
evanelje od onoga kojeg su irili apostoli u prvom veku hrianstva, pa makar inio
bilo kakva udesa (koja su mu svakako dola od duhovnog inspiratora propovedanog
krivoverja), ne treba ga prihvatiti niti mu verovati. Sledbenitvo ovakvih ljudi i
religijskih organizacija koje su oni osnovali ili pak ine njihov vani deo, nesumnjivo
vodi ka bogootpadnuu a samim tim i venoj propasti.

1
Gospod Hristos i apostoli ova uda nazivaju lanim ne zato to su ona neistinita - kao da se realno ne
deavaju, ve zbog toga to ne potiu od Boga ve od Njemu neprijateljski nastrojenih duhovnih sila. O
realnosti sotonske moi da ini velika uda moemo da itamo u 2. Mojsijevoj 7:10-12, 20-22; 8:5-7; gde
su opisani dogaaji iz drevnog Egipta u kome su i vraari uspevali da ine uda poput onih koje su inili
Mojsije i Aron Boijom silom. Posebno se to odnosi na mo da se obini drveni tapovi egipatskih vraara
pretvore u ive organizme (zmije). Ukoliko je ve sotoni bilo mogue da uini takvo udo, onda mu je
mnogo lake da ouva neraspadljivim tela umrlih i proizvede mirotoivost motiju i ikona.
2
2. posl. Korinanima 11:13-15.
3
Ev. po Mateju 7:22-23. Naglasak moj.
376
Nadam se da je poruka i ovog poglavlja bila dovoljno jasna svim mojim itaocima.
U celini koja predstoji, uveriemo se u biblijsku nezasnovanost pravoslavnog uenja o
zagrobnom ivotu i molitvama za umrle.
377
13.

IVOT POSLE SMRTI

I kao to je ljudima odreeno da jednom umru, a zatim sud...
Poslanica Jevrejima 9:27
U poglavlju koje upravo otpoinjemo, prouiemo verovanje Istone crkve o
zagrobnom ivotu.
Ukratko reeno, pravoslavna teologija zastupa uenje da svaka osoba poseduje
besmrtnu duu. I, mogli bismo sa punom slobodom da ustvrdimo, da je ovo i jedino
ispravno uenje koje pravoslavni zastupaju u okviru ove teme. Ono to je pogreno, a
to sledi u njihovoj dogmatici, jeste verovanje da dua nakon smrti naputa ljudsko
telo, te u zavisnosti da li je ovek bio pravoslavno krten ili ne, putuje ka nebu polaui
raune o svojim gresima na nebeskim demonskim carinarnicama (mitarstvima) ili
odmah biva poslata u pakao. Ipak, uenje pravoslavnih o ivotu posle smrti emo
detaljno sagledati u drugom delu ovoga poglavlja. Argumentovano emo utvrditi da
njihovo verovanje nije u skladu sa onim to proizilazi iz bogonadahnutog Svetog
pisma. U prvom delu ovog poglavlja elim da prikaem ta Biblija otkriva svojim
itaocima kada govori o sudbini oveka nakon njegovog poslednjeg izdisaja.
U Svetom pismu su objavljene duhovne istine koje je Bog progresivno otkrivao
ljudima kroz vekove. Tokom istorije Staroga i Novoga zaveta, Gospod je ljudima
pruao sve detaljniji uvid u budua deavanja o kojima oni po prirodi ne bi mogli nita
da znaju. Poinjao je sa veoma ogranienim i skromnim objavama, a zavravao sa
onim koje su obuhvatnije. Takav je sluaj i sa, na primer, vaskrsenjem iz mrtvih (o
kome emo mnogo detaljnije govoriti u narednom poglavlju). Naime, za razliku od
novozavetnih kazivanja o vaskrsenju, Stari zavet nam prua samo blagi i ogranieni
uvid u ovaj budui dogaaj. Pitanje o zagrobnom ivotu je takoe polagano otkrivano
od Boga kroz Bibliju, a posebno u novozavetnim spisima, koji o ovoj temi govore
mnogo vie nego starozavetni.
ta su o ivotu posle smrti verovali ljudi koji su iveli u vremenu koje opisuju
starozavetni tekstovi, tj. od stvaranja sveta pa sve do roenja Isusa Hrista? Na ovom
mestu emo se potruditi da damo to precizniji odgovor na upravo postavljeno pitanje.
Verovanje u zagrobni ivot u Starom zavetu
Kao to sam ve pomenuo, uenje Svetog pisma o sudbini oveka posle smrti
(ukoliko izuzmemo sasvim shvatljivu injenicu da pokojnik nakon smrti biva
sahranjen, na razliite naine - u zavisnosti od kulture i verovanja naroda) je u
njegovom prvom delu prilino maglovito. Na stranicama ovog dela Biblije sreemo se
sa razliitim izjavama koje ukazuju na mogunost postojanja zagrobnog ivota. Ipak, u
to vreme smrt nije bila dogaaj kome se bilo ko radovao, sem onih koji su se nalazili u
velikoj duevnoj agoniji ili nesnoljivom telesnom bolu, kao to itamo u sluaju
pravednog Jova (O Jovu 3:11-13, 21-22). Stanje ljudske due nakon smrti je od strane
nekih starozavetnih ljudi bilo shvatano kao boravak u mranom obitavalitu
378
bestelesnih duhova, u kome tumaraju i due pravednika i due grenika. Sa druge
strane, mnotvo drugih biblijskih tekstova opisuje stanje mrtvih kao san, kojim u
prahu zemaljskom spavaju svi preminuli do telesnog vaskrsenja.
Da bismo otpoeli detaljnije prouavanje o tome ta Stari zavet kazuje o stanju koje
nastupa posle fizike smrti, potrebno je da najpre sagledamo ovekovo sazdanje koje
se odigralo estog dana Boijeg stvaranja. Evo kako nas Biblija izvetava o ovom
dogaaju:
A stvori Gospod Bog ovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh ivotni, i
posta ovek dua iva.
1

Gospod, Bog, stvori oveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah ivota; i
ovek posta ivo bie.
2

Gospod Bog naini oveka od praha zemaljskog i u nozdrve mu udahnu dah ivota.
Tako je ovek postao dua iva.
3

U navedenom stihu (iz prevoda na srpski jezik koji su do sada sainjeni) uviamo
da je Gospod oblikovao ovekovo telo od zemaljskog praha (tj. zemlje) a potom
udahnuo u njegove nozdrve dah ivota. U prevodu, Gospod je pokrenuo ivotni
proces u ve oblikovanom ljudskom organizmu tako to je oveku u plua udahnuo
prvi dah vazduha (odnosno, podario mu duh ivotni). Toga trenutka su
profunkcionisali i svi ostali organi i tkiva. ovek je postao ivo bie.
Prema Gospodnjem uenju objavljenom u prvom delu Biblije, moemo da saznamo
da svaki ovek, nakon svoje smrti, preputa svoje telo zemlji od koje je i nastalo, a da
se njegov duh vraa Bogu koji mu ga je dao.
Nakon ovekovog sagreenja, posle uzbranja ploda sa zabranjenog drveta, Bog je
izrekao Adamu sledee rei:
Sa znojem lica svojega jee hljeb, dokle se ne vrati u zemlju od koje si uzet; jer
si prah, i u prah e se vratiti.
4

Od momenta sagreenja, prvo ljudsko bie je poelo da stari, da bi se, po
Stvoriteljevim reima, na kraju vratilo u prah od koga je i uzeto.
Mudri car Solomun je, duboko promiljajui o svrsishodnosti ljudskog ivota na
zemlji, zakljuio da je sudbina ljudi istovetna kao i sudbina ivotinja (po pitanju
njihove smrtnosti i vraanja njihovih tela u zemaljski prah):
Jer to biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona tako
ginu i oni, i svi imaju isti duh; i ovjek nita nije bolji od stoke, jer je sve tatina. Sve
ide na jedno mjesto; sve je od praha i sve se vraa u prah.
5

Ipak, i pored odlaska svih ivih stvorenja na jedno mesto, odnosno sahrane
njihovih prirodnih tela u zemljane grobove, Solomun je pozvao sve svoje sluaoce kao i
itaoce knjige Propovednika, da se pouzdaju u Gospoda dok jo uvek imaju vremena
(do svoje smrti), jer nakon nje vie nee biti nijedne povoljne prilike. Rekao je:
Uivaj mladiu za mladosti svoje, i nek se veseli srce tvoje dok si mlad; i idi kud te
srce tvoje vodi i kuda oi tvoje gledaju; ali znaj da e te za sve to Bog pred sud

1
1. Mojsijeva 2:7; prevod ure Daniia.
2
1. Mojsijeva 2:7; prevod dr Luja Bakotia.
3
1. Mojsijeva 2:7; prevod prof. dr Aleksandra Birvia (do sada jedini prevod sa jevrejskog na savremeni srp-
ski jezik). Postanje ili Prva knjiga Mojsijeva, Ikonos, Beograd, 2003. god.
4
1. Mojs. 3:19. Naglasak moj.
5
Knjiga Propovednika 3:19-20.
379
svoj zvati. Ukloni alost od srca svoga i zlo od tela svoga, jer su i mladost i zora
tatina. Ali opomeni se tvorca svoga u danima mladosti svoje, pre nego dou
zli dani i stignu godine kad e rei: Nemam uivanja u njima; pre nego to potamne
sunce i svetlost (...) pre nego se prah vrati u zemlju, kako je pre bio, i duh se
vrati Bogu, koji ga je dao.
1

Starozavetna boanska objava koju su verom prihvatili tadanji poboni ljudi
odnosila se na postojanje tajanstvenog podzemnog sveta u kome su obitavali duhovi
preminulih. To mesto je bilo nazvano eol, odnosno carstvo mrtvih.
U Svetom pismu Starog zaveta se na vie mesta pominje re eol. U prevodima
Biblije na srpski jezik, koje su sainili Danii i Bakoti, ovaj pojam je preveden reima
grob ili pakao. Re grob ne predstavlja najbolji izbor, jer ne opisuje eol
(podzemni svet) na ispravan nain i ne odraava pravo znaenje biblijskog pojma.
2
Iz
tog razloga, u daljem tekstu u navoditi stihove iz Biblije u prevodu Kranske
sadanjosti iz Zagreba (prevod rimokatolikih teologa) koja ostavlja re eol
neprevedenu.
Nakon to su desetorica brae prodala Josifa madijanskim trgovcima, a potom
saoptila svome ocu da je njihovog brata rastrgla divlja zver, ucveljeni Jakov je izjavio
da e sa tunim srcem sii k svome sinu u eol (to izraava njegovo verovanje da je
mrtvi Josif ve u eolu, tj. obitavalitu duhova umrlih):
I razdere Jakov svoje haljine, stavi pokorniku kostrijet oko bokova i dugo
vremena oplakivae svoga sina. Svi su ga njegovi sinovi i sve njegove keri nastojali
utjeiti, ali se on ne mogae utjeiti. Govorio je: Ne, sii u k svome sinu u eol
tugujui! Tako ga je oplakivao njegov otac.
3

Posle vie od deset godina, kada je Josif postao upravitelj egipatske zemlje (a koga
braa koja su otila da kupe hranu nisu prepoznala) i poslao svoje blinje da dovedu
najmlaeg brata, Rahiljinog sina Venijamina, stari Jakov je reagovao na sledei nain:
Moj sin nee s vama! - uzvrati on. Njegov je pravi brat ve mrtav, i on je ostao
sam. Ako bi ga na putu na koji ete poi snala nesrea, u tuzi biste otpravili moju
sijedu glavu dolje u eol.
4

Re koja oznaava svet mrtvih, pominje se na vie mesta i u knjizi koja opisuje ivot
pravednog Jova koji je iveo u vreme patrijarha Jakova (Izrailja), ali nije pripadao
njegovoj porodici. Kada u stihovima 7:9-10 i 17:13-16 Jov pominje eol, on govori o
njemu kao o mestu u koje e otii nakon svoje smrti. To mesto je mrano i ispunjeno
tiinom, iz koga niko ne moe da izae napolje. Prema opisu eola kojeg nalazimo u
ovoj knjizi mogli bismo da zakljuimo da se pravedni Jov o njemu izraavao kao o
mestu u koje e na kraju dospeti celokupno oveanstvo:
to ne umreh u utrobi materinoj? to ne izdahnuh izlazei iz nje? to naoh
kolena da me prime i sise da me doje? Ja bih sad leao i miran bih bio, spavao bih i

1
Knjiga Propovednika 12:1-4, 9. Naglasak moj. Prevod dr Lujo Bakoti.
2
Re eol se u Bibliji pominje 66 puta. Stari engleski prevod Kralja Jakova (King James Version) iz 1611.
godine, re eol na 31. mestu (u tekstovima Starog zaveta) prevodi reju grob, na 30 mesta reju pa-
kao a na 3 mesta reju jama ili provalija. No, ono to je sigurno jeste da se re eol ne bi smela da
prevodi reju pakao, u znaenju novozavetnog pojma gehena, koji ukazuje na ognjeno jezero kao
mesto venih muka. Vidi u: Hebrew-Greek Key Study Bible, Lexical aids to the Old Testament, p. 1778,
1799, 1816.
3
1. Mojs. 37:34-35. Naglasak moj.
4
1. Mojs. 42:38. Naglasak moj.
380
poivao bih s kraljevima i velikanima zemlje, koji spomenike sebi podigoe, i sa
knezovima koji imae zlata i punie srebrom kue svoje.
1

Kao to se oblak gubi i raspline, tko u eol sie, vie ne izlazi. Domu svome natrag
se ne vraa nikad, njegovo ga mjesto vie ne poznaje. (7:9-10);
A meni je nada otii u eol i prostrijeti sebi leaj u mrklini. Dovikujem grobu: Oe
moj roeni! a crve pozdravljam: Mati moja, sestro! Ali gdje za mene ima jote nade?
Sreu moju tko e ikada vidjeti? Hoe li u eol ona sa mnom sii da u prahu zajedno
otpoinemo? (17:13-16).
Iako ga je pomisao o stanju koje ga eka nakon smrti ispunjavala neizvesnou i
nespokojstvom, spoznanje Boije istine, do koje je Jov doao tokom svog
blagoslovenog ivota, uinilo je velikom razliku izmeu njega i okolnih mnogoboaca.
Ovaj ovek, koji se bojao Boga i inio ono to je Njemu po volji, verovao je i u telesno
vaskrsenje iz mrtvih i susret sa Bogom licem u lice
2
, tj. verovao je u neto o emu
njegovi savremenici nisu imali nikakve predstave.
Silazak u eol se spominje i nekoliko stotina godina kasnije, u vezi pogibije
Mojsijevih i Aronovih protivnika, koji su se pobunili protiv njihovog bogomdanog
autoriteta:
Po ovom ete vidjeti ree Mojsije da me Jahve poslao da vrim sva ova djela, a
da ih ne inim sam od sebe: ako ovi ljudi umru kao to umru i svi ljudi; ako ih pohodi
sudbina kakva pohodi sve ljude, onda me Jahve nije poslao. Ali ako Jahve uini
neuveno: ako zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa svim to je njihovo, te ivi siu
u eol, onda znajte da su ovi ljudi prezreli Jahvu. A kad on zavri sve te rijei, tlo se
pod njima raspukne; zemlja rastvori svoje ralje i proguta ih sa njihovim domovima i
svim njihovim imanjem. ivi siu u eol, oni i sve njihovo. Onda se nad njima zemlja
zatvori, i oni ieznu iz zbora.
3

Ono to je vano da istaknemo jeste injenica da je eol u Starom zavetu
predstavljao mesto u utrobi zemlje (u podzemlju) u koje su odlazili bestelesni duhovni
pokojnika, a ne njihova tela. Nakon detaljnog izuavanja ove teme, teolog Dragan
Simov je u priruniku za prouavanje Svetog pisma o ovoj temi izneo sledee injenice:
U eol odlaze due umrlih, ne njihova tela. eol nije grob. Jevrejska re za grob je
keber. Stari zavet nigde ne govori da telo odlazi u eol, ve na 37 mesta odlazi u keber,
to dokazuje da je keber grob, a eol mesto gde odlaze due. eol nijednom nije opisan
kao mesto na povrini zemlje, dok keber jeste i to na 32 mesta, to opet dokazuje da je
keber grob, a eol mesto gde odlazi dua kada napusti telo. U Starom zavetu ovek
nikada ne polae drugog oveka u eol, ali ga stavlja u keber. To nalazimo na 33 mesta,
ime se potvruje da ovek stavlja umrlog u grob, ali ne moe duu da poalje u eol.
Isto tako nigde ovek ne kopa eol, ali zato pravi keber na est mesta u Pismu, to
potkrepljuje injenicu da ovek moe da naini grob, ali ne i mesto za duu. Pismo

1
O Jovu 3:11-15. Prevod Luja Bakotia. Naglasak moj.
2
Ali znam da je iv moj iskupitelj, i na poljedak da e stati nad prahom. I ako se ova koa moja i raini,
opet u u tijelu svom vidjeti Boga. Ja isti vidjeu ga, i oi moje gledae ga a ne druge. (O Jovu 19:25-27).
3
4. Mojs. 16:28-33. Naglasak moj. Re koja kazuje da su neki ivi sili u eol svakako predstavlja podatak
o tome da se u ovom sluaju odigrao suprotan redosled deavanja nego obino. Naime, uobiajeno je bilo
da neko najpre umre na povrini zemlje a da potom, nakon sahrane, sie u eol, dok su Mojsijevi
protivnici u podzemlje otili ivi (iako su zapravo umrli odmah nakon propadanja u ambis koji se pod
njima otvorio). Sasvim je sigurno i podrazumeva se da je bilo nemogue da neko u telu (tj. jo za ivota)
sie u eol, koji je bio rezervisan samo za due pokojnika.
381
nikada ne kae da neko dotie eol, ali na est mesta govori da dotie keber, to
potvruje da ovek moe dotai mrtvaki sanduk ili grob, ali ne moe dotai eol, gde
odlaze due umrlih.
1

Naime, kada Sveto pismo govori o smrti Avraama, Jakova, Davida i drugih
mnogobrojnih linosti iz ovog perioda, kako pozitivnih (Boijih slugu) tako i
negativnih (bezbonih osoba), pominje se da su oni bili pribrani k rodu svojemu tj.
da su poinuli kod otaca svojih. To je u prevodu trebalo da znai da su njihovi
besmrtni duhovi (due) otili na isto mesto gde su se ve nalazile due njihovih
predaka.
Svojim slugama, bogobojaznim herojima vere, patrijarhu Avraamu i judejskom
caru Josiji, Gospod je rekao da e biti pribrani k ocima njihovim. Evo kako glase ovi,
kao i ostali stihovi:
A ti e otii k ocima svojim u miru, i bie pogreben u dobroj starosti.
2

Zato, evo, ja u te pribrati k ocima tvojim i na miru e biti pribran u grob svoj,
i nee oima svojim vidjeti zla koje u pustiti na to mjesto.
3

I onemoav umrije Avram u dobroj starosti, sit ivota, i bi pribran k rodu
svojemu. (1. Mojs. 25:8);
Potom im zapovjedi i ree im: kad se priberem k rodu svojemu, pogrebite me kod
otaca mojih u peini koja je na njivi Efrona Hetejina. (...) A kad izgovori Jakov
zapovjesti sinovima svojim, die noge svoje na postelju, i umrije, i pribran bi k rodu
svojemu. (1. Mojs. 49:29, 33);
Tako poinu David kod otaca svojih i bi pogreben u gradu Davidovu. (1.
Carevima 2:10);
I injae to je pravo pred Gospodom, sasvijem injae kako je inio Ozija otac
njegov. (...) I Jotam poinu kod otaca svojih, i bi pogreben kod otaca svojih u gradu
Davida oca svojega; a na njegovo se mjesto zacari Ahaz sin njegov. (...) Dvadeset
godina bijae Ahazu kad poe carovati, i carova esnaest godina u Jerusalimu, ali ne
injae to je pravo pred Gospodom (...) I poinu Ahaz kod otaca svojih, i bi pogreben
kod otaca svojih u gradu Davidovu; a na njegovo se mjesto zacari Jezekija sin njegov.
(2. Carevima 15:34, 38. 16:2, 20);
I injae to je pravo pred Gospodom sasvijem kao to je inio David otac njegov.
(...) I poinu Jezekija kod otaca svojih, a na njegovo se mesto zacari Manasija sin
njegov. Dvanaest godina bjee Manasiji kad poe carovati (...) I injae to je zlo pred
Gospodom po gadnijem djelima naroda, koje Gospod odagna ispred sinova Izrailjevih.
(...) I poinu Manasija kod otaca svojih, i bi pogreben u vrtu kod doma svojega. (2.
Carevima 18:3; 20:21. 21:1-2, 18);
Dakle, posle svoje fizike smrti, sve napred pomenute linosti, i bogougodne i
bogohulne, otile su na isto mesto, koje je opisano kao mesto pribiranja k rodu
svojemu. Postojanje eola kao mesta u koje su odlazile due pokojnika u starozavetno
vreme je veoma uoljivo iz Svetog pisma.

1
Dragan Simov, ta kae Sveto pismo, Alfa i Omega, Beograd, 1996. god. str. 98. Naglasak moj. Vidi takoe i
u knjiici: Gde u dospeti posle smrti? Autor: dr J. Van Impe, str. 5-6. U izdanju Hrianskog pregleda
(bez godine izdavanja), Simina 8, Beograd.
2
1. Mojsijeva 15:15.
3
2. Carevima 22:20.
382
Meutim, budui da je i neprijatelju ljudskom, avolu, bilo poznato da je Bog
stvorio oveka koji u sebi poseduje besmrtnu duu (odnosno duh), on je, kao
inspirator nastanka paganskih religija, osmislio da ljude prevari po pitanju njihove
zagrobne sudbine. U daljem prouavanju uoiemo da su i razni paganski narodi
posedovali verovanja u zagrobni ivot, koja su se, manje ili vie, razlikovala od Bogom
otkrivene istine objavljene preko Mojsija i ostalih Njegovih slugu.
Paganska verovanja o zagrobnom ivotu i Boija upozorenja
izrailjskom narodu
Kao to smo utvrdili prouavajui ivot i obraenje Avraama, u drugom poglavlju
ove knjige, poslepotopni svet je svega nekoliko generacija nakon velike Boije kazne
nad bezbonima ponovo bio do grla utonuo u potovanje lanih bogova. Verovanja u
besmrtnost ljuske due u raznim varijantama njenog boravka u raju ili paklu sreemo
kod raznih naroda i kultura, kao na primer kod starih Egipana, Grka, Rimljana, kao i
u islamu, budizmu i hinduizmu do dananjih dana. to se tie verovanja u ivot posle
smrti u starom Egiptu, o njemu moemo da saznamo izmeu ostalog i sledee:
Sva pisana svedoanstva iz drevnog Egipta pokazuju da Egipani nisu imali
jedinstveno i strogo utvreno uenje o venom ivotu i nainu na koji se on moe
ostvariti. Izgleda da je Egipat oduvek bio okrenut svojevrsnom dualizmu (...). Tako se i
u verovanjima u zagrobni ivot pojavljuju dva osnovna uenja. Jedno je izuzetno staro
verovanje u materijalni zagrobni svet, a drugo je, takoe veoma staro i prilino
razvijeno verovanje da duhovni deo oveka ne samo da preivljava smrt, ve moe i da
dostigne boanske kvalitete.
1

Prema egipatskim verovanjima, ovek je imao neku vrstu duhovnog dvojnika
apstraktnu linost koja je, posle smrti tela, postajala sasvim nezavisna. Ona je mogla
boraviti meu bogovima, ali i poseivati grobnicu. Zbog toga se egipatski naziv ka
najee prevodi kao duh ili dvojnik, a rtvene ponude u hrani i piu su prinoenje da
bi ka imao ime da se prehrani. (...) Onaj deo oveka koji uiva postojanje na nebu
nazivan je ba i oznaavao je neto uzvieno i plemenito, pa se obino prevodi sa dua.
Iako se ba obino smatra bestelesnim, esto se nailazi na tvrdnju da mu je graa
vazduasta i da ima oblik ptice sa ljudskom glavom.
2

Ipak, ne elei da detaljnije zalazim u spiritistika verovanja raznih drugih naroda,
na ovom mestu hou da ukratko sagledamo verska shvatanja drevnih Semita
(potomaka Nojevog sina Sema), Avraamovih paganskih predaka.
Prema profesorima religije Kolinu Mekdanelu i Bernhardu Langu, drevni Semiti su
verovali da je kosmos podeljen na tri dela: na zemlju, nebo i podzemni svet mrtvih.
Drevni Semiti su predstavljali svet kao veliku kuu sa troslojnom strukturom:
gornje kraljevstvo bogova (raj), sredinji ljudski svet koji su nam ti bogovi podarili
(zemlja), i donji deo koji se sastojao iz ogromne peine smetene duboko pod
povrinom zemlje (podzemni svet ili eol). (...) Za razliku od gornjeg sveta bogova, eol
je bio obitavalite mrtvih i adskih boanstava. Iako su drevni narodi prikazivali
eol kao mrano i tiho mesto, ne smemo o njemu misliti kao o paklu. Boanstvo pod

1
Miroslav Tanasijevi, Egipatska knjiga ivih, str. 39. Opus, Beograd 1996. god.
2
Navedeno delo, str. 44.
383
imenom Mot, Smrt, vladalo je nad mrtvima i nad adskim bogovima.
Budui da su ljudska bia ivela izmeu raja i eola, mogli su oekivati da e na njih
uticati kako gornji, tako i donji svet.
1

Oni koji ive na zemlji izmeu gornjih i donjih svetova mogu se obratiti
stanovnicima bilo kog od nivoa, traei pomo za svoje zemaljske probleme.
2

Za ove mnogoboce je od izuzetne vanosti bila mogunost komunikacije sa
bogovima gornjeg i donjeg sveta, kao i sa duama umrlih predaka, jer se od njih
oekivala pomo i blagoslov u najrazliitijim prilikama. Naravno, pre nego to bi izlili
blagoslove na narod koji ih je potovao, bogovi su zahtevali da zemaljski stanovnici
izvre odreene religijske rituale:
Samo podizanjem hramova, finansiranjem svetenika i hramskih horova,
prinoenjem izdanih rtava, pevanjem pomno razraenih molitava i sluanjem
arobnjaka i proroka, narod je mogao biti uveren u boanski blagoslov i
blagonaklonost. Plodna stada, bogate etve, pobede u boju i sve to je spadalo u uspeh,
blagostanje i mir zavisili su od milosti bogova koji su boravili u raju ili u eolu. (...)
Radi zadobijanja zemaljskih koristi, obredi su se ili obraali mrtvima i
bogovima podzemnog sveta, ili su bili upuivani silama neba. (...) Potovanje
predaka poprimilo je organizovane obredne oblike. U jednom takvom obredu, uesnici
su konzumirali velike koliine vina i izlivali vino za mrtve. Tokom rituala svi prisutni
bi se napili, ukljuujui i pokojnike. Jedan prostiji obred sastojao se u postavljanju
ponuda u vidu vode i hrane pored porodine grobnice.
3

Dakle, prema verovanju drevnih semitskih naroda koji su zajedno sa Izrailjcima
naseljavali Bliski istok, mrtvi iz regiona kojim su vladala adska boanstva mogli su da
budu od pomoi svojim blinjima na zemlji. Poto je, prema Svetom pismu, ova
navodna pomo koju su pruali preminuli zapravo predstavljala avolsku obmanu, a
prizivanje dua umrlih potpadao pod otvoreni spiritizam (ili bolje reeno satanizam)
Gospod je preko Mojsija izdao striktnu zapovest da niko u Izrailju ne sme da se bavi
okultnim radnjama uz pretnju smrtnom kaznom:
Kad ue u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje, ne ui se initi gadna djela
onijeh naroda. Neka se ne nae u tebe koji bi vodio sina svojega ili ker svoju kroz
oganj, ni vraar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uronik, ni
baja, ni koji se dogovara za zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer
je gad pred Gospodom ko god tako ini, i za take gadove tjera te narode Gospod
Bog tvoj ispred tebe. Dri se sasvijem Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje e
naslijediti, sluaju gatare i vraare; a tebi to ne doputa Gospod Bog tvoj.
4

A ovjek ili ena, u kojima bi bio duh vraarski ili gatarski da se pogube,
kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih.
5

Gospod je ovom zapoveu, kao to je oevidno, verovanja i religijske radnje koje su
praktikovali paganski narodi u izrailjskom susedstvu proglasio gadnim delima, to je
trebalo da znai da On nije njihov osmislitelj niti ozakonitelj. Izmeu ostalih, tu se
spominje i praksa prizivanja mrtvih (iz eola), radi pruanja pomoi ivima. Naalost,

1
Raj jedna istorija, str. 17. Naglasak moj.
2
Raj jedna istorija, str. 16.
3
Isto, str. 19. Naglasak moj.
4
5. Mojs. 18:9-14. Naglasak moj.
5
3. Mojs. 20:27. Naglasak moj.
384
u periodu nakon smrti Mojsija i Isusa Navina pa sve do uspostavljanja izrailjskog
carstva, jevrejski narod je bio sklon da prihvati mnoge neznaboake obiaje iz svog
okruenja. Nakon to je Saul izabran za prvog vladara nad Izrailjem, on je iz svoje
drave istrebio sve one koji su se bavili gatanjem i vraanjem. Ipak, u etrdesetoj
godini svoje vladavine, poto je od njega odstupio Boiji Duh zbog neposluanja
Gospodnje zapovesti, ovaj u poetku bogobojazni car je prisustvovao jednoj
spiritistikoj seansi i posredstvom medijuma prizivao duh mrtvog proroka Samuila.
Saul je eleo da prizivanjem umrlog proroka koga je lino poznavao dugi niz godina,
sazna detalje o ishodu bitke u kojoj je sutradan trebao da uestvuje sa svojim sinovima
i ostalom vojskom. Evo kako glasi biblijski tekst koji nam opisuje ovaj dogaaj:
A Samuilo bijae umro, i plaka za njim sav Izrailj, i pogreboe ga u Rami, u
njegovu gradu. I Saul bijae istrijebio iz zemlje gatare i vraare. I Filisteji skupivi se
dooe i stadoe u oko kod Sunima, skupi i Saul sve Izrailjce, i stadoe u oko kod
Gelvuje. Saul pak videi vojsku filistejsku uplai se, i srce mu uzdrhta veoma. I upita
Saul Gospoda, ali mu Gospod ne odgovori ni u snu ni preko Urima, ni preko proroka. I
Saul ree slugama svojim: traite mi enu sa duhom vraarskim, da otidem k
njoj i upitam je. A sluge mu rekoe: evo u Endoru ima ena u kojoj je duh vraarski.
Tada se Saul prerui obukav druge haljine, i otide sa dva ovjeka, i doe k onoj eni
nou; i on joj ree: hajde vraaj mi duhom vraarskim, i dozovi mi onoga koga ti
kaem. Ali ena mu ree: ta ti zna ta je uinio Saul i kako je istrijebio iz zemlje gatare
i vraare; zato dakle mee zamku dui mojoj da me ubije? A Saul joj se zakle
Gospodom govorei: tako iv bio Gospod! nee ti biti nita za to. Tada ree ena: koga
da ti dozovem? A on ree: Samuila mi dozovi. A kad ena vidje Samuila, povika iza
glasa, i ree ena Saulu govorei: zato si me prevario? ta ti si Saul. A car joj ree: ne
boj se; nego ta si vidjela? A ena ree Saulu: bogove sam vidjela gdje izlaze iz
zemlje. On joj opet ree: kakav je? Ona mu ree: star ovjek izlazi ogrnut platem.
Tada razumje Saul da je Samuilo, i savi se licem do zemlje i pokloni se. A
Samuilo ree Saulu: zato si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam
velikoj, jer Filisteji zavojtie na me, a Bog je odstupio od mene, i ne govori mi vie ni
preko proroka ni u snu, zato pozvah tebe da mi kae ta u initi. A Samuilo ree: pa
to mene pita, kad je Gospod odstupio od tebe i postao ti neprijatelj? Gospod je uinio
kako je kazao preko mene; jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga
blinjemu tvojemu Davidu; Jer nijesi posluao glasa Gospodnjega, niti si izvrio
estokoga gnjeva njegova na Amaliku; zato ti je danas Gospod to uinio. I Gospod e
predati i Izrailja s tobom u ruke Filistejima; te e sjutra ti i sinovi tvoji biti kod
mene; i oko izrailjski predae Gospod u ruke Filistejima. A Saul ujedanput pade na
zemlju koliko je dug, jer se vrlo uplai od rijei Samuilovijeh, i ne bjee snage u njemu,
jer ne bjee nita jeo ceo dan i svu no.
1

Iako je poruka koju je car dobio od duha bila istinita, jer su sutradan i Saul i njegovi
sinovi poginuli u oruanom sukobu sa Filistejima
2
, na osnovu Gospodnje
(starozavetne) objave moemo da tvrdimo da osoba sa kojom je Saul razgovarao nije
bio nedavno preminuli Boiji prorok. Najpre, kada bi mrtvi zaista mogli da se javljaju
ivima, onda Gospod tu pojavu ne bi zabranio i nazvao je vraarstvom (spiritizmom).
Drugo, sam Saul nije video nikoga sem vraare (medijuma) koja je opisivala osobu iz

1
1. Samuilova 28:3-20. Naglasak moj.
2
Vidi u: 1. Samuilova 31:6.
385
svoje vizije a koju je car, prema opisu i nainu odevanja (star i ogrnut platom)
prepoznao kao proroka Samuila. Uz to, na pitanje ta je videla, vraara je odgovorila
da vidi bogove gde izlaze iz zemlje. Lujo Bakoti ovako prevodi ovaj stih:
ena ree Saulu: Vidim boga jednog koji izlazi iz zemlje.
1

Prevod Kranske sadanjosti na slian nain kazuje da je ena videla neto
boansko to se die iz zemlje. Ukoliko se prisetimo tvrdnji profesora Mekdanela i
Langa, koji kazuju da je verovanje drevnih naroda podrazumevalo da se umrle osobe u
eolu mogu preobraziti u neku vrstu boanstva
2
, a tu je i pomen da Samuilo izlazi iz
zemlje (dakle iz podzemlja carstva mrtvih); te poto je na osnovu svega toga jasno da
se radi o spiritizmu koji je nastao satanskom inspiracijom a ne o verovanju u ono to je
Bogu ugodno, to je potpuno jasno zbog ega je Izrailjcima od Boga ova praksa bila
najotrije zabranjena. Pomenuti Samuilo iz vraarine vizije je bio niko drugi nego
jedan od palih anela (demona) koji zajedno sa svojim poglavarom, bivim
heruvimom Luciferom, po reima Gospoda Isusa ima za cilj religijsku obmanu
vasionog sveta.
3

Zakljuak o svemu to smo do sada spomenuli, moemo da samemo u narednih
nekoliko reenica:
Boravak u eolu je prema starozavetnoj objavi bio rezervisan za duhove svih umrlih
osoba. U eol su odlazile due bogobojaznih ljudi, ali i onih koji pravoga Boga nisu
poznavali. Starozavetnim vernicima je bilo nepoznato kakva ih sudbina oekuje u
carstvu mrtvih, ali su bili sigurni u to da ih njihov Gospod nee napustiti, te da e im
biti milostiv prilikom poslednjeg suda (Prop. 12:13-14). Ovu nadu je na divan nain
opisao car David u jednom od svojih psalama:
Gospod je pastir moj, nita mi nee nedostajati. (...) Da poem i dolinom sjena
smrtnoga, neu se bojati zla; jer ti si sa mnom; tap tvoj i palica tvoja tjei me.
4

Nada starozavetnih Boijih slugu da e Gospod biti sa njima i u zagrobnom ivotu
bila je realna. U prouavanju koje sledi, naveemo novozavetne tekstove koji nam
bacaju mnogo vie svetla na biblijsko uenje o posmrtnoj sudbini ljudi u toku itave
istorije oveanstva.
Verovanje u zagrobni ivot u Novom zavetu
Prouavajui temu o verovanjima zapisanim u Bibliji a koja se odnose na
tajanstveni ivot preminulih, zakljuili smo da je u spisima Starog zaveta istaknuto da
se ljudsko telo vraa u prah iz koga je i nastalo, a da se ivotni duh vraa Bogu koji ga
je dao. Sa druge strane, prouili smo i pominjanje eola kao mesta u kojem borave
bestelesne due preminulih, bez detaljnijeg opisivanja stanja u kome se one zaista
nalaze. Sveti tekstovi pisani izvorno na jevrejskom jeziku uistinu daju malo podataka o
ivotu posle smrti. Novi zavet, sa druge strane, daje detaljnije opise o tome ta se
deava sa ovekom posle njegovog zadnjeg izdisaja i predanja Bogu svog ivotnog
duha. Ipak, realno govorei, novozavetni spisi ne odgovaraju na mnoga pitanja koja
proizilaze iz ljudske radoznalosti, i govore mnogo manje o zagrobnom ivotu nego to

1
1. Samuilova 28:13. Naglasak moj.
2
Vidi u: Raj jedna istorija str. 20-21.
3
Vidi u: Ev. po Jovanu 8:44; Otkrivenje Jovanovo 12:9.
4
Psalam 23:1, 4. Naglasak moj.
386
je to prikazano u dogmatikama i naelima verovanja dananjih crkava i denominacija.
Kao to emo se uveriti u narednom poglavlju, Gospod Isus Hristos je npr. mnogo vie
govorio o buduem sudu koji e se desiti nakon vaskrsenja mrtvih, nego o stanju
ljudske besmrtne due u njenom vantelesnom postojanju. To naravno iz razloga to su
posledice Boijeg suda nad ovekom posle vaskrsenja konane, dok je njegov boravak
u grobu samo privremen. No, krenimo redom.
Jedini tekst koji je izgovorio Gospod Hristos, a u kojem je govorio o stanju dua
umrlih nalazi se zapisan u ev. po Luki 16:19-31. Ovim kazivanjem u kojem na
najotvoreniji nain spominje carstvo mrtvih, Isus je zapravo objasnio ono to je u
starozavetnim spisima ostalo sakriveno, a to je u kakvom su se stanju nalazile due
pokojnika u eolu. Iako u ovom tekstu evanelist Luka, piui na grkom jeziku,
upotrebljava re ad (koji predstavlja grku re koja se odnosila na carstvo mrtvih),
izvesno je da je Gospod Isus, koja je svoja kazivanja Jevrejima saoptavao na
aramejskom ili pak jevrejskom jeziku, koristio re eol.
Evo kako ovo kazivanje glasi:
A bio je neki bogat ovek koji se oblaio u skerlet i skupoceno platno i veselio se
sjajno svaki dan. A pred njegovim vratima leao je jedan siromah po imenu Lazar, pun
ireva, elei da se nasiti onim to je padalo sa bogataeve trpeze; uz to su i psi dolazili
i lizali njegove rane. A kad umre siromah, aneli ga odnee u Avraamovo
naruje. Umro je i bogata i sahranie ga. I kad se muio u adu, podie svoje oi i
vide izdaleka Avraama i Lazara u njegovom naruju. Tada povika: oe Avraame, smiluj
se na mene i poalji Lazara da umoi vrh svoga prsta u vodu i da mi rashladi jezik, jer
se muim u ovom plamenu. A Avraam ree: sinko, seti se da si primio svoja dobra
u svom ivotu, a Lazar isto tako zla; on se sad ovde tei, a ti se mui. A preko
svega toga postavljena je velika provalija izmeu nas i vas, da ne mogu da preu oni
koji ele odavde k vama, niti da preu k nama oni odande. Tada ree: molim te onda,
oe, da ga poalje u kuu moga oca, jer imam petoro brae; neka ih uveri da ne bi i
oni doli na ovo mesto muenja. Ali Avraam ree: oni imaju Mojsija i proroke, neka
posluaju njih. On pak ree: ne, oe Avraame, nego ako im ko iz mrtvih doe, pokajae
se. Ree mu: ako ne sluaju Mojsija i proroke, nee ih pridobiti ni onaj ko vaskrsne iz
mrtvih.
1

U ovoj prii koju je uputio svojim sluaocima, meu kojima su bili i fariseji koji su
sve paljivo sluali i rugali se Njegovim reima (Lk. 16:14), uoavamo nekoliko vanih
detalja. Najpre, dogaaj se odigrava nakon smrti siromanog Lazara i bogatog oveka.
Drugo, siromahovu duu su odneli aneli u naruje Avraamovo, dok je bogata
nakon svoje sahrane dospeo u mesto muenja ispunjeno vatrom. I posle smrti ove
dvojice, njihove due su zadrale seanje na ivot proivljen na zemlji (prepoznavanje
Lazara od strane bogataa, kao i pamenje da ima petoricu jo ive brae). Zapaamo i
mogunost komuniciranja (razgovora) meu pokojnicima. Mesto muenja u kome se
bogata naao nazvano je ad (had, hades), dok je Avraamovo naruje predstavljeno
kao mesto blaenstva (oigledno ga moemo uporediti sa rajem). Razlog zbog ega su
se ova dvojica nala na pomenutim mestima nije, kako se na prvi pogled ini,
bogatstvo jednog, odnosno siromatvo drugog. Pravi razlog nalazimo u stihu 29. koji

1
Naglasak je moj.
387
govori o posluanju (verovanju) tj. neposluanju (neverovanju) u ono o emu su pisali
Mojsije i proroci a oni su pisali i svedoili o dolasku i delu Hrista Spasitelja.
1

Dakle, u eolu, odnosno adu, prema kazivanju Gospoda Isusa Hrista, postojala su
dva odvojena prostora. Prvi, koji je nazvan Avramovim narujem bio je mesto utehe
za sve pobone i bogobojazne starozavetne linosti, dok su u mesto muenja dospevali
svi oni drugi koji iz raznoraznih razloga nisu hteli da se pouzdaju u Gospoda o kome
su u to vreme propovedali Adam, Enoh, Noje i njegovi sinovi itd.
Ipak, re ad odnosno hades, koju je Isus koristio u opisivanju istorijskog
dogaaja o smrti i zagrobnim deavanjima u vezi bogataa i Lazara, nipoto nije
podrazumevala postojanje hadesa (hada) u kakav je verovala mnogoboaka grka
nacija. Ovaj pojam je samo pozajmljen iz grkog jezika (na kome je pisan Novi zavet), i
njime je zamenjena jevrejska re eol. Mitoloki had u koji su verovali stari Grci, i
biblijski ad (odn. eol carstvo mrtvih) nemaju nieg zajednikog, jer su u pitanju
lani paganski koncept verovanja u zagrobni ivot sa jedne strane
2
, i istinito Boije
otkrivenje dolo kroz Gospoda Isusa Hrista, sa druge.
Pored upotrebe rei ad u ev. po Luki 16. glavi, ovaj pojam se pojavljuje jo
nekoliko puta u Novom zavetu i uvek biva izgovoren od strane Gospoda Hrista.
Korienje pojma ad u Novom zavetu
Re ad (hades) se u Novom zavetu koristi vie puta, i to u stihovima Mt. 16:18; Lk.
10:15; 16:23; Dela ap. 2:27; 2:31; Otk. 1:18; 6:8; 20:13-14. Evo kako oni glase:
I ja ti kaem da si Petar, i na toj steni sazidau Crkvu svoju, i vrata adova nee je
nadvladati. (Mt. 16:18);
Kaem vam da e u onaj dan Sodomu biti lake nego tom gradu. Teko tebi
Horazine, teko tebi Vitsaido, jer da su se u Tiru i Sidonu dogodila uda koja su se

1
Vidi u: 1. Mojsijeva 3:15; 5. Mojsijeva 18:15, 18; Isaija 7:14; 9:6-7; 53. gl.; Psalam 16:10; 22:1, 6-8, 15-18; Ev.
po Luki 24:25-27; Ev. po Jovanu 5:39-40.
2
Evo kako su zagrobni svet, odnosno had, zamiljali stanovnici antike Grke: Duboko pod zemljom
caruje neumoljivi, mrani Zevsov brat Had. Njegovo carstvo je puno mraka i uasa. Tamo nikad
ne prodiru radosni zraci svetlog sunca. S povrine Zemlje ide se provalijama bez dna u tuno Hadovo
carstvo. Njim teku mrane reke; tamo protie i sveta reka Stiks, od koje se sve ledi, ijim se vodama kunu i
sami bogovi. Kacit i Aheront valjaju tamo svoje talase; due umrlih odzvanjaju svojim stenjanjem, punim
tuge, njihovim mranim obalama. U podzemnom carstvu struje vode izvora Lete, koje pruaju zaborav
svega zemaljskog. Mranim poljima Hadovog carstva, obraslim belim cvetovima astodela, jure bestelesne,
lake senke umrlih. (...) Niko ne moe da se vrati iz ovog carstva tuge. Troglavi hadski pas Kerber, na
ijem se vratu pokreu sa groznim itanjem zmije, uva izlaz. (...) U mranom Hadovom
carstvu due umrlih su osuene na veno postojanje bez radosti. (...) Tu se kraj prestola nalazi i bog
smrti Tanat (...) Pored Tanata su i mrane kere. One svojim krilima besno jure po bojnom polju i
likuju kad vide kako padaju pobeeni heroji jedan za drugim. Svojim krvavocrvenim usnama one se
sputaju na rane, poudno ispijaju vrelu krv ubijenih i iz njihovih tela upaju due. (...) Carstvo
neumoljivog Hada puno je mraka i uasa. Tamo luta po tami uasno privienje Empusa sa
magareim nogama, kad namami ljude svojom lukavou na neko usamljeno mesto, ono im onda
ispija svu krv i prodire njihova tela koja se jo trzaju. Tamo luta i udovina Lamija, koja se nou
prikrada u spavaonice srenih majki i od njih krade decu da bi se napila njihove krvi. Svim tim
privienjima vlada velika bohinja Hekata. Ona ima tri tela i tri glave.... N. A. Kun, Legende i
mitovi stare Grke; Deja knjiga, Beograd, 1990. god. str. 33-35. Naglasak moj.
388
dogodila u vama, odavno bi se pokajali sedei u vrei i pepelu. Ali Tiru i Sidonu e biti
lake na sudu nego vama. I ti Kafarnaume, zar e se do neba podii? Bie sruen do
ada. (Lk. 10:12-15);
Jer moju duu nee ostaviti u carstvu smrti (u originalu stoji: u adu; prim. I. S.),
niti e dozvoliti da svetac tvoj istrune. (Dela ap. 2:27);
Predvidevi ree za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u carstvu mrtvih (u
adu, prim. I.S.), niti mu je telo istrulilo. (Dela ap. 2:31);
Ja sam Prvi i Poslednji i ivi, i bejah mrtav, i vidi iv sam u sve vekove, i imam
kljueve od smrti i ada. (Otkrivenje 1:17-18);
I videh, i gle, zelenkast konj, a onome to seae na njemu bee ime smrt, i ad
iae za njim, i dade im se vlast nad etvrtinom zemlje, da ubijaju maem i glau i
kugom i zverinjem zemaljskim. (Otkrivenje 6:8);
I more dade mrtvace koji su u njemu, i smrt i ad dadoe mrtvace koji su u njima, i
svako bi osuen po delima svojim. I smrt i ad behu baeni u vatreno jezero. Ovo je
druga smrt, vatreno jezero. I ko god se ne nae upisan u knjizi ivota, bi baen u
vatreno jezero. (Otkrivenje 20:13-15).
1

Kao to uoavamo u Mt. 16:18, Hristos ovu re upotrebljava opisujui nastojanja
Crkve da od pretnje vene propasti izbavi to vei broj nespasenih osoba. On najpre
govori da e Njegova Crkva biti sazidana na steni (koja predstavlja Njega samog), a
potom istie da nju nee nadvladati ni vrata adova. ta ova vrata predstavljaju u
konkretnom sluaju? Poto je sasvim jasno da su vrata statina, a Crkva koja vodi
duhovni rat protiv nevidljivih sotonskih legija
2
jedna dinamina sila, to nam govori da
e pred njenom snagom i duhovnom jakou koja dolazi od Gospoda, avo i njegovi
aneli morati da ustuknu i Gospodu za spasenje (koje Crkva propoveda) predaju kroz
istoriju na milione dua neverujuih ljudi. Oevidno je, dakle, da se u pomenutoj
Hristovoj izjavi ne radi o sukobu Crkve i podzemnog sveta ispunjenog duhovima
umrlih, jer kao to je nam je poznato iz prie o bogatau i Lazaru i ostalih tekstova iz
Pisma, nakon smrti Bog vie nikome ne prua priliku za pokajanje i zadobijanje venog
ivota. Ad u ovom sluaju, oigledno, simbolie duhovne snage suprotstavljene
Gospodu i njegovim svetima na zemlji, koji imaju za cilj odvoenje u venu smrt
milijardi ljudi, a to su sotona i njegovi demoni
3
.
U tekstu zapisanom u ev. po Luki 10:12-15 itamo o Isusovom ukoravanju
galilejskih gradova tj. njihovih stanovnika koji su ostali neverujui iako je Gospod u
njima uinio mnoga mesijanska znamenja. Govorei o ponositosti stanovnika
Kafarnauma koji nisu eleli da Ga prihvate, verujui da su, u skladu sa farisejskom
naukom, dovoljno dobri da stignu u nebo i bez Njegovog posredstva, Isus ih je
upozorio da e, umesto da se podignu do samog neba, biti srueni do ada. Da bismo
ispravno razumeli upotrebu rei ad u ovom sluaju, valja da sagledamo itav
kontekst. Pre nego to je pomenuo ad u svome govoru, Isus je dva puta pomenuo i dan
suda Boijeg koji e uslediti nakon vaskrsenja (u stihovima 12 i 14). Izvesno je da na

1
Naglasci na svim navedenim stihovima su moji.
2
Vidi u: posl. Efescima 6:10-17.
3
Sa ovim u vezi, bilo bi dobro proitati i stih iz poslanice Jevrejima 2:14, koji izmeu ostalog govori da je
sotona, sve do Hristove smrti (i vaskrsenja) imao vlast nad smru. Budui da vrata adova u Mt. 16:18
oigledno predstavljaju pale anele, njihovo povezivanje sa svetom mrtvih je sasvim na mestu, ta vie iz
razloga to je i sam Gospod Hristos za njihovog poglavara rekao da je ubica ljudski od poetka (Jn.
8:44). Vidi i: 1. Jov. 3:12.
389
dan Boijeg (stranog) suda nee biti sueno gradovima u doslovnom smislu (kuama i
dvoritima), ve njihovim u grehu preminulim stanovnicima i to nakon njihovog
ustajanja iz mrtvih. Poto je nemogue da jedan grad od cigala bude sruen do
podzemnog duhovnog sveta ovo Isusovo kazivanje bi mogli da shvatimo na sledei
nain: visoko miljenje koje su o sebi gajili stanovnici Kafarnauma nipoto nee moi
da im pomogne kad budu izali pred Onoga koga su, uz ignorisanje, odbacili. Njihov
grad (delo njihovih ruku) e u budunosti svakako leati u ruevinama, njihove due e
zavriti u podzemnom predelu mrtvih, dok e na kraju, nakon suda, biti poslati u
ognjeno jezero u kome e trpeti veu kaznu i od grenih stanovnika Sodome i Gomore.
to se tie govora apostola Petra na dan Pedesetnice, a koji je opisan u 2. poglavlju
Dela apostolskih, u njemu se na dva mesta susreemo sa reju ad. Re ad je i u ovom
sluaju prevod jevrejske rei eol koju koristi car David u psalmu 16:10. U oba
sluaja, Emilijan M. arni prevodi ovaj pojam kao carstvo mrtvih, a odnosi se na
ono mesto u podzemlju, odnosno utrobi zemlje, u kome je boravio Isusov ljudski duh
nakon smrti - sve do vaskrsenja.
Naime, na molbu pokajanog razbojnika da ga se seti kada doe sa svojim carstvom,
Isus je odgovorio:
A on mu ree: zaista, kaem ti: danas e biti sa mnom u raju.
1

Ovaj tekst jasno dokazuje da je Isusov duh, zajedno sa razbojnikovim, nakon
naputanja njihovih tela bio u raju, odnosno u onom mestu u adu koje su Jevreji
nazivali Avraamovim narujem mestom utehe.
Za svoj boravak u adu Isus je posvedoio i u prilici kada je govorio o znaku
proroka Jone, rekavi svojim savremenicima da e u skoroj budunosti, nakon svoje
smrti, izvesno vreme boraviti u srcu zemlje, odnosno tano na onom mestu koje je i u
Starom zavetu predstavljeno kao mesto obitavanja duhova umrlih:
A on im odgovori i ree: zli i preljubotvorni narataj trai znak, i nee mu se dati
znak osim znaka proroka Jone. Jer kao to je Jona bio u utrobi morske nemani tri
dana i tri noi, tako e biti i Sin oveji u srcu zemlje tri dana i tri noi.
2

O Isusovom silasku u podzemni predeo mrtvih pie i apostol Petar, govorei:
Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede
Bogu, telo su mu, dodue, ubili, ali je duhom oivljen; njim je siao i propovedio
duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposluni....
3

No, kao to itamo u psalmu 16:10 i Delima apostolskim 2. glavi, Isusov duh
(odnosno dua) nije ostavljen u eolu (adu) iz razloga njegovog vaskrsenja i ponovnog
sjedinjavanja sa ranije umrlim telom.
Kao to sam naveo ranije, ad se spominje i u poslednjoj knjizi Novoga zaveta
Jovanovom Otkrivenju. U svim stihovima Otkrivenja, pojam ad se vezuje uz pojam
smrt, sa tim da se uvek najpre spominje smrt pa tek onda ad. U prvom poglavlju Isus
govori da poseduje kljueve od smrti i ada. U estom poglavlju etvrti jaha
apokalipse koji jae na konju zelenku, nosi ime smrt a ad ide za njim kao pratilac.
Njihovo pojavljivanje propraeno je velikim stradanjem zemaljskog stanovnitva.
Takoe, u dvadesetom poglavlju, prilikom opisa vaskrsenja iz mrtvih onih koji nisu

1
Ev. po Luki 23:43. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 12:39-40. Naglasak moj.
3
1. Petrova 3:18-20. Naglasak moj.
390
poverovali u Hrista Spasitelja, smrt i ad se spominju kao rejoni iz kojih izranjaju
mnogi mrtvaci da bi im se sudilo.
Kao to je to sluaj u estom poglavlju, u kome se imenima smrt i ad
predstavljaju velike nedae koje dolaze na svet (moda i otelotvorene u poslednjem
zemaljskom diktatoru antihristu), a koje imaju za posledicu odlazak u carstvo
mrtvih mnogih hiljada stradalih ljudskih bia, tako i prilikom vaskrsenja smrt i ad
predstavljaju oblasti iz kojih izlaze mrtvi da bi im se sudilo. Smrt u ovom tekstu
svakako oznaava samu, od Boga u poetku neplaniranu, pojavu prestanka ivota
bogolikog ljudskog bia (kao i grobove umrlih), dok je ad carstvo mrtvih, to jest
podzemlje u kome se nalaze duhovi svih preminulih. Isusova izjava iz prvog poglavlja
Otkrivenja, u kome istie da poseduje kljueve od smrti i ada, svakako predstavlja
injenicu da On ima vlast da jednoga dana vaskrsne sve mrtve - na taj nain to e se
njihove due iz carstva mrtvih prisajediniti telima koja su bila u grobovima. One koji
su za ivota bili vernici na veni ivot, a one koji to nisu bili na venu osudu.
1

Nastavljajui sa svojim slikovitim izraavanjem kojim je ispunjena itava knjiga, pisac
Otkrivenja na kraju dvadesetog poglavlja kazuje da e se poslednji in stranog suda
sastojati od bacanja smrti i ada u ognjeno jezero. Nakon pomenutog suda i stvaranja
novog neba i nove zemlje kao stanita za vaskrsle pravednike, vie nikada nee biti
umiranja, truljenja i raspadljivosti. Sveti tekst nas ovako obavetava o ovom buduem
stanju savrenstva:
I uh kako jedan jaki glas sa prestola govori: vidi skinije Boije meu ljudima, i on
e stanovati s njima, i oni e biti njegov narod, i sam Bog bie s njima, pa e otrti svaku
suzu s njihovih oiju, i nee vie biti smrti, ni alosti, ni vike, ni bola, jer ono prvo
proe.
2

Bacanje smrti i ada u ognjeno jezero, koje se naziva i drugom smru, svakako
predstavlja slikoviti prikaz veitog nestanka tj. iezavanja smrti i raspadljivosti sa lica
zemlje kao i itavog novostvorenog univerzuma.
Kao to smo mogli da se uverimo iz svih prethodno navedenih biblijskih tekstova,
pojam ad se odnosi na mesto u koje, do vaskrsenja, ovek odlazi nakon prestanka
svojih ivotnih funkcija. U starozavetno vreme (sve do Hristovog vaskrsenja) u ad su
odlazili i pravednici i oni drugi, dok u je u novozavetnom periodu situacija izmenjena
utoliko to tamo sada dospevaju samo due nepokajanih grenika, dok nanovoroeni
hriani, nakon naputanja svojih tela idu pravo u tree nebo u Gospodnje prisustvo.
O ovoj velikoj promeni to se tie lokacije odlaska due (duha) vernika nakon smrti,
koja je nastupila posle Hristovog vaznesenja na nebo, bie vie rei neto kasnije.
Na ovom mestu bih eleo da kaem neto i o znaenju biblijskih tekstova koji smrt i
stanje koje dolazi nakon nje uporeuju sa snom.
Da li ljudsko bie posle smrti spava snom bez snova?
Stihova koji na ovaj nain opisuju stanje due nakon smrti ima vie, kako u Starom
zavetu, tako i u evaneljima i apostolskim poslanicama, pa bi na osnovu njih neko
mogao da zakljui da ovek nakon svoga poslednjeg izdisaja tone u stanje dubokog sna
(bez snova), nakon koga sledi buenje prilikom vaskrsenja iz mrtvih. Iako ovaj

1
O ovoj temi videti detaljnije u: Jn. 5:28-29; 1. Kor. 15:20-55; 1. Sol. 4:13-18.
2
Otkrivenje Jovanovo 21:3-4. Naglasak moj.
391
zakljuak nije taan, a iz razloga koje smo ve naveli ili emo ih spomenuti kasnije,
ipak ostaje injenica da Gospod u Starom zavetu, kao i Isus i apostoli, u vie navrata
stanje u kome se ovek nalazi nakon smrti, poistoveuju sa njegovim nonim
poinkom. Evo kako glase stihovi koji govore o ovoj temi:
U ono vrijeme tvoj e se narod spasiti svi koji se nau zapisani u Knjizi. Tada e
se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemaljskom (...) A ti idi i otpoini, ustat
e da primi svoju batinu na kraju dana.
1

I kad Isus doe u stareininu kuu, vide svirae i narod gde vie, i ree: uklonite
se, jer devojica nije umrla, nego spava. (Mt. 9:23-24);
Ovo ree i posle toga im produi: na prijatelj Lazar je zaspao; nego, idem da ga
probudim. Tada mu rekoe uenici: Gospode, ako je zaspao, ozdravie. No Isus je
govorio o njegovoj smrti, a oni pomislie da govori o poinku sna. Tada im Isus ree
otvoreno: Lazar je umro. (Jn. 11:11-14);
I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi
moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno; Gospode, ne upii im ovaj greh.
I kad to ree usnu. (Dela ap. 7:59-60);
A sad je Hristos vaskrsnut iz mrtvih kao prvenac od onih koji su umrli. (1. Kor.
15:20; re koju je arni preveo kao umrli u originalnom grkom tekstu doslovno
znai zaspali.);
Ako, naime verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako e Bog Isusovim
posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo reju
Gospodnjom da mi koji ivimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg neemo pretei
one koji su usnuli. (1. Sol. 4:14-15);
Razlozi zbog kojih se stanje smrti uporeuje sa snom su viestruki. Najpre, kao to
je san samo stanje privremene neaktivnosti (ogranieno na nekoliko asova dnevno),
nakon ega se osoba budi odmorna i osveena, tako i nakon privremenog boravka u
grobu u koji je stigao zbog istroenosti svoga organizma, ovek vaskrsava dobijajui
novo, veno telo. Takoe, injenica je da Boiji Sin moe sa lakoom da podigne iz
mrtvih bilo koga, kao to mi obini smrtnici moemo prilino lako da probudimo one
koji su, iscrpljeni fizikim umorom, zaspali u svojim posteljama. I tree, prava realnost
ovekovog bitisanja na zemlji odvija se tokom stanja budnosti, tj. stanja pune fizike,
mentalne i duhovne aktivnosti, dok se tokom sna ovek na izvesno vreme iskljuuje
iz sveta koji ga okruuje. Na isti nain, ljudsko bie stvoreno da venost provodi u telu
(a ne vantelesno) doivee svu puninu ivota sa Gospodom ili bez Njega tek nakon
vaskrsenja, a ne za vreme mrtvila svoga tela.
Stvarno stanje umrlih pred Gospodom
U skladu sa ranijim izlaganjem, u evaneljima i apostolskim poslanicama, kao i u
Otkrivenju pronalazimo vie tekstova koji nas obavetavaju o nadanju koje su gajili
prvi Hristovi uenici, a u kojima su izraavali uverenje da e i nakon svoje smrti biti sa
Gospodom kao to su sa Njime, u Duhu, iveli i za vreme svoga boravka na zemlji.
Oni su se neprestano seali rei koje je On uputio Marti, Lazarovoj sestri:
Ja sam vaskrsenje i ivot; ko veruje u mene ivee ako i umre. I svaki,
koji ivi i veruje u mene, nee umreti doveka.
1


1
Knjiga proroka Danila 12:1-2, 13. Prevod: Biblija Kranske sadanjosti, Zagreb. Naglasak moj.
392
Apostol Pavle je, nakon to je spoznao svu velianstvenost Hristove rtve na krstu i
njen znaaj za verujue, uskliknuo od radosti sledeim reima:
Ubeen sam naime, da nas ni smrt, ni ivot, ni aneli, ni poglavarstva, ni
sadanjost, ni budunost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne
moe rastaviti od Boije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu naem.
2

Dakle, ukoliko je neka osoba spaena za venost verom u Isusa Spasitelja, to znai
da je njena telesna smrt ne moe od Njega rastaviti. Isus je rekao, kao to maloas
naveli, da e onaj koji veruje biti iv (u Njegovom prisustvu) i posle fizike smrti. Zato
je apostol Pavle i mogao da kae da je spreman, zajedno sa ostalim vernicima, da
izae iz tela i da se kod Gospoda nastani kao kod kue.
3
Takoe je, na
drugom mestu, jo jasnije potvrdio svoje uverenje da hrianin nakon svoje smrti
odlazi k Gospodu:
Jer Hristos je za mene ivot, a smrt dobitak. Ali kako ivot u telu za mene znai
plodan rad, to ne znam ta u izabrati. Muim se s dve strane: imam elju da
umrem i da budem sa Hristom, to je kud i kamo bolje; ali ostati u telu to je
potrebnije radi vas.
4

Isti apostol je, opisujui jedno svoje vienje, saoptio vernicima u Korintu da je na
jedan zadivljuju nain bio prebaen u tree nebo, odnosno raj gde se i sam Hristos
nalazi, s desne strane Boije:
Znam jednog oveka u Hristu, koji je pre etrnaest godina, - ne znam da li je u
telu, ne znam da li je van tela, Bog zna, - bio otrgnut i uzdignut do treeg neba. I
za takvoga oveka znam, - ne znam da li u telu ili van tela, Bog zna, - da je bio
otrgnut i uzdignut do raja i da je uo neizrecive rei, koje ovek ne sme da kae.
5

Potvrdu da vernici posle smrti mogu da se nadaju sigurnom susretu sa Hristom u
nebu, nalazimo i u knjizi Otkrivenja, gde u viziji koju mu je Gospod objavio, Jovan
opisuje sledee budue deavanje:
I kad otvori peti peat, videh pod rtvenikom due zaklanih zbog Boije rei i
zbog svedoanstva koje imahu. I povikae snanim glasom govorei: dokle, sveti i
istiniti gospodaru, nee suditi i osvetiti nau krv na onima to stanuju na zemlji? I
svakom od njih bee dana bela haljina, i bi im reeno da poinu jo malo vremena, dok
se ne navri broj njihovih sasluitelja i njihove brae, koji ima da budu pobijeni
kao i oni.
6

Spomen da se na nebu nalaze due preminulih vernika koji sainjavaju nebesku
Crkvu potvruje i pisac poslanice Jevrejima govorei:
Jer vi niste prili gori koja se moe opipati i koja je zaarena od vatre (...) Nego ste
prili Sionskoj gori i gradu Boga ivoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anela,
sveanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu sudiji svih, i
duhovima savrenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu....
7


1
Ev. po Jovanu 11:25-26. Naglasak moj.
2
Rimljanima 8:38-39. Naglasak moj.
3
2. Korinanima 5:8.
4
Filipljanima 1:21-24. Naglasak moj.
5
2. Korinanima 12:2-4. Naglasak moj.
6
Otkrivenje 6:9-11. Naglasak moj.
7
Jevrejima 12:18, 22-24. Naglasak moj.
393
Molitva kojom se Gospodu Hristu obratio prvi muenik hrianske Crkve,
arhiakon Stefan, u trenutku kada mu je pretila sigurna smrt, potvruje da se
vernikova dua vaznosi ka Gospodu u trenutku njegove smrti:
I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse,
primi moj duh. (...) I kad to ree usnu.
1

Izgovarajui ovakvu molitvu, Stefan je imao na umu rei samog Gospoda, koji je na
isti nain zavrio svoj ovozemaljski ivot u smrtnom telu. Naime, poslednje Isusove
rei koje je izrekao na krstu glasile su:
Tada Isus povika veoma glasno i ree: Oe, predajem svoj duh u tvoje ruke. I
kad ovo ree, izdahnu.
2

Na osnovu svega to smo do sada spomenuli o zagrobnom ivotu, jasno je da se
ljudska dua, odnosno duh, nakon smrti osobe odvaja od ljudskog tela i od Boga biva
upuena ili u raj, ili pak u mesto muenja koje se nalazi u adu
3
. Ono to je posebno
znaajno, a u vezi sa nastavkom ovog poglavlja u kome emo izneti pogreno uenje
Pravoslavne crkve o ovoj temi, jeste da je jedini uslov za odlazak ovekove due u nebo
verovanje u Isusa Hrista Spasitelja i roenje od Boga, odnosno opravdanje pred
Bogom verom u iskupiteljsku Hristovu rtvu (o emu je bilo detaljno obrazlagano u
drugom poglavlju ove knjige) jo za vreme ovozemaljskog ivota osobe. Biblija ni na
jednom jedinom mestu ne dozvoljava mogunost da se zagrobna sudbina bilo koje
osobe izmeni nakon njene smrti. Veni ivot, odnosno ivot sa Bogom se zadobija
verom u Isusa za vreme zemaljskog ivota, to Pismo potvruje izuzetno jasno. Svaki
onaj koji je iveo bogougodnim ivotom pripada Gospodu, bez obzira da li je iv ili je
ve umro:
Niko od nas ne ivi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako ivimo
Gospodu ivimo, ako pak umiremo Gospodu umiremo. Stoga, bilo da ivimo,
bilo da umiremo, mi pripadamo Gospodu.
4


1
Dela ap. 8:59-60. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 23:46. Naglasak moj.
3
Nasuprot adu u koji odlaze due nepokajanih grenika, novozavetni termin koga bi bilo ispravno prevesti
reju pakao u smislu mesta podnoenja venih muka i patnji u neugasivom ognju, jeste re gehena.
Ona vodi poreklo od dve jevrejske rei: ge i hinom, koje oznaavaju dolinu Enomovih sinova tj.
dolinu Tofet u neposrednoj blizini Jerusalima, u kojoj su u davnini prinoene ljudske rtve paganskim
boanstvima (2. Dnevnika 28:3; 33:6; Jeremija 7:28-33). U vreme dok je Gospod Isus hodio zemljom, kao
i pre njega, ova dolina je sluila kao deponija u koju se bacalo smee i uginule ivotinje. Radi spreavanja
irenja zaraze, metani su ovu deponiju drali stalno zapaljenu (dakle, na njoj je stalno gorela vatra).
Opisujui stanje vaskrslih nepokajanih grenika koji e u budunosti biti baeni u ognjeno jezero (pakao),
a u isto vreme posmatrajui larve insekata (crve) kako gamiu po leinama ivotinja baenih na deponiju
koja je gorela, Isus je rekao da se paklena vatra nikada nee ugasiti i da njihov crv nikada nee umreti
(Mk. 9:43-48). U Mt. 10:28 Isus govori o tome da se njegovi sluaoci ne treba da boje onih koji ubijaju
telo, jer due ne mogu ubiti, nego da se vema treba bojati onoga koji moe i duu i telo da upropasti u
paklu. On ovde pod pojmom pakao, kao i na svim drugim mestima gde spominje gehenu,
podrazumeva ognjeno jezero, u koje e biti baeni neverujui ljudi nakon vaskrsenja iz mrtvih. Ognjeno
jezero (pakao) u Novom zavetu jeste opisano kao mesto neprekidnog, venog muenja u vatri koja se
nikada nee ugasiti, a koje je stvoreno radi kanjavanja sotone i njegovih demona. Vie podataka o ovoj
temi videti u stihovima: Mt. 5:29-30; 10:28; 13:41-42; 23:15; 25:41, 46; 2. Sol. 1:9; 2. Petr. 2:9, 17; Juda 7,
13; Otk. 2:11; 19:20; 20:6, 10, 14-15; 21:8.
4
Rimljanima 14:7-8. Naglasak moj.
394
Sa druge strane, postoje brojni stihovi koji nam veoma precizno naglaavaju
injenicu da osoba koja za ivota nije hodala po Boijoj volji ne moe niem dobrom da
se nada nakon svoje smrti. Evo jednoga od njih:
Ko veruje u Sina ima veni ivot; a ko je neposluan Sinu nee videti ivota,
nego gnev Boiji ostaje na njemu.
1

U daljem prouavanju emo se, naalost, uveriti da vaseljensko Pravoslavlje
zastupa potpuno drugaiju teologiju po pitanju zagrobne sudbine ljudi. Ova teologija
gotovo u svemu, a zbog uticaja uenja kasnijih crkvenih autoriteta (odnosno svetog
predanja), odstupa od bogootkrivene biblijske istine to e, uostalom, svakom od
mojih italaca biti potpuno jasno nakon iitavanja narednih stranica.
PRAVOSLAVNO UENJE O ZAGROBNOM IVOTU
Kao to emo se uveriti tokom prouavanja koje sledi, verovanje Pravoslavne crkve
o zagrobnom ivotu je viestruko pogreno. To iz razloga to je zasnovano na itavom
nizu nebiblijskih i protivbiblijskih teza koje imaju svoje utemeljenje na
hristijanizovanim paganskim obiajima, snovima i vienjima zagrobnog ivota koji
potiu od ljudi koji su iveli vekovima nakon apostola (pa ak i u XX veku), kao i nauci
o spasenju kroz dobra dela o ijoj sam pogrenosti dao detaljna objanjenja u
drugom i treem poglavlju ove knjige. Naravno, da bi potvrdili svoju nebiblijsku
nauku, pravoslavni ponovo poseu za citiranjem biblijskih tekstova van njihovog
prirodnog konteksta, ne bi li kako dokazali svoje svetopredanjske umotvorine. Sve ove
tvrdnje koje sam naveo veoma je lako dokazati na osnovu injenica koje e biti iznete u
nastavku poglavlja.
Molitve za umrle
Na samom poetku naeg prouavanja verovanja Istone crkve o neophodnosti
molitava za umrle, eleo bih da jo jedanput navedem do sada vie puta citiranu izjavu
Ivana Nikoljina iz Pravoslavne apologetike. Ono to, podsetiemo se, iz tog kazivanja
saznajemo jeste da molitve za umrle ne mogu da nau svoje utemeljenje u
svetopisamskim tekstovima ve da u potpunosti potiu iz kasnije nastalog svetog
predanja (tj. uenja crkvenih otaca):
Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda bi, znai, mnoga verska
pitanja (potovanje svetitelja, ikona, molitva za umrle) ostala bez povoljnog
reenja.
2

Smatram da je potrebno da ovu tvrdnju ruskog pravoslavnog bogoslova dobro
upamtimo pre nego to krenemo u dalje prouavanje. To svakako iz razloga to emo
se sresti sa mnogobrojnim stihovima iz Pisma koje njegove kolege navode radi potvrde
da su molitve za mrtve ipak zasnovane na Hristovoj i apostolskoj nauci (dakle, na
novozavetnim tekstovima). Ono to e nam, naravno, postati jasno veoma brzo jeste da
navedeni stihovi u svome pravom kontekstu kazuju sasvim neto drugo i da se nikako
ne mogu koristiti pri dokazivanju dogme ije smo razmatranje upravo zapoeli.

1
Ev. po Jovanu 3:36. Naglasak moj.
2
Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 160. Naglasak moj.
395
Evo na koji je nain Lazar Milin biblijskim tekstovima opravdao utemeljenost ovog
svog verovanja:
Poto e se definitivna odluka suda Bojeg izrei tek na optem sudu posle
vaskrsenja, i to za svu venost, to osuda posebnog suda nije potpuna i definitivna nego
traje od smrti do sveopteg suda. Ako nisu u pitanju grenici sa smrtnim gresima, ona
se moe ublaiti molitvama Crkve.
Osnov za ovakve molitve nalazi se u Svetom pismu. Sveto pismo nas pouava da
treba da se molimo jedni za druge (Jak. 5, 16), i da se molimo za sve ljude (1. Tim. 2, 1).
Poto u Svetom pismu nema nikakvog prostornog i vremenskog ogranienja na koje
ljude treba da se odnosi naa molitva, i poto su Bogu svi ivi (Lk. 20, 38), i poto
smo mi uvek Gospodnji, bilo da ivimo bilo da umiremo (Rim. 14, 8), to se onda ove
rei Sv. pisma, da treba da se molimo jedni za druge, odnose ne samo na ive nae
poznanike na zemlji, nego i za nau brau koja su otila iz zemaljskog u duhovni svet.
Po reima Spasiteljevim hula na Duha Svetoga nee se oprostiti ljudima ni na
ovom svetu ni u buduem (Mt. 12, 32). Znai ima greha koji se mogu oprostiti i u
buduem veku. To su oni gresi koji ne znae hulu na Duha Svetog (Mt. 12, 31-32). (...)
No poto pokojnici ne mogu vie nita uiniti za poboljanje svoga posmrtnoga stanja,
a ono se principijelno ipak moe poboljati jer se neki gresi mogu oprostiti i na onome
svetu, to onda oni taj oprotaj mogu od Boga dobiti samo zbog molitava Crkve i onih
koji se za njih mole.
Spasitelj nam je dao jedno vrlo uteno obeanje: to god zaitete u moje ime, to u
uiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me to zamolite u moje ime, ja u uiniti (Jn.
14, 13-14). A poto je Spasitelj jedini posrednik izmeu Boga i ljudi (1. Tim. 2, 5) koji je
izmirio oveanstvo sa Bogom prinevi sebe samog na rtvu za grehe sveta, prolivi
svoju krv (Mt. 26, 26-28; Lk. 22, 19-20), to onda naa molitva ne samo za ive nego i
za pokojne biva ugodna Bogu i vrlo dobrotvorna za njih kad je spojena sa prinosom
beskrvne rtve, to jest sa liturgijom.
Ovo svoje uenje, zasnovano oigledno na Svetom pismu, Crkva je u Svetom
predanju nasledila jo od apostola pa je zato od najranijih vremena postojala
molitva ne samo za ive nego i za mrtve. (...) Kao to smo videli, ona (tj. Crkva,
prim. I. S.) svoje molitve za pokojnike i sve svoje liturgike obrede, pa i zaupokojene
liturgije, parastos i opela zasniva strogo na Svetom pismu.
1

U itavom ovom poduem izvodu iz Milinove knjige o Crkvi i sektama, u kojoj je on
pokuao da dokae pogrenost verovanja izmeu ostalih i evaneoskih zajednica,
nalazimo pomen mnogih stihova koji se nalaze u Knjizi nad knjigama. Prema Milinu,
nema nikakve sumnje da Sveto pismo potvruje pravoslavno verovanje i praksu. No,
ako pretpostavimo da je Ivan Nikoljin, takoe pravoslavni bogoslov, bio isto tako
teoloki obrazovan koliko i g-din Milin, onda se postavlja pitanje kako je mogue da su
njih dvojica mogla da donesu dva potpuno oprena zakljuka? Nikoljin je oigledno u
svome stavu bio iskreniji, te je, verovatno i preko svoje volje, priznao da nijedan tekst
iz Starog i Novog zaveta ne potvruje dogmu o neophodnosti molitava za umrle (osim
ukoliko ne bude citiran potpuno van konteksta u kome inae stoji). Veoma je lako
dokazati da je Nikoljin u ovome bio u pravu. Poto elim da na ovom mestu ukratko
prokomentariem biblijske navode iz dela L. Milina (koje on, kao to je oevidno, nije
ni citirao ve samo naveo mesta na kojima se nalaze, uz sopstveno prepriavanje

1
Milin, Crkva i sekte, str. 251-252. Naglasak moj.
396
njihovog sadraja), molim itaoce da u svojim Biblijama provere moje naredne
tvrdnje.
Naime, istina je da nas Boija Re upuuje da se molimo jedni za druge (Jakov
5:16), kao i za sve ljude (1. Tim. 2:1). Meutim, apostoli ne upuuju vernike da se mole
za due umrlih, ve je u prvom sluaju re o molitvi za ozdravljenje bolesnika, a u
drugom o molitvi za obraenje neverujuih ljudi, njihovo usvajanje spasenja verom u
Hrista, kao i za miran i tih ivot (bez progonstava) proveden u pobonosti od strane
ve obraenih osoba.
Dalje, uviamo da se Milinova tvrdnja da Sveto pismo podrazumeva da treba moliti
za sve ljude bez vremenskog ogranienja dakle i za ive i za mrtve, zasniva na delu
stiha iz ev. po Luki 20:38, koji govori da su Bogu svi ivi. O ovom stihu smo govorili i
u poglavlju Potovanje svetitelja i ustanovili da itav tekst od 27-40 stiha opisuje
Hristov odgovor upuen sadukejima a u vezi vaskrsenja iz mrtvih. Ovaj tekst ne daje
ni najmanji povod da se na njemu zasnuje uenje o molitvama za umrle.
Naredni odlomak koga je pomenuo g-din Milin nalazi se u poslanici Rimljanima
14:8, a itav kontekst glasi ovako:
Niko od nas ne ivi za samoga sebe i niko za sebe ne umire. Jer ako ivimo
Gospodu ivimo, ako pak umiremo Gospodu umiremo. Stoga, bilo da ivimo, bilo da
umiremo, mi pripadamo Gospodu. Hristos je, naime, zato umro i oiveo da bi bio
Gospod mrtvima i ivima. (stihovi 7-9).
Ono to Pavle kazuje u ovom odeljku, kao i u onom koji mu prethodi (stihovi od 1-
6), jeste injenica da ivljenje svakog hrianskog vernika treba da bude u potpunosti
podreeno Gospodnjoj volji i u slubi blinjima. Takoe, govori i o sigurnosti spasenja
(kroz veru u Spasitelja) jer bilo da ivimo, bilo da umiremo mi pripadamo Gospodu.
Sam Hristos je naime rekao:
Ja sam vaskrsenje i ivot; ko veruje u mene ivee ako i umre.
1

Poto je oigledno da navedeni stihovi nemaju nikakve veze sa molitvama za umrle,
ve zapravo govore suprotno o tome da pravi hrianin zasigurno pripada Gospodu i
za vreme ivota kao i posle smrti (dok za neverujue vai Re o venoj osudi, zapisana
u Jn. 3:18, 36) - uopte nije jasno zbog ega ih pravoslavni povezuju sa tim svojim
verovanjem.
Ni navodi koje nalazimo dalje u Milinovom objanjenju nikako se ne uklapaju u
koncept nauke o molitvama za upokojene. U njima Hristos govori o huli na Svetog
Duha kao o neoprostivom grehu, koji se nee oprostiti ni na ovom svetu ni u
buduem. Po logici pravoslavnih to znai da se gresi koji ne predstavljaju hulu na
Svetog Duha mogu oprostiti u buduem svetu, iako Gospod nije u svom izlaganju
nagovestio ni najmanju mogunost za tako neto. I tako, kao to nijedan stih ne
moemo da tumaimo van smisla i znaenja celokupne evanelske nauke, to pravilo
vai i za ovaj. Ono to je prethodilo Isusovoj izjavi, da e se svi gresi oprostiti ljudima,
osim hule na Svetog Duha, jeste bilo proglaavanje Isusa slugom avola, koji pomou
Veelzevula, demonskog vladara izgoni demone (stihovi 23-24). Gospodnji odgovor je
glasio ovako:
Ali ako ja Boijim Duhom izgonim demone, onda je dolo do vas carstvo Boije.
2


1
Ev. po Jovanu 11:25.
2
Ev. po Mateju 12:28.
397
Dakle, Isus je demone izgonio Boijim Duhom a ne uz pomo avolske sile.
Izjednaavanje Boijeg Svetog Duha sa neistim duhom Veelzevulom (sotonom) od
strane jevrejskih tradicionalista fariseja, Hristos je okarakterisao kao hulu na Svetog
Duha greh koji ne moe biti oproten nikada. Naime, apostol Jovan nam u treem
poglavlju svoga evanelja kazuje da je Nikodim priznao da su oni, fariseji, imali uvida
u to da Isus ini uda potpomognut boanskom silom:
A bee meu farisejima ovek po imenu Nikodim, stareina judejski; ovaj doe
Isusu nou i ree mu: ravi, znamo da si ti kao uitelj doao od Boga; jer niko ne
moe da ini ova uda koja ti ini ako Bog nije s njim.
1

Meutim, iako su znali da je On kao uitelj doao od Boga, fariseji kao religiozni
ljudi nisu bili posluni Gospodnjoj volji, te su iz bojazni da ne izgube ugled i
potovanje od naroda koji im je ukazivao sve poasti (vidi: Mk. 15:9-10; Jn. 11:47-48,
12:19), optuivali Isusa za najrazliitije krivice. Jedna od najteih optubi je bila
upravo ova o kojoj govorimo, a to je proglaavanje Isusa sotoninim slugom. Iz svega do
sada reenog, proizilazi da je hula na Svetog Duha (greh koji se nee nikada oprostiti)
zapravo svesno i namerno odbacivanje Isusa Hrista kao Boijega Sina i Spasitelja. To
naravno ne znai da e svi ostali gresi moi da budu oproteni nakon smrti pojedinca.
Naprotiv! Kada govori da e se svi gresi oprostiti ljudima Gospod podrazumeva da
takvom oprotenju mora da prethodi i jedini uslov a to je pokajanje onih koji su hulili
na Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista za vreme dok su bili neverujui. Prema
Gospodnjim reima, Sveti Duh uverava i dokazuje svetu da je neverovanje u Spasitelja
zaista veliki greh:
A kad on doe, Duh istine, uputie vas u svu istinu; jer nee govoriti sam od sebe,
nego e govoriti ono to slua, i najavie vam to e doi.
2

I kada on doe, dokazae svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu
greha to ne veruju u mene.
3

Jedini nain da ovek bude spasen i da mu gresi budu oproteni (te da u isto vreme
bude siguran da ne samo to nije pohulio na Svetog Duha ve da je posluao Njegov
glas) jeste poverovanje i predanje ivota Hristu Spasitelju. Re Boija svedoi da e
svaki nenanovoroeni ovek koji umre sasvim sigurno biti osuen te da za njega
nema vie milosti i oprotenja.
Ko veruje u njega tome se ne sudi; a ko ne veruje ve je osuen, to nije
verovao u ime jedinorodnog Sina Boijeg. (...) Ko veruje u Sina ima veni ivot; a ko je
neposluan Sinu nee videti ivota, nego gnev Boiji ostaje na njemu.
4

Dakle, izraz da se hula na Svetoga Duha nee oprostiti ni na ovom ni na onom
svetu ne podrazumeva da e drugi gresi moi da se oproste, ve ukazuje na svu veliinu
greha neposluanja glasa Svetoga Duha koji svedoi o Spasitelju (vidi: Jn. 15:26).
Saznanja o prethodno istaknutim istinama Svetog pisma gotovo da ostavljaju
izlinim razmiljanje o ostalim stihovima iz evanelja kojima pravoslavni brane svoje
uenje o neophodnosti molitve za umrle. Tako, Isusovo obeanje zapisano u Jn. 14:13-
14, o tome da e On usliiti sve molitve koje mu uenici budu upuivali (a koje,
naravno, budu bile Njemu po volji) svakako da ne upuuju na moljenje za due umrlih.

1
Ev. po Jovanu 3:1-2. Naglasak moj.
2
Ev. po Jovanu 16:13.
3
Ev. po Jovanu 16:8-9. Naglasak moj.
4
Ev. po Jovanu 3:18, 36. Naglasak moj.
398
Dokaz za ovu moju tvrdnju svakako jeste apostolska molitvena praksa u kojoj ni na
jednom jedinom mestu u Pismu ne nalazimo da su se oni molili za mrtve, niti su pak
upuivali druge da to ine. Ovakve molitve bi, uostalom, bile i suvine jer umrli
hriani i posle svoje smrti pripadaju Gospodu poto su za vreme svoga ivota
iskusili Boiju milost oprotenja greha i doiveli novo roenje. Stihove iz poslanice
Rimljanima koji govore ba o tome (Rim. 14:7-8) naveo nam je i sam gospodin Milin u
svojoj knjizi. Sa druge strane, neverujui ljudi su ve osueni zbog svoga neverstva,
pod pretnjom venoga suda ukoliko se ne budu pokajali do kraja svoga ovozemaljskog
bitisanja.
Tako, ono to moemo da zakljuimo na kraju ovog pregleda pravog znaenja
biblijskih citata koje pravoslavni navode potvrujui svoje uenje, jeste da je priznanje
Ivana Nikoljina, u kojem nam je stavio do znanja da se molitve za umrle temelje
iskljuivo na svetom predanju a ne i na Svetom pismu, vredno svake pohvale.
Apokrifna literatura i molitve za umrle
Ono to svakako nije loe napomenuti jeste injenica da, ukoliko ve kanonizovane
bogonadahnute knjige Starog i Novog zaveta na podravaju ideju o molitvama za
mrtve, onda se takva podrka, od strane pravoslavnih, trai i pronalazi u apokrifnoj
literaturi. injenicu da bogoslovi Istone crkve mnoge svoje dogme o Bogorodici, koje
ne mogu da nau u Bibliji, temelje na apokrifnoj knjizi Protoevanelje Jakovljevo
ve smo obradili u 5. poglavlju ove knjige. Govorei o mitarstvima (o kojima e biti rei
u nastavku poglavlja) kao i o prinoenju rtava za due umrlih radi oprotenja
njihovog greha, g-din Milin navodi dokaze iz dve starozavetne apokrifne knjige. Re
je o knjizi Sirah i 2. knj. Makavejima. Evo kako glasi tekst iz Milinovog apologetskog
dela:
Najzad, nije bez ikakvog znaaja spomenuti da su molitve za pokojnike imali i
starozavetni Jevreji. Kad se u haljinama poginulih jevrejskih vojnika u doba Jude
Makaveja naoe dragocenosti od darova idolskih, tada se svi Judeji obratie Bogu s
molitvom da im se taj greh oprosti, a sam Juda posla u Jerusalim da se za greh mrtvih
prinese rtva, i uini molitvu za mrtve da se oiste od greha (2. Mak. 39-42 i 43-46) (tj.
2. Mak. 12:39-42 i 43-46; prim. I. S.). Dakle, molitva za pokojnike nije samo
mnogoboaki obiaj koji je Crkva tobo kopirala, nego je to sveljudski obiaj, a
Crkva ga je uvela na osnovu Svetog pisma i Svetoga predanja.
1

Ono to je ovaj pravoslavni bogoslov izostavio da nam saopti jeste da su ovi
starozavetni Jevreji iveli u vremenu nakon zavretka pisanja Starog zaveta (u
drugom veku pre Hrista) u doba velikog uticaja helenistike (grke) kulture i verovanja
na jevrejsku religiju. Ovi Jevreji svakako nisu mogli da pronau praktikovanje
molitava za mrtve u starozavetnim knjigama koje su pisali Boiji proroci, jer Stari
zavet ne poznaje takvo uenje. Nasuprot tome, grka religija je podrazumevala
nastavak egzistencije due nakon smrti i propisivala odreene obrede koje su ivi
trebali da sprovode radi njihove dobrobiti na onom svetu. Apokrifne knjige Starog i
Novog zaveta se upravo zato i nazivaju apokrifnim to se udaljavaju od boanske
istine. Kao to sam to napomenuo i u prvom poglavlju, apokrifna dela (npr. maloas od
g-dina Milina navedena 2. knj. Makavejima) opravdava i samoubistvo (2. Mak. 14:41-

1
Milin, Crkva i sekte, str. 253. Naglasak moj.
399
46), koje se naziva asnom stvari, potpuno nasuprot Boijoj Rei objavljenoj u
starozavetnom kanonu koja samoubistvo osuuje i kazuje da su nai dani u
Gospodnjim a ne u naim rukama (Psalam 31:15-16). Uostalom, i sam Milin priznaje
da je praktikovanje molitava za umrle sveljudski (dakle ipak neznaboaki) obiaj, te
da ga je Crkva uvela na osnovu Svetog pisma (tj. apokrifa koje Pravoslavna crkva,
podseamo se, naziva devterokanonskim tj. drugokanonskim a ne apokrifnim.
Razlog tome je to se slui i njihovim tekstovima radi oblikovanja svoje dogme), i
svetog predanja (tj. kasnije uvedenih verskih ideja koje su potekle od, na hrianstvo
nedovoljno obraenih, crkvenih otaca).
A koliko se uenje svetog predanja, koje potie iz kasnijih vekova, razlikuje od
onoga o emu su na poetku hrianske ere propovedali Hristos i apostoli, najbolje e
pokazati verovanje o postojanju nebeskih demonskih carinarnica.
Uenje o vazdunim mitarstvima
Ono to bi na samom poetku valjalo da napomenem jeste da se ovo uenje pojavilo
i u dogmu Pravoslavne crkve uvedeno nakon poslednjeg do sada odranog VII
Vaseljenskog sabora. Vladeta Jeroti u svom delu Staro i novo u hrianstvu kazuje
da je uenje o mitarstvima zapravo jo uvek nezvanino prihvaeno uenje a
verovatno iz razloga to ga nije potvrdio ni jedan Vaseljenski sabor.
1
U pravoslavnoj
literaturi se uglavnom kao dokaz za postojanje ovih nebeskih carinarnica navodi
sadraj sna prepodobnog Grigorija, uenika sv. Vasilija Novog, kojeg je usnio u H veku
posle Hrista. Pre nego to prouimo i sam sadraj sna na kome je utemeljeno uenje o
zagrobnom ivotu u jedinoj ... apostolskoj Crkvi, elim da odgovorim na pitanje: ta
su to zapravo mitarstva? Evo kako pravoslavni objanjavaju ovaj pojam:
Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze due umrlih ljudi ulazei ka
prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i trae od svake due carinu
ili otkup za grehe koje je poinila. Ta carina, taj otkup sastoji se u dobrim delima,
suprotnim uinjenom grehu. Naziv: mitarstva i mitari, pozajmljen je iz istorije
jevrejske. Kod Jevreja mitarstvima (tj. mitarima, prim. I. S.) su se nazivala lica,
odreena od Rimljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva
mogua sredstva, samo da bi to vie skupili dabina. Mitari su stojali kod naroitih
carinarnica, ili troarinskih stanica, i naplaivali za prenoenu robu troarinu. Te
troarinske stanice nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrianski pisci su
upotrebili i nazvali mitarstvima ona mesta u vazduhu izmeu zemlje i neba, na
kojima zli dusi zadravaju due pokojnika pri njihovom ulazu ka Prestolu
Gospodnjem, istrauju njihove grehe, starajui se da ih okrive za sve mogue grehe, i
na taj nain nizvedu u ad.
2


1
Govorei o nekim starim srpskim verovanjima o ivotu due posle smrti, Jeroti kazuje i sledee: Jovan ili
sveti Jovan kao da u ovim srpskim narodnim verovanjima ima funkciju prihvatanja dua, kao to to ini
kod starih Grka vrhovno boanstvo donjeg sveta. Moe li se ovo verovanje dovesti u vezu s verovanjem
koje je srpska pravoslavna crkva (nezvanino) usvojila: sa uenjem o mitarstvima?. Staro i novo
u hrianstvu, Beograd 2000. god. str. 18. Naglasak moj.
2
Traktat: Put due posle smrti o mitarstvima, iz itija Prepodobnog Vasilija Novog od Oca Justina
Popovia, Manastir elije 1995. god. Naglasak moj.
400
Kao to smo iz ovog objanjenja mogli da uoimo, uenje o mitarstvima zastupa
verovanja o dogaajima koji se odigravaju u zagrobnom ivotu ljudi, o kojima u Bibliji
ne nalazimo ni najmanji pomen. Nasuprot onome to ui Pismo, ovo verovanje se
zasniva na krajnje nebiblijskim postavkama, kao to su uenje o spasenju kroz dobra
dela i o demonima koji imaju vlast da duu hrianina preispituju nakon fizike smrti.
Kao potporu ovoj novotariji, pravoslavni uglavnom navode stihove iz poslanice
Efescima apostola Pavla 2:1-2 i 6:12. Evo kako glasi tekst iz knjige Posle smrti u
izdanju manastira Mileeve:
Sveto pismo (...) naziva vazduh: oblau zlih duhova. Jer na rat nije s krvlju i
telom, nego sa poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima
zlobe ispod neba, a knez je njihov knez vlasti vazdune; u kojima i vi nekad hodiste, po
veku sveta ovoga, po knezu vlasti vazdune.
1

Stihovi na koje je autor ove pravoslavne knjige pritom mislio, a koje sam adresirao
maloas, glase ovako:
Bog je Hristom oiveo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u
kojima ste nekada iveli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdunih sila, po duhu koji
sada dejstvuje u sinovima nepokornosti. (Ef. 2:1-2);
Jer naa borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv
vlasti, protiv vladara ovog mranog sveta, protiv zlih duhova na nebesima. (Ef. 6:12).
Kao to se iz navedenih Pavlovih izjava moe jasno uvideti (a jo jasnije za koji
trenutak kada budem citirao iri kontekst), apostol ovde uopte ne govori o zagrobnom
ivotu i prolasku due kroz mitarstva, ve nam stavlja do znanja da je oblast sotonskog
delovanja prostor u kome ive ljudska bia, a to je vazduni prostor (zemljina
atmosfera) kroz koji se, hodajui zemljom, ljudi kreu. A to dalje znai da je nama
hrianima sotona sa svojom demonskom vojskom veoma blizu, te da je stoga
neophodno da se naoruamo duhovnim orujem da bi smo uspeno vojevali u ratu za
spasenje zemaljskog stanovnitva, koje je neprosveeno evaneljem i samim tim jo
uvek pod izrazitom sotonskom vlau (2. Kor. 4:3-4; Dela ap. 26:17-18). Evo kako
zapravo glasi tekst iz posl. Efescima u njegovom irem kontekstu, iz koga saznajemo
pravu pouku koju je apostol hteo njime da saopti:
Uostalom jaajte u Gospodu i u sili njegove snage. Obucite se u sve oruje Boije,
da bi ste mogli odoleti avolskom lukavstvu. Jer naa borba nije protiv ljudi
od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mranog
sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oruje Boije, da biste
mogli da se oduprete u zli dan i da se odrite poto sve svrite. Stojte, dakle,
opasavi svoja bedra istinom, i obukavi oklop pravednosti, obujte noge pripravnou
na evanelje mira. Pri svem tom uzmite tit vere, kojim ete moi da pogasite sve
ognjene strele neastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni ma, koji je re
Boija.
2

Malopreanje navoenje samo jednog stiha, istrgnutog iz konteksta Pavlovog
kazivanja iz estog poglavlja ove poslanice, samo dokazuje svu nemo pravoslavnih
teologa da Biblijom dokau svoje pogrene svetopredanjske ideje kojima, naalost,
neuporedivo vie veruju nego samoj Boijoj Rei.

1
Posle smrti, manastir Mileeva, 1991. god. str. 48. Naglasak moj.
2
Efescima 6:10-17. Naglasak moj.
401
Prouimo sada detaljnije i sam sadraj sna prepodobnog Grigorija da bismo se jo
jedanput uverili koliko je njegova poruka daleka od Hristovog i apostolskog uenja o
zagrobnom ivotu.
San prepodobnog Grigorija
Veliki pravoslavni svetitelj iz X veka, prepodobni Vasilije Novi, imao je kod sebe
uenike Grigorija i Teodoru. Nakon njene smrti, Grigorije je eleo da sazna ta se
desilo sa Teodorinom duom, te je zamolio prep. Vasilija da se pomoli Bogu, ne bi li
mu On otkrio ono to ga je tako interesovalo.
Opis stanja due nakon smrti koje u sada navesti, a koji potie od blaene
Teodorine due, karakteristian je za srednji vek u kome je vladalo gotovo potpuno
duhovno mranjatvo uzrokovano nepoznavanjem Boije Rei i obimnom sotonskom
prevarantskom aktivnou:
Hristoenjiva monahinja i samopregorna poslunica svetog Vasilija Novog. Po
smrti javila se Grigoriju, ueniku sv. Vasilija Novog, i opisala mu svih dvadeset
mitarstava, kroz koja je dua njena prola posle razluenja od tela, dok nije pomou
molitava sv. Vasilija ula u veni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.
1

I vide Grigorije vienje u snu, i razgovara sa bl. Teodorom kao na javi:
Dete Grigorije, pita me o tako stranim stvarima, da me i seanje na njih privodi
u uas. Tada sam videla lica koje nikad nisam videla i ula rei, koje dotle nikad ne
uh. ta bih ti mogla jo rei? Strahote i uas, o kojima nikada nisam ni pomiljala
sreli su me tada radi mojih ravih dela; ali zbog molitve i pomoi opteg naega oca
Vasilija za mene je sve bilo lako. Kako da ti opiem tu telesnu muku, onaj strah i
pometnju koje trpi umirui?! Prestavi sebi gologa oveka baenog u vatru; ta muka
koju on osea bie slina tome, to ovek osea kad umire
2
. Kao to u vatri ovek
sagoreva i pretvara se u pepeo, tako i predsmrtne muke i gorki as razdvajanja due od
tela rui oveka /ovek vie ne postoji, ve dua/. Zaista, strana je smrt grenika
slinih meni, jer sam ja mnogo greila a dobrih dela mojih bee malo. Kad se priblii
kraj moga zemaljskog ivota i kad doe as razdvajanja due od tela videla sam mnogo
arapa, koji stajahu oko moga samrtnoga kreveta.
3
Njihova lica behu crna kao smola,
oi im behu kao razgoreli ugljen i ceo izgled njihov bee straan kao sama gejena
ognjena. im se pojavie oni podigoe nezamislivi um i krik. Jedni su se kezili kao

1
Traktat: Put due posle smrti, o mitarstvima, manastir elije, 1995. god.
2
Nasuprot ovoj izjavi blaene Teodore, stoje tvrenja anela i dua ve umrlih svetitelja koja su bila
izreena indijskom hrianinu Sundar Singu, a u kojima su oni tvrdili da je smrt potpuno bezbolna: Kao
to je ranije reeno, indijski hrianin Sundar Sing imao je vie duhovnih vizija i razgovora sa anelima i
duama svetitelja iz zagrobnog ivota. U tim vienjima i razgovorima bilo je rei i o smrti i zagrobnim
sudbama pravednih i grenih dua. Evo ta su mu oni otkrili o smrti: Smrt je slina snu. Nema nikakve
muke pri prelasku na ovu stranu (to jest u zagrobni ivot), osim u sluaju telesne bolesti i duevnih
stanja. Kao to umoran ovek biva savladan dubokim snom, tako dolazi smrtni san na oveka. Nekima
doe smrt tako iznenadno, da oni s tekom mukom mogu da shvate da su ostavili materijalni svet i uli u
svet duhova. . Marinkovi, Najbolji vaspita, str. 331. Naglasak moj.
3
Umesto sa arapima, sa kojima je sotonine demone uporedila blaena Teodora, neki pokajani razbojnik
koji je umro u vreme vizantijskog cara Mavrikija, opisao je spodobe koje su prile njegovoj dui posle
smrti kao nekakve crnce, koji su urlajui pobegli nakon aneoske intervencije i uznoenja razbojnikove
due u raj. Ep. Nikolaj, Ohridski prolog, 18. oktobar, rasuivanje, str. 761.
402
stoka i zverovi, drugi lajali kao psi, neki su zavijali kao vukovi, a neki roktahu kao
svinje. Kada ovim mukama bejah dovedena do potpune malaksalosti, videh da mi
prilaze u vidu divnih mladia dva svetla angela Boja, iju lepotu nije mogue opisati.
(...) Kad sam ih videla srce mi se ispuni radosti i ja veselo pogledah na njih. Pri
njihovoj pojavi crni arapi zadrhtae i odstupie malo podalje. Najzad doe i sama
smrt, riui kao lav i izgled njezin bee straan. Ona imae ljudski oveji lik, ali nije
imala nikakvog tela, ve bee sastavljena od samih golih kostiju. Sa sobom nosila je
razne sprave za muenje: maeve, strele, koplja, sikire, kose, srpove, udice, rogove,
testere dleta i mnoge druge meni nepoznate. Videi sve ovo moja bedna dua zadrhta
od straha. Tada sveti angeli rekoe: ta eka? Razrei tu duu od veza tela, razrei je
brzo i tiho, zato to ona nije mnogo optereena teinom grehova. Smrt mi prie blie,
uze neku sikiru i otsee mi noge potom ruke, zatim drugim spravama postepeno otsee
mi sve delove moga tela, odeljujui zglavak od zglavaka. Ja ve nisam imala ni noge, ni
ruke, celo telo moje bee omrtvelo tako da se ne mogoh vie ni maknuti. Zatim uzevi
neko orue smrt mi otsee glavu, posle ega ne mogoh ni da je krenem; za mene ona
bee potpuno tua. Najzad, smrt bee spremila u ai neki rastvor, podnese mi au
mojim ustima i nasilno me napoji onom tenou. Ova tenost bee tako gorka, da
moja dua nije mogla da podnese ovu gorinu, zadrhta i izlete iz tela kao nekom silom
izvuena. Svetli angeli uzee moju duu odmah na ruke. Okrenuvi se ja pogledah
natrag i videh svoje telo, ono je lealo mrtvo, neoseajno i nepokretno.
Kada dua izae iz tela ima ta i da vidi: eka je najmuniji put to se da zamisliti,
put kroz avolje sudove, /mitarstva/. Sve nae grehe avoli podiu na nas, da bi i duu
odvukli tamo gde su gresi. Tih sudova ima 20 na broju.
1

Ukratko reeno, sumirajui mnogo dui opis zagrobnog ivota blaene Teodore koji
je zapisan u itijima, ova hristoenjiva monahinja je saoptila Grigoriju 40-dnevni
put njene due kroz nebeske sotonske carinarnice, sve dok nije stigla u nebesko
carstvo. Mitarstva kroz koja je prolazila, sluila su za ispitivanje sledeih grehova: Na
prvom mitarstvu se ispituju gresi uinjeni govorom (prazni razgovori, smejanje,
huljenje, nepristojni uzvici, pevanje pesama itd). Na drugom mitarstvu se ispituje greh
lai, krivokletstva, neispunjavanja zaveta i zakletvi i slino. Tree mitarstvo slui za
ispitivanje ismejavanja, osuivanja i klevetanja blinjih, kao i ruganja i poniavanja.
etvrto mitarstvo nesitosti, ispituje se: objedenje, pijanstvo, bezvremeno i tajno
jedenje, presienje kao i sva ugaanja revu, za ovim Teodora se uputi na
Peto Mitarstvo lenjost, ovde se ispituju svi dani i asi provedeni u lenjosti i
nehatnosti, ispituju se oni koji badava jedu hleb, koji od tueg znoja ive, a nee sami
da se trude, dalje najamnici dobivaju platu a nebriljivo vre dunosti svoje. Za ovim
sledovalo je
esto Mitarstvo razbojnitvo i grabei javne i tajne, za tim
Sedmo Mitarstvo srebroljublja i tvrdienja.
Osmo Mitarstvo lihve zelenatva i kijaarstva, otimai tueg.
Deveto Mitarstvo nepravde, na kojem se ispituju sudije koji uvlae na sudove
pristrasnost ili mito, koji pravdaju krive a nevine osuuju. Za ovim se nalazi
Deseto Mitarstvo zavisti. Vie od ovog nalazi se

1
Sveti vladika Nikolaj Velimirovi, Da li dua postoji, Svetilo, str. 30-32. Naglasak moj.
403
Jedanajesto Mitarstvo gordosti, gde napeti duhovi s prezrenjem ispituju gordost
sujetu, visoko o sebi miljenje, preziranje, velianje, ne odavanje dovoljnog potovanja
roditeljima, duhovnim i graanskim vlastima.
Dvanajesto Mitarstvo gnjeva i jarosti.
Trinajesto Mitarstvo zlopamenja.
etrnajesto Mitarstvo ubijstva, na kojem se ispituje ne samo razbojnitva i ubistva,
nego svaki udar, uka i tua.
esnajesto Mitarstvo
1
vraanja, gde se ispituje aranje, bajanje, sastavljanje otrova.
Sedamnajesto mitarstvo bludno, na kojem se ispituje blud; greh lica koja nisu
vezana suprunitvom, sladoslasni pogledi, strasni zagrljaji i dodiri.
Osamnajesto Mitarstvo preljubno, na kojem se ispituju bludni gresi lica koja ive u
supruenstvu, a koja ne uvahu supruansku vernost.
Devetnajesto Mitarstvo sodomsko gde se ispituju svi neprirodni bludni gresi i
krvosmeenja.
Dvadeseto Mitarstvo jeresi, gde se ispituje nepravilno mudrovanje, sumnja u veru,
odstupanje od pravoslavne vere, huljenje na Boga i tome podobna sagreenja.
2

Kao to proizilazi iz upravo navedenog teksta, tj. kazivanja prepodobne Teodore o
njenom zagrobnom putovanju, oveku nita ne bi pomoglo to to bi na osnovu svojih
dobrih dela stigao i do devetnaestog (tj. dvadesetog) mitarstva. Ukoliko je za ivota
prestupio neko od utvrenih pravila koje propisuje Pravoslavna crkva i verovao
suprotno njenim kanonima (kao to je sluaj sa mnogim pravoslavnim Srbima
dananjice, koji veruju u npr. reinkarnaciju ili astrologiju), on bi bespogovorno bio
baen u pakao, i to na osnovu zasluga demona na pomenutom mitarstvu koji bi
razotkrio krivoverje koje je dua preminuloga nosila na sebi kao teret greha.
Ono to e nam na osnovu Svetog pisma postati vie nego oigledno, pravoslavno
uenje o mitarstvima u potpunosti negira vrednost Hristove otkupljujue smrti kao i
Njegovog vaskrsenja iz mrtvih. Boija Re, naime, kao to smo to utvrdili u drugom i
treem poglavlju ove knjige, vrsto naglaava da ljudi svoje spasenje pred Bogom
ostvaruju bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, jedino kroz veru u Isusa Hrista
Spasitelja, posredstvom koje bivaju roeni od Boga Svetim Duhom i postaju Boijom
decom:
Jer ste posredstvom vere blagodau spaseni, i to nije od vas, - Boiji je dar; ne od
dela, da se niko ne pohvali.
3

Meutim, i pored ovako jasne biblijske nauke, tekst svetog predanja iznosi tvrdnju
da, ne samo da se ovek spasava svojim sopstvenim dobrim delima, ve da ih svetitelji
imaju i odvie, te da ih (u obliku zlatnog novca) mogu da poklanjaju duama umrlih
radi otkupljivanja njihovih grehova na demonskim carinarnicama. Evo na koji je nain
hristoenjiva i samopregorna poslunica Teodora stigla do nebeskog carstva:

1
Autori knjige Posle smrti iz koje navodim ovaj tekst su oigledno preskoili Petnajesto Mitarstvo, i do
kraja navoenja svih mitarstava nisu ispravili tu svoju greku. Naime, u traktatu o mitarstvima u izdanju
manastira elije, iz koga sam i ranije citirao, stoji da je zapravo petnaesto mitarstvo (a ne esnaesto)
nadleno za ispitivanje aranja, bajanja, trovanja i prizivanja avola. Isto tako, esnaesto (a ne
sedamnaesto) slui za ispitivanje bluda; sedamnaesto (a ne...) za preljubu; osamnaesto (a ne...) za
sodomiju; dok je devetnaesto (a ne...) zadueno za jeres. Na dvadesetom mitarstvu ispituju se gresi
nemilosra i tvrdoe srca.
2
Posle smrti, manastir Mileeva 1991. god. str. 47-48. Naglasak moj.
3
Efescima 2:8-9. Naglasak moj.
404
Kad sam se pribliila kraju moga ivota, ugledala sam mnogo crnih duhova, koji su
opkolili moju postelju. (...) Oni pripravljahu hartije i razvijahu spise na kojima behu
napisana sva moja zla dela, kao da oekivahu samoga sudiju, koji trebae da doe.
Nevoljna moja dua bee obuzeta velikim strahom i trepetom. I ne samo da me je
morila gorina smrti, nego i grozni izgled i jarost stranih demona, behu za mene kao
druga jo gora smrt. Kad bejah sasvim iznemogla, uvideh dva svetla angela Boija u
vidu mladia neiskazane krasote, gde iahu meni. (...) Sveti Angeli poee traiti moja
dobra dela, i po blagodeti Gospoda, naoe ih. Oni sabirahu sve to god dobroga
pomou Boijom uinih, i pripravljahu, da poloe na terazijska merila protiv zlih
dela mojih. Demoni videi to, krgutahu na mene zubima, jer htedoe odmah da me
istrgnu iz ruku angelskih i da me izvedu na dno adova. U taj as javi se neoekivano
prepodobni na otac Vasilije, i ree svetim angelima: - Angeli Boiji! ta je dua mnogo
posluila meni za moje starosti. Ja sam se molio Bogu za nju, i Bog ju je meni darovao.
S tim reima izvadi iz nedara punu kesicu ista zlata i dade angelima rekavi: Kad
budete prelazili vazduna Mitarstva, i lukavi dusi ponu ispitivati duu, ovim je
iskupljujte, iz njenih dugova. Ja sam bogat blagodau Bojom, sabrao sam veliko
skrovite mojim znojem i trudima, i poklanjam ovu kesicu dui koja mi je
posluila. Rekavi to on ode.
1

Kao to uoavamo, i u onom, duhovnom svetu, postoje podmiivanja carinika na
carinarnicama kao to je to sluaj i u ovom zemaljskom. Demoni primaju zlato iz ruku
anela da bi propustili u raj duu koja inae, po svojim sopstvenim zaslugama, tamo
ne bi sama mogla da stigne. Naravno, ni na jednom jedinom mestu se ne spominje krv
Isusa Hrista koja isti grehe pokajnika ali se zato spominje iskupljivanje grehova
(ovde nazvanih dugovima) novcem. Evo ta nam o onom pravom i jedinom pratanju i
iskupljivanju greha pred Bogom saoptava Re Boija:
Znajui da od svog sujetnog ivota, koji vam je od vaih otaca predan, niste
iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju
Hrista kao nevinog i istog jagnjeta, koji je pre postanka sveta bio predodreen.
2

...krv Sina njegova Isusa Hrista isti nas od svakoga greha. (...) Ako
ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan da nam oprosti grehe i oisti nas od
svake nepravednosti.
3

Ukoliko pak, sa druge strane, ovo svetiteljevo zlato razumemo drugaije, kao da
ono simbolizuje svetiteljeva dobra dela, stvar ostaje nepromenjena. Sveti Vasilije je
izrekao tvrdnju da je sabrao veliko skrovite (blaga) svojim znojem i trudom, pa ne
samo da poseduje dovoljno dobrih dela da bi se sam spasio, ve moe onaj viak da
deli i drugima. Apostol Pavle u Efescima 2:9 podvlai: ne od dela, da se niko ne
pohvali, no oigledno je da se sv. Vasilije uprkos Pismu, upravo hvali svojim trudom
i zaslugama. U Bibliji ni na jednom mestu ne moemo da naemo izjave slugu
Svevinjeg, koji su pred Njime mogli da se pohvale bilo kakvim zaslugama ili
sopstvenom dobrotom. Nasuprot ovakvim idejama, oni su dolazili do jake spoznaje
svoga nesavrenstva, iako su bili vrsni bogosluitelji. Tako, prorok Isaija je mogao da
kae:

1
Posle smrti, str. 46-47. Naglasak moj.
2
1. Petrova 1:18-20. Naglasak moj.
3
1. Jovanova 1:7, 9. Naglasak moj.
405
I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam ovjek neistijeh usana, i ivim usred
naroda neistijeh usana, jer Cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim oima.
1

Poistoveujui sebe sa grenim Izrailjcima u ijem je okruenju iveo, ovaj sveti
prorok je rekao:
Ali svi bijasmo kao neisto to, i sva naa pravda kao neista haljina; zato
otpadosmo svi kao list, i bezakonja naa kao vjetar odnesoe nas.
2

Na isti nain, veoma ponizno, molio se neto kasnije i veliki Boiji ugodnik, prorok
Danilo:
I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovijedajui se rekoh: o Gospode, Boe
veliki i strani (...) Zgrijeismo i zlo inismo i bismo bezboni, i odmetnusmo se i
odstupismo od zapovijesti tvojih i od zakona tvojih. (...) U tebe je, Gospode, pravda a
u nas sram na licu.
3

Potpuno u skladu sa primerima koje su ostavili ovi starozavetni pravednici, i
apostol Pavle je mogao da za sebe izjavi:
Istinita je re i dostojna da je svi prime: Hristos Isus doe na svet da spase
grenike od kojih sam prvi ja.
4

A evo i jo jednog veoma jasnog odgovora ovog apostola na tvrdnje svetog predanja
o spasenju kroz sopstvenu dobrotu i pravednost:
A kad se pokaza dobrota i ovekoljublje Boga, Spasitelja naega, spasao nas je
ne na osnovu dela koja smo mi uinili u pravednosti, nego po svojoj milosti
banjom koja preporaa i obnavlja Duhom Svetim koga bogato izli na nas posredstvom
Isusa Hrista, Spasitelja naega, da opravdani njegovom blagodau postanemo
naslednici venoga ivota kao to se nadamo.
5

Iako Pismo vie nego jasno svedoi da se ljudi spasavaju Boijom dobrotom, a ne
svojom sopstvenom, zlato koje je anelima svetitelj predao je vrlo korisno posluilo za
iskupljivanje greha prepodobne Teodore. Evo ta se zapravo zbivalo na pojedinim
mitarstvima:
Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoe nas najpre vazduni dusi prvog
mitarstva. Na prvom mitarstvu se istrauju gresi, uinjeni reima ljudskim, reima
praznim, besmislenim, runim, nepromiljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I
avoli iznee knjige (...) I ja se priseah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiena
utala, i ujedno drhtala od straha, sveti Aneli koji su me vodili iznee nasuprot tim
mojim gresima neto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopunie od
dara prepodobnog Vasilija, oca mog, te me otkupie, i mi krenusmo dalje.
I pribliismo se drugom mitarstvu, mitarstvu za la. (...) Ali sveti Aneli istavie
protiv tih mojih grehova neto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadie darom oca
mog, i tako me otkupie. I mi nesmetano krenusmo dalje.
Zatim stigosmo do treeg mitarstva, koje se zove mitarstvo za osuivanje i klevetu.
(...) No i tu me sveti Aneli otkupie darom prepodobnog Vasilija, pa
krenusmo navie.

1
Isaija 6:5. Naglasak moj.
2
Isaija 64:6. Naglasak moj.
3
Knjiga proroka Danila 9:4-5, 7. Naglasak moj.
4
1. Timoteju 1:15. Naglasak moj.
5
Titu 3:4-7. Naglasak moj.
406
I doosmo do etvrtog mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougaanje (...) A ja
drhtah, videi sebe tako okrivljenu, i nemajui ime da se branim. No sveti Aneli,
uzevi koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupie me. (...)
Tako razgovarajui stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. (...) I mene
mnogo tamo ispitivahu, i ne bi se mogla osloboditi duga zbog grehova te vrste, da
moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. (...)
Tako razgovarajui stigosmo do esnaestog mitarstva, mitarstva za blud. (...) I onda
iznesoe zapisana bludna dela moja, i izobliavahu me, pokazujui lica sa kojima sam
greila u mladosti svojoj, i vreme kad sam greila danju i nou, i mesta na kojima sam
greh poinila. (...) I poloie sveti Aneli mnogo od mojih dela, no mnogo vie od
dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. Onda
produismo put.
Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. (...) Na tom
mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dunik, i bejah izobliena kao preljubnica, i pogani
dusi i nemilosrdni islednici ve behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anela i svedu na
dno pakla. Ali se sveti Aneli mnogo prepirae s njima, i iznee na sredinu sve moje
potonje trudove i podvige, i jedva me otkupie, ne toliko mojim dobrim delima
koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzee i na
terazije poloie, i tako moja bezakonja nadmerie. Onda me uzee, i mi nastavismo
put. (...)
Ali nas onda sretoe pakosni dusi poslednjeg dvadesetog mitarstva za nemilosre i
tvrdou srca. (...) No mi, blagou Hristovom, proosmo i to mitarstvo bez muke, uz
pomo molitava prepodobnog Vasilija, koji im od svojih dobrih dela podari
mnogo za moje iskupljenje.
1

Ovakvo svekoliko pomaganje Teodorinoj dui, od strane svetog Vasilija novcem iz
njegove kesice, uinilo je da aneli koji su je vodili dou do sledeeg zakljuka:
Putujui tako sveti Aneli govorahu meu sobom: Vaistinu veliku pomo ova dua
ima od ugodnika Boijeg Vasilija. Da joj njegovi podvizi i molitve ne pomau, ona bi
mnogo propatila prolazei vazduna mitarstva. (...) No i ti (aneli se sada obraaju
Teodorinoj dui; prim. I. S.) ne bi mogla proi mitarstva, da te ne otkupljuje dar
prepodobnog Vasilija.
2

Ono to naravno zauuje jeste istina koju su aneli uvideli a koja glasi da ak ni
ova hristoenjiva i samopregorna poslunica ne bi mogla, zbog svoje grenosti, da
ue u nebo da nije bilo pomoi od strane ivih (Sv. Vasilije je za vreme Teodorinog
putovanja po mitarstvima jo uvek bio iv na zemlji i molio se za njenu duu, a tu su i
njegova dobra dela koja su njoj pridodavana i pripisivana). Postavlja se pitanje kako e
u nebo da uu mnogi drugi pravoslavni koji ni izbliza nisu tako hristoenjivi kao
pomenuta monahinja, niti su pak za ivota bili sluge kakvog duhovnog starca koji bi
mogao da im pomogne zlatom iz svoga skrovita? A ono to je iznad svega udno
jeste i uenje Istone crkve o tome da se i sama Presveta Majka Boija i te kako
bojala svoje smrti, tj. prolaska kroz vazduna mitarstva:
Drugo, mi saznajemo, kako se ona u molitvi svojoj za to skoriji ishod iz ovog
ivota molila, da dua njena, pri odluenju od tela, ne vidi knjaza tame i njegova
strailita, i da skrivena od oblasti tamne ne sretne se sa satanskom silom. Vidi, kako

1
Traktat: Put due posle smrti, o mitarstvima, manastir elije 1995. god.
2
Isto.
407
je strano dui proi kroz mitarstva! Kad je se tako molila Ona, koja je rodila
Razoritelja Ada, i koja i sama ima ustraavajuu silu nad demonima, ta je onda ostalo
za nas?
1

Radi podseanja na uenje pravoslavnih o presvetoj Bogorodici, navodim pouku
starca Kleope koja jasno istie uzvienost Marije nad vascelom tvorevinom:
Znate li ko je Majka Gospodnja? Carica Heruvima, Carica cele tvorevine, kelija
ovaploenja Gospodnjeg, dveri svetlosti, dver ivota, zatvorene dveri kroz koga niko ne
proe osim Gospoda naeg Isusa Hrista. Ona je uperena lestvica ka nebesima,
boansko kandilo i hram Presvetog Duha. Majka Gospodnja je nevesta Oeva, majka
Logosa (rijei) i crkva Boanskoga Duha.
2

Vladika Nikolaj se, dakle, sa pravom pita: ako je Majka Boija, koja poseduje tako
veliku vlast u svemiru, imala strah od demona sa kojima je trebala da se sretne nakon
smrti, emu onda treba da se nadaju obini smrtnici?
Na osnovu svega do sada reenog, jasno je da pravoslavna dogma o spasenju kroz
dobra dela i religijske podvige ne samo da ne da mira i sigurnosti ivima u to da li e
na kraju biti prihvaeni od Boga ili nee, ve i mrtve ostavlja na milost i nemilost
krvoednih demona koje proglaava gospodarima (nepostojeih) nebeskih
carinarnica sa jedne, i nesavesnim ljudima koji bi trebali da se mole za duu
pokojnika, sa druge strane. Koliko se ovo uenje odista razlikuje od velianstvene
nauke koju je Hristos propovedao, po kojoj svaki nanovoroeni vernik poseduje
apsolutnu sigurnost svoga spasenja i pripada Gospodu i za ivota kao i nakon smrti,
valjda je sada svakome jasno.
3
No ipak, pogreili bismo ukoliko bi zavrili prouavanje
ove teme ne spominjui jo jednu, veoma vanu, zanimljivost. Naime, kao to to kod
pravoslavnih esto biva, kada nema biblijskih dokaza kojim bi se potkrepile odreene
doktrine, onda se pribegava citiranju uenja svetih otaca ili pak apokrifnih knjiga. Evo
kako glasi deo teksta iz itija prep. Vasilija Novog, a u kojem se kazuje da Sveto pismo
nauava o oprotenju grehova kroz davanje milostinje siromanima:
Ali ljudi, zaneti zemaljskim nitarijama, ne mare za to, i smatrajui da je uivanje
svakodnevno najedanje i pijenje, jedu svakog dana nesito i piju bez straha Boijeg.
Njima je stomak umesto Boga, ne pomiljaju na budui ivot, niti se opominju Svetog
Pisma koje govori: Teko vama siti sad, jer ete ogladneti; teko vama koji se napijate
sad, jer ete oedneti! (Lk. 6, 25). I oni smatraju da je Sveto Pismo bajka, i ive
bezbrino i razuzdano, piruju i vesele se svaki dan, kao onaj evanelski bogata. No oni
meu njima, koji su milostivi i milosrdni, i ine dobra nitima i ubogima i
nevoljnima, ti lako dobijaju od Boga oprotaj grehova svojih i prolaze mitarstva bez
muke, radi milostinje svoje, jer Sveto Pismo kae: milostinja izbavlja od smrti, i
oiava svaki greh: oni koji ine milostinju i pravdu, ispunie se ivota (Tovit. 12,
9). Oni pak koji se ne staraju da milostinjama oiste grehe svoje, ne mogu izbei ova
ispitivanja. Njih dograbljuju tamnoliki knezovi mitarstva.
4

Dakle, pored zagovaranja potpuno nebiblijske doktrine o dobijanju oprotenja
grehova kroz davanje milostinje (opet spasenje po zaslugama!), o emu Biblija u
svojim kanonskim knjigama govori sasvim suprotno, ava Justin je i starozavetnu

1
Ohridski prolog, 15. avgust, rasuivanje, str. 583. Naglasak moj.
2
Sveti knez Lazar, Prizren 1999. god. br. 1 [25], str. 146.
3
Videti jo jedanput stihove: Jn. 3:16, 36; 11:25-26; Rim. 8:31-39, 14:7-8; 1. Jov. 5:11-13.
4
Traktat: Put due posle smrti, o mitarstvima, manastir elije 1995. god. Naglasak moj.
408
apokrifnu knjigu Tobije (Tovit) proglasio Svetim pismom. Ova knjiga je nastala u IV ili
III veku pre Hrista i opisuje dogaaje (?) koji su se odigrali u okviru jedne porodice
Jevreja koja je ivela u rasejanju nakon propasti severnog Izrailjskog carstva u VIII
veku stare ere. Rei koje citira ava Justin, verovali ili ne, u izvornom tekstu izgovara
sam aneo Gospodnji po imenu Rafael (inae u Bibliji nepoznat). Prema onome to ui
Boija Re, oigledno je da ovaj aneo, koji saoptava pouku potpuno suprotnu
Gospodnjoj nauci, pripada istoj onoj legiji bestelesnih duhova koji su se javili i
Grigoriju u snu (kao i mnogo ranije Saulu), saoptivi mu kazanije o vazdunim
mitarstvima kojima oni, navodno, gospodare i na njima sude preminulim Hristovim
vernicima. Apostol Pavle jasno upozorava hriane da nisu sve objave koje stiu sa
one strane poreklom boanske:
I nije udo; jer i sam satana uzima vid svetlog anela.
1

Gospod Isus Hristos i apostoli nikada nisu citirali niti ukazivali na pouke iz
Tobijine knjige, koja uostalom, u davna vremena, nije ni bila uvrtena u kanon
starozavetnih jevrejskih knjiga (nije se itala u sinagogama)
2
to nam jasno ukazuje
na to da njene duhovne poruke nisu smatrane verodostojnim i bogonadahnutim.
Dokaze koji govore u prilog mojoj tvrdnji da uenje o zagrobnoj sudbini ljudi, koje
se bazira na dogmi o spasenju kroz dobra dela, potie (poput gotovo i svega ostalog u
uenju Istone crkve) od neastivih prevarljivih duhova a ne od Boijih svetih anela,
dokazau i u daljem nastavku ovog poglavlja.
Parastosi (pomeni za mrtve)
U okviru kulta umrlih, u Pravoslavlju su ustanovljeni i pomeni za mrtve zvani
parastosi, u narodu poznatiji kao dae. Ovi pomeni za mrtve, kao to se da i
pretpostaviti, takoe nisu utemeljeni na uenju Svetog pisma ve se u potpunosti
zasnivaju na predanju koje je u ovom sluaju, uzgred budi reeno, svoje poreklo
dovelo iz grkog mnogoboakog kulta. Evo ta pravoslavni kazuju o vanosti
odravanja parastosa:
Druga vremena posveena iskljuivo molitvi za pokoj dua upokojenih hriana
jesu p a r a s t o s i, koji se prireuju obino u trei, deveti, etrdeseti dan po
smrti, o polugodinjici preminulih. (...) U narodu su parastosi poznati kao dae.
Prireuju se tano u odreeno vreme za parastos. Na to se naroito pazi. Ne sme da se
prekorai ni jedan dan. To naroito vai za dau o etrdesetodnevnom parastosu, jer se
toga dana, po predanju nae Svete Crkve, u carstvu Bojem vri poseban sud nad
duom upokojenoga, kada dua dobija privremenu nagradu ili kaznu, shodno veri i
delima njenim kao i molitvama nae Sv. Crkve i naim prinosima za njeno spasenje od
vene osude. To na narod zna. Zato se etrdesetodnevni parastos daje tano
etrdesetog dana od smrti pokojnika ili koji dan ranije no, nikako kasnije.
3

Dakle, prema uenju Istone crkve, trei, deveti i etrdeseti dan nakon smrti su
veoma vani za duu upokojenog hrianina! Radi to boljeg spoznanja pravoslavnog
verovanja o ishodu due i njenoj sudbini nakon telesne smrti (pored onog to smo ve

1
2. Korinanima 11:14.
2
Vidi u: Biblija Kranske sadanjosti, Zagreb, (rimokatoliki prevod) iz 1983. god, uvodi i napomene
Stari zavjet, povijesne knjige, str. 1194.
3
Veronauka u kui, Beograd 1991. god. str. 98-99. Naglasak moj.
409
prouili o vazdunim mitarstvima), naveu podui tekst koji o tome govori, a koji
potie iz spisa sv. Makarija Aleksandrijskog, koji je iveo u IV veku posle Hrista. U
tekstu je opisan odgovor koga je sv. Makarije dobio od anela Boijeg, a u vezi vanosti
svetootakog predanja o pomenima za mrtve treeg, devetog i etrdesetog dana po
smrti:
Jednom Sveti Makarije Aleksandrijski upita Anele koji su ga pratili po pustinji:
Poto je od Svetih Otaca predato da se u Crkvi vri prinos Bogu za preminulog u trei,
deveti i etrdeseti dan, kakva onda od toga biva korist po duu pokojnika? Aneo
odgovori: Bog nije dopustio da ita nepotrebno i nekorisno biva u Njegovoj Crkvi. Jer
kada u trei dan biva u Crkvi prinos, onda dua umrloga dobija od uvajueg je Anela
olakanje u tuzi koju ona osea zbog razluenja sa telom; dobija zato to je za nju
izvreno u Crkvi Boijoj slavoslovlje i prinos, te se u njoj raa blaga nada. Jer u toku
dva dana se dozvoljava da zajedno sa Anelima koji se nalaze pored nje hoda po zemlji
gde hoe. Otuda dua koja ljubi telo (teloljubiva dua) luta ponekad oko kue u kojoj se
rastala sa telom, ponekad oko groba u kome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana
kao ptica traei sebi gnezdo. Dobrodeteljna pak dua hoda po onim mestima na
kojima je obino tvorila pravdu. U trei dan Onaj koji je vaskrsao iz mrtvih nareuje da
se svaka hrianska dua, po ugledu na Njegovo vaskrsenje, uznese na nebesa radi
poklonjenja Bogu svih. Stoga Crkva ima dobar obiaj vriti u trei dan prinos i
molitvu za duu. Posle poklonjenja Bogu, Bog nareuje da se pokau dui razna i
prijatna naselja Svetih i lepota Raja. Sve to razgleda dua est dana, divei se i
proslavljajui Tvorca svega, Boga. A posmatrajui sve to, ona se izmenjuje i zaboravlja
tugu koju je imala boravei u telu. Ali ako je kriva za grehe ona, pri posmatranju
blagoslova Svetih, poinje tugovati i ukoravati sebe, govorei: Teko meni! koliko sam
se onitavila (otatinila) u tom svetu! Zanevi se zadovoljavanjem pouda, ja sam vei
deo ivota provela u bezbrinosti, i nisam posluila Bogu kako treba, da bih se i ja
mogla udostojiti ove blagodati i slave. Teko meni kukavnoj... A posle razgledanja u
toku est dana svih radosti Pravednika, Aneli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu.
Stoga, dobro ini Crkva, vrei u deveti dan slube i prinos za usopeg. Posle drugog
poklonjenja, Vladika (Gospod) svih nareuje odvesti duu u pakao i pokazati joj sva
tamonja mesta muenja, razna odeljenja pakla, i raznovrsna muenja neestivih, u
kojima nahodei se due grenika neprestano kukaju i krguu zubima. Po ovim
raznim mestima muka dua se nosi trideset dana, drui, da i sama ne bude osuena
na zatvor u njima. U etrdeseti dan dua se opet uznosi na poklonjenje Bogu; i tada ve
Sudija odreuje dui mesto koje odgovara njoj prema njenim delima. Stoga Crkva
postupa pravilno, inei u etrdeseti dan pomen za preminule.
1

Ono to iz navedenog teksta moemo da nauimo ne samo da se protivi biblijskom
izvetaju o zagrobnoj sudbini ljudi, ve se, ini se, ne slae ni sa uenjem o vazdunim
mitarstvima o kojima smo govorili maloas. Naime, prema svemu ranije pomenutom,
krtena dua nakon smrti nedeljama putuje prema raju zemljinom atmosferom u kojoj
su smetene demonske carinarnice, bez pomena bilo kakvih poklonjenja u trei i deveti
dan pred Boijim prestolom. Sada, sa druge strane, iz aneoskog otkrivenja koga se
udostojio da primi sveti Makarije, saznajemo da dua dva dana moe da luta slobodno
po zemlji, potom je aneli est dana provode kroz raj a potom itavih trideset kroz

1
Traktat: Put due posle smrti, o mitarstvima, (Re o ishodu due pravednih i grenih), manastir elije
1995. god. Naglasak moj.
410
pakao, dok se pri svemu tome mitarstva uopte ne pominju! Ono to bismo, naravno,
trebali da znamo jeste da ovo uenje koje saznajemo od sv. Makarija, a koje je on dobio
od anela (kao odgovor na pitanje o svrsishodnosti obiaja pomena za mrtve u trei,
deveti i etrdeseti dan po smrti), potie iz IV veka a ono o mitarstvima iz H veka posle
Hrista. Shodno tome, sv. Makarije nije ni mogao da pie o mitarstvima kada o njima
nita nije znao, jer je to uenje uvedeno u pravoslavno verovanje tek est vekova nakon
njegove smrti. Ono to je, dakle, njega interesovalo jeste zbog ega se pomeni za mrtve
odravaju ba tim, maloas pomenutim danima. Kakav je bio aneoski odgovor ve
smo videli. Meutim, ukoliko ovakvo saoptenje vie sile zanemarimo, i odgovor
potraimo u realnijim, zemaljskim (istorijskim) izvorima, doi emo do sasvim
drugaijih podataka. Najpre emo se podsetiti izjave ruskog pravoslavnog bogoslova,
protojereja Aleksandra memana, koju smo naveli i u poglavlju o Boiu (poglavlje br.
7), a koja glasi ovako:
Glavni metod kojim se Crkva sluila da bi neznaboca preobratila u hrianstvo
bio je metod sublimisanja i preobraavanja samih paganskih verovanja:
Crkva je preiavala neke paganske obiaje i ispunjavala ih hrianskim
smislom i sadrajem.
1

Proitaemo sada kakvi su i iji to paganski obiaji bili preobraeni i ispunjeni
hrianskim smislom. Odgovor na ovo pitanje nam daje pravoslavni istoriar Jevsevije
Popovi:
Isto tako i obiaj bee, drati bogosluenje za due umrlih (zadunice) sa
prinaanjem evharistine rtve, ako je mogue bilo u blizini groba, i gozbe ljubavi za
due umrlih (agape za due, dae), naroito treeg, sedmog ili devetog, tridesetog ili
etrdesetog dana, i osobito na godinjicu smrti ili pogreba; pri emu su sedmi,
trideseti i godinji dan izabrani kao krajnji termini sedmice, meseca i godine posle
smrti ili pogreba, a trei, deveti i etrdeseti dan izabrani su moda sa obzirom na to,
to je Hristos treeg dana uskrsao iz mrtvih, etrdesetog dana posle toga se uzneo na
nebo, a deveti dan je triput trei, potencirano trei dan; no ve i neznaboaki
Grci su prinosili rtve za svoje mrtve treeg, devetog i tridesetog dana i na
godinjici smrti.
2

Prethodne navode, o tome da su hriani drali obiaje koji su posedovali
zauujuu slinost sa onim paganskim, potvruje i A. G. Hamman u svojoj knjizi
Rim i prvi hriani:
Kao i njihovi zemljaci, vernici u Grkoj slave karmine treeg, devetog i
etrdesetog dana posle smrti. U Rimu se pogrebni obredi zavravaju devetog
dana posle gozbe na koju se okupe roaci i prijatelji. (...) Kao o pagani, hriani
prireuju gozbe u ast pokojnika, koje se zovu refrigeria (okrepljenje).
3

Poto smo saznali da su i obiaji neznaboakih Grka propisivali pomen za due
umrlih u trei, deveti i etrdeseti dan nakon smrti, nije li mnogo loginije pretpostaviti
da je i ovaj obiaj od strane Crkve prihvaen tako to mu je pridodano hriansko
znaenje, nego verovati u njegovo boansko ustrojstvo koje su, tobo, aneli obznanili
sv. Makariju? Jasno je, naime, da uenje o ovakvim pomenima nigde u Bibliji ne

1
Boi, spec. dodatak listu Danas, januar 2002. god. str. 6. Naglasak moj. Tekst iz knjige A. memana:
Tajne praznika.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 437. Naglasak moj.
3
Rim i prvi hriani, Beograd 1998. god. str. 178. Naglasak moj.
411
moemo da pronaemo, pa ak ni u najmanjim tragovima! A ono to je oigledno jeste
i to da se predanje o posebnom znaaju etrdesetog dana zagrobnog ivota po duu
pokojnika sauvalo i dalje kroz vekove (nakon hristijaniziranja tog paganskog
verovanja), tako da je bilo prisutno u verovanju srednjevekovne crkve i u vreme sv.
Vasilija Novog i njegovih uenika. Zato je i dua prep. Teodore, nakon to je prola
kroz sva mitarstva, a potom bila provedena i kroz paklene rejone, mogla da saopti
Grigoriju u snu da je bila upokojena u raju etrdesetog dana po smrti u vreme kada
je sv. Vasilije za nju vrio pomen na zemlji.
1

No, da asimilacija neznaboakih obiaja od strane nekih hrianskih crkava i
pokreta i njihovo oblaenje u hriansko ruho (zarad preobraanja pagana) nije bio
samo drevni obiaj, ve da se odvija i danas, dokazae nam i sledei navod iz dela koje
je priredio Roman Miz:
Stanovnitvo celog niza zemalja Centralne Afrike, koje je na poetku XX veka bilo
monolitno politeistiko, sada ispoveda hrianstvo ili pripada takozvanim novim
afrikim pokretima sinkretistikim tvorevinama koje uspeno povezuju elemente
hrianstva s tradicionalnim plemenskim religijama. U Kini ak vrlo povrne i
nedovoljne statistike svedoe o prisutnosti desetaka miliona hriana. Nastavlja se
porast zainteresovanosti za hrianstvo u zemljama Severno Istone Azije. Nasuprot
tome hrianski bastioni u Evropi na kraju stolea ne izgledaju nimalo nepobedivi.
(...) Deevropeizacija hrianstva je ne samo geografski proces ve i, moda ak i u
veoj meri sociokulturni. (...) Ne radi se samo o obrednoj specifinosti, sakralnoj
arhitekturi, bogotovnim razlikama, ve i o doktrinalnim pitanjima koja zadiru u
samu sutinu hrianske verske nauke. Recimo, u Japanu je katolika misa ve
poprimila praksu da se za pokojne slui na prvu, treu, sedmu, trinaestu i trideset
treu godinjicu smrti upravo tako kako je to u budizmu.
2

U skladu sa maloas spoznatom injenicom o tome da ni mitarstva a ni poklonjenja
pred Bogom od strane due u trei, deveti i etrdeseti dan po smrti osobe zapravo ne
postoje, te da su crkveni pomeni u ove dane u potpunosti bespotrebni, u poslednjoj
celini ovog poglavlja emo se pozabaviti pregledom jo nekih veoma interesantnih
vienja, snova i posmrtnih iskustava pravoslavnih vernika. Njihovim iitavanjem i
razmatranjem staviemo taku na tvrdnju koju sam izneo jo na samom poetku
poglavlja, a koja glasi da je uenje Istone crkve o zagrobnom ivotu u potpunosti
nebiblijsko (ili, jo bolje reeno: protivbiblijsko).

1
Evo kako glasi ovaj tekst u celini: Zatim me izvedoe otuda (iz pakla; prim. I. S.) i dovedoe u ovu obitelj
prepodobnog oca naeg Vasilija, koju vidi, i upokojie me ovde, rekavi mi: Sada prepodobni Vasilije vri
pomen za tebe. I meni bi jasno, da sam u ovo mesto dola za etrdeset dana po razluenju mom od tela.
(...) U etrdeseti dan po razluenju due od tela, po uenju crkve, zavrava se hoenje due po
mitarstvima, izrie joj se vremenski sud, privremena presuda, posle ega se ona nastanjuje ili u mestu
veselja, ili u mestu muenja, gde i boravi do Drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konanog Suda sina
Bojeg nad ljudima. Traktat: Put due posle smrti, o mitarstvima, manastir elije 1995. god. Naglasak
moj.
2
Roman Miz, Hrianstvo na pragu treeg milenijuma, Novi Sad, 2000. god. str. 17-18. Naglasak moj.
412
Ostala vienja i snovienja
Svi primeri koje u navesti u daljem tekstu zasnivaju se iskljuivo na snovima,
vizijama (vienjima) i drugim otkrivenjima koje su dobili pravoslavni vernici (kako
svetitelji monasi, tako i mirjani (svetovni ljudi). Sva ova otkrivenja spadaju, zajedno
sa uenjem svetih otaca, odlukama Vaseljenskih sabora i ostalim pravilima za verski
ivot, u takozvano sveto predanje (barem prema reima sv. vladike Nikolaja koje sam
naveo u prvom poglavlju ove knjige). U prilog svih njih se ne moe navesti niti jedan
tekst iz Svetoga pisma. Sa druge strane, vrlo emo lako prepoznati da su mnoga
kazivanja upravo krajnje suprotstavljena onome to je u Pismu objavljeno.
Aneoske greke i usmrivanje pogrenih osoba
Prema verovanju pravoslavnih, tokom itave istorije hrianske Crkve deavale su
se neke stvari koje su zaista zauujue. Radi se o tome da su aneoska bia ispoljavala
svoje nesavrenstvo i nepotpuno razumevanje Gospodnjih zapovesti, te su neretko bili
u prilici da ispravljaju posledice svojih sagreenja. Evo nekoliko pripovesti u iju nas
boansku istinitost eli da ubedi vladika Nikolaj Velimirovi, a koje govore o iskustvu
vernika koji su grekama anela bili usmreni:
Godine 1910, u okolini Poarevca odigrao se znamenit dogaaj, koji svedoi o
postojanju due. Tamo ima selo u okolini, Mali Crni, i selo zvano Kula. U leto te, 1910.
godine, bolovao je u Malom Crniu ovek po imenu Stevan. Bolovao i umro. Mrtav bio
24 sata, i poneli su da ga sahrane. Raka je bila iskopana. Pratnja je bila velika. ene su
kukale, po obiaju. Kad su doli blizu groblja, nailazei pored neke ograde, mrtav
Stevan se potrese, kao da je iv. Prisutni se poplaie i razbegoe. Stevan ustane sa
nosila i vrati se svojoj kui. Pitali su ga ta je sa njim bilo, i da li je zaista bio umro. I
Stevan je objasnio:
Da je zaista bio umro; da je njegova dua ila po onome svetu; da je stigao na jedno
mesto gde mu je zabranjen prolaz; da je uo nekog stareinu kako kae: Nije Stevan
iz Crnia, nego Stevan iz Kule. I moja se dua vratila i stigla moje telo pre ulaska u
groblje.
1

U vlakom selu Magarevu kod Bitolja, nalazi se omanji ovek, po imenu Kosta, oko
60 godina. Kad mu je bilo oko 30 godina, bio je bolestan, i umro je. Bio je mrtav 24
sata. Kad je umro, dola su 3 angela, i vodili su ga kroz vazdunu sferu. Izae mu, na
jednom mestu, satana u susret, i ree mu odi, duo, da pije, vode, edna si. Kosta
mu odgovori: Bei od mene, sotono! Ja sam 3 godine postio trimir za moga Gospoda
Isusa Hrista, i sagnem se da uzmem kamen da ga gaam. Onda je otiao dalje, preao
je most, i uao u Raj. Tamo je celivao Hrista u desnu ruku. Dobro dola, duo moja!
rekao je Hristos. Kosta veli da je sav sud predat Hristu. No Hristos ree angelima!
Pogreili ste, to ste doveli ovog oveka. Trebali ste dovesti drugog Kostu iz istog
sela.
2

Kod Trstenika, u selu Bogdanju, nou, izmeu 10. i 11. decembra po crkvenom
kalendaru, 1929. godine, dogodio se retko slavan dogaaj:

1
Sveti vladika Nikolaj Velimirovi, Da li dua postoji, Svetilo, str. 20-21. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 22-23. Naglasak moj.
413
Kova iz Bogdanja, Mihailo Avakumovi, ustade oko pola noi da obie malo svoju
kovanicu. No neobino tiha. Sat na crkvi u Trsteniku izbijae dvanajest. Vrati se
Mihailo u svoju sobu. Njegova domaica ba tada ustade da vri neki posao koji je bio
potreban. Kad Mihailo zaspi, doe neki mladi tako od 18 godina; neobina izgleda i
svetao u licu, i ree mu: Miko, hajde, doao je as! Gospod je naredio. Mihailo
odmah poe za tim mladiem, koji mu bee uvek sa desne strane. Stignu tako do jedne
prostrane livade. Trava neobino lepa, i ne mogu oi da je se nagledaju. Na jednom
mestu pokazae se tri puta. Srednji veoma ukraen sitnim kamicima. Levi put nije
tako izgledan. Mene pratilac povede srednjim putem, i bi mi veoma milo.
Stigosmo, putujui prema istoku, kod jednog velikog drveta. Vidim na istoku, raa
se sunce neobine veliine. Pod drvetom ima astal, i tu sedi ovek neobina izgleda.
Mogao je imati tako do 32 godine. Kosa mu dugaka, i jednaka pri kraju. Lice svetlo, i
kao neka mudrost da sija iz njega. Pa e rei mome pratiocu: Zato si doveo toga
oveka? Pratilac odgovori da je naredio Gospod. Onda onaj ovek otvori jednu
neobino veliku knjigu, koja stajae na astalu pred njim. I nae tamo zapisano moje
ime, pa ree: Nije trebao da doe Mihailo. Mihailo ima da ivi na zemlji 86 godina, i
bez stradanja da umre. Gospodu treba da predstane, u podne, Kosta Ivanovi iz
Stragara. Odmah Mihaila vrati na svoje mesto.
1

Kao to smo videli, aneli prilikom izvravanja Boijih zapovesti mogu i da pogree.
Nekada se greka odnosi na to da dovedu duu oveka istog imena i iz istog sela, ali
razliitog prezimena. Sa druge strane, aneli nekada promae i za itavo selo, pa
dovedu nekog sa istim imenom ali iz drugog mesta. A ponekad se desi, o nesree, da
ne samo da pogree koje je selo u pitanju ve i ime i prezime oveka iju duu treba da
dovedu u raj.
Moemo sa slobodom da se zapitamo ta bi se, recimo, desilo da su aneli pogreili
u sluaju objave roenja Jovana Krstitelja sveteniku Zahariji pa da su umesto
njemu javili tu vest nekom drugom? Ili, ta bi se desilo da je aneo Gavrilo umesto
devici Mariji otiao sa najavom roenja Spasitelja nekoj drugoj enskoj osobi sa posve
razliitim imenom, i to u sasvim drugi grad a ne u Nazaret? ta bi se dogodilo da su
aneli objavili roenje Hrista, ali ne pastirima iz Vitlejema ve uvarima svinja iz
zemlje Gadarinske? Ili pak da su rekli da je Spasitelj roen u Vitfagi ili Vitaniji a ne u
Vitlejemu?
Iako aneoska bia ne poseduju ono savrenstvo koje poseduje sam Bog, Pismo ni
jednom jedinom reju ne dozvoljava ni najmanju mogunost da su napred opisani
dogaaji o kojima nam pripoveda Pravoslavlje i najmanje mogui. U Bibliji nije opisan
nijedan sluaj da je bilo koji aneo pogreno shvatio Boiju naredbu i pogreno obavio
svoj posao. Boija Re dodue mnogo govori o anelima koji su sagreili (pali aneli -
sotonini demoni), a koji dovode ljude u stanje svakovrsne obmane a pogotovo
religijske. Stoga, kada dobro sagledamo napred opisane nazovi dogaaje i iskustva za
kratko preminulih (pa izmeu ostalih i izjavu da e oni koji ne poste i neponizni su da
borave u paklu 40 godina (a ta posle?), a takoe i to da je Kosta iz Magareva od
pomenutog iskustva poeo da vidi zvezde danju a avola u sumrak kada trai koga da
prevari
2
) onda sve ove dogaaje moemo mnogo pre da poveemo sa okultnom
onostranou nego sa duhovnou koja dolazi od Boga.

1
Isto, str. 13-14. Naglasak moj.
2
Vidi u: Isto, str. 23.
414
Koliko su ova i njima slina iskustva nepodudarna sa onim to stoji zapisano u
Pismu, utvrdiemo jo vie za koji trenutak.
Vienja rajskog ivota i paklenih muka grenika
Prema vladiki Nikolaju, tj. njegovim sagovornicima ija je posmrtna iskustva
opisao, ivot due posle smrti je umnogome razliit od onoga kakvim je prikazan u
Bibliji. Evo ta je, izmeu ostalog, u raju videla 1922. godine devojka Milka airovi iz
sela Bora kod Kragujevca:
I meni se prosvetie oi te mogoh videti ko mene vodi: to su bile dve devojke u
belim haljinama. Naiosmo kod jednog etvrtastog stola, i na stolu tri otvorene knjige.
I klju veliki stoji kraj knjiga. Starac jedan stajae pored stola, u liku svetenika. Ja
prioh, poklonih mu se, i celivah ga u ruku. Ree mi on: iva bila Milka! Ja sam sv.
Petar. Proi i vidi kako je u Raju Bojem. A ja pomislih u sebi: kako u ja da idem
meu onaj svet onako lepo obuen! Kad ja tako pomislih da sam nedostojna, a ono se
obrte veliko ogledalo preda mnom. Vidim u ogledalu da je na meni bela svila, i samo
uti, kao i na onom narodu mnogome. Onda produih put, i ba tada uju se zvona
crkvena. Onaj bezbrojan svet, sve devojke u svili, krenue na bogomolju. Sve tri po tri.
Nita one devojke ne govore, samo me pogledaju. Jedna me od njih poznade, i ree mi:
Evo Milke, to svake nedelje ide u crkvu. Ja pogledah i poznadoh je. To je bila moja
drugarica, po imenu Milunika Jovanovi, uenica VII razreda gimnazije, a umrla je pre
pet godina. Idosmo tako, dok stigosmo do jednog drveta na kome ima tri vrste lia:
zlatno, zeleno i crno. Objasni mi o tome drvetu moja voditeljka sa leve strane: To je
drvo na sred Raja Bojeg, i zove se drvo ivota. Od njega svet postaje. Zlatno lie
predstavlja ugodnike Boje na zemlji. Zeleno lie predstavlja srednje pobone ljude.
A crno lie oznauje nesretne ljude koji psuju Boga. Proosmo pored drveta ivota i
naiosmo na stari narod, sedi za astalima. Obueni u kadifu, zelenu i kavenu. Sve bruji
od njihovog razgovora. Pred njima stoji svega i svaega: razna jela i pia. Ja pomislih u
sebi: zato onaj narod ne jede kad ima svega i svaega. A moja voditeljka oseti moju
pomisao, pa mi ree: Ovaj narod samo tri puta u godini jede, na Boi, na Vaskrs, i
na svete Trojice. Proosmo duboko pored tih stolova, kad ja poznadoh moje majke
majku, koja je bila umrla pre dva meseca. Ime joj je ivana. Pogleda me, poznade me, i
ree: Evo erke moje Milke! Videh oko nje neki pojas a ona ree: Ovaj pojas
nosim i traim Maksima. On je sahranjen bez pojasa. U stvari, na zemlji,
tako je i bilo. Majka moje majke uvek je alila to je oveka raspojasana spremila na
onaj svet.
1

Nakon vienja raja (a u njemu bogomolja, crkvenih zvona, drveta ivota sa
raznobojnim liem kao i svoje bake koja ve dva meseca trai svog pokojnog mua
nosei mu kai od pantalona jer ga je bez njega u grob opravila), sveti Petar je poslao
Milku da vidi kako je u paklu. Uz to, dao joj je i novac da bi mogla da plati demonima
ulazak i izlazak iz njega ako sluajno ne bi hteli da je puste:
I opet doosmo kod Svetog Petra, i on mi ree: O Milka jesi li videla kako je u
Raju Boijem? A vidi li ove knjige? Ova prva knjiga sa zlatnim slovima znai ko je
zapisao za manastir i dao. A ovo gde su crna slova, to je pisanije, koje su zapisali za
manastir pa nisu dali. Ovde je crnim slovima zapisano ta je tvoj deda obeao za

1
Da li dua postoji, Svetilo, str. 8-9. Naglasak moj.
415
manastir Vraevnicu, pa nije dao. Ova druga knjiga, knjiga je ivota, i tu su zapisani
koji su u Raju Bojem. Ova trea knjiga, knjiga je mrtvih, jer oni koji su u paklu, pred
Bogom su mrtvi. Ove pare ovde tvoje su milostinje koje si davala crkvama i
manastirima. Sad idi da vidi kako je u paklu. Evo ti od ovih tvojih para,
pa plati ako ne htednu da te puste. I ja uzeh od tih para. Poklonih se, poljubih
Svetog Petra u ruku i on mi ree: Zbogom Milka! Pa kai tamo kako je ovamo. (...)
Doosmo do dva crna zvera, mora izmeu njih da se proe. Ja sa strahom naioh
tuda. A voditeljka mi objasni: Ne boj se! samo ko je grean, oni uzimaju i bacaju u
pakao. I proosmo izmeu njih. I ne pogledae nas. Naiosmo na jednu peinu, vrata
se samo otvorie, i jedna ena izae otuda. I ree: Evo Milke to svake nedelje ide u
crkvu. I ja je poznadoh da je iz Brestovca ena Matije Uroevia, koja je umrla pre 15
godina, po imenu Polka. Kad uosmo na kapiju, videsmo jednu enu na krevetu, a
ispod kreveta gori joj vatra. A Polka baca razna odela na nju, a to joj odelo sve gori. I
ree mi Polka: Ja sam Milka uila ene da ne raaju decu, i Bog me je kaznio da
gledam ovu muenicu to je davila decu. Dok i ona ena to je na krevetu ree mi: O
Milka, ja sam Stojka Arsenija Uroevia ena iz Brestovca. Ja sam udavila 24 deteta,
sve za koulje i arape, i u njima gorim danas. I goreu do vijeka, osuena sam.
Pokazae mi posle jedna vrata, gde se uje bura i voda, i kau da su tamo vodeniari
i vraare. Vodeniari su krivo merili. A vraare su uinile da ene ne mogu da usire i
uzvare. Vodeniari nose kamenje vodeniko, a vraare nose abrove.
Druga vrata pokazae nam. Tamo je velika kuknjava, jer biju one to kau da nema
Boga, i psuju Boga. Trea vrata nam pokazae. Tamo se kuva i vri smola. Tu su
rekoe veliki grenici, koji su osueni da se kuvaju u kazanu. Unutra nisam
ulazila.
1

Mislim da e svaki poznavalac Svetoga pisma prilikom itanja ovog kazivanja
ostati bez teksta. Grenici koji se kuvaju u kazanu u kome vri smola, vodeniari koji
nose kamenje i vraare koje nose abrove na onome svetu; to sve mnogo vie lii na
detalje iz poznatog domaeg filma Sabirni centar nego na istinitu boansku objavu.
Moemo sa slobodom da se zapitamo kako li prolaze danas oni grenici koji umiru
nakon ivota provedenog u savremenom okruenju? Da li moda taksisti, koji su
naplaivali svoje vonje skuplje nego to je to trebalo (po taksimetru) u paklu guraju
svoje automobile jer su ostali bez goriva? Ili moda programeri koji su pisali virus-
programe i na taj nain neovlaeno upadali u tue raunare i inili tetu sada u paklu
nose na svojim leima zastarele teke kompjuterske monitore? Ili su moda atletiari
koji su ostvarivali vrhunske rezultate uz pomo dopinga sada osueni da tre veiti
maraton? Sasvim je oigledno da ovakav prikaz pakla ni u emu ne odgovara
biblijskoj objavi, ali zato veoma nalikuje starim srednjevekovnim primitivnim
predstavama o zagrobnom ivotu, u kome jedino nedostaje rogati i repati avo sa
kopitama na nogama, koji u rukama dri trokrake vile i lino potpaljuje vatru ispod
maloas pominjanog kazana sa uzavrelom smolom! No, da donekle kominim
detaljima iz zagrobnog ivota ni ovde nije kraj, dokazuje i podatak koji e biti posebno
interesantan za poljoprivrednike (voare) i botaniare. Evo ta je Gospod objavio
jednom od srpskih seljaka pre drugog svetskog rata, Momiru Jakovljeviu iz sela
Dublje kod Vrnjake Banje:

1
Navedeno delo, str. 11-12. Naglasak moj.
416
Pokaza mi Gospod kako je stablo od jabuke u raju nisko. Ree mi da su jabuke na
zemlji zbog toga visoke da se ene na njih ne penju. To je u vezi sa Evinim grehom.
1

Eto, sada znamo ne samo to da su jabuke u raju niske, ve i zbog ega su na zemlji,
tobo, visoke! Ipak, postavlja se pitanje, zbog ega nisu jo malo vilje, jer ene ipak
mogu, i bez penjanja, da pruivi ruku uzberu njen plod (i tako, u skladu sa
prethodnom poukom, ponove in kojim je Eva sagreila)!?! Iako vladika Nikolaj na
kraju svoga izlaganja tvrdi da ko ime vere, i poznaje verske znake kod vernih, u ovo ne
moe posumnjati
2
, ozbiljnim prouavaocima Svetog pisma ostaje samo da se udom
ude i da se pitaju da li je mogue da u ovakve napred opisane stvari moe neko
pametan da poveruje?!
Ostala udesna vienja
Za sam kraj ovog poglavlja eleo bih da, gotovo bez ikakvog mog komentara (koji bi
u svakom sluaju bio suvian), navedem jo dva primera posmrtnih sudbina ljudi. Ono
to emo svakako zapaziti jeste da i ova kazivanja mnogo vie nalikuju na
srednjevekovne predstave o zagrobnom ivotu, nego na neto to bi zaista moglo da
doe od Boga. Ono to je svakako nemogue da se nae u realnom carstvu mrtvih jesu
primeri zagrobnih ivota ljudi o kojima emo itati. To su primeri vezani za osobe koje
su obeene naopake i tako osuene da vise godinama, kao i one koji su vezane za stub
izmeu raja i pakla a to sve zbog nereene utakmice izmeu njihovih dobrih i loih
poinjenih dela. Ono o emu nas ovi tekstovi pouavaju, a za ta smo mnogo puta do
sada pouzdano utvrdili na osnovu Pisma da je potpuno nebiblijski, jeste spasenje koje
se postie sopstvenim zaslugama tj. dobrim delima:
Jedan poboan vojnik bio je na samrti pa se povratio u ivot. On je ispriao da je
video tamnu reku, preko koje je bio most. Svi koji iz ovog ivota prelaze u onaj drugi
treba da preu preko toga mosta. Pravednici prelaze slobodno, a grenici padaju u
mranu i smrdljivu reku. Na drugoj strani reke videla se zelena livada, sa mirisnim
cvetovima i travom, sa divnim stanovima, u kojima su se videli ljudi, obueni u bele
haljine... Blizu ove strane reke video sam igumana Petra, umrloga pre 4
godine, kako okovan visi strmoglavce. Na moje pitanje zato tako strada,
odgovorio mi je: Kad mi je bilo zapoveeno da nekoga u manastiru kaznim zbog
prestupa, ja sam to inio ne toliko da posluam zapovest, koliko po svome surovom i
neovenom karakteru. Zato se muim ovako. (...) Na ikoni stranog suda
Hristovog vidi se jedan ovek privezan za stub, sa licem okrenutim
carstvu nebeskom. Takva slika na ikoni nije plod mate nego u osnovi ima
otkrivenu istinu. Za vreme cara Lava iveo je u Carigradu bogat i slavni mu, koji je
veoma voleo siromahe, ali je robovao bludnoj strasti ak i u starosti. Desi mu se da
umre bez pokajanja. O zagrobnom stanju njegove due ponu da se spore episkop i
patrijarh Germogen. Jedan od njih govorio je da se on delima milosra iskupio od
muka, a drugi je tvrdio da je za ulazak u raj potrebna neporonost i duhovna istota.
On je u jednome greio i nije se pokajao. A Gospod je rekao: U emu zateknem, u
tome u i suditi. Radi reenja spora obrate se Bogu. Patrijarh preporui svima
monasima koji su se podvizivali kao zatvornici da se mole Bogu da im otkrije sudbinu

1
Isto, str. 20.
2
Na istom mestu.
417
onog bogataa. Bog je usliio molitvu svojih slugu i jednome od njih, monahu
zatvorniku, otkriveno je gde se ovaj bogata nalazi i u kakvom stanju. Dozvavi
patrijarha, ovaj zatvornik je pred svima ispriao sledee: Prole noi za vreme molitve
Bogu video sam neiskazanih blaga, a levo ognjeno jezero, iji je plamen dosezao do
oblaka. Izmeu raja i jezera nalazio se onaj bogata, privezan za stub. On je esto
pogledao na raj, gorko plakao i jeao. Videh kako mu prie jedan svetao aneo i ree
mu: ovee, zato uzalud jei? Radi uinjene milostinje izbavljen si od
muka, ali poto se nisi ostavio gadnog bluda, zato si lien raja. Jer neist
ne moe da vidi Boga.
1

Zakljuak
Smatram da se zakljuak, posle prouavanja pravoslavnog verovanja kojeg smo
sagledali u ovom delu knjige, sam po sebi namee. Na svu alost po bogoslove Istone
crkve koji veruju u sve ranije navedeno, njihovo uenje ne samo da nema podrku
Svetog pisma, ve gotovo u svemu od njega odstupa. Nasuprot svim sujeverjima,
praznoverjima i onostranim (okultnim) objavama koja postoje u okviru uenja jedine
svete i apostolske Crkve evaneoski hriani veruju samo u ono to kao uenje
proizilazi iz Boije Rei.
Verujem da je jo jednom, po ko zna koji put, mojim itaocima moralo da postane
jasno zbog ega se iz hrianskog verovanja moraju izbaciti sve pojedinosti iz uenja
kasnijih crkvenih autoriteta - a koja na veoma pogrean nain dopunjavaju jasno
otkrivenje Knjige nad knjigama.

1
Najbolji vaspita, str. 342-343. Naglasak moj.
418

419
14.
D
RUGI
H
RISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE
MRTVIH

Ako, naime, verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako e Bog Isusovim
posredstvom povesti sa njim i one koji su usnuli. Jer ovo vam kazujemo reju
Gospodnjom da mi koji ivimo i ostajemo do dolaska Gospodnjeg neemo pretei
one koji su usnuli. Jer e sam Gospod na zapovest, na glas arhanela i na trubu
Boiju sii sa neba, te e mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim emo mi ivi, mi koji
preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh u susret Gospodu;
i tako emo svagda biti sa Gospodom.
Prva poslanica Solunjanima 4:14-17
Kao to je to sluaj i sa mnogim drugim verovanjima, uenje evaneoskih
protestanata o drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih koje oni zasnivaju
iskljuivo na Bibliji, u mnogo emu se razlikuje od pravoslavnog shvatanja koje je
nastalo pod uticajem tumaenja kasnijih crkvenih otaca.
Da bismo pred svojim oima stvorili jasnu sliku o tome u emu su pogreili
srednjevekovni hrianski autoriteti iju nauku i po ovom pitanju zastupa
tradicionalno hrianstvo istoka, potrebno je da detaljno prouimo ta nam o ovoj temi
kazuje Sveto pismo. Uveren sam da e mojim itaocima na kraju ovog poglavlja postati
jo jasnije zbog ega Pravoslavlje ne moe da se nazove Crkvom koja nastavlja
apostolsko uenje i tradiciju.
Pre nego to budemo stekli uvid u biblijska proroanstva koja govore o drugom
Hristovom dolasku, elim da detaljnije prouimo starozavetna proroanstva koja su
ukazivala na Njegovo roenje i prvo pojavljivanje meu ljudima Izrailja.
Starozavetna proroanstva o dolasku Mesije (Hrista)
Od samoga poetka istorije grenog oveanstva, Gospod je ljudima nagovetavao
dolazak tj. roenje Spasitelja. Tokom nekoliko milenijuma, koliko je proteklo od
stvaranja sveta do roenja Isusa Hrista, Bog je preko svojih slugu proroka
objavljivao sve vie pojedinosti (detalja) o poreklu i buduoj ulozi Onoga koji je trebao
da otkupi oveanstvo umirui zbog njegovog greha. Adam i Eva su iz usta Svevinjeg
jo u edenskom vrtu saznali da e budui Spasitelj biti seme enino tj. da e biti zaet
i roen bez uea mukarca (1. Mojs. 3:15; Isa. 7:14), to je kasnije i bilo ispunjeno
(Lk. 1:34-35; Gal. 4:4). Starozavetnom heroju vere, Avraamu, bilo je objavljeno da e
kroz njega, tj. njegovo potomstvo, biti blagoslovljeni svi narodi na zemlji (1. Mojs. 12:3;
18:18; 22:18), to je svakako znailo da e Otkupitelj biti njegov potomak po telesnoj
liniji (Mt. 1:1; Gal. 3:16). Ova telesna linija je trebala da vodi kroz Avraamove direktne
potomke, Sarinog sina Isaka (a ne od Avraamovog prvoroenca Ismaila kojeg mu je
rodila slukinja Agara) i njegovog sina Jakova (a ne od prvoroenog Isava), te kroz
Jakovljevog sina Judu, za koga je reeno da se vladalaka palica nee odvojiti od
420
njegovog plemena, te da e kroz njega doi onaj kome e se pokoravati narodi (Rim.
9:7-13; 1. Mojs. 49:10).
Izrailjsko iekivanje boanskog cara - Mesije
Nekoliko stotina godina nakon Jakovljevog blagoslova upuenog svojoj deci i
izreenog proroanstva o Mesiji koji je trebao da doe kroz Judino pleme, izrailjski
narod je iz svojih redova iznedrio cara Davida, Jesejevog sina. Ovaj jevrejski car, za
razliku od svog prethodnika Saula koji je bio iz Venijaminovog plemena, vodio je svoje
poreklo od Jude (Ruta 4:18-22; Mt. 1:1-6). Bog je, naime, Judinom potomku Davidu
izrekao sledee rei:
Kad se navre dani tvoji, i poine kod otaca svojih, podignuu sjeme tvoje nakon
tebe, koje e izai iz utrobe tvoje, i utvrdiu carstvo njegovo. On e sazidati dom imenu
mojemu, i utvrdiu prijesto carstva njegova dovijeka. Ja u mu biti otac, i on e mi biti
sin (...) Ali milost moja nee se ukloniti od njega, kao to sam je uklonio od Saula,
kojega uklonih ispred tebe. Nego e tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje dovijeka pred
tobom, i prijesto e tvoj stajati dovijeka.
1

Prema proroanstvu proizalom direktno iz Boijih usta, budui Mesija e biti veni
car i sedee na prestolu cara Davida. Njegovom carstvu nee biti kraja. Ovo
proroanstvo je vie puta potvreno u knjigama Staroga zaveta:
Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, ime e mu biti:
divni, savjetnik, Bog silni, otac vjeni, knez mirni. Bez kraja e rasti vlast i mir na
prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada
dovijeka. To e uiniti revnost Gospoda nad vojskama.
2

A u vrijeme tijeh careva Bog e nebeski podignuti carstvo koje se dovijeka nee
rasuti, i to se carstvo nee ostaviti drugom narodu; ono e satrti i ukinuti sva ta
carstva, a samo e stajati dovijeka.
3

A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji meu tisuama Judinijem, iz tebe e mi
izai koji e biti gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od poetka, od vjenijeh
vremena.
4

Aneo Gavrilo je, vie stolea nakon zapisivanja upravo proitanih prorokih rei, a
u vreme najave roenja Spasitelja devici Mariji u Nazaretu, ponovio Gospodnje
odreenje koje je podrazumevalo uspostavljanje carstva nad Izrailjem i to
postavljanjem venoga vladara na presto cara Davida:
Tada joj aneo ree: ne boj se, Marija; jer si nala milost u Boga. I gle, zaee i
rodie sina, i nadenue mu ime Isus. On e biti velik i zvae se Sin Svevinjega, i dae
mu Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te e vladati nad domom Jakovljevim
doveka, i njegovom carstvu nee biti kraja.
5

Otac Jovana Krstitelja, svetenik Zaharija je, na dan obrezanja svoga sina, izrekao
potvrujue proroke rei:

1
2. Samuilova 9:12-16. Naglasak moj.
2
Isaija 9:6-7. Naglasak moj.
3
Knj. proroka Danila 2:44. Naglasak moj.
4
Mihej 5:2.
5
Ev. po Luki 1:30-33. Naglasak moj.
421
Neka je blagosloven Gospod Bog Izrailjev to je posetio i iskupio svoj narod, i
podigao nam rog spasenja u domu svoga sluge Davida, kao to je obrekao od davnine
kroz usta svojih svetih proroka (...) i da se seti svoga svetog saveza, zakletve kojom se
zakleo naem ocu Avraamu.
1

Prema Draganu Simovu, autoru prirunika za prouavanje Svetog pisma, u Starom
zavetu postoji oko 660 uoptenih proroanstava od kojih se 333 odnosi na Isusa
Hrista. U vreme prvog Gospodnjeg dolaska bilo je ispunjeno 109 proroanstava, a
preostalih 224 e biti ispunjeno prilikom njegovog drugog dolaska.
2
Ipak, ono to
odmah moemo da zapazimo u vezi malopreanjeg isticanja da e Isus biti car nad
Izrailjem, jeste injenica da je On iveo na zemlji pre bezmalo dve hiljade godina (bio
raspet, vaskrsnut i vaznet na nebo) a da se proroanstvo o Njegovom carevanju nad
izabranim narodom nije ispunilo! Upravo iz razloga to je pravo biblijsko znaenje
ispunjenja ovog proroanstva i danas nepoznato mnogim tumaima Biblije (meu koje
spadaju i bogoslovi Pravoslavne crkve) a zbog njihovog produhovljavanja biblijskih
tekstova koji se trebaju shvatiti i tumaiti doslovno, duan sam da detaljno izloim
evaneosko protestantsko shvatanje ove teme, te da na taj nain svojim itaocima
dokaem ispravnost stavova koje i sam zastupam.
Odlaganje ispunjenja nekih proroanstava
Iako sam u podnaslovu spomenuo da je u pitanju Gospodnje odlaganje ispunjenja
nekih proroanstava, ovde se zapravo radi o tome da je On ovakav razvoj dogaaja u
venosti planirao da bi ga u svoje vreme konano i u potpunosti ostvario.
Naime, velika je biblijska istina da su Izrailjci Isusovog vremena eljno iekivali
dolazak mesijanskog carstva i svoj povlaeni poloaj meu drugim narodima a u
skladu sa starozavetnim proroanstvima. Carstvo Mesije je trebalo da bude
neprolazno, u ta smo se uverili itajui maloas navedene biblijske tekstove. Ovo
carstvo je, takoe, trebalo da na planeti Zemlji izazove mnogobrojne promene, zapravo
pravi preobraaj. Posledice Gospodnjeg proklinjanja zemlje zbog Adamovog
prestupa bi trebale da budu uklonjene. Pustinje bi postale plodno zemljite.
Mesoderstvo meu ivotinjama vie ne bi postojalo, ve bi dananji smrtni
neprijatelji iveli u savrenoj harmoniji, a svi stanovnici Zemlje bi proslavljali
Gospoda. O tom buduem vremenu su Boiji proroci pisali ovako:
Vuk e boraviti s jagnjetom i ris e leati sa jaretom, tele i zvere zajedno e pasti,
a deak e ih voditi. Krava i medvedica e se napasati, i mladunad njihova zajedno e
leati; slino volu, i lav e se slamom hraniti. Iznad jame gujine igrae se odoje, a
detece e ruicu zavlaiti u leglo zmijinje. Zlo se vie nee initi, niti e biti nasilja na
svetoj gori mojoj, jer e se zemlja ispuniti poznanjem Gospoda, kao to je vodom
ispunjeno more.
3

Vuk i jagnje zajedno e pasti, i lav e jesti slamu kao vo; a zmiji e biti hrana prah;
nee uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, veli Gospod.
4


1
Ev. po Luki 1:68-73. Naglasak moj.
2
Vidi u: Dragan Simov, ta kae Sveto pismo, str. 236.
3
Knjiga proroka Isaije 11:6-8. Naglasak moj. Prevod sa jevrejskog prof. dr Aleksandar Birvi, izdava:
Ikonos, Beograd, 2004. god.
4
Isaija 65:25.
422
Radovae se tome pustinja i zemlja sasuena. Veselie se pusto i procvjetati kao
rua. (...) Tada e se otvoriti oi slijepima, i ui gluhima otvorie se. Tada e hromac
skakati kao jelen, i jezik nijemoga pjevae, jer e u pustinji provreti vode i potoci u
zemlji sasuenoj.
1

Meutim, pre nastupanja ovog izuzetnog dogaaja za itavu planetu i sve narode na
njoj, a pogotovo za Izrailjce, ljudska bezbonost kojom su milenijumima vladali
zemljom unitavajui je, morae da bude kanjena. Sveto pismo nam govori da e u
isto vreme, dok Gospod bude kanjavao bezbone irom sveta zbog njihovog greha, na
zemlju meu Jevreje, biti poslat od Boga starozavetni prorok Ilija koji e propovedati
pokajanje i skoro uspostavljanje mesijanskog carstva:
Jer, gle, ide dan, koji gori kao pe, i svi e ponositi i svi koji rade bezbono biti
strnjika, i upalie ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i nee im ostaviti ni
korijena ni grane. (...) Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu zapovjedih na
Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone. Evo, ja u vam poslati Iliju proroka prije
nego doe veliki i strani dan Gospodnji; I on e obratiti srce otaca k sinovima, i srce
sinova k ocima njihovijem, da ne doem i zatrem zemlju.
2

Upravo navedeno proroanstvo nam stavlja do znanja da bi Ilija (koji, setimo se
kazivanja Starog zaveta, nije umro ve je iv vaznet na nebo, 2. Carevima 2:11), pre
velikog i stranog Gospodnjeg dana (dolaska boanskog Mesije i unitenja
bezbonika), svojim propovedima postigao pozitivne rezultate i uinio ono na ta ga je
Gospod poslao. No, sada se postavlja jedno jednostavno pitanje. Naime, ako ve
znamo da je Isus iz Nazareta taj od Boga odreeni Mesija, zbog ega se svi ovi dogaaji
(dolazak proroka Ilije, kao i zatiranje bezbonih na zemlji) nisu odigrali u vreme kada
je On boravio na zemlji? Odgovor na ovo pitanje se nalazi zapisan na stranicama
Novog zaveta. Apostol Pavle o tome kazuje ovako:
Radi toga sam ja, Pavle, suanj Isusa Hrista za vas mnogoboce. (...) Odande
itajui moete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim
naratajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao to je sada otkrivena
njegovim svetim apostolima: da su mnogoboci u Hristu sunaslednici, i pripadnici
istog tela, i zajedniari u obeanju kroz evanelje. (...) I da svima rasvetlim u emu se
sastoji tajna koja je od venosti bila sakrivena u Bogu, tvorcu svega.
3

Kao to vidimo iz ovog Pavlovog kazivanja, starozavetnim prorocima nije bila
obznanjena Hristova tajna koja se sastojala u tome da e Mesija morati da na svet
doe dva puta a ne samo jednom. Prvi dolazak obeleilo je njegovo krsno stradanje za
grehe itavog oveanstva (i Jevreja i mnogoboaca radi iskupljenja i jednih i
drugih). Uspostavljanje mesijanskog carstva nad Izrailjem, u skladu sa drevnim
najavama proroka, moralo je da bude odloeno za daleku budunost, i uspostavljeno
nakon Njegovog ponovnog dolaska na Zemlju. Za ovakvo tumaenje svetih tekstova,
naravno, postoji mnotvo biblijskih dokaza. Najpre, umesto proroka Ilije (i stranog
Gospodnjeg dana) kao Mesijin pretea pojavio se ovek po imenu Jovan (Krstitelj).
Ovaj je propovedao, prema reima nebeskog glasnika upuenim njegovom ocu
Zahariji, u Ilijinom duhu i sili:

1
Isaija 35:1, 5-6.
2
Knjiga proroka Malahije 4:1, 4-6. Naglasak moj.
3
Efescima 3:1, 4-6, 9. Naglasak moj.
423
Ali aneo mu ree: ne plai se, Zaharija, jer je usliana tvoja molitva i tvoja ena
Jelisaveta rodie ti sina, a ti treba da mu nadene ime Jovan. Radovae i veselie se, i
mnogi e se obradovati njegovom roenju. Jer e biti velik pred Gospodom, nee piti
ni vina ni estoka pia, a Duha Svetoga napunie se jo u utrobi svoje majke, te e
obratiti mnoge Izrailjeve sinove njihovom Gospodu Bogu. On e ii pred njim u
Ilijinom duhu i sili, da obrati srca otaca prema deci i nepokorne na pravedniku
razboritost, da pripremi Gospodu ureen narod.
1

Takoe, znajui da jo nije dolo vreme stranog dana Gospodnjeg, ve da e
Njegov (prvi) dolazak imati za posledicu spasenje a ne unitenje mnogih, Gospod
Hristos je u jednoj od svojih prvih propovedi u sinagogi u Nazaretu proitao sledei
tekst:
I dadoe mu knjigu proroka Isaije, pa je otvori i nae mesto gde je bilo napisano:
Duh Gospodnji je na meni, zato me je pomazao i poslao da objavim radosnu vest
siromanima, da javim zarobljenima da e se pustiti i slepima da e progledati, da
otpustim potlaene, da najavim prijatnu godinu Gospodnju. I zatvori knjigu, dade
je slubeniku te sede; a oi svih ljudi u sinagogi behu uperene u njega. I poe im
govoriti: danas smo uli ispunjenje ovog pisma.
2

Ukoliko pogledamo itav tekst iz knjige proroka Isaije iz koje je Isus itao,
uvideemo jednu vrlo vanu stvar, a to je izostavljanje jo jednog detalja koji je
presudan za nae ispravno razumevanje ove teme. Naime, deo iz Isaijine knjige koji je
Isus proitao potie iz 61. poglavlja, stihovi 1-2. Meutim, evo kako glasi izostavljeni
deo drugog stiha ovog poglavlja:
Da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete Boga naega...
3

Upravo iz razloga ostvarivanja Svog venog plana koji starozavetnim prorocima
nije bio otkriven, a koji je podrazumevao postojanje dugog vremenskog perioda koji je
trebao da protekne izmeu Isusovog prvog dolaska (radi smrti na krstu) i
uspostavljanja mesijanskog carstva nad Izrailjem (koji e se desiti nakon drugog
dolaska), On je prilikom itanja Isaijinog proroanstva obelodanio samo onaj njegov
deo koji e biti ispunjen Njegovim prvim dolaskom (a to je najavljivanje godine
milosti Gospodnje). Nakon ovakvog itanja, Isus je zatvorio knjigu i saoptio
sluaocima da je dolo vreme ispunjenja proitanog dela starozavetnog prorotva.
Hristovi uenici, kao i sam Njegov pretea Jovan Krstitelj, koji je u svojim
propovedima najavljivao narodu skoro uspostavljanje nebeskog carstva, bili su
zbunjeni ovakvim razvojem dogaaja. Umesto uspostavljanja carstva, njihov Uitelj je
sve ee govorio o svojoj smrti i vaskrsenju iz mrtvih, to je dodatno zbunilo uenike,
koji nisu mogli da poveruju da e Mesija morati da strada. Neki od njih su ak
pokuali, iz neznanja, da spree Hristovo stradanje koje je bilo predodreeno:
I svi su se divili Boijoj veliini. A dok su se svi udili svemu to je inio, on ree
svojim uenicima: stavite ove rei u svoje ui; jer e Sin oveji biti predan u ljudske
ruke. Ali oni nisu razumeli ove rei, i bila je skrivena od njih da nisu mogli da je
shvate, a bojali su se da ga zapitaju za ovu re.
4


1
Ev. po Luki 1:13-17. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 4:17-21. Naglasak moj.
3
Isaija 61:2. Naglasak moj.
4
Ev. po Luki 9:43-45. Naglasak moj.
424
Otada poe Isus kazivati svojim uenicima da on treba da ode u Jerusalim i mnogo
da postrada od stareina, prvosvetenika i knjievnika, da bude ubijen, i da trei dan
vaskrsne. A Petar ga uze nastranu i poe ga koriti govorei: Boe sauvaj, Gospode;
nee ti se to dogoditi. A on se okrenu i ree Petru: idi od mene, satano; sablazan si mi,
jer ne misli to je Boije, nego to je ljudsko.
1

Jovan Krstitelj je, bivajui u tamnici, poslao svoje uenike da pitaju Isusa da li je on
zaista taj (Mesija) koji treba da doe ili treba da ekaju nekog drugog.
2
Dakle, ak i
onaj koji je bio ispunjen Svetim Duhom jo u utrobi svoje majke, i za vreme krtenja
Isusovog video Boijeg Duha koji silazi na Njega u obliju goluba, kao i uo glas Oev
sa neba, posumnjao je u Isusovo mesijanstvo iz razloga to se dogaaji nisu odvijali
onako kako je on to zamiljao. Na slian nain su bili zbunjeni i apostoli. Nakon to su
sa Isusom na gori preobraenja videli i starozavetne proroke Mojsija i Iliju, oni su mu
uputili sledee pitanje:
I zapitae ga njegovi uenici govorei: to, dakle, knjievnici kau da Ilija treba
prvo da doe? A on odgovori i ree: Ilija e doi i sve e uspostaviti. Ali vam kaem da
je Ilija ve doao, i ne poznae ga, nego uinie s njim to htedoe. Tako e i Sin oveji
stradati od njih. Tada uenici razumee da im kaza za Jovana Krstitelja.
3

Kao to moemo da uoimo, Gospod najpre odgovara upotrebljavajui budue
glagolsko vreme a potom i prolo, govorei da e u budunosti Ilija uistinu doi i
uspostaviti sve to je pisano za njega, ali istiui i to da je Ilija ve doao (u liku
Jovana Krstitelja, koji je iao u Ilijinom duhu i sili), te da su sa njime uinili ta su
hteli (bacili ga u tamnicu gde je i pogubljen). Poto starozavetno proroanstvo o
Ilijinom dolasku nije podrazumevalo da e Ilija biti ubijen, a to se ipak desilo sa
Jovanom, to je svakako znailo da e se pravi dolazak ovog proroka (pred
uspostavljanje Boijeg carstva) odigrati u budunosti. Gospod Isus je u svoje vreme bio
jedina osoba u itavom Izrailju kojoj je bilo poznato zbog ega se dogaaji odigravaju u
ovom pravcu. Mesija je po prvi put doao na zemlju da strada za grehe ljudi (stih 12b)
a ne da caruje. Zato je umesto Ilije na istorijsku pozornicu, kao Mesijin pretea, morala
da stupi druga linost u osobi Jovana Krstitelja. Ukoliko postavljate pitanje zato je
on uopte morao da doe umesto Ilije, kada je rezultat ovakvog pojavljivanja
Zaharijinog sina bila njegova muenika smrt, odgovor je vrlo jednostavan. Naime,
starozavetna proroanstva su najavila da e pre pojave Mesije obavezno biti poslat
onaj koji je najaviti Njegov dolazak. Prorok Isaija je o tome napisao:
Glas je nekoga koji vie: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoi
stazu Bogu naemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i to
je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javie se slava
Gospodnja, i svako e tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govorie.
4

Iako je na pitanje koje su mu postavili Judeji, a kojim su eleli da provere da li je on
prorok Ilija, odgovorio odreno (tj. rekao je da on nije prorok Ilija), Jovan Krstitelj je
ovako objasnio prirodu svoga poslanstva:

1
Ev. po Mateju 16:21-23. Naglasak moj.
2
Vidi u: Ev. po Luki 7:18-23.
3
Ev. po Mateju 17:10-13. Naglasak moj.
4
Isaija 40:3-5. Naglasak moj.
425
Onda mu rekoe: ko si? da moemo odgovoriti onima koji su nas poslali; ta
kae za sebe? Ree: Ja sam glas onoga to vie u pustinji: poravnite put Gospodnji,
kao to ree prorok Isaija.
1

Dakle, iako donekle zamren, odgovor na pitanje o slinostima i razlikama
linosti i istorijskog pojavljivanja proroka Ilije i Jovana Krstitelja pred dolascima
Mesije (Hrista) je prilino jednostavan. On glasi: niti je Jovan Krstitelj Ilija, niti je Ilija
u vreme Hristovo bio ubijen. Jovan je bio poslat umesto Ilije prilikom Mesijinog prvog
dolaska, dok e Ilija doi u budunosti, pred veliki i strani dan Gospodnji, i
uspostavljanje nebeskog carstva na Zemlji, tj. pred Njegov drugi dolazak.
No, pre nego to preemo na prouavanje biblijskih proroanstava o drugom
Hristovom dolasku i deavanjima vezanim za njega, elim da jo jedanput istaknem
injenicu koja e biti veoma vana i za donoenje konanog zakljuka na kraju ovog
poglavlja, a ona glasi da e mesijansko (hiljadugodinje) carstvo nad izrailjskim
narodom sasvim sigurno biti uspostavljeno u budunosti! Ovo moram da istaknem pre
svega iz razloga to uenje Pravoslavne crkve, koje je poteklo od svetih otaca, u
potpunosti negira mogunost uspostavljanja bilo kakvog budueg Boijeg carstva nad
jevrejskim narodom - i pored mnogobrojnih biblijskih tekstova (koje smo citirali
ranije) koji upravo o tome govore. O zabludama ovakvog uenja Istone crkve detaljno
u govoriti kasnije. Evo za sada odgovora kojeg je na ovo i sva ostala slina pogrena
miljenja dao sam Gospod Isus Hristos u razgovoru sa svojim uenicima:
A okupljeni pitahu ga ovim reima: Gospode, hoe li u ovo vreme ponovo
uspostaviti carstvo Izrailjevo? On im ree: Nije vae da znate vremena ili
rokove koje je Otac odredio svojom vlau, nego ete primiti silu kad Duh
Sveti sie na vas, i biete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i
Samariji, i sve do kraja zemlje. I kad to ree, bi uznet pred njihovim oima, i jedan
oblak ga uze od njihovih pogleda. Kada su pak gledali u nebo dok je on odlazio gle,
dva oveka u belim haljinama ve su stajali pored njih. Oni rekoe: ljudi Galilejci, to
stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus, koji je od vas vaznet na nebo, doi e na isti nain
kako ste ga videli da odlazi na nebo.
2

Kao to jasno proizilazi iz apostolskog pitanja upuenog Isusu, oni su i nakon
Njegovog vaskrsenja, kada su povratili prethodno izgubljenu veru, vrsto iekivali
uspostavljanje mesijanskog carstva nad izrailjskim narodom. Isus Mesija se toga
trenutka, zajedno sa njima, nalazio na Maslinskoj gori u blizini Jerusalima.
Proroanstvo izreeno od strane proroka Zaharije, a koje govori o dogaajima koji e
se odigrati neposredno pred uspostavljanje carstva, glasilo je ovako:
Jer e Gospod izai, i vojevae na narode kao to vojuje na dan kad je boj. I noge
e njegove stati u taj dan na gori Maslinskoj koja je prema Jerusalimu s
istoka, i gora e se Maslinska raspasti po srijedi na istok i na zapad da e biti prodol
vrlo velika, i polovina e gore ustupiti na sjever a polovina na jug. (...) I u taj e dan
protei iz Jerusalima voda iva, pola k istonom moru a pola k zapadnom moru, i bie i
ljeti i zimi. I Gospod e biti car nad svom zemljom, u onaj dan bie Gospod
jedan i ime njegovo jedno.
3


1
Ev. po Jovanu 1:22-23. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 1:6-11. Naglasak moj.
3
Knjiga proroka Zaharije 14:3-4, 8-9. Naglasak moj.
426
Isusovi uenici su pomislili da je momenat uspostavljanja carstva veoma blizu, jer
su Mesijine noge bile na Maslinskoj gori koja se spominje u proroanstvu. Ipak,
Gospod je odgovorio da im ne moe otkriti taan datum uspostavljanja boanske
vladavine nad naom planetom iz razloga to je Otac tu informaciju zadrao u
tajnosti. Obratimo dobro panju na injenicu da im Isus nije rekao da carstvo nad
Izrailjem uopte nee biti uspostavljeno, ve da nije njihovo da znaju vremena i
rokove koje je Otac odredio svojom vlau, to svakako znai da e carstvo sigurno biti
uspostavljeno u budunosti. Uenicima je, pak, preostalo da okupljeni u Jerusalimu
saekaju silazak Svetog Duha, koji e ih osposobiti i opunomoiti da u narednim
vekovima propovedaju evanelje o spasenju po itavom svetu, sve do vremena koje su
milioni do danas eljno iekivali i umrli ne doekavi ga. Do vremena drugog
Hristovog dolaska!
BIBLIJSKO UENJE O DRUGOM DOLASKU ISUSA HRISTA
U prethodnom delu poglavlja uvideli smo da su starozavetna proroanstva veoma
jasna po pitanju uloge koju Mesija (Hristos) mora da preuzme na sebe prilikom svoga
dolaska meu zemaljske stanovnike. Takoe smo uoili i injenicu da drevnim
prorocima nije bila objavljena Hristova tajna o Crkvi novozavetnom Boijem
narodu, koji treba da bude sainjen od pripadnika svih naroda u vaseljeni.
Upravo iz razloga to starozavetna proroanstva o Mesiji izrailjskom caru, moraju
biti ispunjena u potpunosti, a takoe i novozavetna koja govore o Njemu koji dolazi da
uspostavi svoje hiljadugodinje carstvo na Zemlji, elim da detaljno prouimo kakve su
to blagoslovene posledice koje e proizvesti drugi Hristov dolazak. Najpre emo
govoriti o Njegovom povratku u odnosu na narod Izrailja, a potom i u odnosu na
novozavetnu Crkvu.
Drugi Hristov dolazak i izrailjski narod
Da bi potpunije shvatili kakve e blagoslove doiveti izrailjska nacija prilikom
drugog Hristovog dolaska duni smo da prouimo jo jedno starozavetno
proroanstvo, koje se u istoriji ispunilo sa stoprocentnom preciznou. Ovo
predskazanje je izreeno proroku Danilu u prvoj polovini VI veka pre Hrista, dok je on,
bivajui u dubokoj starosti, jo uvek, zajedno sa ostalim Izrailjcima, boravio u
vavilonskoj zemlji u koju ih je u izgnanstvo odveo car Navuhodonosor u periodu
izmeu 605. i 586. god. pre nove ere. Gospodnja objava izreena ovom proroku
posredstvom anela Gavrila, odnosila se na vreme koje je od Boga odreeno, a koje
treba da se ispuni do dolaska mesijanskog carstva, carstva pravednosti i mira. Tekst
proroanstva glasi ovako:
I naui me i govori sa mnom i ree: Danilo, sada izidoh da te urazumim. U poetku
molitve tvoje izide rije, i ja dooh da ti kaem, jer si mio; zato sluaj rije, i razumij
utvaru. Sedamdeset je nedjelja odreeno tvome narodu i tvome gradu
svetom da se svri prijestup i da nestane grijeha i da se oisti bezakonje i da se
dovede vjena pravda, i da se zapeati utvara i prorotvo, i da se pomae sveti nad
svetima. Zato znaj i razumij: otkad izide rije da se Jerusalim opet sazida do
pomazanika vojvode bie sedam nedjelja, i ezdeset i dvije nedjelje da se opet
427
pograde ulice i zidovi, i to u teko vrijeme. A poslije te ezdeset i dvije nedjelje
pogubljen e biti pomazanik i nita mu nee ostati; narod e vojvodin doi i
razoriti grad i svetinju; i kraj e mu biti s potopom, i odreeno e pustoenje biti do
svretka rata.
1

Kao to uviamo, aneo je izjavio da je Danilovom narodu (Jevrejima) i svetom
gradu (Jerusalimu) odreeno jo sedamdeset nedjelja (tj. sedmica). Oigledno je da
se radi o vremenskom periodu odreene duine. Pojam nedjelja tj. sedmica (kako
glasi u prevodu Biblije Kranske sadanjosti), odnosi se na period od sedam godina
(u skladu sa 3. Mojs. 25:8). Dakle, Danilovom narodu je odreeno jo 70 x 7 (tj. 490)
godina do dolaska vene pravde i krunisanja Davidovog potomka na izrailjskom
prestolu. Ovih 490 godina su, prema tekstu, trebale da ponu da se raunaju od
momenta kad izide rije da se Jerusalim opet sazida (st. 25). Veoma je, takoe,
interesantno da Gavrilo iznosi proroanstvo da e od tog momenta pa do
pomazanika vojvode (re pomazanik na jevrejskom je Mesija a na grkom
Hristos) protei 7+62 sedmice, odnosno 69 sedmica (483 godine). Istorijski podaci
kazuju da je zapovest o ponovnoj izgradnji Jerusalima i hrama u njemu izreena od
persijskog cara Artakserksa i to 14. marta 445. godine pre Hrista (Nemija 2:1-15).
Prema prorotvu, od tog datuma trebalo je da proe 483. godine do momenta kada e
pomazanik biti pogubljen ali ne za sebe (kako kazuje prevod Kranske
sadanjosti; to nam stavlja do znanja da je i u Danilovoj knjizi proreeno da Isus nee
umreti za svoje grehe ve za grehe drugih ljudi). U izraunavanju datuma Isusovog
raspea u skladu sa ovim predskazanjem treba da imamo na umu da je jevrejska
godina trajala 360 dana, a ne 365 dana i 6 asova kao to je to danas sluaj u svetu.
Prema ovom saznanju, od pomenute Artakserksove zapovesti do zavretka 69 sedmice
nakon koje je pomazanik trebao da bude pogubljen trebalo je da protekne 173.880
(483 x 360) dana. Kada se ovih 173.880 dana pretvori u godine kojim mi danas
raunamo vreme (od 365 dana i 6 asova), proizilazi da ove 483 jevrejske godine (po
360 dana) jesu identine sa 476 godina (+ 21 dan) po modernom raunanju. Kada
datumu 14. martu 445. godine pre nove ere dodamo 476 godina + 21 dan dobijamo
datum 6. april 31. godine nove ere. Ovaj datum je veoma vaan, jer je 31. godine n. e.
Isus Hristos uistinu pogubljen od strane Rimljana, a po nagovoru jevrejskih stareina.
Dan u koji se ispunilo proroanstvo o navrenih 69 sedmica (nakon kojih je Mesija
pogubljen) jeste dan Njegovog ulaska u Jerusalim (na Cvetnu nedelju), 31. godine.
Toga dana se ispunilo i predskazanje proroka Zaharije, koje je bilo zapisano nekoliko
stotina godine pre Hristovog roenja:
Raduj se mnogo, keri Sionska, podvikuj, keri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k
tebi, pravedan je i spasava, krotak i jae na magarcu, i na magaretu, mladetu
magariinu.
2

Jaui na magarcu, toga dana Gospod Isus se polagano pribliavao Jerusalimu.
A kad je iao, prostirahu svoje haljine po putu. I kad se ve pribliio mestu gde se
silazi sa Maslinske gore, sve mnotvo uenika poe u radosti da hvali Boga iz glasa za
sva udesa koja su videli, govorei: neka je blagosloven car koji dolazi u ime
Gospodnje. Mir na nebu i slava na visini. A neki fariseji iz naroda rekoe mu: uitelju,
zabrani svojim uenicima. I odgovori im: kaem vam, ako ovi uute, kamenje e

1
Knj. proroka Danila 9:22-26. Naglasak moj.
2
Zaharija 9:9. Naglasak moj.
428
vikati. A kad se priblii, ugleda grad i zaplaka nad njim govorei: kad bi i ti bar u ovaj
dan saznao ta je za tvoj mir; ali je sad skriveno od tvojih oiju. Jer e doi dani na
tebe i tvoji neprijatelji okruie te opkopom, pa e te opkoliti i navalie na tebe sa svih
strana, i sravnie sa zemljom tebe i tvoju decu, te nee ostaviti u tebi kamen na
kamenu, zato to nisi upoznao vreme kada si pohoen.
1

U biblijskom tekstu kojeg sam upravo citirao (od stiha 41 44), Gospod Hristos,
izrailjski Mesija, govori o istim dogaajima o kojima je govorio i aneo Gavrilo u izjavi
datoj proroku Danilu gotovo est vekova ranije. On kazuje da e u budunosti
neprijatelji opkoliti Jerusalim, te da e ga zajedno s njegovim stanovnicima sravniti sa
zemljom. U Danilovom proroanstvu pie, podsetimo se, da e nakon pogubljenja
pomazanika vojvode doi narod drugog vojvode (vojskovoe) i razoriti grad i
svetinju (hram u Jerusalimu). Ovo razorenje se desilo 70. godine nove ere. Iskusila ga
je ista generacija Izrailjaca koja je ivela u vreme Isusovog raspea etrdesetak godina
ranije. Sagledajmo ukratko nekoliko Isusovih proroanstava u vezi ove tragedije, kao i
razloge koji su do nje doveli.
Isusova proroanstva o razorenju Jerusalima i hrama
Kao to sam to prikazao u drugom poglavlju ove knjige, Bog je neke dogaaje
odredio unapred to se tie njihovog ispunjenja. Najoigledniji primer za to je
predodreenje Hristovog stradanja kao i spasenja odreenih ljudi za ivot veni. Sa
druge strane, Bog u svojoj premudrosti potuje slobodnu volju svakoga pojedinca. U
vreme kada je Isus bio uhapen, nalazei se pred Pontijem Pilatom koji je eleo da ga
oslobodi optubi i pusti na slobodu, Jevreji su, umesto da prihvate Isusa za cara
spasitelja, zavedeni svojim lanim duhovnim voama, vikali neka bude raspet:
Ree im Pilat: a ta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos? Svi rekoe da raspet
bude. A on ree: kakvo je zlo uinio? Ali oni jo vie vikahu govorei: neka raspet bude.
A Pilat videvi da nita ne pomae, nego buka sve vea biva, uze vodu pa opra ruke
pred narodom i ree: ja nisam kriv u krvi ovoga pravednika, vi ete se brinuti.
Odgovori sav narod i ree: krv njegova na nas i na nau decu. Tada im pusti Varavu,
a Isusa iiba i predade da ga raspnu.
2

A bee dan uoi Pashe, oko estoga asa; i ree Judejima: evo, vaega cara. No oni
vikahu, uzmi, uzmi, raspni ga. Ree im Pilat: da raspnem vaega cara? Prvosvetenici
odgovorie: mi nemamo cara sem esara. Tada im ga predade da ga raspnu.
3

Iz upravo navedenih tekstova uviamo da su Jevreji traili Isusovo raspee,
navodei da nemaju drugoga cara sem cezara, prizivajui istovremeno prokletstvo na
sebe i svoju decu. Sigurno pristizanje prokletstva, kojeg su zavedeni Izrailjci prizivali
na sebe i svoje potomke, potvrdio je i Gospod Isus tokom svoga puta ka Golgoti na dan
raspea:
A za njim je ilo veliko mnotvo naroda i ena koje su ga saaljevale i oplakivale.
Isus se obazre na njih i ree: keri Jerusalimske, ne plaite za mnom, nego plaite za
sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada e govoriti: blaene su nerotkinje, i

1
Ev. po Luki 19:36-44. Naglasak moj.

2
Ev. po Mateju 27:22-26. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 19:14-16. Naglasak moj.
429
utrobe koje ne rodie, i dojke koje ne dojie. Tada e poeti da govore gorama: padnite
na nas, i bregovima: pokrite nas; jer kad ovako rade sa zelenim drvetom, ta e tek
biti sa suvim?
1

Strana sudbina je ekala Isusove savremenike kao i one posle njih jer su umesto
svoga cara, za gospodara izabrali rimskog cezara. Gospod je jednom prilikom rekao da
e na jevrejski narod, zbog odbacivanja Mesije, doi kazna za prolivenu krv svih
pravednika koji su od stvaranja sveta iveli na zemlji. U svome najeem verbalnom
duelu sa farisejima, koji je zapisan u evaneljima, Hristos je izgovorio i sledee:
Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene? Zato, evo vam aljem
proroke, i mudre i knjievnike. Od njih ete jedne ubiti i raspeti, a druge ibati u vaim
sinagogama i goniti od grada do grada, da doe na vas sva pravedna krv,
prolivena na zemlji, od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga
ubiste izmeu hrama i rtvenika. Zaista vam kaem, sve e to doi na ovaj narataj.
Jerusalime, Jerusalime, koji ubija proroke i zasipa kamenjem poslane k tebi, koliko
puta htedoh da skupim tvoju decu, kao to kvoka skuplja svoje pilie pod krila, i ne
htedoste. Eto, ostavlja vam se dom va pust. Nego vam kaem, od sada me neete
videti dok ne reete: neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje.
2

Prema reima Gospoda Isusa Hrista, izrailjski dom e ostati pust tj. bie
opustoen od strane rimske vojske i ostae takav sve dok ne doe vreme da Izrailj
prihvati Isusa iz Nazareta kao svoga Mesiju i cara. Hristos je prorekao sve ono to e se
sa jevrejskim narodom i njihovom zemljom deavati do poslednjeg vremena do
vremena ponovnog Njegovog dolaska meu narod Starog zaveta i konanog
uspostavljanja carstva:
A kad vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da je blizu njegovo
opustoenje. Tada stanovnici Judeje neka bee u gore, koji budu u gradu neka iziu
napolje, a koji budu u polju neka ne ulaze u grad, jer su ovo dani osvete, da se ispuni
sve to je napisano. Teko trudnim enama i dojiljama u te dane; bie, naime, velika
nevolja na zemlji i gnev na ovom narodu, pae od otrice maa i odvee ih u
ropstvo po svim narodima, a mnogoboci e gaziti Jerusalim dok se ne
ispune vremena mnogoboaca.
3

Ispunjenje pomenutih proroanstava
Pre nego to u nekoliko reenica prikaem istinitost i ispunjenje proroanstava koja
je izgovorio sam Gospod a u vezi dalje sudbine jevrejskog naroda nakon Njegovog
odbacivanja i raspea, elim da istaknem jo jednu vanu injenicu. Naime,
proroanstvo iz knjige proroka Danila kazuje da e pomazanik (Hristos) biti ubijen
(pogubljen) posle ezdeset druge nedelje (nakon to je proteklo prvih sedam
nedelja), tj. posle 483 jevrejske godine (173.880 dana). Ono to je u ovome vano istai
jeste to da proroanstvo ne tvrdi da e pomazanik biti pogubljen u toku 70-te sedmice,
ve nakon proteklih 69. Da se u nekom sluaju ovo odbrojavanje godina nastavilo u
vreme posle Isusovog raspea, to bi znailo da je carstvo Boije trebalo da bude
uspostavljeno nekoliko godina nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Nasuprot tome, a

1
Ev. po Luki 23:27-31. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 23:33-39. Naglasak moj.
3
Ev. po Luki 21:20-24. Naglasak moj.
430
u skladu sa knjigom proroka Danila i kazivanjem iz Jovanovog Otkrivenja, nakon
okonanja 69-te sedmice, nastupila je vremenska pukotina u prorotvu koja e
trajati sve do momenta Hristovog dolaska po njegovu Crkvu. Ono to valja zapaziti, a o
emu emo govoriti mnogo detaljnije neto kasnije, jeste to da i sam Gospod Hristos
podrazumeva da sedamdeseta sedmica nee skoro biti navrena. Umesto skorog
uspostavljanja Boijeg carstva, Isus predvia zlu sudbinu Izrailjaca njihovo rasejanje
i ropstvo po celom svetu.
Neto vie od trideset godina posle pogubljenja Mesije, u pokrajini Judeji izbio je
ustanak protiv rimske okupacione vlasti. U istoriji je ovaj sedmogodinji sukob (od 66-
73. god. n. e.) poznat pod imenom Judejski rat a detaljno je opisan u delu rimskog
istoriara jevrejskog porekla, Josifa Flavija, u istoimenoj knjizi. Godine 70. posle
Hrista, rimska vojska je opkolila Jerusalim. U glavnom gradu, koji je u to vreme brojao
negde oko 100.000 stanovnika, nalazilo se nekoliko puta vie ljudi, koji su, ne
raunajui na to da e se desiti opsada Jerusalima, doputovali da u svetom gradu
proslave drevni tradicionalni praznik Pashu. Gradska vrata su bila zatvorena i
opsada je trajala pet meseci. Tokom tog vremena, stanovnici glavnog grada su prolazili
kroz strahovitu agoniju. Hrane je bivalo sve manje. Pojavile su se razne bande iji su se
pripadnici meusobno ubijali. Jedni drugima su palili ambare sa ionako osiromaenim
zalihama itarica. Zbog velike gladi koja je vladala javljali su se i sluajevi
ljudoderstva (iji su akteri bile majke koje su posezale za svojom malom decom kao
hranom). Izgladneli Jerusalimljani koji su beali iz grada, bivali su zarobljavani i
pribijani na krstove. Nakon konanog sloma odbrane i probijanja unutar gradskih
zidina, Rimljani su krenuli u krvavi obraun sa onima koji su jo uvek pruali otpor.
Najhrabriji i najuporniji jevrejski ustanici uli su i u sam sveti hram i u njemu postavili
poslednji bedem odbrane. Ipak, nakon nevienog pokolja, prilikom koga je krv
poginulih tekla potocima niz kamene stepenice, buknuo je poar u okviru hramovnog
kompleksa kao i u samoj njegovoj unutranjosti. Jerusalimski hram je spaljen, a zatim
i u potpunosti sruen, 9. dana jevrejskog meseca Ava, na isti dan kada je neto vie od
600 godina pre toga (586. g. pre Hrista) uniten i onaj prvi, Solomonov hram, od
strane Vavilonaca. Stotinama godina su Jevreji na taj dan, koji se zvao Ti Be Av,
oplakivali unitenje prvog hrama. Sada su oni, koji su odbacili Isusa, doiveli istovetnu
sudbinu svojih predaka. Tokom opsade grada u njemu i oko njega poginulo je oko
600.000 ljudi. U celoj Palestini, za vreme rata, poginulo je oko milion i sto hiljada
Izrailjaca. Isusova proroanstva su se ispunila u potpunosti. Od hrama nije ostao ni
kamen na kamenu. Ona generacija koja je prisustvovala i uestvovala u Njegovom
raspinjanju, kao i njihovi direktni potomci na koje su prizivali krivicu za uinjeno
nedelo, bila je brutalno kanjena i to od strane onoga koga su izabrali rekavi: mi
nemamo drugog cara.... Izbor rimskog cezara umesto galilejskog drvodelje je za njih
bio vie nego koban.
Guenje Bar-Kohbinog ustanka
Nakon velikog poraza od strane rimske vojske, mnogi Izrailjci su proterani iz svoje
zemlje i odvedeni u roblje, upravo u skladu sa Isusovim reima. Meutim, jedan deo
naroda je ipak ostao u Jerusalimu kao i itavoj Palestini. ezdesetak godina posle
zavretka Judejskog rata (73. g. n. e.), Jevreji su ponovo podigli ustanak protiv
Rimljana. Jevrejski rabin Akiba je jednog lanog proroka i revolucionara proglasio za
431
izrailjskog Mesiju. Ime mu je bilo Bar Kohba (aramejski: Sin Zvezde). Pomenuti
mesija je ponovo poveo Jevreje u rat protiv najjae imperije sveta. Time se ispunilo
jo jedno Gospodnje proroanstvo. On (Hristos) doao je u ime svoga nebeskog Oca i
nije bio primljen od strane svojih sunarodnika. Bar Kohba je doao u svoje ime i od
strane verskih autoriteta bio proglaen Mesijom. Gospod je naime rekao:
Ja sam doao u ime svoga Oca, i ne primate me. Ako drugi doe u svoje ime, njega
ete primiti.
1

Evo kako nas o pomenutoj buni koju je vodio samozvani mesija, Sin Zvezde,
izvetava istoriar Milovan Baleti u svom delu:
Hadrijan je protiv ustanika poslao generala Severa, ali je rimskim legijama trebalo
tri godine da savladaju ustanike. Bar Kohba i njegovi zeloti su izginuli. To je bilo 135.
godine nae ere. Hadrijanova osveta je bila okrutna: zatomiti idovsku vjeru i zakone.
Da bi se osvetio idovima, obnovio je Jeruzalem, ali je idovima bilo zabranjeno da se
pojave na njegovim ulicama. Podignut je rimski hram sa kipovima Jupitera. Grad je
dobio novo ime Elia Capitolina. To se dogodilo 138. godine nae ere.
2

Od tog vremena, pa sve do polovine dvadesetog veka nae ere, jevrejski narod je
iveo u rasejanju bez svoje drave, ispunjavajui na sebi jo jedno od mnogobrojnih
proroanstava Staroga i Novoga zaveta.
Izrailj u rasejanju
Zbog svog otvorenog bogoborstva, proglaavanja svoga Mesije slugom avola te
njegovim raspinjanjem, Izrailj je na kraju dobio ono to je i zasluio. Gospod je jo u
Mojsijevo vreme, u Starom zavetu, saoptio Izrailjcima ta e im se desiti ukoliko zau
sa puta istinitog bogougaanja:
Ako mi uzidete nasuprot i ne htjedbudete sluati me, dodau vam sedam puta vie
muka prema grijesima vaim. (...) I obratiu gradove vae u pusto, i razoriu svetinje
vae, i neu vie mirisati mirisa vaega. I opustiu zemlju da e joj se uditi neprijatelji
vai, koji e ivjeti u njoj. A vas u rasijati po narodima, i uiniu da vas gone s
golijem maem; i zemlja e vaa biti pusta i gradovi vai raskopani.
3

Ali u onijem narodima nee odahnuti, niti e se stopalo noge tvoje odmoriti; nego
e ti Gospod dati ondje srce plaljivo, oi iiljele i duu iznemoglu. I ivot e tvoj biti
kao da visi prema tebi, i plaie se nou i danju, i nee biti miran ivotom svojim.
4

Nakon gotovo potpunog unitenja jevrejske nacije od strane rimske imperije, i
progona ostatka iz svoje vekovne zemlje, duhovno vostvo nad Izrailjcima u rasejanju
preuzeli su uenjaci i knjievnici koji su bili nastavljai farisejske tradicije. Podaci iz
Jevrejske enciklopedije nam stavljaju do znanja sledee:
Posle unitenja hrama (70. godine posle Hrista), sadukeji su sasvim iezli
ostavljajui odluke o svim jevrejskim pitanjima farisejima. Jevrejski ivot su zato
regulisali fariseji; cela istorija judaizma preraena je sa njihovog stanovita, kao i novo
vienje nekadanjeg jevrejskog vrhovnog saveta (Sinedriona) u prolosti. Novi lanac

1
Ev. po Jovanu 5:43.
2
Milovan Baleti, Povratak idova u zemlju Izraelovu, Globus, Zagreb, GP Delo, Ljubljana 1982. god.
3
3. Mojsijeva 26:21, 30-33. Naglasak moj.
4
5. Mojsijeva 28:65-66.
432
tradicije zbacio je staru sveteniku tradiciju. Farisejstvo je oblikovalo karakter, kao i
judejski ivot i misao buduih generacija.
1

U periodu od II do IV veka nastala je i zbirka jevrejskih religijskih tekstova po
imenu Talmud. Milovan Baleti o Talmudu kazuje:
Talmud je regulirao nain ivota idova u postbiblijskim vremenima sve do
emancipacije u XIX stoljeu. U uem smislu Talmud je zajedniki naziv za dva djela od
kojih je jedno Mina, a drugo Gemara, tj. komentari Mine, iji su autori Amorejci,
koji djeluju od 225. do VI stoljea. Poslednje preiavanje teksta izvrili su Saborejci u
prvoj polovici VI stoljea. U kasnijim rukopisima i tiskanim primjercima javljaju se i
komentari Raija i Maimonidesa, a i zbirka Tosefta, tj. dodatnih tanaitskih tekstova
nastalih neposredno s Minom. (...) Talmud je imao presudnu ulogu u uvanju
idovskog nacionalnog jedinstva u dijaspori. Zbog svoje strogosti i moralistike
pedantnosti, zbog naglaenog judeocentristikog stava, otre opozicije protiv
prozelitskog nastojanja kranstva, Talmud je stoljeima bio napadan, klevetan i
krivotvoren unutar i izvan idovstva.
2

Prema upravo proitanom navodu, Talmud, kao knjiga koja je umnogome
doprinela ouvanju nacionalnog identiteta jevrejskog naroda u rasejanju kroz vekove,
bila je napadana i krivotvorena kako od samih Jevreja tako i od hriana. Ono to
predstavlja sigurnu injenicu jeste da pisci ovog dela nisu bili prijateljski nastrojeni
prema verskoj struji koja je proistekla iz judaizma u prvom veku, tj. prema
hrianstvu. Posledica koju su izazivali stavovi onih koji su bili idejni nastavljai
prvovekovnih Hristovih i apostolskih neprijatelja iz krila judaizma, jeste mrnja koju
su Jevreji navukli na sebe od strane otpalog hrianstva tokom vie od hiljadu godina
crkvene dominacije nad srednjevekovnom Evropom. Vraajui Jevrejima istom
merom jedan od najpoznatijih bogoslova hrianske crkve u IV i V veku, sv. Jovan
Hrizostom (prozvan i Zlatousti) je izjavio:
Sinagoga je gora od javne kue. idovi su gomila razbojnika. Mrzim i sinagogu i
idove!
3

Norman Kon, u svojoj izvanrednoj knjizi u kojoj opisuje poreklo i nain stradanja
Jevreja u novijoj istoriji (u XIX i XX veku), iznosi i ostale podatke o izvorima
netrpeljivosti hriana prema starozavetnom Boijem narodu:
Na mnogim meridijanima na Jevreje se tradicionalno gledalo kao na misteriozna
bia, obdarena stranim, opakim moima. Ovakav stav protee se unazad sve do
vremena, izmeu drugog i etvrtog veka nae ere, kada su se crkva i sinagoga takmiile
za preobraenike iz helenskog sveta i kada su se, jo vie, borile da pridobiju
sledbenike iz protivnikog tabora. Kako bi prinudio hriane iz Antiohije jo vezane za
judaizam da konano raskinu sa verom otaca, sveti Jovan Zlatousti sinagogu naziva
hramom demona... avolovom peinom... paklenim ambisom, a Jevreje slika kao
ogrezle ubice i unititelje, ljude koje je obuzeo zao duh. A da bi zatitio svoje
katihumene od judaizma, sveti Avgustin je opisao kako su se oni koji su nekada bili

1
Vidi u: Ratibor Rajko M. urevi, Tajni ruitelji jevrejstva i hrianstva, Ihtus hrianska knjiga, Beograd
1996. god. str. 48.
2
Milovan Baleti, Povratak idova u zemlju Izraelovu, str. 34. Naglasak moj.
3
Vidi u: Ulf Ekman, idovi narod budunosti, Havel publishing, Zagreb 1999. god. str. 51.
433
najmiliji sinovi Boiji preobrazili u sinove Satanine. (...) Mnogi od crkvenih otaca su
uili da e Antihrist biti Jevrejin i da e Jevreji biti njegovi najodaniji sledbenici.
1

U to vreme se, zbog sve izraenijeg antisemitizma u crkvenim krugovima, poela da
razvija i posebna teologija, koja je zastupala teoriju supstitucije tj. teoriju zamene,
a koja je postajala sve popularnijom i to dotle dok nije postala opte prihvaenom. Ova
teorija zamene je podrazumevala da Jevreji vie ne predstavljaju Boiji narod ni po
kom osnovu, te da je hrianska Crkva zapravo Novi Izrailj Boiji. Na hrianskom
Istoku je poelo da se veruje da su sva proroanstva namenjena starozavetnom Izrailju
prenesena na Crkvu; da u budunosti nee biti nikakvog mesijanskog carstva nad
Jevrejima, niti ovaj narod vie ima bilo kakvu ulogu u daljem Boijem naumu spasenja
oveanstva. Evo ta o ovoj temi ukratko kazuje pravoslavni bogoslov Boidar Mija:
Hristos konstituie crkvu kao Izabrani Narod Boiji, Novi Izrailj. Kao to je Stari
Izrailj bio ekskluzivna zajednica u kojoj se Bog otkrivao i na poseban nain bio
prisutan, tako je i Novi Izrailj, Crkva, mesto naroitog Bojeg otkrivenja i
prisustva.
2

Rumunski autor, dr Dimitrije Staniloje na ovu temu dodaje:
Takvom se uenju (uenju o buduem Hristovom mesijanskom carstvu nad
Izrailjem; prim. I. S.) moe odgovoriti da se ispunilo prorotvo o obnavljanju
Izrailjskog carstva osnivanjem Crkve, koja je duhovni Izrailj, ili e se savreno
ispuniti u buduem ivotu. (...) I otkad je ovde Hristos, ponovno pribiranje izrailjskog
naroda iz dijaspore nema vie znaaja za istoriju spasenja, jer je proao posebni znaaj
zemlje, Jerusalima, carstva Izrailjeva, njegovog kulta. Od tada naovamo izrailjska je
dijaspora toliko mala teoloka tema, kao to je dijaspora nemakog naroda pred licem
sveta. Izrailj, kao istorijski narod, nije vie teoloka veliina, inilac u istoriji
spasenja; od Hrista, Izrailj je ispunio svoju misiju u spasenju sveta.
3

Ovo Mijaevo i Stanilojevo objanjenje bi, naravno, moglo da bude veoma
interesantno i prihvatljivo, ali samo za one koji ne poznaju dovoljno Sveto pismo.
Jedini problem u vezi njega jeste injenica da se ono ne temelji ni na jednom jedinom
tekstu Staroga i Novoga zaveta.
4
Ideja da je, sa jedne strane, Crkva Isusa Hrista Novi
Izrailj, a sa druge da je jevrejski narod izgubio svoju ulogu u boanskom spasenjskom
planu je veoma daleka od istine kao to smo i ranije govorili, a u ta emo se jo vie
uveriti neto kasnije. Naime, sam apostol Pavle, piui o buduoj obnovi duhovnosti
izrailjskog naroda, kazuje da su Jevreji samo privremeno postali Bogu neposluni, radi
spasenja mnogoboaca, te da e, na kraju, i sami od Boga primiti spasenje:
Pitam sad: da nije Bog odbacio svoj narod? Daleko od toga. Jer i ja sam
Izrailjac od Avraamovog potomstva, iz Venijaminovog plemena. Bog nije odbacio
svoj narod, koji je unapred znao. (...) Pitam stoga: da se nisu spotakli da bi
sasvim pali? Daleko od toga; nego njihovim promaajem spasenje je dolo

1
Norman Kon, Poziv na genocid, Matica srpska, str. 19. Bez godine izdavanja. Naglasak moj.
2
Boidar Mija, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 143. Naglasak moj.
3
Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god. str. 241-242. U navedenom
tekstu ispravio sam gramatike i slovne nepravilnosti. Naglasak je moj.
4
Jedini stih na koji bi zagovornici teorije zamene mogli da se pozovu jeste iz posl. Galatima 6:16.
Meutim, ni taj stih u svom kontekstu a i van njega ne govori nita o Crkvi kao Novom Izrailju, ve
spominje Izrailj Boiji oigledno ukazujui na verni ostatak Jakovljevih potomaka koji su se preobratili u
hrianstvo i na taj nain iskusili na sebi one blagoslove koji su bili obeani itavom narodu (vidi: Rimlj.
9:4-5).
434
mnogobocima, da ih podstaknu na revnost. Ako je pak promaaj bogatstvo za svet i
njihovo zaostajanje bogatstvo za mnogoboce, ta li e tek uiniti njihova punoa?
1

Na ovom mestu elim da ukratko prikaem kroz kakve su sve nedae prolazili
Avraamovi potomci kroz istoriju dugu gotovo 19 vekova otkako su zbog
bogootpadnua, prema biblijskim proroanstvima, bili rasejani po svim narodima.
Prema Dozefu Linu, piscu dela Istorija srednjevekovne crkve, nakon potpunog
razorenja Jerusalima 138. godine posle Hrista, jevrejski narod, koji je posedovao
specifinu religiju a u isto vreme bio i potpuno slomljen da ne predstavlja nikakvu
pretnju po imperiju, mogao je da i dalje postoji i ispoveda svoju veru koja je bila
zatiena zakonom i pored preziranja od strane obinog sveta. Ipak, umesto da se
situacija u pogledu ljudskih prava Jevreja preokrene u pozitivnom pravcu u vreme
kada je Rimsko carstvo postalo hriansko, desilo se sasvim suprotno:
Kada je Carstvo postalo hriansko, postojea napetost pojaana je davnanjim
suparnitvom izmeu hriana i Jevreja, jer su i jedni i drugi tvrdili da su ba
oni narod Izraela koji je Bog izabrao. (...) Uprkos zakonskoj zatiti, ni Jevreji kao
pojedinci ni njihova religija nisu bili ravnopravni sa pravovernim hrianima i
njihovom Crkvom.
2

Kao to nam dakle istorija svedoi, poloaj Jevreja se, umesto da se pobolja
dolaskom hriana na vlast, znatno pogorao. Razlozi zbog kojih se oekivalo da se
pobolja bili su isto evanelske prirode, a u skladu sa Hristovim zlatnim pravilom
koje je postavio pred sve svoje uenike: Sve dakle to elite da vama ine ljudi, inite i
vi tako njima. (Mt. 7:12). Ugroavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda, kakvo su
Jevreji doivljavali pod paganskim Rimom, bilo je prava ala naspram progonstava i
zloina koje je nad Jakovljevim potomcima kasnije poinila hrianska crkva na
Zapadu i Istoku. Evo nekoliko izvetaja o postupanju Zapadne crkve prema zavetnom
Boijem narodu u periodu od XIII do XV veka:
Utjecaj Crkve je jaao i prema idovima se irila mrnja, jer se u njima vidjelo
otelovljenje poricanja dogme o boanskom podrijetlu Isusovu. (...) Tomas de
Torquemada je bio sveenik, prior samostana dominikanaca u gradu Segoviji, fanatiki
zagovornik inkvizicije. Odlikovao se bestijalnou u progonima i masovno slao
optuene, osobito idove, na auto-da-fe. Godine 1492. isposlovao je od kralja
Ferdinanda dekret za izgon idova iz panjolske, pa ih je protjerano 300.000, poto
im je oduzeta sva imovina. (...) Svuda u kranskom svijetu ekat e ih vei ili manji
fanatizam kranske tradicije koji se oslanjao na Justinijanov Corpus iuris civilis kao
uzor protuidovskog zakonodavstva u Evropi i njenim posjedima. (...) U
srednjevekovnoj Francuskoj bilo je i spaljivanja Talmuda (1242) po nareenju
Ljudevita Svetog, koji je slijepo sluao sveenstvo. Inkvizicija je u toj zemlji esto
izmiljala optube protiv idova. Okrivljavani su da ubijaju kransku djecu uoi
praznika Pesaha, kako bi njihovom krvlju umijesili praznine kolae. idovi su malo
to mogli uiniti u svoju obranu, iako su bili neduni.
3

Sa druge strane, ni situacija na pravoslavnom Istoku (konkretno u Rusiji) nije bila
ni malo bolja. Ono to iznad svega zaprepauje jeste injenica da su progonstva
Jevreja na Istoku bila najintenzivnija krajem XIX i poetkom XX stolea. Poevi od

1
Rimljanima 11:1-2, 11-12. Naglasak moj.
2
Boi, spec. dodatak listu Danas; 2002. god. str. 18.
3
Milovan Baleti, Povratak idova u zemlju Izraelovu, str. 49-53.
435
1881. pa do 1920. godine, u Rusiji se odigralo na stotine lokalnih pogroma Jevreja, koji
ni u kom sluaju nisu bili rezultat spontanog izliva narodnog gneva ve paljivog
planiranja:
Rusija, na kraju vlastitog srednjeg vijeka, sa etvoromilionskom jevrejskom
zajednicom, u uslovima dubokih previranja inila je zemlju u kojoj je antisemitizam
sve do pojave Hitlera dobio najmasovniju i najradikalniju formu. (...) Za razliku od
istodobnog zapadnoevropskog, ruski antisemitizam liio je na antijevrejstvo
iz doba srednjeg vijeka, a razlika je, pored masovnosti i surovosti, i u tome to je
antisemitizam u Rusiji imao prikrivenu a esto i otvorenu podrku drave. (...) Ovakva
politika ruske drave, oslonjena na pravoslavnu crkvu pa i rusku inteligenciju,
ostae konstanta sve do Februarske revolucije 1917.
1

Incidenti u Moskvi, Petrogradu i Harkovu prerasli su u masovne pogrome. Jevreji
su proglaavani krivcima za glad, epidemije kolere i sl. Da je antisemitizam konstanta
u politici carske Rusije pokazalo se u Kiinjevu aprila 1903. u vrijeme krvavog
pogroma u kome je bilo 45 mrtvih i oko 1000 ranjenih Jevreja, te oko 2000
opljakanih i zapaljenih jevrejskih kua i radnji. Inicijator zuluma bio je niko drugi do
carski ministar unutranjih poslova Vjaeslav Konstantinovi Ple(h)ve.
2

Progoni su intenzivirani nakon to je relativno liberalan car Aleksandar II ubijen
1881, a nasledio ga njegov sin, nemilosrdni i ultrareakcionarni Aleksandar III. I
Aleksandar III i njegov sin Nikolaj II, poslednji car (ovaj sveti car je nama od ranije
poznat iz poglavlja Potovanje svetitelja. Njegove se ikone same oslikavaju na
zidovima ruskih manastira, i to na mestima gde treba da stoje ikone Svemogueg
Gospoda; prim. I. S.) bili su fanatini antisemiti; tokom njihove vladavine sve
mogue je raeno, uz slubeno ohrabrivanje, da se Rusija oisti od Jevreja.
3

Istorijski podaci koje iznose Milovan Baleti i Zoran Pejainovi u svojim radovima
ukazuju da se sasvim pouzdano zna da je na ovakvu fanatinu antisemitsku politiku
ruskih careva presudno uticala Ruska pravoslavna crkva, tj. njen glavni
glasnogovornik, prokurator svetog arhijerejskog sinoda Konstantin Petrovi
Pobjedonoscev. On je bio tutor cara Aleksandra III, a posle njegove smrti je na isti
nain tutorisao i njegovom sinu Nikolaju II Romanovu. Sveti sinod Ruske crkve je
zastupao ideju o tri treine, koja je sadrala zamisao o reavanju jevrejskog pitanja
u carskoj Rusiji. Naime, prema ovoj ideji, treinu Jevreja je trebalo pobiti, treinu
proterati iz zemlje a treinu pokrstiti i preobratiti u Pravoslavlje.
4
Bile su organizovane
razliite ekstremistike organizacije koje su uestvovale u organizovanim pogromima
nad pripadnicima starozavetnog Boijeg naroda. Jedna od tih organizacija je nosila
ime Crne stotine. Evo kako nas Norman Kon obavetava o pomoi koju je Ruska
crkva pruala ovim razbojnikim bandama:

1
Zoran Pejainovi, Cionistiki pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, Ars Libri, Beograd 1997. str. 17-
18. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 62-63.
3
Norman Kon, Poziv na genocid, str. 49. Naglasak moj.
4
Ovakve tiranske ideje su Srbima iz Hrvatske svakako poznate, jer su nad njima sprovoene za vreme
Drugog svetskog rata u NDH, pod ustakim reimom Ante Pavelia i pod blagoslovom Rimokatolike
crkve. Naalost, ono to im (Srbima dakle) oigledno nije poznato jeste to da su ustae primer ovakvom
svom monstruoznom zloinu mogle da imaju u postupanju ruskih pravoslavaca i svetog cara Nikolaja II
prema nedunim Jevrejima nekoliko decenija ranije. Vidi kod: Baleti, str. 99. Pejainovi str. 63.
436
Dobro je poznato da su Crne stotine angaovale kriminalce radi razbojnitava i
predvoenja pogroma, a politike voe Crnih stotina nisu primane u pristojno drutvo
no to nije ometalo organizaciju da dobija obilnu pomo od crkve i drave. Jedan
episkop je bio meu njenim voama, manastiri su tampali letke njima u
prilog, njihovi amblemi i zastave izlagani su u crkvama, svetenici su nagovarali
vernike da se mole za njihov uspeh i da uestvuju u njihovim aktivnostima.
1

Prema istom autoru, 1905. godine, moskovski mitropolit je naredio da se u svih
368 moskovskih crkava proita propoved koja je sadravala navode iz takozvanih
Protokola sionskih mudraca (u kojima stoji zapisano da je cilj Jevreja da porobe sve
narode i zagospodare svetom), a koji zapravo predstavlja (kako je kasnije utvreno)
obian plagijat satire iz 1864. koju je o Napoleonu III napisao Moris oli, a koja nosi
naziv Dijalog u paklu izmeu Makijavelija i Monteskijea. Ovaj plagijat, koji je
umnogome doprineo pogromu nad Jevrejima u Rusiji kao i kasnije u nacistikoj
Nemakoj
2
, sainjen je u Parizu od strane tajne Ruske policije Ohrane.
Zbog uglavnom nepovoljnog poloaja u kome su se nalazili Jevreji u Evropi (iako je
bilo i perioda slobode), u XIX veku je u nekim krugovima poela da jaa ideja o
ponovnom uspostavljanju drave izrailjskog naroda. Od toga vremena, istaknuti
Jevreji su osnovali tzv. Cionistiki pokret ija e nastojanja, nakon vie decenija
dovesti do eljenog rezultata ponovnog osnivanja izraelske drave polovinom XX
veka u Palestini.
Povratak Jevreja u zemlju Izrailjevu
Taj dan uini Gospod zavjet s Avramom govorei: sjemenu tvojemu dadoh zemlju
ovu od vode Misirske do velike vode, vode Efrata.
3

Zato prorokuj, i kai im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja u otvoriti
grobove vae, i izveu vas iz grobova vaih, narode moj, i doveu vas u zemlju
Izrailjevu. I poznaete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vae, i izvedem vas iz
grobova vaih, narode moj. I metnuu duh svoj u vas u vaoj zemlji, i poznaete da ja
govorim i inim, govori Gospod. (...) I reci im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja
u uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje otidoe, i sabrau ih od svuda, i doveu ih
u zemlju njihovu. I nainiu od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevim, jedan
e car biti svjema njima, niti e vie biti dva naroda, niti e vie biti razdijeljeni u dva
carstva. (...) I sjedee u zemlji koju dadoh sluzi svojemu Jakovu, u kojoj sjedee oci
vai; u njoj e sjedeti oni i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovijeh dovijeka, i David
sluga moj bie im knez dovijeka. I uiniu s njima zavjet mirni, bie vjean zavjet s
njima, i utvrdiu ih i umnoiu ih, i namjestiu svetinju svoju usred njih navijek. I

1
Norman Kon, navedeno delo, str. 111. Naglasak moj.
2
Bilo bi zanimljivo istai samo jo jedan detalj koji povezuje nacistu Adolfa Hitlera (koga je u svoje vreme,
pre Drugog svetskog rata, sveti vladika Nikolaj Velimirovi uporeivao sa Svetim Savom) i svetog cara
Nikolaja II Romanova. Naime, supruga ruskog cara je bila veliki potovalac drevnog simbola sree i
zadovoljstva nazvanog svastika (kukasti krst). Ova sujeverna ena je nosila ogrlicu od dragog kamenja u
obliku kukastog krsta, a taj simbol je urezivala i u poklone koje je slala svojim prijateljima. Kukasti krst
koji je doneo (do XX veka nevienu) sreu jevrejskom narodu, bio je oslikan i na prozorskom ragastovu
u sobi u kojoj su boravili ona i njen mu, car Nikolaj. Vidi kod: Norman Kon, navedeno delo, str. 115, 116.
3
1. Mojsijeva 15:18.
437
ator e moj biti kod njih, i ja u im biti Bog i oni e mi biti narod. I narod e
poznati da sam ja Gospod koji posveujem Izrailja, kad svetinja moja bude usred njih
dovijeka.
1

Najpre nastojanje a potom i ostvarenje tenje Jevreja okupljenih u cionistikom
pokretu za ponovnim osnivanjem izrailjske (izraelske) drave u zemlji koju je Gospod
obeao njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu, predstavlja zadivljujue
ispunjenje jo jednog biblijskog proroanstva, starog preko 2500 godina. Iako je
prorok Jezekilj iveo i prorokovao za vreme rasejanja starozavetnog Izrailja u
Vavilonu, proroanstvo koje je ovom prilikom izrekao nije se odnosilo na njihov
povratak u judejsku zemlju koji se desio za vreme Zorovavelja, Jezdre i Nehemije u VI i
V veku pre Hrista. Dokaz za to su stihovi 26 i 27 u napred navedenom tekstu, u kojima
se jasno tvrdi da e nakon ovog povratka Jevreja iz rasejanja Bog sa njima da uspostavi
veni zavet mira, te da e oni biti Njegov narod koji e ga priznavati za svog Boga.
Kao to je poznato, ovaj zavet venog mira nikada do sada nije bio uspostavljen od
Gospoda nad Izrailjem te je stoga jasno da se radi o dogaaju koji e uslediti u
budunosti. U narednih nekoliko reenica elim da ukratko pomenem na koji je nain
dolo do proglaenja izraelske drave, na njima obeanoj teritoriji, 1948. godine.
Jevrejski cionistiki pokret
Sve vreme irom dijaspore, najvei broj Jevreja izbegavi asimilaciju (stapanje
meu druge narode), pevao je stihove iz 137. psalma, koji ih je podseao na boravak
njihovih predaka u vavilonskom izgnanstvu:
Zar Gospodnju pesmu svetu
na tlu tuem da pevamo?
Grade sveti, grade mira,
ako tebe zaboravim,
desnica mi zatajila.
Nek mi jezik s nepca sraste,
ako tebe ne spominjem,
ako igde radost traim
dok mi pati Jerusalim.
2

Stihovi ovog psalma su oslikavali njihovu nadu da e se jednoga dana vratiti u svoju
zemlju i sveti grad. Svake godine, prilikom Pashe, tokom dugog niza vekova, Jevreji su
se pozdravljali reima Leana habaa bi Jerualajim Dogodine u Jerusalimu, to je
potvrivalo njihovu tenju za skorim povratkom u zemlju praotaca.
Prvi pokuaji reavanja jevrejskog pitanja i promene statusa Palestine vezuju se za
kraj XVIII veka, kada je general Potemkin, bliski prijatelj ruske carice Katarine II,
sanjao o osvajanju Svete zemlje isterivanju Turaka i naseljavanju hriana i Jevreja.
Jakovljevi potomci irom Sjedinjenih Amerikih Drava i Evrope su se posebno

1
Jezekilj 37:12-14, 21-22, 26-28. Naglasak moj.
2
Psalam 137:5-6. Preveo dr Aleksandar Birvi. Britansko i inostrano biblijsko drutvo, Beograd 1990. god.
438
aktivirali u razmiljanju o kolonizaciji Palestine, a naroito nakon tzv. afere Damask
iz 1840. god. kada su Jevreji lano optueni za ritualno ubistvo jednog katolikog
kaluera. Nad Jevrejima je tom prilikom izvrena odmazda uz krvoprolie poput onog
iz srednjeg veka.
Prvi veliki zastupnik politikog cionizma je bio zemunski rabin Jehuda ben lomo
Haj Alkahaj. Ovaj rabin je zastupao ideje o otkupu zemljita i stvaranju
poljoprivrednih kolonija u Palestini, koje bi pre svega inili Jevreji iz otomanske
imperije. Drugi veliki zastupnik cionizma je bio nemaki filozof Moe (Mojsije) Hes,
koji je svoju viziju o reavanju izrailjskog pitanja izneo u svom delu Rim i Jerusalim
1862. godine. Ipak, osoba koja je najvie doprinela aktuelizaciji i reavanju pitanja
povratka Jevreja u njihovu zemlju, koju im je Gospod obeao pre etiri milenijuma, bio
je Teodor Hercl. Ovaj novinar koji je iveo u Beu i pisao tekstove za pozorine
komade, a koji se u poetku nije mnogo interesovao za povratak svojih sunarodnika u
Palestinu, pa ak i bio kritiar takvih ideja, postao je cionista zahvaljujui jo jednoj od
lanih optubi uperenoj protiv pripadnika svoga naroda koja je poznata kao
Drajfusova afera. Naime, u oktobru 1894. godine u Parizu je uhapen generaltabni
kapetan Alfred Drajfus pod optubom da je pijunirao francusku vojsku u korist
Nemake. Pod pritiskom jevrejskih neprijatelja, organizovan je sudski proces na kome
je Drajfus, uz pomo lanih dokumenata i svedoenja osuen na doivotnu robiju i
poslat na njeno izdravanje na avolje ostrvo blizu francuske Gvajane. U narodu se
ulo glasno uzvikivanje parole smrt Jevrejima. Prema svedoenju samoga Hercla,
ovaj lairani proces protiv Drajfusa je presudno uticao na njega i nainio ga
glasnogovornikom jevrejskog nacionalnog pokreta. Pod njegovim vostvom, 1897.
godine u Bazelu u vajcarskoj, odran je prvi cionistiki kongres, koji je okupio 204
delegata. Na njemu je donet sledei proglas (Bazelska deklaracija):
Cionizam ima za cilj da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bila
obezbeena javnim zakonom.
Kongres je razmotrio sledee naine za postizanje tog cilja:

1. Unapreenje pogodnih linija za naseljavanje Palestine Jevrejima koji se bave
poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom.
2. Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem odgovarajuih institucija,
lokalnih i optih, u skladu sa zakonima svake zemlje.
3. Jaanje oseanja jevrejske pripadnosti i nacionalne svesti.
Rimokatolika teologija, poput pravoslavne, takoe odbacuje verovanje u budue
carstvo Mesije na zemlji, smatrajui ga krivoverjem:
4. Preduzimanje pripremnih koraka za obezbeenje saglasnosti vlade, ukoliko je
potrebna, za ostvarenje ciljeva cionizma.
1


Sledei vaan dogaaj koji se odigrao na putu ka uspostavljanju izraelske drave u
Palestini je bio Prvi svetski rat, koji je kao rezultat doneo britansko osvajanje Palestine
i oslobaanje od Turaka. U to vreme je u Engleskoj iveo jedan jevrejski naunik po
imenu Haim Vajcman, zagovornik cionizma. Ovaj naunik je otkrio aceton, materiju
koja je od strane Britanaca bila koriena za izradu eksploziva, pa je na taj nain
pomogao da neprijateljske vojske Nemake i Austrougarske budu poraene. Iz razloga

1
Zoran Pejainovi, Cionistiki pokret od Bazelske do Balfurove deklaracije, str. 51.
439
zahvalnosti dr Vajcmanu za ovakvo senzacionalno otkrie, pritisaka cionista, kao i
svojih linih politikih interesa, vlada Velike Britanije podrala je povratak Jevreja u
Palestinu i uspostavljanje njihove nacionalne drave. Tom prilikom je donet dokument
koji e u istoriji biti upamen po nazivu Balfurova deklaracija. Prvi engleski visoki
komesar u (od Turaka osloboenoj) Palestini bio je Jevrejin sir Herbert Samuel. I on
je pozvao Jevreje koji su iveli irom sveta da se vrate u svoju prapostojbinu. Od toga
doba, pa do uspostavljanja izraelske drave, u Palestinu se naselilo gotovo pola miliona
Jevreja.
Osnivanje moderne drave Izrael
Tri godine nakon zavretka Drugog svetskog rata, u kome je stradalo oko est
miliona pripadnika starozavetnog Boijeg naroda, 1948. godine u Palestini je
proglaena nezavisna drava Izrael. Vlada Velike Britanije, koja je neto pre kao i
tokom Drugog svetskog rata vodila prilino negativnu politiku u odnosu na Jevreje da
bi se dodvorila arapskim dravama bogatim naftom, nakon zavretka rata najavila je
kraj svog protektorata nad Palestinom. Vru krompir reavanja pitanja uspostavljanja
izraelske drave i jevrejsko arapskih odnosa prenela je na tek osnovanu organizaciju
Ujedinjenih Nacija. Ova svetska organizacija osnovala je komisiju za Palestinu koja je
trebala da nae reenje u vezi podele zemlje izmeu Izraelaca i Palestinaca. Veina u
komisiji je zastupala uverenje da Palestinu treba podeliti u dve potpuno samostalne
drave. Izrael je prihvatio plan kojim je dobijao 56, 17% teritorije. Palestinci, kojima je
preostalo 42, 83% teritorije bili su nezadovoljni, a arapske drave su zahtevale da na
itavoj teritoriji bude ustanovljena palestinska drava u kojoj bi Jevreji dobili status
nacionalne manjine.
1

Pribliavao se 14. maj 1948. godine, datum za koji je Britanija najavila prestanak
svoga mandata nad pomenutom teritorijom Bliskog istoka. Ujutru, 14. maja, poslednji
visoki komesar u Palestini sir Alan G. Cunningham je napustio Jerusalim. Nakon
inspekcije pomorskih snaga u Haifi tano u pono, sputena je Britanska zastava, ime
je prestala njena uprava nad Palestinom, koja je trajala 30 godina, 5 meseci i 4 dana:
Istog poslijepodneva David Ben Gurion je u ime idovskog nacionalnog vijea i
Generalnog cionistikog vijea proitao proklamaciju o proglaenju nezavisne i
suverene idovske drave:
ERETZ IZRAEL (Zemlja Izraelova) je mjesto nastanka idovskog naroda. Ovdje je
izrastao njegov duhovni, religijski i politiki identitet. Ovdje je on imao svoju dravu,
stvorio kulturne vrijednosti od nacionalnog i svjetskog znaenja i dao ovjeanstvu
vjenu Knjigu nad knjigama. (...) Noeni tom tradicionalnom i povijesnom
privrenou idovi su teili u svakoj novoj generaciji da se ponovo vrate u svoju
pradomovinu. Posljednjih desetljea oni su to masovno i inili. (...) PREMA TOME, MI
LANOVI NARODNOG VIJEA, PREDSTAVNICI IDOVSKE ZAJEDNICE U ERETZ
IZRAELU I CIONISTIKOG POKRETA, SKUPILI SMO SE OVDJE NA DAN
PRESTANKA BRITANSKOG MANDATA NAD ERETZ IZRAELOM, I NOENI
PRIRODNIM I POVIJESNIM PRAVOM, KOJE JE POTVRDILA I GENERALNA
SKUPTINA UJEDINjENIH NARODA, OBJAVLjUJEMO USPOSTAVLjANjE
IDOVSKE DRAVE U ERETZ IZRAELU, KOJA E SE ZVATI DRAVA IZRAEL.

1
Vidi u: Duan Simi; Sadat: Mir ili avantura, Politika, Beograd 1978. god.
440
(...) NADAJUI SE U SVEMOGUEGA, MI POTPISUJEMO OVU
PROKLAMACIJU NA OVOM SASTANKU PRIVREMENOG VIJEA DRAVE, NA
TLU DOMOVINE, U GRADU TEL AVIVU, U PREDVEERJE BLAGDANA SUBOTE,
5. DANA IYARA 5708. (14. svibnja 1948).
1

Na ovaj nain bio je uinjen najznaajniji korak ka buduem potpunom ispunjenju
proroanstva koje je izrekao Boiji sluga Jezekilj. Izrailjci (Izraelci) su ponovo, nakon
bezmalo dva milenijuma, bili u svojoj dravi iz koje su njihovi preci, po reima
Gospoda Isusa Hrista - bili proterani zbog odbacivanja Boijeg Mesije. Povratak
Izraelaca u svoju zemlju se nastavlja. Od osnivanja drave do dananjih dana, broj
povratnika iznosi vie miliona ljudi. Boija Re objavljena preko proroka Jezekilja se
obistinjuje upravo pred naim oima.
Izraelsko arapski ratovi
Nekoliko dana pre proglaenja moderne jevrejske drave, prvi izraelski premijer
David Ben Gurion poslao je Goldu Meir na tajni sastanak sa Abdulahom, haemitskim
vladarom, koji je meu Jevrejima bio potovan kao najumereniji arapski lider.
Abdulah je odmah saoptio g-i Meir da se arapska liga sprema da vojnom silom
sprei formiranje Izraela. Egipat, Sirija, Liban, Irak i Jordan su ve okupljali svoje
snage. Ipak, ishod rata koji je bio na pomolu, ne samo da nije bio povoljan za
Palestince (to se tie proirenja teritorije koja bi bila pod njihovom upravom) ve je
dao priliku Boijem zavetnom narodu da kasnije, iz rata u rat, stalno zauzima nova
prostranstva:
Prvi izraelsko-arapski rat traje, sa promenljivom sreom, osam meseci. U njemu,
na obema stranama, gine oko dvanaest hiljada ljudi. U poetku arapske armije, od
kojih nekima jo komanduju britanski oficiri, postiu izvesne uspehe: Jordanci, pod
famoznim ser Don Glab Paom, osvajaju jevrejski deo Jerusalima; Egipani prodiru u
pustinju Negev, a Iraani stiu nadomak Haife. Ali, organizovaniji i snanije
motivisani Izraelci preokreu tok rata i, do kraja, zauzimaju jo gotovo polovinu
teritorije koju je svetska organizacija namenila palestinskim Arapima.
2

I pored briljantne pobede Boijeg naroda nad agresorskim vojskama nekoliko
arapskih drava, Jerusalim jo uvek nije pripadao Jevrejima u potpunosti. Jedan
njegov deo (Stari grad u kome se nalazi i hramovno brdo i Zid plaa) pao je u ruke
Jordanaca. U narednih devetnaest godina Jerusalim je bio podeljeni grad.
Nakon Suecke krize i napada zdruenih britansko francusko izraelskih snaga
na Egipat 1956. godine, na Sinajskom poluostrvu su razmetene trupe Ujedinjenih
Nacija (plavi lemovi). Tokom narednih godina, izraelska avijacija i artiljerija su esto
vrile odmazde i nad teritorijom Sirije zbog njene podrke Palestincima koji su vrili
teroristike napade. U maju 1967. godine, egipatskom predsedniku Naseru su iz
Damaska i Moskve stigla upozorenja da Izrael koncentrie svoje trupe na sirijskoj
granici te da e, najverovatnije, uskoro uslediti napad na tu dravu. Predsednik
Egipta je zbog toga zatraio povlaenje plavih lemova sa Sinajskog poluostrva, da bi
gomilanjem svojih trupa na granicu sa Izraelom uspostavio protivteu izraelskom
gomilanju trupa prema Siriji. Na iznenaenje svih, pa i samog predsednika Nasera,

1
Milovan Baleti, Povratak idova u zemlju Izraelovu, str. 341-343. Naglasak moj.
2
Duan Simi, Sadat: Mir ili avantura, str. 22.
441
Ujedinjene Nacije su donele odluku da se plavi lemovi to pre povuku. Egipatske
snage su zauzele itavo Sinajsko poluostrvo, a Kairo je obnovio blokadu Akabskog
zaliva koja je bila povuena posle rata 1956. godine. Evo kako se dalje odvijala
bliskoistona kriza te 1967. godine:
Egipatski potpredsednik Zaharija Mohijedin upravo se, 5. juna, spremao da krene
u Vaington na pregovore, kada je Izrael pozvavi se na zatvaranje Akabskog zaliva
kao na casus belli - svim svojim snagama izvrio iznenadni agresivni napad na
egipatske poloaje. Izraelski mirai su u roku od nekoliko desetina minuta na pistama
egipatskih aerodroma unitili glavninu egipatske vazdune sile. Dobro obueni i
izvanredno naoruani, izraelski vojnici, iji je moral bio podstaknut propagandom
nekih arapskih radio-stanica o tome kako e Izraelci biti baeni u more, u roku od tri
dana zauzeli su ceo Sinaj i izbili na Suecki kanal. U dva sledea dana, u ratu sa
armijom kralja Huseina, osvojili su celu Cisjordaniju i izbili na reku Jordan. Devetog i
desetog juna, posle najogorenijih bitaka rata, zauzeli su i itavu sirijsku Golansku
visoravan.
Izrael je pobedniki likovao; arapski svet je bio u stanju najdubljeg oka.
1

Ono to je posebno vano za nae razmatranje biblijskih proroanstava o skorom
uspostavljanju mesijanskog (Hristovog) carstva nad Izrailjcima ponovo okupljenim u
svojoj dravi jeste ono to u upravo pomenuti. Naime, u ovom ratu, Izraelski vojnici
su oslobodili itav Jerusalim, tj. njegov stari deo koji je devetnaest godina bio u
rukama Jordanaca. Hramsko brdo i Zid plaa bili su ponovo u rukama Jevreja. Veliki
rabin lomo Goren je, prepoznajui znake vremena, tim povodom izjavio: Uli smo u
mesijansko doba. A profesor Jeshua Prawer sa hebrejskog univerziteta je dopunio
prethodnu izjavu reima: Gotovo dve hiljade godina je ovaj narod morao da eka
svoje izbavljenje kako bi mogao da oslukuje Mesijine korake koji se
pribliavaju.
2
Oigledno je da su ova dvojica uvaenih ljudi u ponovnom
uspostavljanju izraelske vlasti nad celim Jerusalimom, to znai i nad mestom nekada
postojeeg hrama, prepoznali veliki znak koji ukazuje na skoro uspostavljanje
mesijanskog carstva nad Izraelom. Prema kazivanjima Staroga i Novoga zaveta, pre
(ponovnog) dolaska jevrejskog Mesije (Hrista), hram u Jerusalimu e ponovo biti
sazidan i u njemu biti uspostavljen starozavetni sistem rtvovanja.
Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice
Prema reima Gospoda Isusa Hrista zapisanim u Lk. 21:24, Jerusalim e gaziti
mnogoboci dok se ne ispune vremena mnogoboaca. Ova vremena su poela jo
davno, u vreme Navuhodonosorovog unitenja prvog jerusalimskog hrama. Kao to
smo maloas uvideli, od 1967. godine Jerusalim je u rukama Jakovljevih potomaka, ali
se vremena mnogoboaca jo uvek nisu ispunila. Ono to e se deavati pred samo
isticanje ovog vremena kazuju nam dalji stihovi pomenutog teksta iz ev. po Luki:
I bie znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah e obuzeti narode,
tako da nee imati kud od huke i morskih valova, ljudi e izdisati od straha i oekivanja
onoga to ide na svet; jer e nebeske sile biti uzdrmane. I tada e ugledati Sina

1
Navedeno delo, str. 29.
2
Vidi u: Joackim Langhammer, to e biti od ovoga svijeta?, Rijei iskrene Puine 1996. god. str. 56.
442
ovejeg kako dolazi na oblaku s velikom silom i slavom. A kad se ovo pone zbivati,
ispravite se i podignite svoje glave jer se pribliava vae izbavljenje.
1

Ovo vreme, ispunjeno velikim nevoljama, u kojem e sam Gospod suditi bezbonim
zemaljskim stanovnicima, jeste upravo vreme o kojem smo govorili na poetku ovog
prouavanja. Setimo se, govorili smo o danu osvete Boga naega (Isa. 61:2; Malahija
4:5) koji e nastupiti nakon dolaska proroka Ilije na zemlju radi propovedanja
Gospodnjeg evanelja. Ono to je bitno da znamo jeste i to da dananji Izraelci, kao i
ondanji, ne prihvataju injenicu da je njihov Mesija zapravo Isus iz Nazareta. Oni i
dalje ekaju drugaijeg mesiju a on e im doi u liku nikog drugog do samog
antihrista, koji e najverovatnije biti po telesnom poreklu Jevrejin. Kao to smo u
ranijem razmatranju proroanstva iz knjige proroka Danila utvrdili, nakon Isusovog
ulaska u Jerusalim i njegovog raspea, tj. ispunjenja prorotva o 69 sedmica, nastala je
velika proroka pukotina u kojoj je smeteno delovanje Hristove novozavetne Crkve.
U poslednje vreme za oveanstvo, morae da bude ispunjena i poslednja,
sedamdeseta sedmica, kao i svi dogaaji predvieni za nju, da bi mesijansko carstvo
moglo da bude uspostavljeno. Dakle, prema starozavetnom proroanstvu i najavi
Gospoda Hrista da e Ilija najpre doi i sve uspostaviti (Mt. 17:11), za vreme
poslednjih sedam godina postojanja grene ljudske civilizacije moramo da oekujemo
dolazak na zemlju ovog Boijeg proroka. Njegovu najavu nalazimo i u Otkrivenju
Jovanovom u 11. poglavlju, gde se spominje jo nekoliko zanimljivih detalja.
Pogledajmo kako glasi ovaj tekst:
I dade mi se trska slina tapu, s ovim reima: ustani i izmeri hram Boiji i
rtvenik i one to se u njemu Bogu mole. A spoljanje dvorite hrama ostavi na miru i
ne meri ga, jer je dano mnogobocima, i oni e gaziti sveti grad etrdeset i dva
meseca. I dau dvojici svojih svedoka pa e u odelu za alost prorokovati hiljadu
dvesta i ezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svenjaka to stoje pred Gospodom
zemlje. I ako ko hoe da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i prodire njihove
neprijatelje. I ako ko zaeli da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast
da zatvore nebo da ne pada kia u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad
vodama da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaom koliko god puta
zaele. I kad svre svoje svedoanstvo, zver koja izlazi iz bezdana ratovae protiv njih, i
pobedie ih, i ubie ih. I njihova telesa leae na ulici velikog grada, koji se u
duhovnom smislu zove Sodom i Egipat, gde je i njihov Gospod bio raspet. I ljudi od
naroda i plemena i jezika i narodnosti gledae njihova telesa tri i po dana, i nee
dozvoliti da njihova telesa poloe u grob. I koji stanuju na zemlji radovae se za njih i
veselie se, i slae darove jedan drugome, zato to su ova dva proroka namuili
stanovnike zemlje. I posle tri i po dana ue u njih duh ivota od Boga, pa stadoe na
svoje noge, a veliki strah spopade one koji ih gledahu. I ue snaan glas sa neba koji
im je govorio: popnite se ovamo. I popee se na nebo u oblaku, i videe ih neprijatelji
njihovi.
2

Prema upravo navedenoj prorokoj rei u kojoj se opisuje delovanje dva Boija
proroka (po znacima njihove delatnosti najverovatnije se radi o prorocima Iliji i
Mojsiju), najpre se istie injenica da e hram u Jerusalimu postojati, a da e njegovo
spoljanje dvorite (kao u biblijskim vremenima) biti dato mnogobocima, uz naznaku

1
Ev. po Luki 21:25-28.
2
Otkrivenje Jovanovo 11:1-12. Naglasak moj.
443
da e ga oni gaziti 42 meseca (1260 dana ili tri i po godine). Veoma je zanimljivo i to da
e u isto vreme, jedan do drugog, postojati dva verska objekta. Jerusalimski hram koji
e, prema vestima iz Izraela, biti izgraen u skoroj budunosti i islamska damija sa
pozlaenom kupolom, nazvana Omarova damija. Zanimljivo je takoe da e dvojica
proroka svedoiti 1260 dana, upravo onoliko dugo koliko e i mnogoboci gaziti
spoljanje hramovno dvorite. O emu se ovde zapravo radi?
Prema proroanstvima zapisanim u knjizi proroka Danila u 9:27 i Otkrivenju 11:3 i
12:14, poslednja sedmica (iz Danilovog proroanstva 9:24-26) je podeljena na dva
jednaka dela od po tri i po godine. Poetak prvog troipogodinjeg perioda obeleie
pojavljivanje oveka kojeg Biblija naziva Antihristom, a koji e prema prorotvu biti
vladar poslednjeg bezbonog carstva na zemlji pre uspostavljanja carstva nebeskog.
Prema Svetom pismu, teritorija kojom e ovaj ovek upravljati bie ista ona koju je
nekada davno zauzimalo Rimsko carstvo (Danilo 7:7-8, 19-27). ak se pominje i sam
grad Rim, kao grad koji e imati ogromnog uticaja na mnoga politika kao i religijska
zbivanja (Otk. 17:1-6, 18)
1
. Antihristova vladavina e iz poetka biti demokratska i
veoma popularna kod irokih narodnih masa. Prema proroku Danilu, ovaj vladar e
uspostaviti politiki savez sa mnogim dravama pa i sa Izraelom za period od sedam
godina. U polovini sedmice (tj. posle tri i po godine) iznenada e raskinuti savez sa
modernom dravom starozavetnog Boijeg naroda, a progonstvo Izrailjaca e ponovo
otpoeti. Vano je napomenuti i to da e upravo ovaj (prvi) period zadnje sedmice
biti obeleen Mojsijevim i Ilijinim pojavljivanjem. Tokom njihovog troipogodinjeg
propovedanja meu Jevrejima, mnogi Jakovljevi potomci e prihvatiti Isusa Hrista za
svog Mesiju i Spasitelja. U to vreme e se ispuniti i prorotvo koje je vie stotina
godina pre Hristovog roenja izrekao prorok Joil:
I poznaete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog va, i da nema
drugoga, i narod moj nee se posramiti dovijeka. I poslije u izliti duh svoj na svako
tijelo, i proricae sinovi vai i keri vae, starci e vai sanjati sne, mladii e vai viati
utvare. I na sluge u i na slukinje u one dane izliti duh svoj; i uiniu udesa na nebu i
na zemlji, krv i oganj i puenje dima. Sunce e se pretvoriti u tamu i mjesec u krv
prije nego doe veliki i strani dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime
Gospodnje spae se; jer e na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao to je rekao
Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.
2

Ovo proroanstvo se delimino ispunilo u vreme osnivanja Hristove Crkve, na dan
Pedesetnice, ali sa tom razlikom to tada nisu usledili znaci kataklizme kao to e se
to desiti u poslednje vreme. Kao to smo ranije govorili, prorok Danilo predvia
ukidanje rtve i prinosa u polovini sedmice, to jasno ukazuje na to da e u
budunosti biti podignut hram u kome e se ovo rtvovanje vriti. Tri i po godine
nakon uspostavljanja saveza sa Izraelom, i isto toliko vremena proteklog od poetka

1
Ovaj grad se u Otkrivenju uporeuje sa enom bludnicom koja je pijana od krvi svetih i krvi Isusovih
svedoka. Rimokatoliki teolozi u svom tumaenju smatraju da se tu radi o drevnom neznaboakom
Rimu iz prvih vekova progona hriana, no poto se ovde radi o buduim dogaajima najverovatnije je da
je re o papskom Rimu, koji je tokom srednjeg veka progonio i predavao na smrt mnoge verske
neistomiljenike pod parolom ouvanja prave vere. Meu stotinama hiljada i milionima nevinih
stradalnika su bili i mnogi pravi, biblijski, nanovoroeni hriani, koji se nisu slagali sa nebiblijskim
doktrinama koje je ispovedala papska crkva. (O maloas pomenutom tumaenju Rimokatolike crkve vidi
vie u: Biblija Kranske sadanjosti, Zagreb 1983. god. str. 1271).
2
Knjiga proroka Joila 2:27-32. Naglasak moj.
444
propovedanja dvojice proroka poslatih sa neba pomenuta dvojica e biti ubijena od
strane antihristovih atentatora. Njihova tela e leati na ulicama Jerusalima nekoliko
dana, nakon ega e ih Gospod podii u novi ivot i vazdignuti na nebo (Otk. 11:7-12).
Ba u to vreme e se zbiti jo jedan dramatian dogaaj o kojem govore starozavetni
proroci, Gospod Hristos, kao i Njegovi apostoli. Antihrist, ijom e se voljom prekinuti
prinoenje rtava Izrailjevom Gospodu Bogu u skladu sa starozavetnim propisima, ui
e u Jahveov hram u Jerusalimu i sesti u njega, prikazujui sebe da je on Bog. Evo
kako nas o tome izvetava Sveto pismo:
Potom e nastati silan car, i vladae velikom dravom i radie to hoe (...) A od
vremena kad se ukine rtva vazdanja i postavi gnusoba pustona, bie tisua i
dvjesta i devedeset dana.
1

Kada, dakle, vidite da gnusoba opustoenja, o kojoj je govorio prorok
Danilo, stoji na svetom mestu, ko ita neka razume, tada stanovnici Judeje neka
bee u gore, a ko bude na krovu neka ne silazi da uzme to iz svoje kue, i ko bude u
polju neka se ne vraa da uzme svoj ogrta. Teko trudnim enama i dojiljama u te
dane. Molite se da beanje vae ne bude u zimu ili u subotu; jer e tada biti velika
nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti e biti. I ako se ne bi skratili
oni dani, ne bi se spasao ni jedan ovek. Ali zbog izabranih skratie se oni dani.
2

Deco, poslednji je as, i kao to ste uli da e antihrist doi... (...) Ko je laljivac ako
ne onaj koji porie da je Isus Mesija? To je antihrist ko porie Oca i Sina.
3

Da vas niko ne prevari ni na koji nain; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne
nastupi otpad i ne pojavi se ovek greha, sin pogibli, koji se protivi i die na sve to se
naziva Bogom ili svetinjom, tako da e sesti u hram Boiji i samoga sebe
predstavljati da je on Bog.
4

Gospod Isus Hristos se, dakle, u tekstu iz ev. po Mateju poziva na Danilovo
proroanstvo i potvruje ga reima da e u vreme postavljanja gnusobe opustoenja
u sveto mesto (hram) nastati velika nevolja kakve nije bilo otkako je ljudi na zemlji
niti e je ikada biti. Posebno, ova nevolja e biti u vezi sa izrailjskim narodom, jer
upravo njima Isus poruuje da bee u gore (brda i planine) radi spasavanja golih
ivota. Jovanovo Otkrivenje nam stavlja do znanja da e antihrist povesti veliki rat
protiv Izraelaca nastojei da potre kako one Jevreje koji su se preko svedoanstava
dvojice proroka preobratili na hrianstvo, tako i ostalo Jakovljevo potomstvo. Rat e
trajati sve do Gospodnjeg drugog dolaska, i to u naredne tri i po godine (Otk. 12. gl.).
Prorok Danilo je takoe predvideo ovaj dogaaj i postupke oveka bezakonja:
I govorie rijei na vinjega, i potirae svece vinjega, i pomiljae da promijeni
vremena i zakone; i dae mu se u ruke za vrijeme i za vremena i za po vremena (tj. tri
i po godine; prim. I. S.). Potom e sjesti sud, i uzee mu se vlast, te e se istrijebiti i
zatrti sasvijem. A carstvo i vlast i velianstvo carsko pod svijem nebom dae se narodu
svetaca vinjega; njegovo e carstvo biti vjeno carstvo, i sve e vlasti njemu sluiti i
sluati ga.
5


1
Knj. proroka Danila 11:3; 12:11. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 24:15-22. Naglasak moj.
3
1. posl. Jovanova 2:18, 22-23.
4
2. posl. Solunjanima 2:3-4. Naglasak moj.
5
Knj. proroka Danila 7:25-27. Naglasak moj.
445
Ono to je jo veoma vano da istaknem jeste i izjava Gospoda Isusa Hrista koju je
izrekao svojim sunarodnicima u vreme kada su ga odbacili kao svog Mesiju:
Nego vam kaem, od sada me neete videti dok ne reete: neka je blagosloven koji
dolazi u ime Gospodnje.
1

Naime, za vreme velikog antihristovog rata protiv Izraela, u kojem e, prema
Otkrivenju, na suprotstavljenim stranama uestvovati gotovo sve velike svetske sile
(Otk. 9. gl.) i u kome e izginuti jedna treina stanovnitva planete (dakle vie od dve
milijarde), na strani Jevreja izgubie ivote oko dve treine tada iveih potomaka
Avraama, Isaaka i Jakova. O ovoj stranoj kataklizmi i buduoj pogibiji mnogih
Izrailjaca pisao je i prorok Zaharija pre dva i po milenijuma:
I u svoj zemlji, govori Gospod, dva e se dijela istrijebiti u njoj i poginuti, a trei e
ostati u njoj; I tu u treinu metnuti u oganj, i pretopiu ih kako se pretapa srebro, i
okuau ih kako se kua zlato; oni e prizvati ime moje, i ja u im se odazvati i rei u:
to je moj narod; a oni e rei: Gospod je Bog na.
2

Tek nakon ove strane nesree koja e zadesiti Izrael (kao i itavo oveanstvo)
Jevreji e, susrevi se sa svojim potpunim unitenjem, zavapiti ka Bogu kao svom
Spasitelju. Prema Isusovim reima, njegovi saplemenici e ga ponovo videti tek kada
budu rekli da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje. O samom trenutku
dolaska izrailjskog Mesije sa neba na zemlju, Sveto pismo nas ovako izvetava:
I izliu na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duh milosti i molitava, i
pogledae na mene kojega probodoe; i plakae za njim kao za jedincem, i tuie za
njim kao za prvencem.
3

Odmah posle nevolje onih dana sunce e potamneti i mesec nee davati svoje
svetlosti, i zvezde e padati s neba, i sile nebeske uzdrmae se. I tada e se na nebu
pojaviti znak Sina ovejeg, pa e tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledae
Sina ovejeg gde dolazi na oblacima sa silom i velikom slavom.
4

Evo, ide sa oblacima i gledae ga svako oko i oni koji ga probodoe, i kukae za
njim sva plemena zemaljska. Da, amin.
5

Kao to je jasno iz upravo navedenih tekstova, na samom kraju velikih nevolja za
itav svet, kada Jevreji, koji su proboli Hrista budu za njim plakali i u pokajanju ga
prihvatili za svog Mesiju, bezbonost sa zemlje e zanavek biti uklonjena, svi antihristi
poraeni a mesijansko boansko carstvo uspostavljeno. U taj dan, dan uspostavljanja
carstva, noge Isusa Mesije e stati na Maslinsku goru (Zah. 14:4; Dela ap. 1:6-12):
I u taj e dan protei iz Jerusalima voda iva, pola k istonom moru a pola k
zapadnom moru, i bie i ljeti i zimi. I Gospod e biti car nad svom zemljom, u onaj dan
bie Gospod jedan i ime njegovo jedno.
6

Na samom poetku carstva Mesije nad Izrailjem kao i nad itavom zemljom,
usledie i vaskrsenje mrtvih pravednika. Meutim, poto je tema o vaskrsenju mrtvih
obimna, o njoj emo govoriti u toku razmatranja koje je pred nama, a to je prouavanje

1
Ev. po Mateju 23:39.
2
Knj. proroka Zaharije 13:8-9.
3
Knj. proroka Zaharije 12:10. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju 24:39-40. Naglasak moj.
5
Otkrivenje Jovanovo 1:7. Naglasak moj.
6
Knj. proroka Zaharije 14:8-9.
446
odnosa drugog Hristovog dolaska i postojanja kao i okonanja misije (poslanstva)
zemaljske novozavetne Crkve.
Drugi Hristov dolazak i misija novozavetne Crkve
Na isti nain kao to pravoslavna teologija (eshatologija) ne priznaje nikakvu ulogu
izrailjskog naroda u vezi sa drugim Hristovim dolaskom, to je naravno (kao to smo
se uverili) pogreno, takav je sluaj i sa tumaenjem odnosa misije novozavetne Crkve
u odnosu na Gospodnji povratak. Tokom prouavanja koje sledi, uvideemo da
teologija Istone crkve odstupa od uenja Svetog pisma i po ovom pitanju. Kao to smo
mogli da uoimo tokom ranijeg razmatranja, Gospod Isus Hristos je najavio svoj
ponovni dolazak tako to je rekao da e mu prethoditi veliki i silni znaci na nebu i na
zemlji, dolazak antihrista, veliki ratovi i prirodne katastrofe kakvih nije bilo nikada u
ranijoj istoriji oveanstva. Meutim, ako dobro obratimo panju, ovaj Isusov govor
koji je najavio buduu kataklizmu bio je upuen jevrejskom narodu (Izrailju) a ne
Njegovoj Crkvi, koja je tek trebala da bude osnovana. Postoji velika razlika izmeu
drugog Hristovog pojavljivanja u odnosu na Crkvu i Njegovog dolaska vezanog za
sudbinu Izrailja (Izraela). Ovo mora da bude posebno istaknuto, jer se u tome i sastoji
glavna greka pravoslavne teologije. Naime, kada Gospod Isus govori vernicima koji su
po nacionalnosti Jevreji, a koji e se obratiti Bogu i Njegovom Mesiji tokom velikih
nevolja (poslednje Danilove sedmice), On kae:
I bie znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah e obuzeti narode,
tako da nee imati kud od huke i morskih valova, ljudi e izdisati od straha i oekivanja
onoga to ide na svet; jer e nebeske sile biti uzdrmane. I tada e ugledati Sina
ovejeg kako dolazi na oblaku sa velikom silom i slavom. A kad se ovo pone zbivati,
ispravite se i podignite svoje glave, jer se pribliava vae izbavljenje.
1

Gospod oigledno daje na znanje ljudima da kada vide da se sve ovo zbiva,
podignu svoje glave jer je Njegov povratak na pragu. Drugi Isusov dolazak u nebeskoj
slavi e biti najavljen velikim nevoljama i svako ko u to vreme bude poznavao Sveto
pismo moi e da prepozna ove unapred proreene dogaaje. Meutim, Gospod
Hristos je u isto vreme govorio o svom drugom dolasku i kao o danu koji e doi
iznenada, bez ikakvih udesnih znakova koji bi mu prethodili. Evo ta Isus o tome
saoptava svojim uenicima:
Bdite dakle, jer ne znate u koji dan e doi Gospod va. A ovo znajte, kada bi
domain znao u koju nonu strau e lopov doi, bdio bi i ne bi dozvolio da se potkopa
njegova kua. Zato i vi budite spremni, jer e Sin oveji doi u as kada ne
mislite.
2

Kao to primeujemo u upravo navedenom tekstu, Gospod upozorava svoje uenike
da stalno treba da budu duhovno budni i ekaju Njegov povratak jer e se on odigrati
iznenada. Primer kojim Isus svoj dolazak uporeuje sa slikom lopova koji se prikrada
da bi neto ukrao iz kue je veoma ilustrativan. Iz Isusovog poreenja proizilazi ono
to se i uistinu deava a to je da se kradljivac pribliava tuoj kui veoma lagano i to
u vreme kada se domain najmanje nada njegovom dolasku. Pritom, on se naravno
trudi da ne naini ni najmanji um ili buku na osnovu koje bi mogao da bude otkriven.

1
Ev. po Luki 21:25-28. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 24:42-44. Naglasak moj.
447
Oigledno je, dakle, da Gospod istie dvostruku prirodu svoga povratka na zemlju, ili
bolje reeno, najavljuje najpre tajanstveni, a potom i javni, svima vidljivi, dolazak u
nebeskoj slavi. Da bi nam ovo bilo jasnije, pogledaemo ta nam o tome govore ostali
novozavetni tekstovi.
Vaznesenje novozavetne Crkve
Neka se ne uznemirava vae srce; verujte u Boga, i verujte u mene. U domu moga
Oca ima mnogo stanova; da nije tako, zar bih vam rekao: idem da vam pripremim
mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doi u opet i uzeu vas k sebi, da i
vi budete gde sam ja.
1

Prema reima Gospoda Isusa Hrista i apostola, zapisanih u Novom zavetu, veoma
jasno proizilazi da je prvi naredni dogaaj predvien Boijim prorokim kalendarom
tajno vaznesenje nanovoroenih vernika (Hristove Crkve) na nebo u nebeski
Jerusalim. U prethodno prouavanoj celini istakao sam injenicu da mi danas ivimo u
prorokoj vremenskoj pukotini nakon zavretka 69. i poetka 70. Danilove sedmice,
koja e otpoeti da se ispunjava na kraju vremena, sedam godina pre uspostavljanja
Hristovog mesijanskog carstva nad Izrailjem i itavom planetom. Prema Boijoj
providnosti, starozavetni Jevreji su odbacili svoga Mesiju i na taj nain omoguili
ispunjenje Gospodnjeg plana koji je u vremenu pre Isusovog roenja bio sakriven. Taj
plan je podrazumevao osnivanje novozavetne Crkve, Boijeg naroda sastavljenog od
pripadnika svih naroda na zemlji. U poslanici Rimljanima apostol Pavle potvruje
biblijsku istinu o tome da su Jakovljevi potomci okoreli i postali Bogu nepokorni da
bi unapred odreeni broj mnogoboaca, kroz veru u Hrista (u okviru Crkve), bio
spaen. Nakon toga e se, prema ovom apostolu (i ostalom celobiblijskom uenju)
odigrati dogaaji koji e dovesti i do spasenja izrailjskog naroda:
Ne elim naime, brao, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali
po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo dok ne uu svi
mnogoboci, i tako e se spasti sav Izrailj, kao to je napisano: Izbavitelj e
doi sa Siona, odvratie bezbonost od Jakova. I ovo im je zavet od mene, kad uklonim
njihove grehe.
2

Prema Pavlu, ovakav razvoj dogaaja je bio tajna za starozavetne vernike a on
eli da sada bude otkriven novozavetnim hrianima. U vreme kada je Isus, malo pre
svoga vaznesenja, bio sa uenicima na Maslinskoj gori, oni su mu postavili sledee
pitanje:
A okupljeni pitahu ga ovim reima: Gospode, hoe li u ovo vreme ponovo
uspostaviti carstvo Izrailjevo? On im ree: Nije vae da znate vremena ili rokove
koje je Otac odredio svojom vlau, nego ete primiti silu kad Duh Sveti sie na vas,
i biete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji, i Samariji, i sve do
kraja zemlje.
3

Prema Gospodnjim reima, pre uspostavljanja carstva nad Izrailjem, njegovi
uenici moraju da propovedaju evanelje sve do kraja zemlje. Ovakvu zapovest
itamo i u ev. po Mateju:

1
Ev. po Jovanu 14:1-3. Naglasak moj.
2
Posl. Rimljanima 11:25-27. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 1:6-8. Naglasak moj.
448
Tada prie Isus i ree im: meni je dana svaka vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i
nainite sve narode mojim uenicima, krstei ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
uei ih da dre sve to sam vam naloio; i evo, ja sam s vama u sve dane do svretka
sveta.
1

Hrianstvo i poruka evanelja se iri svetom ve gotovo punih dvadeset vekova. U
dananje vreme vie nego ikada ranije, zahvaljujui sredstvima masovne komunikacije
(uz pomo deljenja i prodaje Biblija, hrianske literature, filmova, radio i televizijskih
emisija...). Propovedanje evanelja i dostupnost Svetog pisma obinom oveku je bilo
umnogome oteano do XV veka, iz razloga to su se sveti spisi umnoavali
prepisivanjem. Taj postupak je bio vrlo spor, a primerci takvih Biblija veoma skupi
pa stoga i nedostupni irokim narodnim masama. Tek u XV veku, pronalaskom
tamparske maine, poelo se i sa masovnijim umnoavanjem Knjige nad knjigama
koja je iz decenije u deceniju postajala sve pristupanija obinom svetu kroz
prevoenje na narodne jezike. Ipak, XX vek predstavlja prekretnicu u brzini irenja
evanelja po itavom svetu. Tokom poslednjih sto godina osnovana su mnoga biblijska
drutva koja se bave tampanjem Svetih pisama na gotovo svim jezicima. U prolom
veku podeljeno je na milijarde primeraka Biblija (ili njenih delova, Novih zaveta i
evanelja), hrianskih knjiga, broura, traktata... Snimljeno je mnotvo filmova
(dokumentarnih, igranih i crtanih) sa biblijskom tematikom, koje je videlo na stotine
miliona stanovnika nae planete. Satelitski prenosi evanelskih propovedi poznatih
svetskih evangelizatora su takoe doprineli i jo uvek doprinose prodiranju Hristove
poruke pomirenja sa Bogom u svaki dom, pa ak i u dravama koje nisu naklonjene
hrianstvu. Hrianski misionari zalaze i u najdublje dungle Amazonije, Afrike i
Indonezije da bi zadobili ljude za Hrista...
Dananje vreme je, dakle, upravo ono o kome su proricali Hristos i apostoli
vreme pred drugi Gospodnji dolazak. Isus je veoma usko povezao globalno
propovedanje evanelja sa trenutkom Njegovog povratka na zemlju:
I propovedae se ovo evanelje o carstvu po svemu svetu za svedoanstvo
svima narodima, i tada e doi kraj.
2

Prema svim znacima o kojima smo do sada govorili a koji ukazuju na skori Hristov
dolazak, kao to su sakupljanje Jevreja u njima obeanoj zemlji, priprema za izgradnju
jerusalimskog hrama, ujedinjenje Rimskog carstva, kao i propovedanje evanelja po
celom svetu, moemo sa sigurnou da tvrdimo da se nalazimo na korak od tajnog
Gospodnjeg dolaska radi vaznesenja Crkve na nebo. U tekstu kojeg sam citirao na
poetku ove celine (Jn. 14:1-3), jasno nalazimo Spasiteljevu izjavu da e kada
uenicima pripravi mesto ponovo doi i uzeti ih sebi, da bi i oni bili tamo gde je On
(zapazimo da Isus ovde ne kae da e doi da bude tamo gde su oni dakle na zemlji,
to e se desiti prilikom uspostavljanja carstva - ve da e ih uzeti k sebi). Ovo
uzee Crkve na nebo e se, prema Bibliji, zasigurno desiti pre poetka poslednje,
sedamdesete Danilove sedmice, tj. velikih nevolja i kataklizmi koje e zadesiti svet. To
potvruje apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica:
...kako ste se vi od idola obratili Bogu, da sluite ivom i istinitom Bogu, i da sa
nebesa oekujete njegovoga Sina koga je vaskrsao iz mrtvih, Isusa koji nas izbavlja
od gneva koji dolazi.
1


1
Ev. po Mateju 28:18-20. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 24:14. Naglasak moj.
449
Kada govori o tajnom Hristovom dolasku u oblake radi vaznesenja Crkve, isti
apostol nastavlja govorei:
Ne elimo, brao, da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su usnuli, da ne
budete oaloeni kao ostali koji nemaju nade. Ako, naime, verujemo da je Isus umro i
vaskrsao, tako e Bog Isusovim posredstvom povesti s njim i one koji su usnuli. Jer
ovo vam kazujemo reju Gospodnjom da mi koji ivimo i ostajemo do dolaska
Gospodnjeg neemo pretei one koji su usnuli. Jer e sam Gospod na zapovest, na glas
arhanela i na trubu Boiju sii sa neba, te e mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim
emo mi ivi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti u vazduh u
susret Gospodu; i tako emo svagda biti sa Gospodom. Stoga teite jedan drugoga
ovim reima.
2

A u pogledu vremena i asa, brao, nemate potrebe da vam se pie, jer sami tano
znate da e dan Gospodnji doi kao lupe u noi. Kad naime kau: mir i sigurnost,
tada e iznenada naii na njih pogibao kao bol na trudnu enu i nee utei.
3

Tekstovi koje sam upravo naveo su vie nego jasni. Oni predstavljaju najavu
ispunjenja Isusovog obeanja datog u Jn. 14:1-3 (doi u i uzeu vas k sebi). Prema
otkrivenju koje nam ovaj apostol iznosi, Gospod Isus e, neznano kada (u budunosti),
doi u zemljinu atmosferu (tj. u oblake a ne na zemlju) i izrei zapovest o vaskrsenju
mrtvih u Hristu (tj. preminulih lanova Crkve iz itave hrianske istorije). Onoga
trenutka kada mrtvi budu vaskrsli, ivi vernici, nakon svoga preobraaja u besmrtna i
nepropadljiva telesa, bie vazneti zajedno sa njima u nebo te e od tada pa u venost
biti zanavek sa Gospodom. Apostol Pavle ovu svoju tvrdnju dopunjava objavom datom
Korinanima:
Jer kao to u Adamu svi umiru, tako e i u Hristu svi oiveti. Ali svaki u svom redu:
kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju prilikom njegovog dolaska (...)
Evo kazujem vam tajnu: neemo svi pomreti, ali emo se svi izmeniti, u momentu, u
tren oka, kad zatrubi poslednja truba. Truba e, naime, zatrubiti, i mrtvi e biti
vaskrsnuti neraspadljivi, a mi emo se izmeniti. Jer ovo raspadljivo treba da se obue
u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obue u besmrtnost.
4

Objavljujui hrianskim vernicima ono to je u Starom zavetu bila tajna, Pavle
negira mogunost budueg zajednikog (opteg) vaskrsenja vernika i neverujuih
onakvog kako su u njega verovali Jevreji u skladu sa ogranienim starozavetnim
objavama. Nasuprot tome, on jasno razgraniava ova dva vaskrsenja, govorei da e
mrtvi u Hristu vaskrsnuti najpre (1. Kor. 15:23; 1. Sol. 4:16). Gospod Isus Hristos je,
najavljujui svoj tajni dolazak i vaznesenje vernika u nebeski Jerusalim pre velikih
nevolja, kao i ostavljanje na zemlji onih koji nisu poverovali, izrekao sledee:
A o onom danu i asu niko ne zna, ni aneli nebeski, nego samo Otac. Kao dani
Nojevi, tako e biti dolazak Sina oveijeg. Jer kao to su u dane pred potopom jeli i
pili, enili se i udavali, do dana kada Noje ue u koveg, i nisu znali dok ne doe potop
i sve odnese, tako e biti i dolazak Sina oveijeg. Tada e biti dva u polju, jedan
e biti prihvaen, a drugi e biti ostavljen; dve e mleti u mlinu, jedna e

1
1. posl. Solunjanima 1:9b-10. Naglasak moj.
2
1. posl. Solunjanima 4:13-18. Naglasak moj.
3
1. posl. Solunjanima 5:1-3. Naglasak moj.
4
1. posl. Korinanima 15:22-23, 51-53. Naglasak moj.
450
biti prihvaena, a druga e biti ostavljena. Bdite dakle, jer ne znate u koji dan
e doi Gospod va.
1

Nakon to smo na pravi nain shvatili biblijsko uenje o prvom narednom
prorokom dogaaju, tj. tajnom Hristovom dolasku u oblake, vaskrsenju mrtvih
hriana i vaznesenju Crkve na nebo, prouiemo i dogaaje koji e uslediti do
uspostavljanja Gospodnjeg carstva na zemlji.
Jagnjetova svadba i dolazak u nebeskoj slavi
Nakon vaznesenja Crkve na nebo, ime e biti okonana njena misija pronoenja
evanelja o spasenju neverujuem svetu, a ime e, takoe, biti sauvana od gneva
koji dolazi, nastupie period antihristove vladavine i vreme velikih nevolja (vreme
velikog i stranog dana Gospodnjeg). Reena svih ovozemaljskih problema, Crkva
koja se u Otkrivenju Jovanovom naziva i Hristovom enom (Otk. 19:7), za vreme velike
zemaljske antihristove tiranije, pevae Gospodu pesmu hvale:
Potom videh, i gle, mnogi narod koga niko nije mogao izbrojati, od
svake narodnosti i plemena i naroda i jezika, gde stoje pred prestolom i pred
Jagnjetom, obueni u bele haljine sa palmama u rukama svojim. I vikahu snanim
glasom govorei: spasenje pripada Bogu naemu, koji sedi na prestolu, i Jagnjetu. (...)
I prozbori jedan od stareina govorei mi: ko su i odakle dooe ovi obueni u
bele haljine? A ja sam mu kazao: gospodine moj, ti zna. I ree mi: ovo su oni to
dolaze od velike nevolje, koji oprae svoje haljine i ubelie ih u Jagnjetovoj krvi.
Zato su pred Boijim prestolom, te mu slue dan i no u njegovom hramu, a onaj to
sedi na prestolu prebivae nad njima. Oni nee nikad vie gladovati, ni edneti, niti e
ih sunce pei niti kakva ega, jer e Jagnje, koje je nasred prestola, biti njihov pastir i
vodie ih na izvore ive vode; a Bog e otrti svaku suzu sa njihovih oiju.
2

Pored sveg velianstva boanske objave valja zapaziti i Jovanovu izjavu o tome da
ovi ljudi obueni u bele haljine dolaze od velike nevolje. Da se ovde radi o Hristovoj
Crkvi koja je vazneta sa zemlje na nebo pre velikih nevolja nesumnjivo je, jer se ovo
veliko mnotvo sastoji od pripadnika svih naroda, narodnosti, plemena i jezika.
Oigledno je da ovde nisu u pitanju duhovna aneoska bia a ni bestelesne due
Jevreja koji su zbog svoje vere u Boga i Isusa Mesiju (koju su stekli kroz propovedanje
Mojsija i Ilije) pobijeni u Izraelu tokom velikih nevolja. Ovi ljudi se u materijalnim
proslavljenim telima nalaze na nebu pred Boijim i Jagnjetovim (Hristovim)
prestolom.
U vreme pred samo isticanje perioda poslednjih sedam godina ljudske bezbone
vladavine nad planetom Zemljom, i ispoljavanja pravednog Boijeg gneva nad
zemaljskim stanovnicima, Gospod Isus Hristos e se noen oblacima, u pratnji
proslavljene Crkve, vratiti na zemlju i uspostaviti svoje carstvo. Evo kako je Gospod
pred svoje raspee odgovorio judejskom prvosveteniku na pitanje da li je on zaista
Hristos, Sin Boiji:
Ree mu Isus: ti kaza; ali vam kaem, od sada ete videti Sina ovejeg gde sedi s
desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima.
3


1
Ev. po Mateju 24:36-42. Naglasak moj.
2
Otkrivenje Jovanovo 7:9-10, 13-17. Naglasak moj.
3
Ev. po Mateju 26:64. Naglasak moj. Vidi i: Mk. 14:61-62.
451
Takoe, rekao je i:
Odmah posle nevolje onih dana sunce e potamneti i mesec nee davati svoje
svetlosti, i zvezde e padati s neba, i sile nebeske uzdrmae se. I tada e se na nebu
pojaviti znak Sina ovejeg, pa e tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledae
Sina ovejeg gde dolazi na oblacima nebeskim sa silom i velikom slavom.
1

U Jovanovom Otkrivenju je dogaaj Hristovog slavnog povratka i estokog
obrauna sa vojskom bezvernih opisan mnogo detaljnije:
I videh otvoreno nebo, i vidi, beo konj, i koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti,
i on sudi i ratuje po pravdi. Oi su mu vatreni plamen, a na glavi mu mnoge krune, sa
napisanim imenom koje niko ne zna sem njega. I bee obuen u haljinu natopljenu
krvlju, i njegovo ime zove se Re Boija. A nebeske vojske na belim konjima, obuene u
belo, isto platno, pratile su ga. I iz njegovih usta izie otar ma da njim pobije
mnogoboce. I on e im biti pastir sa gvozdenom palicom; i on e gaziti muljaru ljutog
vina gneva Boga Svedritelja. On ima na haljini i na svom bedru napisano ime: car
careva i gospodar gospodara.
2

Nakon kanjavanja antihrista i njegovog pomonika, lanog proroka, bacanjem u
ognjeno jezero (Otk. 19:20), kao i vezivanja sotone i bacanja u bezdan na hiljadu
godina, Gospod Hristos e, prema prorotvu Boijeg sluge Zaharije i aneoskoj najavi
(Zah. 14:4; Dela ap. 1:11-12), sii sa neba sa velikom slavom i stati na Maslinsku goru.
Toga trenutka e uslediti vaskrsenje svih pravednika (kroz veru opravdanih vernika)
koji su ikada iveli na zemlji poevi od Adama pa sve do onih koji su poginuli za
vreme antihristove vladavine. O ovom vaskrsenju nam detaljno govori apostol Jovan u
poslednjoj i najpotpunijoj prorokoj knjizi Svetoga pisma Otkrivenju 20-toj glavi:
I vidjeh prijestole i sjedoe na njih, i dade im se sud; i due posjeenih za
svjedoanstvo Isusovo i za rije Boiju, koji se ne poklonie zvijeri i liku njezinom, i ne
primie iga na elima svojim i na ruci svojoj; i oivjee i carovae sa Hristom
hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oivjee dok se ne svri hiljada godina. Ovo je
prvo vaskrsenje. Blaen je i svet onaj koji ima udjela u prvom vaskrsenju; nad
njima druga smrt nema vlasti, nego e biti svetenici Bogu i Hristu, i carovae s
Njim hiljadu godina.
3

Ono to je veoma vano da istaknemo na ovom mestu jeste da u Otkrivenju 20.
glavi, u prvih 7 stihova, na est mesta stoji naglaeno da e budue Isusovo carstvo
trajati hiljadu godina. U Starom zavetu, kao i u evaneljima se ne spominje duina
trajanja ovog carstva, ali nam je to u Otkrivenju jasno naznaeno.
Nakon zemaljskog Hristovog carstva pravednosti i mira, sotona e za kratko biti
osloboen iz svoje tamnice u kojoj je proveo itav milenijum. Za vreme svoga kratkog
delovanja, uspee ponovo da zavede veliko mnotvo ljudi koji e biti roeni tokom
pomenutog hiljadugoa kao potomci onih osoba koje su preivele velike nevolje i u
Milenijum ule u neproslavljenim telima (novozavetni i starozavetni vernici, koji e
pre hiljadugodinjeg carstva doiveti vaskrsenje i preobraenje svojih smrtnih telesa,
bie u proslavljenim venim telima i meu njima vie nee biti enidbe i udaje, kao ni
raanja dece. Vidi: 2. Kor. 5:1-5; Lk. 20:33-36). Svretak ovih pobunjenika, koji je

1
Ev. po Mateju 24:29-30. Naglasak moj.
2
Otkrivenje Jovanovo 19:11-16. Naglasak moj.
3
Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova 20:4-6. Prevod komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Naglasak
moj.
452
opisan u Otk. 20:7-10, bie tragian. Oni e biti spaljeni ognjem, a sotona koji ih je
dovodio u zabludu, sa svojim demonima bie baen u ognjeno jezero (Mt. 25:41), gde
su deset vekova pre toga bili odagnani i antihrist i lani prorok. Strani sud, koji e
uslediti, a na kome e se nai bezbonici vaskrsli nakon hiljadugodinjeg carstva bie
poslednji dogaaj u zemaljskoj istoriji na kome e biti spomenuti oni koji nisu marili
za Boga i Njegovu svetu volju. Svi nenanovoroeni (koje Gospod Hristos naziva i
zloincima, Jn. 5:29) bie vaskrsnuti za venu osudu. Kazne e im biti odreene u
skladu sa veliinom poinjenih greha. Nakon osude koju su zasluili, svi e biti baeni
u ognjeno jezero, gde e biti mueni u sve vekove zauvek:
A ostali mrtvaci ne poivee dok se ne navri hiljada godina. (...) I videh veliki,
beli presto, i onoga to sedi na njemu, od ijeg lica pobegoe zemlja i nebo, i ne nae
im se mesta. I videh mrtvace, velike i male, gde stoje pred prestolom, a knjige se
otvorie; i jedna druga knjiga bi otvorena, to je knjiga ivota. I mrtvacima se sudilo na
osnovu onoga to je napisano u knjigama po delima njihovim. (...) I ko god se ne
nae upisan u knjizi ivota, bi baen u vatreno jezero.
1

Nakon svretka suda nad bezakonicima i Bogu nepokornima, Gospod e unititi
dananji nama poznati svemir i stvoriti novo nebo i novu Zemlju (Otk. 21. i 22.
poglavlje). Hristos e predati carstvo svome nebeskom Ocu (1. Kor. 15:24-28), a
vaskrsli vernici e vladati i iveti sa Gospodom i nebeskim anelima zauvek.
Na ovaj nain smo prouili najvanije tekstove Svetog pisma koji govore o buduim
dogaajima, drugom Hristovom dolasku i vaskrsenju mrtvih.
Sada emo prei na upoznavanje sa pravoslavnim verovanjem po pitanju istih
tema. Verujem da nam nee trebati puno vremena da se uverimo u injenicu da je
uenje Istone crkve, koje je nastalo pod uticajem crkvenih otaca, poprilino razliito
od onoga o emu nas ui vena Boija Re.
PRAVOSLAVNO VEROVANJE O DRUGOM HRISTOVOM DOLASKU I
VASKRSENJU MRTVIH
Kao to sam istakao na samom poetku poglavlja, uenje Pravoslavne crkve se
nalazi u velikom raskoraku sa onim to su nauavali Hristos i apostoli o Njegovom
drugom dolasku i vaskrsenju mrtvih. Ukratko reeno, pravoslavna eshatologija ne
poznaje niti priznaje evanelsko uenje o vaznesenju Crkve Hristove, o odvojenom
vaskrsenju pravednika i grenika, niti pak istinu o uspostavljanju hiljadugodinjeg
carstva na zemlji. Prema pravoslavnima, na kraju vremena e se na zemlji pojaviti
antihrist, Crkva (Pravoslavna) e biti progonjena, a Hristovim dolaskom usledie opte
vaskrsenje mrtvih i strani sud. No, na kojim to biblijskim tekstovima pravoslavni
temelje ovakvo svoje uverenje? Da li dokazi za ovakvo verovanje uopte postoje? Kao
temelj za iznoenje pravoslavnih dokaza posluie nam ponovo knjiga Crkva i sekte
autora Lazara Milina, u kojoj je on (bezuspeno) pokuao da biblijskim tekstovima
obesnai sektako (evaneosko - protestantsko) verovanje u dvokratno vaskrsenje i
hiljadugodinje carstvo Mesije. Dokazi iz pomenute knjige bi, dakle, trebali da nas
ubede u ispravnost pravoslavnog shvatanja Biblije i pogrenost uenja evaneoskih
hriana. Krenimo zato redom. Evo kako glase neki od navoda iz Milinove knjige:

1
Otkrivenje Jovanovo 20:5, 11-12, 15.
453
Druga grupa jeretika, hilijasti, verovali su naprotiv u neko vaskrsenje sasvim
grubo, kao obnavljanje ovog zemaljskog ivota u Hristovom hiljadugodinjem carstvu
u kojem e On sa pravednicima vladati na zemlji hiljadu godina. Tada e tek vaskrsnuti
grenici i poee opti Boji sud. (...) Sektai takoe priznaju da e svi mrtvi
vaskrsnuti, ali ne odjednom nego u dva maha. Prvo e vaskrsnuti pravednici koji e sa
Hristom carovati hiljadu godina, a posle te hiljade godina vaskrsnue grenici koji e
se ustremiti na Jerusalim kao prestonicu Hristovu i tada e ih Hristos unititi. (...)
Uostalom, Hristos je veni car i za Njega hiljadu godina ne znai nita vie nego jedan
dan, ba kao to i kae Biblija da je pred Bogom hiljada godina kao jedan dan i jedan
dan kao hiljada godina (Ps. 90, 4; 2. Petr. 3, 8). A to je u celoj ovoj stvari najvanije,
sektai previaju injenicu da Hristos nikad nikome nije obeao nikakvo zemaljsko
carstvo ni hiljadugodinje ni jednoasovno. I kad su ljudi hteli da ga uine carem, On
je to izbegao (Jn. 6, 15), a pred Pilatom je izriito rekao da Njegovo carstvo nije od
ovoga sveta (Jn. 18, 6). Da je mislio na nekakvo svoje hiljadugodinje carstvo, imao bi
zgodnu priliku da to bar ovog puta nagovesti. (...) Pod hiljadugodinjim
carstvom Hristovim treba shvatiti period istorije oveanstva od
osnivanja Crkve (kad je satana vezan i baen u bezdan) pa do ponovnog
dolaska Hristova, a naroito period njenog relativno mirnog razvitka od prestanka
gonjenja pa dok satana ponovo ne bude puten iz tamnice to jest do vremena kad e
se pojaviti antihrist.
1

Iz svih ovih navoda najpre uviamo da pravoslavni nazivaju jereticima one vernike
koji itaju rei Svetoga pisma i veruju upravo onakvom znaenju proroanstva kako je
u najsvetijoj knjizi i naznaeno. Potom, g-din Milin potpuno pogreno navodi da
Gospod Isus Hristos nikada nikome nije obeao bilo kakvo carstvo ni hiljadugodinje
ni jednoasovno, oigledno ne elei da uzme u obzir stihove iz Mt. 21:4-9; Lk. 19:38-
40; 23:42; Dela ap. 1:6-7; 1. Kor. 15:24; Otk. 20:6; koji govore upravo o buduem
Hristovom (hiljadugodinjem) carstvu. To da je Hristos izbegao proglaavanje za
(zemaljskog) cara u vreme svoga prvog dolaska (Jn. 6:15) sasvim je tano, ali to samo
iz razloga to tom carstvu tada jo nije bilo vreme. Uostalom, Gospodnja namera nije
bila da proglasi carstvo kakvo bi odgovaralo njegovim grenim savremenicima (tekst
nam govori da su Judeji eleli da Isusa proglase carem samo zato to su se siti najeli od
hlebova i riba koje je On umnoio, tj. zbog sopstvenih sebinih interesa; vidi: Jn. 6:1-
26). Dalje, Hristov odgovor Pilatu da njegovo carstvo nije od ovoga sveta je takoe
potpuno razumljiv, jer On nee preuzeti vladalaki presto na naine kako to ljudi ine
(vojnim ustankom i prevratom ega se Pilat pribojavao na osnovu lanih optubi
judejskih stareina; vidi: Jn. 19:7-12). Isusov odgovor Pilatu, koji je u nastavku glasio:
Kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan
Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde (Jn. 19:36), u svom sadraju jasno ukazuje
na to da Isusu svakako pripada carstvo samo to ono nee biti uspostavljeno
ljudskim ve boanskim metodima.
Ipak, vrhunac pravovaljanog tumaenja Biblije Milin je dostigao tvrdnjom da
hiljadugodinje carstvo zapravo predstavlja period od gotovo dve hiljade godina
postojanja hrianske Crkve sve do dolaska antihrista. Dakle, period od 1000 godina
ne predstavlja bukvalno hiljadugoe, ve se ove godine, u pravoslavnom tumaenju, na
neki udesan nain umnoavaju tako da ine 2000 godina (ili ve onoliko koliko e

1
Lazar Milin, Nauno opravdanje religije Crkva i sekte, str. 285, 289, 293. Naglasci kurzivom su moji.
454
protei do drugog Hristovog dolaska)! Koliko je ovo Milinovo tumaenje nelogino
svedoi i sledei zakljuak. Prema ovom stavu proizilazi da je sotona ve vezan i boravi
u tamnici (bezdanu) i to jo od vremena Hristovog vaskrsenja i osnivanja Crkve.
Ukoliko je to zaista tako, otkuda je onda dolo ovoliko zlo meu ljude i prava poplava
sujeverja, lanih vera i okultizma po celom svetu? Da li po svemu onome to se
deavalo kroz itavu istoriju hiljadugodinjeg carstva crkve u Evropi, u mranom
srednjem veku, kao i na osnovu savremenijih deavanja u duhovnom i materijalnom
svetu moemo da zakljuimo da je sotona vezan, ili nasuprot tome da je aktivniji
nego ikada (Otk. 12:12)? Prema Lazaru Milinu, ija smo vrsna tumaenja ve ranije
isticali, hiljadugodinje carstvo je samo simbolina slika i ne sme se bukvalno tumaiti.
Mi smo do sada ve vie puta naglasili da je bukvalno shvatanje Apokalipsisa
nemogue iz vie razloga. Pre svega oigledno je da se Apokalipsis slui simvolinim
slikama koje se nikako ne mogu shvatiti bukvalno.
1

Meutim, nasuprot ovoj tvrdnji, uglavnom sva biblijska proroanstva vezana za
odreene vremenske periode ispunjavala su se ba doslovno. Ve smo prouili
proroanstvo o 70 Danilovih sedmica. Takoe, tu je bukvalno ispunjenje Gospodnje
najave date Avraamu da e njegovi potomci biti u egipatskom ropstvu 400 godina (1.
Mojs. 15:13; Dela ap. 7:6). Tu je i ispunjenje proroanstva o 70-godinjem boravku
Jevreja u vavilonskom ropstvu koje je ranije najavio prorok Jeremija (Jer. 25:11-12;
Jezdra 1:1-3; Dan. 9:2). Poto su se ve sva ova proroanstva ispunila doslovno, ostaje
da se zapitamo zato bi ono o hiljadugodinjem carstvu bilo izuzetak, a pogotovo zbog
toga, kao to sam ve naglasio, to se pojam hiljadu godina u Otkrivenju 20. glavi
spominje nita manje nego est puta (u vezi perioda boravka sotone u bezdanu,
Hristovog carstva sa blaenim vaskrslim pravednicima, kao i vremenskog perioda koji
e protei izmeu prvog i drugog vaskrsenja). Svu pogrenost ovakvog pravoslavnog
tumaenja shvatiemo kada se, u tekstu koji sledi, budemo podsetili da Milin, ne
snalazei se u Pismu ba najbolje, tumai jedan te isti tekst iz Otk. 20. glave na dva
potpuno razliita naina u zavisnosti od potrebe koristei poznati pravoslavni
metod izvrtanja biblijskih tekstova i njihovog tumaenja van pravog konteksta. O
ovom Milinovom tumaenju govorili smo i u poglavlju o svetim tajnama, u celini o
svetoj tajni svetenstva. Podsetimo se toga ponovo. elei da dokae da nee biti
dvokratnog vaskrsenja o kome nas izvetava apostol Jovan u Otkrivenju, Milin kazuje
sledee:
Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grenik smatra i naziva duhovno
mrtvim (Lk. 15, 32), jer plata za greh je smrt (Rim. 6, 28). Prema tome, pokajanje i
krtenje ravno je vaskrsenju. Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3,
27), a nad vaskrslim Hristom smrt nema vie nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, prvo
vaskrsenje to je zapravo krtenje. Zato je i reeno da je blaen onaj koji ima
udela u prvom vaskrsenju, jer nad njim druga smrt nema vlasti, to jest nee biti
osuen na Bojem sudu prilikom drugog dolaska Hristovog. A drugo vaskrsenje to je
ono sveopte vaskrsenje kada e svi mrtvi ustati iz grobova ivi, preobraeni
oduhovljeni i neraspadljivi.
2

Dakle, kada g-dinu Milinu nije polo za rukom da nae bolje objanjenje on je u
tumaenje 20. glave Otkrivenja ubacio hriansko krtenje. Naravno, svaki italac ove

1
Milin, navedeno delo, str. 291. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 294. Naglasak moj.
455
proroke knjige Novog zaveta vrlo dobro moe, ak i letiminim pregledom, da
ustanovi da se u njoj nigde i ni na jednom mestu ne spominje krtenje, pa stoga ni u
20. poglavlju. Da ironija bude vea, samo 39 stranica dalje u svojoj knjizi koju je
napisao u odbranu pravoverja, na mestu gde se susreo sa jo jednom biblijskom
istinom koju zastupaju evaneoski protestanti a koju je trebalo osporiti, u vezi
sveopteg hrianskog svetenstva i nepotrebnosti i biblijske nezasnovanosti
postojanja specijalne jerarhije u Crkvi, Milin je pisao ovako:
Treba naroito obratiti panju na to da pisac Apokalipsisa tu govori o buduem
veku posle vaskrsenja, to je naroito jasno izreeno u 20. glavi, stih 6.
Blaen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad ovima druga smrt nema
vlasti, - nego e oni biti Boiji i Hristovi svetenici, i carevae s njim hiljadu godina.
Oigledno je da e biti svetenici Hristovi posle vaskrsenja, a ne do vaskrsenja.
1

Dakle, u ovom sluaju, Milin tumai pomenuto proroanstvo iz Otk. 20:6 na
ispravan nain, govorei da je tu u pitanju pravo vaskrsenje iz mrtvih, a ne krtenje -
kako je napisao ranije. Ovoga puta, prema Milinu, ova re Pisma je naroito jasno
izreena, i ona znai bukvalno vaskrsenje (i to prvo po redu)! Kako se onda desilo to
da mu ova Re nije bila tako jasna prilikom tumaenja dvokratnog vaskrsenja (na
str. 294), ve je to postala tek prilikom razmatranja pitanja sveopteg svetenstva svih
hriana (na str. 333)?
Pre nego to pogledamo na koji to nain i uz pomo kojih stihova Biblije
pravoslavni ele da ospore otkrivenjske objave o buduem dvokratnom vaskrsenju iz
mrtvih, elim da citiram jo jednog, naem narodu jo poznatijeg pravoslavnog autora.
Re je o arhimandritu, avi Justinu Popoviu. Do koje granice pravoslavni zapravo stiu
sledei naopaka i pogrena svetopredanjska uenja, pokazae nam i sledei tekst, u
kome nam ava Justin saoptava da je biblijsko uenje o hiljadugodinjem carstvu
Hristovom zapravo krivoverje iji je izumitelj ni manje ni vie ve sotona lino:
U tome prednjae jeresi, jer kroz njih Satana neumorno ratuje protiv Crkve
Hristove. (...) Sveti apostoli su nam otkrili tajnu svih jeresi: sve su one od Antihrista (1.
Jn. 4, 3; 2. Jn. 7), jer su uvek anti-Hrista, protiv Hrista, protiv Istine. A drati se
Gospoda Hrista, njegove Crkve, njegove Istine, njegovog ivota, njegove Svetlosti, i
znai biti pravoslavan, evanelski pravoslavan. Jer se evanelske istine, svesavrene,
ivotvorne, neizmenjive nalaze samo u Pravoslavnoj Crkvi, i nigde vie. Hilijazam je
jedna od mnogih jeresi, od mnogih antihrianstava. (...) Kroz njih dela
lukavi duh prvog jeretika, prvog otpadnika od Istine Boje Satane. Posao je njihov:
izvrnuti, unakaziti, pokvariti Evanelje Hristovo. inei to, oni su sami sebe bacili pod
stranu anatemu hristonosnog Apostola: Ako vam mi, ili aneo s neba javi Evanelje
drukije nego to vam javismo: proklet da bude! (Gal. 1, 8).
2

U istom duhu o ovoj temi pisao je i ruski episkop Inokentije. U svojoj knjizi koja
predstavlja teoloku raspravu sa adventistima, po pitanju svetkovanja subote i
nedelje, ovaj arhijerej je u uvodu pomenuo jo neke jeresi kojih se adventisti
pridravaju. Meu njima je bilo i verovanje u budue hiljadugodinje Hristovo carstvo
(adventisti veruju da e ovo carstvo biti na nebu, a ne na zemlji koja e tokom tog
carstva postati opustoeno boravite sotone i njegovih palih anela). U narednom
tekstu primetiemo i injenicu da se, kao to se dalo i oekivati, dananji pravoslavci u

1
Isto, str. 333. Naglasak moj.
2
Pravoslavni blagovesnik br. 3. 1994. god. Izdava: Manastir elije. str. 3. Naglasak moj.
456
svom pobijanju odreenih verskih uenja oslanjaju vie na miljenja davnanjih
svetih otaca, nego na argumente koje pronalaze u Svetom pismu:
Adventizam odrava jeres starih jeretika hilijasta u izopaenom vidu, koji
su takoe verovali u hiljadugodinje carstvo na zemlji i zato su priznati
kao jeretici. Hilijasta znai onaj, koji veruje u hiljadugodinje carstvo Hristovo na
zemlji. Slino njima, adventisti osnivaju svoje verovanje u hiljadugodinje carstvo
samo na Jovanovom otkrivenju, jer ni u jednoj drugoj knjizi sv. Pisma nema ni jedne
rei o tom hiljadugodinjem carstvu. (...) Po tumaenju Andreje episkopa Kesarijskog i
drugih otaca crkve, hiljadu godina koje se spominju u Otkrivenju gl. 20. ne oznaavaju
taj broj bukvalno, nego (ono) neodreeno, dugotrajno vreme od Vaznesenja
Gospodnjeg do Njegovog drugog dolaska na zemlju.
1

Poto smo se ve poblie upoznali sa usaglaenim miljenjima koje pravoslavni
autori zastupaju o ovoj temi, a pre iznoenja istorijskih argumenata koji govore u
prilog verovanju evaneoskih hriana koji ispovedaju uspostavljanje budueg
Hristovog zemaljskog hiljadugodinjeg carstva, elim da se osvrnem na jo nekoliko
pogreno shvaenih biblijskih tekstova koje pravoslavni koriste u svojoj apologetici.
Evo jo nekoliko navoda iz Milinovog dela:
Sektai hilijasti ovde previaju jednu vrlo vanu i oiglednu injenicu: Ni u
jednoj knjizi cele Biblije, osim u Apokalipsisu, nema ni nagovetaja o dvokratnom
vaskrsenju. Hristos je esto govorio o svome ponovnom dolasku, a nikad nije ni u
najbleem nagovetaju spomenuo da e doi jo dva puta: drugi put da sudi
pravednicima, a trei put grenicima. Isto tako ni apostoli u svojim poslanicama ne
govore da e Hristos doi jo dvaput, nego samo jedanput. Osim toga, kad Hristos
govori o optem vaskrsenju, On ga prikazuje kao jedinstven dogaaj zajedniki i za
pravednike i za grenike. Njegove su rei: ide as u koji e svi koji su u grobovima uti
njegov glas pa e vaskrsnuti za ivot oni koji su inili dobro, a zloinci e vaskrsnuti za
sud (Jn. 5, 28). Nije mogue jasnije se izraziti. Ide as (a ne dva asa) u koji e svi
koji su u grobovima uti glas Sina Boijeg i vaskrsnue pravednici u ivot a grenici na
osudu. Evo jo jedne slike vaskrsenja i suda iz usta samog Spasitelja. A kad doe Sin
oveji u svojoj slavi i svi aneli s njime, onda e sesti na presto slave svoje; i bie
okupljeni pred njim svi narodi, i on e ih odvojiti jedne od drugih kao to pastir odvaja
ovce od jaraca, i postavie ovce sebi s desne strane a jarce s leve (Mt. 25, 31-33).
Oigledno je da Spasitelj vaskrsenje predstavlja kao jedinstven dogaaj. Kako bi
Spasitelj ljude podelio na levu i desnu stranu ako istovremeno ne budu tu i pravednici i
grenici?
2

U nekima od ovih navedenih izjava ima i pomalo istine. Naime, tano je da se samo
u Otkrivenju spominje dvokratno vaskrsenje (ako prenebregnemo Pavlovo kazivanje iz
1. Sol. 4:16-17, u kome on govori o tajnom Isusovom dolasku u oblake i vaskrsavanju
mrtvih u Hristu. Sasvim je oigledno da Pavle ovde ne govori o optem vaskrsenju,
ve samo o vaskrsenju vernika - hriana). Takoe je tano da je Gospod Hristos
jednom, u ev. po Jovanu 5:28, govorio o vaskrsenju kao o jedinstvenom dogaaju
bez posebnog vremenskog odvajanja vaskrsenja pravednih i grenih. to se pak tie
navoda iz ev. po Mateju 25:31-33, tj. celokupnog teksta do 46. stiha, u njemu uopte ne
uoavamo da je Isus govorio o bilo kakvom vaskrsenju, ve samo o odeljivanju

1
Episkop Inokentije, Zato hriani praznuju nedelju a ne subotu; Skoplje 1940. god. str. 11. Naglasak moj.
2
Isto, str. 289-290. Naglasak kurzivom je moj.
457
pravednika od grenika meu narodima koji e preiveti velike nevolje i ivi doekati
Hristov slavni drugi dolazak. U ovom tekstu, o vaskrsenju zaista nema ni jedne jedine
rei.
1
Meutim, ukoliko bi smo i prihvatili pretpostavku da je Isus za vreme svoga
boravka na zemlji govorio da e se u budunosti odigrati zajedniko vaskrsenje, a
potom nakon svoga vaznesenja na nebo dao objavu o dva vaskrsenja (treba istai
injenicu da Otkrivenje Jovanovo jeste zapravo Otkrivenje Isusa Hrista, koje mu
dade Bog da pokae svojim sluiteljima ta ima uskoro da se zbude, te pokaza i po
svom anelu posla svome sluitelju Jovanu... Otk. 1:1), to bi znailo da prihvatamo
ideju da su u Hristovom uenju postojale protivrenosti.
O emu se zapravo radi? U ovom objanjenju rei u ponovo neto od onoga to
sam izneo u ranijem razmatranju. Naime, svaki paljivi istraitelj i prouavalac Biblije
mora da zapazi da Stari zavet saoptava veoma malo o vaskrsenju mrtvih. Jedini tekst
u ovom delu Pisma u kome se govori o nainu vaskrsavanja mrtvih nalazi se u knj.
proroka Danila 12:1-2, u kome se kae samo to da e se mnogi koji spavaju u
zemaljskom prahu probuditi jedni za ivot veni a drugi za sramotu i prekor veni.
Na osnovu ovako ogranienog otkrivenja o buduem vaskrsenju, starozavetni Jevreji u
Hristovo vreme verovali su u jednokratno vaskrsenje, nazivajui ga vaskrsenjem u
poslednji dan (Jn. 11:23-24). Poto je Gospod Isus Hristos doao meu Izrailjce, ne da
ukine ve da ispuni zakon i proroke (Mt. 5:17-18), On, dok je hodio zemljom, nije inio
niti govorio bilo ta to se Starim zavetom nije podrazumevalo. Svaka Njegova re i
delo bili su bazirani na ispunjavanju starozavetnih proroanstava koja su govorila da
e Mesija propovedati evanelje o carstvu, initi udesna dela, kao i umreti i
vaskrsnuti iz groba. Isticanje uenja o buduem dvokratnom vaskrsenju, koje je
njegovim savremenicima bilo nepoznato, dodatno bi zbunilo Njegove sluaoce. Ranije
smo ve naglasili injenicu zapisanu u tekstovima Novog zaveta (Ef. 3:3-11; Kol. 1:26-
27) o tome da je osnivanje Hristove Crkve bilo tajna za vernike u vremenima pre
Isusovog roenja. Takoe, Pavle je u 1. Kor. 15:51-52 spomenuo jo jednu tajnu
vezanu za Crkvu, a to je vaskrsenje umrlih i preobraenje ivih vernika u trenutku
Isusovog tajnog dolaska u oblake (1. Sol. 4:13-18). Upravo iz razloga to su ova
novozavetna otkrivenja trebala da ostanu tajna za starozavetne vernike, Isus o njima
nije ni govorio. Ove istine su trebale da budu otkrivene tek decenijama kasnije
apostolima novozavetne Crkve (Ef. 3:3-5). Upravo iz razloga koji sam izneo (a to je da
su neke boanske istine iz Gospodu znanih razloga bile sakrivene za Hristove
savremenike) istina o dvokratnom vaskrsenju je objavljena tek u apostolsko vreme
a najjasnije iznesena u Hristovom Otkrivenju datom Jovanu, u 20. glavi. Sveto pismo
predstavlja celokupnu Boiju objavu datu ljudima, a ona je na posletku kompletirana u
poslednje napisanoj bogonadahnutoj knjizi nazvanoj Jovanovo Otkrivenje
(Apokalipsis). Poto su mnoge biblijske istine kroz istoriju objavljivane progresivno, tj.
postepeno sve vie i vie, svakako je velika istina da Otkrivenje predstavlja
najpotpuniju i najprecizniju proroku knjigu u kojoj su objavljeni mnogi detalji o

1
G-din Milin ovaj biblijski tekst pogreno povezuje sa optim vaskrsenjem upravo zbog uenja kojeg
zastupa, a po kome nee biti hiljadugodinjeg carstva, ve se nakon drugog Hristovog dolaska odmah
odigrava vaskrsenje pravednika i grenika i poinje strani sud. Ipak, ukoliko paljivo proitamo ovaj tekst
iz Mt. 25. glave i uporedimo sa Otkrivenjem 20:11-15 (u kome je zaista opisan dogaaj stranog suda)
uvideemo da se umnogome razlikuju. Evanelist Matej navodi Isusove rei u kojima On jasno napominje
da e prilikom Njegovog slavnog dolaska pred njim biti okupljeni svi narodi, dok se u Otkrivenju
spominju vaskrsli grenici - koji su u tekstu nazvani mrtvacima velikim i malim.
458
dogaajima koji su u ranije izricanim prorotvima samo ovla pomenuti. Takav je,
dakle, i sluaj sa potpunom objavom o buduem vaskrsenju, koje je u Otkrivenju jasno
objavljeno kao dvokratno za razliku od svih dotadanjih najava ovog budueg
dogaaja. Isti je sluaj i sa proroanstvom o periodu trajanja budueg carstva Mesije
(Hrista), koje Otkrivenje objavljuje kao hiljadugodinje, za razliku od ranijih
predskazanja u kojima trajanje ovog carstva nije bilo tano vremenski odreeno.
Da bih jo jasnije dokazao svojim itaocima da je prvovekovna apostolska nauka
podrazumevala verovanje u ustanovljenje hiljadugodinjeg carstva na zemlji (a u
skladu sa tim i u dvokratno vaskrsenje), naveu i nekoliko istorijskih podataka.
Istoriari i profesori religije Kolin Mekdanel i Bernhard Lang iznose sledee podatke o
ovoj temi:
Irinejeva teologija (radi se o veoma poznatom uitelju Crkve iz II veka, Irineju
Lionskom; prim. I. S.), izloena u njegovoj raspravi Protiv jeresi, ljudsku istoriju je
delila na tri uzastopna razdoblja: trenutno doba progonstva, kraljevstvo
Mesije i kraljevstvo Boga Oca. Ova tri razdoblja se smenjuju jedno za
drugim. Ona predstavljaju istorijske etape u Bojem planu za sve hriane, a ne faze
u sudbini individualne ljudske due. Istorija se, po Irineju, odigrava na ovom svetu i
ukljuuje svet kojim redom vladaju pagani, Mesija i konano Bog Otac. Naknada koju
muenici dobijaju ne sastoji se u tome da e im se due otisnuti navie kroz razliite
nivoe univerzuma, ve pre u ponovnom zadobijanju njihovih ovozemaljskih ivota. (...)
Prvo istorijsko razdoblje je, dakle, bilo osujeeno progonstvima. Iako se na svet gledalo
kao na neto dobro i namenjeno za hriansku upotrebu, pagansko drutvo nije
doputalo da doe do mira i blagostanja. Irinej je razreio tu dilemu predvianjem
drugog razdoblja ljudske istorije, kraljevstva Mesije. Bog e zapoeti ovo
kraljevstvo uskrsavanjem pravednika meu mrtvima i vraanjem njihovih
tela u pun materijalni ivot. Novi ivot se nee odigravati u nekom dalekom nebeskom
kraljevstvu, ve na zemlji. (...) Jo od starozavetne Knjige proroka Danila i
novozavetnog Otkrivenja, bee postojala veza izmeu situacije muenitva i
milenaristikih
1
pogleda. (...) Irinej je preneo milenaristike poglede iz Male Azije na
Zapad gde su oni zadobili novi znaaj tokom progonstva u junoj Francuskoj. (...)
Milenaristike vizije budunosti nisu prihvatili kasniji teolozi, ali njihovi
polemiki izvodi ponekad mogu da poslue kao vodi za shvatanje ovih uenja (...) Do
etvrtog veka, milenaristiki pogledi e biti prognani, ali u drugom veku
nije bilo nieg neobinog u zamiljanju budueg Hristovog kraljevstva u
kome e ljudsko telo dobiti ono to mu sleduje. Nakon hiljadu godina,
kraljevstvo Mesije e biti smenjeno Kraljevstvom Boga Oca. (...) Uenje o
duhovnom kraljevstvu samo podvlai realistinu, materijalnu prirodu zlatnog
milenijuma u koji je Irinej verovao.
2

Prema izvetaju ovih istoriara, veoma poznati i uvaeni zbog svog pravoverja i
borbe protiv ondanjih jeresi, crkveni otac Irinej iz Liona, koji je iveo u godinama tik
po zavretku apostolske ere (roen oko pola veka nakon smrti apostola Jovana, pisca
knjige Otkrivenja), vrsto je zastupao uenje o dolasku carstva Mesije koje e trajati
hiljadu godina. U navedenim citatima smo mogli da zapazimo i pominjanje veoma

1
Milenaristiki pogledi su oni koji podrazumevaju verovanje u dolazak budueg Milenijuma tj.
hiljadugodinjeg Hristovog (Mesijinog) carstva na obnovljenoj zemlji.
2
Raj jedna istorija, str. 73-77. Naglasak kurzivom (bold-italic) je moj.
459
vane injenice o tome da u II veku posle Hrista nije bilo nita neobino za hriane da
veruju u dolazak budueg carstva Isusa Mesije onako kako je to i Irinej verovao i
propovedao. Meutim, desilo se da su kasniji crkveni autoriteti, pod uticajem nekih
nehrianskih filozofija i drugaijih tumaenja odbacili biblijsku istinu koju su vrsto
zastupali prvovekovni hriani kao i vernici u prvih nekoliko vekova hrianstva.
Episkop Inokentije priznaje da su u budue uspostavljanje Zlatnog milenijuma
verovali i neki od Pravoslavne crkve priznatih svetih otaca:
U prolosti ta vie i jedan (a moe biti i vie nego jedan) sveti otac crkve
pridravao se tog uenja o hiljadugodinjem carstvu Hristovom.
1

Poznati srpski pravoslavni pisac, psihijatar Vladeta Jeroti, u svojoj knjizi Vera i
nacija iznosi iste podatke koje smo i maloas naglasili. Evo ta nam on, uz propratni
komentar, kazuje u svom delu na osnovu dostupnih i proverenih istorijskih izvora:
Koliko je rizino vezivanje apokaliptike simbolike za odreene istorijske dogaaje
ili odreena istorijska vremena, dovoljno reito govore razliita tumaenja od strane
priznatih hrianskih Otaca, 20. glave Otkrivenja, koja govori o hiljadu godina
vezanosti Satane. Kao to je poznato, sa malim izuzecima, sve do blaenog
Avgustina, hrianski uitelji, kao to su bili Papije Jerapoljski, Irinej
Lionski, Tertulijan, Ipolit (iz II i III veka), doslovno su shvatali Jovanovo
vienje, zamiljajui da e se u toku hiljadu godina Satanine nemoi
Hristos vratiti na zemlju i na njoj vladati sa svojim vernicima. Ovo
verovanje poivalo je ne samo na Jovanovom Otkrivenju, ve i na Isaijinom
prorokovanju (66, 22): Jer kao to e nova nebesa i nova zemlja, to u ja nainiti,
stajati preda mnom, veli Gospod, tako e stajati sjeme vae i ime vae. Kao i u drugim
ranijim i kasnijim eshatolokim oekivanjima, ponovno Stvaranje zemlje sadrae u
sebi izvesne rajske elemente, a stoer univerzuma bie Jerusalim.
Mada je blaeni Avgustin napustio ovakvu egzegezu i odluio se za jednu
originalniju hiljadu godina je, naime, tumaio kao vreme izmeu Hristovog
Vaskresenja i Njegovog povratka u slavi ni ovo tumaenje nije bilo
ispravno.
2

Kao to moemo da uoimo i iz ovog navoda, najvei deo crkvenih autoriteta u
prvim vekovima hrianstva zastupao je verovanje u hiljadugodinje carstvo. Tek je
Avgustin u IV veku (a on je, kao to sam to naglasio u poglavlju o monatvu, bio pod
uticajem neoplatonista - koji su uzdizali duh nad materijom), napustio ovakvo
verovanje da bi ga u tome kasnije sledili i ostali sveti oci i na taj nain skrenuli sa
puta izvornog hrianstva i vere jednom zauvek predate svetima. Iako Jeroti smatra

1
Episkop Inokentije, Zato hriani praznuju nedelju a ne subotu, str. 15. Naglasak moj.
2
Vladeta Jeroti, Vera i nacija, Beograd 2000, str. 269-270. Naglasak moj. Pravoslavni autor, protoakon
Radomir Raki, u jednom svom izlaganju kae sledee: Otkrivenje Jovanovo su visoko cenili
skoro svi pisci 2. veka koje znamo... (...) U 4. stoleu, Otkrivenje su odbacivali svi istoni
pisci izvan Aleksandrije; zapadni sirijski pisci nisu ga prihvatili do 5. veka; istoni sirijski pisci, koliko
nam je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hriani grkog govornog podruja i dalje su
imali sumnje u ovu knjigu. Sveti knez Lazar br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 96-97. Naglasak moj.
Kao to jasno proizilazi iz napred citiranih tekstova, zabludi u koju je Pravoslavlje palo i u njoj ostalo do
dananjih dana doprineli su kasniji crkveni oci. Oni su za razliku od direktnih apostolskih naslednika, koji
su bez rezerve zastupali bogonadahnutost otkrivenjskog vienja o hiljadugodinjem carstvu i celokupne
knjige Jovanovog otkrivenja, ne samo napustili njeno izvorno tumaenje ve i zapali u veliki greh poriui
bogonadahnutost otkrivenja Isusa Hrista koje mu dade Bog... (Otk. 1:1).
460
da Avgustinovo novo tumaenje ustvari i nije bilo ispravno, mi smo se maloas uverili
da dananja Pravoslavna crkva zastupa upravo isto ono to je nauavao i Avgustin
(nakon to je odbacio apostolsko uenje, verovanje ranih hriana kao i njihovih
posleapostolskih uitelja). Uostalom, u knjizi Sveti oci i uitelji crkve, ruski
pravoslavni autor Lav P. Karsavin kazuje da je Irinej Lionski, koji je vrsto verovao i
propovedao o Hristovom hiljadugodinjem carstvu, bio jedan od bogoslova koji je
verno uvao apostolske tradicije:
Irinej (roen oko 150. g., umro oko 202. g.), zapamtio je tada je bio jo deki
ostarelog uenika ap. Jovana Bogoslova, sv. Polikarpa Smirnskog (+155/56. g.).
Zajedno sa Melitonom Sardskim, Apolinarijem Jerapoljskim, Rodonom i Meljtiadom,
Irinej pripada grupi maloazijskih bogoslova koji verno uvahu tradicije
Hristovih apostola Petra i Pavla pripadao je Jovanovoj crkvi.
1

Priznanja o tome da su apostolska nauka i verovanje u uspostavljanje budueg
Hristovog hiljadugodinjeg carstva bili veoma prisutni u verovanju ranih hriana,
nalazimo i kod drugih pravoslavnih autora. Na primer, P. Malicki, u svojoj Istoriji
hrianske crkve u prva tri veka, istie injenicu da je pomenuto verovanje bilo veoma
raireno meu ondanjim vernicima i njihovim uiteljima:
Hilijastika oekivanja ispovedali su ne samo prosti ljudi, nego i neki oci i uitelji
crkve (Justin Filozof, Tertulijan, Irinej i dr.). U nekim maloazijskim crkvama, u Frigiji
a naroito u Egiptu hilijazam bee jako rairen.
2

Istoriar Jevsevije Popovi potvruje istovetnu injenicu, a potom predstavlja i
prave razloge zbog kojih je verovanje u budui milenijum kasnije odbaeno:
Pored evijonita, a kasnije pored evijonita i montanista gajili su tu misao o
hiljadugodinjem carstvu odmah od poetka i ortodoksni Hriani iz judejstva, pa
ak i Hriani iz neznabotva, i ujedno su verovali, da razloga nalaze u Apokalipsi. Od
ortodoksnih crkvenih uitelja tog je miljenja bio pre svega Papije
3
, koji je na
osnovu svedoanstva Irinejeva (umro 202.) vaio obino kao uenik apostola
Jovana, zatim njegov savremenik Justin (umro oko 165.), a kasnije Irinej i
Ipolit (umro 235.). A zastupahu ga jo i Metodije, nazvan ponekad Tirski, ali pravilno
Olimpski (umro 311.), i od Zapadnjaka posle Minucija Feliksa, po svoj prilici

1
Lav P. Karsavin, Sveti oci i uitelji crkve, biblioteka Bogoljublje, Zlatna grana, Sombor 1997. god. str. 64.
Naglasak moj.
Ukoliko je ve, kako nam kazuju istorijski izvori, Irinej Lionski bio uenik Polikarpa iz Smirne, a verovao je
u uspostavljanje Hristovog hiljadugodinjeg carstva, to znai da je takvo verovanje ispovedao i njegov
uitelj Polikarp. Takva pretpostavka svakako nije bez osnove, pogotovo ako znamo da je Polikarp lino
poznavao i bio uenik apostola Jovana pisca knjige Otkrivenja. Irinejevo ispovedanje vere u budui
Zlatni milenijum je, stoga, prirodna posledica dranja nepromenjenog uenja koje je Hristos objavio
Jovanu, a ovaj kasnije i pisanom i usmenom reju prenosio svojim uenicima. Lav P. Karsavin nam
ispravno stavlja do znanja da je Irinej pripadao Jovanovoj crkvi, to svakako kazuje da je njegovo
verovanje proisticalo iz verouenja koje je zastupao ovaj apostol. A ono to je sigurnije od svega jeste da
ap. Jovan Bogoslov izvesno nije imao nikakve dileme oko toga da li je Hristova objava o hiljadugodinjem
carstvu imala bukvalni ili simboliki smisao. Ispovedanje Irineja Lionskog, koji je dosledno uvao
apostolsku tradiciju, dovoljno nam govori i o uenju koje je zastupao pisac poslednje bogonadahnute
svetopisamske knjige.
2
P. Malicki, Istorija hrianske crkve; Beograd 1933. god. str. 100.
3
Papije, episkop crkve u Jerapolju (Hijerapolisu) u Frigiji, iveo je u periodu od 75-150. godine nove ere, to
znai da je imao priliku da direktno od apostola Jovana, iji je (po Irinejevim reima) uenik bio, sazna i
verom prihvati Hristovu objavu o hiljadugodinjem carstvu koje e biti uspostavljeno u budunosti.
461
savremenika Irinejeva, posle Tertulijana (umro 220. -240.), Viktorin Petavijski (umro
303.) i Laktancije (umro moda tek oko 340.).
1

Objanjavajui u nastavku teksta razloge koji su doveli do odbacivanja verovanja
koje su ispovedali direktni apostolski naslednici, kao i svi hriani odmah od
poetka (prema malopreanjem navodu), Jevsevije Popovi navodi da je jedan od
prvih protivnika ovog uenja bio rimski prezviter, a moda i laik po imenu Gaj (umro
oko 220. god. n. e.). On je bio protivnik verskog pokreta montanista kao i njihovog
istrajnog verovanja u nastupajui milenijum. Gaj je smatrao da Otkrivenje Jovanovo
nije pisao apostol Jovan (onako kako su pre njega svedoili oni koji su Jovana lino
poznavali), ve je autorstvo ove bogonadahnute knjige pripisivao Jovanovom
savremeniku, gnostikom jeretiku Kerintu. Sa druge strane, Origen (umro 254. g.) je
stao nasuprot Gajevom miljenju time to je priznao Jovanovo autorstvo Otkrivenja,
ali je takoe negirao ispravnost bukvalnog tumaenja prvih stihova 20. glave, verujui
da se oni trebaju tumaiti alegorijski. Poto je u Egiptu bilo dosta hriana koji su
verovali u bukvalni smisao prorotva o Hristovom hiljadugodinjem carstvu na elu sa
episkopom Nepotom, Origenov uenik Dionisije Veliki, episkop aleksandrijski,
preuzeo je na sebe zadatak da srui sve potporne stubove ovom verovanju. Posle
mnogog zalaganja Dionisiju (koji je takoe negirao autorstvo apostola Jovana u vezi
knjige Otkrivenja) je to veim delom i uspelo, a posebno iz razloga to je vrsni
polemiar i zagovornik hilijazma episkop Nepot ve bio umro.
2
U kasnijem periodu,
verovanje u budue hiljadugodinje carstvo Hristovo na zemlji polako je iezavalo, a
smenila su ga drugaija shvatanja koja su i danas aktuelna u teologiji Pravoslavne
crkve i rimokatolicizma
3
.
Ipak, oigledno je da pravoslavni autori, koji slede Origenovu i Avgustinovu
tradiciju tumaenja Otkrivenja, ine veliki greh proglaavajui verovanje rane Crkve
antihrianstvom, govorei da je njen inspirator sam sotona. Oni time upuuju
poruku da su svi oni koji veruju Bibliji (tj. Hristu i apostolima) i slede apostolsku
tradiciju zapravo jeretici (a to se odnosi i na rane crkvene uitelje koje nazivaju,
kakvog li duhovnog slepila, starim jereticima hilijastima). Prosto je neshvatljivo i
nemogue zamisliti da bi najraniji crkveni uitelji, poput Papija, Justina, Polikarpa,
Irineja, Ipolita i ostalih, od kojih su neki bili i apostolski uenici, mogli da ispovedaju
krivoverje (jer bi onda bilo shvatljivo da je i sam ap. Jovan bio jeretik hilijast), a da su
tek Origen, Avgustin i ostali postali pravoverni po ovom pitanju i ispravno shvatili
znaenje Hristovog otkrivenja. O tome kako su ga shvatili ve sam ranije detaljno
objasnio navodei tekstove iz dela Lazara Milina i ostalih pravoslavnih autora.
Smatram da je na kraju i ovog poglavlja svim mojim itaocima jo jednom postalo
jasno da Pravoslavna crkva, poto gotovo u svemu odstupa od zdrave nauke koju su
irili Isus i njegovi apostoli, nipoto ne moe da bude nazvana apostolskom Crkvom
Hristovom.
Istinitost ove postavke jo vie e potvrditi i poglavlja koja su pred nama.

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 376. Naglasak moj.
2
Vidi: Navedeno delo, str. 376-377.
3
Nauk o tisugodinjem kraljevstvu Krista i njegovih sljedbenika, koji se nisu poklonili Zvijeri niti primili
njezin peat na ruci (20), bila je povod krivovjercima zvanim hiliasti da te simboline slike i izreke
protumae kao zemaljsku vladavinu Krista i njegovih sljedbenika nakon vremena progona. Biblija, Sveto
pismo Staroga i Novoga zavjeta, preveo Ivan Ev. ari, 1. popravljeno izdanje, Hrvatsko biblijsko drutvo,
Zagreb 2006. god. Uvod u Otkrivenje Jovanovo, str. 1195. Naglasak moj.
462

463
15.
V
ASELJENSKI SABORI

Era vaseljenskih sabora, kako se ponekad naziva period crkvene povesti izmeu IV i
VIII veka nove ere, verovatno predstavlja jednu od najznaajnijih epoha u
posleapostolskoj istoriji hrianstva. To iz razloga to su se u ovom vremenskom
periodu iskristalisala sva glavna uenja koje danas zastupa vei deo savremenog
hrianskog sveta posebno Rimokatolika i Pravoslavna crkva. Kroz itavu istoriju
verskog pokreta kojeg je osnovao Isus Nazareanin, crkveni sabori (sveopti
vaseljenski, ili lokalni pomesni) bili su sazivani i odravani iz razloga reavanja
odreenih verskih sporova ili jasnijeg definisanja hrianskih dogmi (verovanja). No,
pre nego to preemo na sagledavanje istorijskih prilika koje su dovele do sazivanja
vaseljenskih sabora, kao i opisivanje samog njihovog toka i posledica donesenih
odluka, elim da kaem nekoliko rei i o prvom crkvenom (apostolskom) saboru
odranom sredinom prvog veka u Jerusalimu, kao i o nekim spornim uenjima koja su
se javila nakon njega protiv kojih su apostoli, kao i njihovi naslednici, vodili
beskompromisnu duhovnu borbu.
Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu
Osnovni problem koji je izaao na povrinu u prvovekovnoj Crkvi, te koji je i doveo
do sazivanja prvog sabora na kome je uestvovala veina apostola, nastao je kao
rezultat pitanja: da li pagani obraeni na hrianstvo moraju da, zarad svog spasenja,
poput starozavetnih Izrailjaca prihvate Mojsijev zakon i da ga se pridravaju ili on za
njih nije obavezuju?
Poznato je, naravno, da je na samom poetku hrianske ere, 30-tih godina prvog
veka, kao i vie od jedne decenije kasnije, hrianska Crkva bila sainjena gotovo
stoprocentno od preobraenika iz judaizma (tj. vere Starog zaveta). Hristos, kao i svi
njegovi apostoli su po nacionalnosti bili Jevreji. Takoe, i svi oni koji su sluali Petrovu
propoved na dan Pedesetnice (dan silaska Svetoga Duha) bili su Jevreji ili prozeliti
(nejevreji koji su ranije prihvatili Stari zavet tj. jevrejsku veru i sve njene obiaje). Neki
od verskih obreda koji su se podrazumevali meu Izrailjcima bili su obrezanje muke
dece osmog dana po roenju (ili obrezanje pagana u momentu prihvatanja jevrejske
vere), potom tzv. ista i neista jela, svetkovanje godinjih praznika (npr. pashe,
beskvasnih hlebova, pedesetnice, praznika senica, trubnog spomena, veliki dan
oienja) kao i sedminog dana od odmora subote.
1
Bog je striktno zapovedio da se
svih ovih zakona narod pridrava uvek i svagda. U vreme dok je Hristos hodio
zemljom, uitelji zakona (knjievnici i fariseji) su propovedali veoma dosledno
izvravanje zakonskih odredbi (pa ak, u mnogo emu, prevazilazili zakonske okvire i
uvodili sopstvena pravila koja su obdravanje zakona inila mnogo teim nego to se to
izvorno podrazumevalo). Sam Gospod Isus Hristos se apsolutno dosledno pridravao

1
O ustanovljenju ovih praznika i obrednih radnji vie u: 1. Mojs. 17. gl; 2. Mojs. 20. gl; 2. Mojs. 31:13-17; 3.
Mojs. 11. i 23. gl; 4. Mojs. 28-29. gl; 5. Mojs. 5: 12.
464
starozavetnog zakona i ni jednom nije prekrio nijednu Boiju zapovest poev od
svoga obrezanja (koje je uinjeno nakon Njegovog roenja), pa sve do potovanja svih
odredbi ukljuujui i svetkovanje praznika i dranje dana od odmora (subote). Svih
ovih propisa su se pridravali i Njegovi uenici, koji su striktnom izvrenju Boije
zapovesti ak podredili i svoju ljubav koju su gajili prema stradalom Isusu, tako to
nisu dovrili njegov ukop u skladu sa obiajima zbog otpoinjanja subotnog dana od
odmora (Mk. 15:44 - 16:1; Jn. 19:38-42). Naravno, primer svojim uenicima u
obdravanju celokupnog Boijeg Zakona, kao to sam ve napomenuo, bio je sam
Gospod Hristos koji je za sebe rekao:
Ne mislite da sam doao da razreim zakon i proroke; nisam doao da razreim
nego da ispunim. (Mt. 5:17).
Ovakvo obdravanje zakona od strane Isusovih uenika nastavljeno je i nakon
Njegovog vaznesenja na nebo. Prvi hriani (svi poreklom Jevreji) su nastavili sa
zajednikim molitvama u dvoritu jerusalimskog hrama (poput ostalih Jevreja), iako je
u trenutku Hristove smrti zavesa koja je rastavljala svetinju od svetinje nad
svetinjama bila sa Boije strane pocepana (kao znak prestanka vanosti starozavetnog
rtvenog i bogoslubenog sistema). Nastavili su i da prinose rtve za oienje (Dela
ap. 21:17-26), da obrezuju svoju decu, svetkuju praznike, razlikuju ista od neistih jela
i pridravaju se dana od odmora subote. ak su smatrali, oigledno pogreno
razumevajui Hristove rei o velikom poslanju
1
da njihovo propovedanje treba da
bude usmereno samo ka Jevrejima iz otadbine i rasejanja, ali ne i prema ostalim
narodima. Ovakvo nepravilno delovanje je usledilo na osnovu pogrenog shvatanja
Njegovih izjava iz perioda pre raspea, iju su vanost produili i na period nakon
vaskrsenja.
Evo nekih od izjava koje je Isus izrekao apostolima u toku svog mesijanskog
poslanja meu Izrailjcima:
Ovu dvanaestoricu posla Isus zapovedivi im: ne idite mnogobocima, i u grad
samarjanski ne ulazite; nego radije idite izgubljenim ovcama doma
Izrailjeva.
2

I izaavi odande Isus se povue u krajeve Tira i Sidona. I gle, ena Hananejka
izie iz onih krajeva i povika govorei: smiluj se na mene, Gospode, sine Davidov,
moju erku demon teko mui. A on joj ne odgovori ni rei. Tada pristupie njegovi
uenici i moljahu ga govorei: otpusti je, jer vie za nama. Ali on odgovori i ree: ja
sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva.
3

Takoe, apostoli su na dan silaska Svetog Duha imali sasvim drugaiju predstavu o
tome ta se to upravo deava kao i ta e se uskoro desiti, za razliku od onoga to je
Gospod kasnije objavio a pogotovo posredstvom apostola Pavla. U skladu sa svojim
vrstim iekivanjem ponovnog dolaska Mesije sa nebesa i uspostavljanja carstva nad
Izrailjem (Dela ap. 1:6), smatrali su da je silazak Boijeg Duha samo predznak skore
kataklizme grenog zemaljskog poretka uz pomo Boje intervencije i prirodnih

1
O Hristovoj zapovesti o velikom poslanju itamo u sledeim stihovima: Tada prie Isus i ree im: meni
je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i nainite sve narode mojim uenicima, krstei ih u ime
Oca i Sina i Svetoga Duha, uei ih da dre sve to sam vam naloio; i evo ja sam s vama u sve dane do
svretka sveta. Matej 28:18-20. Naglasak moj.
2
Matej 10:5. Naglasak moj.
3
Matej 15:21-24. Naglasak moj.
465
katastrofa.
1
Iz tog je razloga, smatrali su, trebalo to hitnije objaviti evanelje da je
Isus Mesija svim Jevrejima irom sveta. Meutim, obraenjem fanatinog fariseja
Savla (kasnije ap. Pavla) u hrianstvo, stvar poinje lagano da se menja. Ovaj apostol
je pored svojih propovedi usmerenih ka svojoj sabrai po telu Izrailjcima, poeo da
propoveda i neobrezanim mnogobocima. Njemu je Gospod objavio istinu koja je
ranije bila skrivena, a glasila je da je Hristos umro za grehe itavog oveanstva, a ne
samo za grehe jevrejskog naroda kome je i sam po telu pripadao. Ovaj apostol u
poslanici Efescima pie o ovoj temi ovako:
Zato se seajte da ste nekada vi, po telesnom poreklu mnogoboci, koji se rukom
uinjenog nazovi obrezanja na telu nazivate neobrezanje, u ono vreme bili bez Hrista,
otueni od izrailjskog drutva, bez udela u obeanim zavetima, nemajui nade, i bez
Boga u svetu. A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada bili daleko, pribliili
Hristovom krvlju. Jer on je na mir, on je oba dela sastavio u jedno (...) Tako, dakle,
niste vie tuinci i doljaci, nego ste sugraani svetih i domai Boiji. (...) Odande
itajui moete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u drugim
naratajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao to je sada Duhom
otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima: da su mnogoboci u Hristu
Isusu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedniari u obeanju kroz evanelje.
2

Ipak, nije bilo lako da prvi hriani (po telesnom poreklu Jevreji) prihvate injenicu
da spasenje pripada i mnogobocima a ne samo onima koji su predstavljali telesno
potomstvo Avraama, Isaaka i Jakova. To dokazuje primer i samoga apostola Petra.
Naime, iako je bilo proteklo desetak godina od osnivanja Crkve i silaska Svetog Duha,
hriani ne samo da nisu primali u svoje redove obraenike iz paganstva (neobrezane)
ve im nisu ni propovedali evanelje:
Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv Stefana, prooe sve
do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujui re nikom drugom nego samo
Judejima.
3

Iz razloga to je evangelizacija pagana, u skladu sa Gospodnjim naumom, morala
da otpone, On je apostolu Petru poslao u snu jedno vienje koje je imalo za cilj da
porui zid koji je do tada rastavljao Izrailjce (i dotadanju Crkvu) od pripadnika
mnogoboakih naroda. Taj zid je bio veoma jak. Sastojao se od veoma tvrdog
materijala vekovnih jevrejskih obiaja i tradicije, kao i nepotpunog razumevanja
Boijih zapovesti koje su, u Starom zavetu, uglavnom bile upuivane samo
Jakovljevom potomstvu. Zapovesti o razlikovanju istih i neistih jela, rtvovanju
ivotinja, praznicima i subotama bile su upuene samo Izrailjcima i nisu se odnosile na
mnogoboake narode. Boije zapovesti koje su se odnosile na napred pobrojane
odredbe uvek su poinjale reima:
I ree Gospod Mojsiju i Aronu govorei im: Kaite sinovima Izrailjevim i
recite: ovo su ivotinje koje e te jesti izmeu svijeh ivotinja na zemlji.
4


1
Vidi govor apostola Petra zapisan u Delima apostolskim 2:16-21, koji je izrekao tumaivi drevno
predskazanje proroka Joila iz 2:28-32.
2
Posl. Efescima 2:11-14, 19; 3:4-6. Naglasak moj.
3
Dela ap. 11:19. Naglasak moj.
4
3. Mojsijeva 11:1-2. Naglasak moj.
466
Jo ree Gospod Mojsiju govorei: Zapovjedi sinovima Izrailjevijem, i reci
im: prinose moje, hleb moj, rtve to mi se saiu za ugodni miris, pazite da mi
prinosite na vrijeme.
1

I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i ree im: uj Izrailju uredbe i zakone,
koje u danas kazati da ujete, da ih nauite i drite ih i tvorite. (...) Dri dan od
odmora i svetkuj ga, kao to ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj. (...) I pamti da si bio
rob u zemlji Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krjepkom i
miicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da svetkuje dan
od odmora.
2

Iz razloga to se Gospod Bog, tvorac neba i zemlje, kroz istoriju obraao samo
njima kao svom narodu, Jevreji su iskljuivo svoju naciju smatrali dostojnom
nebeskog carstva, dok su neznaboce nazivali psima i nedostojnima Boije milosti i
blagonaklonosti. Apostol Petar, koji se jo uvek vrsto drao starozavetnih zakona i
propisa, nije odmah mogao da se pomiri sa injenicom da njegovi stavovi u pogledu
religije, koje je zastupao, nisu bili u potpunosti ispravni. Evo kako nas Pismo izvetava
o dogaajima koji su doveli do potpune promene Petrovih stavova:
A jedan ovek u Kesariji po imenu Kornilije, kapetan ete koja se zvala Italijanska,
poboan i bogobojazan sa svim svojim domom, koji je davao mnoge milostinje narodu
i stalno se molio Bogu, vide oko devetoga asa jasno u vienju anela Boijeg kako ue
k njemu i ree mu: Kornilije. A on pogleda na njega i uplaen ree: ta je, Gospode?
Ree mu: tvoje molitve i tvoje milostinje uzdigoe se do Boga i on ih se sea. I sad
polji ljude u Jopu i pozovi nekoga Simona koji se zove Petar. On je gost nekog Simona
koara, ija je kua kraj mora. A kad ode aneo koji mu je govorio, od dozva dvojicu
svojih slugu i jednog pobonog vojnika od onih koji su stalno bili uz njega, pa im kaza
sve i posla ih u Jopu.
A sutradan, kad su oni putovali i pribliavali se gradu, pope se Petar na krov oko
estoga asa da se pomoli Bogu. U to ogladne i htede da jede; ali dok su mu pripremali
jelo pade u zanos i vide otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje
se na svoja etiri kraja sputa na zemlju. U njemu behu sve etveronone ivotinje, i
gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan glas mu doviknu: ustani, Petre, zakolji
i pojedi. Petar pak ree: nipoto, Gospode, jer nikad nisam jeo ono to je
pogano i neisto. I glas e opet njemu, po drugi put: to je Bog uinio istim ne
nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput i odmah sud bi uzet na nebo.
A dok je Petar u sebi bio u nedoumici ta moe da bude prizor koji je video, gle,
ljudi poslani od Kornilija, napitavi Simonovu kuu, stadoe pred vratima, zovnue i
pitahu da li je ovde u gostima Simon zvani Petar. I dok je Petar jo razmiljao o
vienju, ree mu Duh: vidi, tri oveka te trae; nego ustani, sii i idi s njima nita ne
premiljajui, jer sam ih ja poslao. Tada Petar sie ljudima i ree: evo, ja sam koga
traite; zbog ega ste doli? A oni rekoe: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan
ovek, za koga svedoi sav judejski narod, upuen je od jednog svetog anela da te
pozove u svoj dom i da uje ta e mu rei. Tada ih pozva unutra i ugosti.
A sutradan usta i ode s njima, i neki od brae iz Jope s njim. Sutradan pak ue u
Kesariju. A Kornilije ih je oekivao, sazvavi svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak
Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred njegove noge i pokloni se.

1
4. Mojsijeva 28:1-2. Naglasak moj.
2
5. Mojsijeva 5:1, 12, 15. Naglasak moj.
467
Tada ga Petar podie govorei: ustani; i ja sam samo ovek. I u razgovoru s njim ue,
te nae mnoge okupljene, pa im ree: vi znate da Judejinu ne prilii da se drui
s tuinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog
oveka ne nazivam poganim ili neistim. Zato sam i doao bez pogovora, kad
ste me pozvali. Pitam stoga: zbog ega ste me pozvali? I Kornilije ree: pre etiri dana,
ba u ovo vreme, u deveti as molio sam se Bogu u svojoj kui, i gle, ovek u sjajnom
odelu stade preda me i ree: Kornilije, usliena je tvoja molitva i Bog se setio tvojih
milostinja. Polji stoga u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar; on je gost u kui
Simona koara kraj mora. Tako odmah poslah k tebi i ti si dobro uinio to si doao.
Sad smo ovde svi pred Bogom, da ujemo sve to ti je Gospod zapovedio.
Tada Petar otvori usta i ree: zaista uviam da Bog ne gleda ko je ko, nego
mu je u svakom narodu dobrodoao ko se njega boji i tvori pravdu. Vi znate re koju
je poslao sinovima Izrailjevim, objavljujui kao evanelje mir kroz Isusa Hrista;
ovaj je Gospod svima. (...) Za njega svedoe svi proroci, da e njegovim imenom dobiti
oprotaj grehova svako ko veruje u njega.
Dok je Petar jo govorio ove rei, sie Duh Sveti na sve koji su sluali govor. I
zadivie se verni iz obrezanja koji su doli s Petrom, to se i na
mnogoboce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih sluali kako govore jezike i
veliaju Boga. Tada odgovori Petar: moe li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji
su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga
zamolie da ostane jo nekoliko dana.
1

Dakle, kao to smo mogli da uoimo, ni prvi meu apostolima nije odmah mogao
da prihvati novozavetnu istinu o tome da su Hristovom smru i vaskrsenjem izbrisane
sve razlike izmeu Jevreja i pagana, te da vie pred Bogom ne vae propisi o istoj i
neistoj hrani (Dela ap. 10:15). Ovom vizijom koju je Gospod pruio Petru, potvrene
su i rei apostola Pavla koje je pisao hronoloki neto kasnije nakon ovog dogaaja,
saoptavajui vernicima zadivljujuu istinu o novom odnosu izmeu hriana u
novozavetnoj Crkvi bez obzira na njihovu nacionalnost:
Jer on (Hristos; prim. I. S.) je na mir, on je oba dela sastavio u jedno i svojim
telom razruio pregradni zid koji ih je rastavljao, neprijateljstvo, obesnaio zakon s
njegovim zapovestima i odredbama, da stvarajui mir od te dvojice naini u sebi
jednog novog oveka, i da obojicu u jednom telu pomiri s Bogom krstom, poto je na
njemu ubio neprijateljstvo.
2

Ovaj apostol je takoe, na drugom mestu, potvrdio da starozavetne odredbe o
praznicima, subotama i sl. vie ne vae za novozavetne hriane:
Da vas, dakle, niko ne osuuje za jelo, ili za pie, ili za kakav praznik, ili mladinu,
ili subotu; ovo je sve samo sen onoga to e doi, a stvarnost je Hristos.
3

Ipak, nakon to se ap. Petar vratio iz Kesarije iz Kornilijeve kue u jednonacionalnu
jerusalimsku crkvu, koja se vrsto drala judaistike tradicije susreo se sa
oekivanim problemom. Hriani iz jevrejstva, koji su i dalje revnovali za zakon (vidi:
Dela ap. 21:17-26), sukobili su se sa Petrom po pitanju njegovog kompromisa u
stvarima vere. Evo kako nas Pismo izvetava o problemu u kojem se Petar naao, kao i
o njegovom odgovoru tvrdokornim judeo-hrianskim tradicionalistima:

1
Dela apostolska 10:1-16, 43-48. Naglasak moj.
2
Efescima 2:14-16. Naglasak moj.
3
Koloanima 2:16-17.
468
A apostoli i braa u Judeji ue da su mnogoboci primili re Boiju. I kada Petar
doe gore u Jerusalim, prepirahu se s njim oni iz obrezanja govorei: uao si
k neobrezanim ljudima i jeo si sa njima.
Tada poe Petar govoriti i izlagae im redom govorei: ja sam bio u gradu Jopi i
molio sam se Bogu, i videh u zanosu prizor, kako silazi nekakav sud kao veliko platno
koje se na svoja etiri kraja sputa sa neba, i doe do mene. Bacivi pogled na nj
osmatrao sam i videh etveronone zemaljske ivotinje, i zveri, i gmizavce, i ptice
nebeske. uh i jedan glas koji mi govorae: ustani, Petre, zakolji i pojedi. A ja
rekoh: nipoto, Gospode, jer pogano ili neisto jo nikad nije ulo u moja
usta. Na to glas sa neba odgovori po drugi put: to je Bog uinio istim ne
nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput, pa sve opet bi odvueno gore na nebo. I
gle, u taj as tri oveka, poslana iz Kesarije k meni, stadoe pred kuom u kojoj smo
bili. A Duh mi ree da idem sa njima nita ne premiljajui. I ovo estoro brae dooe
sa mnom, pa uosmo u kuu tog oveka. Tada nam on kaza kako je u svojoj kui video
anela, koji je stao i rekao: poalji u Jopu i dozovi Simona prozvanog Petra, on e ti
govoriti rei kojima e se spasiti ti i sav tvoj dom. A kad sam poeo da govorim, sie
Duh Sveti na njih kao i na nas u poetku. Setih se tako rei Gospodnje, kako je
govorio: Jovan je krstio vodom, a vi ete biti krteni Duhom Svetim. Kada je dakle
Bog njima poto su poverovali u Gospoda Isusa Hrista dao isti dar
kao i nama, ko sam bio ja da bih mogao Bogu zabraniti?
1

Posle svega iznetog, braa iz Jerusalima su se umirila i konano shvatila da je
Gospod odluio da svoje milosrdno srce otkrije i paganima i ponudi im spasenje kroz
veru u Hrista Spasitelja:
A kad ovo ue, umirie se i proslavie Boga govorei: Bog je dakle i
mnogobocima dao pokajanje za ivot.
2

Ipak, nakon nekoliko godina, broj hriana se znatno poveao i to ne samo u Judeji
ve i van nje, te su posebno angaovanjem apostola Pavla i njegovih saputnika
osnovane i crkve u Siriji i Maloj aziji ija je veina lanova imala mnogoboako a ne
jevrejsko poreklo. I tako, dok su jednom prilikom apostoli Pavle i Varnava boravili
meu vernima u Antiohiji sirijskoj, iz Judeje su doli neki od jevrejskih preobraenika
u hrianstvo. Ovi su jo uvek bili neutvreni u evanelskoj istini, ali zato i veoma
tvrdoglavi i nepokorni apostolskom autoritetu, te su pokuavali da ponovo pokrenu i
uine spornim pitanje vanosti starozavetnih zakona u odnosu na neznaboce, iako je
jerusalimska crkva (tj. njene stareine i apostoli) ve godinama bila sa time naisto:
I dooe neki iz Judeje, pa uahu brau: ako se ne obreete po
Mojsijevom obiaju, ne moete se spasti. A kad se Pavle i Varnava upustie u ne
malu raspru i prepiranje s njima, odredie da zbog spornog pitanja Pavle i Varnava i
jo neki od njih idu gore u Jerusalim k apostolima i stareinama. (...) Kada pak dooe
u Jerusalim, primi ih Crkva, i apostoli, i stareine, pa kazae ta je sve uinio Bog koji
je bio s njima. Ali ustae neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali,
a rekoe da ih treba obrezati i narediti im da dre Mojsijev zakon.
3

Rezultat spora je bio sledei: na prvom crkvenom saboru na kome su uestvovali
apostoli i stareine jerusalimske crkve, kao i prisutni vernici, doneta je odluka o

1
Dela ap. 11:1-17. Naglasak moj.
2
Dela ap. 11:18.
3
Dela ap. 15:1-2, 4-5. Naglasak moj.
469
beskompromisnom ispovedanju evanelske istine koja je podrazumevala da su
starozavetni simbolizam i odredbe o obrezanju, istim i neistim jelima, praznicima,
subotama itd. nepotrebne za spasenje ljudi, ve da je za njihovo prihvatanje od strane
Boga potrebna samo iva i delotvorna vera u Gospoda Isusa Hrista Spasitelja. Evo
najpre Lukinog izvetaja sa ovog sabora, a potom i jo nekih stihova koji govore o istoj
temi:
Apostoli i stareine se okupie da izvide ovu stvar. I kako nasta velika raspra, usta
Petar i ree im: brao, znajte da me je Bog ve od prvih dana izabrao izmeu vas da
mnogoboci iz mojih usta uju evaneosku re i poveruju. I Bog, koji poznaje srca,
posvedoio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio
nikakve razlike izmeu nas i njih, ve je oistio njihova srca verom. to,
dakle, sad kuate Boga time to hoete da nametnete uenicima na vrat jaram, koji ni
nai oevi ni mi nismo mogli da podnesemo? Nego verujemo da emo blagodau
Gospoda Isusa biti spaseni na isti nain kao i oni.
1

Stoga primite na znanje, brao, da se kroz ovoga (Hrista; prim. I. S.) vama
objavljuje oprotaj grehova, i od svega u emu niste mogli da se opravdate Mojsijevim
zakonom; njime se opravdava svako ko veruje.
2

A znamo da sve to zakon govori govori onima koji su pod zakonom, da se svaka
usta zapue i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se nee
opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez
sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedoena od zakona i proroka,
naime pravednost Boija koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji
veruju. (...) Smatramo, naime, da se ovek opravdava verom bez dela
zakona.
3

Jer Hristos je svretak zakona za opravdanje svakome koji veruje.
4

Ali znajui da se ovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa
Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u
Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko nee biti opravdan.
5

Nakon to je na prvom jerusalimskom saboru nad farisejskim judaizmom u Crkvi
pobedilo Hristovo uenje, a iz prvenstvenog razloga to su na njemu bili prisutni
Duhom Svetim ispunjeni apostoli, hrianske zajednice irom Rimskog carstva su
mogle da ive i duhovno rastu bez tereta koga su na njihova plea hteli da natovare
neki nazovi uitelji.
Meutim, predah u duhovnoj borbi protiv lanih uitelja je nastupio samo za
trenutak. Veoma brzo se pojavila i druga, jo opasnija duhovna nauka, protiv koje su se
apostoli kao i njihovi naslednici borili sve do treeg veka posle Hrista. Ova opasnost se
pojavila u vidu razliitih gnostikih uenja koja su sadrala elemente vie religija
pomeanih sa hrianskim verovanjem. Gnosticizam je predstavljao veliku opasnost za
Isusove uenike, i dovodio u stanje zbunjenosti mnoge, a pogotovo u posleapostolskoj
eri. U narednom delu ovog poglavlja sagledaemo u emu se sastojala opasnost po

1
Dela ap. 15:6-11. Naglasak moj.
2
Dela ap. 13:38-39. Naglasak moj.
3
Rimljanima 3:19-22, 28. Naglasak moj.
4
Rimljanima 10:4.
5
Galatima 2:16. Naglasak moj.
470
Crkvu koja je pretila od strane raznih gnostikih pravaca, i na taj nain premostiti
period od prvog veka do ere kada su odravani Vaseljenski sabori.
Sukob pravovernog hrianstva sa gnosticizmom
Tokom prvih nekoliko vekova svoga postojanja, mlado hrianstvo, koje u to vreme
jo uvek nije sakupilo tj. sainilo zbirku svojih svetih spisa (Novi zavet) koja bi
predstavljala merodavni izvor istinitih informacija o Hristovom uenju i delovanju,
susrelo se sa jo jednim velikim problemom. Ovaj problem bio je pojava gnostikog
pokreta koji je predstavljao udnu meavinu razliitih religijskih pogleda, pravaca i
vera, poevi od dalekoistonjake, persijske i grke, do judaistike (starozavetne
jevrejske) i na kraju - hrianske. Gnostiko uenje (od rei gnosis znanje), koje je
po svojoj prirodi bilo veoma raznoliko, u nekim segmentima nalik biblijskom
(apostolskom) hrianstvu, a u nekim veoma razliito pa i otvoreno suprotstavljeno,
u centar svoje religijske misli stavilo je tajnu spoznaju duhovnih istina, koja je bila
otkrivana samo odabranima, a ostalim obinim hrianima ostajala nepoznata:
Ali, sve zavisi od pravilnog shvatanja pojma gnostikog znanja. (...) Gnostici su
teili spoznaji unutranje istine, koja je povezana sa duom oveka, a jedino ona vodi
dalje i u religioznom smislu. (...) A prema gnostikom delu Pistis Sofija Isus je rekao
svojim sledbenicima: Ne odustajte da traite danju i nou
1

Osnovna verovanja koja su zastupali gnostici bila su, sa jedne strane, postojanje
nesaznatljivog i preuzvienog nebeskog boanskog bia (kome su teili) a sa druge
postojanje zlog boga - tvorca materijalnog sveta. Prema veini gnostika, Bog Tvorac,
Bog Starog zaveta Jahve, bio je smatran niim bogom koji je ujedno bio i odgovoran
za pojavu zla u svetu jer je po gnostikom miljenju, materija sama po sebi
predstavljala zlo. Zapravo, moe se rei da je Bog Tvorac, Bog Starog zaveta (od
gnostika nazvan jo i Demijurgom) u njihovim oima bio ravan sotoni neprijatelju
ljudi, koji im je stajao na putu dostizanja prave duhovnosti koja se dostizala tajnom
spoznajom gnozom.
Kao oni koji znaju (re gnostici znai: oni koji znaju; prim. I. S.) gnostici
zastupaju shvatanje sveta u kome se iznosi bolno oseanje duboke ranjenosti. Oni
imaju jedan apsolutno mraan pogled na svet, u kome se, najpre, jedva moe
govoriti o fragmentima smisla. Muan ivot naveo je gnostike na radikalno odbijanje
sveta, to se pre toga moglo susresti samo kod indijskih mislilaca. Ni pogled na
prirodu nije mogao da obraduje ove ljude. Oni su u njoj videli delovanje mranog
zakona i bili su prvi koji su smatrali prirodu sotonskim delom, to je imalo
za posledicu neprijateljsko shvatanje prirode, ega hrianstvo, naalost, vekovima
nije uspelo da se oslobodi. Veno utanje beskrajnih prostora izazivalo je kod gnostika
samo jezu, a nemi univerzum ostavljao zastraujui utisak. Prema gnostikom
shvatanju, ovek je zatvoren u jedno strano kuite sveta, stvoreno od meavine svetla
i mraka, iz koga ne pronalazi izlaz. Ko me je bacio u patnju svetova, ko me je stavio u
ovaj zli mrak?, pita gnostik i dirljivim reima oplakuje svoju otuenost, samou i
lutanje u ovom mranom svetu. Zemaljski ivot je prema gnostikom shvatanju strah

1
Valter Nig, Knjiga jeretika, Beograd 2004. str. 38. Naglasak autora.
471
i uas, zabluda i prokletstvo, to je jezivi san i omamljenost, opijenost i
samozaborav.
1

Prema uenju nekih gnostika, do spoznaje Boga ovek dolazi putem samospoznaje,
po principu spoznaj boga u samom sebi:
Postizanje gnoze znai prepoznavanje pravog izvora boanske moi to jest
dubine svog bia. Ko god spozna taj izvor, istovremeno spoznaje sebe i otkriva svoje
duhovno poreklo: on spoznaje svoje istinske roditelje Oca i Majku.
2

Prema uenju gnostika, pravi bog koji nije uestvovao u stvaranju svega
opipljivog, usadio je u oveka duu kojom moe da tei ka osloboenju od zlog
materijalnog sveta. Pre nego to je gnosticizam prihvatio i u sebe ugradio i neke
hrianske elemente, sutina ovog uenja je mogla da se sumira na ovaj nain:
Od kako je demiurg stvorio svet, bog je na razne naine pokuavao, da izailjanjem
eona vieg stepena iskupi svoje emanacije iz materije, ali je tvorac svega, demiurg to na
razne naine spreavao. Na posletku e bog odaslati jednog monog eona, da pobedi
demiurga i da spase boanske emanacije iz materije. To je mogla biti esencija osnovnih
ideja gnosticizma pre njegova hristijaniziranja.
3

Nakon hristijanizacije predhrianske gnostike misli, moni duh (eon) koji je od
vrhovnog boga poslat da prosvetli oveanstvo i vrati ga u stanje pre njegovog
zarobljavanja u materijalni svet dakle u svet istog duha, nazvan je nebeskim
Hristom. Ipak, ovaj Hristos nije ni izbliza onaj koga nalazimo opisanim na
stranicama Novog zaveta. Hristos u koga su gnostici verovali je osoba koja, u prvom
redu, poseduje samo prividno a ne istinsko ljudsko telo. Sledbenici ovog verskog
sinkretizma (meavine religija) su osuivali pravoverne hriane i nazivali ih
jereticima zbog njihovog verovanja u stvarnu ovenost Isusa Hrista Boijeg Sina.
Takoe, nisu verovali ni u realnost smrtnih patnji i samog umiranja Gospodnjeg na
golgotskom krstu:
Gnostici su pravili strogu razliku izmeu nebeskog Hrista i ovozemaljske pojave
Isusa iz Nazareta. Istinski Hristos nema zemaljski oblik. (...) To shvatanje navelo ih je
na tvrdnju da Hristos uopte nije patio na krstu, ve je na njegovo mesto na krst
razapet izvesni Simon iz Kirene, dok je pravi Hristos nestao smejui se. Samo
nebeskom Hristu dugujemo izbavljenje. (...) Ako je materija smatrana zlom, kao neto
to je stvorio demijurg, onda Hristos nije mogao i smeo da bude optereen njome, jer
inae ne bi mogao da donese spasenje od nje. (...) Prema gnostikom shvatanju, ovek
je meubie koje je delom zarobljeno u materiji, a delom se sastoji od svetlosnih
supstanci poreklom iz gornjeg sveta. Nebeski Hristos izbavlja oveka iz tog bolnog
stanja izmeanosti. Najdublja elja gnostika je oslobaanje iz te situacije.
4

Protiv ovakvog verovanja apostoli su se grevito borili, ispravno ga nazivajui
izrazito pogrenim uenjem. Apostol Jovan u svojoj Prvoj poslanici najverovatnije pie
mislei na gnostiko uenje o prividnosti Hristovog zemaljskog tela, obeleavajui ga
kao ideju koje potie od samog sotone. Evo kako je ovaj apostol u prvom veku istupao
protiv ove odista sablasne zamisli:

1
Navedeno delo, str. 38-39. Naglasak moj.
2
Elejn Pejgels, Gnostika jevanelja, str. 76.
3
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 326.
4
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 42-43.
472
Deco, poslednji je as, i kao to ste uli da e antihrist doi, tako su se sad javili
mnogi antihristi. (...) Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte
duhove jesu li od Boga, jer su mnogi lani proroci izili u svet. Po ovome
poznajte Boijeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos
doao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh
za koga ste uli da e doi, i sad je ve u svetu.
1

No, gnostiko uenje se nije razlikovalo od apostolskog samo u ovih par najbitnijih
stavki (to se tie poricanja vrhovnosti Gospoda Boga Stvoritelja kao i Isusovog
istinskog utelovljenja). Postojale su i ostale mnogobrojne razlike. Naime, ovi lani
uitelji su posedovali i sasvim naopako tumaenje mnogih starozavetnih i
novozavetnih dogaaja. Istinite Boije sluge, iji su ivoti opisani u Bibliji, smatrani su
slugama nieg boga Demijurga, a Boiji protivnici i bezbonici junacima vere i
slugama pravog nebeskog boga:
Smelost njihovog posmatranja istorije ispoljava se kroz novo vrednovanje Kainove
linosti. Taj arhetip prezrenog, koga je Stvoritelj osudio na to da se skita i potuca po
zemlji, vie se ne shvata kao bratoubica koji zasluuje prokletstvo, ve se dovodi u
vezu sa jednako progonjenim Spasiteljem. (...) Gnostiko buntovnitvo protiv Boga
tvorca dosledno vodi radikalnom izvrtanju svih dosadanjih istorijskih sudova.
Zauzimanje za Kaina dosledno je proireno i na sve ostale izoptenike iz Svetog pisma.
Gnostiki mislioci zalagali su se za sodomite, Isava, Korejevu druinu, dok su Avelj,
Enoh, Noje bili odbaeni. ak su pravdali i Judu Iskariota, koji je prema gnostikom
shvatanju izdao Isusa samo da bi izdejstvovao spasenje. (...) Gnostiki jeretici su
oigledno u tim izoptenicima prepoznali duh svog duha.
2

Pored svega ovog, gnostici su bili veoma plodni to se tie njihovog pisanog
stvaralatva. Naime, u toku prvog, a posebno u drugom veku posle Hrista, nastao je
veliki broj tzv. gnostikih evanelja i drugih spisa, u kojima se pripoveda o Isusovom
ovozemaljskom ivotu kao i ivotima njegovih sledbenika. Mnoge od ovih tekstova
gnostici su nazvali apostolskim imenima da bi time postigli to veu autoritativnost
svoga uenja. Tako, meu gnostikim spisima nailazimo na one koji su nazvani, npr:
Evanelje po Tomi, Evanelje po Filipu, Jevanelje Istine, Evanelje Egipanima,
Tajna knjiga Jakovljeva, Pavlova apokalipsa, Petrovo pismo Filipu, Petrova apokalipsa,
Evanelje po Mariji (Magdalini), Tajna knjiga po Jovanu, Mudrost Isusa Hrista itd.
3
U
ovim gnostikim evaneljima (koja gotovo u punom broju potiu iz perioda posle smrti
apostola) direktno se negiraju sva osnovna uenja koja proistiu iz istinski apostolskih
novozavetnih zapisa. Evo nekih primera o tome ta moemo da proitamo u delima
pisaca koji su smatrali da poseduju skriveno znanje na osnovu kojeg su bili
prosvetljeni.
Tekst pod nazivom O poreklu sveta upuuje na ideju o tome da postoje dva boga,
nii bog tvorac materijalnog sveta koji se objavio u Starom zavetu kao Jahve i jedan
drugi uzvieniji bog (koji bi mogao da se definie kao bog Majka, tj. enski
princip):
... neprestano se hvalisao, govorei (anelima)... Ja sam Bog, i nijedan drugi osim
mene ne postoji. Ali kada je to rekao, ogreio se o sve besmrtne... kada je Vera videla

1
1. Jovanova 2:18; 4:1-3. Naglasak moj.
2
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 44. Naglasak moj.
3
Vidi u: Elejn Pejgels, Gnostika jevanelja, str. 20, 28, 56.
473
bezbonost glavnog vladara, razljutila se... rekla, Grei Samaele (tj. slepi bog),
proslavljeno, besmrtno oveanstvo (anthropos) je pred tobom!
1

Tajna Jovanova knjiga potpuno pogreno tumai Gospodnje rei zapisane u
Starom zavetu a koje glase: uj Izrailju: Gospod je Bog na jedini Gospod. (5. Mojs.
6:4):
...U svom ludilu... on (Bog; prim. I. S.) je rekao, Ja sam Bog, i pored mene nema
nijednog Boga, jer on ne zna za... mesto odakle je doao (...) Meutim, ovom izjavom
je anelima ukazao da drugi Bog postoji, jer da nema drugog, na koga bi on bio
ljubomoran?
2

Evanelje po Filipu nam saoptava da je Isus negovao intimni ljubavni odnos sa
Marijom Magdalinom:
...pratilac (Spasiteljev je) Marija Magdalena. (Ali Hrist je voleo) nju vie nego (sve)
uenike i ljubio je (esto) u (usta). Ostali (uenici bili su uvreeni...) rekli su mu, Zato
ti nju vie voli od svih nas? Spasitelj je odgovorio i rekao im, Zato vas ne volim kao
(to volim) nju?
3

Apokrif po Jovanu nas ui da svako moe da doivi Gospoda na sopstven i
jedinstven nain. Nezrelom ueniku se Isus ukazuje kao dete a zrelom kao starac
simbol mudrosti:
Odmah... (nebesa su se otvorila i itavo) stvaranje (koje je) pod nebom zasvetlelo
je i (svet) protreslo se. (Bio sam prestraen i) video sam svetlost (dete)... dok sam
gledao on je postao kao starac. Onda je on (promenio svoje oblije) ponovo i postao
kao sluga... Video sam (prokazanje) mnogobrojnih oblika u svetlosti.
4

Evanelje po Tomi i Knjiga Tome polemiara upuuju na to da je Isus bio Tomin
(duhovni) blizanac, te da moe da postane i blizanac svakog oveka koji doe do
tajnog znanja. Ovi spisi zapravo predstavljaju Hrista kao drugo, tajno JA svake
osobe koja tei samospoznaji (tj. spoznaji Hrista). Spoznaja Hrista i samospoznaja se
predstavljaju kao jedno te isto (to je naravno, sa biblijske take posmatrano, krajnje
pogreno):
Poto je reeno da si moj blizanac i istinski sadrug, ispitaj sebe kako bi razumeo ko
si... Ja sam znanje Istine. Tako dok me prati, mada ne razume (to), ti ve dosee
znanje i biva zvan onaj koji zna sebe. Jer ko god nije spoznao sebe, nije spoznao
nita, a ko god je spoznao sebe, istovremeno je stekao znanje o dubini svih stvari.
5

Pored uenja koja proizilaze iz tekstova koja sam upravo naveo tu su i mnoga
druga. Pojedine grupe gnostika su verovale u boansko trojstvo koje su sainjavala lica
boga Oca, boga Majke (Svetog Duha) i sina Hrista. Poto su verovali u muko-
enskog boga, neki gnostici su prihvatili i drugaiju sliku o stvaranju oveka od one
zapisane u Bibliji. Smatrali su da je bog prvo ljudsko bie stvorio kao muko-ensko
stvorenje koje je bilo spojeno leima (poput sijamskih blizanaca). Potom ih je bog,
smatrali su, odvojio jedno od drugog te su tako nastali mukarac i ena. Gnostici su
zastupali ideju o potpunom asketizmu i negirali vanost braka. Prezirali su i raanje
dece, jer su smatrali da je to samo nastavljanje zarobljavanja istog duha zlom

1
Navedeno delo, str. 68.
2
Isto, str. 68. Naglasak moj.
3
Isto, str. 19.
4
Isto, str. 55.
5
Isto, str. 58.
474
materijom, to je bila zamisao, od njihove strane prezrenog, boga tvorca Demijurga.
Gnostici u svojim zajednicama nisu imali zvanino postavljene stareine, ve je ulogu
stareina mogao da vri bilo ko od prisutnih. Takoe, postavljali su ene za duhovne
uitelje i voe, koje su imale ovlaenja da krtavaju itd.
1

Kao to svaki poznavalac kanonskih evanelja moe da zapazi, kazivanja gnostikih
tekstova se znatno razlikuju u opisu Isusa, Njegovog uenja i odnosa prema uenicima
od onoga to su zapisali apostoli u Novom zavetu. Naravno, problem koji je u prvim
vekovima hrianstva bio mnogo vei nego to se to danas nama moe da ini, sastojao
se u tome to su u ono vreme, paralelno sa nastankom i sakupljanjem novozavetnih
tekstova bili pisani i jeretiki spisi kojima je bilo pripisivano apostolsko autorstvo. Oni
su se u isto vreme umnoavali i irili meu hrianskim crkvama. Zbog toga su, poput
apostola sredinom prvog veka, i ostali uitelji Crkve u drugom i treem stoleu morali
da se u svojim usmenim propovedima i pisanim delima otro suprotstave
narastajuem krivoverju. Apostol Pavle je, naime, jo sredinom prvog veka upozorio
hriane na mogunost da lani uitelji alju svoja jeretika pisma potpisujui na kraju
imena apostola:
A ovo govorim da vas niko ne prevari nagovorljivim reima.
2

Ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplaiti, ni duhom ni reju, ni
toboe naom poslanicom. (...) Da vas niko ne prevari ni na koji nain.
3

Crkveni pisci, Irinej, Tertulijan i ostali u drugom veku posle Hrista, upozoravali su
Crkvu na opasnost prihvatanja ovih opasnih duhovnih skretanja:
Tertulijan, pisac sjajnog talenta, oko 190. godine definie u ime veine pravoverni
stav: Kao to je Isus fiziki ustao iz groba, tako svaki vernik mora oekivati fiziko
vaskrsenje. Za njega nema mesta sumnji. (...) Tertulijan izjavljuje da je svako ko porie
vaskrsenje tela jeretik, a ne hrianin.
4

Svaki od njih (re je o gnosticima; prim. I. S.) po sopstvenom temperamentu
menja predanja koja je primio, to je isto uinio i onaj koji ih je predao nakon to ih je
uobliio prema sopstvenoj volji. (...) Na osnovu ega su jeretici strani i neprijatelji
apostolima ako to nije zbog razliitosti njihovog uenja, koje svaki pojedinac prima ili
iri jednostavno po sopstvenoj volji.
5

Irinej iz Liona je ovako opisao zablude gnostika i izrekao otro upozorenje protiv
njihovog delovanja:
Oni sebe smatraju zrelim tako da se niko s njima ne moe porediti u veliini
gnoze ak i ako pomenete Petra, ili Pavla ili nekog drugog apostola... Oni zamiljaju
da su sami pronali vie nego apostoli, i da su apostoli propovedali jevanelje jo uvek
pod uticajem jevrejskih shvatanja, a da su oni mudriji i pametniji od
apostola.
6

Neka ona lica koja hule na Tvorca... kao to ine valentinci i svi lano nazvani
gnostici budu prepoznati kao zastupnici Satane od svih koji potuju Boga. Kroz njih

1
Mnogo vie o gnostikim uenjima videti u: Elejn Pejgels, Gnostika jevanelja; Rad, Izdavaka radna or-
ganizacija Beograd, bez godine izdavanja.
2
Koloanima 2:4.
3
2. Solunjanima 2:2-3. Naglasak moj.
4
Elejn Pejgels, Gnostika jevanelja, str. 45.
5
Navedeno delo, str. 63.
6
Vidi u: Navedeno delo, str. 61. Naglasak moj.
475
Satana je ak i sad vien da govori protiv Boga, onog Boga koji je pripremio venu
vatru za sve vrste jeresi.
1

Na kraju krajeva, tokom treeg i etvrtog veka posle Hrista, gnostiki uticaj je poeo
znatno da slabi, emu je doprinela i kanonizacija knjiga Novoga zaveta. Kao to je
poznato, prilikom veoma precizne selekcije razliitih evanelja, poslanica,
apokalipsi itd. i razdvajanja gnostikih (jeretikih) tekstova od onih ije se
apostolsko poreklo moglo pouzdano da utvrdi, na posletku je izdvojeno 27 apostolskih
spisa koji su proglaeni autoritativnim pisanim izvorom hrianske vere. Svi ostali
tekstovi, koji su po svojoj koliini nadmaivali broj apostolskih kanonizovanih spisa,
proglaeni su apokrifima, tj. knjigama koje se udaljavaju od, u prvom veku
propovedane, Hristove Istine. Ove knjige su, dakle, bile odbaene kao one prema
kojima ne treba gajiti potovanje niti verovati njihovim objavama.
Meutim, sukob sa gnostikim uenjem, i na kraju pobeda nad njime, nije bilo i
poslednje iskuenje sa kojim se rano hrianstvo suoilo. Vrlo brzo su se pojavili i
pokreti koji su, na razliite naine osporavali boansku prirodu Isusa Hrista -
smatrajui ga, ne veitim Boijim Sinom (tj. Bogom u telu), ve nekom vrstom
stvorenog bia. Povodom ovog spornog pitanja u Nikeji je 325. godine od strane cara
Konstantina sazvan tzv. Prvi vaseljenski sabor.
U narednom delu ovoga poglavlja nainiemo pregled crkvene istorije izmeu IV i
VIII posle Hrista, tj. perioda u kome su odravani Vaseljenski sabori. Ono to je najpre
vano da istaknemo jeste injenica da su svi ovi sabori, poevi od Prvog pa na dalje,
odrani u periodu kada je Crkva uivala blagonaklonost i znatnu podrku drave, za
razliku od, na primer, prvog apostolskog sabora odranog u Jerusalimu, za vreme dok
je Crkva bila progonjena. Isticanje ove injenice je posebno vano iz razloga to je
veoma uoljiva znaajna razlika izmeu atmosfere koja je vladala tokom sabora
apostola sredinom prvog veka, i svih ostalih, vaseljenskih iz kasnijih vekova. Naime,
dok je apostolski sabor, inspirisan i voen Svetim Duhom na kraju doveo do ispravnog
zakljuka i potvrde evanelskog pravoverja, u vremenskom razdoblju u kome su
odravani ostali sabori (od kojih su kasnije njih sedam proglaeni vaseljenskim)
vladala je duboka podeljenost meu zvaninim crkvenim autoritetima i njihovim
sledbenicima, kao i uestale meusobne svae, raskoli, proklinjanja, progoni pa ak i
ubistva zbog nereenih verskih pitanja. U svakom sluaju, mnogi od episkopa sa
kojima emo se upoznati u toku daljeg prouavanja, ne samo da su poeli da zastupaju
verovanja koja su bila strana uenju Hrista i apostola, ve je i njihovo ponaanje bilo
potpuno suprotno onome koje su apostoli preporuivali za ljude koji su eleli da vre
episkopsku slubu (1. Tim. 3:1-7; 2. Tim. 2:24-24; Titu 1:7-9). Shodno tome, a zbog
neobraenosti mnogih i usvajanja razliitih paganskih uenja i njihovog stapanja sa
hrianstvom, na pomenutim vaseljenskim saborima kao i mnogim pomesnim,
ustanovljena je i proglaena pravovernost vie doktrina i bogoslubenih praksi koje ne
nalaze bilo kakvo utemeljenje u uenju Svetog pisma. Naredni deo ovoga poglavlja
predstavie nam jednu prilino mranu stranicu u istoriji hrianske Crkve. On e
potvrditi ispunjenje prorokih rei apostola zapisanih u Novom zavetu, koji su
nagovetavali dolazak tekog vremena u kome e glavninu broja ljudi u Crkvi
predstavljati oni e biti samoivi, srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima
nepokorni, neblagodarni, bezboni, bez ljubavi, nepomirljivi, opadai, neuzdrljivi,

1
Isto, str. 82.
476
surovi, bez ljubavi prema dobru, izdajnici, naprasiti, naduveni, koji vie vole slasti
nego Boga, koji imaju oblije pobonosti, ali su se odrekli njene sile. (2.
Tim. 3:2-5. Naglasak moj).
PRVI VASELJENSKI SABOR
i razlozi koji su do njega doveli
Nasuprot gnosticizmu za koji smo utvrdili da je predstavljao naopako hrianstvo,
crpei svoje ideje iz mnogoboakih religija i filozofija, u drugom i treem veku su
poela da niu i druga lana uenja, koja su ovoga puta svoj izvor nala u razliitom
shvatanju prirode boanskog bia (Boga). Ova uenja su nastala unutar Crkve, a
njihova glavna karakteristika je bila poricanje biblijskog (novozavetnog - apostolskog)
verovanja o Bogu Ocu, Sinu i Svetom Duhu kao Svetoj Trojici, te tenja da se
racionalistiki objasni boanski poredak koji vlada u nevidljivom svetu. Dve najranije
kole koje su pokuale da objasne odnos meu boanskim osobama u nebeskoj Trojici
su se nazivale dinamika i modalistika kola. Ove dve kole su pripadale pokretu tzv.
monarhijanaca (antitrinitaraca)
1
, tj. onih koji su isticali pre svega boanstvo Boga Oca,
dok su smatrali da su Sin i Sveti Duh ili nia bia ili sile Boga Oca, ili pak samo
manifestacije Boga Oca. Dok su dinamici verovali da su Hristos (Re Boija) i Sveti
Duh samo sile jednog Boga (Oca), modalisti su smatrali da su Otac, Sin i Sveti Duh
samo tri razliita naina kojima se jedan jedinstveni Bog objavio ljudima. Najpoznatiji
predstavnik kole dinamista bio je antiohijski episkop Pavle Samostatski koji je iveo u
treem veku posle Hrista. Njegovo uenje je glasilo da je Isus Hristos samo obian
ovek koji je roen na natprirodan nain. U Hristu je, po ovom episkopu, kao neka sila
stanovao bezlini boanski razum ili logos. to se tie modalista, najpoznatiji meu
njima je bio ueni rimski prezviter Savelije rodom iz Livije, ije se uenje posebno
utvrdilo u livijskom Pentapolisu (zapadno od Egipta). Njegovo versko ubeenje je
glasilo da je Bog kao jedinstveno bie i jedna boanska osoba sebe objavio u tri vida,
najpre u ulozi Oca, potom u ulozi Sina, a najposle u ulozi Svetog Duha.
2
Meutim, u
isto vreme dok su glavni predstavnici antitrinitarijanstva zajedno sa svojim
istomiljenicima propovedali svoje shvatanje Boga, nasuprot njima javilo se jo jedno
uenje, nazvano subordinacijanizam, koje je podrazumevalo da, dodue, postoje tri
boanske linosti (a ne samo jedna) ali da su Sin (Logos) i Sveti Duh u svakom sluaju
podreeni Bogu Ocu te da poseduju manju boanskost od Boga Oca. Najpoznatiji
predstavnici ovakvog shvatanja odnosa meu boanskom Trojicom bili su protivnici
monarhijanaca Origen, potom njegov uenik Dionisije Veliki ep. aleksandrijski,
Ipolit Rimski, a vrlo mogue i Atinagora, Teofil, Tertulijan i Lukijan.
3


1
Antitrinitarci su osobe koje ne veruju u postojanje Svete Trojice, tj. ne veruju da su Otac, Sin i Sveti Duh tri
lica ili osobe jednog te istog boanskog bia (Boga).
2
Vidi kod: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 350, 353.
3
Vidi u: Navedeno delo, str. 355.
477
Nastanak arijanstva i njegovo irenje
Miljenje da je Sin podreen Ocu u smislu subordinacijalizma je posebno potreslo
Crkvu u prvoj polovini IV veka. U to vreme je ovo uenje posebno razvio i poeo da
propoveda ueni aleksandrijski prezviter Arije, inae ranije uenik Lukijana
Antiohijskog (koji je bio simpatizer i pripadnik partije Pavla Samostatskog, ep.
antiohijskog). Evo kako sutinu Arijevog uenja saima dr Momir Jovi u svojoj knjizi:
Ueni aleksandrijski prezviter Arije (Areios 256-336), u elji da se snanije
suprotstavi antitrinitarijanstvu, koristei subordinacionizam, postaje njegov
najekstremniji zagovornik. Od 318/319. godine, Arije poinje propovedati da je Bog od
venosti, a Sin njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. Istiui da Svetog
Duha stvara Logos Sin, Arije shvata: Oca, jedinog, od venosti; Sina/Logosa u
vremenu nastalog, stoga nije vean, pa ni jednak Ocu, i Duha Svetog, kao prvog stvora
Logosa gde je, prema tome, istinski Bog samo veni nestvoreni i neroeni Otac.
Meutim, kako Sin nije oduvek, nego je roen u vremenu, to i Bog nije mogao oduvek
biti Otac.
1

Na ovakvo Arijevo propovedanje prvi je reagovao njegov episkop Aleksandar koji je,
posle neuspelog ubeivanja, u Aleksandriji 320. godine sazvao sabor na kome je bilo
prisutno oko 100 egipatskih episkopa, i na njemu osudio uenje svog prezvitera. Tom
prilikom su sve Arijeve pristalice, kojih je bilo meu prezviterima i akonima ali i
meu episkopima, bile ekskomunicirane.
2
Ne elei da se potini donetoj odluci
egipatskog sabora, Arije se upuuje svojim prijateljima, ranije takoe uenicima
Lukijana Antiohijskog, episkopima Jevseviju Kesarijskom (Euzebije iz Cezareje -
poznati istoriar rane Crkve) i Jevseviju Nikomidijskom. Ovi episkopi su pruili Ariju
utoite a takoe i prihvatili njegovo objanjenje doktrine o Trojstvu. Poto je spor
nastao oko Arijevog uenja sve vie razarao Crkvu i doprinosio podelama i svaama,
car Konstantin je, nakon svoje pobede nad suparnikom Licinijem i samim tim
postajanjem jedinim vladarom u Rimskom carstvu, pokuao da pomiri suprotstavljene
strane (Arijevu i Aleksandrovu) uz pomo posrednike misije panskog episkopa Osije
iz grada Kordobe. Ipak, poto je pokuaj pomirenja propao, a ep. Osija o tome izvestio
cara, Konstantinovi hrianski savetnici su mu predloili sazivanje sveopteg crkvenog
sabora, na kome e se razmotriti i reiti nastala sporna pitanja.

1
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 27-28.
2
Pored saborske teoloke rasprave o (ne)ispravnosti Arijevog uenja, diskusija i sukobi zbog razliitih
miljenja su se preneli i meu obine vernike. Evo kako M. Jovi opisuje situaciju koja je vladala u Egiptu
povodom ovog spora:
Nastaju dva tabora u Crkvi: Arija i Aleksandra Aleksandrijskog, koji su preneli tumaenja dogmata sutine
hrianstva meu neupuene, na ulice i trgove, preputajui tumaenje ukupnosti sve tananosti dogmata
Trojinosti navijakim strastima neupuene mase. U ovakvoj situaciji, sledbenici starih antikih religija,
koristei se tim smenim javnim raspravama jo neupuenih hrianskih vernika, novonastalu zbrku u
hrianstvu uzimaju kao aljive teme za svoje komine pozorine komade. Navedeno delo, str. 29.
478
Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora
U prolee 325. godine nove ere u Nikeji (Mala azija) se okupilo neto vie od 200
hrianskih episkopa
1
i manji broj prezvitera i akona, i to uglavnom iz istonih
provincija. Zapadni episkopi, kojih je takoe bilo na stotine, nisu uestvovali na ovom
saboru sem njih nekolicine
2
, meu kojima i dva prezvitera koje je u svoje ime poslao
rimski episkop Silvester. Namera cara Konstantina je bila da sazivanjem sveopteg
sabora pomiri strane u sukobu i tako postigne preko potrebno jedinstvo u okviru svoje
imperije:
Pre nego to je sinod mogao biti otvoren naredio je car privatne konferencije meu
sakupljenima i na ovima su disputirali osobito Arije i akon aleksandrijskog
arhiepiskopa Aleksandra Atanasije, pri emu se osobito poslednji odlikovao teolokom
uenou, govornitvom i gotovou na odgovor. Ali do sporazuma nije dolo, i kad je
car doao u Nikeju, da lino otvori sinod, podnesoe mu pristalice Arijeve optubu
protiv ostalih, no on je odmah baci u vatru i izjavi, da mu je namera, da ih izmiri, a ne
da im bude sudija. Konstantin otvori lino sinod i pozdravi episkope govorom, u kom
ih pozove, da se sloe; no na to preda njima samim da rukovode raspravama na
sinodu.
3

Rezultat zasedanja nikejskog sabora je bio gotovo jednoglasna osuda Arijevog
uenja, kojoj su se suprotstavila, zajedno sa Arijem, samo dva episkopa: Sekund
Ptolemaidski i Teona Marmariki. Ova dva episkopa, zajedno sa Arijem, proterani su u
Ilirik, da bi na taj nain bili uinjeni bezopasnim po pitanju daljeg naruavanja
postignutog crkvenog jedinstva. Ipak, zanimljivo bi bilo spomenuti da su osim ove
dvojice episkopa, koji su u protivljenju saborskoj odluci istrajali do kraja, postojala jo
njih sedamnaestorica, koji se nisu slagali sa odlukama sabora. No ipak, ovi episkopi se
nisu pokazali tako istrajnim, pa su, usled carevog nagovora i pritisaka ipak popustili i
potpisali donesene odluke
4
. Na ovom saboru je donet i sledei simvol (tj. ispovedanje)
vere:
Verujemo u jednog Boga Oca Svedritelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Boijeg, roenog od Oca jedinorodnog, to
jeste iz Oeve sutine, Boga od Boga, Svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga
istinitog, roenog, ne stvorenog, Jednosunog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono
to je na nebu, tako i ono to je na zemlji.
Koji je radi nas ljudi i radi naega spasenja siao, ovaplotio se, postao ovek,
postradao i vaskrsao u trei dan, uzneo se na nebesa. Koji e doi da sudi ivima i
mrtvima.

1
Istoriari rane Crkve se uglavnom ne slau po pitanju tanog broja uesnika sabora. Jevsevije Kesarijski je
pisao o 250 uesnika, a Atanasije Veliki i Sokrat govore o preko trista. Tradicionalno se prihvata broj od
318 okupljenih episkopa, ali to prvenstveno iz razloga da bi se ostvarila paralela sa brojem Avraamovih
slugu uz koje je ovaj ratovao protiv etvorice careva koji su zarobili njegovog sinovca Lota (1. Mojs. 14).
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 10. Sa druge strane, pojedini istoriari navode broj od 220
okupljenih episkopa. Vidi u: John Foster, Crkvena povijest 1, str. 136.
2
Veliko je pitanje da li se onda, upravo iz razloga gotovo potpunog izostanka vie stotina zapadnih episkopa,
kao i znatnog broja istonih, ovaj sabor u Nikeji (a i onih kasnijih est) uopte moe smatrati vaseljen-
skim tj. sveoptim.
3
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 538.
4
Vidi u: Navedeno delo: str. 538-539.
479
I u Duha Svetog.
A one koji govore: Bee kada ga ne bee i Pre roenja ne bee, i Da je postao iz
nebia ili tvrde da je Sin Boji postao iz druge ipostasi ili druge sutine, ili da je
stvorenje, ili da je promenljiv ili preobraziv, takve proklinje saborna i apostolska
Crkva.
1

Pored reavanja arijanske krize i usvajanja simvola vere, na Prvom vaseljenskom
saboru je doneto i 20 kanona (pravila), kao i reeni sporovi u vezi problema nastalih u
okviru crkve u Egiptu. Takoe, na ovom saboru je odbijen predlog zapadnih episkopa
kojim je bilo predvieno da se uvede obaveza bezbranosti (tj. celibata) svetenstva.
Deavanja izmeu I i II vaseljenskog sabora
Tri meseca nakon zasedanja sabora u Nikeji, u progonstvo je odagnan i veliki Arijev
prijatelj, nikomidijski episkop Jevsevije, iako je do tada bio u velikom prijateljstvu sa
carem Konstantinom. No, ovo progonstvo je trajalo svega tri godine. Ugledni carevi
savetnici i Jevsevijevi prijatelji, ubedili su vladara da pomenutog episkopa vrati iz
izgnanstva. Isto tako, nakon to je ponovo sasluao Arija, koji je pred njim izloio neku
vrstu dvosmislenog ispovedanja vere, i time, inae slabo upuenog Konstantina jo
vie ubedio da je spor oko njegovog uenja zapravo bio spor oko niega, car je uputio
episkopima zahtev da i biveg aleksandrijskog prezvitera ponovo prime u crkvenu
zajednicu. Meutim, ba u to vreme (328. god. posle Hrista) na episkopsku stolicu u
Aleksandriji postavljen je Atanasije, koji je nosei zvanje akona, na nikejskom saboru
bio ogoreni Arijev protivnik. Ovaj episkop je odbio da Arija primi nazad u svoju crkvu
sve dok on jasno i nedvosmisleno potvrdi nikejski simvol vere. Episkopa Atanasija su u
ovom stavu podrali i episkopi Jevstatije Antiohijski i Markel Ankirski. Meutim,
Arijevi prijatelji, Jevsevije Nikomidijski i Jevsevije Kesarijski su, sa druge strane, na
svoju stranu pridobili mnotvo episkopa koji su i ranije (pre sabora u Nikeji) bili
zbunjeni upotrebom filozofskog izraza jednosutan kojeg je prvi upotrebio, mada u
drugaijem znaenju, ve anatemisani antiohijski episkop Pavle Samostatski.
Iz dana u dan, kao da sabora u Nikeji nije ni bilo, sve se vie poveavao broj onih
koji su bili simpatizeri Arijevog uenja. Sledstveno tome, 330. godine u Antiohiji je
odran sabor pod predsednitvom ep. Jevsevija Kesarijskog, a na kome je zbaen ep.
antiohijski Jevstatije i odagnan u progonstvo za vreme kojeg je i umro trideset godina
kasnije. Ne zaustavljajui se na tome, prijatelji biveg aleksandrijskog prezvitera
osvetili su se i preostaloj dvojici antiarijevaca, episkopu Atanasiju Aleksandrijskom
i Markelu Ankirskom. Ovog prvog su 335. godine u gradu Tiru u Finikiji (takoe pod
predsedavanjem ep. Jevsevija iz Kesarije), kao jeretika (tj. glavnog zagovornika
jednosutnosti) zbacili sa episkopskog trona i nagovorili cara da ga protera u Trir na
Rajni. Godinu dana kasnije je, na crkvenom saboru u Carigradu, zbaen a potom
proteran i episkop ankirski, Markel.
2
Nakon ovih dogaaja umro je i Arije, u poznoj
starosti, i to ba u toku priprema za njegovo sveano primanje u carigradskoj crkvi od
strane ep. Aleksandra, a po nalogu cara Konstantina. Uskoro je, nakon svoga krtenja
koje je obavio ep. Jevsevije Nikomidijski, umro i sam car Konstantin (337. godine
n.e.), kojeg su po pitanju vladavine nad imperijom nasledila njegova tri sina. Na

1
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 3.
2
Vidi u: J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 541-542.
480
Zapadu zajedno su vladala njih dvojica, Konstans I i Konstantin II, dok je Istoku
vladao Konstancije.
Na poetku vladavine ove trojice, meu kojima je najuticajniji bio Konstantin II,
bilo je dozvoljeno da se svi anatemisani episkopi vrate na svoje katedre. U
Aleksandriju se vratio prognani ep. Atanasije, kojega je narod sa radou doekao.
Meutim, pristalice politike dvojice episkopa Jevsevija, nikomidijskog i kesarijskog su,
nakon to je Jevsevije iz Nikomidije postavljen za carigradskog episkopa (gde je sa
katedre smenio mlakog branitelja arijevstva, ep. Pavla), u Antiohiji 339. godine, na
saboru ponovo izglasali proterivanje ep. Atanasija iz Aleksandrije. Optuili su ga za
nezakonito vraanje i zauzimanje vladianske stolice. Aleksandrijskom episkopu nije
pomoglo ni to to su mu, na vest iz Antiohije o njegovom zbacivanju, podrku na
crkvenom saboru pruili svi egipatski episkopi. Atanasije je ponovo morao da bei. Uz
pomo cara Konstancija, na katedru aleksandrijskog episkopa je, na silu i uz mnoge
nerede, postavljen pro-arijevski nastrojeni ep. Grigorije iz Kapadokije:
Egipatskom prefektu Filagriju, prijatelju Arijevom, bilo je nareeno da Grigoriju
prui svaku pomo. Na vest o njegovom pribliavanju gradu, narod je pohrlio u crkve,
branei ih od jeretika. U stvar je umeala policija, poele su sramne scene,
ispranjavanje crkava uz pomo vojne sile. Policija je traila Atanasija, ali je on uspeo
da se sakrije i 22. marta 339. godine Grigorije je sveano uao u Aleksandriju, gde je
poelo pravo proganjanje Atanasijevih pristalica.
1

Nakon svog ponovnog zbacivanja, ep. Atanasije je utoite naao na Zapadu, kod
svojih prijatelja ep. kordobskog Osije i ep. rimskog Julija, koji su bili pristalice
nikejskog ispovedanja i nisu bili naklonjeni Arijevom uenju. Episkop Julije je uz punu
podrku cara Konstansa (Konstantin II je umro 340. godine), sazvao sabor u Rimu
341. godine sa namerom da rei nastali problem oko Atanasijevog proterivanja. Iako
su u Rim stigli i neki od predstavnika carigradske crkve oni nisu uestvovali na saboru,
ve su se pre njegovog poetka vratili odakle su i doli. Ep. Julije je, zajedno sa
zapadnim episkopima zakljuio da episkopi Atanasije i Markel nisu jeretici, kako su to
smatrali istonjaci, te je doneo odluku o njihovoj rehabilitaciji. Kao reakciju na ovaj
sabor u Rimu, istonjaci su neto kasnije, te iste 341. godine, sazvali ponovni sabor u
Antiohiji na kome su odbili odluke sabora stareina zapadnih crkava. Sa druge strane,
u Carigradu, nakon smrti ep. Jevsevija (ranije nikomidijskog) struja antiarijevaca
postavlja za episkopa ranije zbaenog ep. Pavla. Meutim, car Konstancije ovog
episkopa na silu svrgava i na njegovo mesto postavlja arijevca Makedonija. Tom
prilikom je u ulinim nemirima bilo pobijeno oko 3000 ljudi pristalica episkopa
Pavla.
2

Sledei u nizu dogaaja koji se zbio u vezi problema priznavanja i nepriznavanja
nikejskog simvola vere, a koji bi valjalo pomenuti, jeste zakazivanje i odravanje
drugog velikog crkvenog sabora (koji je trebao da bude Drugi vaseljenski sabor) na
inicijativu cara zapadnog krila imperije Konstansa I. Ovaj sabor je odran 343.
godine u gradu Serdiki (dananja Sofija u Bugarskoj), ali umesto da bude koristan za
meusobno usaglaavanje stavova i preko potrebno pomirenje, on je posluio za dalje
uslonjavanje i zaotravanje situacije. Evo ta o ovom saboru saznajemo iz crkvene
istorije:

1
Aleksandar meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 120.
2
Vidi u: Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu str. 39-40.
481
Sabor je odran u drugoj polovini 343. godine. Meutim, do opteg, zajednikog
sabora ipak nije dolo. Namera da se na tom skupu susretnu obe struje nije
ostvarena. Odrana su dva posebna sabora, jedan za istonjake, jedan za zapadnjake.
(...) Zapadnjaci, oko sto episkopa, smestili su se u civilnim zgradama, pored Rotonde,
kompleksa sv. Georgija (...) Episkop Osija Kordobski koji je predsedavao i u Nikeji,
predsedavao je i tom saboru zapadnjaka. (...) Istoni episkopi, uviajui da je
inicijativa za saziv sabora potekla od Konstansa, nisu posebno ni urili u Serdiku.
Zadrali su se u Filipolju, gde su pristigli avgusta 343. godine. Grupa je bila neto
manja od zapadnjaka, najvie do 80 episkopa. Prema Sozomenu, uputili su dopis
episkopima zapada u Serdici, obavetavajui ih da nee prisustvovati njihovom skupu
(...), ukoliko na njihovim sednicama prisustvuju Atanasije, Markel i ostali episkopi,
koje su, oni, saborima rainili (...). Ipak uviajui da bi nedolaskom vie pogorali
svoj poloaj a i svog cara Konstatacija (tj. Konstancija; prim. I. S.), doli su u Serdiku.
(...) Voe istone grupe bile su: episkopi Stefan Antiohijski, Akakije Kesarijski, Teodor
Heraklejski, te Valens Mursanski i Ursacije Singidunumski (koji su do dolaska
istonjaka bili deo zapadnog sabora, ali kao arijevci, ti Goti prikljuuju se
istonjacima). Kako su sednice drane odvojeno, do jedinstva u Serdici nije ni moglo
doi. Obe grupe, prostorno, bile su veoma blizu, uz mogunost da se dovikuju (...). Te
odvojene sednice obavezno su zavravale uzajamnim anatemama. Tako su
Istonjaci svrgnuli episkope zapada: Julija, Protagena, Maksimina i Gaudencija,
smatrajui ih najodgovornijim za rehabilitaciju svrgnutih: Atanasija, Pavla, Markela,
Aselpa. (...) Zapadna skuptina po odlasku istonjaka, prihvatila je donete odluke sa
Rimskog sabora 341. god., ali opet pojedinano je razmatrala sluajeve zbaenih
episkopa. Izvrena je rehabilitacija episkopa: Atanasija, Markela i Aselpa (iz Gaze). (...)
Potom je doneta odluka o zbacivanjima episkopa, koji su izabrani bili na mesta
zbaenih: Grigorija za Aleksandriju, Vasilija za Ankaru, Kvintilijana za Gazu. Potom su
(anatemisali; prim. I. S.) i voe istone grupe, episkope: Stefana, Akakija, Ursa,
Valensa i Teodora.
1

I pored toga to smo uvideli da su, umesto postizanja sloge i jedinstva u veri,
episkopi Zapada i Istoka jedni druge meusobno anatemisali i svrgavali (iako zapravo
ta svrgavanja i anateme (prokletstva) nisu imala gotovo nikakav sutinski i posledini
znaaj u datoj situaciji), povratak Atanasija po trei put na katedru aleksandrijskog
episkopa, bio je ipak izvestan. Tu izvesnost je dokazala i odlunost Konstansa I da
objavi rat svome roenom bratu Konstanciju koji je ve bio u ratnom sukobu sa
Persijancima, ukoliko Atanasije ne bude rehabilitovan. I tako je, nakon smrti ep.
Grigorija iz Kapadokije, Atanasije ponovo postao aleksandrijski episkop, i pored
velikog protivljenja njegovih neistomiljenika istonih episkopa.
2
Ipak, nekoliko
godina nakon Atanasijevog povratka, a posle smrti vladara zapadnog dela carstva
(350. godine), vladar Istoka, pro-arijevski orijentisani car Konstancije postao je
samovladar itave imperije. I ponovo, otpoeo je progon branilaca nikejskog
ispovedanja. Ovoga puta, i sam car i njegovi hrianski savetnici (arijanci), odluili su
da izdejstvuju vaseljensku (optecrkvenu) odluku o zbacivanju Atanasija sa

1
Navedeno delo, str. 41-42. Naglasak moj.
2
Kao to moemo da uoimo, Konstancijev pristanak na ponovni povratak Atanasija u Aleksandriju nije bio
rezultat njegovog izmenjenog teolokog miljenja, ve posledica politikog pritiska koji je doao od strane
njegovog pro-nikejski raspoloenog brata Konstansa.
482
aleksandrijske katedre. To je moglo biti uinjeno samo ukoliko bi i sabor zapadnih
episkopa potvrdio takvu odluku. Meutim Zapad je uglavnom u to vreme bio
ortodoksan i pridravao se nikejskog ispovedanja. Sa druge strane, Atanasije je na
zapadu imao brojne prijatelje meu tamonjim episkopima. Istoni episkopi su
nagovorili cara da na silu postignu ono to se milom nije moglo:
I Imperator i njegovi savetnici su shvatili da dokle god se Atanasije oslanja na
Zapad, njegova osuda ne moe da ima vaseljenski karakter. Zato je, pre svega, bilo
potrebno poraziti Zapad, naterati ga da se potini dravnoj vlasti. Godine 352. u Rimu
je umrlog Julija zamenio papa Liberije. Car je od njega zatraio sazivanje sabora i
osudu Atanasija. Papa je pokuao da se odbrani, ali bezuspeno. Godine 355. tri
stotine zapadnih Episkopa u Milanu, gde se u to vreme nalazio dvor, popustilo
je pred grubom silom
1
. Moja volja je za vas kanon, rekao je Konstantije na molbu
Episkopa da se kanonskim merilima istrai pitanje i svi su, osim nekoliko
nepokolebljivih, potpisali osudu Atanasija. Njih su odmah prognali. Prognali su i
Liberija, koji je odbio da prizna odluku sabora. Istovremeno carski inovnici su
obilazili itav Zapad sakupljajui od Episkopa potpise.
2

Godinu dana nakon sabora u Milanu, Atanasije je uz upotrebu vojne sile ponovo
zbaen sa episkopske stolice i narednih est godina se krio u egipatskoj pustinji. Evo
ta o ovom vremenu dalje saznajemo iz crkvene istorije:
Potom je saborima u Sirmijumu 351. godine, u Arlu 353. i u Milanu 355. godine
opet bio zbaen ep. Atanasije, te njegovo tree progonstvo poinje 356. godine.
Sprovedeno je masovnije ekskomuniciranje, sada uglavnom po odredbama Serdikog
sabora istonjaka, i to: ep. Osije Kordobskog, ep. Pavlina Trijerskog, ep. Ilarija
Piktavijanskog, ep. Jevsevija Varcelskog, ep. Lucifera Kalarskog, te ep. Liberija
Rimskog. Car Konstancije otiao je i dalje, te je na saborima iz 359. godine (istoni
odran u Seleukiji, zapadni u Riminiju, a opti sabor u Carigradu 360. godine)
arijanstvo proglasio dravnom verom.
3

Ipak, ubrzo nakon to je arijanizam dostigao svoju najviu taku tako to je izvrio
pritisak na itavu Crkvu u vezi usvajanja Sirmijskog manifesta (357. godine) koji je
predstavljao formulaciju vere koja je bila otvoreno arijanska, car Konstancije, kao
njihov glavni pokrovitelj, je umro (361. god). Njega je nasledio tzv. Julijan Apostata
(Otpadnik), koji je uspostavio punu religijsku slobodu, nadajui se, prema A.
memanu, da e se hriani estoko posvaati i time konano diskreditovati svoju veru
u oima sviju. U isto vreme, zbog uvoenja jednakih prava za pripadnike svih religija,
bilo je zabranjeno pokrtavanje neznaboaca, te je ep. Atanasije, malo nakon to se
trijumfalno vratio u Aleksandriju, ponovo morao da bei pred predstavnicima nove
vlasti iz razloga to je u hrianstvo preobratio nekoliko paganki. Nakon smrti
Konstancijevog naslednika 363. godine, legije su na presto dovele ostarelog generala

1
Jo jedan od dokaza neprincipijelnosti takozvanih branilaca pravoverja prikazao se i u ovom sluaju. Dok
su Hristovi apostoli sa radou podnosili progonstva koja su nastupala zbog njihovog vrstog zastupanja
Istine i stava da Boga treba sluati vie nego ljude (Dela ap. 5:29, 33, 40-42), dotle su, kao to vidimo,
branioci istine u kasnijim vekovima poputali pod pritiscima i, zbog opasnosti da izgube sopstvenu
lagodnost, vrili izdaju svojih verskih uverenja. Upravo u skladu sa ranije citiranim reima apostola Pavla,
koji je upozorio da e mnogi od onih koji imaju oblije pobonosti postati izdajnici... koji vie vole slasti
nego Boga. (2. Tim. 3:4).
2
meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 127. Naglasak moj.
3
M. Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 43. Naglasak moj.
483
Valentinijana. Budui da je na Zapadu osuda ep. Atanasija (koji je u meuvremenu, za
vreme vladavine Julijana 362. u Aleksandriji odrao jo jedan sabor na kome je
potvreno nikejsko ispovedanje vere) i nikejskog simvola bila nametnuta silom od
strane Konstancija, tamonji episkopi su se ponovo vratili ispovedanju vere koja je bila
definisana na saboru u Nikeji 325. godine. Tome je umnogome pomoglo i to to je
novoproglaeni car Valentinijan bio neopredeljen i nepristrasan po pitanju verskih
pitanja koja su bila sporna. Sa druge strane, istaknutim angaovanjem tzv. velikih
Kapadokijaca, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog, i situacija na
Istoku je poela da se menja. Ova trojica uticajnih bogoslova, zajedno sa etvrtim,
Atanasijem Aleksandrijskim, konano su na kraju doprinela trijumfu nikejskog
ispovedanja vere koje se desilo na zasedanju tzv. Drugog vaseljenskog sabora u
Carigradu 381. godine.
Ipak, kao to smo to vie puta naglasili, tokom itavog perioda koji je protekao
izmeu Prvog i Drugog vaseljenskog sabora, vladala je atmosfera velikih rasprava,
svaa, pretnji, zbacivanja i proterivanja meu crkvenim velikodostojnicima onoga
vremena. Opisujui ovaj period crkvene istorije i neslavno ponaanje ljudi koji su se
nazivali sledbenicima Onoga koji kada su ga vreali nije odgovarao uvredom, kada
je stradao nije pretio
1
, Aleksandar meman je zakljuio:
Poelo je deljenje Episkopa na bogoslovske partije, formulisanje stalno novih
odreenja vere, uzajamna izoptenja, sabori i skuptine. Kasnije je crkveni istoriar
Sokrat uporeivao ovo vreme sa bitkom po noi, kada niko ne zna gde je
neprijatelj a gde prijatelj.
2

DRUGI VASELJENSKI SABOR
Na Drugom vaseljenskom saboru kojeg je u Carigradu sazvao car Teodosije, nije
reen samo spor kada je u pitanju verovanje Arija i njegovih pristalica. Naime, tokom
vie decenija koje su protekle od nikejskog sabora, za vreme kojih se, kao to smo
videli, odvijala velika borba izmeu pristalica i protivnika Arijevog uenja, nastala su
jo neka osobena teoloka miljenja. I ona su odudarala od ispravnog verovanja u
Svetu Trojicu koje su zastupali Atanasije Veliki i njemu slini, po ovom pitanju,
pravoverni episkopi. Meu ovim uenjima najistaknutija su dva, iji su zaetnici bili
episkopi Apolinar iz Laodikije sirijske (koji je bio pripadnik struje antiarijevaca) i
Makedonije Carigradski (koji je bio pristalica Arijevog uenja, ili bolje reeno
poluarijevac). Uenja episkopa Apolinara i Makedonija su na Drugom vaseljenskom
saboru bila osuena kao pogrena i to sa pravom. Na ovom mestu elim da
napravimo kratak pregled dogaaja koji su doveli do sazivanja ovog sabora, da se
upoznamo sa Apolinarovim i Makedonijevim uenjem, kao i sa samim tokom
saborskog zasedanja.
Kao to sam napomenuo maloas, ep. Apolinar (Apolinarije) je bio pripadnik struje
antiarijevaca, koji je po svaku cenu eleo da dokae istinitost dogme o potpunom
boanstvu Isusa Hrista. U svom nastojanju da pobije Arijevo krivoverje koje je negiralo
Hristovu boansku prirodu, ep. Apolinar je svoje uenje doveo do suprotne krajnosti,
tj. do odricanja potpunosti Hristove ljudske (oveanske) prirode. Ovaj episkop je

1
Vidi: 1. Petrova 2:21-23.
2
Istorijski put Pravoslavlja, str. 128. Naglasak moj.
484
smatrao da je Isus iz Nazareta, svojim zaeem i roenjem od strane device Marije od
nje primio ljudsko telo i ljudsku duu (tj. oveju mentalnu prirodu psihu) ali nije
primio ljudski duh. Umesto tog duha, smatrao je Apolinar, u Hristovo bie naselio se
boanski Logos, tako da je Isusovo ovetvo bilo nepotpuno, tj. razliito od ovetva
drugih zemaljskih ljudi. Evo kako Apolinarovo verovanje opisuju neki od pravoslavnih
autora:
Episkop laodikijski Apolinarije potekao je iz redova pravoslavne partije. (...)
Apolinarije (je) smatrao da Hristos, primivi kroz ovaploenje ljudsku duu i telo, nije
primio i specifini deo ljudskog bia ljudski duh, jer ovaj neophodno pretpostavlja
slobodu volje, a sa njom i sklonost ka grehu. Ljudski duh je, po Apolinarijevom
miljenju, u Hristu zamenjen Boanskim Logosom koji gospodari nad zlim
sklonostima primitivne due.
1

Ovo uenje ep. Apolinara (koji je umro 390. god.) osudio je i pomesni crkveni sabor
odran u Aleksandriji 362. godine. Nakon to se ovaj episkop odvojio od zvanine
Crkve i zapoeo okupljanje svojih pristalica, osuen je i od strane episkopa okupljenih
na saboru u Rimu 375. godine. Konana osuda i proglaenje pogrenim ovoga
verovanja dola je na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine u Carigradu.
Sa druge strane, u dobu za koje smo ranije utvrdili da je proticalo u duhu nadmoi
arijevaca nad zastupnicima nikejskog ispovedanja, na carigradsku katedru je
postavljen ep. Makedonije. Iz njegovog uma proisteklo je uenje koje je prihvatio
manji broj episkopa poluarijevaca, a koji se ticao poloaja Svetog Duha u odnosu na
Oca i Sina. Naime, na Prvom saboru u Nikeji o osobi Svetog Duha se nije raspravljalo,
niti je pak dogmatski odreen poloaj Duha u odnosu na boanstvo Oca i Sina u okviru
dogme o Svetoj Trojici. Tako, uenje koje je zastupao ep. Makedonije sve do svoga
svrgavanja 360. godine (nakon ega je ubrzo i umro), a koje je kasnije vatreno irio
njegov akon, kasnije episkop nikomidijski Maratonije, glasilo je da je Sveti Duh manji
i od Oca i od Sina, te da zapravo predstavlja stvorenje Boga Sina:
Vremenom se po pitanju Lica Duha Svetog iz sredine poluarijanaca izdvojila
posebna partija Makedonijevaca, nazvanih po Konstantinopoljskom episkopu
Makedoniju (355-359): ova partija, potujui Duha Svetog kao Tree Lice Presvete
Trojice samo po asti, razlikovala Ga je po sutini od Prva Dva Lica, smatrajui Duha
Svetog za stvorenje, a ne za Boga.
2

Protiv ovakvog uenja sledbenika ep. Makedonija (koje su nazivali i
makedonijevcima - pneumatomahima tj. onima koji se bore protiv Duha Svetoga)
borili su se nama od ranije poznati zastupnici nikejskog veroispovedanja. Evo ta o
njima, kao i samom sazivanju Drugog vaseljenskog sabora kazuje istoriar Jevsevije
Popovi u svome delu:
Atanasije Veliki bee prvi, koji je od 358. ustao i protiv pnevmatomaha, i njemu se
pridruie Vasilije Veliki (umro 379.), oba Grigorija, naime Grigorije Nazijanzin i
Grigorije Niski i drugi, koji su branili kako potpuno boanstvo Sina, tako i potpuno
boanstvo Duha Svetog, Njegov ishod od Oca i Njegovu jednosunost (jednobitnost) sa
Ocem i Sinom. Ali budui da je stranka makedonijevaca ak i meu episkopima, koji
preoe u pravoslavlje, bila velika te budui da je bilo mnogo takvih makedonijevaca,
koji dodue priznavahu potpuno boanstvo Sina, ali koji ne htedoe priznati boanstvo

1
Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004. str. 24.
2
Navedeno delo, str. 25.
485
Svetog Duha i Njegovu jednosunost sa Ocem i Sinom, to je Teodosije Veliki naskoro
posle svoga stupanja na presto sazvao u Carigrad nov vaseljenski sabor ili upravo
generalni koncil svoga, t.j. Istonorimskog Carstva. Na njegov poziv dolo je u Carigrad
381. godine 150 pravoslavnih episkopa i 36 makedonijevskih episkopa.
1

Nakon to se, dakle, u Carigradu okupio relativno mali broj episkopa (od ukupnog
broja koji je postojao u tadanjem hrianskom svetu)
2
, saborsko zasedanje je otpoelo
pod predsedavanjem antiohijskog arhiepiskopa Meletija.
Prvi predmet rasprave je bio popunjavanje katedre carigradskog episkopa, sa ijeg
je trona car Teodosije 380. godine proterao arijevca Demofila. Vei deo episkopa, do
tog trenutka prisutnih na saboru, sloio se da na tronu episkopa prestonog grada
ostane dotadanji episkop malog gradia Sasima u Kapadokiji, Grigorije Nazijanzin,
kojeg je na njega, posle proterivanja ep. Demofila, postavio car Teodosije. No ipak,
Grigorije Nazijanzin nije bio jedini pretendent za trajno zauzimanje katedre
carigradskog episkopa. Postojao je jo jedan, njegov nazovi-prijatelj, filozof Maksim
Kinik (Cinik), koji je bio poreklom iz Egipta. Ovog oveka su za episkopa namenjenog
carigradskoj eparhiji hirotonisali (rukopoloili) egipatski episkopi na elu sa ep.
Petrom iz Aleksandrije. Kao osnov za rukopolaganje Maksima Kinika za episkopa
carigradskog, posluila je injenica da je Grigorije Nazijanzin na mesto carigradskog
episkopa doao na nekanonski nain poto je ve imao svoju episkopiju. Naime,
prema 15. pravilu koje je doneseno na Prvom saboru u Nikeji, postoji odredba koja
glasi da episkop ne sme da prelazi sa jedne katedre na drugu. Evo kako glasi ovo
pravilo (kanon) nikejskog sabora:
Zbog mnogih smutnji i razdora koji se dogaaju, nalo se za korisno da se iskoreni
obiaj koji postoji po nekim mestima, a koji je protivan apostolskom pravilu, tj. da ni
jedan episkop, niti svetenik, niti akon ne moe prelaziti iz jednog grada u drugi. A
ako nakon ove odredbe svetog i Velikog sabora neko ipak postupi protivno ovome,
takav prelazak neka bude nevaan i neka se dotini klirik vrati crkvi u kojoj je
rukopoloen za episkopa, svetenika ili akona.
3

Meutim, oigledno se ogluujui o ovo pravilo i upozorenje koje su doneli sveti
oci neto vie od pola veka ranije, prisutni episkopi su ipak odluili da bivi episkop
gradia Sasima postane episkop carigradski. Ubrzo nakon donoenja ovakve odluke
predsedavajui na saboru ep. Meletije antiohijski umire a na njegovo mesto biva
postavljen novoustolieni episkop Novoga Rima Grigorije. No, izgleda da sudbina
nije bila naklonjena ovom episkopu barem ne to se tie njegovog ostajanja na ovom
vladianskom prestolu. Naime, jedan od problema koji je ep. Grigorije hteo da rei na
ovom saboru jeste pitanje upranjenog mesta antiohijske katedre, nastale nakon smrti
ep. Meletija. U Antiohiji je, zapravo, ve ranije postojao Meletijev suprot-episkop po
imenu Pavlin, koji je u odnosu na Meletija delovao kao svojevrsna opozicija.
4
Grigorije
se zalagao da se nakon Meletijeve smrti na antiohijsku katedru ne postavlja novi
episkop, ve da se za zakonitog episkopa prizna ve postojei Pavlin. Meutim, veina

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 556.
2
Broj episkopa je bio znatno manji od onog koji je bio prisutan na nikejskom saboru 56 godina ranije.
3
Knjiga pravila, str. 18.
4
Ovaj raskol se u Antiohiji pojavio poetkom ezdesetih godina IV veka. Episkopi Meletije i Pavlin su
delovali u okviru iste antiohijske crkve, svaki je imao svoje pristalice koje su bile u nepomirljivom
neprijateljstvu prema pristalicama suprotne strane. Vidi u: Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004,
str. 27.
486
episkopa na saboru na to nije pristala, ve je za zakonitog episkopa u Antiohiji
postavila dotadanjeg prezvitera Flavijana. U isto vreme, pristigli su i neki episkopi iz
Egipta i iz Makedonije, koji si bili pristalice stranke Maksima Kinika, i kritikovali
Grigorija Nazijanzina da je nepravedno postupio nekanonski preuzimajui carigradski
katedru.
Neprimanje njegovih predloga u pogledu antiohijskog raskola i ta prebacivanja
tako rastuie osetljivog i miroljubivog Grigorija, da je odmah zahvalio, uzeo dirljiv
oprost od sinoda i Carigrada i vratio se u svoju postojbinu, gde je ostatak svoga ivota
proveo u studijama i samoi.
1

Nakon povlaenja ep. Grigorija, katedra carigradskog episkopa je ponovo bila
upranjena. Oci sabora su pred cara Teodosija izneli vie imena onih linosti koje su
smatrali za podobne da vre episkopsku funkciju i sposobne da nastave sa
predsedavanjem saborskim zasedanjima. Pored ostalih, na listi predloenih
kandidata nalazio se i stari senator Nektarije, koji, to je veoma bitno da naglasimo,
jo uvek nije bio ni krten. Car Teodosije se odluio ba za ovog kandidata. Evo kako
izbor i ustolienje novog episkopa opisuje jedan pravoslavni izvor:
U junu 381. godine, posle oprotajne rei ocima sabora, svetitelj Grigorije je
otputovao u svoj Nazijanz. Oci sabora su na njegovo mesto izabrali senatora Nektarija,
koji je jo bio samo oglaen, te je stoga odmah krten i tokom nekoliko narednih dana
rukopoloen u sve svetene inove, zajedno sa episkopskim, tako da je ak i
episkopske odede nosio preko bele haljine novokrtenoga.
2

Ono to bismo mogli da postavimo kao komentar na ovakav izbor i postavljanje
novog episkopa u slubu jeste da je ono uinjeno suprotno uenju Svetog pisma, ali i
principima i pravilima ustanovljenim na ranijim crkvenim saborima, ukljuujui i
sabor u Nikeji. Naime, Svetim pismom, takozvanim apostolskim pravilima (koja su
nastala u posleapostolskoj epohi) kao i kanonima Prvog vaseljenskog sabora izriito je
zabranjeno da se na mesta nadglednika i stareine (episkopa) nad crkvenim ivotom i
radom postavlja tek obraena i krtena osoba. Evo kako glasi biblijski tekst koji govori
o ovoj temi, kao i pomenuti kasnije usvojeni kanoni:
Episkop, dakle, treba da je neporoan, jedne ene mu, trezven, razborit, pristojan,
gostoljubiv, kadar pouiti, ne pijanica, ne ubojica nego blag, ne naklonjen svai, ne
srebroljubac (...) ne novoobraeni, da se ne naduje i padne pod avolsku osudu.
3

Neumesno je da onaj ko je tek izaao iz neznaboakog ivota i primio
krtenje, ili se iz nevaljalog ivota obratio u veru, da se takav odmah postavi za
episkopa. Jer, nije primereno da onaj koji jo ni sam nije ispitan postaje uitelj
drugih, osim u sluaju da se to dogodi po Boijoj blagodati.
4

Poto se mnogo toga, ili po nudi ili nastojanjem ljudi, dogodilo protiv crkvenog
pravila, tako da neki ljudi koji su tek preli u veru iz neznaboakog ivota, i tek su
neko kratko vreme upoznati sa osnovama hrianske vere, te su takvi ljudi gotovo
tek to su izali iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili svetenika,
postalo je neophodno da se (pravilom) odredi da se takve stvari vie ne ine jer,
za obuavanje (napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takoe i nakon krtenja

1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 557.
2
Sedam stubova premudrosti, str. 27. Naglasak moj.
3
1. poslanica Timoteju 3:2-3, 6. Naglasak moj.
4
Knjiga pravila, str. 13. Citat tzv. 80. apostolskog pravila.
487
potrebno je uveriti se u to da li su pomenuti ljudi dostojni za te inove svetenstva.
Apostolsko kazivanje po ovom pitanju veoma je jasno: Ne novokrten, da
se ne bi pogordio i upao u osudu avolju (1. Tim. 3, 6).
1

No ipak, bez obzira to su sveti oci ovako nekanonski hirotonisali i postavili
novog carigradskog episkopa, on je otpoeo sa predsedavanjem daljeg toka zasedanja
Drugog vaseljenskog sabora.
Na ovom saboru bilo je prisutno ukupno 186 episkopa uglavnom sa Istoka, i to 36
zastupnika Makedonijevog uenja o stvorenosti osobe Svetog Duha i 150 episkopa
koji su ovom uenju stajali nasuprot. Poto su uoili da predstavljaju znatnu manjinu
na saboru, zastupnici uenja koje je zaeo Makedonije napustili su zasedanje. Preostali
episkopi su, pak, osudili makedonijevstvo:
Poto je onih 36 makedonijevskih episkopa napustilo sinod, preostali 150
pravoslavnih episkopa osudie makedonijevstvo, apolinarstvo, poluarijevstvo,
arijevstvo t.j. omiizam i evnomijevstvo, i dopunie nikejski simvol do sadanjeg
svretka i formulirae ga jasnije i u nekim dotadanjim njegovim delovima ili bolje
potvrdie nikejski simvol, koga je dotadanja crkvena praksa protiv makedonijevstva i
drugih heterodoksija tako razvila. Tako je postao Nikeo-carigradski simvol, koji je do
danas svugde ouvao svoj ikumenski ugled.
2

Nikeo-carigradski simvol vere glasi ovako:
Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedritelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i
nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Boijeg, Jedinorodnog, od Oca roenog pre
svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; roenog, ne
stvorenog, jednosutnog Ocu, kroz Koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi naeg spasenja siao s nebesa, i ovaplotio se od Duha
Svetoga i Marije Djeve, i postao ovek.
I raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;
I vaskrsao u trei dan, po Pismu;
I vazneo se na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I opet e doi sa slavom, da sudi ivima i mrtvima, Njegovom carstvu nee biti
kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, ivotvornog, Koji od Oca ishodi, sa Ocem i Sinom
zajedno se potuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krtenje za oprotenje grehova.
ekam vaskrsenje mrtvih.
I ivot budueg veka. Amin.
3

Ovaj simvol prihvatile su i crkve na Zapadu, iako njihovi predstavnici nisu
uestvovali na saboru u Carigradu. No, pored prihvatanja simvola, zapadni sinodi su se
u poetku suprotstavili reenjima koja su doneli uesnici Sabora a u vezi zbacivanja

1
Knjiga pravila, str. 15. Citat 2. pravila Prvog vaseljenskog sabora.
2
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 557-558.
3
Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 29.
488
Maksima Kinika i problema antiohijskog crkvenog raskola. Do prihvatanja ovih
reenja od strane zapadnih episkopa dolo je tek kasnije.
U svakom sluaju, na ovom saboru je doneto ukupno etiri kanona, iako se u
literaturi o Vaseljenskim saborima esto moe nai informacija o njih sedam.
1

Sumirajui celokupnost dogaaja odigranih pre i u toku ovog velikog i posve
znaajnog crkvenog zasedanja, moemo da zakljuimo da su, i pored odreenih
odstupanja od uenja Svetog pisma i ranijeg Prvog vaseljenskog sabora, crkveni oci
pravilno postupili osuujui uenja ep. Apolinara i Makedonija. No, ipak, sve ono to
smo mogli da primetimo a to je vidljivo i iz samih deavanja, dokazuje da su,
naravno, crkveni autoriteti iz prolosti bili samo pogreivi ljudi koji su inili
najrazliitije propuste i greke, kako protiv biblijske nauke, tako i protiv svoje sabrae
(episkopa) sa kojima su delili ista ili slina verska naela.
Ova pogreivost episkopa iz davne prolosti bie jo oitija u narednom periodu,
kada e doi do znaajnijih izmena u verovanju Crkve u odnosu na Sveto pismo, kao i
jo otrijih sukoba izmeu pripadnika meusobno suprotstavljenih teolokih struja.
U narednom delu ovog poglavlja, upoznaemo se sa deavanjima koja su prethodila
i koja su se odigrala tokom Treeg vaseljenskog sabora.
TREI VASELJENSKI SABOR
Teoloki spor koji je doveo do odravanja tzv. Treeg vaseljenskog sabora, izbio je
na relaciji meusobno suprotstavljenih bogoslovskih kola Aleksandrije i Antiohije i
njihovog tumaenja Svetog pisma i crkvenog predanja. U periodu za vreme i nakon
smrti apostola, hrianske crkve su bile posejane na razliite lokacije u Rimskom
carstvu, gde su, malo po malo, poele da potpadaju pod uticaj nehrianskih ideologija
i filozofskih pravaca. Razliite filozofske ideje su izvrile upliv u hriansku misao te
tako poele da menjaju izvorno znaenje i tumaenja biblijskih uenja.
Evo ta o uzrocima i poreklu spora izmeu glavnih predstavnika ove dve kole,
Nestorija (iz Antiohije) i Kirila (iz Aleksandrije), koji je doveo do odravanja
pomenutog sabora, kae Aleksandar meman u svom delu:
Nestorije i Kirilo su pripadali dvama razliitim pravcima ili dvema kolama
hrianske misli, dvama razliitim nainima psiholokog doivljavanja samoga
Hrianstva, koji su se formirali postepeno i davno pre poetka hristolokog spora. To
su bile kole Antiohijska i Aleksandrijska. Razlike izmeu njih tumaene su mnogim
uzrocima razliitim filosofskim uticajima (Aristotelovog kod antiohijaca,
Platonovog kod aleksandrijaca), suprotstavljanjem semitskog realizma
jelinistikom idealizmu, razlikama u religijskim navikama i tradicijama. U svakom
sluaju, razlika se ticala upravo pristupa religiji, prvobitnih intuicija pri obrazovanju
svesti. Sa bogoslovskog aspekta, ona se izraavala uglavnom u razliitim metodama
tumaenja Svetoga Pisma. Antiohijci su se plaili alegorija, simbola, umnoavanja
duhovnih znaenja, svega onoga to se tako bogato rascvetalo ve kod Origena

1
Iako se u grkim, slovenskim i ruskim izdanjima Drugom Vaseljenskom saboru pripisuje sedam pravila,
ustvari pripadaju mu samo prva etiri koja pominju crkveni istoriari V veka. Peto i esto pravilo potiu od
Konstantinopoljskog sabora iz 382. godine, dok je sedmo pravilo zapravo skraena poslanica sastavljena
na Trulskom saboru (iz 692. godine) i upuena antiohijskom episkopu Martiriju od strane
Konstantinopoljske Crkve. Sedam stubova premudrosti, str. 29.
489
(Origen je pripadao aleksandrijskoj koli; prim. I. S.). Oni su, pre svega, traili
bukvalni smisao, istorijsku tanost u razumevanju teksta, i tek onda
izvodili svoje bogoslovske zakljuke.
1

Dok su se, dakle, predstavnici antiohijske kole zalagali za bukvalni pristup
tumaenju Svetog pisma, aleksandrijci su vie naginjali ka produhovljavanju i traenju
simbolizma u biblijskim tekstovima. Da bismo preli na prouavanje verskog uenja
koje je zastupao carigradski episkop Nestorije, a protiv koga se podigao Kirilo episkop
aleksandrijski, i razmotrili proces odravanja Treeg vaseljenskog sabora, kao i svih
propratnih dogaaja, moramo da se poblie upoznamo sa uzrokom koji je do njega
doveo.
Jedan od glavnih uesnika Drugog vaseljenskog sabora, episkop Diodor Tarski, kao
i njegov uenik Teodor Mopsuetski, zastupali su verovanje koje je podrazumevalo
boansko poreklo Isusa Hrista, ali ipak na drugaiji nain nego to je to izloeno na
saboru odranom u Carigradu 381. godine. Naime, nasuprot uenju ep. Apolinara, ije
je verovanje na ovom saboru bilo osueno (a koje je propagiralo veru u to da je Hristos
umesto ljudskog duha posedovao boanski Duh, tj. da nije posedovao potpunu ljudsku
prirodu), episkopi Diodor i Teodor su u prvom redu isticali vie Isusovo ovetvo.
Verovanje ovih episkopa dodatno je razradio njihov uenik, najpre monah i prezviter iz
Antiohije po imenu Nestorije, koji je od 428. godine postavljen na katedru
carigradskog episkopa. Evo kako je glasilo uenje Teodora Mopsuetskog, koga je javno
propovedao ep. Nestorije:
Diodor Tarsijski napadajui miljenje Apolinarija, nastojao je vie da uvrsti
shvatanje o Hristu, naglaavajui neto vie u njemu oveka. Ali njegov uenik Teodor
Mopsuetski idui jo dalje, tvrdio je da bi sjedinjenja priroda u Hristu samo
ograniavala Hristovo Boanstvo, pri emu je, po njemu, sjedinjenje samo spoljanje, a
ne sutinsko. (...) Dakle, Teodor je prihvatao natprirodno roenje Hrista, ali u njemu
vidi samo oveka Isusa, koji se tek postepeno sjedinjuje sa Logosom, kroz iskuenja i
stradanja, koja trpi ovek, a koja on uspeno savlauje Neka bude volja tvoja,
postavi savren tek u momentu Vaskrsenja.
2

Dakle, uenje Teodorovo, kao i Nestorijevo podrazumevalo je da Hristos poseduje,
pored oveanske i boansku prirodu (prirodu Boga Logosa), ali da ove dve prirode
nisu ba tako vrsto povezane jedna sa drugom:
...to je Nestorije gledao, da stane na put tom uenju (uenju ep. Apolinara; prim. I.
S.) strogim razlikovanjem Boga i oveka u Hristu, i dok je dokazivao potpuno
boanstvo i potpuno oveanstvo u Hristu, mislio je, da e najbolje dokazati tako, to je
rekao: sasvim je neto drugo Bog Sin, a sasvim neto drugo ovek Hristos... (...) On je
na taj nain iz Hrista napravio dva lica, boansko i oveansko lice, izmeu kojih je
samo vrsta neprestanog doticaja.
3

Upravo iz tog razloga, Nestoriju se inilo veoma pogrenim nazivanje Marije majke
Gospoda Isusa Hrista Bogorodicom, jer ljudsko bie (kakva je Marija) nije moglo da
rodi Boga (Logosa) ve samo oveka Isusa. Zbog toga, predlagao je da se umesto
termina Bogorodica koji je ve bio uao u bogoslubenu upotrebu zarad jasnog
ispovedanja vere u potpuno boanstvo Hristovo (nasuprot arijancima i njima slinim

1
Istorijski put Pravoslavlja, str. 157.
2
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 73-74.
3
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 571-572.
490
koji su to boanstvo i jednosutnost sa Ocem negirali), za Mariju upotrebljava termin
ovekorodica ili u najboljem sluaju Hristorodica. No, na javno iskazivanje
ovakvog stava kog su zastupali ep. Nestorije i njegov prezviter Anastasije, neki su
reagovali prepoznajui u njemu uenje slino onome koje je zastupao episkop Pavle
Samostatski iz Antiohije (260-269 g. posle Hrista), ije je verovanje bilo osueno jo u
III veku.
1
Nestorije je svoje protivnike, koji su doli iz redova svetenstva i monatva,
prognao iz Carigrada, a oni su svoje utoite nali u Aleksandriji, gde je stolovao
veoma ugledni episkop Kirilo. Oni su pred njega izneli jeretiko verouenje koje
zastupa Nestorije, i na taj nain pobudili aleksandrijskog episkopa na akciju u cilju
zaustavljanja njenog irenja. Episkop Kirilo je najpre, u tzv. Poslanici monasima
energino istupio u odbranu termina Bogorodica koji je podrazumevao verovanje u
utelovljenje (ovaploenje) Boga Logosa i njegovo raanje u osobi Isusa Hrista od
strane devojke Marije. Takoe, u linom protestu upuenom carigradskom episkopu
Kirilo je apelovao na njegovo pokajanje i povratak pravovernom ispovedanju:
U Carigradu ovaj protest doekan je sa negodovanjem. Tamo se jo dobro pamtio
tuan sluaj Zlatoustoga: Episkopa Carigradskog koga je osudio i to nepravedno, ne
sasluavi ga sabor pod predsednitvom Teofila Aleksandrijskog, strica Kirilovog, a i
sam Kirilo je uestvovao u toj osudi. To su bile godine kada su aleksandrijski Episkopi
nastojali da stanu na put nezaustavljivom porastu crkvenog uticaja Carigrada. A u
prestonici su se, ne bez razloga, mnogi bojali odlunog, prekog i uticajnog Kirila. Opet
je bogoslovski spor komplikovala crkvena politika.
2

Rezultat dopisivanja koje je usledilo izmeu episkopa carigradskog i
aleksandrijskog, prilikom koga je razmenjeno nekoliko poslanica u kojima ni jedna
strana nije elela da napusti svoje stavove, bilo je sastavljanje 12 poglavlja
(anatematizama) od strane Kirila, u kojima on, bez pominjanja Nestorijevog imena,
podvrgava anatemi (prokletstvu) svakog ko ne prihvata verovanje u bukvalno
ovaploenje Boga Logosa i njegovo roenje u osobi Isusa Hrista Bogooveka.
Budui da se celokupna situacija sve vie zagrevala i postajala komplikovanija, uz
nastojanja ep. Nestorija da na neki nain svrgne aleksandrijskog episkopa sa njegovog
poloaja i izdejstvuje njegovu osudu sazivanjem opteg crkvenog sabora, Kirilo se
pismom obratio rimskom episkopu Celestinu nadajui se njegovoj podrci.
3
Poto su
zapadnjaci, na elu sa rimskim episkopom jo od ranije bili u zavadi sa Nestorijem,
zbog ispoljavanja njegove podrke pelagijancima (koji su izazivali verske nemire na
zapadu Evrope), a posle detaljnog izuavanja Nestorijevih propovedi od strane
marseljskog igumana Jovana Kasijana, sabor odran u Rimu 430. godine je osudio
uenje carigradskog episkopa. Rimski sabor je takoe propisao da, nakon primanja
ove odluke, Nestorije ima samo deset dana da razmisli o svojim postupcima i
verovanjima i javno ih porekne. Nakon primanja odluke rimskog sabora, Kirilo je u
Aleksandriji okupio svoje episkope koji su na lokalnom saboru sazvanom tom prilikom
takoe osudili Nestorijevo uenje. Dokumenti sa zakljucima ovih sabora bili su

1
Vidi u: Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 74. futnota.
2
meman, Istorijski put Pravoslavlja str. 159-160.
3
Do toga trenutka Kirilo je bio u loim odnosima sa rimskom katedrom, a iz razloga to je njegovog strica,
ep. Teofila, na nepravedan nain od Crkve bio odluio rimski episkop Inokentije. Meutim sada, zbog
opasnosti u kojoj se naao, Kirilo je odluio da se obrati rimskom episkopu i sa njim izgladi odnose. Vidi
u: Sedam stubova premudrosti, str. 37.
491
poslati carigradskom episkopu, kao i njegovim prijateljima na istoku episkopima
Jovanu Antiohijskom, Juvenaliju Jerusalimskom i Akakiju Verijskom. Episkop
Nestorije je na primitak ovih dokumenata ovako reagovao:
Ep. Nestorije ne prihvata odluke ta dva sinoda, te u duhu Kirilovih
Anatematizama, donosi svojih 12 Anti-anatematizama, u kojima, uz podrku ep.
Jovana Antiohijskog i ep. Teodorita Kirskog (Cyrrhus u Siriji), optui ep. Kirila za
apolinarstvo. Tako je ovaj u poetku doktrinaran spor o prirodama u Hristu, prerastao
u ideoloki sukob u celoj Crkvi, te car Teodosije II Mlai (408-450) odluuje da sazove
opti sabor celog episkopata, posebno upuujui pozive stranama u konfliktu.
1

Veliki crkveni sabor je bio sazvan za 7. jun 431. godine u gradu Efesu, na dan kada
se proslavljao dan silaska Svetog Duha na apostole. Prema miljenju pravoslavnih
bogoslova, ovaj grad nije izabran sluajno. Naime, kult potovanja Bogorodice, tj.
Majke Boije je bio posebno prisutan u Efesu, u kome je pre V veka ve postojao hram
njoj posveen, a i prema crkvenom predanju Isusova majka je odreeni period ivota u
njemu provela. Poetak sabora je kasnio vie od dve nedelje iz razloga kanjenja
mnogih episkopa. Naalost, ovo zasedanje nije proteklo u duhu tolerancije i
meusobnog uvaavanja, ve kako se i oekivalo, u krajnje neprijateljskom i
svaalakom raspoloenju.
Meu prvima su, pre zakazanog datuma, na sabor koji je trebao da se odri u
glavnom efeskom hramu svete i velike crkve zvane Marija, stigli Nestorije sa delom
svojih pristalica, kao i Kirilo sa svojim episkopima. Nakon vie od dve nedelje ekanja
na episkope koji su kasnili, Kirilo je samoinicijativno otvorio saborsko zasedanje:
22-og juna 431. godine uz predsedavanje Aleksandrijskog patrijarha Kirila u
glavnom hramu u Efesu otvoren je sabor ne manje od 160 episkopa, uglavnom iz
Aleksandrije, Jerusalima, Palestine i Ilirika. Nestorijeve pristalice, 68 episkopa,
protestvovale su protiv otvaranja sabora pre dolaska Jovana Antiohijskog. Protest je
podrao i imperatorski inovnik Kandidijan.
2

Iako je bio prisutan u Efesu sa svojim istomiljenicima, Nestorije je tri puta odbijao
da se pojavi na saboru i na taj nain odgovori na pozive koji su mu bili upueni. On
jednostavno nije eleo da se pojavi na saboru na kome bi, sa svojim pristalicama, bio u
manjini, ve je ekao pristizanje svojih prijatelja sirijskih episkopa. No, bez obzira na
Nestorijev izostanak, kao i protivno volji carskih inovnika koji su bili zadueni za
praenje rada sabora, okupljeni episkopi, na elu sa ep. aleksandrijskim Kirilom,
osudili su, svrgli i anatemisali carigradskog episkopa, njegovo uenje kao i sve njegove
pristalice:
Nestorije je osuen kao jeretik, hulnik i iskljuen je iz crkvene zajednice. Oci su
osudu izrekli jednoglasno: Svi proklinjemo (anatemiemo) poslanice i Nestorijevo
uenje; jeretika Nestorija svi proklinjemo, sva vaseljena proklinje bezbono
Nestorijevo uenje. One koji opte sa Nestorijem, svi proklinjemo; svi proklinjemo
bezbona Nestorijeva uenja; ko ne proklinje Nestorija, neka je proklet.
3


1
Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 77.
2
Sedam stubova premudrosti, str. 44.
3
Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 75-76.
492
Ceo grad je bio za Kirila. Kada su kasno nou, poto su osudili Nestorija, izali iz
hrama u kome su zasedali, episkope je doekala ogromna masa sveta sa upaljenim
bakljama i pobedonosno ih pratila do njihovih kua.
1

Tek nakon donoenja glavne odluke zbog koje se Kirilov sabor i sastao, a to je bila
rasprava t.j. osuda Nestorija i njegovog uenja, u Efes je prispeo i karavan arhijereja sa
Istoka, predvoen ep. antiohijskim Jovanom. Evo kako istoriar Jevsevije Popovi
opisuje situaciju nastalu nakon pristizanja Nestorijevih prijatelja istonih episkopa:
Kiril poalje jednu deputaciju od episkopa pred prispele kolege iz Antiohije, ali
sastanak te deputacije i onih, koje je imala pozdraviti, bee veoma neprijateljski.
Uzajamno se obasipahu ukorima i rastadoe se kao neprijatelji. Jovan se ne htede
prikljuiti sinodu, koji je po njegovu miljenju postupio sasvim nekorektno. On je sa
svojim episkopima odrao drugi sinod, na kome su Kiril i Memnon (episkop grada
Efesa, prim. I. S.) zbog nepravednog, nezakonitog i nasilnog postupka zbaeni, a svi,
koji s njima dre, ekskomunicirani.
2

Nakon meusobnih zbacivanja i anatemisanja, oba sabora, i onaj Kirilov i onaj
Jovanov podneli su caru Teodosiju izvetaje, a to je uinio i Kandidijan, carski
slubenik. Naravno, svaka od strana se trudila da u svom izvetaju sebe prikae u to
povoljnijem svetlu. Iako je sve do sabora car Teodosije poklanjao svoje simpatije
Nestoriju, u toku samoga zasedanja njegov stav se, pod pritiskom javnosti, promenio.
Masa sveta u Carigradu i Efesu koja je podravala Kirila i nazivala Mariju
Bogorodicom, nastupala je protiv Nestorija koji je negirao uenje o istinskom
utelovljenju Boga Logosa i njegovo roenje u linosti Isusa Hrista. Nakon to je car
primio sva tri izvetaja, odluio je da ispotuje odluke oba sabora. On je potvrdio
odluke o zbacivanju Nestorija koje je doneo sabor Kirilovih pristalica, kao i odluku o
zbacivanju Kirila i Memnona, i to tako to je svu trojicu bacio u zatvor.
3
No, posle
dueg pregovaranja sa pristalicama oba tabora, Teodosiju se uinilo da je dobro da
oslobodi Kirila i Memnona, a Nestorija odagna u progonstvo u Egipat (gde je i umro
440. godine u izolaciji, okruen pristalicama ep. Kirila).
Posle svrgavanja ep. Nestorija sa carigradske katedre i povratka Kirila sa svojim
episkopima u Egipat gde je uivao veliku popularnost i podrku naroda, usledio je i
povratak u svoje zemlje i episkopa sa istoka, koji su do kraja sabora ostali u
neprijateljstvu sa egipatskim episkopima:
Episkopi predvoeni Jovanom Antiohijskim, po odlasku iz Efesa, na putu, u Tarsu,
a potom i u Antiohiji, odrali su sabor na kome je doneta odluka da se protestvuje
protiv Nestorijevog svrgavanja; uz to, bila je potvrena i odluka o svrgavanju svetog
Kirila.
4

Bile su potrebne itave dve godine estih kontakata izmeu aleksandrijskog i
antiohijskog episkopa radi prevazilaenja velikog raskola. Kao posrednik izmeu dve
sukobljene strane naao se ep. emeski Pavle (iz Palestine) koji je sa uspehom zavrio
svoju misiju, tako da se na kraju glavnina sirijskih episkopa prikljuila osudi Nestorija.
Ipak, iako se vei deo sirijskih episkopa pridruio u Nestorijevoj osudi, ne mali broj
njih je ostao da brani stanovita i verovanja biveg carigradskog episkopa. Ovi episkopi

1
meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 163.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 574.
3
Na istom mestu.
4
Sedam stubova premudrosti, str. 51.
493
su, nakon masovnog svrgavanja koje su doiveli od strane vlasti, bivajui pod
progonstvom svojih neistomiljenika, morali da bee dalje na istok u Persiju. Malo
po malo, ovi nestorijanci su izvrili potpuni uticaj na crkvu u Persiji, tako da je ona u
celosti postala nestorijanska. Ova i ovakva persijska crkva izvrila je dalji prodor na
istok u Indiju, tako da su na tlo ove zemlje hrianstvo najpre doneli nestorijanci.
Ove hrianske crkve su se due vreme odrale na pomenutim prostorima kao
napredne, a njihovi ostaci postoje i danas pod istim drevnim imenima.
Na Treem vaseljenskom saboru doneto je ukupno devet kanona.
Trei vaseljenski sabor i pravoslavno uenje o Bogorodici
Kao to smo mogli da uoimo tokom pregleda dogaaja koji su se odigrali na
saboru u Efesu, jedna od kljunih tema je bila, pored definisanja uenja o
bogooveanskoj prirodi Isusa Hrista, i uenje po kojem je Marija zvanino poela da
se naziva Majkom Boijom, odnosno Bogorodicom. U naem ranijem prouavanju
teme o Bogorodici, u okviru poglavlja Blaena Marija ili carica nebeska,
argumentovano smo potvrdili da se ovakvi termini ne upotrebljavaju od strane Hrista i
apostola u Novom zavetu. No ipak, iako rani hriani oigledno nisu Mariju nazivali
Bogorodicom (a upravo takav odnos prema njoj im se pripisuje pravoslavnim svetim
predanjem), tokom malopreanjeg prouavanja smo primetili da je poetkom V veka
ovaj izraz ipak bio prilino rairen u ondanjim crkvenim krugovima. Dokaz za to da
termin teotokos (Majka Boija ili Bogorodica; ona koja je rodila Boga) nije izmiljen i
uveden u crkvenu praksu tek na saboru u Efesu, ve da je postojao i ranije dokazuje
se i time to je Nestorije protestvovao protiv njega, kao i to da ga je Kirilo vatreno
zastupao (i to sve pre odravanja efeskog sabora). No, postavlja se pitanje, koji je bio
razlog koji je doveo do uvoenja ovog nebiblijskog termina u renik ondanjih crkava?
Kao to smo se uverili u ranijim prouavanjima, u toku posleapostolske epohe su
nastajali mnogi verski pokreti predvoeni nekim episkopima ili prezviterima, koji su
odricali boanstvo Isusa Hrista, kao i injenicu da se On, kao potpuni i savreni Bog u
telu rodio od strane device Marije. Oigledan primer pogrenih verovanja po ovom
pitanju zatekli smo npr. kod Arija (ije je verovanje podrazumevalo odricanje
jednosutnosti Oca i Sina). Upravo zbog vrste odlunosti nekih od crkvenih voa
ondanjeg vremena (ep. aleksandrijskog Atanasija, na primer), koji su zastupali veru
da je Hristos u isto vreme bio i potpuni Bog i potpuni ovek, te da je kao takav i zaet
silom Svetog Duha i roen od device, u prvi plan je izbila potreba da se ovo verovanje
snanije utvrdi. Termin Bogorodica tj. Majka Boija koji bi se uveo u crkvenu
upotrebu, a koji bi se odnosio na Mariju Isusovu majku, inilo se, bio je veoma
podesan za reenje razliitih sporova nastalih po pitanju pogrenih uenja o prirodi
Gospoda Isusa Hrista. Jer, ukoliko bi termin Bogorodica postao opteprihvaen,
onda bi bilo jasno da niko vie ne bi mogao da zastupa verovanje da Isus nije Bog. Ovaj
naziv je, dakle, jasno definisao veru pravoverne Crkve u potpuno i stvarno
bogoovetvo Isusa Hrista, tj. u njegovo roenje kao Savrenog Boga u telu.
Prema pravoslavnom autoru, protojereju Radomiru Popoviu, sv. Atanasije Veliki
sa poetka IV stolea bio je jedan od prvih crkvenih autoriteta koji je upotrebio izraz
Majka Boija, a na njega se, po istom pitanju, u svojoj Poslanici monasima pozvao i
494
njegov (ne direktni) naslednik na katedri, ep. Kirilo povodom sukoba sa Nestorijem
1
.
Razlog korienja ovog termina od strane ep. Atanasija je veoma jasan. Na njegovu
upotrebu ga je nateralo Arijevo poricanje Hristovog boanstva, kao to je kasnije
nateralo i Kirila koji se suprotstavio uenju tadanjeg carigradskog episkopa. Ipak,
prema pravoslavnom autoru memanu, upotreba rei Bogorodica u to vreme nije
imala za cilj proslavljanje i uzvisivanje Marije (onakvo kakvo danas postoji u
Pravoslavnoj i Rimokatolikoj crkvi) ve odbranu verovanja u bogoovetvo Hristovo:
Meutim, izrazom Bogorodica jo pre ikakvih bogoslovskih preciziranja, Crkva
je izraavala svoju veru u apsolutno jedinstvo Boga i oveka u Hristu
(tako da se sve to se govorilo o oveku govorilo i o Bogu i obratno), svoju veru u
apsolutni smisao jevanelske tvrdnje. - I Slovo posta plot.
2

Meutim, kako je upravo u to vreme (od IV veka nadalje), kao to smo mogli da
proitamo u tekstovima Ernsta Benza
3
, dolo do znaajnijeg uticaja kulta boginje
Majke (carice nebeske) kojeg su u Crkvu unele mase neobraenih a pokrtenih pagana,
i njegovog stapanja sa kultom Bogorodice, tako je, malo po malo, o Mariji majci
Gospoda Isusa Hrista poelo da se veruje ono to Crkva u ranijim vekovima nije
poznavala. I, kao to smo upravo uvideli, iako je motiv uvoenja naziva Majka Boija
(Bogorodica) u hriansku terminologiju bio (donekle) ispravan i opravda(va)n
odbranom uenja o bogoovetvu Hristovom, verovanje o Mariji koje je proisticalo iz
ovakvog njenog nazivanja nije bilo ni malo u skladu sa Biblijom. Bilo bi znaajno da
naglasimo da je i u I veku nove ere, jo za vreme apostola, bilo mnogo onih koji su
javno poricali Hristovo boanstvo kao i njegovo roenje od device, ali pisci
novozavetnih knjiga nisu posegli za upotrebom naziva kao to je Majka Boija ne bi
li, tobo, odbranili boanstvo Hristovo. Naravno, bilo im je poznato da Bog nema i ne
moe imati majku. U Novom zavetu Marija se, kao to smo se ranije uverili, naziva
samo po imenu, uz dodatak da se radi o Isusovoj majci, tj. o Mariji, majci Jakova i
Josije - poznatih uitelja prve Crkve.
Da bismo se jo bolje upoznali sa posve nebiblijskom (bolje reeno
protivbiblijskom) naukom o Mariji koju zastupa Pravoslavna (i Rimokatolika) crkva,
a koja se razvila tokom vekova u skladu sa upotrebom naziva Bogorodica (Majka
Boija), naveemo jo neke tekstove iz pravoslavne literature. Nakon tog navoenja,
na njih emo dati i biblijski odgovor.
Vana pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji
Jedini tekst kojeg pravoslavni bogoslovi imaju na raspolaganju da bi potvrdili da i
sama Biblija naziva Mariju Bogorodicom, nalazi se u ev. po Luki. On opisuje susret dve
trudnice, Jelisavete majke Jovana Krstitelja i Marije Isusove majke:
U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa ue u
Zaharijinu kuu i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta u Marijin pozdrav, zaigra dete

1
Vidi u: R. Popovi, Vaseljenski sabori str. 75. Takoe, i u delu Sedam stubova premudrosti, pravoslavni
priznaju da se svedoanstva o upotrebi termina Bogorodica ne mogu da nau pre III i IV veka, istiui
da za njega saznajemo tek od Origena, aleksandrijskih episkopa Aleksandra i Atanasija, sv. Vasilija
Velikog, ep. Jevsevija Kesarijskog i kod sv. Grigorija Bogoslova. Vidi na str. 33.
2
Istorijski put Pravoslavlja, str. 158-159. Naglasak moj.
3
Vidi u poglavlju: Blaena Marija ili carica nebeska?
495
u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i ree:
blagoslovena si meu enama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da
majka moga Gospoda doe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava doe do
mojih uiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blaena je ona koja je poverovala
da e se ispuniti to joj je Gospod rekao.
1

Dakle, kao to vidimo, na ovom mestu Jelisaveta naziva Mariju Gospodnjom
majkom. Po logici pravoslavnih, to je dovoljan dokaz da bude nazvana Majkom
Boijom (Bogorodicom). Odgovarajui na postavljeno pitanje: Gde to Sveto pismo
naziva Devu (Mariju) Bogorodicom?, Justin Popovi navodi nekoliko novozavetnih
primera, i to: nazivanje Isusa Hrista Gospodom od strane anela nakon njegovog
roenja u Vitlejemu (Lk. 2:11); govor ap. Petra iz Dela ap. 10:36 u kome on kae za
Hrista da je on Gospod svima; kao i maloas navedeni pozdrav Mariji od strane
Jelisavete.
2
Nakon pominjanja ova tri primera (iz kojih jedino to moemo da uoimo
jeste da Hristos biva nazivan Gospodom), ava Justin zavrava reima:
Ko bi toliko bezuman bio, da ne eli da sa Evanelistima naziva svetu Devu
Bogorodicom?
3

Pitanje je, dakle, veoma jasno! Meutim, i pored saznanja o Isusovom
preuzvienom Gospodstvu, i prostog nazivanja Marije majkom Gospoda Hrista (gde je
naglasak svakako na Gospodu a ne na njegovoj majci), mi ponovo, ni u jednom od ovih
tekstova ne moemo da proitamo izraze Bogorodica ili Majka Boija. Ukoliko bi
pravoslavni hteli da biblijski potvrde pravilnost upotrebe napred navedenih termina
morali bi da nam pokau gde se to oni navode u Bibliji? Zbog ega i sama Jelisaveta
nije uzviknula pred Marijom: i otkud mi to da Majka Boija doe k meni?, ve se
izrazila ipak drugaije? Nepogreivi Gospod je sasvim sigurno, nadahnuvi Duhom
Svetim Jelisavetu prilikom pozdrava upuenog Mariji (Lk. 1:41), namerno izbegao
upotrebu rei teotokos (Majka Boija), znajui da e se iz nje, u budunosti, iznedriti
razna pogrena verovanja. Uostalom, i sami apostoli, hronoloki oko 50 i vie godina
posle ovog Jelisavetinog pozdrava, prilikom opisivanja dogaaja iz ivota Isusa i
njegovih najbliih srodnika, izbegavaju da Mariju nazovu majkom Gospodnjom, ve
je u evaneljima nazivaju prosto majkom Isusovom. Dakle, i pored injenice koju su
svim srcem zastupali, a koja glasi da je Marija rodila Boga u telu! No, ukoliko ipak
popustimo pred navaljivanjem pravoslavnih da Jelisavetino pominjanje majke
Gospoda mojega daje opravdanje da Mariju nazivamo Majkom Boijom, onda bi,
valjda, po istoj toj logici bilo slobodno da npr. Jakova, koga ap. Pavle u posl. Galatima
1:19 naziva bratom Gospodnjim nazovemo bratom Boijim, ili pak da njega
zajedno sa Judom, Simonom i Josifom (Josijom), koje Pavle u 1. Kor. 9:5 naziva
braom Gospodnjom nazovemo braom Boijom!?! No, apostoli se ni na jednom
mestu nisu usudili da napiu ovakve nazive, iako bi, sledei maloas pominjanu logiku,
imali na to pravo. Da je termin Bogorodica tj. Majka Boija mnogo vie filozofski
nego teoloki, te da je hrianstvu nepotreban i suvian, na kraju krajeva dokazuje i
injenica da ga nisu upotrebljavali ni apostoli a ni njihovi naslednici u narednim
stoleima. Uostalom, i samo insistiranje pravoslavnih na upotrebi ovog termina moe
u poetku da nas zbuni (sve dok ne saznamo za ostala njihova verovanja o Bogorodici

1
Ev. po Luki 1:39-45. Naglasak moj.
2
Justin Popovi, Dogmatika pravoslavne crkve II, str. 273-274.
3
Navedeno delo, str. 274.
496
koja emo malo kasnije detaljnije spomenuti), a pogotovo iz razloga to oni ipak
imaju pravilnu predstavu o tome kakva je bila prava priroda utelovljenja i roenja
Spasitelja od strane device Marije. Posluajmo dakle ta, ovoga puta sasvim ispravno i
u skladu sa Biblijom, o prirodi utelovljenja Boga Logosa kazuje ava Justin:
Sveta Deva jeste i naziva se Bogorodicom ne u tom smislu da je Gospoda
Hrista rodila po Boanstvu njegovom, ili dala bie i postojanje njegovom
Boanstvu, jer je njegovo Boanstvo veno i bespoetno, nego u tom smislu, da Ga je
rodila po oveanstvu, jer roeni od nje, u samom zaeu i roenju od nje bio je,
kao to i uvek jeste, istiniti Bog. (...) Jer mi govorimo da je ona rodila Boga, ne
smatrajui pritom da je Boanstvo Logosa dobilo od nje poetak svome biu (...), nego
drei da je sam Bog Logos, koji je pre vekova van svakog vremena roen od Oca, i
bespoetno i veno postoji sa Ocem i Duhom, u poslednje dane radi naeg spasenja
obitavao u njenoj utrobi, i neizmenljivo se ovaplotio od nje i rodio.
1

Upravo iz ovog teksta uviamo zbog ega su apostoli izbegavali da, iako verujui u
boansko poreklo Isusa Hrista (ovaploenje Boga Logosa), nazovu Mariju Majkom
Boijom. Marija je, dakle, Isusu Hristu podarila samo ljudsku prirodu (koju je i sama
posedovala) bez imalo mogunosti da rodi ili da bilo ta pridoda njegovoj boanskoj
prirodi. Prema maloas citiranom kazivanju Justina Popovia, saglasno sa uenjem
Svetog pisma, Bog Logos je u venosti roen od Boga Oca (i u tom smislu nije imao
boansku majku), a u vremenu ovaploen i roen po ljudskoj prirodi od zemaljske
majke (bez da je imao zemaljskog oca). Na taj nain shvatamo da Isus Hristos u
pogledu svoga boanskog roenja nije imao majku, niti je po oveanskom roenju
imao oca pa saglasno tome, iako je rodila Boga u telu, Marija ga je rodila samo po
ljudskoj prirodi a ne po boanskoj. Stoga, ispravno zakljuujui i slaui se sa
terminologijom koja se koristi u Svetom pismu, smatramo da je potpuno ispravno
Mariju nazivati samo onim izrazima kako su to inili i njeni hrianski savremenici
govorei o njoj kao o majci naeg Gospoda Isusa Hrista (Lk. 1:43), ili pak,
jednostavno, kao o majci Isusovoj (Jn. 2:3; Dela ap. 1:14), izbegavajui nazive koji su
uvedeni u kasnijim vekovima!
Blagodatna Marijino nebesko ime?
Pored prilino vete manipulacije biblijskim tekstovima koji se odnose na
Gospodstvo Hristovo, a pogotovo onog iz Lk. 1:39-44 koji se odnosi na opravdavanje
upotrebe termina teotokos (Majka Boija) u okviru Istone crkve, pojedini
pravoslavni bogoslovi vre i izvesna prilagoavanja evanelskih tekstova prilikom
prevoenja sa grkog jezika, da bi tako sainjeni prevodi odgovarali njihovom uenju o
Bogorodici. Takav je sluaj i sa prevodom Novog zaveta kojeg je sainila komisija
Svetog arhijerejskog sinoda SPC, koji sadri odreene nejasne termine, a koji se, u isto
vreme, ne nalaze kao takvi (i sa takvim znaenjem) u originalnom grkom tekstu.
Jedan o takvih termina jeste i re blagodatna osobina za koju se tvrdi da ju je
Marija posedovala, iako na prvi pogled nije ba najjasnije ta ona oznaava. Evo kako
glasi tvrdnja koju iznosi Justin Popovi po ovom pitanju, a potom i kako glasi tekst
Novog zaveta iz maloas pomenutog zvaninog prevoda SPC:

1
Isto, str. 264. Naglasak moj.
497
Nema sumnje, Presveta Bogorodica je ono to i Njen Boanski Sin, jer nam je
Blagodat rodila, i sama Blagodatna postala. (...) Nebesko ime Presvete Bogorodice
jeste Blagodatna. Njega je od Trisvetog Boanstva doneo sveti Arhistratig
Nebeskih Sila Gavril. To je njeno Evanelsko ime.
1

I uavi k njoj aneo ree: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom,
blagoslovena si ti meu enama! A ona vidjevi ga, uplai se od rijei njegove i
miljae: kakav bi ovo bio pozdrav? I ree joj aneo: Ne boj se, Marija, jer si nala
blagodat u Boga.
2

Kao to moemo da uoimo, deo pozdrava upuenog devici Mariji bio je i raduj se
blagodatna. Na ovaj nain, upotrebljavajui isti izraz, to se tie prevoda Novog zaveta
na srpski jezik, ovaj stih je preveo jo samo Vuk Karadi (koji nije poznavao grki
jezik niti je sa njega prevodio). Svi ostali prevodioci (meu njima i neki uvaeni
pravoslavni bogoslovi) preveli su ovaj pozdrav mnogo jasnije i vie u skladu sa grkim
izvornikom. U daljem tekstu e nam postati mnogo jasnije zbog ega je precizno
prevoenje ovog pozdrava tako vano. Navedimo najpre dosadanje srpske prevode
Novog zaveta, to se tie stiha iz ev. po Luki 1: 28.
I uavi k njoj aneo ree: raduj se blagodatna! Gospod je s tobom,
blagoslovena si ti meu enama. (Vuk Karadi);
I ue k njoj i ree: Zdravo, ti koja si stekla milost Boju, Gospod (je) s tobom!
(dr Dimitrije Stefanovi);
I uavi k njoj aneo ree: raduj se ti to si stekla milost, Gospod je s tobom
[blagoslovena si meu enama]. (dr Emilijan arni);
Kada je doao, aneo joj ree: - Raduj se, ti koja si nala milost! Gospod je s
tobom! (dr Aleksandar Birvi);
Doavi k njoj, rekao je: Raduj se ti kojoj je iskazana milost! Gospod je s
tobom! (mr Miroslav ivkovi);
3

Kao to moemo da uoimo, veina prevodilaca ovaj stih prevodi tako da se u
njemu podrazumeva da je Marija stekla milost od Boga, tj. da se Bog ba na nju
smilovao to se tie budueg roenja Spasitelja. Moramo da se sloimo sa time da je
biti zemaljska majka venog Sina Boijeg veoma blagosloveno stanje. Majka Spasitelja
je mogla da bude samo jedna od svih milijardi ena koje su do sada ivele na zemlji.
Meutim, biblijski tekst jasno ukazuje na to da Marija niim nije zasluila da rodi
Hrista (dakle, to nije bio plod njenih dobrih dela, odnosno njenih zasluga) ve
rezultat Boije milosti i Njegove suverene odluke. To dokazuju i rei anela koji je dva
puta ponovio da je Marija nala milost u Boga, tj. da se Bog na nju smilovao. Sveto
pismo, naime, kae da ako je po milosti, onda nije po delima, jer milost ve ne bi
bila milost.
4
Ipak, i pored jasnoe biblijskog teksta, pravoslavni (i rimokatolici) su
svojim svetim predanjem ovom tekstu pridodali sasvim drugaije znaenje i u
evanelje uitali ono to tamo nikako ne pie. Pogledajmo naime ta sve stoji u
Dogmatici pravoslavne crkve, a to se tie njenog verovanja u osobu Majke Boije,

1
Dogmatika pravoslavne crkve, tom III, str. 647-648. Naglasak moj.
2
Sveto pismo Novi zavjet, prevod komisije Sv. arh. sinoda SPC, etvrto ispravljeno izdanje, Beograd 1998.
god. Naglasak moj.
3
Naglasci na citiranim stihovima su moji.
4
Poslanica Rimljanima 11:6, prevod dr Lujo Bakoti. Naglasak moj.
498
tj. Isusove majke Marije. Tekstove koje u sada navesti najveim delom nismo
pominjali niti razmatrali u poglavlju Blaena Marija ili carica nebeska?:
Crkva se ne moe ni zamisliti ni postojati bez Svesvete Majke Spasa Hrista.
Presveta Bogorodica je Crkva i Crkva je Presveta Bogorodica. Kada se
rekne Bogorodica, time se obuhvata sva ideja Crkve, jer se imenom Bogorodica u
linosti Prisnodjeve Marije izraava sva boanska tajna linosti Isusa Hrista. Da, da,
da: bez Presvete Bogorodice nema Bogooveka = nema Spasitelja = nema Crkve =
nema spasenja = nema obogooveenja = nema otrojienja. I sav se svet pretvara u
najbesmisleniji uas, a ovek u najstrahovitiji pakao, pakao, pakao. Presveta
Bogorodica je Majka Boga, Majka Bogooveka, i time Majka Crkve, jer je Majka
tela Bogoovekova. A telo Bogoovekovo je Crkva. Po besmrtnoj blagovesti Sv. Kirila
Aleksandrijskog: Presvetom Bogorodicom su utvrene crkve po celoj vaseljeni. I uz
to jo dolazi i ova istina: Bogorodicom se ostvaruje spasenje, jer je Ona:
radionica naeg spasenja (...).
1

Gospod Hristos i njegova udesna Bogomajka su za molitveno oseanje
Pravoslavne Crkve dva nerazdvojna bia. Spasonosni iskupiteljski podvig Gospoda
naeg Isusa Hrista nerazdvojan je u pravoslavnom oseanju i saznanju novozavetne
vere od presvete, preiste, preblagoslovene, slavne Vladiice nae Bogorodice i
Prisnodeve Marije. (...) Ona je Spasitelja rodila, i time sama spasenje sveta
postala. (...) Ona je postala most kojim se prelazi iz smrti u ivot. (...) Ona je ne samo
pakao umrtvila nego i dveri raja otvorila. (...) No ne samo to, nego je ona i raj postala,
u kome je drvo ivota Gospod Isus. (...) Ko kroz nju ue spae se. (...) Ona je
nepokolebivi stub Crkve. (...) Ona je jedino Bezgrenog rodila, zato je i bezgrena
postala. (...) Rodivi svemilostivog Boga i Gospoda Hrista, Presveta Bogomajka
je i sama postala svemilostiva. (...) Ona sve moe, jer je rodila silnog u moi
Hrista. (...) Postavi Majkom milostivog Gospoda, ona je i sama postala izvor milosti,
bezdan milosra. Njena milostivost je neizmerna. (...) Rodivi Boga i Spasitelja naeg
Isusa Hrista, sveta Bogorodica je i sama postala spasenie roda hristianskago. (...)
Ona je za pravoslavne: jedina pomo, jedina nada, jedina pohvala. (...)
Preblagoslovena Bogorodica je: nebo na zemlji. (...) Uzimajui vreme za vrenje svete
Liturgije, svetenik se obraa Presvetoj Bogorodici kao spasenju roda hrianskoga.
(...) U najvanijem momentu svete Liturgije, po osveenju svetih Darova, mi se
najpre molimo njoj, i veliamo je to nam je rodila Boga. (...)
Poto Presveta i Svemilostiva Bogomajka obuhvata sav ivot pravoslavnog
hrianina, to joj se mi, posle priea, obraamo divnom zahvalnom molitvom:
Presveta Vladiice Bogorodice, videlo pomraine due moje, nado, zatito, pribeite,
uteho, radovanje moje, blagodarim ti to si me nedostojnog udostojila da budem
priasnik preistoga Tela i preasne Krvi Sina tvoga. No ti, koja si rodila istinito
Videlo, prosvetli duhovne oi srca moga; ti, koja si rodila izvor besmra, oivi me
umrtvljenog gresima; ti, koja si neno-milostiva Majka milostivog Boga, pomiluj me i
daj mi umilenje i skruenost u srcu, i smirenost u mislima mojim, i povratak iz ropstva
pomisli mojih, i udostoji me da do poslednjeg daha svog neosueno primam svetinju
preistih Tajni, na isceljenje due i tela; i podaj mi suze pokajanja i ispovesti, da bih te
pevao i slavio u sve dane ivota svog, jer si blagoslovena i proslavljena vavek. Amin.
(...)

1
Justin Popovi, Dogmatika, tom III, str. 647. Naglasak moj.
499
Ona je majka Boga, i otuda majka svega boanskog, svega svetog, svega
nebeskog, svega najboljeg. Od svega dobrog, ona je najbolja; od svega svetog, ona je
najsvetija; od svega istog, ona je najistija; od svega divnog, ona je najdivnija. Ona je
najpuniji obrazac svega najboljega. Jer kad je kroz nju Bog uao u svet, u oveka, kako
da kroz nju ne ue u oveka sve to je Boje, sve to je nebesko, sve to je besmrtno,
sve to je veito, sve to je blaeno?
1

Komentariui rimokatoliko uenje o bezgrenom zaeu Presvete Bogorodice
koje Pravoslavna crkva smatra pogrenim, i dajui na njega pravoverni odgovor, ava
Justin dodaje da i pravoslavni veruju u Marijinu bezgrenost, samo na drugaiji nain:
Verna bogootkrivenoj istini o sveoptoj naslednosti prvorodnog greha apostolska
Crkva Pravoslavna osuuje i odbacuje rimokatoliko uenje o neporonom zaeu
svete Deve Marije, i ispoveda da se ona zaela i rodila prirodnim putem od svetoga
Joakima i svete Ane, to znai da je njeno zaee podlono prvorodnom grehu. (...)
Istina, Pravoslavna Crkva jo iz duboke starine naziva u svojim bogoslubenim
knjigama svetu Bogorodicu: presvetom, preistom, preblagoslovenom, preslavnom,
preneporonom, i u superlativu joj pripisuje sve to je najbolje, najistije, najsvetije,
najdobrodeteljnije. Ali sve to Pravoslavna Crkva ne odnosi na otsustvo prvorodnog
greha u svetoj Devi, nego na otsustvo linih grehova u njoj, od kojih je ona
bila slobodna posle silaska Svetoga Duha na nju i zaea Gospoda Isusa.
Zbog silaska Svetog Duha na svetu Devu i zbog zaea Spasiteljevog, i od zaea, ona
je postala slobodna od linih grehova. Zato to je rodila jedino Bezgrenog,
ona je i sama postala u jednom smislu bezgrena, to jest bez linih
grehova, a nije bila bezgrena u tom smislu da je sama bila roena bez prvorodnog
greha.
2

Posle Gospoda Hrista Sveblagovesti, prva Blagovest, prva sveblagovest? Presveta
Bogorodica! Jer Ona u potpunosti ostvarila Evanelje Hristovo: i zato jedina
bezgrena u rodu ljudskome posle Jedino Bezgrenog. Iako roena sa
prvorodnim grehom, Ona je bila slobodna od svakog linog greha svojim vrlinskim
ivotom i slobodnom voljom. A to postala svojom nadheruvimskom istotom,
svetou, bezgrenou. Zato Ona posle Boga najboanstvenije, najistije, najsvetije,
najmilostivije, najsavrenije bie. (...) Presveta Bogorodica jedino
svesavreno ljudsko bie posle Bogooveka Gospoda Hrista.
3

O svome verovanju u telesno vaskrsenje Marije, Isusove majke, koje (kao to smo
ve prouili ranije u posebnom poglavlju) ni jednom jedinom reju nije opisano u
Svetom pismu, pravoslavno predanje nas obavetava na sledei nain:
Svetopredanjska bogooveanska istina Crkve o Presvetoj Bogorodici ukratko je
ovo: kao Adamov potomak, roena sa prvorodnim grehom, Ona je bila podlona
zakonu smrti, ali je kao bezgrena i Presveta Bogomajka vaskrsnuta Njenim
Boanskim vaskrslim Sinom i uznesena u slavi iznad Heruvima i Serafima i
posaena na presto iznad Svetih Nebeskih Sila. (...) Sveteno Uspenije Presvete
Bogorodice ne nazivamo smru ve preseljenjem ka Gospodu. Umrlo telo Presvete
Bogomajke predaje se grobu, a posle tri dana se uznosi na nebo. Sveti Damaskin

1
Justin Popovi, Dogmatika, tom II, str. 280-287. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 289-291. Naglasak moj.

3
Justin Popovi, Dogmatika, tom III, str. 650, 652. Naglasak moj.
500
blagovesti: Presveto telo Bogomatere polae se u preslavni grob; i iz njega posle tri
dana vaskrsava i uznosi se na nebo. Mati Boija je uzvienija od Aneoskih Sila, Ona je
radionica spasenja naeg. Gospod Hristos je Bogorodicom izvrio Bogooveanski
domostroj spasenja. Stoga: nita milije od Majke Boije.
1

I, za sam kraj navoenja tekstova koji nam opisuju nebiblijska verovanja o Isusovoj
majci, zavravamo citatima koji nam uverljivo stavljaju do znanja da je Marija kljuni
inilac u spasenju pravoslavnih, time to ona, kao Svemona, moli i posreduje za njih:
Zbog svega toga sveistinita je bogonadahnuta blagovest svetog Oca naeg
Grigorija Palame: Niko ne dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice i
od Nje roenog Posrednika, i ni jedan od darova Bojih ne daje se ni anelima
ni ljudima sem preko Nje. (...) Bogovoena misao Svetog Zlatousta, veliajui
Presvetu Bogorodicu, blagovesti: (...) Ona je Mati spasenja, jer je rodila Spasitelja.
(...) Bogomisaoni pesnik, Sveti Jefrem Sirin, u molitvenoj raspevanosti svoje
hristoenjive due, kazuje nam divne istine, vene istine o Presvetoj Bogomajci: (...)
Ti sve moe kao Mati Boija, i nita nemogue nema za Tebe, samo ako ti
uzaeli... Potstakni misao moju na pokajanje i rukovodi me na putu spasenja.
(...) Mona Majko Svemogueg i ivog Boga, prui ruku pomoi meni lienom
pomoi, i podigni duu moju, rekavi joj: Ja sam tvoje spasenje. (...) O,
svemilostiva i sveudna Carice umne svetlosti (...) bezdno milosti koja rastura oblak
gnjeva Bojeg; (...) istinska uvarko svih hriana, i sigurno spasenje celoga
sveta! (...) naroito pak Crkvu Sina Tvog uvaj i brani u sve dane. O milostiva i
svemilostiva Carice neba i zemlje, Bogorodice Prisnodjevo, pomiluj sve
pravoslavne hriane. (...) Ti si naa nada, i zatitnica svih koji Ti pribegavaju i itu
Tvoju svetu pomo; Ti si usrdna molitvenica pred Sinom Tvojim i Bogom naim; tvoja
materinska molitva moe mnogo da utie na Njega.
2

Vaskrsla Marija na nebesima, po verovanju Istone crkve ima zaista veliku mo i
dostojanstvo. Ona sama je:
Tron Cara koji sedi na heruvimima; nebeska vrata, kroz koja mi uzlazimo na nebo;
(...) neodoljivo posrednitvo (..) posle Trojice opta svih Vladateljka; posle
Uteitelja opta svih uteiteljka; posle Posrednika opta svih Posrednica za sav
svet; kolesnica mislenog Sunca istinite svetlosti koja obasjava svakoga oveka koji
dolazi na svet; nositeljka Onoga koji reju Svojom nosi sve; (...) bdenje i molitveno
posredovanje za svet pred licem Bojim. (...) Poto se Gospod Hristos prvi rodio u
Svetome Duhu od Presvete Bogorodice, a od Njega svi Sveti, to Mati Boija jeste
Mati svih Svetih, Gospoa, Carica i Vladarka, a svi Sveti su sluge, sluge
Matere Boije.
3

Svakom dobrom a pritom i nepristrasnom prouavaocu Svetog pisma sve ove
napred pobrojane osobine Marije, majke Isusove, moraju da zvue potpuno strano, iz
razloga to Bogom nadahnuti apostoli o njima nisu nikada ni jednu jedinu re ni
izgovorili niti napisali. Prosto je neverovatno da su apostoli mogli da zataje od svojih
slualaca i vernika Hristovih ovako ogromno duhovno bogatstvo koje je bilo
neophodno za njihovo spasenje. Koji li je bio razlog to ni evanelisti (Matej, Marko,
Luka i Jovan), kao i drugi pisci Novog zaveta (a meu njima veliki propovednici poput

1
Navedeno delo, str. 653-654. Naglasak moj.
2
Isto, str. 646, 656-657, 666-667. Naglasak moj.
3
Isto, str. 658-662. Naglasak moj.
501
ap. Petra i Pavla) nikada u svojoj usmenoj ili pisanoj rei nisu, makar usput, spomenuli
da je Marija time to je rodila Spasitelja - postala Majka Spasenja; da je ona
svemilostiva i izvor milosti, da je sama Crkva i Majka Crkve? Da li je onda Gospod
Hristos izgovorio neistinu kada je rekao da je on taj koji predstavlja vrata kroz koja
ovek ulazi u veni ivot (Jn. 10:9), ukoliko ta vrata zapravo predstavlja njegova
zemaljska majka? Isto tako, kako je ap. Petar mogao da se usudi da pred okupljenim
mnotvom kae da sav Izrailj treba da zna da nema spasenja ni u jednom drugom,
niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da naemo
spasenje (Dela ap. 4:12; misli se naravno na Gospoda Hrista), kada nam
bogomisaoni pesnik sveti Jefrem Sirin kazuje vene istine o Presvetoj Bogomajci, a
koje podrazumevaju da je Ona njegovo spasenje? I kako moe da bude sveistinita
bogonadahnuta blagovest Grigorija Palame da niko ne dolazi k Bogu sem preko
Presvete Bogorodice..., kada je sam Spasitelj rekao da niko ne dolazi k Ocu do samo
kroz Njega (Jn 14:6)? I, da li je Marija odista posle naeg Posrednika Gospoda Isusa
Hrista opta svih Posrednica za sav svet, kada apostol Pavle jasno kae:
Jer Bog je jedan i jedan je posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus Hristos.
(1. Tim. 2:5; Naglasak moj);
Kako je mogue verovati da je Marija, iako roena sa praroditeljskim grehom i bila
pogreiva do trenutka Hristovog zaea, od momenta otpoinjanja njene trudnoe
postala bezgrena i nepogreiva, kada nam Sveto pismo na vie mesta svedoi
drugaije? Ukoliko je postala nepogreiva, zbog ega je nekoliko puta ispoljila
nerazumevanje i ogranienost svog duhovnog rasuivanja, i time zasluila ukor svog
boanskog i uistinu nepogreivog Sina?
1
Da li je uopte mogue i pomisliti da bi
Gospod Hristos, ukoliko je on zaista utemeljiva ranije proitanog pravoslavnog
verovanja o Presvetoj Bogorodici, govorei o Carici neba i zemlje mogao da izjavi
da postoje mnogi koji su od nje ipak vie blaeni? (Lk. 11:28). Da li je
pravoslavnima uopte poznato da bi, upravo u skladu sa reima Gospoda Hrista, svaka
ena u poznijim godinama, koja iskreno veruje i ivi bogougodnim ivotom, imala
pravo da se uporedi i nazove Hristovom majkom? Ukoliko nekome od mojih italaca
ova izjava zvui kao neko svetogre, posluajmo ta je o ovome rekao sam Gospod:
Dok je on jo govorio narodu, gle, majka i braa njegova stajahu napolju elei da
govore s njim. I neko mu ree: gle tvoja majka i tvoja braa stoje napolju i ele da
govore s tobom. A on odgovori i ree onome to mu kaza: ko je moja majka i ko su
moja braa? I prui svoju ruku na svoje uenike pa ree: evo moje majke i moje
brae; jer ko god ini volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i
majka.
2

Kao to vidimo, Gospod je u ovom iskazu pomenuo sve svoje zemaljske krvne
srodnike, meu kojima i svoju majku (za koju smo ve ranije dokazali da se ni u emu
nije isticala meu Njegovim uenicima u prvom veku). Zapazimo, Isus nije rekao:
...taj je brat moj i sestra i otac i majka, iz razloga to zemaljskog oca nije imao
3
, a sa
njegovim nebeskim Ocem ni jedno stvorenje (niti pak bilo koji bogougodni vernik)
nipoto ne moe niti sme da se uporedi! Meutim, nasuprot tome, oito je da ne samo

1
Na primer: Na svadbi u Kani, Jn. 2:4; u jerusalimskom hramu, Lk. 2:48-50.
2
Ev. po Mateju 12:46-50. Naglasak moj. Vidi i u: Mk. 3:31-35; Lk. 8:19-21.
3
Iako se na par mesta u Novom zavetu Josif naziva Isusovim ocem (kao npr. u Lk. 2:33, 48; posve je jasno
da je on samo vrio dunost njegovog zemaljskog staratelja poto je bio mu njegove majke Marije.
502
pojedini posebno posveeni vernici i veliki isposnici, ve i mnogi drugi prosti zemaljski
vernici mogu (po reima Hristovim) da se uporede sa Njegovom majkom!!!
Sledei prethodne primere, na slian nain bismo mogli da osporimo i proglasimo
biblijski neopravdanim i dodeljivanje svih ostalih boanskih osobina koje pravoslavni
pripisuju Isusovoj majci a koje se ni u najblaoj formi Svetim pismom ni malo ne
podrazumevaju. Ipak, zbog ovakvog svog verovanja o Mariji, koje je u potpunosti
proisteklo iz umova kasnijih crkvenih otaca (imena nekih od njih smo imali prilike da
proitamo u navedenim citatima), oni najradije stih iz Lk. 1:28 prevode sa Raduj se
blagodatna (koji, prema pravoslavnom uenju, vie istie blagodatnost same
Marije kao da blagodat od nje proistie), umesto ispravnije i preciznije: Raduj se
ti koja si stekla milost (koji nedvosmisleno ukazuje na Marijinu nedostojnost
primanja blagonaklonosti Boije koja joj je bila ukazana).
Kakvo je biblijsko znaenje izraza: Blagoslovena si ti meu enama?
Jo jedan od stihova iz Biblije kojim pravoslavni ele da utvrde svoje verovanje o
izrazitoj posebnosti i uzvienosti Isusove majke Marije nad svim drugim enama (ali i
nad celokupnom Boijom tvorevinom), jeste deo Jelisavetinog pozdravnog govora, sa
ijim smo se delovima ve ranije susreli. Naime, ona je u momentu pristizanja Marije k
njoj u goste bila u estom mesecu trudnoe. Nosila je budueg proroka i preteu
Gospodnjeg, Jovana Krstitelja. Iako je za sve vreme trudnoe svoje ene svetenik
Zaharija bio nem (Lk. 1:20, 64), sigurno je da je pisanjem na tablici (kao u Lk. 1:63)
detaljno saoptio Jelisaveti aneosku poruku o roenju njihovog budueg mukog
deteta i njegovoj unapred odreenoj ulozi u vezi proreenog dolaska izrailjskog
Mesije.
1
Jelisaveta, koja je ve bila zala u godine, zasigurno je smatrala velikim
blagoslovom to to e postati majka Mesijinog pretee (proroka koji e najaviti Njegov
dolazak). Meutim, bez ikakve sumnje, smatrala je, i to sa pravom, da je njeno
blaenstvo posve zanemarljivo kada se uporedi sa blagoslovom kojeg je udostojena ona
koja e nositi u svojoj utrobi, a potom i roditi samog boanskog Logosa. Kao ena kojoj
se pribliavalo vreme da postane majka, u trenutku pristizanja svoje mlade roake
Marije, Jelisaveta je, ispunjena Svetim Duhom izgovorila veoma snane i sadrajne
rei za koje u tom trenutku nije mogla ni da zamisli da e ih milioni ljudi, tokom
mnogih narednih vekova, tako pogreno razumeti. Iako smo ve ranije naveli itav ovaj
tekst, proitajmo ga ponovo jo jedanput:
U one dana Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin grad, pa ue u
Zaharijinu kuu i pozdravi Jelisavetu. Kada Jelisaveta u Marijin pozdrav, zaigra dete
u njenoj utrobi, i napuni se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i ree:
blagoslovena si meu enama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da
majka moga Gospoda doe k meni? Jer gle, kad glas tvoga pozdrava doe do mojih
uiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi. I blaena je ona koja je poverovala da e se
ispuniti to joj je Gospod rekao.
2

Iako Jelisavetina izjava zaista moe, za one koji nedovoljno poznaju Sveto pismo,
da izgleda kao neko posebno uzvisivanje Marije (na nain kako to smatraju i veruju
pravoslavni i rimokatolici), ona je oznaavala samo priznanje posebnosti Boijeg

1
Vidi u: Ev. po Luki 1:15-17, 67-88.
2
Ev. po Luki 1:39-45. Naglasak moj.
503
milosrdnog dara kojeg je mogla da iskusi samo jedna od miliona ena. Nositi u svojoj
utrobi budueg Spasitelja sveta zaista je bio veliki blagoslov. Marija je sa pravom bila
nazvana onom koja je blagoslovena meu enama. Mnoge ene kroz istoriju su
postajale majke velikih Boijih slugu i proroka (kako u starozavetnom tako i u
novozavetnom periodu), ali je samo jedna jedina mogla da postane majka Boijeg Sina.
No ipak, izraz blagoslovena meu enama nije bio tako neuobiajen u biblijska
vremena u okviru izrailjskog naroda. Ovakvu titulu koja je izraavala svu posebnost
slube ili uinjenog dela ponele su, bez sumnje, i druge ene. Meu njima nalazimo i
jednu koja je ivela u tzv. vreme sudija (oko 1300 god. pre Hrista), a koja je svojim
vrsnim i za enu posve neuobiajenim delom zasluila ovakvu vrstu pohvale.
Navedimo najpre biblijski tekst koji opisuje ovaj dogaaj, a potom i rei pesme koju je,
u slavopoj Gospodu, izgovorila tadanji sudija i vo jevrejskog naroda, proroica
Devora:
Tada ree Devora Varaku: ustani, jer ovo je dan, u koji ti dade Gospod Sisaru u
ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak sie s gore Tavora, i deset tisua ljudi sa
njim. I Gospod smete Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku otrim maem pred
Varakom; i Sisara sie s kola svojih i pobjee pjeice. A Varak potjera kola i vojsku do
Aroseta neznaboakoga; i pade sva vojska Sisarina od otroga maa, ne osta nijedan.
A Sisara utjee pjeice do atora Jailje ene Evera Kenejina; jer bijae mir
meu Javinom carem Asorskim i domom Evera Kenejina. I izide Jailja nasusret
Sisari, i ree mu: skloni se, gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on
se skloni kod nje u ator, i ona ga pokri pokrivaem. A on joj ree: daj mi malo vode da
se napijem, jer sam edan. A ona otvori mijeh mlijeka i napoji ga, pa ga pokri. A on joj
ree: stoj na vratima od atora, i ako ko doe i zapita te i ree: ima li ko tu? reci: nema.
Tada Jailja ena Everova uze kolac od atora, i uze malj u ruku, i pristupi
k njemu polako, i satjera mu kolac kroz slijepe oi, te prie u zemlju, kad
spavae tvrdo umoran, i umrije. I gle, Varak tjerae Sisaru, i Jailja mu izide
nasusret i ree mu: hodi da ti pokaem ovjeka kojega trai. I ue k njoj, i gle, Sisara
leae mrtav, i kolac mu u slijepim oima. Tako pokori Bog u onaj dan Javina cara
Hananskoga pred sinovima Izrailjevijem. (...) I u taj dan pjeva Devora i Varak sin
Avinejemov govorei: Blagosiljajte Gospoda to uini osvetu u Izrailju (...) Da je
blagoslovena mimo ena Jailja ena Evera Kenejina; mimo ene u atorima
da je blagoslovena. Zaiska vode, mlijeka mu dade, u gospodskoj zdjeli donese mu
povlaku. Lijevom rukom mai se za kolac a desnom za malj kovaki, i udari Sisaru,
razmrska mu glavu; probode i probi mu slijepe oi. Meu noge njezine savi se, pade,
lea; meu noge njezine savi se, pade; gdje se savi, ondje pade mrtav.
1

Sa druge strane, blaenom meu enama bila je, u svoje vreme, nazivana i jedna
od Jakovljevih ena, po imenu Lija. Nakon to je njena slukinja Zelfa rodila Jakovu
jednog od sinova, Lija je radosno izjavila:
I ree Lija: blago meni, jer e me blaenom zvati ene. Zato mu nadjede ime
Asir.
2


1
Knjiga o sudijama 4:14-23; 5:1-2, 24-27. Naglasak moj.
2
Prva knjiga Mojsijeva 30:13. Naglasak moj. Upravo zbog oseanja svog posebnog blaenstva meu enama,
Lija je ovog Zelfinog sina nazvala Asir, to u prevodu znai blaen. Vidi u: Radomir Raki, Biblijski re-
nik, str. 28.
504
Kao to vidimo, izraz blagoslovena meu enama je bio uobiajen izraz
kojim je opisivano ushienje zbog nekog znaajnog dela u kome bi uestvovala neka od
izrailjskih ena. Stoga, pozdravna re upuena Mariji od strane Jelisavete ne
predstavlja njeno uzvisivanje vrh nebesa (kako to pravoslavni ele da prikau) jer bi to
onda morao da bude sluaj i sa Jailjom koja se proslavila ubistvom neznaboakog
cara Sisare - izrailjskog neprijatelja, kao i sa Lijom, kojoj je slukinja rodila jo jednog
sina. Uostalom, i sam Gospod Hristos je ovaj izraz blagoslovena meu enama
umnogome prizemljio ukazujui u svom mudrom odgovoru na to ko zaista uiva
blagoslov pred nebeskim Bogom. Naime, u ev. po Luki 11:27-28 opisan je Hristov
susret sa jednom od izrailjskih ena onoga doba. Ova je, sva ushiena, nakon to je
sasluala niz Gospodnjih nadahnutih govora, izrazila upravo tu misao: Blagoslovena
je meu enama Marija majka Isusova, samo to ju je iskazala neto drugaijim
reima:
A kad je on to govorio, jedna ena iz naroda podie glas i ree mu: blaena je
utroba koja te je nosila i blaene su dojke koje si sisao. (Lk. 11:27. Naglasak
moj.)
No ipak, iako je mogao da se sloi da je Njegovoj zemaljskoj majci ukazan veliki
Boiji blagoslov time to Ga je rodila, On je na ushienu opasku ove ene odgovorio
veoma precizno i direktno:
Na to on ree: ipak su vie blaeni oni koji sluaju Boiju re i dre je. (Lk.
11:28. Naglasak moj.)
Iako se ovakav odgovor, koji se odnosi na Marijin poloaj u okviru Boijeg naroda
(novozavetne Crkve) nikako ne podudara sa uenjem Pravoslavne crkve, on potie od
samoga nebeskog Gospoda i kao takav mora bezuslovno da se prihvati. Isus
nedvosmisleno ukazuje na to da vee blaenstvo od Njegove majke (koja mu je
podarila ljudsku prirodu) pred Bogom uivaju oni koji Ga potuju i izvravaju Njegovu
volju; te bi pravoslavni dananjeg vremena dobro uradili kada bi posluali ove
Hristove rei.
1

No, postoji jo jedna zanimljivost u pogledu Jelisavetine izjave upuene povodom
Marijine posete, a ije znaenje upravo prouavamo. Naime, u nekim prevodima (kao

1
Na ovom mestu ne bi bilo loe napomenuti da pojedini pravoslavni i rimokatoliki prevodioci stih iz Lk.
11:28 prevode donekle drugaije, na taj nain u potpunosti menjajui njegov smisao. Naime, prevod
komisije Sv. arh. sinoda SPC ovaj stih prevodi tako da Isus zapravo potvruje preuzvieno blaenstvo
svoje zemaljske majke (onako kako to ue tradicionalne crkve istoka i zapada). Evo kako u ovom prevodu
glasi stih iz Lk. 11:28: A on ree: Vaistinu, blaeni su oni koji sluaju rije Boiju i dre je. (Naglasak
je moj). Na slian nain ovaj stih prevodi i nadbiskup vrhbosanski Ivan Ev. ari (a u podnaslovu iznad
stiha stoji: ena slavi majku Isusovu; peto izdanje, Salzburg 1969. god). Najnovije pravoslavno izdanje
Svetog pisma (Glas Crkve, abac Valjevo - Beograd 2005. god.), u ijoj celini se nalazi pomenuti prevod
Sv. arh. sinoda SPC, sa posebnom naznakom da je i on izmenjen po ispravkama i prevodima Svetog
Vladike Nikolaja, ispred stihova u Lk. 11:27-28 stavlja podnaslov Blagosiljanje Isusove majke i zadrava
ranije citirani prevod. Ipak, ovakvo prevoenje je mnogo ree zastupljeno od onoga koje sam naveo ranije
u glavnom tekstu. Poput pravoslavnog bogoslova Emilijana M. arnia, stih Lk. 11:28 (koji podrazumeva
podreenost Marijinog blaenstva kojeg je stekla roenjem Isusa, u odnosu na ono koje se stie
posluanjem i izvravanjem Boije Rei) prevode i rimokatolici Duda Fuak (Novi zavjet; Kranska
sadanjost, Zagreb 1993. god) i Ljudevit Rupi (Biblija; Kranska sadanjost, Zagreb 1983. god), kao i
protestanti Aleksandar Birvi, Miroslav ivkovi i Branko akovi. Marijinu ravnopravnost u blaenstvu
sa ostalim Boijim slugama i slukinjama u Lk. 11:28 zagovaraju prevodi Dimitrija Stefanovia, Luja
Bakotia i Vuka Karadia.
505
npr. u prevodu Vuka Karadia i Sv. arh. sinoda SPC), ovaj deo reenice (blagoslovena
meu enama) biva izgovoren i od strane anela Gavrila prilikom njegove prve posete
Mariji i najave Isusovog roenja (u Lk. 1:28). Ipak, u nekim drugim srpskim
prevodima ne postoji ovaj deo aneoskog pozdravnog govora, kao na primer kod
Dimitrija Stefanovia, dok Emilijan arni ovaj deo stiha stavlja u srednje zagrade
uz posebnu naznaku (u predgovoru) da je re o tekstu koji ne postoji u najpouzdanijim
i najstarijim do sada pronaenim rukopisima (prepisima) Novoga zaveta. Veoma je
zanimljivo istai da ni neki od zvaninih rimokatolikih prevoda (na hrvatskom jeziku)
ne poseduju ovaj deo stiha kao ni protestantski prevodi. Ovaj deo stiha ne postoji ni
u veoma preciznim engleskim prevodima New International Version i New American
Standard.
Iz svega do sada iznetog, postaje nam jasno da prvobitni tekst Novog zaveta pisan
Lukinim perom nije sadravao ovaj deo aneoskog obraanja Mariji ve da on
predstavlja samo deo Jelisavetinog pozdravnog govora. No, namerno ostavljanje ovih,
novozavetnom tekstu kasnije pridodatih rei, od strane ljudi koji su sainili zvanini
prevod SPC, jo uz dodatak izraza blagodatna umesto ti koja si stekla milost
oigledno predstavlja pokuaj nasilnog uitavanja u sveti tekst to vie od
pravoslavnog verovanja radi kasnijeg dokazivanja da, eto, i Biblija tvrdi kako Mariju,
Isusovu majku, treba predstavljati upravo onako kako to ini tradicionalna crkva
Istoka.
Poto smo na ovaj nain prouili vei deo doktrina Pravoslavne crkve vezanih za
Mariju Isusovu majku, i jo jednom dokazali nezasnovanost na Svetom pismu, kao i
uoili njihovo oito suprotstavljanje ranohrianskom uenju (a sve u vezi uvoenja
termina teotokos (Majka Boija Bogorodica) u zvaninu crkvenu upotrebu na
Treem vaseljenskom saboru) prelazimo na pregled dogaaja koji su se odigrali na
sledeem veoma vanom saboru crkve koji je zbog brutalnosti i bezobzirnosti koju su
ispoljili njeni uesnici sa pravom nazvan Razbojniki sabor.
RAZBOJNIKI CRKVENI SABOR
Nakon zavretka Treeg vaseljenskog sabora 431. godine, koji je rezultovao
zbacivanjem i proterivanjem carigradskog episkopa Nestorija i anatemisanjem
njegovog uenja, kao i postizanja unije izmeu aleksandrijske i antiohijske
bogoslovske kole koje su priznale pravoslavnost jedna drugoj (433. godine), umro je
glavni zagovornik uenja o bogoovenosti Isusa Hrista (ovaploenja Boga Logosa i
njegovog pojavljivanja u telu) episkop Kirilo Aleksandrijski. Iako je najvei broj
episkopa tadanje zvanine Crkve prihvatao uenje oko koga su se sloili oci prisutni
na saboru u Efesu, postojala je i jedna grupa prijatelja pokojnog ep. Kirila, koja je s
vremenom postajala sve jaa, a koja je ispoljavala nezadovoljstvo zbog proglaenja
unije sa predstavnicima antiohijske kole (koja je pored zastupanja verovanja u
apsolutno boanstvo Hristovo snano naglaavala i njegovu potpunu ljudsku prirodu).
Ova grupa je bila sainjena od ekstremnih antinestorijanaca, koji se nisu slagali sa
potonjim postupcima samog ep. Kirila (u vezi sa unijom) ali su za njegovog ivota ipak
bili uzdrani ne ispoljavajui javno svoje nezadovoljstvo. No, posle smrti
aleksandrijskog episkopa situacija se izmenila. Nasuprot uenju Nestorija i njegovih
pristalica, koji su u Isusu Hristu razlikovali dva lica, oveka Isusa i Boga Logosa, kao i
nasuprot uenju zvanine Crkve koje je zastupao ep. Kirilo (o sjedinjenju dve prirode u
506
jednom licu Bogooveka Hrista) pojavila se dakle i trea grupacija (upravo ona koja je
stajala nasuprot antiohijskoj koli) koja je zastupala verovanje o potpunoj
teiziranosti oveanske prirode Isusa Hrista. Glavna teza njihovog uenja je bilo
verovanje da Isus Hristos jeste postao iz dve prirode (boanske i ljudske), ali da je
nakon Njegovog utelovljenja u potpunosti preovladala Njegova boanska priroda, na
odreeni nain anulirajui realistinost ljudske prirode koju je stekao preko Marije iz
Nazareta. Najvatreniji predstavnik ove nove verske struje bio je arhimandrit jednog od
carigradskih manastira, po imenu Jevtih, a uenje koje je on zastupao nazvano je
monofizitizam (ili monofizitstvo; verovanje u samo jednu, boansku prirodu Isusa
Hrista). Pomenuti arhimandrit, koji se nije slagao sa zakljukom donetim prilikom
sklapanja unije, o tome da je i antiohijska kola jednako pravoverna kao i
aleksandrijska, na sve mogue naine je pokuavao da dokae jeretinost antiohijaca, a
pogotovo Teodorita Kirskog (koji je bio raniji Nestorijev prijatelj). Sa druge strane, ni
Teodorit Kirski nije mirovao te je i on pisao i izvodio dokaze za krivovernost uenja
carigradskog arhimandrita.
1

Nakon izbijanja ponovnog bogoslovskog sukoba sa antiohijcima, kojeg je izazvao
Jevtih, pitanje njegovog uenja je pred lokalnim crkvenim saborom pokrenuo ep.
Jevsevije Dorilejski. Naime, nakon uoavanja nepravilnosti Jevtihovog uenja, sazvan
je sabor u Carigradu pod predsedavanjem arhiepiskopa Flavijana, na kome je bio
prisutan 31 episkop (od onih koji su se nalazili blie prestonici ili su se nekim poslom u
njoj zatekli). Ovaj sabor je nastojao da otkloni Jevtihovo krivoverje bez veeg
razglaavanja u javnosti, i to njegovim linim savetovanjem koje je preduzimao ep.
Jevsevije. No, nakon viekratnog poseivanja ovog arhimandrita u njegovom
manastiru od strane pomenutog episkopa, Jevtih nije eleo da izmeni svoja verska
uverenja. Potom je usledilo slanje delegacija u manastir, koje su imale za cilj da ga
pozovu na zasedanje sabora na kome bi pred svima obrazloio svoje uenje.
2
Ipak,
Jevtih je odbijao da se pojavi na saboru, opravdavajui svoje nedolaske navodnim
slabostima zbog bolesti, kao i zavetom koji ga vee za manastir i obavezuje da ga ne
naputa sem po nekoj smrtnoj opasnosti. Ipak, nakon dueg insistiranja episkopa
okupljenih na saboru, kao i pretnje oduzimanjem prezviterskog ina i uprave nad
manastirom, Jevtih se odazvao pozivu i uz pratnju velikog broja monaha, ali i vojnika i
dravnih inovnika, stigao na saborsko zasedanje. Prilikom njegovog ispitivanja i
sasluanja, itana su dela arhiepiskopa aleksandrijskog Kirila, a pogotovo njegov
tomos sjedinjenja iz 433. godine, kojim je postignuta unija sa antiohijskom kolom i
priznata njena pravovernost. Pomenuti tomos je posluio prisutnim episkopima za
osudu Jevtihove jeresi, jer sadri oigledne izjave o verovanju u dve prirode
bogooveka Hrista. I pored Jevtihovog ispovedanja i priznavanja ispravnosti i
pravovernosti odluka donetih na prethodna tri vaseljenska sabora (u Nikeji, Carigradu
i Efesu), kao i prihvatanja uenja svetih otaca, Svetog pisma i svetog predanja, njegovo
ispovedanje jedne umesto dve prirode u Hristu bilo je dovoljno za njegovu osudu. Evo
kako je glasio vrhunac rasprave voene izmeu episkopa sa jedne i Jevtiha sa druge
strane:
Arhiepiskop Flavijan ga je pitao: - Kai, priznaje li ti sjedinjenje iz dveju
priroda? Da, iz dveju priroda. Jevsevije Dorilejski: - Priznaje li ti, gospodine

1
Vidi u: A. meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 167-168.
2
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 56 i dalje.
507
arhimandrite, dve prirode posle sjedinjenja, govori li da je Hristos jednosutan nama
po telu ili ne? Evtih: - Ispovedam iz dve prirode Gospoda naeg pre sjedinjenja, a
posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu.
1

Jevtihovu osudu su potpisali 31 episkop i 23 arhimandrita. Ipak, na ovom saboru je
postignuta samo kratkotrajna pobeda pravoverja. Pre svega iz razloga to sabor nije
imao sveopti (vaseljenski) karakter, ve samo pomesni. Sa druge strane,
aleksandrijska i jerusalimska crkva nisu priznale njegove odluke. To je uinila, ali ne
odmah, samo rimska crkva, kao i one crkve iz Male azije i Sirije koje su od ranije imale
blagonaklon stav prema uniji. Sabor nije naiao ni na znaajniju podrku svetovnih
vlasti, a posebno iz razloga to je tadanji car Teodosije II zastupao vie Jevtihovu
stranu. Ovoj Teodosijevoj pristrasnosti kljuno je doprineo bliski Jevtihov prijatelj (a
neprijatelj Flavijanov) visoki carev inovnik Hrisavije, preko koga je anatemisani
arhimandrit uspeo da izdejstvuje i sazivanje novog Vaseljenskog sabora na kome bi
se nanovo, ali ovoga puta u drugaijoj reiji raspravljalo o njegovom uenju.
Novi sveopti sabor je sazvan i otpoeo sa radom u avgustu 449. godine u Efesu, u
istom hramu presvete Deve Marije kao i prethodni iz 431. godine. Carskim ukazom je
unapred zabranjeno prisustvovanje na saboru ep. Teodorita Kirskog (koji je bio vatreni
Jevtihov protivnik), a predsedavanje je dodeljeno arhiepiskopu aleksandrijskom
Dioskoru, koji je pripadao istoj ekstremnoj frakciji kao i Jevtih. Na sabor je, mimo
pravila, posebnim ukazom pozvan i arhimandrit Varsuma iz Sirije, koji e, pokazae se
kasnije, prilino doprineti traginom razvoju dogaaja na saboru koji je trebao da
ponese naziv etvrtog vaseljenskog. Na ovom saboru je bilo prisutno oko 130
episkopa, od kojih je veina zastupala monofizitsko uenje. Pored zabrane
pojavljivanja episkopa Teodorita Kirskog, posebnim carevim nareenjem bilo je
zabranjeno pravo diskusije arhiepiskopu Flavijanu i ostalima koji su uestvovali na
saboru u Carigradu 448. godine na kome je Jevtih osuen i anatemisan. Umesto toga,
carigradski arhiepiskop i njegovi istomiljenici su bili u poziciji optuenih i sudilo im
se zbog navodnog krivoverja. U crkvi u kojoj se sabor odravao bilo je prisutno
mnotvo vojnika sa isukanim maevima kao i monaha koji su pristigli sa raznih strana,
koji su u svojim rukama imali motke, spremni da se u svakom trenutku obraunaju sa
Jevtihovim i Dioskorovim protivnicima.
Na saboru su itana i razmatrana akta doneta na godinu dana ranije odranom
carigradskom sabranju episkopa koja su se odnosila na odbacivanje i osudu
Jevtihovog verovanja. U toku itanja ovih akata, masa monaha monofizita, koje je sa
sobom poveo arhiepiskop Dioskor, buno je predlagala ubistvo i presecanje na dvoje
odsutnog ep. Jevsevija Dorilejskog kao i svih ostalih koji su imali isto ispovedanje
kao kaznu za njihovo jeretiko uenje o dve prirode u Hristu.
2
Rasplet saborskog
zasedanja je bio sledei: arhimandrit Jevtih je bio rehabilitovan kao posve pravoslavan
i veliki borac protiv Nestorijeve jeresi. Sa druge strane, arhiepiskop Flavijan i ep.
Jevsevije Dorilejski (kao i ostali njihovi istomiljenici) proglaeni su zastupnicima
nestorijanstva i kao takvi svrgnuti sa svojih episkopskih poloaja uz izgovor da su
prekrili pravila ranijih Vaseljenskih sabora. Evo kako je glasio deo govora arhiep.
Dioskora koji se odnosio na osudu zastupnika jeretikog uenja o dve prirode u
Hristovoj linosti, kao i nekoliko informacija o tome ta se deavalo nakon sabora:

1
Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 78.
2
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 77-78; Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori str. 87-88.
508
Polazei od odredaba otaca, osuujemo pomenute Flavijana i Evsevija na lienje
svakog svetenikog i episkopskog dostojanstva. Dioskorovo miljenje bilo je
jednoduno prihvaeno od strane svih monofizita i potpisano od strane svih lanova
sabora. Flavijan i Evsevije su bili lieni crkvenog dostojanstva. Uz to, Flavijan je
prognan i u progonstvu je okonao svoj ivot. Evsevije Dorilejski je posle sabora
pretrpeo toliko nevolja, da je Dioskora kasnije nazivao svojim ubicom. akon Ilarije,
papin izaslanik, jedva je umakao sa sabora, i samo sporednim putevima uspeo je da
se dokopa Rima. Blaeni Teodorit, koji nije prisustvovao saboru, bio je lien ina i
zatoen u manastir. Iva, mitropolit Edeski, bio je anatemisan.
1

No, arhiepiskop Flavijan, kao glavni Jevtihov protivnik, nije samo zbaen sa svoje
episkopske katedre ve je na istom saboru krvniki pretuen od strane monofizita. Pre
nego to je umro (od posledica zlostavljanja)
2
uspeo je da napie pismo rimskom papi
Lavu, i poalje ga preko njegovih izaslanika - kojima na saboru predsedavajui
aleksandrijski arhiepiskop nije dozvolio da dou do izraaja.
3
Evo na koji je nain
deavanja vezana za ovaj efeski sabor prokomentarisao pravoslavni bogoslov
Aleksandar meman:
Ono to se dogodilo u Efesu 8. avgusta 449. godine u istoriji je zapameno pod
imenom razbojnikog sabora. Sve je proteklo u znaku pravog terora.
Dioskor je odluivao, oslanjajui se na grupu fanatika monaha, koji su preplavili
grad. (...) Takvu sramotu, takav pad Crkva jo nikada nije doivela... Car je
ovu sramotu potvrdio dravnom sankcijom i svi neprijatelji Jevtihovi su bili osueni
na teki put progonstva. Ponovo su nad Crkvom od Istoka trijumfovali nasilje i jeres.
4

Odluke ovog sabora je, kao to smo proitali, potvrdio i sam car Teodosije II,
bivajui uveren da su one bile donete na osnovu kanona ranijih Vaseljenskih sabora, a
u vezi osude i spreavanja irenja obnovljenog nestorijanstva
5
kojeg su, tobo,
zastupali Flavijan, Jevsevije Dorilejski i ostali. Na mesto novog carigradskog
arhiepiskopa izabran je Anatolije, koji je, oigledno, bio po volji arhiep. Dioskora.
I pored insistiranja rimskog pape Lava, kao i ostalih koji su zastupali verovanje
suprotno monofizitskom, za sazivanjem novog Vaseljenskog sabora, imperator je ostao
pri odlukama sabora iz Efesa.
ETVRTI VASELJENSKI SABOR
Ipak, ovakvo stanje nije predugo trajalo. Naime, nakon smrti cara Teodosija (450.
god.) godinu dana posle odravanja razbojnikog sabora, na presto Rimskog carstva
uspela se Teodosijeva sestra Pulherija (jer pokojni car nije iza sebe ostavio muke

1
Sedam stubova premudrosti, str. 79-80. Naglasak moj.
2
Flavijan ne bude samo zbaen, nego su ga pristalice Evtihove jo tako zlostavljali, da je, kad su ga uz to
poslali i u izgnanstvo, posle tri dana umro. Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 578.
3
Dugaka dogmatska poslanica rimskog pape upuena arhiep. Flavijanu (u kome Lav osuuje monofizitsko
uenje) na saboru nije bila proitana jer nije ila u prilog uenju koje su zastupali Dioskor i Jevtih.
4
Istorijski put Pravoslavlja, str. 168-169. Naglasak moj.
5
Jo se u odluci ovog saborovanja kae: Niko ne sme itati spise Nestorija i Teodorita, ve se imaju predati
i spaliti. Niko ne sme skrivati i tititi nestorijance, ni u gradu, ni u selu, ko ih skriva bie ubijen i oduze-
ta mu imovina, i veno prognan. Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 87. Naglasak moj.
509
potomke) i njen mu, vojskovoa a potom i car Markijan. Oni nisu bili spremni da i
dalje podravaju Jevtihovu i Dioskorovu bogoslovsku struju, ve su odluili da sazovu
novi sabor na kome bi se razmatrala pravovernost njihovog uenja. Najpre je bilo
planirano da se novo sabranje episkopa odri u Nikeji, ali se od te ideje ubrzo odustalo,
te je mesto njenog odravanja nanovo odreeno. Ovoga puta je izabran Halkidon,
predgrae prestonog grada Carigrada.
Sabor je otvoren 8. oktobra a njegovih 17 zasedanja odrano je u prostranoj crkvi
svete muenice Jeftimije. Saborom, na kome je bio prisutan rekordan broj episkopa
(izmeu 600 i 630), uglavnom su predsedavali car i (u njegovom odsustvu) njegovi
ministri, a u sluaju njihovog odsustvovanja arhiepiskop carigradski Anatolije. Ve na
prvom zasedanju, arhiepiskopu aleksandrijskom Dioskoru je uskraeno pravo
glasanja, a on je stavljen na optueniku stolicu. Posle uvodne rei optube protiv
Dioskora, koju je izrekao ep. Jevsevije Dorilejski, prelo se na preispitivanje dela
sabora odranog u Carigradu (na kome je osuen Jevtih), kao i dela razbojnikog
sabora. Tokom itanja ovih dela, dolo je do estokih verbalnih sukoba
suprotstavljenih episkopa oba tabora (tj. onih koji su podravali Dioskora i onih
drugih koji su se slagali sa dogmatskom poslanicom episkopa Lava Rimskog). Ovi
sukobi Boijih slugu bili su prekinuti tek kada su se umeali svetovnjaci carski
inovnici i senatori, koji su ih u ime Boga zamolili da prestanu sa prepirkama.
1
U
nastavku saborovanja, nakon preispitivanja mnogih Dioskorovih dela koje je poinio
sa svojim pristalicama na efeskom saboru, mnogi episkopi, koji su i sami snosili deo
krivice za tada poinjeno bezakonje, kajali su se i molili za oprotaj. Jedino se Dioskor,
zajedno sa jo nekoliko svojih istomiljenika, drao i dalje svojih postupaka i verovanja
smatrajui ih ispravnim, te je na kraju od sabora osuen i prognan u grad Gantri u
Paflagoniji gde je i umro 454. godine. Zaudo, okupljeni episkopi uopte nisu
raspravljali o zaetniku i glavnom propagatoru monofizitskog uenja Jevtihu, ve se
samo zna da je on po okonanju zasedanja poslat u progonstvo. Na ovom veoma
vanom saboru u istoriji Crkve, doneto je izuzetno znaajno odreenje vere poznato
pod imenom halkidonski oros, koji je, prema nekim pravoslavnim autorima, po
svom dogmatskom znaaju ravan Nikeo-carigradskom simvolu.
2
Vano je pritom
naglasiti i injenicu da se, za razliku od teksta Nikeo carigradskog simvola, u kome
se Isusova majka Marija naziva jednostavno Devom Marijom (dakle samo po

1
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 83.
2
No, ni do ovog odreenja se nije dolo tako glatko. Evo nekih izvoda iz literature koji nam opisuju
atmosferu koja je vladala u taboru istoverujuih difizita (tj. pravoslavnih) prilikom donoenja
halkidonskog orosa: Konano, sabor je pristupio sastavljanju veroispovedanja kako bi objavio
pravoslavno uenje o Bogooveku. Pri tom je bilo mnogo sporova, diskusija, pokazano je mnogo zlovolje i
nepoverenja. (...) Tek to je otvoreno peto zasedanje ocima je bio proitan oros (tj. odreenje) vere, koji
oigledno nije bio sastavljen u prisustvu celog sabora, niti na njegovim zvaninim zasedanjima. itanje tog
odreenja vere izazvalo je dugotrajne i vatrene prepirke meu ocima sabora. (...) Videi da se
prepirke meu episkopima zateu i ne nazirui zadovoljavajui ishod, u raspravu se ukljuuju i
imperatorski inovnici prisutni na zasedanjima. Sedam stubova premudrosti str. 87-89. Naglasak moj.
Tek nakon upornog nastojanja carskih inovnika kao i imperatora lino da se sporovi meu prisutnim
episkopima na saboru okonaju na najbolji mogui nain, te nakon to su po drugi put ponovili od strane
nekih ve odbijeni predlog da se u pomenuti halkidonski oros ugradi terminologija koju je upotrebio
papa Lav Veliki u odnosu na postojanje dve prirode u Hristovoj bogooveanskoj linosti (nasuprot
terminologiji arhimandrita Jevtiha), prisutni saborski oci su se umirili i prihvatili ponueno reenje.
510
imenu), u Halkidonu na insistiranje odreenog broja otaca, u odreenje vere po prvi
put zvanino uvodi termin Bogorodica
1
. Ovaj oros, koji je opovrgavao Jevtihovo i
Dioskorovo uenje, kao i ranije uenje Nestorija, glasi:

Sledujui Svetim Ocima svi saglasno uimo ispovedati:

jednog i istog Sina, Gospoda naeg Isusa Hrista,
savrenog Njega istog po Boanstvu
i savrenog Njega istog po ovetvu (oveanstvu)
uistinu Boga
i uistinu oveka Njega istog, iz razumne due i tela (sastavljenog),
jednosutnog Ocu po Boanstvu
i jednosutnog nama Njega istog po oveanstvu (ovetvu), po svemu podobnoga
nama osim greha,
roenog pre vekova od Oca po Boanstvu
i u poslednje dane (roenog) Njega istog radi nas i radi naeg spasenja
od Marije Djeve Bogorodice po oveanstvu (ovetvu),
jednog i istog Hrista, Sina, Gospoda, Jedinorodnog,
u dvema prirodama nesliveno,
nepromenljivo,
nerazdeljivo,
nerazdvojno poznavanoga,
jer razlika (dveju priroda) nikako nije ukinuta
usled sjedinjenja,
nego je upravo sauvano svojstvo svake prirode
i u jedno lice i jednu Ipostas stiu se (tj. sjedinjuju se obe prirode);
ne u dva lica razdeljivanog ili razdvajanog,
nego jednog i istog Sina Jedinorodnog, Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista,
kao to otpoetka Proroci o Njemu (objavie), i sam Gospod
Isus Hristos nas
naui, i Simvol Otaca (naih) nam predade.
2


Oros vere je ustanovljen i proitan na saboru u nedelju 22. oktobra 451. godine. Na
sledeem, estom zasedanju, 25. oktobra, oros vere je sveano objavljen u prisustvu

1
Ipak, uvoenjem ovog termina u halkidonski oros, i pored postojanja odreenih nepravilnih verovanja o
Mariji u to vreme, elelo se prvenstveno da dokae da je Isus Hristos uistinu posedovao dve prirode
(boansku i ljudsku za razliku od Jevtihovog uenja o jednoj prirodi), a ne da se sama Marija udostoji
najrazliitijih nebeskih poasti o kojima smo ranije ve dosta govorili. Ovu tvrdnju uostalom potvruju i
pravoslavni, navodei i tumaei rei episkopa koji su nastojali da se re Bogorodica pridoda
pomenutom orosu: Neka se Sveta Djeva naziva Bogorodicom; to neka se doda u simvol. Zahtevom da se
u simvol doda re Bogorodica episkopi su oigledno eleli da ukau na nerazdvojno
sjedinjenje priroda u Hristu. Navedeno delo, str. 88. Naglasak moj.
2
A. meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 170-171.
511
imperatora Markijana, imperatorke Pulherije i velikog broja dvorskih inovnika. (...)
Besedu imperatora oci su propratili radosnim poklicima, a zatim je usledilo itanje
orosa vere, nakon ega je gospodar upitao oce: neka sveti sabor kae da li je uz
saglasnost svih episkopa proglaen sada proitani oros vere? Svi tako verujemo
zauo se odgovor svi tako mislimo! Markijanu, novom Konstantinu, novom Pavlu,
novom Davidu: mnogaja ljeta! Vi ste mir vaseljene; vi ste svetila pravoslavlja;
Gospode, sauvaj svetila vaseljene! Pulherija, nova Jelena! Nestoriju, Evtihu i
Dioskoru anatema! (Sveta) Trojica je izbacila trojicu!
1

Jedan od najvanijih od ukupno 30 pravila (kanona) donetih na ovom saboru, bio
je 28. po redu, koji se odnosio na proglaenje carigradske patrijarije (arhiepiskopije)
drugom po vanosti i asti u celom carstvu, odmah posle grada Rima i istoimene
arhiepiskopije. Rimski legati prisutni na saboru, kao i sam rimski arhiepiskop (papa)
Lav usprotivili su se ovom kanonu, ali je on ipak i pored njihovih protesta ostao
punovaan.
Uspomenu na etvrti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obeleava 16. jula.
PETI VASELJENSKI SABOR
Ishod etvrtog vaseljenskog sabora nije mogao a da ne izazove negativne reakcije
pristalica arhiepiskopa aleksandrijskog Dioskora, kojih je posebno mnogo bilo meu
egipatskim monasima. Osuda ovog arhiepiskopa je u Egiptu, kao i u ostalim
uporitima monofizitstva, tumaena kao osuda uenja koje je sam Kirilo zastupao.
Sabor u Halkidonu je od strane monofizita poeo da se smatra razbojnikim tj. onim
koji je odstupio od uenja koje je ustanovljeno u Efesu 431. godine i uveo neku novu
veru. Ovakvo uverenje monofizita je bilo jo vie utvreno injenicom da na
halkidonskom saboru ne samo to nisu osuena uenja i linost Nestorijevog
duhovnog uitelja Teodora Mopsuetskog, ve su na svoje episkopske poloaje vraeni i
bivi zastupnici Nestorijevog uenja a protivnici Kirilovi, Teodorit Kirski i Iva Edeski.
Dakle, stvar je bila jasna. Halkidonski sabor je ponovo ustanovio nestorijanstvo koje je
bilo anatemisano na Treem vaseljenskom saboru, te se protiv njega i njegovih
pristalica trebalo boriti svim raspoloivim sredstvima i tako odbraniti pravoverje od
nanovo uvedene jeresi. Pored veoma brojnog egipatskog monatva, pokretu otpora
protiv Halkidona pridruili su se i sirijski i palestinski monasi. Evo ta nam o
sukobima izmeu carske vlasti koja je htela da silom nametne halkidonske odredbe i
naroda sa druge strane kazuju pravoslavni istoriari:
Episkopi koji su se vraali iz Halkidona naili su u mnogim mestima na otpor
naroda. U Jerusalimu, da bi patrijarh Juvenal mogao da ue u svoj grad, bila je
potrebna intervencija vojske. U Aleksandriji, vojnike koji su titili patrijarha Proterija
(ovoga je Carigrad jednostavno postavio na mesto svrgnutog Dioskora), razjarena
gomila je zatvorila u Serapeum i ive zapalila!
2

Posle smrti cara Markijana (457. g.), zastupnika odluka halkidonskog sabora, na
presto je seo takoe pristalica difizitstva car Lav I (457 - 474. g.). Ovaj car je zatraio
od svih episkopa ponovno izjanjavanje o pravovernosti odredaba halkidonskog
sabora, tako da je oko 1600 njih potvrdilo oros donesen na ovom crkvenom skupu.

1
Sedam stubova premudrosti, str. 94.
2
Istorijski put Pravoslavlja, str. 182-183.
512
Nakon toga je nasilno zbacio sa episkopskog poloaja one monofizitske episkope koji
su u meuvremenu zauzeli poloaje zbaenih difizita.
1
Pristajanje uz halkidonski sabor
i njegovo odreenje odrali su i naredni vladari Lav II i Zenon (474 - 476. g.). Sa druge
strane, uzurpator vlasti Vasilisk, nakon to je za kratko sa carskog trona proterao
Zenona, izdao je Encikliku u kojoj je osudio halkidonski sabor. Ovim dokumentom,
koga je potpisalo izmeu 500 i 700 episkopa, monofizitstvo je proglaeno pravovernim
uenjem, a njegova posledica je bila uklanjanje difizitskih i postavljanje monofizitskih
episkopa u odreenim krajevima.
Nakon to je posle godinu dana povratio vlast uklonivi Vasiliska uz pomo
carigradskog patrijarha
2
Akakija, Zenon je ponovo uspostavio veru za koju se i ranije
zalagao. Ipak, videvi da se monofizitstvo i dalje iri, te da se zbog toga deavaju razni
neredi koji su predstavljali opasnost po stabilnost imperije, car Zenon je, zajedno sa
Akakijem 482. god. izdao Enotikon, dogmatski dekret koji je imao za cilj da priblii
stavove monofizita i difizita, i da postigne neku vrstu unije meu njima.
3
Meutim,
umesto dve strane u ovom dogmatskom sukobu, kao posledica donoenja Enotikona
nastale su tri. Prva je bila sainjena od episkopa pristalica politike kompromisa koju su
zastupali car i carigradski patrijarh, a druge dve su predstavljali radikalni elementi obe
strane, koji nisu pristajali na kompromis. Meu monofizitskim patrijarsima koji su
potpisali Enotikon bili su patrijarh aleksandrijski Petar Mong kao i patrijarh
antiohijski Petar Fulon. No radikalna struja monofizita se nakon potpisivanja
kompromisa sa halkidoncima otcepila od svojih patrijaraha i zahtevala od njih da
odbace potpisani Enotikon. U Aleksandriji se skupilo oko 30 hiljada monaha koji su
od svog verskog poglavara zahtevali da se odrekne potpisanog dekreta. Sa druge
strane, ni pristalice halkidonskog ispovedanja nisu bile zadovoljne kompromisnim
reenjem. Zapostavljeni aleksandrijski patrijarh (tj. paralelni ili suprot patrijarh)
pristalica Halkidona i antimonofizit Jovan Talija uputio je papi Feliksu albu protiv
Enotikona i njegovog duhovnog sastavljaa patrijarha carigradskog Akakija. Papa
Feliks se tom prigodom stavio na elo branilaca halkidonskih odluka i 484. godine,
nakon Akakijevog odbijanja da se vrati pravoverju, proglasio zbaenim i
ekskomuniciranim carigradskog patrijarha. Akakije je sa svoje strane uzvratio istom
merom svrgavanjem i izoptavanjem pape Feliksa (ova svrgavanja su, zapravo, bila
bez ikakvog efekta jer su i Akakije i Feliks ostali na svojim patrijarijskim
katedrama). Iz ovih izoptenja rodio se prvi vei raskol izmeu, u to vreme, pravoverne

1
Vidi u: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 581-582.
2
Od vremena etvrtog vaseljenskog sabora u crkvenoj terminologiji se poinju da upotrebljavaju jo neki
pojmovi, poput naziva za odreene episkope u zavisnosti od dravnog znaaja gradova u koje su bili
postavljani. Evo ta o ovome iznosi Momir Jovi: Centri dravne administracije dobijali su uz episkopat i
poasni naslov papas, to je prihvatio rimski, bez jezike izmene u papa. (...) Episkopi znaajnih centara
u provincijama dobijali su nazive mitropoliti, odn. arhiepiskopi. Od 451. god. titula patrijarh bila je
rezervisana za episkope velikih gradova: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim. (...) Svi
episkopi, sa titulama, bilo: mitropolit, patrijarh, meusobno su ravni, drei se samo naznaenog poretka,
proizalog iz asti i nune administrativne uprave. (...) A pojmovi: mitropoliti, arhiepiskopi, egzarsi,
patrijarsi (krae, papa) samo pokazuju rang meu episkopima, a ne hijerarhijske stepenove. Stoga nije
pogreka ako se za sve crkvene nadglednike (malih ili velikih gradova) upotrebljava samo naziv episkopi.
Rano hrianstvo na Balkanu, str. 86. Naglasak moj.
3
Vidi u: J. Popovi: Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 582; A. meman: Istorijski put Pravoslavlja str.
183.
513
rimske crkve i jeretike crkve istoka, koji je trajao 35 godina (poznat kao Akakijevski
raskol).
Naslednik cara Zenona na Istoku, Anastasije, bio je otvoreni pristalica
monofizitizma:
Car Anastasije I (491-518) je ve otvoreno podravao monofizite: 496. godine on je
zbacio patrijarha Jefimija zbog odbijanja da opti sa monofizitskim patrijarhom
Aleksandrije. Godine 511. istu sudbinu je doiveo i patrijarh Makedonije zbog
navodnog nestorijanstva to jest zbog vernosti Halkidonu, a na njegovo mesto je bio
postavljen otvoreni monofizit Timotej. Godine 512. na Antiohijsku katedru Anastasije
je uzveo glavnog monofizitskog bogoslova Sevira Antiohijskog, koji je na Saboru u Tiru
(518) trijumfalno osudio Halkidon. Sa svakom godinom podela izmeu pravoslavnih i
monofizita je postajala sve dublja i nepopravljivija. Istina, u Palestini i Siriji deo
monaha, pod vostvom svetog Save Osveenog, osnivaa uvene Lavre u Palestini,
ostao je veran Pravoslavlju i nije priznavao monofizitsku jerarhiju. Ali glavna masa
Sirijaca i faktiki ceo Egipat predstavljali su siguran plen jeresi.
1

Sa druge strane, pravoverni Zapad je bio nepokolebljiv. Jedino je papa Atanasije II
(496-498) izraavao spremnost za pomirenjem Zapadnog i Istonog hrianstva za
vreme ranije pominjanog 35-godinjeg raskola. No, ovaj zapadni patrijarh je zbog
zastupanja ovakvog stava prema istonjacima (preteno monofizitima) doivljavao
veliku opoziciju u svom okruenju, pa ak i optuivanje za jeres, koje je potrajalo i
posle njegove smrti. Akakijevski raskol je prevazien tek nakon dolaska na istoni
presto cara Justina I (518-527. g.), koji je, na prilino poniavajui nain morao da
prizna pravovernost rimske crkve:
Naime, papa Hormizd (514-523) traio je od cara Vizantije da potpie kao zalogu
ortodoksije formulu kojom se priznaje ortodoksija Rimske crkve, kao i dostojanstvo
Rimske crkve da se kao jedina i uvek ispravna smatra uiteljicom celog
hrianstva.
2

Dolaskom na vlast Justina I i nanovo uspostavljenim optenjem Rima i Carigrada,
proglaeno je ponovno zbacivanje monofizitskih episkopa sa svojih katedri i
postavljanje pristalica halkidonskog ispovedanja.
No, iako smo u prethodnom pregledu istorije Crkve (koji se odnosi na Vaseljenske
sabore) uvideli da su vizantijski carevi u mnogo emu doprinosili prevagama jedne
teoloke struje nad drugom, u zavisnosti od sopstvenog opredeljenja, vladar koji se
zasigurno najvie uplitao u reavanje teolokih sporova bio je Justinov sestri,
Justinijan I (527-565. g.):
Prema izuzetno preciznoj konstataciji G. Ostrogorskog, hrianska crkva u
Justinijanovoj linosti nala je revnosnog branioca, ali i gospodara. Otud i
njegova brojna uplitanja u crkvene probleme, pa je normalno da Justinijanova politika
predstavlja vrhunac carskog uticaja na crkveni ivot.
3


1
A. meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 183-184.
2
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 91.
3
Rano hrianstvo na Balkanu, str. 97. Naglasak moj.
514
Zahvaljujui praksi koja je, prema uverenju Aleksandra memana, proistekla iz
isto neznaboake teorije o simfoniji Crkve i drave
1
, pri emu sve to se deava u
Crkvi mora da slui radi dobra i kreposti i blagostanja Carstva kao poslednje i
apsolutne vrednosti
2
, hriansko carstvo se pod Justinijanom vratilo drevnom
paganskom apsolutizmu i zatiranju svega to pripada drugaijim religijskim
shvatanjima. U prvim godinama njegove vladavine, on se najpre okomio na
unitavanje i poslednjih ostataka nehrianskih kultura:
Stroge mere su se sruile na raznorazne jeretike sekte, ostatke starih podela i
sporova. Jo odreenije je odluio Justinijan da raisti sa paganstvom i njegovom
tvravom Atinskim univerzitetom, koji je upravo bio ovenan slavom poslednjeg od
velikih paganskih filosofa Prokla. Godine 529. Univerzitet je bio zatvoren i zamenjen
prvim hrianskim univerzitetom u Carigradu. U prestonici i u Maloj Aziji poela je
kampanja masovnih obraenja. Preostali malobrojni pagani morali su da se konano
povuku u ilegalnost.
3

Nakon svoga obrauna sa neznabocima, Justinijan, kao pristalica teoloke struje
koja je zastupala halkidonsko veroispovedanje, nastojao je da oruanom silom dovede
do smene monofizitskih episkopa i na njihovo mesto dovede halkidonce. Ipak, nakon
to je uvideo da nasilje ne daje eljene rezultate car se okrenuo politici kompromisa i
pokuao u vie navrata (531. i 533. god.) da organizuje susrete pomirenja odnosno
teoloka usaglaavanja izmeu pravoslavnih (odnosno difizita) i monofizita. Ipak, i ovo
poslednje bez znaajnijih rezultata. Nekoliko godina kasnije, za vreme kojih je
monofizitizam uhvatio korene i u samoj prestonici (zahvaljujui kako carevom
pomirljivom stavu tako i njegovoj supruzi Teodori koja je bila tajna monofizitkinja), na
tron carigradskog patrijarha se uspeo monofizitski episkop Antim (536. g.). No, iste te
godine, nekim poslom (ne bogoslovskim) u Carigrad je pristigao i rimski papa Agapit
koji je u patrijarhu Antimu prepoznao monofizitu i doprineo njegovom svrgavanju.
Potom je, papinom rukom, na presto carigradskog patrijarha uzveden njegov
istomiljenik, difizit Mina. Nakon postavljanja Mine za patrijarha, imperator je ponovo
promenio verski kurs i nanovo zapoeo nasilna zbacivanja i progon monofizita:
Ediktom iz 536. godine monofizitstvo je jo jednom sveano osueno, knjige
Sevira Antiohijskog povuene iz opticaja, ulaz u prestonicu zabranjen je jereticima. Car
se odluuje ak i na riziniji korak: posle vie godina gotovo zvaninog priznavanja
monofizitske jerarhije u Egiptu, tamo se sad upuuje pravoslavni Episkop, sa
neogranienim punomojima. Po itavoj zemlji se ponovo iri talas
terora...
4

No, i pored sveg carevog nastojanja da silom nametne Halkidon u odreenim
oblastima postavljanjem episkopa difizita, irom Istoka postojala je i paralelna
jerarhija (sastavljena od episkopa i svetenika) koju su u tajnosti postavljali
progonjeni monofizitski velikodostojnici.

1
Ovu teoriju moemo da otprilike definiemo ovako: Svetenstvo upravlja stvarima boanskim i nebeskim,
Carstvo ljudskim i zemaljskim. Istovremeno Carstvo se svestrano brine i o ouvanju crkvenih
dogmata i asti Svetenstva. A Svetenstvo, zajedno sa Carstvom, usmerava itav drutveni ivot
putevima ugodnim Bogu. Istorijski put Pravoslavlja, str. 193. Naglasak moj.
2
meman, navedeno delo, str. 194.
3
Isto, str. 195.
4
Isto, str. 198.
515
Crkva je doivela rascep koji je prati i nije reen sve do dananjih dana.
1

Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja
U isto vreme kada se odigravao veliki spor izmeu monofizita i difizita to se tie
ispravnosti njihovog uenja o broju priroda u Hristu, poveden je jo jedan koji se
naroito otro ispoljio meu monasima u Palestini, koji su bili naseljeni u staroj i
novoj lavri u blizini Jerusalima. Radilo se o raspravi u vezi Origena
2
, kojeg su neki
potovali kao pravovernog, a drugi ga, pak, smatrali jeretikom. Za ivota sv. Save
Osveenog (umro 531. god.), koji je bio osniva obe lavre, sukobi izmeu
suprotstavljenih monakih struja nisu dolazili do velikog izraaja, ali su se nakon
njegove smrti monasi monofiziti (koji su zastupali Origenovo uenje), stanovnici
stare lavre, sukobili sa antiorigenovcima, i u tom sukobu u potpunosti razorili novu
lavru. Ovakva sloboda koju su monofiziti origenovci imali a to se tie sukobljavanja
sa svojim neistomiljenicima, nalazila je svoj temelj u tome to su na svojoj strani
imali caricu Teodoru, a takoe i dvojicu uglednih i potovanih verskih prvaka, Teodora
Askidu episkopa Kesarije kapadokijske i Domitijana, mitropolita ankirskog.
3
No, ipak,
nakon ovih nereda u Palestini koje su izazvali monofiziti origenisti, pripadnici
suprotstavljene struje difizita optuili su cara zbog njegovog tolerisanja ovih
deavanja, smatrajui ga privrenikom jeretikih uenja. Na nagovor carigradskog
patrijarha Mine, antiohijskog patrijarha Jefrema i papskog izaslanika (apokrisijara)
Pelagija, Justinijan je 543. godine izdao edikt u kome je osudio Origenovo uenje kao
jeretiko. Ipak, ova osuda origenizma (tj. monofizitskih verskih uverenja) nije
proistekla iz careve elje da se obrauna sa monofizitima (jer je njegov krajnji cilj bio
pomirenje dve zavaene struje) ve da time uutka difizite koji bi trebali da smatraju
da im je pomenutim ediktom uinjena velika usluga. Naravno, ovakvim raspletom
situacije monofiziti nisu bili ni malo zadovoljni. Naprotiv, jedan od carevih prijatelja,
kojeg je on lino postavio na mesto ep. Kesarije kapadokijske, Teodor Askida, smislio
je plan kojim bi izdejstvovao ponovnu osudu nekih davno preminulih nestorijanaca
koje je opravdao etvrti vaseljenski sabor u Halkidonu. Na ovaj nain pokuao je da

1
I danas, u XXI stoleu, u pojedinim dravama Afrike i na Bliskom Istoku postoje monofizitske crkve.
2
Origen koji je iveo u drugoj polovini II i u III stoleu posle Hrista, u mnogo emu je bio kontroverzna
linost. Naime, zastupao je specifina tumaenja Svetog pisma umnogome bivajui pod uticajem grke
filozofije. Najpre je bio uenik Amonija Saksa zajedno sa neoplatonistom Plotinom, a potom i uenik ep.
Klimenta Aleksandrijskog, iju je katehetsku kolu preuzeo 203. godine. Za prezvitera je rukopoloen 228.
god. od strane episkopa jermenskog i kesarijskog, a bez znanja i doputenja nadlenog aleksandrijskog
episkopa Dimitrija. Godine 231. i 232. na lokalnim saborima Origen je bio rainjen i proteran iz
aleksandrijske crkve zbog proglaenja zastupnikom neispravnog hrianskog uenja. Bio je veoma plodan
pisac, a njegova tumaenja Biblije su bila ili svesrdno prihvatana ili odbacivana i smatrana jeretikim.
Tako, jo u IV i V stoleu su bili poznati otri sporovi izmeu Origenovih pristalica (npr. prezviter Rufin,
ep. jerusalimski Jovan...) i protivnika (ep. Epifanije Kiparski, Teofil Aleksandrijski itd.). Vidi u: Jovi,
Rano hrianstvo na Balkanu, str. 62-66. Aleksandar meman pie da je, prema predanju, sveti Pahomije
Veliki zabranjivao svojim uenicima da itaju Origenova dela, a da su, sa druge strane, njima bili
oduevljeni sv. Vasilije Veliki i njegovi prijatelji, utemeljivai monatva na grkom tlu, te da se Origenov
uticaj osea i u pojedinim delima Atanasija Aleksandrijskog (npr. u itiju svetog Antonija). Vidi u:
meman, Istorijski put Pravoslavlja str. 200.
3
Vidi u: J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 591.
516
ospori pravovaljanost i ostalih odluka doneenih na ovom saboru. Predlagao je osudu
tzv. Tri take ili Tri poglavlja koja su po njemu i ostalim monofizitima bila sporna:
Te tri take ili poglavlja ili glave behu: 1.) spisi Teodorita Kirskog protiv Kirila
Velikog i protiv efeskog sabora, 2.) pismo Ive Edeskog takoe protiv Kirila i protiv
efeskog sabora perzijskom episkopu Marisu i 3.) linost i spisi Teodora
Mopsuestijskog. Svi pomenuti spisi i linost, t.j. lino raspoloenje, miljenje Teodora
Mopsuestijskog je nestorijevsko, govorae Askida, i budui da ih halkidonski sabor nije
osudio, nego je ta vie Teodorita i Ivu postavio opet na njihove episkopije, kao
pravoslavne i primio ih u svoje krilo, to monofiziti halkidonski sabor smatraju
za nestorijevski, i zato treba uiniti ono, to je halkidonski sabor propustio, naime
treba osuditi te tri take ili glave ili poglavlja. (...) Teodoru Askidi poe ve idue
godine (544.) za rukom, da izradi kod cara nov bogoslovski edikt, koji je osudio reena
tri poglavlja.
1

I tako, dok osuda origenizma nije izazvala nikakve ozbiljnije reakcije, ovaj carev
edikt je doveo do novih sukoba i podele u okviru Crkve. Poto se car najpre obratio
carigradskom patrijarhu, bilo je logino da on prvi potpie carev ukaz. Nakon
odreenog premiljanja, bojei se da inom osude trojice pokojnih antiohijskih
bogoslova koji su umrli u miru sa Crkvom te koje je opravdao halkidonski sabor, ne
sagrei prema pomenutom saboru, patrijarh Mina je potpisao ukaz. Dodue, uz ogradu
da e, ukoliko ukaz ne potpie i rimski papa, povui svoj potpis. Na isti nain su
postupili i ostali istoni patrijarsi.
2

I, dok su istoni episkopi, jedan po jedan, pristajali na osudu tri poglavlja, na
Zapadu je ukaz prihvaen veoma loe. Protiv edikta su otvoreno protestvovali rimski
predstavnik u Carigradu (koji je pozvao na prekid optenja sa patrijarhom Minom) kao
i afriki episkopi. Na isti nain reagovao je i rimski papa, kao i episkopi u drugim
zapadnim mestima. No, car je eleo da Zapad zadobije za sebe na taj nain to e
najpre uticati na rimskog patrijarha. Papa je 547. god. pozvan u Carigrad, i prilikom
njegovog pristizanja ukazane su mu sve poasti. Ipak, on nije odmah promenio svoje
miljenje. Najpre je, po pristizanju u Novi Rim, osudio i izoptio patrijarha Minu i
ostale potpisnike, zbog njihovog pristajanja na osudu Tri poglavlja i samim time
(kako se mislilo na Zapadu) osude halkidonskog sabora. Patrijarh Mina je uzvratio
istom merom prekidanjem optenja sa papom Vigilijem. Ipak, tri godine nakon
donoenja ukaza protiv Tri poglavlja, i godinu dana nakon papinog dolaska u
Carigrad, Justinijan uspeva da ga nagovori da potpie ukaz. Tom prilikom Vigilije je,
potpuno suprotno ranijem stavu, doneo i naroiti dokument nazvan Judicatum
kojim je potvrdio valjanost carevog ukaza. Meutim, ljudi iz neposredne papine
pratnje, od kojih je jedan bio i njegov sinovac, podigli su opoziciju protiv svog
patrijarha, osuujui ga da se stavio na stranu protivnika halkidonskih odluka. Kako se
glas o papinom pristajanju na carski ukaz irio po Zapadu, tako je narastalo i
nezadovoljstvo meu tamonjim episkopima:
Poznati afriki bogoslov Fakund Hermijanski je objavio knjigu U odbranu Tri
Glave, koja je izazvala senzaciju. Sabori su se jedan za drugim izjanjavali protiv

1
Navedeno delo, str. 592. Naglasak moj.
2
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 99; Istorijski put Pravoslavlja str. 203.
517
osude, a u Africi su doli do toga da zvanino izloe crkvenoj ekskomunikaciji samoga
papu.
1

Nakon ovakve reakcije Zapada, papa je, uvidevi da je doneo pogrenu odluku
potpisujui ukaz, zatraio od cara da mu vrati Judicatum i sazove Vaseljenski sabor
radi reavanja spornih pitanja o Tri poglavlja. Car je pozitivno odgovorio na papinu
molbu, ali je istom prilikom (551. god.) izdao novi ukaz koji je potvrivao odredbe
ranijeg. Papa Vigilije je, idui iz krajnosti u krajnost, sada osudio carev novi edikt i
podvrgao ekskomunikaciji (izoptenju iz Crkve) svakog ko bi prihvatio njegove
bogoslovske proglase pre nego to ih potvrdi novi sveopti sabor. Poto je izdao ovaj
proglas, papa je pobegao u hram svetoga Petra u Carigradu bojei se imperatorove
osvete smatrajui da e u crkvi, kao svetome mestu, biti zatien. Oigledno je da je
dobro sagledao opasnost, jer se nedugo zatim odigrao sledei dogaaj:
Po nareenju Justinijanovom, u hram je upala policija u nameri da uhapsi papu.
Ovaj se suprotstavljao sa tolikom snagom da su se stubovi iznad oltara sruili i umalo
ga nisu usmrtili. Gomila koja se okupila poela je buno da negoduje i policija je
morala da se povue, ne obavivi posao.
2

U narednim godinama, tokom priprema terena za odravanje novog sabora,
Justinijan je otpoeo progon onih episkopa koji su mu se suprotstavljali i postavljao na
njihova mesta one sa kojima je delio iste teoloke poglede. Na ovaj nain eleo je da
osigura saborsku veinu koja bi izglasala odluke koje su bile njemu po volji:
Pripremu sabora Justinijan je shvatao na svoj nain. U Africi, na primer, gde je
suprotstavljanje ediktu bilo naroito jako, po nareenju Carevom, bili su pohapeni
glavni Episkopi, ukljuujui i kartaginskog Arhiepiskopa, i zamenjeni drugima. Ali i
pored svega, ishod Sabora bio je neizvestan.
3

Sabor je sazvan 553. godine u Carigradu, i okupio je 164 episkopa. Veina njih je
bila sa Istoka, dok zapadnjaci, sem nekolicine, uglavnom nisu doli zbog bojazni da
e biti preglasani. Papa Vigilije, koji se u to vreme nalazio u Carigradu nije eleo da
prisustvuje saborskim zasedanjima, iako su mu u vie navrata uruivani pozivi od
strane visokih crkvenih delegacija. Umesto toga, izjavio je da e se saboru obratiti
pismeno i na taj nain saoptiti svoje stavove o spornom pitanju Tri poglavlja. Ipak,
iako je svoje pismeno izjanjenje poslao, ono nije stiglo do okupljenih episkopa. Car
Justinijan i njegovi inovnici zamenili su ovo poslednje papino pismo (u kome se
izjasnio protiv osude trojice pokojnih bogoslova) onim iz ranijeg perioda u kome je
Vigilije izrazio stav o ispravnosti njihove osude. Kao posledica ove, navodne, papine
nedoslednosti i stalnog menjanja miljenja po pitanju valjanosti osude Tri poglavlja,
ime rimskog patrijarha je iskljueno iz diptiha i nije se vie smelo pominjati na
liturgijama. Sabor je, sa druge strane, osudio linost i dela Teodora Mopsuetskog i
proglasio ga jeretikom, i osudio pojedinana dela Teodorita Kirskog i Ive edeskog.
Sabor je, takoe, osudio i Origena i njegovo uenje. Justinijan je potvrdio sve saborske
odluke. Takoe, traio je i od pape Vigilija da uini isto. Meutim, zbog odbijanja ovog
carevog zahteva, rimski patrijarh je proteran u izgnanstvo. Nakon est meseci,
ispoljavajui jo jedanput svoj kolebljivi karakter, papa se predomislio i izdao novi spis

1
Istorijski put Pravoslavlja, str. 203. Naglasak A. .
2
Navedeno delo, str. 204.
3
Na istom mestu.
518
u kome je rekao da posle zrelog razmiljanja o stvari povlai svoje miljenje,
prikljuuje se odlukama sabora, i ekskomunicira svakog, ko ne osudi tri poglavlja.
1

Odluke ovog Vaseljenskog sabora prihvatio je i Vigilijev naslednik Pelagije, bivi
veoma ljuti protivnik osude Tri poglavlja. No ipak, na Zapadu nisu svi tako lako
prihvatili saborske odluke. Protivljenje je bilo veliko u Africi, Galiji, severnoj Italiji,
Venetu i Istri. Episkopi iz nekih od ovih oblasti su zbog pomenutih razloga odbili svaku
saradnju i sa Rimom i sa Carigradom, i osnovali nov patrijarhat:
Episkopat Veneta ostao je u tom uverenju sve do pontifikata pape Bonifacija III
(607), a Istra i do pape Sergija I (687-701). Ovi episkopati ne prihvatajui autoritet
ni patrijaraha ni papa, postavili su svog crkvenog vou u linosti akvilejskog
(Oglajskog) arhiepiskopa, koji je premestio svoju rezidenciju u Grad (Grade), nedaleko
od Akvileje / Oglaja. Pored formiranja ove nove rezidencije, koristei se nastalom
situacijom, proizveli su svog dotadanjeg arhiepiskopa u titulisanog patrijarha. Tako je
nastao u administrativnom ustrojstvu Crkve, nov patrijarhat, akvilejski.
2

Uspomenu na Peti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva obavlja 25. juna.
ESTI VASELJENSKI SABOR
Iako je odlukama Petog vaseljenskog sabora monofizitstvo osueno, odeljene
hrianske crkve koje su zastupale uenje o postojanju samo jedne, boanske prirode u
Isusu Hristu su i dalje postojale na Istoku. Naravno, njihovi odnosi sa difizitima nisu
bili dobri, to je, izmeu ostalog, uticalo na to da imperija bude podeljena i na verskoj
osnovi. Prve pokuaje za izmirenjem dve suprotstavljene bogoslovske struje u svom
carstvu, preuzeo je imperator Iraklije, koji je u prvoj polovini VII veka vodio ratove sa
Persijancima za osloboenje istonih provincija carstva i to ba onih u kojima su
veinu inili monofiziti. Prilikom svoga boravka na istoku, Iraklije se susreo sa
pojedinim umerenim voama monofizitskih crkava koji su izrazili spremnost za
uspostavljanjem unije sa difizitima. Imperator koji je i sam teio za uspostavljanjem
verskog jedinstva koje je doprinosilo stabilnosti carstva, prihvatio je ideju o uniji.
Monofiziti su bili predloili veinskoj difizitskoj crkvi proglaavanje nove verske
definicije koja bi potvrdila odluke Petog vaseljenskog sabora o postojanju dve prirode
u Hristu, ljudske i boanske, ali i samo jedne boanske volje odnosno energije koja je
proistekla iz potpune potinjenosti ljudske volje i delovanja u Hristu boanskoj volji
Boga Logosa. Car Iraklije je ovakvu definiciju izloio pred carigradskim patrijarhom
Sergijem, kao i uenim episkopima Kirom Fazijskim i Teodorom Faranskim, koji u
pomenutoj definiciji nisu videli nita nepravoslavno, odnosno neto to bi se
suprotstavljalo odlukama Petog vaseljenskog sabora. Nakon to je postignuta
saglasnost izmeu cara Iraklija sa jedne i patrijarha Sergija sa druge strane o daljim
koracima u vezi uspostavljanja unije, episkop Kir Fazijski je 630. godine postavljen na
mesto aleksandrijskog patrijarha
3
sa zadatkom da radi na ostvarivanju postavljenih
ciljeva:
Odlueno je da se sa unijom tj. sjedinjenjem pravoslavnih i monofizita na
temelju toga to e obe strane priznati monotelitsko uenje zapone u Egiptu,

1
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 594.
2
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 103.
3
Vidi u: Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 757.
519
gde je u to vreme na 300.000 pravoslavnih dolazilo 5 ili 6 miliona monofizita. (...) Pod
nadzorom Iraklija i Sergija, Kir je, kao vet ovek, stvar poveo vrlo umeno. U
Aleksandriji su uniji prile hiljade monofizita: klirici, inovnici i vojni zapovednici
grada su zajedno sa narodom, kao znak svoga prisajedinjenja Crkvi, primili priee iz
ruku patrijarha Kira. Za Aleksandrijom, gotovo itav Egipat, Tivaida i Libija pruili su
ruku pomirenja pravoslavnima.
1

Jedan od najveih protivnika ovakve unije uz usvajanje monotelitskog uenja bio je
ueni palestinski monah Sofronije. Ovaj je, naavi se u Egiptu, razgovarao sa
aleksandrijskim patrijarhom i preklinjao ga da napusti uenje koje je podrazumevalo
jednu volju i jedno dejstvo Hristovo. Sa svoje strane, Kir je poslao Sofronija u
Carigrad tamonjem patrijarhu Sergiju koji je ovom monahu zapovedio da uti i ne
remeti crkveno pomirenje. Primivi ovakav savet, Sofronije je u skladu sa monakim
posluanjem - utao. Meutim, nakon svoga postavljenja za jerusalimskog patrijarha
koje se desilo nedugo zatim, on je odluio da ponovo progovori o spornoj temi i
usprotivi se izdaji difizitskog (pravoslavnog) uenja potvrenog na Petom
vaseljenskom saboru. Prilikom svoga uzvoenja na patrijarijski presto, Sofronije je
prema obiaju poslao okrunu poslanicu u kojoj je ostale crkve obavestio o svom
postavljenju, ujedno izlaui i naela vere koje lino ispoveda. U ovom ispovedanju
Sofronije je jasno naglasio da u Hristu ima ne samo dve prirode, nego i dve volje i dva
naina delanja, a da je tome protivno uenje jeres.
2
Sa druge strane, elei da osigura
podrku Rima, kao centra Zapadne crkvene hemisfere a u vezi nastojanja za
uspostavljanjem unije, patrijarh Sergije se obratio papi Honoriju traei od njega da se
stavi na stranu unionista monotelita:
Izmeu ostalog on kae papi: hiljade i hiljade monofisita su prili pravoslavlju, car
Iraklije ima mnogo uspeha u pregovorima sa monofisitima; protiv uenja o jednoj
energiji u Hristu ustao je samo Sofronije. Dalje se izriito kae: Saglasno uenju svih
Vaseljenskih Sabora, jedini Gospod na Isus Hristos ini sva svoja dejstva; zato ne
treba rasuivati ni o jednoj ni o dve energije, i treba se zadovoljiti priznanjem
jedne volje u Hristu. Izraz koji se sree kod nekih Otaca, proizvodi kod neupuenih
stravian utisak... a izraz dva dejstva, mnoge sablanjava, jer se on ne sree ni kod
jednog od Otaca, i vodi k zakljuku o dve, jedna drugoj suprotne volje... to je
bezbono. Papa pak Honorije u odgovoru na ovo Sergijevo pismo kae, da jednu
volju Gospoda Isusa Hrista ispovedamo. (...) One pak koji ue o dve energije,
Honorije zove nestorijancima.
3

Nakon smrti patrijaraha Sofronija Jerusalimskog i Honorija Rimskog (637.
godine), car Iraklije pod uticajem jo uvek ivog patrijarha Sergija (umro 638. godine)
izdaje izloenje vere poznato kao Ekstesis, u kome objavljuje svoje monotelitsko
verovanje o jednoj volji u Hristu i izriito zabranjuje svaku dalju raspravu o spornom
pitanju. Sergijev naslednik, patrijarh Pir je potvrdio pravovernost Iraklijevog
Izloenja vere a takoe i Kir Aleksandrijski. Sa druge strane, Honorijev naslednik
papa Jovan IV Ravenjanin je sa saborom zapadnih episkopa 641. godine osudio
Izloenje kao i Honorijevo pristajanje uz istone patrijarhe monotelite.
4
Jo pre

1
Sedam stubova premudrosti, str. 123-124. Naglasak moj.
2
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 757.
3
Radomir V. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 149. Naglasak moj.
4
Vidi u: R. Popovi, Vaseljenski sabori, str. 151.
520
donoenja Iraklijevog Ekstesisa, a naroito nakon toga, kao veliki protivnik
monotelitstva nastupao je i jedan od carigradskih monaha po imenu Maksim. A poto
je Iraklijev unuk i naslednik na prestolu Konstans II (641-668) ukinuo izloenje vere
i zamenio ga drugim verskim dekretom nazvanim Tipos, Maksim (prozvan kasnije
Ispovednikom) je, uz rimskog papu Martina I, nastupao kao protivnik i ovoga
dokumenta. Ovaj obrazac vere je podrazumevao velike kazne i na ovom i na onom
svetu za sve one koji bi odbili da ga se pridravaju:
Neka od sada niko ne dozvoli sebi da stupa u raspravu o jednoj volji i jednom
dejstvu. Ko ovu sada izreenu zapovest prestupi, taj podlee, pre svega Stranom
sudu svemogueg Boga, ali takoe nee izbei kaznu propisanu za
prekrioce carskih zakona. Ako li prestupnik bude episkop ili klirici, bie svi takvi
razreeni od svoje slube; ako su monasi, bie odlueni od Crkve i izgnani iz
manastira; ako je pak inovnik (slubenik) ili oficir, bie lien svog dostojanstva; ako je
astan ovek, bie kanjen oduzimanjem imanja; a ako je nieg porekla, bie kanjen
telesno i poslan u veno progonstvo....
1

Poto se Maksim Ispovednik i papa Martin nisu slagali sa Tiposom koji je utvrivao
monotelitstvo, ve su na lokalnom saboru u Rimu 649. godine, sa oko stotinu drugih
episkopa osudili verska stanovita istonih patrijaraha, i sami su potpali pod udar
strogih zakona koje je ovaj dekret podrazumevao. Naime, nekoliko godina kasnije
(653. g.) u Rim je od strane imperatora Konstansa poslat novi egzarh Teodor Kaliopa,
koji je uhapsio bolesnog papu i njegovog saborca u veri, te ih brodom sproveo do
Carigrada. Nakon njihovog pristizanja, papa je podvrgnut omalovaavanju i zatvoren u
gradsku tamnicu u kojoj je proveo tri meseca pod veoma tekim uslovima. Posle
sasluanja pred sudijama, na koje je zbog telesne slabosti odnesen na nosilima, vraen
je ponovo u zatvor, s tim to je u povratku morao da ide peice, okovan lancima i uz
pratnju vojnika sa isukanim maevima. Sa druge strane, patrijarh carigradski Pir je,
iako i sam na samrti, uivao gledajui patnje rimskog patrijarha. Poto je dobio
izvetaj da je za bolesnog papu pripremljena smrtna kazna, zamolio je imperatora da
mu potedi ivot ne bi li njegova patnja to due trajala. Na kraju, kao muenik za
veru, papa Martin je umro u progonstvu na Krimu 655. godine.
to se tie Maksima Ispovednika, i on je u Carigradu doiveo slinu sudbinu.
Naime, tokom njegovog boravka u tamnici, monotelitski reim je od njega u vie
navrata zahtevao da prihvati uenje o jednoj volji u Bogooveku Hristu. ta vie,
ponueno mu je i prihvatanje kompromisne definicije, koja je glasila:
Ispovedamo u Hristu dve volje i dva dejstva usled razlikovanja priroda, i jednu
volju i jedno dejstvo usled njihovog sjedinjenja.
2

Meutim, poto je sv. Maksim odbacio i ovakvo odreenje, u isto vreme ostajui
istrajan u svojoj opoziciji monotelitizmu, radi spreavanja njegovog daljeg
propovedanja i pisanja dogmatskih tekstova odseeni su mu jezik i desna ruka. Umro
je u progonstvu na Kavkazu 662. godine.
Trvenja i borbe izmeu pripadnika dve sukobljene verske struje trajala je sve do
estog vaseljenskog sabora koji je bio sazvan od strane Konstansovog naslednika, cara
Konstantina Pogonata. Ovaj sabor, koji je otpoeo u novembru 680. g. i trajao do

1
Navedeno delo, str. 152.
2
Sedam stubova premudrosti, str. 133.
521
septembra 681. okupio je izmeu 153 i 174 episkopa i njihovih zamenika
1
. Bili su
prisutni pripadnici obe suprotstavljene bogoslovske partije, s time to su monoteliti
bili u znatnoj manjini. Predstavljao ih je, pored ostalih, antiohijski patrijarh Makarije
koji nije eleo da promeni svoje ispovedanje ni nakon to je monotelitizam osuen i
proglaen krivoverjem. Na mesto antiohijskog patrijarha je, posle Makarijevog
svrgavanja koje se odigralo u toku sabora, postavljen Teofan koji je potom nastavio
uee na zasedanjima. Episkopi okupljeni na ovom Saboru zvanino su osudili
monotelitsko verovanje, ali uz izvesne manjkavosti koje primeuju i pravoslavni
autori:
Sabor je anatemisao voe jeresi etiri carigradska Patrijarha Sergija, Pavla, Pira i
Timoteja, Kira Aleksandrijskog i papu Honorija (...) ali je preutao glavne krivce
careve Iraklija i Konstu! Nije ni jednom reju pomenuo ni dva Muenika za Istinu,
svetoga papu Martina i prepodobnog Maksima Ispovednika, jer su oni formalno bili
krivini ili politiki prestupnici! Tek kasnije su oba imena bila ukljuena u spisak
ispovednika i uitelja Crkve. I ovo utanje bacilo je izvesnu senku na poslednju pobedu
Pravoslavlja u hristolokom sporu. Istina je i dalje pobeivala, ali su ljudi, avaj,
poinjali da se navikavaju na dvojno knjigovodstvo vizantijske teokratije.
2

Sa druge strane, vano je istai da zavretkom estog vaseljenskog sabora nije
postignuta i konana pobeda nad monotelitstvom. Tvrdokorni monoteliti su se odrali
na Livanu i nad sobom postavili sopstvenog antiohijskog patrijarha, izabravi za svoj
centar manastir svetog Marona zbog ega su nazvani i maronitima. Odrali su se sve
do druge polovine XII veka, kada su stupili u uniju sa Rimom pod uticajem krstaa.
Meutim, jo znaajnijim dogaajem ini se kratkotrajni ponovni povratak
monotelitstva kao zvanine religije u Vizantiji poetkom VIII stolea. Evo ta o ovom
dogaaju kazuje Jevsevije Popovi u svojoj Crkvenoj istoriji:
U Vizantijskom carstvu poelo se monotelitstvo jo jedanput kretati za vreme cara
Filipika Vardana (Philippicus Bardanes, 711. - 713.). Ovaj se trudio da silom opet uvede
monotelitstvo, i na alost zadobije za to i mnoge episkope, te 712. anulira
zakljuke estog vaseljenskog sabora i monotelitstvo, proglasi za uspostavljeno
pravoslavno uenje. Ali njegovo vladanje bee odve kratko, a da je mogao trajne tete
naneti, i posle njegova pada i smrti vratie se pokajniki u pravoslavlje svi, koji mu se
prikljuie ili iz straha od njega primie monotelitstvo, to je, razume se, ipak
ostavilo na tadanjim istonim episkopima ljagu slabosti i
bezkarakternosti.
3

Sa radom i zakljucima estog vaseljenskog sabora (680. -681. g) tesno je vezana i
delatnost Peto-estog sabora (tzv. Trulski sabor
4
) odranog 691. ili 692. godine za
vreme vladavine Justinijana II. Sabor je zasedao sa ukupno 213 okupljenih episkopa
pod predsedavanjem carigradskog patrijarha Pavla. Istona crkva u potpunosti potuje
odredbe Trulskog sabora i vrednuje ih poput odluka Vaseljenskih sabora. Sa druge

1
Razliiti pravoslavni izvori navode razliite podatke. Uporedi: Sedam stubova premudrosti, str. 135, sa R.
Popovi; Vaseljenski sabori, str. 152.
2
A. meman; Istorijski put Pravoslavlja, str. 219. Naglasak moj.
3
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 760. Naglasak moj.
4
Iz nekog razloga, Radomir Popovi i Jevsevije Popovi esti vaseljenski sabor proglaavaju Trulskim, dok
se u drugim dokumentima navodi da je Trulskim nazvan Peto-esti sabor odran jednu deceniju kasnije.
Vidi: R. Popovi, Vaseljenski sabori str. 152. i J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 759; i
uporedi sa Sedam stubova premudrosti str. 156.
522
strane, Zapadna crkva ne potuje kanone ovog sabora jer se meu njima nalaze i neki
koji su usmereni protiv njihovih obiaja i verovanja kao to su zabrana posta u
subotu, protivljenje bezbranosti svetenika itd.
SEDMI VASELJENSKI SABOR
Pre poetka razmatranja istorijskih prilika koje su direktno uticale na sazivanje a
potom i odravanje Sedmog vaseljenskog sabora na kome je i zvanino potvrena
ispravnost do tada ve vievekovne prakse ikonoslikanja i ikonopotovanja, elim da se
ukratko podsetimo istorijskih injenica koje smo izneli u poglavlju Potovanje svetih
ikona. Kao to smo ranije govorili, ove injenice se odnose na sam poetak hrianske
ere i nain uvoenja prakse ikonoslikarstva u ivot Crkve prvih vekova.
Naime, kao to je poznato, pripadnici evaneoskih crkava odbijaju da veruju u
pravovaljanost i biblijsku zasnovanost prakse koja se vie od jednog milenijuma
sprovodi u tradicionalnom hrianstvu Istoka i Zapada a odnosi se na sainjavanje i
potovanje likovnih izobraenja svetih ljudi iz prolosti. Evaneoski hriani, koji za
svoje jedino merilo vere priznaju samo i iskljuivo Sveto pismo smatraju da poseduju
snane argumente koji idu u prilog njihovom veroispovedanju. U ovom delu poglavlja
o Vaseljenskim saborima utvrdiemo da li je ovakvo uverenje evaneoskih hriana
zaista istorijski utemeljeno.
U maloas pomenutom posebnom poglavlju o ikonama izneo sam jasne istorijske
injenice koje priznaju i poznati pravoslavni istoriari, a koje glase da ikone, odnosno
religiozne slike nisu postojale u apostolsko doba, odnosno do kraja prvog veka nove
ere.
1
Takoe, saznali smo da je tek krajem II i u III veku u Crkvi poelo da se uvodi
oslikavanje unutranjosti prostorija crkvenih okupljanja, ali i to iskljuivo kao sredstvo
za duhovnu pouku te da pritom uopte nije bilo ikonoslikarstva kakvog danas
poznajemo. To su bile simboline slike koje su sluile iskljuivo za duhovnu pouku - u
vidu Nojeve barke, pastira sa ovcama, okota i loze i drugih koje su sluile za
doaravanje dubljih duhovnih istina. Jevsevije Popovi iznosi istorijske podatke da je
dalji razvoj sainjavanja religioznih slika tekao pod direktnim uticajem neznaboake
naklonosti prema ikonoslikarstvu jer je i samo paganstvo bilo puno religioznih slika i
predstavljalo prirodni stari zavet za hriansko ikonoslikarstvo.
2
Naravno, utvrdili
smo da se izobraenja (ovoga puta ne samo simbolika) pojedinih biblijskih linosti i
ikone svetitelja poinju da pojavljuju tek poetkom IV veka i kasnije, a da se
potovanje ikona slino onome koje se danas praktikuje razvija tek u V i VI stoleu. To
se, dakle, desilo vie vekova posle smrti Hristovih apostola kroz koje je, jo u njihovo
vreme, Bog utvrdio veru jednom zauvek predanu svetima. U skladu sa prethodno
utvrenom istinom, nije bilo mogue nita drugo ni oekivati, do ono to se u prva
etiri veka i deavalo a to je protivljenje veine crkvenih autoriteta sainjavanju
religioznih slika i njihovom potovanju. Naravno, poto je potovanje likovnih
izobraenja u Crkvi nastalo pod uticajem neznabotva, nita ne udi ni dalji napredak
u istom smeru a to je prihvatanje neoplatonistike filozofske misli i njeno
prisajedinjenje idejama ikonopotovanja. U ranijem poglavlju o ikonama, naveli smo

1
Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 10.
2
Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i Ikonopotovanje, str. 8; takoe i Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija,
tom prvi, str. 423, 652-653.
523
tekst Ernsta Benza u kome je ovaj priznati autor i poznavalac Pravoslavlja ustvrdio da
je ideja o potovanju i poklonjenju pred ikonom koje se potom prenose na prvolik,
preuzeta iz neoplatonizma.
1

Sa obzirom na postojanje obilja dokaza o tome da ikonopotovanje nije
predstavljalo deo uenja Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola sa jedne, i injenica
da je ova praksa ponikla i razvila se uz pomo nehrianskih religija i filozofskih
pravaca, bilo je za oekivati da se u odreenom istorijskom trenutku u Crkvi pojavi
pokret tzv. ikonoboraca odnosno protivnika prakse koja se ve odavno bila
ukorenila. Ovaj pokret je bio sainjen od pripadnika crkvenog stalea, odnosno, kako
kae Florovski
2
, mnogih uenih episkopa istonih crkava koji su protiv ikona razvili
veoma snanu teoloku misao kojoj ni najbolji i najumniji ikonopotovaoci nisu
mogli da se suprotstave.
Argumenti istonih episkopa protiv ikonopotovanja
Iako su svi radovi protivnika ikona kasnije uniteni od strane ikonopotovalaca
3
,
koji su odneli pobedu prvenstveno zahvaljujui politikim prilikama u Vizantijskom
carstvu, njihove argumente protiv ikona moemo delimino da pronaeno u literaturi
njihovih progonitelja. Sudei prema svemu onome to smo kao injenice izneli
maloas, pokret koji je nastao meu istonim episkopima, a koji se odnosio na
ispoljavanje stava protiv ikonoslikarstva i ikonopotovanja, svoje izvorite nalazio je u
velikom raskoraku izmeu biblijskog otkrivenja i stavova ranih crkvenih otaca prema
ikonama sa jedne strane, a sa druge u veoma primetnom uticaju neznabotva kako
na samo ikonoslikanje tako i na teoloka objanjenja i opravdavanja ove prakse. Iako
je izrazio miljenje da ni do danas nije poznato ta je bila uporina taka
ikonoborakih gledita, niti znamo stvarnu perspektivu tih gledita
4
, a iz
prvenstvenog razloga nepostojanja njihove pisane ostavtine, Florovski je priznao da
se najverovatnije radilo o reakciji na uticaj koji je na hriansko verovanje vrila grka
kultura
5
. Piui o izvorima na koje su se pozivali protivnici ikona, elei da njima
opravdaju svoj stav, Florovski dalje iznosi :
Poeemo sa konkretnim pitanjem: u emu se sastojala glavna snaga
ikonoboraca? Ona je bila u pozivanju na starinu to je, po svemu sudei,
predstavljalo njihovo najjae oruje, kako za napad, tako i za samoodbranu. To je
bilo dvostruko pozivanje: na Sveto pismo i na Predanje. U savremenim tumaenjima
ikonoklazma obino se daje prednost njihovim dokazima iz Svetog pisma. Pozivanje
ikonoboraca na sv. Oce je u velikoj meri zanemareno. Savremenim istoriarima je to
izgledalo manje bitnim i ubedljivim. Meutim, u VIII i IX veku patristiki dokazi su
imali veliku teinu.
6


1
Vidi u: Ernst Benz, Duh i ivot Istone crkve, str. 16.
2
Vidi u: Georgije Florovski, Hrianstvo i kultura, str. 92.
3
Vidi u: Navedeno delo, str. 86.
4
Isto, str. 87.
5
Florovski kae sledee: Ikonoborstvo se, dakle, pojavljuje prosto kao orijentalni otpor vie ili manje
otroj helenizaciji hrianstva. (...) Ikonoborstvo je roeno na Orijentu i njegovi prvi pokretai bili
su frigijski episkopi (Konstantin Nakolijski i Toma Klavdiopoljski). Isto, str. 88-89. Naglasak moj.
6
Isto, str. 87-88. Naglasak moj.
524
Na ovom mestu elim da iznesem da je veoma bitno da u ovoj studiji razluimo, sa
jedne strane, bogoslovski spor izmeu ikonopotovalaca i njihovih neistomiljenika (te
da na kraju zakljuimo koja je strana u tom sporu izala kao pobednika), a sa druge
sagledamo kakav je bio uticaj ovog sukoba na prilike u tadanjem Vizantijskom
carstvu. Razmotriemo i istorijski splet okolnosti koji je na samom kraju doveo do
proglaenja ikonopotovanja kao zakonite i bogougodne crkvene prakse.
to se tie argumenata protivnika ikona, koji su se odnosili na izobrazivost lika
Isusa Hrista (to je zapravo bila i centralna tema spora), Sergij Bulgakov kazuje da je
prof. I. A. Andrejev bio u pravu kada je rekao da su dokazi ikonoborstva bili odabrani
majstorski i to se tie tanosti izraza, doslednosti, jasnosti i snage nisu ostavljali da se
poeli nita bolje za ikonoborce.
1
Episkopi koji su zastupali stav da je nemogue
oslikavanje Hrista na ikoni inili su to iz razloga to su verovali da se na njoj moe
predstaviti samo oblije Isusovog oveanskog lika (ljudske prirode) ali nikako i
boanske koja je neopisiva materijalnim sredstvima (crteom i bojama):
Osnovna misao ikonoboraca upravo se i sastoji u tome da, prema pravoslavnom
razumevanju bogoovaploenja, Hristos kao Bogoovek, nije izobraziv: Njegovo
Boanstvo nije opisano (1. Jovan. 4, 12), a ovetvo ako je i opisivo, samo ono ne daje
izobraenje Hrista. Ako izobraenje oveanske ploti Hristove uzimamo za lik samoga
Hrista, onda doputamo jedno od dvoga: ili da plot moe da bude odvojiva od
Boanstva i u toj odvojenosti izobraziva, ili da je Boanstvo nerazdeljeno sliveno sa
ploti, tako da se u izobraenju ploti izobraava i Bog.
2

Zbog napred navedenih razloga, ikonoborci su zastupnike ikonoslikarstva koji su
praktikovali potovanje Hrista izobraenog na ikoni, smatrali pristalicama odavno
osuenih jeresi nestorijanstva i monofizitstva (koje su u svojoj dogmatici posedovale
pogreno uenje o Hristu i njegovoj bogooveanskoj prirodi (razdeljenost odnosno
slivanje dveju priroda u Hristu)). Protivnici ikona meu episkopima imali su velikog
uticaja na tadanjeg vizantijskog cara Lava III Isavrijanca (vladao od 717. - 741. god.).
Ovaj car je najpre 726. godine doneo naredbu da se sve ikone u crkvama podignu na
veu visinu, da im se narod ne bi mogao da klanja niti da ih celiva, a potom je 730. g.
nakon pojavljivanja negodovanja od strane ikonopotovalaca na ovu njegovu uredbu,
objavio jo otriji ukaz kojim je nareeno potpuno izbacivanje ikona iz crkava i njihovo
unitavanje. Ovakvi carevi ukazi izazvali su pobunu dela naroda koji je po svojoj
dotadanjoj navici praktikovao ikonopotovanje
3
, tako da je razularena gomila
ikonopotovalaca u Carigradu jednom prilikom ubila a potom i raskidala na parad
vojnika koji je imao nareenje da ukloni ikonu koja se nalazila nad jednom od kapija
carskog dvora.
4
Glavni branioci ikona su u tom periodu bili monasi, meu kojima je

1
S. Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 12 (futnota).
2
Navedeno delo, str. 15.
3
Aleksandar meman priznaje da je u to vreme, kao i danas, veina potovalaca ikona bila veoma
neupuena, te da je ikonopotovanje kod glavnine naroda bilo ravno idolopoklonstvu: Potovanje ikona
je poelo u mnogim mestima da se izvitoperuje, da dobija neadekvatne forme. VII vek, kao to smo ve
ukazivali, bio je doba zadivljujuih plodova crkvene svesti i doba nesumnjivog ogrubljivanja
hrianskih masa, istovremeno. A u tom obinom hrianskom svetu ikonopotovanje se
izroavalo u grubo i plotsko sujeverje. (...) Ikonopotovanje se pribliavalo idolopoklonstvu i
zavravalo ukazivanjem potovanja samom njihovom vetastvu (materiji). Istorijski put Pravoslavlja, str.
246. Naglasak moj.
4
Vidi u: J. Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 765-766.
525
bio najpoznatiji Jovan iz Damaska (sv. Jovan Damaskin), koji se i do danas u
Pravoslavlju smatra jednim od najveih teologa ikone svih vremena.
Glavna postavka na kojoj su branioci ikona (izmeu ostalih u carigradski patrijarh
German, rimski papa Grigorije i Jovan Damaskin) u vremenu pre Sedmog
vaseljenskog sabora temeljili opravdanost njihovog sainjavanja i potovanja bila je
injenica realnog ovaploenja Boga Logosa ime je sam Bog postao vidljiv u osobi
Isusa Hrista. Evo ta meman pie o Jovanu Damaskinu tj. o tome na koji je nain on
objanjavao mogunost ikonoslikarstva:
Kada je Besplotni koji nema formu ni koliinu ni veliinu, neuporediv zbog
prevashodstva svoje prirode, sutastvujui u liku Boijem kada je On primio oblije
sluge i smirio se u njemu, uniavajui svoje bie do koliine i veliine, i odenuo se u
telesni lik, onda Ga i ti crtaj na dasci, i izloi ga radi sagledanja Onoga koji
je dozvolio da Ga vide.
1

Prvi sabor o ikonopotovanju 754. godine
Ipak, i pored napora Jovana Damaskina i njegovih istomiljenika istoverujuih
ikonopotovalaca, za vreme vladavine Lavovog naslednika, cara Konstantina V, koga
su potovaoci ikona prozvali Kopronim (to znai - ubre) verovatno zbog toga to
je i sam pisao spise protiv ikona, odran je prvi veliki crkveni sabor koji je odluivao o
ispravnosti prakse potovanja ikona. Ovaj sabor otpoeo je u Hijereji na carskom
dvoru, a zavrio svoj rad u Vlaherinskoj crkvi u Carigradu, okupivi 348 crkvenih
otaca
2
. Pod predsedavanjem efeskog episkopa Teodosija okupljeni episkopi
jednoglasno su osudili potovanje ikona u svakom njegovom vidu. Ova osuda se, kao
to smo i ranije pomenuli, bazirala na stavu da ikonopotovaoci oslikavanjem Hrista
na ikoni oslikavaju samo njegovu ljudsku prirodu ali ne i boansku. Stoga, zbog
razdeljivanja dveju nerazdeljivih i neslivenih priroda u Hristu ikonoslikari i
potovaoci ikona upali su u viestruku hristoloku jeres koju je trebalo osuditi. Evo
kako glase anatematizmi koji su izglasani na ovom saboru, a koji saimaju bogoslovsku
argumentaciju protivnika ikona:
1. Onome ko se drznuo da boanski lik Rei koja se uoveila izobraava bojama,
tome anatema. 2. Onome ko se drznuo da neizobrazivu sutinu i ipostas Rei, radi
njenoga uoveenja, izobraava u ovekolikim formama i koji nee da shvati da je i
nakon ovaploenja Re neizobraziva, anatema. 3. Onome ko se drznuo da crta na liku
ipostasno sjedinjenje dveju priroda i da pone da to izobraenje naziva Hristom i da,
na taj nain, mea dve prirode, anatema. 4. Onome ko poeli da izobraava plot
Hristovu, koja se sjedinila sa licem Rei Boije, razdeljeno i odvojeno od same Rei,
anatema. 5. Onome ko jedinog Hrista razdeljuje na dva lica i ko poeli da Onoga ko je
roen od Deve crta odvojeno i, prema tome, prihvata samo relativno sjedinjenje
priroda i stoga prihvata izobrazivost Njega na ikoni, kao nekoga ko ima posebnu
ipostas, posuenu od Deve, anatema. 6. Onome ko plot Hrista, koja se oboila kroz
njeno sjedinjenje sa Reju, izobraava i na taj nain je razdeljuje od Boanstva,
anatema. 7. Onome ko Boga Re, stoga to je On na sebe primio ropski lik, bude
izobraavao tvarnim bojama, kao da je On bio obian ovek, i ko ga bude odvajao od

1
Istorijski put Pravoslavlja, str. 249. Naglasak moj.
2
Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 12.
526
nerazdeljivog od Njega Boanstva, uvodei na taj nain etvorinost u Sv. Trojicu,
tome anatema. 8. Onome ko likove svetih bude izobraavao tvarnim bojama na
neoduenim ikonama, koje zapravo ne donose nikakve koristi jer je ta misao (o
poklonjenju ikonama) lana i potekla je od avola, i ko i na samom sebi ne
bude odraavao njihove vrline, te ive likove, tome anatema.
1

U periodu nakon velikog crkvenog sabora na kome je osueno ikonopotovanje i
anatemisani branioci ikona, pa sve do smrti cara Konstantina Kopronima, trajalo je
progonstvo onih koji su se protivili odlukama sabora i carskim zabranama. Naveu
samo kratki tekst Jevsevija Popovia o Konstantinovom odnosu prema monasima
ikonofilima:
Klir je napustio borbu, i samo malo njih je i dalje vodilo borbu za potovanje
ikona, ali ove zato gonie na sve mogue naine. Na elu ovih poslednjih stajahu
osobito monasi, koji se jako opirahu zakljucima sabora iz 754. i nasiljima carevim,
zbog ega ih i zlostavljahu na sve mogue naine. Nekima su oi iskopane, ui i nos
odrezani, ruke odseene, brada katranom namazana i zapaljena. Drugima su probijali
glavu ikonama. Konstantin je ak hteo istrebiti monatvo, i zapovedio je monasima da
se ene, dao ih je uparene sa enama terati ulicama Carigrada. Njihovi manastiri su
pretvoreni ili u kasarne ili u tale.
2

Nakon smrti Kopronima (775. god.), inilo se da je ikonopotovanje gotovo u
potpunosti suzbijeno, jer se u javnosti nije ispoljavalo. Meutim, kada je njegov sin
Lav IV Kazar nakon nekoliko godina svoje vladavine pod jastukom svoje ene Irine
pronaao ikone, sproveo je istragu koja je pokazala da i na carskom dvoru jo uvek ima
tajnih potovalaca ikona. Nakon njihovog otkrivanja, car Lav IV je ubrzo umro pod
tajanstvenim okolnostima, a Jevsevije Popovi pie da je moda i otrovan (verovatno
od strane svojih protivnika ikonopotovalaca). Posle njegove smrti, na presto se
popeo njegov sin Konstantin VI Porfirogenit koji je u to breme bio jo uvek maloletan,
tako da je regentstvo odnosno upravljanje carstvom preuzela njegova majka, carica
Irina osvedoeni potovalac ikona. Doavi na vlast, ona je veinu episkopskih
katedri, koje su drali episkopi protivnici ikona predala ikonopotovaocima
3
i dola na
ideju da sazove novi crkveni sabor na kome bi se veinski okupili episkopi ikonofili i
na taj nain ponitili odluke sabora iz 754. godine. Da bi sprovela svoj plan u delo, na
upranjeno mesto carigradskog patrijarha 784. godine postavljen je tadanji dvorski
inovnik, cariin sekretar Tarasije. On je bio prilagodljiv ovek (reklo bi se: ovek
kojem odgovara svaka vlast), koji je za vreme najjaeg progona ikona na dvoru
Konstantina Kopronima izgradio blistavu dravniku karijeru. Ovoga puta, on, koji je
ranije (najverovatnije) i sam sprovodio progone ikonopotovalaca i unitavanje ikona
(budui da je bio slubenik Kopronimovog dvora), sada je pristao da bude patrijarh
iako za njegov izbor nije bilo ni jednog valjanog argumenta. Prvo, uopte nije pripadao
viem svetenstvu (nije bio jedan od episkopa) ve je bio laik, a sa druge strane
postojala je i zabrana tzv. 80. kanona svetih apostola kao i 2. kanona Prvog
vaseljenskog sabora, koji su odredili da se svetovna lica ne smeju na brzinu postavljati
na episkopske pozicije.

1
Navedeno delo, str. 16. futnota. Naglasak moj.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 767.
3
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 160.
527
ZASEDANJE SEDMOG VASELJENSKOG SABORA
Ipak, pod pokroviteljstvom carice Irine i patrijarha Tarasija poele su pripreme za
odravanje novog velikog crkvenog sabora. Pozivi su razaslati na sve strane, a meu
ostalima i rimskom papi Adrijanu. Najpre je bilo planirano da sabor pone u leto 786.
godine, ali je zbog nekih nereda u Carigradu odloen za jesen naredne godine. Pored
episkopa, na sabor su doli i predstavnici onih patrijaraha koji ili nisu eleli ili nisu
mogli da se pojave na njemu (poput pape Adrijana ali i patrijaraha Aleksandrije,
Antiohije i Jerusalima).
Potovaoci ikona su, kao to smo ranije spomenuli, osnovni argument za ispravnost
ikonoslikarstva i ikonopotovanja izvodili iz injenice Hristovog ovaploenja, te su
saglasno tome smatrali da oni koji ne potuju Hristovu ikonu, odnosno Hrista
predstavljenog na ikoni zapravo ne veruju u istinu Boijeg utelovljenja
(bogoovaploenja):
Glavni argument ovih apologeta, koji su oni stalno ponavljali, sastoji se u tome da
ako se Hristos istinski uoveio, onda je On i izobraziv, a njegovo izobraenje je
dostojno poklonjenja; ko, pak, odbacuje izobrazivost Hrista, a ujedno i potovanje
Njegove ikone, taj odbacuje i bogoovaploenje, zapadajui u doketizam ili u druge
hristoloke jeresi.
1

Iz toga razloga je na saboru u Nikeji (odnosno Sedmom vaseljenskom saboru)
posebno posveena panja potvrivanju upravo te istine (koju su, dodue, u
potpunosti zastupali i protivnici ikona), kao i tvrdnji da se potovanjem ikona iskazuje
potovanje prvolikovima (dakle, ne ikoni samoj po sebi ve osobama koje su na
ikonama predstavljene). Dogmat koji je bio izglasan na ovom Vaseljenskom saboru
glasio je ovako:
Mi odreujemo da se svete i asne ikone postavljaju radi poklonjenja ba onako
kako se postavljaju izobraenja asnog i ivotvornog Krsta, bile one nainjene od boja,
ili kockica mozaika, ili od kakvog drugog materijala, samo ako su napravljene na
odgovarajui nain, bile one u sv. crkvama Boijim, na svetenim sasudima ili
odedama, na zidovima ili na daicama, ili u domovima ili pored puteva, bile to ikone
Gospoda Boga i Spasitelja naeg Isusa Hrista, ili Neporone Vladiice nae Svete
Bogorodice, ili asnih Anela i svih svetih i pravednih ljudi. to ee uz pomo ikona
oni postaju predmet naeg sozercanja, to e se oni koji gledaju na te ikone vie
pokretati na podraavanje samih Originala, zadobijae vie ljubavi prema njima i
dobijati vei podsticaj da ih celivaju, da im odaju potovanje i poklonjenje, no nikako
ne i istinsko sluenje, koje po veri naoj prilii jedino Boanskoj prirodi. Oni koji
gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im prinose tamjan i da pale svee u njihovu
ast, kako se to inilo i u starini, jer ast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen
Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na njoj
izobraen.
2

Ipak, bilo bi iznad svega interesantno da detaljno razmotrimo argumentaciju
ikonopotovalaca i ispitamo da li su oni i zaista odneli dogmatsko - bogoslovsku
pobedu nad ikonoborstvom?! To da su odneli pobedu na politikom planu to je bez
svake sumnje, jer su istorijske prilike bile na njihovoj strani, utelovljene u dvema

1
S. Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 13.
2
Sedam stubova premudrosti, str. 167.
528
caricama Irini i kasnije Teodori. Ali, da li su ikonopotovaoci zaista odneli i
bogoslovsku pobedu? Da li je njihovo tumaenje ispravnosti ikonopotovanja zaista u
svemu u skladu sa Boijim venim promislom i Njegovom svetom voljom? Na ova
pitanja potraiemo odgovor na stranicama koje slede.
Dogaaji nakon odravanja sabora
Najpre bi bilo veoma vano da istaknemo da je dogmat o ikonopotovanju u Nikeji
potpisalo 307 prisutnih episkopa
1
, to znai da su odluke carigradskog sabora iz 754.
godine, na kome je bilo prisutno 348 episkopa, obesnaene manjim crkvenim
saborom. No, bez obzira na to, politike prilike su bile takve da su vlast u vizantijskom
carstvu sada drali ikonopotovaoci. Stoga je i pobeda bila njihova. Barem u toku
naredne dve i po decenije. Meutim, posle smrti carice Irine (802. godine) kao i njenih
naslednika, careva Nikifora I (802. - 811. g.) i Mihaila Rangava (811. - 813. g.) na
presto je doao Lav V Jermenin, koji je od patrijarha Nikifora
2
traio da ponovo ukloni
ikone iz javnog crkvenog ivota. Poto se Nikifor usprotivio, car ga je 815. godine
prognao a na njegovo mesto postavio drugog Teodota Kasiterasa koji se pokorio
eljama imperatora. Iste godine odran je i novi crkveni sabor, na kome je ponovo
osueno ikonopotovanje, i potvreni zakljuci iz 754. godine. Naslednik Lava
Jermenina, Mihailo II (820. - 829. g.) bio je neto popustljiviji i dozvolio je privatno
potovanje ikona, ali se njegov sin Teofil II (829. - 842. g.) opredelio za otriji kurs i
ponovo propisao kazne za ikonopotovaoce. No, na kraju se ponovio scenario iz
perioda pola veka ranije. Nakon smrti Teofila II, vlast je preuzela njegova ena
Teodora (842. - 856. g.), umesto maloletnog naslednika Teofila III. Ona je ukinula
borbu protiv ikona i ikonopotovanju ponovo podarila punu slobodu. Ubrzo je
smenjen i carigradski patrijarh Jovan VII Lekanomantis koji je bio protivnik ikona, a
na njegovo mesto postavljen ikonofil Metodije. Mnoge episkopske stolice koje su
zauzimali protivnici ikona ponovo su upranjene, a na njihova mesta postavljeni
ikonopotovaoci. Uskoro je, iste 842. godine, sazvan novi carigradski sabor na kome su
potvrene odluke nikejskog sabora iz 787. god. i proglaena pobeda nad neprijateljima
ikona. Uspomena na ovaj sabor obeleava se kao Nedelja Pravoslavlja i to svake
godine u prvoj sedmici uskrnjeg posta.
Ono to bi bilo jo interesantno da se napomene, pri samom kraju ovog istorijskog
pregleda injenica vezanih za zvanino proglaenje pobede ikonopotovanja, jeste da
nisu ni svi udaljeniji delovi hrianske Crkve u VIII i IX stoleu odmah prihvatili
zakljuke nikejskog sabora iz 787. godine. Naime, delovi Crkve na Zapadu su nakon
okonanja nikejskog sabora, poto su njegovi zakljuci tamo stigli preko pape
Adrijana, reagovali prilino negativno. Evo kakva se reakcija zbila u Franakoj, kada su
njen vladar i episkopi saznali za saborske odluke:

1
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 161.
2
Patrijarh Nikifor Ispovednik, potovalac ikona, poput Tarasija njegovog prethodnika iz vremena carice
Irine, na mesto carigradskog patrijarha izabran je nekanonski, odnosno iz redova laika a ne episkopa.
Tako dakle imamo situaciju da su patrijarsi, zastupnici i branioci ikona, bili u stvari izabrani u suprotnosti
sa upozoravajuim odlukama ranijih vaseljenskih sabora. (Vidi u: Opta crkvena istorija, tom prvi, str.
773.)
529
Zakljuci sedmog vaseljenskog sabora naime dou preko pape Adrijana I. u ravu
prevodu u Franaku Dravu, i tu se ne svidee ni Karlu Velikom, koji je bio uvreen,
to je vaseljenski sabor odran bez njegova odobrenja, ni njegovim episkopima i
bogoslovima, kojima su ikone dotle vaile samo kao sredstva za pouku i
kao ukrasi, a ne i kao predmeti potovanja, tako da je Karlo Veliki 790. pod
svojim imenom dao sastaviti suprotspis, poznat pod nazivom Quattuor libri Carolini,
etiri Karlove knjige, u kom se razlagalo, da ikone ne treba ukloniti, ali ih ne treba ni
potovati, jer potovanje prilii samo krstu, svetim sasudima, Jevaneliju i
relikvijama. I franaki episkopat se na sinodu u Frankfurtu 794. izjasnio
protiv zakljuaka sedmog vaseljenskog sabora, ustajui protiv ikonoklazma,
ali i potovanja ikona...(...) Papa Adrijan I. je pokuao dodue, da odvrati Franke od
njihova miljenja, ali i pored toga protivljenje zakljucima sedmog vaseljenskog sabora
odralo se jo i u 1. polovini IX stolea, i za vreme Luja Pobonog (814. 840.) sabor
u Parizu 825. izjasnio se opet protiv potovanja ikona.
1

Sve u svemu, ikonopotovanje je u tradicionalnom hrianstvu Istoka i Zapada
zvanino utvreno na saborima u VIII i IX stoleu, a njegova dogmatika nastavila da
se razvija i dobija nove zanimljive momente. U sledeem delu ovoga poglavlja
upoznaemo se sa kvalitetom odbrane ikonopotovanja koju su zastupali sv. Teodor
Studit i patrijarh Nikifor Ispovednik. Upoznaemo se sa njihovim neuspehom da se
suprotstave teolokim stavovima protivnika ikona, kao i sa nekim novim uenjima koja
su nastala vekovima nakon odravanja Sedmog vaseljenskog sabora. Uveriemo se da
su ova pravoslavna uenja ak, to je paradoksalno samo po sebi, suprotstavljena
idejama i stavovima koje su zastupali branioci ikona iz vremena pre i posle pomenutog
sabora.
Neuspela odbrana uenja o ikonama tokom burnog perioda VIII i IX
stolea
Ve ranije smo se upoznali sa izjavama pojedinih pravoslavnih bogoslova da je
teoloka promiljenost protivnika ikona u periodu oko Sedmog vaseljenskog sabora
bila na veoma visokom nivou te da su se potovaoci ikona jedva snalazili prilikom
debatovanja sa njima. Osnovna primedba ikonoboraca, kada se radilo o Hristovoj
ikoni, bila je neopisivost Njegovog boanstva materijalnim elementima. Jednostavnije
reeno, izobraavanje Hrista na ikoni (slici) u vidu oveka bila bi mnogo prirodnija
ljudima koji ne veruju u Njegovo boanstvo te ga u skladu sa time smatraju samo
obinom zemaljskom osobom. No, smatrali su ueni episkopi protivnici ikona, ako
neko ve veruje u boanstvo Hristovo, onda nipoto ne bi smeo da njegovu
bogooveansku prirodu oslikava i na taj nain je predstavlja u obliju (telesnim oima
vidljivog) ljudskog tela. Evo kako je glasio osnovni argument ikonoboraca, na koji ni
najumniji bogoslovi ikonopotovanja nisu ni posle vie decenija promiljanja
mogli smisleno da odgovore:
Osnovni argument ikonoboraca, koji raskriva aporiju ikonopotovanja, moe se
prikazati u obliku sledee sheme:

1
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 770-771. Naglasak moj.
530
A) Teoloki argument: bez-obraznost boanstva, a time i Njegova neopisivost i
nevidljivost. Boga niko nije video nikad (Jovan 1, 18). Po (svom) Boanstvu Hristos
nema lika velika premisa pr. maior.
B) Hristoloki argument: pri nerazdeljenosti i neslivenosti priroda u Hristu
(Halkidonski dogmat), izobraenje ploti Njegove ni u kom smislu se ne pojavljuje
zajedno sa tim kao izobraenje njegovog Boanstva i stoga nije ikona Hristova mala
premisa pr. minor.
Zakljuak: Ikona Hrista sadri trostruku teoloko trinitarno hristoloku jeres
(izobrazivost neizobrazivog Boga, uetvorenje Sv. Trojice i negiranje Halkidonskog
dogmata.
1

Pravoslavni autor Sergij Bulgakov detaljno razmatrajui problematiku koja je tema
ovog poglavlja i sam je priznao da su argumenti ikonopotovalaca bili veoma slabi te
da su zapravo potvrivali osnovne tvrdnje ikonoboraca. Sa druge strane, neki apologeti
poput Jovana Damaskina su se toliko upetljavali u klopku sopstvenog bogoslovskog
promiljanja da su na kraju dolazili do tvrenja neega to ni sami nisu mogli
najbolje da objasne. No krenimo redom. Na ovom mestu citirau nekoliko navoda iz
knjige maloas pomenutog poznatog pravoslavnog bogoslova iz prve polovine XX
veka, u kome emo lako moi da prepoznamo njegovo priznanje o potpunoj pobedi
ikonoborakih argumenata:
Branioci ikonopotovanja faktiki su poli drugim putem: oni ele da prevladaju
aporiju, tako rei, ne spolja, ve iznutra, prihvatajui veliku premisu kao
samooiglednu, ali pokuavajui da izbegnu malu. Pogledajmo u kojoj meri im je ovo
uspelo.
Pre svega, to se tie VII vaseljenskog sabora, gde se ovaj zadatak izvrava u
prigovorima tezama ikonoboraca, koje je itao akon Epifanije, ali koje pripadaju
duhovnom voi sabora, samom patrijarhu Tarasiju, mora se rei da im to uopte
nije uspelo. (...) Zato nije udno da i nakon VII vaseljenskog sabora bogoslovski
posao dogmatike odbrane ikonopotovanja, koji je zapoeo sv. Jovan Damaskin,
mora da se produi kao i pre, jer je tamo osnovni dogmatiki argument
ikonoboraca ostao neopovrgnut i ak nije bio istinski sasluan. ta mi nalazimo
kod ovih potonjih branilaca ikonopotovanja kod prepodobnog Teodora Studita i sv.
patrijarha Nikifora? (...) Ponimo od prepodobnog Teodora Studita (759 - 826),
velikog ispovednika ikonopotovanja. On je napisao tri opovrgavanja ikonoboraca,
sedam glava protiv njih, niz pisama dogmatikog sadraja i ostalo. Kakav odgovor
nalazimo kod njega na glavni argument ikonoboraca, koji se sastoji u ukazivanju na
neizobrazivost sutastva Boijeg i nerazdeljivost od njega u Hrista izobrazivog
sutastva oveanskog? Zauujue je to mi ne samo da kod prepodobnog
Teodora ne susreemo opovrgavanje ovog argumenta, ve nalazimo
potpuno priznavanje obeju njegovih premisa. (...) Ako uporedimo ovo
bogoslovlje prepodobnog Teodora Studita sa ve poznatim nam uenjem protivnika
ikonopotovanja, onda emo se bez tekoa uveriti da ono ne pomera pitanja ni koraka
napred i u sutini ostaje na dogmatikoj poziciji ikonoboraca... (...) Veliki
borac za ikone i ispovednik ikonopotovanja, prepodobni Teodor sluio je
ikonopotovanju svojim ivotom, podvigom vere, ali ni on nije prevladao
bogoslovske argumente ikonoboraca, i to pitanje je ostalo da visi u vazduhu.

1
S. Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 16-17.
531
(...) Ne stoji drugaije stvar ni u vezi sa drugim borcem za ikonopotovanje, koji je
nastupio posle VII vaseljenskog sabora, naime, sv. patrijarhom Nikiforom. U optem,
kod njega ne nalazimo nove momente u razvijanju spora. On isto tako tvrdi
neopisivost Boanstva pri izobrazivosti ljudske prirode. (...) Uopte, ovo pitanje kod
njega ostaje u onom istom poloaju kao i kod prepodobnog Teodora Studita.
1

Dakle, kao to smo mogli da uoimo iz upravo proitanih navoda, Teodor Studit i
patrijarh Nikifor, kao i ostali manje znaajni branioci ikona potvrivali su stavove
episkopa ikonoboraca, koji su tvrdili da je Hristos na ikoni po boanstvu neizobraziv,
te da je izobraziva samo njegova oveanska priroda. Ipak, pola veka ranije Jovan
Damaskin je u okviru svoje apologije insistirao na neemu ega se, oigledno, njegovi
kasniji saborci nisu seali niti pridravali. On je, naime, tvrdio da i telo Boga jeste
Bog
2
, nastojei da na ovaj nain opravda sainjavanje i poklonjenje pred ikonom
Isusa Hrista na kojoj je predstavljen samo njegov ljudski lik. Sa druge strane,
Damaskin je pokuavao da opravda ikonopotovanje i objanjenjem da su nama
slabim i nerazumnim ljudskim biima potrebni likovi pred kojima bi se poklanjali
iz razloga to ne moemo da shvatimo niti da u potpunosti spoznamo svu dubinu
nesaznatljivog boanskog bia. Nakon to navodi i ovaj Damaskinov argument,
Bulgakov priznaje da i on ima mnoge manjkavosti pa ak i dotle da vie ide u korist
protivnicima nego potovaocima ikona. Na kraju, poto je sumirao rezultate odbrane
ikona u vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i neposredno pre i posle njega,
Bulgakov je, iako nevoljno, morao da saopti:
Dolazimo do opteg zakljuka, da branioci ikonopotovanja nisu odneli
bogoslovsku pobedu nad svojim protivnicima.
3

Meutim, ukoliko je ve istina da su teoloki argumenti ikonopotovalaca bili toliko
slabi kako ih je Bulgakov predstavio, kako se onda desilo da se ikonopotovanje
odralo sve do dananjeg dana? Kakvi su jo uzroci, sem u ono vreme politikih,
doprineli da ono ipak ostane prihvaeno u istonom i zapadnom tradicionalnom
hrianstvu?
U narednom delu ovog poglavlja pozabaviemo se detaljnije ovim pitanjem.
Pogreno tumaenje Svetog pisma, crkveno predanje i neznaboaka
filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i ikonopotovanja
Na poetku ove celine, u kojoj emo preciznije ispitati ostale argumente u korist
ikonopotovanja upotrebljene na Sedmom vaseljenskom saboru, najpre emo se
upoznati sa specifinostima pravoslavnog tumaenja svetopisamskih zabrana
izgraivanja religioznih likova i njihovog potovanja. Iako smo se, dodue, sa
tumaenjima u ovom smislu upoznali jo i ranije, u posebnom poglavlju o ikonama,
poeljno je da to ponovo ovde naglasimo zbog izuzetne vanosti pitanja koje
prouavamo. Nakon to budemo sainili pomenuti pregled i na njega damo biblijski
odgovor, pozabaviemo se i pokuajem razlikovanja poklonjenja pred ikonama od

1
Navedeno delo, str. 17-23. Naglasci su moji.
2
Isto, str. 24.
3
Isto, str. 25. Naglasak moj.
532
onoga koje se ukazuje boanskom biu, jer on predstavlja jedan od glavnih
argumenata pravoslavnih u korist ikonopotovanja.
Pogreno tumaenje Svetog pisma
Veoma jasno uenje Svetog pisma Starog zaveta u odnosu na zabrane sainjavanja
bilo kakvih religioznih likova radi njihovog potovanja i poklonjenja, bilo je saopteno
Boijem narodu na sledei nain:
Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga to je gore na nebu, ili
dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im sluiti, jer sam ja
Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otake na sinovima do treega i
do etvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; A inim milost na tisuama onijeh koji
me ljube i uvaju zapovijesti moje.
1

Samo pazi na se i dobro uvaj duu svoju, da ne zaboravi onijeh stvari koje su
vidjele oi tvoje, i da ne izidu iz srca tvojega dokle si god iv, nego da ih obznani
sinovima svojim i sinovima sinova svojih. Onaj dan kada stajaste pred Gospodom
Bogom svojim kod Horiva, kad mi Gospod ree: saberi mi narod da im kaem rei
svoje, kojima e se nauiti da me se boje dok su ivi na zemlji, i da naue tome i sinove
svoje; Kad pristupiste i stajaste pod gorom, a gora ognjem gorae do samoga neba i
bjee na njoj tama i oblak i mrak; I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od rijei
uste, ali osim glasa lika ne vidjeste; (...) Zato uvajte dobro due svoje; jer ne
vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja;
Da se ne biste pokvarili i nainili sebi lik rezan ili kaku god sliku od
ovjeka ili od ene...
2

Prema upravo navedenim Boijim zapovestima predatih Njegovom sluzi Mojsiju,
jasno proizilaze zabrane sainjavanja Boijeg lika na vidljiv nain, kao i vizuelnog
predstavljanja drugih nebeskih bia (anela) ili pak zemaljskih ljudi, a sve u vezi
spreavanja idolatrije poklonjenja materijalnim predmetima, kakvo je u to vreme
bilo veoma raireno meu mnogobocima. Dakle, ukoliko paljivo prouimo Boije
zapovesti koje sam maloas naveo one se odnose pre svega na zabranu vidljivog
izobraenja (u bilo kom vidu ili obliku) nevidljivog Boga Stvoritelja. Meutim, teolozi
ikonofili u vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i moderni pravoslavni bogoslovi,
prepoznajui sebe kao prestupnike, proglasili su privremenim zapovesti za koje je Bog
striktno naredio da ih se moraju seati pripadnici svih narednih generacija. Evo kako
glasi opravdanje ovakvog iznad svega nebiblijskog stava:
Slino je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se previa injenica da su
ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom Zavetu privremenog znaenja,
upravljene na uvanje Jevreja od poklonjenja lanim bogovima, kumirima, a da ne
vae za hriane koji su Hristovim iskupljenjem osloboeni idolatrije.
tavie, ikona kao vidljiv lik prisustva Bojeg ima i isto formalne uslove u Starom
Zavetu, jer prilikom pravljenja kovega Zaveta Bog je naredio Mojsiju da naslika
heruvime u njemu. (II Mojs. 25, 10; V Mojs. 10, 1-5; IV Mojs. 10, 34).
3


1
Druga knjiga Mojsijeva 20:4-6. Naglasak moj.
2
Peta knjiga Mojsijeva 4:9-12, 15-16. Naglasak moj.
3
Boidar Mija, Ikona sveta slika, str. 68-69. Naglasak moj.
533
Smatrajui da su ovim tumaenjem uspeli da prevaziu starozavetne zabrane, oci
Sedmog vaseljenskog sabora (ikonofili) su legalizovali upotrebu svetih ikona i
ustanovili nain njihovog potovanja nazivajui poklonjenje pred njima potovanim
poklonjenjem (proskunesis), a ne sluenjem (latreia) koje pripada jedino i samo
Bogu.
1

Zadraemo se malo na ovom razlikovanju pojmova proskunesis i latreia. ta o
potovanim poklonjenjima pred ikonama Boga i Hrista, kao i Bogorodice i svetitelja
nalazimo napisano u Svetom pismu? Naravno, podrazumeva se da je odgovor
jednostavan nita! To svakako iz razloga to u biblijskim vremenima (starozavetnom
ali i za vreme pisanja Novog zaveta) nisu postojale ni ikone a ni poklonjenja pred
njima. Meutim, da li su biblijske linosti, konkretno novozavetne poput Hristovih
apostola i ostalih uglednih Boijih slugu, dozvoljavali da se pred njima ljudi klanjaju za
vreme njihove zemaljske slube? Da li je u Novom zavetu opisan makar i jedan sluaj
potovanog poklonjenja pred aneoskim biima koje su oni prihvatili i blagoslovili?
Poto ve znamo da pravoslavni vernici odaju potovanje (proskunesis) pred ikonama
apostola, svetitelja i anela (sv. arh. Mihaila i drugih), trebalo bi u Svetom pismu
potraiti boansku potvrdu ovakve prakse. I zaista! Na najmanje dva mesta u Novom
zavetu opisani su sluajevi poklonjenja pred svetim ljudima i anelima i to u
momentima kada su osobe, koje su im izraavale tu vrstu potovanja, bile potpuno
svesne da se klanjaju stvorenim biima a ne Bogu. Dakle, tu je u pravom smislu rei
bio u pitanju proskunesis odnosno potovano poklonjenje pred svetim Boijim
slugama, a ne latreia sluenje i poklonjenje kao pred jedinim pravim Bogom. Neka
nam i sami tekstovi Boije Rei posvedoe o tome na koji nain On gleda na
proskunesis pred Njegovim slugama:
I dok je Petar jo razmiljao o vienju, ree mu Duh: vidi, tri oveka te trae; nego
ustani, sii i idi s njima nita ne premiljajui, jer sam ih ja poslao. Tada Petar sie
ljudima i ree: evo, ja sam koga traite; zbog ega ste doli? A oni rekoe: kapetan
Kornilije, pravedan i bogobojazan ovek, za koga svedoi sav judejski narod, upuen je
od jednog svetog anela da te pozove u svoj dom i da uje ta e mu rei. Tada ih
pozva unutra i ugosti. A sutradan usta i ode s njima, i neki od brae iz Jope odoe s
njim. Sutradan pak ue u Kesariju. A Kornilije ih je oekivao, sazvavi svoju rodbinu i
prisne prijatelje. Kada pak Petar ue u kuu, Kornilije mu poe u susret, pade pred
njegove noge i pokloni se. Tada ga Petar podie govorei: ustani; i ja sam
samo ovek.
2

I uh neto kao glas mnogog naroda i kao um mnogih voda i kao grmljavinu jakih
gromova, kako govore: aliluja, jer se zacari Gospod Bog na, Svedritelj. (...) I ree mi:
napii: blaeni su oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. Ree mi jo: ove rei su
istinite rei Boije. I padoh pred njegove noge da mu se poklonim. I ree mi:
pazi, ne ini to, ja sam sasluitelj tvoj i tvoje brae koja imaju svedoanstvo
Isusovo. Pokloni se Bogu.
3

I ree mi: ove su rei verne i istinite, i Gospod, Bog prorokih duhova posla svoga
anela da pokae svojim sluiteljima ta ima da se zbude uskoro. I vidi, dolazim
ubrzo. Blaen je onaj koji dri proroke rei ove knjige. I ja, Jovan, uh i videh ovo, i

1
Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopotovanje, str. 5-6.
2
Dela apostolska 10:19-26. Naglasak moj.
3
Otkrivenje Jovanovo 19:6, 9-10. Naglasak moj.
534
kad uh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anela koji mi pokaza
ovo. I ree mi: pazi, ne ini to; ja sam sasluitelj tvoj, i brae tvoje, i proroka, i svih
koji dre rei ove knjige; Bogu se pokloni.
1

Kao to smo iz biblijskih tekstova mogli da uoimo, apostol Petar i nebeski aneo
su jasno stavili do znanja njihovim poklonicima ko zaista jeste jedini dostojan
poklonjenja. I, jo jedanput - da bude potpuno jasno! Ovde se uopte nije radilo o
latreia poklonjenju odnosno sluenju (bogosluenju). Kapetan Kornilije je, kao
poboan ovek bio potpuno svestan da u njegovu kuu ulazi obian zemaljski ovek
Simon Petar. Ipak, smatrajui ga posebno blaenim i svetim, poto je bio udostojen da
lino upozna Spasitelja Isusa i postane njegov apostol, Kornilije mu se poklonio kao
uvaenom i uzvienom svetitelju. Meutim, Petrov odgovor je bio vie nego jasan. Isti
odgovor je dobio i apostol Jovan Bogoslov, i to ne jednom nego dvaput, kada je pun
ushienja zbog velikog vienja koje mu je bilo objavljeno, pao pred noge anela da mu
se pokloni. Jovan je, pritom, bio potpuno svestan da se ovde radi o anelu a ne o
Bogu. To je i sam potvrdio reima: I ja, Jovan, uh i videh ovo, i kad uh i videh,
padoh da se poklonim pred nogama anela koji mi pokaza ovo.... Dakle,
Jovan je znao da je pred njim bio aneo, i nipoto nije nameravao da mu se pokloni i
slui kao Bogu (latreia), - ve samo da mu iskae potovano poklonjenje
(proskunesis). Meutim, kao to uoavamo, sveti Boiji ljudi, kao i aneli, potvrdili su
da oni, kao stvorena bia (pa makar kako uzvienu slubu obavljali pred Bogom), nisu
dostojni da prime bilo kakva poklonjenja (proskunesis) od strane ostalih Gospodnjih
sluitelja. Ono na ta su apostol Petar i aneo uputili svoje potovatelje i poklonike
jeste u potpunosti u skladu sa naukom Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:
Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome slui.
2

Poto se ve pokazalo istinitim ono to smo upravo utvrdili, a to je da apostoli ni
realno, za vreme svoga ivota, nisu prihvatali nikakva poklonjenja, niti su to inili (niti
pak ine) nebeski aneli, onda je mnogo apsurdnije nazivati bogougodnom i
pravovernom praksom pokloniko potovanje istih tih linosti na njihovim likovnim
izobraenjima ikonama. Uostalom, potpuno u skladu sa Boijim zapovestima i
Hristovim uenjem, koje je nalagalo verovanje da je Bog duh i koji mu se mole treba
da se mole u Duhu i istini
3
, prvovekovna Crkva je odbacila mogunost ikonoslikanja i
ikonopotovanja. Ova praksa joj je bila potpuno strana, to priznaju i pravoslavni
autori
4
.
Kazivanje crkvenog predanja
Budui da u raspravi sa ikonoborcima nisu mogli da odnesu bogoslovsku pobedu,
oci Sedmog vaseljenskog sabora su se posluili, do modernih vremena oprobanim,
metodom pozivanja na crkveno predanje kao i razliita udesna znamenja koja su
potvrivala bogonadahnutost odreene njihove prakse. Naime, na zasedanjima ovog
nikejskog sabora bile su proitane poslanice pape Adrijana, koje je ovaj bio uputio

1
Otkrivenje Jovanovo 22:6-9. Naglasak moj.
2
Evanelje po Mateju 4:10; uporedi sa: 5. knj. Mojsijeva 6:13; 10:20.
3
Evanelje po Jovanu 4:24.
4
Vidi ranije citirani navod Sergija Bulgakova iz dela Ikona i ikonopotovanje sa str. 10, u poglavlju
Potovanje svetih ikona.
535
imperatoru i carigradskom patrijarhu. Pravoslavni autor ovako komentarie rezultate
sluanja papinih poslanica od strane saborskih otaca:
Ove poslanice pred nama otkrivaju zavesu sa najdublje apostolske starine i
objanjavaju kako je u to vreme sv. Crkva gledala na ikone. Nakon itanja obe ove
poslanice, papini predstavnici su hteli da znaju da li su patrijarsi i svi lanovi sabora
saglasni sa njima. Tarasije je odgovorio da on prihvata sve to je papa napisao.
Ovome valja sledovati, - rekao je on a protivreiti njemu (papi), znai postupati
nerazumno. I mi sami, na osnovu Svetog Pisma, zakljuaka i dokaza, istraivi
istinu i spoznavi je na osnovu uenja otaca, tvrdo i nepokolebivo, saglasno
drevnom predanju svetih otaca, ispovedali smo i ispovedaemo ivopisane
ikone, klanjajui im se sa vatrenom ljubavlju, jer one predstavljaju Gospoda Boga i
neporonu Vladiicu nau Svetu Bogorodicu, sv. apostole i sve svete, ali poklonjenje i
veru odavaemo samo Jednom Istinitom Bogu.
itav sveti sabor ovako ui razlegao se odgovor na njegove rei, od strane svih
lanova sabora.
1

U poglavlju Potovanje svetih ikona, kao i ranije u ovom, dokazali smo na osnovu
proverenih istorijskih podataka da je, u prethodnom citatu pominjana drevna
apostolska starina mogla biti eventualno IV vek nove ere pa na dalje, te da se
nipoto nije mogla odnositi na prva dva veka hrianske ere. Ipak, u itavom navodu
koji govori o zastupnicima ikonopotovanja iz VIII stolea, a u kome oni istiu svoje
stavove u odnosu na ikone, uoava se njihovo uverenje da je poklonjenje pred ikonama
Crkvi predato od samih apostola. Meutim, u Svetom pismu Novoga zaveta mi takvu
praksu ne samo da uopte ne sreemo, ve bi se takav vid bogosluenja u potpunosti
kosio sa duhom i slovom Boije Rei onako kako smo to mnogo puta do sada istakli.
Ali, ovo nije bio kraj dokaznog postupka u korist ikonopotovanja kojeg su na
Sedmom vaseljenskom saboru izveli na njemu okupljeni ikonofili. Usledilo je
navoenje primera udotvorenja od strane svetih motiju i svetih ikona, da bi, u
nedostatku teoloke argumentacije, i ovi inioci doneli dodatnu teinu njihovim
stavovima:
Na poetku sledeeg zasedanja po savetu patrijarha Tarasija bilo je odlueno da se
ispitaju sva mesta iz Svetog Pisma, iz svetootakih dela i iz itija svetih koja mogu
da poslue kao osnov za utvrivanje dogmata ikonopotovanja. Meu ovim
poslednjim, bilo je mnogo povesti o udesima koja su proizala od svetih ikona i
motiju. Evo nekih od njih:
U opisu muenitva sv. Anastasija Persijanca (umro 628. godine nove ere; prim. I.
S.) kae se da je prilikom prenosa njegovih motiju u Kesariju Palestinsku, kada je
narod sa svih strana pohrlio da ga sretne, jedna ena, po imenu Areta, pala u sumnju i
rekla:
Ja se ne poklanjam motima koje su donete iz Persije.
Kroz nekoliko dana sv. muenik se javio Areti u snu i upitao je:
Ti strada od bolesti u bedrima?
Areta nije ni stigla da mu odgovori da je zdrava, kad je odjednom osetila da se
zaista razbolela. Dugo se ona muila u svojoj bolesti, da bi potom, osetivi kratkotrajno
olakanje, poela da razmilja o tome zbog ega je nju postigla takva bolest. U

1
Sedam stubova premudrosti, str. 162-163. Naglasak moj.
536
razmiljanju je provela etiri dana. Ujutro petoga dana ponovo joj se javi sveti muenik
i kae:
Idi u Tetrapil. Pomoli se svetom Anastasiju i bie zdrava.
Kada su je doneli na ukazano mesto i kada je videla ikonu sv. muenika, glasno je
objavila:
To je uistinu onaj koga sam videla u snu.
Bacivi se na pod dugo je plakala suzama pokajanja i ustala potpuno zdrava.
Poto je na saboru proitana povest o ovom udu, papini izaslanici su izjavili da se
pomenuta ikona sv. Anastasija s asnom glavom njegovom nalazi u jednom manastiru
u Rimu, a episkop Tavromenijski Jovan dodao je njihovoj izjavi da on zna jednu enu
sa Sicilije, koja je doavi u Rim dobila isceljenje od ikone ovog sv. muenika.
Zatim je Petar, episkop Nikomidijski, saoptio o udu koje se u Beritu dogodilo od
ikone Gospodnje, dok je iz Evagrija navedena povest o udu koje je proizalo od
Nerukotvorenog Obraza Spasiteljevog u Edesi. udo se sastojalo u sledeem:
Jednom je Edesu opsedao Hozroje, persijski car. Sa ogromnih nasipa koji su po
njegovoj potrebi podignuti, vojnici su preko zidina strelama gaali itelje grada.
Edeani su odluili da potkopaju nasipe i da ih spale. Ali vatra koju su palili u
potkopima svaki put se gasila usled nedostatka vazduha. Tad su oni uzeli
Nerukotvoreni Obraz, doneli ga u potkop, okropili vodom, i kapima koje su se po
njemu uhvatile poprskali slabi oganj, tako da su naslagana drva buknula neobinim
plamenom. Pretvorivi ih u ugalj, plamen je preao na gornja drva i brzo unitio sve
graevine Hozrojeve.
Kod itanja ove povesti, tec velike Konstantinopoljske crkve je saoptio:
Ja, nedostojni sluga, kada sam iao u Siriju sa carskim apokrisijarima, bio sam u
Edesi i video ovaj Nerukotvoreni obraz; verni ga potuju i klanjaju mu se.
Na sledeim zasedanjima sabora proitani su i mnogi drugi izvodi iz
svetootakih dela, slini ovima koji su izvedeni. Kad su se oci sabora, kako se
izrazio patrijarh Tarasije, zasitili svetootakih svedoanstava, na sred sabranja
iznesena je jedna vrlo cenjena ikona i pred njom su svi prisutni oci
1
, celivajui je,
izgovorili dvadeset dve kratke izreke, svaku ponavljajui po tri puta. U tim izrekama
bile su osuene i predate prokletstvu sve glavne ikonoborake postavke.
2

Kao to stoji i na samom poetku upravo citiranog navoda, usled nedostatka
biblijske argumentacije, oci Sedmog vaseljenskog sabora potraili su i nali u itijima
svetih osnov za utvrivanje dogmata ikonopotovanja. A ta su zapravo itija svetih i
kakvo je istorijsko utemeljenje razliitih udesa koja su pripisivana mnogobrojnim
svetiteljima, ve smo obradili u posebnim poglavljima ranije u ovoj knjizi, tako da sada
nije potrebno da o tome opirnije govorimo.

1
Upravo ovaj navod, da su svi prisutni oci celivali ikonu, dokazuje moju raniju tvrdnju da na ovom
(takozvanom) Sedmom vaseljenskom saboru nisu uestvovale obe strane u sporu, ve da su bili prisutni
samo ikonopotovaoci od kojih se nije ni moglo oekivati bilo ta drugo ve da ikonopotovanje proglase
bogougodnom praksom.
2
Navedeno delo, str. 164-165. Naglasak moj.
537
Snaan uticaj neznaboake filozofije na ustanovljavanje doktrine o
ikonopotovanju
O znaajnom uticaju neznabotva, kako religioznog tako i filozofskog na postanak
ikonopotovanja do sada smo ve dosta govorili. Narednih nekoliko reenica e samo
saeti i potvrditi ono to je ranije reeno. Naime, pretposlednja reenica dogmata o
ikonopotovanju donetog na Sedmom vaseljenskom saboru glasi ovako:
Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im prinose tamjan i da pale
svee u njihovu ast, kako se to inilo i u starini, jer ast koja se odaje ikoni (liku)
odnosi se na njen Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga
ko je na njoj izobraen.
1

Ve smo ranije, u poglavlju Potovanje svetih ikona naveli podatak kojeg je izneo
Ernst Benz, o tome da se ovakvo uenje ikonofila koje smo uoili i u prethodnom citatu
zasniva na neoplatonistikom miljenju o slici. Tekstove koji to potvruju naveo sam
i u ovom poglavlju neto ranije. Sa druge strane, pozivanje na starinu u odnosu na
kaenje i paljenje svea pred ikonama, prema ranijim iskazima Jevsevija Popovia,
predstavlja kopiranje prakse drevnih pagana koji su to isto inili pred ikonama
svojih boanstava.
Da bismo, na samom kraju ovog poglavlja, temu o ikonopotovanju rasvetlili u
potpunosti, i jo jedanput snano odbranili stav kojeg zastupaju evaneoski hriani u
odnosu na pogrenost izraavanja ove pravoslavne prakse, navodimo jo neke izjave
Georgija Florovskog. One e nam, po ko zna koji put, rasvetliti jasnu biblijsku istinu o
tome da ikonopotovanje kakvo vekovima postoji u Istonoj (i Zapadnoj) crkvi ne
odgovora uenju Boije Rei ve da je utemeljeno na sasvim drugaijim osnovama.
Naime, kada govori o neoplatonisti Plotinu, pod ijim je uticajem svoje hriansko
bogoslovlje razvijao i blaeni Avgustin, Florovski istie da je njegovo uenje bilo
osnova za kasnije ikonopotovaoce:
Sam Plotin je izneo sledeu analogiju. Dva oveka ive u istoj kui. Jedan od njih
kudi graditelja i njegovo delo jer je sagraeno od bezdunog kamena i drveta. Drugi
hvali mudrost arhitekte jer je zdanje tako veto isplanirano. Za Plotina ovaj svet nije
zlo, on je slika ili odraz vinjeg sveta, moda i najbolja od svih slika. Pa ipak, mora se
teiti ka onome to je iza svih slika, mora se ii od slike ka prauzoru, od nieg ka
viem svetu, to znai da Plotin velia obrazac ili prauzor a ne kopiju.
2

Na samom kraju, ovaj cenjeni pravoslavni teolog morao je da prizna:
Obino se svi slau da je teoloka odbrana sv. Ikona, naroito odbrana
sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina, zasnovana na neoplatonistikim
pretpostavkama. itava koncepcija prauzora i slike (koja upuuje na nii nivo)
bila je platonistika. U celini uzeto, ovo gledite je ispravno. (...) U ovom trenutku
ne tie nas se uenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo platonistiko ili barem
proplatonistiko. (...) Ikonopotovatelji su zasigurno bili platoniari.
3


1
Isto, str. 167.
2
G. Florovski, Hrianstvo i kultura, str. 100. Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 99, 101. Naglasak moj.
538
Opti zakljuak
U poglavlju koje je za nama, nainili smo skromni pregled istorije tradicionalnog
hrianstva u prvih devet vekova njegovog postojanja. Iz njega smo mogli da saznamo
kroz kakva je burna vremena prolazila Crkva u prva tri stolea za vreme vladavine
paganskih rimskih careva. Takoe, uvideli smo nain razvoja i definisanja hrianske
teologije tokom daljeg vremena i upoznali se sa mnogim crkvenim uiteljima i
svetiteljima. O ovim poslednjim smo saznali da (mnogi od njih) i nisu bili ba tako
sveti kako bi na prvi pogled, na osnovu veliine njihovih oreola na ikonama, moglo da
nam se ini. Ispitali smo i naine na koje su se vizantijski vladari meali u bogoslovske
stvari u koje se nisu ba previe razumeli i na taj nain bitno uticali na donoenje
pojedinih odluka na saborima koji su kasnije proglaeni vaseljenskim. Pojedine
doktrine, poput verovanja o presvetoj Bogorodici i ikonopotovanju, a koje se smatraju
delom svetog predanja Crkve, samo dokazuju da se na ovim saborima nisu definisala
samo pozitivna, odnosno biblijski utemeljena uenja (poput uenja o boanstvu
Hristovom na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine), ve pridodavala i ona
koja se nisu izvorno podrazumevala Hristovim i apostolskim uenjem. Upravo onako
kako je Gospod Isus prorekao, to je vie vremena prolazilo od Njegovog vaznesenja i
smrti Njegovih prvovekovnih pratilaca, hrianstvo je prisvajalo sve vie uenja i
praksi koje se nisu mogle biblijski potkrepiti.
Ipak, Pravoslavna crkva smatra da su odluke svih crkvenih sabora (kasnije
prozvanih Vaseljenskim), bogougodne i pravilne, te nastoji da svoj bogoslubeni ivot i
dogmatsko uenje upravlja u skladu sa njima. Ovakvo uverenje u stoprocentnu
ispravnost odluka svih Vaseljenskih sabora, poiva na dogmi o nepogreivosti
Pravoslavne crkve, odnosno njenoj nemogunosti da donosi pogrene i Bogu protivne
odluke na saborima svih svojih episkopa.
Evo ta o nepogreivosti Pravoslavne crkve iznosi Arhiepiskop Averkije:
Sedam Vaseljenskih sabora su, posle Evanelja Hristovog, osnov i potvrda nae
Pravoslavno Hrianske Vere, jer naa vera nije samo Apostolska, ona koju su
propovedali Sveti apostoli, uenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otaka,
poto su je rastumaili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici
Svetih Apostola. (...) Osim toga, u naoj Pravoslavnoj Crkvi nema bezbonog uenja o
neijoj linoj nepogreivosti, jer nepogreivost pripada samo celokupnoj
sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljanji izraz nalazila na
Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske rei proiznesene u
odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu 51. godine, prototipa za sve budue
Sabore: jer ugodno bi Svetome Duhu i nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki sabor nepogreiv, nego samo
onaj koji izraava i potvruje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao
vaseljenski.
1

Ipak, ovaj stav o uslovnoj nepogreivosti pravoslavnih sabora, o kojoj govori
pomenuti arhiepiskop, treba pojasniti. Naime, tokom istorije odrano je i mnotvo
manjih, takozvanih pomesnih sabora. Pravoslavni smatraju da su se na nekima od njih

1
Sedam stubova premudrosti, tekst arhiepiskopa Averkija: Znaaj Vaseljenskih Sabora, str. 169. Naglasak
moj.
539
donosile delimino ili pak potpuno pogrene odluke.
1
Oni potuju samo one manje
sabore ije se odluke slau sa onima koje su potvrdili Vaseljenski sabori. Naravno,
veoma je teko shvatiti kako je to uopte mogue da su pojedini pomesni sabori doneli
pogrene zakljuke (odnosno one koje se protive uenju svetih otaca) iako su njihovi
uesnici bili iskljuivo pravoslavni episkopi prejemnici svetoduhovske blagodatne
sile koja garantuje nepogreivost prenoenja jedino istinitog apostolskog i
svetootakog uenja?!? Zar u Pravoslavlju ne postoji uenje o apostolskom prejemstvu,
koje garantuje nezabludivost nauke pravoslavnih episkopa?
2

Ali, ipak, kako su pravoslavni doli do uenja o nepogreivosti svoje crkve? U
ranijem razmatranju ustanovili smo, naime, da su u prolosti odrani sabori od kojih
neki ak i mnogoljudniji (sa vie okupljenih episkopa) nego oni koji su proglaeni
Vaseljenskim, a da su njihovi zakljuci ipak bili delimino ili u potpunosti odbaeni!
Neki od takvih sabora su, na primer, sabor u Efesu iz 449. godine, ili pak sabori koje su
odrali protivnici ikonopotovanja u VIII i IX stoleu. Razlog to ovi sabori nisu
prihvaeni kao Vaseljenski je vrlo jednostavan. Budui da pobednici uvek kroje
istoriju, odreene crkvene struje koje bi nakon velikih teolokih rasprava,
zahvaljujui linim simpatijama ili opredeljenostima vizantijskih vladara postajale
dominantne u imperiji, jednostavno su ponitavale odluke ranijih sabora protivnikih
grupacija i proglaavale ih razbojnikim ili jeretikim. Ovakvih primera je u istoriji
Pravoslavne crkve bilo poprilino, a posebno u novije vreme izmeu suprotstavljenih
sinoda i sabora raskolnikih pravoslavnih crkava
3
. Kada su, dakle, iz crkvene istorije
izuzeli sve one sabore koji im nisu bili po volji, a njihove uesnike proglasili jereticima

1
Jedan od primera jeste i pomesni sabor u Moskvi, odran 1666. godine, koji je okupio oko stotinu
pravoslavnih episkopa. Okupljeni zajedno, oni su osudili ikoniko oslikavanje lika Boga Oca, iako je ono
ve vekovima bilo prisutno u praksi Istone crkve. Evo ta o ovome kazuje pravoslavni svetenik Boidar
Mija:
Odnos ostalih ikonografskih kategorija prema Hristu: anela, Boga Oca i Svetog Duha jeste, svake
posebno, drukiji, ali nije ikonografski manje bitan. U novijoj teologiji ikone bilo je izvesnih otpora
slikovnom predstavljanju nekih od ovih likova. ak je i jedan pomesni crkveni sabor, Moskovski 1666. g.,
doneo odluku o zabrani slikanja ikone Boga Oca, sa argumentacijom da je On linost
neovaplotiva, pa prema tome, i ikonografski nedokuiva. Mi se (kao, uostalom, i crkva, naroito crkvena
praksa) ne moemo sloiti sa takvom argumentacijom.... Ikona sveta slika, str. 96-97. Naglasak
moj.
2
Protojerej - stavrofor dr Dimitrije Staniloje ovako kazuje u vezi pomenute teme: Apostolskim
prejemstvom episkopata jemi se celovito uvanje apostolske nauke, ne samo, dakle, u njenom
odreenom obliku u Novom Zavetu, nego i u njenom izriitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se
ouvalo apostolskim prejemstvom primenjenim i usmenim oblikom. Pravoslavna dogmatika III, str. 105.
Naglasak moj.
3
Na primer, 21. jula / 3. avgusta 1983. godine odran je arhijerejski sabor Ruske zagranine crkve u
Mansonvilu u Kanadi, u kome je osuen ekumenizam i modernizam pravoslavnih crkava. Poseban
naglasak je bio u vezi zvanine Ruske pravoslavne crkve (RPC - moskovske patrijarije) koja je decenijama
od strane Ruske zagranine crkve (RZC) smatrana bezblagodatnom tj. postojeom bez posedovanja
apostolskog prejemstva - koje je prekinuto jo u vreme (i nakon) Oktobarske revolucije i patrijarha
Tihona. Ipak, nakon to se desio raskol u redovima RZC, njen novi poglavar, mitropolit Lavr, proglasio je
sabor iz 1983. godine razbojnikim i zajedno sa svojim arhijerejima otpoeo korake ka ujedinjenju sa
moskovskom patrijarijom. Ovo ujedinjenje RZC i RPC se konano i dogodilo sredinom 2007. godine, ali
je i dalje ostao da postoji odeljeni deo RZC sa novouspostavljenim svetim sinodom, koji smatra
moskovsku patrijariju lanom crkvom, kojoj su se prikljuili otpadnici i prokleti ekumenisti iz RZC na
elu sa mitropolitom Lavrom. Vidi u: Judin poljubac, str. 193-200.
540
(a meu njima i mnoge patrijarhe istonih oblasti odnosno apostolskih prestola u
Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu), onda je sasvim logina posledica toga
bila proglaenje nepogreivosti njihove verske tradicije.
Sa druge strane, treba istai i injenicu da Vaseljenskim saborima ne samo da
nikada nije prisustvovao ukupan broj episkopa iz tada postojee hrianske vaseljene,
ve da je njihov broj uvek bio daleko manji od polovine. Tokom naeg prouavanja u
ovom poglavlju uoili smo da su svi Vaseljenski sabori bili odrani na Istoku, i da od
stotina zapadnih episkopa na njima gotovo ni jedan od njih nikada nije uestvovao. Sa
druge strane, i na Istoku su postojale ne samo stotine episkopa koje nikada nisu
uestvovale na Vaseljenskim saborima, ve su neki ogranci crkve bili i potpuno
neobaveteni o sazivanju tako vanih crkvenih sabranja
1
. Na primer, Jevsevije Popovi
navodi da se u godinama nakon odravanja sabora u Halkidonu, za pravovernost
njegovih odredbi opredelilo 1600 episkopa a da je njih 500 bilo protiv, iako je u
Halkidonu na zasedanjima bilo svega njih 630. Zapravo, i broj od 630 je jako veliki
kada govorimo o Vaseljenskim saborima, jer ih je na nekima od njih bilo prisutno i
znatno manje. Na primer, na saborima u Carigradu (Na zasedanjima tzv. Drugog,
Petog i estog vaseljenskog sabora): 381. godine bilo je jedva 150 episkopa, 533.
godine se okupilo njih 160, a 680. godine ukupno 170, to bi znailo da se od ukupnog
broja episkopa redovno okupljalo njih manje od 10%. Na stranu to to su vizantijski
carevi, gotovo redovno, pre sazivanja sabora, vrili masovna svrgavanja onih episkopa
koji nisu bili po volji njima i njihovim bogoslovskim partijama.
Svi ovi razlozi koje sam upravo naveo, kao i itav pregled istorije Vaseljenskih
sabora kojeg smo nainili ranije u ovom poglavlju, svedoe nam da je pomenuti period
bio ispunjen dogaajima koji ne odiu preteranom svetou i pobonou njegovih
uesnika. Neosporno je, dodue, to da su neke od odluka donesenih na ovim saborima
zaista biblijski prihvatljive i opravdane. Meutim, mnoge od njih su produkt kasnijeg
razvoja tzv. hrianske misli, na koju su bitno uticali paganski religijski sistemi (obiaji
i verovanja), neznaboaka filozofija i ostali elementi koji nemaju gotovo nikakvih
dodirnih taaka sa boanskim svetopisamskim otkrivenjem.
Iz tog razloga, jo jedanput izvlaimo zakljuak koji nam se i sam po sebi namee
a to je injenica da odluke crkvenih sabora koji su odravani tokom istorije nipoto ne
mogu da nose autoritet nepogreivosti i savrenstva. Jedini autoritet, odnosno merilo
za pravilnost i bogougodnost naeg veroispovedanja bilo je i ostaje iskljuivo Sveto
pismo Starog i Novog zaveta u njegovih 66 Duhom Svetim nadahnutih knjiga, i ni
jedan drugi. Jedino Sveto pismo predstavlja dokazano pouzdani, nepogreivi i
neprotivreni izvor boanske spasonosne poruke. Takve karakteristike ne poseduje niti
jedan drugi, a pogotovo ne neki zemaljski duhovni autoritet. Zato, uopte neemo
pogreiti ukoliko valjanost odluka tzv. Vaseljenskih sabora procenjujemo na osnovu
biblijskog uenja, i na osnovu detaljnog ispitivanja odbacimo kao pogrene sve one
koje se i malo protive otkrivenju Boije Rei. Sam Gospod je u Svetom pismu
posvedoio, a mi, verujui samo Njemu, sa svom sigurnou moemo da potvrdimo:
Sui se trava, cvijet opada, ali rije Boga naega ostaje dovijeka. (Knjiga proroka
Isaije 40:8).

1
Dobar primer za to daje Jevsevije Popovi kada navodi da episkopi jermenske crkve nisu bili ni pozvani na
etvrti vaseljenski sabor u Halkidonu 451. godine, ve da su za njegovo odravanje saznali tek kada je us-
ledio spor o priznavanju njegovih odluka. Vidi u: Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 586.
541

542
DODATAK
543
544
16.
P
ROGONJENA
C
RKVA

Blaeni ste kad vas nagrde i usprogone i nabede svakim zlom laui mene radi.
Radujte se i kliite, jer je nagrada vaa velika na nebesima; jer su tako progonili
proroke koji su bili pre vas.
Evanelje po Mateju 5:11-12
A i svi koji ele da ive pobono u Hristu Isusu bie gonjeni.
Druga poslanica Timoteju 3:12
itavo Sveto pismo, a pogotovo Novi zavet, naglaava uasavajuu istinu o
postojanju veoma aktivnih duhovnih bia koja nastoje da spree prodor Hristove
spasonosne poruke meu grenike. avo i njegovi aneli, kako Gospod Isus naziva ove
zle duhove, poseduju visok nivo inteligencije i tokom ljudske istorije osmislili su i u
praksi sproveli (i jo uvek sprovode) svoj zloinaki plan o duhovnoj obmani najveeg
broja ljudi na planeti. Apostoli potvruju biblijsku istinu da je sotona, a ne Svevinji
Bog, vladar ovoga sveta
1
te da vei deo oveanstva ne sledi novozavetnu evanelsku
spasonosnu nauku, ve zaveden avolskim ideologijama i religijama hodi putem
propasti. Gospod je takoe naglasio da samo mali broj ljudi hodi uskim putem
spasenja (koji podrazumeva biblijsku pravovernost), dok se najvei deo oveanstva
kree ka venoj pogibli (iz razloga opteg neverstva u biblijska kazivanja ili pak zbog
dodavanja i oduzimanja od Gospodnjeg otkrivenja zapisanog u Svetom pismu
2
). Prema
svedoanstvima bogonadahnutih apostola itava istorija hrianske Crkve (kao i
predhrianskog vremena) jeste period velike borbe; borbe izmeu dobra i zla, ili bolje
reeno izmeu nenametljive sile boanske svetlosti i totalitarnog sistema satanskog
mranjatva.
Novozavetni vernici su od svoga Gospoda poslani da u svetu ispunjenom duhovnim
mrakom budu svetlost, kao to je to bio i On sam:
Opet prozbori dalje Isus govorei: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, nee
hoditi u tami, nego e imati ivotnu svetlost.
3

Vi ste svetlost sveta. Ne moe se sakriti grad koji lei na brdu; niti se pali
svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svenjak, i svetli svima u kui. Tako neka
zasvetli vaa svetlost pred ljudima, da vide vaa dobra dela i proslave Oca
vaega koji je na nebesima.
4

Ono to je Gospod jo naveo jeste da e ljudi, radei u korist svoje vlastite tete,
zarobljeni elinim okovima satanske obmanjivake zemaljske vlasti, odbijati
prihvatanje spasonosne istine koju e propovedati malobrojni, elei da ostanu na
strani veine u kojoj e se oseati udobno i bez oseanja nelagodnosti. avo, koji
vara sav vasioni svet, trudi se da pronositelje evanelja, pred sobom zavedenim

1
Vidi u: 2. Korinanima 4:4; Otkrivenje Jovanovo 12:9.
2
Vidi u: 5. Mojsijeva 4:2; Prie Solomonove 30:6; Otkrivenje 22:18-19.
3
Ev. po Jovanu 8:12. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju 5:14-16.
545
masama, prikae u krajnje nepovoljnom i loem svetlu. Kao laov i otac lai, kako ga je
sam Gospod nazvao, tokom vekova svoje obmanjivake aktivnosti, svoju taktiku koja
zasigurno uspeva meu nenanovoroenim ljudima doveo je gotovo do savrenstva.
Dajui do znanja svojim uenicima da je put njegovog sledbenitva i propovedanja
evanelja veoma trnovit i ispunjen neprijateljstvima koja se javljaju kako od strane
nereligioznih tako i od strane religioznih ljudi (koji se vrsto dre nebiblijske otake
tradicije), Gospod ih je upoznao sa injenicom da e osnovno avolje oruje u borbi
protiv pronosilaca evanelja biti la (irenje lai o vernicima biblijskim hrianima).
Taktika koju je bog ovoga sveta upotrebio protiv Sina Boijeg, pred kraj Njegove
zemaljske misije, bila je jednaka onoj koju je kasnije upotrebljavao protiv apostola i jo
uvek upotrebljava protiv Boije dece u savremenom svetu. Ova taktika se naziva lano
svedoenje (ili lano optuivanje), koje se, u mnogim sluajevima potpuno nekritiki i
bez ikakvih dokaza, prihvata kao istina kod irokih narodnih masa.
Lana svedoanstva izreena o Gospodu Isusu Hristu
Tokom itave ovozemaljske slube Gospoda Isusa Hrista, njega su, pored
oduevljenog prostodunog naroda koji se radovao dolasku velikog Proroka Mesije,
pratile i jevrejske religijske stareine koje je On osuivao zbog licemerstva i lane
nauke (Mt. 23. gl.). Naravno, njihov motiv zbog kojeg su Isusa pratili i sluali njegove
besede nije bio ni nalik motivu ostalog naroda. Shvatajui da u Isusu iz Nazareta imaju
opasnog protivnika koji javno osuuje mnoge segmente njihovog delovanja, verske
stareine su odluile da ga poto-poto uklone iz javnog ivota. Poto su se bojali
reakcije naroda koji je Isusa smatrao Mesijom, nisu smeli da mu se javno suprotstave,
ve su smiljali nain da ga optue pred rimskom vlau koja bi ga uhapsila a zatim
kaznila:
A knjievnici i fariseji su motrili na njega hoe li leiti u subotu da bi nali
optubu protiv njega. (...) Oni se pak izbezumie i dogovarahu se meu sobom ta bi
mogli da uine Isusu.
1

Kad je jednom u subotu doao u kuu nekog farisejskog stareine da jede, oni su
motrili na njega.
2

Knjievnici pak i prvosvetenici nastojali su toga asa da stave ruke na njega, ali se
pobojae naroda. (...) I motrei na njega poslae ljude, koji su bili podmetnuti da se
predstave kao pravedni da bi ga uhvatili u rei pa da ga predadu prokuratorovoj
vlasti i sili.
3

Tada prvosvetenici i fariseji sazvae sinedrion i govorahu: ta emo initi, jer ovaj
ovek ini mnoge udne znake? (...) Tako se posle onoga dana dogovorie da ga ubiju.
(...) A prvosvetenici i fariseji behu izdali naredbu da javi ako ko sazna gde je, da ga
uhvate.
4

No, i pored dobre organizacije i mnotva dounika koje su imali na terenu, verski
poglavari nisu uspeli da Isusa uhvate u rei i naude mu, i to sve do vremena
Njegovog konanog nasilnog hapenja u vrtu Getsimaniji.

1
Ev. po Luki 6:7, 11. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 14:1. Naglasak moj.
3
Ev. po Luki 20:19-20. Naglasak moj.
4
Ev. po Jovanu 11:47, 53, 57. Naglasak moj.
546
Nakon velianstvenog doeka od strane okupljenog naroda, koji je, videvi Isusa
koji jae na magarcu, prepoznao da se radi o ispunjenju drevnog Zaharijinog
proroanstva o dolasku mesijanskog carstva (Jn. 12:12-18), fariseji su uvideli da im je
sav dotadanji trud na Isusovoj diskreditaciji bio uzaludan:
Fariseji pak rekoe meu sobom: vidite da nita ne moete; eto, svet ode za njim.
1

Izbezumljeni zbog injenice da narod vie ne slua njihove duebrinike savete,
oni su uz pomo apostola izdajnika, Jude Iskariotskog, uhapsili Isusa i usred noi
odveli na sasluanje pred Sinedrion vrhovno versko vee sa vrstom namerom da
ga se ree jednom za svagda. Ovakva reenost se pre svega ogledala u injenici da je
unapred pripremljeno i prisustvo lanih (ili bolje reeno: laljivih) svedoka koji su
trebali da potvrde farisejsku optubu da je Isus bogohulnik i da ne radi u korist
narodnih interesa:
A prvosvetenici i sav sinedrion traahu lano svedoanstvo protiv Isusa, da
ga pogube, i ne naoe, iako mnogi lani svedoci dooe. Najzad pristupie dvojica
i rekoe: ovaj ree: mogu da razruim hram Boiji i da ga za tri dana sagradim. Tada
usta prvosvetenik i ree mu: nita ne odgovara, to ovi svedoe protiv tebe? A Isus je
utao. I prvosvetenik mu ree: zaklinjem te Bogom ivim da nam kae jesi li ti
Hristos, Sin Boiji? Ree mu Isus: ti kaza; ali vam kaem, od sada ete videti Sina
ovejeg gde sedi s desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima. Tada
prvosvetenik razdra svoje haljine govorei: pohulio je na Boga; ta nam jo trebaju
svedoci? Eto sad uste hulu. ta mislite? A oni odgovorie i rekoe: zasluio je smrt.
Tada mu pljunue u lice i udarie ga po glavi, a drugi po obrazu govorei: proreci nam,
Hriste, ko te udari?
2

Nakon to su uli iz Isusovih usta potvrdu da je Sin Boiji (vidi i Lk. 22:70-71),
verski poglavari su ga odveli pred rimskog namesnika Pontija Pilata. Znajui da
optubom za bogohuljenje nee uspeti da ubede Pilata da uini bilo kakvo zlo Isusu, jer
njega kao Rimljanina nisu mnogo interesovali jevrejski verski sporovi, odluili su da
pred prokuratora iznesu optubu o Isusu kao politikom protivniku Rima koji
predstavlja opasnost po stabilnost imperije:
I ustae oni svi skupa, te ga odvedoe Pilatu. Tada poee da ga optuuju govorei:
nali smo ovoga kako otpauje na narod i zabranjuje da se daje porez caru, a za
sebe govori da je Hristos, car. Na to ga Pilat upita: jesi li ti car judejski? A on mu u
odgovoru ree: ti kae. Pilat pak ree prvosvetenicima i svetini: ne nalazim nikakve
krivice na ovom oveku. Ali oni navaljivahu govorei: on buni narod uei po svoj
Judeji poevi od Galileje pa dovde.
3

Optuba da je otpaivao narod i nagovarao ga da ne plaa porez je naravno bila
lana (vidi: Lk. 20:19-26). Takoe, bila je lana i optuba da je Isus politiki
pobunjenik i zloinac (Jn. 18:30), jer je na pitanje da li je zaista car Jevreja odgovorio
podrazumevajui da njegovo carstvo nee biti uspostavljeno politikim prevratom i
zbacivanjem rimske uprave nad judejskom zemljom:
Tada Pilat izie napolje k njima i ree: kakvu tubu podnosite protiv ovog oveka?
Odgovorie i rekoe mu: kad on ne bi bio zloinac, ne bismo ga predali tebi. (...)
Zatim Pilat ponovo ue u pretorijum, pozva Isusa i ree mu: ti si car judejski? Isus

1
Ev. po Jovanu 12:19.
2
Ev. po Mateju 26:59-68. Naglasak moj.
3
Ev. po Luki 23:1-5. Naglasak moj.
547
odgovori: govori li to sam od sebe, ili ti drugi rekoe za mene? Odgovori Pilat: zar sam
ja Judejin? Tvoj narod i prvosvetenici predadoe te k meni; ta si uinio? Isus
odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta,
moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije
odavde.
1

Kao da im nije bilo dosta lanog optuivanja, nakon Gospodnjeg raspea i
vaskrsenja, poto su saznali od rimske strae da je aneo odvalio kamen sa Hristovog
groba u kojem vie nije bilo Njegovog tela (Mt. 28:1-15), verski poglavari suoeni
sa Isusovim ustajanjem iz mrtvih umesto da poveruju u Njega i pokore mu se kao
Gospodu, odluili su da proture u narod jo jednu la:
A kad su one ile, gle, neki od strae dooe u grad i javie prvosvetenicima sve
to se dogodilo. I sastae se sa stareinama, te se dogovorie i dadoe vojnicima mnogo
novca govorei: kaite da su njegovi uenici doli nou i ukrali ga dok smo spavali. I
ako to douje namesnik, mi emo ga ubediti i vas oprostiti brige. A oni uzee novac i
uinie kako su ih nauili. I razglasi se ova pria kod Judeja do dananjeg dana.
2

Prema tekstu kojeg sam upravo citirao, la se sastojala u tome da je Isusovo telo
ukradeno iz groba za vreme dok su straari spavali
3
, te da su tu krau sproveli niko
drugi nego njegovi preplaeni uenici (vidi: Mt. 26:56, 69-75). Evanelist Matej nas
obavetava i o tome da se ova pria razglasila u narodu do dananjeg dana, tj. da je
meu neverujuim Jevrejima postojala i u vreme kada je on, nekoliko decenija nakon
Gospodnjeg vaznesenja na nebo pisao svoje evanelje, te da je predstavljala glavni
izgovor za neprihvatanje apostolske poruke.
Prema Isusovoj najavi, nakon Njegovog vaznesenja apostoli i ostali uenici su se
tokom svoga propovedanja evanelskih istina susretali da istim problemom
pokuajem sotone da kroz irenje lai o njihovom delovanju sprei poverovanje i
spasenje irokih narodnih masa.
Progonstvo prvovekovne apostolske Crkve
Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta,
svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od sveta,
zbog toga vas svet mrzi. Seajte se rei koju sam vam rekao: sluga nije vei od svoga
gospodara. Ako su gonili mene, gonie i vas; ako su moju re odrali, drae i vau.
Nego, sve e vam ovo initi zbog mog imena, jer ne znaju onoga koji me je poslao.
4

Prema reima Gospoda Isusa Hrista, njegovi uenici u svim generacijama mogu
zasigurno da oekuju mrnju i progonstvo od strane neverujuih (nenanovoroenih)
osoba. Samo malobrojni u svakoj generaciji e, prema Spasiteljevoj objavi, biti
posluni Boijoj Rei, dok e veina, kao i u vreme dok je On hodio zemljom, stajati na
strani koja je Bogu suprotstavljena. Apostoli su se u prvom veku nae ere, odmah

1
Ev. po Jovanu 18:29-30, 33-36. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 28:11-15. Naglasak moj.
3
Spavanje na strai se kod Rimljana veoma strogo kanjavalo, a jedina kazna je bila pogubljenje (smrt) onih
vojnika koji bi nainili pomenuti prestup. Stoga je nemogue da se ovaj scenario ikada odigrao, ve oigle-
dno spada, kao to smo ve ustanovili, u domen izmiljotina judejskih verskih stareina.
4
Ev. po Jovanu 15:18-21. Naglasak moj.
548
nakon silaska Svetog Duha i ustanovljenja Crkve, susreli sa problemima koje im je
Spasitelj unapred najavio. Pomenuti problemi su se oitovali u zabranama
propovedanja kao i u batinanju i elji da se objavitelji evanelja uklone sa zemlje ivih.
Progonstva i zlostavljanja o kojima itamo u knjizi Dela apostolskih - koja opisuje
prvih tridesetak godina postojanja i irenja Crkve, bila su pokretana, u gotovo svim
sluajevima, ne od ateista ve od duboko religioznih ljudi. Jevreji, Grci i Rimljani su na
hrianstvo gledali kao na opasnu versku sektu koja preti razaranju njihovog verskog
identiteta i vodi otuenju naroda od njegovih vekovnih duhovnih korena.
etvrto i peto poglavlje knjige Dela apostolskih opisuje naine na koje su jevrejske
stareine htele da stanu na kraj verskom pokretu Isusa iz Nazareta koji je bio u punom
zamahu. Nakon isceljenja hromog od roenja, apostoli su bili uhapeni i strpani u
tamnicu. Posle prvog hapenja bili su puteni uz pretnje:
Dok su oni jo govorili narodu prioe im svetenici, i stareina hrama, i sadukeji,
negodujui to ue narod i to u Isusu objavljuju vaskrsenje iz mrtvih, pa stavie ruke
na njih i bacie ih u zatvor do idueg dana, jer je ve bilo vee. (...) Ali da se ne
razglasi i dalje po narodu, da im pripretimo da vie nikome ne govore u to ime. Tako
ih pozvae i zapovedie im da uopte ne govore niti ue u ime Isusovo. (...) I kako nisu
nali puta i naina kako da ih kazne, zapretie im jo jedanput i oslobodie ih...
1

Ipak, posle izvesnog vremena u kome apostoli nisu prekidali svoje propovedanje,
bili su ponovo lieni slobode. Ovoga puta, pretnje su bile znatno otrije - uz upotrebu
nasilja:
I kad ih dovedoe, postavie ih pred sinedrion, te ih prvosvetenik zapita ovim
reima: zar vam nismo strogo naredili da ne uite u to ime, a gle vi ste napunili
Jerusalim svojom naukom i hoete da bacite krv toga oveka na nas. Na to Petar i
apostoli u odgovoru rekoe: Boga treba sluati vie nego ljude. (...) uvi ovo oni se
razljutie vrlo i nameravahu da ih pobiju. (...) I dozvae apostole, izbie ih i zapretie
im da ne govore u ime Isusovo, i otpustie ih. Oni pak otidoe od sinedriona radujui
se to su bili udostojeni da pretrpe ponienje u ime Isusovo.
2

Poto je proteklo jo neko vreme, a uenika Gospodnjih je bivalo sve vie,
tradicionalni judaisti na elu sa fanatinim farisejom Savlom, pokrenuli su pravi talas
krvavog progonstva. Prvi muenik koji je postradao za Hristovu veru bio je jedan od
sedmorice akona u prvoj Crkvi po imenu Stefan. Nakon to su se doepali ovog
Hristovog uenika i sasluali njegov govor u kome je eleo da im posvedoi istinitost
Hristovog poslanstva koje je bilo proreeno u Starom zavetu, njegovi gonitelji su
postupili na sledei nain:
Tada povikae veoma glasno, zapuie svoje ui i navalie jednoduno na njega,
izbacie ga iz grada i zasipahu ga kamenjem. A svedoci stavie svoje haljine kod nogu
mladia koji se zvao Savle. I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i
govorio: Gospode Isuse primi moj duh. (...) A Savle je odobravao njegovo ubistvo.
Onoga dana nasta i veliko gonjenje Crkve u Jerusalimu; sem apostola svi su bili
rasejani po krajevima Judeje i Samarije. (...) Savle je pak pustoio Crkvu, ulazei u
kue odvlaio je ljude i ene i predavao ih u tamnicu.
3


1
Dela apostolska 4:1-3, 17-18, 21. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 5:27-29, 33, 40-41. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 7:57-59; 8:1, 3. Naglasak moj.
549
I pored nevolja koje su ih snale bez ikakve njihove krivice, progonjeni hriani su
nastavili da pronose evanelje izgubljenima. Sa druge strane, ispunjen gnevom zbog
pojavljivanja i nezadrivog irenja opasne jeresi, farisej Savle je, kao veliki revnitelj za
veru svojih otaca koju je smatrao svetom i nepogreivom, doao na ideju da putuje i
van judejske zemlje te da i u drugim krajevima Rimskog carstva meu Jevrejima koji
su iveli u rasejanju, pronae i vezane u Jerusalim dovede pristalice sekte koju je
osnovao raspeti Nazareanin:
A Savle jo uvek ispunjen pretnjom i ubijstvom protiv Gospodnjih uenika
pristupi prvosveteniku, pa izmoli od njega pisma za sinagoge u Damasku, - ako nae
neke pristalice ove nauke, ljude i ene da ih svezane dovede u Jerusalim.
1

Ipak, na putu prema Damasku desilo se neto to ovaj mladi farisej nije mogao ni
da zamisli. Umesto da njegova ekspedicija bude uspena i Bogom blagoslovljena
poto se pokazao kao najuporniji revnitelj za veru svojih otaca za koju nikada nije
imao ni trunke sumnje da moe biti bilo u emu pogrena ovaj mladi se susreo sa
injenicom da je njegovo razumevanje Svetog pisma (Starog zaveta) bilo potpuno
neispravno. Nakon to mu se vaskrsli Spasitelj javio sa nebesa svetlou jaom od
sunevog sijanja, zakleti neprijatelj Hristove Crkve postao je najrevnosniji apostol
progonjenog hrianstva. Po svom preobraenju u veru koju je smatrao prokletom,
Savle je svoje jevrejsko ime, koje je u prevodu znailo traeni, promenio u latinsko
Pavle, koje je imalo znaenje mali. Poto je uvideo u emu se sastojala njegova velika
greka u razumevanju Svetog pisma, prihvativi da je Isus Nazareanin uistinu Hristos
(Mesija), ovu istinu je odmah poeo da propoveda gde god je iao, kako u Damasku
tako i u Jerusalimu:
Nekoliko dana proveo je sa uenicima koji behu u Damasku. I odmah je
propovedao Isusa po sinagogama da je on Sin Boiji. A svi koji su sluali divili su se i
govorili su: nije li to onaj koji je u Jerusalimu upropastio one koji prizivaju ovo ime, i
zar nije ovamo doao da ih svezane povede pred prvosvetenike? A Savle je bivao sve
jai i zbunjivao je Judeje koji su stanovali u Damasku, dokazujui da je ovaj Isus
Mesija. A kad proe vie dana, dogovorie se Judeji da ga ubiju. (...) I sa njima (sa
apostolima; prim. I. S.) je ulazio u Jerusalim i izlazio istupajui slobodno u ime
Gospodnje. Govorio je i prepirao se sa Jelinistima; no oni su nastojali da ga ubiju.
2

Kao to vidimo, Pavle se odmah susreo sa istom opasnou kakvu je i on sam
ranije predstavljao za druge. Njegovi sunarodnici, koji su ga sada smatrali otpadnikom
od otake tradicije i sektaem, eleli su da mu oduzmu ivot i tako mu zapue usta.
Bivi progonitelj je sada postao begunac.
U dvanaestom poglavlju Dela apostolskih je opisana epizoda o ubistvu apostola
Jakova sina Zevedejevog od strane kralja Iroda, kao i o Petrovom hapenju i bacanju u
tamnicu. U trinaestom nailazimo najpre na protivljenje evanelju od strane lanog
proroka Elime, a potom i na pokretanje gonjenja Pavla i Varnave od strane Jevreja i
mnogoboaca meu kojima su bili i predstavnici vlasti. etrnaesta glava opisuje dalji
nastavak progonstava, najpre u Ikonijumu gde je postojao plan da apostoli budu
pobijeni kamenjem. Poto su evangelizatori prebegli u susedni grad Listru i tamo
propovedali radosnu vest, Jevreji iz Antiohije i Ikonijuma doli su i pobunili
stanovnike Listre. Pavle ovoga puta nije mogao da izbegne kamenovanje. Bivajui sav

1
Dela apostolska 9:1-2. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 9:19-23, 28-29. Naglasak moj.
550
obliven krvlju odnesen je od strane svojih protivnika (koji su mislili da je izdahnuo pod
silinom udaraca) van grada i ostavljen da ga rastrgnu divlje zveri. Ipak, ostavi u
ivotu, apostol je potom otiao u grad Dervu, a nakon propovedanja u njemu vratio se
u Antiohiju prolazei kroz sva ona mesta u kojima su traili njegovu smrt utvrujui
uenike da ostanu u veri. Posle izvesnog vremena, nakon Gospodnje objave Pavlu da
preu na evropski kontinent i tamo objave evanelje, apostoli su se obreli u gradu
Filipima. Navetavajui evanelje o spasenju u Hristu svim stanovnicima, najpre
Jevrejima a potom i mnogobocima, tradicionalno religiozni Rimljani su ovako
reagovali:
...uzee Pavla i Silu, pa ih odvukoe na trg pred stareine. Poto su ih priveli
zapovednicima, rekoe: ovi ljudi, koji su Judeji, bune na grad i propovedaju obiaje,
koje mi kao Rimljani ne smemo da primimo niti da vrimo. I podie se narod
protiv njih, a zapovednici im zderae haljine i naredie da ih ibaju. Poto im udarie
mnogo udaraca, bacie ih u tamnicu, te zapovedie tamniaru da ih sigurno uva.
Primivi takvu zapovest ovaj ih baci u unutranji deo tamnice i noge im stavi u klade.
1

klade.
1

Za ovo nae prouavanje je veoma znaajna izjava da su apostoli bunili grad
propovedajui obiaje koje Rimljani, kao narod koji je posedovao vekovnu religijsku
tradiciju, toboe nisu smeli da prihvate.
2

Gospodnji sledbenici su posle ovih lanih optubi ponovo dospeli u zatvor, a nakon
udesnog oslobaanja nastavili svoje misionarsko putovanje. U grkim gradovima
Solunu i Veriji, fanatizovani Jevreji su zajedno sa mnogobocima, ve prema poznatom
scenariju, sproveli gonjenje Hristovih slugu uz javno obrazloenje da oni predstavljaju
dravne neprijatelje i revolucionare:
Ali Judeji pozavidee, uzee neke zle, uline ljude, okupie gomilu i izazvae guvu
u gradu, pa navalie na Jasonovu kuu i traahu da ih izvedu pred narod. A kad ih tu
ne naoe, odvukoe Jasona i jo neku brau pred gradske stareine viui: ovi, to su
ceo svet uzbunili, doli su i ovamo; njih je Jason prihvatio. I svi ovi rade protiv
carskih zapovesti govorei da je kralj jedan drugi, Isus. Uznemirie tako
narod i gradske stareine koje su ovo ule. (...) Ali kad solunski Judeji doznae da je
Pavle i u Veriji objavio re Boiju, dooe i onamo, pokrenue i uzbunie svetinu.
3

Posle nekoliko godina apostoli su stigli i do Efesa. Njihovo propovedanje je
rezultovalo obraenjem mnogih, a dovelo je i do toga da veliki broj ljudi odbaci od sebe
kipove idolskih bogova kojima su se koliko do jue klanjali. Nakon to su ova
deavanja uzela maha, izraivai idolskih figura i trgovci koji su imali veliku zaradu od
njihove prodaje, uvidevi da e ostati bez novca ukoliko dozvole da Pavle i dalje

1
Dela apostolska 16:19-24. Naglasak moj.
2
Pobuna ovih Rimljana tradicionalista protiv objavitelja evanelja je zapravo usledila nakon to je Pavle
isterao zlog duha iz jedne robinje, iji su gospodari imali veliku dobit od ispoljavanja njene vidovitosti -
sposobnosti koju joj je omoguavao jedan od zlih duhova. Nakon to je demon izgnan iz pomenute ene i
njen dar vidovitosti prestao a time i mogunost zarade njenih gospodara, oni su se pobunili protiv
apostola. Do toga momenta su bili potpuno nezainteresovani za bilo kakvu akciju. Iz ovog primera jasno
uviamo da se pravi razlozi (kao to je gubljenje finansijske dobiti) veoma esto, od strane bezbonih
ljudi, mogu da sakriju iza tobonje brige za duhovno dobro naroda i religijskih parola uperenih protiv
svedoka Boije Istine.
3
Dela apostolska 17:5-8, 13. Naglasak moj.
551
ubeuje narod o pogrenosti takvog bogopotovanja, odluili su da mu stanu na put i u
tome ga osujete:
A u ono vreme pak nasta ne mala uzbuna zbog nauke Gospodnje. Jer neki ovek
po imenu Dimitrije, kova srebra, koji je izraivao srebrne hramove Artemidine i
zanatlijama pruao ne malu zaradu, sakupi ih i radnike koji su se ovim bavili, pa ree:
ljudi, vi znate da nae blagostanje dolazi od ovoga posla, a posmatrate i sluate da je
ovaj Pavle ne samo u Efesu nego skoro po svoj Aziji ubedio i odvratio mnogi narod
govorei da bogovi rukama napravljeni nisu bogovi. Ali ne postoji samo opasnost
da izgubi ugled ovaj na zanat, nego i hram velike boginje Artemide nee se smatrati ni
za ta, pa e se i teta naneti velianstvu boginje, koju potuje sva Azija i ceo svet. A
kad su uli ovo, ispunjeni gnevom vikahu govorei: velika je Artemida
efeska.
1

I na osnovu ovog primera moemo da vidimo kako neki uticajni ljudi iz svojih
linih, sebinih, materijalnih interesa mogu lako da manipuliu religijskim oseanjima
neupuene mase. Iako je motiv za protivljenje Pavlu od strane Dimitrija i ostalih bio
sasvim lian (a podstaknut strahom da e ostati bez zarade), on se ispoljio, da bi
postigao maksimalni efekat, kroz religijsko duebrinitvo i brigu o tobonjim
nacionalnim interesima.
Sa druge strane, ni Jevreji nisu mirovali. Dvadeset i prva glava Dela opisuje jo
jedan nasrtaj na Pavla i njegove saradnike, uz ponovno veoma izraeno pogreno
razumevanje sutine njihovog delovanja:
A pri isteku sedam dana Judeji iz Azije primetie ga u hramu, pobunie sav narod
i stavie ruke na njega viui: Izrailjci, pomagajte, ovo je ovek koji svuda sve ui
protiv naroda, i zakona, i ovoga mesta, pa je jo i Grke uveo u hram i oskrnavio
ovo sveto mesto. Prethodno su, naime, videli Trofima iz Efesa s njim u gradu i mislili
da ga je Pavle uveo u hram. I sav grad se uskomea, navali narod sa svih strana, pa
uhvatie Pavla i stadoe ga vui iz hrama, a vrata se odmah zatvorie. Dok su traili da
ga ubiju, doe glas do zapovednika ete da je sav Jerusalim u pometnji. (...) A kad je
bio na stepenicama, dolo je do toga da su ga (Pavla; prim. I. S.) vojnici nosili zbog
siline naroda; jer je mnotvo naroda ilo za njim i vikalo: pogubi ga.
2

Prilikom Pavlove odbrane i iznoenja istinite Boije poruke pred narod zadojen
otakom tradicijom, razjarena rulja je ponovo zatraila njegovu smrt:
Do ove rei sluali su ga, zatim podigoe svoj glas govorei: ukloni takvog sa
zemlje, jer ne treba da ivi.
3

Poto je o svome poslanstvu posvedoio i pred jevrejskim vrhovnim veem, i ta
vie doprineo podeli i svai izmeu fariseja i sadukeja (tj. pripadnika verskih pokreta
koji su sainjavali ovaj skup), militantna grupa sainjena od nekoliko desetina verskih
fanatika reila je da po svaku cenu ukloni Pavla. U saradnji sa verskim poglavarima,
skovan je krvavi plan:
A kad se razdanilo, okupie se Judeji i zaklee se da nee ni jesti ni piti dok ne
ubiju Pavla. Bilo ih je vie od etrdesetorice, koji poloie ovu zakletvu. Ovi prioe
prvosvetenicima i stareinama, i rekoe: zakletvom smo se zakleli da neemo nita
okusiti dok ne ubijemo Pavla. Stoga vi sad sa sinedrionom podnesite zahtev

1
Dela apostolska 19:23-28. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 21:27-31, 35-36. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 22:22. Naglasak moj.
552
zapovedniku da ga svede k vama, kao da biste hteli tanije da ispitate njegovu stvar, a
mi smo spremni da ga ubijemo pre nego to se priblii.
1

Ipak, sin Pavlove sestre je nekako saznao za ovu urotu i o njoj obavestio svog ujaka.
Nakon toga, sa svojim saznanjima je upoznao i rimskog zapovednika, koji je naredio
da se jo iste noi, pod jakim obezbeenjem Pavle premesti iz Jerusalima u Kesariju.
Tim povodom, ovaj zapovednik po imenu Klaudije Lisija, napisao je pismo namesniku
Feliksu. U njemu ga je, izmeu ostalog, obavestio o prirodi prekraja za kojeg je
suanj bio optuen:
elei da doznam za kakvu krivicu ga optuuju, svedoh ga u njihov sinedrion.
Naoh da ga optuuju za sporna pitanja njihova zakona, a da nema nikakve krivice
koja zasluuje smrtnu kaznu ili okove. Poto mi je predoeno da se sprema napad na
ovoga oveka, poslah ga odmah k tebi i tuitelje uputih da pred tobom kau ta imaju
protiv njega. Zdravo!
2

Ovaj slubenik imperije, kao paganin koga nisu interesovali jevrejski verski sporovi,
bio je, oigledno, mnogo objektivniji u proceni destruktivnosti Pavlovog delovanja
nego pravoverni poglavari, koji su bili spremni da oveka, zbog njegovog drugaijeg
religijskog opredeljenja - osude na smrt. Ovaj profesionalni vojnik je zakljuio da Pavle
nije uinio nita to bi zasluivalo kanjavanje od strane dravnih organa ve da se
radi o obinom verskom sporu.
Ne imajui mira zbog toga to im je ponovo izmakao iz ruku, neprijatelji evanelja
(prvosvetenik Ananija, stareine i advokat Tertul) doli su pred Feliksa i ponovo
poeli da iznose lane optube ovoga puta otrije nego ikada do tada:
No, da te vie ne zadravam, molim te sasluaj nas ukratko po svojoj pravinosti.
Nali smo, naime, da je ovaj ovek kuga, da pokree svae meu svim Jevrejima po
svemu svetu, da je prvoborac nazarejske sekte, pa je pokuao i hram da oskrnavi
(...) A Judeji podupree govorei da je to tako.
3

Veoma je interesantno da primetimo da religioznim ljudima, koji sebe nazivaju
upravo pravovernima (kao u ovom sluaju) uopte ne smeta da se lano zaklinju i
lano svedoe da bi unitili one koji propovedaju drugaije iako Sveto pismo jasno
zapoveda: Ne svedoi lano na blinjega svojega (deveta Boija zapovest). to je jo
gore, ova lana svedoanstva, uperena su protiv malobrojnih Gospodnjih sledbenika
koji iza sebe nemaju veliku masu naroda koja ih sledi i podrava kao to ih imaju
tradicionalisti. Re odbrane progonjenih i lano optuivanih apostola nikada nije pred
svetom bila tako snana kao rei optuitelja koji su se usuivali da sa svojim
bezonim izmiljotinama idu i pred dravne vlasti, zahtevajui od njih hapenje i
zabranu delovanja onih koji im nisu bili po volji. Na svu sreu, predstavnik rimske
drave koji je, prema Lukinom svedoanstvu, dobro poznavao jevrejsku religiju i
aktuelna sporna pitanja (24:22), ne samo da nije poverovao reima jevrejskih verskih
poglavara ve je, nasuprot tome, rado sluao Pavlove propovedi prepoznajui u
njemu dobroudnog i plemenitog oveka. Ipak, na alost, nije bio dovoljno snaan i
odluan da Pavla oslobodi suanjstva, ve ga je drao u zatvoru iz elje da ugodi

1
Dela apostolska 23:12-15. Naglasak moj.
2
Dela apostolska 23:28-30. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 24:4-6a, 9. Naglasak moj.
553
zvaninim jevrejskim verskim vlastima.
1
Bez ikakve krivice, ovaj apostol je u tamnici
proveo dve godine, sve do momenta kada je namesnika Feliksa zamenio Porkije Fest.
Za vreme Festovog upravljanja dogaaji su se odigravali po ranije vienom
scenariju. Judeji su ponovo pokuali da nagovore rimskog guvernera da Pavla
sprovede u Jerusalim da bi ga njihovi fanatici presreli i ubili na putu (25:1-3). Kada
ovaj plan nije uspeo, pred namesnika su doli neki iz Jerusalima sa tekim optubama
koje, kao ni sve ranije, nisu mogli da dokau. Evo kako nas evanelist Luka izvetava o
nainu apostolove odbrane:
Pavle se ovako branio: nita se nisam ogreio ni o judejski zakon, niti o hram, niti
o cara. Fest pak elei da pokae svoje blagovoljenje Judejima odgovori Pavlu i ree:
hoe li da ide gore u Jerusalim i da ti se onde o ovom preda mnom sudi? Na to Pavle
ree: ja stojim pred carskim sudom, ovde treba da mi se sudi. Judejima nisam uinio
nikakvu nepravdu, kao to i ti sasvim dobro zna. Ako sam pak kriv, ili ako sam
uinio neto to zasluuje smrtnu kaznu, ne izbegavam smrt; ali ako nema nita od
onoga za ta me ovi optuuju, niko me ne moe ostaviti njima na milost i nemilost.
2

I sam Fest je shvatio da utamnieni nije nikakav zloinac, ve da je po sredi njegovo
neslaganje sa zvaninim jevrejskim voama po izvesnim verskim pitanjima. Ovaj
Rimljanin, mnogoboac, veoma je pravilno procenio situaciju ne doputajui da bude
nagovoren obmanama onih koji su se zaklinjali da slue jedinom istinitom Bogu. Pred
kraljem Agripom Fest je izjavio:
U to ree Fest: kralju Agripa, i svi vi ljudi koji ste prisutni, gledajte ovoga, zbog
koga je navalilo na mene sve mnotvo Judeja u Jerusalimu i ovde, viui da on ne
treba vie da ivi. Ali koliko sam ja dokuio, on nije uinio nita to zasluuje smrtnu
kaznu, i poto je on sam uloio priziv caru odluih da ga poaljem.
3

Nakon sasluanja koje je usledilo, prilikom kojeg je i sam Agripa uvideo istinitost
Pavlovih rei kao i neistinitost (lanih) optubi koje su plasirali izrailjski verski
poglavari, priznao je da nedostaje samo malo da i on postane hrianin (st. 28).
Izuzetan primer kako bi se vlasti svih vremena trebale da odnose prema sporovima
izmeu razliitih religijskih struja kao i pripadnicima satanizovanih verskih manjina
pokazali su jo pre bezmalo dve hiljade godina dvojica uticajnih nehriana:
U to ustae kralj i namesnik, Vernika i svi koji su sedeli s njima, pa se povukoe i
govorahu meu sobom: ovaj ovek ne ini nita to zasluuje smrtnu kaznu ili okove.
A Agripa ree Festu: ovaj ovek mogao bi da bude osloboen, da nije uloio priziv
caru.
4

Na kraju pregleda Dela apostolskih a u skladu sa naom temom, moemo da
zakljuimo da su postojala stalna nastojanja lidera verske veine (judaistike, latinske,
helenske) da uz pomo lanih optubi nahukaju obian neupuen narod protiv
objavitelja evanelja. Takoe, uviamo da su ti isti lukavi religijski lideri i drugi
uticajni ljudi, koji su istupali u ime vekovne otake tradicije, uvek i iznova pokuavali
da izvre snaan pritisak na vlasti da bi se, oekujui da e obmanuti i dravnike,
zakonskom zabranom oslobodili fizike (ili bar duhovne) prisutnosti verskih

1
Veoma slian odnos izmeu dravne vlasti sa jedne strane i verskih optuitelja i lano optuenih sa druge
jeste prisutan i u dananje vreme u Srbiji o emu u vie govoriti u narednom poglavlju.
2
Dela apostolska 25:8-11. Naglasak moj.
3
Dela apostolska 25:24-25. Naglasak moj.
4
Dela apostolska 26:30-32. Naglasak moj.
554
neistomiljenika. Ovakva taktika protivnika evanelja, kao to emo videti u narednom
poglavlju, nije se menjala vekovima i ostala je nepromenjena do dananjih dana.
Progoni hriana od strane paganskog Rima
Iako smo u Delima apostolskim mogli da primetimo da su se predstavnici rimske
vlasti (oni koji su bili upoznati sa prirodom hrianskog uenja) uglavnom uzdravali
da Isusovim uenicima uine neto naao, pravilno zapaajui da optube protiv njih
nisu zasnovane na injenicama, u drugoj polovini prvog veka odigrao se i prvi
masovniji progon hriana. Naime, 64. godine nove ere izbio je veliki poar u Rimu,
koji je buktao vie od nedelju dana i rezultovao potpunim unitenjem jednog
neuglednog gradskog kvarta. Tom prilikom je ivot izgubilo mnogo ljudi, a na hiljade
osoba je ostalo bez krova nad glavom. Gradom se sve vie pronosila vest o tome da je
poar podmetnuo sam car Neron, elei da na mestu unitenog naselja proiri svoju
carsku palatu. Kada je saznao da narod njemu pripisuje krivicu za veliku nesreu koja
je zadesila stanovnike prestonice, Neron se dosetio da teret krivice prebaci na nekog
drugog. Deurni krivac je bila jevrejska religiozna sekta sledbenika Isusa iz Nazareta,
tj. mala hrianska crkva o kojoj su stanovnici Rima, u to vreme, veoma malo znali.
Budui da su hriani propovedali da e greni svet u budunosti biti uniten vatrom
(u skladu sa 2. Petr. 3:7), bilo je sasvim logino njima pripisati pokuaj unitenja
grenog grada. Hriani u Rimu su bili optueni, takoe, da propovedaju mrnju
prema celokupnom ljudskom rodu, kao i da odravaju neke tajanstvene none obrede:
Nepostojanje hramova, okupljanje nou, tajanstveni obredi, zajednike trpeze
mukaraca i ena sve to nije moglo da ne pobudi podozrenje i prirodno je to su
poele da krue najudovinije glasine: o orgijama, magiji, ritualnim ubistvima na
hrianskim sabranjima.
1

Evo ta je o zverskim muenjima hriana koje je usledilo nakon irenja
nedokazanih i nedokazivih optubi o podmetanju poara, pisao poznati antiki
istoriar Kornelije Tacit u svojim Analima:
Da stane na put glasinama, pronae Neron krivce i stane ih kanjavati probranim
mukama. To su bili ljudi omraeni zbog zlodela koja su inili, a koje narod
nazivae hrianima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po
presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno
praznoverje izbilo je i rairilo se ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo,
ve i po Rimu, gde se stiu i neguju sve mogue sramne i gadne vere sa svih strana
sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali
itavo mnotvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje poara
koliko mrnja na ljudski rod. Pogubljenje hriana sluilo je ostalima za zabavu:
oblaili su ih u koe divljih zveri, putali pse da ih rastru, raspinjali su ih na krstove i
palili, poput buktinja, kad se spusti no.
2

Nakon ovakvog svirepog ubijanja hriana, koje je dodue bilo ogranieno samo na
glavni grad imperije, veih progonstava nije bilo do ustolienja cara Domicijana, koji je
vladao od 81. - 96. godine nove ere. Ovaj vladar je pokuao da sprovede romanizaciju
irom carstva, koja je podrazumevala i ponovno zaivljavanje kulta imperatora kojeg

1
Aleksandar meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 57.
2
Vidi kod: Milan Vukomanovi, Rano hrianstvo od Isusa do Hrista, str. 38. Naglasak moj.
555
je trebalo potovati poput boanstva. Krajem prvog veka, najvei broj hrianskih
crkava se nalazio u Maloj Aziji, pa je progonstvo Isusovih sledbenika, koji su odbijali
da cezara potuju kao boga, u toj provinciji bilo i najzastupljenije. Posle Domicijanove
smrti, rimskim carem je postao Trajan (98. - 117. g. n. e.) za vreme koga su ikaniranja
i usmrivanja vernika bila nastavljena. Iako jo uvek nije postojao zakon kojim bi bilo
zabranjeno nazivati se hrianinom, pogotovo na istoku Hristovi sledbenici su hapeni
i sasluavani pred rimskim vlastima. Svako ko bi se odrekao Hrista bivao bi smesta
putan na slobodu. U protivnom ukoliko bi istrajavao i priznavao pripadnost ovom
opakom praznoverju bio bi osuen na smrt. O ovakvom postupanju rimskih vlasti
prema hrianima saznajemo iz prepiske izmeu cara Trajana i prokonzula Plinija
koja je sainjena u drugoj deceniji II veka posle Hrista. Poto je ovakvo stanje trajalo
nekoliko decenija, za vreme vladavine Marka Aurelija (161. 180. god. n. e.) dolo je
do pogoranja ionako loe situacije po sledbenike Sina Boijeg:
Dvadesetogodinja vladavina Marka Aurelija, prosveenog oveka i filozofa,
predstavljala je, pomalo paradoksalno, i period najsurovijih progona hriana u
Rimskoj imperiji. Iako se tu nita bitnije nije izmenilo u samom zakonodavstvu
(odricanje od Hrista i dalje je za sobom povlailo oslobaanje zatvorenika), anonimni
informatori koji su mrzeli hriane mogli su raunati na to da e njihove pritube i
prijave protiv ovih nesrenih vernika naii na opte odobravanje rimskih masa
koje su bile neprijateljski raspoloene prema tom novom praznoverju, toj
novoj jeresi.
1

Tek poetkom treeg veka progonstva sledbenika drvodelje iz Nazareta su bila i
zakonom dozvoljena. Car koji je pokrenuo novi talas ubijanja zvao se Septimije Sever.
On je 202. godine nove ere izdao edikt kojim su hrianstvo i judaizam stavljeni van
zakona. Za sve one koji bi pristupili nekoj od ovih dveju religija bila je zapreena
smrtna kazna. Od posledica donoenja ovakvog zakona naroito su stradali hriani iz
severne Afrike.
Pola veka posle donoenja prvog zakonskog akta kojim je hrianska religija bila
zabranjena, na rimski presto seo je ovek koji je otpoeo prvi sveopti progon Crkve.
Iako je vladao samo tri godine (249. - 251. g. n. e.), car Decije (Dekije) je uspeo da
obezglavi mnoge lokalne crkve predajui na smrt njihove stareine episkope. Ovaj
imperator uveo je i praksu sveopteg rtvovanja bogovima, koje se vrilo pod budnim
nadzorom posebnih dravnih komisija. Mnogi hriani, koji nisu uspeli da beanjem
izbegnu prisustvo na pomenutim rtvovanjima bili su ubijani zbog svoga odbijanja
da uine ono to im je bilo zapoveeno.
Decijev naslednik na prestolu, Valerijan (253. g. - 260. g.), prvih nekoliko godina je
bio blagonaklon prema hrianima. Ipak 258. godine, iz nepoznatih razloga, naredio je
da mnoge crkvene stareine budu pogubljene, a da vernici plemenitog roda (iz viih
slojeva drutva) moraju da predaju svu svoju imovinu u dravne ruke. Ukoliko bi
istrajali u veri i njima je pretila smrtna kazna.
Galijenovim stupanjem na presto 261. godine, nastupio je 40-godinji period u
kome su progonstva hriana prestala, a Crkva je ovo vreme iskoristila da bi ponovo
ojaala i brojano narasla.
Zanimljivo je da je poslednji hrianski progonitelj Dioklecijan u prvih devetnaest
godina svoje vladavine ostavio hriane na miru, da bi nakon toga doneo itav niz

1
Navedeno delo, str. 246. Naglasak moj.
556
zakona koji su ponovo ozvaniili otvoreno neprijateljstvo prema novozavetnim
vernicima. Progonstva su poela 303. godine. Te godine, 23. februara, car je objavio
edikt koji je podrazumevao spaljivanje svih hrianskih svetih knjiga, a sa druge strane
zabrane okupljanja na zvaninim (crkvenim) bogosluenjima. Ve sledeeg dana,
doneo je i drugi edikt kojim je bilo predvieno da se hrianima oduzmu sve steene
titule (koje su stekli u prethodnom periodu mira), kao i to da oni ne mogu biti tuioci u
bilo kom sudskom sporu. Ponovo je stupila na snagu i odluka o njihovom proganjanju
i muenju. Nekoliko meseci kasnije, donet je i trei edikt koji je nalagao da stareine
hrianskih crkava moraju da obave javno prinoenje rtava na oltare paganskim
bogovima kao uslov za oslobaanje iz tamnice.
Godine 304. kao i 306. pod carem Galerijem bile su donesene jo dve naredbe o
optem rtvovanju paganskim boanstvima kojima su morali da prisustvuju i uzmu
uee i hriani. Svako opiranje carskoj naredbi donosilo bi veoma negativne
posledice. Meutim, samo nekoliko godina kasnije, car Galerije se ozbiljno razboleo
(311. g.) i iznenada promenio svoju odluku. Hrianima je ponovo dozvoljeno da se
okupljaju u svojim domovima radi bogosluenja, uz uslov da ne remete javni red i mir,
kao i da se mole za cara i mir u rimskoj dravi. Ve sledee godine (312. g.), poznatim
Milanskim ediktom, car Konstantin je proglasio hriansku religiju ravnopravnom sa
ostalima u carstvu. Navodno Konstantinovo preobraenje u hrianstvo koje se desilo
na osnovu njegovog udnovatog sna nakon koga je pobedio svoga suparnika za presto
Maksentija, predstavljalo je prvi korak ka onome to se dogodilo kasnije. A ono to se
zapravo dogodilo bila je udovina transformacija zvanine hrianske religije, u kojoj
je progonjena Crkva vrlo brzo dola u poziciju da i sama bude progonitelj drugih, te da
u svrhu sprovoenja tih progonstava koristi i dravni aparat.
O ovom traginom skretanju Crkve sa Bogom zacrtanog puta govoriemo u
narednom poglavlju.
557

558
17.
C
RKVA KOJA PROGANJA

Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Iskljuie vas iz sinagoge; ak e doi
as da e svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu slui. I ovo e [vam] initi zato to
nisu upoznali Oca ni mene.
Evanelje po Jovanu 16:1-3
Cerkov gonima i udruajema, bila greeska ili latinska, moe biti Hristova
cerkov; a ona koja goni i udruava nipoto ne moe biti, zato je Hristos bog mira i
ljubovi, a ne vrade i gonjenija. Dela potena, ona su netelesni znak istinitoga
hristjanstva, a ko god veli da pravo veruje, a nepravedno i zlo ivi, on je sav laa od
glave do nogu, niti on ima vere ni zakona.
1

Dositej Obradovi
Nakon to je prvih nekoliko vekova bezuspeno pokuavao da kroz svetovnu
pagansku rimsku vlast zaustavi napredovanje Hristovog evanelja meu nespasenima,
avo je promenio svoju taktiku. Odluio je da zamagli veoma jasnu i jednostavnu
poruku o spasenju tako to e, kako e se kasnije ispostaviti, veoma veto izvriti
infiltraciju mnogih paganskih verovanja i filozofskih ideja u novozavetno hrianstvo.
avo je, dakle, odluio da kroz bezbone (a ipak religiozne) ljude koji su tobo sluili
Crkvi, uini ono to je Gospod striktno zabranio. To je bilo dodavanje novih uenja i
tumaenja Hristove i apostolske nauke koja se nisu izvorno podrazumevala niti
verovala. O mnogim od ovih uenja pisao sam detaljnije u ovoj knjizi. Zajedno sa
odstupanjem od prvovekovnog verovanja, zvanina hrianska Crkva je silom prilika
odstupila i od onakvog ophoenja prema svetu i verskim neistomiljenicima kakvo se
evaneljem podrazumevalo. Svaki italac Novog zaveta veoma lako moe da primeti da
je Hristos uvek (kao i apostoli kasnije) naglaavao mirotvorstvo i nenasilje.
2
Takoe,
isticao je iznad svega ljubav kako prema blinjima tako i prema najcrnjim
neprijateljima. Prema ovom blagoslovenom uenju, svaki Isusov sledbenik, kao
nanovoroeno dete Boije, koje se odreklo samo sebe i uzelo krst na svoja plea (Mt.
16:24), morao bi da bude ispunjen ljubavlju do te mere da ak i ne pomisli a kamoli
uini nekome bilo kakvo, pa makar i najmanje zlo. Evo nekih od stihova iz apostolskih
svetih spisa koji govore o ovakvom Gospodnjem uenju:
uli ste da je reeno starima: Ne ubij, a ko ubije bie kriv sudu. A ja vam kaem
da e svaki koji se gnevi na brata svoga
3
biti kriv sudu. Ako ko kae bratu svome raka,
bie kriv sinedrionu. Ako ko kae budalo, zasluie pakao ognjeni.
4


1
Dositej Obradovi, Sabrana dela, prvi tom, Prosveta, Beograd 1961. god. str. 672.
2
Vidi: Mt. 5:7, 9, 38-48; Rimlj. 12:14, 17-21. itd.
3
Pod pojmom brat Isus ne misli na bliskog telesnog roaka (kao to bismo mogli na prvi pogled da
zakljuimo) ve na svakog pripadnika sopstvene nacije, ili u irem smislu na svakog potomka Adama i
Eve, naih zajednikih praroditelja.
4
Ev. po Mateju 5:21-22.
559
Nego vama koji sluate velim: ljubite svoje neprijatelje, inite dobro onima
koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vreaju. (...) I
kako hoete da ljudi ine vama, onako inite i vi njima.
1

Jer ste na to pozvani, zato to je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer
da poete njegovim stopama. On greha ne uini i prevara se ne nae u ustima
njegovim. Kada su ga vreali on nije odgovarao uvredom, kada je stradao nije
pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi.
2

Iz svega proitanog, jasno uviamo da su za Hristovo ime vezani iskljuivo pojmovi
ljubavi, pratanja, trpljenja i blagosiljanja drugih kako dobrih tako i ravih ljudi.
Ipak, kao to emo videti, sotonskim uplivom u ono to se od poetka IV veka pa
nadalje nazvalo zvaninom Crkvom a danas postoji u obliku Rimokatolianstva i
Pravoslavlja, ranohrianska merila ponaanja su odbaena a poela su da se
primenjuju ona koja su svojstvena ljudima koji ne poznaju Boga. Naime, hrianski
mislioci i carevi, kao da su zaboravili kako je bilo njihovim prethodnicima, koji su
prolazili kroz svirepa muenja i ubistva. Istoriar Vil Djurant iznosi istorijske injenice
o polaganoj modifikaciji hrianske etike, i Crkvi koja je od propovedanja ljubavi i
pratanja postala religija nasilja:
Najozbiljniji problem Crkve, odmah posle usklaivanja njenih ideala sa njenim
opstankom bio je iznalaenje naina egzistiranja sa dravom. Uspon crkvene
organizacije rame uz rame sa dravnim inovnicima uzrokovao je borbu za vlast u
kojoj je prihvaeno meusobno potinjavanje bilo preduslov za mir. Na Istoku je Crkva
postala podreena dravi; na Zapadu se najpre borila za samostalnost, a zatim za
prevlast. U oba sluaja, savez Crkve i drave iziskivao je znatnu modifikaciju
hrianske etike. Tertulijan, Origen i Laktancije su uili da je rat uvek protivzakonit;
sada kada ju je drava titila, Crkva se pomirila sa onim ratovima koji su smatrani
neophodnim da se zatiti ili drava ili Crkva. Ona sama nije imala sredstva
prisile; ali, kada je sila izgledala korisna, ona je mogla da se obrati
svetovnoj ruci da izvri njenu volju.
3

U vreme progonstva Crkve, jedan od njenih maloas pomenutih znamenitijih voa,
Tertulijan, istakao je jedno veoma znaajno evanelsko pravilo, koje nam, uz
konstataciju da je upravo ona (Crkva) inicirala dalja progonstva, prenosi Aleksandar
meman:
Treba otvoreno rei da upravo Crkva trai od drave obraun sa paganstvom,
odrie sam princip trpeljivosti. Zaboravivi na rei Tertulijanove, upuene
progoniteljima Hrianstva: I opte pravo, i prirodni zakon trae da svako potuje
boga u koga veruje, ne prilii religiji da vri nasilje nad drugom religijom.
4

Na ovaj nain, zastupajui ideje prvovekovnog hrianstva, ovaj crkveni uitelj je
potvrdio injenicu da se evanelje moe iriti samo milosrdnim propovedanjem
ljubavi i istine, bez upotrebe bilo kakvih metoda prisile na potencijalne obraenike.
Meutim, nasuprot ovome stavu, a u skladu sa narodnom poslovicom: daj oveku
vlast pa e videti kakav je, i sam ravnoapostolni car Konstantin a pogotovo njegovi

1
Ev. po Luki 6:27-28, 31. Naglasak moj.
2
1. Petrova 2:21-23. Naglasak moj.
3
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere, tom prvi, Narodna knjiga Alfa, 1998. god. str. 65. Naglasak moj.
4
Aleksandar meman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 149. Naglasak moj.
560
hrianski naslednici, pod uticajem Crkve, otpoeli su progon poklonika
mnogoboakih religija. Prema paganima su postupali na isti nain kao i neznaboaki
carevi prema hrianima nedugo pre toga, zaboravljajui oito na Hristove i apostolske
rei koje su naglaavale da se na zlo ne uzvraa zlim. Evo kako o ovom periodu
vremena, u kome su injeni zloini takozvanih hriana nad nehrianima, pie
maloas citirani ruski pravoslavni teolog:
Sa dolaskom na presto cara Teodosija Velikog /379-395/, zavrava se prvi ciklus u
razvoju novih odnosa izmeu Crkve i drave. Edikt iz 380. godine proglaava
Hrianstvo za obaveznu veru, pretvara je konano u dravnu religiju. Sloboda
koju je proklamovao Milanski edikt bila je ukinuta. Mi, meutim, znamo da
je ona bila osuena na takav kraj od samog poetka. Nju je iskljuivala priroda antike
drave, osnovna njena karakteristika teokratska svest ne samo da nije unitena, no
je, naprotiv bila pojaana obraenjem Konstantinovim. Faktiki, proganjanje
paganstva poelo je jo za vreme njegove vladavine. Jo vie se pojaalo za vreme
njegovih sinova. (...) Hrianski pisac Firmik Materno u delu O zabludama paganskih
religija, koje je napisao za Konstantinove sinove, sada ih sam poziva na nasilje:
Pomognite ovim nesrenicima, bolje je spasti ih mimo njihove volje, nego im dozvoliti
da stradaju... Svest hrianska, u kojoj je kroz iskustvo muenitva zasjao
jevaneljski ideal verske slobode, bie zadugo zaslepljena vizijom hrianske
teokratije, koja sada ne samo pomou blagodati, no i pomou zakona vodi ka Hristu.
I proi e mnogo vremena pre no to bude shvaen neznaboaki
karakter ove teokratije. Od Teodosija Velikog Crkva vie nije samo savez onih koji
su poverovali, no i savez onih koji su obavezni da veruju. Dravna sankcija dae
Crkvi nevienu mo...
1

Iz ovog teksta jasno moemo da uvidimo kako je Crkva za vrlo kratko vreme od
prestanka progonstva nad njom samom uspela da se udalji od novozavetnih ideala koji
su proklamovali slobodu oveka to se tie izbora sopstvene religioznosti, i postane
mona organizacija koja prisilno pokrtava nehriane radi njihovog spasenja.
Momir Jovi dodaje i sledee podatke:
Tolerancija je samo nuna stepenica za optu prevlast a karakteristina
netolerantnost ostaje prema svemu nehrianskom. (...) Jo jedna posledica iz IV do
VI veka u razvoju hrianstva jeste ukidanje poslednjih antikih institucija: Platonove
skoro devetovekovne Akademije; masovna razaranja i spaljivanja antikih
spomenika i spisa, rukovoeni fanatizmom velikih crkvenih
velikodostojnika.
2

Vil Djurant takoe pie o ispoljavanju mrnje svetih istonih patrijaraha prema
verskim neistomiljenicima:
Hrianstvo je sada (400) gotovo potpuno pobedilo na Istoku. U Egiptu su domai
hriani (Kopti) ve predstavljali veinu stanovnitva i odravali na stotine crkava i
manastira. Devedeset egipatskih biskupa priznavali su vlast patrijarha u Aleksandriji,
ija je mo bila velika skoro kao nekada vlast faraona ili Ptolomeja. Neki od tih
patrijaraha bili su crkveni politiari sasvim zloudne vrste, kao Teofil (u

1
Navedeno delo, str. 148-149. Naglasak moj.
2
Momir Jovi, Rano hrianstvo na Balkanu, str. 16-17. Naglasak moj.
561
prevodu: Bogoljub; prim. I. S.) koji je do temelja spalio paganski hram i
biblioteku Serapisa (389).
1

O unitenju ovog paganskog hrama i biblioteke od strane hrianskih
bogougodnika predvoenih mitropolitom Teofilom, na poznati astronom Milutin
Milankovi je, drei u rukama delove starih pergamenata koji se uvaju u manastiru
Metohionu u Carigradu (Istambulu), u njihovo ime opisao strahote unitenja kroz koje
su, pre mnogo vekova, oni proli:
U etvrtom veku, kada je hrianstvo zahvatalo sve vie Aleksandriju, izgubio se
skoro svaki interes za dela grke nauke da bi se, naposletku, obrnuo u pravo
neprijateljstvo, koje je godine 392. dalo sebi tolikog maha da je, kao vihor, unitilo sva
dela grke umetnosti i nauke, nagomilana u Aleksandriji, pa i na dom.
To je bio straan dan. Ve rano izjutra usmo da se po Aleksandriji kupe rulje da
razore i unite sve tragove jelinske kulture. I zaista, posle podne nasrnu takva jedna
prostaka rulja na na hram, prodre u sve njegove prostorije, uniti i opljaka
sve to joj do ruku doe. Za neverovatno kratko vreme ceo hram je bio potpuno
opustoen, ulice oko njega pretrpane razbacanim trubama papirosa i sveskama
pergamenta. Meu tim pocepanim plodovima grkog pesnitva i mudrosti leali su,
razbijeni, poslednji ostaci klasinih dela grke skulpture. Za njih se fukara nije vie
brinula, ali se jo prepirala o zlatnu odedu Serapisove statue i o zlatne i srebrne
poklone pobonih prilonika hrama. Svaa prepunjena prostakim psovkama,
pretvori se, na posletku, u divljaku tuu, proli se i krv.
Odjednom nasta tajac. Mitropolit, mitropolit! aputalo se od uva do uva. Na
popritu fukarskog besa ukaza se mitropolit aleksandrijski Teofilo; svi, od reda,
padoe na kolena.
Arhipastir aleksandrijski, okruen svojom pratnjom, posmatrae blagonaklonim
pogledom delo svoje pastve. Deco, ree on, uinili ste bogougodno jedno delo
to ste razorili ovaj paganski hram, poslednje utoite jeretike vere i uenja. Dovrili
ste onaj posao koji su nekad poeli nai sveti oci, prvi hristjani i apostoli. Ta zar ne pie
u devetnaestoj glavi djela apostolskih: A mnogi sabrae knjige i spalie ih pred svima;
tako zdravo rastijae i nadvlaivae rije Gospodnja. Blagodat Gospoda naeg Isusa
Hrista i ljubav Boga i oca i zajednica svetoga Duha sa svima vama. Amin.
2

Pored ovog blagoslovenog spaljivanja aleksandrijske biblioteke i Serapisovog
hrama, Milankovi je opisao i smrt uene Hipatije, kerke poznatog filozofa i
matematiara Teona, koju su hriani napali na ulici i kamenovali do smrti
odvukavi je u crkvu. Dositej Obradovi je ovim reima prokomentarisao pomenuta
zloinaka dela koja su inili ljudi predvoeni zloudnim aleksandrijskim patrijarsima:
U to vreme (kako ista cerkovna istorija svedoi) najvei mudraci carstva
greeskoga dolazili bi ove ene nauku sluati, koja jote je slavnija bila za svoje
celomudrije i neporonost itija (telom prekrasna budui) neeli za nauku.
Na ovu istu enu sveti iril vesma mrae: prvo, zato to ona nije bila hristjanka
nego Jelinka, kako joj je i otac i sav rod bio; a ftoro, to u tolikoj esti i slavi, kao
nekakova boginja, bijae. Petar, anagnost svetoga irila, revnjiv i ueen u veri k bogu i
k svetom irilu, sabere mnoge sebi podobne pravoslavne; odu u jednu no pak
epaju Ipatiju, dovuku je k crkvi, svuku je golu nagu, pak je ponu sa koljkama

1
Vil Djurant, Doba vere, tom prvi, str. 82. Naglasak moj.
2
Milutin Milankovi, Kroz vasionu i vekove, str. 101-102. Naglasak moj.
562
parati, i s nje ive meso na pareta kidati, dok je tako umore, pak onda s njom na
vatru.
Ko ne priznaje ovaka dela za bezbona, pogana i prokleta? Ovo, brao
moja, u cerkovnoj istoriji ovako od slova do slova stoji. Sada sravnimo ovakvih svetaca
dela sa presvetom evangelskom naukom, pak emo lasno viditi kako stoje. (...) Oni koji
celomudreno i ivo Ipatijino telo na pareta kidaju, - ta su drugo nego, pod lanim
imenem hristjana, pustinjika i svetaca, besni psi, ljuti ubice i demoni?
1

Da se ovakvih bogougodnih dela mora da postidi svaki iole zdravomislei
savremeni hrianin, koji poznaje Sveto pismo i uenje Hrista Spasitelja, dokazuje
nam i tekst poznatog srpskog psihijatra i pisca Vladete Jerotia:
ovek bi najradije preutao istorijske podatke o svirepim progonima
mnogoboaca od strane hrianskog cara Teodosija (346-395), kao i takvih
bezazlenih obiaja meu njima, kao to su ukraavanje kue cveem, da ne govorimo o
astrologiji i drugim proricanjima u raznim proroitima, kada fanatian duh ne bi i
danas vladao svetom kao i pre toliko vekova. Varvarsko ubijanje protivnika od
strane Teodosijevog prethodnika, hrianskog cara Valensa, to podsea
na Irodovo ubijanje dece u vreme roenja Isusa Hrista, bilo je usmereno na sve ljude
ija su imena poinjala sa Teod, a posle javnog izricanja prorotva Plotinovog uitelja
filosofa Jambliha, da e car Valens poginuti, a na njegovo mesto doi car ije ime
poinje sa Teod. Jamblih je izvrio samoubistvo, da ne bi pao u ruke surovog cara
Valensa; a da ironija bude vea, Valensa je zaista nasledio spomenuti Teodosije,
nazvan Veliki, posle Valensove pogibije u ratu. Valja se jo podsetiti, da je, usred ove
nemilosrdne borbe mladog hrianstva protiv paganizma, u IV veku posle Hrista,
najmlaa od svih magijskih vetina, alhemija, doivela svoj procvat (apologet ove
vetine bio je Zosimos iz Panopolisa), iako je, ili ba zato, ve spominjani Teodosije
proganjao i alhemiare, nareujui spaljivanje njihovih knjiga i traei da se
ono obavi uvek u prisustvu jednog hrianskog episkopa. Istorija spaljivanja
knjiga, koja se verovatno nee zavriti u Hitlerovoj Nemakoj i Staljinovoj Rusiji,
poela je, kao to vidimo, rano, i to usred novonastale hrianske
drave.
2

Ovakva politika progonstava drugaije misleih i verujuih ljudi nastavila se i kroz
sve naredne vekove u zvaninoj Crkvi, tj. crkvama koje sebe smatraju naslednicama
dominantne religijske organizacije Rimskog carstva etvrtog stolea. (O meusobnom
sukobljavanju razliitih struja u okviru Crkve, kao i o ubistvima koja su se deavala u
meusobnim obraunima pravovernih i jeretika, govorili smo u poglavlju o
Vaseljenskim saborima, tako da na ovom mestu nije potrebno da ih iznova
ponavljamo).
Ono to je posebno znaajno za ovo nae prouavanje jeste i sagledavanje jasne
istorijske slike zbivanja u srednjevekovnoj Srbiji i jo jedna potvrda injenice da je
veinska veroispovedna zajednica u naoj zemlji, koja vodi svoje poreklo od Crkve iz
doba cara Konstantina i njegovih naslednika, nastavila i dalje da se rukovodi istim
principima i nainima delovanja u odnosu na svoje verske neistomiljenike.
Iako Pravoslavna crkva u Srbiji eli da obmane na narod (koji uzgred budi reeno
veoma malo poznaje nacionalnu istoriju) u pogledu nekih perioda u povesti nae

1
Dositej Obradovi, Sabrana dela, tom prvi, str. 656-657. Naglasak moj.
2
Vladeta Jeroti, Staro i novo u hrianstvu, Beograd 2000. god. str. 37-38. Naglasak moj.
563
drave, u narednom delu poglavlja emo jasno uvideti da je i ona u srednjem veku u
gotovo istoj meri posedovala duh inkvizicije poput zapadnog Rimokatolianstva.
GENOCID NAD NEPRAVOSLAVNIM SRBIMA U
SREDNJEVEKOVNOJ SRBIJI
U antisektakoj literaturi koja se pojavila u poslednjih dvadesetak godina kao
pravoslavni odgovor na sve izraeniju aktivnost protestantskih verskih zajednica u
Srbiji, nalaze se mnogobrojne tvrdnje o tome da Pravoslavna crkva nikada nije bila
niiji progonitelj. Drugim reima, ona nikada nije ugroavala slobodu veroispovesti
ljudima koji su verovali drugaije i Bibliju tumaili razliito od nje. Na izjave
zabrinutosti evaneoskih protestantskih hriana, koji se od poetka devedesetih
godina prologa veka oseaju posebno ugroenim od strane verske veine (o emu e
biti vie rei neto kasnije), pravoslavni, elei da sebe prikau u mnogo boljem svetlu
od onoga u kome se zaista nalaze, iznose izmeu ostalih i sledee tvrdnje:
Anti (dr Radia Anti, jedan od vodeih ljudi Adventistike crkve u Srbiji; prim. I.
S.) veli da novinari, po neijem zadatku, ire mrnju na naim prostorima, i prizivaju
Srednji Vek sa lomaama (kad je to Pravoslavlje imalo lomae u Srednjem
Veku?).
1

Zna se da pravoslavna Crkva nikad nije koristila torturu za jeretike,
niti je koga zgromila u Vartolomejskoj noi, niti je vodila verske ratove za
istrebljenje inakomisleih. Zna se da pravoslavne drave nisu nikog nasilno
krtavale, niti su koile razvoj nauke, niti su vodile krstake ratove.
2

Pravoslavlje nema vatru svete inkvizicije.
3

Pravoslavna batina kojoj pripada veina itelja nae zemlje nikada nas nije
uila da progonimo pripadnike drugih vera ili verskih opredeljenja.
4

Neki naini zatite od sektaa ne mogu se prihvatiti niti se preporuuju za nas
pravoslavne; tako na primer nije nam dozvoljena primena inkvizicije, nasilno
prekrtavanje, verski progoni; sve ove radnje naa Crkva nikada nije
primenjivala niti su u skladu sa boanskim poreklom nae Crkve.
5

Meutim, da li je odista istina da Pravoslavlje nikada nije nikoga progonilo te da ni
danas nikoga ne ugroava? Ve smo maloas utvrdili da su odreeni hrianski carevi
(od kojih se neki u Pravoslavlju potuju i kao svetitelji) kao i episkopi bili veliki
progonitelji i ruitelji svega onoga sa ime se tadanja Crkva nije slagala! Ruski autor
L. S. Vasiljev nam prua sledei odgovor na maloas postavljeno pitanje:
U pravoslavnoj crkvi u celini, zbog njene relativne slabosti i malog politikog
znaaja, nikada nije bilo masovnih gonjenja tipa svete inkvizicije, mada to ne

1
Biblija bez Boga, Hrianstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 167-168.
Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 171-172. Naglasak moj.
3
Od utopije do komara, Pravoslavlje i sekte I, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 11.
4
Zoran D. Lukovi, Sekte, prirunik za samoodbranu, Dragani, Beograd 2003. god. str. 8. Tekst iz
autorovog predgovora. Naglasak moj.
5
Ranko Jovi, Sekte i lani proroci, Negotin 1994. Naglasak moj.
564
znai da ona nije proganjala jeretike i sektae u ime jaanja svoga uticaja na
mase.
1

Dakle, i Pravoslavna crkva je (premda manje od Rimokatolike, po miljenju
Vasiljeva), proganjala verske neistomiljenike. Ono to je posebno tragino u
tvrdnjama pripadnika SPC o tome da pravoslavni nikada nisu nikoga proganjali jeste
poricanje istorijske injenice da je u XII veku, za vreme vladavine velikog upana
Stefana Nemanje, izvren pravi pogrom nad pripadnicima srpskog naroda koji su se
usudili da ne budu pravoslavni i ispovedali bogumilsku veru. Kao to emo ubrzo
videti, pogrom nad bogumilima kojim se dii dananja SPC nazivajui ga samo
spasavanjem vizantijskog pravoverja od opake jeresi, nije predstavljao rat protiv
dobro naoruane neprijateljske vojske, ve masakr izvren nad nevinim ljudima,
enama, decom i starcima, ija se jedina krivica sastojala u tome to su svojom,
bogomdanom slobodnom voljom, odluili da veruju drugaije od vladajue veine. Evo
kako o ophoenju prema bogumilima, od strane blagoestivog Stefana Nemanje i
ostalih pravoslavnih vladara (posebno vizantijskih), pie istoriar Vasilije Markovi:
Po Domentijanu se takoe glavne zasluge Nemanjine za pravoslavlje sastoje u
unitenju jeresi. (...) Ugled svojoj antibogumilskoj politici mogao je Nemanja uzeti od
tadanje vizantijske dinastije Komnina. Aleksije I (1081-1118) bio je ampion
ortodoksije. Njegova ki Ana ponosi se takvim radom svoga oca i trai za njega titulu
trinaestog apostola. Aleksije je bio veoma poboan i lino je ulazio u najpodrobnije
diskusije sa bogumilima i pavlianima, i koga ne bi uspeo da preobrati u
pravoslavlje, on ga predavae vatri. (...) I Nemanja je svoje bogumile
kanjavao po odredbama vizantijskih zakona. U Vizantiji progonjeni su
bogumili i za vlade Manojla Komnina. Osobiti gonilac bogumila bio je car Aleksije II
(1080-83). Nekolike decenije docnije, za cara Borila, 1210, odran je i u Bugarskoj, u
Trnovu, jedan sabor protivu bogumila. Na tome su saboru bogumili izoblieni i stajahu
jakoe ribi bezglasni. Oni, koji ne htedoe prii pravoslavlju, predani bee razlinim
kaznem i zatoeniju. Pre ovoga, veli se, nije bilo takvih sabora u Bugarskoj.
Nije se Nemanja samo za gonjenje bogumila ugledao na vizantijske Komnine, ve
je, izgleda, bio uzeo i svu njihovu crkvenu politiku. Sem otrog gonjenja bogumila
poznat je i blizak odnos Aleksija I prema svetenstvu.
2

Sredinom 13. veka pie Domentijan, kako se, blagodarei Nemanji, u Srbiji,
kapit (mnogoboaki t.j. bogumilski hramovi) razdruie a crkvi Hristovi
postavie se.
3

Sline istorijske podatke iznosi i istoriar Stanoje Stanojevi:
Kad je Nemanja saznao da se u Rakoj rairila bogomilska jeres... (...) Nemanja je
pitanje o poloaju bogomilske vere u dravi izneo pred dravni sabor, da on tu stvar
rei. Ali stvar nije bila prosta i nije bilo lako reiti je. U saboru je bilo dosta velikaa,
koji su i sami bili prihvatili novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su je simpatisali i trpeli
je kod svojih podanika. Svi su se oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energino opirali
predlogu, da se ma ta preduzme protiv bogomila. Naposletku je, posle ogorene
debate i burnih scena, reeno, da se bogomili nasilno iskorene. Bogomili su se

1
L. S. Vasiljev, Istorija religija istoka, Novo delo, Beograd Prosveta, 1987. god. str. 82. Naglasak moj.
2
Vasilije Markovi, Pravoslavno monatvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji; Lio, Gornji Milanovac,
2002. god. str. 55-57. Naglasak moj.
3
Navedeno delo, str. 58.
565
naravno oduprli sa orujem u ruci, i Nemanja je morao krenuti na njih pravi
krstaki rat. U tome ratu oni su bili pobeeni i razbijeni. Mnogo je pristalica nove
vere tom prilikom pobijeno, mnogo ih se razbeglo po okolnim pokrajinama, ali su
se mnogi pritajili i ostali u dravi, uvajui uenje i veru, koja je godila njihovu duhu i
odgovarala njihovim nazorima. Ipak u Rakoj posle toga bogomilsko pitanje nije
nikada vie izbilo na povrinu.
1

Istoriar Vladimir orovi dodaje jo nekoliko podataka koji nam kazuju kakve su
sve brutalne metode (koje su bile toliko bogougodne da se verovatno i Stefan
Nemanja, poput Aleksija I Komnina koji je bio trinaesti, udostojio da nazove
etrnaestim apostolom) koriene protiv ovih jadnih ljudi:
Naroitu je panju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jaanju pravoslavlja.
Protiv jeretika je upotrebio vrlo otre mere: njihovom uitelju odrezao je jezik, a
sledbenike je ak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio a knjige
spalio.
2

ak je i svetenik Ranko Jovi, kao da je zaboravio ta je nekoliko reenica ranije
napisao, priznao da se pravoslavni vladar srpske drave (i kasnije nareeni svetitelj
Sveti Simeon mirotoivi) oruano obraunavao sa bogumilskim delom svog srpskog
naroda radi zatite zvaninog crkvenog ustrojstva:
Setimo se samo istorije kada je Stefan Nemanja pokrenuo ak i vojsku da bi
zatitio pravoslavlje a samim tim crkveno i dravno jedinstvo, a to je vreme borbe
sa sektaima (bogumilima).
3

Ono to smo mogli da saznamo iz upravo navedenih iskaza naih priznatih
istoriara kao i pravoslavnih svetenika, jeste da je Stefan Nemanja u pomenutom
krstakom ratu zanavek zatro bogumilsko ime pod nebom Srbije i to najsurovijim
metodima koje su oduvek primenjivali samo najtotalitarniji drutveni sistemi, kako
oni praistorijski tako i oni savremeni za vreme carske i staljinistike Rusije,
nacistike Nemake ili Avganistana pod talibanskom upravom. Zanimljivo bi bilo
ukratko prokomentarisati i izvetaj istoriara Stanojevia u kome on veli da su se
bogomili oduprli sa orujem u ruci, to bi moglo da nas navede na (pogrean)
zakljuak da je ovaj verski pokret posedovao i dobro naoruanu vojsku. Ovu injenicu
(o bogumilskom oruanom otporu) zloupotrebljavaju dananji pravoslavni sektolozi
govorei da su iz tog razloga oni bili potencijalno opasni za dravu zbog mogueg
vojnog prevrata i zbacivanja svetih pravoslavnih vladalaca.
No, da li su bogumili zaista predstavljali opasnost po dravu? Evo ta o njima kae
edomir Marjanovi u svojoj knjizi Istorija srpske crkve:
Za dravu bogomilstvo nezgodno je bilo to je odricalo monarha i stalee, a
naroito svojim bukvalnim tumaenjem VI zapovesti ne ubij. Zbog ega smatrali
su za greh da idu u rat.
4

Dakle, bogumili su smatrali grehom svako ubijanje, zbog svog doslovnog shvatanja
este Boije zapovesti. Ovu zapovest shvatali su upravo onako kakvom su je nauavali

1
Stanoje Stanojevi, Istorija srpskoga naroda, (Beograd: Prosveta), Altera 1989. god. str. 101. Naglasak moj.
2
Vladimir orovi, Istorija Srba, Publik - Praktikum, Zemun 2004. god. str. 135. Naglasak moj.
3
Ranko Jovi, Sekte i lani proroci, str. 57. Naglasak moj.
4
edomir Marjanovi, Istorija srpske crkve, Beograd 2001. god. str. 53. Naglasak moj.
566
Hristos i apostoli.
1
Iz tog razloga, Nemanja nije morao da brine da bi bilo koji
pripadnik bogumilskog pokreta ikada izvrio atentat na njega i ugrozio njegovu
vladarsku poziciju. Sa druge strane, bogumilski otpor sa orujem u ruci (ovde se
svakako radi o hladnom lovakom oruju, tj. strelama i noevima koje je u to vreme u
kuama posedovala svaka porodica; poput dananjeg mesarskog alata) protiv onih koji
su krenuli da izvre svoj krvavi zadatak moemo da razumemo samo kao oajniki
pokuaj prestravljenih srpskih domaina da zatite svoje kue i neja od masakra koji
je bio na pomolu. Ipak, otpor manjine nije uspeo. U najblaem sluaju, neki od
bogumila su morali, radi sauvanja golog ivota, da se odreknu svoje vere. Oni
istrajniji bili su pobijeni ili spaljivani na lomaama. Trei su, naputajui pradedovska
ognjita, morali, bez iega svoga, da bee glavom bez obzira. Njihova imovina je potom
bila podeljena pravoslavnima, bez obzira na desetu Boiju zapovest koja zabranjuje i
da se poeli a kamoli prisvoji ono to je tue.
No, bilo bi dobro malo detaljnije prouiti kakva je to krivica bila pripisivana (a i jo
uvek se pripisuje) bogumilima a koja je dovela do ovog nevienog istrebljenja? Evo
kako, opravdavajui Nemanjin zloin nad delom naeg srpskog naroda, dananji
pravoslavni autori opisuju posledice koje bi doneo pretpostavljeni trijumf bogumilstva
u srednjevekovnoj Srbiji:
Da je ova jeres osvojila Srbiju, ona bi je potpuno razruila, i vratila je u
praslovensko divljatvo; bilo bi to duhovno, ali i fiziko, samoubistvo itavog jednog
naroda. Sreom, Bog je blagoslovio da u to vreme na prestolu Srbije bude Sveti Stefan
Nemanja.
2

No, da li je to zaista tako? Prema pisanjima istoriara bogumilstvo je bilo veoma
privlano za mnoge savremenike. Njihovo bogosluenje je bilo prihvatljivije za iroke
narodne mase, zbog svoje jasnoe i jednostavnosti:
Takvo uenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je iveo patrijarhalno, u
zadrugama i plemenima. Ako tome dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi
bile na narodnom jeziku, bie nam jasno zato se tako naglo irilo. Sem toga, grko
hrianstvo prilikom krtenja naturalo je novokrtenima samo grka, kalendarska
imena, meutim bogomilstvo odbacivalo je grka i davalo samo slovenska imena.
(...) to se bogumilstvo tako naglo irilo da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima
meu vlastelom i svetenstvom, pokazuje da je ono bilo primamljivo za
savremenike, kao i da je jaka bila kod njega nacionalna strana. To se vidi po tome
to su imali jaku knjievnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene apokrifne
prie. Nemanja je naredio da se njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima
se da je ta knjievnost na isto narodnom jeziku pomogla izraivanju srpsko-slovenske
(srbuljske) recenzije.
3

U pravoslavnoj antisektakoj literaturi, ija sadrina tekstova direktno kri odredbe
Ustava i zakona nae zemlje (kojima se garantuje ravnopravnost pripadnika svih
verskih zajednica), a u kojoj se opravdava ovakvo, napred pomenuto, Nemanjino
inkvizitorstvo, navode se i sledei smrtni gresi bogumila: nepotovanje asnog krsta,
svetitelja i Bogorodice, neverovanje u transsupstancijaciju (tj. preziranje priea),
preziranje svetenika i neklanjanje pred ikonama. Ono to se jo pripisuje ovoj verskoj

1
Vidi ponovo: Mt. 5:21-22; 1. Jovanova 3:10-12.
2
Od utopije do komara, str. 101.
3
edomir Marjanovi, Istorija srpske crkve, str. 53. Naglasak moj.
567
zajednici je i nepotovanje vlasti, verovanje da je avo (zli bog) stvorio materijalni svet,
nepotovanje braka i porodice kao i kastriranje mukaraca.
1
Takoe verovali su, vele
pravoslavni, da je svaki ovek opsednut avolom i da treba da se moli da bi ga avo
napustio.
Dakle, bogumili su okarakterisani kao anarhisti koji su posedovali manihejsko-
dualistiku veru (veru u dva boga dobrog i zlog). Kao takvi, proglaeni su dravnim
neprijateljima koje, ako ne drugaije, onda istrebljenjem treba dovesti u stanje
nepostojanja.
2
Ono to je veoma vano da istaknemo na ovom mestu jeste injenica da
je u Nemanjino vreme sva bogumilska literatura spaljena, tako da informacije o
njihovom verovanju ne moemo da crpimo iz originalnih izvora ve samo iz literature
onih koji su nad ovom verskom grupacijom izvrili genocid. To nas svakako navodi na
zakljuak da u ovakve izvore ne moemo imati ba preveliko poverenje, pogotovo ako
znamo da svi apsolutistiki (autoritarni) sistemi poseu za falsifikovanjem
dokumenata svojih neistomiljenika i za pripisivanjem nepostojeih krivica. U
ovakvom stavu nas jo vie utvruje injenica (o kojoj emo kasnije mnogo opirnije
govoriti) da u dananjoj antisektakoj pravoslavnoj literaturi postoji itavo more
dezinformacija (tj. lai i kleveta) koje branitelji jedine svete i apostolske Crkve u
dvadeset prvom veku ire o drugaije verujuima. Pa ak i pored postojanja obilja
literature manjinskih zajednica (koja, Bogu hvala, nije spaljena kao bogumilska) iz
koje se i oni kao i graanstvo mogu istinito i iz prve ruke da informiu o njihovom
verovanju.
3
Ostaje naravno i veliko pitanje kako je mogue da je ovakvo naopako
uenje (koje bogumilima pripisuju pravoslavni) o negiranju i zatiranju braka i
porodice i kastriranju mukaraca moglo da bude sa oduevljenjem prihvatano od

1
Vidi u: Od utopije do komara, str. 98-100.
2
Razlozi koji su doveli do ubijanja mnogih protestanata u srednjem veku u Evropi od strane rimokatolika
bili su istovetni onima koji su uzrokovali i istrebljenje bogumila pre toga. To su bile lai i klevete,
izmiljene krivice i tobonje opasnosti koje su pretile rimokatolikim dravama u sluaju preovladavanja
novog uenja. Evo ta je u svom pismu upuenom francuskom kralju Fransou Prvom 1535. godine, u
odbranu protestantskog verovanja, napisao jedan od voa reformacije an Kalvin: Svakako, ako ko da
bi izazvao mrnju prema ovom uenju, koje se trudim da pred tobom opravdam bude dokazivao da su ga
ve zajedniki i saglasno osudili svi stalei, da mu se sudilo i da je vie puta osueno, taj nita drugo nee
rei do da je delom bilo surovo oboreno silom i zaverom protivnika, a delom zlobno ugueno njihovim
laima, prevarama, klevetama i izdajama. Silom i nasiljem su izreene surove osude protiv njega
pre no to se i branilo. Prevarom i izdajom je igosano kao buntovniko i zlokobno. Da niko ne bi mislio
kako se bez prava alimo na te stvari ti nam i sam moe biti svedok, Vrli Kralju, koliko ga lanih
kleveta svakodnevno pred tobom rui. Navodno ono i nema drugog cilja do da sve vladavine i uredbe
obori, da narui mir, ukine zakone, vlastelinske i druge posede rasturi: jednom rei da sve stvari izvrgne u
nered. Meutim, ti si tek manji deo uo. U narodu se protiv njega iznose uasne optube te bi ga,
da su istinite, svi osudili zajedno sa njenim autorima na hiljadu lomaa i hiljadu veala. Ko bi se sad udio
zato je toliko omraeno od svih, kad se veruje tako nepravednim klevetama? Eto zato su i stalei
jednoglasni u tome da nas treba prokleti, i nas i nae uenje. an Kalvin, Nauk hrianske vere;
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad 1996. god. str. 26. Naglasak moj.
3
Ono to je veoma tragino, ovim dezinformacijama koje se plasiraju u pomenutoj literaturi o verskim
manjinama u Srbiji gotovo bezrezervno veruje vei deo neupuenog stanovnitva nae zemlje. Ukoliko
dezinformisanje javnosti o savremenim verskim zajednicama u Srbiji dvadeset prvog veka i te kako
uspeva, i pored obilja njihove literature, koliko li je tek onda mogue obmanuti javnost po pitanju uenja
onih koji su odavno zatrti, i to u toj meri da ni jedno jedino slovo, pisano njihovom rukom, do danas nije
sauvano.
568
strane vlastele, svetenstva i obinog naroda? Mnogo je verovatnije da su ove optube
bile lane
1
, kao i mnoge upuene na raun manjinskih verskih zajednica koje danas
postoje. No, treba obratiti panju i na jo jednu vanu stvar. U maloas citiranim
tekstovima naih znamenitih istoriara, pominje se da su neki od vizantijskih careva
zbog istrebljenja jeretika bezmalo zasluili da se nazovu i apostolima. Razuman ovek,
koji je ujedno i poznavalac Svetog pisma, ne moe a da u proglaavanju svecima i
apostolima onih ljudi koji su u svoje vreme bili zloinci, ne vidi Isusovo upozorenje o
tome da e doi vreme kada e neki koji Boga ne poznaju ubijati ljude mislei da
upravo Njemu slue (Jn. 16:2-3). Ipak, koliko je uenje Pravoslavne crkve zapravo
pogreno, uvideemo i iz sledeeg primera.
U novije vreme veoma poznati srpski sektolog, pisac diskriminativne knjige pune
netanih informacija i zlonamernih poreenja, policajac Zoran D. Lukovi, je u
skraenoj verziji svoje knjige (koja sadri neke delove koji ne postoje u drugim
izdanjima) izneo ovakvo tumaenje este Boije zapovesti ne ubij:
Ne ubij, estu Boju zapovest, znaju uglavnom svi. Meutim, mnogi, koji bi trebalo
da znaju (i zato nam je potrebna veronauka), ne znaju da se ovde, prevodei doslovce
sa hebrejskog jezika, u stvari zapoveda da se ne poini zloin ubistvom. Dakle ovde se
ne misli na ubistva kada se ivot uzima po dunosti, recimo prilikom izvrenja smrtne
kazne nad prestupnikom niti u ratu kada se neprijatelj radi odbrane drave liava
ivota. Tako autentinim tumaenjem, dobijamo odgovore na stalne dileme: Kako se
ponaati u vojsci? Kako se ponaati u ratu? Kako se ponaati u policiji? Tako
iskazujemo izvorni versko-doktrinarni stav da vera ne podrazumeva defetizam. Time
jasno predoavamo tetnost izvitoperenih verskih uenja i njihovih sledbenika po
dravu povodom funkcionisanja njenih organa vojske i policije.
Sveti Filaret Moskovski kae: Ljubi neprijatelje svoje (line), gnuaj se neprijatelja
Bojih, a neprijatelje otaastva satri. A Gospod Isus Hristos upozorava: uete
ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplaite; jer treba sve to da se zbude. Ali
jo nije kraj. Jer e ustati narod na narod i carstvo na carstvo i bie gladi i pomora i
zemljotresa po svetu (Mat. 24, 6-7). Dakle ratovi su, naalost, ipak pojava koju i sam
Gospod predskazuje, a na koju treba biti pripravan i viteki radi odbrane
naroda znati, biti obuen prihvatiti borbu.
2

Dakle, prema tumaenjima ruskog svetitelja i srpskog policajca, Boija zapovest ne
ubij ne samo da ne zabranjuje ubijanje, ve ta vie nalae da se satru neprijatelji
otaastva. To bi trebalo da znai da je Stefan Nemanja istrebio bogumile ne krei
ve ispravno tumaei i izvravajui Boiju zapovest koja zabranjuje ubijanje.
Bogumili, koji su ovu zapovest shvatali i izvravali doslovno ne elei da bilo kome
ugroze i namerno prekinu bogomdan ivot, oigledno nisu bili u pravu u svom
tumaenju. Pravo znaenje ove zapovesti koje zagovaraju svetitelji i sam Lukovi jeste
(ako je i od policajca mnogo je!) slobodno istrebljivanje krivoveraca i jeretika, kako u
srednjem tako i u svim narednim vekovima. Od koje duhovne sile potie ovakvo
naopako tumaenje Boijih zapovesti izlino je i nagaati.

1
I sociolog religije Milan Vukomanovi se slae sa ovakvim stavom kada, izmeu ostalog, kae sledee:
Moemo, dakako, pretpostaviti da su optube protiv ovih ljudi bile esto zasnivane na glasinama, na
stereotipnim i popularnim predstavama o njihovim uenjima i aktivnostima. Vidi u: M. Vukomanovi,
Sveto i mnotvo, str. 78. Naglasak moj.
2
Zoran D. Lukovi; Sekte, prirunik za samoodbranu; Beograd 2003. str. 86-87. Naglasak moj.
569
Sa druge strane, suvino je komentarisati i tumaenje Isusovog proroanstva o
dolasku vremena mnogobrojnih ratova iz ev. po Mateju 24:6-8. Prema Lukoviu, Isus
u svom govoru upuuje svoje uenike da se pripreme i uzmu uee u krvavim ratnim
obraunima, dok je zapravo istina da je Gospod svojim sledbenicima nalagao da bee
pred progoniteljima - bez ikakvog uea u ratovima, kao i da se mole da budu kadri
da izbegnu sve ovo to e se zbiti (Mt. 24:16, 20; Lk. 21:36).
Na kraju ovog dela poglavlja u kome smo govorili o traginoj sudbini Srba
bogumila pod vlau svetorodnih i bogonosnih Nemanjia, spomenuu jo jednu
izjavu dananjih radikalnih pravoslavaca, koja predstavlja vrhunac ironije i lag na
torti svega do sada reenog. Izjava se odnosi na opravdavanje fizikog i duhovnog
genocida nad delom srpskog naroda u dvanaestom veku i moe mnogo emu da poui i
upozori na moguu buduu sudbinu pripadnika nepravoslavnih verskih zajednica u
Srbiji:
Mnogi humanistiki intelektualci, Nemanju optuuju zbog surovosti u
obraunu s bogumilima, a naroito zbog odsecanja jezika jeresijarhu. Oni smatraju da
je sve moglo da se postigne mirnim putem, bez krvoprolia; Pravoslavnu Crkvu
optuuju za inkvizitorski duh, ak sumnjaju u svetost Nemanjinu. (...) Kao to
ispravno primeuje Budimir Aleksi, Nemanja ih nije progonio zbog njihove vere kao
takve, ve zbog njihove namjere da tu vjeru nametnu jednom krtenom narodu.
1

Drugim rijeima, Nemanja nije iao u Bugarsku da odvraa bogumile od njihove vjere

1
Da li je srpski narod u Nemanjino vreme zaista bio istinski pravoslavan (tako da mu nije bila potrebna
neka druga strana vera) u svojoj Istoriji srpskoga naroda nam objanjava Stanoje Stanojevi: Usled
snanog i ukrtenog uticaja istoka i zapada u zemljama i pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao,
bilo je versko pitanje u srpskom narodu, jo od njegovog dolaska u novu otadbinu, gotovo uvek vrlo
aktuelno, jer se o srpske zemlje i prevlast u njima stalno borila rimska i carigradska crkva, a hrianstvo
je u ovo doba jo uvek, moda ba stoga ili bar i zbog toga, kod Srba bilo vrlo slabo utvreno.
Hrianstvo je istina bilo u srpskim dravama ve od due vremena dravna vera, ali je u srpskom
narodu jo uvek bilo dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima vezivala i
privlaila sve konservativnije elemente. (...) Na tako neodreen, nesreen i nesiguran teren meu
Srbima u religioznim stvarima, dola je nova sekta, bogomilska, koja je ve pre toga bila uhvatila korena
u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba u jaoj meri poela prodirati i u srpske zemlje, naiav tu na vrlo
pogodno zemljite. (Na stranama 99-100). Iz ovog istorijskog opisa jasno uviamo da Srbi za vreme
Stefana Nemanje nisu ni izbliza bili u celini pravoslavni (dosta je bilo i Srba rimokatolika; i sam Nemanja
je najpre bio krten po zapadnom latinskom obredu), te da je bilo i dosta Srba koji su jo uvek bili pagani.
To bi znailo da su bogumili imali i te kako iroko polje rada i na preobraanju Srba mnogoboaca, te da
nije tana tvrdnja dananjih pravoslavnih koji nas uveravaju da su bogumili imali za cilj nametanje svoje
vere jednom krtenom (pravoslavnom) narodu.
570
(u tom sluaju bi stajala primjedba da se on nedemokratski odnosio prema njima),
ve su oni doli iz Bugarske s namjerom da jedan narod odvrate od njegove vjere.
1

Dakle, ovaj zloinaki poduhvat velikog upana i pokolj dece, ena i staraca naziva
se demokratskim inom jer se ovaj vladar nije drznuo da bogumile ubija i na
teritoriji Bugarske, ve je to inio samo po srpskim gradovima i selima. (Oigledno je
veoma demokratsko i ponaanje dananje SPC u naoj zemlji prema manjinskim
verskim zajednicama, jer ih ona ne ugroava u inostranstvu (gde i ona sama
predstavlja manjinu) ve samo u Srbiji.)
Smatram da smo dovoljno jasno odgovorili na pitanje da li je Pravoslavlje (izmeu
ostalog i srpsko) imalo svoju inkviziciju. Ne samo da smo zakljuili da je odgovor
pozitivan, ve smo saznali i to da je Stefan Nemanja sa svojim sinom Rastkom (Sv.
Savom) bio inkvizitor jo u XII stoleu, pola veka pre zvaninog poetka Rimokatolike
inkvizicije koja je otpoela sredinom XIII stolea.
2

Kada smo ve ovako jasno utvrdili prethodne istorijske injenice, ostaje nam da se
pozabavimo mnogo ozbiljnijim problemom. Taj problem se odnosi na savremenu
diskriminaciju (bolje reeno: satanizaciju legalnih, i svuda u svetu, pa i kod nas,
priznatih verskih zajednica) i ugroavanje elementarnih ljudskih i graanskih sloboda
u Srbiji, od strane SPC koja jo uvek deluje zastupajui ideje mranog srednjeg veka.
UGROAVANJE LJUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH
MANJINA U SRBIJI
U delu poglavlja koje je pred nama, uhvatiemo se u kotac sa jednim veoma
ozbiljnim problemom. To je problem grubog krenja najosnovnijih ljudskih prava i
sloboda, kao to su pravo na posedovanje vere i versko organizovanje. Od poetka
osamdesetih godina prologa veka, a pogotovo u vreme rata u bivoj SFRJ i
meunarodnih sankcija, napisano je od strane pravoslavnih autora (to svetenika to
laika) vie knjiga koje na najgrublji nain ugroavaju ne samo osnovne ljudske slobode

1
Od utopije do komara, str. 102. Naglasak moj. Na ovom mestu hteo bih da spomenem jo jedan vaan
istorijski detalj, koji nas obavetava o jednom od glavnih razloga popularnosti bogumilstva meu Srbima
u srednjem veku. Naime, kao to emo se iz sledeeg navoda uveriti, ondanje pravoslavno svetenstvo,
prema reima uvenog prezvitera Kozme, nije odavalo utisak preterane duhovnosti, ve suprotno tome
prilino raskalanog, raspusnog i neduhovnog ivota. Govorei o opravdanosti kritike koju su bogumili
upuivali na raun tadanjih pravoslavnih verskih pastira, navodei samoga Kozmu, orovi pie: Da je
ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz rei koje govori sam Kozma: svetenici stranstvuju
po tuim zemljama, pa i u roenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; uestvuju u
meteima, ili pijane budui sluge utrobi, a ne bogu, ili se zanose pohotom; ili se bave
trgovakim poslovima; kad odu u manastire ne mogu da podnesu askezu i disciplinu, pa
se vraaju starom ivotu kao psi na svoje bljuvotine. Uenje bogumila imalo je velikog uspeha,
naroito meu Slovenima. Istorija Srba, str. 99. Naglasak moj.
2
O datumu otpoinjanja inkvizicije na Zapadu, kao i o metodama koje su koriene protiv jeretika (a koje su
potpuno istovetne onima korienim na Istoku) u knjizi 2000. godina hrianstva, itamo sledee:
Inkvizicija (inquisitio = isleivanje; sanctum officium) je ustanova u Rimokatolikoj crkvi, iji je zadatak
da isleuje, sudi i kanjava jeretike. Poetak rada inkvizicije vezuje se za linost pape Grigorija IX (1227-
1241). (...) Uporni jeretici su osuivani na smrt i to spaljivanjem na lomai. (...) Jereticima je oduzimana
sva imovina, i to u korist drave, ili Crkve, ili pak same inkvizicije. IA Vukans, Beograd 2000. god. str.
74-75.
571
ve i ivote mnogih graana. Slino autokratskom sistemu koji je u to vreme bio na
vlasti u naoj zemlji, a koji je preko medija proglaavao opozicione partije i njihove
pristalice izdajnicima i stranim plaenicima i grubo se obraunavao hapsei i
batinajui aktiviste nevladinih organizacija, i zvanina srpska crkva se koristi istim
sredstvima iskazujui na taj nain svoju nedemokratinost i totalitarni duh. Naime,
kao da se Srbija nalazi van Evrope i civilizovanog sveta, u kojima vladaju principi
demokratije, ravnopravnosti i tolerancije razliitosti, pojedini ekstremisti iz redova
SPC se ponaaju kao da nismo zakoraili u XXI ve u rani srednji vek. Ve vie od dve
decenije (da spomenem samo novije vreme) na sceni su diskriminacija manjinskih
verskih zajednica i ruenje osnovnih naela demokratije. Veoma je poznata injenica
da je stari naziv za pripadnike malih verskih zajednica - novoverci, sredinom
devedesetih godina u narodu zamenjen mnogo pogrdnijim nazivom sektai. U isto
vreme, poevi od knjige Lazara Milina Crkva i sekte, pa sve do najnovijih izdanja
koja se bave istom tematikom, sve netradicionalne verske zajednice proistekle iz
protestantizma kao i njihovi lanovi, tretiraju se kao dravni i drutveni neprijatelji,
jeretici, sledbenici satanskih uenja i duevni bolesnici. Suvino je i govoriti da su
ovako teke optube krajnje neosnovane barem kada se radi o evaneoskim
hrianskim zajednicama i onima njima slinim. Moja namera svakako nije da tvrdim
da u Srbiji ne postoje malobrojne satanistike i okultistike grupacije sklone
izvravanju kriminalnih dela protiv kojih treba postupati u skladu sa predvienim
zakonskim odredbama. Ali, zato sam veliki protivnik poistoveivanja u javnosti malih
protestantskih verskih zajednica sa destruktivnim kultovima to se najee
zlonamerno ini. U skladu sa svojim mnogovekovnim neprevazienim vizantijskim
mentalitetom, kojeg je zastupao i po njemu se upravljao (po pitanju tolerancije
prema verskim neistomiljenicima) i rodonaelnik srpskog Pravoslavlja, najvei deo
pravoslavnih velikodostojnika u Srbiji namerno, pred neupuenom javnou, irei
dezinformacije o verskim manjinama, eli da se sa njima, uz pomo dravnog aparata,
nemilosrdno razrauna. Ono to predstavlja sutinski problem u srpskoj javnosti, po
pitanju delovanja protestantskih verskih zajednica sa jedne i satanistikih kultova sa
druge strane, jeste problem generalizacije. Naime, kao to emo se detaljno uveriti u
nastavku poglavlja, pravoslavni bogoslovi kao i drugi strunjaci po pitanju sekti,
prilikom iznoenja pred narod informacija o destruktivnom delovanju satanistikih
kultova, u isto vreme, pod istim imenom sekte svrstavaju i protestantske (u Srbiji
netradicionalne) hrianske zajednice, ime kod neupuenih slualaca namerno
stvaraju utisak da su sve sekte jednako negativne i opasne poput satanista. Osnovni
razlog ovom namernom meanju nepravoslavnih sa satanistima, od strane branilaca
jedine, svete, saborne i apostolske Crkve, jeste (kao to smo u ovoj knjizi
argumentovano potvrdili) njihovo slepo i potpuno pogreno uverenje da ba ona
predstavlja pravu Gospodnju Crkvu koja neguje i uva nepromenjeno prvovekovno
Hristovo i apostolsko uenje. Shodno tome, pravoslavni citiraju Sveto pismo i
apostolska upozorenja o dolasku lanih proroka i uitelja kao da se ona odnose na
nekog drugog a ne na njih same. Apostol Pavle naime kae:
Ali ako vam ak i mi, ili aneo sa neba propoveda evanelje razliito od onoga koje
smo vam mi propovedali, neka bude proklet. Kao to smo pre kazali i sad opet velim:
572
ako vam ko propoveda evanelje koje se razlikuje od onoga to ste primili, neka bude
proklet.
1

Poto je dakle, po uverenju Istone crkve i sam apostol bio pravoslavan (kao i svi
njihovi svetenici koji poseduju apostolsko prejemstvo), to mora da su prokleti svi oni
koji ne ispovedaju pravoslavnu veru (pa makar bili i visoko moralni ljudi). U tome se i
krije itava zagonetka u vezi proglaavanja evaneoskih protestanata sektaima,
jereticima i satanistima. Iako pravoslavni veoma dobro znaju da baptisti, metodisti,
nazareni, pentekostalci, slobodna braa i ostali evaneoski hriani nisu nimalo
negativni po drutvo u kome ive (to dokazuje i primer tragino postradalog
predsednika Republike Makedonije, Borisa Trajkovskog, koji je bio veoma aktivan u
okviru Metodistike crkve (dakle bio je sekta?!?) a koji je kako u svojoj dravi tako
i irom sveta bio veoma cenjen i potovan kako zbog svoje politike tako i zbog
plemenitosti, moralnosti i ostalih kvaliteta svoje linosti) oni ipak veruju drugaije od
apostolske Pravoslavne crkve te se stoga rei o prokletstvu odnose ba na njih.
Naravno, ako se ve veruje da evaneoski protestanti nose na sebi prokletstvo od
samoga Gospoda zbog ispovedanja lane (duepogubne) nauke, to znai da prava
Hristova Crkva (Pravoslavna) mora da zatiti verni narod i na vreme ga upozori na
veliku opasnost koja mu preti. Dokaz da je pravoslavnim bogoslovima kao i
sektolozima (neteolozima) poznato da evaneoski hriani nisu nikakvi satanisti, ve
moralni ljudi i uzorni graani, govore i sledea dva navoda iz literature koja je inae
uperena protiv njihovog verskog delovanja:
Dakle, zakljuimo: ne mora neko biti otvoreno destruktivan da bi bio opasan.
Naprotiv, sektai se trude da se dopadnu, da bi stekli vei broj sledbenika. Nije valjda
uzalud neki, recimo, baptista u svom zaviaju 3.000 km udaljenom od Beograda pune
tri godine mukotrpno uio srpski jezik, da bi onda poinio neki skaradan in i bio
zabranjen. Ta vrsta sektaa ne vri kompromitujua krivina dela.
2

Na kraju, moramo neto napomenuti. irenje glasina u bulevarskoj tampi o
novoprotestantskim grupama i svoenje istih na satanske sekte koja
upranjavaju nemoralne radnje, drogiranje, opijanje i slino sramno je i niim
se ne moe opravdati. Takvih stvari u pravoslavnoj tampi i istupima pravoslavnog
episkopata i svetenstva nije bilo niti e biti.
3

Iz navedenih dela, pisanih od strane autora koji nimalo nisu naklonjeni
novoprotestantskim sektama, saznajemo da uvreeno miljenje veine ljudi u Srbiji o
evaneoskim protestantima, koje je stvoreno neobjektivnim (lanim) informisanjem
od strane bulevarske tampe (tj. dnevnih i periodinih listova, ali i radija i televizije),
nije nimalo tano. Takoe, uli smo i za to da nijedan svetenik SPC nikada nije irio
ovakve glasine o novoprotestantima. No, ako i poverujemo da pravoslavni episkopi i
druga svetena lica nikada nisu govorili o pripadnicima verskih manjina kao o
alkoholiarima i bludnicima, ostaje injenica da isti ti svetenici i ostali koji uestvuju
u hajci (a koji rade sa blagoslovom SPC), piu i govore o njima kao o hijenama,

1
Poslanica Galatima 1:8-9. Naglasak moj.
2
Zoran D. Lukovi, Verske sekte, prirunik za samoodbranu, Beograd 2000. god. tree izdanje, str. 302.
(Tekst Aleksandra Senia, pod naslovom: Neokortiki rat i verske sekte kao njegovo orue). Naglasak
moj.
3
Biblija bez Boga, Hrianstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 181.
Naglasak moj.
573
unititeljima biolokog bia srpskog naroda, kao i o destruktivnim i totalitarnim
grupacijama.
1
Pre nego to preemo na detaljniji pregled literature pravoslavnih
autora, koji su sramno i niim opravdano svrstali evaneoske hriane u red sa
satanistima, alkoholiarima i narkomanima, proitajmo i nekoliko izjava koje
dokazuju moju tvrdnju da sledbenici religijskog tradicionalizma u Srbiji, pod uticajem
svoje pogrene svetootake teologije, nazivaju potene i moralne ljude satanistima
samo iz razloga njihovog drugaijeg verovanja i ni zbog ega drugog! Ukazujui na
razloge koji su uticali na neophodnost objavljivanja knjige Od utopije do komara u
izdanju Svetigore 1997. godine, njen prireiva Vladimir Dimitrijevi kae izmeu
ostalog i sledee:
Knjiga je nastala u doba velikih iskuenja naeg naroda koji, to sopstvenom
krivicom, a to po volji monika ovoga sveta, strada vie no ikad u svojoj istoriji. Pored
rata, ekonomske bede, raspada linog i drutvenog morala, porasta kriminala,
politikih zaevica i raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasre na
duh srbskog naroda zlo lanih vera i opasnih duhovnih zabluda.
2

oveanstvo je padalo u jeres masovno, to pokazuje istorija mnogih naroda, dok se
obraenje od jeresi u Pravoslavlje moe zapaziti u malom broji pojedinanih sluajeva,
i to retko. O, kako je straan otrov jeres! Otrov od koga se teko moe isceliti to
je jeres. (...) Onoga ko je pobeen grehom jeresi i raskola, avo ne kua drugim
strastima i oiglednim gresima. I zato bi, uostalom avo kuao i borio se sa onim ko je
smrtnim grehom jeresi ve ubijen venom smru i ko je ve dospeo u stanje
demonsko?
3

Dakle, stvar je jasna. Svi nepravoslavni vernici (a pogotovo netradicionalni
protestanti i njima slini) se nalaze u demonskom stanju i kao takvi, kao vukovi u
ovjim koama, opasniji su i od samih sledbenika satane.
4
Poto se ve govori o tome
da su sekte zlo gore od svih zala, a takoe se zastupa uenje sv. otaca koje kae da
blagoslov dobijen od jeretika zapravo predstavlja prokletstvo
5
, onda nije ni udo to
pravoslavni velikodostojnici, iskrenu elju pripadnika malih verskih zajednica da kroz
svoje humanitarne organizacije pomognu siromanima, socijalno ugroenima i
raseljenim licima deljenjem humanitarne pomoi, nazivaju injenjem lanog dobra

1
Uporeivanje evaneoskih hriana (tzv. sektaa) sa hijenama, nazivanje istih plaenicima Zapada kao i
verskim agitatorima moe se pronai u Boinoj poslanici Patrijarha Pavla i arhijereja SPC iz januara
1995. godine. Episkop niki g-din Irinej je takoe sredinom devedesetih godina pozivao vasceli srpski
narod da ustane protiv sektaa koji ele da bioloki unite Srbe (Narodne novine, 14. 06. 1994.). Vidi u:
Goran Maksimovi, Hrista razapinju zar ne?, Ni 1995. god. str. 46, 79. Aleksandar Seni, pak, veli da su
po svojem unutranjem ustrojstvu sve verske sekte totalitarne, a po posledicama svoga delovanja
destruktivne, (pri tome, naravno, pod nazivom sekte podrazumeva i sve netradicionalne evaneosko-
protestantske verske zajednice). Vidi u: Zoran D. Lukovi, Verske sekte, prirunik za samoodbranu,
Beograd 2000. str. 300.
2
Navedeno delo, str. 5. Tekst iz predgovora prireivaa. Naglasak moj.
3
Isto, str. 65. Naglasak moj.
4
Ovakvih kvalifikacija o sektaima, za koje se tvrdi da su vukovi u ovjim koama, te da su kao takvi
opasniji i od pravih satanista, moemo pronai na mnogo mesta u literaturi i novinskim lancima koje su
pisali pravoslavni autori proteklih 15-tak godina. Izmeu ostalih izvora videti o tome i u knjizi: Hrista
razapinju zar ne? autora Gorana Maksimovia, na str. 56, 90-91.
5
Vidi u: Od utopije do komara, str. 32.
574
(jer, pobogu, otkud i pomisao da od avoloimanih sektaa moe da doe bilo kakav
blagoslov?).
1

No, da bismo se detaljno upoznali sa time kakve sve stavove zastupaju i kakve
(dez)informacije o nepravoslavnim verskim zajednicama ire sledbenici svetorodnih
Nemanjia, ostaje nam da proitamo naredne tekstove, koji predstavljaju prilino
detaljan pregled nekoliko antisektakih knjiga, od kojih su neke doivele i nekoliko
izdanja.
Mnogi lani svedoci dooe
Prema poznatom srpskom strunjaku za pitanje verskih sekti, policijskom
kapetanu Zoranu Lukoviu, koji u svemu zastupa ne interese svih graana drave kojoj
slui (iako prima platu iz budeta Republike u koji doprinose uplauju pripadnici svih
nacionalnih i verskih grupacija), ve iskljuivo interese SPC, evaneoske zajednice ne
samo da se ne mogu nazivati crkvama, ve im ne prilii ni naziv male verske
zajednice! Za njih je, prema njegovom uverenju, adekvatan samo termin sekte i
nijedan drugi:
Da li je opravdano njih (izmeu ostalih i evaneoske protestantske crkve, prim. I.
S.) podvoditi pod male verske zajednice. Oni su sekte, a male verske zajednice u
Jugoslaviji i Srbiji su Jevrejska verska zajednica, Slovaka evangelistika crkva,
Rumunska pravoslavna crkva, Luterani, Ruska pravoslavna crkva. Iako po broju male,
one su zvanine, tradicionalne, domae verske zajednice i, to je najvanije, nita
zlonamerno spram drugih naroda i religija u naoj zemlji ne rade.
2

Lukoviev kolega po peru, sada naalost pokojni Aleksandar Seni, navodi da su sve
sekte totalitarne i destruktivne bez mnogo razlike. Moda novoprotestanti ne vre
ritualna samoubistva poput satanista, ali zato ele da unite dravu i podrede
stanovnitvo programima sekti, a uz to vre i pijunau u korist stranih obavetajnih
slubi. Evo ta o tome saznajemo u odvojenim tekstovima od gospode Lukovia, Senia
i psihijatra Vukadina Cvetanovia:
Raspoloivi podaci pouzdano ukazuju na to da stratezima novog svetskog
poretka verske sekte / verski kultovi slue kao izuzetno povoljno sredstvo za
ostvarivanje njihovih ciljeva. Naime, bez obzira na vrstu i poreklo, one su pod
deliminom ili potpunom kontrolom obavetajnih slubi jedne ili vie drava.
3

Veto prikriven, a u osnovi krajnji i sutinski cilj svih verskih sekti jeste mo, i
to, pre svega, verska i finansijska, a zatim politika, prosvetna, kulturna i, na kraju,
vojna.
4

Sve verske sekte, bez obzira na kome se verskom uenju utemeljavaju, imaju
univerzalni karakter i mondijalistike pretenzije. Njihovi meusobni odnosi su
savezniki u odnosu na dravu i Crkvu koje se doivljavaju kao glavne prepreke na

1
Videti o ovome tekst Gorana Maksimovia, pod naslovom Pravo na humanost, u knjizi: Hrista razapinju
zar ne? na str. 62-68.
2
Sekte, prirunik za samoodbranu, Dragani, Beograd 2003. str. 99. Naglasak moj.
3
Tekst Aleksandra Senia Neokortiki rat i verske sekte kao njegovo orue, u knjizi Zorana Lukovia: Ver-
ske sekte, prirunik za samoodbranu, tree izdanje, str. 300. Naglasak moj.
4
Zoran Lukovi, Sekte, prirunik za samoodbranu, 2003. str. 9. Naglasak moj.
575
putu ostvarenja sektakih pretenzija, usmerenih ka uspostavljanju neograniene moi
i potpune kontrole nad novanom masom, teritorijama i stanovnitvom.
1

Ukoliko dodamo jo i to da pripadnici totalitarnih i destruktivnih sekti (svih od
reda jer su sve totalitarne i destruktivne) predstavljaju veliku opasnost po svoje
porodice, jer je pripadnik jedne takve (neimenovane) sekte u Rusiji, po Andreju
Kurajevu, ubio majku i babu, a majinu odrezanu glavu poslao u paketu potom na
odreenu adresu
2
, to znai da i sve novoprotestantske verske grupacije treba
proglasiti tetnim po dravu i narod - i kao takve zabraniti. Upravo ovakvo reenje
(dakle proglaavanje tetnim i zabranu svih netradicionalnih verskih zajednica u
Srbiji) zastupa i psihijatar Vukadin Cvetanovi. Navodei predlog akona Kurajeva
upuen ruskoj Dumi (parlamentu), o regulisanju problema o delovanju sekti u Rusiji,
Cvetanovi kae da, ukoliko bi se njegov predlog primenio na situaciju u Srbiji, svi
verski subjekti u naoj zemlji bi bili podeljeni u etiri grupe:
U prvoj grupi bi bila Srpska Pravoslavna Crkva, kao tradicionalni uvar verskih
oseanja srpskog naroda, sa kojom drava ima odnos saradnje na obostranu korist i
na korist srpskog naroda. Drugu grupu bi sainjavale tradicionalne vere na evropskim
prostorima: Rimo-katolika crkva, jevrejska i muslimanska verska zajednica,
Anglikanska crkva i Evangelistika Crkva. Prema ovim verskim zajednicama drava
ima tolerantan odnos, a samo izuzetno odnos saradnje kada to odgovara bitnim
dravnim interesima. U treu grupu bi bile svrstane one pseudohrianske sekte
kojima drava ne priznaje status verskih zajednica, ve tretira kao organizacije
koje tete dravnim interesima, pa prema tome i interesima naroda (jehovini
svedoci, adventisti, pentekostalci, itd.). etvrta grupa bi objedinjavala verske sekte,
guru pokrete i psiho organizacije koje su zbog verskog terorizma i kriminala
zakonom zabranjene.
3

Osnovni problem u ovom Cvetanovievom predlogu reavanja problema
delovanja sekti u Srbiji (po uzoru na predlog bogoslova Ruske pravoslavne crkve) a to
se tie tete po dravne interese koju tobo nanose evaneoske protestantske zajednice
u Srbiji, jeste taj to se njegova tvrdnja ne moe dokazati ni jednim jedinim
argumentom. Ovaj lekar svoje tvrdnje o naruavanju dravnih interesa od strane
novoprotestanata bazira na krajnje sumnjivim i neproverenim podacima o tobonjoj
povezanosti svih sekti (po A. Seniu) sa stranim obavetajnim slubama, kao i o
tome da je krajnji cilj svih njih neograniena finansijska, politika i vojna mo
(Sasvim je mogue da neki pseudohrianski ili satanistiki kultovi imaju ovakve
ciljeve, ali to svakako ne vai za evaneoske protestantske zajednice koje u Srbiji
belee ve trei vek postojanja i koje su po svojim aktivnostima i verovanju odavno
poznate dravnim slubama). Evaneoski vernici se, dalje, zbog svoje iskrene
hrianske ljubavi i dobrote koju iskazuju prema ljudima svih nacionalnosti i
veroispovesti (jer su i njihove zajednice vienacionalne) - a po ugledu na Hrista i
apostole, proglaavaju iniocima koji utiu na slabljenje nacionalnog identiteta (jer ne
zagovaraju ekstremni nacionalizam). Optuuju se i da predstavljaju sredstvo za
ostvarivanje tzv. novog svetskog poretka, koji tei rastakanju nacija i nacionalnih
religija i slabljenju sistema odbrane nacionalnih drava (svojim odbijanjem oruja i

1
Tekst dr Vukadina Cvetanovia u knjizi: Od utopije do komara, str. 238. Naglasak moj.
2
Vidi u: Od utopije do komara, str. 216. Tekst akona Andreja Kurajeva: Sekte kao drutveni problem.
3
Navedeno delo, str. 239. Naglasak moj.
576
neuestvovanjem u ratovima). Ovakve optube su moda mogle da budu popularne do
5. oktobra 2000. godine, do kada se dravni vrh nae zemlje, nalazei se u opte
svetskoj izolaciji, borio protiv civilizovanih zemalja Evrope i Severne Amerike (tj.
protiv tzv. novog svetskog poretka a gotovo sve knjige protiv sekti napisane su ba u
tom periodu). Ali, verovati u ovakve optube sada, kada nam je zemlja primljena u
Savet Evrope a nalazi se na putu primanja i u druge znaajne svetske institucije, te
kada je u Srbiji donet i zakon o civilnom sluenju vojnog roka (bez oruja) za koji se
odluuju i mnogi pravoslavni, zaista je bespredmetno.
No, poto se meu naim stanovnitvom i dalje itaju knjige o sektama pisane za
vreme reima Slobodana Miloevia (a koje sadre mnoge prevaziene optube), kao
da se od oktobra 2000-te godine nita nije promenilo u smislu preuzimanja mnogih
odgovornosti od strane nae drave pred meunarodnom zajednicom, po pitanju
razvoja demokratije kao i ljudskih prava i sloboda, potrebno je da izvrimo detaljan
pregled pravoslavne antisektake literature i argumentovano potvrdimo da ona, zbog
mnogobrojnih neistina o delovanju evaneoskih protestantskih zajednica koje sadri,
nije dostojna ne samo itanja i poverenja nego ni samog dranja u rukama.
Ispiranje mozgova sluivanje naroda
Od dobrih e se dobru nauiti: ako li se meu zle pomea, izgubie i ono to
ima uma. Ovo valja razumevati ne samo za ophodenije nego i za itanje knjiga. Ima
mnogorazlinih bezdjelica napisanih i natampanih, koje je bolje ne
itati, ili ko ih ita, duan je zdravo rasudavati, i dobro od nevaljala raspoznavati.
1

U ovom delu poglavlja potvrdiemo da su mnogobrojne informacije koje se nalaze u
knjigama raznih sektologa kao i u brojnim novinskim lancima nita drugo do
proizvod nedovoljnog poznavanja materije od strane njihovih autora sa jedne i
zlonamernosti sa druge strane. Prouiemo ranije veoma popularnu knjigu novinarke
Biljane urevi Stojkovi Lovci na due, kao i knjigu Verske sekte, prirunik za
samoodbranu policajca Zorana Lukovia. Nakon detaljnijeg pregleda ove dve knjige,
tj. onih njihovih delova koji govore o evaneoskim hrianima i drugim zajednicama
nastalim iz protestantske reformacije, rei emo nekoliko rei i o ostaloj literaturi koja
diskriminie manjinske verske zajednice, a koja postoji na srpskom jeziku.
Lovci na due (Verske sekte Leksikon)
Novinarka Biljana urevi Stojkovi je do sada objavila etiri knjige koje se bave
problemom sekti. To su: Lovci na due, Ispovesti rtava sekti, Pazi sekta i
Verske sekte Leksikon. Na ovom mestu preispitaemo navode iz poslednje
navedenog dela, izdatog 2002. god, nekoliko godina nakon izdavanja prvog kojim je
ova autorka postala poznata srpskoj javnosti.
Na poleini ove knjige (Verske sekte Leksikon) ispisan je tekst koji sadri itavu
gomilu laskavih priznanja, meu kojima izdvajamo sledee:
Biljana urevi Stojkovi (1963) je novinar i publicista iz Beograda. Napisala je
knjigu Verske sekte i pokreti LOVCI NA DUE, koja je veoma dobro prihvaena u

1
Dositej Obradovi, Sabrana dela, tom prvi, str. 620. Naglasak moj.
577
strunoj javnosti: uvrtena je u katalog svetski znaajnih izdanja o sektama, zatim u
katalog nacionalno znaajnih izdanja, a miljenjem Ministarstva prosvete Srbije,
preporuena je kao literatura za edukaciju nastavnika, pedagoga, psihologa, uenika
starijih razreda i studenata o sektama. Lovci na due su, po anketi Evropljanina,
najbolja hit knjiga domaeg autora u 1998. godini, a iste godine je RTV Pink
proglasila autorku tog bestselera za Naj-enu. (...) Leksikon sekti je sadrajno
baziran na knjizi Lovci na due, ali je drugaije koncepcijski osmiljen i prilagoen
potrebama savremene italake publike, te znaajno dopunjen i izmenjen u odnosu na
prethodnu knjigu. Nova knjiga Biljane urevi Stojkovi predstavlja dragocenu
grau za istraivae ovog fenomena, pa je stoga posebno preporuujemo studentima
Filozofskog, Teolokog, Medicinskog, Defektolokog, Pravnog fakulteta, Fakulteta
politikih nauka, Vojne i Policijske akademije, zaposlenima u organima uprave i
drugim zainteresovanim institucijama i pojedincima. Sasvim smo sigurni da je
Leksikon sekti knjiga koju u svojoj kunoj biblioteci treba da ima svaka porodica, radi
preventive i zatite svojih ukuana.
1

Oigledno, sve ove tople preporuke delom su potekle i od strane nadlenih iz
Ministarstva prosvete Republike Srbije. Uz veoma laskavu ocenu autorkine strunosti
koju je iskazala u svojoj prvoj knjizi, kao i njenim svrstavanjem u katalog svetski
znaajnih izdanja o sektama, za ovu drugu se veli da je sadrajno bazirana na knjizi
Lovci na due, s time da je znaajno dopunjena i izmenjena (to bi trebalo da znai
da je jo bolja i dokumentovanija od prve). U predgovoru za Leksikon sekti, Biljana
urevi Stojkovi je zapisala slogan kojim se rukovodila prilikom sastavljanja dela:
Moto mojih prethodnih knjiga Znanjem se titi, Istinom pobeuj!, u
potpunosti vai i za ovu knjigu Leksikon sekti, koju treba da ima svaka institucija i
svaka porodica u dravi.
2

Jasno je, dakle, da je autorka uverena da su informacije koje je pruila o
nepravoslavnim verskim zajednicama potpuno tane i proverene, te da e studenti svih
moguih fakulteta kao i mnoge ustanove kojima se knjiga preporuuje, biti objektivno
informisane o toj najveoj boljki naeg vremena. Neupuenim itaocima e se, pored
ovolikog broja pohvala upuenih na raun knjiga g-e urevi Stojkovi, initi
sasvim izlinim da sumnjaju u istinitost bilo kog navoda koji se u njima nalazi. No,
naalost, sve pohvale i preporuke upuene na konto prethodno pomenutih dela samo
dokazuju veoma obeshrabrujuu injenicu o tome da su ak i oni koji se bave
prouavanjem verskog organizovanja i sebe smatraju strunjacima, zapravo strahovito
neupueni, te da ispoljavaju izuzetno visok stepen neznanja. Uvrtavanje knjiga ove
autorke u kataloge nacionalno i svetski znaajnih izdanja, i to od strane strune
javnosti je prosto preneraavajue. Kada se uz to podsetimo da je autorka od strane
RTV Pink 1998. godine proglaena za Naj enu (kakva televizija takva i nagrada),
a novinske ankete pokazale da se knjiga Lovci na due te godine nalazila meu
najprodavanijim i najitanijim, onda je sasvim jasno kolika je razmera
dezinformisanosti kojoj su, ni krivi ni duni, podlegli mnogi graani nae zemlje.
Jedan od pravih svetski priznatih strunjaka, sociolog religije prof. dr Dragoljub B.
orevi je, zbog veoma negativnog uinka kojeg je za sobom donelo objavljivanje

1
Biljana urevi Stojkovi, Verske sekte Leksikon, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 2002. god. tekst na
poleini knjige. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 7. Naglasak moj.
578
knjiga pomenute novinarke, ak bio primoran da izda i svoju knjigu koja se bavi istom
problematikom. Evo ta je ovaj priznati autor napisao u predgovoru svoje knjige, a to
se tie razloga koji su ga naterali da je objavi:
Tome doprinose i domicilne crkve koje redovno stigmatiziraju kultove i sekte,
proglaavajui ih satanistikim, totalitaristikim i destruktivnim kvazireligijskim
pojavama. Nadoe i vreme, poput naeg, kada se organizovano i ciljano, sluajno i
stihijski stvori jak antikultni i antisektarni pokret, stvar dovede u iu interesovanja
javnog mnjenja i otpone bitka sa svim i svaim. Ne trebei ito od kukolja seje se
teta svuda i svakome. (...) Premda sam i ranije bio u prilici da reagujem na ekstremno
postupanje antikultnih pokreta ... sada izdajem knjigu Proroci nove istine: kultovi i
sekte (ta treba da znamo o novim religioznim pokretima?) kao odgovor na
zaivljavanje nekultivisanog, nezrelog i naivnog antikultnog pokreta u nas. Pokreta,
koji samo jednim svojim izdankom pisanijem B. urevi Stojkovi Lovci na
due: verske sekte i pokreti (Beograd, samostalno izdanje 1997) sluuje neuko i
neduno graanstvo, neoprezne i eljne senzacija, i nanosi golemu tetu Srpskoj
pravoslavnoj crkvi, svima onima za koje se tobo bori.
1

Prema istom autoru, koji je ispred Ministarstva prosvete odrao mnogobrojna
predavanja i tribine irom nae zemlje
2
, a nasuprot uverenju mnogih da su
iitavanjem knjiga pravoslavnih autora o sektama popili svu pamet ovoga sveta,
veliki broj naih ljudi poseduje veoma skromno znanje o poreklu i delovanju malih
verskih zajednica u Srbiji to ih ini veoma pogodnim za manipulaciju od strane
samozvanih strunjaka:
Najzad, prokrstario sam poslednjih godinu-dve Srbiju, drei, esto i ispred
Ministarstva prosvete, na desetinu javnih predavanja i tribina pred vie hiljada
slualaca: direktora, profesora, aka osnovnih i srednjih kola, srednjokolskih i
univerzitetskih predavaa sociologije, polaznika razliitih seminara iz demokratije,
multikulturalizma i interkulturalnosti i obinih graana. Njima, vie ili manje,
manjka sistematsko znanje o novim religioznim pokretima, a neki su i
elementarno nepismeni po pitanju razlikovanja tipova verskog organizovanja.
3

Postavlja se pitanje, kako je mogue da, sa jedne strane, nekakva struna javnost
veoma pozitivno oceni rad g-e urevi Stojkovi, a da u isto vreme jedan od
vodeih strunjaka u naoj zemlji naziva uinak ovih dela sluivanjem neukog i
neupuenog naroda? Neko je po ovom pitanju oigledno neuk i neupuen! ta vie,
u svojoj knjizi g-din orevi navodi i itav niz naslova koje nipoto ne preporuuje
onima koji ele da budu objektivno informisani o poreklu i delovanju malih verskih
zajednica u Srbiji pogotovo onih proisteklih iz protestantskog pokreta. Evo koje su to
knjige:
Nikako proitati. Knjige se ne preporuuju onima koji ele detaljnije
upoznavanje sa veoma balansiranim i strunim bogoslovskim, politikolokim i
sociolokim uvidom u fenomen verskog organizovanja. Materija je izloena

1
Dragoljub B. orevi, Proroci nove istine, sekte i kultovi, Ni 1998. god. str. 7. Naglasak moj.
2
Koliko je velika neupuenost nadlenih u Ministarstvu prosvete po ovom pitanju dokazuje i upravo
pomenuta injenica. Naime, Ministarstvo pod ijim pokroviteljstvom predavanja dri g-din D. B. orevi
je, o knjizi g-e urevi Stojkovi Lovci na due koju ovaj sociolog religije smatra sredstvom za
sluivanje naroda, donelo veoma pozitivnu ocenu preporuujui je svakom graaninu u Srbiji.
3
Na istom mestu.
579
jednostrano i pristrasno; veliki je znak pitanja da li pisci korektno zastupaju
pravoslavni pogled na ono to nije crkva.
1. Domi, V. M. (1994), Sekte, satanizam i lani proroci, Kraljevo, EUO Eparhije
ike (str. 120).
2. Milin, L. (1982), Nauno opravdanje religije Crkva i sekte, Kraljevo, Eparhija
ika (str. 472).
3. Milin, L. (1997), Nove vere stare zablude, u: Episkop Nikolaj (Velimirovi)
Lazar Milin, Pravoslavna Narodna Hrianska zajednica abac (str. 117-151).
4. Miloevi, Z. (1995), Religija novog svetskog poretka, abac: samostalno izdanje
(str. 106).
5. Stojkovi urevi, B. (1997), Lovci na due, Beograd, samostalno izdanje. (str.
191).
1

Da li je na ugledni sociolog religije u pravu kada kae da napred pobrojane knjige
ne treba nikako proitati? to se tie knjige Lazara Milina, Crkva i sekte; o
nedoslednostima tumaenja Biblije koje je autor u njoj zastupao, kao i o pogrenim
informacijama i optubama na raun protestanata koje je u njoj izneo, ve sam govorio
ranije u ovoj knjizi te sada nije potrebno da ponavljam. Ostala dela koja je orevi
naveo verovatno u mnogo emu nalikuju na ona koja emo malo kasnije detaljnije
opisati, te stoga ne udi da su stigla na spisak onih koja se ne preporuuju ljudima koji
ele da ostanu pri zdravoj pameti.
Na kraju poglavlja, zakljuak koji emo izvui nedvosmisleno e potvrditi da je na
ugledni profesor bio u pravu kada je pomenutu literaturu proglasio jednostranom i
pristrasnom (kao i oigledno diskriminativnom i sluivakom).
Evo na koji je nain jedan od evaneoskih protestantskih teologa reagovao na
mnogobrojne neistine kojih je krcata knjiga Lovci na due, ime je potvrdio tezu dr
orevia da pomenuti naslov ne zasluuje ni da bude proitan, a kamo li da se
poveruje njegovim tvrdnjama. Pod naslovom: arlatanstvo uz pozitivno miljenje
Ministarstva prosvete, Branko Bjelajac je napisao sledee:
Samozvani strunjak za verske sekte i pokrete, novinar Vojske Biljana urevi
Stojkovi, koja inae u svojim tekstovima ne pravi razliku izmeu pentekostne i
baptistike verske zajednice, koja za pentekostalce sasvim netano tvrdi da se njihove
crkve nazivaju gideonitske crkve, i koja je autor dve visokotirane knjige: Lovci na
due i Ispovesti rtava sekti, prethodno u delovima objavljivane u asopisu Vojska i
kao feljton u Veernjim novostima, svesno zajedniki navodi destruktivne sekte i
domae male verske zajednice.
U poglavlju Hrianski reformatori ili otpadnici autorka navodi sledee grupacije:
bogumile (u Srbiji istrebljene davno pre reformacije), katare (ve vekovima ne postoje
u tom obliku), husite (poslednji asimilovani pre 80 godina u Vojvodini u druge
protestantske zajednice), protestante (autorka ne pravi razliku izmeu protestantskog
verskog pokreta i lokalne zajednice registrovane pod tim imenom u Srbiji), menonite
(autorka tvrdi da oni ne koriste struju i ne itaju novine, a da je vonja automobila
greh! da to samo uju u Menonitskom centralnom komitetu u enevi ili na nekom od
njihovih univerziteta u Kanadi, SAD i Holandiji, bruka bi pukla po mnogim strunim
asopisima, a o humanitarnoj pomoi Jugoslaviji da i ne govorimo), kvekere (kojih
nikada nije bilo na naim prostorima), luterane i slovake evangelike (autorka ne

1
Isto, str. 13-14. Naglasak moj.
580
prepoznaje da je to ista crkva samo da su u pitanju vernici nemake i slovake
nacionalnosti registrovani u dve crkve), te Re ivota, hrianskog pokreta koji je
osnovao Ulf Ekman (autorka ga naziva Olf Ikran). Za ovaj pokret autorka kae da
odrava kontakte da Udruenjem evaneoskih svetenika i vernika Srbije, za koje kae
da ga sainjava i slovaka evangelika crkva (to je netano).
Dalje, autorka navodi organizaciju Novi ivot iz Beograda, za koju kae da tesno
sarauje sa Velikom armijom izaslanika koja je zapravo taktika vojna jedinica koja
ima 6.000 amerikih plaenika i stotine hiljada dobrovoljaca u 131 zemlji sveta!
(Hriansko udruenje Novi ivot poznato je u svetu, i ono okuplja mlade hrianske
vernike raznih denominacija u studentskim gradovima i univerzitetima. Po njihovom
programu vlada Maarske priprema uenike srednjih kola u prevenciji protiv HIV
virusa, a njihov dugometrani film ISUS redovno se prikazuje na naim dravnim i
privatnim TV stanicama svakog Boia i Vaskrsa). (...) Dalje, navodei verske
grupacije, autorka u ovu grupu ukljuuje nekoliko verskih zajednica koje nikada nisu
postojale na teritoriji SRJ, a poznate su kao destruktivne i opasne, kao i nekoliko
verskih zajednica koje po svojoj sutini i verovanju nisu hrianske, iako se moda
izdaju za takve. Pre svega, radi se o Hramu naroda (sekti koja je izvrila masovno
samoubistvo 940 osoba, pre 25 godina), Belom bratstvu (sekta aktivna u Ukrajini i
Rusiji koja pokuava da se politiki aktivira), i Lozi Davidijanaca (po Dejvidu Koreu
koji je odveo u smrt 85 sledbenika u Americi). Nisu jasni motivi autorke zato je ba
ove tri grupe posebno prikljuila domaim verskim zajednicama, osim da namerno
identifikuje domae sa stranim grupacijama, iako nemaju nikakve veze. Podvalu
predstavlja i uguravanje u ovaj spisak i tzv. prahrianske zajednice Univerzalni
ivot, grupe koja veruje proroici Gabrijeli i koja ni u kom sluaju ne spada u
hrianske verske zajednice. Ovo namerno brkanje hrianskih manjinskih verskih
zajednica i drugih grupacija korisno je samo u jednom smislu da se obezvredi
njihovo postojanje i delovanje.
Uzimajui u obzir obimno nepoznavanje materije koje je autorka pokazala,
moramo se zapitati kako je mogue da je ovaj rukopis dobio laskave ocene
Ministarstva prosvete Republike Srbije, a koji je odtampan na koricama knjige, u
nameri da navede kupca da u knjigu ima puno poverenje:
Iz navedenog sledi da ova knjiga predstavlja pogodnu literaturu za edukaciju
nastavnika, strunih saradnika i vaspitaa, kao i svih drugih koji profesionalno rade sa
mladima... Otuda je preporuujemo kolama.
1

Nakon uoavanja svih prethodno razotkrivenih dezinformacija i zlonamernosti koje
autorka propagira pod parolom: Znanjem se titi, Istinom pobeuj!, nainiemo
konano i pregled ispravljenog i dopunjenog Leksikona verskih sekti.
Kao to se i oekuje od jednog leksikona, termini u njemu su poreani po
abecednom redu (neshvatljiva je injenica da je ova knjiga, koja se zduno bori za
srpstvo i Pravoslavlje, tampana na latinici umesto na irilici). Tako su, bez ikakve
podele, da bi neupueni itaoci jo vie bili zbunjeni, poreane tzv. tradicionalne
protestantske crkve kao i novoprotestantske zajedno sa okultistikim
organizacijama, veticama, hinduistikim guru pokretima i satanistikim kultovima.
Tako, adventisti su se nali u drutvu aluita (jedne islamske sekte), antikih

1
Udar na verske slobode, tekst Branka Bjelajca, str. 106-110. Alfa i omega; Beograd 2001. god. Naglasak
moj.
581
mnogoboaca, AMORC (drevni mistini red ruokrstaa) i asasina (ubica). Baptistika
crkva, svrstana je rame uz rame sa belim veticama, bratstvom zmije i bratstvom
unutranje svetlosti. Crkva Boija i crkva gideonita (pogrean naziv za pentekostalce)
su pod slovom C svrstane zajedno sa satanistikim kultovima Crnom ruom i Crnom
korpijom. Tradicionalna protestantska Evangelika crkva (autorka je pogreno naziva
Evangelistika), koja se po Zoranu Lukoviu nipoto ne moe nazvati sektom, nalazi
se u Leksikonu sekti pod slovom E kao i EGC (gnostika katolika crkva tj. jo
jedan satanistiki kult). Dalje, Hristova crkva, Hristova crkva jevanelske brae kao i
Hristova duhovna crkva nalaze se zajedno, u istoj celini, sa Hramom naroda i Hramom
sunca (kultovima iji su pripadnici izvrili kolektivna samoubistva 1978. i 1995.
godine). Maloas pomenuta Evangelika crkva, sada pod nazivom Luteranci (iako je
ispravno: Luterani), nalazi se ponovo u drutvu destruktivnih kultova, ovoga puta onih
pod slovom L: Lucis (Luciferov) trust i Loze davidijanaca. Evaneoske protestantske
denominacije menoniti i metodisti su udruene sa meunarodnim veticama i
misterijama bratstva zmije. Pentekostna crkva se prouava zajedno sa Pokretom
pagana i prostitutkama za Isusa, a tradicionalna protestantska Reformatska crkva
(autorka pogreno kae Reformatorska) i Reformni pokret adventista sa
satanistikim i ezoterijskim kultovima Rajska vrata, Red solarnog hrama i
rozenkrojcerima (ruokrstaima). Da od loega moe biti jo gore, dokazuje i po trei
put pominjanje (kao da joj se ova crkva neto posebno zamerila) Evangelike crkve
(sada pod nazivom: Slovaka evangelistika crkva). Ona je ovoga puta stavljena u isti
ko sa Satanskom crkvom, Satanskom crkvom Engleske i Stazom gnostike svetlosti
(takoe okultnom organizacijom).
Pored ovakvog zlonamernog svrstavanja protestantskih crkava rame uz rame sa
satanistikim kultovima, radi zbunjivanja javnosti koja e, na kraju krajeva, zakljuiti
da je svima zajedno tu i mesto, Biljana urevi Stojkovi je prilikom opisivanja
porekla uenja i delovanja hrianskih zajednica iznela i vei broj neistina zbog
sopstvenog, veoma povrnog, poznavanja materije. Ne samo da najvei broj uistinu
destruktivnih kultova, koje je autorka manje ili vie tano opisala, ne postoji u
organizovanom obliku u naoj zemlji, te je bilo nepotrebno njihovo spominjanje
zajedno sa legalno delujuim verskim zajednicama, nego se navodi i oigledno netaan
podatak MUP-a da sekte u Srbiji (sve zajedno) broje nita manje nego 460.000
pripadnika!!! Poznato je da se na popisu stanovnitva odranom 2002. godine samo
oko 20.000 ljudi izjasnilo da pripada netradicionalnim hrianskim verskim
zajednicama, i jo oko 1000 onih koji pripadaju pokretima koji vode poreklo sa
Dalekog istoka. Taj broj je realan za svakoga ko zna da adventista u Srbiji ima oko
8.000, baptista oko 3.000, pentekostalaca oko 4.000, Jehovinih svedoka oko 4.000 i
svih ostalih jo nekoliko hiljada pripadnika. Re je naravno samo o krtenim
(odraslim) lanovima ovih verskih zajednica. Ukoliko ovom broju dodamo i njihovu
decu koja pohaaju veronauku, kao i prijatelje (tj. simpatizere) crkava koji dolaze
povremeno na bogosluenja, ovaj broj moe biti uvean za eventualno jo 10.000 ljudi.
Tako, postaje jasno da MUP Srbije uopte ne poseduje istinite podatke o broju
pripadnika manjinskih verskih zajednica u naoj zemlji, te da se njegovi podaci ni
najmanje ne slau sa izvetajima sa popisa stanovnitva.
Kada je re o konkretnim tvrdnjama vezanim za pojedine verske zajednice (a koje
su ili netane ili kontradiktorne), moemo da izdvojimo sledee. Pored netane
informacije da adventisti u Srbiji broje 80.000 lanova (adventisti bi na ovu tvrdnju
582
verovatno citirali poznatu narodnu izreku: Iz tvojih usta - u Boije ui!), za njihove
muke lanove se najpre kae da odbijaju noenje oruja u vojsci, da bi se nakon samo
nekoliko reenica izjavilo da oni ipak slue vojsku i nose oruje. to se tie baptista,
osim netanog podatka da je ovu sektu osnovao izvesni Tomas Mincer u XVI veku, za
njih se kae da su za vreme 2. svetskog rata u Hrvatskoj saraivali sa ustaama a da su
se u Makedoniji ispoljili kao bugarofili
1
(u prevodu: bili su i ostali neprijatelji srpskog
naroda poput svih ostalih sektaa). Za baptiste se takoe netano navodi da slue
vojsku ali odbijaju oruje (lino poznajem baptistike vernike koji su, ne samo sa
orujem sluili vojsku, ve su u okviru jedinica VJ za vreme bombardovanja 1999.
godine bili na Kosovu i Metohiji i zajedno sa ostalom naom vojskom oruano se
sukobljavali sa teroristikim formacijama OVK). Na kraju, autorka zakljuuje da
baptisti nipoto ne mogu biti crkva jer nemaju svetoduhovsku vezu sa Isusom
Hristom, te stoga novokrteni niti primaju Svetog Duha niti Njega uopte ima u
baptistikim bogomoljama (doslovno ista formulacija u vezi baptista se nalazi i u knjizi
Zorana D. Lukovia Verske sekte prirunik za samoodbranu na str. 61.). Kada pie
o Evangelistikoj (tj. Evangelikoj) crkvi, autorka kae da je za vreme Drugog svetskog
rata njen biskup, Nemac dr Filip Pop od ove crkve napravio ekspozituru gestapoa, a da
je njegov sin Edgar bio satnik u domobranskoj Pavelievoj vojsci. Sam Filip Pop je,
prema g-i urevi Stojkovi, zaslueno kanjen posle zavretka rata (streljan od
strane partizana kao faista, tj. saradnik okupatora). Svi ovi podaci su zapravo trebali
da dokau da su i evangelici, poput baptista, u prolosti bili srpski neprijatelji, iako je,
poreenja radi, autorka zaboravila da spomene da su za vreme Drugog svetskog rata, i
pravoslavni (pre rata krteni i sa Hristom sjedinjeni) Srbi imali vie oruanih
formacija koje su meusobno ratovale i iji su se pripadnici meusobno ubijali
(partizani, etnici Drae Mihailovia i Koste Peanca, Ljotievci, Nedievci).
U delu svoje knjige u kojem govori o Jehovinim svedocima, a u vezi njihovog
odbijanja sluenja vojnog roka i uzimanja oruja, autorka je iznela nekoliko veoma
zanimljivih navoda koji zasluuju da se proitaju u celosti:
Jehovini svedoci namerno izostavljaju i druge delove Svete knjige gde se u
najstarijem i najautentinijem delu Novog zaveta, knjizi Jovanovoj, i sam Isus
Hristos pojavljuje sa maem u ruci, kao i itava plejada dravnika, vojskovoa i
ratnika, koji su zbog svog uea u ratovima za slobodu svog naroda i vere postali
sveci! Novi zavet, pa i Biblija u celini, jako su daleko od pacifizma bilo kakve vrste.
Nemaki naunik Silvije Gasel ide i korak dalje, pa na osnovu Druge knjige mojsijeve,
poglavlja XXX, stiha 23-38, tvrdi da je u Bibliji napisan recept za eksploziv, tzv. gorui
grm, koji egipatska ratna kola razbija u paramparad, rui zidine Jerihona i ak
raspucava zemlju koja guta druinu Korah. Uz to se poziva na svedoanstvo u Bibliji da
je Mojsije Knjigu zakona ispisanu na ploicama primio uz pucnjavu i grmljavinu,
iznosei tezu da je taj prorok na dvoru egipatskog faraona Ramzesa, uz pomo svoga
tasta Jethroa, izvodio eksperimente sa eksplozivom, od ijih se posledica
leio etrdeset dana.
2


1
G-a urevi Stojkovi za ove tvrdnje u svojoj knjizi nije navela niti jedan argument ili istorijski primer
koji bi poblie opisao prirodu saradnje pripadnika ove verske zajednice sa vojnim formacijama koje su na-
vedene.
2
Verske sekte Leksikon, str. 123. Naglasak moj.
583
Ovaj tekst dokazuje veliko nepoznavanje Biblije od strane autorke dela koje
prouavamo. Najpre, tzv. knjiga Jovanova, tj. Otkrivenje Jovanovo uopte nije
najstariji deo Novog zaveta nego najmlai. Drugo, oko njegove autentinosti (koja je,
dodue, neosporna) bilo je najvie rasprava meu crkvenim autoritetima od II IV
veka, te je ova knjiga najkasnije u ranom hrianstvu prihvaena kao kanonska.
Naravno, nigde se u Otkrivenju Jovanovom ne nalazi ni opis Isusa Hrista sa maem u
ruci, ve se na dva mesta On opisuje kao onaj iz ijih usta izlazi dvosekli ma (to
uopte nije isto sa onim u ta nepoznavaoce Svetog pisma ubeuje pomenuta
autorka)
1
. Vredna zapaanja jeste i tvrdnja da je Isus sa maem u ruci predstavljao
primer mnogima koji su ubijali ljude u politikim sukobima i verskim ratovima a
koji su zbog toga proglaeni svecima (kao da se svecem postaje ratovanjem i ubijanjem
verskih neistomiljenika)!?! Takoe, pomenuta novinarka, autor knjige Verske sekte
Leksikon (Lovci na due), teko moe da predstavlja autoritet ije miljenje o tome da
Biblija (a pogotovo Novi zavet) nipoto ne propoveda pacifizam (mirotvorstvo) ve
verske ratove, moe biti ozbiljno shvaeno. Jo su zanimljiviji zakljuci izvedeni iz
istraivanja izvesnog naunika, po kome je Mojsije u svoje vreme pravio i koristio
eksploziv, ali oigledno nestruno, jer je u nekim eksperimentima zadobio teke rane
(verovatno je re o samoranjavanju) od kojih je morao da se lei etrdeset dana (Bilo bi
dobro uti ta bi pravoslavni bogoslovi rekli na ovakvo tumaenje detalja iz Mojsijevog
ivota, koje je iznela branilac Pravoslavlja, g-a urevi Stojkovi). Sasvim su
pogrene i tvrdnje ovog strunjaka za sekte da menoniti ne itaju novine i ne koriste
struju, te da naglaeno odbijaju kolovanje. Nasuprot tvrdnjama da je 9 od 10
menonita nepismeno (oigledno je autorka pobrkala lonie i zamenila menonite sa
nekom drugom verskom zajednicom) ova denominacija poseduje mnogobrojne kole i
univerzitete u svetu. Takoe je netano da pripadnici ove verske zajednice odbijaju
vonju automobilom i avionom, kao i da ne nose kaieve na pantalonama jer to
smatraju grehom.
A u delu knjige koji nosi naslov: Protestanti, kae se izmeu ostalog i sledee:
Ipak, na osnovu dostupnih podataka, moe se rei da u naoj zemlji deluje pet
protestantskih crkava: Evangelistika (luteranska), Reformatorska (kalvinistika),
Metodistika, Baptistika i Hristova crkva. (...) Vrlo esto iza tih verskih organizacija
stoje strane obavetajne slube, kao deo operativnog sistema istinskih vladara iz
senke.
2

Dakle, sada ove pobrojane verske zajednice nisu sekte (i to svrstane rame uz
rame sa destruktivnim kultovima) ve predstavljaju protestantske crkve?!?

1
Opis Isusa Hrista iz ijih usta simbolino izlazi dvosekli ma (Otk. 1:16; 19:15), u svetlu samih Isusovih rei
iz Jn. 12:47-48 i apostolskih iz Jevr. 4:12-13 moe da oznaava njegovu spremnost da pravedno prosudi i
kazni sve ljudske bezbonosti koje su inili za vreme svoga ovozemaljskog ivota. Takoe, otar ma u us-
tima oznaava Njegovu silnu mo da se, jednom u budunosti (Otk. 19:15), snano suprotstavi i pobedi
antihristovu (sotoninu) vojsku okupljenu na Armagedonu, a nakon toga uspostavi svoje mesijansko
carstvo na zemlji. Sa druge strane, za vreme Njegovog hodanja naom planetom, kao i pre a i posle njega,
nije bilo oveka koji se vie zalagao za mir meu ljudima i uklanjao svakog nasilja. Apostol Petar za njega
kae: On greha ne uini i prevara se ne nae u ustima njegovim. Kada su ga vreali on nije odgovarao
uvredom, kada je stradao nije pretio, nego je prepustio onome koji pravedno sudi. (1. Petr. 2:22-23).
2
Na str. 164-165.
584
Naravno, broj protestantskih crkava koje deluju u Srbiji je mnogo vei od pet. A
nakon itanja podataka o tome koliko ih je, zbunjeni i razgnevljeni italac (koji je
saznao da sve ove verske organizacije, iji se lanovi motaju okolo i vrbuju nove
pristalice, rade pod pokroviteljstvom stranih obavetajnih slubi) na posletku otkriva i
sledei podatak (koji valjda otkriva koliko su ti vladari iz senke zapravo moni):
Kada je o Protestantskoj crkvi na teritoriji SRJ re, ona je i zvanino registrovana
u Jakovu, kraj Beograda, mada praktino ne postoji jer je jedini preostali lan te
zajednice jedna osamdesetogodinja starica.
1

Znai, da sumiramo informacije koje smo dobili iz ove svetski vane knjige i to na
onaj nain kako e ih shvatiti italac koji se po prvi put susree sa ovom tematikom:
Protestantskih crkava u Srbiji ima pet, sve one su registrovane u Jakovu kraj Beograda
i sve skupa imaju samo jednog jedinog preostalog lana (koji radi za obavetajne
slube svih zemalja sveta) jednu osamdesetogodinju staricu (koja je u
meuvremenu moda i umrla). Veoma dobro izveden zakljuak, zar ne? Ono to je
indikativno u svemu maloas pomenutom jeste da je autorka ponovo, i po ovom
pitanju, neto pomeala, jer denominacija pod imenom Protestantska crkva u Srbiji
ne postoji, ve se naziv protestantske crkve koristi za sve denominacije razliitih
naziva koje svoje poreklo vode iz reformacije nastale u XVI veku u srednjoj i zapadnoj
Evropi.
Ono to je posve oigledno jeste da knjiga Lovci na due, kao i njeno izmenjeno i
dopunjeno izdanje u vidu Leksikona sekti obiluje netanim informacijama,
zlonamernim poreenjima i veoma pogrenim tumaenjima Biblije kao i uenja
razliitih verskih zajednica.
Ono najbolje to jedna osoba moe da uradi kada joj jedna od ove dve knjige (kao i
ostale od istog pisca) dopadne aka jeste da zamuri, ne obrati panju na laskave
preporuke koje je autorka dobila od strunjaka neznalica i postupi u skladu sa
savetom kojeg je dao prof. dr Dragoljub B. orevi, koji je ovu knjigu (knjige) stavio
na listu onih koje ne bismo trebali da proitamo ukoliko elimo da ostanemo pri
zdravoj pameti.
Verske sekte prirunik za samoodbranu
Ono to je potpuno sigurno u vezi knjige Verske sekte prirunik za
samoodbranu, autora policijskog kapetana Zorana Lukovia, jeste da bi i ona bila
stavljena na spisak dela koja uvaeni profesor orevi nikako ne preporuuje za
itanje kako zbog mnogih dezinformacija koje sadri tako i zbog potpune
pristrasnosti autora. Razlog to se Lukovieva knjiga nije nala na pomenutom spisku
jeste taj to je tampana nakon objavljivanja dela naeg uglednog strunjaka, koji je
pokuao da javnost u Srbiji upozna sa opasnostima koje proizilaze iz uticaja
diskriminativnih bezdjelica (Dositejev izraz) na svest i ponaanje narodnih masa. Pre
nego to pogledamo u emu se sastoji autorova subjektivnost i obratimo panju na
mnoge neistine koje knjiga sadri, vredi posebno staviti naglasak na predgovor njenom
treem izdanju, kojeg je sainio protonamesnik Vajo Jovi, stareina pravoslavne
misionarske kole pri hramu sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, koja slovi i kao
suizdava ovog dela. Naime, kao to emo se uveriti, i sam predgovor odie

1
Na istom mestu.
585
netolerantnou i satanizacijom svega to ne pripada pravoslavnom hrianstvu, te je
stoga sasvim logino za oekivati da takav duh preovladava i u tekstovima pisanim
Lukovievim perom. Evo kako je Vajo Jovi okarakterisao delovanje verskih zajednica
koje Lukovi pominje u svojoj knjizi:
Oseamo tugu zato to se u pravoslavnoj zemlji Srbiji, koju je utemeljio sv. Sava sa
ocem svojim, sv. Simeonom, poelo sejati seme zloverja koje smuuje ljude i u
zaborav stavlja i rastae vekovima sticanu bogatu materijalnu i duhovnu batinu
srpskoga naroda. Radosna nas oseanja obuzimaju, pak, zbog toga to u naem
narodu, Bogu hvala, i u dravouvarnim organima postoje ljudi, ozbiljni borci, koji se
suprotstavljaju neistini, kriminalu, destrukciji i totalitarizmu koji donose sektako
seme zloverja. Raduje nas, takoe, to e se ovom vrlo traenom knjigom sauvati
po neka nevina ljudska dua, to e se njome umanjiti mogunost sektakog vrbovanja
i manipulacije koju sprovode vukovi u jagnjeoj koi. Sektaka paukova mrea u
lovu na ljudske due iroko je razapeta i u nju se sapliu zabludele ovice. Autora
knjige Verske sekte prirunik za samoodbranu, brata Zorana Lukovia, vidimo kao
hrabrog krstonosnog viteza vere, istine, pravde i ljubavi, koji znalaki,
argumentovano kida crnu paukovu mreu i iz nje izvlai prevarene, ili ih, barem,
spreava da u nju uu. (...) Kako se sauvati od zloverja? (...) Kad rtve izgube vezu sa
svojim istorijskim duhovnim kodom onda postaju lak plen sluitelja satane. Na
ovim prostorima iri se ba ovakva duhovna atmosfera i zato su se neizbeno sjatili
leinari ljudskih dua. (...) rtve sekti su nai sunarodnici i sugraani, zavrbovani i
izmanipulisani ljudi, oni su rtve, i prema njima se ne sme imati neprijateljski i
osvetniki stav. To bolesno tkivo naega tela, te bolesnike, moramo voleti i
pomoi im da se izlee. (...) Knjiga Verske sekte prirunik za
samoodbranu, zajedno sa sedam knjiga g. Vladimira Dimitrijevia, isto na temu
sekti, ini jedinstveni zdravi otpor i odgovor Srpske pravoslavne crkve na
duhovne poasti sadanjega vremena.
Dakle, pripadnici izmeu ostalih i evaneoskih protestantskih zajednica, koje su
zakonski registrovane u naoj zemlji i deluju na ovim prostorima decenijama pa i
vekovima, nazivaju se bolesnicima, leinarima ljudskih dua koji kao sluitelji satane
(ogrnuti u jagnjeu kou) sprovode demonsku strategiju u ubijanju svojih i tuih dua!
Sa druge strane, brat Lukovi se naziva hrabrim, krstonosnim vitezom vere, istine,
pravde i ljubavi, koji se znalaki i argumentovano bori protiv sektakog semena
zloverja. Na kraju predgovora svetenik Jovi kae da ova Lukovieva knjiga
predstavlja odgovor Srpske pravoslavne crkve na pojavu i delovanje sekti. To svakako
znai da g-din Lukovi svoju knjigu nije pisao kao nezavisni i objektivni strunjak koji,
po opisu svoje slube u MUP-u Srbije, slui svim graanima nae zemlje pa i onima
koji pripadaju manjinskim verskim zajednicama koje on pogrdno naziva sektama,
ve jedino i iskljuivo kao vernik SPC. Jedan od mnogobrojnih dokaza da je Lukovi
piui svoj rad bio pristrasan nalazimo i u sledeim izjavama, u kojima autor zastupa
pravoslavne stavove kao svoje. Naime, kada pie u mnoini (kao u reima: ispadamo,
verujemo, mi ih, ne moemo) autor sasvim sigurno ne misli na svoje kolege policajce
(koji i nisu kompetentni da prosuuju sporna verska pitanja to vai i za samog
Lukovia) ve na vernike veinske crkve u Srbiji i njeno svetenstvo:
586
Da se razumemo: svetiteljima, kao i Bogorodici, obraamo se za molitveno
posredovanje pred Bogom, a ne kao bogovima (te, toboe, ispadamo mnogoboci, to
nam prebacuju sektai, sasvim pogreno i zlonamerno.
1

Prema tome, sekte su jeretike verske zajednice a ne crkve.
2

Takoe, sekte su verske zajednice koje nemaju vaseljensku (sveoptu) veru i
apostolsko prejemstvo. Dakle, njihovi samozvani i samorukopoloeni svetenici
nemaju apostolsku vezu sa osnivaem Crkve, Gospodom naim Isusom Hristom. Zato
iako mnoge sebe nazivaju crkvama, iako (neke) imaju i milione vernika, iako
raspolau velikim brojem objekata i materijalnim bogatstvima, iako uestvuju u
mnogim humanitarnim akcijama (to e Gospod, verujemo, pozitivno oceniti na
Stranome sudu), mi ih, cenei po crkvenim dogmatsko doktrinarnim naelima,
nikako ne moemo smatrati crkvama.
3

U treem poglavlju knjige, pod naslovom Delovanje verskih sekti, u celini pod
nazivom spoljni, opti ili javni nain predstavljanja i uticaj verskih sekti na
graanstvo, nailazimo na nekoliko (zlo)namernih podmetanja. Na stranama 26 i 27,
nalazi se prikazan sadraj i boina estitka iz asopisa Hrianski pregled u izdanju
Pentekostne crkve iz Beograda. Odmah ispod boine estitke, nalazi se prikaz internet
stranice (sajta) jedne od satanistikih organizacija, uz podnoni komentar: Sataniste
poslednjih meseci uveliko pronalazimo na internetu. Pisac dela iji pregled vrimo je
svakako morao da zna da je vrlo neprimereno na ovaj nain izjednaavati delovanje
evaneoskih protestanata i satanista, stavljajui njihove reklamne materijale jedne do
drugih bez ikakve ograde. Na stranicama 28 i 29 ne nailazimo na nimalo bolju
situaciju. Najpre, u gornjem delu 28. str. nalazi se deo stripa kojeg je autor potpuno
pogreno pripisao Jehovinim svedocima (a koji sa njima nema ama ba nikakve veze;
to samo dokazuje koliki je Lukovi odista poznavalac uenja i publikacija razliitih
verskih zajednica), a koji govori o Boijem spasenju, da bi u podnoju kao i na sledeoj
stranici prikazao okultistike i satanistike internet prezentacije. Ipak, daleko vea
podmetaina (moda i najvea i najdrskija) u knjizi ovog autora koji slovi za
krstonosnog viteza istine, poinjena je prilikom njegovog neznalakog
komentarisanja sutine verovanja svih protestantskih crkava a koja se svodi na princip
spasenja kroz veru. Evo ta Lukovi, ne bivajui ni svestan koliko je njegovo neznanje
ogromno, kazuje o ovoj temi:
Koja su to osnovna naela protestantizma kao krajnji osnov za pojavu sekti:
1. Materijalni princip reformacije: ovek se pred Bogom opravdava verom, a ne
dobrim delima, kao po pravilu: grei jako, veruj jae, pa e se spasiti.
4

Ono to bi svaki poznavalac protestantske teologije mogao da izjavi na ovu
autorovu konstataciju jeste potvrda istinitosti narodne poslovice koja kae da su neki
ljudi pametniji kad ute. I uistinu. Ne samo da izjava o protestantskom shvatanju
biblijskog uenja o opravdanju i spasenju kroz veru, koje podrazumeva greenje do
mile volje, nipoto ne odgovara istini, ve se autor pokazao i kao lo prepisiva. Naime,
zamisao da uenje crkava reformacije zastupa ideju grei jako, veruj jae, pa e se
spasiti, Lukovi je preuzeo iz Milinovog dela Crkva i sekte. Meutim, Milin nije ni u

1
Zoran Lukovi, navedeno delo, str. 17. Naglasak moj.
2
Na istom mestu.
3
Isto, str. 18. Naglasak moj.
4
Isto, str. 59. Naglasak moj.
587
snu rekao ovako neto o protestantima, iako se sa njihovim uenjem nije slagao. Evo
kako glasi navod iz Milinove knjige:
Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se ovek opravdava
pred Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem
doneo oveanstvu. (...) Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono to je Luter
proglasio materijalnim principom reformacije: ovek se spasava samo verom. Takvu
tvrdnju zluradi Luterovi kritiari su propratili zajedljivim savetom: grei jako,
veruj jae pa e se spasti.
1

Dakle, protestanti nipoto ne podrazumevaju da ovek moe da grei koliko god
hoe pa da ipak verom bude spaen, ve su to govorili oni koji Luterovo tumaenje
Biblije nisu ispravno shvatali. Apostol Pavle propoveda u Novom zavetu ono to
evaneoski protestanti svim srcem prihvataju kao istinu:
Jer greh nee vie imati vlasti nad vama; niste, naime, vie pod zakonom nego pod
blagodau. ta onda? Da greimo zato to nismo pod zakonom nego pod blagodau?
Daleko od toga. (...) Sada pak, poto ste osloboeni greha i poto ste stavljeni u slubu
Bogu, imate svoj plod na osveenje, a ivot veni kao kraj.
2

Da je u kom sluaju g-din Lukovi proitao samo kratka naela verovanja neke od
protestantskih verskih zajednica, znao bi da ono to e kao istinu prezentovati irokoj
javnosti nipoto nije tano, te bi izbegao podsmeh ljudi koji mnogo bolje poznaju
materiju koju je on, kao slubenik MUP-a, pokuao da objasni. Za detaljnije
upoznavanje sa biblijskim uenjem o spasenju kroz veru koje zastupaju evaneoski
hriani, autoru Prirunika za samoodbranu preporuujem itanje drugog i treeg
poglavlja ove knjige. Jedino to je Lukovi dokazao iznoenjem maloas pomenute
tvrdnje jeste istinitost priznanja dr Radovana Bigovia, profesora pravoslavne
bogoslovije, kojeg je u jednom svom delu citirao Vladeta Jeroti. To priznanje ovako
glasi:
Ako izuzmemo retke pojedince, mi nedopustivo malo poznajemo
savremenu rimokatoliku, protestantsku i anglikansku teologiju, ali to nas ne
spreava da izriemo kategorike sudove i tvrdnje koje esto protivree
injenicama.
3

Mnogim pametnim ljudima bi navoenje samo ovih poetnih manjkavosti, koje
zatiemo u Lukovievoj knjizi, bilo dovoljno da i u njen dalji sadraj potpuno izgube
poverenje. Meutim, radi onih drugih koji e i pored ovih dokaza imati poverenje u
istinitost Lukovievih daljih kazivanja, nastaviemo sa pregledom Prirunika za
samoodbranu.
Da je autor ove knjige lino slabo upoznat sa uenjem baptista dokazuje injenica
da je podatke o njihovom verovanju jednostavno prepisao iz Milinove knjige, zajedno
sa netanom tvrdnjom o tome da baptisti ne veruju u praroditeljski greh (koju inae
prepisuju, bez ikakvog daljeg istraivanja, i svi ostali autori u Srbiji koji su poslednjih
godina pisali o verovanju sekti). Da je kojim sluajem proitao samo jednu knjigu
koju je izdala baptistika crkva ili porazgovarao samo za kratko sa bilo kojim
baptistom saznao bi da ova verska zajednica ispoveda veru u postojanje naslednog
praroditeljskog greha. Lukovi spominje takoe (kao i Biljana urevi Stojkovi) da

1
Milin, Crkva i sekte, str. 52. Naglasak moj.
2
Poslanica Rimljanima 6:14-15, 22. Naglasak moj.
3
Vladeta Jeroti, Vera i nacija, str. 17. Naglasak moj.
588
baptisti prihvataju samo civilno sluenje vojnog roka (ova izmiljotina je bila
popularna u vreme objavljivanja prvog izdanja knjige, kao to sam i ranije naglasio).
Govorei o verskom objektu baptistike crkve u Pei (tj. u selu Ljevoa nadomak Pei,
u blizini Peke patrijarije) u kome se nalazila privatna biblioteka lokalnog
propovednika Sima Ralevia od vie hiljada knjiga, kao i magacin sa vie stotina
hiljada primeraka literature pomenutog propovednika, namenjenih vernicima i
prijateljima baptistikih crkava u Srbiji (tada SRJ), a koji je do temelja spaljen i
uniten nakon povlaenja vojske i policije sa Kosova i Metohije nakon prestanka
NATO bombardovanja, Lukovi kae sledee:
Uglavnom se nezna da (sekte; prim. I. S.) na crkvenim imanjima (zemljite oko
Peke Patrijarije, npr.), grade svoje verske objekte.
1

Treba postaviti pitanje g-dinu Lukoviu odakle mu uopte ideja da je zemljite na
kome je ovaj objekat sagraen zapravo imanje Srpske pravoslavne crkve? Ono to je
zapravo istina jeste da je ovo zemljite nekada davno uistinu bilo crkveno (vlasnitvo
patrijarije), ali da je jo u pretprolom veku (XIX vek) prelo u zakonsko privatno
vlasnitvo porodice Ralevi, i to tako to je pomenutoj porodici predato kao poklon.
Stoga, poto je objekat baptistike crkve tu bio sagraen svega pre manje od dve
decenije, logino je da sada to zemljite ni po kojem osnovu ne pripada SPC, te da je i
ova nazovi informacija zapravo jo jedna u nizu podmetaina. No, ono to paljivi
italac Lukovieve knjige moe jo da zapazi jeste i sledee. Dok je u njenom treem
izdanju iz 2000. godine na strani 61. autor priznao da je velelepna, moderno
arhitektonski reena, baptistika bogomolja zapravo pusta
2
jer Ralevieva porodica
nije poteena u vreme agresije te je napustila Kosmet, u njenom etvrtom izdanju
(za koje se veli da je ispravljeno i dopunjeno), ovaj dodatak je u potpunosti izbrisan.
Tako, u poslednjem (etvrtom) izdanju nema ni pomena da je ovaj objekat pust ve
tekst glasi onako kako je glasio u prva dva izdanja koja su izala pre bombardovanja od
strane NATO pakta. Dakle, iz njega proizilazi da pomenuta velelepna graevina
baptistike crkve u Ljevoi i dalje postoji (te da verovatno baptisti u njoj i dalje
odravaju bogosluenja), nasuprot mnogim unitenim crkvama i manastirima SPC, a
pogotovo nakon nasilja na Kosmetu od 17. i 18. marta 2004. godine (kada je uniten
dodatni broj objekata koji su pripadali Srbima). Ponovo postavljamo pitanje: zbog
ega je bilo potrebno da u etvrtom izdanju Lukovieve knjige bude izbrisan i onaj
jedini (makar i nedovoljno jasni) spomen unitenja i jedne baptistike bogomolje na
Kosovu i Metohiji? Zbog ega, i to jo u ispravljenom i dopunjenom izdanju? Zar se
ba niko nije naao da g-dinu Lukoviu ukae na mnogobrojne sramotne greke koje u
njegovoj knjizi postoje da bi one bile ispravljene, ve se ispravljanjem i
dopunjavanjem smatra sakrivanje istine od srpskog naroda - a koja glasi da su i
pripadnici manjinskih verskih zajednica stradali u toku ratova u poslednjoj deceniji
XX veka poput ostalih graana nae zemlje, te da i oni u svemu dele sudbinu

1
Sekte, prirunik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 97.
2
Re pusta nije uopte prikladan izraz za opisivanje stanja u kome se ovaj objekat naao nakon prestanka
rata u leto 1999. godine. Baptistika bogomolja je spaljena i unitena do temelja. Na taj nain je porodici
Ralevi (koja je 1999. god. meu poslednjima napustila Pe) kao i itavoj baptistikoj crkvi u Srbiji
nainjena nenadoknadiva materijalna teta. Izraz pusta moe mnogo pre da oznaava, u ovom sluaju,
objekat koji se nalazi u ouvanom stanju ali sa naznakom da u njega vie niko ne zalazi. Oigledno je da je
na krstonosni vitez istine hteo da sakrije od srpskog naroda injenicu da tokom i nakon rata na Kosovu
i Metohiji nisu stradale samo pravoslavne crkve i manastiri, ve i protestantske bogomolje.
589
celokupnog srpskog naroda? No, svakako da objavljivanje pune istine, koja bi male
verske zajednice prikazala u lepom svetlu, nipoto ne odgovara vitezovima Pravoslavne
crkve, koji se bore da meu narodom odre negativnu sliku o sektama koju
propagiraju vie od dve decenije.
Na koji jo nain Lukovi vri diskriminaciju optuujui evaneoske protestantske
zajednice za najrazliitija zlodela a bez ikakvih dokaza, naveu bez mnogo mojih
komentara u narednim redovima. Najpre, pisac je pobrojao zajedno evaneoske
zajednice sa najrazliitijim kultovima i religijskim pokretima, naravno sve pod
nazivom sekte:
Adventisti (subotari), baptisti, Boja deca, Zapadno pravoslavna crkva, Jehovini
svedoci, kreacionisti, mormoni, nazareni, novoapostolska crkva, pentekostalci, Re
ivota, Slobodna crkva, Univerzalni ivot, Hristova crkva, Hristova crkva jevaneljske
brae, Hristova crkva malokrtenja, Crkva Boja...
1

Potom saznajemo zbog ega su sve ove sekte destruktivne:
ivotne potrebe lanova svode se na interese sekte i slepu poslunost voi.
Crtani filmovi i stripovi su vrste komunikacije namenjene mlaoj populaciji. Nekad
i to moe biti pogubno jer deca, pogotovo, ive u iluzijama.
Jedna devojica je, imitirajui Betmena, skoila kroz prozor i slomila nogu. Deak
koji se saiveo sa istim likom zavrio je na lusteru, a jedan drugi, njegov vrnjak,
oponaajui Robokapa doveo sebe do prinudnog klimanja glavom.
2

Nakon to smo na ovaj nain otkrili da i izmiljeni junaci stripova i filmova
3
mogu
da zavrbuju u neku sektu, saznajemo da se na svim sektakim okupljanjima koristi
droga, u cilju lake manipulacije lanstvom:
Iako droge vie nisu zatitni znak (osim kod satanista) sekti, ne zaboravimo da su
manipulacija, opsena i impresario glavno oruje sektaa u procesu vrbovanja
kandidata. Zato ne iskljuimo zloupotrebu narkotika, ne moda kao pravilo ponaanja
nego kao uvek mogue i provereno od ranije, rezervno (sredstvo) oruje u procesu
vrbovanja (manipulacije) novih kandidata ili zadravanju starih na okupu.
4

Jedan od najdestruktivnijih elemenata sekti jeste pogubno delovanje na zdravlje
lanstva. Po najnovijoj meunarodnoj nomenklaturi, i samo prisustvo u sekti jeste
bolest i to novi oblik bolesti zavisnosti. Po pravilu, narkotici su sastavni deo
svih rituala.
5


1
Navedeno delo, str. 19.
2
Isto, str. 24.
3
Da ni ostali deiji junaci iz crtanih filmova nisu bezazleni, ve da i oni mogu da zavrbuju decu u sekte, ka-
zuje nam i sledei novinski tekst. Pod naslovom Ni trumfovi nisu naivni zapisano je izmeu ostalog i
sledee: Moda zvui naivno (ali sa Instituta za mentalno zdravlje VMA upozoravaju da nije re o ali ili
preuveliavanju) da ak ni mali, plavi, slatki i domiljati trumfovi nisu bezopasni. Kako? Tako to kad se
nau u opasnosti oni bre-bolje nacrtaju obrnutu petokraku zvezdu, a to je, znaju upueni, satanin znak.
Znakom velike zveri spasavaju se i Ninda kornjae piui im su u frci tri estice, a malo ko ne zna da je
i to avolji simbol... Nedeljna Borba, 17. 5. 1998. god.
4
Isto, str. 27. Naglasak moj.
5
Isto, str. 46. Naglasak moj. Ne zaboravimo, Lukovi sektama naziva sve verske zajednice koje se u Srbiji
svrstavaju meu netradicionalne, pa makar neke od njih u svetu brojale i na desetine pa i stotine
miliona lanova. Dakle, milioni baptista, adventista, pentekostalaca i svih ostalih su, prema ovom
policajcu, bolesnici i to ne obini, ve oni koji treba da se lee od bolesti zavisnosti (kako od samog greha
pripadanja ovim sektama tako i od narkotika koje koriste u svojim ritualima).
590
Prema Lukoviu, sekte maksimalno iskoriavaju svoje lanstvo ne pruajui im ni
minimalno pristojne uslove ivota, a uz to izuzetno negativno utiu na porodicu.
Dakle, sve sekte su organizacije izrazito kriminogenog karaktera:
Sekte su odavno izgubile svoj iskljuivo verski atribut i postale druine
najrazliitijih i stalno novih i novih vidova manipulacija komercijalnih,
psihoterapijskih, pseudonaunih, prorokih... (...) Sve do sada reeno svedoi o novom
pojmovnom i sutinskom znaenju rei sekta. Naime, sekte poslednjih decenija, jesu
pojavni oblik mentalnih manipulacija i novi oblik bolesti zavisnosti. (...) Posledice
delovanja sekti su, barem prema iskustvu sa terena, takve da se mogu smatrati
oblikom zlostavljanja. (...) Neki pripadnici sekti ne samo da nisu bili na
propovedanom prosvetljenom putu vrline i spasenja, nego su poinili i najtea krivina
dela, kao to su ubistva, razbojnitva, silovanja... Istiemo da to nisu inili samo
satanisti ve i pripadnici svih drugih sektakih organizacija. Prostitucija je ak u
nekim sektama u opisu delatnosti misije. (...) Sluajevi nestanka lica, karakteristini
su za sve sekte.
1

Na strani 112, u skraenom izdanju svoje knjige ije sam odlomke upravo naveo,
ovaj vrsni poznavalac sektakih obrednih rituala i bogosluenja koja se obavljaju u
evaneoskim protestantskim zajednicama, navodi i sledeu tvrdnju na koju treba
takoe veoma dobro obratiti panju:
Rituali primanja u zajednicu inicijacije razliiti su od sekte do sekte, ali neki
elementi su im zajedniki: prigueno svetlo, posebna atmosfera, mnotvo
okultistikih simbola, relikvije sekte (grupe), posebno mesto za inicijanta, koji se,
najee primenom meditacije, hipnoze ili drugim obredom, dovodi u stanje suene
svesti, a zatim se izgovaranjem maginih rei, uz odreene ritualne radnje voe, vri
inicijacija.
2

Iako ovaj tekst stoji u celini pod podnaslovom Okultno magijski rituali, a uz
njega i mnoge druge napomene vezane iskljuivo za satanistike i kultove u sastavu
pokreta New age, bilo bi poteno da je pisac posebno naglasio da se ovi rituali nipoto
ne odigravaju u verskim zajednicama proisteklim iz protestantske reformacije, ve
samo u spiritistikim kultovima. Nasuprot tome, pod velikim naslovom
Ranohrianske sekte, pobrojani su zajedno evioniti, gnostici, montanisti, arijanci,
nestorijanci, monofiziti, ikonoborci, bogumili, katari, staroverci, reformacija i luterani.
Potom su, pod podnaslovom Osnovna naela protestantizma koja su uslovila pojavu
sekti, usledili baptisti, nazareni, adventisti, jehovini svedoci, mormoni, pentekostalci,
kreacionisti, crkva Boija, Boija deca familija ljubavi... pa sve do Univerzalnog
ivota. Nastavljajui dalje namerno stvorenu zbrku pojmova, pisac je zalazio u sve veu
duhovnu tamu razliitih okultistikih pravaca, opisujui sinkretistike pojmove i
discipline, ekstrasens pravce kao i proroke fenomene, tehnike i vetine (i to sve pod
glavnim naslovom Ranohrianske sekte). Tek nakon opisivanja okultno
magijskih rituala, u okviru kojih je naveden i maloas citirani tekst, usledio je novi

1
Navedeno delo, str. 31, 34-35, 37, 75. Naglasak moj. Ovakvo uoptavanje svih sekti kakvo stalno ini au-
tor Prirunika za samoodbranu (iako bi mu mnogo bolje pristajao naziv Prirunik za samoobmanu)
nipoto mu ne slui na ast. Iitavanjem ovakvog teksta neupueni pripadnik srpskog naroda e izvesti
zakljuak na koji je Lukovi (zlo)namerno i eleo da ga navede, a to je da se i u okvirima evaneoskih
protestantskih zajednica, a u skladu sa njihovim uenjem, odigravaju ubistva, silovanja, prostitucija,
kidnapovanja i slino, kao i u satanistikim i njima slinim destruktivnim kultovima.
2
Naglasak moj.
591
glavni naslov Sinkretistike sekte. Tek u okviru ovih sinkretistikih sekti, autor je
spomenuo i odreene totalitarne kultove kao to su Red istonog hrama (Ordo Templi
Orientis), Bela gnostika crkva, Munova unifikaciona crkva i Om inrikjo (kult oka
Asahare u Japanu koji je zakonom zabranjen posle napada nervnim gasom sarinom u
Tokijskom metrou sredinom 90-tih godina prolog veka). Nakon opisivanja ovih sekti
usledio je jo jedan glavni naslov Dalekoistone i pseudohinduistike tehnike i
fenomeni, a posle njega i etvrti po redu Satanistike sekte (u kome su opisane
stvarne satanske organizacije kao to su Satanina crkva, Slobodni spiritisti,
Meunarodno udruenje vetica, Hram naroda, Red solarnog hrama, itd.).
U skladu sa ovakvom organizacijom pojmova svrstanih pod pomenuta etiri glavna
naslova (postoji i peti pod nazivom Komercijalni kultovi), logino je za oekivati da
e najvei broj italaca Lukovieve knjige pomisliti da je nain primanja u lanstvo
neke od evaneosko protestantskih zajednica upravo onakav kakvog ga je ovaj
policijski kapetan i predstavio (uz prigueno svetlo, okultistike simbole i hipnozu
kojom se novi lan dovodi u stanje suene svesti). To naravno iz razloga to se ovakav
ritual primanja u lanstvo (u svim sektama kako iz teksta proizilazi) nalazi
naveden, kao to sam ve naglasio, u celini u kojoj se opisuju verske zajednice
proistekle iz reformacije, a ne pod drugim glavnim naslovima u kojima se opisuju
satanistike i ostale okultne organizacije. Da su kojim sluajem autor i njegovi
saradnici izdavai, bili dobronamerni i iskreni u elji da istinito informiu javnost,
sigurno ne bi dozvolili da im se potkrade ovako krupan propust. Ukoliko pak g-din
Lukovi stvarno veruje u zabludu u koju je, sasvim sigurno, ovakvim pisanjem doveo
mnoge svoje itaoce koji nikada nisu bili prisutni u nekoj novoprotestantskoj
bogomolji za vreme sveanosti krtenja, onda to samo dokazuje da on poznaje temu o
kojoj pie taman koliko i neki prosti obanin sa Stare planine. Nasuprot ovome,
krtenja u evaneoskim crkvama (kao naini za primanje novih ljudi u lanstvo
zajednice) su najsveaniji dogaaji koji se upriliuju tokom godine. Njima prisustvuje,
u dobro osvetljenim prostorijama ili na otvorenom prostoru (na reci, jezeru ili moru),
veliki broj lanova crkve kao i gostiju iz drugih denominacija. Takoe, njima
prisustvuje i rodbina novokrtenih koja, ponekada, pripada tradicionalnim
konfesijama ili se uopte ne izjanjava kao religiozna. U svakom sluaju, pripisivanje
satanistikih rituala evaneoskim protestantskim zajednicama i njihovom sveanom
inu krtenja je, ili produkt krajnje neupuenosti autora, ili pak otvorene i drske
zlonamernosti.
I za kraj, eleo bih da sagledamo u nekoliko reenica visok stepen teolokog
obrazovanja g-dina Lukovia, kojeg je, kao preporuku za itanje knjige Prirunik za
samoodbranu, posebno istakao jedan od njenih recenzenata, episkop Porfirije Peri.
1

Kada autor Prirunika govori o nainu na koji sektai tumae Sveto pismo, on im
izmeu ostalog zamera i sledee:
Sve to, fascinacije sagovornika radi, i verodostojnosti uenja, povezuje se sa
istrgnutim citatima iz Svetog pisma, a s ciljem da se vrbovani uplai,
destabilizuje, a onda poveri svoje probleme, dileme, a na kraju i duu sekti.
2


1
Evo ta ep. Porfirije izmeu ostalog kae u svojoj recenziji: Posebnu panju ova knjiga zavreuje svojim
iznenaujue visokim teolokim nivoom, s obzirom da autoru teologija nije struka... Tekst na
zadnjoj korici knjige, tree izdanje. Naglasak moj.
2
Sekte, prirunik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 42. Naglasak moj.
592
Dakle, sektai se koriste istrgnutim citatima iz Biblije, kojima naravno daju
pogreno znaenje, a sve u cilju vrbovanja novih dua u svoju jeretiku organizaciju.
Ipak, svako ko imalo poznaje svetopisamske tekstove, a u isto vreme je proitao i
Lukovievu knjigu, verovatno nije mogao da se naudi i u isto vreme dobro ne nasmeje
stihovima iz Pisma koje je na autor - kritiar u svojoj knjizi naveo. Naime, na str. 67.
svoje knjige Verske sekte prirunik za samoodbranu (tree izdanje), u tekstu stripa
kojeg je Lukovi (kao to sam i ranije rekao) potpuno pogreno pripisao Jehovinim
svedocima, stoji sledea izjava:
Isus nikada nije zvao ljude u crkvu ili religiju! On jednostavno zove: Hodite k
meni!
Lukoviev komentar na ovu izjavu, napisan ispod stripa, glasi:
ista neistina. Pred svoje raspee Hristos je apostolu Petru rekao: Na leima
tvojim sagradiu crkvu svoju.
Ovakvim komentarom na inspektor policije ne samo to je izrazio neznanje da se
ovakav Isusov poziv zaista nalazi u evanelju
1
, ve i napamet navodi Gospodnje rei
upuene apostolu Petru. Ove od Lukovia pogreno navedene rei zapisane su u ev. po
Mateju 16:18 i glase ovako:
I ja ti kaem da si Petar, i na toj steni sazidau Crkvu svoju, i vrata adova nee je
nadvladati.
Ono to je sigurno jeste da se ni jedan pravoslavni bogoslov ne bi sloio sa
Lukovievom samouverenom izjavom (koja je, zaudo, ostala nepromenjena i do
etvrtog izdanja knjige) da je Hristova Crkva sagraena na leima apostola Petra.
Ovakvo verovanje (da je Petar stena na kojoj je Isus sagradio Crkvu), kao to je
poznato, zastupaju rimokatolici a ne pravoslavni, pa bi stoga bilo zanimljivo saznati ko
li je to Lukoviu doapnuo ovakvu verziju pomenutog stiha, kakva ne postoji nigde, pa
ni u rimokatolikim prevodima Svetog pisma?
Uporediemo jo nekoliko stihova iz Biblije (onakve kakve nam ih je Lukovi u
svojoj knjizi predstavio) sa stvarnim biblijskim tekstovima:
Sveti apostol Jovan Bogoslov upozorava: Koji god prestupa i ne stoji u nauci
Hristovoj, onaj nema Boga; a koji stoji u nauci Hristovoj, onaj ima Oca i Sina. Ako ko
dolazi k vama i ove nauke (jeretike i sektake) donosi, ne primajte ga u kuu i ne
pitajte se sa njim.
2

Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hristovoj onaj nema Boga; a koji stoji u nauci
Hristovoj onaj ima i Oca i Sina. Ako ko dolazi k vama i ove nauke ne donosi, ne
primajte ga u kuu, i ne pitajte se s njim.
3

Kao to uoavamo, autor je gotovo neprimetno promenio biblijski tekst i pripisao
mu potpuno suprotno znaenje. Ukoliko bismo u obzir uzeli pravi biblijski tekst i
ubacili Lukoviev dodatak (koga je napisao u zagradi), onda bi ispalo da ap. Jovan
upuuje hriane da u svoje kue ne primaju one koji im ne donose jeretiku nauku.
Dakle, hriani bi u svoje kue trebali da primaju samo jeretike i sektae?!? Iako
Lukovi ovako neto sasvim sigurno nije hteo da kae, on bi trebao da zna (poto se
ve latio pisanja) da se pod znake navoda ne bi nipoto smeli da citiraju tekstovi po

1
A on glasi: Doite k meni svi koji ste umorni i optereeni, i ja u vas odmoriti. Ev. po Mateju 11:28.
Naglasak moj.
2
Sekte, prirunik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 86.
3
2. posl. Jovanova 9-10. Naglasak moj. Prevod Vuka Karadia.
593
svom sopstvenom nahoenju ili po seanju, ve doslovno, od rei do rei (uz obaveznu
napomenu odakle je citat uzet)! Uostalom, izbacujui re ne iz svoga citata, Lukovi
je upropastio i itav kontekst ove, ionako kratke, poslanice.
Evo jo jednog dopunjenog novozavetnog stiha:
Apostol Pavle kae: Svi koji hoe pobono da ive u Hristu bie gonjeni, ne samo
od ljudi ve i od demona.
1

A i svi koji ele da ive pobono u Hristu Isusu bie gonjeni. A zli ljudi i varalice
napredovae na gore varajui i varajui se.
2

Bilo bi svakako dobro da saznamo koji je to prevod Biblije koristio g-din Lukovi
kada se u njemu nalaze i delovi reenica (u ovom sluaju: ne samo od ljudi ve i od
demona) koji u zvaninim prevodima ne postoje?
No, oigledno je da se ovde radi o verziji Biblije koju samo Lukovi poseduje i niko
vie, sudei po filozofskoj misli koju je autor pripisao ap. Pavlu, a koja se uopte ne
nalazi u Novom zavetu. ik neka neko pronae ovaj stih u novozavetnim poslanicama
apostola Pavla:
Sveti apostol Pavle besedi: Kao to je gordost izazov smernosti, gnev trpeljivosti,
tuga je izazov hrianske vedrine, toj sa ljubavlju vrhunskoj hrianskoj vrlini koja i
jeste vera u vaskrsenje i veni ivot.
3

Toliko o visokoj teolokoj strunosti inspektora Lukovia i njegovom, za razliku od
pogrene sektake prakse, doslednom i korektnom navoenju i tumaenju biblijskih
tekstova!
Posle svega to smo proitali u upravo prikazanom delu; posle uoavanja svih
dezinformacija i netanosti koje ova knjiga sadri, kako je uopte mogue sloiti se sa
miljenjima ostala dva recenzenta? Naime, u svojoj recenziji prof. dr Bratislav Petrovi
je o Lukoviu i njegovom delu (kao da knjigu nije ni otvorio a kamoli proitao) rekao
sledee:
Autor nije ni pro-kultno ni anti-kultno orjentisan, ve u svojoj knjizi govori o
sektama preputajui itaocu da donosi zakljuke. Veoma obiman i autentian
materijal je potkrepljen i primerima iz sopstvene profesionalne prakse, jer autor ima
primarni cilj da informie i time zatiti itaoca.
Naravno da se sloboda misli, verovanja, verskih ubeenja, veroispovesti i verskih
obreda potuje. Sloboda pojedinca dosee do granice do koje svojom slobodom
verovanja i delovanja ne ugroava slobodu drugog. ivimo u multinacionalnoj,
multikonfesionalnoj i multikulturnoj zajednici o emu autor takoe vodi rauna. (...)
Knjiga o verskim sektama Zorana Lukovia znaajan je doprinos realistinom
sagledavanju fenomena sekti danas kada se protiv nae zemlje vodi i neokortikalni
rat.
4

Ba nasuprot tvrdnji dr Petrovia (u iju medicinsku strunost ni najmanje ne
sumnjam, ali sam zato vrlo skeptian prema njegovom poznavanju verskog
organizovanja i uenja malih verskih zajednica u Srbiji), da knjiga Zorana Lukovia
predstavlja realistino sagledavanje fenomena sekti, kao i to da autor nije ni pro-

1
Navedeno delo, str. 92. Naglasak moj.
2
2. posl. Timoteju 3:12-13.
3
Navedeno delo, str. 92.
4
Izvod iz recenzije prof. dr sci. med. Bratislava Petrovia. Vidi na zadnjoj korici Lukovieve knjige (tree
izdanje, iz 2000-te godine). Naglasak moj.
594
kultno ni anti-kultno orjentisan, iz svih navedenih tekstova smo mogli da se
uverimo da je istina potpuno drugaija. Zoran Lukovi je u svom delu pokazao da je
izrazito anti-kultno orjentisan. On u potpunosti zastupa interese SPC dajui krajnje
uproenu i nerealnu sliku o mnogim verskim zajednicama koje legalno i po zakonu
deluju u Srbiji ve decenijama pa i vekovima. Uverili smo se, naalost, da autoru nije
ba previe stalo do slobode misli, verovanja i verskih ubeenja graana nae zemlje
koji pripadaju manjinskim verskim grupama a koju je svojim pisanijem maksimalno
ugrozio.
Sa druge strane, naelnik UKP, pravnik MUP-a Srbije, Milenko Eri je u svojoj
recenziji istakao:
Re je o kompetentnom autoru koji se, kako kroz slubu, tako i privatno petnaest
godina bavi ovom pojavom.
Kvalitet rada ogleda se u mnotvu informacija koje autor nudi o genezi, pojavnim
oblicima i mehanizmima delovanja verskih sekti i pokreta na teritoriji SR
Jugoslavije.
1

Smatram da smo o Lukovievoj kompetentnosti i kvalitetu njegovog rada dovoljno
rekli da dalji komentar uopte nije potreban.
Pravoslavlje i sekte I (izdanje Svetigore)
U izdanju Svetigore, izdavake ustanove mitropolije crnogorsko-primorske, izalo
je do sada sedam knjiga na temu Pravoslavlje i sekte. Prve dve knjige obrauju,
izmeu ostalog, i delatnost i uenja evaneoskih protestantskih verskih zajednica.
Ostalih pet se bave delatnou religija novog doba (New age), istonjakih verskih
pokreta itd. Iz tog razloga, u obzir za ovo razmatranje i pregled antisektake
pravoslavne literature uzeemo samo prve dve knjige iz pomenutog serijala koje u
negativnom kontekstu opisuju registrovane nepravoslavne hrianske zajednice koje
legalno deluju i iji su pripadnici, prema vaeem Ustavu i zakonima, u potpunosti
ravnopravni sa svim ostalim graanima nae zemlje.
U predgovoru prve knjige, koja nosi naslov Od utopije do komara a izdata je
1997. godine, dakle u vreme sankcija a uoi sukoba nae policije i vojske sa albanskim
ekstremistima na Kosovu i Metohiji, prireiva ovog serijala, g-din Vladimir
Dimitrijevi, napisao je o sektama sledee:
Pred itaocem je knjiga koja je nastajala pod pritiskom doba u kome ivimo. (...)
Knjiga je nastala u doba velikih iskuenja naeg naroda koji, to sopstvenom krivicom,
a to po volji monika ovoga sveta, strada vie no ikad u svojoj istoriji. Pored rata,
ekonomske bede, raspada linog i drutvenog morala, porasta kriminala, politikih
zaevica i raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasre na duh srbskog
naroda zlo lanih vera i opasnih duhovnih zabluda. (...) Posredi je pravi
duhovni, i ne samo duhovni, teror nad nama, i nalazimo se, bez preterivanja, pred
opasnou duhovnog genocida ako se ne suprotstavimo kao slobodan krten narod.
2

Dakle, zloverje koje propovedaju sekte jeste mnogo vee zlo od bombardovanja,
ratova, kriminala i nemorala svake vrste. Poto je po sredi pravi duhovni genocid nad
krtenim pravoslavnim (itaj: pred Bogom pravovernim) srpskim narodom, isti taj

1
Na istom mestu. Naglasak moj.
2
Od utopije do komara, str. 5. predgovor. Naglasak moj.
595
narod mora, po Dimitrijeviu, da se tome suprotstavi (najverovatnije u skladu sa
uenjem sv. Filareta Moskovskog koga sam citirao iz Lukovieve knjige ranije u ovom
poglavlju, a koja glasi da neprijatelje otaastva treba satrti). Evo ta neki od svetih
otaca, ije uenje sledi g-din Dimitrijevi, govore po pitanju odnosa pravoslavnih
prema nepravoslavnima, smatrajui pritom da prema takvima ne treba ukazivati
nikakvu ljubav, samilost niti za njih upuivati molitve Bogu. Prema ovim svetiteljima,
jeretici uopte i nisu pravi ljudi ve vie nalikuju domaim ivotinjama i zverima:
Prepodobni Agaton Egipatski u Otaniku kae: Jeres je otuenje od Boga, jeretik
se odluuje od ivog i istinitog Boga i prisajedinjuje se avolu i anelima njegovim,
onaj ko je odluen od Hrista vie nema Boga koga bi mogao umoliti za svoje grehe. A
na pitanje: Zato je o jereticima napisano: Zamrzeh Gospode, one koji tebe mrze
(Ps. 138, 21) i na drugom mestu: zamrzi svakoga oveka... (Lev. 19, 17)? Sv. Jefrem
Sirin odgovara: Jeretike, kao hulnike i neprijatelje Boje, Pismo naziva ne ljudima,
nego psima, vukovima, svinjama i antihristima, po rei gospodnjoj: ne dajite svetinje
psima (Mt 7, 6) I Jovan kae: Sada su se pojavili mnogi antihristi (Jn. 2, 18). I njih
ne treba voleti niti hraniti ni moliti se niti jesti zajedno sa njima...
1

U daljem testu predgovora za knjigu Od utopije do komara prireiva ovako
opisuje pripadnike malih verskih zajednica:
Ko su lanovi sekti? Oni su na, pravoslavni bol. (...) Oni su, takoe, bolesni i
duhovno ranjeni ljudi, u najveem broju sluajeva rtve neije manipulacije. (...)
To su bolesni, i psihiki i fiziki, ranjeni i jadni ljudi, koji su krenuli za Svetlou, a
obreli se u tami... A tek njihove porodice!
2

Kao i dr Vukadin Cvetanovi i V. Dimitrijevi zastupa ideju da sve verske zajednice
u Srbiji treba zakonski svrstati u etiri grupe. Evo kako bi se po njemu ovaj problem
trebao da rei:
U jednom normalnom pravnom poretku, sve verske zajednice i konfesije bi se
mogle podeliti na etiri grupe. U prvu grupu bi ule sekte za koje je pouzdano utvreno
da su teroristike i opasne po graane (na primer, AUM inrikjo, koja je poetkom
1995. izvrila trovanje putnika u tokijskom metrou). U drugoj grupi bi bile sekte za

1
Judin poljubac, apostasija Srpske pravoslavne crkve; Svetovaznesenjski manastir Esfigmen Sveta Gora,
Beograd 2004. str. 288-289. Naglasak kurzivom potie od autora teksta. Naglasak bold-italic
(podebljani kurziv) je moj. Sve gramatike nepravilnosti potiu iz citiranog dela i sa moje strane nisu
ispravljane. (Umesto Ps. 138, 21; treba da stoji Psalam 139:21).
Nepotpuno citirani i iz konteksta izvaeni stihovi iz psalma 139:21 i Levitske tj. 3. Mojsijeve knjige 19:17,
uopte ne ukazuju na mrnju koju treba ispoljavati prema drugaije verujuim ljudima! Nasuprot tome,
navedeni stih iz psalma 139:21 ukazuje na ispoljavanje Davidove mrnje (David je bio grean i pogreiv
ovek) prema Boijim neprijateljima i dumanima koji su traili da ga ubiju. No ukoliko proitamo u
celosti tekst iz 3. Mojs. 19:17, zajedno sa st. 18. (pisan nekoliko stolea pre Davidovog roenja), uoiemo
kakvo ponaanje treba da bude ukras svakog istinitog Boijeg sluge: Nemoj mrziti na brata svojega u
srcu svojem; slobodno iskaraj blinjega svojega, i nemoj trpjeti grijeha na njemu. Ne budi osvetljiv, i ne
nosi srdnje na sinove naroda svojega; nego ljubi blinjega svojega kao sebe samoga; ja sam
Gospod. (Naglasak moj). Sa druge strane, Gospod Hristos upotrebljava narodski jezik kada ljute Boije
protivnike naziva psima (u Mt. 7:6) ukazujui apostolima na opasnosti sa kojima e se susretati, kao
bezazleni golubovi i nejake Boije ovice, prilikom propovedanja evanelja neverujuima (Vidi jo i u: Mt.
10:16). Posle svega reenog, bilo bi dobro potraiti odgovor na pitanje kako je mogue iz Svetog pisma
izvui zakljuak do koga su doli (i do koga stalno iznova dolaze) pravoslavni revnitelji, kada ono, kao
Boije ljubavno pismo upueno ljudskom rodu propoveda pratanje i ljubav prema svima?
2
Navedeno delo, str. 8. Naglasak moj.
596
koje se zna da su potencijalno opasne, i koje su ve mnogo puta izvoene pred sudove
u svetu (Munova unifikaciona crkva koja ostvaruje otvorene politike ciljeve; uz to,
poseduje i fabrike oruja). U treoj bi bile tradicionalne konfesije koje su prisutne na
naem tlu uglavnom kao konfesije pojedinih naroda (rimokatolicizam, luteranstvo,
islam, itd.) U etvrtoj grupi, prvoj po znaaju, bila bi Pravoslavna Crkva, dravotvorna
Crkva srbskog naroda, kojoj bi drava trebalo da pomae.
1

Ono to nije jasno jeste u koju bi grupu g-din Dimitrijevi svrstao evaneoske
protestantske zajednice, jer one nisu ni tradicionalne a nisu ni teroristike poput
AUM inrikjo! Njihove verske voe (tj. propovednici i stareine), takoe, nisu mnogo
puta izvoene pred sudove niti poseduju fabrike oruja. Jedino to evaneoske crkve
u svetu poseduju su, pored bogoslubenih objekata, mnogobrojni deiji vrtii, kole i
univerziteti, staraki domovi, zdravstveni centri (bolnice) kao i humanitarne
organizacije preko kojih je, izmeu ostalog, i u Srbiju za vreme sankcija stizala a i dalje
nastavlja da stie humanitarna pomo (u obliku hrane, lekova, garderobe itd.) i to u
koliinama od vie hiljada tona. Ova pomo je bila deljena a deli se i dalje svim
ugroenim licima, meu kojima je ubedljivo najvei broj srpskih izgnanika iz republika
bive SFRJ kao i sa Kosova i Metohije (a od kojih nikada nije zahtevano da se odreknu
svoje pravoslavne vere da bi pomenutu pomo dobili)
2
. Ipak, oigledno je da bi
evaneoske zajednice po uverenju V. Dimitrijevia trebale da potpadnu, kao i po
miljenju dr Cvetanovia, u grupu potencijalno opasnih (dakle zajedno sa Munovom
unifikacionom crkvom koja proizvodi oruje), iako se u prilog dokaza o navodnoj
opasnosti, koju sa sobom donosi delovanje ovih verskih zajednica, ne moe navesti ni
jedan jedini istiniti primer.
Prvo poglavlje, verovatno i najekstremnije u itavoj knjizi nosi naziv Mnogi lani
proroci izili su u svet (str. 31-37), a pisac je jedna pripadnica lepeg i nenijeg pola,
g-a Ksenija Konarevi. Na poetku svoga teksta, pomenuta gospoa kazuje da Srbija
naih dana nalikuje na zemlju gadarinsku
3
u kojoj su se zacarili legioni neastivih sila
i vojske duhova zlobe i lai. Naravno, autorka teksta misli na delovanje

1
Isto, str. 21.
2
Pravoslavni sektolozi (a ujedno i svetenici) zloupotrebljavaju injenicu da je ponekada zajedno sa
humanitarnom pomoi deljen i odreeni tampani materijal, govorei da se radi o klasinom vrbovanju,
trgovini ljudskom nesreom, kao i primoravanju ljudi da prodaju veru za veeru (vidi vie o tome u
knjizi Gorana Maksimovia: Hrista razapinju zar ne? Ni 1995. god. str 62-68). Nasuprot tome, ovaj
tampani materijal se gotovo uvek sastojao samo od Svetog pisma Novog zaveta (i to zvaninih priznatih
srpskih prevoda: Vuka Karadia, Emilijana arnia, Dimitrija Stefanovia). Ponekad su primaoci
humanitarne pomoi u prilici da dobiju i dodatne materijale sa objanjenjima glavnih uenja verske
zajednice koja um pomo ukazuje, a sve u cilju razbijanja predrasuda kod ljudi u nevolji, koji e zbog
usaenog nerealnog straha od sekti, ak odbiti ponuenu pomo iako im je ivot u opasnosti.
Upoznavanje nevoljnika sa tampanim materijalom zajednice u kojem su objanjena njena osnovna
naela vere i delovanja, ima dakle za cilj da upozna ljude sa injenicom da i evaneoske protestantske
crkve, poput ostalih crkava i dravnih ustanova, vode brigu o ugroenima te da njihovo uenje ni u kom
sluaju ne sadri nekakve satanske elemente - kako im se preko medija zlonamerno pripisuje.
Humanitarna pomo nikada nikome nije bila uskraena, iako je najvei broj njenih primalaca ostao u
veroispovesti u kojoj je i do tada bio (tj. bio i ostao pravoslavan). To predstavlja jo jedan dokaz da njeno
deljenje nikada nije ni imalo za osnovni cilj preveravanje pravoslavnih u sektae, ve se prava pobuda za
njeno pruanje nalazi u iskrenoj hrianskoj ljubavi evaneoskih protestanata iz zemlje i sveta prema svim
ljudima koji su u nevolji i potrebi.
3
Vidi u: Ev. po Luki 8:26-39. Zemlja gadarinska se jo naziva i zemljom gergesinskom.
597
nepravoslavnih verskih zajednica (sekti) koje su otpale od Hrista Spasa i pohulile na
Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu Pravoslavnu. Svi vernici i prijatelji (simpatizeri)
ovih verskih zajednica nazivaju se rojevima hipnotisanih i nemonih muica,
beslovesnim, nekrtenim i obeshristovljenim duama, koje zbog toga to prebivaju u
tami bivaju privuene lanom bledom svetlou naopakog sektakog uenja. Prema
ovoj autorki, Sveto pismo i sveto predanje (celokupno uenje svetih otaca) su
podjednako Svetim Duhom nadahnuti izvori hrianske vere a Pravoslavna crkva je
jedina koja uva svepobednu Hristovu istinu. Sa druge strane, autorka priznaje
meusobnu ravnopravnost svih nepravoslavnih verskih uenja (dakle i uenja sekti,
ali i rimokatolika, muslimana, Jevreja, tradicionalnih protestanata; tj. svih onih koji
danas odravaju redovnu versku nastavu u dravnim kolama) i to sledeim iskazom:
A ravnopravnost nepravoslavnih uenja je izvesna svima je njima mesto u tami
najkrajnjoj, tamo gde je pla i krgut zuba (Mt. 8:12). (str. 33).
Autorka ovog teksta koji, kao to uviamo, odie verskom netrpeljivou, daje i
savet itaocima i pouava ih na koji nain mogu da se uvere da li je njihov sagovornik
pravoslavan ili nije:
Jo jednostavniji nain da ustanovite sa kim imate posla je molba sagovorniku da
se prekrsti ili da celiva pravoslavnu ikonu. Svako ko odbije da to uini ispoljie svoju
antipravoslavnu nastrojenost, i to ne treba da vas udi: od asnoga krsta i svetih ikona,
hranitelja dua i tela pravoslavnih, uasavaju se neastivi i bee vojske demonske.
(str. 35).
Kao to smo nesumnjivo utvrdili u poglavljima Potovanje svetih ikona i
Vaseljenski sabori, ikone nipoto nisu postojale u prvovekovnom hrianstvu. ta
vie, gotovo svi crkveni autoriteti iz prvih vekova bili su energino protiv sainjavanja i
potovanja ikona, koje su tek kasnije, pod mnogoboakim uticajem poele da se
izobraavaju. Stoga, po reima g-e Konarevi, i apostoli, i svi rani hriani bili su
antipravoslavno nastrojeni, a uz to i ravni neastivim demonskim vojskama koje bee
od poklonjenja svetim ikonama. Autorka dalje izraava svoje uenje pitajui se odakle
potie tolika blagodat u kokakolinoj hedonistikoj civilizaciji (autorka misli na
Sjedinjene Amerike Drave), gde se polupismenim farmerima i psihijatrijskim
bolesnicima javljaju nebeska vienja, elei da na taj nain diskredituje sve
evaneoske verske zajednice koje su u Americi danas brojne uporeujui ih sa
Mormonima, Jehovinim svedocima i ostalim neevaneoskim organizacijama (koje se i
meu evanelistima smatraju pseudohrianskim kultovima). Uporeenja radi, g-a
Konarevi je zaboravila da navede injenicu da u okviru Pravoslavlja postoje ak i
verski praznici ustanovljeni na osnovu nebeskih vienja psihijatrijskih bolesnika
(takav je na primer praznik Pokrova presvete Bogorodice ustanovljen na osnovu
vienja sv. Andrije Jurodivog u X stoleu, a obeleava se od XII veka i to 1. oktobra po
julijanskom kalendaru. Ko su zapravo bili jurodivi govorili smo u poglavlju itija
svetih). Ono to je jo zanimljivo u ovom poglavlju jeste i autorkin savet da srpski
narod ne treba previe da obraa panju na to ako pravoslavni svetenici i episkopi
ive porono i nehrianski, jer je, eto, i to donekle normalno i oni su ljudi da
mnogim slabostima. (na str. 36). Na kraju, itaoci dobijaju savet da pred sektakim
propovednicima otvoreno ispovede svoju pravoslavnu veru snano im se
suprotstavljajui i iznosei protiv-argumente koji potiu iz izvornog Hristovog,
apostolskog i svetootakog uenja.
598
Sve ono to smo do sada proitali, a to se nalazi izmeu ostalog i u poglavlju g-e
Konarevi, samo dokazuje koliko veliko moe biti, sa jedne strane, nepoznavanje
Svetog pisma i crkvene istorije, a sa druge nepristojnost, bezobzirnost i netolerantnost
onih ljudi koji sebe nazivaju braniocima prave vere.
Pravoslavlje i sekte II (izdanje Svetigore)
I druga knjiga u serijalu o sektama, pod naslovom: Biblija bez Boga, Hrianstvo
bez Crkve; Pravoslavlje i sekte, novoprotestantizam danas i ovde, u istom duhu sledi
prethodnu. U uvodnoj rei, u predgovoru koji nosi naziv Od bibliopoklonstva do
knjige Mormon prireiva Vladimir Dimitrijevi kazuje da se pred itaocem nalazi
knjiga koja obrauje uenje i delovanje novoprotestantskih sekti. Evo kako je
prireiva objasnio ovaj pojam:
Pojam novoprotestantske sekte uveli smo da bismo istakli razliku izmeu
tradicionalnog protestantizma (mada je, od Lutera naovamo, sav protestantizam u
antipredanjskom, pa ak i anticrkvenom zanosu ovekovom rasudnom moi i verom
kojoj nisu potrebna dela) i onih sekti koje su nastale u SAD u XIX ili XX stoleu, a koje
se ipak od tradicionalnog protestantizma razlikuju u nekoliko bitnih taaka. (str. 5).
Prireiva dalje kae da je teologija novoprotestanata veoma primitivna (u isti ko
su stavljeni npr. baptisti sa mormonima), da su neke od ovih sekti krajnje antikulturno
i antidrutveno nastrojene, te da je ruski teolog Andrej Kurajev sasvim u pravu kada
kae da prodor ovakvih sekti na teritoriju pravoslavnih zemalja predstavlja sutinsku
tragediju. Ova tragedija se sastoji izmeu ostalog i u sledeem:
Jer, adventisti, jehovisti, pentekostalci, baptisti i njima slini svetu nisu dali
nijednog znaajnijeg naunog ili umetnikog stvaraoca, niti su bilo ime obogatili
kulturu onog tla na kome dejstvuju. (str. 6).
U ovom sluaju (kao i u mnogim drugim) g-din Dimitrijevi oigledno nije bio
najbolje obaveten. Da se kojim sluajem raspitao kod svoga saborca Biljane
urevi Stojkovi, ona bi ga verovatno obavestila da su, ipak, npr. baptistima
pripadali neki od poznatih svetskih pisaca kao i naunika. Evo ta o ovome kazuje
pomenuta autorka u svom Leksikonu sekti:
U baptistikim redovima nalazili su se pisci: Don Milton (pisac svetski poznatih
dela: Izgubljeni raj i Raj ponovo naen; prim. I. S.), Bier H. Strouv, Danijel Defo
(pisac romana koji se nalazi u lektiri za osnovnu kolu: Robinson Kruso; prim. I. S.),
i svetski poznat metafiziar dr B. T. Spenser.
1

Ovim informacijama do kojih je dola g-a urevi - Stojkovi moemo jo da
dodamo da je baptistima pripadao i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1964. god.)
Martin Luter King, koji je zbog svoje borbe za ljudska prava ubijen prilikom atentata 4.
aprila 1968. godine. Nakon smrti ovog baptistikog propovednika mnoge drave i
gradovi u Sjedinjenim Amerikim Dravama su njegov roendan, 15. januar, proglasile
svojim praznikom. Takoe, baptistima je pripadao i pisac iz XVII stolea, ije se delo
Put hrianina (The Pilgrims progress) prouava na pojedinim fakultetima u okviru
engleske i svetske knjievnosti. On se zvao Don Banjan (John Bunyan). Ovim
imenima moemo da dodamo i Jana Amosa Komenskog, koji je takoe pripadao
evaneoskom krilu, a priznaju mu se velike zasluge u okvirima svetske knjievnosti.

1
Verske sekte Leksikon, str. 42.
599
Sve napred navedeno dokazuje da su i evaneoski novoprotestanti zaduili svet
znaajnim idejama i delima, a da ne pominjemo injenicu da mnogi naunici svih
disciplina pripadaju ovim crkvama, kao i predsednici i ministri u mnogim dravama
sveta (nama geografski najblii jeste primer tragino postradalog makedonskog
predsednika Borisa Trajkovskog koji je bio veoma aktivan u Metodistikoj crkvi).
Knjiga Biblija bez Boga Hrianstvo bez Crkve obrauje uenje i delovanje
sledeih verskih zajednica: baptistike, adventistike, pentekostne, mormonske i
Jehovinih svedoka.
to se tie blistave dijaloke apologije protojereja Kirila Zajca upuene baptistima
(kako je to prireiva s ponosom istakao), ona zapravo predstavlja prepriane
dogaaje koji su se odigrali 1927. godine u jednom ruskom vozu, kao i ispred neke
omanje seoske Pravoslavne crkve. Glavni baptistiki glasnogovornik je u ovoj
apologiji predstavljen kao osoba niske inteligencije i slabog poznavanja Svetog
pisma, koja stalno vrti u krug nekoliko svojih omiljenih fraza, kao to su: mi smo
spaseni, mi smo sveti, Hristos je na brat, pravoslavci su idolopoklonici i slino.
Nasuprot ovom baptistikom verniku koji je oigledno bio obini jednostavni seljanin
(a u ovoj knjizi prikazan kao predstavnik celokupne baptistike denominacije to bi
trebalo da znai da baptisti nemaju bolje teologe nego samo ovakve koji neznalaki i
neopravdano optuuju pravoslavne za krivoverje), nalazi se bistroumni pravoslavni
svetenik koji poseduje odgovore na sva postavljena pitanja, i na fascinantan nain,
pred grupom pravoslavnih vernika, u potpunosti pobija sve tvrdnje baptistikog
propovednika. Evo kako glase neki od argumenata koji potvruju ispravnost
pravoslavnog uenja nasuprot sektakoj baptistikoj veronauci:
Dozvolite mi da vam postavim nekoliko jasnih, nimalo maglovitih, pitanja i
odgovorite na njih jasno, bez svog maglovitog krasnoreja. Vidim da ste sekta,
verovatno propovednik. Koja je sekta u pitanju to nije bitno. Pa ipak, jasno je jedno
da niste u Crkvi Hristovoj. Recite mi da li se kod vas sauvalo ono ogromno
duhovno bogatstvo koje su Crkvi predali Sveti Apostoli? Ili moda o tome niste ni
mislili, niti ste za takvo bogatstvo uli? (utanje.)
- Imate li svetenike? Ne? A oni postoje u Crkvi od apostolskih vremena.
Svetenstvo su nam predali Apostoli. O njemu se jasno govori u tom istom
Svetom Pismu, koje u ovom trenutku drite u rukama.
- Da li su se kod vas sauvale Svete Tajne? Krtenje, miropomazanje, pokajanje,
priee, brak, jeleosveenje? One postoje od apostolskog doba, a o njima se
govori u novozavetnim svetim knjigama!-
- Da li, u skladu sa Evaneljem, potujete Majku Boju?
- Imate li molitveno optenje sa Nebeskom Crkvom, sa Svetim Apostolima, ija su
Pisma sad u vaim rukama, sa svetiteljima, muenicima i svim pravednicima?
- Imate li molitveno optenje sa Angelima?
- Da li se molite Angelu uvaru?
A sve je to, vidite, postojalo u Apostolskoj Crkvi. I sve to postoji u Pravoslavnoj
Crkvi.
- Imate li molitveno optenje sa umrlim oevima, majkama, dedovima i sa svima u
veri usnulima? Da li se molite za pokojnike? Ili ste na njih zaboravili, pa se smrt
600
pokazala jaom od ljubavi Hristove? A u Apostolskoj Crkvi molili su se za
pokojnike!
- Ikone ne potujete. A da li potujete ivotvorni Krst Gospodnji? Da li sebe
osenjujete svetim Krstom? Da li Krst nosite na grudima svojim, koji je, po rei
Apostola Njegova poruga (Jev. 13, 13). Sve je to postojalo u Apostolskoj
Crkvi.
Moja pitanja su jasna. Odgovorite na njih. utite? Da, ta biste mogli rei, kad nita
ni nemate. A to je, zaista, ogromno bogatstvo. (...) ta nam moete dati? Kakvu
duhovnu riznicu? Ba nita. Vi ste potpuni ubojaci, u duhovnim ste traljama. (str.
45-47).

Kao to vidimo, pred neupuenim narodom (kakav je uglavnom danas i narod
srpski) ovaj ruski svetenik je izneo itav niz istorijskih netanosti. Ba nasuprot
njegovim tvrdnjama, u ovoj knjizi sam pokazao da ama ba nita od onoga to je ovaj
svetenik spomenuo nije postojalo u ranom apostolskom hrianstvu! Pravoslavni, kao
to smo i do sada uoili, veoma vole da pred neprosveenim narodom iznose tvrdnje iz
tzv. svetog predanja uz prilagoavanje svetopisamskih tekstova i njihovo vaenje iz
konteksta (to naravno ljudi koji ne poznaju ova dva izvora vere uopte ne prepoznaju i
zbog toga aminuju sve to uju iz usta verskih velikodostojnika svoje vere). Nakon
to je na ovaj i sline naine dremljivim putnicima u vozu dokazao pravoslavnu
istinu naspram sektakih obmana, protojerej Zajc nas je podsetio na jedan dogaaj
koji se odigrao 15 godina ranije (1912.) u Vitebskoj guberniji. Naime, u jedno selo
stiglo je nekoliko baptista propagatora nove vere. Lokalni svetenik se zabrinuo
zbog verskog otpadnua svoje pastve koja je poela da poseuje baptistike molitvene
skupove, te je pozvao protu Kirila Zajca da narod povrati Pravoslavlju. Protojerej se
jednoga prepodneva obratio narodu okupljenom u crkvenom dvoritu, zastupajui
vekovno nebiblijsko verovanje o spasenju koje se dobija kroz dobra dela (ne shvatajui
uopte biblijsku doktrinu o opravdanju kroz veru i duhovnom roenju; vidi 2. i 3.
poglavlje moje knjige), ubeujui ga uz to da su baptisti lani proroci, vukovi u ovijim
koama, koji pripremaju put dolasku antihrista vojujui protiv jedine svete, saborne
i apostolske crkve Pravoslavne. I tako u nedogled.
Iz malopreanjih kazivanja i navoda iz pomenute knjige, zaista nismo mogli da
uoimo u emu se sastoji ta vajna blistavost dijaloke apologije prote Kirila Zajca.
Nasuprot tome, njegov govor je prepun optubi izreenih na raun baptista (spominje
se i to da su baptisti zloinci (jer ne krtavaju bebe i tako im ne dozvoljavaju da budu
spasene pred Bogom), da poseduju gordost greh satanski, da su bogohulnici,
bezumnici i slino; na str. 64, 65, 75, 77), koje su iznesene bez gotovo ikakve teoloke i
istorijske argumentacije. ta vie, prema Svetom pismu i istorijskim injenicama,
istina je gotovo u potpunosti na strani baptistike teologije.
Sa druge strane, zanimljivo bi bilo da se primeti da za dokazivanje ispravnosti
pravoslavne bogoslovske misli i verovanja nasuprot evaneosko protestantskoj, nije
uzet neki ozbiljni dijalog (ili teoloka rasprava) voena izmeu npr. dvojice doktora
teologije pripadnika ove dve razliite teoloke struje. Oigledno je, na osnovu svih
naih dosadanjih istraivanja koje sam predstavio u prethodnim poglavljima, da bi
ishod ovakve rasprave bio nepovoljan za predstavnika tradicionalne crkve Istoka. Zbog
toga nije ni udno to se takva vrsta apologije ne moe nai na stranicama pravoslavne
antisektake literature, ve samo ona koja prikazuje (pitanje je da li objektivno?)
601
dijalog izmeu uenog pravoslavnog jereja i obinog seoskog baptistikog vernika (pre
Drugog svetskog rata u Rusiji) ne tako upoznatog sa injenicama iz crkvene istorije.
Ukoliko pravoslavni sektolozi i borci za pravoverje nisu imali neki bolji primer
iskazivanja argumentovane teoloke nadmoi nad baptistima, ovaj koji su izneli pred
neupuenog srpskog itaoca za poznavaoce i nije tako ubedljiv da bi se njime mogli da
pohvale.
ta jo moemo da uoimo u ovoj knjizi, koja na tako blistav nain demistifikuje
sektae i daje pravoslavni odgovor na njihove nebiblijske umotvorine?
Pa, evo ovako. Najpre se moe proitati nekoliko tekstova o adventistima. Potom, u
poglavlju koje obrauje neka uenja pentekostne crkve (na str. 117) pominju se i
podaci do kojih je u svom istraivanju doao evaneoski autor Kurt Koh, a opisao ih u
knjizi avolja azbuka (na srpskom jeziku u izdanju Doma Molitve baptistike
crkve iz Pei, posle rata 1999. god. premetene u Aranelovac). Naravno, iako se
posluio knjigom koju su izdali baptisti, autoru teksta o pentekostalcima nije ni
napamet palo da to saopti itaocima, ve je pisca ovog dela jednostavno nazvao
nemakim istraivaem.
1
Situacija je slina i u poglavlju o istorijatu i uenju
Jehovinih svedoka. Autori ovih poglavlja takoe koriste podatke iz baptistikih izvora,
sa tom razlikom to sada baptistike pastore sa uvaavanjem nazivaju veleasnim a
njihove izdavake i filmske kue uglednim kuama tradicionalnih protestanata:
Juna 1912. godine veleasni D. D. Ros, baptistiki pastor iz Hamiltona u
Ontariju izdao je pamflet Neke injenice o samozvanom pastoru arls Tejz Raselu. U
njemu je pisao o Raselovoj linosti i njegovoj teologiji, za koju je rekao da je anti-
razumna, anti-nauna, anti-biblijska, anti-hrianska i da je jadno izopaenje
Evanelja Boijeg Ljubljenog Sina. (str. 134 -135).
Tajni ivot Jehovinih svedoka esto je filmovan u Americi. Ugledna kua
tradicionalnih protestanata, Jeremiah films, napravila je proizvod koji se, zbog
ozbiljnosti i faktografinosti, moe smatrati uzorom antisektakog dokumentarca.
(str. 139-140).
Posredstvom ovih tekstova napisanih rukom pravoslavaca, mogli smo da se
upoznamo sa time da se i evaneoski hriani u svetu, tamo gde su u veini (izdavake
i filmske kue tradicionalnih protestanata u SAD ne pripadaju Luteranima ili
Reformatama koji su u Srbiji priznati kao tradicionalni, ve baptistima, metodistima
i slinim evaneosko protestantskim zajednicama), ali i tamo gde su u manjini, bore
protiv irenja uenja pseudohrianskih verskih pokreta. Meutim, oni to ne rade
hajkom i pripisivanjem lanih krivica razliito verujuima izazivajui time revolt
naroda, ve potpuno argumentovano, ciljajui pre svega na pogrenost njihove
interpretacije biblijskih tekstova.
2


1
Pomenuta knjiga avolja azbuka predstavlja svojevrstan leksikon okultnih pojava poreanih po
azbunom redu. Konkretno, podaci koje je autor teksta iz pravoslavne knjige primenio na Pentekostnu
crkvu u Srbiji, odnose se na ispoljavanje raznih ekstatinih manifestacija u ekstremnim harizmatskim
pokretima (kultovima), i mogu se samo u zanemarljivom procentu primeniti na domau Pentekostnu
crkvu u naoj zemlji.
2
U naoj zemlji postoji nekoliko knjiga o sektama, kultovima i okultizmu koje su prevedene sa stranih jezi-
ka, a iji su pisci baptisti i drugi evaneoski pisci. Takve su na primer knjige: Kako razumeti sekte? i
Okultne pojave od autora Doa Mekdauela i Dona Stjuarta; Pod uticajem sotone od Moderzona
Ernesta, kao i pomenuta avolja azbuka Kurta Koha.
602
Nedoslednost pravoslavnih sektologa, koji se prilikom pisanja pogrdnih tekstova o
evaneoskih hrianima slue upravo njihovom literaturom (da bi opanjkali neke
druge), uz vidno licemerje, uoljiva je, dakle, i ovom prilikom.
U poglavlju Novoprotestantsko delovanje u nas, autor teksta je istakao da pored
tradicionalnih protestantskih konfesija, u koje je ubrojao luterane, kalviniste,
metodiste, itd. (postavlja se pitanje koje to jo protestantske konfesije potpadaju pod
odrednicu itd, kada su sve ostale u ovoj knjizi svrstane pod pojam netradicionalnih
sekti?), postoje i novoprotestantske sekte koje prozelitiraju i nasru na prvenstveno
srbski narod. U ovu grupu sektakih jurinika spadaju adventisti, baptisti,
pentekostalci i Jehovini svedoci. Za sve njih, tj. njihov religijski fanatizam se veli da
nimalo nije bezazlen, te da on moe da rezultuje i samoubistvima fanatizovanih
lanova (iako se sasvim dobro zna da ove verske zajednice nipoto niti odobravaju niti
zagovaraju samoubistva. Oigledno su Jehovini svedoci namerno pobrojani zajedno sa
ostalim verskim zajednicama, jer je poznato da se deava da neki od njihovih
pripadnika, zbog odbijanja transfuzije krvi, ponekad podlegnu bolesti). Na kraju
poglavlja, kazuje se i to da sektai u naoj zemlji pokuavaju da izazovu revolt protiv
SPC (iako je zapravo suprotno), a evo na koji nain:
Da bi meu graanima SRJ, naroito onima koji nisu upueni u dogaaje na
naem terenu, izazvali revolt protiv Srbske Pravoslavne Crkve i njenog nastojanja da
svoje vernike obavesti o pogubnosti delovanja sekti na naem duhovnom i narodnom
prostoru, novoprotestantski sektai piu tekstove o svojoj navodnoj gonjenosti, mada
ih drava, oito, ne samo ne spreava, nego im svojom pasivnou ak i pogoduje, a
Pravoslavna Crkva niti ima elje, niti naina, niti praksu da sektae goni onako kako se
njima histerino privia. (str. 167).
Na pitanje da li SPC zaista nema nameru niti elju da vri gonjenje (tj. ugroava
ljudska prava i verske slobode) manjinskih verskih zajednica, jer tvrdi da se to njima
samo histerino privia,
1
ve smo delimino odgovorili u dosadanjem izlaganju - u
kome smo sagledali renik kojim se slue pravoslavni svetenici i sektolozi i upoznali
se sa brdom dezinformacija koje se o njima namerno ire. Doznali smo takoe da
mnogi pravoslavni prvoborci imaju miljenje da sektama treba zabraniti rad ili ih
bar javno proglasiti (iako bez ikakvih valjanih dokaza) tetnim po dravu i narod.

1
A kome se zaista histerino privia gonjenje, i to slino onome iz prvih vekova hrianstva, pokazae nam
sledei novinski tekst. Naime, povodom svog hapenja u januaru 2004. godine od strane makedonske
policije, mitropolit veleko - povardarski Jovan (SPC) je izjavio sledee: Naravno, sada je potpuno jasno
da su tvrenja vlasti Makedonije i raskolnikog Sinoda u Skoplju da ovakvim terorom, koji je jednak
progonima hriana iz prvih vekova hrianstva, tite samostalnost nacije i drave potpuna i
nedvosmislena la, jer smo izloeni brutalnom teroru i potpunom gaenju ljudskih prava. List Centar,
utorak 13. 1. 2004. str. 7. Naglasak moj. No, kao to je poznato iz istorije, progonstva u prvim vekovima
postojanja Crkve bila su praena masovnim pogubljenjima vernika kao i njihovim spaljivanjem na loma-
ama. Samo histerino privienje kome je podlegao mitropolit Jovan moglo je da, od policijskog privo-
enja i sasluavanja kod sudskih organa (prilikom kojih nikome od optuenih nije pala ni dlaka sa glave),
u njegovom umu stvori utisak stradanja i progonstava kakva su doivljavali hriani za vreme vladavine
paganskog Rima.
603
Ostala literatura
Pre nego to napravimo pregled samo nekih od itavog mora novinskih lanaka koji
su prezentovani irokoj javnosti u poslednjih desetak godina, a po pitanju izvetavanja
o radu malih verskih zajednica i delovanju antikultnih pravoslavnih organizacija, elim
da kaem nekoliko rei o jo dve knjige iz istog korpusa antisektake literature kod
nas. Prva od njih je knjiga mr Ranka Mandia pod naslovom Kanibal u srpskoj kui -
satanistike sekte i njihovo delovanje u srpskom narodu. Iako ova knjiga iskljuivo
obrauje delovanje satanista, masona i slinih tajnih organizacija, u njenom uvodu se
ipak, tendenciozno, na jedan prikriven nain, pominju i sve ostale, pa i legalno
delujue i svuda u svetu priznate hrianske verske zajednice:
Na teritoriji SR Jugoslavije, u postkomunistikom periodu, zahvaljujui ideoloki
omekanom i tako unapred pripremljenom terenu, uoljiva je prava ekspanzija
sekti, raznih pokreta i tajnih organizacija. (...) Srbija je, izgleda, postala prava Meka
za delovanje sekti. Prema nezvaninim podacima samo u Beogradu deluje oko 200
verskih organizacija od kojih je svega 40 zvanino registrovano. (...) Sekte nisu dune
da obaveste nadlene institucije o uenju koje propovedaju. Da jesu, verovatno, mnoge
od njih ne bi ni bile osnovane. (...) Te grupe, drutva i udruenja su tempirane
bombe za na narod i dravu. One ih ugroavaju na svim poljima: kulturnom,
verskom, duhovnom, ekonomskom, zdravstvenom, nacionalnom, odbrambenom i
biolokom. (...) Nijedna od postojeih sekti nije nastala na naem tlu niti ima na
kulturni habitus. Sve su ustanovljene u drugim sredinama i u drugim kulturama. (...)
Kad se sve sabere, moe se bez ustezanja rei da su sekte u slubi specijalnog
rata, koji neke od velikih sila vode na ovim prostorima. (...) Doktrine svih njih su
duboko anacionalne, bogoborake, antihrianske, antipravoslavne i ateistike.
(...) Strateki ciljevi su im stvaranje univerzalne religije, svetske drave i svetske vlade.
Da bi ostvarile te ciljeve sekte rade na psihikom, duhovnom i fizikom rastakanju
pojedinaca i porodice, razaranju hrianstva, Pravoslavne crkve, nacionalnih drava
i njihovih institucija: obrazovnog i finansijskog sistema, privrede, vojske, policije itd.
Sve ovo govori da im ciljevi ne samo koreliraju i korespondiraju nego da
su identini sa ciljevima Novog svetskog poretka, odnosno masonerije.
(...) Znatna finansijska sredstva kojima raspolau sekte, govore da su povezane sa
centrima finansijske i politike moi u svetu.
1

Iako, dakle, ove u svetu ve vekovima postojee i u Srbiji registrovane verske
zajednice (koje ine onaj maloas pomenuti broj od 200 delujuih tj. 40-tak
registrovanih verskih organizacija) nemaju nita zajedniko sa satanistima, njihovo
(iako bezimeno) pominjanje u knjizi koja obrauje delovanje tajnih i okultnih drutava
navodi neupuenog itaoca na misao da sve one zajedno prirodno pripadaju istoj
grupaciji pokreta koji su krajnje negativni po drutvo.
Smatram da ovakva kategorizacija i uproavanje radi zbunjivanja i obmanjivanja
italaca pomenute knjige nimalo ne slui na ast (niti je u slubi istine) piscu njenog
uvoda, ma ko on bio.
Poslednja knjiga o kojoj elim da neto iznesem jeste delo Velibora Domia:
Sekte, satanizam i lani proroci (izdato 1994. god. od strane EUO eparhije ike).

1
Ranko Mandi, Kanibal u srpskoj kui, Beograd 1995. str. 5-9. Naglasak moj.
604
Umesto svog komentara, na ovom mestu u citirati tekst protestantskog teologa
Gorana Maksimovia kojeg je napisao u svojoj knjizi Hrista razapinju zar ne?, a sa
ijim se konstatacijama u potpunosti slaem:
Spomenuu jo Velibora Domia, pravoslavnog publicistu koji u listu
Pravoslavlje, u lanku pod naslovom U slubi Bogu i svom narodu, sa setom
konstatuje da dravni organi ne haju za jeretiko divljanje po Srbiji i duhovno
stradanje naeg naroda. U istom lanku pisac slobodan rad sekti ocenjuje kao veliku
nacionalnu opasnost. Posebnu zabrinutost meu nepravoslavnim vernicima izazvala je
Domieva knjiga Sekte, satanizam i lani proroci. Teko se mogu oteti utisku da
posledica itanja ove knjige moe biti fiziko nasilje i razraunavanje sa
nepravoslavnim verskim zajednicama i to ne bez odgovornosti Domia. Naime, osim
traarija o dunostima pojedinih vernika u drugim crkvama u Kragujevcu, njihovih
porodinih problema, porekla roditelja i tome slino, te nakon satanizacije
nepravoslavnih zajednica i osude za zaverenitvo, zlonamernosti i ostala zla, autor
navodi adrese, mesta odravanja sastanka pa ak i boravine adrese pojedinaca. Takve
proizvoljne ocene, tendenciozna etiketiranja i deljenja ljudi na neprijatelje i patriote,
svoje i tue, ponekad mogu da poslue za ostvarenje konkretnih ciljeva i potpuno se
uklapaju u totalitarnu filozofiju sa maksimom cilj opravdava sredstvo. Za pristalice
ovakve filozofije najbitnije je da je eljeni cilj uzvien. Sredstvo je u takvoj situaciji
irelevantna stvar. (...) Mislim da se ovakvim tretiranjem neistomiljenika naputaju
osnovni principi demokratije kao vane civilizacijske tekovine i prihvata
totalitarizam.
1

Diskriminacija malih verskih zajednica preko medija i javnih glasila
Iako je tendenciozno i diskriminativno pisanje i izvetavanje preko medija (radija,
televizije i novina) o poreklu, delovanju i ciljevima malih verskih zajednica postojalo i
ranije, ipak je sredinom 90-tih godina prolog veka napravljena prekretnica po ovom
pitanju. Period najeeg novinarskog razraunavanja sa sektama nastupio je tokom
tri uzastopne godine, od 1996. do 1999.
Sve je, barem prema mom seanju, poelo deavanjem u Novom Sadu, gde je u
januaru 96. godine tragino postradao mladi student Dif-a, Zajearac Mlaan Kosti.
On je, kako su mediji u to vreme pisali, pripadao baptistikoj crkvi a do toga
zakljuka su doli zbog toga to je u njegovoj kui pronaeno vie knjiga baptistikog
propovednika Sima Ralevia. Nesreom po baptiste, pomenuti mladi je u Novom
Sadu stanovao nigde drugde nego u internatu baptistike teoloke kole. Stvar je,
barem prema novinarima, bila vie nego jasna. Baptistiko versko uenje je, prema
njihovom uverenju, bilo jedini razlog to je ovaj mladi zavrio svoj ivot u talasima
hladnog Dunava. U to vreme, u razliitim dnevnim listovima, koji poseduju tirae neki
i po nekoliko stotina hiljada primeraka, nalazili su se i ovakvi naslovi: Samoubistvo u
ime Hrista (Naa Borba); Ne brinite, oiveu (Veernje Novosti); U smrt po
nareenju (Timoka krimi revija) i slino. Dnevni listovi su (negde oko Boia 1996.
godine) danima izvetavali o tom dogaaju iznosei nova saznanja o pomenutoj
tragediji. Novinarski lanci su, kao to je bilo i oekivano, bili prepuni dezinformacija i
namerno smiljenih lai. Jedna od takvih lai jeste bio i izmiljeni razgovor izmeu

1
G. Maksimovi, Hrista razapinju zar ne?, Ni 1995. god. str. 59-60. Naglasak moj.
605
mladog Kostia, koji se nalazio u to vreme u Zajearu, i pastora novosadske baptistike
crkve, svetenika arka orevia. Evo kako je taj razgovor ukratko glasio, a kako ga
je, iz Nae Borbe preneo novinar zajearske Timoke krimi revije (u broju 5, 20.
mart. 1996. god. str. 10):
Tragedija se desila odmah iza Boia, kada se Mlaan, posle kraeg boravka u selu
Salau, nadomak Zajeara, u roditeljskom domu, nenadno vratio u Novi Sad, gde je
studirao. Povratak u Novi Sad je bio posledica telefonskog razgovora sa izvesnim
arkom, iz Novog Sada, u kome mu se Mlaan pravdao da nije ispunio Isusovu elju.
Otac Borivoje, kome je ponaanje sina bilo sumnjivo, prislukivao je ovaj razgovor i
razabrao da mu je pomenuti arko, na pravdanje, odgovorio: Sada e ti Bog oprostiti
neposlunost, ali...
Tragino postradali mladi je u porodinoj kui u Salau imao vei broj knjiga Sima
Ralevia, meu kojima su novinari izabrali samo dva najprovokativnija naslova: Od
Aleksandra do antihrista i Kako e vaskrsnuti mrtvi?, i to iz razloga namernog
zavoenja italaca na stranputicu - u smislu da je sadraj ovih knjiga odgovoran za
nastalu tragediju (a u zbilji se radi samo o lako razumljivim tumaenjima 11. poglavlja
knjige proroka Danila i 15. poglavlja 1. posl. Korinanima; i u njima nema ni
najmanjeg aludiranja a kamoli poziva na samoubistvo
1
). Pored ovih tu je svakako bilo i
drugih naslova koji govore o ljubavi prema Bogu i blinjima. Ipak, pisac teksta
Novoprotestantsko delovanje u nas, u ranije spominjanoj knjizi u izdanju Svetigore
pomenuo je ovaj tragini dogaaj elei da njime posebno istakne opasnost koja
graanstvu preti od strane nepravoslavnih:
Najnametljiviji baptistiki propovednik je Simo Ralevi iz Pei. (...) Da njegov
fanatizam nije nimalo bezazlen, svedoi samoubistvo Mlaana Kostia, 21-godinjeg
studenta DIF a iz Zajeara, koji je u Novom Sadu pred ocem izvrio samoubistvo,
skoivi u Dunav. Otac Bora se sea da je rekao: Ne brini tata, oiveu ponovo. Moliu
se za sve vas. Pozdravi nae.
2

U novinskim lancima pisanim povodom ove tragedije, vrena je manipulacija
graanstvom i u smislu tvrdnje da sekte i finansijski iskoriavaju svoje lanove.
Naime, u vie navrata se u novinama pojavio podatak o tome da je Mlaan Kosti
poslao Raleviu u Pe kao dobrovoljni prilog 3000 dinara (to je poetkom te 1996.
godine iznosilo oko 1000 nemakih maraka, tj. oko 4 prosene mesene neto plate) a
kao dokaz je posluila zahvalnica u formi razglednice koju je ovaj dobio iz Pei, a koja
je pronaena u Salau. Meutim, uglavnom se nigde nije naglasilo da je pomenuti
mladi ovu sumu novca poslao nekoliko godina ranije za vreme velike inflacije (datum
sa razglednice je glasio na 1992. godinu), te da je on u to vreme imao izuzetno malu
vrednost.
Evo kako je ovaj nemili dogaaj, sa svoje strane, objasnio ovek koji je bio
proglaen za jednog od najodgovornijih za mladievu smrt, a u novinama predstavljan
kao izvesni arko. Ovo je deo intervjua baptistikog svetenika arka orevia koji
je objavio novosadski list Svet:

1
Da upueniji pravoslavni autori vrlo dobro znaju da baptistiko uenje nipoto ne zagovara samoubistvo
dokazuje i sledea izjava iz knjige Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve: Naravno, niko ne tvrdi da
baptisti propovedaju samoubistvo to ne bi bilo poteno ni prema njima kao ljudima, ni prema Istini.
str. 166.
2
Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve; Svetigora, Cetinje 1997. str. 166.
606
Mlaana sam - pria orevi prvi put video u septembru prole godine kada
je podneo molbu da ga primimo u na internat. Poslednjih nekoliko godina naa
verska zajednica je prinuena da zbog nepovoljne materijalne situacije prima i
studente koji nisu nai uenici, odnosno vernici. Tako je i Mlaan naao dom ovde,
meu nama. Njegova majka, koja se prva preko telefona interesovala za smetaj
svog sina, dolazila je ovde, kod nas, Mlaanu u posetu i, koliko znam, nije imala
primedbi. I mi smo bili zadovoljni Mlaanovim ponaanjem, bio je tih, miran mladi i,
to je najvanije, potovao je kuni red. To je jedino to smo od njega traili, jer nije
bio lan nae verske zajednice. (...) Mlaan me je prvi put kontaktirao 9. januara
oko 22 asa, nazvavi iz svog stana u Zajearu. Bio je u izrazito euforinom
raspoloenju, dosta konfuzan, a ja prilino umoran, da bih odmah shvatio o emu se
radi. Meutim, njegova izjava da je upravo uspeo da demonstrira svoju duhovnu silu,
isteravi iz jednog svog poznanika osamnaest avola, okirala me je, da bi nita manje
okantno delovala i sledea njegova izjava, pokuau da je citiram: Evo, pored mene
su tri anela, uzimaju mi energiju i dolo je moje vreme da odem. Umalo nisam pao u
nesvest. Pokuao sam da ga razuverim, da ga ubedim da nije dobro razmiljati u tom
pravcu, da on to sve umilja, meutim, nisam imao nekog uspeha. Zamolio sam ga da
pozove oca, da malo s njim porazgovaram, jer i sve to nekako nije slutilo na dobro, ali,
Bora Kosti je te veeri bio u Boru i notorna je la da je, kako su neki mediji objavili,
prislukivao na razgovor. Mlaanovu majku sam u nastavku razgovora pitao da li je
on zdrav, na ta mi je gospoa Kosti, potitena i nepoverljiva, odgovorila da je sa njim
sve u redu. Gospoa Kosti i ja smo u jednom trenutku postali saveznici u pokuaju da
Mlaana otrgnemo od mranih misli. (...) Kao svetenik profesionalac kae pastor
orevi mogu sebi da prebacim to, to sam se kolebao izmeu injenja i neinjenja
u Mlaanovom sluaju. Poto sam shvatio koliko je situacija delikatna, pitao sam se
imam li pravo da neije dete poaljem na neuropsihijatriju, kad to dete ima oca i
majku, koji mogu da odluuju o njegovoj sudbini. Sada mi je jako ao to nisam bio
odluniji, jer sam, moda, mogao da spreim tragediju. Neizrecivo alim tog mladog
oveka, za koga ete, bar unutar ovih zidova, uti samo rei pohvale, iako nam je ovaj
incident, kao verskoj ustanovi, veoma nakodio. I jo elim da naglasim: sve izjave u
tampi koje je dala Mlaanova porodica, razumemo kao oaj, bol i potrebu da se nae
krivac. Ne zameramo, nego im opratamo. (...) ao mi je to je ova tragedija posluila
nekome da putem medijskog progona Baptistima onemogui dalji rad, ali, znate, iako
smo kao graani uvreeni, kao vernici smo navikli na ignorantski odnos vlasti prema
nama, to nikako ne znai da se mirimo sa tim - sa aljenjem komentarie arko
orevi. (Naglasci u tekstu su moji).
Iako tragino postradali mladi nije bio lan baptistike crkve i pored toga to je
posedovao a verovatno i itao literaturu autora Ralevia (koja se, trebalo bi naglasiti,
alje besplatno svim zainteresovanima i to potom, na osnovu ispunjenih
narudbenica te stoga nije mogue utvrditi psihiko stanje naruioca), koja je
ispunjena porukama i pozivima za ispunjavanjem visokih moralnih naela i sticanjem
hrianskih vrlina, ovaj dogaaj je pokrenuo itavu lavinu uglavnom neopravdanih
optubi protiv najveeg broja manjinskih verskih zajednica u Srbiji i Crnoj Gori. U
narednim godinama, zbog tenje za senzacionalizmom i prodajom to veeg tiraa,
novinari, potpomognuti svetenicima SPC i ostalim vajnim poznavaocima
(sektolozima ija smo dela ve upoznali u ovom poglavlju) su ispunjavali novinske
stranice mnogobrojnim neproverenim informacijama, ne ispoljavajui ni trunku
607
saaljenja prema stigmatizovanima, koji uglavnom, naravno, nisu dobijali priliku da
u svoju odbranu bilo ta kau.
Evo samo nekih od naslova tekstova o verskim sektama iz dnevnih novina koje su
izlazile u periodu od 1996. do 1998. godine
1
, kao i onih koji su objavljivani narednih
godina:
- Iluzija umesto stvarnog ivota (Borba);
- Istinom protiv dogmi (kako Borba saznaje u Beogradu formiran jugoslovenski
pokret za zatitu dece od verskih sekti) (Borba);
- Suze protiv komara tragom inicijative za donoenje zakona o zabrani opasnih
verskih sekti (Politika Ekspres);
- Sekte potiskuju narodnost etnolog o malim verskim zajednicama (Politika);
- Proroci vuku za rukav po stanicama i trgovima fenomen sekti u nas (Politika);
- Majka kao satana tragom inicijative Nove demokratije za donoenje zakona o
zabrani delovanja opasnih verskih sekti (Politika Ekspres);
- Spas u misionarenju da li je poela repaganizacija srpskog naroda (Politika
Ekspres);
- Udrueno protiv zla osnovan jugoslovenski pokret zatitu dece i porodica od
sekti (Politika Ekspres);
- Leglo duhovnih prevaranata eminentni ruski teolozi nedavno u Vrnjakoj Banji
govorili o verskim sektama (Politika Ekspres);
- Sekte u kolskom dvoritu pojava koja sve vie zabrinjava (Politika);
- Organizovani kriminal tragom inicijative da se donese zakon o zabrani opasnih
verskih sekti (Politika Ekspres);
- iptarska narko-mafija snabdeva drogom verske sekte;
- Sektai oskrnavili pravoslavne obiaje na sahrani;
- Razjedinjavanje srpskog nacionalnog bia;
- Cede mozak i duu;
- Deset hiljada Jehovinih svedoka napada Srbiju (Nedeljni telegraf, 25. 11. 1998.) a
u podnaslovima: Jehove otimaju i duu i pare, Besramno poroni, Pranje mozga
do nemoi, Oduzimaju ljudima i veru i decu;
- Novi spasitelji razbijaju zajednicu Vaskrnja poslanica patrijarha Pavla i
episkopa SPC (Blic);
- Lane mesije i proroci (Pravoslavlje, 1. mart. 1995.);
- Verske sekte i seks Vavilon uasa (Veernje Novosti, 6. mart. 1998.)
- Sekte haraju naim gradom (Naa re, leskovaki lokalni list, 23. 11. 2001);
- Lani spasitelji due (Panevac, 19. jul 2002.);
- Diverzija na pruzi delo nepoznate sekte? (Balkan 2. 9. 2004.);
- Sekta u odelu deda mraza u Boru spreena podela paketia baptistike crkve
(Veernje Novosti, 24. 12. 2004); itd...

1
Preuzeto iz knjige Dragoljuba B. orevia: Sekte, kultovi, proroci nove istine, str. 117-118 i 36-37.
608
Posle ovog letiminog pregleda naslova novinskih tekstova, u kojima je o sektama
iznoen krajnje negativni stav SPC i njenih vernika uz mnotvo nedokazivih optubi za
kojekakve zloine (u poreenju sa brojem diskriminativnih tekstova, broj onih u
kojima je pokuano realno sagledavanje naina delovanja i uenja malih verskih
zajednica je gotovo zanemarljiv i nije nimalo pomogao da se negativna slika o verskim
manjinama popravi), elim da nainimo malo detaljniji pregled dva periodina
asopisa. Iako se radi o listovima koji zbog svojih stalnih sadraja ne zasluuju da budu
spomenuti u jednom ozbiljnom prouavanju, i oni su se, objavljivanjem
diskriminativnih tekstova o sektama, bili prikljuili optem ludilu koje je po ovom
pitanju vladalo Srbijom tokom 1998. godine. Evo ta su, izmeu ostalog, nai jadni
graani mogli da proitaju u ovim strunim asopisima:
Na naslovnoj stranici lista Svedok Dosije X od 10. decembra 1998. godine, stoji
velikim slovima ispisan naslov SEKTE, a u pozadini mrtvake ogoljene lobanje i
rekviziti za vrenje satanistikih rituala. U novinama je objavljen intervju sa Nikolom
Radmanoviem, detektivom specijalistom beogradske agencije Soko sekjuriti i
saradnikom uvenog antisektakog ganua dr Vukadina Cvetanovia. Intervju, kao to
emo se uveriti, obilovao je tendencioznim tvrdnjama i optubama za koje nije
naveden ni jedan jedini dokaz. Naravno, uveriemo se i u ukupni stepen poznavanja
verskih sekti od strane ovog detektiva, i na kraju morati da zavrimo onom narodnom:
Sauvaj nas Boe od ovakvih strunjaka. Evo nekih izjava ovog poznavaoca:
Iza sekti stoje svetski monici, koje moemo nazvati satanizovanom masonerijom.
(...) Kod nas ima vie od 250 sekti, sa priblino 380.000 lanova, od ega je 80-tak
registrovano, kao udruenja graana, humanitarne organizacije, nevladine
organizacije ili verske zajednice. Ovde je poslednjih 10 godina otvoren verski
supermarket u duhu za svakog po neto. Ne postoje u principu manje ili vie
opasne sekte.
Na pitanje koje su sekte, van satanistikog bloka, posebno opasne, detektiv je
odgovorio:
Od pseudo krianskih to su svakako Jehovi svedoci (na strunjak ak i ne
izgovara pravilno ime ove verske zajednice; prim. I. S.), ija je centrala za SERJ (valjda
SRJ; prim. I. S.) u Zemunu i Pentikostalna ili Pentikosna (uobiajen pogrean naziv
kojim se sve vreme sluio i dr Cvetanovi; prim. I. S.) crkva sa seditem u Siminoj 8 u
Beogradu. Zato su opasne? Jehovi svedoci imaju najrazraenije metode, najvie
novca i najduu tradiciju. Prvi put su kod nas registrovani jo 1914, u Kraljevini
Jugoslaviji (naeg detektiva bi trebalo podsetiti da 1914. god. nije postojala ni
Kraljevina Jugoslavija a niti kraljevina SHS, koja je njoj prethodila; prim. I. S.).
Organizovani su kao klasina obavetajna sluba, po sistemu paukove mree sa
centralom u Bruklinu. Pentikosna crkva je direktni zastupnik i promotor politike SAD.
(...) Oni nisu nita drugo nego pomona ruka amerike diplomatije za proturanje
interesa Pentagona.
Pod podnaslovima Satanske sekte vrljaju Srbijom i Sve vie novih sekti
zapazimo one koje sagovornik lista navodi (oigledno ne znajui da neke od njih u
Srbiji postoje decenijama pa i vekovima):
Na tlu SRJ deluju brojne verske sekte i zajednice, a meu najpoznatijim su:
Pentakostalna crkva, nadventisti (tj. adventisti; prim. I. S.), sajentolozi, baptisti,
Jehovini svedoci, Hare krina, Red istonih templara, Evangelisti, mormoni, Munova
609
sekta, ri in Moi, Ordo templi orijentis, Veda, Satija Sai Baba, Vitezovi istoka,
Unifikaciona crkva, Rotarijanci...
Profesionalno i znalaki pobrojane verske zajednice nema ta! Ne samo da su, kao
to vidimo, u isti ko zgurane i babe i abe (npr. baptisti sa Redom istonih
templara i rotarijancima), nego su, zbog prevelikog znanja kojim raspolae
sagovornik, na ovako malom prostoru jedni te isti pokreti spomenuti po dva puta samo
na razliit nain. Na primer, pomenuta Munova sekta je isto to i Unifikaciona
crkva a Red istonih templara je isto to i Ordo templi orijentis. Nije od zgorega
spomenuti i to da pored ovog, maloas citiranog teksta, sa leve strane stoji fotografija
nekog filmskog kadra koja prikazuje obnaena mrtva tela nekolicine osoba
(najverovatnije starije dece) kao rezultat poinjenog samoubistva.
ta rei na sve ovo?
Ili, da se moda ostavimo Dosijea X, i obratimo panju na tekst koju je pisala osoba
od koje bi se oekivalo mnogo vie strunosti, barem sudei prema njenom visokom
teolokom obrazovanju?
Drugi list na koji elim da obratimo panju, a u kome je objavljen tekst
pravoslavnog svetenika, protoakona Vladislava Vulovia, pod nazivom SEKTE
put u ludilo i pakao, jeste meseni asopis Veiti fenomeni br. 5, od oktobra 1998.
godine. Tekst maloas imenovanog pravoslavnog svetenika je u ovom asopisu bio
glavna tema broja. Na naslovnoj strani lista, tendenciozno, da bi se itaoci zgrozili i pre
samog otvaranja sadraja, objavljena je fotografija pripadnika nekog domorodakog
plemena sa licem iscrtanim razliitim arama, iskolaenih oiju i potpuno isplaenog
jezika, koji u rukama koje su mu podignute u vis dri drveni izrezbareni no prislonjen
na svoje elo. Da itaoci ipak ne bi zaboravili ta su videli na naslovnoj strani, a pre
itanja teksta o neprijateljima Pravoslavlja, ova fotografija je u jo krupnijem planu,
u crno beloj verziji, ponovljena na poetku specijalnog dodatka o sektama. Na prvoj
stranici ovog dodatka (str. 22 u asopisu), autor teksta je objasnio da je termin
SEKTA nametnut Pravoslavlju, te da ono za ovu pojavu ima bolju definiciju:
Svesno i samovoljno odstupanje od svete Boje volje naziva se bogoodstupnitvo ili
bogootpadnitvo.
U nastavku protoakon Vulovi objanjava ko su, prema verovanju Pravoslavne
crkve, ti bogootpadnici i bogoodstupnici. Njegovu izjavu bismo trebali da dobro
upamtimo, kao jo jedan dokaz ekstremne netolerantnosti i iskljuivosti koju ispoljava
veliki broj (pogotovo mlaih) pravoslavnih bogoslova:
Bogoodstupnitvo ili bogootpadnitvo (otpadija), u ovo vreme nazvano netanim i
nakaradnim terminom sekta, (ijom je neprimerenom upotrebom dolo do velikih
nedoumica i nejasnoa kako u strunim krugovima, tako i kod samih vernika, a
pogotovo kod obinog naroda), predstavlja svesno i samovoljno odstupanje od svete
Bogom otkrivene istine, danas jedino sauvane u Svetom Pravoslavlju kao i
poricanje Gospoda Isusa Hrista Sina Bojeg za istinitog Spasitelja i Bogooveka. (...)
Bogoodstupnitvo se rodilo na Zapadu, u krilu izopaene ortodoksije i izopaenog
shvatanja Boga. Poniklo je iz oajanja, kao moralna suprotnost katolicizmu, da sobom
zameni izgubljenu moralnu vlast religije, da utoli duhovnu e oednelog oveanstva,
i da ga spase ne preko Hrista, nego nasilja. To je, dakle, njihova sloboda preko nasilja,
to je ujedinjenje pomou maa i krvi. Prema tome, veliki neprijatelj
Pravoslavlja nije samo satansko bezboje, niti razliita demonska umovanja, ve i
unakaeno hrianstvo Zapada u licu, pre svega, rimokatolicizma.
610
Protestantizam i svi njegovi surogati manifestovani do danas predstavljaju, u stvari,
samo nastavak bezbotva koje se nadovezalo na ono koje je donela na svet Velika
Rimska Bludnica.
ta zapaamo u ovom tekstu, ako ne ponajpre tvrdnju da neprijatelje Pravoslavlja
predstavljaju sve mogue crkve i verske zajednice, poev od u svetu pojedinano
najbrojnije Rimokatolike, preko svih protestantskih crkava i njihovih surogata pa
do ateista i otvorenih satanista? Ba lepo! ta oekivati onda u nastavku teksta kada je
poetak ovakav? Naravno, nita bolje od svega onoga o emu smo do sada govorili (na
narednim stranicama su pobrojane samo neke od mnogobrojnih malih verskih
zajednica o kojima je, o svakoj ponaosob, izreeno svega po nekoliko veoma uoptenih
i nejasnih reenica, na osnovu kojih niko ne moe da sazna ni njihova najosnovnija
verovanja, a kamo li da se upozna sa opasnostima koja od njih dolaze).
Na ugledni sociolog religije, Milan Vukomanovi, je u svojoj knjizi Sveto i
mnotvo dobro zapazio rairenu pojavu neargumentovane stigmatizacije
netradicionalnih verskih zajednica u Srbiji i o tome dao veoma realan sud:
U potrazi za senzacionalizmom, tom iracionalnom, pomalo paranoidnom, strahu
od sekti najvie doprinose nai mediji. Da podsetimo samo na neke od naslova i
podnaslova u novinama: Sekte oruje zapada, Sekte haraju Srbijom, Sektatvo
je bolest, Sektatvo je greh, Sekte i novi svetski poredak, ili, pak, definicije da je
Sekta sve ono to nije pravoslavno. itav niz surovih ubistava i samoubistava, u nas
je potpuno proizvoljno bio pripisivan razliitim sektama i satanistikim
kultovima, da bi se docnije, pred sudovima, utvrdilo kako pravi motivi tih traginih
dogaaja nisu imali nikakve veze s religijom, a jo manje sa satanizmom. Kao
rezultat te svojevrsne fobije od nepravoslavnih, sektakih religijskih grupa i
organizacija, osnivaju se ak i razne antikultne organizacije koje prilino
militantno nastupaju u javnosti. Ovim fenomenom se, tavie, bave ne samo
nai bogoslovi, ve i psihijatri, pravnici, privatni detektivi, pa i vojska! Preduzimaju se,
zatim, metodoloki neutemeljena istraivanja iji se rezultati sasvim nekritiki
publikuju u naim najtiranijim novinama. Na primer, nedavno je u jednom
beogradskom popularnom listu objavljeno kako ak petina naih osnovaca pripada
nekoj od satanistikih sekti. Dakle, svako peto nae dete od 7-14 godina! Taj podatak je
objavljen na osnovu jednog krajnje problematinog istraivanja, objavljenog na
uzorku od 194 uenika iz dva razreda iste osnovne kole.
1

Uporeivanje hrianskih crkava sa satanistima, i njihovo zajedniko imenovanje
neprijateljima Pravoslavlja i bezbonicima, u novinskim tekstovima kojih je bilo jako
puno u protekle dve decenije, moglo je da kao posledicu donese, a i donelo je, krajnje
negativni stav najveeg dela srpskog naroda prema svim manjinskim verskim
grupama. Kao doprinos ilustraciji koja e nam pokazati kakvo je raspoloenje meu
Srbima stvoreno prema nepravoslavnim manjinskim zajednicama posluie tekst mog
pisma koje je objavljeno u dnevnom listu 24 asa br. 235 od 13. marta 1998. godine,
na str. br. 7, kao i pisma dvojice italaca koji su reagovali na ovaj moj dopis. Molim
svoje itaoce da dobro obrate panju na zalaganja i stavove koja sam u pismu izneo,
kao i na ton i njihovo tumaenje od strane onih koji su reagovali:

1
Milan Vukomanovi, Sveto i mnotvo, str. 124-125. Naglasak moj.
611
P
ROBLEM SEKTI

Potovana redakcijo lista 24 asa.
Gotovo svakodnevno u ponekim novinama se mogu nai tekstovi o negativnom
delovanju verskih sekti, a sve ee se organizuju tribine kompetentnih strunjaka na
tu temu, kao i televizijske emisije. U tim tekstovima i emisijama se sve nepravoslavne
verske zajednice tretiraju kao sekte, podjednako negativne, bez jasnog razgraniavanja
pojedinih od njih. to e rei, sektama se smatraju sve zajednice protestantskog
porekla, koje tumae Bibliju razliito od Pravoslavne crkve, okultistike i magijske
grupe, kao i satanistike sekte. Poto se u odgovarajuim emisijama govori o sektama
uopteno, a istiu se negativnosti okultista i satanista, na narod, inae verski
nedovoljno prosveen, stie utisak da su i sve verske zajednice protestantskog porekla
negativne u delovanju poput satanista. Ne smemo zaboraviti da u naoj zemlji postoji
mnogo nacionalnih manjina (npr. Maari i Slovaci), koje nisu tradicionalno
pravoslavne kao Srbi, ve pripadaju, veinom protestantskim crkvama. Da li je ljudski
i moralno pripadnike drugih naroda smatrati sektaima i blatiti njihovo versko
opredeljenje? Zar i oni nemaju pravo da u svojoj zemlji, gde su pravoslavni u manjini,
Pravoslavnu crkvu proglase sektom obezvreujui je? Postoji mnogo bivih
protestanata, koji su preli u pravoslavlje, i Pravoslavna crkva se time dii, ali zato
onda sporiti pravo svakom punoletnom Srbinu, ili bilo kome drugom da se, ako on to
eli, prikljui nekoj od protestantskih zajednica? Smatram da po tom pitanju ne bi
trebalo koristiti dvostruka merila, ve dozvoliti svakome oveku mogunost
opredeljenja, uz krajnje objektivno obavetavanje javnosti o radu svih verskih
zajednica u Jugoslaviji, jer je hukanje i mrnja jedno od najveih zala. Setimo se
Bogooveka Hrista, koji je rekao: Ljubi blinjega svoga kao samoga sebe.
Srdaan pozdrav
Ivica Stamenkovi, Beograd
O
BMANA NEUPUENIH

Protestantske crkve su nastale kao reakcija na supremaciju rimokatolike crkve, pa
su tako i sve pravoslavne crkve u sutini protestantske. Dakle potpuna je neistina da
(valjda vladajua) Pravoslavna crkva (koja i gde?) trpa u istu vreu sa sektama i
protestantske crkve. Ne samo da je uvredljivo ve je i zlonamerno tvrenje da (opet
koja?) Pravoslavna crkva ne potuje svoju hriansku brau koja pripadaju drugim
crkvama. Naprotiv postoji kontinuirana saradnja, ali sa crkvama a ne sa sektama.
Na verski neprosveen narod (valjda srpski) ipak nije toliko neobaveten da mu
se moe podmetnuti rog za sveu. Verovatno je malo njih koji e prihvatiti da je razlika
izmeu hrianskih crkava i sekti samo u tome to sekte tumae Bibliju razliito od
Pravoslavne crkve. Te razlike su mnogo dublje i treba rei otvoreno, nepremostive, pa
sa te strane treba i posmatrati pokuaj da se verske sekte izjednae sa protestantskim
crkvama. Svojom neaktivnou u izvesnim delovima zemlje Srpska pravoslavna crkva
dozvolila je jaanje verskih sekti. Isti prigovor bi mogle da podele sa njom i ostale
hrianske crkve.
Hvala na ustupljenom prostoru.
Lj. M.
612
24323 Feketi
(24 asa br. 242, 21-22. mart 1998.)
P
ROBLEM PROBLEMA

Povodom pisma objavljenog u 24 asa br. 235 od 13. marta 1998. godine, u
rubrici Klub italaca pod naslovom Problem sekti.
Ako se tekstovi ovakve sadrine i dalje budu objavljivali, od reavanja bilo kog
narodnog problema nee biti nita. I opet, ako. Ako je sekta g. Ivice Stamenkovia kod
dravnih organa registrovana kao verska zajednica ne znai da ona to i jeste. Ustav ove
zemlje za tu oblast i nema drugi termin. No, ako ne zna Ustav, zna nauka. Verske
zajednice i sekte su dva razliita pojma.
udi me da g. I. Stamenkovi uopte i upotrebljava termin Bogoovek. Ova
iskljuivo pravoslavna sloenica suvie je teka da bi se njome bilo ko kitio i olako
koristio u ovakve svrhe. I citat koji navodi nije rekao Bogoovek ve Bog, jo u Starom
zavetu.
Ne verujem da g. Ivica Stamenkovi bilo kog ljubi, Srbe posebno.
S. J.
Jagodina
(24 asa 23. mart 1998.)
Poto smo se na ovaj nain uverili da su mentalna manipulacija i sluivanje srpskog
naroda od strane svetenika inkvizitora i njihovih saradnika kvazi strunjaka, tipa
Biljane urevi Stojkovi i slino nastrojenih novinara, doneli oekivane planirane
efekte koji se vidljivo oituju u krajnje negativnom odnosu prema svemu
nepravoslavnom a pogotovo sektakom kod veeg dela srpskog naroda, izvriemo i
konkretan pregled dogaaja koji su se odigrali proteklih godina. Ovaj pregled e se
odnositi na deavanja koja su direktno povezana sa viegodinjom hajkom na
manjinske vienacionalne verske zajednice, koja gotovo nesmanjenom estinom,
pogotovo kroz stalno publikovanje novih knjiga o sektama, traje sve do dananjih
dana.
Posledice verske diskriminacije i dezinformisanja graana Srbije i
Crne Gore
Posle svih tekstova koje smo do sada proitali, a koji predstavljaju itavo more
(zlo)namerno plasiranih poluistina i otvorenih lai o delovanju manjinskih evaneosko
protestantskih kao i ostalih verskih zajednica, iji talasi jo uvek istom silinom
zapljuskuju umove naih, ve dovoljno razgnevljenih i ostraenih graana, utiui na
spiranje i ono malo zdravog razuma to je ostalo u njihovim glavama, kakve posledice
po nae drutvo moemo da oekujemo? Sasvim sigurno ne pozitivni razvoj
meuljudskih odnosa, demokratske svesti i tolerancije prema razliitostima! Ono to
moemo da oekujemo jeste gnev zavedenih graana prema zlim pripadnicima
razornih sekti preobuenih u uzorne domaine i moralne i potene ljude (vukovima u
jagnjeoj koi), i elju za osvetom prema onima koji predstavljaju tako veliku opasnost
613
po decu i omladinu, tj. prema onima koji su krivi za gotovo sva zla koja su nas u
poslednje vreme zadesila (kao to su narkomanija, alkoholizam, trgovina belim
robljem, kidnapovanja, nestanci lica, ubistva i samoubistva, izgubljeni ratovi itd.).
Upravo ovakve rezultate je dalo i istraivanje javnog mnjenja u Srbiji i Crnoj Gori
raeno tokom 2000. godine. Ovim istraivanjem je bilo obuhvaeno 1004 ispitanika,
741 u Srbiji i 263 u Crnoj Gori, a od strane Jugoslovenskog udruenja za verske
slobode (JUVS).
Na postavljeno pitanje Da li sebe smatrate tolerantnim?, samo po nekoliko
procenata ljudi u Srbiji i Crnoj Gori je odgovorilo negativno:
Dileme ili tanije problemi u pogledu tolerancije naroito dolaze do izraaja i
proizilaze iz odgovora ispitanika o sebi odnosno linom odnosu prema toleranciji.
Samo 3% u Crnoj Gori i 5% u Srbiji smatra sebe netolerantnom osobom, dok 75% ili
3/4 u Srbiji i 67% ili 2/3 u Crnoj Gori sebe ocenjuje pozitivno tj. kao veoma
tolerantnu osobu ili osobu koja se trudi da bude tolerantna.
1

Meutim, i pored ovako velikog broja tolerantnih, u istom ispitivanju upravo te
osobe su, u isto vreme, ispoljile visok stepen netolerancije prema razliito verujuima i
njihovom delovanju. Evo ta je dalje pokazalo pomenuto istraivanje:
Gde se ispoljava netolerancija? Rezultati pokazuju znatno prisutne deficite verske
tolerancije posebno u odnosu na manje verske zajednice: Adventiste, Baptiste,
Metodiste i Pentakostalce, koje se u literaturi i svakodnevnoj jezikoj upotrebi nazivaju
sekte.
Istraivanje pokazuje da mnogi ispitanici prema pojmu sekte imaju negativne
asocijacije. Oni uglavnom povezuju male verske zajednice sa negativnim,
devijantnim drutvenim grupama, satanistima i sl. To se izrazito ispoljava kada su
u pitanju aktivnosti crkava na planu pridobijanja mladih vernika. U Srbiji 79%, a u
Crnoj Gori 76% ispitanika ne odobrava takve aktivnosti malih verskih zajednica.
Netolerancija pa ak i neprijateljstvo ispoljeno je i po pitanju tretmana ovih verskih
zajednica u drutvu kao otpadnika od vere. U Srbiji se 41%, a u Crnoj Gori 52%
ispitanika izjasnilo za zabranu, a pored toga i primenu nasilnih sredstava u
borbi protiv otpadnika od vere tj. malih verskih zajednica.
2

Kao osnovne razloge za ispoljavanje netrpeljivosti prema tzv. sektama, dr Novak
Popovi, rukovodilac Centra za medije i komunikacije, navodi tri najznaajnije stvari, a
to su neinformisanost graana, nedostatak saznanja o osnovnim ljudskim pravima (u
koje spada i pravo na odabir veroispovesti), kao i negovanje predrasuda (jer ivotna i
drutvena praksa ne pruaju dokaze o negativnom delovanju maloas pomenutih
malih verskih zajednica).
3

Sa druge strane, moemo da zakljuimo da jedan od najosnovnijih problema nije
neobavetenost graana ve pogrena obavetenost koja je potekla od strane
nesavesnih autora, u ovom poglavlju pomenutih, pamfletskih knjiga (koje se ni u kom

1
Novak A. Popovi, Da li smo tolerantni? JUVS, Beograd 2001.
2
Navedeno delo, str. 21. Naglasak moj.
3
Meutim, odreenu panju privlae odgovori ispitanika u Srbiji koji se odnose na sekte kao agresivne i
opasne entitete i na sam pojam sekta. Takve ocene, posebno kada su u pitanju konkretno navedene
verske zajednice, su neadekvatne i neoekivane s obzirom da one svojim delovanjem do sada nisu
manifestovale negativno ponaanje niti prouzrokovale bilo kakve oblike netolerancije prema svojoj okolini
ili tetne posledice po drutvenu zajednicu. Isto, str. 11-12.
614
sluaju ne mogu nazvati ozbiljnim i dokumentovanim naunim delima), i
mnogobrojnih senzacionalistikih novinskih lanaka!
U maloas navedenom tekstu, koji predstavlja opis stavova onih koji ine javno
mnjenje u Srbiji i Crnoj Gori, saznali smo da se veliki broj ispitanika zaloio i za
upotrebu nasilja radi spreavanja daljeg delovanja verskih sekti. Da se, naalost,
mnogi nisu zaustavili samo na usmenom zalaganju za nasiljem, ve da su od poetka
90-tih godina prolog veka poeli da ga sprovode u praksu, dokazuju nam
mnogobrojni primeri iz svakodnevnog verskog ivota malih verskih zajednica (sekti) u
naoj zemlji. U poslednjem delu ovoga poglavlja (koji sledi), opisau samo neke od
dogaaja koji su se odigrali u zadnjih nekoliko godina, a sa kojima graani nae zemlje
uglavnom nisu upoznati - iz razloga medijske blokade i nespremnosti da se pred
domaom ali i svetskom javnou SPC i njeni jurinici predstave u pravom svetlu, kao
oni koji i te kako ugroavaju ne samo verske slobode ve i golu egzistenciju svojih
verskih neistomiljenika, estitih i potenih graana nae zemlje.
Pregled itavog niza incidenata od kojih su neki mogli da odnesu i mnotvo
ljudskih ivota, a koji se tiu fizikih napada na objekte malih verskih zajednica kao i
na njihove lanove, poeemo opisivanjem zbivanja koji su se desila od poetka XXI
veka, dakle od pre samo nekoliko godina. Razlog nepominjanja onih ranijih je
jednostavan. Nemilih dogaaja vezanih za ugroavanje verskih prava i sloboda
nepravoslavnih u Srbiji ima tako puno, da bi za njihovo nabrajanje i opisivanje bilo
potreban prostor itave jedne knjige.
- Prvi od dogaaja koji bih eleo da spomenem jeste odravanje tribine na
novosadskom Filozofskom fakultetu 19. 4. 2001. godine sa temom: Veronauka u
koli?, na kojoj su pored profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta gostovali i
predstavnici tri manjinske verske zajednice, Adventistike, Baptistike i Evaneoske
(Pentekostne) crkve.
Poto je pomenuta tribina bila najavljivana danima unapred, izmeu ostalog i
plakatima koji su bili izlepljeni po gradu, prvi incident koji se dogodio jeste
prelepljivanje pomenutih plakata drugima na kojima je bila ispisana, krupnim
slovima, re SEKTA. No pre odravanja tribine, razbijena su dva velika dvostruka
prozora na objektu baptistike crkve, to je dodatno podiglo tenziju izazvanu ranijim
prelepljivanjem plakata. U razgovoru sa jednim od stareina baptistike crkve, novinar
Graanskog lista, koji je izvetavao o ovom dogaaju, saznao je da su prozori na
pomenutoj crkvi bili razbijeni i nekoliko nedelja ranije, a da su na fasadi ve due bile
ispisane parole: Jeres i Mar iz Srbije. Tokom jutarnjeg programa na TV Novi Sad,
povodom odravanja tribine, svojom porukom se oglasio i vladika baki Irinej Bulovi,
rekavi da sekte ne mogu da utiu na formiranje svesti naroda i zaloio se za uvoenje
veronauke u kole. Pre same tribine, na Filozofski fakultet stigla je najpre policija,
potom pripadnici Srpskog nacionalnog fronta, a zatim i gosti tribine. Pripadnici
Srpskog nacionalnog fronta su na ulazu svim graanima delili letke sa porukom
Reci NE sektama i objanjavali im da svaki Srbin mora da bude pravoslavan te da je
sve drugo sektatvo. Jedan od lanova ove organizacije, koji nije eleo da se predstavi
okupljenim novinarima izjavio je da je Srpski nacionalni front osnovan samo dan pre
odravanja tribine iz revolta prema najezdi sekti u Srbiji. On je izjavio da organizaciju
ine studenti raznih novosadskih fakulteta i da im je cilj ouvanje svetinja srpskog
naroda. Predstavnici ove organizacije su nazvali sve crkve koje su uestvovale na
tribini sektama. Treba istai injenicu da su, naravno, na pomenutu tribinu bili
615
pozvani i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, koji se nisu odazvali jer nisu eleli da
budu u drutvu sektaa (to je bilo burno pozdravljeno od strane jednog dela
okupljene publike). Prema izjavi datoj novinarima jednog od gostiju tribine, episkopa
Protestantsko evaneoske (pentekostne) crkve, Aleksandra Mitrovia, oigledno je
da je SPC organizovala incidente koji su se desili uoi i tokom same veeri kada je
tribina odrana. On je to zakljuio na osnovu toga to su u drutvu pripadnika
Srpskog nacionalnog fronta vieni i pravoslavni svetenici. Prema njegovom
miljenju, informacija koja se protura da iza svega stoje revoltirani graani, samo je
pokuaj prebacivanja panje s verskog i nacionalnog na graansko nezadovoljstvo,
iako postoje informacije da su u ranijim hajkama uestvovali i ljotievska omladina,
Obraz pa i organizacija Crkva svetog Aleksandra Nevskog. Prema reima g-dina
Mitrovia, zbog proglaavanja i izjednaavanja malih verskih zajednica sa
satanistikim kultovima, jo 21. januara 1998. godine je upuen pismeni protest
vlastima SRJ, ali se na taj protest nije reagovalo niti se bilo ta preduzelo. Ba
nasuprot, te iste godine, Skuptina AP Vojvodine je usvojila dokument u kome se
predlae niz mera zatite od verskih sekti, bez objanjenja ta su zapravo sekte. Nakon
toga su, prema reima Mitrovia, pojedini nastavnici u kolama javno obeleavali decu
koja su bila lanovi malih verskih zajednica kao predstavnike sekti.
- Prema kratkom izvetaju Glasa javnosti datiranog od 17. aprila 2001. godine
(dva dana pre maloas pomenute tribine, a samo dan pre razbijanja prozora na
novosadskoj baptistikoj crkvi), u rubrici Beograd, objavljeno je da su nepoznati
poinioci demolirali molitveni dom adventistike crkve u Bori. Evo kako glasi deo
pomenutog lanka:
Adventistika crkva u ulici Narodne omladine 6 u Bori bila je nedavno ponovo na
meti vandala. Za sada nepoznata lica razvalila su vrata i polupala stakla na svim
prozorima.
Naa crkva je ve nekoliko meseci na udaru. Najpre nam je u decembru neko
crnom farbom obojio celu zgradu, a za poslednjih mesec dana tri puta su nam obijali
vrata. itava unutranjost zgrade crkve je i dalje prekrivena staklom. Policija je sva tri
puta izala na uviaj i napisala zapisnik, ali je jedino konstatovala da nije u pitanju
provala, jer nam nita nije odneto tvrdi Vlastimir Rani, svetenik Adventistike
crkve. (str. 11).
Juni 2003. godine.
Svetenik Evangeliko metodistike crkve iz Vrca, Jano Sjanta je izvestio ostale
manjinske crkve o napadu na njihov objekat koji se desio u noi izmeu subote i
nedelje, 15. juna (dakle, plan je bio onemoguavanje vrenja nedeljnog bogosluenja),
istiui da se kamen teine 600 grama, veliine muke pesnice, kojim je gaan prozor
oko 1.15 asova posle ponoi, zario u zid svojom najotrijom ivicom. Isti svetenik kae
da su napadi na njihovu versku zajednicu otpoeli od pre nekoliko godina kada je
razbijena tabla sa natpisom crkve. Od tada je usledilo ak osam napada kamenjem i
ciglama, od kojih su u tri navrata razbijani prozori, roletne, pa ak i metalne zatitne
reetke. U jednom od napada je postavljen i neslavan rekord. Rezultat bacanja 6 cigli,
koje su bile odnekud donesene, a od kojih je jedna teila i itavih 4 kg, tom prilikom je
bio razbijanje ak 11 prozorskih krila. Vie puta je bio oteen i svetenikov automobil i
to kad god bi bio parkiran na ulici ispred crkve. Lokalna policija ubeuje vernike ove
616
crkve da je re o delima koje vre pijani ljudi, ali oni veruju da su u pitanju planirani i
dobro osmiljeni napadi.
Juni 2003. godine.
Gotovo paralelno sa kamenovanjem Evangeliko metodistike crkve u Vrcu,
bacanje kamenica na svoj verski objekat iskusili su i baptisti iz Paneva. U toku
nekoliko uzastopnih noi, nepoznati izgrednici su u vie navrata (preko visoke kapije
na kojoj je godinu dana ranije bio ispisan natpis: OVO JE SEKTA), gaali veliko staklo
na vratima baptistikog molitvenog doma, sve dok ga u noi 21/22. juna, zajedno sa
nekoliko andinjera sa cveem, nisu razbili. Lokalna crkva je podnela krivinu prijavu
protiv N. N. lica, a izvrioci, ni posle pet godina nisu otkriveni.
Juni 2003. godine.
Prva baptistika crkva iz Beograda je u ponedeljak 30. juna 2003. godine podnela
prijavu policiji protiv nepoznatih osoba zbog ispisivanja grafita pretee sadrine.
Stareinstvo crkve pretpostavlja da je ovaj grafit sainjen nekoliko dana ranije. Na zidu
ograde, sa uline strane bilo je napisano (vodoravno): BEITE DOK MOETE! SMRT
SEKTAIMA! A uspravno: SRBIJA. U prijavi policiji je navedeno da ovo nisu prvi
izgredi te vrste ve da grafiti sline sadrine stoje na zgradi ove crkve ve 2-3 godine, a
poinioci ih svakih nekoliko meseci obnavljaju i podebljavaju.
Avgust 2003. godine.
Stareinstvo Protestantske - evaneoske (pentekostne) crkve iz Vrca je izvestilo o
ispisivanju velikog pogrdnog grafita na fasadi svoje crkve. O ovoj pojavi je obaveten i
inspektor lokalnog SUP-a zaduen za verska pitanja, koji je potvrdio da pisani grafit na
fasadi predstavlja otvorenu pretnju. Stareinstvo crkve je obavestilo ostale male verske
zajednice sa kojima kontaktira da se, takoe, ve mesecima unazad neprestano
razbijaju prozori na njihovom verskom objektu. Pre nekoliko godina je na vratima ove
crkve bio zalepljen proglas na kome su bila istaknuta verovanja satanistikih kultova i
obavetenje upueno crkvi da e progonstvo u Vrcu poeti upravo od nje.
Februar 2004. godine.
U nonim asovima izmeu 26. i 27. februara, razbijen je prozor na novosadskoj
baptistikoj crkvi.
Mart 2004. godine.
Dana 18. marta oko 23 asa, grupa od oko 30-tak huligana bacila je dva
molotovljeva koktela na Biblijski kulturni centar u Niu, koji radi pod okriljem Crkve
Boije, u nameri da ga zapali. Hitnom intervencijom prisebnih ukuana, koji su na
vreme primetili poar, spreena je teta irih razmera.
1


1
Ovaj napad je sasvim sigurno povezan sa dogaajima na Kosovu i Metohiji od 17. i 18. marta 2004. godine,
kada su spaljene mnoge srpske kue i verski objekti SPC od strane albanskih ekstremista. Prilikom protes-
ta Srba, povodom unitavanja srpske imovine na Kosmetu, spaljene su i damije u Beogradu i Niu.
617
April 2004. godine.
Krajem aprila meseca, oko ponoi, velikim kamenim blokovima razbijena su tri
prozorska stakla na verskom objektu Hrianske zajednice u Novom Sadu.
Stareinstvo crkve je izvestilo da je poinjena velika materijalna teta.
Avgust 2004. godine.
U roku od samo tri dana, od subote 31. 07. do utorka 03.08. 2004. godine razbijeno
je 10-tak prozora na novosadskim protestantskim crkvama: Baptistikoj i Hrianskoj
zajednici.
Na vestima Radio televizije B-92, 4. avgusta je objavljena vest da su u sredu rano
ujutro (4. avgusta) nepoznata lica razbila etiri dupla stakla na ulazu u objekat
Hrianske zajednice u Novom Sadu, kao i da su neposredno pre toga ciglama
razbijena prozorska stakla i jedno staklo na ulaznim vratima hrianske humanitarne
organizacije Duga.
U noi izmeu nedelje i ponedeljka 8/9. avgusta, polomljena su i stakla na prozoru
i vratima romskog centra Oaza i prostorijama PEC Zajednica Roma u Jagodini. Na
isti nain su polomljena stakla i oteena fasada i tokom noi izmeu 4. i 5. juna iste
godine. Inae, ovaj objekat slui za bogoslubeno okupljanje Roma evaneosko -
protestantske veroispovesti, a u njemu se nalaze i prostorije vrtia (zabavita) za
romsku predkolsku decu.
Decembar 2004. godine.
Tokom noi 25/26. decembra, (dakle tokom proslavljanja boinih praznika po
novom kalendaru) oko 01 as iza ponoi, grupa izgrednika je, uz bacanje petardi,
razbila dva prozora na bogoslubenom objektu Crkve Boije u Sremskoj Mitrovici, i
nogama izbila lim na ulaznoj kapiji.

Ipak, nisu svi incidenti vezani iskljuivo za vrenje napada na pokretnu ili
nepokretnu imovinu malih verskih zajednica i njihovih slubenika. Neki od njih su bili
usmereni i na ugroavanje ivota posetilaca razliitih, uredno prijavljenih, skupova u
organizaciji manjinskih crkava.
Na primer, tokom leta 2001. godine u organizaciji Hrianskog centra iz Bake
Palanke, koji radi u sklopu Ujedinjene pentekostne internacionalne crkve (koja u naoj
zemlji deluje ve 80 godina), odran je, u sportskoj hali Tikvara, meunarodni skup
organizovan povodom stogodinjice pentekosta u Evropi. Sline proslave su ranijih
godina organizovane i u Belgiji, Belorusiji, Rusiji, Ukrajini, paniji, Nemakoj i
Norvekoj i svuda su protekle bez incidenata. Meutim, da na brdovitom Balkanu
(pa makar i u ravnoj vienacionalnoj Vojvodini) ne mora da bude onako kao to je bilo
svuda u svetu, dokazano je i ovoga puta. Naime, u toku ove konferencije, kojoj su
prisustvovali i mnogi strani dravljani, ispred pomenutog sportskog centra
organizovan je protest od strane 20-tak militantnih graana koji su se predstavili kao
vernici SPC, a koji su protestvujui protiv manifestacije pretili organizatorima
proterivanjem i linom, pri emu su bacili i molotovljev koktel na autobus gostiju iz
Paneva. Na ovom mestu naveu i deo novinskog teksta (koji nosi naslov: Sramota za
grad) objavljenog 19. 7. 2001. godine (naalost nedostaju podaci o kom je listu re),
koji opisuje dalje dogaaje, a kojeg je sainio novinar Lj. Petrovi:
618
Takoe su razbili (prisutni demonstranti; prim. I. S.) ulazna vrata na Sportskom
centru i spalili imovinu hrianskog centra vrednu 2.000 nemakih maraka. Nakon
pregovora demonstranti su pustili uesnike skupa, njih 600-700, da odu, ali su pritom
kamenovali dva autobusa i fiziki napali stranog dravljanina. Jedan od gostiju je
prenet u bolnicu u Novi Sad, jer mu je pukla lobanja. Bilo je i lakih povreda a naneta
je i materijalna teta.
Da od ovoga zla male verske zajednice moe snai jo gore, dokazuje i dogaaj koji
se zbio 8. avgusta 2003. godine u Vrdniku. Naime, toga dana, sa poetkom u 21 as,
bio je zakazan koncert hrianske muzike u ast jubilarne 30-godinjice organizovanja
hrianskih kampova u tom mestu. Koncertu je prisustvovao veliki broj mladih (oko
350 ljudi), uglavnom do 25 godina starosti, iz svih krajeva Srbije, ali i iz inostranstva:
iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Nemake, Sjedinjenih Amerikih
Drava, Kanade i Holandije. Koncert koji je bio uredno prijavljen MUP-u, stanici
policije u Irigu, i za koji je bila izdata uredna dozvola, policija nije obezbeivala niti je
bila prisutna u blizini mesta odravanja. itav dogaaj je proticao po planu oko sat
vremena, kad je oko 22 asa nepoznati poinilac najverovatnije sekirom presekao kabl
za dovod struje i na taj nain prekinuo ozvuenje. Poto je ef obezbeenja koncerta,
lokalni vernik koji je i strunjak na polju elektrotehnike otklonio kvar u toku 15
minuta, koncert je nastavljen, ali ne zadugo. Pola asa kasnije odjeknula je snana
detonacija izazvana eksplozijom rune bombe (ili neeg slinog) koja je bila baena na
uesnike koncerta, od takoe nepoznatog izvrioca koji se odmah potom izgubio u
mraku. Bogu hvala, bomba koja je bila baena pala je izmeu parkiranih automobila
uesnika koncerta, tako da je deo gelera, koji nije naao mesto u oteenim vozilima,
odleteo u vis lomei grane drvea koje su poele da padaju na prestravljene gledaoce.
Policija, koja je bila pozvana nakon ovog zlikovakog napada stigla je sa znatnim
zakanjenjem. Nakon izvrenog uviaja ona se povukla, a mnogi prisutni su napustili
koncert plaei se novih napada nepoznatih zloinaca. No, ovaj bombaki napad nije
bio kraj nevoljama. Posle zavretka koncerta, oko ponoi, prilikom pakovanja
muzikih instrumenata i ozvuenja, pojavio se crni automobil (ija je marka i
registarski broj upamen od strane organizatora muzike priredbe) iji se voza
neprestano obruavao na uesnike koncerta dovodei ih u ivotnu opasnost. Policija je
pozvana ponovo, ali kada je izdaleka videla o kom se automobilu napadau radi,
okrenula je svoje vozilo i otila sa mesta dogaaja. Sutradan je policija ipak izala i
izvrila uviaj a mesto nemilih dogaaja je obiao i predsednik Optine koji je pred
organizatorima koncerta izrazio zabrinutost i osudio napade fanatizovanih izgrednika.
1

izgrednika.
1

Kao to vidimo, Srbija nije ba najbezbednije mesto za bogoslubeni ivot i
delovanje pripadnika malih verskih zajednica. Medijska hajka i dalje uzima svoj danak
u oteenim fasadama, razbijenim prozorima, razlupanim vratima, i unitavanju ostale
imovine pripadnika netradicionalnih veroispovesti u naoj zemlji. Meutim, ono to
takoe moemo da ocenimo kao zapanjujue jeste injenica da samo mali broj medija,
i to samo ponekad, izvetava o ovakvim deavanjima koja se mogu zavriti i masovnim
tragedijama. Da zlo bude gore, ne trude se samo mediji da sakriju stvarni obim
ugroenosti nepravoslavnih u Srbiji, ve to ine i zvanini dravni organi, koji narodu

1
Sve informacije o incidentima pominjanim u poslednjem delu ovog poglavlja (sem onih koje su oznaene
kao navodi iz dnevnih listova) preuzete su iz izvetaja: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>.
619
serviraju lane izvetaje! Konkretno, radi se o grubom preinaavanju izvetaja
amerikog Stejt departmenta o verskim pravima i slobodama u SCG koji je krajem
2003. godine uruen Vladi dravne zajednice. Evo kako u celini glasi tekst iz lista
Danas od 10. 2. 2004. godine, u rubrici reagovanja
1
, kojeg je ovim povodom poslao
protestantski teolog iz Beograda Radovan Bogdanovi:
Neko ne zna engleski
Molim Vas da uporedite ova dva izvetaja, jer je vie nego oigledno da oba ne
mogu biti tana. U ovoj zemlji je neko ili glup, ili lae, ili ne razume engleski jezik.
Ljaji: Napredak na planu ljudskih prava
Beograd Ministar Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava Rasim Ljaji i
predstavnici Ambasade SAD u Beogradu ocenili su u petak (19. decembra) da je u SCG
uinjen znaajan napredak na planu zatite ljudskih i verskih sloboda manjina.
Politiki savetnici Ambasade SAD u Beogradu Luis Krisok i Laura Luftid Ljajiu su
uruili godinji izvetaj Stejt departmenta o stanju verskih sloboda i prava manjina u
Srbiji i Crnoj Gori, navodi se u saoptenju Direkcije Saveta ministara SCG za
informisanje. U izvetaju se pozitivno ocenjuje stanje u toj oblasti u SCG i navodi da je
sve manje uskraivanja i zloupotrebe verskih sloboda manjina i da je u sluajevima
pojedinanih incidenata drava pravovremeno reagovala. Predstavnici Ambasade SAD
su istakli da je znaajan doprinos u napretku u toj oblasti dalo Ministarstvo za ljudska i
manjinska prava SCG (B92, 19. decembar 2003).
Originalno iz izvetaja:
Serbia and Montenegro
Izvetaj o meunarodnim religioznim slobodama 2003.
Biro za demokratiju, ljudska prava i rad amerikog Stejt departmenta.
Manjinske verske zajednice izvetavaju o produenom problemu vandalizma na
crkvenim zgradama, grobljima i ostalim verskim prostorijama. Prema Forumu 18 njuz
servisa, oko 30 napada dogodilo se tokom perioda koji je obuhvaen ovim izvetajem,
ukljuujui bacanje molotovljevog koktela na kuu Sanatan u okolini Beograda. Mnogi
od napada obuhvatili su grafite ispisane sprejom, bacanje kamenja ili prljanje
nadgrobnih spomenika, a u brojnim sluajevima priinjena je mnogo obimnija teta.
Bilo je oko deset incidenata u kojima su nadgrobni spomenici oskrnavljeni, ukljuujui
one na jevrejskom, muslimanskom i luteranskom groblju.
Novinari i verski lideri primetili su da se nastavlja propaganda protiv sekti u
srpskim novinama.
Manjinskim hrianskim crkvama, poput baptistikih, adventistikih, Jehovinih
svedoka i drugih, tampa u Srbiji i Crnoj Gori obino daje nadimak sekta. Verski
lideri su opazili da se sluajevi vandalizma esto javljaju neposredno posle pojave
izvetaja o sektama u novinama. Prema nekim izvorima, injenica da je vodei srpski
strunjak za sekte jedan policijski kapetan iji se radovi koriste na vojnoj i policijskom
akademijama, dalje komplikuje situaciju. (18. decembar 2003).
2


1
Tekst ovog novinskog lanka preuzet je takoe iz izvetaja: <pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>, od 11. 2.
2004. god.
2
Evo kako u originalu na engleskom glase, od g-dina Radovana Bogdanovia prevedeni, izvodi iz izvetaja o
620
I tako, dok se gotovo svakodnevno nastavlja grubo krenje osnovnih ljudskih prava
pripadnika manjinskih verskih zajednica, njihove humanitarne organizacije ne
prestaju da ine ono to su neprestano radile od poetka 90-tih godina prolog veka, a
to je deljenje humanitarne pomoi svima, a ponajvie pravoslavnim Srbima.
ta vie, tokom leta 2004. godine, prilikom zvanine posete delegacije verskih
lidera iz SAD naoj zemlji (prilikom koje su posetili i Kosmet i upoznali se sa obimom
razaranja srpskih kua, crkava i manastira poslednjih godina), pastor Majkl Fokner,
stareina najvee baptistike crkve iz Njujorka, izrazio je iskrenu elju amerikih
baptista da, kako je rekao, usvoje jednu pravoslavnu parohiju na Kosovu i Metohiji,
to podrazumeva pruanje finansijske pomoi radi ponovne izgradnje i obnove
poruenih verskih objekata i uspostavljanja redovnih bogosluenja. Evo kako je o
poseti amerikih verskih lidera izvestio list Veernje novosti, 13. avgusta 2004.
godine, na strani 7, prenosei ujedno i izjavu predsednika Saveza baptistikih crkava u
Srbiji, dr Aleksandra Birvia:
Delegacija crkava i verskih zajednica SAD, koja ovih dana boravi u Srbiji gde se
susrela s najviim dravnim funkcionerima i velikodostojnicima SPC, izrazila je u vie
navrata iskrenu hriansku solidarnost za stradanje srpskog naroda i njegovih svetinja
na Kosovu i Metohiji. Sam dolazak, kako su rekli njeni lanovi, bio je motivisan eljom
da se iz verskog ugla sagleda sva istina o kosovskim zbivanjima, i da se stradalim
crkvama prui odgovarajua pomo. Panju je ovim povodom privukla izjava lidera
najvee Baptistike crkve u Njujorku Majkla Foknera, da ova crkva ak namerava da
duhovno usvoji jednu crkvu i parohiju na Kosovu i Metohiji, ne bi li joj na taj nain
pomogla da stane na noge. Izjava je meu mnogima stvorila izvesne nedoumice, uz
dozu sumnje ta bi to konkretno moglo da znai. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gde je
delegaciju primio patrijarh Pavle s vladikama, nemaju pravog odgovora. - Duhovno
usvajanje je izraz irokog znaenja a u konkretnom sluaju teko je izvui zakljuak ta
je gost iz Amerike hteo da kae veli ovim povodom vladika zahumsko hercegovaki
i lan Sinoda SPC Grigorije. Mislim da je verovatno u pitanju samo razuen ameriki

stanju verskih sloboda u SCG, koje su Ministru Ljajiu predali politiki savetnici Ambasade SAD, 18.
decembra 2003. godine, a koji su naoj javnosti predstavljeni u formi primljenih priznanja za ouvanje
visokog nivoa verskih sloboda u naoj dravi:
Serbia and Montenegro, International Religious Freedom Report 2003; Released by the Bureau of
Democracy, Human Rights and Labor, US Department of State...
Minority religious communities report continued problems with vandalism of church buildings, cemeteries
and other religious premises. According to the Forum 18 News service, approximately 30 attacks occurred
during the period covered by this report, including a Molotov cocktail being thrown at a Sanatan residence
outside Belgrade. Many of the attacks involved spray-painted graffiti, rock throwing, or the defacing of
tombstones but a number of cases involved much more extensive damage. There were about ten incidents
in which gravestones were desecrated, including those in Jewish, Islamic, and Lutheran cemeteries.
Journalists and religious leaders noted the continuation of anti-sect propaganda in the Serbian press.
Minority Christian churches, like Baptists, Adventists, Jehovahs Witnesses, and others often are given the
sect moniker in the press in Serbia and Montenegro. Religious leaders have noted that instances of
vandalism often occur soon after press reports on sects. According to some sources, the fact that one of
Serbias leading experts on sects is a police captain whose work are used in military and police academies
further complicates this situation.
Released on December 18, 2003.
Tekst ovog izvoda iz izvetaja amerikog Stejt Departmenta preuzet iz:
<pismo-o-srbiji@yahoogroups.com>, od 19. 12. 2003.
621
nain izraavanja. Sve to je dobronamerno, treba da bude pozdravljeno. Poglavar
Baptistike crkve za Srbiju i Crnu Goru, teolog dr Aleksandar Birvi, ipak smatra da je
Foknerova poruka sasvim jasna: - Oni sigurno ne ele da nekome nametnu svoju veru,
ve da postanu neka vrsta zatitnika jedne crkve i jedne parohije na Kosovu i Metohiji.
To znai da joj pomognu da se obnove zidovi, da se uspostavi verski ivot, da obezbede
stipendije, za kolovanje svetenika u Americi. Namere su krajnje iskrene. Lino sam
ubeen da e ti ljudi tamo po povratku u Ameriku organizovati akcije sakupljanja
priloga za obnovu pravoslavnih crkava, i da e to biti zaista velika akcija.
Ipak, i pored toga to je dr Aleksandar Birvi izrazio ubeenje da e baptisti iz
Njujorka zasigurno, na osnovu javno datog obeanja (i pored toga to se na Kosovu i
Metohiji, u selu Ljevoa kraj Pei, nalazi zgarite velike baptistike bogomolje spaljene
1999. godine), umesto spaljenih i kamenovanih baptistikih obnavljati pravoslavne
crkve, veliko je pitanje da li e se to zaista i desiti. Ukoliko do ukazivanja obeane
pomoi Srpskoj pravoslavnoj crkvi od strane amerikih baptista ipak ne doe,
iskljuivu krivicu snosie niko drugi do tada aktuelni Ministar vera u Vladi Republike
Srbije dr Milan Radulovi.
1
A koliko se veliko oseanje zahvalnosti rodilo u srpskim
srcima zbog posete amerike delegacije, koja je, dok su fanatizovani pravoslavci
razbijali prozore i demolirali baptistike i druge evaneoske crkve po Srbiji, na
zgaritima crkava i manastira na Kosmetu lila potoke suza alei zbog njihovog
razaranja
2
, pokazuje i primer iz Politike od 17. 8. 2004. godine. Naime, amerika
delegacija jo nije estito ni raspakovala svoje kofere vraajui se sa puta, kad je u
srpskim novinama osvanuo jo jedan od diskriminativnih tekstova, sa naslovom:
Verske zajednice u Kragujevcu est pseudohrianskih i jedna satanistika, u kome
je i Baptistika crkva okarakterisana pseudohrianskom tj. lano-hrianskom.
3


1
Naime, oigledno ne delei miljenje vladike Grigorija da sve dobronamerno treba biti pozdravljeno, u
svom razgovoru sa delegacijom verskih lidera iz Amerike, Ministar Radulovi im je stavio do znanja da
pravoslavne parohije na Kosmetu nisu za usvajanje, upozoravajui da protestantske crkve koje postoje u
ovoj pokrajini (i deluju meu Albancima) treba da se suzdravaju od misionarskog rada jer mogu biti
iskoriene za ostvarivanje ciljeva nezavisnosti Kosova. Radulovi je naglasio i to da nasuprot ugroenoj
SPC, nove protestantske crkve na Kosmetu niko ne ugroava ve da one predstavljaju mezimice
albanske politike elite. (Veernje Novosti, 19. 8. 2004.). Na ovu izjavu srpskog Ministra vera reagovao je
Ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drakovi koji se, izraavajui aljenje zbog Radulovieve izjave kojom
je on uvredio amerike verske lidere i doveo u sumnju njihove dobre namere, zahvalio na njihovoj
bratskoj spremnosti da pomognu u obnovi poruenih crkava i manastira. Takvim stavovima, taj ovek
nije uvredio samo vas, nego i srpski narod i njegova hrianska oseanja, naveo je Drakovi (RTS,
etvrtak, 26. avgust 2004. god).
2
Njihova uplakana lica su se mogla uoiti i na fotografijama novinara koji su izvetavali sa lica mesta.
3
Da se situacija po pitanju unapreenja ljudskih a posebno verskih sloboda nije puno promenila od 2003.
godine i izvetaja amerikog Stejt Departmenta, pokazuje i ovogodinji izvetaj Saveta Evrope. Naime,
prema izvetaju agencije Tanjug, od 29. aprila 2008. godine, Evropska komisija za borbu protiv rasizma i
netolerancije je saoptila da u Srbiji postoji klima neprijateljstva prema nacionalnim i etnikim
manjinama. U delu saoptenja koji se odnosi na poloaj verskih manjina navodi se i da je Zakon o
crkvama i verskim zajednicama doprineo stvaranju negativne klime prema takozvanim
netradicionalnim verskim zajednicama, kao to su Jehovini svedoci i odreene evangelistike grupe.
Pojedini predstavnici Srpske pravoslavne crkve, koja igra vanu ulogu u drutvenom i politikom ivotu
zemlje, imaju udela u podsticanju neprijateljstava prema ovim grupama, koje nazivaju sektama, a
njihove pripadnike optuuju da su sledbenici satanizma, navodi se u izvetaju. (Delovi pomenutog
izvetaja preuzeti iz: <pismo-o-srbiji@strategicnetwork.org> od 30. aprila 2008. god.).
622
Smatram da smo na ovaj nain ponovo pokazali pravi nivo svoje nacionalne
kulture, te da bi svaki dalji komentar povodom ove teme bio lien svakog osnova.
Zakljuak
ta rei posle svih uverljivih dokaza koji nam nesumnjivo svedoe o injenici da je
Pravoslavlje u celini, kao i jedna od njenih grana, SPC, utemeljeno na srednjevekovnim
principima delovanja u odnosu na sve vernike drugaijih orjentacija? Uverili smo se da
su Istona i Zapadna crkva tokom istorije upotrebljavale najrazliitije metode prisile
prema razliito verujuima, poevi od zastraivanja pa do otvorenih progona i
ubijanja onih koji su se usudili da veruju i misle drugaije. Upravo iz tog razloga, to
jest prakse nasilnog razraunavanja sa brojano znatno slabijim verskim pokretima, a
prema uenju Svetog pisma, moemo da zakljuimo da tradicionalna crkva Istoka
nipoto ne sledi izvornu i blagoestivu Hristovu i apostolsku nauku. Nasuprot tome,
sledei teologiju i uenja crkvenih otaca, Pravoslavlje je ispunjeno pogrenim
interpretacijama Boije Rei (setimo se samo sv. Filareta Moskovskog i ideje da
neprijatelje otaastva treba satrti, a sve u skladu sa pravilnim obdravanjem Boije
zapovesti ne ubij), koje ga je, do kraja, i dovelo do ispunjenja Hristovog upozorenja
datog njegovim uenicima. A ono, podsetimo se, glasi:
ak e doi as da e svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu slui. (Jn. 16:2).


623

624
18.
P
RAVOSLAVLJE KAO IZVOR SAVREMENOG
SEKTATVA

Teko njima to pooe Kainovim putem i u zabludu Valaamove plate padoe, i
protivljenjem Korejevim izgiboe. Ti ljudi su ljage na vaim agapama, koji se bez
zazora sa vama aste, napasajui sami sebe; bezvodni oblaci koje vetrovi nose tamo
amo, jesenja jalova drveta koja su dva puta umrla i iz korena iupana; besni morski
valovi koji se pene svojim sramotama; planete za koje je sauvana najcrnja vena
tama.
Poslanica Judina 11-13
Proseni pravoslavni vernik u Srbiji na poetku XXI veka, koji nije preterano
upuen u verska pitanja i ne poznaje dovoljno svoju veru, uglavnom smatra da
Pravoslavlje, nasuprot rascepkanom zapadnom hrianstvu u okviru kojeg postoje
mnoge verske struje, predstavlja jednu celovitu versku organizaciju, koja (ako se
zaboravi injenica da su Pravoslavne crkve uglavnom podeljene na nacionalnoj osnovi)
u svojim okvirima ne poseduje nikakve meusobne nesuglasice ili, ne daj Boe,
raskole. Budui da poslednjih decenija Pravoslavna crkva u Srbiji vri propagandu
irokih razmera protiv malih verskih zajednica, nazivajui protestantski pokret
izvorom savremenog sektatva, dok sebe propagira kao jedinu, svetu, sabornu i
apostolsku Crkvu (mislei pritom na vaseljensko Pravoslavlje), narodu se namee
miljenje da meu Pravoslavnim crkvama koje danas postoje u svetu vlada apsolutna
dogmatska i svaka druga usaglaenost koja rezultuje savrenom harmonijom u
njihovim meusobnim odnosima. No ipak, ukoliko se detaljnije udubimo u naine
funkcionisanja samo nekih od pomesnih Pravoslavnih crkava i to samo u XX veku, kao
i na neka deavanja u okviru vaseljenske carigradske patrijarije u istom periodu,
uvideemo da ni Istona crkva nije imuna na pojavljivanje raskola, pa ak ni na
prilino ozbiljna izoptenja i anatemisanja (proklinjanja) od strane meusobno
suprotstavljenih arhijereja ili itavih sinoda. U daljem prouavanju pomenuemo
raskole koji su se odigrali u okviru nekih Pravoslavnih crkava u prolom stoleu. To su:
raskol izazvan uvoenjem reformiranog julijanskog kalendara na svepravoslavnom
kongresu u Carigradu (Istambulu) 1923. godine; raskol u okviru Ruske pravoslavne
crkve izazvan dogaajima povezanim sa Oktobarskom revolucijom 1917. god.; kao i
neki manji raskoli koji su se desili i okvirima bugarske i Srpske pravoslavne crkve.
625
RASKOLI U PRAVOSLAVNIM CRKVAMA
Raskol u vaseljenskom Pravoslavlju nastao usled uvoenja
reformisanog novojulijanskog kalendara
Godine 1923. u Carigradu (Istambulu), pod pokroviteljstvom vaseljenske
patrijarije i njenog patrijarha Meletija Metaksakisa, odran je svepravoslavni kongres
koji je trebao da izvri reformu postojeeg starog julijanskog kalendara, po kojem su
do tada vreme raunale sve istone, Pravoslavne crkve. Ovaj kongres je posle nekoliko
nedelja rada jednoduno usvojio reformu kalendara na predlog delegacije srpske crkve
i drave. Kalendar koji je bio usvojen znatno se razlikovao od starog julijanskog
kalendara, a u isto vreme je bio veoma slian gregorijanskom, kojeg je ve vekovima do
tada, od 1582. godine, koristila zapadna, Rimokatolika crkva. Re je o kalendaru
poznatog srpskog astronoma i univerzitetskog profesora Milutina Milankovia. No, pre
nego to detaljnije sagledamo na koji je nain dolo do usvajanja reformisanog
Milankovievog kalendara, kojeg mnogi, zbog njegovih veoma malih razlika u odnosu
na onaj koji je uveo papa Grigorije III, nazivaju gregorijanskim, bilo bi dobro da
napravimo istorijski osvrt i odgovorimo na pitanje odakle i od kada potie sam
julijanski kalendar. Poznato je, naime, da je julijanski kalendar (koji nosi ime po
rimskom caru Gaju Juliju Cezaru i potie iz I veka pre nove ere) bio u upotrebi i u
Zapadnoj crkvi do 1582. godine, i da su svi Vaseljenski sabori odrani (poslednji u VIII
veku posle Hrista) dok je on jo bio u punoj vanosti.
Poreklo starog (julijanskog) kalendara
I pored uvreenog miljenja nekih pravoslavaca koji pridaju naroitu vanost
julijanskom kalendaru i smatraju ga svetootakim, za razliku od novog
gregorijanskog, istina je da ovaj kalendar u potpunosti potie iz predhrianske
egipatske civilizacije, i to iz III veka pre nove ere. Milutin Milankovi, u svojoj knjizi
Kroz vasionu i vekove o poreklu ovog kalendara iznosi sledee podatke:
Stari Egipani upotrebljavali su u svome kalendaru godinu koja je imala stalnu
duinu od 365 dana. Hiljadugodinja iskustva pokazae da se takav kalendar ne slae
sa tokom prirode. Zaista, poplave Nila, najvaniji godinji dogaaji njihove zemlje,
zakanjavale su iz godine u godinu da tek posle 1460 godina dou na staro mesto u
kalendaru. To je znailo da je za vreme te dugake periode, koju su zvali sotisovom,
egipatski kalendar zaostao prema prirodi za punu godinu ili za 365 dana. Jednostavna
deoba pokazuje da je godinje zadocnjavanje njihovog kalendara bilo etvrt dana. Kako
da se ispomognu, to se oni ili nisu setili ili se nisu usudili. No, 238. godine pre Hrista,
u devetoj godini vlade Ptolemeja Euergeta, egipatski kalendar je reformisan. Te godine
odluilo je svetenstvo Egipta da se svake etvrte godine uvede u kalendar jedan
prestupni dan kao svetac dobrotvornih bogova. udnovata je stvar da se ovaj dogaaj
ne spominje nijednom rei u staroj, srednjevekovnoj, a i novovekovnoj
kalendariografskoj literaturi. No, on je nesumnjivo utvren. Godine 1866. pronaao je
i objavio nemaki egiptolog Lepsius jedan kameni natpis koji, na tri jezika, objavljuje
ovu kalendarsku odredbu, i koji je datiran 7. marta 238. godine pre Hrista. Ta
626
odredba zove se u nauci Kanopski Edikt, jer je izdana u Kanopusu, predgrau
Aleksandrije.
1

Neto manje od dva veka kasnije, prilikom osvajanja Egipta od strane Julija Cezara
i pokoravanja egipatskih (a zapravo poreklom grkih) vladara iz dinastije Ptolomeja, i
njegovog zbliavanja sa egipatskom princezom i kraljicom Kleopatrom, Julije je
pozvao ovu, od sebe vie od trideset godina mlau, lepoticu (sa kojom je u
meuvremenu dobio i sina) da poseti Rim.
Pa kako je taj kalendar, koji u samome Egiptu verovatno ni stupio nije u ivot,
doao do nas, i kako je dobio ime Julijanskog kalendara? Da na to odgovorimo,
potrebno je da prelistamo jo koju stranu istorije... (...) Kleopatrino putovanje u Rim
izvedeno je sa najveim sjajem. Cela flota egipatska, onda najvea na celome svetu,
pratila je kraljiinu galiju. (...) U kraljiinoj pratnji bilo je i nekoliko naunika
aleksandrijskog Muzeuma, a meu njima astronom Sosigen. (...) Poslednje godine
svoga ivota upotrebio je Cezar da uredi rimsku dravu koja je od graanskih ratova
mnogo stradala. I kalendar je bio sasvim u neredu; valjalo ga je reformisati i dati mu
stalan oblik. U samome Rimu ne bi se niko naao ko bi bio dovoljno upuen u
astronomiju, jer su Rimljani bili velike neznalice u egzaktnim naukama. Zato je bila
prava srea da se u Kleopatrinoj pratnji naao Sosigen, kojemu je Cezar poverio
reformu kalendara. Sosigenova kalendarska odredba, u pitanju rasporeda godina,
identina je sa odredbom Kanopskoga edikta. Zato je u Julijanskom kalendaru svaka
etvrta godina prestupna. Sedmi mesec u godini dobio je, u poast Juliju Cezaru, naziv
Julius, a kasnije je ta poast uinjena i Augustusu, nazivajui osmi mesec njegovim
imenom. Taj Julijanski kalendar preuzele su i hrianske crkve. On je, kao
to smo videli, aleksandriskog porekla, a Kleopatra ga je donela u Rim.
2

Kao to je dakle jasno, stari julijanski kalendar ne poseduje nikakvu posebnost i
svetost sam po sebi, jer ga nisu ustanovili, na primer, Hristos i apostoli, ve je on,
kao to smo upravo mogli da proitamo, proizvod egipatske misli i genija
aleksandrijskih (dakle paganskih) astronoma. Naravno, istina je da se stara Crkva
upravljala prema ovom kalendaru i da su kasnije po njemu ustanovljeni tradicionalni
verski praznici, ali to samo iz razloga to do donoenja novog, gregorijanskog nije
postojao drugi prema kome bi se moglo upravljati. Meutim, kako su vekovi prolazili,
sve je vie poelo da se uvia da i julijanski kalendar ima svoje nedostatke, tj. da i on
sve vie postaje neprecizan. Reformu julijanskog kalendara je prvi sproveo, po
projektu Alojziusa Liliusa, papa Grigorije XIII, a taj su kalendar, postepeno, prihvatili
svi zapadni narodi:
I u tome je kalendaru svaka etvrta godina prestupna (kao i u Julijanskom: ona iji
se broj dade bez ostatka podeliti sa etiri) no, to ne vai za sekularne godine. To su one
godine koje se svravaju sa dve nule. One su u Gregorijanskom kalendaru samo onda
prestupne ako se broj njihovih vekova dade bez ostatka podeliti sa etiri, inae su
obine. Zato ima Gregorijski kalendar u etiri stotine godina tri prestupne godine
manje nego Julijanski, pa je zbog toga srednja duina njegove godine kraa. Sa svojih
365 dana, 5 sati, 49 minuta i 12 sekunada, ona se pribliava tropskoj godini bolje nego
srednja godina Julijanskog kalendara. Ova odredba stvorila je i drugu razliku

1
Milutin Milankovi, Kroz vasionu i vekove, str. 72-73. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 73-76. Naglasak moj.
627
hrianskih kalendara: Julijanski kalendar zaostao je prema Gregorijanskom. U
ovome, a i u iduem veku datumi se u oba kalendara razlikuju za trinaest dana.
1

No, iako je gregorijanski kalendar ispravio ono to se u julijanskom, tokom
vekova, bilo nakrivilo, njegovo uvoenje nije prihvaeno na hrianskom istoku. Na
istoku su bile odbacivane sve novine koje nisu poticale iz zvaninih crkvenih
pravoslavnih izvora, bez obzira da li se tu radilo o obinim sujeverjima ili o novim
naunim otkriima i dostignuima. Evo ta Milankovi govori o odnosu Pravoslavnih
crkava prema svakoj vrsti naunog stvaralatva tokom itavog srednjeg veka (moda e
nam posle itanja narednih redova postati jo jasnije zbog ega se ovo razdoblje
ljudske istorije naziva mranim dobom):
Kada je Konstantin Veliki nainio 330. godine Carigrad prestonicom istonog
rimskog carstva, nazvao ga novim Rimom i uinio hrianstvo dravnom religijom,
onda je smru grkih bogova izumrla i grka nauka. Da nije bilo Arapa, koji su nam
sauvali dela grkih naunika, propale bi sve tekovine aleksandriske kulture. Preko
jedanaest vekova bio je Carigrad prestonicom vizantiske carevine, i za
sve to vreme nije on dao nauci stoti deo onoga to je Aleksandrija dala za
dva veka. Ali kada je sultan Muhamed II, Osvaja, uao 30. maja 1453. u Carigrad, i
kada je tako mi bar priae usluni ieron u crkvi Svete Sofije taj sultan udario
svojom akom, a njegov konj kopitom, o jedan mramorni stub te crkve, onda se seme
grkoga genija, koje je hiljadu godina lealo neplodno na ovome tlu, rasulo po
zapadnoj Evropi, i iz njega je iznikla obnova nauka i umetnosti. (...) U njenom razvitku
nadovezuju se na Aleksandrijce obnavljai astronomske nauke: Kopernik, Galilej,
Kepler.
2

Iz razloga ovakvog odnosa prema nauci, nije ni udo to moderniji i taniji
gregorijanski kalendar nije prihvaen od strane crkava na istoku. Jedan od razloga je,
naravno, bio i taj to je novi kalendar potekao od Latina koji su bili tretirani kao
jeretici i izmatici (raskolnici).
Evo ta o razlozima Rima koji su doveli do reforme julijanskog kalendara a potom i
do reakcija Istoka koji je uzvratio anatemom, kazuje Aleksej Judin u svom tekstu
Rimokatolicizam i Pravoslavlje, znakovi vremena:
Upravo se problem kalendara u svoj svojoj estini pojavio pred hrianskim
svetom nakon korenite reforme raunanja vremena, koja je bila 1582. godine u vreme
pape Grigorija XIII, pa je po njemu sadanji kalendar i nazvan gregorijanski.
Julijanski (po imperatoru Julijanu, poganinu) i gregorijanski kalendar sastavljeni su
na sasvim razliitim principima: julijanski je orjentisan na duinu siderine odnosno
zvezdane godine, to se poklapa s vremenom celokupnog kretanja Zemlje oko Sunca. A
u osnovu gregorijanskog kalendara stavljena je tropska ili sunana godina, odnosno
uslovna astronomska duina orjentisana na ritmove Zemlje. Ti kalendari su zaista
neuporedivi: siderina godina je dua od tropske za 11 minuta i 14 sekundi. Za 25.765
tropskih godina gregorijanski kalendar e se razlikovati od julijanskog za celu godinu.
Papa Grigorije XIII zamislio je reformu kalendara tako da prolenu ravnodnevnicu,
koja je u XVI veku bila 11. marta, priblii prvobitnom trenutku pashalnih raunanja,
koje je u davnini Crkva povezivala sa danom prolene ravnodnevnice 21. marta. Zbog
toga je u kalendaru trebalo ispustiti 10 dana, a sama 1582. godina, prema

1
Isto, str. 85.
2
Isto, str. 84. Naglasak moj.
628
reformisanom kalendaru pape Grigorija XIII imala je 365 dana. Kasnije je sav zapadni
hrianski svet prihvatio gregorijanski nain brojenja vremena. (...) Meutim, ta
kalendarska reforma prouzroila je novo ideoloko zaotravanje meu Zapadnom i
Istonom Crkvom. Pomesni Konstantinopoljski sabor 1583. godine, kome su
prisustvovali takoe jerusalimski i aleksandrijski patrijarsi, odbio je uvesti
gregorijanski kalendar i bacio na njega prokletstvo (anatemu). Tu anatemu su
Pravoslavne Crkve praktino priznavale sve do 1923. godine, kada je na inicijativu
Konstantinopolja sazvano Predsaborsko savetovanje i tada je odlueno da se pree na
novi kalendar, kojeg je pripremio jugoslovenski astronom Milutin Milankovi.
1

Svetogorski monasi iz Esfigmena objanjavaju razloge bacanja ove anateme:
Krenimo redom. Kada je jeretiki Rim uveo novi kalendar 1582, i sa namerom da
ga podmetne i meu pravoslavne, tadanji Patrijarh u Carigradu, Jeremija, saziva
Sabor i osuuje kalendar. Tekst anateme glasi:
Iz Rima su dole izvesne osobe koje su tamo nauile da misle kao Latini; i loe je
to, to iako Vizantinci, i roeni i odrasli u naim krajevima, oni ne samo to su
promenili svoju veru, nego se jo i bore protiv pravoslavnih i istinskih dogmi Istone
Crkve koje su sam Hristos, boanski apostoli i Sveti Sabori predali nama. Izopaivi
ove, dakle, kao pokvarene lanove, mi nareujemo:
(...) Ko god ne prati Crkvene obiaje proglaene od strane sedam Vaseljenskih
sabora, i Svetu Pashu i kalendar koje su oni dobro ustanovili za nas da ih pratimo,
nego eli da prati novoizmiljenu Pashaliju i novi kalendar bezbonih, papinih
astronoma: i protivei se eli da odbaci i uniti uenje i obiaje Crkve, koje smo primili
od naih Otaca neka svako takav ima anatemu i neka bude izvan Crkve i van Sabora
Vernih.
(...) Mi pozivamo sve pobone Pravoslavne hriane: ostanite u onome u emu ste
naueni, u emu ste roeni i odrasli, i kada vreme i prilike zahtevaju, prolijte i samu
krv da bi sauvali Veru koju su nam nai Oci predali i svoje ispovedanje. uvajte se
ovakvih ljudi i vodite rauna, da bi vam Gospod na Isus Hristos pomogao. Neka
blagoslov nae smernosti bude sa svima vama. Amin!
JEREMIJA Konstantinopoljski
SILVESTAR Aleksandrijski
SOFRONIJE Jerusalimski
(i ostali Episkopi prisutni na saboru).
2

No, i pored ove anateme novog kalendara, kao i ostalih koje su, to saborno to
pojedinano izreene ak osam puta, i to 1583, 1587, 1593, 1722, 1756, 1848, 1895. i
1904. godine
3
, 1923. je vaseljenski patrijarh Meletije sazvao svepravoslavni kongres
koji je konano trebao da reformie prevazieni i netani julijanski kalendar.

1
Vidi u: Hrianstvo na pragu treeg milenijuma; sa ukrajinskog preveo i priredio mr Roman Miz, Novi Sad
2000. god. Naglasak moj.
2
Judin poljubac, str. 32-33. Naglasak moj.
3
Vidi u: Navedeno delo, str. 32-33.
629
Usvajanje kalendara Milutina Milankovia
Na pomenuti kongres koji je trebao da se odri u Carigradu, bila je pozvana i
delegacija Srpske pravoslavne crkve. Nakon to je dobio dopis od strane Ministarstva
Vera, Milankovi je javio ministrovom kabinetu gde je dobio sledee informacije:
Odjurio sam u Ministarstvo. Tu mi je ve pomonik ministrov saoptio veliku
novost: Vaseljenski Patrijarh, najvii poglavica pravoslavne crkve, saziva za prvi maj u
Carigrad kongres sviju pravoslavnih crkava. Glavna taka toga sastanka bie reforma
naeg starog Julijanskog Kalendara. I naa crkva dobila je takav poziv i saoptila ga
Kraljevskoj Vladi. Ova je odluila da na taj kongres poalje, kao svog izaslanika, jednog
naunika, a njen izbor pao je na mene. (...) Meni, kao istoriaru, dodao je gospodin
Ministar, poznat je ceo istorijat naeg kalendarskog pitanja, pa znam da u njemu ima
da kae glavnu re astronomska nauka. Zato sam predloio Kraljevskoj Vladi da Vas
poalje na taj kongres kao svog izaslanika. Naa pravoslavna crkva dragovoljno je
prihvatila taj na izbor, a naa vlada se saglasila da izaslanika crkve prizna i za svog
vlastitog. On e uzimati re u crkvenim pitanjima, a Vi, gospodine profesore,
istupiete, Vaim priznatim autoritetom, u pitanju reforme kalendara.
1

Milankovi, koji je na tom crkvenom skupu bio jedini svetovnjak, u Carigrad je
putovao sa jednim mitropolitom - izaslanikom srpske crkve. Kongres je otpoeo 10.
maja a njegov rad je trajao vie od mesec dana. O temama koje su predloene na
kongresu i nainu razreavanja kalendarskog problema, na ugledni astronom je pisao
ovako:
Ve su prve sednice kongresa, a jo vie nai neoficijelni sastanci i razgovori,
pokazali nepodeljeno miljenje svih uesnika da razliku od trinaest dana, koja postoji
izmeu Gregorijanskog i Julijanskog kalendara, treba ukloniti. Za toliko je dana
zaostao na kalendar prema Sunevu satu, pa zato treba njegovu kazaljku pomeriti u
napred.
U tom prvom pitanju nije bilo razmimoilaenja, no ta valja posle toga uraditi, tu su
se miljenja razilazila. Neki su mislili da se treba na tome prvom aktu zaustaviti, pa
zadrati do dalje odluke Julijanski kalendar, koji bi se u svojim datumima raziao od
Gregorijanskog tek 2100-te godine; neki su opet, izgleda, pomiljali na potpuno
usvajanje Gregorijanskog kalendara.
Brzo se pokazalo da nijedan od ovih dvaju putova ne bi bio dobar. Izostavljanjem
onih trinaest dana nije Julijanski kalendar doveden u korak sa Gregorijanskim, jer se
njegovi pokretni praznici ne bi poklopili sa Gregorijanskim. Videli smo da su pravila za
odreivanje tih praznika razliita u oba hrianska kalendara. Kada bismo i ta pravila
preuzeli iz Gregorijanskog kalendara, onda bismo u stvari prihvatili taj kalendar.
Ovo reenje ne bi prihvatile dve najvee pravoslavne crkve, ruska i srpska, a ono ne
bi vodilo rauna o napretcima nauke, ostvarenim od gregorijanske kalendarske
reforme. Ti napretci su ogromni. Dovoljno je da spomenem da u doba te reforme nije
jo ni postojala nebeska mehanika, nauka najpozvanija za reavanje kalendarskog
pitanja.
2

Nakon napornog Milankovievog rada na prevazilaenju kalendarskog problema,
koji se odvijao i pre dolaska na kongres kao i tokom njegovog odravanja, konano je

1
M. Milankovi, Kroz vasionu i vekove, str. 63-64.
2
Navedeno delo, str. 86. Naglasak moj.
630
doao momenat kada je i srpska delegacija trebala da iznese svoj predlog kalendarske
reforme:
Jue je bila glavna sednica kongresa, u njoj sam uzeo re, na njoj je usvojen na
predlog reforme kalendara (...) Glavne odredbe toga kalendara su ove.
Novi kalendar dovee se na isti datum sa Gregorijanskim. U njemu e biti
prestupna svaka godina deljiva sa etiri, sa izuzetkom sekularnih godina, koje e samo
onda biti prestupne ako broj njihovih vekova podeljen sa devet dadne ostatak dva ili
est.
Tim novim interkalacionim pravilom, koji regulie raspored prestupnih godina,
dobiva se srednja duina kalendarske godine od 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48
sekunada. Tim najviim pribliavanjem tropskoj godini, koje je uopte
mogue, dobiva se do sada nepostignuta tanost kalendara. No time se
dobiva i ovo. uli smo da e od narednih sekularnih godina biti u Gregorijanskom
kalendaru prestupne samo ove 2000, 2400 i 2800-ta. Da vidimo koje e od sekularnih
godina biti prestupne u naem novom kalendaru. Oito 2000-ta, 2400-ta i 2900-ta,
jer 20, 24 i 29 podeljeno sa devet daje ostatke 2, 6, 2. To znai da e razmimoilaenje u
datumima hrianskih kalendara nastupiti tek u godini 2800-toj, dakle za 877 godina.
U principu razliit, astronomski ispravniji, na se kalendar privio oskulirajui
uz Gregorijanski.
U pogledu izraunavanja Meseevih mena, reeno je, po predlogu Njegove Svetosti,
da se za taj posao primeni egzaktni astronomski raun. Tako su sve tri take
kalendarskog pitanja reene da ne moe bolje biti. Redakcija kalendarskih
odluka kongresa poverena je meni.
1

U znak velike zahvalnosti za uspeno zavren posao na kalendarskoj reformi,
vaseljenski patrijarh je Milutinu Milankoviu poslao i pismo sledee sadrine:
Meletius, milou bojom arhiepiskop Konstantinopolja Novog Rima i
vaseljenski patrijarh.
Veleueni gospodine profesore, edo u Gospodu ljubljeno Nae Smernosti, blagodat
neka je s Vaom Velikouenosti i mir od Boga.
Poto je u Naem Svetom i asnom Sinodu proitana odluka Svepravoslavnog
Kongresa o kalendaru, u cilju pravilnog usvajanja njenog, koje je usvajanje ve
sledovalo, kao to to javljamo Presvetim Pravoslavnim Crkvama, asni Sinod je s
osobitim priznanjem primio k znanju najdragoceniju saradnju Vae duboke
Velikouenosti kao lana Svepravoslavnog kongresa pri sastavljanju te odluke, kojom
je tako sreno i potpuno reen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog Kongresa, i
u opte tako vano kalendarsko pitanje.
S toga, po jednoglasnoj sinodalnoj odluci, izjavljujemo drage volje ovim Naim
estitim pismom naroitu pohvalu i zahvalnost Vaoj Velikouenosti za takvu
prosveenu i korisnu saradnju njenu.
aljui pak uz to i nae oinske pozdrave i blagoslove, molimo da se za sve to je
najbolje Bogu, ija je blagodat neka bude sa Vaom dubokom Velikouenosti.
2

Meutim, iako su mnoge delegacije Pravoslavnih crkava, pa i srpske, prisustvovale
pomenutom Svepravoslavnom Kongresu, i jednoglasno usvojile reformovani kalendar
naeg uvaenog astronoma i univerzitetskog profesora, na emu se Milankoviu

1
Isto, str. 92. Naglasak moj.
2
Isto, str. 97. Naglasak moj.
631
pismom, maloas citiranom, lino zahvalio i sam vaseljenski patrijarh (te i pored toga
to su najsrdaniji u estitanjima Milankoviu bili predstavnici Ruske pravoslavne
crkve
1
), postojale su i manje ili vee grupe nezadovoljnih arhijereja, pa i itave crkve,
koje nisu pristajale na dogovorenu i usvojenu reformu. Iako je Milankoviev kalendar
bio najprecizniji, te i pored toga to, verovatno, ni sam Gospod Bog protiv njega ne bi
imao nita protiv jer bi on, sa zemaljske take gledita, najtanije pratio zakone
kretanja nebeskih tela koje je On postavio, meu pravoslavnima su poela da se
javljaju negodovanja zbog naputanja drevnog svetootakog kalendara i
pribliavanja jeretikoj Rimokatolikoj crkvi i njenom raunanju vremena.
Negodovanja, i to prilino burna, desila su se i za vreme samog zasedanja Kongresa,
kada je raspomamljena (po veri pravoslavna) rulja, predvoena turskom policijom,
zahtevala svrgnue vaseljenskog patrijarha. Evo kako je srpski mitropolit opisao
Milankoviu dogaaje koji su se odigrali pred sam kraj zasedanja:
Taman sam bio ostavio patrijariju, a pred njenom glavnom kapijom tako mi
priae mitropolit ukaza se jedna udna eta. Oko dve stotine carigradskih Grka,
izopijanih amala, laara i drugog, na brzinu sakupljenog, oloa. Tu je etu
pojaavalo, bolje rei predvodilo, pedesetak turskih policajaca. Otvorivi nasilno
kapiju i obijajui sva vrata, koja je posluga na brzu ruku pozakljuavala, pokulja ta
rulja preko glavnih stepenica, ruei, preturajui i lomei sve to joj je dolo do ruke.
Tim nainom doprla je i do glavne sale, gde su bili skupljeni uesnici kongresa. Za tren
oka su svi ti crkveni knezovi potisnuti u jedan ugao sale, a ostali njen deo zauzela je
fukara, koja se bosim prljavim nogama popela na mramorne stolove, svilene stolice,
fotelje i kanabeta. U svima vratima sale i prozorskim udubljenjima uzeli su mesta
turski policajci. Vazduh se ispunio smradom i prolamao od divljake vike.
Malo po malo moglo se iz njene vike razabrati ta ta rulja hoe. Ona je zahtevala da
se Meletius IV, odmah tu pred njom, odree svoje asti i poloaja i otstupi sa
patrijariske stolice. Sada je bilo svima uesnicima kongresa jasno da je taj skup ljudi
imao da, pod zatitom i po naredbi turske policije, izvri nasilno svrgnue vaseljenskog
patrijarha.
Meletius IV podigao se sa svoje stolice, drei se jednom rukom jo za nju, a dajui
drugom rukom znak da hoe da govori. Nasta tiina. Jasnim glasom i odlunim reima
izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve (evo
dakle dokaza da to su bili pravoslavni vernici; prim. I. S.) i da nee pred njom odrei
se svoga poloaja, pa ma ta bilo. Urnebesna graja se podie posle tih patrijarhovih rei
i pljusak psovki i pretnja polete na njega. On je stajao bled ali uzdignute glave, i na
svaki plotun fukarine larme odgovarao: Ja sam patrijarh!.
Rulja se tada jo vie uzbesi, epa patrijarha i nekoliko hrabrih episkopa koji se
iskupie oko njega da ga brane, i potite, zlostavljajui ih, preko glavnih stepenica
pravo ka onoj kapiji na koju je nekad bio obeen Gligorije V. Oni koji u sali ostadoe ne
mogoe videti ta se dalje deava, nego ue samo urnebesnu viku, pretnje, psovke i, u
toj pomamnoj buri, iznemogli glas vrhovnog poglavara istone crkve.
Odjedanput umuknu sve. Strah i grozne slutnje obuzee srca svih uesnika
kongresa, ali se brzo pretvorie u radost i veselje, kada se na vratima sale ukazae
francuski vojnici. Oni su, obaveteni telefonski od jednog prisebnog monaha, stigli na
vreme da spasu patrijarha iz ruku pomamne rulje. (...) Malo iza toga pojavi se u sali

1
Vidi u: Isto, str. 93.
632
sam patrijarh sa svim episkopima koji su ga verno pratili. Radovanju ne bee kraja,
mnogi su plakali od uzbuenja. Samo mitropolit draki bio je neto pokunjen; njemu
je, dok je svojim telom zatiivao patrijarha, rulja pocepala mantiju, a nepoznati prsti
ukrali njegov novanik sa svom njegovom zveeom sadrinom.
Tako je intervencijom francuske vojske spreeno nasilno rasturivanje kongresa, i
on je mogao iduih dana produiti i okonati svoj rad. Osmoga juna potpisane su
od svih uesnika odluke carigradskog kongresa. Posle sveane slube boje,
on se raziao.
1

Prihvatanje reformisanog kalendara i raskol u Grkoj pravoslavnoj
crkvi
Nakon usvajanja Milankovievog kalendara na svepravoslavnom kongresu u
Carigradu 1923. godine i njegovog uvoenja u bogoslubeni ivot Grke pravoslavne
crkve 1924. god., poele su da sa svih strana stiu negativne reakcije. Uvoenje ovog
kalendara je izazvalo veliku neslogu u pravoslavnom svetu, jer na pomenutom
kongresu ipak nisu uestvovale sve istone patrijarije. Evo ta o zategnutim odnosima
izmeu pristalica i protivnika reformiranog kalendara govori Aleksej Judin:
Taj novi kalendar, nazvan novojulijanski ili ispravljeni gregorijanski, tanije od
gregorijanskog kalendara odreuje duinu sunane tropske godine, a kako e se on do
2.800. godine sasvim izjednaiti sa gregorijanskim kalendarom, moe ga se smatrati
privremenom modifikacijom zapadnog kalendara. Pa ipak ova reforma
kalendara prouzrokovala je veliku neslogu u pravoslavnom svetu. Na
svepravoslavnom kongresu 1923. godine nije bilo predstavnika Jerusalimske, Ruske,
Srpske
2
i Bugarske Crkve, to je odredilo njihov stav
3
. (...) Na raskole nije trebalo
dugo ekati ni u onim pomesnim crkvama gde je bio uveden novojulijanski
kalendar. Primer za to je Grka (Jelinska) Crkva gde su kalendarski raskoli poeli ve
1935. godine, 11 godina nakon to je prihvaen spomenuti kalendar.
4

A evo i reakcija na uvoenje reformiranog kalendara koje su dole od strane nekih
arhijereja, a koje su navedene u knjizi Judin poljubac, koju je izdalo bratstvo
manastira Esfigmen koji, inae, pripada tzv. raskolnikoj Grkoj starokalendarskoj
crkvi:
Samo godinu dana kasnije Metaksakis saziva Sabor u Carigradu, gde se odjednom
objavljuje uvoenje novog (papskog) kalendara. Od te godine, zapravo, poinje
praktino ostvarivanje ekumenistikog programa. Na ovom saboru istone
Patrijarije nisu imali svoje zvanine delegacije, tako da je sa formalne strane ovaj
sabor bio bez ikakvog legitimiteta. Jednostavno reeno, bio je potpuno diskreditovan.
Neke od reakcija na ovaj sabor su bile sledee: Na primer, u svome Memorandumu
Svetom Arhijerejskom Sinodu Grke (14. jun 1929. g.) Mitropolit kasandrijski Irinej

1
Isto, str. 95-97. Naglasak moj.
2
Iz ranije citiranih tekstova Milutina Milankovia saznali smo da su predstavnici ruske i srpske crkve ipak
bili prisutni i glasali za reformu kalendara, iako kasnije ova reforma nije zaivela u okviru crkava i naroda
u njihovim dravama.
3
Novi kalendar je prihvaen u okviru Rumunske pravoslavne crkve kasnih 20-tih godina XX veka, a u bu-
garskoj crkvi 1968. godine. (Navedeni podaci potiu iz: Judin poljubac, str. 36).
4
Hrianstvo na pragu treeg milenijuma, str. 42. Naglasak moj.
633
napisao je da sabor nije bio Svepravoslavni, nego antipravoslavni. ak je i sam
atinski arhiepiskop, koji e godinu dana kasnije uvesti novi kalendar u Grkoj, priznao:
Naalost, istoni patrijarsi, koji su odbili da uestvuju na kongresu, odbacili su sve
njegove odluke. Da se kongres ograniio samo na pitanje kalendara, verovatno ne bi
izazvao takve reakcije.
1

Prva sledea pomesna pravoslavna crkva, koja je posle Carigradske Patrijarije
pala u ekumenistiku zamku jeste Grka Pravoslavna Crkva. Ono to je za Carigrad bio
Meletije Metaksakis, to je Grku bio atinski arhiep. Hrizostom Papadopulos. Jedan od
kasnijih voa Istinske Pravoslavne Crkve u Grkoj, German Dimitrijadski nazvao je
Metaksakisa Luterom Pravoslavne Crkve. Smatramo da se to isto moe rei i za
Papadopulosa.
2

Gotovo munjevitom brzinom u Grkoj crkvi je 1924. g. bio uveden novi kalendar.
Jednostavno je bila doneta odluka da se 10-ti mart proglasi za 23-i. Novi kalendar je u
Grkoj Crkvi uveden uprkos svesti grke jerarhije da bi to moglo da predstavlja
raskolniki akt, to on doista i jeste bio. Da je to tako, potvrdila je i Komisija
sastavljena od najboljih pravnika i profesora bogoslova Dravnog Univerziteta,
odreena za izuavanje kalendarskog pitanja, iji je jedan od lanova bio i Njegovo
blaenstvo Arhiepiskop atinski, u svojstvu profesora Crkvene istorije na Dravnom
Univerzitetu. Pogledajmo kako je miljenje o novom kalendaru iznela ta Komisija:
Mada su sve Pravoslavne Crkve autokefalne u svojoj unutranjoj upravi, one su, i
pored toga, meusobno sjedinjene posredstvom dogmata, saborskih odluka i pravila, i
ni jedna od njih ne moe se odvojiti kao posebna Pravoslavna Crkva niti
primiti novi crkveni kalendar, a da ne bude smatrana za raskolniku u
odnosu na druge.
3

Poto je Njegovo blaenstvo Arhiepiskop atinski sopstvenim potpisom proglasio
sebe za raskolnika, koje nam je jo svedoanstvo potrebno da bismo pokazali da su
on i jerarsi koji su njegovi istomiljenici postali raskolnici zato to su kalendarskom
novinom naruili jedinstvo Pravoslavlja i podelili crkvenu i nacionalnu duu grkog
pravoslavnog naroda?
4

Pogledajmo kako su na ovaj razbojniki akt gledali tadanji arhijereji ostalih
Pravoslavnih Crkava.
Slavni mitropolit Ruske Zagranine Crkve, Antonije (Hrapovicki), nazvao je
kalendarsku reformu: besmislenim i tupavim ustupkom masoneriji i papizmu.
Patrijarh Fotije Aleksandrijski je pisao (Arhiepiskopu atinskom Hrizostomu
Papadopulosu): Veliki bol i iznenaenje izazvalo je vae saoptenje o tome da su, bez
ikakvog realnog osnova ili dogmatskih ili kanonskih razloga, odbaeni bratski saveti i
uporne molbe etiri apostolska prestola, i da je izvrena reforma kalendara. Vama
preti raskid sa itavim pravoslavnim crkvenim narodom. Zato ja predlaem sazivanje
sabora, kako bi to pitanje bilo istraeno. Kada je Hrizostom odgovorio da sabor ne
moe da bude sazvan, Fotije je opet odbio da prihvati inovaciju.
Vladimir Mos, u svojoj vanredno dokumentovanoj knjizi, iznosi i jedan vrlo, po nas
Srbe znaajan podatak, navodei taan izvor odakle ga je preuzeo. Naime, episkop i

1
Judin poljubac, str. 32. Naglasak moj.
2
Isto, str. 34.
3
Isto, str. 35. Naglasak moj.
4
Isto.
634
svetitelj Nikolaj Velimirovi je 1930. godine na Predsaboru u Svetoj Gori, u
Vatopedu odbio da slui sa Grcima istiui da Grci i Sloveni imaju razliit tipik.
(...) Tokom ovog sabora Episkop ohridski Nikolaj (Velimirovi) vatreno je branio
pravoslavni kalendar, izjavivi, da je 1923. g. na Kongresu (u Carigradu) koji je odobrio
novi kalendar, bio stvoren raskol.
1

U dananje vreme nadpolovini broj Pravoslavnih crkava se pridrava novog
Milankovievog kalendara (kojeg neki, kao to vidimo, namerno pogreno nazivaju
papskim), i to na sledei nain (citiram rei dr Radomira Popovia, profesora
pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu):
Po pitanju kalendara i njegove primene, jedinstvo savremenog hrianskog sveta
je razbijeno. Prvi put se to, naalost, dogodilo i unutar pravoslavnog hrianskog
crkvenog tela poetkom 20. veka. To se desilo 1923. godine kada je Carigradska
patrijarija, prekrivi dogovor postignut iste godine na kongresu u Carigradu, uvela
novi kalendar. Slino su uinile jo neke crkve pa je danas u pravoslavnom svetu stanje
po pitanju kalendara sledee: crkveni julijanski kalendar i pashaliju dre Jerusalimska,
Ruska, Srpska, Gruzijska, Ruska pravoslavna zagranina crkva i Sveta Gora;
gregorijanski kalendar, a julijansku pashaliju (praznovanje praznika Vaskrsa; prim. I.
S.) dre Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska, Rumunska, Bugarska, zatim crkva u
Grkoj, na Kipru i autonomne crkve zavisne od Carigradske patrijarije. Finska
pravoslavna crkva u potpunosti je prihvatila gregorijanski kalendar i pashaliju.
2

Iako se Srpska pravoslavna crkva (jo uvek) upravlja po starom kalendaru, monasi
ziloti joj zameraju zbog otvorenih izjava nekih svetenika pa i samog patrijarha
Pavla, u kome oni izraavaju uverenje da je gregorijanski kalendar ipak ispravniji od
julijanskog te da bi ga, s vremenom, moda trebalo uvesti i u one crkve koje ga do
sada nisu usvojile. U intervjuu datom za Pravoslavlje (br. 910), iji sam deo maloas
citirao, prof. dr Radomir Popovi, na primer, kae da pitanje kalendara uopte nije
sutinsko pitanje za ouvanje pravoslavne vere. Iako se i sam zalae za zadravanje
starog kalendara u okviru SPC, ovaj protojerej kazuje da Pravoslavna crkva (u Srbiji)
nee nikada zabranjivati (niti pak striktno podravati) uvoenje nekog
modernog i preciznog, astronomski potvrenog naina raunanja
vremena (tj. nekog novog kalendara):
Nae je da mi uvamo ono to je vano, da uvamo veru, da uvamo hriansko
uenje koje svemu daje smisao, svakom kalendaru kao takvom, da li je to Julijanski
ili neki drugi nije vano.
3


1
Isto, str. 35-36. Naglasak moj.
2
Pravoslavlje, novine srpske patrijarije, br. 910; 15. februar 2005. god. str. 12.
Svetogorski monasi starokalendarci (iz Esfigmena), zajedno sa svojom braom starokalendarcima iz
drugih raskolnikih crkava, imenuju kao novokalendarske (za razliku od Radomira Popovia) sledee
crkve: konstantinopoljsku, aleksandrijsku, antiohijsku, jerusalimsku, rumunsku, bugarsku, gruzijsku,
kiparsku, grku, poljsku, slovaku, albansku, finsku i srpsku, iako neke od ovih, ipak, dre i upravljaju se
po starom julijanskom kalendaru. Naime, bratstvo iz Esfigmena smatra da sve starokalendarske crkve
koje imaju liturgijsko i evharistijsko optenje sa novokalendarskim Pravoslavnim crkvama ine greh i
upadaju u jeres ekumenizma prestupajui kanone svetih otaca, na taj nain sebe liavajui blagodati
Svetog Duha i inei otpad od izvorne Pravoslavne crkve koju je (po njihovom miljenju) sam Gospod
ustanovio i blagoslovio.
3
Pravoslavlje, br. 910. str. 13.
635
Ovakav, rekli bismo, liberalan stav, koji dozvoljava da u budunosti doe i do
promene kalendara po kojem e se upravljati SPC, jeste upravo onaj koji biva otro
kritikovan od strane radikalnih starokalendaraca sa Svete Gore. Evo ta o navodnim
pripremama srpske crkve da prihvati papski kalendar kazuju ziloti:
Na njegovu (vaseljenskog patrijarha Meletija) inicijativu godine 1924. oficijalna
Grka crkva uvodi ovaj novi grigorijanski (papski) kalendar, to e dovesti do raskola i
do pobune vernog naroda i dela klira crkve, koji e, sasvim opravdano, verno i hrabro
braniti svetootaki kalendar i to do dana dananjeg. Ovaj nepravoslavni i bezakoni
primer Carigradske patrijarije i Grke oficijalne crkve kasnije e slediti i mnotvo
drugih pomesnih crkava, tako da danas imamo sluaj da zvanino jo samo SPC i
Moskovska patrijarija slue po starom julijanskom kalendaru. Primetili ste da smo
ovde upotrebili izraz zvanino, a razlog je to je to kod SPC samo puka formalnost i
pitanje je dana kada e i novi papski kalendar biti sproveden u delo. Dananje
miljenje i stav patrijarha i ostalih episkopa SPC je da je Srpski narod teoloki prost i
nenaobrazovan i kao takav nije spreman za prihvatanje kalendara. (...) Obrazlaui
ovu svoju pogubnu teoriju o potrebi uvoenja novog papskog kalendara patrijarh
Pavle kae da e za 24 hiljada godina usled astronomskog kanjenja starog kalendara,
proslava Vaskrsa (Pashe) kao pokretnog praznika pasti iza jesenje ravnodnevnice, to
je nedopustivo prema pravilima i kanonima datim nam za proslavu ovog najsvetijeg
praznika. Iako patrijarh konstatuje da moda tada za 24 hiljada godina nee ni
postojati planeta zemlja i ljudski rod to nije u opte bitno u ovom trenutku, on
zakljuuje da su novokalendarci sasvim u pravu jer uvoenjem novog
kalendara (koji je takoe astronomski netaan, ali navodno sa manjom grekom)
oni preduhitravaju greku koja e se pojaviti, i pritom zakljuuje, kako su
starokalendarci koji dakle uvaju izvorni, Bogom i Sv. Ocima potvreni kalendar
raskolnici.
1

Ono to bi bilo jo interesantno spomenuti jeste da su monasi manastira Esfigmen
sa Svete Gore Atonske ve godinama na ratnoj nozi sa vaseljenskom carigradskom
patrijarijom i njenim patrijarsima a pod ijom se duhovnom vlau nalaze. Sve
dosadanje vaseljenske patrijarhe, poevi od Meletija Metaksakisa, preko Atinagore
(koji je 1965. godine u drutvu pape Pavla VI izvrio sramni in skidanja anateme sa
Zapadne crkve koja je na nju baena jo davne 1054. god.), Dimitrija i Vartolomeja, oni
nazivaju veoma grubim imenima, kao to su: pseudopatrijarsi, arhijeretici i sl.
Esfigmen je pristupio Grkoj starokalendarskoj crkvi, koja se dri julijanskog
kalendara (u Grkoj pravoslavnoj crkvi zbog prelaska na gregorijanski kalendar 1923.
dolo je do raskola), ijih blizu dva miliona vernika podrava i pomae esfigmenske
monahe, kako tvrde u ovom svetogorskom manastiru. Esfigmenski ziloti su sa
sadanjim carigradskim patrijarhom Vartolomejem prekinuli svaki kontakt zbog
njegove jeresi ekumenizma. Ni njega, niti za Svetu goru nadlenog carigradskog
episkopa ne pominju u molitvama na liturgijama, kako to kanoni nalau, nego
poglavara Grke starokalendarske crkve arhiepiskopa Hrizostoma. Od Vaseljenske
patrijarije zahtevaju da vrati julijanski kalendar, prekine svaki dijalog sa jereticima i
istupi iz Svetskog saveta crkava, da se odrekne svih nepravoslavnih stavova, kako

1
Judin poljubac, str. 130-131. Naglasak moj.
636
svojih tako i svojih prethodnika, raini sve jeretike i prekine svako optenje sa
crkvama koje su pale u jeres.
1

Vie puta do sada je ovim monasima, od strane Carigrada, bilo zapoveeno da
napuste manastir, i to uz pretnju nasilne deportacije uz pomo grke vojske i policije.
No, i pored intervencija specijalaca i dosadanjih viekratnih naloga carigradske
patrijarije i grke arhiepiskopije za iseljenjem pomenutog manastira, ovo pravoslavno
utvrenje jo uvek postojano odoleva svim iskuenjima. Evo kako je, o odnosu maloas
pomenutih crkava i zvaninih vlasti Grke prema Esfigmenu pisao Nedeljni Telegraf
u februaru 2003. godine, navodei rei jednog od tamonjih monaha:
U toku poslednjih nekoliko dana, dok traje opsada Esfigmena, grka policija
uhapsila je i deportovala dvadeset petoricu brae, zilota koje su lovili kao ivotinje po
Svetoj Gori. U arsani (luci) manastira Hilandar smeteno je dvadesetak policajaca koji
su se tu nastanili i kontroliu situaciju. Ovo je sramota koja se nije dogodila otkad
postoji Sveta Gora kae u telefonskom razgovoru za NT otac Serafim, zilot koji se u
trenutku opsade Esfigmena naao van zidina manastira.
2

Akcija policije izvedena je u vreme kulminacije sukoba zilota sa vaseljenskim i
grkim patrijarhom. Zilotsko viedecenijsko protivljenje ukljuivanju pravoslavne
crkve u ekumenistiki pokret ovih dana je na ivici traginog epiloga. Patrijarsi
Vartolomej i Hrizostom reili su da zilote isele sa Svete gore i deportuju iz Grke. U
pomo su pozvali policiju. (...) Grki policijski specijalci, vezani alpinistikom
opremom, vise sa visoke stene na Egejskim morem. Iz peine pretvorene u monaku
eliju, u junom delu poluostrva Atos, uvezane konopcima, bez previe obzira, na
momente ak i grubo, u amac sputaju etvoricu uhapenih kaluera. Kalueri su
Rusi, pripadnici zilotskog reda, a nisu prekrili nijedan od grkih zakona. Na udaru su
policije zbog svojih tradicionalnih, verskih opredeljenja sebe smatraju poslednjim
uvarima pravoslavlja...
3

ak 117 zilota iz manastira Esfigmen, na samom ulazu u Svetu Goru, danima je
zabarikadirano unutar zidina sa eksplozivom! Ziloti, koje neki smatraju
pravoslavnim fundamentalistima, opasali su i svoj manastir desetinama kilograma
eksplozivnog materijala. Iza zidina najavljuju viegodinji otpor grkim specijalcima.
Navode da su za svoj cilj ouvanje autohtone pravoslavne vere spremni i da
umru!
4

Da situacija po pitanju raskola u Grkoj uopte nije tako bezazlena svedoi i
injenica da u toj zemlji postoji ne samo jedna ve vie raskolnikih
starokalendarskih crkava koje meusobno ne opte:

1
Dnevni list Danas; utorak, 28. januar 2003. god. str. 16. Naglasak moj.
2
Nedeljni Telegraf, br. 354; 5. 2. 2003. str. 10.
3
Isto. (Da progoni starokalendaraca u Grkoj nisu pojava novijeg datuma svedoe i dogaaji od pre vie od
pola veka. U knjizi Ekumenizam i vreme apostasije jeromonah Sava Janji je na sledei nain opisao
progone pravoslavnih vernika starokalendaraca koje su sprovodili predstavnici zvanine Grke
pravoslavne crkve: Mitropolit Hrizostom (voa grkih starokalendaraca u to vreme; prim. I. S.) je
poslednjih nekoliko godina ivota proveo u velikim progonima i stradanjima zajedno sa mnogim
lanovima pokreta (svetenici su zatvarani i brijani, crkve su skrnavljene i demolirane, oduzimani su sveti
sasudi, bilo je sluajeva i silovanja monahinja, dok je jedan svetenik u Patri umro od zadobijenih
povreda. Progone je inicirao tadanji arhiepiskop atinski Spiridon 1949. g.). str. 68. Naglasak
moj).
4
Isto.
637
U dananjoj Grkoj postoji nekoliko starostilskih sinoda posebnih crkvenih
grupa, koje ne samo da ne priznaju jedna drugu, ve svaka od njih sebe smatra jedinim
zakonitim predstavnikom Istinite Pravoslavne Grke Crkve.
1

Sa druge strane, potvrujui izjave svetogorskih monaha zilota, da je dananje
vaseljensko pravoslavlje zapalo u duboku krizu kroz zajedniarenje sa nepravoslavnim
konfesijama, te da u tom otpadnuu prednjai vaseljenska patrijarija (a za njom i sve
ostale), svedoe i jeromonah Sava Janji kao i episkop rako-prizrenski Artemije
Radosavljevi. Evo kakvo miljenje oni imaju o vaseljenskom patrijarhu, i kako glasi
odgovor ep. Artemija na ukore i opomene koje su stigle na njegov raun od strane
patrijarha Vartolomeja i Sv. Sinoda SPC (citat iz knjige Judin poljubac):
Pogledajmo kakvo je miljenje o kanonskoj i dogmatskoj ispravnosti Vaseljenske
Patrijarije i njenog patrijarha Vartolomeja vai meu naim crkvenim
velikodostojnicima. Jeromonah Sava u jednom blagom komentaru u svojoj knjizi kae:
Po prvom kanonu 1. Vaseljenskog sabora svaki episkop je duan da anatemie
jeresi. Sadanji Carigradski Patrijarh, kao i njegova dva prethodnika do dana
dananjeg nije izjavio otvoreno da je svaka veroispovest izvan Pravoslavne Crkve jeres,
ve predstavnike tih veroispovesti uporno naziva braom u Hristu. I ne samo to ve i
svojim stavovima daje preutnu saglasnost nepravilnom ispovedanju hrianske vere.
(preuzeto iz knjige Save Janjia: Ekumenizam i vreme apostasije. prim. I. S.)

1
Hrianstvo na pragu treeg milenijuma, str. 42. (Evo nekoliko podataka o nastanku starokalendarskog
pokreta u Grkoj iz maloas citirane knjige jeromonaha Save Janjia: Starokalendarski pokret u poetku
(1924. -1935. g.) nastaje spontano. Nakon uvoenja novog kalendara broj vernika koji je ostao veran
julijanskom kalendaru bio je veoma mali. Dodue meu njima je bilo i nekoliko poznatih crkvenih
istoriara koji su uivali podrku tadanjeg aleksandrijskog patrijarha Fotija. Prvih est meseci u pokretu
nije bilo nijedno sveteno lice, dok prva dvojica nisu prila pokretu. uvena pojava asnog krsta na nebu
14-15. septembra 1925. g. na sami praznik Vozdvienija asnog Krsta (po julijanskom kalendaru) iznad
male crkve u predgrau Atine bio je povod da jo veliki broj vernika prie starokalendarcima. Krst se
pojavio na nebu oko ponoi i itav sat vremena su ga posmatrali vernici i policajci koji su bili poslani da
prekinu molitveni skup. Meutim, ipak, najvea zasluga za irenje pokreta pripada svetogorskim
monasima, zilotima, koji su obilazili grku zemlju, utvrivali verne, osnivali katakombne crkve i
manastire. (...) Ipak, pokret je bio bez jerarhije. Prelomni trenutak nastupa 1935. g. kada su jedanaest
episkopa najavili prelazak u starokalendarce. Ipak posle niza pritisaka od strane zvanine Crkve, samo su
trojica ustrajala. Meu njima je bio mitropolit Hrizostom florinski koji je postao i voa pokreta. (...)
Meutim, ve vrlo rano poinje da se u pokretu javlja jedna ekstremna struja oko episkopa
Mateja koji se 1937. g. odvaja od sinoda mitropolita Hrizostoma, sam poinje da nekanonski hirotonie
svoje episkope i da negira postojanje blagodati u zvaninoj Crkvi. (...) Posle smrti mitropolita Hrizostoma
1955. g. starokalendarska Crkva ostala je bez episkopa. Tada je u pomo pritekla Ruska Zagranina Crkva
sa nekoliko svojih episkopa koji su, dodue, bez dozvole sinoda, hirotonisali nove episkope. Ova
rukopoloenja e sinod RZC priznati tek 1969. g. i objaviti puno liturgijsko optenje sa starokalendarcima.
Nakon dve godine sinod RZC e ispraviti nekanonski status episkopa koje je hirotonisao episkop Matej. U
periodu izmeu sedamdesetih i devedesetih godina, grka starokalendarska zajednica prolazi kroz
velika iskuenja meusobne nesloge, obrazovanja novih sinoda, raskola i rainjenja. U
tom periodu je naalost preovladao radikalni stav u kome su prednjaili Matejevci, koji potpuno
negiraju blagodatnost zvanine Crkve i tavie i RZC od koje su primili kanonsko apostolsko prejemstvo.
Neto umereniji, ali i dalje sa negativnim stavom prema blagodatnosti novokalendarske Crkve bio je
sinod oko arhiepiskopa Avksentija, koga je nasledio i sada vodi tu struju arhiepiskop Hrizostom P.
Treu grupu su oformili 1985. g. mitropolit Kiprijan Oroposa i Filija i ovani sardinijski koji
su ostali dosledni prvobitnom stavu da zvanina Grka Crkva nije ostala bez blagodati, ve da je njeno
duhovno telo duboko ranjeno jeresi ekumenizma i modernizma. str. 68-69. Naglasak moj).
638
Njegov odgovor je dakle jeres.
Pogledajmo sada ta je izneo episkop Artemije u svom otvorenom pismu upuenom
Sinodu SPC. Povod za ovo pismo su optube vaseljenskog patrijarha Vartolomeja da
pojedinim svojim delovanjem e. Artemije rui ugled Vaseljenske Patrijarije i da treba,
citiramo: da se dri kanonskog poretka Pravoslavne Crkve...
Evo ta odgovara e. Artemije u svom pismu Sinodu SPC, citiramo:
(...) Prvi deo moje tobonje krivice da ja svojim reima i postupcima ruim ugled
Vaseljenske Patrijarije, nema apsolutno nikakva osnova, niti se za potvrdu toga
navodi bilo koji dokaz. Naprotiv, postoje mnogobrojni dokazi da onaj koji mene poziva
da se drim reda i predanja Pravoslavne Crkve (dakle, Vaseljenski Patrijarh
Vartolomej) sam lino, i oni sa njim, do sada su pogazili sve svete Kanone i predanja
Crkve, sprovodei svoje ekumenistike i ekspanzionistike ciljeve. Zato je do suza
bolno da on i takvi opominju nekoga na dranje kanonskog predanja.
Ja znam, Vaa Svetosti, da ni na Sinod, niti bilo koji drugi danas u
svetu, nije u stanju, niti je spreman, da uzme u zatitu Svete Kanone i
svetootaki crkveni poredak i OSUDI one koji su te osude dostojni (mnogi su i u
naoj SPC). Ali zato spreman je i na Sinod i ostali u svetu da sude i osuuju one koji,
drei se Svetih Kanona i predanja Crkve Pravoslavne, podiu svoj glas u odbranu vere
pravoslavne i igou na pristojan nain (iznosei samo injenice) one koji su davno
prestupili mee koje postavie Oci nai. No ne mari nita. iv je Bog na i svepravedni
Sudija, koji to sve dobro vidi i zna, i iji e sud biti pravedan. alosno je samo to
mnogi, idui na kompromise i zajednike molitve sa odluenima i anatemisanima,
sablanjavaju i vode u venu pogibao mnoge nevine due za koje je Hristos postradao.
U uslovima u kojima ivim i po moi koliko mi dozvoljavaju, trudim se da budem verni
sledbenik i uvar Svetih Kanona i Svetih Otaca, svedoei jevanelsku Istinu, da
nikakvu zajednicu nema svetlost sa tamom, ni Hristos sa Velijarom. To i takvo moje
svedoenje koje sam, tu i tamo, iznosio uglavnom u Svetom Knezu Lazaru, doivljava
se i uzima kao ruenje ugleda Vaseljenske Patrijarije. Ovde u posvedoiti:
Nema nikoga na svetu ko bi mogao ugledu Vaseljenske Patrijarije toliko
nakoditi koliko sam Patrijarh Vartolomej i lanovi njegove Jerarhije
svojim ekumenistikim postupcima i izjavama, a koje su poznate irom
sveta. (preuzeto iz Sv. Knez Lazar br. 2-3, 1996. god. asopis rako-prizrenske
eparhije; prim. I. S.).
1

Nakon to smo proitali priznanje ep. Artemija (koje potie iz 1996. godine) da vrh
dananje SPC nema ni volje ni snage da brani ni svoje drevne kanone i uenja svetih
otaca (neka svaki iskreni pravoslavac u Srbiji dobro proita i zapamti ove rei!), te da
se kree putem opteg otpadnua od vekovnog Pravoslavlja (upravo kako tvrde monasi
iz Esfigmena) stapajui se polako sa rimokatolicizmom i drugim jereticima u
okviru ekumenistikog pokreta i Svetskog saveta crkava, prelazimo na drugi raskol koji
se desio u Pravoslavlju tokom XX veka. Ovoga puta se radi o raskolu koji se desio u
okviru Ruske pravoslavne crkve.

1
Judin poljubac, str. 119-120. Naglasak moj.
639
Raskol u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i osnivanje Ruske zagranine crkve
Otprilike u isto vreme kada je nastao raskol u Grkoj pravoslavnoj crkvi povodom
uvoenja novog kalendara, raskol se odigrao i u okviru Ruske pravoslavne crkve.
Povod ovom raskolu nije bilo kalendarsko pitanje, ve svrgavanje dinastije Romanova
sa trona Ruskog carstva i preuzimanje vlasti od strane komunista boljevika. U
vreme Oktobarske revolucije, 1917. godine, na elu ruske crkve nalazio se patrijarh
Tihon. Revolucionari (boljevici) su, preuzimanjem vlasti, poeli da se obraunavaju sa
glavnim polugama starog reima a to su bile carska porodica i Ruska pravoslavna
crkva. Car Nikolaj II je ubijen 1918. godine. Iste godine je (u januaru mesecu)
postradao i prvi arhijerej ruske crkve mitropolit Vladimir (Kijevski), ije je ubistvo
nagovestilo sudbinu mnogih drugih crkvenih velikodostojnika. Zbog velikog
progonstva arhijereja crkve, mnogi od njih su napustili Rusiju spasavajui se od
utamnienja. Posle smrti patrijarha Tihona (koji je anatemisao boljevike i njihovu
satansku vladavinu, kao i pozvao verni narod da sa komunistima ne stupa ni u kakvo
optenje) tokom 20-tih godina prolog veka, boljevici su nastavili da vre odreene
pritiske na vodee crkvene ljude radi injenja odreenih ustupaka. Meutim, ni
uvar patrijarijskog trona, mitropolit Petar Poljanski (Kruticki), ni njegov zamenik
arhiepiskop Serafim Ugljiki nisu pristali na potinjavanje zahtevima nove vlasti.
Budui svesni da njihova crkva nee moi da ispravno funkcionie ukoliko se bude
potinila svetovnim vlastima, arhiepiskop Serafim i ostali arhijereji su zakljuili da je
jedini izlaz u decentralizaciji crkve i silazak u katakombe (tj. prelazak u ilegalno
delovanje). Ipak, dok je veliki broj episkopa, bivajui progonjen, istrajavao pri svom
prvobitnom stavu, jedan deo njih se odluio da uspostavi saradnju sa bezbonim
vlastima:
Krajem 1926. god. u progonstvu se nalazilo 117 episkopa. U tim trenucima
administracija je bila u potpunosti unitena. uvar trona je bio mitropolit Sergije,
drugi po redu zamenik mitropolita Petra Krutickog. Sasvim iznenada, u martu 1927.
god. Sergije biva puten na slobodu. Stvar je odmah bila jasna. Boljevici su nali
Judu. Mitropolit Sergije je prihvatio uslove boljevika, formirao Sinod u Moskvi u koji
su uli sve bivi jeretici-obnovljenici, i 29. jula 1927. god. izdaje uvenu sramnu
Deklaraciju, u kojoj priznaje Sovjete kao zakonitu vlast u Rusiji.
1

Evo kakva je bila reakcija utamnienih i odbeglih episkopa na uspostavljanje
saradnje izmeu dela ruske crkve, predvoene mitropolitom Sergijem i njegovim
sinodom, i komunista sa druge strane:
Deklaracija mitropolita Sergija i njegov akt izdaje, bio je jednoduno osuen od
svih arhijereja, kako od zagraninih, tako i onih koji su amili u progonstvu. Tako,
mitropolit Petar Kruticki, koga je Sergije zamenjivao, im je uo za ovu Deklaraciju
poruio je slobodnim episkopima da smene mitropolita Sergija, i da prestanu da ga
pominju u bogosluenjima.
2

Episkopi u rasejanju su smatrali, predvoeni mitropolitom Antonijem
Hrapovickim, da je ruska crkva (u Rusiji) ovakvim odstupanjima od kanona postala
bezblagodatna, tj. bez prisustva Svetoga Duha, to je dalje trebalo da znai da ona,
kao takva (jeretika), nije vie mogla da ljude vodi ka spasenju. Ovakvo uverenje,

1
Navedeno delo, str. 46.
2
Isto.
640
pored mitropolita Antonija, delili su jo i osniva Ruske katakombne crkve (crkve
koja je ostala da deluje ilegalno u Rusiji) mitropolit Josif Petrogradski, kao i svi oni
episkopi koji su se drali apostolskog prejemstva nasleenog od crkve patrijarha
Tihona. Nakon rasejanja ruskih episkopa i svetenika u zemlje Zapada, gde
komunizam nije bio na vlasti, u Srbiji, u Sremskim Karlovcima, na elu sa maloas
pomenutim mitropolitom Hrapovickim, osnovana je Ruska zagranina crkva
(Zagranina znai iza granica tj. van granica Rusije). Ova alternativna ruska
crkva je bila otvoreno antikomunistiki nastrojena i raskinula je svako optenje sa
zvaninom Moskovskom patrijarijom nazivajui je laicrkvom, koja poiva na
temeljima jeresi sergijanizma. Sedite ove crkve je godinama bilo, a i jo uvek je u
Kanadi. Nakon mitropolita Antonija, na elu ove crkve bili su jo i mitropoliti
Anastasije, Filaret, a trenutno je, jo uvek, ostareli mitropolit Vitalije. U novije vreme,
Ruska zagranina crkva je doivela unutranji rascep, jer je jedno njeno krilo,
predvoeno arhiepiskopom Lavrom poelo da se pribliava Moskovskoj patrijariji u
elji da se sa njom ujedini. Ne pristajui na to, zakoniti naslednik niza prvojeraraha R.
Z. C. mitropolit Vitalije se odvojio od ekumenista i osnovao sopstveni sinod koji i
dalje nastoji da odri raniju liniju delovanja pomenute crkve ne meajui se sa
bezblagodatnim pravoslavnim crkvama (koje uestvuju u ekumenskom pokretu i
Svetskom savetu crkava).
1

Komentariui nastojanja Moskovske patrijarije za ujedinjenjem sa Lavrovim
pro-ekumenistikim krilom R. Z. C., patrijarh Moskovski i cele Rusije, Aleksej II, u
intervjuu listu Pravoslavlje, pokuavajui da ublai otrinu sukoba koji je postojao
izmeu ove dve crkve, rekao je izmeu ostalog i sledee:
Svim vernima dobro je poznato da raskol predstavlja rak-ranu na zdravom telu
Crkve Hristove. Ruska Crkva je na najboljem putu da prevazie to iskuenje, koje je
potresa jo od carskih vremena. (...) Zato se termin raskol ne moe primeniti na na
odnos prema optenju sa Ruskom zagraninom pravoslavnom crkvom. Niko nije
stvorio alternativni sinod, nego je samo u skladu sa ukazom tadanjeg patrijarha
moskovskog Tihona obrazovao privremeni autonomni Egzarhat za rusku dijasporu.
Sreom, godine politikih i linih uvreda su za nama, i mi nastojimo da se iznova
sjedinimo sa naom roenom braom, svetenicima koji opsluuju veliki deo ruskih
emigranata.
2

Meutim, kao to smo videli ranije, i pored eventualnog budueg sjedinjenja
zvanine crkve sa Lavrovim raskolninim sinodom
3
, raskol e jo uvek postojati, jer
novoosnovani sinod Ruske pravoslavne crkve u izgnanstvu, na elu sa mitropolitom
Vitalijem nije pristao na ujedinjenje sa zvaninom ruskom crkvom. Mitropolit Vitalije i
dalje smatra sebe, i svoj sinod, iskljuivim i pravim predstavnicima zakonite jerarhije
koja jednina poseduje apostolsko prejemstvo predato od patrijarha Tihona i njegovih
naslednika. Sa druge strane, dananja zvanina ruska crkva (tj. anatemisana
sergijanistika crkva) koja je, po mitropolitu Vitaliju i njegovim prethodnicima
bezblagodatna, sebe smatra upravo kanonskom i blagodatnom dok neke druge
raskolnike crkve naziva bezblagodatnim. Priznajui da i u Ukrajini postoje raskoli
meu pravoslavnima, patrijarh Aleksej je u maloas pomenutom intervjuu jo istakao:

1
Za vie detalja vidi u: Judin poljubac, str. 46-49; 194-197.
2
Pravoslavlje, novine srpske patrijarije, br. 910, 15. februar 2005. god. str. 10.
3
Ovo ujedinjenje se zbilo sredinom 2007. godine.
641
Sve sinove i keri Ruske pravoslavne crkve izuzetno obespokojava crkveni raskol u
Ukrajini. Pritom, na prvom mestu ne nalaze se usko duhovni ili liturgijski, nego
politiki i etniki inioci. Jedan deo graana Ukrajine istorijski naginje Poljskoj, a
drugi Rusiji, i to se odraava na sliku verskog stanja, koje neki politiari i novinari
predstavljaju kao sudar doktrina rimokatolicizma i pravoslavlja, i u funkciji tobonjeg
stabilizatora nastoje da ukorene samoproklamovanu i kanonski nepriznatu
Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevske patrijarije. Pritom, obratite panju
na to koliko daleko idu ambicije raskolnika, koji ele da po svaku cenu imaju svog
patrijarha!
1

A evo ta kae Roman Miz, grkokatoliki svetenik iz Srbije, po nacionalnosti
Ukrajinac, po pitanju broja Pravoslavnih crkava koje deluju u Ukrajini (od kojih su
neke kanonske a druge nisu). Pored navoenja tri najvee Pravoslavne crkve u
Ukrajini, i to: Ukrajinske pravoslavne crkve (moskovski patrijarhat), potom
raskolnike Ukrajinske pravoslavne crkve (kijevski patrijarhat) i Ukrajinske
autokefalne pravoslavne crkve, on navodi jo i one koje moskovski patrijarh nije
pomenuo:
Osim ovih tri, u Ukrajini deluje jo est drugih Pravoslavnih Crkava: Ruska
Pravoslavna Slobodna Crkva (zagranina), Ruska Pravoslavna Crkva, Drevna
Pravoslavna Crkva, Nezavisne pravoslavne zajednice, Apokaliptika Pravoslavna Crkva
te Grke pravoslavne parohije. Ali, ni to nije sve. Osim spomenutih, tu su jo tri: Ruska
Pravoslavna Crkva staroobredovaca (Bilokrinika jerarhija), Ruska Pravoslavna Crkva
staroobredovaca (bespopovci) i Istinska Pravoslavna Crkva.
2

Ostavljajui pravoslavne Ruse da se na miru dogovore oko toga ko zaista poseduje
apostolsko prejemstvo i ko se dri svetih kanona a ko ne, prelazimo na sledei deo
ovog poglavlja u kome emo rei nekoliko rei o raskolima u okviru Bugarske i Srpske
pravoslavne crkve.
Raskol u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi
Pored raskola u Grkoj i Ruskoj pravoslavnoj crkvi i svih zaotrenosti odnosa
izmeu meusobno suprotstavljenih sinoda sa kojima smo imali do sada prilike da se
upoznamo, dolazimo i do sluaja raskola u okviru Bugarske pravoslavne crkve, koji je
relativno novijeg datuma. Naime, tokom devedesetih godina, u Bugarskoj su postojala
dva pravoslavna sinoda, i to onaj tzv. kanonski kojeg je predvodio patrijarh Maksim i
raskolniki pod vostvom patrijarha Pimena. Na ovom mestu bi valjalo ponovo istai
injenicu da, kao to smo se uverili i u prethodnim razmatranjima, kanonske crkve u
vreme postojanja raskola ne priznaju vanost i blagodatnost inodejstvovanja
raskolnike jerarhije. Sa druge strane, tzv. raskolnici takoe ne priznaju, kao
bogonadahnuto, delovanje one grane crkve od koje su se otcepili. Ipak, krajem XX
veka, u okviru Bugarske crkve dolo je do smirivanja tenzija i raskol je prevazien. Evo
kako je o ovom zacijeljivanju raskola u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi pisao poetkom
1998. godine mitropolit crnogorsko - primorski Amfilohije:
Sa velikom radou je mitropolija crnogorsko-primorska primila vijest da je na
Svepravoslavnom saboru patrijaraha u Sofiji zacijeljen raskol, koji je cijelu proteklu

1
Isto.
2
Roman Miz, Hrianstvo na pragu treeg milenijuma, str. 4.
642
deceniju trajao u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi. On je bio rak-rana ne samo za
Bugarsku crkvu i pravoslavni bugarski narod, nego je prijetio da se kao bolest prenese i
na druge pomjesne Crkve. (...) Bugarska jerarhija, koja se do jue nalazila u raskolu,
zapravo i nije bila jerarhija, nego je to postala tek sada, priznata od
svepravoslavnog sabora. Istovremeno, pravoslavni patrijarsi su odluili i jasno stavili
do znanja da su svi inovi koje je ta jerarhija vrila u raskolniko doba, a
koji su bili van jurisdikcije Bugarske patrijarije nitavni, nekanonski i
nevaei. To vai i za njihovo priznavanje nekanonske crkvene grupacije u Italiji, pod
nadlenou Vaseljenske patrijarije, kao i mijeanje u unutranji poredak Mitropolije
crnogorsko-primorske i cijele srpske pravoslavne crkve preko rukopolaganja za
episkopa raspopa Miraa Dedeia, rainjenog i od Velike Crkve Carigradske
prokletog biveg svetenika te Crkve. Zacijelivi u Bugarskoj crkvi ranu raskola, punota
Pravoslavne crkve u licu svojih prvojeraraha je tako prirodno odstranila i izrasline te
rane kao zli i opaki tumor koji je prijetio za zagauje sobom i ostale pravoslavne
prostore.
1

Meutim, i pored prevazilaenja raskola kojeg je mitropolit Amfilohije ovako
toplo pozdravio, on se posle kraeg vremena pojavio ponovo. Ovoga puta se od
zvanine crkve odelilo svetenstvo pod vostvom patrijarha Inokentija. Sudei
prema dogaajima iz jula 2004. godine, zvanina crkva potpomognuta dravom je
ovom prilikom reila da raskol okona primenom sile - uz pomo policije. Evo na
koji nain su pristalice raskolnikog patrijarha i njegovog sinoda spreene u vrenju
svojih verskih obreda. Pod naslovom Proistili 250 crkava, Veernje novosti su nas
23. jula 2004. godine izvestile na sledei nain:
Sinhronizovanom akcijom policije, iz oko 250 crkava irom Bugarske prekjue su
izbaeni sledbenici alternativnog patrijarha Inokentija, javila je jue bugarska
tampa. Deo crkava je zapeaen, a druge su predate predstavnicima zvaninog
Sinoda, patrijarha Maksima. U nekoliko sluajeva, zbog pruanja otpora, policija je
morala da primeni silu, a nekoliko najvatreniji pristalica alternativnog patrijarha je
uhapeno. (str. 13).
Po svemu sudei, Bugarsku dravu i crkvu e jo neko vreme potresati napred
opisani nemili dogaaji. To pogotovo iz razloga to, izmeu ostalog, i u Bugarskoj
postoji raskolniki starokalendarski pokret koji, iako nepriznat od zvanine crkve
kao i drugih kanonskih crkava, ipak odrava vezu sa starokalendarskim pokretima iz
drugih drava, i tako ini snanu opoziciju zvaninoj jerarhijskoj strukturi. Jeromonah
Sava Janji, u svojoj knjizi koja je objavljena 1995. godine, ovako je opisao postojeu
situaciju po pitanju raskola u Pravoslavnim crkvama:
Trenutno situacija je sledea. Protiv sve razvijenijih ekumenistikih aktivnosti
Carigrada i nekih drugih Pomesnih Pravoslavnih crkava, kao i u jeku sve veih
papistikih apetita patrijarha Vartolomeja, s druge strane formiran je jedan
meunarodni tradicionalistiki front koga ine trenutno: Ruska
Zagranina Crkva, Starokalendarska Crkva mitropolita Kiprijana,
Rumunska starokalendarska Crkva i Bugarska starokalendarska Crkva
oko episkopa Fotija, koje se sve meusobno nalaze u liturgijskom optenju i imaju
jedinstven eklisioloki stav. Pored toga, iako ne u zvaninoj kanonskoj vezi, sa njima

1
Pravoslavlje, novine srpske patrijarije, br. 759; 1. novembar 1998. god. str. 1. naglasak moj.
643
odrava kontakt veliki broj antiekumenista iz svih pomesnih Pravoslavnih crkava,
pogotovo patrijarh jerusalimski Diodor.
1

Raskoli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC)
Da ni Srpska pravoslavna crkva nije bila poteena raskola u XX veku, od kojih
neki traju i preneseni su i u XXI (iako samo mali broj Srba o tome zna), svedoe
dogaaji koji su se odigrali u Severnoj Americi, kao i oni koji se jo uvek odigravaju na
Balkanskom poluostrvu. Naime, u okviru SPC u poslednjih pola veka, odigrala su se tri
velika raskola, tzv. ameriki raskol, potom onaj vezan za Makedonsku pravoslavnu
crkvu, a zatim i onaj koji je doveo do formiranja Crnogorske pravoslavne crkve.
U vezi prva dva pomenuta raskola, protoakon Lj. Rankovi je u svojoj knjizi izneo
sledee:
Posle rata, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi desila su se i dva krajnje neprijatna
dogaaja, koja su ostavila bolnog traga u ivotu crkve. Prvi je odvajanje dela Crkve,
sa teritorije socijalistike republike Makedonije, u crkvu koja je sebe proglasila
autonomnom i nazvala se Makedonska pravoslavna crkva, a drugi takozvani crkveni
raskol u Americi. Inae, u prethodnoj istoriji srpske pravoslavne crkve nije poznato
da je postojao neki raskol. Na crkveno-narodnom saboru u Ohridu, oktobra 1958,
objavljena je obnova Ohridske arhiepiskopije. Tako je za arhiepiskopa ohridskog i
mitropolita makedonskog izabran topliki episkop Dositej. Donesen je i ustav
Makedonske pravoslavne crkve. Jedina veza sa Srpskom crkvom trebalo je da bude,
kako je tada odlueno, zajedniki patrijarh u licu poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Od 1967. godine crkva u Makedoniji se i sasvim odvojila. Autokefalnost koju ona
proglaava, u pravoslavnom svetu nije priznata.
2

Prema tekstu mitropolita Amfilohija kojeg sam citirao u prethodnoj celini ovoga
poglavlja, kao i prema na vie mesta do sada spomenutom pravoslavnom uenju o
tome da inodejstvovanje raskolnikih crkava nema nikakvu posledinu vanost,
oigledno nam se namee zakljuak da se i najvei deo makedonskog naroda, iako
poseduje u potpunosti pravoslavnu veru, nalazi daleko od Hrista i spasenja iz razloga
kanonske nepriznatosti svoje crkve. Potvrdu ovakvog zakljuka nalazimo i u izjavi
patrijarha Alekseja II upravo povodom osnivanja i rada autokefalne makedonske
crkve:
Nije mogue prosto ostati po strani u situaciji kada milioni ljudi pravoslavne
vere u samom srcu Evrope stoje izvan kanonskog optenja i blagodatnih
spasonosnih svetih Tajni.
3

eleo bih da sada izbliza pogledamo razloge koji su doveli do raskola u SPC, i
onemoguavanja spasenja ogromnog broja ljudi i pored njihove pripadnosti i
ispovedanju pravoslavne vere.

1
Sava Janji, Ekumenizam i vreme apostasije, str. 69. Naglasak autora knjige.
2
Ljubomir Rankovi, ivot srpske crkve, Valjevo 1989. god. str. 128.
3
Pravoslavlje, br. 910. str. 11. Naglasak moj.
644
Osnivanje Makedonske pravoslavne crkve (MPC)
Nacionalna Pravoslavna crkva makedonskog naroda proglasila je svoju
samostalnost i nezavisnost od Srpske pravoslavne crkve u drugoj polovini XX veka.
Danas, ovu crkvu po pitanju kanonskog priznanja za samostalnu (autokefalnu) ne
priznaju ostale kanonske crkve. Prema miljenju priznatih kanonskih crkava, one
raskolnike, pa prema tome i makedonska, jesu neka vrsta jeretika i izmatika, nad
kojima ne prebiva niti u njima deluje Duh Sveti. Ruska pravoslavna crkva, na primer,
smatra da samostalna makedonska crkva nema prava na postojanje, ve da se tu radi o
raskolu u okviru SPC koji treba da bude prevazien. U ranije pomenutom intervjuu
objavljenom u listu Pravoslavlje, patrijarh Aleksej II je izneo sledei stav u vezi
reavanja spornog pitanja osamostaljenja MPC:
Ruska pravoslavna crkva je veoma zabrinuta zbog sloene situacije u Makedoniji,
koja po neemu podsea na Ukrajinu. Mi kao kanonska pravoslavna crkva ne
odravamo kontakte sa nepriznatom takozvanom Makedonskom crkvom i vrsto
stojimo na stanovitu o neophodnosti mirnog prevazilaenja tog raskola putem
pomirenja sa Srpskom pravoslavnom crkvom. (...) Nalazei se u takvom kanonskom
optenju, mi priznajemo odluke Sabora i Sinoda pomesnih Crkava i osuujemo sve
raskolnike, jer oni unose smutnju i potpadaju pod osudu kanonskih Crkava.
1

Dakle, kao to vidimo, raskolnika MPC se nalazi pod osudom kanonskih crkava.
No, ova ista crkva se nalazi pod osudom i nekih drugih raskolnika, koji su takoe
osueni od kanonskih crkava. Rascep u okviru SPC i formiranje autokefalne MPC
osuuju i svetogorski starokalendarci ziloti. Oni izmeu ostalog iznose:
Tri mrana datuma u najnovijoj istoriji Srpske crkve: 13. septembar
1958. g. kad je Germanu predato ezlo i panagija srpskih Patrijaraha; 17. juni 1959.
g. priznavanje raskolnike Makedonske crkve i 11. maj 1963. g. izbor prot.
Stevana Lastavice za episkopa srednje istone ameriko-kanadske eparhije.
2

Iz upravo navedenog citata, uviamo injenicu da je SPC u vreme patrijarha
Germana priznala samostalnost MPC - koju sada osporava, te da se od strane zilota,
datum priznavanja nezavisnosti ove crkve naziva jednim od najmranijih datuma u
novijoj istoriji srpske crkve. No, pre nego to se upoznamo sa nainom osamostaljenja
MPC u XX veku i zakljuimo da dananji odnosi izmeu nekih od Pravoslavnih crkava
zapravo nemaju nikakve veze ni sa Biblijom a ni sa Svetim Duhom, ve da se radi o
jednoj najobinijoj petljaniji i zameateljstvu, obratiemo panju na istorijski razvoj
dogaaja u vezi prvobitnog osnivanja Ohridske arhiepiskopije i njenog odnosa sa
okolnim Pravoslavnim crkvama. Kao to emo se uveriti, istorijski izvori nam daju do
znanja da je nekada davno, pre bezmalo deset vekova, tadanja Pravoslavna crkva
srpskog naroda bila u istom poloaju prema nadreenoj crkvi u Makedoniji, te da se
na isti nekanonski nain odvojila od nje kao to je to sada sluaj sa odvajanjem MPC
od SPC.

1
Na istom mestu. Naglasak moj.
2
Judin poljubac, str. 58. Naglasak moj.
645
Formiranje i razvoj Ohridske arhiepiskopije
Osnivanje nacionalne crkve slovenskog makedonskog naroda usko je vezana za
uspostavljanje prve makedonske drave na Balkanu. Ova crkva je nazvana Ohridskom
arhiepiskopijom (neko vreme i patrijarijom) a uz povremene manje ili vee probleme,
kao i potpadanja pod razliite jurisdikcije ili potpuna ukidanja, uspela je da preivi sve
do dananjih dana. Evo ta o nastanku, kao i istorijskom putu ove crkve kae Jone
Mievski:
Posle smrti bugarskog cara Petra (969) Makedonski Sloveni, koristei unutranje
krize u bugarskoj dravi, podigli su ustanak i formirali samostalnu dravu. Na elu
nove drave stajao je Samuil, koji je 1000. godine od pape dobio carsku krunu.
Samuilova drava irila se vrlo brzo, i poetkom XI veka ona je obuhvatila Makedoniju,
Tesaliju, Epir, Albaniju, srpske zemlje Bosnu, Srem i Podunavsku Bugarsku.
Prestonica Samuilove drave u poetku bila je Prespa, a kasnije Ohrid.
Car Samuil je nakon formiranja drave pristupio organiziranju svoje crkve, koja
je u istoriji poznata kao Ohridska arhiepiskopija ili Ohridska patrijarija. Formiranje
nove crkve je bilo dosta olakano jer su Kliment i Naum postavili zdrave temelje,
razvijajui velike aktivnosti na duhovnom i kulturno - prosvetnom polju.
Samuilova drava stvorena na makedonskom tlu zadrala se punih pedeset godina.
U vremenu njenog postojanja i samostalnog razvoja smatra se da je zavren proces
etnogeneze Makedonskih Slovena.
Posle propasti Samuilovog carstva (1018), Vizantinci su zavladali tim prostorom ali
nisu ukinuli Ohridsku patrijariju, ve su je sveli na stepen arhiepiskopije i podredili je
svojim interesima. Ohridska arhiepiskopija je tada imala 31 eparhiju na
podruju dananje Makedonije, Epira, Tesalije, Bugarske, Srbije i Albanije. Sve
ove zemlje su bile u sastavu Vizantijskog carstva. Tako je Ohrid postao vaan crkveni
centar za vei deo zemalja Balkanskog poluostrva.
1

Nakon njenog osnivanja a potom i odvajanja i proglaavanja autonomije od strane
nekih njenih episkopija (srpske, bugarske) za samostalne nacionalne crkve, Ohridska
arhiepiskopija je zadrala svoju autonomiju punih osam vekova, sve do 1767. godine,
kada je ukinuta i potpala pod jurisdikciju Vaseljenske patrijarije (zahvaljujui
sporazumu izmeu vaseljenskog patrijarha Samuila i sultana Mustafe III). Sto godina
nakon njenog ukidanja, odlukom turskog sultana na teritoriji Makedonije
uspostavljena je (28. 2. 1870.) bugarska egzarhija, a makedonski pravoslavni narod je
imao slobodu da se opredeli izmeu pripadnosti slovenskoj (bugarskoj) ili grkoj
(carigradskoj) crkvi. Iako su Makedonci isprva veinski izabrali privrenost bugarskoj
crkvi, ubrzo su uvideli da se njene namere ne razlikuju od stremljenja carigradske.
Naime, namere ovih crkava bile su usmerene ka denacionalizaciji naroda u
Makedoniji, nametanjem bugarske i grke kulture i stapanjem Makedonaca sa
bugarskom ili pak grkom etnikom grupom. Sa druge strane, i srpska crkva, koja je
takoe imala verske, kao i kulturno socijalne pretenzije prema Makedoncima
(nazivajui ih junosrbijancima) pokuala je da sprovede svoj upliv u verske tokove
tog dela turske imperije:
Uporedo sa dva ve prisutna crkveno kulturna uticaja tada se javlja i srpski
crkveni uticaj, sa nastojanjem da se u makedonskim eparhijama za episkope imenuju

1
Religija i drutvo, zbornik tekstova; Beograd 1988. god. str. 393-394. Naglasak moj.
646
Srbi. Namesto dotadanjih episkopa Grka u prizrenskoj, skopskoj i debarskovelekoj
eparhiji imenovani su Srbi. Zatim su namesto dotadanje grkopatrijarijske crkvene
optine proglaene srpske optine. Tako su u Makedoniji, pored rimokatolikog i
protestantskog, sukobila i tri pravoslavna crkveno politika uticaja.
1

Sa druge strane, nakon Balkanskih ratova (1912. i 1913. god.), teritorija Makedonije
je bila podeljena na tri dela, od strane Srbije, Bugarske i Grke. Svaka od tri
Pravoslavne crkve ije su drave okupirale Makedoniju, na svojoj teritoriji vrile su
progon svetenstva drugih sestrinskih istoverujuih crkava, a makedonski narod
proglaavale za srpski, bugarski ili grki, elei da izbriu njihov nacionalni identitet. A
evo kakva je situacija nastala nakon prvog svetskog rata, nakon stvaranja Kraljevine
Srba, Hrvata i Slovenaca, a po pitanju identiteta Pravoslavne crkve u Makedoniji:
Srpska crkva je 1918. u novoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pristupila
organizovanju jedinstvene crkve, jer na teritoriji Kraljevine postojale su tri autokefalne
crkve: Beogradska arhiepiskopija i Srpska mitropolija sa pet eparhija, Crnogorsko-
primorska arhiepiskopija i mitropolija sa tri eparhije i Karlovaka mitropolija sa
mitropolitom i sedam eparhija, zatim crkve u Bosni i Hercegovini sa etiri eparhije i
Makedonija sa est eparhija, koje su u kanonskom smislu bile podreene
Carigradskoj patrijariji. Diplomatskim pregovorima izmeu predstavnika
vlade Kraljevine SHS i Carigradske patrijarije postignut je sporazum kojim je
drava platila 1 500 000 zlatnih franaka za otpust est makedonskih eparhija.
Kraljevim ukazom proglaeno je ujedinjenje svih pravoslavnih crkvenih oblasti u
Kraljevini.
2

Kao to moemo da uoimo, pravoslavne eparhije u Makedoniji, koje su bile pod
jurisdikcijom vaseljenske patrijarije, otkupljene su za raun Pravoslavne crkve u
Srbiji (koja je posle stvaranja Kraljevine nazvana sadanjim nazivom: Srpska
pravoslavna crkva), koja je i sama dobila autokefalnost od carigradske patrijarije
etrdesetak godina ranije.
3

U toku Drugog svetskog rata mitropolit skopski Josif, episkop zletovsko-strumiki
Vikentije i svi svetenici SPC, koji nisu hteli da izraze lojalnost okupacionoj vlasti, bili
su proterani u Srbiju. Teritorija Makedonije je bila podeljena od strane Nemaca,
Italijana i Bugara. Istoni deo Makedonije je pripao Bugarskoj, a njeni stanovnici su
bili tretirani kao Bugari. Prema autoru Jone Mievskom, bugarski pravoslavni
svetenici, kao i oni albanski, bili su deo faistikog aparata koji je radio u pravcu
denacionalizacije Makedonaca. Ipak, u toku rata, 11. oktobra 1943. godine, Glavni tab
NOV-a je formirao versko poverenitvo, sa zadatkom da organizuje verski ivot u
osloboenim krajevima. Takoe znaajan datum predstavlja i oktobar 1944. godine,
kada je u selu Vranovci, gde se nalazio Glavni tab, formiran tzv. inicijativni odbor za
organizovanje crkvenog ivota u Makedoniji. Formiranje verskog poverenitva a
kasnije i inicijativnog odbora bili su prvi koraci ka stvaranju nezavisne Makedonske
pravoslavne crkve. Protivno zvaninim stavovima SPC, inicijativni odbor je sazvao prvi
crkveno-narodni sabor u Skoplju 4. marta 1945. godine, na kome je jednoglasnom

1
Navedeno delo, str. 395.
2
Navedeno delo, str. 396. Naglasak moj.
3
Pravoslavna crkva u Srbiji dobila je autonomnost septembra 1831. g. a postala autokefalna (potpuno
samostalna) 20. oktobra 1879. godine, kada je carigradska patrijarija izdala Tomos o autokefalnosti crkve
u Srbiji. (Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), Prizren 2002. god. str. 161.)
647
odlukom 300 prisutnih delegata izglasano obnavljanje Ohridske arhiepiskopije i
stvaranje nezavisne MPC. Nekoliko dana nakon ovog sabora, sveti arhijerejski sinod
SPC je sazvao episkopsku konferenciju u Beogradu, koja je odrana 12. marta. Na njoj
je zakljueno da odluka crkveno-narodnog sabora iz Skoplja predstavlja nasilno
razbijanje Srpske pravoslavne crkve. Nakon svoga povratka u zemlju 1946. godine,
patrijarh Gavrilo Doi je takoe odbio da uini bilo kakve ustupke to se tie
izdavanja saglasnosti po pitanju osnivanja samostalne MPC. I on, kao i itav sinod,
energino su zahtevali da u Makedoniju budu vraeni srpski episkopi, predvoeni
mitropolitom Josifom. Ipak, to se nije dogodilo, jer su povratak srpskih arhijereja
ometale nove komunistike vlasti, koje su bile u sprezi sa makedonskim svetenstvom
(treba naglasiti da je u ono vreme postojao i jedan broj svetenika koji je pripadao
komunistikoj partiji
1
). Poto je inicijativni odbor koji je radio na osnivanju
autokefalne MPC vie puta stupao u kontakte sa zvaninom SPC, i u vie navrata
redefinisao svoje stavove, na kraju je u mnogome minimizirao svoje zahteve i predloio
status crkve sa ogranienom samostalnou i personalnom unijom, priznajui
patrijarha srpskog i za poglavara makedonske crkve (MPC).
2
Ovaj predlog je bio
prihvaen od strane Arhijerejskog sabora SPC na zasedanju odranom 27. maja 1957.
godine, nakon ega je odran i Drugi crkveno-narodni sabor u Ohridu (4-6. oktobra
1958. g.). Na ovom saboru, svih 219 prisutnih delegata je jednoglasno donelo odluku o
obnovi Ohridske arhiepiskopije i o stvaranju Makedonske pravoslavne crkve. Za
arhiepiskopa ohridskog i makedonskog izabran je dotadanji vikarni episkop
patrijarha srpskog Germana, topliki vladika Dositej. Takoe, izabrani su i episkopi za
prespansko-bitoljsku i zletovsko-strumiku eparhiju, kao i Ustav MPC. U crkvi svetog
Mine u Skoplju, 12. oktobra te godine, ustolien je episkop topliki Dositej i proglaen
arhiepiskopom ohridskim i skopskim i mitropolitom makedonskim. Meutim, pored
ustolienja arhiepiskopa (koji je ve posedovao kanonsku hirotoniju) postavilo se
pitanje naina rukopoloenja ostale dvojice episkopa novoosnovane MPC, iz razloga
to se ni u zemlji ni u inostranstvu, meu pravoslavnim episkopima nije naao ni jedan
koji bi eleo da, zajedno sa arhiep. Dositejem rukopoloi episkope samostalne MPC.
Bilo je predloeno ak (poto po kanonima Pravoslavne crkve rukopolaganje novog
episkopa moraju da izvre najmanje tri episkopa; vidi 4. pravilo Prvog vaseljenskog
sabora) takvo rukopoloenje u kome bi arhijerejsku liturgiju sluio sam Dositej, a
potom, prilikom rukopolaganja, pored Dositejevih ruku, na glavu novog episkopa bila
poloena i ruka (svete moti) nekog ve umrlog svetitelja (koji je za ivota bio
episkop).
3
No ipak, nakon to je sveti arhijerejski sabor SPC u junu 1959. godine i
zvanino priznao postojanje samostalne MPC i proglasio nevaeim propise Ustava
SPC na teritoriji Makedonije, jednog od makedonskih vladika, episkopa prespansko-
strumikog, rukopoloili su 19. jula 1959. g. patrijarh srpski German, episkop baki
Nikanor i mitropolit makedonski Dositej.
4
Iako su u poetku, nakon prihvatanja
faktikog stanja u Makedoniji od strane zvanine SPC, njeni odnosi sa MPC bili
prividno normalni, kasnije je situacija poela da se komplikuje. Evo kako dogaaje iz
tog perioda komentarie ranije citirani makedonski autor:

1
Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), Prizren 2002. str. 163.
2
Religija i drutvo, zbornik tekstova; Beograd 1988. god.
3
Vidi u: Sveti knez Lazar, br. 1-2 (37-38), 2002. god. str. 175.
4
Vidi u: Navedeno delo, str. 175.
648
Tokom 1961. godine odnosi su poeli naglo da se menjaju i zahlauju.
Rukovodstvo SPC, i pored Odluke iz 1959. godine, i dalje je ostalo rezervisano prema
MPC. Odluka nije objavljena u Slubenom glasniku SPC, niti je bila dostavljena
carigradskom patrijarhu. Rukovodstvo SPC takoe je izbegavalo da predstavi MPC
drugim pravoslavnim crkvama u svetu. Zatim, sve su uoljiviji bili otpori prema
makedonskoj crkvi u smislu osporavanja normativnih akata koje je doneo crkveno-
narodni sabor, a u prvom redu Ustava MPC. Sa ciljem da se degradira, makedonska
crkva tretirana je kao mitropolija u sastavu SPC, a arhiepiskop kao mitropolit
skopski. Odlukom Arhijerejskog sabora od 23. V 1966. godine, posle osam godina
postojanja MPC i njenog samostalnog i uspenog delovanja, napravljen je pokuaj da
se ona podredi potpunoj zavisnosti od Arhijerejskog sabora SPC, naroito u donoenju
i menjanju Ustava Crkve. U uslovima sve izraenijih tendencija vrha SPC za negiranje
Odluke iz 1959. godine, Sinod MPC je 5. XII 1966. godine uputio pismeni zahtev
Arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve da prizna autokefalni status MPC,
budui da su za to ispunjeni svi kanonski i zakonski uslovi. Meutim, Arhijerejski
sabor nije udovoljio ovoj molbi, ve je najavio da e preduzeti odgovarajue sankcije
ukoliko ona samostalno proglasi autokefalnost.
Sinod MPC, polazei od konstatacije da za proglaenje crkvene autokefalnosti ne
postoje nikakve smetnje, da su prole 22. godine od oslobaanja i u tom vremenskom
razmaku SPC nije pokazala spremnost da razrei to pitanje, a imajui u vidu praksu
drugih pravoslavnih crkava, 18. VI 1967. godine, u Ohridu je doneo odluku kojom je
MPC proglasio za autokefalnu. U to vreme u Ohridu se odravao Trei crkveno-
narodni sabor i ovo najvie crkveno telo meu prvima je i jednoduno podralo odluku
Sinoda MPC.
1

Nakon proglaenja autokefalne MPC, i njenog nekanonskog otcepljenja o tzv.
Majke crkve, SPC je ovu crkvu proglasila nekanonskom raskolnikom organizacijom
sa ijom je jerarhijom prekinula sva bogoslubena i kanonska optenja. Prema
dananjim zvaninicima i teolozima SPC, makedonska crkva se, i pored posedovanja
potpuno istog verovanja koje zastupaju i ostale Pravoslavne crkve, nalazi pod
prokletstvom. Evo kakvo miljenje o duhovnom stanju MPC iznosi jedan od
pravoslavnih teologa, docent pravnog fakulteta u Beogradu, svetenik dr Dimo Peri.
Obratimo posebnu panju na izjavu ovog svetenika u kojoj on svojim itaocima stavlja
do znanja da SPC nezavisnu i meunarodno priznatu dravu (bivu Jugoslovensku
Republiku) Makedoniju smatra Junom Srbijom, i na taj nain oigledno utie da se
kod nekih ljudi pojavi nacionalna mrnja i verska netrpeljivost prema naim junim
susedima:
Srpska pravoslavna crkva je eparhijama u dananjoj Makedoniji dala najiri
mogui stepen autonomije, to je ikada jedna autonomna crkva u istoriji dobila. Oni su
to zloupotrebili. Zbog ega su sami sebe osudili na propast. Oni i oni, koji ih pomau,
nalaze se pod osudom Svetih apostola, vaseljenskih sabora, pomesnih sabora i svetih
Otaca, koji su na saborima uestvovali i sauvali Crkvu da ona bude i ostane Jedna,
Sveta, Saborna i Apostolska. Za simoniju i pomo dravnih vlasti, da se doe do
poloaja i ina u Crkvi, kanoni nalau svrgnue i iskljuenje iz Crkve. Pod osudom su
Gospoda Isusa Hrista, jer su pocepali rizu njegovu (Crkvu Hristovu). Oni su prekinuli
apostolsko prejemstvo, tako da sada i nemaju episkopa. Crkvu sainjava: episkop,

1
Religija i drutvo, Beograd 1988. god. str. 398-399.
649
svetenstvo i vernici. Nedostaje li bilo ta od ovo troje, to nije Crkva Hristova. A oni
nemaju episkope, ni svetenstvo, upravo zbog prekinutog apostolskog prejemstva. Po
emu su oni onda Crkva?! (...) Danas, kada Juna Srbija (Republika
Makedonija) postade drava, treba imati na umu sledee: (...) To malo
pravoslavnog naroda, koji sada ivi na tim prostorima, ne moe opstati sam. Njihova
tzv. MPC je bez blagoslova Majke crkve
1
, a to je bez blagoslova, to je pod
prokletstvom.
2

Iako su bogoslovi kanonski priznate SPC verovatno u pravu kada tvrde da je
makedonska crkva na nedozvoljen nain proglasila autokefalnost, jer to nije uinila u
skladu sa kanonima po kojima moraju da se upravljaju sve Pravoslavne crkve, ipak,
postavlja se pitanje zar ne bi bilo mnogo plemenitije od SPC kada bi ona, kao Majka
crkva priznala i blagoslovila autokefalnost makedonske crkve? Na taj nain bi SPC
doprinela spasenju dua mnogih stotina hiljada pravoslavnih vernika u Makedoniji,
koji su se, ni krivi ni duni, nali pod pokroviteljstvom svoje nekanonske,
bezblagodatne i proklete crkve, u okvirima koje nee niti moe biti spasenja.
Uostalom, zar se udeljivanje blagoslova od strane SPC ne oekuje izmeu ostalog i
zbog toga to se ovde radi o crkvi koja deli potpuno jednako verovanje kakvo zastupaju
i sve ostale Pravoslavne crkve irom sveta? Sa druge strane, Pravoslavna crkva u Srbiji
(SPC) bi trebala da se priseti svoje davne prolosti, iz vremena Svetog Save, kada je i
sama na nekanonski nain stekla zvanje arhiepiskopije. Potvrdu tvrdnje da je i po
pitanju proglaenja autokefalnosti srpske crkve bilo odstupanja od svetih
pravoslavnih kanona, a od strane Svetog Save, nalazimo u delu Istorija srpske crkve,
autora edomira Marjanovia:
Iz povelje koju je car Vasilije II dao 1018. patrijarhu ohridskom Jovanu znamo da
je grad Ras potpadao pod Ohridsku arhiepiskopiju. Prema tome, Sava bi u
redovnim prilikama trebao da se odista obrati Ohridu za arhiepiskopiju
utoliko pre to je ova bila autokefalna. Ali Sava je znao da je u stvari Ohridska
arhiepiskopija bila potinjena Carigradu i da su iz Carigrada slati arhiepiskopi u Ohrid.
Sem toga sticaj politikih prilika bio je takav da bi dozvola iz Ohrida, ba i kad bi dola,
bila bez vrednosti, dok je ne odobri carigradska crkva. Zbog svega toga Sava je obiao
Ohrid i otiao u Nikeju.
Ali ovakav postupak Savin uvredio je ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana
i on je protestvovao. Na protest ga je pobudilo najvie to to je prizrenskog
episkopa Jovana Sava proterao i na njegovo mesto drugog postavio.
3


1
Oigledno elei da udeli blagoslov tzv. junosrbijancima, SPC je, i pored postojanja zvanine crkvene
strukture u Makedoniji, postavila i svog kanonskog arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog, u
liku vladike Jovana (inae makedonskog dravljanina). Ovaj episkop SPC, najverovatnije zbog otvorenog
zastupanja istih stavova koje o autokefalnoj MPC iznose i njegova sabraa arhijereji u Srbiji (dakle o tome
da je makedonska crkva pod prokletstvom, da su Makedonci zapravo Srbi, da MPC predstavlja
raskolniku organizaciju itd,) vreajui na taj nain verska i nacionalna oseanja stotina hiljada graana,
osuen je (u julu 2005. god.) na izdravanje zatvorske kazne u trajanju od dve i po godine. On je bio
(oigledno sa pravom) optuen za irenje nacionalne mrnje i verske netrpeljivosti, a zatvorsku kaznu je
izdravao u skopskom zatvoru Idrizovo. (Kurir, dnevne novine, 27. 7. 2005. str. 5).
2
Sv. knez Lazar, br. 1-2 (37-38), 2002. god. str. 176-177. Naglasak moj.
3
edomir Marjanovi, Istorija srpske crkve, Beograd 2001. god. str. 67. Naglasak moj.
Bilo bi veoma zanimljivo, uz ovaj pomen nekanonskog proglaenja srpske crkve arhiepiskopijom, ukratko
opisati i dogaaje u vezi uzdignua srpske crkve u rang patrijarije. Naime, do ideje da srpsku crkvu
650
Sukob izmeu SPC i MPC jo uvek nije zavren. Umesto meusobnog uvaavanja i
tolerancije, izmeu ove dve istoverujue crkve i dalje pljute meusobne optube i
anatemisanja. Da to nije nimalo u skladu sa uenjem Svetog pisma, koje ne poznaje
nikakva kanonska pravila koja postoje i potuju se u okviru vaseljenskog
Pravoslavlja, vie je nego jasno. Ipak, nastanak tzv. makedonskog raskola u SPC
delimino je uticao i na nastajanje jo jednog, koji se, ovoga puta, odigrao u Americi. U
narednom delu ovoga poglavlja rei emo nekoliko rei i o tome.
Ameriki raskol u SPC
Za raskol koji se desio u okviru SPC, a to se tie odnosa crkve u zemlji matici i
eparhija na Severnoamerikom kontinentu, postoji vie uzronih razloga.
Prema dr Mirku Mirkoviu, episkop Dionisije Milivojevi koji je upravljao
ameriko-kanadskom eparhijom, udruio se sa ekstremnim desniarima srpskim
emigrantima (etnikom emigracijom) i vrio verbalne napade i optuivao SPC u
zemlji matici za popustljivost i saradnju sa domaim socijalistikim reimom. Takoe,
prema istom autoru, priznavanje samostalnosti MPC, i na taj nain izdaje srpskog
naroda od strane zvanine SPC, jedan je od kljunih razloga njegovog izdvajanja iz
kanonskog jedinstva sa crkvom u Jugoslaviji.
1

Sa druge strane, svetogorski monasi iz Esfigmena, citirajui navode iz pravoslavnih
asopisa tampanih u Americi, imaju drugaije vienje po pitanju stanja koje je
prethodilo i bilo uzrok raskola u SPC:
Stupanje vladike Dionisija i Amerikansko-Kanadske eparhije u Svetski Savet
Crkava 1958. god. izazvalo je nevienu sablazan meu svesnim srbskim pravoslavnim
linostima, pa ak i u Sinodu u Beogradu. Saznajemo iz Beograda da je samovoljno i
protivzakonito pristupanje Amerikansko-Kanadske Eparhije Ekumeni na molbu
episkopa Dionisija primljeno u narodu i u Patrijariji sa zaprepaenjem i ocenjeno
kao in samovolje i nezakonitosti. Via Crkvena Vlast preduzela je odgovarajue mere i
episkop Dionisije bie pozvan na odgovornost za svoj samovoljni i antikanonski
postupak. U narodu se smatra da je ovo, posle sluaja sa konkordatom, najtei dosad
sluaj izdaje svoje vere, crkve i naroda. Dakle Dionisije je postao priasnik jeresi
ekumenizma jo pre nego to je to postala porobljena crkva u Jugoslaviji. Vladika
Dionisije je priznavao crkveni sinod u Beogradu sve do 1964 god. kad ga je taj isti
Sinod suspendovao. Tek tada se Dionisije setio da je Sinod u Beogradu porobljen i iz

proglasi patrijarijom, doao je car Stefan Duan (Silni). Naime, nakon znaajnog proirenja srpske
drave i osvajanja mnogih oblasti (od Save i Dunava na severu, do Egejskog mora na jugu), srpski vladar
je zaeleo da sebe ovena carskom krunom. No, prema vizantijskim obiajima, carsku krunu na vladarevu
glavu nije mogao da stavi arhiepiskop ve patrijarh, te je Duan na Cveti 9. aprila 1346. godine okupio
crkveni sabor u Skoplju, koji je proglasio srpsku crkvu patrijarijom. Srpski arhiepiskop Janiije je bio
proglaen patrijarhom koji je, odmah naredne nedelje, 16. aprila 1346. godine, Duana krunisao za cara.
(Nakon ovakvog proglaenja patrijarije, srpska crkva se nala pod anatemom carigradske patrijarije pod
kojom je provela od 1352.-1375. godine. Vidi u: ivot srpske crkve, str. 77-79; i Religija i drutvo, zbornik
tekstova; Beograd 1988. god. str. 340-341).
1
Vidi u: Religija i drutvo, Beograd 1988. god. str. 366-367.
651
tog razloga prekinuo je optenje sa Beogradom i stvorio raskol koji nije uinjen radi
ouvanja istote pravoslavlja, ve je bio uinjen kako bi se episkopski tron sauvao.
1

Takoe, o vladiki Dionisiju, kao i o svetenicima SPC u Americi, u pravoslavnom
asopisu Misionar br. 5-6, ikago Il. S. A. D. 1958. na str. 27, njegovi razoarani pisci
istakli su sledee:
Za ocenu karaktera vladike Dionisija mogu da poslue sledee injenice: Vladika
Dionisije, meutim, bavi se trgovinom i kupoprodajom i to sve iz sentimentalnosti i
humanosti, makar to imamo organizacije ba radi toga. On se svaa i napada
pojedince, pa i itave organizacije. Vladika Dionisije zna da se pojavi na sveanim
priredbama i tribinama bez ijednog vladianskog spoljanjeg obeleja. Proizvodi u in
protojereja svetenika, koji se javno opredelio za Tita. Svetenicima je malo to imaju
pristojne plate i udobne stanove, ve se bave trgovinom i nonim radovima, a sutradan
dremovni slue i propovedaju narodu.
2

Prema Vladimiru Majevskom (tj. njegovom lanku objavljenom u Troiko-
Svetosavskom Misionaru, br. 3. maj-juni 1958. god. u Dordanvilu S. A. D.) srpski
ep. Dionisije bio je i veliki protivnik vladike Nikolaja Velimirovia za vreme njegovog
boravka u Americi (sve do Nikolajeve misteriozne smrti u okviru manastira Ruske
zagranine crkve). Na ovom mestu naveu tekstove iz knjige Judin poljubac, u kojoj
su objavljeni lanci Vladimira Majevskog i jeromonaha Arsenija Toovia, u vezi ivota
i smrti vladike Nikolaja u Americi, kao i odnosa zvaninika SPC prema njemu u to
vreme.
Evo najpre teksta Arsenija Toovia u kome on objanjava da stav zvanine SPC u
Americi, tj. vladike Dionisija nije bio nimalo blagonaklon prema episkopu Nikolaju, te
da se prema ovom najskorije kanonizovanom srpskom svetitelju od strane nekih
crkvenih linosti u toj zemlji ispoljavala znaajna doza mrnje i netrpeljivosti:
Egzodus iz porobljene domovine doveo je veliki broj Srba-antikomunista u
Ameriku. Velika srea u toj stranoj nesrei bio je dolazak vladike Nikolaja
Velimirovia. Ve samo njegovo prisustvo meu tamonjim jerejima, a pre
svega se tu misli na ep. Dionisija, izazvalo je meu tim jerejima ogroman
oseaj zavisnosti (tj. zavisti; prim. I. S.) i zlobe. Svoje prve godine boravka u SAD
vladika Nikolaj je vezao za srbski manastir Sv. Save u Libertvilu, ali je nebrzo bio
primoran da taj manastir napusti, i da krov nad glavom pronae u sestrinskoj Ruskoj
Zagraninoj Crkvi. O tome je posle smrti vladike Nikolaja urednitvo srpskog asopisa
Troiko Svetosavski Misionar pisalo:
Kada je telo poiveg Vladike Nikolaja bilo poloeno na odar u njujorkoj srpskoj
Crkvi i narod se opratao sa svojim voljenim Deda Vladikom, tada su poboni Srbi u
susednim prostorijama poveli razgovor: zato je Vladika Nikolaj morao napustiti
srpski manastir Sv. Save u Libertvilu. I tu se kao jedan od glavnih krivaca navodio
jedan iguman i njegovo postupanje prema Vladici Nikolaju, ovaj iguman imao je
obiaj da doe pod prozor Vladiine sobe u Libertvilu i da na sav glas vie i urlie:
Dokle e ovaj ovek sedeti ovde; dokle e ovaj ovek sejati mrnju i razdor meu
nama?

1
Judin poljubac, str. 330-331.
2
Navedeno delo, str. 330.
652
Dabome, samo sobom nastaje pitanje: da li u jednoj ustanovi kao to je manastir,
moe jedan monah da samovoljno ispoljava svoja oseanja mrnje ili je, naprotiv, on
bio samo izraz opteg raspoloenja manastirske vlasti prema Vladici Nikolaju.
1

Da je mrnja, koju su (najverovatnije predvoeni ep. Dionisijem) neki crkveni
krugovi ispoljavali prema ep. Nikolaju, na kraju doprinela prilino misterioznom
okonanju ivota pomenutog vladike, svedoi i priseanje Vladimira Majevskog, kojeg
je zapisao dve godine nakon Nikolajeve smrti u ranije pomenutom srpskom asopisu:
A sad s tekim oseanjem prelazim na najdelikatniji deo uspomena. U toku
poslednjih godina ivota vladike Nikolaja kod nas u manastir je dolazio jedan Srbin
novi emigrant. Vladika nije bio tim naroito zadovoljan i tuio se od njega, nemajui
potpuno poverenje. I eto ovaj Srbin, posle odsustvovanja vie od jedne godine
najedanput se ponovo pojavio kod nas u vreme cie-zime i velike vejavice, uoi
iznenadne smrti vladiine, a naime u subotu 17. marta 1956. g. Radi velikog snega i
nemogunosti korienja automobila, vladika se preselio na nekoliko dana u zgradu
seminarije, blie manastiru i hramu. (...) Okolo 10 asova uvee seminaristi su videli
kako je Srbin ulazio u spavau sobu vladike. A posle 11 asova oni su videli kako je on
sa priborom za kafu ulazio u umivaonicu po vodu, rekavi im da hoe da gotovi za
vladiku crnu kafu. Seminaristi bili su mnogo iznenaeni da je tako dockan vladika
zaeleo da pije kafu, koju je u poslednje vreme uopte izbegavao po propisu lekara...
Kad je i kako Srbin otiao od vladike, niko nije video. Tu se i prekida sve to je uopte
poznato o poslednjim asovima vladike Nikolaja.
Idueg dana, u nedelju 18. marta, svi seminaristi sa o. Inspektorom i pevaima
otputovali su u 7 asova ujutru u daleku parohiju, na misionarsko putovanje. A vladika
Nikolaj trebalo je da slui u manastirskom hramu. U odreeno vreme zvono je zvonilo
i u hramu spremili su se za doek vladike. No on se nije pojavljivao. Tad je iguman o.
Vasilije otiao u seminariju i zakucao na vrata vladiine elije, ali odgovora nije bilo.
Vratio se u manastir i obavestio nastojatelja i reili su da ekaju vladiku. I ba posle 15-
20 minuta ulo se telefonsko zvono: saznalo se da eparhijski srpski episkop, koji se
nikad ranije nije interesovao za zdravlje vladike Nikolaja, najedanput raspituje se za
njegovo zdravlje. Svi su se iznenadili u manastiru, zato to su svi znali da se nikad
ranije nije pokazivala takva panja prema vladici Nikolaju. Pogovorili su, razmislili i
nastojatelj sam otiao je u seminariju. Zakucao je na vrata, no takoe odgovora nije
bilo. Tad je silom otvorio vrata. I video je ovakvu sliku: u spavaem rublju vladika je
leao niice na podu pokraj kreveta s nogama prema vratima, a glavom prema
prozoru. Nastojatelj je pritrao i pokuao da pridigne vladiku, ali je odmah primetio
da je on mrtav. Na glavi vladike videla se mala rana, a u ruci bile su brojanice, koje su
mu poklonile ruske monahinje. (...) Telo vladike Nikolaja preneli su na krevet i
odsluili prvi parastos. Obavestili su nau Mitropoliju u Njujorku i vladiku
Dionisija u Libertvilu. Takoe i srpske crkvene optine u Njujorku, Lakavani i
druge. Oekivao se dolazak Srb (tj. Srba; prim. I. S.). Telo vladike bilo je po velikom
snegu preneseno u manastirski hram i odeveno u odede.
Pred vee poeli su dolaziti Srbi i kod kovega vladike poeli su sporovi: gde da se
sahrani? Tu, na ruskom manastirskom groblju kao to je vladika pokazao elju ili u
srpskom manastiru u Libertvilu. (...) Drugog dana rano ujutro doao je i sam
vladika Dionisije, koji nas je od prvog trenutka iznenadio sve u manastiru i

1
Judin poljubac, str. 329. Naglasak moj.
653
seminariji. U prisustvu monaha i seminarista, koji su se vratili, on je uzviknuo
kraj odra umrlog: Za ivota si me mnogo muio... a posle smrti naterao
si me da putujem po nepogodi.
Zatim, s nekoliko Srba koji su doputovali s njim, on se trei ustremio u sobe
vladike Nikolaja (i u naem domu i u seminariji) i podvrgao ih potpunom
opustoenju: otvarali su kufere i sanduke, grabili su sve to im je dopalo aka osobito
ih je interesovala korespondencija vladike i njegove zabeleke. Natovarili su to na
svoje automobile i odvezli. Drugi Srbi pokuavali su da spree ovo nezakonito
opustoenje i u odsustvu amerikanskih vlasti vikali su, svaali se i ak grubo osuivali
vl. Dionisija.. No nita nije pomoglo.
Kad sam ja doputovao, sobe vladike Nikolaja predstavljale su neopisivu sliku
pustoenja: sve je bilo isprevrtano i na podu leale su stotine pisama, listova, kutije i
dr. Slika, kakvu ja dotle nikad u ivotu nisam video! I najalosnije bilo je to da su tako
postupili prema uspomeni i nasleu najveeg pravoslavnog jerarha, velikanu Crkve i
bogoslovske nauke...
1

Kao to smo videli, i pre stvaranja raskola u okviru SPC, vladika Dionisije, prema
autorima koje sam naveo, nije pokazivao neki poseban nivo duhovnosti a to se tie
svog rada na mnogim poljima. Na kraju krajeva, nakon proglaavanja autonomije
eparhije ameriko-kanadske od strane ep. Dionisija, ovaj vladika je od strane Svetog
arhijerejskog sabora u Beogradu lien episkopskog ina (1964. godine), nakon to je
njegova eparhija podeljena na tri dela (tri nove eparhije, 1963. godine). Ipak situacija
se ni nakon ovog ina nije smirivala, a neprijateljstva su nastavljena. Evo kako je jo
1989. godine, za vreme patrijarha Germana, (dakle vie od 20 godina nakon nastanka
raskola) o ovoj temi pisao jedan srpski svetenik:
Drugi, raskol - ameriki nastao je kada se, 1963. godine, episkop ameriko-
kanadski usprotivio podeli eparhije ameriko-kanadske. Stanje je i danas isto kao to
ga je, pre vie od jedne decenije, opisao teolog Justin Popovi: Tim povodom su se
pravoslavna braa u Americi, i svetenstvo i narod, pocepali i raskolili u dva
neprijateljska tabora, koji se od tada do danas jo uvek gloe...
Sukob jo nije izglaen. Pre dve godine je i grupa srpskih intelektualaca uputila
pismo Patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Germanu, Svetom arhijerejskom Saboru i
Svetom arhijerejskom sinodu.
...Duboko zabrinuti zbog raskola koji se kao iva rana iri na zapadnu Evropu i
Australiju, apeluju, na njihovu mudrost, da pronau ...svetosavski put izmirenja
podeljene i zavaene brae. U pismu se kae da je Crkva pozvana da preispita i
promeni svoje odluke koje su dovele do raskola. Jer pravo na pogrenu odluku
pripada svakome u Crkvi, ali prava na raskol nema, jer prava na greh nema.
Poetkom 1989. godine patrijarh German je o amerikom raskolu, u jednom
intervjuu, rekao: to se tie problema rascepa u naoj Crkvi u Americi tu nije bilo
nikakve anateme, nego pitanje crkvenog poretka. Nadamo se da e i tu uskoro doi do
mira i jedinstva, to bi bila velika radost nae Crkve i Pravoslavlja uopte.
2

Nakon sagledavanja najzanimljivijih detalja iz samo nekoliko napred pobrojanih
pravoslavnih raskola, u narednom delu poglavlja prei emo na konkretni pregled i
prouavanje sekti koje je Pravoslavlje iznedrilo u poslednjih nekoliko stotina godina.

1
Judin poljubac, str. 327-328. Naglasak moj.
2
Ljubomir Rankovi, ivot srpske crkve, Valjevo 1989. god. str. 130. Naglasak moj.
654
SEKTE NASTALE U KRILU PRAVOSLAVLJA
Pored mnogobrojnih raskola koji su se desili u okviru vaseljenskog Pravoslavlja, a
od kojih smo u ovom poglavlju spomenuli samo nekoliko najupeatljivijih i
najsavremenijih, iz takozvane Svete, saborne i apostolske crkve je proistekao i itav
niz najudnovatijih sekti, koje, ukoliko ih merimo po bizarnosti njihovih verovanja,
umnogome premauju one koje su proistekle iz drugih religija (a posebno iz
protestantizma). Uveren sam da e tekstovi koji slede delovati iznenaujue za mnoge
pravoslavne vernike u Srbiji, koji su uglavnom navikli da sluaju ili da itaju o
abnormalnostima koje praktikuju satanisti ili razliite okultistike grupe, a koje
potom, bez mnogo kritikog preispitivanja, bivaju pripisivane i malim verskim
zajednicama protestantskog porekla. Da Pravoslavlje ni u emu ne zaostaje po pitanju
proizvodnje sekti od drugih crkava na Zapadu, te da bi bilo zaista opasno kada bi se
neka od ovih sekti preselila i poela da deluje na tlu Srbije, dokazau nadalje u ovom
poglavlju.
U svojoj obimnoj knjizi Nauno opravdanje religije, Crkva i sekte, u kojoj je
ubedljivo najvei broj stranica posvetio problemu delovanja i uenja malih verskih
zajednica proisteklih iz zapadnog hrianstva, Lazar Milin je udostojio svoje itaoce da
saznaju neto malo i o sektama nastalim u Rusiji, tj. na pravoslavnom tlu. Naravno, sa
dodatkom da sve ove sekte predstavljaju negaciju Pravoslavlja, dok one druge,
protestantske, zapravo predstavljaju potvrdu tj. afirmaciju reformacije
1
. Evo kako
glasi podui tekst iz Milinove knjige koji opisuje osobenosti religijskog fanatizma
nastalog meu pravoslavnim Rusima, kao i razliite sekte proizale iz crkve na Istoku:
Ne treba, meutim, misliti da je protestantizam jedini izvor sektatva i jedini
krivac za njihovo postojanje i pojavu. O tome svedoi injenica da je bilo sekata i
daleko pre protestantizma, kao to je to napred izloeno. A isto tako o tome svedoi i
injenica da je u srednjem veku bilo sekata i u krilu Rimokatolike crkve, kao da ih je
bilo i ima koje su nikle meu pravoslavnima. O tome naroito ubedljiv dokaz
prua istorija Ruske pravoslavne crkve koja je vrlo bogata pojavom
raznih sekata.
Poznato je da je Ruska crkva posle patrijarha Nikona koji je prema grkim
bogoslubenim tekstovima ispravio prepisivake greke koje su se bile vremenom
uvukle u bogoslubene knjige, doivela pojavu raskola staroobrjadaca ili
staroveraca. Iz tog raskola, a i mimo njega, pojavile su se mnoge sekte.
Spomenimo ih u kratkim potezima, da bismo videli kuda sve moe ovek da odluta kad
se odvoji od Crkve.
Ti raskolnici staroobrjadci dele se na dve glavne grane: popovci i bespopovci.
Oni prvi priznaju i trae svetenike. Ovi drugi odbacuju svetenike, svakako pod
diskretnim uticajem protestantizma, i sami sebe smatraju svetenicima.
Popovci su se podelili na nekih osam ogranaka, esto i na sasvim neznatnim,
skoro smenim pitanjima. Aukovci, na primer, bili su protivnici crkvenih matica!
ernabiljci su bili protiv brijanja brade i protiv izdavanja pasoa, putnih isprava.
Bespopovci su imali jo vie raznih sekata, i jo fantastinijih. Teodosijevci su bili
protiv branog ivota. Stranjici, ili spelevci su lutali od ume do ume i pustinje, beei
od vlasti, jer su svaku vlast smatrali za delo antihristovo. Pastuhovci su izbegavali

1
Vidi u: Lazar Milin, Crkva i sekte; Banja Luka, Romanov, 2001. str. 55.
655
kamene mostove, novac i putne isprave. Samokreenci su sami sebe krtavali.
Akuljinovci su praktikovali blud. Stefanovci su bili upravo grozni. Oni su
odbacivali brak, a novoroenad su bacali zverovima, kao rtvu mira.
Srednjaci su po nekom svom raunanju smatrali da nedelja pada u sredu! islenici
pak, da je etvrtak dan Gospodnji i da je greenje prvi korak ka spasenju!
Hlisti, ili kako su sebe nazivali Boji ljudi verovali su da je Bog Otac 1645. godine
siao s neba i postao ovekom u osobi seljaka Danila Filipovia, 1649. je to isto uinio i
Bog Sin javivi se u osobi Ivana Suslova. Poslednji put se javio u osobi cara Petra III
koji je 1762. zbaen sa prestola i udavljen, ali koji se po njihovom verovanju negde
krije, pa e doi da sudi grenicima. Skopci su uili da je Hristos od svojih
sledbenika zahtevao da se kastriraju, a ene da odseku svoje grudi, da bi
nasledili carstvo Boije. Njihov propovednik Andrija Seljivanov je ovaploeni
Hristos, a seljanka Akuljina da je ovaploena Bogorodica. Napoleonovci su verovali
da je Bog postao ovekom u linosti Napoleona koji je doao da kazni svet, a naroito
Rusiju. Meu molokanima se pojavile dve sekte: subotari i komunisti (hrianski).
Joaniti ili Jovanovci su uvenog protojereja Jovana Sergejeva Krontatskog, koji je
zbog zaista svetog ivota bio jo za ivota smatran svetiteljem, proglasili za Gospoda
Isusa Hrista, koji je doao drugi put na zemlju. Nita nije pomagao ni najenerginiji
protest o. Jovana protiv takve zablude. Jovanovci su ostali pri svome. Ti si Hristos i
kraj!
Osim ovih sekata bilo je i takvih koje su postale direktno pod uticajem raznih
protestantskih sekata. Tu su tundisti, pa pakovci, skakuni (slino kvekerima)
menoniti, baptisti i drugi.
Kao to se nesumnjivo i jasno vidi, nije samo protestantizam obilovao sektama.
Bilo ih je i u pravoslavlju i u rimokatolicizmu, pa i u staroj Crkvi.
1

to se tie prvog od maloas pominjanih raskola koji su doveli do stvaranja sekti u
Pravoslavlju, a koje su uzrokovane crkvenom reformom za vreme patrijarha Nikona,
njegove posledice nisu bile nimalo naivne. Mnogi Rusi, podrani niim svetenstvom
koje nije prihvatalo reforme koje su se sastojale u ispravljanju crkvenih knjiga,
smatrali su rusko carstvo i rusku crkvu predstavnicima carstva Boijeg na zemlji. U to
vreme carska Rusija, za razliku od Grke koja je ve bila pod okupacijom islamskih
zavojevaa, bila je jedino neporaeno pravoslavno carstvo to je predstavljalo
garanciju Boije blagonaklonosti zbog nepogreivosti dotadanjih crkvenih dogmi.
Smatrali su da bi ispravljanje bogoslubenih knjiga po uzoru na one u Grkoj
predstavljalo pravo otpadnitvo od vere, a posebno zbog toga to se Boiji gnev ve
sruio na crkve u Grkoj to je trebalo da znai da nisu bile tako bogougodne kao one
u Rusiji. Svetenici, monasi kao i narod koji je ostao odan starom obredu (a koji je,
pored ostalog, ukljuivao osenjivanje krsnim znakom sa dva umesto sa kasnije
uvedena tri prsta), pruali su snaan otpor uvoenju novog obreda, tako da je i
poetkom XX veka u Rusiji bilo vie od 10 miliona staroobredovaca.
2
Ipak, otpor koji
su pruali staroobredovci, smatrajui da uvoenjem novog naina bogosluenja crkva
definitivno odlazi u apostasiju a blagodat Boija naputa Rusiju, bio je i vie nego
fanatian i mogao bi da se uporedi sa savremenim kultovima i sektama satanistike
orjentacije. Naime, u ono vreme kada su okraji sa zvaninom crkvom i

1
Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 53-55. Naglasak moj.
2
Vidi u: Roman Miz, Prvi ruski crkveni raskol, Novi Sad 1998. god. str. 5. Naglasak moj.
656
predstavnicima vlasti bili najei (u XVII veku) ali i kasnije, veoma esta su bila
samoubistva, samospaljivanja kao i oruani sukobi naoruanih monaha sa dravnom
vojskom, koji su svoje manastire koristili kao veoma pouzdana utvrenja. Roman Miz,
grkokatoliki svetenik iz Novog Sada, iznosi podatke o ovim pojavama koji su
proistekli iz njegovih obimnih istraivanja:
U potrazi za Kraljevstvom Bojim koje je naputalo ovu zemlju, i njeni itelji su je
poeli naputati. Stanovnici cijelih sela skupili bi se u crkvama ili upama,
zatvarali se iznutra, zakucavali vrata i u vrijeme bogosluenja zapalili zgradu, u
kojoj bi svi izgorjeli. Drava i Crkva ulagali su mnoge napore i uspjeli nekako
obuzdati tu pojavu, ali ne i sasvim je iskorjeniti, jer su i kasnije izbijali vei ili manji
valovi samospaljivanja, a deavali su se i pojedinani sluajevi. Poslednji sluaj
samospaljivanja u Rusiji zabiljeen je 1896. godine.
1

Prva samospaljivanja o kojima postoje informacije bila su u vremenu od 1676. do
1683. godine, kada se u Poehonskom kotaru spalilo oko 1920 ljudi. Do poetka
1690-ih godina spalilo se ne manje od 20 tisua ljudi (do ukaza od 7. aprila
1685. ne vie od 3800, ostali poslije ukaza). Samospaljivanja su se dogaala tijekom
cijelog XVIII stoljea. Bilo je sluajeva da je najedamput izgorjelo 2700 ljudi. Osim
samospaljivanja bilo je i namjernih utapljanja, gladovanja do smrti i
samosahranjivanja. Samoubojstva meu raskolnicima su se produila i u XIX st.
Godine 1820. neki se Jukin sam zatrpao zemljom, a 1827. godine, njegov sin Ivan
Jukin, sa jo 35 seljaka zaklali su se. U Oleneckoj guberniji samospalilo se 15-ero
ljudi 1860. godine, a godine 1897. otkriveni su u podrumima u Ternovu zazidani
fanatici. Kovaljev, koji ih je zazidao, alio je to nije mogao zazidati i sebe.
2

Na elu solovjeckih monaha bio je sada Nikanor, umirovljeni arhimandrit Savina
manastira, zatim blagajnik Gerontij i elijski usamljenik Azarij. Monasi su imali
dovoljne zalihe hrane, 90 puaka, oko 900 puda baruta; manastir je bio utvren
debelim zidovima; branioci su se fanatino borili. Opsada manastira trajala je sedam
godina. Kroz to vrijeme promijenila su se trojica komandanata carske vojske. Manastir
je pao 22. sijenja 1676. godine i to tek nakon izdaje monaha Feoktista, koji je pokazao
vojsci tajni prolaz u manastir.
3

Staroobredovci zapravo i nisu imali mnogo izbora. Ukoliko su eleli da sauvaju
svoju veru, u isto vreme pokorivi se zvaninom crkvenom ureenju, bili bi prognani u
delove carstva u kojima ne bi mogli da druge dovode u smutnju. A ukoliko bi se
opredelili da je propovedaju, zakon od 7. aprila 1685. godine je za takve propisivao
kaznu spaljivanjem na lomai.
4
Stoga, staroobredovci su radije birali samospaljivanja,
nego hapenja i torturu od strane dravnih organa.
Pored ovog, za nas vrednog, priznanja pravoslavnih da je i iz krila njihove crkve u
blioj i daljoj prolosti proistekao veliki broj sekti, od kojih se neke nikako ne mogu ni
da uporede sa protestantskim verskim zajednicama nastalim u isto vreme (poput
Stefanovaca na primer, koji su novoroenad bacali divljim zverima i sl.), u
malobrojnoj savremenoj literaturi koja se bavi ovom tematikom, moemo da
pronaemo i dodatne informacije. Naime, u knjizi Novo sektatvo ruskog

1
Isto, str. 14.
2
Isto, str. 69-70. Naglasak moj.
3
Isto, str. 60.
4
Isto, str. 77.
657
teoretiara, esejiste i filozofa Mihaila Eptejna susreemo se sa itavim nizom
udnovatih verskih pokreta slinih onima koje nam je maloas Milin predstavio.
Mnoge od ovih sekti su, prema reima ovog autora, autohtone, tj. one koje su izvorno
nastale u Rusiji. Jedan veliki broj njih je nastao od poetka 60-tih godina XX veka, tj.
od pre pedesetak godina na ovamo.
1
Evo ta moemo da proitamo u predgovoru ovog
dela, a to se tie odgovora na pitanje: ta je osnovna tema prouavanja knjige Novo
sektatvo?
Koje sekte se razmatraju u ovoj knjizi? Ve i sami njihovi nazivi zvue egzotino:
krvoslavci, crvenohordai, kovenici, kuevljani, grehovnici, dobroverci itd. To ne
treba nikoga da udi neuobiajeno su zvuali i nazivi staroruskih sekti; meu
mnogobrojnim verzijama i varijacijama, tako imamo: adoroditelje,
neadoroditelje, neme i raspevane netukae, begunce (sakrivae),
treskavce, bievane, hristose, izrupane, nemolee, nehotee i dr.
2

Eptejn je sve danas postojee ruske sekte podelio u nekoliko grupa. To su:
religiozno svakodnevike sekte, religiozno graanske, religiozno nacionalne,
religiozno ateistike, religiozno eshatoloke i religiozno knjievne.
Na ovom mestu naveu po nekoliko reenica o svakoj od ovih grupa (sem
poslednje), citirajui autora pomenutog dela.
Meu religiozno svakodnevike sekte spadaju: svetohranci, kuanici (kuevljani)
i stvaroinitelji (stvarosvetitelji):
Svetohranci smatraju svetim sam in uzimanja hrane, temeljei svoja
bogoslovska istraivanja na razliitim sistemima upotrebe namirnica. Za svetohrance
cela oblast utoljavanja gladi i ei ima sakramentalno znaenje i smatra se ritualom
iji elementi zavise od konkretnog reima ishrane. (...) Svetohranci tvrde da su se kroz
uzimanje hrane deavali najvaniji dogaaji religiozne istorije oveanstva:
Greh je doao preko hrane sa drveta poznanja dobra i zla. Iskupljenje dolazi
preko hrane sa krsnog drveta, preko krvi i ploti Hristove. Obeanje Satane koje je
obmanulo Adama: kuajte i neete umreti ispunilo se u sinu Bojem, ije telo
kuamo i iju krv ispijamo.
3

Kuanici (kuevljani) religiozno kulturni red koji ispoveda vrednosti
domaeg i kuevnog ponaanja, uz njegovu stvaralaku nadogradnju. Red
domestikanaca, kako ih ponekad zovu u zapadnoj Evropi, rairen je u mnogim
zemljama sveta, ali se iskustvo ruske brae smatra osobito pouzdanim, jer su upravo tu
bila najvea iskuenja u ouvanju sopstvenog ognjita. (...) Kua u spisima kuanika
predstavlja idealno organizovani, produhovljeni prostor koji obujmljuje linost
vlasnika i reduplicira njegov unutranji svet.
4

Stvaroinitelji ili Stvarosvetitelji savez poklonika i izraivaa predmeta,
koji propoveda ueniki odnos naspram oblinjeg predmetnog sveta, njegovo
spasonosno znaenje za ljudsku duu. Koriste se razna samoimenovanja: stvaroznanje,
stvaroljublje, stvarosveenost, stvarotvorenje. (...) (Stvaroinitelji; prim. I. S.) troe
svoje vreme na izradu domaih i prirunih stvari, ne bi li se i odista pribliili bogu
koji je bio tvorac svega oni ne ele da ive u tuem nego u sopstvenom svetu

1
Vidi u: Mihail Eptejn, Novo sektatvo; Aurora, Novi Sad 2001. god. str. 20-21.
2
Navedeno delo, str. 21.
3
Isto, str. 37, 40. Naglasak moj.
4
Isto, str. 46-47. Naglasak moj.
658
domae radinosti. (...) Odravaju posebne obrede osvetavanja stvari, molitveno im
se klanjajui i nalazei u njima crte lika i podobija bojeg.
1

Pored ovih, rekli bi smo, naivnih i bezopasnih sekti, postoje i one druge koje, sudei
prema njihovom uenju, mogu da dovedu svoje lanove do razliitih oblika mentalnih
bolesti. Meu religiozno graanskim sektama najkarakteristiniji su budalai. Evo
ta o njima moemo da proitamo u delu Mihaila Eptejna:
Budalai jedna od najmnogobrojnijih sekti, ije je uenje veoma poznato
mada i nedovoljno proueno. Navedimo odlomke iz niza najverodostojnijih izvora:
Budalai to su jurodivi naeg doba, samo to njihovo jurodstvo nije u
naruavanju opte-prihvaenih pravila nego u njihovom blaeno-nepromiljenom
praktikovanju, poto su ta pravila od strane drutva ve dovoljno kompromitovana (...)
Za razliku od graanski nastrojenih ljudi, budalai ne protivuree, ne slau se, ne bore
se, ali nalaze oduka za svoju duu u gluposti prave sebe budalama po
pravilima koja su ustanovili budalai. Sistem je, kao, do te mere surov i nehuman, da
mu samo gluposti pridaju kakvu-takvu ljudsku toplinu, pa neka se radi makar i o
prividu ovenosti. (...) Ko su budalai i po emu se razlikuju od budala? To su budale
sa predumiljajem, oni ulaze u odabranu ulogu, poto uopte nisu budale od roenja.
2

No, o tome da je pored ovih, donekle moda i simpatinih budalaa, Pravoslavlje u
Rusiji iznedrilo i mnogo opasnije sekte, koje po svojim ritualima podseaju na
satanistike kultove, svedoe tekstovi koji slede. Jedna od takvih sekti, koja je svrstana
u red Religiozno nacionalnih jesu i krvoslavci, tj. krvosvetitelji:
Ovaj vid sektatva danas predstavlja najveu opasnost za nae drutvo. U
njemu bujaju najgori oblici praznoverja, koji jednu naciju pretpostavljaju drugima i
proglaavaju je bogonosnom, te podstiu prevoenje drugih naroda u svoju veru ili,
pak, istrebljenja nevernih, inoplemenika. (...) Simptomatino je da se sektaki
tretman nacije (ili nacionalnih kolektiva) u navedenim sluajevima odlikuje
paganskom rigoroznou, budui krvoedan i zastrauju. Krvoslavci, na primer,
oboavaju rodnu zemlju ne zato to je podarila svetu znaajne ljude: vojskovoe,
letopisce, genije nauke i umetnike, nego zato to je upila u sebe mnogo krvi, a gde je
krv tamo je i svetinja. Namee se mraan zakljuak da su svetitelji nae zemlje bili
oni koji su prolili najvie krvi po njoj tirani i izrodi prolih vekova.
3

Krvoslavci ili krvosvetitelji. Najverodostojniji trag ovog pokreta moemo
utvrditi po obredu potovanja mesta obeleenih obilnim prolivanjem krvi kao to su
mesta velikih bitaka, masovnih grobnica. Od obine ritualne prakse odavanja poasti
umrlima, krvoslavlje se primarno razlikuje svojim interesovanjem ne toliko prema
individualnim zaslugama pokojnika, koliko prema samom mestu njihovog
sahranjivanja, koje se smatralo utoliko vie svetim, to je vie krvi upilo u sebe. (...)
Neki istraivai smatraju da je presudna odlika krvoslavlja in izgovaranja zaveta
(zakletve) kod mesta krvoprolia (ne samo ukopna mesta, nego i mesta bitaka,
pogubljenja, streljanja, muenja). Sutina zakletve je vernost imenu poginulih i
spremnost da se za njih prolije sopstvena krv. Veina istraivaa upravo tom momentu

1
Isto, str. 53. Naglasak moj.
2
Isto, str. 65. Naglasak moj.
3
Isto, str. 77. Naglasak moj.
659
gotovosti na ritualno prolivanje sopstvene krvi
1
pridaje znaaj utvrivanja zakletve ili
ak zamene za njeno izricanje. Pridodati kap sopstvene krvi moru ve prolivene to
samo po sebi oznaava in oroavanja sa oveanstvom koje u grobovima sniva veni
san.
2

Krvoslavci, sudei po njihovoj literaturi, veruju da je prvi ovek (Adam) stvoren od
zemlje koja je bila natopljena Boijom krvlju (verovatno iz razloga to re adama na
jevrejskom jeziku, od koje i dolazi ime prvog oveka (ime Adam u bukvalnom
prevodu sa jevrejskog znai: od crvene zemlje) predstavlja zemlju crvenicu, tj. zemlju
crvenkaste boje). Iz tog razloga, smatraju da je svaki vernik duan da sledi Boiji
primer i natapa zemlju svojom krvlju. Prema njihovom uenju, vei deo hrianskog
sveta je odavno napustio Hrista jer izbegava patnju i boji se krvi. Za prvovekovne
hriane se kae da ne samo da su pili Hristovu krv u vreme priea, nego su napajali
zemlju svojom krvlju, sledei Hrista, koji je doao na oskudnu zemlju, prokletu od
strane Boga, da bi je napojio i smekao svojom krvlju, da na njoj ne raa kalj i trnje
nego semenke carstva nebeskog.
3

Nakon opisivanja religiozno-nacionalnih sekti, autor knjige Novo sektatvo je
obradio nekoliko religiozno-ateistikih sekti, meu kojima su ateici, dobroverci i
grehovnici. Bie veoma korisno da ukratko prikaemo i njihove karakteristike, koje e
nam objektivno staviti do znanja da su sekte proistekle iz Pravoslavlja, po ideologiji,
mnogo bezbonije i odurnije nego one proistekle iz protestantizma koje postoje na
naim prostorima:
Ateici za razliku od ateista koji zahtevaju da ovek zauzme mesto nepostojeeg
boga, ateici pozivaju na takvo ponaanje kao da boga ima, pa makar ga u stvari i ne
bilo. U tome vide najvii razvitak ljudskosti: izgubivi veru u boga, nastaviti ivot po
boanskim naelima, biti dobar i pravian na zemlji, ne oekujui nikakvu nagradu na
nebesima. Ponaaj se tako kao da Boga ima i kao da te navodi na milosre i u isto
vreme, kao da boga nema i da ti niko nee uzvratiti za uinjeno dobro. Bog od tebe
zahteva sve a ne obeava nita. Najverovatnije e jednostavno umreti i nikada nee
vaskrsnuti. U tome je sutina iskuenja. Nikoga nema uz tebe, ni na nebu, ni u venosti
sam si. (...) Eto ta znai biti dorastao BITI BEZ BOGA KAO SA BOGOM. To je
vrhunska zrelost.
4

Dobroverci veruju u snagu dobra ili, kako bi to oni rekli, u mekotu dobra:
Dobra nema ni na nebu ni na zemlji, ni u moru, ni kod Boga, ni kod anela, ni
kod ivotinja... Jedino je ovek koji pati i koji spoznaje svoju patnju izgradio sebe za
shvatanje dobra.
5


1
A evo i teksta iz sektake literature, kojeg u svom delu navodi Eptejn, a koji se odnosi na stavove koje
zastupaju krvoslavci: Zar samo leevi dospevaju u zemlju? Ne, i due se u nju sahranjuju, zajedno sa
krvlju proimaju zemlju, oduhotvorujui sve to se seje i klasa. Zar ne oseate dah nebeski koji natkriljuje
celu Rusiju? to njena krv vapije za nama u svakoj stopi, u svakom grumenu zemlje... Veito edna
zemlja, zapeenih, ispucalih usana... Ko e pored roene matere proneti svoj penuav, do vrha napunjen
pehar? Izlij ga, napoj zemlju hraniteljicu!... Vi se bojite ak i izgleda krvi, i vie volite da se ubua u vaim
ilama, nego da odlijete iz prepune posude. (str. 81-82).
2
Isto, str. 79-80. Naglasak moj.
3
Isto, str. 83.
4
Isto, str. 105. Naglasak moj.
5
Isto, str. 111. Naglasak moj.
660
Pomagai imaju zadatak da pomau svemu prirodnom to se deava u svetu.
Gori li vatra oni e baciti suvu granicu u nju, da se ne ugasi. Sleti li neka semenka
na kamen oni je diu i bacaju na meko tle, da izraste. U jeku prolea esto ih
moemo videti oko dejih igralita, etalita, oko gomila razmekalog snega, oko
barica, oni prave put potoiima, da bi proleu olakali posao.
1

Grehovnici. Ovaj pokret, hrianski u svojim izvoritima (nastao 60-tih godina
XIX veka; prim. I. S.), na momente se ak usmeravao protiv Hrista kome se
prebacivalo to nije greio zajedno sa grenicima, to se nije, prihvativi
drutvo skitnica i bludnica, bez ostatka odenuo njihovom tamom. Ruska udnja za
sveoptom privlanou se do te mere izdiferencirala da je biti meu grenicima a ne
greiti, saoseati s posrnulima a sam ne posrnuti, shvatana kao izdaja sveopteg
bratstva.
2

Na kraju ovog pregleda sekti koje je iznedrilo rusko Pravoslavlje, spomenuemo jo
nekoliko interesantnih. Ove sekte su svrstane u grupu religiozno-eshatolokih sekti,
a meu njima su najpoznatije: kovenici, udaljenici (ubretari), pustoverci
(pustosveti) i staklozorci (staklari). Na ovom mestu obratiemo posebnu panju na
prve dve, uz detaljniji osvrt na verovanje ove druge.
Kovenici sebe nazivaju jo i tragaima za kovegom, graditeljima
kovega ili nojevcima, po imenu biblijskog pravednika koji se spasao od potopa. (...)
Oni dom nazivaju kovegom koji plovi puinom savremene civilizacije, mestom
spasenja pravednika, Crkvom Poslednjeg zaveta.
3

Udaljenici (drugi naziv ubretari) apokaliptina sekta bliska ateanstvu. Za
njih je odricanje od Boga osnovni znak i pokli poslednjeg vremena. (...) Udaljenici
se, po pravilu, nastanjuju na samoj periferiji naselja, zbog ega su ih u narodu prozvali
jo i KRAJESELCIMA; njihove kue su obino na kraju sela. A i u svakom drugom
pogledu oni se dre prikrajaka: dodeljuju sveto znaenje najodurnijim
predmetima, najprezrenijim zanimanjima, ukljuujui vrenje
fiziolokih potreba. Pre nego to pristupe tom inu, oni se mole, a zatim blagodare
Boga, sve vreme se molei, doivljavajui svoje pranjenje kao sveto
inodejstvije, zahvaljujui kome se telo iznova formira iz praha, odvaja od
neistoe.
4

Pored toga to poseivanje zahoda (toaleta) smatraju najsvetijim poslom na zemlji,
udaljenici veruju da su ubrita i kontejneri zapravo svojevrsni Boiji oltari na koje
silazi Sveti Duh:

1
Isto str. 116. Naglasak moj.
2
Isto, str. 118-119. Naglasak moj.
3
Isto, str. 133. Naglasak moj.
4
Isto, str. 137-138. Naglasak moj. Evo i teksta iz knjige sekte Udaljenika, Teologija pranjenja od autora
M. N. koju je u svom delu citirao Eptejn: Pranjenje je najsvetiji od svih naih zemaljskih
poslova, jer nas isti od unutranje prljavtine. Svi oblici spoljanjeg ienja, ukljuujui
umivanje tela u raznim religioznim kultovima, ine samo prethodni stupanj tajanstva pranjenja to izvre
nau unutranjost i izbacuje njene otpatke i izluevine napolje. Zar nee i Gospod doi da nas tako
isprazni od greha, da olaka smradni teret nutrine due nae?... Moli se Gospodu dok se u naponima
olakava, jer taj napon i jeste molitva naeg tela, vapaj nutrine nae za spasenjem. I neka u tvojoj dui
zvui isti taj vapaj: Gospodi, pomozi, Gospodi, malaksavam neka se razvrgne jaram mojih
muka! na str. 138-139. Naglasak moj.
661
Ono najneistije izaziva kod udaljenika najvee potovanje. Oni su nainili svoj
barjak od opirae ili maramice, videi u njima rtvenu tkaninu koja prima neistoe ne
bi li oistila unutranje organe ili spoljanju sredinu. Isto tako, razne pomije,
ubrita, kontejneri, izazivaju kod njih uzviena, molitvena oseanja; oni
vide u njima rtvena mesta to primaju u sebe masu neistoa radi oienja drugih
mesta.
1

A evo i citata iz udaljenikog teolokog dela O rtvenom znaenju ubreta,
kojeg navodi autor Novog sektatva:
Svaka neistoa zato je i postala neistoa ne bi li te oistila. Svako ubre, gnjile,
bu to je rtva, prineta za tebe. Moli se Gospodu da primi tu rtvu, a ne da
tebe baci u otpadnu jamu, u pakleni oganj.
2

Prema Eptejnu, udaljenici (ubretari) se trude da odravaju proces stalnog
truljenja u gomilama ubreta, da bi ga pripremili za proplamsaj. Po njihovom
miljenju na ubre to se dimi, kao na rtveni oltar, nishodi Duh
Gospodnji.
3
Po prirodi svoga posla, udaljenici su najee istai, ubretari, radnici
na odravanju kanalizacionih sistema, kao i negovatelji nepokretnih bolesnika. Meu
malobrojnim udaljenicima koji ive u zapadnom svetu, prema Eptejnu, najvei broj
njih je zaposlen kao istai obue, koji stavljaju sebi u obavezu da se klanjaju
prljavtini, da se svakodnevno sagibaju pred ljudskim teretom praha.
4

Zakljuak
Iz celokupnog dosadanjeg prouavanja, uoili smo da vaseljensko Pravoslavlje
nimalo nije imuno na nastanke raskola i sekti iz svojih redova. Iako je Lazar Milin, u
svojoj apologetici Crkva i sekte, pokuao da do krajnosti omalovai iskljuivo
protestantski pokret, time to je, izmeu ostalog, naveo i nekoliko skaradnih primera

1
Isto, str. 139-140. Naglasak moj.
2
Isto, str. 140. Naglasak moj.
3
Isto. Naglasak moj.
4
Isto, str. 139.
662
nastanka i delovanja sekti koje su se izdvojile iz zapadnog hrianstva
1
, on ipak nije
mogao da pronae tako monstruozne i bizarne primere kakve nalazimo meu sektama
nastalim na tlu pravoslavne Rusije. I dok je veliki broj sekti koji je nastao u zapadnom
svetu svoje verouenje vezivao, ili jo uvek vezuje za ovekovo spasenje ili pak budui
ponovni dolazak Isusa Hrista (pa makar kako pogreno tumaio pojedine biblijske
doktrine ili proroanstva; poput Mormona, Jehovinih svedoka itd.), pravoslavne sekte
u svojoj teologiji gotovo da uopte ne spominju ove dogaaje. Kao to smo mogli da
se uverimo, one su propovedale, ili jo uvek propovedaju praktikovanje bluda
(akuljinovci), bacanje novoroenadi divljim zverima (stefanovci), kastriranje
mukaraca i odsecanje grudi enama a sve to u ime Hristovog uenja (skopci),
poklonjenje pred najobinijim predmetima (stvarosvetitelji), izigravanje ludaka pred
okolnim svetom (budalai), potovanje mesta krvoprolia i ritualno prolivanje svoje
krvi na zemlju (krvoslavci), kritikovanje Hrista zbog toga to je iveo sveto a ne u
grehu (grehovnici) ili pak potovanje ubrita i kontejnera za smee kao nekakvih
oltara na koje nishodi Duh Gospodnji (udaljenici ubretari).
to e rei, zaista postoji velika razlika izmeu sekti koje su nastale meu
protestantima sa jedne i meu pravoslavnima sa druge strane, s tim to ogromnu
nadmo po pitanju jeretinosti svoga verovanja oigledno imaju one pravoslavne.
Iskreno se nadam da e, izmeu ostalog, i ovo saznanje o postojanju velike nesloge
meu pravoslavnima irom sveta, koje se oituje kroz nastajanje mnogobrojnih
raskola sa jedne i sekti sa druge strane, pomoi mojim itaocima u sagledavanju
celokupne istine o crkvi koja pretenduje da bude nazvana i potovana kao Jedina,
sveta i apostolska.
Smatram da je posve jasno da, posle svega do sada reenog, ovakav epitet
vaseljenskom Pravoslavlju nipoto ne moe biti pripisan.
O ispravnosti ovakvog mog stava posvedoie i sledee poglavlje koje prenosi
snano Hristovo upozorenje: uvajte se lanih proroka.

1
Evo kako glasi navod iz Milinove knjige, a u kome on navodi verovatno najudnovatije primere do kojih je
mogao da doe, a koji se tiu nastanka i delovanja sekti u zapadnom svetu:
Kakvih je sve ludorija bilo meu sektaima to je da oveku pamet stane! Da ne lutamo kroz istoriju raznih
sekata, setimo se samo nekoliko primera iz novijeg sektatva.
Krojaki radnik iz Lajdena Johan Bokhold, jedan od voa anabaptista uveo je mnogoenstvo i ostavio iza
sebe 17 ena, a svoje vernike je uveravao da dolazi uskoro hiljadugodinje Hristovo carstvo.
Eva Bultar u Hesenu je osnovala sektu koja je pod vidom religioznosti provodila blud kao nekadanji
nikolaiti.
ta da kaemo o engleskoj sekti Novi Izrailjci koji su oekivali da im Jovanka Sautkot, poglavica njihove
sekte rodi novog mesiju?!
Setimo se i jedne vajcarske sekte iji se osniva Margaret Peter 1823. godine dala raspeti na krstu za
spas mnogih hiljada dua. Spomenimo i Jakobinu Maurer, kalvinistkinju iz Brazila koja je 1874. osnovala
sektu Izabranih kojima se ona predstavila kao Hristos koji je ponovo doao. Njeni vernici vodili su rat do
istrebljenja svih onih koji ne pripadaju njihovoj sekti, sve dok ih vlasti brazilske nisu razjurile.
Da li je mudro od prvih adventista to su sluajui Milera dvaput uzalud doekivali Hrista na otvorenom
polju? Da li je mudro kad Jehovini svedoci putaju nek umre ovek koji bi se inae mogao spasti
transfuzijom krvi, jer smatraju da je transfuziju Bog zabranio? Milin, Crkva i sekte, str. 356-357.
663
19.

UVAJTE SE LANIH PROROKA

uvajte se lanih proroka, koji vam dolaze u ovjem ruhu, a iznutra su grabljivi
vuci.
Evanelje po Mateju 7:15.
Knjiga nad knjigama, Boije Sveto pismo svim svojim itaocima otkriva dve velike
istine. Prva je potpuna izgubljenost oveanstva koje ivi daleko od Gospodnjeg lica a
druga velianstveno spasenje koje je Bog osmislio u venosti za svakoga oveka koji
iskrenom verom prihvati Njegovog Sina Isusa Hrista za svoga Spasitelja. O ovoj drugoj
temi dostojnoj divljenja, govorio sam u drugom poglavlju ove knjige.
U celini koja je pred nama, elim da doaram svom srpskom narodu duhovnu
realnost u kojoj su bivstvovali nai preci a u kojoj ivimo i mi do dananjih dana.
Poznata je injenica da su se Srbi krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina
prologa veka, sa padom komunizma, poeli da vraaju tradicionalnoj religioznosti i u
sve veoj meri prihvataju i dre se verskih obiaja i obreda. Poseivanje crkava i
manastira je uzelo maha. Krtenja, venanja i sahrane su postale i verski obredi uz
obavezno inodejstvovanje pravoslavnih svetenika. U obrazovni program osnovnih i
srednjih kola uvrten je i predmet verske nastave, na kome se insistirala srpska crkva.
Nairoko je prihvaena i ideja da svaki Srbin mora da bude pravoslavac dok se u
suprotnom naziva sektaem i predstavlja izdajnika pradedovske vere i sopstvene
nacije. U to da je ba Pravoslavlje najispravnija vera na svetu, gotovo da vie niko
(sem malobrojnih) i ne sumnja.
Ipak, veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradovi, upuujui svoje itaoce na
objektivno sagledavanje duhovne realnosti i odbacivanje predrasuda i subjektivizma (a
to su poznate mane koje krase i na narod), zapisao je i sledee rei:
O, koliko smo neradivi u istraivanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam
dosta da nam ko kae da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga
zlata: je li teko i savija li se kao isto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma naega,
ne staramo se toliko. to je ko iz poetka uo, pri onom ostaje ne damo sebi
truda za istraiti i raspoznati prave znake iste istine, a to je gore, ne smemo ni
misliti, bojei se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budui
naga i hotei da i druge svlai i da ih nage, takove kakvi su, pokazuje, videi da je zato
ljudi dobrovoljno ne trpe no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar.
Zato ko eli k njoj doi, valja da svue sa sebe sva svoja mnjenija i mudrovanija, jer
inae nee biti primljen.
1

Zaista bi bila prava srea da je u kom sluaju istinito miljenje veine Srba o sebi
samima, to se tie njihovog odnosa sa Bogom. Nazvati sebe nebeskim narodom a
svoje preminule pretke nebeskom Srbijom (to su izrazi kojih smo se nasluali od
pojedinih svetenika, opozicionih politiara i akademika u poslednjoj deceniji
dvadesetog veka) to svakako podrazumeva da je itav narod oduvek bio Bogu veran

1
Dositej Obradovi, Izabrani spisi, str. 77-78. Naglasak moj.
664
i odan, bilo bi neto najdivnije to bi se moglo i zamisliti.
1
Naalost, ubeen sam, na
temelju Svetog pisma, da je istina sasvim drugaija. Bojim se da je veliki neprijatelj
ljudskih dua uspeo da gotovo itav na narod zavede i odvede na duhovnu
stranputicu, poput ostalih naroda pa i jevrejskog u biblijskim vremenima.
Bojan Jovanovi, u svojoj knjizi Duh paganskog naslea o srpskoj religioznosti i
njenoj razliitosti od pravog hrianskog veroispovedanja, kazuje sledee:
Za razliku od pojedinaca koji su postajui hriani potvrivali novu veru
svojim duhovnim preobraajem, srpski narod je nakon primanja hrianstva
ostao privren svojim ranijim prirodnim religijskim shvatanjima. Izvestan
kontinuitet starih mitskih predstava i magijsko religijske prakse u narodnoj tradiciji
ouvan je i u okviru njihovih hrianizovanih formi vezanih za obrede ivotnog ciklusa
i praznike u godinjem kalendaru. Propratni narodni obiaji hrianskih obreda i
praznika upuuju na vitalnost starijeg kulturnog sloja paganske narodne religije
prehrianskog vremena.
2

Bojazan da stanje duhovnosti srpskog naroda nije ba onakvo kakvim ga narod
smatra, izrazio je u formi pitanja i poznati pisac i psihijatar Vladeta Jeroti:
Onda se moramo upitati gde se nalazimo danas, mi ljudi u XX veku, i mi Srbi na
Balkanu, prema mnogobotvu i jednobotvu. Da bismo bar malo suzili ovako uopten
problem, postavimo neto ue pitanje koje bi glasilo: da li su Srbi danas kao
pravoslavni narod, u odnosu na evropske narode, rimokatolike i protestante, pre
mnogoboaki nego jednoboaki, hrianski narod?
3

To da Srbi odista ne mare previe za Boga kao ni za uestvovanje u crkvenom ivotu
(ak ni u okviru svoje crkve), zakljuio je jo pre Drugog svetskog rata osvedoeni
prijatelj naeg naroda dr Rudolf Aribald Rajs. U svojoj knjizi ujte Srbi, uvajte se

1
Pored mitropolita dabrobosanskog Nikolaja, koji je u besedi svemu svetenstvu (list Pravoslavlje, str. 10-11,
broj 957, 1. februar 2007. god.) istakao kako svi Srbi slue Gospodu (vidi glavni naslov), ovakvo
miljenje o Srbima je zastupao i vladika Nikolaj Velimirovi. U svojoj knjizi: Nacionalizam Svetog Save
Srbski narod kao Teodul pod naslovom: Sluba Hristu - smisao srbske istorije vladika Nikolaj je
napisao sledee:
Osnovna i neprekidna linija srbske istorije za poslednjih 800 godina moe se izraziti sa dve rei: SLUBA
HRISTU. U ovom periodu vremena od 8 stolea srbski narod je bio istinski Teodul, tj. Boji sluga, ili
Hristodul, tj. Hristov sluga, to je jedno i isto.
No, da ove rei najskorije kanonizovanog srpskog svetitelja o teoduliji srpskog naroda ne bi trebali ba
previe da shvatimo ozbiljno, dokazuje i injenica da je pomenuti vladika u istoj knjizi govorio veoma
pohvalno i o verovatno najveem zloincu koga je ikada iznedrilo oveanstvo Adolfu Hitleru. Evo kako
je, pre izbijanja 2. svetskog rata, pisao o Hitleru vladika Nikolaj: Luterovu zamisao o stvaranju jedne
nacionalne crkve u Nemakoj u nae dane preduzeo je sadanji vo nemakog naroda. S tekom mukom i
jo nesvrenom borbom, on je za poslednje dve godine donekle uspeo da samo od protestantskog dela
nemakog naroda organizuje neto nalik na nacionalnu crkvu. (...) Ipak se mora odati potovanje
sadanjem nemakom voi, koji je kao prost zanatlija i ovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez
vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u 20. veku, on je doao na ideju
Svetoga Save, i kao laik preduzeo je u svome narodu onaj najvaniji posao koji prilii
jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svrio Sveti Sava, prvi meu svetiteljima, prvi
meu genijima i prvi meu herojima u naoj istoriji. Vidi sve u navedenom delu, na str. 28, 19-21, u
izdanju Ihtus hrianske knjige Beograd, 2002. godine. Naglasak na citatima je moj.
2
Bojan Jovanovi, Duh paganskog naslea u srpskoj tradicionalnoj kulturi; Svetovi, Novi Sad, 2000. god.
str. 33. Naglasak moj.
3
Vladeta Jeroti, Staro i novo u hrianstvu; Beograd 2000. str. 7. Naglasak moj.
665
sebe, koja je pisana u vreme kada se u kolama obavezno uila veronauka, i kada se
svetenici SPC nisu mogli da ale na poguban uticaj ateizacije od strane komunista
(koji su doli na vlast tek posle rata), dr Rajs je izneo veoma aktuelne opise vrlina i
mana koje nepromenjeno karakteriu srpski narod ve itav vek unazad. Evo na koji je
nain ovaj autor opisao religioznost naeg naroda:
Da biste ouvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste jo jedno,
skoro isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu,
bolje rei u narodnu tradiciju. (...) Meutim, vi niste religiozni. Niste mogli da
prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u venog i svemonog glavara
svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih
rekao da va bog nosi oklop i bradu Kraljevia Marka, ajkau vaeg ratnika sa Cera i
Jadra, Kajmakalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti su crkveni ljudi,
ve vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vaeg naroda. (...) Mukarci vam
pogotovo nisu esto u crkvi. Koliko sam samo puta u vreme obreda, uao u vae
hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro iskljuivo ena.
1

Iz razloga svog slaganja sa zakljukom dr Rajsa koji glasi da Srbi ne potuju Boga
na pravi biblijski nain, neophodno je da sagledamo istinu i u ovo vreme Boijeg
strpljenja i milosra kao narod zavapimo Gospodu za prosvetljenjem i otvaranjem
duhovnih oiju i srca. Potrebno je dakle da prihvatimo istinu o tome da Srbi u celini
nisu Boiji narod (kao to je to sluaj i sa svakim drugim narodom na zemljinoj kugli).
Spasenje pripada samo pojedincima iz svakoga naroda, ali nikada celokupnim
nacijama. Vladeta Jeroti potvruje ovaj biblijski princip:
Pobeda Hristova nad smru i Zlom vredi samo za pojedinca (nikada i za itave
narode, ma koliko se nazivali hrianskim), koji itavim svojim biem veruje u
Hrista, u Njega se nada i Boga voli.
2

Poto sam u svim ranijim poglavljima ove knjige detaljno obrazloio svoju tvrdnju o
tome da se pravoslavni narodi, meu kojima i Srbi, predvoeni svojim verskim
voama kreu duhovnom stranputicom a ne Hristovim spasonosnim putem, elim da
sada zajedno sagledamo u emu se sastojala avolska religiozna prevara izrailjskog
naroda koja se odigrala u doba Starog zaveta. Tokom ovog prouavanja uvideemo da
se sotonska taktika gotovo ni malo nije promenila u poslednjih dve hiljade godina, te
da on na isti nain dri u verskoj neprosveenosti mnoge, pa tako i na narod.
AVOLSKA OBMANA IZRAILJSKOG NARODA
Ja govorim ono to sam video kod svoga Oca, inite i vi to ste uli od vaega oca.
Odgovorie i rekoe mu: Avraam je na otac. Isus im ree: ako ste Avraamova deca,
inite Avraamova dela. Vi, meutim, sada traite da ubijete mene, oveka koji vam je
kazao istinu koju je uo od Boga. Avraam tako ta nije uinio. Vi inite dela svoga oca.
Rekoe mu: mi nismo roeni iz bluda, jednog oca imamo Boga. Ree im Isus: kad bi
Bog bio va otac, voleli biste mene; jer sam ja od Boga iziao i doao; i nisam sam od
sebe doao, nego me je on poslao. Zato ne razumete moga govora? Zato to ne moete
da sluate moju re. Vi potiete od oca avola i hoete da inite elje svoga oca.
3


1
Rudolf Aribald Rajs, ujte Srbi! uvajte se sebe; str. 17. Naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 38. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 8:38-44. Naglasak moj.
666
Osmo poglavlje ev. po Jovanu predstavlja izvetaj o jednom od najotrijih verbalnih
sukoba Isusa Hrista, utelovljene Istine, sa pripadnicima svoga naroda koji je,
nesvestan toga, bio na putu vene propasti. Najvei i najozbiljniji problem Isusovih
sunarodnika jeste bio slepo poverenje u uenje narodnih verskih voa koje su
uveravale narod da je sa njime, u duhovnom pogledu, sve u najboljem redu. Verski
poglavari i uenjaci, sadukeji, fariseji i knjievnici, predstavljali su tumae Svetog
pisma. Njima su svete knjige bile mnogo dostupnije nego obinom narodu, koji se
uglavnom sa njihovom porukom susretao (samo) jedanput sedmino subotom, na
bogosluenju u sinagogama. Zahvaljujui svom povrnom poznavanju Boije Rei, a sa
druge strane bezrezervnom poverenju u uenje rabina (svojih svetih otaca), koje su
prihvatali bez ikakvog kritikog preispitivanja, izrailjski narod je bio veoma lako
zaveden sa puta pravog bogopoznanja. Isus Hristos, koji je za sebe rekao da je svetlost
sveta, doao je po reima Svetog pisma da bude svetlost za ljude (Jn. 1:4). Jevreji
njegovog vremena, kao i mnogobrojne generacije pre njih, bili su veoma daleko od
istinskog bogougaanja inei, po Gospodnjim reima dela avola. Sa druge
strane, tragedija, za koju se ne moe rei da je mogla biti vea nego to je bila, ogledala
se u tome da su Isusovi savremenici bili uvereni upravo u suprotno da svojim
ivotima ugaaju Tvorcu, te da u celini predstavljaju njegov narod.
Na emu su Izrailjci temeljili ovakvo uverenje?
Ponositi jevrejski narod smatrao je nepokolebljivom istinom svoju pripadnost
Svevinjem iz razloga to je vodio poreklo od Gospodnjeg sluge Avraama, sledio
uenja starih (tj. sopstvena sveta predanja) i potovao svoje verske uitelje i
svetenike. Gospod Hristos je u svojim govorima zapisanim u evaneljima oborio sva
tri glavna temelja na kojima su njegovi sunarodnici zidali svoju sigurnost da pripadaju
nebeskom narodu. U tekstu koji je zabeleio evanelist Jovan u svom novozavetnom
izvetaju, a koji je citiran maloas, saznajemo o estokom sukobu boanske Istine sa
silom avolske obmane. Izrailjci, koji su u celosti bili u vlasti greha i sotone zastupali
su uverenje o sopstvenoj verskoj nepogreivosti.
Ruenje prvog lanog temelja
U vreme pre nego to se Isus pojavio u javnosti i otpoeo svoju mesijansku slubu,
Jovan Krstitelj je pozivao narod i njegove stareine na pokajanje i promenu naina
ivota. Manji broj ljudi koji je osetio iskreno aljenje zbog uinjenih greha i za njih se
kajao, bio je krten u vodi reke Jordana:
Pojavi se Jovan krstei u pustinji i propovedajui pokajniko krtenje za oprotaj
greha. I izlaae k njemu sva judejska zemlja i svi Jerusalimljani, i on ih krtavae u
reci Jordanu, pri emu oni ispovedahu svoje grehe.
1

Meutim, vei deo obinog sveta kao i stareina ostao je okoreo smatrajui da im
pokajanje nije potrebno. Mislili su da e se krtenjem, kao jo jednim uinjenim delom
koje doprinosi spasenju, jo vie pribliiti Bogu. Reagujui na ovakvo njihovo naopako
razmiljanje, Krstitelj ih je ukorio otrim reima:

1
Ev. po Marku 1:4-5.
667
Videvi mnoge fariseje i sadukeje kako dolaze da ih krsti, ree im: zmijski porode,
ko vam je ukazao da izbegnete predstojei gnev? Donesite dakle rod dostojan
pokajanja, i ne mislite da moete sami da govorite: imamo oca Avraama; jer vam
kaem da Bog moe od ovoga kamenja podii decu Avraamu.
1

Narodu pak, koji je izlazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam je
ukazao da izbegnete predstojei gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i
nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kaem da Bog moe od
ovoga kamenja podii decu Avraamu.
2

Ono to je pre svega bilo potrebno jeste pokajanje i pobona dela koja bi usledila
nakon njega. Svaka osoba koja bi pred Gospodom iskreno zaalila zbog krenja
Njegove volje, sasvim je sigurno nastojala bi, uz molitvu za Boiju pomo, da od toga
trenutka upravlja svoj ivot po Svetom pismu - i to svakodnevno. To, naalost, nije bio
sluaj sa mnogim ondanjim Izrailjcima. Oni su nastavljali sa greenjem i
neprihvatanjem Boijeg puta spasenja. Apostol Jovan je za ljude koji praktikuju greh i
ne kaju se iskreno pred Gospodom rekao: Ko tvori greh od avola je. (1. Jov. 3:8).
Ipak, Isusovi saplemenici su, zaslepljeni sotonom, smatrali da garant spasenja
predstavlja njihovo telesno poreklo od bogougodnog Avraama, koji je iveo oko dve
hiljade godina ranije. Isusova poruka je bila istovetna onoj koju je propovedao Jovan
Krstitelj. Hristov pretea je nepokajane Izrailjce nazvao zmijskim (tj. avoljim)
porodom, poruujui im da je Bog kadar da i od obinog kamenja podigne decu
Avraamu ukoliko njegovi stvarni potomci ne budu uistinu poboni. Gospod Isus,
stavljajui do znanja svojim sluaocima da njihova dela ni u kom sluaju nisu slina
delima Bogu ugodnog Avraama, rekao je da je njihov otac neastivi, te da je, shodno
tome, jasno zbog ega stoje Njemu nasuprot. Poto nisu uli ono to bi godilo njihovim
uima a to bi bila potvrda da predstavljaju Boiji narod, Jevreji su proglasili Sina
Boijeg ovekom koji je opsednut demonom:
Odgovorie Judeji i rekoe mu: ne govorimo li mi lepo da si ti Samarjanin i da je
demon u tebi? Odgovori Isus: nemam ja demona, nego potujem svoga Oca, a vi me
prezirete. Ja ne traim svoje slave; ima ko trai i sudi. Zaista, zaista, kaem vam, ako
ko odri moju re, nee videti smrti doveka. Rekoe mu Judeji: sad smo saznali da je
demon u tebi. Avraam je umro, a i proroci, ti pak kae: ako ko sauva moju re, nee
okusiti smrti doveka.
3

Narodne verske voe su o Isusu Nazareaninu imale slino miljenje:
Tada mu donee besomunoga koji je bio slep i nem; i izlei ga, tako da je nemi
govorio i gledao. A sav narod se divio i govorio je: nije li ovo sin Davidov? A fariseji
uvi rekoe: ovaj izgoni demone samo pomou Veelzevula, demonskog vladara.
4

Knjievnici pak, koji su doli iz Jerusalima, govorahu da ima Veelzevula i da
pomou demonskog vladara izgoni demone.
5

Iz ovih biblijskih primera se jasno moe uvideti koliko je veliko sotonsko lukavstvo.
Svetim Duhom nepreporoeni ljudi, koji su ne znajui pod uticajem neastivog, bivaju
prevareni da misle o sebi kao o Bogu odanim osobama i jedino pravovernima. U isto

1
Ev. po Mateju 3:7-9. Naglasak moj.
2
Ev. po Luki 3:7-9. Naglasak moj.
3
Ev. po Jovanu 8:48-52. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju 12:22-24. Naglasak moj.
5
Ev. po Marku 3:22. Naglasak moj.
668
vreme, oni proglaavaju Isusa i njegove istinske uenike krivovernima i slugama
sotone. Gospod Hristos je prorekao svojim sledbenicima da e biti predmet poruge (i
niim osnovanih) lai i kleveta:
Dosta je ueniku da bude kao njegov uitelj i sluzi kao njegov gospodar. Kada su
domaina nazvali Veelzevulom, koliko e vie njegove domae. (Ev. po Mateju 10:25.
Naglasak moj.).
Kao prouavalac Svetog pisma ubeen sam da ne postoji vea avolska prevara
kojom u zabludi dri nenanovoroene religiozne ljude od ove upravo pomenute, to
je zaista zastraujue.
Ruenje drugog lanog temelja
Pored hvalisanja svojim svetim precima, drugi lani temelj na kojem su Jevreji
gradili svoju ubeenost da pripadaju Bogu jeste potovanje verskih obiaja i uenja
koja su ustanovili verski autoriteti iz blie ili dalje prolosti. Iako je ovakav vid
religioznosti veoma naliio na pravu duhovnost, koja dokazuje vernost svojim verskim
korenima i tradiciji u kojoj su ivele i za koju su umirale bezbrojne generacije
njihovih predaka, ni on, poto nije bio Bogom ustanovljen nije mogao da Njemu
udovolji. Upravo suprotno tome, ovakva religioznost Jevreja je Gospodu bila veoma
mrska, te je On protiv nje upozoravao tokom mnogih vekova.
Reagujui na izrailjska bogosluenja u sedmom stoleu pre Hrista, pero proroka
Isaije je zapisalo sledee Boije Rei:
Zato ree Gospod: to se ovaj narod pribliuje ustima svojima i usnama svojim
potuje me, a srce im daleko stoji od mene, i strah kojim me se boje zapovjest je
ljudska kojoj su naueni.
1

Istovetna duhovna situacija se nije promenila ni posle nekoliko stotina godina.
Hristos je svoje savremenike upozoravao na isti nain:
I ukinuste Boiju re zbog vaega predanja. Licemeri, dobro je prorokovao za
vas Isaija: Ovaj narod me potuje usnama, a srce je njihovo daleko od mene. Uzalud
me potuju uei nauke koje su ljudske zapovesti.
2

Iz ovih poruka samoga Spasitelja kroz istoriju, svakako moemo da zakljuimo da
nijedan ovek ne moe da potuje Boga na svoj sopstveni nain. Boija Re Sveto
pismo, predstavlja zbirku knjiga u kojoj je objavljena volja Svevinjeg. Posluanjem
Njegove objave svaki vernik moe da bude na putu pravog bogopoznanja. Sa druge
strane, narod koji Bibliji dodaje svoja sopstvena tumaenja, verske obrede i obiaje
koji se njome ne podrazumevaju, potpada pod Gospodnju osudu. Hristos, kao to smo
videli, ovakva bogosluenja naziva uzaludnim potovanjem, bez obzira koliku
religioznost ili fanatinu revnost ispoljavali oni koji ih zastupaju.
Ruenje treeg lanog temelja
Nakon to smo zajedno uvideli da je nemogue da se jedan narod nazove Boijim
samo zato to je neko od njegovih predaka sluio Bogu, ili pak zato to se dri verskih

1
Knj. proroka Isaije 29:13. Naglasak moj.
2
Ev. po Mateju 15:6-9. Naglasak moj. Vidi jo i Mk. 7:1-13.
669
obiaja i tradicije (koje, uostalom, i nisu zasnovane na Bibliji), baciemo pogled i na
trei problem kojeg Izrailjci nisu bili svesni. Ovaj problem definisaemo kao slepo
poverenje u uenje narodnih verskih voa. Upravo oni, verski poglavari i narodni
uitelji, bili su glavni krivci to se cela nacija kretala stranputicom - daleko od
Gospoda. Za vreme delovanja starozavetnih proroka u Izrailju, Gospod je vodio
prepirku sa jevrejskim duhovnim pastirima, ukoravajui ih zbog njihove
ravnodunosti prema narodnom duhovnom lutanju:
Teko pastirima koji potiru i razmeu stado pae moje! govori Gospod. (Jeremija
23:1).
Umesto da budu duhovni uitelji i primeri pravog bogopotovanja, svetenici su
iskoriavali narodnu versku neprosveenost. Ovo iskoriavanje je bilo, izmeu
ostalog i finansijsko, te su se na narodnoj muci i prostoti bogatili uzimajui od
naroda materijalna a ne pruajui zauzvrat nikakva duhovna bogatstva:
Opet mi doe rije Gospodnja govorei: Sine ovjeji, prorokuj protiv pastira
Izrailjevijeh, prorokuj i reci tijem pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teko
pastirima Izrailjevijem koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri?
Pretilinu jedete i vunom se odijevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabijeh ne
krijepite, i bolesne ne lijeite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite
natrag, izgubljene ne traite, nego silom i estinom gospodarite nad njima. I
rasprie se nemajui pastira, i raspravi se postae hrana svijem zvijerima poljskim.
Ovce moje lutaju po svijem visokim humovima; i po svoj zemlji rasprane su ovce
moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih trai. Zato, pastiri, ujte rije
Gospodnju: Tako ja bio iv, govori Gospod, to stado moje posta grabe, i ovce moje
postae hrana svijem zvjerima poljskim nemajui pastira, i pastiri moji ne trae stada
mojega, nego pastiri pasu sami sebe, a stada mojega ne pasu.
1

Upravo zbog ovakvog, vie nego traginog, duhovnog stanja starozavetnog Boijeg
naroda, Gospod je podizao svoje sluge proroke koji su dobijali zapovest da
propovedaju protiv mnogobrojnih lanih pastira kao i da upuuju narod na put
istinitog bogougaanja.
No, ne treba unapred ni pominjati da ovi proroci nisu sa oduevljenjem prihvatani
od strane naroda i svetenstva. Tako neto se, uostalom, moglo i pretpostaviti. Ipak,
udno je odbijanje Boije istine od strane veeg dela naroda budui da je bio u
veoma nezavidnom duhovnom poloaju i pod tekim nametima od strane svojih
svetenika. Ono to bi se oekivalo jeste da sa velikom radou prihvate osloboenje
koje im Gospod nudi. to se svetenika pak tie stvar je bila potpuno jasna. Njima je
veoma odgovarala neukost naroda, koji se bojao promene verskog razmiljanja pa
makar propao pod tekim svakodnevnim teretom nepoznavanja Boga. Iznad svega,
svetenici su (sami) sebe predstavljali zatitnicima narodnih i dravnih interesa, iako
su sa Boije take gledita, bili glavni uzronici njegovog posrnua. Imajui uz sebe
veliku grupu lanih proroka koji su (takoe) tvrdili da govore u Boije ime, svetenici
su drali svoje podanike u duhovnoj slepoi i potpunom nerazumevanju Gospodnje
volje. Nakon to je Svevinji stoleima pokuao da dozove k sebi sinove Izrailjeve na
ta su oni ostajali gluvi, On je odluio da na svoj narod poalje neprijateljsku
(vavilonsku) vojsku koja ih je odvela u ropstvo na period od sedamdeset godina:

1
Knj. proroka Jezekilja 34:1-8. Naglasak moj.
670
I sla vam Gospod sve sluge svoje proroke zarana jednako, ali ne posluaste, niti
prignuste uha svojega da biste uli. I govorahu: vratite se svaki sa svojega puta zloga i
od zloe djela svojih, pa ete ostati u zemlji koju dade Gospod vama i ocima vaim
odvijeka dovijeka. I ne idite za drugim bogovima da im ne sluite i da im se klanjate, i
ne gnjevite me djelom ruku svojih, i neu vam uiniti zla. Ali me ne posluaste, govori
Gospod, nego me gnjeviste djelom ruku svojih na svoje zlo. Zato ovako veli Gospod
nad vojskama: to ne posluaste mojih rijei, evo, ja u poslati po sve narode sjeverne,
govori Gospod, i po Navuhodonosora cara Vavilonskoga slugu svojega, i doveu ih na
tu zemlju i na stanovnike njezine, i na sve te narode okolne, koje u zatrti, i uiniu da
budu udo i potsmijeh i pusto vjena.
1

Ono to je posebno interesantno za ovo nae prouavanje jeste da istaknemo i to da
je Boiji prorok pozivao narod da se ne suprotstavlja vavilonskom caru ukoliko eli da
ostane u svojoj zemlji i sauva svoje svetinje (Boiji hram u Jerusalimu). Judejski car
je sa svim svojim podanicima trebao da svesno primi poraz i okupaciju drave bez
borbe sa neprijateljem. Jeremija je isticao i Boije upozorenje koje je pozivalo ljude da
ne sluaju i ne veruju lanim prorocima koji su govorili u Gospodnje ime a nisu
prenosili Boiju ve demonsku poruku:
Ne sluajte dakle proroka svojih ni vraa svojih ni sanjaa svojih ni gatara svojih
ni bajaa svojih, koji vam govore i vele: neete sluiti caru Vavilonskom. Jer vam oni
la prorokuju, kako bih vas daleko odveo iz zemlje vae i izagnao vas da izginete. A
narod koji bi savio vrat svoj pod jaram cara Vavilonskoga i sluio mu, ostaviu ga na
zemlji njegovoj, govori Gospod, da je radi i stanuje u njoj. I Sedekiji caru Judinu rekoh
sve ovo govorei: savijte vrat svoj pod jaram cara Vavilonskoga i sluite njemu i
narodu njegovu, pa ete ostati ivi. Zato da poginete ti i narod tvoj od maa i od gladi
i od pomora, kako ree Gospod za narod koji ne bi sluio caru Vavilonskom? Ne
sluajte dakle to govore proroci koji vam kau i vele: neete sluiti caru Vavilonskom,
jer vam oni prorokuju la. Jer ih ja nijesam poslao, govori Gospod, nego lano
prorokuju u moje ime, kako bih vas prognao da izginete i vi i proroci koji vam
prorokuju. I svetenicima i svemu narodu govorih i rekoh: ovako veli Gospod: ne
sluajte to vam prorokuju (...) Jer vam oni prorokuju la.
2

Ipak, veem delu naroda se uinilo da Jeremija govori kao izdajnik vere i nacije te
da ovakvim reima zastupa neprijateljsku stranu, zbog ega je otro reagovao
osuujui prorokovo istupanje. Narod je bio spreman da linuje donosioca boanske
spasonosne poruke:
A svetenici i proroci i sav narod ue Jeremiju gde govori te rijei u domu
Gospodnjem. I kad Jeremija izgovori sve to mu Gospod zapovedi da kae svemu
narodu, uhvatie ga svetenici i proroci i sav narod govorei: poginue. (...) I rekoe
svetenici i proroci knezovima i svemu narodu govorei: ovaj je ovjek zasluio smrt,
jer prorokova protiv ovoga grada, kao to uste svojim uima.
3


1
Knj. proroka Jeremije 25:4-9. Naglasak moj. Ovo proroanstvo se odnosi na osvajanje junog, Judinog
carstva 586. godine pre Hrista od strane Vavilonaca. Severno (izrailjsko) carstvo je osvojeno od strane
Asirije 722. godine pre Hrista. Na ovaj nain, oba dela jevrejske (posle smrti cara Solomona) podeljene
drave su od Gospoda kanjena zbog svoje bezbonosti, pogibijom i odvoenjem u ropstvo desetina
hiljada Izrailjevih potomaka.
2
Knj. proroka Jeremije 27:9-16. Naglasak moj.
3
Knj. proroka Jeremije 26:7-8, 11. Naglasak moj.
671
Poruka lanih proroka, kao to moemo proitati dalje u 28. poglavlju ove knjige,
nasuprot onome to je silazilo sa Jeremijinih usana, zvuala je kao patriotski poziv na
ouvanje nacionalnog dostojanstva, donosei ideju o obaveznom voenju
odbrambenog rata bez obzira na gubitke, proriui da e vavilonski car za dve godine
biti oslabljen i savladan. Ovakva poruka je naravno, veoma godila nacionalnom
ponosu Izrailjaca, koji su svoju naciju uzdizali vrh nebesa. Svaka drugaija pomisao,
koja bi podrazumeva dobrovoljnu predaju nadmonijem neprijatelju, bila bi smatrana
tekim prekrajem a pronosioci takvih ideja bili bi javno igosani. Poruka pravih
judejskih neprijatelja, lanih proroka (koji su takoe bili Jevreji) je uticala i na cara
Sedekiju koji je, poverovavi u Jeremijino izdajstvo i saradnju sa stranim agresorom,
uhapsio Boijeg proroka i posle batinanja strpao u tamnicu.
1
Nedugo zatim, izrailjski
knezovi su zatraili i izvrenje smrtne kazne nad Gospodnjim poslanikom koji je
propovedao o spasonosnom reenju krize, optuujui ga za slabljenje morala vojske i
propovedanje protiv sopstvenog naroda:
I rekoe knezovi caru: da se pogubi taj ovjek, jer on oslabljava ruke vojnicima
koji ostae u ovom gradu, i ruke svemu narodu govorei im take rijei, jer taj ovjek ne
trai dobra ovom narodu nego zlo.
2

Krajnji rezultat odbacivanja Boije poruke je bila pogibija mnogih Jevreja kao i
odvoenje ostatka naroda u vavilonsko ropstvo.
3
Osnovni razlog ovakvog raspleta
dogaaja je bio narodno poverenje u svoje verske voe koje su bile duhovno slepe i
daleko od poznavanja istinitog boanskog puta.
Primeri slini ovome, kada su pripadnici jevrejskog naroda odbacivali Boiji glas
upuen preko malobrojnih Njegovih izaslanika, zbog pogrenog uenja verske veine,
mnogobrojni su u Starom zavetu. Pomenuu jo samo dva. Prvi je primer proroka Ilije
koji je bio jedini hrabri sluga Svemoguega nasuprot velikog broja Valovih i
Astartinih svetenika i otpada gotovo itavog Izrailja koji je sluio paganskim
boanstvima. O sukobu Gospoda i sila tame u kome je uestvovao ovaj prorok moemo
da proitamo u Prvoj knjizi o carevima od 17-19. poglavlja. Primer proroka Miheja
koji je stajao nasuprot stotinama lanih proroka (koji su bili obmanuti sotonskim
duhom da misle da slue pravom Bogu a u isto vreme su delovali protiv pravih Boijih
slugu) otkrivajui im skrivenu istinu o njihovom demonskom prorokom
nadahnuu, nalazimo u Prvoj knjizi o carevima, 22. poglavlju.
Iz svih ovih primera jasno uviamo injenicu da su lani proroci (koji su govorili u
ime Jahvea, izrailjskog Boga i sebe smatrali jedino pravovernim) u jevrejskom narodu
uvek uivali mnogo veu popularnost nego istiniti Boiji izaslanici ija je poruka
uglavnom bila odbacivana a oni proganjani.
Popularnost lanih i odbacivanje pravih Gospodnjih propovednika u
doba novozavetne Crkve
Da je isti sluaj postojao i u Isusovo vreme, ve sam napomenuo ranije u ovom
poglavlju. Hristos je naime rekao:

1
Vidi: Jeremija 37. poglavlje.
2
Jeremija 38:4. Naglasak moj.
3
Vidi: 2. Carevima 25:1-12.
672
Uite na uska vrata; jer su iroka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo
ih je koji njime ulaze. Kako su uska vrata i stenjen put koji vodi u ivot, i malo ih je
koji ga nalaze.
1

Pomenuti deo Gospodnjeg govora nam jasno stavlja do znanja da u svakom drutvu
(tj. narodu; potpuno u skladu sa zakljukom dr Vladete Jerotia kojeg sam citirao na
poetku) najvei deo sveta hodi irokim putem ateizma ili nebiblijske religioznosti,
koji vodi u venu propast i udaljenost od Boga. Samo mali broj osoba prihvata Hrista i
predaje mu svoj ivot na vostvo nasleujui veni ivot.
Isus Hristos je svojim uenicima, proriui, izrekao i vie upozorenja, stavljajui im
do znanja kakav e odnos prema njima imati veina (religioznih i nereligioznih) ljudi:
Blaeni ste kada vas ljudi omrznu, i kad vas izdvoje i vreaju i odbace vae ime
kao zlo zbog Sina oveijeg. Radujte se u taj dan i likujte, jer gle, velika je vaa
nagrada na nebu; njihovi oevi su isto tako inili prorocima. (...) Teko vama kad
svi ljudi o vama lepo govore; njihovi oevi su tako inili lanim
prorocima.
2

itava istorija hrianske novozavetne Crkve, poevi od najranijih vremena,
odvijala se u znaku ispunjenja ovih Gospodnjih rei. Ovaj period zemaljske povesti se i
dalje odvija u znaku uzvisivanja i potovanja verskih uitelja koji zagovaraju religijske
principe koji nisu zasnovani na Svetom pismu, kao i u odbacivanju poruke istinitih
Boijih slugu. Apostoli su o ovoj pojavi posvedoili na sledei nain:
A i svi koji ele da ive pobono u Hristu Isusu bie gonjeni. (2. Timoteju 3:12.
Naglasak moj.).
Ako vas vreaju za ime Hristovo, budite blaeni, jer Duh slave i Duh Boiji poiva
u vama. (...) Ako pak strada kao hrianin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim
imenom. (1. Petrova 4:16).
Za vreme dok Crkva Boija biva proganjana od strane bezvernih, biblijski pisci
predviaju napredak lanih nauka svih vrsta i njihovih verskih propagatora:
A zli ljudi i varalice napredovae na gore varajui i varajui se. (2. Timoteju
3:13).
Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove jesu li od Boga,
jer su mnogi lani proroci izili u svet. (...) a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa,
nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste uli da e doi, i sad je ve u svetu. Vi
ste, deice, od Boga i nadvladali ste ih, jer je vei onaj koji je u vama nego onaj koji je u
svetu. Oni su od sveta; zato govore od sveta i svet ih slua. Mi smo od Boga.
Ko poznaje Boga slua nas; ko nije od Boga ne slua nas. Po tome poznajemo duha
istine i duha prevare.
3

Ko su lani proroci u novozavetnom hrianstvu?
Pazite na sebe i sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za episkope, da
napasate Crkvu Boiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam da e posle moga odlaska

1
Ev. po Mateju 7:13-14.
2
Ev. po Luki 6:22-23, 26.
3
1. Jovanova 4:1, 3-6. Naglasak moj.
673
meu vas ui zverski vuci koji nee tedeti stada. Pa i od vas samih ustae ljudi
koji e govoriti naopake stvari da povuku za sobom uenike.
1

Deco, poslednji je as, i kao to ste uli da e antihrist doi, tako su se sad javili
mnogi antihristi; po tome poznajemo da je poslednji as. Od nas izioe, ali ne
behu od nas; jer da od nas behu, ostali bi sa nama; nego trebalo je da se pokau da
nisu svi od nas. A vi imate pomazanje od Svetoga i svi to znate. Ne pisah vam kao da ne
znate istine, nego zato to je znate i to nijedna la nije od istine.
2

Prema upravo navedenim reima Hristovim Duhom nadahnutih apostola, lani
uitelji Crkve su se, pre svega, pojavili iz redova episkopa, tj. stareina (nadglednika)
koje su postavili i rukopoloili sami apostoli. Veoma je vano da zapamtimo Pavlove i
Jovanove rei koje govore o tome da e lani uitelji govoriti naopake stvari kao i da
nijedna la nije od istine. Ove ljude, koji su dozvolili sotoni da ih skrene sa puta
evaneoske istine, ap. Pavle naziva zverskim vucima. Isto snano poreenje koristi i
sam Gospod Hristos govorei:
uvajte se lanih proroka, koji vam dolaze u ovjem ruhu, a iznutra su grabljivi
vuci.
3

Osobine i naini delovanja lanih uitelja
Jer e se javiti lane mesije i lani proroci, te e initi velike znake i uda, da
zavedu ako je mogue i izabrane. Eto, rekao sam vam unapred.
4

Ono to najpre zapaamo u poslednje citiranim Isusovim izjavama jeste tenja
ovakvih proroka da prevare prave Gospodnje sledbenike i vrate ih sa pravog puta na
put propasti poto su ve obmanuli veliki deo ostalog formalno religioznog naroda.
Drugo, zapaamo da je ovakve ljude veoma teko razlikovati od pravih Boijih slugu
(barem to se njihove spoljanjosti tie). Oni su obueni u ovije ruho, tj. ukraeni
raznim vrlinama koje religiozni ljudi cene, kao to su slatkoreivost, isposnitvo,
duge molitve, poseban nain odevanja itd. Iz tog razloga oni bivaju smatrani svetim
ljudima, te im se ukazuje posebna poast. Ustupaju im se proelja na razliitim
manifestacijama, ljudi pred njima vre poklonjenja, ljube im skute i rukave, nazivaju
duhovnim ocima...
Isus Hristos je o ovakvim verskim voama izrekao sledee:
A sva svoja dela ine da ih ljudi vide: jer ire svoje molitvene zapise i prave velike
rese na haljinama, vole proelje na gozbama i prva mesta u sinagogama, pozdrave na
trgovima i da ih ljudi zovu ravi. Vi se ne zovite ravi, jer je jedan va uitelj, a vi ste svi
braa. I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac va nebeski. Niti
se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik va, Hristos.
5

Lani proroci se, dakle, narodu u kome deluju predstavljaju kao pravedni,
sledbenici i zastupnici jedinog pravog hrianskog uenja i njegovog tumaenja. Ipak,
postoje dve injenice koje su veoma izraene, na osnovu kojih svako ko je nepristrasan

1
Dela apostolska 20:28-30. Naglasak moj.
2
1. poslanica Jovanova 2:18-21. Naglasak moj.
3
Ev. po Mateju 7:15. Naglasak moj.
4
Ev. po Mateju 24:24-25. Naglasak moj.
5
Ev. po Mateju 23:5-10. Naglasak moj.
674
moe da donese sasvim logian i ispravan zakljuak. Kao to sam ve pomenuo, te
injenice su:
- propovedanje lanog, nebiblijskog uenja i
- nehrianski ivot (ponaanje suprotno odredbama Hristovog evanelja i vostva
Svetog Duha).
Smatram da smo u svim ranijim poglavljima dovoljno rekli o istinitosti
verouenja koje zastupa tradicionalno hrianstvo Istoka. Ono to je sigurno jeste da iz
nepravilnog verovanja ne mogu da proizau ni dela koja bi uistinu bila Bogu ugodna.
Stoga smatram da svaki italac ove knjige ima pred sobom relativno lak zadatak. Za
poznanje istinite biblijske boanske vere i njeno jasno razluivanje od religijskog
sistema koji nije ustanovljen na Svetom pismu potrebna je Boija milost i vostvo
Duha Svetoga koji prebiva u nanovoroenima.
Gospod Hristos je rekao:
Ja sam doao na svet kao svetlost, da nijedan koji veruje u mene ne ostane u
mraku.
1

Tamni lavirinti lanih vera kojima zavedeni tumaraju u sopstvenoj teskobi i
bezizlazu, sledei svoje voe, mogu da budu pretvoreni u istinsku stazu boanske
svetlosti. Hristos je obeao izbavljenje iz tame nepoznavanja Boga. Ono to je potrebno
jeste verovati mu na re, i pouzdati se u Njega kao Spasitelja i Gospoda. Kada se osoba
odlui da sledi Isusa Hrista u vrstoj veri, Sveti Duh postaje njen stalni vodi i pratilac,
koji predstavlja garant njenog sauvanja u veri koja je jednom zauvek predana
svetima.
Za razliku od nenanovoroenih ljudi koji se od roenja nalaze u duhovnom mraku i
samim tim predstavljaju siguran plen lanih proroka, Hristovo upozorenje uvajte se
odnosi se na njegove iskrene vernike. Boijom blagodau, Hristos je svoje izabranike
uinio delom svog velikog stada koje sledi jedino njega kao Pastira. Iskreni Gospodnji
sledbenici, koji tee da mu uvek i u svemu budu ugodni, svakako nemaju ni najmanju
elju da slede lane uitelje, koji u zavedenosti dre veliko mnotvo.
On sam je rekao:
Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polae svoj ivot za ovce. Najamnik, koji nije
pastir, kome ovce ne pripadaju, gleda vuka kako dolazi, te ostavlja ovce i bei, a vuk ih
grabi i raspudi, jer je najamnik i ne mari za ovce. Ja sam dobri pastir, i znam
svoje i moje ovce poznaju mene. Kao to Otac poznaje mene i ja poznajem Oca, i
polaem svoj ivot za ovce. Imam i druge ovce, koje nisu iz ovoga tora; i njih treba da
dovedem, pa e sluati moj glas i bie jedno stado, jedan pastir.
2


1
Ev. po Jovanu 12:46.
2
Ev. po Jovanu 10:11-16. Naglasak moj.
675
20.
K
O SU EVANEOSKI HRIANI
?
Oni mu pak rekoe: mi iz Judeje nismo primili nikakvo pismo u vezi sa tobom,
niti je ko od brae doao i javio ili rekao to ravo o tebi. Ipak, bie nam zadovoljstvo
da od tebe ujemo ta ti ima na umu; poznato nam je, naime, za ovu sektu da se
svuda protiv nje govori.
Dela apostolska 28:21-22
Prema Boijoj milosti, pred vama je, potovani itaoci, poslednje poglavlje ove
knjige. U njemu emo, nakon kratkog podseanja na sve ranije reeno, sagledati
istorijski razvoj evaneoskog hrianstva, odnosno istinite Crkve Hristove od
najranijih vremena pa sve do danas.
Za razliku od religiozne institucije ija smo verovanja, ustanove i obrede razmatrali
od poetka ove studije i na kraju argumentovano zakljuili da ona nema nikakvog
prava da se nazove svetom i apostolskom crkvom, prava Crkva Hristova ustanovljena
je u prvoj polovini I stolea i u neprekinutom kontinuitetu nastavlja da postoji i deluje
do dananjih dana. Naime, prema reima Gospoda Isusa Hrista, Crkva koju je On
ustanovio postojae sve do kraja vremena i odolee svim pa i najteim
iskuenjima. Naravno, kao to smo i ranije istakli, pojam Crkve Hristove u biblijskom
smislu se umnogome razlikuje od njene kasnije predstave. Kao to je poznato,
vaseljensko Pravoslavlje, kao i rimokatolicizam, propoveda pripadnost Crkvi svih onih
koji su proli kroz svetu tajnu krtenja, pa makar najvei deo tih ljudi provodi svoj
ivot u apsolutnoj nezainteresovanosti u odnosu na Boga i Bibliju. Sa druge strane,
svetopisamsko uenje o Crkvi Hristovoj podrazumeva da njoj pripada samo relativno
mali procenat ljudske populacije (Mt. 7:13-14), odnosno onaj koji je nanovoroen
Boijim Svetim Duhom i koji nastoji da u svakom segmentu svoga ivota ugodi svome
Bogu i Ocu (Mt. 7:21). Jedna od znaajnih karakteristika Crkve Hristove o kojoj smo
govorili ve i ranije jeste progonjenost, odnosno mrnja sveta koji se nalazi pod
sotonskom upravom prema njoj koja sledi svoga Spasitelja. Naravno, najvea
misterija sa kojom smo se susreli u ovoj knjizi jeste postojanje duboke zaslepljenosti
nenanovoroenih pripadnika tradicionalnih hrianskih crkava koji svoje
organizacije smatraju bogougodnim (i pored posedovanja velikog broja
protivbiblijskih uenja), a evaneoske zajednice vernika koje svoju veru upravljaju
upravo prema Svetom pismu smatraju bogootpalim. Na poetku ovog poglavlja naveo
sam tekst iz Dela apostolskih, koji istie injenicu da se protiv sekte Isusa iz Nazareta
svuda govorilo. Govorilo se tada, a govori se i u dananje vreme. No ipak, istina je
jedna. A ona glasi da institucija koja propoveda spasenje uz pomo verskih obreda
(spasenje delima), proglaava mnogobrojne postapostolske novotarije originalnim
hrianstvom i krunie Isusovu majku Mariju na mesto nekadanje boginje Itar
smatrajui je nebeskom caricom (i to sve na osnovu apokrifnih evanelja i uenja
jurodivih svetitelja) ne moe biti nazvana Hristovom Crkvom. Istina, dakle, koja e
ovom knjigom iznenaditi mnoge, glasi da tradicionalno hrianstvo Istoka i Zapada
olieno u Pravoslavnoj i Rimokatolikoj religijskoj instituciji nikada nije imalo niti e
ikada imati iega zajednikog sa Crkvom Boijom, koju je u prvom veku ustanovio
676
Gospod i Spasitelj Isus Hristos. Jedina dodirna taka tradicionalnog hrianstva sa
Crkvom Hristovom uspostavljana je samo u trenucima progonstva pri emu je ono
prvo uvek bilo u ulozi progonitelja - a ovo drugo u ulozi ugroavanog, progonjenog i
suzbijanog najbrutalnijim metodama.
Iako smo o temi delovanja i ugroavanja evaneoskih hriana (u Srbiji) govorili i u
poglavlju Crkva koja proganja, u ovom emo sagledati istoriju razvoja vanijih
geografskih celina celokupne, odnosno optesvetske Crkve Hristove u toku glavnog
dela toka novozavetne istorije. Pregled istorijskih dogaaja kojima emo se baviti bie
zapravo sagledavanje prilino maglovite i namerno prikrivane istorije prave Hristove
Crkve odnosno istorije verskih pokreta koje je proganjala i anatemisala
institucionalizovana crkva lano se predstavljajui pravom naslednicom Gospodnjih
apostola. Manje ili vee grupe hriana, koje su tokom istorije trpele nevolje i
stradanja, ispovedale su verovanja prvovekovne apostolske Crkve, a to su spasenje
blagodau kroz veru u Spasitelja, roenje od Boga Svetim Duhom, jednog posrednika
izmeu Boga i ljudi Gospoda Isusa Hrista, a odbacivale novine poput zastupanja
Marije i svetaca, svetih tajni, specijalnog svetenstva u crkvama, upotrebe tamjana i
svea Poeemo gotovo od samoga poetka hrianske ere, od druge polovine II
veka, kada su ve polako poeli da se oseaju uticaji doktrina koje su bile strane
verovanju Hristovih apostola i njihovih direktnih naslednika.
ISTORIJA PRAVE HRISTOVE CRKVE
(do XVI stolea)
Na argumentovane tvrdnje evaneoskih hriana, koji se danas uglavnom smatraju
delom protestantskog sveta
1
, da njihovo verovanje i crkvena tradicija vode poreklo od
najranijih vremena pravoslavni teolozi odgovaraju uglavnom podrugljivo. Oni,
naravno, smatraju svoju Pravoslavnu crkvu nastavljaem apostolskog hrianstva, i
veoma lako sebe dovode u vezu sa crkvom IV stolea iz vremena cara Konstantina.
Naravno, sledei takav red, oni nastavljaju jo i dalje u prolost i svoju crkvu logino
predstavljaju kao onu koja je proizala direktno iz apostolskog rukopolaganja.
Meutim, kao to smo to objasnili u poglavlju o svetim tajnama (u delu o svetoj tajni
svetenstva), automatizam naslednosti apostolskog rukopolaganja (prejemstva) ni u
apostolsko vreme a ni kasnije nije nosio nikakvu garanciju nepogreivog prenoenja
zdrave biblijske nauke na kasnije hrianske generacije. To svakako potvruje i velika
razlika izmeu novozavetne apostolske nauke sa jedne i nauke Crkve u IV i u
narednim stoleima sa druge strane. Istinitost tvrdnje evaneoskih hriana o
potpunoj beznaajnosti apostolskog prejemstva u sluajevima odstupanja od
prvobitne apostolske nauke potvruju ak i neki od pravoslavnih autora. Re je o
pravoslavnim monasima sa Svete Gore, koji zastupaju antiekumenizam i osuuju neke
od zvaninih Pravoslavnih crkava zbog saradnje sa nepravoslavnima (jereticima).
Podsetimo se ta oni kazuju o tome, navodei, izmeu ostalog i delove I kanona sv.
Vasilija Velikog:

1
Iz tog razloga smo i mi, u ovoj knjizi, u ponekim poglavljima koristili naziv evaneoski protestanti iako
taj naziv sa istorijske take gledita nije taan kao to e u ovom poglavlju biti prikazano.

677
Kada govorimo o apostolskom prejemstvu, nije dovoljno da
dokaemo da postoji neprekinuti lanac rukopoloenja koji dopire do
apostola. Hristova Crkva ne zavisi od slova zakona, niti od mehanikog ina
polaganja ruku. Ako oni, koji su rukopoloeni, nisu imali istinitu veru, njihovo
rukopoloenje je nevaee i dalje se ne moe govoriti niti o svetenstvu, niti o
apostolskom prejemstvu. Polaganje ruku na one koji postaju svetenici od strane
pravog episkopa, prenosi blagodat Svesvetoga Duha. Da li Sveti Duh moe da obitava
tamo gde je la? Gde je jeres? (...) Kakvu vrednost onda ima samo ritualno
Apostolsko prejemstvo kod onih, od kojih je Duh Sveti odstupio? (...) Jer,
ako su prvi koji se otcepie bili rukopoloeni od Otaca i polaganjem njihovih ruku oni
dobie dar Duha, ipak poto su otpali, postali su obini ljudi i nisu imali vlast da
krtavaju niti da rukopolau, niti su mogli preneti blagodat Svetoga Duha na
druge poto su je i oni sami izgubili.
1

Sa druge strane, pored oigledne istorijske povezanosti moderne Pravoslavne crkve
sa crkvom IV veka, postoje takoe i pouzdani dokazi za povezivanje dananjeg
evaneoskog hrianstva sa hrianstvom predkonstantinovskog perioda, i to kako po
pitanju organizacije, tako i po pitanju njihove dogmatske usaglaenosti. Pravoslavni
bogoslovi, zbog arogantnog stava kojeg ispoljavaju prema protestantima, uglavnom
nisu, niti ele da budu upoznati sa injenicama istorijskog postojanja istinite Hristove
Crkve tokom svih proteklih vekova novozavetnog perioda. Zbog svoje neupuenosti i
nedovoljnog poznavanja onog dela crkvene istorije za koji oni smatraju da je u
potpunosti marginalan i bez velikog znaaja, i ubeenosti da jedino oni i rimokatolici
poseduju neprekinuti kontinuitet crkvenog postojanja sve od apostola, pravoslavni
bogoslovi iznose izmeu ostalog i ovakve prigovore:
Uobiajena Protestantska teorija Crkvene istorije je da je Crkva otpala od
vremena Cara Konstantina, pa sve do Reformacije. (...) Neki Protestanti e da tvrde
kako je uvek postojala neka grupa pravovernih koja je onda predstavljala i nosioce
Boje crkve. Meutim, gde su dokazi o tome? esto se spominju Valdeani (Valdenci)
kao pravoverni i to kod veine sekti. Zaboravljaju da Valdenci nisu postojali sve do 12-
og veka. Teko je poverovati da su te pravoverne grupice preivljavale preko hiljadu
godina, a da nisu ostavile nikakve opipljive dokaze o tome da su uopte i ikada
postojale.
2

Budui da pravoslavni, dakle, nisu upoznati sa istorijom istinite Crkve Hristove i
njenim postojanjem kroz vekove kao marginalizovane i progonjene manjine (upravo
prema reima Gospoda Isusa Hrista), u nastavku ovog poglavlja bie opisano njeno
istorijsko prisustvo kao i njena sudbina, koja u svemu nalikuje Hristovom stradanju i
sudbini prvovekovne Crkve apostola.
Govorei o modernim baptistima, kao evaneoskim hrianima, tj. vernicima koji
pripadaju Telu Hristovom, dr Edward Watke Jr. je u tekstu pod naslovom Zbog ega
baptisti nisu protestanti? izneo sledee zakljuke:
Obino se ljude svrstava u jednu od tri religijske skupine. Ako nisi idov ili
rimokatolik, ljudi automatski misle da si protestant. Stoga baptiste obino nazivaju
protestantima.

1
Judin poljubac, str. 276-277. Naglasak moj.
2
Preuzeto sa interneta: Deo teksta John-a Whiteford-a, pod naslovom: Samo sveto pismo (Sola Scriptura),
Pravoslavno objanjenje protestantskog uenja.
678
Izraz protestanti poeo se koristiti nakon protesta i apela nekih luterana i voa
reformiranih crkvi na Drugom koncilu u Speieru, 1529. godine. Svrha tog
rimokatolikog sabora bila je iznai nain da se zaustavi napredak luterana i ostalih
koji nisu suraivali sa papom. Protest tih crkvenih voa pred koncilom bio je
obrambena mjera koja ih je trebala zatititi od odluka tog istog koncila. Poznati
crkveni povjesniar, Philip Schaaf, izjavio je slijedee: Zbog tog protesta i apela
luterane su nazvali protestantima. (History of the Christian Church, Vol. 12, /povijest
kranske crkve/ str. 692.) Ista ta injenica navedena je u Katolikoj enciklopediji,
Svezak 12, str. 495.
Luteranski voe koji su se pojavili pred koncilom govorili su u svoje ime, ne u
ime baptista. Mrzili su i progonili baptiste isto kao i rimokatolici. O
baptistima su pisali: Svim anabaptistima (baptistima) i ponovo krtenim osobama,
odraslim mukarcima ili enama, sudit e se i bit e usmreni vatrom, maem, ili
na neki drugi nain, kao to i dolikuje tim osobama, bez prethodnog
preispitivanja duhovnih miljenja. Budui da baptisti nisu imali udjela u tom
protestu, neispravno ih je nazivati ih protestantima.
Povijesno gledano, baptisti nisu protestanti. Protestanti su se pojavili u esnaestom
stoleu. To su luterani, reformirani i drugi, koji su neko bili rimokatolici pa potom,
poput Luthera, Calvina i Zwinglija, napustili rimokatoliku crkvu. Baptisti nikada
nisu bili u rimokatolikoj crkvi. Oni se nisu pojavili u doba reformacije
nego stotine godina prije toga.
Tvrdilo se da je do doba Martina Luthera postojala samo jedna religijska grupa,
rimokatolika crkva. Povijest ne priznaje to gledite. U svakom razdoblju
povijesti crkve postojale su grupe koje su vjerovale na isti nain kao to
danas vjeruju baptisti. Neki od njih bili su: montanisti (150. posle Hrista),
novacijani (240. posle Hrista), donatisti (350. posle Hrista), pavlicijani (650. posle
Hrista), albigenzi (1022. posle Hrista) i valdenzi (1170. posle Hrista).
To je u skladu sa svjedoanstvom kardinala Hosiusa, rimokatolikog prelata
kojemu je papa Pavao IV povjerio rad na suzbijanju nekatolikih grupa. On je rekao:
Da baptisti nisu bili tako teko mueni i klani maem u proteklih 1200 godina,
namnoili bi se u veem broju negoli svi reformirani. (Pisma Apud Opera, str. 112. i
113.). Zapazite kako taj rimokatoliki uenjak govori o nemilosrdnim
progonima koje su podnosili baptisti, i kako ih jasno odvaja o
reformiranih i smatra da su nastali 1200 godina prije protestantske
reformacije. Takoer je oito da baptisti nisu protestanti budui da su ih
protestantski reformatori i njihovi sljedbenici nemilosrdno proganjali.
1

U nastavku poglavlja ukratko emo sagledati osobenosti svakog od maloas
pominjanih pokreta nastalih u krilu drevne Crkve, i jasno uoiti slinosti sa
dananjim evaneoskim hrianstvom. Neke od njihovih najznaajnijih karakteristika
bile su strog i uzvien hrianski moral, verovanje u skori Hristov povratak i
uspostavljanje hiljadugodinjeg carstva, kao i naglaeno uenje o vanosti uloge Svetog
Duha u ivotu pojedinaca i Crkve u celini.

1
Dr. Edward Watke, Jr.; Biblijske istine nae vjere, Pouke o osobitostima baptistikog vjerovanja, na
hrvatskom jeziku, bez godine izdavanja. Croatian (Izvornik: Biblical Truths for Our Faith; Izdava:
Couriers for Christ, 3030 East County Rd. E, Oshkosh, WI 54904 9371, USA). Naglasak moj.
679
Montanisti
Pokret montanista nastao je sredinom II veka nove ere (svega 50-tak godina nakon
smrti poslednjeg Hristovog apostola), kao reakcija na poetke otpadnua Crkve od
uenja i bogoslubene prakse koje su zagovarali Hristos i njegovi apostoli. Evo ta o
nastanku ovog pokreta kazuje istoriar E. H. Broadbent:
Opaajui sve veu svjetovnost u Crkvi i uoavajui kako je meu voama uenost
preotimala mjesto duhovnoj sili, mnogi vjernici bili su sve jae proeti dubokom
enjom da to potpunije iskuse ispunjenje Svetim Duhom i da se njegova sila oituje;
oekivali su duhovno probuenje i vraanje apostolskom nauavanju i praksi. U Frigiji
je Montanus poeo nauavati 156. godine, protestirajui sa svojim sljedbenicima protiv
prevladavajue povrnosti u odnosima Crkve prema ovom svijetu. (...) Montanisti su
se nadali da e uspostaviti zajednice koje e se vratiti prvobitnoj pobonosti, tako da e
u njima pripadnici ivjeti u svakodnevnom oekivanju dolaska Gospodnjeg; nadalje su
isticali da se u zajednici mora Svetom Duhu dati njegovo pravo mjesto.
1

Na istoku Rimskog carstva montanisti su se izdvajali u posebne zajednice zbog
nerazumevanja koje su doivljavali, dok su na zapadu jo dugo pripadali sistemu
zvanino ustanovljenih crkvenih zajednica. Njihovo verovanje je bilo istovetno kao i
kod drugih hriana to e rei da montanisti nisu bili neka jeretika sekta. Ipak, od
drugih vernika su se razlikovali po ozbiljnosti prihvatanja i praktikovanja svoje vere
koja je kod mnogih poela da slabi i ne donosi zrele duhovne plodove:
Razdori meu kranima su uvek alosni a u nekom smislu razilaenje Crkve s
montanistima bilo je posebno alosno. Montanisti su u nekim stvarima bili drukiji od
ostalih krana ali montanisti koji su umrli u progonstvima bili su meu najslavnijim
muenicima.
2
Montanisti su vjerovali kao i drugi krani. ivjeli su po kranskim
normama s neuobiajenom strogou u vezi s odravanjem postova, davanjem za
potrebe zajednice, bez kompromisa s poganskim svijetom vani, bez bjeanja od
progonstva.
3

Jedan ovek, koji je iz neznabotva preao u hrianstvo, po imenu Montan; bio je
iz varoice Pepuze, ranije neznaboaki svetenik, a posle je postao strog
Hrianin. Uope, jo kao neznaboac, sklon strogim nazorima, izgledae mu
tadanja crkvena disciplina veoma liberalna, mlaka, i mislio je: ako Hristos nije
propisao stroiju disciplinu, inio je to stoga, to je crkva tada bila jo u mladosti, a da
sada, kada je crkva ve u svom zrelom dobu, kada e naskoro nastupiti parusija (drugi
dolazak) Hristova, da se usavri crkva i da se osnuje u Apokalipsi obeano 1000-
godinje carstvo Hristovo, treba vie ozbiljnosti i stroe discipline.
4

Ovakvi duhovni kvaliteti i vraanje visokim moralnim normama prvovekovnog
hrianstva, ka pokretu montanista privukli su i poznatog kartaginskog prezvitera i
uitelja rane Crkve Tertulijana, koji je postao njihov lan i vatreni zagovornik:

1
E. H. Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 12-13, naglasak moj. Zagreb 1989. god.
2
Primer posebno dirljivog stradanja zbog svoje hrianske vere desio se u Kartagini 207. godine. Naime,
dvoje pogubljenih radi Hrista bili su Perpetua i Felicitas, koji su pripadali zvaninoj Crkvi, ali u isto vreme
snano naglaavali da pripadaju pokretu montanista. Vidi u: Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 13.
3
John Foster, Crkvena povijest 1, 29-500, Poeci, str. 60. Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
4
Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 356-357. Naglasak moj.
680
Visoka moralna pravila montanista, a iznad svega njihovo odbacivanje
kompromisa, pridobili su i samog Tertulijana 207. god. koji je preuzeo vostvo sljedbe
u sjevernoj Africi, gdje nisu esto bili poznati kao montanisti nego kao tertulijanisti.
1

Pokret montanista je, prema Jevseviju Popoviu, trajao sve do VI stolea, i
posedovao svoju posebnu jerarhiju (crkvene stareine) nezavisno od zvanine
moralno i doktrinalno posrtajue Crkve. Prema istom autoru, montanisti su bili prvi
koji su u hrianskom svetu poeli da koriste titulu patrijarh za vrhovnog stareinu
nad ostalim svojim episkopima.
2

Novacijani
Otprilike jedan vek posle osnivanja pokreta montanista (na Istoku), na Zapadu je
zapoelo buenje odreenih grupa vernika koji su oko sebe takoe uoili opadanje
sistema onih duhovnih vrednosti koji su se podrazumevali na poetku hrianske ere.
Skretanje s originalnog uzora danog u Novom zavjetu za crkve nailo je ve od
poetka na ilav otpor i dovelo je do toga da su se esto unutar dekadentnih crkava
stvarali krugovi, koji su se drali dalje od zla, i nadali se da e moda moi posluiti
kao sredstvo za ispravljanje i obnovu sveukupne cjeline. Neke takve krugove su
iskljuili, pa su se skupljali kao posebne zajednice. Drugi su sami napustili sistem i
oblikovali nove zajednice, uviajui da je nemogue pomiriti se s postojeim stanjem. I
jedni i drugi pojaavali su obino one skupine, koje su ve od poetka
sauvale prvobitnu praksu i nauavanje Novog zavjeta i apostola. U
kasnijim stoljeima jo se nailazi na crkve, koje su nasljedovale apostolsku nauku i
pozivale se na neprekinuti prijenos svedoanstva generacije u generaciju izravno ak
od Dvanaestorice apostola.
3

Ove grupe vernika nazvane su kasnije novacijanima, iako nije izvesno da su same
sebe tako nazivale. Naime, nakon muenike smrti rimskog episkopa Fabijana 250.
godine, na njegovo mesto je postavljen prezviter Kornelije. Meutim, stroija struja
hriana u Rimu, koja se nije slagala sa Kornelijevom mlakou i tolerisanjem
neduhovnih ljudi u crkvi, postavila je nad sobom drugog crkvenog stareinu. Njihov
episkop zvao se Novacijan, a stupio je na dunost suprotepiskopa rimskog uz
prethodno rukopolaganje od strane nekih drugih italijanskih episkopa
4
. Novacijan i
njegove pristalice bile su ekskomunicirane na saboru u Rimu 251. godine, ali se
njihova rigoristika struja zagovornika strogog hrianskog morala i dalje irila i
jaala. Novacijan je kasnije postradao kao muenik za Hrista, a pokret novacijana
trajao je jo nekoliko vekova posle njegove smrti:
Novacijanstvo je imalo pristalica ne samo u Italiji, nego i van Italije, ak i na
Istoku, i bee prilino mona i zbog svog morala uvaena sekta. Ali tvrdokornost
i fanatizam novacijanaca nikad ne poputae, i svi pokuaji, da ih izmire sa opom ili
katolikom crkvom, ne uspee, dok ne izumree. U VI stoleu jo uvek ih nalazimo, ali
u VII ve ne.
5


1
John Foster, Crkvena povijest 1, str 60.
2
Vidi u: Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 358.
3
Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 15-16, naglasak moj.
4
Vidi u: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 360-361.
5
Na istom mestu.
681
Donatisti
Sledea grupa hriana koja je zastupala beskompromisnost po pitanjima vere i
morala, nasuprot stavovima veinske crkve koja je tolerisala razliite vidove
bezkarakternosti hrianskih voa, bili su donatisti. Ova velika grupa hrianskih
vernika iz severne Afrike, predvoena suprotepiskopom kartaginskim Donatom,
protestvovala je zbog nepravilnog i neduhovnog postupka prilikom postavljanja
episkopa Cecilijana, koji je zamenio umrlog Menzurija. Naime, donatisti su smatrali da
nije bilo u redu da novog ep. Cecilijana posveti i u slubu uvede aptunki episkop
Feliks koji je prema nekim vestima izvrio izdaju Crkve u vreme Dioklecijana
predavi na spaljivanje mnotvo hrianskih knjiga. Iz tog razloga donatisti su uputili
albe najpre svim crkvama, a potom i caru Konstantinu radi ponitavanja
Cecilijanovog izbora. Meutim, kako je i suprotstavljena stranka delovala u isto vreme,
uspelo joj je da od drugih crkava (na crkvenim saborima u Rimu 313., u Arelatu
(Galija) 314. i Milanu 316. godine), kao i samoga cara, izdejstvuje priznanje Cecilijana
za zvaninog episkopa Kartagine.
1
Nakon to su njihovi prigovori o tome da hrianski
episkopi moraju da budu osobe visokog morala i beskompromisni u veri a ne njeni
izdajnici, odbijeni, donatisti su se odvojili od zvaninog crkvenog sistema i nastavili sa
doslednim potovanjem uenja Svetog pisma i hrianske vere. Poto se verske
zategnutosti nisu smirivale decenijama, poetkom V veka sazvan je veliki sabor u
Kartagini na kome je prisustvovalo preko 560 donatistikih episkopa i onih iz
zvanine crkve, na kome je pokuano konano ubeivanje donatista da prilikom
vrenja svetih radnji i inova nisu prvenstveno bitni moralni i karakterni kvaliteti
svetenosluitelja ve pre svega sveti inovi koji sami po sebi zrae boanskom
blagodau. Glavni zagovornik ove teze bio je uveni hiponski episkop Avgustin, a ona
je i do dananjih dana ostala popularna u Pravoslavnoj i ostalim tradicionalnim
crkvama:
Ova je borba trajala neslabljenom estinom do 411. god., kada je posle mnogih
tuaba afrikanskih sinoda i episkopa po nalogu cara Honorija sazvan u Kartagini velik
zbor donatista (279 episkopa) i ortodoksnih (286 episkopa) na disput. Od strane
ortodoksnih disputaciju je vodio osobito uveni iponski episkop Avgustin (umro 430.),
koji je pokuavao, da uveri donatiste iako je drao da nije neopravdano protiv njih
upotrebiti i nasilne mere, poto se uverio o njihovu uporstvu i poto je ukazao na
zapovest u Jevaneliju (Luk. XIV. 23): Coge intrare (prisili ih da uu)! osobito o
tome, da vanost svetih radnja ne zavisi od moralnog dostojanstva
aktivnog pri radnji prezvitera ili episkopa, nego od blagodati Boje, i da
crkva ne prestaje time biti sveta, ako u njezinoj sredini ima i nesvetih, jer
e samo u onostranoj crkvi, na nebu biti samo svetih, a crkvu na zemlji je sam Hristos
uporedio sa mreom, u kojoj je pored istih riba i neistih, i sa njivom, na kojoj raste
penica i kukolj.
2

Ovo Avgustinovo miljenje bilo je u potpunoj suprotnosti sa naukom apostola u
Novom zavetu. U njemu ne postoji ni pomen blagodatnosti koju u sebi nose svete tajne
- ali se zato zagovara visoki moral hrianskih voa! Naravno, treba zapaziti da
Avgustin pogreno tumai i inae veoma jasna znaenja evaneoskih kazivanja u

1
Vidi u: Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 534.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 534-535. Naglasak moj.
682
kojima Hristos ukazuje na Crkvu kao zbir razliitih pojedinaca i svetih i nesvetih.
1

Istina je da je Gospod napomenuo da e meu tzv. obinim krtenicima biti i onih
koji nee biti istinski nanovoroeni (poput primera u prvoj Crkvi, kakvi su bili: Simon
vraar (Dela ap. 8. gl.), Imenej i Aleksandar (1. Timoteju 1:19-20), Filit (2. Timoteju
2:16-18), Diotref (3. Jovanova st. 9-10) i sl.) te da se ta situacija na zemlji ne moe
izbei. Meutim, to se tie episkopa (prezvitera) i akona, Novi zavet nalae da oni
moraju da budu provereni i posveeni ljudi, zdravi u veri i neporonog ivota, a ne
makar kakvi.
2
Ipak, i pored manjkavosti ovakvih Avgustinovih argumenata, jedna
grupa donatista prihvatila je njegovo objanjenje i vratila se u okrilje zvanine crkve.
Sa druge strane, druga grupa je ostala dosledna svojim stavovima i jedinstvena po
pitanju dranja apostolskog uenja i po ovom pitanju.
Donatisti kao verska struja u Egiptu postojali su sve do kraja VII veka, odnosno do
pristizanja muslimana, koji su svojim uticajem doprineli njenom postepenom gaenju.
Pavlikijani
Sledea znaajna grupa istinskih Hristovih sledbenika, a iju emo istoriju
pomenuti u ovom poglavlju jesu pavlikijani. Ni o njima, kao ni o mnogim drugim
manjinskim proganjanim grupama nemamo previe istorijskih podataka a pre svega
iz razloga njihovog sistematskog unitavanja koje su preduzimale zvanina rimska i
vizantijska crkva. Kao i o hrianima prvih vekova, tako i kasnije, sotona je (kroz
svetovnu pagansku a zatim religiozno hriansku vlast) irio najrazliitije lai o
istinitim Hristovim sledbenicima proglaavajui ih jeretikim i gnusnim
grupacijama koje upranjavaju svakovrsni nemoral. Takav je sluaj i sa zvaninom
istorijskom verzijom verovanja i prakse koju su zastupali pavlikijani a koja je do nas
stigla iz pera njihovih protivnika i glavosea, u ovom sluaju pravoslavnih vladara i
njihovih crkvenih istoriara. Istoriar Jevsevije Popovi, prenosei zapise ranijih
pravoslavnih pisaca
3
o pavlikijanima, iznosi o njima sledee podatke:
Ba u vreme, kad je u Vizantijskom Carstvu najvie cvetalo monotelitstvo, naime
oko 657. za vlade Konstanta II (641. - 668.) pojavila se na jugoistonoj granici
Vizantijskog Carstva i specijalno Male Azije naspram Sirije nova jeres, pavlikijanstvo,
pavlikijanizam, i to kao nova forma gnosticizma i manihejstva, zbog ega pisci IX
stolea pavlikijanstvo i nazivaju novim manihejstvom.
4

Sa druge strane, istoriar Broadbent, koji je svoje prouavanje usmerio na
temeljitije preispitivanje verovanja tadanjih verskih pokreta, crpei istorijske podatke
iz ono malo autentinih izvora, odnosno dokumenata koji su ostali sauvani od
unitavanja od strane zvanine crkve iznosi sledee injenice:
Uvijek su mnogi uenici Gospodina Isusa smatrali da je savez Crkve i drave
suprotan novozavjetnom nauavanju. Ali kad god je Crkva imala na raspolaganju mo
drave, koristila ju je za nasilno suzbijanje svih onih koji su se udaljili od njenog
sistema ili su u bilo kojem smislu odbili pokoriti se njenim zahtjevima, dok je velika

1
Avgustin je mislio na tekstove iz ev. po Mateju 13:24-30; 13:47-50.
2
Vidi u: 1. posl. Timoteju 3:1-13; 5:17-22; Titu 1:5-9.
3
Ovi pisci su zapravo bili zapisniari carice Teodore koja je u to vreme vrila progone pavlikijana, to samo
po sebi kazuje da nisu mogli a niti su hteli da budu objektivni.
4
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 760-761.
683
mnoina zbog ravnodunosti ili interesa, ili pak zbog straha, popustila i pristala na
makar vanjsku pobonost. No, uvijek je bilo pojedinaca ili skupina vjernika koji se nisu
dali primorati na pokoravanje, nego su se i dalje trudili da slijede Krista i da se dre
nauavanja njegove Rijei i apostolske nauke. Ovi su neprekidno bili meta progonstva.
(...) Istinski povijesni izvjetaji o tim pojavama svuda su bili unitavani. Progonitelji
su nastojali u potpunosti unititi sve tragove originalnih dokumenata i zapisa tih
krana. Naprotiv, pisali su vlastite izvjetaje i opise u kojima su iznosili
najgore klevete i izmiljotine o tim Kristovim sljedbenicima i njihovom
vjerovanju s ciljem da opravdaju svoje okrutne postupke. Prave vernike su
u tim iskazima uporno oznaavali hereticima i pripisivali im lanu nauku iako su je i
sami optuenici pobijali. (...) Od vremena Manija optuivali su crkve vjernika,
koji su se jednostavno nazivali kranima, razlikujui se time od drugih koje su zvali
rimskim kranima, da su manihejske, iako su izjavljivale da to nisu, i ak se
alile na tu nepravdu, to im se pripisuje nauavanja kojih se one ne dre. Neprestano
ponavljanje neke tvrdnje nije jo dokaz da je ta tvrdnja istinita; a budui da
pisana ostavtina ovih krana ne sadri ni traga manihejstvu, jedino je
razumno vjerovati da stvarno nisu drali nita od te nauke.
1

Prema dostupnim istorijskim izvorima, naziv pavlikijani je ovim hrianima dat
od strane protivnika, iz razloga njihovog estog citiranja stihova iz Pavlovih poslanica,
kao i zastupanja uenja koja su iz njih proizilazila. Iz svoje prostodunosti, pripadnici
ove grupe vernika a posebno njihove voe, nadevali su sebi imena novozavetnih
linosti a posebno istaknutih Pavlovih saradnika. Jedan od stareina ovih
hrianskih zajednica, koji se zvao Konstantin, uzeo je ime Silvan i pod tim imenom
bio poznat po propovedanju evanelja irom Jermenije, Male Azije i Mesopotamije.
Njegovo propovedanje podrazumevalo je zagovaranje novozavetne evanelske nauke i
odbacivanje svih kasnije uvedenih crkvenih dogmi kakve su bile potovanje ikona,
Bogorodice i drugih zabluda vizantijske crkve. Ostale njihove voe bile su takoe
poznate po imenima saradnika ap. Pavla. Istoriar Jevsevije Popovi o
karakteristikama njihovog bogopotovanja i crkvenog ustrojstva kazuje sledee:
Ali oni se i organizovae po tobo Pavlovu ustrojstvu crkve; uvedoe mnoga
moljenja, odbacie svaku jerarhiju, sve crkvene ceremonije, krtenje smatrahu samo
duhovnim, isto tako i evharistiju. Odbacivahu i svaku spoljanost u crkvi,
osobito kanonski post i monatvo, potovanje Marije i svetitelja, krsta,
ikona i relikvija. Pavlikijani se brzo rairie, i naskoro bee ih puno u Velikoj i
Maloj Jermenskoj kao i u Pontu. Na elu im behu samo ljudi sa imenima Pavlovih
uenika i saradnika, tako posle Silvana, Tit, Timotej, Epafrodit, Tihik i drugi.
2

Maloas pomenuti voa pavlikijana po imenu Silvan (Konstantin) bio je ubijen po
linom nalogu vizantijskog cara Konstantina Pogonata 685. g. n. e., godinu dana posle
izdavanja carskog dekreta protiv ove grupe vernika. No, neustraivo i nepokolebljivo
dranje voe pavlikijana pred njegovim muiteljima ubrzo je dovelo do obraenja i
prelaska meu njih i glavnog carevog inovnika Simeona, koji je bio lino odgovoran
za Silvanovo pogubljenje. Evo kako o ovome dogaaju piu Broadbent i Jevsevije
Popovi:

1
Jedna povijest Crkve, str. 43-45, naglasak moj.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 761. Naglasak moj.
684
Ovaj car (Konstantin Pogonat; prim. I. S.) izdao je dekret 684. godine, protiv
zajednica vjernika a naroito protiv Konstantina Silvana, te je poslao jednog od svojih
slubenika po imenu imun, da dekret provede u djelo. Da bi dao naroit naglasak
pogubljenju Konstantina Silvana, imun je pribavio prikladno kamenje i zapovijedio
njegovim osobnim prijateljima da kamenuju svoga uitelja bez obzira na to to su ga
ve tako dugo potivali i ljubili. Stavili su svoj vlastiti ivot na kocku odluno to odbivi
i odbacivi to kamenje, ali je bio tamo nazoan neki mladi po imenu Just; toga je
Silvan odgojio kao svog posinka, s kojim je Silvan postupao naroito njeno. Just je
ipak bacio kamen na svog dobroinitelja i ubio ga, zadobivi time veliku pohvalu i
nagradu od vlasti, te su ga u javnosti usporeivali s Davidom kad je ubio Golijata.
imun je bio duboko taknut svim tim to je vidio i uo u Kibosi. Razgovarajui s
tamonjim kranima, presvjedoio se o istinitosti njihova nauavanja i
o ispravnost njihove prakse. Vrativi se u Konstantinopol, nije na dvoru mogao
nai mira u dui, te je poslije trogodinjih unutarnjih borbi odbacio sve, pobjegao u
Kibosu i tamo je pod novim imenom Tit preuzeo i nastavio ivotno djelo ovjeka iju
smrt je ranije bio odredio. Nije trajalo dugo da se i on pridruio velikom
broju muenika, jer je dvije godine kasnije onaj isti Just, koristei se poznavanjem
ivota meu braom, dao mnoge podatke biskupu, odnosno preko njega caru
Justinijanu II. Na temelju toga su mnoge mogli uhvatiti, te su ih zajedno sa imunom
javno spalili. Hrabrost i vrstoa muenika izjalovila je plan progonitelja, raspirivi
vjeru i hrabrost mnogih u vatri predanja i svjedoenja, tako da se meu vjernicima
podiglo jo vie propovjednika i uitelja, a zajednice se jaale i dalje irile.
1

Konstantin ili Silvan bude u prvom predikonoklastinom perijodu gonjenja za
vreme cara Konstantina Pogonata 685. po nalogu carevu kamenisan; ali pri tom je bio
tako ravnoduan, da je carski inovnik Simeon, koji je rukovodio kamenisanjem, na to
postao pavlikijan i naslednik mu pod imenom Tit; no 690. za vreme Justinijana II
Rinotmita takoe pogubljen.
2

Veliko progonstvo pavlikijana, koji su, istini za volju, samo u toku kratkih perioda
bili ostavljani na miru od strane vizantijskih vladara, nastupilo je za vreme carice
Teodore (u IX veku) koja je i konano Istonoj crkvi donela slobodu
ikonopotovanja. Kao posledicu toga odluila da suzbije sve jeretike pokrete koji su
negirali biblijsku zasnovanost ovakve prakse. Pravoslavni istoriar Jevsevije Popovi
veoma turo, i to samo u pola reenice, navodi da se prema njima (od strane
pravoslavnih Vizantinaca) grozno postupalo
3
, dok Broadbent iznosi znatno vie
podataka o njihovim muenikim stradanjima:
Sistematski pokolj, spaljivanje, utapljanje, odrubljivanje glava
poelo je iznova naredbama carice Teodore i nastavljalo se dugi niz
godina, iako nije uspjelo poljuljati vrstou vjernika. Tvrdilo se da je izmeu godine
842. i 867. revnost Teodore i njenih inkvizitora uzrokovala smrt oko stotinu
hiljada ljudi. Ovo doba opisao je Grgur Magistros, koji je 200 godina kasnije, bio

1
Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 47-48, naglasak moj.
2
Opta crkvena istorija, tom prvi, str. 762. Naglasak moj.
3
Najneprijateljskije se ponaala prema pavlikijanima prijateljica ikona carica Teodora
(842. do 856.), koja je 842. uinila definitivno kraj borbi protiv ikona i koja je htela tada da se razrauna i
sa pavlikijanima. Prema njima se grozno postupalo, tako da se oni u oajanju latie oruja, i
najposle iz vizantijskih krajeva preoe u arapske... str. 762. Naglasak moj.
685
zaduen da progoni ljude iz istog razloga i na istom podruju. On pie: Prije nas su ih
mnogi generali i upravljai predavali ne tedei ni staraca ni djece i to s punim
pravom. tovie, nai patrijarsi igosali su im ela utiskujui na njih znak lisice...,
drugi su im pak vadili oi govorei: Slijepi ste za duhovne stvari, zato neete gledati
ni vidljive stvari.
1

Ovakva stradanja naterala su pavlikijane da iz vizantijskih krajeva preu najpre na
arapske teritorije, a potom da uz pomo cara Jovana Cimiska (969. - 976. g.) iz
Jermenije nastave sa irenjem prema Bugarskoj i Srbiji, kao i drugim krajevima
Evrope Italiji i Francuskoj. U Bugarskoj i Srbiji ovi vernici su u X i XI veku bili
poznati kao bogumili, u Italiji kao patareni a u Francuskoj kao katari. U Jermeniji pak,
ovi Hristovi sledbenici su bili nazivani tondrakitima (po imenu grada Tondrake) a
poetkom XI veka je i jedan jermenski mitropolit, po imenu Jakov Harkski postao
jedan od voa a kasnije i muenik pokreta pavlikijana. Prema istorijskim podacima
koje navodi Jevsevije Popovi, pavlikijani odnosno bogumili su se u Bugarskoj zadrali
sve do XVII stolea.
2

Bogumili
Verski pokret bogumila (katara, patarena), kao to smo ve naglasili, svoje direktno
poreklo doveo je od pavlikijana koji su delovali do toga doba u toku vie vekova. U
novim podrujima u kojima su se naseljavali, ovi pavlikijani (bogumili) susretali su se
sa istim nerazumevanjem nevernog sveta (odnosno tzv. hriana tradicionalista) kao i
u oblastima iz kojih su prognani. O njima su se irile najzlobnije glasine, koje su iako
nepotvrene, hvatale korena kod naroda koji je u njih eleo da veruje. Postoji istorijski
dokument koji govori o uvenom lekaru toga doba Vasiliju, koji je bio bogumil i
iveo krajem XI i poetkom XII stolea. Svojim lekarstvima i vrlim hrianskim
primerom uticao je na mnoge i pridobio ih za Hrista u koga je i sam predano verovao.
Za njega je uo i sam vizantijski car Aleksije I Komnin, koji ga je pozvao na razgovor da
ga, toboe zbog sopstvenog interesovanja, ispita o sutini njegove vere. Vasilije je
razgovarao sa carem mislei da je ovaj zaista zainteresovan za veru u Hrista, ubeujui
ga da prihvati apostolsku nauku i veru u evanelje. Meutim, car Aleksije je iznenada
razgrnuo zavesu iza koje se krio stenograf koji je zapisivao sve detalje razgovora.
Carevim slugama je bilo zapoveeno da prevarenog lekara veu i bace u tamnicu. U
njoj je ostao nekoliko godina, a nakon to je 1119. godine ponovo odbio da se odrekne
svoje vere, bio je javno spaljen na hipodromu u Carigradu. Za vreme ovoga vladara,
kao i njegovih naslednika mnogi bogumili su spaljeni ili doivotno zatvarani u
tamnice.
3
Istoriar Broadbent na osnovu dostupnih istorijskih dokumenata iznosi
kakvo se miljenje u to vreme irilo o bogumilima. Oni su bili optuivani da su vukovi
u ovijim koama koji ive krotkim i pobonim ivotom samo iz razloga da bi ljude
odvukli u pakao:
Miljenja raznih pisaca o tim kranskim zajednicama u Maloj Aziji i Bugarskoj
mnogo se razlikuju, jer je bilo openito uobiajeno da se o njima i njihovom
nauavanju pie kao o neopisivom zlu, ali je ipak bilo i ljudi, koji su o tome

1
Broadbent, str. 54, naglasak moj.
2
Vidi u: Opta crkvena istorija, tom drugi, str. 111.
3
Vidi u: Broadbent, str. 59-60.
686
mislili drugaije. Najraniji pisci su oito pisali vie subjektivno, a manje povijesno..
Oni optuuju heretike da se bave zlim stvarima, ukljuujui i neprirodne tjelesne
grijehe, ponavljaju svata to se prepriava o njima, ukljuuju mnogo toga o Maniju i o
onome to se pisalo protiv njega. Pisac Euthymius (umro poslije 1118.) kae: Traili su
od onih koji su sluali to nauavaju, da odravaju zapovijesti Evanelja, da budu
krotki i milosrdni i da obiluju u bratskoj ljubavi... Tako oni primamljuju ljude
nauavajui sve dobre i korisne stvari, ali postupno ovjeka otruju i odvuku u
propast. Jedan od starjeina u Bugarskoj, Kosmas, pie krajem desetog stoljea i
opisuje bogumile kao gore i stranije od demona, nijee to da vjeruju u Stari
zavjet i u Evanelje, dalje tvrdi da ne daju nikakve asti majci Boijoj niti kriu, da se
rugaju crkvenim obredima i svim crkvenim dostojanstvenicima, pravoslavne sveenike
nazivaju slijepim farizejima, da tvrde da se Veera Gospodnja u slubenim crkvama
ne uzima prema Boijoj zapovijesti, i da kruh ne postaje Gospodinovo tijelo, nego
ostaje obian kruh.
1

Ipak, malobrojni pisci iz ondanjeg vremena, priznavali su da u nauci i ponaanju
bogumila nema nieg iskvarenog, osim njihovog nepotovanja zvaninih crkvenih
autoriteta. Neki od tih pisaca koji su se bolje upoznali sa naukom bogumila
(pavlikijana tornaka) dolazili su ak do zakljuka da su meu njima pronali pravu
izvornu apostolsku nauku.
2

Bogumilstvo je u Bosnu pristiglo iz Srbije i Bugarske. O progonima ovih vernika iz
Srbije, za vreme velikog upana Stefana Nemanje, kao i iz Bugarske za vreme cara
Borila, govorili smo u poglavlju Crkva koja proganja. Ovoga puta emo se osvrnuti na
dalju sudbinu bogumila za vreme njihovog vievekovnog delovanja na teritoriji Bosne.
Na bosanskoj teritoriji bogumili su doiveli svoj najvei napredak i procvat, a jedan od
njihovih najveih zatitnika a i sam njihov pristalica bio je ban Kulin. Do vremena
naseljavanja Srba bogumila koji su bili progonjeni iz Nemanjine drave, i svoje
utoite nali u Bosni, u ovoj dravi je bilo malo pravoslavnih i Pravoslavna crkva je
bila slaba, dok je mnogo jai bio rimokatoliki uticaj. Ipak, dolaskom bogumila ija su
verska shvatanja bila primamljiva zbog upotrebe narodnog jezika i visoko moralnog
ivota njihovih pripadnika, religijska slika Bosne (kao i okolnih oblasti, Dalmacije i
Hrvatske) bila je promenjena. Rimokatolicizam je zbog upotrebe latinskog jezika bio
neprivlaan a posebno zbog kasnijeg veoma brutalnog odnosa prema bogumilima
tako da je masa naroda prihvatala novu veru doivljavajui pritom velike Boije
blagoslove i materijalno blagostanje.
3
Meutim, rimokatolici nisu mirno posmatrali
irenje bogumilstva Bosnom, ve su vrili razliite pritiske. Nakon to su porazili
Nemanjinog sina Vukana i preuzeli Hum 1198. godine, Maari su planirali napad na
dravu kojom je upravljao Kulin ban. Na sastanku koji je odran 1203. godine,
izaslanici pape Inocenta III, podrani silom maarskog kralja, izvrili su pritisak na
bogumilskog vladara koji je obeao da e se odrei krivoverja i ponovo uvesti
rimokatoliki verski sistem. Meutim, obeanje koji je Kulin dao papi nimalo nije
uticalo na bosanski narod koji je nastavio da veinski slui Gospodu protivno
odredbama i uenjima tradicionalnog hrianstva. Kako se bogumilstvo i dalje irilo,
papa Honorije III je pozvao zapadne narode na krstaki rat protiv bosanske drave.

1
Navedeno delo, str. 60-61. Naglasak moj.
2
Isto, str. 61.
3
Do modernih vremena se u srpskom narodu odrala poznata izreka: Od Kulina bana i dobrijeh dana.
687
Nakon to se ovom pozivu zapadnjaci nisu odazvali, smatrajui da taj pohod ne bi
zadovoljio njihove pljakake apetite, kaloki arhiepiskop (iz Maarske) je ponudio da
povede krstaki rat uz uslov da se njegovoj arhiepiskopiji podredi bosanska
teritorija.
1
Posle vojne pobede nad bosanskim vladarima, rimokatolici su sproveli
veoma agresivnu inkviziciju nad bogumilskim narodom. Pored reda franjevaca u
Bosnu su naseljeni i dominikanci koji su poeli da sprovode isti onakav teror kao i
pravoslavni u Srbiji i drugim istonim zemljama. Bogumili su bili ubijani, spaljivani na
lomaama a njihova imanja otimana. Nakon perioda rimokatolikog upravljanja
Bosnom, usledila je i vladavina kralja Dragutina (1282. - 1316. g.) koji je bio
pravoslavan i uz potporu episkopa Vasilija nastavio sa progonom do tada
progonjenih.
2
Neto kasnije, godine 1325., Rim je uputio pismo bosanskom banu
traei od njega pomo prilikom iskorenjivanja bogumila. Iz ovog pisma moemo da
uvidimo i optube koje su na raun ovih vernika upuivali rimokatolici, smatrajui ih
pravim satanskim sledbenicima. Evo jednog njegovog dela:
Znajui da si ti vjeran sin Crkve, zapovijedam ti da istrijebi heretike koji su pod
tvojom vlau i prui svu potrebnu pomo Fabijanu, naem inkvizitoru, tim vie to se
veliko mnotvo heretika iz raznih zemalja sakupilo u Bosni, nadajui se da e tamo
dalje moi da ire svoje tamne zablude i da ive u sigurnosti. Ovi ljudi nadahnuti
lukavstvom starog neprijatelja i naoruani otrovom licemjerstva, kvare umove
katolika vanjskim pokazivanjem jednostavnosti i lanim prisvajanjem imena Kristova.
Izvana su ponizni, a potajno ubijaju; to su vukovi u ovjim koama, koji sakrivaju
svoj bijes, da bi tako lake prevarili jednostavne ovce Kristove.
3

Ovo progonstvo je delimino osujeeno zbog meusobnih razmirica koje su
nastupile izmeu dva rimokatolika reda franjevaca i dominikanaca i to u toku vie
godina (1327. - 1336. g.). Ipak, kroz sav naredni period, sve do konane okupacije
Bosne od strane Turaka u XV veku, progonstva i stradanja bogumila su bila
nastavljena. Nakon Tvrtkove vladavine, za vreme koje su bogumili uivali kakav-takav
mir, usledili su ponovni ratovi koje je protiv Bosne vodio papa uz pomo maarskih
vladara. Maarski kralj Sigismund je 1408. godine uspeo da uniti bosansku vojsku i
pogubi 126 bosanskih velikaa odrubivi im glave, nakon ega je njihova telesa bacio u
reku Bosnu nedaleko od Doboja.
Konano, uvidevi da su im rimokatolici mnogo vei neprijatelji od Turaka,
bogumilska vlastela je sklopila prinudni savez sa muslimanskim osvajaima (koji su
ve bili porobili Srbiju nakon bitke na Kosovu 1389. god.), i bez otpora im dopustila da
zauzmu bosanske prostore. U kasnijim vekovima, dolo je do postepenog iezavanja
bogumila u Bosni, i to najverovatnije iz razloga polaganog prelaska njihovih potomaka
u redove poklonika islamske religije. Meutim, njihov vievekovni opstanak u ovom
delu Evrope, uprkos velikim progonstvima i zloinima koji su nad njima injeni od
strane rimokatolika i pravoslavnih, samo je dokaz velike Boije blagodati koja je bila
ukazana radi venog spasenja svima onima koji su sa njima dolazili u kontakt i imali
prilike da se upoznaju sa izvornim uenjem Hrista i apostola. Njihovi kontakti sa
drugim grupama progonjenih vernika iz Evrope sa kojima su saraivali i pruali im

1
Vidi u: edomir Marjanovi, Istorija srpske crkve, str. 85-87.
2
Isto.
3
Broadbent, str. 65, naglasak moj.
688
utoite, samo je jo jedan dokaz bratske hrianske solidarnosti i ljubavi kojom su se
uvek odlikovali istinski Hristovi sledbenici.
Bogumili u ovom delu Evrope predstavljali su izuzetno vanu kariku u lancu
kontinuiteta postojanja istorijske Hristove Crkve koja je od samog poetka sledila
stope svoga, od nevernog sveta, odbaenog i progonjenog Spasitelja. Istoriar
Broadbent o njima zakljuuje:
Ovi prijatelji Boji ostavili su vrlo malo zapisa, tako da ostaje jo mnogo toga to
bi trebalo otkriti u pogledu nauavanja i prakse, ali je oito da su predstavljali odluan
protest protiv prevladajueg zla u kranstvu i da su najveom energijom
nastojali da se vrsto dre nauavanja i uzora crkava iz Svetog Pisma.
Njihova povezanost sa starim crkvama u Armeniji i Maloj Aziji, s albigenzima u
Francuskoj, valdenzima i drugima u Italiji, te husitima u ekoj, pokazuje da su imali
zajedniki temelj vjerovanja i prakse, i to ih je sjedinjavalo. Njihov herojski stav tokom
etiri stoljea protiv monijeg neprijatelja prua primjer vjere i ljubavi do same smrti,
iako o tome ima malo podataka; na takav se primjer u povijesti rijetko nalazi. Stvorili
su kariku povezavi prvobitne crkve u Taurus planinama u Maloj Aziji s
crkvama u talijanskim i francuskim Alpama.
1

Ono to je vano rei za kraj jeste da u Bosni postoji veliki broj bogumilskih
spomenika, koji datiraju iz perioda njihovog postojanja i delovanja na tim prostorima.
Uglavnom se radi o nadgrobnim spomenicima sa imenima sahranjenih, ispisanih
glagoljicom. Na njima ne postoje znakovi krsta ili drugih obeleja koji bi ih povezivali
sa tradicionalnim crkvama. Procenjuje se da ovakvih spomenika irom Bosne ima oko
sto pedeset hiljada, a najbrojniji su u okolini Sarajeva, kod tvrave na putu prema
Rogatici.
2

Prema podacima koje iznosi Jevsevije Popovi, u ono vreme bogumila je bilo i u
Rusiji, Rumuniji, Italiji, Francuskoj, Nemakoj i Engleskoj.
3

Albigenzi
Paralelno sa delovanjem ostataka pavlikijanskih crkava u Bugarskoj, kao i
bogumilskih u Srbiji, Bosni, Makedoniji i drugim delovima Istone Evrope i Rusije,
crkve Hristove postojale su i na evropskom zapadu. Naime, poseban uspeh u
svedoenju za Hrista uz neprevazieno pozitivno svedoanstvo primernog i
visokomoralnog ivota, pruili su vernici u junim pokrajinama Francuske. Najvei
broj ovih vernika iveo je u blizini grada Albe, po emu su kasnije dobili naziv
albigenzi to u prevodu znai iz grada Albe. Naravno, ovi ljudi nikada za sebe
nisu upotrebljavali ovaj naziv kojeg su im nadenuli njihovi protivnici, ali su u
istoriografiji ostali poznati pod tim nazivom. Stoga, u ovom prouavanju ih i mi
spominjemo pod tim imenom. Albigenzi su negovali bliske veze sa istoverujuim
progonjenim crkvama irom Evrope, koje su u svojim podrujima delovanja bile
poznate pod drugaijim nazivima (ve ranije spominjani bogumili, potom valdenani,
siromasi iz Liona itd...). Juna Francuska je, u vremenu kada su u njoj iveli albigenzi
bila najrazvijeniji i najnapredniji deo te drave upravo kao i Bosna za vreme

1
Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 66-67, naglasak moj.
2
Vidi kod: Broadbent, str. 67.
3
Vidi u: Opta crkvena istorija, tom drugi, str. 113.
689
bogumilskog vladara Kulina bana. Naravno, ovakvo napredovanje evaneoskih
hrianskih zajednica u ovom delu Evrope se nimalo nije svideo rimskoj crkvi, te je
papa Inocent III pozvao rimokatolike vladare iz okruenja da krenu u krstaki rat
protiv albigenza. Kao i u sluajevima ratova protiv Saracena (arapa), papa je
garantovao oprotenje grehova svim krstaima za bilo koje (zlo)delo uinjeno u
zatiti pravovernog rimskog uenja. Na ovakav poziv odazvalo se na stotine hiljada
rimokatolika ednih krvi nedunih, kao i eljnih pljake i pustoenja veoma bogatih
provincija. Istoriar Broadbent iznosi injenice da su najvea zlodela uinjena pod
pokroviteljstvom visokih slubenika rimske crkve:
Pod predsjedanjem visokih sveenikih velikodostojnika, a pod vodstvom
vojnikog voe naroitih sposobnosti i ovjeka bezgranine ambicije i bezobzirne
okrutnosti Simona de Mentforta, najkrasniji i najkulturniji dio Evrope u ono
vreme bio je poharan i tokom slijedeih dvadeset godina pretvoren u
poprite neopisivih zloina, okrutnosti i pustoenja. Kad je grad Beziers bio
pozvan na predaju, rimokatoliki stanovnici pridruili su se otpadnicima, i zajedniki
su odbili da se predaju, iako su bili opomenuti da ako grad bude osvojen, nitko nee
ostati na ivotu. Kada je grad ipak bio osvojen nitko od desetaka tisua ljudi, to
su se tamo sklonili, nije bio poteen. Poslije osvajanja jednog drugog grada La
Minerve , nali su oko 140 vjernika (ene u jednoj kui, a mukarci u drugoj), na
molitvi u oekivanju svog svretka. De Mentfort je dao pripremiti veliku hrpu granja i
zapovjedio im da se obrate na rimokatoliku vjeroispovest ili da stupe na lomau.
Odgovorili su mu da ne pripadaju ni papskom ni sveenikom autoritetu, ve jedino
Kristu i njegovoj Rijei. Vatru su zapalili, i ovi svjedoci su bez oklijevanja uli u
plamen.
1

Dodajui ovom istorijskom izvetaju jo neke pojedinosti, kao to su podaci o
okrutnosti dominikanskih inkvizitora koji su otpoeli svoj rad nakon pomenutog
dvadesetogodinjeg rata, Jevsevije Popovi iznosi sledee:
... papa proglasi te jeretike gorim od Saracena i pozove Hriane na krstaki rat
protiv njih. Tako je dolo do takozvanog albigenskog krstakog rata, koji je trajao
1209. - 1229., i bio veoma grozan. Papa Grgur IX (1227. - 1241.) nae se naposletku
pobuenim, da prekine taj rat i da radi istrebljenja ostataka jeretika uvede duhovne
istrane i kaznene sudove, takozvanu inkviziciju, koja je, kao to smo u istoriji
crkvenog ustrojstva ve naveli, 1232. poverena naroito dominikanskom redu, i iji je
revan, strogi i krvavi rad naskoro istrebio albigensku jeres.
2

Valdenani i siromasi iz Liona
U ovom delu poglavlja pomenuemo jo dve znaajne grupe iskrenih Hristovih
sledbenika, koje su postojale i delovale u isto vreme kad i nekoliko ranije pomenutih.
Prva od njih, koja je poznata pod imenom valdenana (valdenza), postojala je i
opstajala u alpskim dolinama Pijemonta tokom dugog niza vekova. Kao i u ranije
pomenutim sluajevima, ovi vernici nisu na sebe primenjivali naziv valdenana, ve su
im ovo ime kasnije nadenuli njihovi protivnici iz Rimokatolike crkve. Prema reima
jednog od njihovih voa iz XVII veka, Henrija Arnolda, valdenani su vodili poreklo

1
Broadbent, str. 88-89, naglasak moj.
2
Opta crkvena istorija, tom drugi, str. 120. Naglasak moj.
690
jo od najranijih vremena pojave hrianstva u Italiji, i predstavljali potomke i
nastavljae apostolskog uenja i tradicije. Prema ovom oveku, prvi hrianski vernici
su se naselili u alpske predele na severu Italije jo u vreme prvovekovnog progonstva
hriana za vreme i nakon zemaljskog ivota apostola Pavla. Zaklonjeni u ovim
nepristupanim planinskim predelima, oni su sauvali, iz generacije u generaciju,
novozavetno uenje i nisu dozvolili da meu njih prodre i utvrdi se uenje rimske
crkve. U svakom sluaju, istorijski se veoma lako moe potvrditi postojanje ovih
vernika u podruju Alpa vekovima pre otpoinjanja evropske reformacije predvoene
Luterom, Kalvinom i Cvinglijem. To svakako dokazuje injenicu da ovi hriani nikada
nisu bili deo rimokatolikog sistema ve da su kao pripadnici istinite Hristove Crkve
postojali potpuno nezavisno i samostalno.
1
Ovu istinu priznao je i rimski inkvizitor
Reinerius (umro 1259. god.), koji je ove vernike nazvao starinskim jereticima, s time
to ih je, iz odreenih razloga nazvao imenom leonisti
2
. On je za sobom ostavio
sledei izvetaj:
to se tie sekta starinskih heretika treba znati da ih je bilo vie od sedamdeset:
sve su one po milosti bojoj bile unitene, osim manihejaca i arijevaca i runkarijana i
leonista, koje su zarazile Njemaku. Meu svim ovim sektama, bilo postojeim, bilo
ve unitenim, nema nijedne tetnije za crkvu od sekte leonista, i to iz tri
razloga. Prvo, zato to postoje tako dugo vrijeme, jer neki kau da postoji jo iz
vremena Silvestra, a drugi kau da postoji iz vremena apostola; drugo zato jer je vie
openita budui da ne postoji gotovo ni jedna zemlja u kojoj ova sekta nema
sljedbenika, tree, zato to sve druge sekte zbog stranog svetogra prema Bogu
izazivaju strah i gnuanje kod slualaca, ova sekta leonista daje utisak
bogobojaznosti, tim vie to ive pravedno pred ljudima i vjeruju sve
ispravno u pogledu Boga i svih toaka ispovjedanja; jedino to hule na
rimokatoliku crkvu i na kler, emu inae mnotvo laika spremno poklanja svoje
povjerenje.
3

Sa druge strane, jedan drugi rimokatolik, prior crkve sv. Roka u Torinu Marco
Aurelio Rorenco, koji je 1630. godine dobio nalog da pronae istorijske podatke o
valdenanima, pisao je da je ova grupa vernika toliko stara da joj se vreme nastanka ne
moe pouzdano odrediti. Istakao je injenicu da su postojali i u IX i X veku, te da ni
tada nisu smatrani nekom novom sektom nego ih se smatralo predstavnicima i
prvoborcima ve davno postojeih shvatanja
4
.
Ipak, kako se smatra, ovaj pokret sledbenika Isusa iz Nazareta dobio je svoj
definitivni naziv po oveku koji se zvao Petar Valdo (umro 1217. god.). Pomenuti
trgovac i bankar iveo je u Lionu, gde se tokom ezdesetih godina XII veka
zainteresovao za hriansko uenje. Neto kasnije, itajui Sveto pismo, postao je
presvedoen da ga Gospod poziva za propovednika evanelja. Deo svoga imanja

1
Vidi u: Broadbent, str. 92.
2
Jevsevije Popovi objanjava da naziv leonisti ili lijonisti oznaava pripadnike verskog pokreta kojeg je
osnovao Petar Valdo iz Liona u drugoj polovini XII stolea (vidi u: Opta crkvena istorija, tom drugi, str.
118.) Ipak, kao to emo dalje prikazati u glavnom tekstu, Petar Valdo uopte nije bio osniva
valdenana, iako su im njihovi protivnici upravo po njemu nadenuli ime. Tzv. valdenani su se
meusobno vekovima nazivali braom i sestrama, i nisu imali nikakav specijalni naziv za svoje crkvene
zajednice.
3
Broadbent, str. 90. Naglasak moj.
4
Vidi u: Broadbent, str. 91.
691
ostavio je svojoj eni a ostatak prodao i razdelio siromanima. Tako je i sam postao
siromah, koji je u skladu sa Hristovim reima iz Ev. po Mateju 10:9-10, propovedao ne
nosei sa sobom novanik ni drugu odeu, ve je bio zadovoljan Boijom brigom za
ispunjavanje svojih osnovnih potreba. Petru Valdu su se prikljuili i ostali obraenici
koji su postupili slino, liavajui se materijalnih pogodnosti radi putovanja i
propovedanja evanelja. Rimska crkva je sa prezirom gledala na ove siromahe iz
Liona, ekskomunicirala ih, a potom i uticala na njihovo isterivanje iz tog grada 1184.
godine. Prema izvetajima kasnijih inkvizitora (npr. Davida Ausburkog), sekte poput
siromaha iz Liona, bile su posebno opasne zbog njihovog spoljanjeg izgleda
pobonosti. Prema jednoj staroj hronici, uenici Petra Valda doli su iz Liona u
Nemaku i poeli da propovedaju u Frankfurtu i Ninbergu. Ipak, poto je gradsko vee
Ninberga bilo opomenuto da bi ovi ljudi trebali biti uhvaeni i spaljeni, propovednici iz
Liona su nestali prebegavi u eku.
1

Iako su vernici iz alpskih dolina bili verni Isusovi svedoci i pre njihovog dodira sa
siromasima iz Liona, poseban polet njihovoj misionarskoj aktivnosti dao je upravo
Valdov uticaj. Od toga doba crkve valdenana su posebno postale aktivne u
propovedanju, te rairile evanelje u mnogim evropskim zemljama.
Don Viklif i lolardi
Prema Gospodnjoj savrenoj namisli, a kao rezultat molitava Boijeg naroda na
kontinentu za probuenjem i drugih oblasti, Bog je u Engleskoj podigao itavu vojsku
propovednika evanelja. U ovom sluaju Gospod je iskoristio kao svoje orue uenog
profesora oksfordskog univerziteta Dona Viklifa (1324. - 1384. god.). Viklif je svoju
karijeru opozicionara prema papskoj prevlasti otpoeo kao istaknuti patriota i borac za
nezavisnost svoje zemlje od dominacije Rima. U vreme kada je papa Urban V ponovo
zatraio plaanje feudalnog danka od strane kralja Edvarda II, Viklif se tome
suprotstavio. Njegovi smeli istupi, kao i politika i teoloka obrazloenja koja je tom
prilikom izneo, bili su zapaeni od strane vladara, koji je shvatio da bi bilo veoma
dobro da na svojoj strani ima takvog saveznika. Od toga trenutka, Viklif je poeo da
uiva zatitu engleskog dvora koja se najbolje pokazala prilikom njegovog ispitivanja
pred crkvenim sudom. Naime, zbog javnog protivljenja papinom zahtevu o porezu,
Viklif je bio pozvan pred crkvene velikodostojnike, pred kojima se naao u crkvi sv.
Pavla u Londonu. U crkvu, prepunu znatieljnika, Viklif je stigao u pratnji vojvode od
Lankestera i velikog marala. itav proces njegovog ispitivanja propao je jo na
samom poetku, zbog verbalnog sukoba koji je izbio izmeu crkvenih tuitelja i
kraljevih izaslanika. Zbog silne galame koja je pritom usledila, Viklif nije uspeo da
izgovori nijednu re tako da je njegovo sasluanje moralo da se odloi. Ipak, ovaj
univerzitetski profesor nije dozvolio da bude uutkan. Duboko promiljajui o
razlozima elje za bogaenjem od strane rimske crkve (tj. njenog vieg kao i nieg
svetenstva), Viklif je poeo da sumnja u boansko poslanstvo i autoritet Katolike
crkve:
Poto su finansijski zahtevi kurije probudili Viklifov kritiki stav prema crkvi,
smeli patriot postavio je sebi pitanje ta je to crkvu uopte navelo da postavi takav
zahtev. Na ovo pitanje nije pronaao odgovor, ve je postao ubeen da je crkva ve

1
Isto, str. 93.
692
odavno izneverila svoj pravi zadatak. Od Konstantina je preovladalo naglo
posvetovljenje crkve, za to krivicu ne snosi niko drugi nego kler. (...) Viklif se
oseao primoranim da objavi borbu sotonskoj elji za vladanjem, nezasitoj
gramzivosti za novcem i klerikalnom ispoljavanju nadmenosti. Ta odluka, koja je
poivala na korenitoj promeni u srednjevekovnom shvatanju svetenstva, odvela ga je
na put reformatora crkve i navela da potrai novu crkvu koja ne poiva na tim
srednjevekovnim pretpostavkama. Ako je i nije naao, Viklif joj je ipak krenuo u
susret, a to je jedino vano.
1

Tokom vremena, Viklif je postajao sve uvereniji da mnoge ustanove tradicionalne
crkve nisu utemeljene na Svetom pismu, te da je odstupanje od prave vere glavni
razlog veoma sablanjivog moralnog ponaanja slubenika rimske crkve a pre svega
samoga pape. Evo nekih istorijskih izvoda o stavovima koje je Viklif zastupao o
rimskoj crkvi i papstvu kao njenoj krunskoj instituciji:
Viklif je kao jedan od prvih stegonoa krenuo u juri na dobro utvrene institucije
papstva, smatrajui da papa i njegova samodraka vlast u najjaoj meri krivotvore
hrianstvo. Viklifovo miljenje o papstvu je vremenom postajalo sve nepomirljivije.
Od umerenog priznanja papskog primata, preko jedva skrivene emancipacije, krenuo
je u odluujuu borbu protiv ove institucije, kojoj je osporavao autoritet i neophodnost
njenog uea u spasenju. Po Viklifu, crkva moe da postoji i bez pape, zato
to je Hristos njen poglavar. (...) Papa bi trebao da nasledi Hrista u moralnim
vrlinama, a ne da tei ka apsolutizmu kurije. Papska institucija je otroumnom
misliocu izgledala sve bogohulnije, jer se svojom tenjom ka prevlasti pretvorila u
suprotnost Hristove poniznosti. Bio je to potresan trenutak za Viklifa, kad je
na kraju spoznao papstvo kao izraz antihrianstva. (...) Viklif nije mogao
zatvarati oi pred tim stranim otkriem, ma koliko da je protivreilo svim tradicijama
i navikama. Bio je prinuen da grozni opis ovek greha, koji Pavle navodi u svojim
govorima o antihristu, pripie papi, onom istom oveku koga hriani oslovljavaju
titulom Sveti otac padajui niice pred njim!
2

Sa druge strane, Viklifu je jako smetala injenica da Sveto pismo ne postoji na
narodnom (engleskom) jeziku, ve samo na latinskom to je naravno kljuno
doprinosilo narodnoj verskoj neprosveenosti. Sve vie bivajui svestan da crkveno
predanje u mnogo emu odstupa od uenja Svetog pisma, Viklif je odbacio svako
uenje tradicije koje se ne slae sa naukom Biblije. Meu ovima najizraenije su bile
nauka o transsupstancijaciji, kao i postojanje monakih redova za koje je smatrao da
predstavljaju najjai oslonac papske duhovne vlasti. Iz razloga postojanja preke
potrebe da se celokupno Sveto pismo prevede na narodni jezik, Viklif je angaovao jo
petoricu svojih saradnika sa kojima je ubrzano radio na ispunjavanju ovog
bogougodnog zadatka. Istovremeno, irom Engleske razaslao je skromne ljude koji su
se podredili svom osnovnom cilju da za razliku od razuzdanog rimskog svetenstva,
u poniznosti i skromnosti propovedaju Boije evanelje i povratak visokim moralnim
standardima koji se podrazumevaju uenjem Novog zaveta. Ove propovednike su
protivnici podrugljivo nazvali lolardima, to u prevodu znai brbljivci i smatrali ih
sejaima (duhovnog) korova. Ipak, ovi ljudi bili su poslati da seju re Hristovog
evanelja i pronose spasenje koje ono objavljuje.

1
Valter Nig, Knjiga jeretika, Beograd 2004. god. str. 305. Naglasak moj.
2
Isto, str. 306. Naglasak moj.
693
Sve do 1382. godine, Viklifovi protivnici nisu imali uspeha u nastojanjima da ga
uutkaju, iz razloga postojanja njegovih jakih veza sa uticajnim ljudima na dvoru i
univerzitetu Oksford. Ipak, iste godine, nakon to je rimska crkva zvanino osudila
njegovo uenje, a neki njegovi prijatelji se odrekli ranijih zajednikih stavova, Viklif je
udaljen sa univerziteta. Povukao se u malu crkvu u mestu Latervort gde je u miru
umro 1384. godine. Ipak, iako je Viklif umakao osveti svojih protivnika, to nije bio
sluaj i sa njegovim istomiljenicima i nastavljaima zajednikog dela. Naime, tokom
seljake bune koja je trajala od 1377. - 1381. godine, lolardi su bili lano optueni kao
izazivai i podstrekai nemira. Iz ovog razloga, Viklifovi sledbenici su navukli na sebe
gnev plemstva koji se ujedinio sa klerom rimske crkve. Engleski parlament je predao
kralju Henriju IV zahtev za promenu zakona o odnosu prema lolardima, tako da je od
vladara izdejstvovana dozvola o javnim smaknuima propovednika evanelja. Prvi koji
je trebao da bude spaljen nakon donoenja zakona o spaljivanju krivoveraca bio je
William Sawtre, paroh u Norfolku.
1
Posle njega spaljeno je jo mnogo ispovednika
Hristove novozavetne vere. Meu njima je bilo ljudi i ena razliitog obrazovanja i
poloaja u drutvu poevi od zanatlija pa sve do plemia koji su sa njima ispovedali
istu veru i pruali im utoite u vreme progonstva. Jedan od plemia zvao se sir John
Oldcastle, koji je bio prvi od ljudi visokog porekla koji je spaljen radi svoje vere.
Godine 1408. nadbiskup od Kantenberija osudio je prevod Biblije koji su sainili
Viklif i njegovi saradnici i zabranio svako dalje prevoenje ili upotrebu prevoda bez
posebnog doputenja.
2
Sabor u Konstanci (u vajcarskoj) koji je odran od 1414. do
1418. godine osudio je Viklifove teze i proglasio ga nepopravljivim jeretikom:
Crkveni skup imao je potrebu da barem na mrtvom Viklifu izvri kaznu koju za
njegova ivota nije mogao sprovesti. Nareeno je da se kosti ovog velikog oveka
iskopaju i bace daleko od svakog crkvenog groblja to je bila zakasnela osveta prema
oveku koji je toliko snano osporio njihovu sveteniku vlast. Smatralo se da e na taj
nain biti potpuno izbrisano seanje na njega. Ipak, ova pretpostavka je bila pogrena.
(...) Viklifove rei delovale su tako zapaljivo da su izale daleko van okvira Engleske i
izvrile ogroman uticaj na kontinent.
3

Jan Hus i Moravska braa
Zbog postojeih dobrih veza izmeu Oksfordskog univerziteta i univerziteta u
Pragu, mnogi eki studenti studirali su a potom se vraali u svoju zemlju prenosei
iskustva i znanja steena u Engleskoj. Meu znamenitim studentima koji su pohaali
nastavu na Oksfordu i lino sluali predavanja Dona Viklifa bio je i Jeronim Praki.
On je, kao i ostali, preneo na praki univerzitet tumaenje Hristove vere kakvo je
zastupao Viklif a koje je privuklo mnotvo pristalica. Najuticajniji predstavnik
nastavljaa Viklifovog dela bio je univerzitetski profesor Jan Hus, paroh Vitlejemske
crkve u Pragu, vrstan propovednik i veoma poboan i moralan ovek. Kao svetenik
Rimokatolike crkve bio je ispovednik kraljice Sofije, supruge ekog kralja Veeslava.
4

Jan Hus je kao propovednik bio veoma kategorian u osudi svake vrste nemoralnosti i

1
Vidi u: Broadbent, Jedna povijest Crkve, str. 123.
2
Vidi u: John Foster, Crkvena povijest 2, str. 154.
3
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 311.
4
Vidi u: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom drugi, str. 123.
694
prestupnitva, a najvie je osuivao grehe koje je uoavao u ivotima svojih kolega
svetenika, koji su trebali da slue kao primer neprosveenim masama. Prenosei rei
samoga Husa, Valter Nig daje svoj propratni komentar:
Otro je zvualo sa propovedaonice: Nai dananji episkopi i svetenici, a
poimenino kanonici i lenji crkvenjaci ne mogu da saekaju zavretak Boije slube i
ure iz crkve, jedni u gostionice, drugi tamo i amo, da bi razgovarali na nain
nedostojan svetenika, pa ak i da bi igrali... oni koji bi trebalo da budu prvi sledbenici
Hrista, najvei su neprijatelji naeg Gospoda Isusa Hrista. Protiv duhovnika se ne
moe otrije govoriti nego to je to inio Hus, borei se neprestano protiv njihove
vlasti. (...) Hus je postao veoma popularan. Narod je u velikom broju hrlio na njegove
propovedi zato to je imao oseaj da slua govornika koji mu govori istinu, a ne
dodvorava se vladajuoj klasi. U svom oduevljenju esi su zvali Husa petim
evanelistom.
1

Zbog svojih smelih propovedi i besprekornog ivota Hus je postao omiljen meu
obinim svetom ali zato i omraen meu prakim svetenicima koji su uticali na
biskupa da vatrenog propovednika podvrgne anatemi. Hus se nije obazirao na ovu
osudu, ve su njegove propovedi postale jo odsenije. Osvrui se na osudu Dona
Viklifa i njegovog uenja, Hus je propovedao da su se pape, tj. Petrovi naslednici
pretvorili u delate i krvnike: vernog hrianina nazivaju jeretikom i spaljuju ga
2
.
Ono to bi jo bilo vano istai u vezi Husa jeste injenica njegovog veoma otrog
istupanja protiv indulgencija (tj. oprotajnica za grehe), koje je papa Jovan XXIII
nudio svima koji bi uestvovali u jednom od krstakih ratova, i to itavih sto godina
pre Martina Lutera. Njegovi govori su toliko raspalili masu koja ga je sluala, da je
narod javno ismejao i spalio papsku bulu o indulgenciji a rimske poslanike koji su je
doneli izvrgao ruglu. Kao posledicu svih ovih deavanja papa je traio od kralja
Sigismunda da otro kazni Husa, koji se potom za kratko povukao iz javnog ivota
napustivi Prag. Budui da je eleo da javno, na sveoptem saboru Rimokatolike
crkve dokae svoju pravovernost i biblijsku zasnovanost svoga nauavanja, pristao je
da ode na sabor u vajcarski grad Konstancu, koji je otpoeo sa radom 1414. godine.
Kralj Sigismund mu je garantovao bezbednost boravka u toj zemlji kao i povratak kui.
Ipak, naalost, crkveni sabor ija su zasedanja trajala itave tri i po godine, a tokom
kojeg je ispoljena neviena nemoralnost dela njegovih uesnika
3
, pored nastojanja za
sreivanjem dotada nagomilanih crkvenih problema, osudio je uenje Dona Viklifa a
Jana Husa pozvao na pokajanje i odricanje od svojih uverenja. Valter Nig ovako
opisuje antagonizam koji je vladao izmeu okupljenih kardinala i vatrenog ekog
propovednika, kao i ophoenje sabora prema Husu pre nego to je uopte i zapoeo
proces njegovog sasluanja:
Izmeu sabora i Husa moralo je doi do otrog sukoba. Suprotnost izmeu
lagodnog ivota pripadnika tog skupa i Husa kao moralnog oveka koji je zastupao

1
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 313.
2
Isto, str. 314.
3
Teka senka nadvila se nad tim crkvenim skupom, kroz koji ba nije mnogo provejavao Sveti Duh. Sabor
je bio drutveni dogaaj na kome su viteki turniri igrali jednako vanu ulogu kao vojske
srebroljubivih bludnica, koje su se upravo zbog sabora uputile u Konstanc. Ta obeshrabrujua
nemoralnost onemoguila je od samog poetka bilo kakvu ozbiljniju crkvenu reformu. U moralnom
glibu guila se na samom zaetku i najmanja volja za stvarnim poboljanjem. V. Nig, Knjiga Jeretika, str.
315. Naglasak moj.
695
istinu bila je isuvie velika da bi se izbegla katastrofa na tom susretu. (...) U sudaru
sabora i Husa osea se, strahovitom jasnoom, kako se nebo zatamnjuje i sile
podzemlja dolaze na vlast, omoguavajui pobedu brutalne snage nad
hrianskom saveu. Svi argumenti koji govore u prilog tome da je Husa prema
shvatanjima tog vremena zakonito osudio sabor, na koji se on pozvao, ne mogu
prenebregnuti injenicu da je vladar ovog sveta vodio skup u
Konstancu. Njegova mo je navela kolegijum kardinala da Husa, koji je iveo
povueno, iznenada uhapsi i baci u tamnicu dominikanskog manastira, koja se nalazila
neposredno uz kanalizaciju. Nekoliko meseci kasnije odveden je u zatvor dvorca
Gotliben, gde je tokom dana nosio bukagije na nogama, dok je nou lancima oko ruku
bio vezan za zid. Tako su postupali prema Husu jo pre nego to su o njegovom
predmetu uopte raspravljali. Od prvog dana suoio se sa izrazitom mrnjom,
koja je ukazivala na to da je protiv njega ve doneta odluka.
1

Nakon to su napokon sasluali mnogobrojnim upadicama prekidani Husov govor,
kao i njegovo odbacivanje da se pokori i odrekne svog krivoverja, uesnici sabora su
ekog propovednika liili svetenikog ina a potom ga predali vlastima radi izvrenja
smrtne kazne. Saopteno mu je da e biti spaljen u Pragu kao jeretik, poto je njegova
dua ve predata sotoni. Jan Hus je predao svoj duh Gospodu sa pesmom hvale na
usnama, dana 6. jula 1415. godine. Godinu dana kasnije, osuen od istog sabora, na isti
nain je skonao svoj ivot i njegov bliski saradnik Jeronim Praki. Poto se ekom
proneo glas o Husovom muenitvu, ve u septembru 1415. godine na velikom saboru
u Pragu iskazan je veliki protest protiv njegovog spaljivanja. ak 452 barona i velmoa
iz cele eke i Moravske uputilo je potpisanu deklaraciju u kojoj su poruili papi i
njegovim kardinalima da e im se ubudue pokoravati samo u onim odlukama koje
su u potpunosti skladne sa Svetim pismom.
Versku reformu koju je Hus zapoeo pokrenut ispravnim razumevanjem biblijskog
uenja (potaknut propovedanjem Dona Viklifa), nakon njegove smrti nastavili su
njegovi sledbenici. Najznaajnija grupa meu njima nazvala se Moravskom braom i
tokom narednih vekova delovala irom eke, Moravske i Poljske, trpei progonstva
kako od Rimokatolike tako i od novoosnovane, od Rima priznate, eke dravne
crkve.
2

Jedna od najpoznatijih linosti koja je pripadala crkvi Moravske brae bio je, u
svetu pedagogije veoma poznati, Jan Amos Komenski (roen 1592. godine).
HRISTOVA CRKVA POSLE XVI VEKA
U prethodnom delu ovog poglavlja uoili smo nepokolebljivu istinu o tome da je
prava Crkva Isusa Hrista postojala u svim vekovima od njenog nastanka i pored
velikih stradanja i progonstava njenih pripadnika od strane neverujuih ljudi. Uoili
smo, dakle, injenicu koju emo potvrditi i u nastavku a to je da je prava Crkva
oduvek bila proganjana i da se nikada nije preobrazila u progonitelja drugih. Ipak,

1
Isto, str. 316-317. Naglasak moj.
2
Ta novoosnovana eka dravna crkva zadrala je mnoga spoljanja i unutranja obeleja rimokatolicizma,
sa tom razlikom da se priest vernika (za razliku od rimokatolika) vrila pod oba vida, tj. i hlebom i vinom.
Do ovakve izmene u bogosluenju dolo je pod snanim uticajem Husovog propovedanja o pravovaljanosti
jedino ovakvog naina prieivanja.
696
tokom upravo sagledane istorije, paralelno sa postojanjem istinite i pravoverne
Hristove Crkve, egzistirale su i dravne institucije na istoku i zapadu koje su sebe
nazivale Crkvom, a koje su i u doktrinarnom i moralnom smislu daleko otpale od
izvornog apostolskog hrianstva. Ali, i pored njihovog velikog uticaja na bezbone
mase koje su inile glavninu njihovog lanstva (drei ih na taj nain u vekovnom
mraku duhovne neprosveenosti), evaneoske zajednice Boijih izabranika su
postojale i delovale dajui odsjaj svetlosti Hristovog prisustva na zemlji. Svretak
srednjeg veka u Evropi obeleavala je muhamedanska dominacija nad delom
pravoslavnog istoka (ukljuujui i vaseljensku patrijariju), a na zapadu velika
razoaranost naroda (a pogotovo uenih pojedinaca) sistemom koji je postojao u
Rimokatolikoj crkvi.
Mnogi su uviali da je razlika izmeu trenutnog stanja hrianstva i onog
prvovekovnog toliko velika kao i razlika izmeu ubreta i zlata.
1
Svetenici, biskupi i
nadbiskupi najee su do svojih poloaja dolazili uz pomo novca, a pape su svoju
stolicu branile intrigama, ubistvima i trovanjem protivnika.
2
Za vreme veoma
bezbonog i nemoralnog pape Roderiga Bordije (Aleksandra VI)
3
, protiv ovakvog
stanja u vrhu crkve podigao se dominikanski fratar Savonarola koji je, naalost,
ubrzo spaljen na lomai. Evo kako glasi istorijski izvetaj o njegovom stradanju:
Kad je francuski kralj arl VIII prolazio kroz Firencu 1494, Savonarola ga je
preklinjao da sazove ekumenski koncil u Rimu i svrgne papu Aleksandra VI.
Francuskim osvajaima bilo je korisnije da papa ostane na svom prestolu. Savonarola,
pun duhovne i proroke snage, nagovorio je graane Firence da proglase Hrista
kraljem, napadao rasko, simoniju, papsku kuriju, prkosei papskoj suspenziji pa
zatim ekskomunikaciji, slao molbe evropskim vladarima da sazovu reformatorski
koncil, da bi na kraju, naputen od firentinske svetine, bio spaljen na trgu pred
Sinjorijom 23. maja 1498. Njegov zahtev za reformu je bio srednjevekovni, izreen na
stari nain, na trenutak trijumfalan na stari nain, pa uguen na stari nain.
4

Pored javnog nemorala koji je vladao posebno meu visokim crkvenim
velikodostojnicima koji su trebali da ive u celibatu, u narodu je vladalo veliko
duhovno mranjatvo i sujeverje. ene optuene da su vetice spaljivane su na svakom
koraku, a narod je zajedno sa svetenicima sakupljao tzv. svete relikvije za koje je
smatrao da pripadaju preminulim svetiteljima i stoga poseduju posebnu mo
udotvorenja. Zbog svoje bahatosti i sve veeg troenja novca, pape su osmiljavale
nove naine kako da dou do finansijskih sredstava. Neki od njih su bili i novi porezi
nametani rimokatolikim evropskim dravama. Vladari Francuske, Nemake i drugih
drava nisu bili oduevljeni ovakvim pljakanjem svojih zemalja od strane Rima, te

1
Vidi u: Oven edvik, Istorija reformacije, Dobra vest, Novi Sad 1986. god. str. 15.
2
Vidi na istom mestu.
3
Roderigo Bordija koji je dobio ime Aleksandar VI (1492. - 1503. god.), doao je na papski presto uz pomo
podmiivanja kardinala. Pre nego to je postao papa (dakle jo dok je bio kardinal) iveo je u vanbranoj
vezi sa rimskom gospoom Vanozzom dei Catanei, a kasnije sa njenom kerkom Rosom sa kojom je imao
petoro dece. Na dan svoga postavljenja na mesto pape, proglasio je svoga sina veoma sumnjive moralnosti
za nadbiskupa Valensije. Javno je iveo u incestu sa svoje dve sestre i sopstvenom kerkom Lukrecijom sa
kojom je imao i dete. Dve godine pre svoje smrti, predvodio je u Vatikanu takvu seksualnu orgiju koja je
zbog svoje bestidnosti ula u anale svetske istorije. Vidi u: Ralph Woodrow, Babilonska misterijska religi-
ja, str. 97.
4
Oven edvik, Istorija reformacije, str. 17.
697
se u njima sve vie javljalo nezadovoljstvo i elja za nezavisnou od rimskog uticaja.
Jedan od znaajnih ljudi iz perioda pre i sa poetka reformacije bio je humanista
Erazmo Roterdamski. Njegova dela su umnogome uticala na slabljenje autoritativnosti
svetenstva u oima obinog sveta a posebno intelektualaca:
Kao satiriar, zbijao je alu, ponekad blago, ponekad otro, sa svim profesijama ili
drutvenim slojevima u dravi. Svojim vrcavim podsmehom podbadao je i proganjao
kraljeve, trgovce, vojnike, zanatlije, uenjake. Od svih meta, svoje najubitanije
strelice upravio je protiv nepravdi koje je inila Crkva. (...) I obrazovani svet
je gunao protiv svega toga u vezi svetenstva, na raun redovnika i upnika, o
pokvarenosti i podmitljivosti, praznoverju naroda i idolopoklonikim obredima.
Erazmo je izrazio, i to briljantno, ono to su drugi jedva izgovarali; i uena Evropa se
smejala. Kraljevi i biskupi, uenjaci i trgovci, svi koji su se smatrali obrazovanima,
klicali su mu prvo sa veseljem, a zatim sa ozbiljnim odobravanjem. Do 1517. godine
postao je delom drutvene stvarnosti. Ne toliko u Italiji, koliko u Francuskoj,
Engleskoj, paniji i Nemakoj, nova uenost i Erazmova kritika Crkve ili su ruku pod
ruku. Vie od bilo koje linosti, on je u Evropi unizio ugled papa i
svetenika, redovnika i fratara i (povrh svega) teologa.
1

Dakle, svetovno okruenje u kome su delovali i bili proganjani svetionici Hristove
istine (nazvani pavlikijanima, bogumilima, katarima, patarenima, albigenzima,
valdenanima, lolardima, moravskom braom (husitima) i ko zna kakvim sve ne
imenima) bilo je upravo okruenje najcrnjeg satanskog mranjatva. Zahvaljujui
njihovoj vernosti i raznoenju radosne vesti o spasenju, iz ovakve mrane sredine na
dan Hristove svetlosti izlazile su na hiljade ljudi bivajui spasene za venost. Sveti
Duh je, uprkos snanoj avolskoj opoziciji, snano pokretao vernike da svedoe o
Spasitelju, tako da su se u mnogim pokrajinama osnivale lokalne zajednice vernika
koje nisu pripadale zvaninim dravnim religijskim institucijama. Tako, paralelno sa
postojanjem i delovanjem valdenana i ostalih nezavisnih hrianskih zajednica irom
Evrope, pojavile su se grupe vernika koje su, zahvaljujui svojoj vernosti Bibliji i
pokoravanju Hristu u svemu, poele da praktikuju ponovno krtavanje onih osoba koje
su poverovale u Gospoda i potpuno njemu predale svoj ivot. Naime, do tada je
postojala drevna praksa zvanine rimske crkve (a koju kasnije nisu ukinuli reformatori
Luter, Cvingli i Kalvin) da se svi ljudi krste odmah nakon roenja kao bebe. Sledei
evanelsko uenje, ove zajednice su odbacivale krtenje beba kao biblijski
neutemeljeno i pogreno zbog ega su od njihovih protivnika nazvane
anabaptistikim.
2
Anabaptistike crkve, odnosno njihovi obraenici odmah su na sebe
izazvali gnev mnogih, jer je ponovno krtenje jedanput ve krtene osobe smatrano
jako velikim grehom. Ovaj gnev rimokatolika kao i reformatora, anabaptisti su na sebe
navukli posebno zbog ispada jedne grupe verskih fanatika u gradu Minsteru koji su
se pozivali na anabaptizam. Njihovo izgredniko ponaanje doprinelo je stvaranju
veoma loe propagande o njima. Meutim, istina je bila da su zajednice anabaptista
bile sainjene od nanovoroenih ljudi koji su stanovnitvu oko sebe pruali
maksimalno pozitivan primer hrianskog ivota i vladanja. Njihova naela verovanja i

1
Isto, str. 24-25. Naglasak moj.
2
Pojam anabaptista oznaava osobe koje su zastupale obavezu ponovnog krtavanja onih koji su
krteni kao bebe, smatrajui krtenje beba pogrenim i nevaeim. Sama re anabaptista sastoji se od
dve rei: ana to znai: ponovo i baptizo to znai: krstiti odnosno uroniti.
698
ivljenja podrazumevala su ranohriansku prostodunost, kao i veoma negovano
hriansko jedinstvo u Svetom Duhu. Evo ta o principima po kojima su se upravljali
anabaptisti kazuje istoriar Alan Thomson:
Od samoga su poetka bila jasna tri njihova osnovna naela, koja je jedan od
njihovih povjesniara nazvao anabaptistikom vizijom:
(a) kranski ivot kao bratstvo,
(b) golema vanost pokornosti Kristu,
(c) odvajanje od svijeta.
Vidimo da u toj vjeroispovijedi ima vrlo malo teologije. Tako je moralo biti.
Anabaptisti su kranski ivot shvaali vrlo jednostavno i praktino. itava kranska
vjera i ivot sadrani su u Isusovom pozivu: Slijedi me.
1

Anabaptistike crkvene zajednice su se irile po teritoriji veeg dela Evrope, a
najbrojniji su bili u vajcarskoj, Nemakoj, Holandiji, Engleskoj i Moravskoj. U ovoj
poslednjoj bili su poznati kao huteritska braa, po imenu jednog od njihovih prvih i
najuticajnijih stareina, Jakova Hutera koji je zbog svoje vere stradao 1536. godine.
Bili su poznati kao vredni i poteni radnici, a njihovi proizvodi i usluge nadaleko
cenjeni:
Teak rad, paljiva izrada, skroman ivot i ograniena potronja znaili su
bogatstvo. U mirnim vremenima izmeu 1564. i 1619. godine moravski huteriti doli
su na dobar glas, jer su izraivali najbolju robu po nioj ceni nego na drugim mestima.
Bili su uveni lekari, asovniari, prepisivai, noari, rezbari nametaja i iznad svega
izraivai majolike. (...) Njihov uveni lekar, Cobl, bio je pozvan da se brine o caru
Rudolfu II.
2

Sa druge strane, anabaptistiki pokret u Holandiji voen Gospodom posebno je
napredovao kroz obraenog rimokatolikog svetenika Mena Simonsa. Naime, u svojoj
autobiografiji Simons je izneo podatke da, iako postavljen za svetenika u svojoj 24.
godini ivota, do svog obraenja Sveto pismo nije ni uzeo u ruke, a kamo li ga itao
bojei se da ne bude zaveden na kakvu lanu nauku. Poput drugih svetenika i Meno je
provodio svoje vreme odavajui se piu i drugim beskorisnim zadovoljstvima, a kad
god bi se spomenulo Sveto pismo, nije znao drugo nego da zbija ale o njemu. Istoriar
Broadbent je u svojoj knjizi citirao neke navode iz Simonsove autobiografije, koja
opisuje nain njegovog spoznanja svetopisamske istine o tome da pripada lanom
crkvenom sistemu koji se bazira na ljudskim predanjima a ne na Boijoj Rei. To
presvedoenje je dolo u toku prvog iitavanja stranica Novog zaveta:
Konano sam odluio proitati tono jednom Novi zavjet. Nisam jo bio daleko
zaao u itanje, a ve sam postao svjestan da smo bili prevareni... kroz
milost Gospodinovu napredovao sam dan na dan u upoznavanju Svetog Pisma, pa su
me neki, iako pogreno, nazivali evangelistikim propovednikom. (...) Nikada u
cijelom svom ivotu nisam bio uo za brau, ali se je poslije desilo da su jednom
bogobojaznom, pobonom heroju po imenu Sicke Snyder odrubili glavu u
Leeuwaldenu, zato to je obnovio svoje krtenje. To je zvualo neobino u mojim
uima da se govori o nekom drugom krtenju. Temeljito sam ispitao Sveto Pismo i
ozbiljno razmislio o tome, ali nisam mogao nai podataka o krtenju djece.
Kad sam to zapazio, razgovarao sam o tome sa svojim pastorom i poslije mnogog

1
Alan Thomson, Crkvena povijest 3, Dobra vest, Novi Sad 1986. str. 40.
2
Oven edvik, Istorija reformacije, str. 141.
699
raspravljanja doveo sam ga tako daleko da je morao priznati da krtenje
djece nema podloge u Svetom Pismu.
1

Nakon spoznanja Boije istine ne samo po pitanju krtenja ve i drugih biblijskih
uenja, Simons nije mogao da uini nita drugo ve da se potpuno posveti njenom
propovedanju. Nakon gotovo dve decenije neprekidnog bivanja u Gospodnjoj slubi za
objavljivanje Njegove Rei, Simons je poniznog i skruenog srca pisao o svojim pravim
namerama koje su ga nagonile da istrajno propoveda, kao i posledicama koje su dole
kao rezultat njegovih misionarskih aktivnosti:
Onaj koji me je kupio... i pozvao me u slubu, On me poznaje i njemu je poznato
da ja ne traim ni novaca ni dobara, ni uivanja ni udobnosti na zemlji, ve jedino
slavu svoga Gospoda, spasenje svoje i mnogih drugih. Zbog ega sam morao trpjeti
zajedno sa njenom enom i malim djetetom tolike silne opasnosti, pritiske, alosti,
bijede i progonstva, sad ve ima tome 18 godina, tako da sam primoran ivjeti u
siromatvu i stalnoj bojazni i opasnosti za svoj ivot. Da, dok propovjednici (misli se
uglavnom na rimokatolike svetenike; prim. I. S.) lee na mekanim krevetima i
jastucima, mi se moramo potajno uvlaiti u skrovite zakutke. Dok oni javno uivaju u
vjenanjima sa sviralama, bubnjevima i flautama, mi se moramo ogledavati kad god
zalaje pas iz straha da moda dolaze oni koji nas ele uhvatiti. Dok njih svatko
pozdravlja kao doktore i uitelje, mi moramo trpjeti da nas nazivaju
anabaptistima, nazovi-uiteljima, varalicama i krivovjercima, a
pozdravljaju nas u ime avola. I konano, mjesto da smo nagraeni za svoju
slubu poput njih s visokim plaama i odmorom, naa nagrada i na dio od njih
je oganj, ma, smrt.
2

Stradanja i smrt su pratili i druge anabaptiste (odnosno baptiste) irom Evrope.
Njih su progonili kako rimokatolici, tako i reformatori i njihovi kasniji naslednici.
Urlih Cvingli, ijoj se pogibiji u ratu Luter obradovao jer ga je smatrao jeretikom,
koji je drao Cirih pod svojom verskom upravom, osudio je na smrt davljenjem u vodi
sve one koji su praktikovali ponovno krtavanje. irom Evrope, rimokatolici i
protestanti predavali su na muke i smrtne kazne propovednike anabaptizma, kao i one
koji su se na osnovu njihovih propovedi krstili. Mnogi od njih su bacani u reke i
udavljeni, drugi su spaljivani na lomaama a treima su odrubljivane glave. Evo samo
kratkog prikaza stradanja Hristovih vernika za vreme perioda reformacije:
Zwingli je sumnjao u pravovaljanost krtavanja djece, te je rekao: Nita mi ne
zadaje toliko alosti kao kad moram krstiti djecu, jer znam da tako ne bi trebao initi.
Ipak je pristao na smrt anabaptiste Felixa Mantza, koji je time postao prvi
protestantski muenik, jer je udavljen u rijeci Limmat u Zurichu od tamonjih
protestanata 5. sijenja 1527. godine. (...) Dr. Balthazar Hubmaier, ije je geslo bilo
istina je besmrtna, bio je spaljen na lomai 1528. godine, gdje ga je sve do kraja
ohrabrivala njegova odana ena. Zadnje su mu rijei bile: O Isuse, Isuse!. Nekoliko
dana kasnije enu su mu bacili u rukavac Dunava kraj Bea s kamenom oko vrata.
Mnogi su anabaptisti bili mueni, ubijani i protjerivani irom Evrope,
sve do Karpata. Samo je u Friziji (Nizozemska) od 1535-1546. godine bilo
pogubljeno preko 30.000 anabaptista, odnosno baptista, od
protestanata i od katolika.

1
Broadbent, str. 187, naglasak moj.
2
Navedeno delo, str. 193. Naglasak moj.
700
Sa sigurnou se moe rei, rekao je povjesniar dr. Rufus Jones, da ni jedan
drugi pokret za duhovnu slobodu u povjesti Crkve nije doivio tako
strano muenitvo.
Progonstva baptista se ire kontinentom Evrope i Engleskom. (...) Baptiste su
proganjali zbog njihovih uverenja posvuda dravne i crkvene vlasti u Evropi i Americi.
Progonjeni u Evropi, traili su utoite na drugoj strani Atlantika, gdje takoer nisu
izbjegli progonstvu. Na njima su se ispunile rijei apostola Pavla Timoteju: A i svi koji
hoe ivjeti pobono u Kristu Isusu, bit e progonjeni. (2. Timoteju 3, 12).
1

Naravno, u ovom periodu, kao i kasnije, nisu samo anabaptisti bili proganjani od
strane zvaninih vlasti. Veoma poznat u istoriji jeste i dogaaj pokolja francuskih
kalvinista hugenota, koji se odigrao u noi, na dan svetog Vartolomeja 1572. godine.
Tom prilikom je u Parizu od strane rimokatolika bilo pobijeno vie desetina hiljada
vernika svih ivotnih uzrasta ukljuujui i sasvim malu decu. Ipak, ovo nije bio i jedini
zloin nad nekatolicima u Francuskoj. Slina ugnjetavanja i ozbiljni progoni koje su
pratila brojna ubistva, samo neto slabijeg intenziteta nego tokom Vartolomejske noi,
deavale su se i pre i posle ovog masakra.
Uopteno govorei, sve grupacije vernika razliitih naziva, koje su stajale na putu
Rimokatolikoj ili pak protestantskim crkvama u kojima je ostalo jo mnogo toga iz
starog tradicionalizma i koje su vodili Duhom Svetim nepreporoeni ljudi, bile su
proganjane uz najrazliitiju torturu i umorstva njihovih lanova. Upravo iz ovog
razloga, mnoge porodice evaneoskih vernika osetile su potrebu za promenom sredine
koja ih je ugnjetavala i otisnu se u nepoznate krajeve sveta traei kakav-takav mir i
duhovni spokoj. Progonstva u Evropi kljuno su uticala na pokretanje evaneoskih
vernika na put preko okeana, na severnoameriki kontinent, kao i na teritoriju carske
Rusije. Kao to emo se uveriti u daljem pregledu istorijskih dogaaja, progonstvo
Hristove Crkve u pojedinim oblastima doprinelo je preseljenju vernika iz svoje zemlje
u druge regione, kao i evangeliziranju mnogih miliona ljudi za koje je Gospod prolio
svoju krv.
Pored veoma znaajnog premetanja velikog broja evaneoskih hriana na
teritoriju Severne Amerike tokom XVI stolea, zbog ega je taj svetski region doiveo
kasnije velike blagoslove, za nae prouavanje je mnogo zanimljivije preseljenje
progonjenih pojedinaca kao i itavih lokalnih hrianskih zajednica iz centralne
Evrope na teritoriju Rusije, gde je vekovima do tada dominirala Pravoslavna crkva.
Pored zapaene injenice koju smo istakli u ranijem tekstu, a to je podatak da su u
Rusiji vekovima delovale i bogumilske zajednice (koje su se tamo nale zbog progona
koje su doivljavale na Balkanskom poluostrvu), u XVIII stoleu su u ovu prostranu
zemlju, i to na poziv samoga dvora, stigli i evaneoski hriani iz Evrope. Naime, na
poziv carice Katarine II tokom 1788. godine, u Rusiju se iz Evrope preselilo 288
porodica menonita (anabaptista, odnosno baptista), to je iznosilo oko 1500 osoba.
Njima je bila dodeljena zemlja u novoosvojenim podrujima, te su bili naseljeni u
pokrajini Jekatarinoslava u predelu Hozrice uz istoimenu reku. Njima su se
pridruile i druge pridolice iz Evrope, koje su, kao i oni, doivljavale progonstva zbog
svoje vere. Meu njima je bilo jo baptista, kao i pijetista iz krila Luteranske crkve.

1
Dr. Josip Horak, Baptisti, Povijest i naela vjerovanja; Duhovna stvarnost, Zagreb, 1989. godine, str. 12-13,
naglasak moj.
701
Doseljenici su tokom godina bavljenja zemljoradnjom napredovali u materijalnom
smislu i oformili mnoga sela koja su mogla da poslue kao primer ureenosti:
To su bili poeci kolonizacije koja se sve vie irila. Vremenom naseobine su se
proirile po itavom jugu Rusije, sve do Krima, naroito u donjem toku Volge, pa sve
do Kavkaza, a zatim i dalje naprijed u Sibir sve do Turkestana i ak do granice Kine.
Kolonisti se nisu stopili s okolnim puanstvom i zadrali su svoj jezik,
vjeroispovijedanje i obiaje, sainjavajui kompaktne cjeline razasute poput otoka u
moru pravoslavnih Slavena i drugih naroda ogromnog carstva.
1

Ruska vlada je garantovala versku slobodu menonitima i drugim pridolicama iz
Evrope koji nisu bili po nacionalnosti Rusi, ve Holanani, Nemci i pripadnici
drugih naroda. Meutim, ovim vernicima je bilo striktno zabranjeno irenje svoje vere
meu pravoslavnima. Nanovoroeni Evropljani su se pridravali ovog ogranienja
znajui da od toga zavisi i njihova sloboda veroispovedanja. Meutim, oni su se
istrajno molili da Re Boija prosvetli i ruski narod koji uglavnom nije posedovao
nikakvo znanje o evanelju Isusa Hrista. Svetlost evanelja, koja je svetlela na
tamnom mestu, nije mogla da se sakrije. Na imanjima nekih od imunijih porodica
evaneoskih hriana bili su zapoljeni radnici ruske nacionalnosti. Neposredan
kontakt sa vernicima kao i prisustvovanje njihovim molitvama i familijarnim
okupljanjima na kojima se proslavljao Gospod, nije mogao a da ne utie na domae
stanovnitvo. Sa druge strane, ubrzo nakon osnivanja Britanskog i inostranog
biblijskog drutva u Engleskoj 1804. godine (od strane propovednika Tomasa arlsa
Bela) istorodno drutvo je osnovano i u Rusiji 1812. godine uz pomo cara Aleksandra
I. Poto se Biblijsko drutvo rairilo u mnoge krajeve, poelo je sa snabdevanjem
lokalnog stanovnitva primercima Svetog pisma na jezicima naroda koji su iveli irom
tog prostranog carstva. Glad i e za Boijom Reju bila je ogromna, tako da su mnogi
ljudi poeli iskreno da veruju onom to su itali:
itanje Svetog Pisma bilo je tim Rusima sasvim neobino otkrivenje i izvor velike
snage. Uvidjeli su da ih je taj religiozni sistem, u kojem su odgojeni, drao
u neznanju o Bogu i o spasenju koje je u Kristu. Pokajanje od svih grijeha,
kojih je kod njih bilo mnogo, bilo je potpuno i bez rezerve. Njihovo prihvaanje Krista
za Spasitelja i Gospodara bilo je u punini vjere i ljubavi. Uvidjevi temeljito
neslaganje Ruske crkve i nauavanja Svetog Pisma, ostavili su tu crkvu i
prihvatili se Svetog Pisma do krajnje granice svog shvaanja.
2

Naravno, obraenje Rusa na izvorno novozavetno hrianstvo koje se temeljilo
iskljuivo na evanelju odnosno Bibliji, nije moglo da proe bez protivljenja. Kao
najvei protivnik ovoj pojavi pokazao se Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve, koji je
od toga doba nastojao da svim silama sprei dalje napredovanje evanelja. I dok su
baptisti i drugi evaneoski hriani poreklom iz Evrope potovali zakonske odredbe o
neirenju svoga uenja meu Rusima (radi zatite svog sopstvenog prava na slobodna
crkvena okupljanja), domaem stanovnitvu niko nije garantovao slobodu drugaijeg
verskog ispoljavanja sem pravoslavnog. Obraeni Rusi nisu skrivali svoje oduevljenje
zbog novopronaene istine evanelja o spasenju u Isusu Hristu, te su neumorno
propovedali i oko sebe okupljali grupe novoobraenika. Ove grupe, a kasnije i
organizovane crkve evaneoskih hriana ruske nacionalnosti pravoslavni su

1
Broadbent, str. 311.
2
Broadbent, str. 318, naglasak moj.
702
podrugljivo nazvali imenom tundristi prema rei kojom su nemaki doseljenici
nazivali svoje crkvene zajednice. Ovakav naziv izazivao je porugu i jasno stavljao do
znanja narodu da su njihovi pripadnici izdali svoju veru i prihvatili neto tue. Ipak,
za vreme Aleksandra I koji se i sam upoznao sa Svetim pismom preko visokih
predstavnika evaneoskih crkava i drutava iz inostranstva, rasturanje Biblija meu
narodom je konstantno napredovalo. Tokom tog perioda, kao i onog kasnijeg za vreme
Aleksandra II, evanelje je napredovalo meu svim klasama drutva, pa i meu
aristokratijom. Tako je, na primer, preko Lorda Radrocka, koji je krenuo iz Engleske
1866. godine, evanelje stiglo i meu petrogradsko plemstvo od kojih su se neki
obratili i poeli da odravaju redovne sastanke itanja i tumaenja Svetog pisma. Na
tim sastancima zajedno su sedeli ljudi koji su ranije iveli miljama daleko, kako po
prostornoj udaljenosti tako i prema svome poreklu, kulturi i obrazovanju. Uz bogate
novoobraene plemie sedeli su neuki i prosti seljaci povezani meusobno svojom
verom i Hristovom ljubavlju. Meu uticajnim ljudima koji su prihvatili veru u Hrista
bio je i bogati zemljoposednik, pukovnik Vasilij Aleksandrovi Pakov. O njegovoj
revnosti za Gospoda i irenju evanelja istorija je izmeu ostalog zabeleila i sledee:
Taj je plesnu dvoranu svoje palae stavio na raspolaganje za sastanke, sam je
navijetao Evanelje posvuda, u zatvorima i u bolnicama, kao i u kuama i u
zajednicama. Koristio je svoje veliko bogatstvo za rasparavanje Svetog Pisma, izdajui
traktate i knjige, pomaui siromane i unapreujui kraljevstvo Kristovo na sve
mogue naine. Pakovu su 1880. zabranili odravanje sastanaka u njegovoj vlastitoj
kui. Kad je ipak nastavio s odravanjem sastanaka, bio je prognan, zahvaljujui
uticaju Svetog Sabora, najpre iz Petrograda, a poslije iz Rusije uope, a veliki dio
njegova imetka bio je zaplijenjen.
1

Ipak, progonstva koja su doivljavali evaneoski hriani u ovom periodu bila su
znatno blaa od onih koja e tek uslediti. Naime, nakon ubistva cara Aleksandra II
1882. godine, vlast u Rusiji su preuzeli protivnici reformi koje je sprovodio pokojni
vladar. Kasniji vladari Rusije zauzeli su potpuno drugaiji dravniki stav, i svesrdno
potpomognuti Svetim sinodom RPC reili da se obraunaju sa svim elementima u
drutvu koji nisu ili na ruku ispunjavanju ideala svete Rusije. Pod udar su doli
Jevreji kao nacija za koju se verovalo da sprovodi svetsku zaveru sluei sotoni
2
, kao i
evaneoske crkve koje su verovale i propovedale razliito od zvanine religije:
Te razne crkve nale su u Pobjedonoscevu, poglavaru svetog Sabora, svog
ogorenog i upornog neprijatelja. Palo im je u dio da trpe zatvaranje, globe i
progonstva, dok su sveenici podjarivali narod da napada vjernike i
zlostavlja ih i razruava njihove domove i razgrabi njihova imanja. Zajednice su im bile
zabranjivane, a kada bi ih nali da se sakupljaju tajno i itaju Sveto Pismo, nasilno bi
prekidali takve sastanke uz hapenje i kanjavanje prisutnih. Sve vei broj, uglavnom
starjeina i voa u crkvama, prognan je u Sibir i na Kavkaz.
3

Meutim, i pored progonstava, evaneoski vernici su i dalje iveli i delovali znajui
da je i njihov Gospod stradao od svojih progonitelja sve do svoje smrti na krstu.

1
Isto, str. 320-321.
2
O progonu Jevreja u carskoj Rusiji videti detaljnije u poglavlju: Drugi Hristov dolazak i vaskrsenje
mrtvih.
3
Isto, str. 322. Naglasak moj.
703
Njihovi progoni i rasejanja samo su doprinosili da i mnogi drugi ljudi, u udaljenim
prostranstvima uju evanelje i budu spaseni za venost kroz veru u Hrista.
Evaneoski vernici su i danas brojni u Rusiji, i pored proivljavanja veoma
brutalnog odnosa komunista prema njima i ostalim religioznim grupama tokom
viedecenijskog perioda tokom prolog veka. Njihove zajednice broje na stotine hiljada
krtenih i sainjavaju evaneoske denominacije razliitih naziva, a koje se u svojim
veroispovedanjima slau u svim glavnim takama biblijske vere.
Pre nego to preemo na zavrni deo ovoga poglavlja u kome emo sagledati
rairenost evaneoskog hrianstva (odnosno istinite Crkve Hristove) u savremenom
svetu, kao i njihovu revnost za ispunjenjem Gospodnjeg naloga o propovedanju
evanelja meu svim narodima, elim da spomenem i jedan od malobrojnih poznatih
svetlih primera u istoriji vaseljenskog Pravoslavlja. Kao to je poznato, Pravoslavlje u
celini nije nikada doivelo neto to bi moglo da se nazove reformacijom od starina
ustanovljene vere, rituala i obiaja. Zapadna crkva je prola kroz reformaciju u XVI
veku, pod uticajem Lutera, Cvinglija i Kalvina, na osnovu ega je dolo do osnivanja
nekih novih ogranaka svetskog hrianstva. Oigledno je da tokom istorije na
pravoslavnom istoku nikada do sada nije dolo do takve duhovne klime koja bi
doprinela reformaciji Istone crkve. No, to ne znai da nije bilo ba nijednog
pokuaja u tom pravcu. Najznaajnija linost u istoriji vaseljenskog Pravoslavlja, koja
je pokuala da sprovede reformu, tokom vekova u mnogo emu zabludele crkve, bio je
patrijarh Kiril Lukarski.
Neuspeli pokuaj reformacije pravoslavnog hrianstva
Kiril Lukarski, poznat kao jedan od najuenijih ljudi u Istonoj crkvi onoga
vremena, studirao je u Veneciji kao i na univerzitetu u Padovi. Odlino je poznavao
italijanski i latinski jezik, a radio je i kao polemiar i predava u Poljskoj. Za to vreme
upoznao se ne samo sa zapadnom kulturom ve i sa plodovima protestantske
reformacije koja se odvijala ba u njegovo vreme. Najvie je kontaktirao sa
kalvinistima, iju je veru, uporeujui sa naukom Svetog pisma smatrao
najispravnijom. Iz tog razloga je, nakon svoga izbora najpre za patrijarha Aleksandrije
(1602. god.) a potom i za vaseljenskog patrijarha carigradskog (1621. god.), svoje
najnadarenije svetenike slao na kolovanje u zapadnu Evropu na Oksford, Helmtet
i enevu, nadajui se da e time otpoeti neophodnu reformaciju Istone crkve. Jo
dok je bio za katedrom aleksandrijskog patrijarha, Lukarski je paljivo uporeivao
verovanja rimokatolicizma, Pravoslavlja i reformirane kalvinistike crkve, sa naukom
koja proizilazi iz Svetog pisma. Ustanovio je da je uenje reformatora o Hristovoj veri
mnogo ispravnije nego uenje tradicionalnog hrianstva, te da se u verovanje ovih
poslednjih nadodalo mnogo toga to se nije u poetku podrazumevalo. Patrijarh Kiril
je, nakon presvedoenja u istinitost ovog otkria, odluio da odbaci sve ono to nije
bilo izvorno novozavetno (potovanje i molitve svetiteljima, ikonopotovanje,
verovanje u transsupstancijaciju itd.).
1
Govorio je da ne moe vie da slua kazivanja
onih koji tvrde da ljudsko predanje (tzv. sveto predanje) ima istu vrednost kao Sveto
pismo:

1
Vidi u: Broadbent, str. 316.
704
Smetalo mu je otvoreno obraanje svecima u liturgiji. Preko holandskog
ambasadora dao je da se u enevi tampa Ispovest vere koja je jezikom podseala na
Kalvina i navela protestante da kliu zbog slaganja izmeu svoje i Pravoslavne crkve.
Propovedao je da je Crkva podreena Svetom pismu i da moe da pogrei;
predodreenost na ivot bez obzira na dobra dela; opravdanje verom; dva sakramenta
Evanelja; i reformisano uenje o euharistiji.
1

I, dok se protestantska Evropa radovala injenici da vaseljenski patrijarh
Pravoslavne crkve ispoveda veru identinu njihovoj
2
, rimokatolici su bili zaprepaeni.
Jezuitski red je hitno preduzeo korake na diskreditaciji carigradskog patrijarha kako
kod zvaninih crkvenih organa tako i pred samim turskim sultanom. Nakon optube za
veleizdaju, a posle svoga petog po redu zbacivanja sa patrijarijskog trona, Kiril
Lukarski je ubijen od strane Turaka 1638. godine, a potom baen u more.
3

Iako Pravoslavna crkva nije reagovala na uenje patrijarha Kirila za vreme njegovog
ivota, kao i na njegovu kalvinistiku Ispovest vere, to je uinila posle njegovog
stradanja. Naime, sabori odrani u Carigradu 1638., 1641., 1672. i 1691. godine, sabor u
Kijevu 1640., u Jasi 1642., i u Jerusalimu 1672. otro su osudili njegovo uenje i
proglasili nepostojanje razloga za bilo kakvom reformacijom pravoslavne vere. Neki od
glavnih protivnika Kirilovog uenja nakon njegove smrti bili su mitropolit Kijevski
Petar Mogila (1633. - 1647.) kao i patrijarh Jerusalimski Dositej (1672. - 1707.), koji su,
svaki za sebe, sastavili ispovedanje vere Pravoslavne crkve u kojima su osudili sve
nepravoslavne teze iz Ispovedanja koje je zastupao bivi vaseljenski patrijarh. Ova dva
ispovedanja vere, Mogilino i Dositejevo, prihvatili su i maloas pomenuti pravoslavni
sabori, potvrujui njihovu pravovernost i prihvatljivost za sve Pravoslavne crkve.
Rasprostranjenost prave Hristove Crkve i njene aktivnosti na poetku
XXI stolea
Prema uenju Gospoda Isusa Hrista koje datira gotovo dve hiljade godina unazad,
poslednje vreme pred Njegov drugi dolazak karakterisae dva veoma bitna dogaaja.
Jedan je veliki otpad od izvornog biblijskog uenja koje e zastupati takozvane
hrianske crkve, a drugi je postojanje relativno (uporeujui sa sveukupnom
svetskom populacijom) malog broja Hristovih vernika okupljenih u istoimenim
zajednicama koji e i dalje revno nositi svedoanstvo istinite vere o svome Gospodu.
Hristos je naime rekao:
Nego, kad Sin oveji doe, hoe li nai veru na zemlji?
4

Kao i:
I propovedae se ovo evanelje o carstvu po svemu svetu za svedoanstvo svima
narodima, i tada e doi kraj.
5

Iako su na prvi pogled ove Hristove izjave protivrene, jer prva kao da
podrazumeva potpuni nestanak Isusove nauke na kraju sveta, druga pak daje nadu

1
Oven edvik, Istorija reformacije, str. 259. Naglasak autora.
2
Kiril Lukarski je objavio tampanu verziju Ispovedanja vere najpre na latinskom jeziku 1629. godine, a
potom i na grkom 1633. god.
3
Vidi u: Jevsevije Popovi, Opta crkvena istorija, tom drugi, str. 274.
4
Ev. po Luki 18:8b.
5
Ev. po Mateju 24:14.
705
nagovetavajui postojanje malog stada (Lk. 12:32), koje e ipak odoleti svim
iskuenjima i dovriti delo evangeliziranja sveta na koje ih je Gospod Hristos poslao
(Mt. 28:19-20).
irenje evaneoskog hrianstva u odreenim oblastima sveta uopteno smo
opisali ranije u ovom poglavlju. Sveti Duh je oduvek suvereno delovao na razliitim
kontinentima tokom proteklih vekova. Na samom poetku, Hristova Crkva, koju u
ovom poglavlju nazivamo Crkvom evaneoskih hriana, irila se najbre evropskim
kontinentom ali i Bliskim i Srednjim istokom kao i severnom Afrikom. Danas je
Evropa kontinent na kojem ivi najverovatnije najmanji procenat evaneoskih
nanovoroenih vernika u odnosu na celokupan broj stanovnika. Najbrojnije crkve
evaneoskih vernika u Evropi danas su na teritoriji Velike Britanije, Rumunije,
Ukrajine i drugih zemalja biveg Sovjetskog Saveza. Po broju evaneoskih hriana,
potom sledi Severna Amerika, a znaajan porast lanstva belee crkve u Junoj
Americi i Africi. Ono to je najzanimljivije jeste injenica da najvee pridodavanje
lanstva belee evaneoske crkve u jo uvek komunistikoj dravi Kini, u kojoj prema
poslednjim ozbiljnim procenama postoji preko 60 miliona pripadnika kunih crkvenih
zajednica.
1

Najvei zamah u evangelizaciji neobraenog sveta evaneoske crkve su preduzele u
poslednjih sto godina, kada su organizovana mnoga misionarska udruenja. Njihov
zadatak je objavljivanje Hristovog evanelja to veem broju zemaljskog stanovnitva.
Najvei broj tih udruenja otpoeo je svoj rad veoma skromno. Meutim, kako je
vreme odmicalo, sve vei broj hriana se prikljuio tom radu i doprineo da se sa
lokala misijski poduhvati proire na itavu dravu pa i daleko van njenih granica.
Prvo od nekoliko najveih misijskih udruenja evaneoskih vernika u svetu, koje u
pomenuti, jeste Meunarodno drutvo Gideonita (The Gideons International). Ovo
udruenje je osnovano 1899. godine i tokom neto vie od sto godina od svojih
skromnih poetaka, njegovi lanovi su uspeli da finansiraju, plasiraju i besplatno
podele preko 1,3 milijarde Svetih pisama (ili Novih zaveta) u 180 zemalja sveta u
kojima deluju.
Takoe, udruenje pod nazivom Every home for Christ deluje ve punih 60 godina
(osnovano 1946. god.) u velikom broju drava sveta. Tokom svoga delovanja ono je,
sledei princip evangelizacije od kue do kue, podelilo preko dve milijarde i dvesta
miliona hrianskih traktata i broura, na osnovu kojih je ustanovljeno vie od sto
hiljada lokalnih crkava i kunih grupa. Svakoga dana se na adrese lokalnih ogranaka
ovog udruenja irom sveta, a kao posledica deljenja traktata i broura sa kontakt
adresom, javi preko 17000 osoba koje su zainteresovane da dobiju Sveto pismo i druge
tampane, audio i video materijale sa hrianskom porukom.
Drutvo Campus crusade for Christ, koje je osnovano 1951. godine i deluje u 196
zemalja u svetu takoe je veoma uspeno u evangelizaciji. Samo jedan od njihovih
brojnih traktata, kojeg je sastavio osniva udruenja dr Vilijam (Bil) Brajt, pod
nazivom Da li si uo za etiri duhovna zakona, tampan je i podeljen na mnogim
jezicima sveta u preko dve i po milijarde primeraka. Isto tako, u potpunosti finansiran
od strane ove misijske organizacije, krajem sedamdesetih godina prologa veka
snimljen je film Isus koji je potukao sve rekorde gledanosti. Ovaj film koji je, prema

1
Podatak naveden prema knjizi: Nebeski ovjek, udnovata istinita pria kineskog kranina brata Yuna
kao to je zapisao Paul Hattaway, Kraljevstvo i Put ivota, Zagreb 2005. god.
706
podacima kojima udruenje raspolae, poslednjih decenija gledalo 4,6 milijardi ljudi iz
236 naroda, snimljen je na osnovu evanelja po Luki. On potpuno verno prenosi veliki
broj detalja iz Hristovog ivota kao i osnovnu poruku o spasenju kroz veru u
Spasitelja.
1
Na osnovu gledanja ovog filma veliki broj ljudi irom sveta doneo je odluku
o sledbenitvu Isusa Hrista i pripadnitvu nekoj od evaneoskih crkvenih
denominacija.
Evangelizaciono udruenje dr Bilija Grejema (Billy Graham Evangelistic
Association) predstavlja jo jednu od veoma poznatih organizacija koje doprinose
ispunjenju zapovesti Boijeg Sina za propovedanjem evanelja svakom stvorenju pod
nebom. Tokom svog viedecenijskog delovanja (preko pedeset godina) ovo udruenje
je organizovalo veliki broj javnih evangelizacija irom sveta pred ogromnom publikom,
a neke od njih koje su prenoene preko satelita mogli su da posmatraju milioni ljudi sa
svih kontinenata. Ovo udruenje je organizovalo i radio i televizijske programe koje
putem predajnika mogu da prate i stanovnici zemalja u kojima su ograniene ljudske i
verske slobode, poput Severne Koreje, Kine i mnogih islamskih drava. Televizijske
kao i radio programe ovog udruenja mogu da prate i stanovnici Australije, Evrope,
Afrike, veeg dela Azije kao i June i Centralne Amerike. Posebna pokrivenost
filmovima sa hrianskim sadrajem, koji mogu da se prate preko satelita, obezbeena
je za islamske drave Bliskog i Srednjeg istoka kao i severa Afrike (Turska, Egipat,
Saudijska Arabija, Irak, Iran, Sirija, Liban, Jordan i druge).
2

Uz pomo ovih udruenja, kao i hiljada drugih skromnijih po opsegu svoga
delovanja, crkve evaneoskih hriana svakoga dana doseu evaneljem na stotine
hiljada porodica koje dobijaju priliku da poveruju u Hrista i budu spasene za
venost. Ovakav blagoslov blagodatnog prisustva Boijeg Duha koji obitava u crkvama
nanovoroenih, doivljava i Srbija u kojoj ivi i deluje vie hiljada evaneoskih vernika
nastanjenih u mnogim gradovima i selima nae zemlje, a naroito u Vojvodini.
Kao i svuda u svetu, evaneoski hriani u Srbiji meusobno sarauju u nastojanju
da to vei broj ljudi razliitih nacionalnosti uje radosnu vest o spasenju koje se nalazi
u Isusu Hristu Spasitelju, kao i da putem razliitih humanitarnih akcija pomognu
ljudima u potrebi. U poslednjih nekoliko decenija, a posebno nakon demokratizacije
drutva i uvoenja viepartijskog sistema kojeg je pratila i vea sloboda izraavanja i
delovanja, i evaneoske crkve u Srbiji su otpoele obimniju akciju evangelizacije
stanovnitva. Tako je poetkom devedesetih godina prolog veka osnovano vie
misionarskih drutava kao i izdavakih kua koje tampaju literaturu kako za potrebe
vernika, tako i potrebe saoptavanja osnovne biblijske poruke ostalom stanovnitvu.
3

U pomenutom periodu, putem evaneoskog izdavatva, tampano je a potom i
podeljeno irom nae zemlje vie miliona primeraka razliitih traktata, broura i
knjiga, preko kojih se lokalnim crkvama ili organizacijama i dalje javljaju na stotine
zainteresovanih. Takoe, besplatno je podeljeno na stotine hiljada Novih zaveta kao i
kompletnih Svetih pisama razliitih prevoda. Isti je sluaj i sa audio i video

1
Navedeno prema podacima iz knjige Bila Brajta: Prva ljubav: Obnovi svoju ljubav prema Bogu, str. 110. U
izdanju drutva Novi ivot, Beograd 2003. godine.
2
Navedeno prema asopisu: Decision, special issue, the worldwide ministry of the BGEA today, page 8-9,
October 2006; koji izdaje Billy Graham Evangelistic Association.
3
Naravno, neke od izdavakih kua evaneoskih hriana u Srbiji postojale su i u ranijem periodu tokom
vie decenija, i za sve to vreme vrile bogougodnu slubu propovedanja Hristovog evanelja nespasenima
kao i duhovnog utvrivanja vernih osoba.
707
materijalima koji doprinose donoenju odluke o Hristovom sledbenitvu, kao i daljem
uvrivanju u hrianskoj veri.
Svi ovi podaci govore u prilog injenici da je Gospod blagonaklon i prema
stanovnicima naeg podneblja, te da im je, u skladu sa time i omoguio da spoznaju
istinu evanelja koja moe da im donese spasenje i veni ivot. Gospodnje milosre
koje ispoljava kroz svoga ljubljenog Sina Isusa Hrista i postojanje njegove prave Crkve
u naoj zemlji, samo su dokaz Njegove ljubavi kojom eli da za venost spasi to vei
broj ljudi iz naeg okruenja.
Pripadnost Njemu i Njegovoj Crkvi podrazumeva biblijsku pravovernost kao i ivot
posveenja, o kojima je bilo rei ranije u ovoj knjizi. Evaneoski hriani Srbije usrdno
se mole Gospodu da se Njegovo ime proslavi time to e jo mnogi ljudi uti evanelje i
odazvati se Boijem pozivu prihvatanjem venoga spasenja koje se nalazi u Njegovom
Sinu Isusu Hristu.


708


ISTINA KOJA OSLOBAA

DELO SVETOGA DUHA U IVOTIMA
PRAVOSLAVNIH SVETENIKA

A kad on doe, Duh istine, uputie vas u svu istinu...
(Evanelje po Jovanu 16:13)

Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji uenici, i saznaete istinu, i istina
e vas osloboditi.
(Evanelje po Jovanu 8:31-32)
709
DUMITRU KORNILESKU (DUMITRU CORNILESCU),
bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve
Dumitru Kornilesku je roen 1891. u mestu Slasoma u optini Mehedinci. Njegov
otac je bio uitelj, a njegovi dedovi, i sa oeve i sa majine strane, bili su svetenici.
Nakon to je i sam osetio poziv da postane svetenik otiao je u Bukuret da studira
teologiju.
Dumitru nije bio zadovoljan formalizmom i ritualima. eleo je da pronikne dublje u
pravo razumevanje hrianstva. Direktor teolokog seminara je uvideo njegovu elju i
dao mu katalog verskih knjiga iz inostranstva. Predloio mu je da ih narui i proita.
Tako je poelo pravo formiranje Dumitrua kao vernika.
itajui ove knjige na engleskom, francuskom i nemakom, ustanovio je da sve one
govore o jednom posebnom hrianskom ivotu, sasvim razliitom od religioznog
ivota koji je video u svojoj zemlji. Uskoro mu je pala na um ideja da pone da prevodi
delove ovih knjiga i da ih objavljuje u tadanjim asopisima. Kasnije je poeo da ih
tampa i u celini. Pisci koje je itao a kasnije tampao njihova dela su: Frank Thomas,
F. Bettex, R. A. Torrey, S. D. Gordon, J. H. M. Conkey, George Muller, C. H. Makintosh
i drugi.
U godinama studiranja teologije, Dumitru Kornilesku se prikljuio crkvi Svetog
Stefana u Bukuretu, koja je nosila i naziv Rodino gnezdo. U toj crkvi je kao svetenik
slubovao Tudor Popesku, mladi sa posebnim moralnim stavom i sa izvanrednim
darom govornitva. Njegove propovedi su poele da privlae mnoge ljude, meu
kojima su bili i izvesni intelektualci iz glavnog grada. Tudor Popesku je imenovao
Kornileskua za akona i dao mu mogunost da u crkvi deli knjige koje je tampao.
U knjigama koje je oduevljeno itao i strastveno prevodio, Kornilesku je primetio
este citate iz Biblije. On je, naime, pokuavao da proita Bibliju na rumunskom jeziku
ali nije nita razumeo. Stoga, nije shvatao zato se ovim strancima, autorima knjiga
koje je itao, toliko dopada Biblija. Postepeno je doao do saznanja da problem nije bio
u Bibliji, nego u nainu na koji je bila prevedena na rumunski jezik. I, za jednog
strastvenog prevodioca, sledea misao je dola prirodno: da napravi novi prevod
Biblije, prevod koji e svi razumeti. Ipak, shvatio je da takav poduhvat zahteva mnogo
godina rada, a on nije mogao da sebe vidi iskljuivo u tom poslu.
Ipak, Bog je radio na mnogim podrujima istovremeno. Upravo tada, jedna
gospoa iz visokog rumunskog drutva, princeza Raluka Kalimaki, bila je u vajcarskoj
sa svojim suprugom Kantakuzinom Pakanijem. On je bio predsednik Konzervatorne
komore Rumunije tog vremena. Princeza je posetila verske zajednice u enevi, i tako
dola do linog poznanja Gospoda Isusa kao i do shvatanja da Biblija moe da ima
veliku vrednost u ivotu jedne nacije. Ona je upravo dobila jedno znaajno nasledstvo
od svoje majke, i odluila je da je investira u tampanje Biblije na rumunskom. Vratila
se u Bukuret i poela pregovore sa nekoliko crkvenih zvaninika oko realizovanja
ovog projekta. Neki od njih su joj objasnili da su svi prevodi Biblije na rumunskom
suvie verni slovenskom jeziku i da ne zasluuju da se ponovo tampaju. Ono to bi
trebalo da se uradi jeste nov prevod, direktno sa jevrejskog i grkog jezika, na
popularni rumunski jezik.
710
Princeza je onda krenula u potragu za prevodiocem i... pronala je Dumitrua
Kornileskua. On je 1916. godine zavrio fakultet i bio hirotonisan kao celibatni
svetenik u Hui. Po sporazumu izmeu princeze Kalimaki i episkopa Nikodima,
drugog dana po hirotonisanju, Kornilesku je krenuo prema konaku princeze u selu
Staueti, u optini Botoani, i poeo je da radi na prevodu Biblije. Posle neprekidnog
rada u trajanju od etiri godine, Biblija je bila spremna za tampu. Godine 1920. je u
Bukuretu tampao Knjigu Psalama ili Psaltir Cara Davida, u izdanju Evaneoskog
Rumunskog Drutva, u tampariji Gutenberg. Novi zavet je tampao 1921. a kasnije
iste godine, tampao je celu Bibliju.
Dok je radio na prevodu Biblije i paralelno itao druge knjige koje su mu pomogle
da razume biblijski tekst, Kornilesku je shvatao delo koje je Bog uinio kroz svog Sina
Isusa Hrista za nae spasenje i nain kako se ovo spasenje moe postii.
Na nau sreu, Kornilesku je kasnije napisao jednu knjiicu gde je opisao nain
kako je doao do spoznanja svetlosti boanske istine. Evo nekoliko citata iz ove prie:
Kako sam se obratio Bogu i kako sam o tome govorio drugima
Bio sam u koli i uio da postanem svetenik. Nisam znao ta znai imati linog
Spasitelja. Imao sam ljubav prema njemu ali ga nisam poznavao. Jednog dana mi je
direktor kole dao katalog sa mnogo verskih knjiga iz inostranstva. Ostao sam
zapanjen kad sam video koliko ima hrianskih knjiga, dok je u to vreme kod nas bilo
jako malo.
Naruio sam ih i poeo da itam. Dok sam ih itao video sam da sve govore o
jednom posebnom hrianskom ivotu, sasvim razliitom od religioznog ivota kod
nas. Sve vie sam goreo za ovakvim ivotom i govorio sebi: Ovo e biti moja sluba
kada postanem svetenik: da obznanim naem narodu ovaj ivot. Ali kako?
Nisam mogao da doekam da postanem svetenik, ve sam odmah poeo da
prevodim odlomke iz tih knjiga, a ponekad ak i cele knjige i da ih aljem svim verskim
asopisima u naoj zemlji. Oekivao sam ivot o kome su one govorile, ali ivot nije
dolazio. Poeo sam temeljitije da itam i razmiljam. Uvideo sam da sve te knjige
govore o jednoj jedinoj knjizi: o Bibliji. One su govorile da svako treba da ima Bibliju,
da je svakodnevno ita i ivi u skladu sa njenim uenjem. Do tada ni ja nisam tako
inio, te sam poeo da itam Bibliju svakodnevno. Posle nekoliko dana, Biblija mi se
nije dopala. Ispred sebe sam imao jako nakaradan prevod i nisam mogao da ga
razumem. A kada sam poeo da itam na drugom jeziku, razumeo sam je i jako mi se
svidela. Govorio sam sebi: ako moj narod treba da shvati hrianski ivot iz Biblije,
onda treba da ima prevod koji e razumeti. Tako sam poeo da razmiljam da ponem
sa prevoenjem. Poeo sam da prevodim Evanelje po Mateju za sebe, ali sam brzo
shvatio da ja nemam finansijskih sredstava za eventualno tampanje.
U isto vreme, stalno sam prevodio i tampao male knjiice. Tako sam tampao
jedan kalendar sa hrianskim razmiljanjima za svaki dan. Neko je poslao kalendar
princezi Kalimaki u enevu i njoj se jako dopao. Kad se vratila u zemlju, zamolila me je
da je posetim. Rekao sam joj da razmiljam da napravim novi prevod Biblije. Upravo i
ja razmiljam o tome odgovorila mi je. Nasledila je sumu novca koju je namenila
upravo ovom cilju: irenje Biblije u naoj zemlji.
Dok sam radio na prevodu Novog zaveta, za svaku re na grkom trebao sam da
gledam u renik da bih shvatio smisao. Tako sam doao do zakljuka da sam imao
sasvim drugaija shvatanja o najjednostavnijim duhovnim pojmovima. Na primer,
711
uvideo sam da Biblija jako mnogo govori o grehu. Shvatio sam da je greh neto strano
pred Bogom, ako On o njemu govori tako mnogo.
Uvek sam verovao da je greh neto jako loe pred Bogom, ali nisam znao ta
konkretno. Mislio sam da su ubice grenici i da im je mesto u zatvoru. Ali kad sam
proitao u Bibliji: ...da e svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu. (Mt. 5:22)
ostao sam zapanjen, jer sam znao da se svako ljuti svakodnevno.
Kad sam doao do stiha u poslanici Rimljanima koji kae da su svi sagreili,
nisam mogao da se pomirim sa time. Govorio sam: Ne razumem zato Biblija kae da
su svi sagreili. Ako ne poznajem druge, poznajem sebe. Nisam nikog ubio, nisam bio u
zatvoru, tako da ne mogu da kaem da sam grenik. Ni ovaj stih nisam razumeo, pa
sam krenuo dalje.
Kad sam doao do stiha: Nema nijednog pravednog. Nema nijednog oveka koji bi
inio dobro... malo sam se naljutio na njega. Ovo ne mogu da verujem, govorio sam.
Znam mnogo ljudi koji su mnoge dobre stvari uinili. A ako ne poznajem druge, znam
sebe. Uinio sam mnoga dobra dela, delio knjiice, dao sam neto novca za Boga i tako
dalje. I sada, inim jedno jako dobro delo: prevodim Bibliju na jezik mog naroda. Zato
onda Biblija kae da nema nikoga ko bi inio dobro kad sam ja taj koji ini dobro?
Nisam razumeo, pa sam iao dalje. Stigao sam do stiha koji kae da je plata za greh
smrt, osmehnuo se i rekao: Nemogue je verovati takve stvari, zato to ceo svet
umire: i dobri i zli. Kakva je to plata ako je svako dobija? Tek kada sam doao do onog
u Otkrivenju 20:14 koji govori o drugoj smrti, odnosno o vatrenom jezeru, shvatio
sam: Ovo je smrt koja je plata za greh. Ali to je strano. Hteo sam da znam ko se nalazi
u vatrenom jezeru. Kad sam video da su tamo ubice (Otkrivenje 20:8) rekao sam: Vrlo
dobro, ubice i treba da budu tamo jer su veliki grenici.
Udubio sam se u razmatranje pa sam, na svoje veliko iznenaenje, uvideo da su
tamo i laovi. Pa zar je la tako velik greh da bude kanjen istom kaznom kao i
ubistvo? Pa svako izgovara la svakog dana, i to ne samo jednu, nego vie i razliite. I
ako je tako, pa i ja sam rekao mnotvo lai u svom ivotu. Sada sam se dobro uverio da
sam grenik, ali ne samo grenik, nego osueni grenik koji ide ka ognjenom jezeru.
Obuzeo me je strah i ponavljao sam: Nikako ne elim da stignem tamo.
U to doba nisam poznavao put spasenja. Nisam znao ta da uradim da ne bih
dospeo u ognjeno jezero. Istraivao sam i dalje. Kad sam doao do stiha u poslanici
Rimljanima koji kae da se svi opravdavaju za badava, mislio sam: udno! Ova knjiga
je puna kontradiktornosti. Do sada sam video da su svi grenici, osueni na smrt, a
sada odjednom svi se opravdavaju za badava. O emu se ovde zapravo radi, pitao
sam se? itao sam vrlo paljivo ovaj stih, i uvideo razliku. Da, opravdavaju za badava
Njegovom blagodau - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio
kao rtvu izmirenja - Njegovom krvlju. Rekoh sebi: Isus Hristos je umro za grehe?
Uio sam u koli da je umro za grehe celog sveta (1. Jovanova 2:2)! Ali kakvu ja korist
imam od toga, kad sam ja grenik a moji gresi nisu oproteni? Ipak, ako je umro za
grehe celog sveta, umro je onda i za moje grehe. Uvideo sam u ovoj knjizi da postoji
oprotenje greha, da je Hristos umro i za mene. To je bio prvi korak.
Drugi korak je bio otkrivenje da nemamo mrtvog nego ivog Spasitelja, sa kojim
moemo da stupimo u kontakt. On je umro za nae grehe, ali je i uskrsnuo da nas
opravda. I sada je on ivi Spasitelj. Najvea je radost bila kad sam otkrio da je On ne
samo ivi prijatelj sa kim mogu razgovarati, nego da u ivom Spasitelju imam mo da
pobedim greh, jer je On slomio mo neprijatelja svojim uskrsnuem.
712
Ja sam mislio da je greh deo nae prirode, da drugaije ne moemo, da moramo da
greimo, pa razumete moju radost kad sam otkrio da postoji takva sila koja pobeuje
greh. Prihvatio sam ga kao svog ivog Spasitelja. Poslednje sam otkrio da je On
Gospod. Gospod znai gospodar. On je gospodar, a mi smo sluge. Ne pripadamo vie
sebi, nego smo Njegovi sa svime to imamo i svime to jesmo. Tako sam ga prihvatio
kao Gospoda i linog gospodara, koji treba da zapoveda, a ja da posluam. On je tako
divan Gospod i Gospodar u koga moe potpuno da se pouzda!
Na ovaj nain sam se obratio Bogu! Sada sam znao da sam nanovo roen, da sam
dete Boije. Vie nisam itao Bibliju sa pitanjima koja sam postavljao ranije: Da li je to
mogue? Da li je istina? Sada su pitanja bila potpuno drugaija: Da li ja imam ono to
zahteva ova knjiga? Da li sam takav kakvim me ona eli?
Ipak, postojala je i jedna potekoa. Ja sam bio jedina osoba koja je zapoela novi
ivot na ovakav nain. itao sam i druge knjige koje su sve ovo navedeno potvrdile. Ali
bile su to samo... knjige. Poeo sam da razmiljam: Ovakav nain ivota je jako lep.
Ali moda je to samo moja uobrazilja, jer sam ovakav ivot dobio samo itanjem i
prouavanjem Biblije?
Ipak, sada sam svaki stih video u novom svetlu. I odmah mi je doao na um onaj iz
poslanice Filipljanima 4:6: ...Nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem
neka se vae molbe Bogu oituju. Rekao sam: Gospode, ne mogu da kaem da sam
nevernik. Verujem svaku re iz Tvoje Rei. Ali ne znam da li sam na dobrom putu. Ako
mi da priliku da vidim jednu duu kako dolazi Tebi, na isti nain, biu potpuno
uveren da sam na dobrom putu.
Molio sam se. Posle tri meseca, jednog jutra, dva mladia iz vojne kole su dola da
me pitaju kako mogu da se to bolje pripreme za smrt. Odlazili su na front i nisu znali
da li e se vratiti ivi ili e umreti. Istini za volju, nisu bili spremni za smrt! Ja kao
svetenik, trebao sam da znam kako neko treba da se pripremi za smrt. Odgovorio
sam: Da, dobro je to ste doli sada, jer da ste doli pre tri meseca, ne bih znao da vam
odgovorim. Hristos je umro za vae grehe i ako verujete u ovo i prihvatite za sebe, a uz
to predate vae srce i ivote u Njegove ruke, imaete oprotenje greha i biete spaeni.
Ukoliko odete na front i tamo poginete, Spasitelj e vas saekati i primiti vas k sebi. Ali
ako se vratite, imaete dunost da govorite i drugima kako mogu da budu spremni za
smrt.
Obradovali su se toj vesti. Prihvatili su je i otili nazad u kasarnu govorei drugima
da su spaeni i da su im gresi oproteni. Neki su im se smejali, drugi su pak hteli da
uju vie o tome. Sledee nedelje su doveli i druge i njima sam govorio o ovoj istini.
Neki od njih su se odluili da slede Gospoda, i posle nekog vremena, bio je to dobar
broj dua koje su se odluile za Gospoda
Prevod Biblije koji je sainio Dumitru Kornilesku je danas najrasprostranjeniji
prevod meu protestantima i neoprotestantima. Ovaj prevod nije odobren od strane
svetog sinoda Rumunske pravoslavne crkve, jer je Kornilesku napustio pravoslavnu
crkvu i tako postao jedan od osnivaa Evaneoske rumunske crkve. Popularnost ovog
prevoda, veoma cenjenog, dokazana je velikim brojem ponovljenih izdanja (1931, 1942,
1946, sa novom revizijom 1989, i sa novim tiraima 1990, 1996, 2000, 2002 i 2005.
godine).
Prevod Biblije na moderan rumunski jezik, odnosno, jezik koji se govorio u prvoj
etvrtini XX veka, Kornilesku je zapoeo zbog potekoa jezika na koji je Biblija bila
713
prevodjena do tog vremena. Taj je jezik bio arhaian rumunski sa slovenskim znacima
na slovima.
Posle velikih doktrinarnih neslaganja sa ljudima iz viih teolokih krugova toga
vremena, Kornileskua je posavetovao sam patrijarh Miron Kristea da za jedno vreme
napusti Rumuniju. Iz tog razloga se i preselio u vajcarsku 1923. godine, gde je ostao
sve do svoje smrti 1975. godine.
Celog svog ivota je propovedao i pisao o potrebi povratka Bogu. Iz mnogo crkava iz
Rumunije i SAD pastori i vernici su mu pisali pisma sa dubokom zahvalnou Bogu.
Izraavali su veliko potovanje prema Kornileskuu zbog blagoslova koji je njegov
prevod Biblije doneo u njihove ivote i u ivot rumunskog naroda uopte. U tim
pismima vernici su izraavali svoje potovanje prema onome koji je u ruke rumunskog
naroda u zemlji i rasejanju stavio Bibliju, Knjigu nad knjigama, Boju re, na
najjasnijem i najlepem rumunskom jeziku. Kornileskuov prevod Biblije je tampan u
milionskom tirau i prisutan je svuda na planeti gde se govori rumunskim jezikom. Iz
tog razloga, sainitelj ovog prevoda je bio prozvan Luter Rumunije.
TUDOR POPESKU (TUDOR POPESCU),
bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve
Tudor Popesku je bio svetenik u crkvi Rodino gnezdo u Bukuretu, koji je uveo
novi nain propovedanja evanelja. Doiveo je veliki uspeh takvim nainom
propovedanja ali takoe i velika protivljenja od strane drugih svetenika. Nekoliko
svetenika iz Bukureta, verovatno ljubomorni zbog ogromnog uspeha u javnosti koji
je imao Tudor Popesku, poeli su da ga optuuju da je ono to on propoveda u stvari
protestantizam. Bilo im je teko da dokau tako neto, jer se Popesku ograniio samo
na objanjavanje/tumaenje Biblije. Ovi svetenici su slali pijune u crkvu Rodino
gnezdo da belee sve to radi svetenik Popesku, sa nadom da e ovaj jednog dana
rei ili uiniti neto to e se dokazati kao jeres.
Na kraju krajeva, njihova nadanja su se ispunila. Svetenik Tudor Popesku koji je
veoma pazio na sve ono to pie u tekstu liturgije, primetio je jednog dana problem. U
tekstu liturgije je postojala molitva po kojoj svetenik trai da gresi ljudi budu
oproteni zahvaljujui molitvama svetitelja koje ovi na nebu upuuju Bogu. Tada je
izjavio: Ja propovedam ljudima u skladu sa Biblijom, koja ui da se oprotenje
grehova dobija zahvaljujui rtvi naeg Gospoda Isusa na krstu umesto nas i kroz nau
veru u ovu rtvu! Kako onda mogu da traim od Boga da nam oprosti grehe zbog
molitava umrlih svetitelja? Ovo je oigledna protivurenost!
I tako je Popesku odluio da u liturgiji izostavi ovu molivu. Ovo su odmah primetili
pijuni prisutni u crkvi. Neko je upitao Popeskua zato je izostavio molitvu iz
liturgijskog teksta a on je odgovorio da je to uinio zato to ne veruje da su nai gresi
oproteni zato to se za nas mole svetitelji, nego su oproteni zato to je za njih umro
Gospod Isus Hristos.
Popesku je odmah bio optuen u Patrijariji za jeres, jer nije verovao u ulogu
svetitelja kao posrednika, kao i za nepotovanje prema nima. Patrijarija je zatraila
objanjenje. Sledi nekoliko odlomaka iz odbrane svetenika Popeskua:
Znam da su vas tendenciozno i lano obavetavali o meni, ali stvari stoje onako
kako ih ja iznosim ovde.
714
Ono to se odnosi na klanjanje Svetoj Devici Mariji i svetima, ja stojim u optoj
pravoslavnoj formuli koja kae: Bogu se pokloni, a svete potuj. Smatram da je
Pravoslavna crkva nala srenu formulaciju, a to je ova pomenuta. Ja stojim u ovoj
formuli i smatram bilo koju drugu nauku stranom istinitom Pravoslavlju. I pravedno je
da tako bude. Klanjamo se Bogu jer je svuda prisutan, vidi sve, uje sve. Svetitelji,
otiavi na nebo, nisu zbog toga postali bogovi, da mogu da sluaju molitve ljudi sa
razliitih strana zemlje. Svudaprisutnost i sveznanje poseduje samo Bog. Klanjanje
svetiteljima je ak zabranjena od strane svetih koji su bili inspirisani Bogom. (Dela
10:25-26; 14:1-5). Ulogu posrednika kod Boga nemaju svetitelji, nego jedino Isus
Hristos: Jer Bog je jedan i jedan je posrednik izmeu Boga i ljudi, ovek Isus Hristos,
koji je samoga sebe dao kao otkup za sve (1 Tim. 2:5-6). Samo za Isusa Hrista se kae
da se moli za nas: Stoga i moe sasvim da spase one koji njegovim posredstvom
prilaze Bogu, poto svagda ivi da se moli za njih (Jevrejima 7:25).
U praksi, poklonjenje ili potovanje svetitelja je vrlo lako i bez moralnih obaveza.
Svaki se ovek moe pokloniti svetima, ali ih samo onaj asti koji ide njihovim
stopama. Izgleda vrlo lako da se pokloni nekom svecu, ali ako na tvoj ivot nita ne
utie od njegovog ivota, takvo potovanje je sramotno. Koliko je ljudi, koji upuuju
molitve svecima, promenilo svoje ivote posle toga? Nijedan. Naravno, ove molitve
koje se nazivaju akatisti proizvode dobit, ali ne proizvode hrianski ivot. A upravo
za tim imamo potrebu.
Ako se ja ne poklanjam svetiteljima, to ne znai da ih ne potujem. Naprotiv,
upravo sada kada sam odluio da ivim po evanelju, tek sada razumem svete, divim
im se i volim ih. Kao dokaz svoje vrste vere oni su poloili svoj ivot za Hrista i nisu ga
se odrekli. Radije su izabrali smrt nego da izreknu la: bilo bi im lako da se pred
vlastima odreknu Hrista, a da u mislima nastave da mu slue.
Da nas oni molitvom mogu spasiti to moe rei samo onaj kome je evanelje
Gospodnje potpuno strano. Tamo se jasno pokazuje da spasenje dolazi po veri u Isusa
Hrista, gde se podrazumeva iva vera, vera koja se manifestuje dobrim delima. ta da
inim da bih se spasao? upitao je tamniar iz Filipa. Poveruj u Gospoda Isusa, pa e
biti spasen i ti i tvoj dom. (Dela ap. 16:30, 31). Dalje itamo u Delima 4:12: Nema
spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u
kom treba da naemo spasenje.
Neko moe da kae da Sveta tradicija tj. predanje propoveda drugaije! Ako je to
istina, onda je Sveto pismo u kontradiktornosti sa svetom tradicijom. Jedan od ta dva
autoriteta mora da je u pravu: ili Sveto pismo ili Sveta tradicija! Oba ne mogu nikako.
Jedno treba prihvatiti, a drugo odbaciti.
Ipak, u Otkrivenju Jovanovom se govori o molitvi svetih. Dobro je da vidimo kako
se oni mole. U 6:9-12 oni trae da Boiji sud nad stanovnicima zemlje doe to pre. Da
li se oni tu mole za njihovo spasenje ili za njihovo kanjavanje? Na drugom mestu se
spominje molitva svetih, a posledica tih molitvi je nevolja na zemlji (Otkrivenje 8:3-5).
Na treem mestu sveti se mole proslavljajui Jagnje (Otkr. 5:8-10).
Jedinu stvar koju sledim jeste da dovedem due Hristu. Svakom oveku kaem:
ovee, ti si izgubljeni grenik! Hristos je umro za grenike da bi ih spasio. Da li zaista
veruje u Njega? Spasen si! Ne veruje? Izgubljen si! Kakav je tvoj stav prema Isusu
Hristu? Prima li ga kao Gospoda i Spasitelja? Daje li mu svoj ivot i srce? Od toga
zavisi tvoja venost! Odlui da u svemu sledi Njega, ili nemoj vie da nosi Njegovo
ime (hrianin). Ovo je sadraj svake moje propovedi.
715
Nikad nisam izgubio iz vida da me Hristos nije poslao da vrim bogosluenja, nego
da propovedam, ne da itam molitve, nego da nauavam. Moja prvenstvena dunost je
da propovedam evanelje i to u initi dok sam iv. Ako propovedanje evanelja znai
skretanje sa puta Pravoslavlja, onda sam se zaista udaljio. Izgubljen sam! Ipak, ja
verujem da su izgubljeni svi koji ne veruju evanelje, ne ive ga i ne propovedaju.
Uprkos njegovoj odbrani, svetenik Tudor Popesku je bio proglaen krivim za jeres
i lien svetenikog dostojanstva 1924. godine. On nije prestao da propoveda
evanelje, iznajmio je jednu salu i tamo je zapoeo svoju skuptinu. Po modelu ove
zajednice nastale su i druge, naroito u Munteniji i Olteniji. U komunistikom periodu
ove zajednice su morale da se prikljue nekom pokretu priznatom zakonom, tako da su
se ove zajednice prikljuile Hrianima po evanelju.
Kornilesku je zapisao o sveteniku Popeskuu:
U Bukuretu sam imao jednog prijatelja svetenika. Bio je udovac. Posle smrti svoje
supruge, muila ga je misao kako da dovede due Hristu. Nije znao kako. uo je o
mom obraenju i radu. Pisao sam mu neke stvari, ali nije razumeo. Kad sam doao u
Bukuret, razgovarali smo o evanelju. Nije razumeo kako je on, svetenik, poten,
jedan od boljih, zapravo grean. Nije mogao da veruje da treba da se vrati Bogu: bio je
suvie dobar za tako neto! Posle mnogo razgovora i ljutnje, eleo je da me uje kako
propovedam u njegovoj crkvi i ako se vie ljudi obrati Bogu, videe ta e da
preduzme. Posle nekoliko mojih propovedi, eleo je i on da propoveda o povratku
Bogu. Ja sam mu objasnio da ako eli to da propoveda, treba da se i sam obrati Bogu.
Jedne nedelje dok je slikovito govorio o grozoti greha, uvideo je sopstvenu grenost
i obratio se Bogu. Od tada je poeo da propoveda silom Boijeg Duha. Polako, sve vie
ljudi je poelo da pohaa takve sastanke. Ja sam zavrio prevod i tampanje Biblije,
takoe i traktate i knjige za napredak hrianskog ivota. Pokrenuli smo i asopis
Hrianska istina u cilju evangelizacije. Mnogi su se ljudi po prvi put upitali jesu li
spaeni ili ne, a neki od njih su se obratili Bogu itajui traktate, knjige i asopis.
Mnogi od obraenih ljudi su bili divno svedoanstvo o delu Svetog Duha u njihovim
ivotima. Neki od njih su nauili i da itaju samo da bi mogli da itaju Novi zavet.
JOSIF TRIFA (IOSIF TRIFA),
bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve
Josif Trifa je roen 1888. u selu ertee, pored Kmpeni, u Zapadnim planinama.
Pohaao je gimnaziju u Bejuu a onda studirao teologiju u Sibiu. Vratio se u svoje
rodno selo kao uitelj, a potom bio hirotonisan kao svetenik. Godine 1921. mitropolit
Balan ga je pozvao u Sibiu i dao mu slubu duhovnika na Teolokom fakultetu. Godine
1922. mitropolija iz Sibiua je odluila da tampa jedan asopis o religijskom vaspitanju
za rumunska sela, a svetenika Trifu je postavila za izdavaa. asopis je nosio naziv
Svetlost sela. Bio je namenjen narodu i izlazio jednom nedeljno. Prvi broj je tampan
2. januara 1922. godine.
Evo ta je, izmeu ostalog, napisao svetenik Trifa u ovom prvom broju: Na
temelju novog poretka u selu a i u zemlji treba da stoji strah Boiji i poslunost
Njegovoj Rei. Da ponemo od poetka: od vere i ljubavi Boije... jer bez ovog poetka
nita dobro i trajno se ne moe uiniti... Samo jedan lek moe dati svetu i naoj zemlji
716
zdravlje i spasenje: da se ljudi i narodi vrate Isusu, Njegovoj nauci i Njegovoj zapovesti
ljubavi. Onda e se mir za stalno useliti meu narode.
Samo da se podsetimo da je u to vreme Ardeal bio ujedinjen sa matinom dravom
samo tri godine. Rumuni iz Ardeala su polagali ogromne nade u ujedinjenje, ali mnogo
od toga se pokazalo kao isprazno. Poboljanje situacije je naroito u selima ilo veoma
sporo. Iako na ekonomskom planu stvari nisu stajale dobro, na moralnom i duhovnom
planu bile su jo gore. Josif Trifa je naao za shodno da preko asopisa Svetlost
selima govori o zlu u rumunskom drutvu, a naroito o zlu u selima.
Pesnik Traian Dorz, uenik svetenika Trife i voa Vojske Gospodnje posle
njegove smrti, opisao je istorijat ovog pokreta sa naslovom: Istorija jedne rtve
svedoanstva o poetku i prvih 12 godina Vojske Gospodnje. Ovo delo jo uvek nije
tampano, postoji samo kopija otkucana u dva primerka, iz koje crpimo informacije o
Josifu Trifi i Vojsci Gospodnjoj.
Evo ta Traian Dorz pie o prvoj godini rada svetenika Josifa Trife u Svetlost
sela:
Umesto sivih lanaka 'komiteta' koji se skoro sasvim povukao sa stranica
asopisa su sada goreli njegovi ukori i najave protiv greha, osuivanje lakomosti
politiara, pristrasnosti sudija, nepravde zakona propadanje drutva i odsustvo
crkve. Dok sirotinja umire, invalidi prose, narod pati, vera se gubi, siromatvo se iri,
stranci se goje a avo se smeje Crkva uti i eka.
U celokupnom ratu sa zlom uopte, naravno da glas koji je dolazio preko Svetlosti
sela nije bio jedini koji je vikao i informisao narod. Ali je bio jedini koji je bio duboko
uveren da samo nanovoroenje due moe zaustaviti propast i doneti spasenje. Glas
koji je govorio da nas samo snaan i potpun povratak Hristu moe spasiti i podii.
Samo vera i pronalaenje Hristove rtve na krstu jedini su put spasenja iz smrti i osude
u kojoj se nalazimo.
Dok su drugi nudili svakojaka reenja i prepisivali raznorazne lekove protiv
bolesti drutva, svetenik Josif je insistirao i govorio o jedinom spasonosnom leku
koga je on video, a to je bio Hristos.
Posle godinu dana pisanja za asopis, Josif je shvatio da govori u prazno. Shvatio je
da niko ne reaguje na njegov poziv. Ovaj Boiji ovek je dostigao taku krize u noi
zavretka jedne godine i poetka nove. Iz ove krize se rodila inicijativa poziva ljudi na
delovanje protiv greha. Iz ovog poziva je nastalo pokret Vojske Gospodnje. Uvidevi
greh i pad naroda, Josif Trifa se pitao: ta sam ja uinio da ovi nesreni pijanci i
psovai sa grozotom shvate svoju izgubljenost i greh? ta sam uinio da Hristos bude
priblien njima i oni priblieni Hristu? To je jedini nain za spasenje pojedinane
ljudske due ili celog naroda.
Veoma potresen poeo je da pie rei inspirisane Svetim Duhom, poziv celom
rumunskom narodu i svim hrianima da donesu veliku odluku:
Doite da kao hriani uemo u novu godinu, da se odluno i zajedniki borimo
protiv psovki, pijanstva.
Nastavivi da pie istim arom, odtampao je Proglas koji su trebali da potpiu oni
koji su se odluili za takav nain ivota. U uskrnjem broju 1923. godine Trifa je
objavio listu imena prvih vojnika, odnosno onih koji su mu pisali da su prihvatili
Proglas koji nalae borbu protiv psovki, pijanstva i drugih grehova. Savetovao je da
nije dovoljno samo rei nekim gresima ne, nego i da treba napredovati prema daru i
svetlosti naeg Spasitelja Isusa Hrista iz Novog Zaveta.
717
Tako je nastao pokret Vojska Gospodnja. Usledili su kongresi, skupovi u selima,
formirale su se posebne grupe vojnika koje su se skupljale da zajedno prouavaju
Bibliju i ohrabre se.
Svetenik Josif Trifa kao duhovni voa ovog pokreta, uvideo je potrebu da definie
osnovne principe pokreta. Traian Dorz je konstatovao da su tri osnovna principa bila:
prihvatanje Isusa Hrista kao linog Spasitelja, nanovoroenje i Biblija kao jedini
temelj hrianske vere.
Josif je razumeo od samog poetka da tajna i mo pobede stoji i da e uvek stajati u
Hristu, u ivoj rtvi raspetog Hrista. Govorio je: Svo delo naeg spasenja, od samog
poetka, kaem vam, stoji i stajae samo u rtvi raspetog Isusa.
udo otkrivenja Hrista proizvodi u naoj dui drugo udo: tajno i boansko delo
nanovoroenja. Tajna pokajanja je delo Duha Svetog, to je ono boansko delo koju
ini, i treba da ini u ivotu svakog oveka, Sveti Duh i Sveta Re. Radi se o onom
tajnom delovanju i promeni koju Boija Re proizvodi u ivotu onoga koji veruje,
zajedno sa Boijim Duhom. Nae isceljenje i spasenje, kao linosti ali i kao naroda, ne
moe nikad da doe ni iz ega drugog osim iz poznavanja i ivljenja u skladu sa Svetim
pismom.
Josif Trifa je stalno insistirao na tome da centar ljudske panje treba da je usmeren
ka Isusu Hristu.
Temelj naeg spasenja je raspeti Isus. Sva Pisma nam o tome govore (ev. po
Jovanu 3:16, Dela ap. 4:12...). Traiti spasenje izvan ovog izvora znai izgubiti i vreme i
spasenje... Traiti spasenje bez Isusa Hrista znai pokuati meenje hleba bez brana...
To je opta slabost dananjih hriana: da izostave Hrista iz jednaine njihovog
spasenja... avo je vrlo lukav. On ostavlja hrianima sva pravila, sve obiaje, sve
forme. On se bori samo za jednu stvar: da im ukrade brano iz hleba, da im ukrade
med iz saa, da ukrade Isusa Hrista iz njihovog spasenja.
Kae se da avo nigde ne spava mirnije nego tamo gde se sa revnou dre sva
pravila, obiaji, ali nedostaje raspeti i ivi Hristos... Mi emo stalno objavljivati samo
raspetog Isusa, bez obzira na protivljenja koja se pojavljuju Jer znamo i verujemo da
je samo u Njegovom Imenu i u snazi Njegovog krsta istinito spasenje i ivot...
Pokret Vojska Gospodnja se irio izuzetno brzo i postao je pokret narodnih masa.
Godine 1934. podignuto je vie optubi na raun ovog pokreta. Izmeu ostalih, jedan
svetenik je pisao: Vojska Gospodnja je na poetku bila dobra dok se bavila
propagandom protiv pijanstva. Ali odkad propoveda 'neznalicama' o nanovoroenju,
postala je opasna i ne treba je vie podravati. (Citat iz Istorije Vojske Gospodnje
Traiana Dorza, str. 334).
Svetenik koji je izneo ovu optubu je vrlo dobro poznavao pravoslavnu teologiju.
On je znao da se po pravoslavnoj dogmi nanovoroenje deava kod krtenja. A poto
se mala deca krtavaju, znai, svaki pravoslavac koji je bio krten kao malo dete,
smatra se da je nanovoroen.
Propovedati nanovoroenje koje se deava onda kada shvati znaenje rtve
Gospoda Isusa i kada ga prima kao Spasitelja znai negirati sposobnost krtenja da
proizvodi nanovoroenje! Propovedati u Pravoslavnoj crkvi nanovoroenje kao in
koji nastaje tek kasnije, kada se ovek verom vrati Bogu, to je ustvari neto to
protivrei jednoj vrlo vanoj pravoslavnoj dogmi. Ali svetenik Trifa, koji je prouavao
ta Sveto pismo govori o nanovoroenju i koji je eleo da bude veran Pismu, nije imao
718
drugog izlaza. Propovedao je nauku koja je bila u protivrenosti sa dogmom crkve
kojoj je pripadao.
Glavna optuba koja je podnesena protiv svetenika Josifa Trife je bila ta da je
odbio da jerarhija Pravoslavne crkve preuzme vodstvo nad Vojskom Gospodnjom.
Tokom nekoliko godina se pokuavalo da ovaj pokret potpadne pod vlast zvaninih
crkvenih organa. Ipak, Josif je shvatio da su oni, koji su hteli da se dokopaju Vojske,
imali nameru da je preobraze, i to iz pokreta duhovne obnove u neku vrstu kulturnog
drutva.
Da bi izbegao ovakvu katastrofu, Josif Trifa je dao ostavku na sveteniku funkciju,
sa namerom da ostane voa Vojske Gospodnje i izdava asopisa Svetlost sela.
Medjutim, mitropolit iz Sibiua ga je obavestio da e mu se, od trenutka kada bude
prestao da bude svetenik, oduzeti vostvo nad Vojskom kao i nad izdavatvom lista.
Jeres svetenika Trife je glasila ovako: Svetenik Josif Trifa propovedao je o rtvi
Gospoda Isusa Hrista, pozivajui ljude da prihvate Isusa kao linog Spasitelja.
Propovedajui direktan susret izmeu grene osobe i Isusa Hrista, kao i spasenje
prilikom ovog susreta, negirao je jednu od najcentralnijih dogmi Pravoslavne crkve.
Mitropolit Nikolae Balan je negirao bilo kakvu mogunost veze grenog pokajnika
sa Spasiteljem na bilo kakav nain osim uz posrednitvo Crkve!
***
Prethodna svedoanstva su nam prikazala iskustva svetenika: Dumitrua
Kornileskua, Tudora Popeskua i Josifa Trife. Ponoviemo glavne take njihovih
aktivnosti:
Najpre, prevod Biblije na moderan rumunski jezik, bez ikakvog skretanja od
originalnog teksta, smatrao se za protestantsku akciju.
Zatim, kad su ovi ljudi propovedali lino spasenje kroz Gospoda Isusa Hrista,
protivreili su dogmi da je Crkva ta koja udeljuje spasenje.
Kada se Tudor Popesku vratio biblijskoj nauci koja glasi da je Isus jedini posrednik
izmeu oveka i Boga, bio je optuen da ponitava dogmu o svetiteljima koji posreduju
izmeu oveka i Boga.
Kada je Josif Trifa propovedao o nanovoroenju kao posledici prihvatanja Isusa
Hrista iskrenom verom, bio je optuen da ponitava dogmu nanovoroenja kroz
krtenje male dece.
Dumitru Kornilesku i Tudor Popesku su se prikljuili evandjeosko-protestantskim
crkvenim zajednicama. Isto tako su uinili i mnogi iz Vojske Gospodnje. Ovo je reenje
kojem pribegava sve vie pravoslavnih Rumuna koji se prikljuuju baptistima,
pentekostalcima i ostalim evandjeoskim grupacijama. Pomenute crkvene zajednice
danas broje vie od pola miliona lanova. Sve vie Rumuna se prikljuuje ovim
crkvama.
Takav je sluaj i sa sledeom osobom. Sledi deo autobiografije Daniela Cristiana
Floree, biveg vernika i svetenika Rumunske pravoslavne crkve.
DANIEL CRISTIAN FLOREA,
bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve
Roen sam u gradu Ajudu, u optini Alba, decembra meseca 1974. godine u
porodici pravoslavnih vernika. Moja porodica je pripadala srednjem staleu.
719
Seam se oca kako je sedeo u prvom redu u crkvi, da ga drugi ne bi ometali. Nas bi
postavio ispred sebe. Mama je sedela na enskoj strani i uvek nas gledala sa ljubavlju i
ponosom. Moja starija braa, Marel i Mirea bi me posadili izmeu sebe i sve vreme
zadirkivali, a ja bih negodovao a nekad i plakao. esto smo pohaali crkvu tako da su
nas poznavali svetenici, sluitelji i ljudi koji su redovno dolazili tamo, a ja sam poeo,
a da se ne primeti, da uim napamet tekstove jednostavnih pesama... Kod kue smo
nastavili da pevamo ove pesme i da se molimo. Uvee bi nas otac zamolio da kleknemo
i molimo molitvu Oe na. Ova porodina praksa je uticala na ceo moj ivot.
Godina 1989. je predstavljala prekretnicu u razvoju nae zemlje ali i u ivotu nae
porodice. U leto te godine moj brat Marel se vrlo teko razboleo. Imao je rak kostiju i
cele godine podnosio ovu teku bolest. Porodina ravnotea se poremetila a nismo
imali nikakav duhovni ili drugi izvor snage koji bi pomogao mojim roditeljima da
prou kroz takve trenutke. Otac je potraio utehu u alkoholu, a majci je bilo jako teko
dok je obilazila bolnice u Kluu. Imao sam tada 14 godina. Iste godine desila se i
revolucija u kojoj je auesku pao sa vlasti. U to vreme je moja dua bila puna boli jer
sam gledao mog brata kako dan za danom kopni. Takoe, bilo mi je ao i onih koji su
izgubili svoje najmilije u revoluciji. esto sam kod kue satima drao moj prvi
molitvenik a onda na kolenima molio Boga, Svetu Bogorodicu i svetitelje da nam
pomognu. Ipak, nita se nije deavalo. Kako su dani prolazili primetio sam da su
osmeh i dobra volja nestali. Primetio sam da sam sazreo pre vremena. U to vreme sam
vrlo esto odlazio u manastir u Rimetu, prisustvovao mnogim svetim liturgijama i
vraao se kui uvek sa novom nadom.
U prolee 1990. godine moj brat je umro a zajedno sa njim, da tako kaem, i itava
moja porodica. Gledao sam prema nebu, ali je nebo ostajalo nemo na moje vapaje. Tog
leta sam se prikljuio crkvenom horu Simeon Barnuciu, gde je sluio protojerej
Tokanel Joan, koga je moja baka jako hvalila zbog naina propovedanja. Te iste godine
sa horom smo otili u Moldaviju. Tamo sam otkrio lepotu Pravoslavlja izraenu u
manastirskim slikama, u moldavskom stilu gradnje crkava i u pesmama koje sam
sluao. Bio sam ponosan to pripadam takvom narodu i crkvi koja ima mnogo vernika,
mnogo kaluera, mnogo svetih slubi i svetenika obuenih u zlatne haljine. Kad sam
se vratio kui, jo vie sam se pribliio crkvi ubeen da se u njenim pesmama i
nauavanjima nalazi sakriven Bog.
Kad sam imao 16 godina kupio sam prve pravoslavne knjige, koje e mi kasnije
oblikovati ivot. To su bile: Sveto pismo, psaltir i Egipatski paterik. U mojim
svakodnevnim molitvama koristio sam Psaltir. Ove dugake molitve su za mene
predstavljale mistinu stranu ivota.
U to vreme sam douo da u gradu postoje i neke grupe drugaijih hriana, koje
smo podrugljivo zvali obraenici. Ovi ljudi su omalovaavali Majku Gospodnju, sveti
krst, i nas mnoge. O njima sam sluao i mnogo gore stvari, kao na primer da
predstavljaju neprijatelje rumunskog naroda koji pokuavaju da uvedu novu versku
nauku koja potie iz Amerike, elei da pokvare nae obiaje, pravila i tradicije
nasleene od praotaca...
Pravoslavni svetenici uglavnom nisu preporuivali samostalno itanje i
prouavanje Svetog pisma. Ipak, ja sam posedovao jaku elju da ponem sa itanjem,
te sam, po savetu mog paroha, poeo da itam psalme. Kasnije sam poeo da itam i
evanelja, ali sa velikom bojazni, jer su nas uili da mi, obini narod, ne bi trebalo da
ih itamo zato to su to teko razumljive knjige. Mogli bismo da se izgubimo ako ih
720
pogreno protumaimo! Poto sam arko eleo da se sretnem sa Bogom, nastavio sam
da itam, ali veoma paljivo jer sam znao da Boga ne mogu da sretnem na pogrenom
putu. U Evanelju po Jovanu sam itao o suretu Nikodima i Gospoda Isusa. I
prirodno, pitao sam se da li sam i ja nanovoroen. Nikad nisam uo da se o ovome
propoveda. Postao sam uznemiren, postavljajui sebi mnoga pitanja.
Godine 1993. sam zavrio gimnaziju u Ajudu, a leto proveo pri crkvi u istom mestu.
U prolee 1994. sam poeo da se spremam za fakultet da bih postao sluga Boiji.
Studirao sam crkvenu istoriju, dogmatiku, Stari i Novi zavet, rumunski jezik, muziku.
Posle sam preao u Sibiu, u oazu ardeljskog Pravoslavlja. Moja majka je bila jako
srena to njeno najmlae dete eli da postane svetenik.
Ipak, ve u prvim danima mog studiranja sam doiveo neka razoarenja, jer su
mnogi prepisivali prilikom polaganja ispita. A ja sam, sa druge strane, uspeo da
poloim sve sa najboljim ocenama i da dobijem poasnu stipendiju. Kada sam uo za
to, odmah sam uao u hram da zahvalim Bogu. Za vreme studija uglavnom sam troio
novac na knjige, putovanja u manastire po celoj zemlji i uestvovanja na
konferencijama. Ali, predavanja nisu zadovoljila moja oekivanja, jer sam ja na
fakultet prvenstveno otiao iz razloga da reim problem svoje due, a to je da upoznam
Boga i njegovu ljubav.
U leto izmeu III i IV godine studija upoznao sam svoju buduu suprugu. Bila je to
devojka kao iz drugog sveta, iz sveta istote i lepote. Tokom cele etvrte godine smo
bili zajedno a potom se i venali. Godine 1998. sam zavrio univerzitetske studije i tog
leta krenuo u selo za koje sam dobio zadatak da se duhovno staram. Selo se zvalo
eoel u optini Ponor. Bio sam hirotonisan kao svetenik u manastiru Rimec, u
optini Alba. Najvei san moje majke se ispunio. Moja supruga je gledala na mene kao
na mukarca koji sam zarauje svoj hleb, i sam je svoj gospodar. Bili smo spremni da
zaponemo zajedniki ivot u mojoj parohiji. Moji poznanici, rodbina i prijatelji su se
radovali mom uspehu.
Poto sam imao elju da u svemu budem nalik na ljude u mojoj parohiji koja se
nalazila u planini, poeo sam da radim puno, i kupio ovce, koze, kravu. eleo sam na
taj nain da im se pribliim i da ih razumem, da se ukljuim u ivot sela, da upoznam
tekoe svakodnevnog ivota.
Upoznajui metane, shvatio sam da oni ne ive pravim hrianskim ivotom, ve
nekako tradicionalno, uz praktikovanje obiaja koje nisu razumeli i pevanje pesama na
starom rumunskom jeziku koji takodje nisu razumeli. esto sam razmiljao ta bi
trebalo da se uini da bi parohijani mogli da imaju udela u hrianskom ivotu koji je u
skladu sa Biblijom? U meni se vodila borba: ta da propovedam, Sveto pismo ili
tradiciju? A tradicije smo imali dve: onu naih predaka koju niko vie ne bi mogao da
dri, i onu rumunskog sela koja je isprepletena sa paganstvom, o kojoj sam znao iz
etnografskih i folklornih knjiga koje sam dobro prouio.
Na alost, ljudi se nisu menjali. Bio sam razoaran. Zar tako izgleda rumunski
narod posle dve hiljade godina hrianstva? Ljudi su mi dolazili da obavim neke
obrede koje su videli kao spasonosne za njihove probleme. Shvatio sam da ti obredi
imaju samo kratkotrajne efekte ali da ne donose trajnija reenja. Moja supruga je dola
na ideju da se preselimo u drugu parohiju. Moda bismo tamo mogli da nadjemo ljude
koji se dre svete tradicije i ive istinskim hrianskim ivotom. Mislio sam da sam za
protekle dve godine slube stekao neka iskustva i da e moja dalja sluba biti osnaena.
Od episkopije iz Kara-Severina dobio sam dve parohije negde u Banatu, kod Oravice.
721
Na dan mog postavljenja bilo je tako malo ljudi da sam hteo da plaem. Pitao sam se
zato ljudi ne dolaze makar na svetu Liturgiju, tu najvaniju slubu u Pravoslavnoj
crkvi?
Parohijska kua u kojoj smo trebali da ivimo je bila jako zaputena. Odluili smo
da je renoviramo, ali smo jo od samog poetka naili na protivljenje jer u crkvenoj
blagajni, toboe, nije bilo para. Parohijani, lanovi crkvenog odbora, su poeli da
izmiljaju razloge zbog kojih renoviranje ne moe da pone. Moja supruga je plakala, a
ja sam, kao mukarac i glava porodice, poeo da razmiljam o raznim reenjima. Dok
sam tako razmiljao, na vrata je pokucao akon baptistike crkve. Pozdravio me je
reima: Gospodnji mir, brate. Ja sam mu odgovorio da mi nismo braa. Pravoslavci
sa baptistima nisu braa. Onda prijatelj odgovorio je. Moe rekao sam, ali pod
uslovom da na vae evangelizacije ne zovete moje parohijane jer u se, u suprotnom,
naljutiti. Upitao sam ga da li poznaje nekoga ko bi mogao da mi pomogne u nevolji, i
on se ponudio. Sutradan je ve ispunio moju molbu, a ja nisam mogao da verujem da
je to uinio tako brzo, bez prethodnog razgovora o ceni. Moji parohijani nisu ni prstom
mrdnuli, a ovaj vernik, neprijatelj nae pravoslavne vere i naeg rumunskog naroda,
uinio je sve to je bilo potrebno. Tako sam postao prijatelj akona baptistike crkve.
Za vreme dugih zimskih veeri odlazio sam kod mog prijatelja da razgovaramo iz
Svetog pisma. Bio je jedini ovek koji se zanimao za svete stvari. Kada bi nai razgovori
zapeli, uzimao bi pesmaricu i pevao na slavu Gospodu, a ja sam ga pratio. Njegova
supruga bi nas uvek lepo ugostila. Poeo sam da iz njihovih ivota itam kao iz ive
poslanice.
Duhovno stanje u mojoj parohiji je bilo katastrofalno. Obino uvee, dok smo drali
veernju slubu, u crkvi smo bili moja supruga, akon i ja. Onda sam predloio da je
bolje da idemo u baptistiku crkvu, u kojoj ljudi slave Gospoda. Oni bi slavili na njihov
a mi na na nain, ali bi u svakom sluaju bilo bolje da budemo meu ljudima koji
slave Boga, nego da provodimo vreme ogovarajui. Kad me je baptistiki akon
ugledao, pozvao me je da propovedam u njihovoj crkvi, jer sam teoloki bio
potkovaniji od njega. Ono to sam propovedao ujutru u mojoj crkvi, to bih uvee
govorio kod baptista. Pazio sam da ih ne uvredim i da propovedam samo ono to stoji
u Svetom pismu. U medjuvremenu, shvatio sam da smo ustvari mi, pravoslavni, bili ti
koji su uenju Svetog pisma dodali tradiciju, te da smo mi zasluni to se uenja naih
dveju crkava razlikuju.
Godine 2002. u mom selu je baptistika crkva organizovala nedelju dana
evangelizacije i moj prijatelj akon me je pozvao kao prijatelja. Nisam mogao da ga
odbijem, poto se on uvek odazivao na moje pozive i nikada me nije odbio. Jedne
veeri je bio pozvan mladi starosti oko 35 godina koji se predstavio kao bivi
pravoslavni svetenik, koji se pre nekoliko godina obratio Bogu i postao evaneoski
hrianin. Naravno, zbog svega ovoga bio sam pozvan u Karansebe u episkopiju da
objasnim svoje prisustvo na baptistikim skupovima. Zabranili su mi da se viam sa
bivim svetenikom a i sa akonom baptistike crkve. Odluio sam da ne posluam
episkopovu zabranu, jer sam smatrao da sam slobodan ovek koji moe da odluuje o
svojim postupcima.
Sledee godine za 8. mart smo bili pozvani u baptistiku crkvu u Rakadie da
proslavimo dan ena. Bili smo znatieljni. Tamo nije bilo igre i pesme, ve su se
naprotiv, ljudi molili Bogu. Kvalitet molitava koje sam uo tog dana iz usta vrlo
jednostavnih ljudi, nisam uo ni od jednog od elnih ljudi u Pravoslavnoj crkvi. Tada
722
smo moja supruga i ja shvatili da mi ne znamo da se molimo Bogu na jedan tako
direktan i lian nain. Mi smo se molili iz molitvenika. Posle molitve okupljeni su
poeli da prouavaju Sveto pismo o ulozi ene a prouavanje je vodila sestra Tatjana
Gongola, apsolvent biblijskog instituta u Surduku, pored Lugoa. Postavljala je
pitanja: ta, kad, gde, zato, ko, kako? Gledala je u Boju re i precizno nalazila
odgovore na pitanja koja su bila postavljena.
Tada se i u meni rodila ideja da postavljam pitanja Bojoj rei i da u njoj traim
odgovore. Razmiljao sam o tome i odmah poeo da prouavam Bibliju. Zanimljivo je
da sam ovu elju dobio ba za 8. mart, nakon sluanja izlaganja ene koja je tumaila
Pismo samo njim samim. Jedan od baptistike brae je insistirao da idemo na biblijski
institut u Surduku radi prouavanja Svetog pisma, rekavi mi da u tamo,
potpomognut Boijom svetlou, i sam otkriti istinu. Iz tog razloga predloio sam
supruzi da iskoristimo dve nedelje odmora i da ih provedemo na Institutu, jer ionako
pet godina nismo koristili godinji odmor. Vratili bismo se odande taman za Cvetnu
nedelju, a i ja bih imao vie materijala da propovedam onima koji e doi na slubu za
Uskrs. Posle nekoliko dana, moja se supruga sloila, ali me je upozorila da ne dozvolim
da me zavedu rei evandjeoskih vernika i da im se ne prikljuim onako kako je uinio
onaj drugi pravoslavni svetenik. Sedmog aprila, zajedno sa suprugom i dve erkice,
stigao sam u Surduk na Institut. Bili smo iznenaeni bratskom ljubavlju kojom smo
bili primljeni. Ironino sam gledao na moto knjige koju smo dobili: Dae pravac
vaem ivotu. Smatrao sam da sam ja ve pravilno usmeren i da mi ova knjiga nee ni
u emu pomoi. Ipak, uivao sam da ponovo studiram. Samo sa Biblijom u rukama i
olovkom, prouavali smo stare zavete koje je Bog sklopio sa Nojem, Avramom,
Jakovom i ostalim patrijarsima. Otkrio sam jednog linog Boga, Boga koji obeava da
e blagosloviti one koji ga sluaju. I otkrio sam da Bog ono to obea ono i ispunjava.
Otkrio sam da je Gospod Isus takodje dat kao blagoslov. Gospod Isus je doao da
preuzme grehe sveta, ponizio se i bio rtvovan kao jagnje, da bismo mi, posredstvom
Njegove krvi dobili oprotenje greha. Tamo sam otkrio da je Isus doao da ljude pomiri
sa Bogom, da nas dovede u jedan lini odnos sa Njim. Poele su da mi se otvaraju oi i
otkrio sam nekoliko istina:
- Boiji Sin je umro umesto mene.
- Kroz Njegovu krv imam oprotenje greha.
- Boja dobrota me podstie na pokajanje. Pokajanje je Boja zapovest.
- Isus je prineo sebe kao rtvu jednom zauvek. Verom u Njega kao Spasitelja
dobijamo Njegovu pravednost.
- Isus je novi Adam. Za moje spasenje Isus je podneo smrt na krstu.
- Otac me prihvata kao sina ukoliko verom postanem brat Isusa Hrista.
U ove istine sam jedino mogao da verujem. U svom srcu sam prihvatio Isusa Hrista
kao Gospoda i Spasitelja, i uinio zavet sa Gospodom. U pravoslavnoj religiji Gospod
Isus Hristos mi nikad nije bio predstavljen kao Gospod i Gospodar mog srca, niti kao
onaj koji ima apsolutni autoritet u mom privatnom i slubenom ivotu. Kod nas su
postojale Njegove rei ali i rei Svetih otaca. Ove ljudske rei su imale apsolutni
autoritet to se tie vere.
Postavio sam sebi pitanje: iji sam ja zapravo sluitelj? Odgovorio sam: Boiji.
Pa, ako sam Boiji sluitelj ije rei treba da posluam? Ako je On moj Gospod i
gospodar, onda treba da sluam Boije rei. Ovo otkrivenje je obesmislilo celokupnu
pravoslavnu logiku u kojoj sam se rodio, i koju sam uio na fakultetu.
723
Moja supruga je bila zauena. Objasnio sam joj da je spasenje lino i da tek kad
poveruje i zavoli Gospoda svim srcem da i ona moe da uini zavet sa Gospodom. Ona
me je podsetila na neizvesnost koja nas eka: da vie neu biti svetenik, da e nas
izbaciti iz parohije, iz kue i ta emo onda da radimo? Kakva je naa budunost i
budunost nae dece?
Sledeeg jutra sam se probudio vrlo uznemiren. U meni se vodio rat na dva
koloseka: materijalnom i duhovnom. Kako u reiti materijalne probleme? Duhovno
vie nisam mogao da sluim na poziciji koja nije po Bojoj volji, uei ljude pogrenim
naukama ili hranei ih uzaludnim nadama. Praznik Uskrs je bio na pomolu i trebalo je
da ispovedam ljude, a znao sam da takva praksa nije po Boijoj volji. To iz razloga to
su ljudi sagreili pred Bogom, pa prema tome sa Njim treba i da se pomire, ako ele da
im bude oproteno i da budu spaeni. Smatrao sam da ako ljudi mojim posredstvom
trae oprotenje greha znai da je Isus uzalud umro, jer e ljudi meni zahvaljivati za
oprotenje greha a ne Bogu. Dalje, ljudi su takoe pogreno verovali da zahvaljujui
mojim molitvama mrtvi odlaze u Boije carstvo. Posle Uskrsa sam trebao da krstim
jedno malo dete, ali ni to nisam mogao da uradim jer dete od est nedelja ne moe da
upozna Gospoda Isusa i ne moe da ga primi kao linog Spasitelja i Gospoda. Poto
smo trebali da idemo u Lugo u crkvu, molio sam Gospoda da mi govori kroz rei
propovednika. Molio sam da mi pokae kako da reim moje probleme jer sam znao da
Bog u svojoj mudrosti ve ima reenje za njih. U svakoj rei sluane propovedi otkrio
sam kako mi Bog daje odgovor na moj duevni nemir. Shvatio sam da mi Gospod
govori na veoma direktan nain, zahvalio sam mu i od toga trenutka niko i nita nije
moglo da me odvrati od odluke koju sam doneo. Posle podne smo posetili jednu drugu
crkvu u selu, i tamo je Gospod progovorio mojoj supruzi. Ustala je i rekla da ona
nadalje hoe da bude ne samo slua Boje rei nego i njen izvrilac.
Sa bratom propovednikom crkve smo razgovarali o tome da ne elimo da
napustimo mesto evangelizacije dokle ne uinimo zavet sa Gospodom Isusom i to
krtenjem uronjenjem u vodu. Rekli smo mu da smo na Biblijskom institutu shvatili
pravo znaenje krtenja i da se vernik treba da krsti kao odrastao ovek. U sredu, 16.
aprila organizovano je nae krtenje u jednoj baptistikoj crkvi u oblinjem selu.
Shvatio sam da je i pravoslavni svetenik grenik i da je na nebu velika radost i za
jednog svetenika koji se vraa Gospodu.
U etvrtak smo se vratili u nau parohiju, ali su nai parohijani ve uli za nae
krtenje. Moj kum mi je to potvrdio i rekao je da e nas izbaciti iz crkve. U radnji,
prodavaica me je gledala ljutito i prebacila mi kako sam mogao da se odreknem svete
Bogorodice, svetitelja, krsta, ikona, svih naih obiaja...
Shvatio sam da e pritisak biti vrlo velik i zato sam se molio Gospodu da moja
reakcija bude prikladna. U petak u dva sata poslepodne doao je ujak moje supruge,
koji je takoe bio svetenik i savetnik u episkopiji u Karansebeu kao i protojerej iz
Oravice, moj direktni ef. Posle dugog razgovora, koji je protekao u miru, to je bio
odgovor na moju molitvu, zatraili su moju sveteniku odoru, kljueve od crkve kao i
crkvena dokumenta. U parohijsku kuu su doli drugi svetenici i zatraili da je
napustim. Molio sam ih za period od deset dana, ali su oni insistirali da to uradim
odmah, istog trenutka! Rekli su mi da izdajnik Pravoslavlja nema prava da spava u
stanu koji pripada Pravoslavnoj crkvi! Na komija je u tom trenutku intervenisao i
rekao da e nas on primiti u svoju kuu da ne budemo izbaeni usred noi na ulicu! Jo
im je rekao i to da su gori od komunista. To ih je pogodilo, pa su nam, posle kraeg
724
dogovora, dozvolili da se za tri dana iselimo. Gospod je te noi bio na delu. Te noi su
naa braa poela da dolaze u parohijsku kuu. Prvi je doao propovednik baptistike
crkve iz sela i ponudio nam svoju pomo. Onda nas je akon iste crkve pozvao da se
preselimo u njegovu kuu. Potom je doao i jedan policajac. Bio sam na tren
uznemiren mislei da on dolazi po slubenoj dunosti. Ustvari, policajac je bio vernik
koji je takodje doao da pomogne. Kada su svi otili, pogledao sam na svoju suprugu, a
potom smo zajedno zaplakali od radosti. Kakvog velikog Boga mi imamo!
Sutradan kada se vest proula i dosta sveta okupilo, svima sam govorio: Dobri ljudi,
ja ne elim da idem, hou da ostanem sa vama, ali ono to nam je svima potrebno jeste
promena ivota. Ko eli da se pokaje, moe to da uini i u naoj (pravoslavnoj) crkvi ali
ne kroz ispovedanje meni, nego pred Bogom, pred kim smo svi sagreili. On je dobar i
pravedan i eli da nas oisti od svakog greha. A onda ako neko eli da sklopi zavet sa
Gospodom treba da ga primi verom kao Gospoda i Spasitelja. Ja u od sada, dragi
prijatelji, propovedati samo iz Svetog pisma.
Meu metanima je nastala podela na one koji su eleli da ostanem, i na one koji su
bili protiv. Ukratko posle toga dola su braa iz Oravice i poela da utovaraju nametaj
i ostale stvari iz dotadanjeg naeg stana. Zatim je doao i moj (bivi) episkop. Izbacio
je svu brau iz stana i veoma lukavo mi ponudio da ostanem. Ja sam prihvatio, a on je
odgovorio da je to mogue jedino pod uslovom ako se odreknem zaveta koji sam
sklopio krtenjem u baptistikoj crkvi. Zahvalio sam se i rekao mu da ja to ne bih
uinio ni za ta na svetu zato to ne elim da budem neveran Bogu. Nakon toga sam
optuen i da sam opsednut demonom, a moja supruga je na sve to predloila da
zajedno zapevamo nau pesmu: Odluio sam da sledim Hrista. Te subote pred
Cvetnu nedelju, napustili smo parohiju. Od tada vie nisam oblaio sveteniku odoru
a nisam ni odlazio na liturgiju. Nisam ba odmah mogao da poverujem da vie nisam
svetenik, ali sam shvatio da mi je Gospod dao drugu slubu, bolju, slubu pomirenja
ljudi sa Bogom. Braa iz baptistike crkve su mi govorila da ne mogu da veruju
sopstvenim oima u to da se jedan pravoslavni svetenik obratio Bogu. Ja sam im
rekao da se mole da Bog dovede do pokajanja i druge svetenike, te da se to vie ljudi
iz naeg naroda obrati Bogu.
Od tada putujem irom zemlje, utvrujem evaneoske crkve i pozivam pravoslavne
vernike da sklope veni savez sa Gospodom Isusom, verujui u Njega iskljuivo i samo
na osnovu biblijskog otkrivenja, odbacujui sva kasnije uvedena uenja.
Svedoanstva bivih svetenika Rumunske pravoslavne crkve preuzeta su (u
skraenom obliku) iz asopisa Scriptura sau Traditie na rumunskom jeziku, brojevi 1,
6, 7, 8; godina izdavanja 2009. O pomenutim linostima postoje podaci i na internetu,
na sajtu Wikipedia kao i na drugim internet portalima.
STYLIANOS I. CHARALAMBAKIS (1916-2009),
bivi svetenik - jeromonah Grke pravoslavne crkve
Apostol Pavle u Bibliji pie:
I Korinanima 13:11: Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete,
zakljuivao sam kao dete. A kad sam postao ovek, prestao sam s detinjarijama.
ovek dolazi na ovaj svet uronjen u neznanje i bez spoznaje, nesposoban da
prepoznaje sebe ili svoju okolinu. Nerazdvojivo od njegove prirode je detinje neznanje.
725
Kako godine prolaze, po Boijoj milosti, ovek moe da pree iz neosetljivosti u
oseajnost i svesnost, iz neznanja u znanje. Takvim putem sam i ja proao. Zaista,
najpre sam poeo da uim o sebi, svojoj prolosti i vaspitanju, i vrednostima do kojih
su drali moji roditelji.
Oduvek sam posedovao jaka religiozna ubeenja koje sam formirao pod uticajem
roditelja i uitelja. To me je jo u mladosti nauilo da se bojim Boga. U to vreme,
odluio sam da postanem monah, mislei da u spasiti svoju duu sluei Gospodu.
Iako sam u manastiru doao do saznanja da sam u stvari bio daleko od sluenja
Bogu i spasenja moje due, moji duhovnici su me jo uvek smatrali pogodnim za
svetenstvo. Trinaestog juna 1943. bio sam rukopoloen za svetenika i ostao u
svetenstvu Grke pravoslavne crkve narednih 12 godina.
Ali, kako sam mogao da budem siguran da verujem u Boje istine a ne u religiozne
institucije i tradicije koje su ljudi dodavali tokom vekova? Kako sam mogao da znam
da nisam bio prevaren zajedno sa mojim roditeljima i drugima u mom drutvu? Postoji
jedna stara grka poslovica koja kae: Meu ljudima najtee je upoznati sebe. Ova
izreka svedoi i ukazuje da su ljudi u potpunom neznanju i da ne poznaju ni oveju
prirodu a ni Boiju. Zbog toga, oni nisu doneli Bogu slavu koju On stvarno zasluuje,
niti dali ast oveku koje mu pripada. Neznanje je usadilo lane doktrine u njihova
srca, vodilo ih pogrenim putem i varalo ne samo u pogledu ivota nego i u pogledu
pravog slavljenja Boga.
Iako nesvestan te injenice, i ja sam se nalazio ba u takvom stanju. Ipak,
zahvaljujui Bogu koji me nije ostavio da lutam u svom siromatvom pogoenom
duhu, pomo je dola. Dok sam prouavao Njegovu boansku re, On mi je pokazao
put kako da postanem sluga Duha a ne slova.
U Ev. po Mateju pie: Blaeni su siromani duhom, jer je njihovo carstvo
nebesko. Ove rei su zaista bile poetak mog duhovnog putovanja. Gospod me je
nauio da silom Duha Svetog moram da oslobodim sebe svih oblika sebinosti i
ponosa, i da postanem kao pravedno i nevino dete. Otkrio sam istinito
oboavanje/slavljenje (Jovan 4:24) i pravi poziv u ivotu (Matej 28:19, Marko 16:15)
iznova i iznova prouavajui Bibliju, kao rezultat svetla koju je boanski davalac
svetlosti dao mom srcu.
Boja Re je poela da radi u mom srcu i dala mi apsolutnu sigurnost da doktrine
koje smo nasledili od naih predaka, sa snanim naglaskom na ispraznu formalnost i
rituale, nije nauavao ni Gospod a ni njegovi apostoli. Biblija nam kae da je Bog Duh
(Jovan 4:24). Slavljenje i sluenje Bogu moraju da se povinuju Njegovoj prirodi.
Naravno, materijalne stvari, kao to su crkveno posue, svetenike odore i ostalo
spreavaju istinito oboavanje, zato to njihova materijalna priroda nikako nije slina
Boijoj duhovnoj prirodi.
Rana apostolska crkva nikada nije koristila religijske ceremonije i rituale onako
kako ih koriste svetenici Grke pravoslavne crkve. Uopte nisu koristili materijalne
predmete (poput ikona, kandila, svea, tamjana) da bi izrazili ili preneli na druge
svoje bogopotovanje. Umesto toga, vernici bili su istrajni u apostolskoj nauci i
zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama. (Dela 2:24).
Nakon to mi je Gospod otkrio ove istine, prestao sam da verujem u Grku
pravoslavnu tradiciju i usmena predanja. Naravno, kada me je moj episkop igosao
kao jeretika, poeo sam da se suoavam sa tekim progonstvima. Ipak, naao sam
veliku utehu u Bojoj rei jer me On nije ostavio da trpim iskuenja vie nego to mogu
726
(1. Kor. 10:13). Uvek sam sa odvanou ponavljao ohrabrujue rei apostola Pavla:
Sve mogu u onome koji me snai. (Fil. 4:13).
Shvatio sam da moram da proem kroz vatru kako bih uvrstio moj karakter i
dokazao svoju lojalnost Bogu. Bio sam siguran da jedno jagnje, pod budnim Boijim
okom, nee biti pojedeno od vukova.
Ozbiljne stvari su poele da okupiraju moj um. Ne samo da ritualni nain slavljenja
Boga nije bio u skladu sa Bojom reju, nego ni svetenstvo kao takvo nije trebalo vie
da postoji. rtva naeg Gospoda je ukinula potrebu za starozavetnim svetenstvom.
rtve koje su prinosili svetenici Starog zaveta nagovetavale su jedinstvenu Hristovu
rtvu. Poto je Gospod sam uinio tu rtvu, moramo da prihvatimo da je svetenstvo
bilo preneto na Njega. Ovu istinu Biblija naglaava u Jevrejima poslanici 7:23-25 i
9:12. Hristova smrt na krstu je bila dovoljna, prema tome potreba za svetenicima je
otklonjena. Oni ne treba vie da postoje jer se rtve vie ne prinose. Boja re je jasna u
pogledu ovog uenja.
Poslanica Jevrejima 10:12-14: Ovaj je, meutim, prineo samo jednu rtvu za grehe
i zanavek seo s desne strane Bogu, i dalje eka dok njegovi neprijatelji ne budu
postavljeni kao podnoje njegovih nogu. Jedno prinoenje je, naime, zauvek dovelo do
savrentsva one koji se osveuju.
Prema Bibliji, nema vie potrebe za svetenicima. Otkad je Hristos bio razapet na
krstu postoji carsko svetenstvo (1. Petrova 2:9) koje sainjavaju svi oni koji veruju u
Iskupitelja Isusa koji nas uini carstvom, svetenicima Bogu i Ocu svome (Otkrivenje
1:6)
Dalje, ljudi svetenici ne mogu da oproste grehe, jedino Hristos moe. On je bio
rtvovan kako bi opratao grenicima. Matej 9:6: Sin oveiji ima vlast na zemlji da
oprata grehe. Spasenje se daje verom u iskupiteljsko delo koje je Hristos uinio na
krstu. Efescima 2:8-9: Jer ste posredstvom vere blagodau spaseni, i to nije od vas,
Boiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali.
Stoga, svetenici nisu uvari niti delioci boanske milosti. Pravoslavna dogmatika
nije u pravu kada tvrdi da svetenici imaju autoritet da svezuju i razreuju grehe
(Matej 18:18). Pravoslavna crkva pogreno tumai ovaj stih kada pripisuje ova
ovlaenja svetenicima. Novi zavet nigde ne spominje da su apostoli ikad koristili ovaj
autoritet. Oni nisu nikad pozvali ljude da dou i priznaju svoje grehe njima. Autoritet
vezivanja i razreenja koji je Gospod dao apostolima odnosio se na disciplinu u
hrianskoj zajednici.
Do treeg veka posle Hrista hrianska crkva je smatrala sve vernike svetenicima,
bez izuzetka. Svaki vernik pripada jednom i jedinom prvosveteniku, Isusu Hristu. Ovo
je potvreno u pisanjima crkvenih otaca, npr. Tertulijana, Justina, Ireneja iz drugog
veka i Origena iz treeg veka. Takoe i drugi dokumenti kao to su (Didache of the
Apostles = Apostolske pouke), Klementova poslanica i Polikarpova poslanica odnose
se samo na dva crkvena poloaja/funkcije, naime, na episkopa ili stareinu, i akona.
Jedino Poslanica Ignacija Antiohijskog (II vek) govori o svetenicima i velikim
svetenicima. Balanos, profesor teologije, pisao je u svojoj Patrologiji (str. 48, 51, 52)
da su ove poslanice bile falsifikovane u IV i V veku posle Hrista. Ipak, Boja re je
jasna po ovom pitanju, a ta kau poslanice apostolskih naslednika nije toliko vano.
Sada kada sam imao vie biblijskog razumevanja, morao sam da odbijem
unapreenje koje su mi moji pretpostavljeni ponudili. Sa mojom novopronaenom
verom, oseao sam da me Gospod poziva da napustim svetenstvo koje je bila velika
727
prepreka u mom duhovnom napredovanju. Traio sam oprotenje, kroz Hristovu krv,
od mog Boga i Oca za sve grehe koje sam poinio u svom ivotu, ukljuujui i one
uinjene u neznanju. Odmah sam podigao svoj glas, zahvaljujui Bogu za Njegovo
dragoceno obeanje da se vie nee seati moje nepravednosti, grenosti i slabosti.
Jevrejima 8:12: Jer u biti milostiv prema njihovim nepravdama i neu se vie
seati njihovih grehova.
Napustio sam Grku pravoslavnu crkvu u kojoj sam sluio itavih 12 godina i
postao deo Evaneoske crkve. Ali, ne da bih postao neprijatelj prethodnoj crkvi nego
jo vei prijatelj. Kao protestant bio sam osloboen tiranije episkopa koji su me
prisiljavali da vidim samo onoliko koliko su oni mogli da vide. Iz tog razloga mogao
sam, kao grki graanin koji potuje zakon, da podignem glas i pozovem svoje ranije
kolege svetenike na pokajanje Pokajte se i verujte u evanelje.
Postao sam sluga Boiji i to ne ...sluitelj slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh
oivljava (2. Korinanima 3:6). Moj ivot je bio osloboen mrtvih formalnosti. Drao
sam se rei koje je Gospod rekao Samarjanki: Bog je Duh, i koji mu se mole treba da
se mole u duhu i istini. (Ev. po Jovanu 4:24).
***
Oni koji kritikuju Charalambakisa lano tvrde da je on bio samo akon i da je bio
lien svetenikog ina zato to se oenio. (Pravoslavna crkva doputa da mukarci koji
su ve u braku postanu akoni i svetenici. Ipak, ako je samac (monah) rukopoloen za
akona ili svetenika, onda je njemu zabranjeno da stupi u brak). injenica je da je
Charalambakis dostigao rang arhimandrita i bio poznat po imenu Serafim (On, kao
evandjeoski hrianin, nikada nije spominjao ovu raniju monaku poziciju u
Pravoslavnoj crkvi iz razloga svoje poniznosti).
On nije bio lien svetenikog dostojanstva od svojih pretpostavljenih, odnosno nije
ekskomuniciran kao svetenik. Ba naprotiv. Iz razloga svoga poverovanja u Hrista
Spasitelja na osnovu biblijskog otkrivenja, 14. februara 1955. godine dobrovoljno je
napustio svetenstvo atinske crkve Svete Trojice u Ampelopiki. Nakon to je postao
obian graanin, posredstvom zajednikog prijatelja upoznao je finu damu Stellu 28.
aprila 1955. god. Tri meseca kasnije, 28. avgusta 1955. god. oenio ju je u evandjeoskoj
Bojoj crkvi u Atini. Ceremoniju je izvrio tadanji pastor crkve, Nikolas Zazanis.
Charalmbakisov brak je trajao do njegove smrti 2009. godine.
Svedoanstvo biveg jeromonaha arhimandrita Grke pravoslavne crkve, kao i
ostale mnogobrojne materijale, moete da proitate na grkom jeziku na sajtu:
http://www.sporeas.com/
G. DOBROVOLSKIY,
bivi svetenik Autonomne ukrajinske pravoslavne crkve
Svedoanstvo o uticaju Svetoga Duha i uenja Svetog pisma na ivot biveg
pravoslavnog svetenika Ukrajinske pravoslavne crkve G. Dobrovolskiy (tekst koji
sledi) predstavlja predgovor njegovoj knjizi.

Ova knjiga je istiniti dokument, lino svedoanstvo biveg Pravoslavnog svetenika
koji je danas pastor jedne Evaneoske Baptistike crkve.
728
Svetenik G. Dobrovolskiy je ozbiljno i po svojoj slobodnoj volji prouavao
evanelje i uporeivao Hristova nauavanja sa praksom Pravoslavne crkve. Tom
prilikom je uvideo veliku iskrivljenost i izvrtanje nauavanja evanelja, koje je veoma
lako razumljivo kada se radi o pokajanju, nanovoroenju i spasenju grenika.
Uoio je otpadnitvo Pravoslavne crkve i nije vie mogao da ostane njen lan i
sluitelj. Od momenta svog nanovoroenja, odluio je da napusti Pravoslavlje.
U ovoj knjizi, sa potpunom iskrenou i jednostavnou, autor analizira istaknuta
uenja Pravoslavnog katehizma, i ispituje ih u jasnom svetlu Svetog pisma. Ovo
ispitivanje je nainio uz direktnu Boiju pomo, istovremeno gajei velike simpatije
prema ljudima koji su ostali u okvirima crkve kojoj je nekada pripadao. On ne kritikuje
pravoslavne vernike, ali im ukazuje na put spasenja prema uenju evanelja; na put
koji je ostao nezamraen crkvenim doktrinama koje je stvorio ovek.
Duboko sam uveren da e ova knjiga biti veliki blagoslov za svaku osobu koja
ozbiljno razmilja o verskim pitanjima i da e dovesti mnoge ljude Hristu kao
njihovom linom Spasitelju.
Zato sam napustio Pravoslavnu crkvu?
Ovo pitanje mui i uznemirava mnoge moje prijatelje i poznanike koji su navikli da
me gledaju kao svetenika Autonomne Pravoslavne crkve Ukrajine.
Za mnoge ljude, bilo je normalno da me vide kao svetenika. Ali, sada kada vie to
nisam, mnogi su me napustili, prekinuli nae odnose i bee od svakog susreta sa
mnom. ak odbijaju da odgovore i na moja pisma. Osuuju me kao izdajnika Boga i
Ukrajine. Neki su postavili podrugljivo pitanje: Da li e se preseliti u Moskvu?
(Ukrajinska autonomna pravoslavna crkva se odvojila od Ruske pravoslavne crkve
1920. kad je Ukrajina pokuala da istupi iz Ruske imperije posle ruske revolucije 1917.
godine. Dobrovolskiyev komentar se odnosi na optubu koja je glasila da se on vraa
Ruskoj pravoslavnoj crkvi (oito to nije bio sluaj!). Tenzije izmeu Ukrajinske
autonomne crkve i Ruske pravoslavne crkve traju do dananjeg dana).
Ja ovo ne vidim kao tragediju, iako se loe oseam zbog naivnih ljudi koji imaju
loe miljenje o meni. Oni izraavaju aljenje i smatraju me zalutalom ovcom koja e
jednoga dana da se vrati u stado. Ovi ljudi jednostavno ne shvataju ono to bi trebali.
Kada bi imali ispravno shvatanje, oni bi se, umesto da me osuuju, radovali i sledili
moj primer.
Ne nameravam da ih osuujem iako mi ine zlo. Sud pripada jedino Bogu. Ja
jedino preuzimam odgovornost da utvrdim i predoim im injenicu da poseduju
pogrene stavove o duhovnim stvarima. Ovo inim sa velikim arom ali i bolom u srcu.
Moja je molitva Svemoguem Bogu da im otvori duhovne oi i dozvoli im da vide
Njegovu istinu onakvom kakva ona jeste: ista, sveta, nepromenjiva, osloboena
ljudskih izuma i iskrivljenosti. Moja je molitva da je oni vide, i na osnovu nje upoznaju
Istinitog i ivog Boga, Stvoritelja neba i zemlje i svih vidljivih i nevidljivih stvari.
Takoe, elim da znaju da Bog ne zahteva slubu ljudskih ruku, kao da ima bilo kakve
potrebe za njom, jer On poseduje sve stvari i nama daje sve to nam je potrebno za
ivot.
Gospod nam je dao svoje istine kroz izabrane proroke u Starom zavetu, a kasnije
kroz svog jedinog Sina, naeg Gospoda Isusa Hrista i svete apostole. Danas se
objavljuje kroz Sveto pismo, inspirisano od Svetog Duha i korisno za pouavanje, kako
bismo mogli da sledimo stope apostola Pavla i kaemo: A mi imamo um Hristov. Bog
729
eli da u srcima imamo Hristovu ljubav za Njega i za nae blinje. On eli ljubav koja je
sveta, nelicemerna, neprekidna i zagrejana zracima Sunca istine.
Kakav bi blagoslov bio za nau Ukrajinsku naciju kad bi se nae voe posvetile i
posedovale ove kvalitete po Bojoj milosti! Sa ovakvim kvalitetima, one bi pokazale
ljudima dobar primer i kroz njih bi Bog izlio obilan blagoslov i kiu milosti na sav svet.
Imam iskrenu elju da, uz Boiju pomo, bacim svetlo na nekoliko pitanja u vezi
pravoslavnog bogosluenja, koje prosean vernik-laik ne razume dovoljno. Proseni
pravoslavni vernik nema pravo razumevanje ta jeste a ta nije ugodno Bogu. Da li Bog
moda sakriva svoje lice kako bi izbegao da gleda ili slua ono to pred Njim
predstavlja bogohuljenje?
Neka se italac ne uplai. Bilo bi bolje za njega da proita knjigu do kraja sa
strpljivou i ozbiljnou. Takodje i da molitveno razmilja o onome o emu ita a
potom preuzme odgovarajue korake.
Prema Svetom pismu, pravo bogosluenje mora da bude usredsreeno na Boga i
poslunost Njegovoj nauci. Samo kad neko tako postupa, moe zaista da slavi Boga po
Njegovoj volji.
U Pravoslavnoj crkvi ne postoji pravilno, Bogu ugodno, bogosluenje. Ono je daleko
od prave svetosti i duhovnosti.
Da bi osvetlili nauavanje Pravoslavne crkve koja je u sukobu sa nauavanjem
Svetog pisma, pokuaemo da ispitamo nekoliko aspekata Pravoslavne slube, kojih
ima mnogo. Najvanija od svih je sluba slavljenja, koja se naziva Liturgija. Njena
vanost prevazilazi ostale. Poevi sa liturgijom, nastaviemo sa spomenima za ive i
mrtve, molitvom svetiteljima, razliitim oienjima, itanjem Svetog pisma,
krtenjem, i na kraju nekim dodatnim ritualima i tradicijama
***
Celokupni tekst knjige biveg pravoslavnog svetenika (sada propovednika
baptistike crkve) G. Dobrovolskiy, koji obradjuje mnogobrojna pravoslavna verovanja
i na njih daje jasne biblijske odgovore, moete da pronadjete i proitate na ruskom
jeziku na sajtu: http: /www.svetpisaniya.ru/.
730

BIBLIOGRAFIJA
Afera Pahomije, Biblioteka Pristup, Knjige Vranjske, Vranje 2004. god.
Benz, Ernst: Duh i ivot Istone crkve; Izdavako preduzee Svjetlost, Sarajevo 1991.
god.
Bulgakov, Sergij: Pravoslavlje, pregled uenja Pravoslavne crkve; Knjievna zajednica
Novog Sada, 1991. god.
Bulgakov, Sergije: Ikona i ikonopotovanje, dogmatiki ogled; Drutvo Istonik,
Beograd 1998. god.
Biblija bez Boga, hrianstvo bez crkve; Pravoslavlje i sekte novoprotestantizam
danas i ovde II; Svetigora, Cetinje 1997. god.
Borovi, Pavle: Biblijski prirunik arheolokih, geografskih i istorijskih pojmova I i II;
A. K. Preporod Beograd i Znaci vremena Zagreb, 1987. god.
Baleti, Milovan: Ispunjenje zavjeta ili Povratak idova u zemlju Izraelovu; Globus,
Zagreb 1982. god.
Bjelajac, Branko: Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god.
Besede, izbor iz svetskog besednitva; Kultura, 1967. Beograd.
Biedermann, Hans: Snaga i mo vjere; Zaloba Mladinska knjiga, Ljubljana Zagreb
1991. god.
Brown, Ann: Obrana ene, feminizam i Biblija; Steppres, Zagreb 1996. god.
Vujaklija, Milan: Leksikon stranih rei i izraza; Prosveta, Beograd 1980. god.
Veronauka u kui: Pravoslavna verska itanka; versko dobrotvorno starateljstvo,
etvrto izdanje, Beograd, 1991. god.
Vukomanovi, Milan: Sveto i mnotvo, izazovi religijskog pluralizma; igoja tampa,
Beograd.
Vukomanovi, Milan: Rano hrianstvo od Isusa do Hrista; Svetovi, Novi Sad 1996.
god.
Vasiljev, Leonid Sergejevi: Istorija religija istoka; Novo delo (Beograd-Prosveta),
Beograd 1987. god.
Vladika Nikolaj: Ohridski prolog; Glas Crkve abac, 2000. god.
Vladika Nikolaj: Nacionalizam Svetog Save Srbski narod kao Teodul; Ihtus
hrianska knjiga, Beograd 2002.

731
Woodrow, Ralph: Babilonska misterijska religija, Drevna i suvremena; Zajednica
krana, akovec 1991. god.
Dve hiljade godina hrianstva; I. A. Vukans, Beograd 2000. god.
Djurant, Vil: Istorija civilizacije, Doba vere, prvi deo, Narodna knjiga Alfa, Beograd
1998. god.
orevi, Dragoljub: Proroci nove istine, sekte i kultovi (ta treba da znamo o novim
religioznim pokretima?); JUNIR, Ni 1998. god.
urevi, Ratibor: Tajni ruitelji jevrejstva i hrianstva, Ihtus hrianska knjiga,
Beograd 1996. god.
E. H. Broadbent: Jedna povijest Crkve; Zagreb 1989. god.
Episkop Nikolaj: Vera svetih; Katehizis Istone pravoslavne crkve, etvrto izdanje,
abac 1988. god.
Episkop Inokentije: Zato hriani praznuju nedelju a ne subotu; Biblioteka
Hrianskog dela, knjiga XX, Skoplje 1940. god.
Ekman, Ulf: idovi narod budunosti; Havel publishing, Rije ivota, Zagreb 1999.
god.
Elijade, Mira: Vodi kroz svetske religije; Narodna knjiga Alfa 1996. god.
Eptein, Mihail: Novo sektatvo; Aurora, Novi Sad, 2001. god.
Ili, Veselin: Religija i kultura; Biblioteka Svet kulture, Prosveta, Ni 1995. god.
Ili, Jevrem: O praznicima Pravoslavne crkve, Kraljevska dravna tamparija, Beograd
1886. god.
Jovi, Ranko: Sekte i lani proroci; Negotin 1994. god.
Janji, Sava: Ekumenizam i vreme apostasije; Sveti knez Lazar, Prizren 1995. god.
Judin poljubac, apostasija Srpske pravoslavne crkve; Svetogorska pravoslavna
misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. god.
Jeroti, Vladeta i arh. Natanail (Lvov): Apokalipsis (Mala pravoslavna biblioteka);
Svetilo, bez godine i mesta izdavanja.
Jovi, Momir: Rano hrianstvo na Balkanu; Prosveta, Ni 1994. god.
Jeroti, Vladeta: Staro i novo u hrianstvu; Izdavaki fond Arhiepiskopije
Beogradsko-karlovake, Beograd 2000. god.
Jeroti, Vladeta: Vera i nacija; Ars Libri i izdavaki fond Arhiepiskopije Beogradsko-
karlovake, Beograd 2000. god.
Jovanovi, Bojan: Duh paganskog naslea u srpskoj tradicionalnoj kulturi; Svetovi,
Novi Sad 2000. god.
732
James G. McCarthy: Evanelje po Rimu; Baptistika crkva Emanuel i Teoloka
biblijska akademija, Krapina 2004.
Karsavin, Lav: Sveti oci i uitelji crkve; rasvetljavanje Pravoslavlja u njihovim delima,
Biblioteka Bogoljublje, Zlatna grana, Sombor 1997. god.
Kolin Mekdanel i Bernhard Lang: Raj jedna istorija; Svetovi, Novi Sad, 1997. god.
Kon, Norman: Poziv na genocid; Matica srpska, bez godine izdavanja.
Kalezi, Dimitrije: Krsne slave u Srba; Narodna knjiga Alfa, Beograd 2000. god.
Knjiga Pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; ibenik 2003. god.
Kalvin, an: Nauk hrianske vere; Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski
Karlovci, Novi Sad 1996. god.
Lukovi, Zoran: Verske sekte, prirunik za samoodbranu; tree izdanje, Dragani,
Beograd 2000. god.
Lukovi, Zoran: Sekte, prirunik za samoodbranu, Dragani, Beograd 2003. god.
Longhammer, Joachim: to e biti od ovoga svijeta; Rijei iskrene, Puine, Hrvatska
1996. god.
Milankovi, Milutin: Kroz vasionu i vekove; Popularna nauna biblioteka, Izdavako i
prometno a. d. Jugoistok, Beograd 1943. god.
Markovi, Vasilije: Pravoslavno monatvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji; drugo
presnimljeno izdanje, Lio, Gornji Milanovac 2002. god.
Mija, Boidar: Odzivi i dozivi, Aktuelni crkveno-pastirski problemi; izdaje: Glavni
savez udruenog pravoslavnog svetenstva SFRJ, Beograd 1974. god.
Mija, Boidar: Ikona sveta slika; Partenon, Beograd 1997. god.
Marku, Ilija: Makedonska crkva, samotvorevina Skoplja, uloga Pape i Unije. Prizren
1994. god.
Milin, Lazar: Nauno opravdanje religije, Apologetika, knjiga 6, Crkva i sekte,
Romanov, Banja Luka 2001. god. (preslikano izdanje: Beograd 1986. god.)
Milin, Lazar: Hristov drugi dolazak; drugo nepromenjeno izdanje, Pravoslavlje,
Beograd, 1984. god.
Marinkovi, ivan: Najbolji vaspita; zbirka vaspitnih primera, izdanje Sv. Arh. Sinoda
SPC, Beograd 1968. god.
Mandi, Ranko: Kanibal u srpskoj kui; satanistike sekte i njihovo delovanje u
srpskom narodu, Izdava: Srpski Sion asopis pravoslavne Eparhije sremske -
Sremska Mitrovica, Beograd 1995. god.
Miz, Roman: Prvi ruski crkveni raskol; Novi Sad 1998. god.
733
Markovi, Miroslav: Studije o religiji antike; Srpsko drutvo za helensku filosofiju i
kulturu Jasen, Niki 2001. god.
Marjanovi, edomir: Istorija srpske crkve; Biblioteka Lavirint, drugo dopunjeno
izdanje, Beograd 2001.
Maksimovi, Goran: Hrista razapinju, zar ne? (O meuhrianskoj toleranciji i
poloaju protestantskih crkava u SRJ); Ni (Novi Sad: Ofset print) 1995. god.
Malicki, P.: Istorija hrianske crkve; prvi deo, Prva tri veka, izdanje knjiarnice
Radomira D. ukovia, Beograd Terazije, Beograd 1933. god.
Mekdauel, Do: I ne samo tesar; Sinod, Beograd 1992. god.
Nikoljin, Ivan: Pravoslavna apologetika; Izdavaka knjiarnica Gece Kona, Beograd
1934. god.
N. A. Kun: Legende i mitovi Stare Grke; Deja knjiga Beograd 1990. god.
Nig, Valter: Knjiga jeretika, Gutembergova galaksija, biblioteka Tragovi, Beograd
2004. god.
Od utopije do komara; Pravoslavlje i sekte I, Svetigora, Cetinje 1997. god.
Obradovi, Dositej: Sabrana dela I (1811. - 1961.); Prosveta, Beograd 1961. god.
Obradovi, Dositej: Izabrani spisi; tree izdanje, Izdavaka radna organizacija Matice
Srpske, Novi Sad 1989. god.
Pravoslavna veronauka; Biblioteka Glas Crkve, Valjevo 1990. god.
Pajsije Hilandarac: Prepodobni Pajsije veliki; Manastir Svetog arhiakona Stefana u
Slancima kod Beograda metoh manastira Hilandara, Beograd 1989. god.
Posle smrti: Strani sud (po vienju Grigorija uenika sv. Vasilija Novog) i Povratak iz
onoga ivota (udesno vienje monahinje Evpraksije); Manastir Mileeva 1991. god.
Popadi, Dimitrije: Svetosavski primer kontekstualizacije evanelja, Novi Sad 2002.
god.
Popovi, Radomir: Vaseljenski sabori; odabrana dokumenta, tree dopunjeno izdanje,
Beograd 2002. god.
Prepodobni Justin elijski: Dogmatika Pravoslavne crkve I-III; Izdaju: Zadubina
Sveti Jovan Zlatoust Ave Justina elijskog i manastir elije kod Valjeva, Beograd
2003. god.
Popovi, Justin: itija svetih; Izdanje manastira elije kod Valjeva, Beograd 1977. god.
Popovi, Jevsevije: Opta crkvena istorija sa crkvenostatistikim dodatkom; tomovi I i
II (preslikano izdanje), Sremski Karlovci, Srpska manastirska tamparija 1912. god.
Popovi, Novak: Da li smo tolerantni; JUVS, Beograd 2001.
734
Pejainovi, Zoran: Cionistiki pokret, od Bazelske do Balfurove deklaracije; Ars Libri,
Beograd 1997. god.
Pejgels, Elejn: Gnostika evanelja; Rad, Izdavaka radna organizacija Beograd.
People and place in the Bible; Bible reference library, Copyright 1987. by Barbour and
Company, Inc. New Jersey. USA.
Raki, Radomir: Biblijski renik; Zlatousti, Beograd, 2002. god.
Rankovi, Ljubomir: ivot srpske crkve; Biblioteka Glas Crkve, Valjevo 1989. god.
Rajs, Rudolf Aribald: ujte, Srbi! uvajte se sebe; Biblioteka Dosije, Beogradska
knjiga, Partenon, Beograd 2006. god.
Religija i drutvo, zbornik tekstova; Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd
1988. god.
Sedam stubova premudrosti; Istorija vaseljenskih sabora, (prvo izdanje, misionarski i
duhovni centar manastira Hilandara Trojeruica Beograd 1998. god.), drugo
izdanje, Beograd 2004. god.
Sveti vladika Nikolaj: Da li dua postoji? (Mala pravoslavna biblioteka); Svetilo, bez
godine i mesta izdavanja.
Sveti vladika Nikolaj: U ta veruju pravoslavni hriani - Svete tajne; Svetilo, bez
godine i mesta izdavanja.
Simov, Dragan: ta kae Sveto pismo; prirunik za prouavanje Svetog pisma, Alfa i
Omega, Beograd 1996. god.
Stanojevi, Stanoje: Istorija srpskoga naroda; Izdavaka knjiarnica Napredak,
Beograd 1926. god.
Stojkovi, Biljana urevi: Verske sekte Leksikon; Narodna knjiga Alfa, Beograd
2002. god.
Stankovi, Milka: Prometej sa Balkana, ivot i delo Dositeja Obradovia; RO Borba,
OOUR Deja tampa, Kekec 1989. god.
Simi, Duan: Sadat: mir ili avantura; Politika, Beograd 1978. god.
Staniloje, Dimitrije: Pravoslavna dogmatika III; sa rumunskog preveo Episkop
istonoameriki Mitrofan, Sremski Karlovci 1997. god.
Svetlost sveta; tree izdanje, Monografija o svetoj zemlji povodom 2000 godina
hrianstva, Beograd 2001. god.
Sveti knez Lazar, asopis eparhije Rako-prizrenske, razliiti brojevi.
Tolstoj, Lav Nikolajevi: Vaskrsenje, Nolit, Beograd 1967. god.
Tomovi, Vasilije: Rat bogova i titana; NIO Pobjeda OOUR Izdavaka djelatnost i
promet, Titograd 1987. god.
735
Tanasijevi, Miroslav: Egipatska knjiga ivih, Anijev papirus; Opus, Beograd 1996.
god.
Thomson, Alan: Crkvena povijest 3, 1500-1800, Novi pokreti; Baptistika teoloka
kola ETO, Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
The Hebrew-Greek Key Study Bible; New american standard, AMG Publishers, Edited
by Spiros Zodhiates Th. D. Chattanooga, TN 37422. USA.
orovi, Vladimir: Istorija Srba; Publik Praktikum, Zemun 2004. god.
Florovski, Georgije: Istoni oci IV veka; Bratstvo sv. Simeona mirotoivog, Vrnjaka
Banja, 1997. god.
Fedotov, Georgije: Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god.
Florovski, Georgije: Hrianstvo i kultura, biblioteka Ruski bogotraitelji, Logos,
Ortodos, Beograd 1995. god.
Flavije, Josif: Judejski rat; Prosveta, Beograd 1967. god.
Foster, John: Crkvena povijest 1, 29-500, Poeci; Baptistika teoloka kola ETO,
Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
Foster, John: Crkvena povijest 2, 500-1500, Opadanje i obnavljanje; Baptistika
teoloka kola ETO; Dobra Vest, Novi Sad, bez godine izdavanja.
Hamman, A. G.: Rim i prvi hriani, svakodnevni ivot; Bukur BOOK, Beograd 1998.
god.
Horak, Josip: Baptisti, povijest i naela vjerovanja; Duhovna stvarnost, Zagreb 1989.
god.
edvik, Oven: Istorija reformacije; Dobra Vest, Novi Sad 1986. god.
ajkanovi, Veselin: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, tomovi od I V;
Srpska knjievna zadruga, BIGZ, Prosveta, Partenon M. A. M. Beograd 1994. god.
meman, Aleksandar: Istorijski put Pravoslavlja; Mitropolija cetinjska, Atos,
Biblioteka: Putevi Pravoslavlja, Cetinje 1994. god.
Watke, Edward Jr.: Biblijske istine nae vjere, Pouke o osobitostima baptistikog
vjerovanja; Prijevod Ivan Vrtari, Izdava: Couriers for Christ 3030 East County
Rd. E, Oshkosh, WI 54904 9371, USA. Croatian.
736
SADRAJ

SVETO PISMO I SVETO PREDANJE ..................................... 11
TA JE SVETO PISMO? ............................................................................................... 11
Boansko nadahnue Svetog pisma ......................................................................... 12
Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta ............................................... 13
Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta ............................................................... 17
Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori? .................................................. 20
Postoji samo ezdeset i est bogonadahnutih knjiga ............................................. 29
TA JE SVETO PREDANJE? ...................................................................................... 33
Upotreba pojma predanje u Novom zavetu ........................................................ 34
Poslanica Galatima .................................................................................................. 35
Poslanica Koloanima ............................................................................................. 35
Prva poslanica Korinanima ................................................................................... 35
Druga poslanica Solunjanima ................................................................................. 37
Najcitiraniji stih ....................................................................................................... 38
Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma? .................................................... 39
BIBLIJSKO UENJE O SPASENJU ...................................... 43
Zbog ega je potrebno spasenje? ............................................................................ 43
ovekova grenost i Boija ljubav ........................................................................... 46
Bog je pokreta spasenja ......................................................................................... 47
Predodreeni za veni ivot .................................................................................... 49
SPASENJE VEROM U DOBA STAROGA ZAVETA .................................................... 51
Spasenje kroz veru .................................................................................................... 51
ta je spasonosna vera? ........................................................................................... 52
Pozvanje i opravdanje Avrama................................................................................ 54
Ko je bio Avram? ...................................................................................................... 54
Boiji poziv upuen Avramu ................................................................................... 55
Koje je pak predodredio, te je i pozvao; a koje je pozvao te je i opravdao... ...... 57
Kakav je bio rezultat Avramovog opravdanja? ...................................................... 57
Opravdanje verom u doba Zakona .......................................................................... 60
SPASENJE VEROM U DOBA NOVOGA ZAVETA ...................................................... 61
Hristos Jagnje Boije............................................................................................ 62
Hristos je ispunio stroge odredbe Boijeg Zakona ................................................ 63
Zakljuak .................................................................................................................. 66
PRAVOSLAVNO UENJE O SPASENJU ............................... 68
KRTENJE KAO USLOV SPASENJA ......................................................................... 70
Znaaj krtenja u prvovekovnoj Crkvi .................................................................... 72
737
Primeri krtavanja koja su inili apostoli ............................................................... 74
Krtenje vodom kao duhovno roenje.................................................................... 75
Roenje od Boga ...................................................................................................... 76
Priroda duhovnog roenja ...................................................................................... 76
Kum kao duhovni roditelj novokrtenog ................................................................ 78
ta evanelje govori o kumstvu? ............................................................................ 78
SPASENJE KROZ PRIEE ..................................................................................... 80
ta je Gospod rekao za vreme tajne veere? ............................................................81
Znaaj i praktikovanje veere Gospodnje u ranoj Crkvi ........................................ 82
Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina? ............................................ 82
Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu ........................................................ 84
SPASENJE KROZ ISPOSNITVO ............................................................................... 88
Post u Svetom pismu ................................................................................................ 91
Primeri posta u Starom zavetu................................................................................ 92
Primeri posta u Novom zavetu ................................................................................ 94
Ko su bili fariseji? .................................................................................................... 95
Ko su bili Jovanovi uenici? .................................................................................... 96
Cepanje nove haljine da bi se zakrpila stara .......................................................... 97
Novo vino u starim mehovima ................................................................................ 98
Zakljuak .................................................................................................................. 99
SEDAM SVETIH TAJNI ..................................................... 103
Poreklo uenja o sedam svetih tajni u Istonoj crkvi .......................................... 104
Tajne koje su spomenute u Bibliji ......................................................................... 105
SVETA TAJNA KRTENJA ........................................................................................107
Primeri spasenja nekrtenih osoba ....................................................................... 108
SVETA TAJNA MIROPOMAZANJA .......................................................................... 113
Pomazanje uljem u Starom Zavetu ........................................................................ 117
Isus iz Nazareta kao Pomazanik Svetog Duha ...................................................... 118
Novozavetno pomazanje vernika Svetim Duhom ................................................. 119
SVETA TAJNA PRIEA (EVHARISTIJE) ............................................................122
SVETA TAJNA POKAJANJA (ISPOVESTI) .............................................................. 127
Poziv na pokajanje u Starom zavetu ..................................................................... 128
Poziv na pokajanje u Novom zavetu ..................................................................... 129
Upotreba brojanice prilikom pravoslavne molitve ............................................... 132
Kojima oprostite grehe - oprataju im se. .......................................................... 133
SVETA TAJNA SVETENSTVA ................................................................................ 138
Uloga starozavetnog svetenstva ...........................................................................139
Simbolika starozavetnog bogoslubenog sistema ................................................ 140
Sveto svetenstvo u Novom zavetu ........................................................................142
Zbog ega su svi hriani nazvani svetenicima? .................................................. 145
Pravoslavno svetenstvo u Novom zavetu? .......................................................... 146
738
Apostolsko prejemstvo ........................................................................................... 154
Bogoslubena mesta i nain bogosluenja ............................................................ 159
SVETA TAJNA BRAKA .............................................................................................. 166
SVETA TAJNA JELEOSVEENJA ............................................................................ 172
Pomazivanje i isceljivanje u Novom zavetu........................................................... 174
Zakljuak ................................................................................................................. 178
BLAENA MARIJA ILI CARICA NEBESKA? ....................... 180
MARIJA U SVETOM PISMU .................................................................................... 180
Isusov i Marijin meusobni odnos ....................................................................... 182
MARIJA U SVETOM PREDANJU ............................................................................. 187
Roenje presvete Bogorodice ................................................................................ 188
Vavedenje presvete Bogorodice ............................................................................ 190
Marijino veno devianstvo ...................................................................................193
Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma........................................ 194
Istorijski momenat uvoenja uenja o Marijinom trajnom devianstvu
u hriansku dogmu .......................................................................................... 200
Uspenje presvete Bogorodice ................................................................................ 205
Pagansko poreklo Majke Boije ............................................................................ 209
Isusova majka Marija kao carica nebeska .......................................................... 211
Ikone presvete Bogorodice (Nebeske carice) ........................................................212
Zakljuak .................................................................................................................214
HRISTOVO ROENJE BOI ......................................... 216
PRAVOSLAVNA VEROVANJA O HRISTOVOM ROENjU ................................... 218
Datum roenja Isusa Hrista .................................................................................. 218
Poklonjenje mudraca pred bebom Isusom............................................................221
Pokolj nevine dece u Vitlejemu i okolini .............................................................. 223
Hronologija dogaaja prema Svetom pismu i svetom predanju ......................... 225
Susret sv. Simeona Bogoprimca i proroice Ane sa bebom Isusom ................ 228
BOINI OBIAJI U SRPSKOM NARODU ............................................................ 230
Tucindan ................................................................................................................ 230
Badnji dan .............................................................................................................. 232
Boi ....................................................................................................................... 234
Polaajnik i daranje po vatri ................................................................................ 234
Mirboanje ............................................................................................................. 236
Zakljuak ................................................................................................................ 238
VASKRSENJE HRISTOVO USKRS .................................. 239
PRAVOSLAVNA PREDANJA O DOGAAJIMA VEZANIM ZA HRISTOVO
VASKRSENJE ............................................................................................................ 243
Obiaj farbanja jaja za Uskrs................................................................................. 243
Poreklo uskrnjeg etrdesetodnevnog posta ........................................................ 247
739
KRSNA SLAVA ................................................................... 251
Znaaj krsne slave u srpskom Pravoslavlju (Svetosavlju) ................................... 253
Krsna slava u staroj srpskoj religiji ....................................................................... 255
Potovanje krsta u staroj srpskoj religiji .............................................................. 256
Svetitelj kao zatitnik domainstva ...................................................................... 257
Zakljuak ................................................................................................................ 258
POTOVANJE SVETIH IKONA .......................................... 259
POTOVANjE IKONA U PRAVOSLAVLJU ............................................................. 260
Pravoslavno objanjenje druge Boije zapovesti ................................................. 261
UENJE SVETOG PISMA I IKONOPOTOVANJE ................................................ 262
Heruvimi u atoru od sastanka i jerusalimskom hramu ..................................... 264
Slika nebeske stvarnosti ........................................................................................ 266
Kazivanje svetog predanja ..................................................................................... 267
ta o ikonopotovanju kae crkvena istorija? ...................................................... 269
Zakljuak ................................................................................................................ 273
PRAVOSLAVNO MONATVO ............................................ 276
Nastanak monakog pokreta i vidovi njegove organizacije ................................. 276
Nastanak monatva ............................................................................................... 277
Vidovi ili oblici monakog ivota .......................................................................... 279
Uticaj nehrianskih ideja na postanak i razvoj monatva ................................. 280
ta Sveto pismo kazuje o monasticizmu? ............................................................. 283
Posledice ispunjavanja strogih monakih zaveta ................................................. 286
Primeri seksualne neuzdrljivosti ......................................................................... 287
ene u mukim manastirima ................................................................................ 294
Neoenjeni episkopi .............................................................................................. 297
Najtotalitarniji sistem na svetu ............................................................................. 300
Kako pravoslavni objanjavaju poreklo ovih strogih pravila? ............................ 304
ITIJA SVETIH ................................................................. 309
itije prepodobnoga Pajsija .................................................................................. 310
itije sv. velikomuenika Georgija pobedonosca .................................................. 315
Svetitelji i ivotinje ................................................................................................ 318
Svetiteljski primeri samomuenja radi spasenja ..................................................319
Stolpnici ..................................................................................................................319
Svetitelji koji su eznuli za muenitvom ............................................................. 322
Jurodivi Hrista radi ............................................................................................... 326
Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini ............................................... 332
Jo neka korisna uputstva za srpske domaine ................................................... 333
Zakljuak ................................................................................................................ 333

740
POTOVANJE SVETITELJA .............................................. 336
Kako pravoslavni dokazuju biblijsku ispravnost ovog svog verovanja? ............. 337
Uenje svetog predanja o potovanju svetitelja ................................................... 342
Potovanje svetih motiju ..................................................................................... 347
Da li mrtvi zaista mogu biti neraspadljivi? ........................................................... 351
Potovanje svetih relikvija ..................................................................................... 357
udotvorne ikone i relikvije .................................................................................. 366
IVOT POSLE SMRTI ........................................................ 376
Verovanje u zagrobni ivot u Starom zavetu ........................................................ 376
Paganska verovanja o zagrobnom ivotu i Boija upozorenja izrailjskom
narodu ................................................................................................................ 381
Verovanje u zagrobni ivot u Novom zavetu ........................................................ 384
Korienje pojma ad u Novom zavetu ............................................................... 386
Da li ljudsko bie posle smrti spava snom bez snova? ........................................ 389
Stvarno stanje umrlih pred Gospodom ................................................................ 390
PRAVOSLAVNO UENJE O ZAGROBNOM IVOTU ............................................ 393
Molitve za umrle .................................................................................................... 393
Apokrifna literatura i molitve za umrle ................................................................ 397
Uenje o vazdunim mitarstvima ......................................................................... 398
San prepodobnog Grigorija ................................................................................... 400
Parastosi (pomeni za mrtve) ................................................................................. 407
Ostala vienja i snovienja .................................................................................... 411
Aneoske greke i usmrivanje pogrenih osoba.................................................. 411
Vienja rajskog ivota i paklenih muka grenika .................................................413
Ostala udesna vienja ........................................................................................... 415
Zakljuak ................................................................................................................ 416
DRUGI HRISTOV DOLAZAK I VASKRSENJE MRTVIH ..... 418
Starozavetna proroanstva o dolasku Mesije (Hrista)......................................... 418
Izrailjsko iekivanje boanskog cara - Mesije..................................................... 419
Odlaganje ispunjenja nekih proroanstava .......................................................... 420
BIBLIJSKO UENJE O DRUGOM DOLASKU ISUSA HRISTA ............................. 425
Drugi Hristov dolazak i izrailjski narod ............................................................... 425
Isusova proroanstva o razorenju Jerusalima i hrama ....................................... 427
Ispunjenje pomenutih proroanstava .................................................................. 428
Guenje Bar-Kohbinog ustanka ............................................................................ 429
Izrailj u rasejanju ................................................................................................... 430
Povratak Jevreja u zemlju Izrailjevu .................................................................... 435
Jevrejski cionistiki pokret ................................................................................... 436
Osnivanje moderne drave Izrael ......................................................................... 438
Izraelsko arapski ratovi ...................................................................................... 439
741
Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice .......................................................... 440
Drugi Hristov dolazak i misija novozavetne Crkve .............................................. 445
Vaznesenje novozavetne Crkve ............................................................................. 446
Jagnjetova svadba i dolazak u nebeskoj slavi....................................................... 449
PRAVOSLAVNO VEROVANjE O DRUGOM HRISTOVOM DOLASKU I
VASKRSENjU MRTVIH ............................................................................................. 451
VASELJENSKI SABORI ..................................................... 462
Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu ...................................................... 462
Sukob pravovernog hrianstva sa gnosticizmom ............................................... 469
PRVI VASELJENSKI SABOR i razlozi koji su do njega doveli ............................... 475
Nastanak arijanstva i njegovo irenje ................................................................... 476
Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora ................................................................... 477
Deavanja izmeu I i II vaseljenskog sabora ....................................................... 478
DRUGI VASELJENSKI SABOR ................................................................................ 482
TREI VASELJENSKI SABOR.................................................................................. 487
Trei vaseljenski sabor i pravoslavno uenje o Bogorodici ................................. 492
Vana pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji ........................................ 493
Blagodatna Marijino nebesko ime? ................................................................... 495
Kakvo je biblijsko znaenje izraza: Blagoslovena si ti meu enama? ............ 501
RAZBOJNIKI CRKVENI SABOR ............................................................................ 504
ETVRTI VASELJENSKI SABOR ............................................................................. 507
PETI VASELJENSKI SABOR .................................................................................... 510
Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja ........................................................ 514
ESTI VASELJENSKI SABOR ................................................................................... 517
SEDMI VASELJENSKI SABOR ................................................................................. 521
Argumenti istonih episkopa protiv ikonopotovanja ......................................... 522
Prvi sabor o ikonopotovanju 754. godine ........................................................... 524
ZASEDANJE SEDMOG VASELJENSKOG SABORA ............................................... 526
Dogaaji nakon odravanja sabora....................................................................... 527
Neuspela odbrana uenja o ikonama tokom burnog perioda VIII i IX stolea .. 528
Pogreno tumaenje Svetog pisma, crkveno predanje i neznaboaka
filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i ikonopotovanja .................. 530
Pogreno tumaenje Svetog pisma ........................................................................ 531
Kazivanje crkvenog predanja ................................................................................ 533
Snaan uticaj neznaboake filozofije na ustanovljavanje doktrine o
ikonopotovanju ................................................................................................ 536
Opti zakljuak ....................................................................................................... 537
PROGONJENA CRKVA ...................................................... 543
Lana svedoanstva izreena o Gospodu Isusu Hristu ........................................ 544
Progonstvo prvovekovne apostolske Crkve .......................................................... 546
742
Progoni hriana od strane paganskog Rima ....................................................... 553
CRKVA KOJA PROGANJA ................................................. 557
Genocid nad nepravoslavnim Srbima u srednjevekovnoj Srbiji ............................. 562
UGROAVANJE LJUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH
MANJINA U SRBIJI .................................................................................................. 569
Mnogi lani svedoci dooe .................................................................................. 573
Ispiranje mozgova sluivanje naroda ............................................................... 575
Lovci na due (Verske sekte Leksikon) ............................................................. 575
Verske sekte prirunik za samoodbranu ........................................................... 583
Pravoslavlje i sekte I (izdanje Svetigore) .............................................................. 593
Pravoslavlje i sekte II (izdanje Svetigore) ............................................................ 597
Ostala literatura ..................................................................................................... 602
Diskriminacija malih verskih zajednica preko medija i javnih glasila ............... 603
Posledice verske diskriminacije i dezinformisanja graana Srbije i Crne Gore .. 611
Zakljuak ................................................................................................................ 621
PRAVOSLAVLJE KAO IZVOR SAVREMENOG
SEKTATVA ...................................................................... 623
RASKOLI U PRAVOSLAVNIM CRKVAMA .............................................................. 624
Raskol u vaseljenskom Pravoslavlju nastao usled uvoenja reformisanog
novojulijanskog kalendara ................................................................................. 624
Poreklo starog (julijanskog) kalendara ................................................................ 624
Usvajanje kalendara Milutina Milankovia ......................................................... 628
Prihvatanje reformisanog kalendara i raskol u Grkoj pravoslavnoj crkvi .........631
Raskol u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i osnivanje Ruske zagranine crkve ........... 638
Raskol u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi................................................................. 640
Raskoli u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) ......................................................... 642
Osnivanje Makedonske pravoslavne crkve (MPC) .............................................. 643
Formiranje i razvoj Ohridske arhiepiskopije ....................................................... 644
Ameriki raskol u SPC ........................................................................................... 649
SEKTE NASTALE U KRILU PRAVOSLAVLJA ........................................................ 653
Zakljuak ................................................................................................................ 660
UVAJTE SE LANIH PROROKA ...................................... 662
AVOLSKA OBMANA IZRAILJSKOG NARODA .................................................... 664
Na emu su Izrailjci temeljili ovakvo uverenje?................................................... 665
Ruenje prvog lanog temelja ............................................................................... 665
Ruenje drugog lanog temelja ............................................................................. 667
Ruenje treeg lanog temelja ............................................................................... 667
Popularnost lanih i odbacivanje pravih Gospodnjih propovednika u
doba novozavetne Crkve ................................................................................... 670
Ko su lani proroci u novozavetnom hrianstvu? ............................................... 671
743
Osobine i naini delovanja lanih uitelja ............................................................ 672
KO SU EVANEOSKI HRIANI? ..................................... 674
ISTORIJA PRAVE HRISTOVE CRKVE (do XVI stolea) ........................................ 675
Montanisti .............................................................................................................. 678
Novacijani .............................................................................................................. 679
Donatisti ................................................................................................................. 680
Pavlikijani .............................................................................................................. 681
Bogumili ................................................................................................................. 684
Albigenzi ................................................................................................................. 687
Valdenani i siromasi iz Liona .............................................................................. 688
Don Viklif i lolardi ................................................................................................ 690
Jan Hus i Moravska braa ..................................................................................... 692
HRISTOVA CRKVA POSLE XVI VEKA .................................................................... 694
Neuspeli pokuaj reformacije pravoslavnog hrianstva .................................... 702
Rasprostranjenost prave Hristove Crkve i njene aktivnosti na poetku XXI
stolea ................................................................................................................. 703
ISTINA KOJA OSLOBAA ................................................. 707
Dumitru Kornilesku (Dumitru Cornilescu), bivi svetenik Rumunske
pravoslavne crkve .................................................................................................. 708
Tudor Popesku (Tudor Popescu), bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve ... 712
Josif Trifa (Iosif Trifa), bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve .................... 714
Daniel Cristian Florea, bivi svetenik Rumunske pravoslavne crkve ..................... 717
Stylianos I. Charalambakis (1916-2009), bivi svetenik - jeromonah Grke
pravoslavne crkve .................................................................................................. 711
G. Dobrovolskiy, bivi svetenik Autonomne ukrajinske pravoslavne crkve .......... 726
BIBLIOGRAFIJA ............................................................... 729