DUAN BARANIN

VELIKI GOSPODAR
MILO OBRENOVI
PRVI DEO
I
Ko pazi na vetar - nee sejati, ko gleda na oblake - nee eti.



Jednim skokom Milo se nae u sedlu. Brzo su osvajali prostor prema apcu. Tutnjava topova u pozadini
postajala je sve jaa.
- Ne treba vie da jurimo, polomiemo konje! - doviknu Milisav.
Milo zategnu dizgin. Negde u pravcu Kitoga osu se grozdom plotun puaka. U oblacima sevnu, pa se
prolomi grmljavina. Dronjavi pramici magle i sutona provlaili su se poljem. Vidik je tmuran; Milou se
inilo kako se sve otislo negde u ponor. U ta sam straio ivot? - zapita se. Od velikog rudnikog
vojvode, Mladen me uini vojvodiem i stavi pod komandu plaljivog kneza Sime...
- Gutljaj rakije? - javi se Milisav priterujui konja.
Milo se okrenu. Mladievo lice bilo je ve oivelo i dobilo stari prepreden izraz. Bio je to drzak i
snalaljiv terzija iz Beograda. Milou se dopadala njegova tedljivost. Posle svakog boja nije proputao da
pretrese turske leeve. Jednom ga je zatekao kako prebraja dukate.
- Gro po gro - rekao je Milisav - a posle, posle u valjda stei i svoju radionicu.
Eto, i sada su mu bisage pune neega - zakljui Milo i primi uturu. Nategnu je, pa se ugodno strese:
- Moe li ukresati da zapalimo?
- Trud drim s barutom u fiekliji - hvalisavo odgovori Milisav.
Udarci ognjila po kremenu isterivali su snopove varnica; miris zapaljenog truda ispuni Miloeve nozdrve.
Ujednaeno caktanje konjskih potkovica delovalo je umirujue.
- ekao sam te na ugovorenom mestu - ree Milisav. - Odjednom osetim: smrdi nekrst. Onaj pravi, to
zaudara na loj i ueglo tursko maslo. Pogledam levo, zatim desno. Zamalo da petama dam na volju, a
srce mi zalo u podgrlac. Kad - ta videh? At pritisnuo Turina. Konj vila, ali mu kurum prebio nogu. I
tako - dade mi se prilika da ubijem dumanina.
- Bie da je pljaka bila vanija? - podrugljivo ga dirnu Milo
- A ne! Vere mi. Ovoga puta zaista mi se srea nasmeila. Naoh kod Turina kesu dukata, a u bisagama
svega to srce zaeli. Eto, vidi, i sedlo sam promenio. Takum za kafu valja dva dukata. Tebi sam namenio
ibuk s ilibarskim siskom i pitolj u zlato okovan.
- Mislim da mi uskoro nee biti potreban ni ovaj to ga nosim u silavu. Zar ne vidi emu sve ovo vodi?
- Pa ta! Ako ovo nae propadne, ja odoh u Austriju. Poeu da radim neto... ne znam, ali mi se ini da
smo pregli sve bi drugaije bilo.
Milou najednom dosadi da ga dalje slua. Eto, ovome se ni mleko nije na usnama osuilo, a ve vidi da
je moglo sve drugaije biti. Zatim, neraspoloen, ljutito obode konja. Ali nije mogao da zadri mune
misli. Jasno je, rat se primie kraju, a dan konanog raspleta dolazi. Posle Hajduk - Veljkove pogibije i
pada Negotina, istoni front se skoro sam od sebe rasuo. Turci su na Moravi obili Deligrad i porobili
Pomoravlje. Knez Sima je oklevao, putajui da se na Ravnju aka ljudi nosi sa celokupnom turskom
vojskom. Sad je pitanje hoemo li moi da se odrimo i u apcu.
Pred zoru je zahladnelo i prevedrilo.
Kad Milo i Milisav dojahae u abako polje, osvitao je sunan septembarski dan. Pristanite na Savi
zakreno je ljudima, stokom i natovarenim kolima. Nekoliko skela neprestano je u pokretu. Oko apca
vojnici su u polju kopali rovove i pravili palisade od hrastovih protaca. Radili su bezvoljno i gotovo bez
plana. To za trenutak uli malo nade Milou. Opasnost moe da opameti stareine, pomisli, pa da slono,
u poslednjem asu, pregnu i zajedniki suzbiju Turke. U seanju mu se pojavi Karaorev lik. Vidi ga
onakvog kakav je bio posle pada Loznice, povijenih ramena, iskopnela lica i mutnih oiju. Tanak brk visio
mu je mlitavo kraj stisnutih usana. Zamorom je odisala svaka njegova re, svaki pokret. Nepribrano je
sluao izlaganje kneza Sime, a umesto da plane i potegne pitolj, osmehivao se klonulo n tuno. Gde su
mi tada bile oi pa ne videh kako idemo u propast! Zato tada nisam bio otvoren i rekao vodu da smeni
Simu? Mogao sam ga i ubiti! U ratu je smelost presudna jer je uvek bolje napadati nego se braniti. A
Sulejman - paa je iskusan ratnik, i dobro je iskoristio nae oklevanje...
Sunce se probi i otar blesak svetlosti rastera Miloeve misli. To ga ozari; uini mu se da jo nije sve
izgubljeno Treba se odvano poneti na sastanku stareina. Narod je u zbegovima. Potrebno je okupiti
golae.
Desna noga zabi mamuzu; konj se prope i jurnu.
Svet se uklanjao s puta. Od Ravnja su se uli topovi. Sinu mu u svesti da se golai jo dre u utvrenju. U
vazduhu um krila; jato gavranova oglasi se graktanjem.
Milo zaustavi konja pred bivim konakom Salih - age Foia. Dobaci uzde Milisavu i jurnu u odaju gde su
stareine odravale savetovanje.
U elu, za velikim hrastovim stolom, sedeo je knez Sima. Desno od njega Luka Lazarevi, Janiije uri,
prota Smiljani, a levo Prota Mateja i Stojan upi, jo blatnjav od jurnjave sa Ravnja. Tu je i nekoliko
mlaih vojvoda koje su postavili Mladen i Karaore da bi skrili mo starih vojvoda. Knez Sima je
zamiljen; ostali apatom razgovaraju. Miloev iznenadni dolazak kao da im je dobro doao. Svi podigoe
glave i ustremie oi na njega.
- Ve smo te prealili - ree prota Smiljani.
- Dobro je to si stigao - progovori knez Sima, kao da se prenu iz sna; zatim pogleda okolo: - Da
ponemo, brao! Kao to znate, nigde front ne stoji dobro. Sad je pitanje hoemo li ovde u apcu da
prihvatimo odlunu bitku ili da traimo pogodnije mesto.
Stojan upi skoi i lupi akom o sto:
- Ja nikog vie neu da sluam! Mesecima se vuemo. Ako je da se bijemo i ginemo, biemo se ovde i
braniti svoje kue. Zar ovo lii na vojevanje?
- Priekaj malo, Stojane, da ja reknem svoje kao komandant - odsee knez Sima. - Moj je plan da u apcu
ostavimo hiljadu vojnika i da ga dobro utvrdimo, a ostalu vojsku da povuemo na Miar, da obnovimo
stari anac i tu izginemo ili razbijemo Turke.
Milo je znao daje to ludost. Vie nije mogao da se savlada. Obli ga rumen. Naglo ustade i pogleda ljutito
kneza Simu.
- ini voliko, ta ti to predlae? Zar pokolebanu vojsku da razdvaja? Turci e poklati posadu u apcu
kao to su uradili u Loznici i Lenici. A ti si to posmatrao sa okolnih brda! Brao, ja predlaem da najpre
smenimo kneza Simu i da izaberemo odluna stareinu, a tek posle toga da se dogovorimo. On je krivac
za sve. Propustio je vreme i tolika zgodna mesta za otpor. Na Ravnju nas ostavi sa malom posadom da se
bijemo mesec dana sa celom turskom vojskom.
- uti, Milou, da od Boga nae! Doi e mladi Boi i skuptina, pa emo svi tamo da polaemo raune -
uzviknu Prota Mateja.
- Zar si oslepeo, Proto, te ne vidi da mladi Boi neemo doekati. Spasavajmo to se jo moe spasti.
- ta ti mene hvata za guu? - uzviknu knez Sima pobledevi i zagleda se zaueno u Miloa.
- Milo je u pravu, knee! - javi se i Janiije uri. - Jo u poetku, na Drini, ispustili smo rat iz ruku. Ti si
oklevao, otezao i sve si doveo do propasti. Ja ne poriem da sam i sam krivac - povodio sam se za tobom.
Jest, oklevali smo, a Turci su to iskoristili. trpkali su nam snagu! Ali najvea je krivica do Karaora, jer
je trebalo jo onda kod Loznice da nas sve smeni i postavi Miloa za komandanta. Zato predlaem da
abac dobro utvrdimo, snabdemo hranom i municijom, pa da se u njega svi zatvorimo i branimo. Ja i
upi uzeemo po dva odreda od po hiljadu ljudi da spolja napadamo Turke i zatvorimo put ka
Beogradu. Predlaem da Milo uzme hiljadu ljudi, pa neka hita da ugrabi Beograd.
Zavlada muna tiina. Kao da su stareine prvi put shvatile teinu situacije; izgledali su kao ljudi koji su se
tek probudili. Miloeve oi, zakrvavljene od nesanice, umora i nervne prenapetosti, kruile su po licima
stareina. U njemu zaigrae strah, opora gorina i sumnja da je sve prekasno. U mislima se rasplinjavala
crvena pauina jarosti; mozak poe da radi strelovito. Video je ono to nije eleo da vidi: Srbija sva u
plamenu. Turci sa svih strana nadiru i pale, unitavaju sve na ta naiu. Uini mu se da ga sa svih strana
zovu vapajem u pomo.
- ini voliko, ne ostaje nam nita drugo ve da uradimo to Janiije predloi. to je bilo, bilo je. Sada na
posao...
Jo Milo nije bio ni zavrio, a u odakliju utra oznojeni glasnik.
- Daj mu au rakije da se povrati - viknu Luka Lazarevi.
Momak drhteim rukama uze uturu, natee i jedva povrati dah:
- Ko je meu vama knez Sima?
- Ja - odgovori Sima i ustade ne znajui ni sam zato.
- Mladen me poslao da ti javim: noas su Karaore, Nedoba i vladika Leontije napustili Beograd i preli
u Zemun.
- U Zemun? - ponovi knez Sima i klonu na stolicu.
- Jest. Turci su preli Moravu kod Smedereva. Mladen poruuje da se spasava kako ko ume i moe!
- Mladen, nitkov! - viknu Milo. - Mi, brao, ostajemo na naem dogovoru. Janiije, daj mi hiljadu
konjanika da hitam i uhvatim Beograd. Vi, brao, drite abac!
Strah je podmuklo nagrizao umorna lica stareina. To vie nisu bili vuci spremni da svakoj opasnosti
pogledaju u oi, da se uhvate ukotac sa svakom nevoljom. Ugodan ivot, jagma za vlau, poastima i
bogatstvom otupee njihovu borbenost. Sad im je sve mutno pred oima, nedostaje im daha, u
mozgovima zjapi praznina. Tek sad shvatie da je sve propalo. Ono to su mesecima nasluivali samo kao
daleku opasnost, odjedanput je postalo stvarnost. Glasnikove uzdrhtale usne jo su se bolno micale, a iz
mladih oiju sevao je prekor.
Milou se uini da se vazduh u odakliji vari od zapare. Raskinu kopu pod grlom. Osea da mu se umor
u oima pretvara u teak olovni sa koji mu mrakom pritiskuje mozak. Ispred oiju gamiu crne aveti i
stoglave nemani iskeenih zuba. Poele trenutak sna u kome se sve zaboravlja. Stisnu one kapke i s
naporom otera iz sebe san i umor. Ponovo je postao ovek koji brzo donosi odluke.

- Hajde, Janiije, da krenemo - viknu i, ne pogledavi zbunjene stareine, krenu napolje.
Sad je to ponovo bio Milo sa Resnice i Zlatibora, ovek koji ide pravo svome cilju. Zau kako stepenice
kripe pod nogama i oseti da mu leva ruka srasta s balakom sablje. Zapljusnu ga svetlost septembarskog
sunca. Ugleda kako gomile izbeglica nadiru ka pristanitu, a uzbuene grupe vojnika viu i prete...
Dok su se stareine dogovarale ta da preduzmu, vojska je saznala o Karaorevu bekstvu i prelasku
Turaka preko Morave. U prvom asu ni vojnici nisu mogli da se snau. Kao i uvek kad nastupi slom, i kad
sve krene nizbrdo, zavladali su strah, pometnja i uznemirenost. Poee da se pitaju ta da rade. Zatim se
javie oni to su uvek spremni da neto preduzmu i da za svaki neuspeh nau krivca.
- Stareine su krive, brao! Pre nae propasti treba s njima da se obraunamo! - uzviknu zdepast i razrok
seljak.
- Ja mislim da je ludo to mi ovde traimo vreme. Bolje bi bilo da spasavamo svoje porodice - umea se u
gomilu smea oteala vojniina i laktovima odgurnu one oko sebe.
- Ako su Turci preli Moravu, jo u toku noi ui e u Beograd. Nego, da mi ovo malo hrane, debane i
oruja u apcu razdelimo i ponesemo u zbegove - predloi jedan dugonja.
- ekajte, brao, da vidimo ta e nam rei stareine - pokuavao je da ih stia i urazumi jedan bimbaa.
- Ti da uti, jer u ti razbiti sve zube! Dosta je bilo tvoga! Zavlaio si se stareinama u guzicu, a nas si
degeneio i terao da uludo ginemo!
- Mii mi se ispred oiju, gnjido, jer te mogu zgnjeiti.
- Je l' ti to meni preti?
- Ma ekajte, brao! Ako su stareine izdale, ipak nije sve propalo. Izabraemo nove ljude da nas povedu
u borbu! - viknu jedan odrpanac, grlei puku.
Miloa zazebe oko srca. Oseti da je dolo ono najgore, kad razularena masa izgubi glavu. Prie gomili.
Razmaknu laktovima one to su mu zatvarali put:
- Brao, mene bar svi znate. Izdrao sam najgoru i najteu vatru na Ravnju.
- Milo! Vo imja oca! Zar ti nisi poginuo? - upita neko zaueno.
- Kamo sree da jesam! Nego, sve jo nije izgubljeno! Traim hiljadu dobrovoljaca da pou sa mnom.
Uhvatiemo Beograd i zatvoriti se u tvravu!
- Idi s milim Bogom! Da nisi Milo, ja bih ti pokazao dobrovoljce. Slomljenim kolima ruda niemu ne slui!
- viknu postariji seljak bled od gneva.
Uzalud je Milo trao od jedne do druge gomile vojnika. Neki bi ga mirno sasluali, odmahnuli rukom, pa
jurnuli ka magacinima gde se uveliko grabilo. Veina ga je poznavala, potovala zbog njegove hrabrosti i
dobrog postupanja s borcima. A mnogi su ga saaljivo gledali. Najednom se pred njim isprei snana
momina divljeg izgleda:
- Sad si naao da se bije! More, ne mogu da poganim ruke, inae bih ti zavrnuo vrat kao petliu.
- Ne laj, pseto! - viknu Milo i munjevito spusti ruku na kuburu u silavu.
- ta ti to govori, Devo? Ovo je Milo Obrenovi. Zna li da nema boja u kome nije uestvovao? - viknu
prosed ustanik, hvatajui mominu za ruku.
- Kad je Milo, e onda... Ali zato je ooravio pa ne vidi da je sve propalo - promuca Deva i pokunjeno
odgega u stranu.
Posle dva sata lutanja i moljakanja, Milo uvide da o daljoj borbi ne moe biti ni govora.
Slomljen i malaksao vrati se konaku. Prislonjen uza zid, gledao je kako vojnici razbijaju i pljakaju
magacine. Pojedine grupe vojnika tovarile su na konje ak i kumbare i zamicale u pravcu ume. Oinu ga
sumnja da je ovo ruenje svih njegovih planova. Kuda da krene i ta da radi? Oni kapci mu gore od
umora. Da mi je samo trenutak da zaspim! - mislio je.
Vika, psovka, pretnje, svaa i otimaina opreme, konja i oruja.
Pred njim se stvori Milisav.
- Vojvodo, jedva uspeh da ti odbranim konja. Ako mene slua: jai i bei! Ljudi su se ostrvili i izbezumili.
Prete da e pobiti sve stareine.
- Kuda e ti? - upita Milo hvatajui uzde.
- Preko Save, pa posle u Zemun. Tamo u ve neto zapoeti.
- Neka ti je srean put, Milisave! - ree Milo i uzjaha.
- uje, vojvodo. Ne zameri to te naputam. Ako te nekad vreme i put dovedu do Zemuna, potrai me.
Pojeo sam mnogo tvoga hleba i soli. Pazio si me dobro. Ustreba li ti ikada... raunaj na mene. To hou da
ti kaem na rastanku.
- I ti si mene pazio, Milisave - ree Milo, okrenu konja i pojuri pored Save prema Zabreju...
im je odmakao od apca, popusti konju uzde. Onda se tre, ne shvatajui gde je.
Prizor u Zabreju bio je tuan i neobian. Celo pristanite pritisle izbeglice sa stokom i stvarima. Narod se
prevozio skelama preko Save u Austriju. Prevoz su obavljale i dve vojne lae i desetina veih amaca.
Kletve, psovke, zapomaganja, blejanje ovaca i rika goveda - sve se to slivalo u bezumno urlanje.
Pred hanom, za stolom, sedeo je Jakov Nenadovi, a njegovi momci razmicali su gomilu naroda da
utovare u skelu vojvodine stvari i stoku.
Odbij narode, ovo je skela za vojvodu Jakova! upozoravala je krupna momina i izmahivala biem.
- Ne trebalo mu! - odvrati neka mlada ena sa detetom u naruju. - Hoe i svog psa da spase, a nas
ostavlja Turcima!
Miloa obuze srdba. Nevolja naroda duboko ga je titala. Svake desete godine ponavljaju se zbegovi,
seobe i potucanja po tuini. Znao je da narod bei iz jednog zla u drugo. Ovde je narodu pretila turska
sablja, a tamo ga ekaju logori u kontumacima, zima, glad i zaraza. Preostale ljude Nemci e vrbovati u
frajkore. Zbegovi po umama uinie mu se bolji i bezbedniji. Opet mu je u mislima sve zbrkano. Sjaha i
priveza konja da mu bude pred oima, i utrnulim nogama prie stolu za kojim je sedeo Jakov.
- Stie i ti, Milou.
- Stigoh, gospodar - Jakove, da zlo i propast vidim i ovde svojim oima.
- Neslavno propadosmo. Crni pas i Mladen nas upropastie. Sad nam ne ostaje nita drugo nego da se za
izvesno vreme sklonimo u Austriju i da tamo saekamo pobedu Rusa nad Napoleonom. Nedoba mi je
rekao pre dva dana kako je car obeao da e okrenuti vojsku na Turke im okona s Francuzima.
- To znai, Jakove, da Srbiju i narod ostavimo dumanima?
- Narod je, Milou, vrba. Odsee mu jednu granu, a iz patrljka deset novih poteraju. A kako je Turcima
raja potrebna da im radi i daje hara, to e i da joj progledaju kroz prste, ali nama voama ne gine oma.
- Ja neu, Jakove, da naputam Srbiju. ta e mi ivot u tuini kad znam da su Turci porobili moju zemlju.
Zar za mene ivoga da moju staru majku, enu i decu odvedu u ropstvo? Boe me sauvaj od toga! Otii
u u svoju nahiju i podeliti sudbinu sa narodom!
- Grei, Milou. Poslednja se uvek broji. Narod sada vie na nas. Ne krivim ga - nevolja mu je, ali kroz
koji mesec, kad doemo s Rusima, prilazie da nam ljube ruke.
- Daj boe da sve bude tako, gospodar - Jakove. Nego, ti zna onog mog sinovca? Mislim na Milanova
sina.
- Znam ga. Prebegao je u Zemun.
- Kod sebe imam desetak dukata. Zamolio bih te da mu ih ponese i preda. Hteo bih da mu se koji gro
nae u tuini.
- Ne treba da mu alje novac. Vod je pre bekstva svakome aku dao po deset dukata iz narodne kase.
- Onda mu bar ponesi ovaj handar kao spomen na mene i oca mu.
- Uiniu to tebi za ljubav - odgovori Jakov i primi handar. - Nego, da se vratimo na glavno: ako ovde
ostane, Milou, ni sebi ni narodu nee pomoi. U dalekom svetu se sada kroji sudbina sveta. Pa i naa!
Budemo li blie terziji, moda e i nama neto skrojiti. - Zatim pogleda momka i viknu: - Riane, u veliku
skelu neka ukrcaju stoku i stvari, ja u jo priekati Protu Mateju. Zamoli gospodina lajtnanta da mi
poalje svoj amac.
- elim ti dobro gospodar - Jakove - ree Milo, pozdravi se i uze konja.
- Grei, Milou, to ostaje. Vere mi, uzda se u vrbov klin, jer kad Turci zatrae stareine, narod e te
izdati ne bi li sauvao svoju valjivu ponjavu. Setie se ti mojih rei, ali e biti dockan!
- Ja mislim, gospodar- Jakove, da ti grei. Koga nema za trpezom, moe se i bez njega ruati - odgovori
mu Milo, pojaha i okrenu za Rudnik.
Tek to je odmakao stotinak metara, na put mu se isprei visok suvonjav ustanik, jemenastih brkova.
- Stani, vojvodo, kuda si naumio? - uhvati mu konja za uzde i dodade: - I meni je potreban konj.
- Na guju si se namerio, Miliu! Zar ne zna da je to Milo Obrenovi? - upozori ga Sima Patrmac.
- Zato ga i zaustavljam. Hou da znam ostaje li s nama ili spasava guzicu bekstvom preko Save?
- Pusti konja, suklato! Da sam naumio preko Save iao bih na pristanite, a ovaj put vodi za Rudnik. Nego,
otkud ti ovde, Simo?
- Iz pasje stranjice, vojvodo. Vod me poslao da pobijem neke pijune koji su unosili paniku u narod. Sad
vidim da daba pobih sve te ljude. Ali ta sam mogao? Poslednja pamet psu pod rep. Da sam znao da e
Karaore prvi pobei, ne bih ih ni krivo pogledao.
- Hajde, Simo, sa mnom na Rudnik!
- Hou, vojvodo. Ali moram jo jedan posli da svrim. Potrebno mi je da se domognem konja i da ubijem
jednog vapskog pijuna koji sve posmatra i svaku re oslukuje.
- Meni se uri da uhvatim Uiki grad. Zateknem li u njemu posadu, drau se do prolea. Hajde ti,
Miliu, sa mnom!
- Gledam ovde na bairu: stareine prebacuju svoje porodice i stvari, a o narodu niko ne vodi rauna.
Naravno, kad je ono bilo sve potaman - razmetali su se, a sada prvi bee! Krv mi je pala na oi, pa u
nekome danas doi glave, vojvodo!
- ini voliko, Driniu, pusti ljude neka bee. Mi koji ostajemo moi emo nekako i bez njih.
- Ne brini, vojvodo, kad bude trebalo umeu ja tebe nai - odgovori Mili i odjuri prema pristanitu.
- Pouri, Simo, ja u lagano jahati - ree Milo i potera konja korakom.
Put prema Rudniku zalazio je potokom uz jarugu i naglo zaokretao u gustu hrastovu umu. Milo se
trudio da nita ne misli. Sunce je ugodno grejalo. Nebo se pirgalo rundavim oblacima. Sa obe strane raslo
je stoletno drvee. U njegovoj senci prohladno je i prijatno. Godila mu je tiina ume. S vremena na
vreme osvrtao se da vidi idu li Mili i Patrmac. Moda su se predomislili, pomisli. Prenese pogled na
planinu koja se uzdizala iznad ume i bregova; suncem obasjani vrhovi spokojno su dremali u nebeskom
plavetnilu. Danas se sve zlo uselilo u Srbiju. Ni strani sud nee izgledati crnji i tei od patnje koja
predstoji narodu. Najednom se kroz oblak naglo probi sunce. Svetlost mu zaslepi zenice. Uini mu se da
e odozgo, s brda, moi rukom da dotakne sunce. To ga razgali. Zaustavi konja da bolje osmotri planinu,
sunce i nebo. Svetlost koju je nosio u sebi ponovo je zablistala u dui. Srce mu oive, a snaga se pribra.
Dok je ume i planine, dok je sunca i plavog neba nad Srbijom, nai e se uvek ljudi hornih da se bore za
slobodu.
Tre ga konjski topot. Okrenuvi se, ugleda Milia kako trkom goni konja ne bi li ga sustigao.
II
Istog dana kad je Milo krenuo za Zabreje, prema Rudniku, Bahrem - paina prethodnica sasekla je
srpsko stanovnitvo u Grockoj, kao odmazdu za pokolj Turaka u Smederevu, i pohitala drumom prema
Beogradu. Ne nailazei nigde na otpor, prethodnica izbi pred otvorene kapije ustanike prestonice.
Ohrabreni i podivljali Turci jurnue u grad. Prokrstarie kroz opustele ulice Beograda, pa se sjurie na
savsko pristanite. Pobie zarobljene mukarce, a ene i decu sabie u jedno dvorite i postavie strau
da ih uva. eljad koju su pobili i zarobili bila je, u stvari, zaostala sirotinja koja nije imala ime da plati
prevoz, ili nije uspela u poslednjem asu da se dokopa lae. Zatim se Turci ponovo vratie u grad. Sa
utvrenja skidoe ustaniku zastavu, a na njeno mesto istakoe tursku. Topove, koje su zatekli
napunjene na bedemima, ispalie i nastade veselje i pucnjava. Time su Nemcima i Evropi dali znak da su
Turci ponovo gospodari Beograda i Srbije.
Uskoro prispee Dunavom etiri turske ajke. Doveo ih je Salih - aga, brat adakalskog zapovednika
Redep - age. Suvim, od Smedereva, domarirali su s vojskom Bahrem - paa i beg od Sereza. Bosanski
vezir Ali - paa stie tek sutradan. Bio je izvan sebe od besa, jer je tokom celog leta vodio teke borbe sa
ustanicima, podneo velike rtve i trokove, a slavu mu ispred nosa ugrabie drugi.
Meutim, gotovo za sve Turke Beograd je postao veliko iznenaenje. Ustanika prestonica bila je pusta i
prazna; jedino je ludi Nasta jurio i vikao opustelim ulicama. Trgovci su jo ranije svu robu prebacili u
Zemun, a stanovnitvo je ponelo sve to je predstavljalo bilo kakvu vrednost. Ostao je nitavan plen,
neto zarobljenika, veinom kljastih, starih i onemoalih, koji kao roblje nisu mogli da se unove.
Prokleti auri! Govna i fukara! - vikali su Turci upadajui u naputene i prazne kue. Hitajui u
Beograd, oni su matali o bogatoj pljaki: narobie se lepih ena i devojaka, nagrabie ohe, svile, odela i
oruja. Drhtali su pri pomisli na uivanja koja ih oekuju. Sad su besno i razoarano lomili i gazili ak i ono
to je imalo kakvu - takvu vrednost.
Vrhovni turski zapovednik, veliki vezir Hurid - paa, ozlojeen zbog otpora raje i poraza koji je doiveo
1810. na Varvarinu, izdao je odmah nareenje da trupe prokrstare Srbijom, zauzmu palanke, porue
utvrenja, a narod umadije iseku ili pokupe kao roblje. Naredba je doputala turskoj vojsci da dvanaest
dana radi ta god hoe u opustoenoj i porobljenoj Srbiji. Trinaestoga dana Hurid - paa je nameravao
da se pojavi u Beogradu sa maslinovom granicom milosra!
Ali odvajkada se retko dogaalo da pobednici ostvare ono to su zamislili. Srbi koji nisu prebegli u
Austriju sklonili su se u zbegove po umama i planinama. Ustanika vojska rasula se u manje odrede, u
hajduke ete, koje su na drumovima presretale i napadale tursku vojsku, zadajui joj osetne gubitke.
Palanke i sela ostadoe pusti. Zbog jesenjih kia putevi su postali neprohodni; na rekama i potocima
mostovi srueni. Turci su upadali u naputena sela, palili kue i zarobljavali neto preostalih nemonih
staraca ili bolesnika, i jurili dalje. U urbi, gladni i eljni pljake, nisu imali vremena ni za svoje ranjenike i
poginule. Tih dana na drumovima Srbije viali su se svuda leevi srpski i turski, uginula stoka, ranjenici
koji se vuku kroz blato i oajniki zapomau, ali nikog nema da im pomogne, te naputeni bespomono
umiru.
Trezveniji Turci odmah osetie da od plana o unitenju Srba nee biti nita. Ustaniki odredi vojske s
Deligrada, pod zapovednitvom Stanoja Glavaa, ugroavali su Carigradski drum i tursko snabdevanje,
dovodei tursku vojsku u teak poloaj. Hadi Prodan je krstario s jakim snagama oko Munja, a
Kolubarom su gospodarile snane hajduke druine. Primicala se zima, a otpor raje nagovetavao je
gerilski rat do istrebljenja jedne ili druge strane. Da svako zlo i dobro imaju svoju granicu, prvi je shvatio
bosanski vezir Ali - paa pa je, ne ekajui odobrenje glvnog zapovednika, dao amnestiju Mavi i
valjevskoj nahiji. U tome se mogla nazreti i pritajena osveta to su ga june i istone turske trupe
preduhitrile i pre njega ule u Beograd.
Hurid - paa, iako pobednik, ostao je zbunjen. Po Bukurekom ugovoru nije smeo upotrebiti silu za
umirenje Srbije. A pusto i bezakonja koja je poinio u pobeenoj Srbiji, poinio je u svojstvu velikog
vezira i po nalogu Porte. Ipak, dobro je znao da se Stambol nee dvoumiti da svu krivicu za po injene
zloine svali na njega, ukoliko Rusi budu pobedili Napoleona. Oseajui da je promaio udarac, a slutei
da se stvari u Evropi nepovoljno razvijaju, pohitao je u Beograd. I tako se dogodilo da dvanaestog
septembra, uz lupu doboa po turskim logorima, objavi optu amnestiju Srbima. Amnestija je izriito
zabranjivala da se dalje robi, ubija, pali i vre nasilja nad rajom.
Za svoj novac Hurid - paa je ak od vojske otkupio zarobljene starce, ene, decu, kaluere, pohvatane
knezove i svetenike, kojima je potom saoptio da se mogu vratiti svojim kuama. Nekim istaknutim
knezovima i kaluerima ogrnuo je urkove i dao teskere da u njegovo ime smiruju raju. Meu putenim
nalazili su se i vojvoda Avram Luki iz Dragaeva i knez Atanasije Milovanovi iz beogradske nahije. Tu
dvojicu srpskih prvaka i svog zapovednika konjice, Halil - agu Seresmu, uputi u zapadnu Srbiju da
stiavaju raju i sprovedu amnestiju u delo.
Mada je sve to uredio, Hurid je ipak postajao sve zabrinutiji. Alah nikad ne daje dva dobra zajedno,
mislio je, ne isputajui nargilu koja je ljutito klokotala. Vreme je najee provodio leei na divanu u
nekoj vrsti zanosa. Prokleta Srbija i prokleta raja s kojom se nikad ne moe izii nakraj! Taman poveruje
da si je zadavio kao besna psa, a iz jazbine izmile novi hajduci i buntovnici. Opet je meu paama sve
naopako krenulo. Svi ele da postanu veziri, a beogradski paaluk je jedan. Uz to, Marali - paa
rumelijski ne prestaje da spletkari u Carigradu. Prevrtljivi Anadolac eli da izvue hasuru ispod mene, pa
ne proputa nijednu priliku da pokae kako se ne slae sa mnom. Vrea me i svuda omalovaava. A
njemu je lako jer ima mone zatitnike; zlatom se sve moe postii. Ipak, kao da zaboravlja jedno: u moju
korist radi vreme...
III
Milo je doao u Uice nadajui se da e tamo zatei posadu. S njom je nameravao da se zatvori u grad
do prolea i da nastavi borbu s Turcima. Ali zatee pustu varo, a utvrenje naputeno i opljakano. Ono
boraca to mu se uz put pridruilo, prokrstari gradom i, videi da od dalje borbe nema nita, uzee to je
kome za oko zapalo i svako krenu na svoju stranu. Milo sede na zid bedema.
Nije mu se urilo da trai zbeg i porodicu. A nije znao ni ta da radi. Oseao je da u sebi ima snage za
produetak borbe, i ekao je zaetak onog bleska misli koji bi mu otkrio sutinu svega to treba od sada
da radi. Taj prividni mir bio je samo stiano uzbuenje zbog pretrpljenih nepravdi koje su ga pratile
protekle dve godine, posle Milanove smrti, kad se Mladen svom svojom zlobom okomio na njega. Celim
putem do Uica ubeivao je sebe kako je doao njegov as; svima e on pokazati ta moe i ume! Sad se
to iznenada sruilo. Pa ipak, u njemu je i dalje tinjao plamen nade. U mislima je grozniavo stvarao nove
planove, a srce se nadalo neem neobinom to e neoekivano iskrsnuti.
Die se, uzjaha konja i okrenu ka Rudniku. Uz put mu se ponovo pridruie vojnici koji su lutali u potrazi
za porodicama, ili odredima koji su se jo borili.
estoga dana stie na Rudnik. Izabra pogodan proplanak da se odmori, pa skide konju uzde i pusti ga da
pase. Iz bisaga izvadi pogau, neto sira i pljosku rakije, koju su mu spremili poznanici iz rtanjskog zbega.
Poto se okrepio, zapali i poe da razmilja. Imao je trideset i dve godine, a inilo mu se da je jo ceo
ivot pred njim. Mnogi su kao i on jurili za slavom, sreom i vlau, ali ih je zavejala meava dogaaja.
Preiveli su sustali i pobegli preko Save i Dunava. Time su iskljueni iz ivota zemlje. Put je slobodan,
treba neto smisliti i pronai nov nain borbe.
Lice mu postade otro i tvrdo. Morau ipak svratiti u zbeg da se naem sa porodicom. Ne elim da
gledam bedu i kako narod propada. Kako u izdrati da sluam kletve ena, pisku dece i proteste ljudi.
Od svega toga sam se odvikao. U ratu je meu vojnicima drugaije; zlo ne pada teko. Slom ustanka
vraa me kao i sve ostale u nitavilo i siromatvo. Ej, ugavi ivote, ko te ne poznaje ludo e izgubiti
glavu! Narod je stoka bez repa, zna to Milo bolje od drugih, i nee se lako dati! Turci su jo gori. Ni
propast svoju ne mogu da vide, a nadimlju se praznom veliinom. Ko e koga - videemo. Uini mu se:
uma je puna crnih aveti koje se okupljaju i ekaju pogodan trenutak da navale na njega. Usijan obru
pue. U mozgu se ponovo razvedri. Niko nije mislio na to ta ga eka kad pobede Turci; bedni i goli ivot
pretegao je sve ostalo. Zar vredi ivot u ropstvu? Gori je od smrti i nitavila. Ali ne! Mali ljudi ne misle
tako. Da je vostvo bilo odluno, ili bismo svi u smrt i izdrali ak i nemogue. Radili su to punih devet
godina. Rvali su se s Turskom Carevinom, koju ni udruene snage Austrije i Rusije nisu mogle da pobede.
Karaorev lik odjedanput mu ispuni svest. I video ga je ba onakvog kakav je eleo da bude: snanog i
razjarenog, blistavih oiju koje presecaju oveka preko pasa. Onakvog kakav je izgledao kad je vodio
veliku bitku 1810. na Tiarskom polju. Stajao je raskoraen i povijen vie topa. Koulja mu se rascepila
celom duinom niz grudi, a ruke ubacuju ulad u usijanu topovsku cev. Njegova odlunost i snaga
zadivljavali su sve. Niko nije pomiljao na smrt, a ginulo se slatko i u zanosu. ta da natera u bekstvo
oveka koji je probudio raju i od robova stvorio borce za slobodu? U seanju iznenada oive skuptina u
Topideru. Vodov lik se rasplinu, a umesto njega uoblii se zlobno Mladenovo lice. Sve je na njemu
okruglo i masno od sala, a u lukavim oima je podrivaka snaga kojom je slomio Milenka, Milana, Petra.
Milana je ak i otrovao! Mene je hteo da obesi - seti se Milo.
Pokua da prisili sebe da ne misli vie na rat i ono to je otilo u nepovrat. Ali pred oima su neprestano
iskrsavali topovi, puke, handari. Javljala se bojna polja prepuna turskih i srpskih leeva. Rat se nije
mogao tako lako oterati iz seanja. Jo mu je bio u krvi, u svakom damaru. Ispunjavao mu je svaku
misao. Zahvaljujui ratu, postao sam vojvoda - pomisli. ta bih bio da nije dolo do ustanka?
To ga povue u bezdan seanja: njegov otac Teodor, uta lica i uiljena nosa, lei u mrtvakom sanduku.
Majka zapomae vie njega, a seljaci pohlepno deru kuvanu ovetinu i piju rakiju. Zatim je krenula
pogrebna povorka. Spustili su Teodora u iskopanu raku. Pop je unjkavim glasom otpevao opelo. Seljaci
su urno nagrnuli zemlju; pobusali grob i, podnapiti, uz agor, vratili se u selo. Vidi i sebe kao
desetogodinjeg derana, bosonogog i u dronjcima. A onda, jednoga dana, dolo je nekoliko seljaka na
konjima. Opet je postavljena sofra. Majka se preudala za Obrena iz Brusnice. Na malog Miloa niko nije
obraao panju. Njegovu majku u sveanom ruhu popeli su na konja. Zaboravila je i da se oprosti sa njim.
Sestra Stana, umrljana od suza, primetila ga je tek kad su svatovi zamakli za breg. Posle godinu dana
udala se i Stana, za Savu Nikolia, a njega povela sa sobom kao neeljen miraz. Zet Sava, prek i rav
ovek, ne samo to nije hteo da ga odeva, nego mu je uskraivao i jelo. Zvao ga je Oputovi, po dedi koji
je prilikom enidbe ubio Turina, oderao mu kou s lea, utavio je i od nje skrojio oputu za svoje
opanke. Milo nije voleo zeta i stalno mu je iao uz nos. Da je imao snage uradio bi mu upravo ono to je
njegov deda uradio subai.
Jednom je Milo, kad je navrio sedamnaest godina, upregao volove i orao njivu svoga zeta. Proletnji dan
bio je pun sunca. Volovi tromo koraaju, mirie rodna crnica, a njega obuzela elja za toplom reju, za
milotom, za lepim odelom i slatkim zalogajem. Orao je tako do iza podne. Ogladneo je, pustio volove da
se odmore i jedu i legao u zavetrinu. Zaneo se i tako zaspao. Zet Sava je doneo seme, a za ruak bajatu
proju i raso. Zastao je vie zaspalog mladia. Lice mu se podlilo krvlju, a debeli vrat nabrekao od ljutine.
Izmahnuo je nogom i udario Miloa.
- Mrcino, nisam te poslao da se izleava nego da ore!
Milo je skoio i zgrabio zeta za guu. Udavio bi ga da nisu pritrali orai sa susednih njiva. Pocepane
koulje i raskrvavljena lica krenuo je bratu Milanu u Brusnicu. Kad ga je videla, majka zaplaka i zagrli ga.
- Veselnie, pa ti si ve itav momak!
Najeo se, okupao i dobio iznoeno Milanovo odelo. Kad je uvee doao brat, majka mu ispria ta se
Milou desilo. Milan je ve bio na glasu stoni trgovac.
- Nije to lepo - najpre se osmehnuo, a zatim planuo: - Sava je pas. udim se kako si i do sada izdrao kod
njega. Meni za novim momkom nije velika potreba, ali u te uzeti za gonia stoke. Imae konak, hranu,
novu suknenu odeu i pet dukata plate za godinu dana. Zaradu moe metnuti u pas. Uz moju i Bor -
Zukinu trgovinu moi e da potera jednog ili dva vola i za svoj raun.
Bor - Zuko, brusniki aga, duevan Turin, vie se bavio trgovanjem nego agovanjem. Milan mu je bio
ortak. Ve sutradan je traio da mu pokau Miloa.
- Ago, ovo je onaj moj brat po majci. Dosad se potucao po najmu. Uzeo sam ga za gonia, ako ti nema
to protiv.
Bor - Zuko je posmatrao Miloa. Nargila mu je klokotala, a duvanski dim vitlao oko glave. U zenicama je
blesnula varnica topline, a osmeh mu se pojavio u uglovima punih usana.
- Priuni da te bolje vidim - zapovedi mu, i potegnu utke jo nekoliko dimova iz nargile.
Nosavo agino lice ponovo se razvuklo u topao osmeh:
- Zna li dobro da rukuje jataganom?
- Znam, estiti ago.
- Zna, veli. Evo ti moj jatagan. Dede onom juncu tamo odrubi glavu. Ali jednim jedinim zamahom.
Sea se, sa strepnjom je prihvatio Bor - Zukin jatagan. Pria"o je junetu i snanim zamahom odsekao mu
glavu.
- Aferim, aferim! Dina mi, dobro si izmahnuo! Handar je fijuknuo, kvrcnula kost u vratu, a glave na
junetu vie nema. Milane, tvoj brat ima u sebi hajduke krvi. A sad mi reci zna li da gaa iz puke?
- Pomalo, ago - odgovori ohrabreni Milo.
- Pogledaj onog petla to se gizdavo kree meu kokokama. Moe li mu skinuti glavu jednim jedinim
tanetom?
Miloa zazebe u srcu. Za ovcama, kao obanin, vebao se u gaanju. Mogao je kuburom da skine
vevericu sa najvieg hrasta. Ponekad je uspevao da ustreli u letu ak i kopca. Milo izvue ispod gunja
svoju kuburicu. Neugledan pitolj s koricama od kozijeg roga.
- ta ti je to, more? - podsmeljivo upita Bor - Zuko.
- Puica - odgovori Milo uvreeno.
- Ja miljah kozja noga! Hoe li tijem da gaa? Vala, mia njome nee ubiti!
Nanianio je. S petla polete perje. Nije mu skinuo glavu, ali ga je ubio. ekao je strepei da vidi ta e aga
uraditi.
Turin se osmehnuo:
- Ne gaa ba najbolje. A sad mi reci jae li dobro konja.
- Hvatao sam na pai pastuve i prisiljavao ih da me nose kud hou.
- Boji li se vuka?
- Zverke se nikad nisam bojao.
- A hajduka! - viknu ljutito Turin.
- Ko, ago, ne zazire od hajduka? ovek kad metne glavu u torbu, straan je.
- Meer si i mudar! Suljo!
- ujem, ago - odgovori debeo Turin tromih pokreta i mrzovoljna izgleda.
- Evo ti novog gonia. Milanov je brat. Dae mu konja i dugu puku. Od moje strane deset dukata ajluka
za godinu dana. Milan e mu obezbediti stan, hranu i odelo.
Suljo zamiri na jedno oko a drugim je otro posmatrao Miloa:
- Dina mi, pravi je hajduk. Milane, kao da vas jedna majka nije rodila. Alaha mi, ovaj tvoj brat nee se
dugo skrasiti kao goni stoke. Ako ostane veran, valjae kape dukata.
Celoga leta Milo je sa Bor - Zukom obilazio po planini agine torove i nadgledao obane i planinke. Pod
jesen je poao po nahiji da s agom zakljuuje trgovinu. Nakupili su pet stotina volova. Brusnica se
prolamala od rike.
Jednog jutra aga se spremio kao da kree u vojnu. Poterali su stado za Zadar. Bio je to zanimljiv, naporan
i odgovoran posao. Krdo se kretalo kao oblak. Volovi su divljali, boli se meusobno, rikali i ruili sve pred
sobom, a obani su jurili s bievima i drenovim tapovima. Miloev zadatak bio je da sve vidi, da osigura
krdu hranu i tor za prenoite, Valjali su se mesec dana preko bosanskih brda i dolina. Bor - Zuko je jahao
pred krdom s pratnjom i nije hteo ni da se okrene. Miloa je pozivao na prenoite u ator.
- Je li sve u redu? - upitao bi ga.
- Jedan se vo podbio, ago.
- Naredi da se zakolje, pa meso ponesi ljudima za hranu. Evo ti dukat te kupi u prvoj kasabi brana i
hleba.
Zadar je za Miloa predstavljao prvi veliki doivljaj. Video je more, umivene ulice i kue zidane od
kamena. Trg pun udnog sveta, a duani krcati svakojakom robom. Ljudi su veseli i radoznalo zagledaju
Bor - Zuku. Oi ne mogu da se nagledaju lepote...
Prenu ga nalet vetra. Teko mu je da poveruje da je nekada bio takav.
Iz Zadra se vratio obogaen iskustvom, a u torbi je nosio mnotvo kupljenih sitnica. Darove za sestru i
majku. A u pasu pet dukata uteevine.
Idue godine je sa Suljom gonio hiljadu ovnova za Solun. Granice saznanja i sveta sve su se vie
razmicale. Za etiri godine slube kod brata i Bor - Zuke iao je jo dva puta u Petu, gonei svinje, i tri
puta sa Suljom u Trst u nabavku ohe, svile, kafe i razne robe. Upoznao je mnoge ljude. Sticao iskustvo i
tedeo svaku paru. Uzgred je uvek terao i po nekoliko svojih volova, svinja i ovnova. Imao je ve svoga
konja, nabavio je ohano odelo, a u pasu je nosio dvesta dukata uteevine. Bor - Zuko se zatitniki
smekao.
- Milane, ini mi se da emo jednog dana, hteli ili ne hteli, morati da primimo Miloa za ortaka.
IV
Pogledao je prema nebu. Oblaci su se rasplinjavali, a sunce se sve vie izdizalo iznad planine. Nije mu se
urilo u zbeg. Dugo je oslukivao jesenji povetarac u granama hrasta. To ponovo pokrenu uspomene.
Postepeno se gubila stvarnost. Ljubica je ispunjavala njegovu svest.
Vraao se iz nahije, gde je zakljuivao trgovinu, preko sela Srezojevaca za Brusnicu. Pred njim je u blesku
sunca vijugala reica Biina. Vazduh je treperio u podnevnoj jari, list se nije pomerao. Voda je umila i od
nje se dizao dah sveine. Konj lenjo koraa, oputene glave, a on razdrljen dahe. U krvi mu je mahnit
zanos. Sunce se raspelo, poraslo i ispunilo cele grudi. Obuzima ga elja da se vriskom oglasi, zapeva, ili da
natera konja u lud galop. Na reci pusti konja da se napije vode. Zaele da sjae i baci se u maticu. Telo
mu se prijatno jei. Sasvim sluajno die pogled. Na drugoj strani reke dve ene bele rublje. Mlaa je
zagazila do pasa u vodu, zadigla koulju i razdrljila grudi. Bedra joj se rumene u vodi, a dojke tamnih
vrhova izviruju ispod koulje. Snane ruke obnaene su do ramena. Struk joj je vitak, kukovi snano
naglaeni. To je devojka to buja u punoj lepoti. Odmah je prepoznao Ljubicu, kerku Radosava
Velimirovia. Starija ena bila je njena majka Marija.
Reka je puna sunca. Svetlost se razliva niz maticu i preliva se na devojakim bedrima. U glavi mu se muti
od lepote. Srce samo to ne provali pleter rebara. U glavi nema vie nijedne misli. Sve oko njega je
rumena magla u kojoj se vidi samo devojka, njene grudi i bedra. Neto ga stee u grlu, i on zamre od
lepote. Samo da nije te stare vetice, prikrao bi se, uhvatio devojku, bacio je preda se na konja i odjurio s
njom u Brusnicu. Savlada se. Smiri srce. Premiljao je trenutak.
- Moe li se ovde, devojko, pregaziti reka? Ljubica se trgla i spustila skutove koulje. Kad je prepoznala
Miloa, osmeh joj zaigra oko usana. - Nateraj kljusinu. Ako te voda odnese, nee biti velike tete!
- Moda i hoe - odgovori Milo, sjaha s konja, zasuka nogavice, i zagazi u reku. Na drugoj strani pustio je
konja da pase, a on seo i namerno se lagano obuvao.
Marija mu srdito doviknu:
- Bezobraznie, zato nam smeta?
- ta me rui, eno - upita Milo - zar ne vidi da se obuvam?
- To je, nano, Milo, Milanov brat - upozori Ljubica.
- Neka je, vala! Bezobraznik je. Pilji kao da nikad enu nije video.
Kad je posle iao s Bor - Zukom da lui ovnove, navaljivao je na Turina da svrate u Srezojevce kod
Radosava Velimirovia.
- More, Milou, nema kod Radosava stoke za luenje - odgovori Bor - Zuko. - Nego, ekaj, bie da je tebi
zapala za oko njegova vilja?
- Jeste, ago - promucao je Milo.
- Meer i za enu ima dobro oko! Ejvala, Milou, ako ti je cura omilela, govoriu Milanu da ti je isprosi.
Teko je bilo skloniti Milana da ga oeni Ljubicom.
- Bog s tobom, pobratime! Milo jo nema ni svoje kape na glavi, kako da ga enim? ta e beskuniku
ena? Turin navali:
- Ja u mu dati kuu i neto zemlje. Oenimo ga kad je zavoleo devojku.
- Kad si toliko navalio, pobratime, neka se eni. Troak u podneti, ali za drugo neu da znam.
V
Posle Miloeve enidbe dolo je do bune. Bor - Zuko je video da je za Turke sve izgubljeno. Zamolio je
Milana da ga Milo isprati do Uica. Milan pristade, isplati Zuki zaluenu stoku, ali mu u umi vie
Brusnice postavi zasedu. Bor - Zuko je ranjen u glavu. Milan je uzeo konja na kome su bile bisage s
novcem. Gledao je zbunjenog i ojaenog Miloa, a podsmeh mu igrao oko usana:
- Zar ti ne voli svoju zemlju? Svako ovo drvo, kamen i sve to vidi, bolno je i prebolno od turskog
nasilja!
- Zuko je dobar ovek - promuca Milo.
- Ali i Turin - odgovori mu prezrivo Milan. Vratio se kui u bunilu. Bilo je to prvo krvavo krtenje.
Uspomene se naglo prekidoe, jer mu panju privue neka ena to je izlazila iz ume. Visoka, vitka, sa
dugim licem i tamnim oima; iako neuredno odevena, bila je lepa. Pognute glave traila je neto u travi.
Zastala je na nekoliko koraka pred njim i sa trave uzela maramu. Dok se povezivala, njihala se gornjim
delom tela, a donji joj se isticao skladnim oblinama. Liila je na mladu srnu koja se izvukla iz umskog
loga da namami mujaka. Milo je opipa pogledom. U njemu buknu udnja. Ratnik svaku enu povezuje
sa onim to mu dugo nedostaje. Sada za njega nije vie bilo rata, sloma, niti ma ega drugog: jedino elja
da s tom enom malo porazgovara. Nakalja se da bi joj skrenuo panju na sebe.
- Uh, ala si me uplaio! - viknu ena, a ispod usana joj se ukazae zubi kao da se spremaju na ujed.
- Nisam Turin da me se plai.
Sunce se zlatilo u njenoj kosi. Gledala ga je trenutak srdito, a zatim joj se na licu ukaza osmeh:
- Ne plaim se ja Turina. Znam da u umu ne sme ni da zaviri. Ali ovi nai gori su od Turaka! Nasru
besomuno na ene.
Ovaj nije od tih, ali me ipak udno gleda, pomisli i osmehnu mu se. To je onaj pravi, to zamamljuje, i
treba ga se uvati. Milou se inilo da je nekad negde video te oi, to lice i taj osmeh koji zove i privlai.
- Veli, nasru... Nije ni udo. Zaeleli se ljudi u ratu ena. A ti si lepa da bi i vladiku sablaznila.
- Dopadam ti se?
- ini voliko, i te kako. Nego, reci mi ija si.
- Vie nego niija.
- Znai udovica.
- Ne, nisam udovica. Kamo sree da mi je mu poginuo. Ponosila bih se njim i jadovala. Mu mi je ra kao
i vi svi. Pustiste Turke u Srbiju. A kad sutra ponu da nas povaljuju, vi ete kao mievi viriti iz grmlja.
- Vidi kako si ratoborna! Turci su nas pobedili zato to su mnogobrojniji i jai.
- Pobedili su jer su pametniji i bolji junaci.
- Pamet malo pomae slabijem u borbi s jaim - ree Milo i osmehnu se.
- Ba si mi ti nekakva junaina! Obukao ovek dolamu i pripasao sablju kao da je u najmanju ruku
vojvoda. Konja ima, u terkijama ti jo i urak, a krije lea i plai ene. Misli li da e se Turci plaiti da
zavire u grm?
- Zna li ti, eno, ko sam ja?
- Po koulji vidim da si Rudnianin. I ba me briga ko si! Izgubila sam bila maramu, nala sam je, i sad
mogu da se vratim u zbeg.
- ekaj! Imam neto da te upitam.
- Vidi junaka, jo hoe i da zapoveda. Kai ko si, jer nemam vremena za gubljenje.
- Ja sam Milo...
- Obili sigurno nisi!
- Obrenovi, rudniki vojvoda.
- A zar ti nisi poginuo? Ovamo te svi oplakuju.
- Kamo sree da jesam. Ko zna za kakvo me zlo uva sudbina. Eto, danas si me ti naruila. Ko si, da znam
bar od koga pogiboh?
- Ako mi oprosti to sam te grdila, rei u ti ija sam.
- Iz lepih enskih usta i runa re je slatka. Opratam ti.
- Ja sam Bisenija, Pljakieva sinovica.
- Ona to se udala za Hadi - Prodanovog sinovca?
- Jeste, pogana sam Pljakieva krv...
- Zar me se ne sea, bio sam ti u svatovima? Nisi tada skidala oiju s mene.
- Eh, ne povreuj mi rane. Sada te prepoznah. Milo se priseti. U svoje vreme prialo se kako je Bisenija
htela da odbegne s Pljakievim momkom, ali ga Pljaki ubio, a nju prisilio da poe za Hadi - Prodanova
sinovca.
Bisenija tada prie Milou, poljubi mu ruku i sede. asak je razmiljala, a zatim, upkajui travu, ree:
- O meni se svata prialo pre udaje. Istinu u ti rei: volela sam Pljakievog momka, a on ga ubi!
- Znam, prialo se - ohrabri je Milo.
- Prialo se i ponovo e se priati! - uzviknu Bisenija ozlojeeno. - Moj svekar nije hteo da se preda
Turcima. Imao je odred i tukao se oko Munja. Ali moj mu navali na njega, pa je danas otiao
aanskom muteselimu Latif - agi da se preda. Pre tvoga dolaska ovde sam se svaala s muem. U ljutini
sam zaboravila i maramu.
Zautala je i zagledala se u daljinu. Oblizivala je usne vrkom jezika. Njene oi kao da su govorile: vidi
kakva sam! Kurvica si - pomisli Milo - ali je video samo njene tamne oi, suncem opaljenu kou,
nabrekle usne, breuljke prsiju i uzbuenje koje nije ni prikrivala. Ispunjavala ga je svetlost neeg lepog i
udnog.
- Vrag si od ene! - ree i uze je za ruku.
Nije istrgla ruku. Obuzelo ju je oseanje radosti. Oni kapci su joj zadrhtali. Nije ni pokuala da se otme.
Suton se uvlaio u umu. Iznenadan, tmuran jesenji suton, pun prizvuka vetra i umova. Drvee dobija
fantastine oblike. To je as kad se zverinje izvlai iz svojih jazbina. Ono tada ne osea strah. Setio se da
je no uvek saveznik mranih namera. Naroito u umi i planini. Priroda ispoljava svoju mo, a ovek
postaje zbunjen i osea se nemoan. Ali ne svaki ovek. Hajduk se ujedinio s prirodom, navikao na njenu
podmuklost i snagu. Milo zna da u sebi nosi hajduku duu i odvanost. Nita ga ne plai, a ponajmanje
ti umovi, nejasni glasovi i oprezno primicanje ivotinja, koje iezavaju u gustiu kao senke. Upoznao je
ve sve tajne noi u planini.
- Stoj! - grmnu neiji ljutit glas.
- Stao sam! - odgovori Milo i zatee konju uzde.
- Ko si u nevreme? - upita ljutito straar.
- Zar me ne poznaje, Vule?
- Milou! O, zar si iv! - viknu Vule i sjuri se kao klupko k njemu - a ja te, brate, prealio i nikako nisam
mogao da verujem Patrmcu da te je video na Zabreju. uo sam da si poginuo na Ravnju s golaima!
Naravno, Ljubici nisam o tome nita rekao. A da sam joj i kazao, ie bi verovala.
- Ima li jo koga sa strane u zbegu? - prekide ga Milo.
- Okupili su se ovde svi od zla oca i od gore majke. Same badavadije i ispiuture! Tu su ti: Patrmac,
Lomo, doao neki dan i Mili Drini. Ustoliili se Mutap i Blagoje iz Knia. Jue je odnekuda dolutao i
tvoj pisar Dimitrije. Sve je to palo Ljubici na anak. Ako ih bude sve hranio, na kraju e ti pojesti i dorata.
Ama, ba me briga za tvoj imetak! Samo ekni da dobijem od Ljubice mutuluk.
Spustio je mosti, pustio Miloa da ue, ponovo podigao most i jurnuo u zbeg. Zatekao je Ljubicu kako
pored vatre hrani decu. Ona die glavu i upitno pogleda.
- Mutuluk, nevesto!
- Ako je vest od Miloa, uzmi sve to hoe! - uzviknu Ljubica.
- Nije vest, nego Milo - doeka je Vule. - Dae za vest koulju!
- Dau je - odgovori Ljubica bledei od uzbuenja, blago odgurnu decu od sebe i skoi na noge.
VI
S tamnim kolutovima ispod oiju, izmravela, a uzbuena, Ljubica se uinila Milou lepom nego ikad
ranije. Bila se skoro ukoila od iznenadne sree. Ruke su joj drhtale, i nije znala ta da radi s njima.
Celo vreme otkako su se ratnici posle sloma poeli vraati sa bojita u zbegove oekivala je Miloev
povratak. Ali on nije dolazio. Noi su postale gluve, puste, i samo je u njima mogla da se preda jadu i
sumnjama. Sad je on tu, sve e biti dobro, ali zato mi ne prilazi? Pa da, svi okolo gledaju! - dosetila se.
Potrala je te mu prihvatila konja. Uzde je predala Vulu. Gleda kako svi naleu na Miloa, grle se s njime,
ljube i pitaju za zdravlje. Doao je red i na nju. Zagrlio ju je kao davljenik, iako to nikada pre nije inio u
prisustvu ljudi. Privila se uz njega, zaboravljajui da to nije red pred ljudima.
- De, de, dosta grljenja! Nee vam valjda biti kratka no. Daj ast i pusti ga sad nama - viknu Patrmac.
- Sima pravo kae - ree Miloeva majka. - Namesti mu stolac uz vatru i daj ast ljudima.
Miloev dolazak uzbudio je zbeg. Namestie mu stolac prema vatri i vieniji ljudi posedae u krug oko
vatre; ostali su se tiskali u pozadini. Pre nego to je Ljubica iznela rakiju, ve se nalo nekoliko uturica.
- Gucni da otkravi jezik - nutkao je Miloa neki sed seljak.
Priao je kuda je iao i ta je sve video za ovo vreme. Zamuckivao usled navale i brzine misli. Zatim im
ree kako se danas susreo sa Bisenijom, Prodanovom snahom, i kako mu je ispriala da je vojvoda poao
u aak na predaju Turcima.
- Jeste, brate otiao je u aak e Avramom Lukiem. Tamo je i Halil - aga Seresma, zapovednik
Huridove konjice. Trae da se narod smiri i nude svima asnu predaju. Moramo o tome dobro razmisliti,
Milou, i treba zajedniki da donesemo odluku - ree Mutap.
- Ja iv Turcima neu u ruke. Kad moe vuk da zimuje u umi, moi u i ja - doeka Patrmac Mutapa.
- Lako je tebi, bearino! Niti ti mlado plae, niti staro kalje. A ta e ovi jadni ljudi to im se pile uhvatio
za skut? Pogotovu kad doe zima i pritegne starce i neja. Narod e, dok udari dlanom o dlan, pojesti
ovo malo hrane, a stoka polipsati bez sena. Bolje je i robom nego grobom - viknu Miloeva majka i
popreti tapom Patrmcu.
- Tako je, bako! - zagrajae iz pozadine seljaci.
- Da sam Turin, krv bih vam pio! - viknu Sima i iskapi naduak uturu rakije.
- Turci po Bukurekom ugovoru nisu smeli da umiruju Srbiju. Nisu se na to obazirali dok im je izgledalo
da e Napoleon pobediti. Sad kad vide da su Rusi pobedili, dali su amnestiju i nude oprotaj... To znai da
se za nas nabolje okree. Nama je za izvesno vreme mir potreban - i treba iskoristiti tursku ponudu - da
se od zime, gladi i bolesti spase narod. Posle, ako doe vreme, nita nas ne obavezuje - ree Dimitrije.
- Tako je! - dopuni ga Arsenije Lomo. - Moramo malo odahnuti. Ko nee da se smiri i preda Turcima, eno
mu ume i planine pa neka hajdukuje.
- Ja sam ovamo doao da se dogovorimo o borbi a ne o predaji - viknu Mili Drini.
- Tako je, Miliu! Bolje je da izginemo, nego da nas Turci seku i kao roblje prodaju! - viknu uzbueno
Jovan, Miloev brat.
- Stanite, brao! - otpoe Milo. - Oduvek je starije jutro od veeri. Dobro emo sve proveriti, i o svemu
dobro razmisliti. Ako Turci zaista ele smirenje, i ako budu hteli da zaborave ono to se dogodilo, onda
moemo privremeno i da prihvatimo amnestiju. Ako se uverimo da je to mamac kako bi lake doli do
naih glava, pod sablju i na kolac neemo ii. Ja verujem da Turci nisu u zavidnom poloaju. I da im je mir
potreban koliko i nama. Ma ta bilo, mir za ovu zimu nam je neophodan. Znam da su Rusi pobedili
Napoleona, a da Austrijanci nisu hteli Huridu da predaju izbegle stareine i narod.
- Eh, sad mi je jasno to se Hurid tako prodobrio! - dobaci Mutap.
- Ipak, ne zaboravi, Mutape, jedno: dok se Rusi nakane da neto za nas urade, naa neja moe u
zbegovima da propadne. Milou, neka ti je na duu da sve preduzme za na spas, a mi emo s tobom,
pa bilo u vatru ili vodu - doviknu jedan starac.
Zavlada tiina. Milou se inilo da se oko zbega gomilaju nevidljive i zle sile iz ijeg obrua nema izlaza.
Vatra je pucketala, varnice se rojile i sukljale u tami. No se pretvarala u teku neizvesnost sutranjice. U
tiini zau stenjanje bolesnika koji je leao kraj susednog ognja, a zatim i iznenadan vrisak deteta
zaspalog na majinom krilu. U svetao krug uunja se torna psina sa njukom izduenom od gladi.
Pseto je krmeljavim oima asak posmatralo ljude, a onda najednom poe da zavija. Mlada ena sa
crnom povezaom oko glave zgrabi dete, koje joj se dralo za skut, i privi ga na grudi.
Obaveten o stanju izbeglica i ivotu naroda u zbegovima, Milo je nekoliko dana veao sa iskusnim
starcima i prvacima ta da se preduzme. Sateran mukom uza zid, pomiljao je da zae po zbegovima i
skupi borce, da navali na Turke i pogine u ludom juriu. Ali svaki put bi u mislima video bezbroj dejih
ruica koje su, ispruene prema njemu, traile milost. Uinilo mu se da uje zapomaganje i vapaj majki.
Najtee su bile neme usne i oi seljaka; bez rei su traile da ih spase.
Jednog dana rano izjutra stie u zbeg starac iz Brusnice. Doneo je Midou pozdrav i poruku Avrama
Lukia i Halil - age Seresme da sie u Takovo kako bi se dogovorili o smirenju naroda. Uveravali su ga da
je njemu osigurana bezbednost a narodu mir.
- Seresma mi je rekao: Dajem Milou tvrdu tursku veru da mu nita neu uiniti, a posluau ga za sve
to bude dobro za narod i carevinu. Isto tako, vlast nee uzimati nikoga na odgovornost za ono to se
ranije dogodilo. Zla i nevolje bilo je previe svima!
- ta kaete na ovo, ljudi? - upita Milo.
- Nita! Spremi se i poi. Vidi i sam da nema drugog izlaza. Seresma je Anadolac, i svakako e odrati
zadatu veru. to s Turcima zakljui, sve emo prihvatiti - odgovori Mutap.
VII
Kako u Beogradu nije imao vie ta da radi, Hurid - paa je skoro sve vreme provodio u razmiljanju i
pripremanju pdanova za ono to ga je ekalo u Carigradu. iljte je udobno, mastika podgrejava krv i
raspaljuje matu. Vrludava je staza kojom se uspinjao do vezirskog poloaja. Morao je esto da
podmetne nogu sposobnijem i da mu smrsi konce. Nije se ustruavao ni da tajno pribegne nou i otrovu,
da laska, uvlai se huljama pod repinu, da mitom zadobije za sebe spletkaroe. Trebalo je na sve mogue
naine prodirati i do miljenica po haremima, novcem i darovima pridobiti njihovu naklonost kako bi
obavile ono to nije mogla njegova umenost. Sada ga je naroito zabrinulo saoptenje da se u Devletu
sve vie govori o novoj vojnikoj zvezdi, Ali - pai Maraliji. Hurid ga je poznavao jo iz dana kad
Maralija nije dolazio u obzir da mu postane rival.
Lukavi Ali - paa roen je u Maloj Aziji, u Marau, i ve dvadesetak godina upotrebljavali su ga samo za
guenje pobuna Po Aziji. Time se sve vie bogatio, a nikad niim nije odavao ambiciju da se uspne do
poloaja vedikog vezira. Uvek je ostajao u senci monih na sultanovom dvoru, davao bogate poklone,
pred svima i svuda izjavljivao kako je zadovoljan onim to mu je podareno i to ima. Nepismen, izgledao
je bezopasan svima koji su eleli najvie poloaje i uticaj na sultana. S vremena na vreme, svi bi se
zaudili kad je dobijao nov zadatak i bivao unapreen. Sada je postavljen za rumelijskog valiju, to je za
svakog pau bio znak da se primie Carigradu i da ima izgleda za jo vei uspon. Nenametljivo je na strani
onih koji stiu vei uticaj na dvoru i iznenada postaju svemoni. To sve postie njuhom lisice, smatrao je
Hurid.
Pored zavrene medrese, Hurid je zavrio i visoku janiarsku kolu, gde je nauio francuski, nemaki i
ruski jezik. To mu je pomoglo da upozna istoriju i da se u mladosti zanosi milju kako je predodreen za
velika dela. Persijski i srpski govorio je jo u ranom detinjstvu, i pored Kurana savladao je i svu mudrost
Istoka. Tako je vrlo rano uao u red ljudi koji su uoavali potrebu jednog neminovnog preobraaja
carevine. Svoje znanje nije nikad javno ispoljavao, ali je odluno zahtevao da se utvreni red odrava. Na
vrhuncu svoje vojnike karijere, nastojao je svim sredstvima da se odri i da ne naini kakvu
nepromiljenu greku, jer vreme koje je nastajalo krilo je u sebi bezbroj opasnosti; preko noi se moglo
skliznuti sa vlasti. I zato je otkako boravi u Beogradu upotrebio sve svoje znanje i vetinu da zadovolji
potinjene pae. Da postavi Sulejman - pau za beogradskog vezira, odluio se iz politikih razloga: u
Bosni je video poslednju islamsku tvravu prema aurskoj Evropi i njenim pdanovima na Balkanu.
Sulejman - paa se u devetogodinjim borbama protiv srpskih ustanika istakao kao veliki junak, a veoma
su ga cenili i mnogi uticajni ljudi u Carigradu. Istina, Hurid nije verovao u Sulejman - painu pamet i
vetinu da uvede red u Srbiji, ali je znao da e ovaj nastaviti da ostvaruje njegove zamisli o osveti nad
Srbijom, jer je bezumno mrzeo Srbe zbog poraza koji su mu naneli na Varvarinu.
- Ja hou red i mir u Srbiji. Kako e to izvesti - tvoja je stvar. Za sada ne elim nikakve osvete, obraune i
sreivanje starih rauna. Prilike su takve da kolac, sablja i veala ne mogu uiniti da se raja u Srbiji smiri.
Potrebno je da u poetku ispolji blagost, irinu i pratanje. A kako e izmamiti iz ume razne Glavae,
Miloe, Mutape i druge aurske vukove, to je opet tvoja stvar. Isto tako, znam dobro da si siromah i da si
se jako istroio. Evo, pruam ti dobru priliku da se u ovom paaluku kao vezir potkoi. Zato irom otvori
oi! Ali ako ne uspe to elim, poslau ti gajtan iz Carigrada.
Ukipljeni Sulejman - paa odgovori nemim klimanjem glave da ga shvata, a zatim poe uzmicati natrake
vratima.
Iako je bio ovek velike akcije i sklon da sve unapred dobro odmeri, nije hteo da se u Beogradu zamara
razmiljanjem i sumnjama oko Sulejman - pae. Poloaj velikog vezira i bez toga mu je nametao suvie
briga. Zato je vreme u Beogradu hteo da iskoristi za odmor i uivanja, jer se u Carigradu nije lako odrati.
Tamo ne zavisi sve od milosti padiahove. Klupko zamrenih interesa stranih sila i sultanovih
savetodavaca meusobno se preplitalo, i nikad se ne zna ta velike vezire dovodi na vlast a ta ih obara.
Sad je rat s rajom zavren; u izgledu je jedna mirna zima u kojoj e zavladati mnotvo intriga i spletaka
stranih poslanika i domaih ljudi. Pored toga, morao je da sredi i svoj materijalni poloaj, zanemaren
usled dravnih poslova. To je njegov ovozemaljski zadatak. I on e ga ostvariti to bolje moe i zna, svom
svojom upornou pravoverna muslimana, koju mu nameu vezirski poloaj i Prorokov zakon.
Jo na Moravi dogodilo mu se to nikad nije osetio i doiveo. Pokret june armije izvren je od Nia
prema Srbiji. Svoj stan premestio je u Jagodinu, jer je hteo da bude u blizini fronta i da dri sve konce
zapovedanja i operacija. Trgovac koji ga je snabdevao hranom, piem i ostalim potrebama, rodom Grk iz
Soluna, iako ovek u godinama, nije hteo da se lii svoje lepe i mlade ene i vodio ju je uza se. Sedela je
na mazgi kraj puta, proputajui vezira i njegovu pratnju da prou. Njen kooperni mu, povijen u
ramenima, drao je mazgu za uzde i zurio uplaenim pogledom u vezirovu pratnju. Hurid je odmah
zapazio da je trgovcu neprijatno to mu je moni Turin video enu.
Meutim, ena je drsko posmatrala vezira kao da je htela rei: Pogledaj me! Zar nisam lepa? emu
tvoja sila i vlast kad su moja mladost i lepota iznad svega toga. Njen pogled ga je uznemirio. Zaeleo je
da tu enu ima u haremu. Jo istoga dana rekao je haznadaru:
- Kako zna dobavi mi onu Grkinju. Hoe li je kupiti ili oteti, ja u to neu da se uputam. Samo, hou da
je to pre dobijem.
VIII
Sklon da svaku Huridovu naredbu smatra neopozivom, Sulejman - paa je ustupcima i poputanjem
nastojao da smiri raju i zavede red u Srbiji. Iz unutranjosti svakodnevno su stizali izvetaji da se narod
odaziva amnestiji i vraa u svoja sela. Uz to su i pogranine austrijske vlasti, istina nakon dugog
natezanja, pristale da vrate u Beograd pokrtenu tursku decu i ene to su ih izbegle stareine povele u
emigraciju. Meu tih nekoliko stotina ena i dece nalazila se i ulma. U Zemun je bila prebaena po
Mladenovom nareenju i smetena u stan Jakova Jehudije, Mladenovog ortaka. ulma se protivila
povratku, ali su je austrijske vlasti ipak na to prisilile. Sulejman - paa je znao za njen sluaj i izriito je
zahtevao da bude vraena.
Prvi susret poturenice i Sulejman - pae potvrdio mu je da pred sobom ima tvrdoglavo ensko i da od
nje nee doznati mnogo od onoga to ga je interesovalo. Njen pogled mu je kazivao da se ona nimalo ne
kaje to je preverila.
- Ti si po roenju Turkinja?
- Jermenka. Poturili su me kao devojicu od dvanaest godina. Nikad se Turkinjom nisam oseala.
- Koliko si godina ivela u Mladenovom konaku?
- Sve vreme od ulaska Srba u Beograd.
- Prisilno ili dobre volje?
- Sama sam dola u Mladenov konak!
- Zato?
- Da ne postanem rospija.
- Jesi li volela Mladena?
- Nije mi bio mrzak, a postupao je dobro sa mnom.
- Je li istina, kako mnogi tvrde, da je bio najmoniji meu ustanikim stareinama?
- Znam da je bio vrlo moan.
- Voleo je mnogo Ruse?
- Naprotiv, mrzeo ih je. Zbog njega je Rodofinikin utekao iz Srbije.
- Jesi li videla vojvodu Miloa Obrenovia?
- Videla sam ga. Bio je u zatoenju kod Mladena. Tada sam ga svaki dan viala. Samo nikad nisam smela
da razgovaram s njim. Jednom je Mladen hteo da ga obesi, ali se tome usprotivio Karaore.
- Hoe li da te uzmem u svoj harem?
- Neu. Htela bih da naem oveka i da se udam. Dosta mi je svega.
- Neu te prisiljavati, ali jedno treba da zna: bie mi docnije potrebna. Ti zna da pravi Turin ne eli
silom da poseduje enu. Za usluge koje e mi uiniti naredio sam da ti se uredi jedna aurska kua i daju
namirnice za izdravanje.
- Hvala ti za kuu, ali ja imam neto uteena novca to sam ga dobijala kao baki i time u se izdravati
dok drugi ne zaradim.
- Ne misli valjda da postane rospija?
- Ne dao bog! Umem da vezem, i verujem da u moi time da se izdravam.
- Dobro. Sad idi, a moj au e te povesti i pokazati gde da se smesti.
IX
Probudivi se rano u manastiru Feneku, Karaore u prvi mah nije mogao da shvati ta se to sa njim
desilo i gde se nalazi. Ali u tom istom asu lagano se otvorie vrata i pojavi se izduen starac u
kaluerskoj rizi. Karaore ga radoznalo pogleda. Nepribran, mislio je da je starac privienje.
- Gde sam ja ovo, oe?
- U manastiru Feneku, gospodaru - odgovori smerno kaluer i duboko se pokloni.
- Kojekude, ui. Nisam zver! - ree srdito vod.
- Hou, gospodaru, iako je zabranjeno da se bez prisustva austrijskog oficira s tobom sastajemo.
- Ja nisam razbojnik i Nemci nemaju pravo da zabrane da mi posetioci dolaze.
- Gospodaru, shvati da su oni ovde vlast. Mi im se moramo pokoravati. Otac Melentije mi je poverio
brigu o tebi. Zato sam se prikrao i doao kako me Nemci ne bi videli.
- Nemci su nam vei neprijatelji od Turaka. To sam ja znao, ali me avo u vidu mitropolita Leontija
prevlastio i ovamo doveo. Nego, neka Nemci idu do avola! Kai ima li kakvih novosti?
- Novosti ima mnogo, gospodaru. Rusi su pobedili Napoleona i uli u Pariz. Uhvatili su francuskog cara i
zatoili ga na neko pusto ostrvo.
- To je dobar glas, oe! - viknu obradovan Karaore - a ima li kakvih vesti iz Srbije?
- Turci su uli u Beograd i u njemu pale, kolju i ubijaju sve to im padne u ruke. Silan narod je pobegao
ovamo. Strada po nevremenu u kontumacima. uje se da se u unutranjosti Srbije jo vode borbe.
Vojska se rasula u manje odrede. Presree Turke na drumovima i titi zbegove.
- ta to govori, stare? Srce e mi pui od tuge i alosti.
- Gospodaru, rekao sam ti sve to sam znao. Kad bi Nemci doznali za ovo, oterali bi me u zatvor. A ja sam
star, gospodaru.
- Ne boj se, stare. Idi i kai igumanu da doe. Karaore se veoma zaudi kad se na vratima pojavi
arhimandrit Melentije Niki.
- I ti ovde? - upita vod.
- Ja sam ovamo preao na mesec dana pre sloma. Mitropolit me postavio za igumana manastira. Ono
malo zaevice to je nekad bilo meu nama, gospodaru, neka te ne zabrinjava. Sad si ti u nevolji.
Nastojau da budem prijatelj i u svemu da ti pomognem.
- Dobro si rekao. Sve to nas je tamo delilo, sad moramo zaboraviti. Nego, dok Nemci ne dou, hteo sam
da ti poverim jednu stvar. Sa sobom sam poneo etiri hiljade dukata narodnog novca. eleo bih da ne
propadne.
- Novac emo smestiti u manastirsku ostavu. to je narodno - to je i boije. Neka tu stoji. Ako dou bolja
vremena, posluie narodu.
- Kalueru, to je narodni znoj i krv. Dajem ti ga u amanet. Ako ja umrem ili poginem, novac treba da da
onome ko bude vodio narodnu brigu.
- Gospodaru, ako sumnja...
- Ne sumnjam, Melentije. Narodni i boji si ovek. Tek toliko da zna. Smrtni smo ljudi. Ovo je vreme
olujno. Ko zna ta koga eka. Kojekude, sad sam skinuo jednu brigu s due.
- Gospodaru, poimo u blagovaonicu da ne izazovemo sumnju austrijskog oficira. Tamo emo
dorukovati i dogovoriti se o svemu.
X
Za sve to vreme Milo se u zbegu dogovarao s ljudima ta da radi. Na poziv Halil - age Seresme i Avrama
Lukia morao je neto da odgovori. Seljacima nije bilo po volji njegovo kolebanje. Zato je i bio zakazan
sastanak istaknutih ljudi u zbegu. Okupljali su se i sedali u polukrug pred Miloevom zemunicom. Milo
je utke puio. Iznenada se pojavi Bisenija na konju. Brzo sjaha, prie skupu i ree:
- Vojvodo, donela sam ti pismo od svekra.
- ija si ti? - upita radoznalo Mutap.
- Hadi - Prodanova snaha - odgovori mu Bisenija, pruajui Milou pismo.
Milo die oi i susrete Bisenijin pogled. Ona se nasmei; osealo se da sva treperi. Magla u njenim
zenicama odavala je udnju. Oseanje prikrivene radosti ispuni Miloeve grudi; okrenu se Dimitriju.
- Dede, proitaj pismo. A ti, nevesto, sedi. Bisenija porumene od zadovoljstva. Jedino je ona nasluivala
ta se u Milou dogaa, i zato mu je donja usna zadrhtala.
Dimitrije najpre pogledom prelete pismo, a onda poe glasno da ita:
Dragi Milou, dolazim u Travnu iz Takova od Halil - age Seresme. Predao sam se njemu i aanskom
muteselimu Latif - agi. Primili su me srdano. Ostavili su mi oruje i postavili me za kneza poeke nahije.
Turci postupaju ne moe biti bolje. Ti zna da sam se ja borio, ali kad videh da bih time veliku nesreu
naneo narodu, zamurih i predadoh se. Sad znam da nisam pogreio. Dovoljno si pametan da sam
odlui o svojoj sudbini, ali nama, koji smo ovde ostali, dunost je da povedemo brigu i o narodu.
Seresma mi je dao veru da ti nita nee uiniti, a moj savet ti je da poe u Takovo. Vezirov ehaja te
oekuje. Pozdrav od Hadi - Prodana i ostalih.

Svi su dugo utali. Arsenije Lomo najzad prekide neugodnu tiinu:
- Dede, nevesto, ispriaj ta ti svekar jo zna o Turcima.
- Primili su ga da ne moe biti bolje. Ostavili mu oruje i postavili ga za oborkneza. Molili ga da stiava
narod. Avram mu je u poverenju rekao da se u Beu sastaju vladari na dogovor. Eto, to sam zapamtila -
odgovori Bisenija, a pogled nije skidala sa Miloa.
- Kad je tako, onda, Milou, nema druge ve da ide u Takovo - ree Jevrem.
- ini voliko, brao, i ja vidim da druge nema. Ako je za spas naroda, pripravan sam na sve. Zato iz ovih
stopa kreem u Takovo.
- Nikad nisam verovao da si toliko lud. Nosi glavu Turcima - viknu Sima Patrmac.
- A ta ako ispadne dobro, Simo?
- Onda su Turci budale, vojvodo, i blizu im je kraj. Konj je bio ve spreman, a Dimitrije je nestrpljivo
pogledao na Miloa. Ljubica je stajala po strani. Bleda lica, nemo je posmatrala mua, a oi su joj bile
prepune brige i straha. Bisenija je neto petljala oko svoga konja i kriom pogledala kako e se Milo
oprostiti od Ljubice. Mrzela ju je zato to je njegova ena. Poto se otrgao od Sime, Milo se okrenu
Ljubici:
- uvaj kuu i decu, i nemoj da se brine. Sve e biti bolje nego to misli. A vi, brao, ako meni to bude,
ne zaboravite na moju decu.
Naglo je priao konju, uzeo od seiza uzde i bacio se u sedlo. Bisenija i Dimitrije ve su lagano odmicali
napred.
- Srean ti put! - planim glasom doviknu Ljubica.
- Srean put, Milou! - povikae ostali.
Na putu kroz umu zelena svetlost obasjavae kamenje obraslo mahovinom. Debela drveta izgledala su
kao mrki stubovi koji na svojim ramenima dre jesenje nebo iarano oblacima. Biseniju je obuzimala silna
radost to je pokraj Miloa i to osea njegov pogled na sebi. U isto vreme, u njoj se budila zavist
ljubavnice prema zakonitoj eni. Nikad nikoga nije tako mrzela kao Ljubicu, i znala je da e kad - tad
izmeu njih dve doi do obrauna.
- Hvala ti to si donela pismo. Sve ovo vreme mislio sam na tebe - doapnu joj Milo, zateui namerno
uzde da bi Dimitrije to vie odmakao.
- Zaista si mislio? - upita ona vie podrugljivo nego ozbiljno.
- ena si koju ovek ni na samrtnikoj postelji ne bi mogao da zaboravi. Nego, reci mi hoe li me aliti
ako me Turci poseku?
- Posei te nee, znam. A kad bih verovala da e ti se to ravo dogoditi, ne bih ti ni dala da ide u
Takovo.
- Moda te ne bih posluao.
- Ne luduj! To tebi ne dolikuje. Nego, da zna - ja idem tetki u Takovo. ekau te kod nje. Doi, bie
poaen. Samo jedno bih te upitala: je li ovaj tvoj Dimitrije pouzdan ovek? Ne bih elela da me svet
uzme na jezik.
- Doi u. A za Dimitrija ne brini.
- Zapamti, ekau te! - viknu Bisenija i potera konja galopom da stigne Dimitrija.
Seresma je sedeo u svome atoru i pio kafu s Avramom Lukiem. Obine seljake koji su dolazili na
predaju nije primao; naredio je jednom bimbai da im izdaje teskere u kojima se zapovedalo Turcima da
ih ne smeju dirati.
- Hoe li, Avrame, ve jedanput doi tvoj Milo?
- Hoe, estiti ago. Teko je glasniku da ga pronae u planini.
- uo sam da je dobar junak.
- Po junatvu, aga, ni po emu ne zaostaje za Hajduk - Veljkom i Glavaem. A po rei je tvri od svih nas.
- Mi Turci takve ljude mnogo cenimo.
- Zato vam se, ago, i carstvo dugo odralo - odgovori Avram.
Toga asa meu delijama nastade komeanje. Trali su sa svih strana i oko nekoga se okupljali. Iz gomile
se izdvoji Turin i trkom dojuri pred Seresmin ator:
- estiti ehajo, doao je vojvoda Milo Obrenovi da se preda.
- Aferim! Prihvatite mu konja i pod orujem ga pustite meni. Junak junaka tako treba da primi i doeka.
Napred je iao Milo, za njim Dimitrije, oko njih nekoliko turskih vojnika. Kad su stigli do Seresmina
atora, bimbaa pokaza na iljte.
- Vojvodo, eno ehaje Halil - age Seresme!
Kao da se zbunio, Milo zastade, kroi napred i pokloni se.
- estiti ehajo, dooh da prihvatim vezirsku i carsku milost. Doneo sam ti svoje oruje u znak
pokornosti.
- Aferim, vojvodo! Dobro nam doao. Na car ume da kazni, ali zna i da oprosti. Oruje ti, sokole, neu
uzeti. Nosi ga, jer ti i pristoji. Dae mi samo svoju sablju daje imam kao uspomenu na junaka. Nisam ja,
Milou, bosanska Turkua da se svetim. Anadolac sam: krvav u boju, duevan u nevolji. U Prorokovu
itabu pie: Hrabru protivniku ukai svaku ast i potovanje.
Milo otpasa sablju, poljubi je i prui Seresmi:
- Neka ti je srena! Nije mi je ao, jer je junaku dajem.
Seresma primi sablju, zagleda na njoj natpis, poljubi je i metnu preko krila.
- Prava je dimiskija kakve veziri nose. A nu, momci, kafu i ibuk, a ti, Milou, sedi da egleniemo. Za tebe
sam uo da si junak i din - dumanin turski, ali isto tako da zna biti pravian i datu re drati.
- ini voliko, znao sam dobro da se bijem i zapovedam, estiti ehajo. A ko te ne zna - slabo e umeti i
da slua.
- Alaha mi, tako je!
- Samo, ehajo, milostiva i pravina cara nije teko sluati. To to smo se bunili, nisu krivi ni raja ni car,
ve dahije i janiari. Ono, da budem jo praviniji, docnije podivljae i nae stareine pa ne umee
sultanu da prionu za skut - da ih posee ili pomiluje. To to oni tada nisu umeli, ini voliko, uradih ja
danas.
- Aferim, aferim, Milou! Ti prvi nae pravu re i kaza je na vreme. Kad je tako, postavljam te za
oborkneza rudnike nahije. Uveren sam da vezir nee moju porei. A ti uzmi na sebe dunost da smiri
narod. Dajem ti vremena koliko hoe.
- Tri dana mi je dosta za rudniku nahiju. Mislim da prost narod ne treba lomatati i sazivati. Pozvau
kmetove i prvake da prime milost i poloe u ime naroda zakletvu. Ostalo e oni uraditi.
- Mudro, mudro govori, Milou. Ti raju poznaje, pa radi po dui i obrazu. Momci, donesite mastiku, uz
nju je laki eglen. Ja sam, vojvodo, od detinjstva vojnik. Znam da ratujem i izvravam zapovesti. Politikom
se i prevarom ne bavim. Znam i to da je rakija za eglen i junake.
- estiti ehajo, devet godina vojujem. U mnogo bitaka sam uestvovao, a znam i tursko junatvo. O
njemu lepo mislim. Hvada ti to ume da ceni Srbe koji nisu kao ostala raja. Oni umeju da budu odani i
posluni, pa i glavu da dadnu za cara. Ali kad treba - i svoj obraz da brane. Mogu pred tobom i Bogom da
se zakunem: nikad muki nisam udarao, niti sa megdana pobegao. Znam, rat je veliko zlo. Ne samo mi
nego i vi ste u njemu mnogo nepravde i nevolje doiveli. Hvala uzvienom sultanu i mudrom veziru to
su odluili da se jednom sve to okona. Sad smo mi slabi, a vi jaki. Tvoje ponaanje najbolji je dokaz
carske milosti i zaborava naih grehova.
- Uradiemo tako, Milou, padiahova i vezirska da se ispuni i raji da bude dobro, jer pusta zemlja caru
ne treba. Nego, momci, navalite na rakiju! A ti, Avrame, u pravu si kad si mi hvalio Miloa.
XI
U sumrak, Milo ree Avramu i Dimitriju:
- Ja idem na konak prijatelju, a ako me Seresma zatrai kaite mu da sam morao hitno otii da pozovem
Mutapa, Lomu i ostale kako bi se i oni predali.
Padao je sumrak. kad se Milo zaustavio pred kuom Bisenijine tetke. Odmah ga uvedoe u prostranu
brvnaru koja je mirisala na dim i bosiljak. Domaica, otrooka starica, ispria mu kako su joj oba sina i
starac kod ovaca u planini. Gostei Miloa, raspitivala se o svemu. Zapazio je da je otroumna ena i da
veto iz njega izvlai ono to je htela da zna. Verovatno je nasluivala ta se dogaa izmeu njega i
Bisenije, jer kad su prvi petli zapevali, rekla je Biseniji:
- Ja u da odnesem hranu mojim jadovima, a ti njega smesti u sobu. Do zore neu moi da se vratim.
- Dobro, teto - ree Bisenija, i poe da joj priprema hranu koju je trebalo da ponese.
Starica se naprti torbama i okrenu Milou:
- Pripazi se ove moje drebice.
- Teto, ta ti pada na pamet!? - uzviknu Bisenija porumenevi.
- Ti misli da je meni kusa maka pamet pojela. Ceo dan si prste sisala i pred vratima uala. Znala sam
da nekog oekuje. Samo jedno ne zaboravi: iako si Pljakika, Milo je Oputovi, polomie ti kosti.
- Pogan ti je jezik, starka. Hadi - Prodan mi je prijatelj - odgovori joj Milo.
- Due mi, Milou, mislila sam da si pametniji. ta e to Prodanu smetati? Ovoj mojoj pomamnici samo
e dobro uiniti.
- Teto, tako ti Boga, zato me grdi?
- De, de, ne pravdaj se. Takve kao to si ti ljudi vole. Ne boj se, nee ti no biti kratka, a tebi, Milou, neka
je noas Bog na pomoi - ree starica i nakosice izie.
Dugo je Bisenija sa tetkom neto aputala napolju. uo je kako se stara smeje, a zatim odlazi. Kad se
Bisenija vratila, oi su joj egle bezumno.
- Tetka ti je brbljiva - ree Milo.
- Ne, nije. To je u stvari njen nain da iskae nekome potovanje i ljubav. Mene jako voli, a ti si joj se
dopao. Ja od nje nikad nita ne krijem.
Bisenija se nasmei i zatvori vrata.
- Zato se smeje?
- Rekla je da nisi lep, ali da si...
- ta da sam?
- Ne goni me da kaem sramotnu re!
- Vetica! - uzviknu Milo.
- Ne budi lud. Mnogo si joj se dopao.
- Onda mi reci ta je kazala.
Bisenija ga mazno obgrli rukama i apnu mu na uvo ta je starica rekla.
- Prokleta baba! Sigurno je u mladosti bila velika upaljenica! - nasmeja se Milo, die Biseniju u naruje i
ponese je leaju u sobi.
Kad se ujutro vratio u Seresmin logor, Avram i Dimitrije sedeli su pred atorom i pili kafu. Turin ga
paljivo osmotri i toplo se osmehnu.
- Ja se zabrinuo da ti se to nije desilo, vojvodo.
- Glavu bih dao, estiti ehajo, da se noas rvao sa nekom pomamnicom - doeka Avram.
- Dina mi, Avrame, tako je! Bez ene ivot dve bele pare ne vredi. Alah je znao ime e za zemni pakao
privezati oveka. Samo mi se ne dopada to je vaa vera u toj stvari preuska. Jedna ena je kao rava
rakija. Ni da je pije, nit ima nadu da bolju dobije.

- Moe se, estiti ehajo, poneto i mimo vere - dodade Milo.
- Moe, vala. Tu greha nema.
Oko podne stigoe kmetovi i seoski knezovi. Doli su Mutap, Arsenije Lomo i jo desetak vienih ljudi iz
brusnikog zbega. Okupile su se iz sela i bive buljubae. Pre nego to e ih privesti pred Seresmu, Milo
im ree:
- Nevolja je najtei zakon. Dobro nas, kao to i sami znate, nije ovde okupilo. Pred Turinom
nastupaemo kako dolikuje borcima. Ni pokunjeno, ni uplaeno. Skromno i odluno.
Seresma je bio dobre volje i zagrejan piem. Pogledao je po knezovima i vienim ljudima, osmehnuo se
iroko i zadovoljno:
- Neu da se upliem u vae stvari, rajo. Potrebno je da budete padiahu pokorni i odani. To malo oruja
to ko ima, skupiete i poneti muteselimu u Kragujevac. Narodu savetujte da nabavi to vie hrane za
sebe i stoku, jer je zima na pragu. A tebi, Milou, preporuujem: neka svaki od ovih ljudi zauzme poloaj
kakav je ranije imao.
- Bog te poiveo! - zahvalie mu prisutni.
- estiti ehajo, u ime knezova mogu da ti saoptim: potrudili smo se i doneli ti neto haraa to smo ga
uvali godinama. Neka i to bude dokaz da narod nije u buni iao protiv cara, nego protiv ravih ljudi -
ree Milo.
- Aferim! Velikom veziru to e biti najvei dokaz vae dobre volje i pokornosti. Nego, jo i ovo bih da vam
kaem: Miloa u povesti sa sobom u Beograd. A dajem vam tvrdu tursku re, dok mi je na ramenu glava
- na njegovoj ni dlaka nee faliti.
Knezovi se oprostie, a zatim ponovo zastae nasamo s Midoem.
- Brao, od oruja dajte samo ono to nije za upotrebu. Svako ima od vas krnjetak puke ili kubure.
Poneku noinu. To ponesite muteselimu u Kragujevac. Hajduci i oni koji ne ele Turcima na oi, zasad
neka miruju. Narod treba da pregura nekako ovu zimu. Vi ste svi domaini i ljudi pametni, radite to
opreznije i Turcima ne verujte.
Zatim je poruio Ljubici da svede decu u Crni, i uz pomo Patrmevu da prikupi hrane i sena za zimu.
Oseao se nelagodno. Seresmu zatee ve spremnog za put. Pored njega na tronocu sedeo je Avram.
Pili su mastiku.
- Prisedni, Milou, da i ti popije koju. Ako nisi protivan, eleo bih da se pobratimo.
- Zar ja! Imati za pobratima takvog junaka i oveka, za mene je najvea srea i ast. Kad to eli, bocni
noem u mali prst leve ruke. Iscedi nekoliko kapi krvi u ovu moju au s rakijom.
Seresma to odmah uradi. A kad je i Milo to isto uinio promukae ae i naduak ispie rakiju, zagrlie
se i tri puta poljubie.
- Sad smo, Turine, kao da nas je jedna majka rodila. Pomeala nam se krv - uskliknu Milo.
- Jesmo, vala, pobratime - sloi se Seresma.
XII
Kraj druma pod Avalom odmarao se Ibrahim - pain odred bosanske konjice koja se vraala iz
unutranjosti. Seresma naredi da i njegovi ljudi zastanu i predahnu. Namestie mu iljte i skuvae kafu.
Ibrahim - paa doe da sa Halil - agom popije kafu i popria. Poto su izmenjali pozdrave i Ibrahim - paa
seo, Seresma se pohvali:
- estiti pao, za brzo umirenje raje najvie imam da zahvalim Milou. Bio mi je desna ruka. A ako ti i
Sulejman - paa budete umeli, bez brige ete sa njim srediti posao u Srbiji.
- Lepo, lepo, Turine! Svuda si dobro posao svrio. Veliki vezir e biti zadovoljan. Nego, poto sam ja po
inu stari, a Sulejman - paa je beogradski vezir, dae mi Miloa da ga ja vodim veziru.
- Jok, vala, Turine! Dok nosim glavu na ramenima, nikom ga ne dam. Obeao sam kmetovima,
knezovima i raji. Ni dlaka s glave ne sme mu faliti.
- A zar ja nisam Turin, tvrdi Bonjak, odan padiahu i veran Proroku i Alahu? Uostalom, dau ti re da se
Milou nita nee desiti. Samo da ga ja odvedem veziru.
- Jok, vala! Ne dam ga. Treba li da se bijemo, i na to sam spreman.
- estiti pao - ree Milo - emu ta prepirka zbog mene? Zar nije onome koga vode svejedno ko e ga
voditi? Jest, Seresmi sam se predao, ali u tebi pozdravljam moga vezira Sulejman - pau. Zato me ti,
svetla sabljo Ibrahim - pao, pusti neka me Seresma preda veziru.
- Hvala ti, Milou, na pozdravu, ali ne dam da te vodi ovaj tuinac. Alaha mi, neu ti nikakvo zlo uiniti.
Seresma pogleda na svoje delije. Oni povadie handare i ustremie se na Bonjaka viui:
- Odbij, odbij!
- Neu da se ovde tuem, ali u ti u Beogradu pokazati! - viknu ljutito Ibrahim - paa i uputi se svojoj
vojsci.
XIII
im je Hurid - paa proglasio amnestiju, iz Zemuna, Paneva, Srema i Banata odmah poee da se
vraaju trgovci i zanatlije. Prvi su se na to odluili Grci i Jevreji. Za njima Cincari, a naposletku Srbi.
Za trgovcima iz preka navalie prekupci, agenti, rospije i drski ljudi koji u meteima i burnim vremenima
koriste promene i preokrete za svoje poslove. To su sve ljudi koji su smelo navalili da ugrabe to vie
mogu dok se red potpuno ne zavede i zakon ne pone primenjivati. I veliki vezir i Sulejman - paa
blagonaklono su gledali na poslovne ljude. Bilo im je stalo da se u Beogradu, kao pograninom i
trgovakom gradu, to pre ustali redovan ivot i poslovna sigurnost. Zbog toga su izdali stroge naredbe
vojsci da ne sme praviti smetnje trgovcima i zanatlijama. Ako bi ko od vojnika pokuao da pljaka, javno
je bivao kanjavan ibanjem na trgu. To je jo vie ohrabrilo poslovne ljude. Poeli su da dovode
porodice i donose novu robu. Ve su se po sokacima viali opori dece; igrali su se vojnika.
U sutini, Beograd je u stvaranju svog novog lika postao pribeite svima onima koji su traili mogunost
da zature trag o sebi i da, prerueni ili pritajeni, nau sklonite dok se ne snau i opredele za kakav
posao.
Jaui konja, Milo je u neku ruku i sam bio iznenaen arenilom i jurnjavom sveta po beogradskim
ulicama. I sam sklon trgovakim poslovima, paljivo je posmatrao duane. Trgovci su ve po starom
obiaju sedeli na epencima uz mangale, puili, ispijali kafu i vodili razgovor sa muterijama. Kalfe i egrti
budno su sve pratili i usluivali. Pred zanatskim radionicama visili su ulari, sedla, jeleci i fermeni. Po
izlozima nakit i oruje. Bilo je tu i starei, polovnih stvari, koje su se kupovale, zalagale i prodavale.
Najvea guva bila je oko pekara, ainica i hanova. A pogotovu na mestima gde se na panjevima sekla
peena ovetina.
Kad je kolona prolazila glavnom ulicom prema Kalemegdanu i naila pored novog hana, koji je po
osvajanju Beograda podigao Cincarin Acika iz Kruevca, Milo zapazi kako iza panja, sa satarom u ruci,
stoji krupna ljudina razdrljene koulje i uzvikuje:
- Vrue, vrue! Oka gro! Peemo za age! Moe i fukara ako ima para!
Oi vikaa iznenaeno su zastale na Milou. Bile su drske i podrugljive. U njima je zasjala mrnja. Dugo je
trebalo Milou da se priseti da tako podrugljivo i pretei moe i ume da gleda samo Marko titarac,
Zekin gola. Ali kako? Marko je, koliko se znalo, poginuo na Ravnju. Moda je u pitanju samo puka
slinost? Ali ne, to je njegov pogled, njegove oi! Taj pretei pogled moe da ima samo Marko titarac.
Samo, zar je mogue da Marko kod Acike Cincara see na panju peenje i prodaje ga Turcima? Ta on bi
im radije sekao glave! Mora da se sve u svetu okrenulo tumbe. Ili se neto pobrkalo u mojoj glavi?
Pogledao je levo i desno. arena gomila na ulicama Beograda uklanjala se na plonike i proputala
vezirovu konjicu. Siva sumaglica predveerja uvlaila se u tesne sokake.
Seresma se zaustavi pokraj velike kasarne u utvrenju. Okrenu se zatim prema Milou:
- Sjai, pobratime!
Milo sjaha, a jedan delija prihvati mu konja. Toga asa stie sa svojom konjicom Ibrahim - paa i opkoli
Seresmu i Miloa. Bonjaci halaknue i navalie da preotmu zarobljenika. Nastade guva. Anadolci
povadie kubure i handare.
- Odbij, odbij, mrcino bonjaka! - vikale su Seresmine delije i pljotimice handarima udarale Ibrahim -
paine konjanike.
- Niste vi Turci nego Turkue! - dovikivali su Bosanci, guajui se s delijama.
- Hajde ti sa mnom u kasarnu - ree Seresma Milou.
Uveo ga je u odaju raskono zastrtu ilimima. U kaminu je gorela vatra, a svuda unaokolo bile su
nametene elije. Po zidovima je visilo raznoliko oruje.
- Tebi se, pobratime - umirivao je Seresma Miloa - nita ne moe ravo desiti. Nije mi do nagrade, ali
za inat ne dam ovome bosanskom baliji da se kiti mojim uspehom. Ti sedi i odmaraj se. Ja u se odmah
vratiti. Hou da postavim strae. Narediu da nam spreme hamam i dobru veeru. Sutra emo zajedno
pred Sulejman - pau.
Graja se napolju stiavala.
XIV
Sulejman - paa je bio zaslepljen velikom panjom koju mu je ukazao Hurid postavljajui ga za
beogradskog vezira, pogotovo to je njegov uspon zaista bio teak: od muteselimskog poloaja,
odanou i devetogodinjom borbom, s najveom mukom postao je ehaja travnikog vezira. Siromaan,
bez kole, ali hrabar, morao je stalno da se nosi sa zavidljivim, bogatim i ponosnim bosanskim
kolenoviima i kapetanima, koji su ga smatrali fukaraom i podrepaem vezirskim. Mukotrpno
hercegovako gospodstvo nije moglo da imponuje Vidajiima, Hasi od Gradaca, Tuzla - kapetanu,
Stoeviima, engiima, Dediima, Sijeriima i alovitom Hasan - agi Krajiniku. Zapovedati njima, uzdii
se iznad njih, postati im stareina, iziskivalo je besomuno i ludo uletanje u bojeve, zadobijanje rana na
megdanima, da bi se steklo njihovo priznanje. Sad se alah neoekivano odoborovoljio i izlio svoju milost,
a veliki vezir i padiah uzdigli ga iznad svih. Svet se oko njega menja. Postao je moan, a kao vezir
najveeg i graninog paaluka, imae mogunost da se pored slave i obogati. Tako, sad sve postaje
odjednom lepo, dobro i iroko. Pomonici i potinjeni ve mu uveliko laskaju. A okolni seraskeri, koji su
ranije u njemu gledali fanatinog i primitivnog Bonjaka, menjaju svoje ponaanje. Ukazuju mu poast i
povlauju u dogovorima kad je ratno vee.
Ali vojniki uspeh i vojniko napredovanje nametnuli su materijalne izdatke, a Sulejman - paa nema ni
groa gotovine. Morao je da uredi vezirski konak, da nadoknadi trokove velikog vezira u Beogradu i
podnese jo i trokove svoga povratka u Carigrad. Uza sve to, morao je da dadne Hurid - pai skupocen
poklon da bi sauvao njegovu naklonost. Plen je bio mrav, prihoda jo nema, a od raje se za izvesno
vreme nije nita moglo traiti niti oekivati. Ostala mu je jedina mogunost da trai zajam od trgovaca
Grka i Jevreja. To je znailo poniziti se i omoguiti im unosne koncesije i povlastice u trgovini. Seresmina
poruka da mu se predao Milo Obrenovi obradovala ga je i nagovetavala brzo smirenje raje, to je
znailo brzo popravljanje i njenog materijalnog stanja.
Miloeva predaja imala je za Sulejman - pau i veliki politiki znaaj. Poznavao je Miloa kao dobrog
junaka i vetog vojskovou. Bio je obaveten da Milo zauzima vidno mesto meu Mladenovim i
Karaorevim protivnicima. A to je znailo da Milo ima uticaja u narodu, i da e moi da mu poslui kao
oruje u borbi protiv izbeglih ustanikih stareina u Austriji. U isto vreme, time mu se pruila prilika da
najljueg svog protivnika u devetogodinjim borbama vidi skruenog, pokornog, i da mu se uz to
dumanski osveti. Ne, on nikako nije mogao da zaboravi borbu na Zlatiboru kad je ranjen morao da bei
ispred Miloa do Viegrada i potom moli za primirje. Neka je slava uzvienom Alahu i njegovoj milosti,
koji me uzdigao da vidim pred sobom poniena aura! Ta misao ga razvedri i on lupnu dlanom o dlan.
Na vratima se pojavi momak.
- Zovni mi Ibrahim - pau!
Saekao je ehaju okrenut licem prema prozoru. Nije se ni pomakao, niti ma ime hteo da mu dade do
znanja da je prisutan. Namerno ga je pustio da malo poeka. Time je, u stvari, hteo da pokae kako su se
raniji odnosi izmenili. Onda se naglo okrenu i saeka da se Ibrahim - paa duboko pokloni.
- Ti si, Ibrahime, vet ovek i zna kako se pripremaju sveanosti. Hou od Miloeve predaje da napravim
dernek. Da izgleda sve na visini, gospodski i kako dolikuje veziru. Pozvae moga pooima Ali - pau,
travnikog vezira, Bahrem - pau i Redep - agu. Takoe i bega od Sereza, zatim sve velikae, a naro ito
umoli velikog vezira Hurid - pau da doe. Neka to bude kao goenje uz kafu i nargile. I onda udesi,
kako ume, da Seresma dovede Miloa. Zna, hteo bih da ove Carigradlije i okolne pae vide i osete
kako Bonjaci umeju da se biju kad treba, ali i da vode politiku. To ti, Ibrahim - pao, zna bolje od mene.
- Ne brini, estiti veziru, udesiu sve kako valja. Nego, ako smem, zamolio bih te neto.
- ehaja si mi, samo reci. Sve u uiniti za tebe.
- Hteo bih pred visokim gostima da to vie orezili Seresmu, jer nije hteo sino da mi preda Miloa.
Sveana vezirska odaja punila se izabranim gostima. Sve je nameteno bogato i raskono. Du celog
divana su trpeze, pretrpane voem, slatkiima i napicima. Na polukrunom iljtetu sedeli su pae i
kolenovii, a pred svakim je klokotala nargila i stajao tukum s kafom. Dva mesta u sredini bila su
ostavljena za Hurid - pau i Sulejmana kao domaina. Desno je sedeo Ali - paa, travniki vezir, a uz
njega bosanski kolenovii. Levo - Bahrem - paa, beg od Sereza, Redep - aga i ajani Rumelije i Trakije.
Kad je uao Sulejman - paa, prisutni gosti su ga pogledali s uvaenjem. Po obiaju, svi se po redu i
stareinstvu obratie Sulejman - pai, pozdravie ga i upitae za zdravlje.
Sulejman je ponosno uzdigao glavu, preao pogledom sve prisutne, a zatim pogledao stoji li pred svakim
nargila i ono to eli za jelo i osveenje.
- Veliki i mudri vezir Hurid - paa ne osea se dobro i ne moe doi, pa se vi, Turci, raskomotite i
posluite. Od srca je ast i koliko se moe.
- Vezir si, a veziru Alah i padiah pruaju sve to zaeli - naali se Ali - paa, travniki vezir, koji je time
peckao Redep - agu adakalskog.
- Dina mi, tako je - dodade Bahrem - paa. - Mi se utrkivasmo i krv prolivasmo taman koliko i Sulejman -
paa, ali njemu ast i mast, a mi se praznih aka vraamo!
- Prorok kae: Alahova milost ne izliva se na sve vernike odjedanput, nego i u tome postoji nekakav
red. Ovoga puta Sulejman - paa je postao miljenik Proroka i padiaha. Doi e red i na tebe, Redepe -
zajedljivo ubaci beg od Sereza.
- Za ovu ast i poloaj, Turci, imam najvie da zahvalim svome pooimu Ali - pai i velikoj naklonosti
Hurid - pae. Zato neka nikome nije krivo zbog ovog mesta koje sam sabljom i desnicom zasluio. Alaha
mi, zasluio sam ga, jer sam devet punih godina ratovao s rajom, a iz bojeva pet rana nosim.
Uto se na vratima pojavi Ibrahim ehaja. Nakloni se i pogleda vezira.
- ta ima novo, Ibrahim - pao? - upita Sulejman - paa.
- Svetli veziru, Seresma je doveo vojvodu Miloa Obrenovia. Navalio da ga uvede i preda.
- Ako ovi svetli obrazi to dozvole, nemam nita protiv.
- Neka uvede toga aura da ga vidimo - ree Ali - paa.
- Uvedi ga, uvedi! - zagrajae pae i velikodostojnici sa svih strana. Ibrahim se pokloni, otvori vrata i
doviknu:
- Halil - ago, uvedi aurina!
Kroz iroka vrata skoro uporedo uoe Halil - aga Seresma i Milo. Seresma pozdravi prisutne dubokim
naklonom. Za to vreme Milo je stajao uzdignute glave i brzim pogledom obuhvatio prisutne turske
velikodostojnike. Jedan trenutak susreo se sa oima Sulejman - pae. Uinilo mu se da ga one probadaju
i govore: Doao si! Sad je na tebe red da moli i da se ponizi. Ja sam sada ovde pobednik i gospodar. A
Sulejman - pai se uinilo da mu Miloeve oi odgovaraju: Pokoravam se, ali jednog dana opet e me
videti. Budi ovek i junak kao to sam ja onoga dana bio na Resnici. Ova nema borba pogledima jedva da
je trajala koji trenutak. Milo se naglo odlui, istupi napred, stade nasred dvorane i duboko se pokloni:
- estiti veziru, i vi, svetli obrazi, doao sam da pred vama u ime Srbije poloim svoje dosad neokaljano
oruje. Da primim carsku milost i izjavim u narodno i svoje ime venu zahvalnost i pokornost. Carska je
milost kao i boje sunce. Na nju ima pravo svako, pogotovu zabludela i zavedena raja. Ako je ko kriv,
onda smo to mi - njene stareine. Ti, britka sabljo i junaka ruko, Sulejman - pao, to najbolje zna.
Najvie muke si imao s nama. Ako nema milosti, i ako treba kome skidati glavu, ja sam tu i skidaj je! -
viknu Milo, pade na kolena i povi glavu na prsa da saeka odgovor.
Sulejman - paino grubo i tvrdo lice ozari se radou. Oi mu zasvetlee. Milou je vraao dug sa Resnice
i apca kad je on ovako kleao pred Karaorem i molio za milost. Turske pae i kolenovii iz celoga
carstva, a naroito ajani iz Bosne, uli su kako ga je pohvalio Milo. Sulejmanu je srce besno udaralo u
grudima. Za ovako neto vredelo je boriti se i muiti.
- Padiah, Milou, nae svetlo sunce, ja, njegov verni i odani sluga, i na mudri veliki vezir Hurid - paa,
svi asni obrazi to ih pred sobom vidi, primamo tvoju predaju, a raji, tebi i svima koji su greili
opratamo sve dosadanje. Obaveten sam o tvome trudu i zauzimanju da se raja to pre umiri i vrati u
redovan ivot. Znam i to da te je Seresma postavio za oborkneza rudnike nahije. Njegovu odluku ja
ovde potvrujem. A od sveg ponuenog oruja, dae mi samo handar da ga imam za uspomenu.
Ostalo zadri - kao to to knezu i carskom hizmearu dolikuje.
- O, oe na, tek sad vidim koliko smo greili! Ali poto si ti carski zastupnik i glava Srbije, molim te u ime
svoje i narodno da nam bude ne samo stareina nego i otac i zatitnik. Usini mene i ovaj narod, koji e
tvoje junatvo i tvoju slavu jo vie uzdii do neba.
- Hvala, more. Ibrahim - pao, naredi neka momak ogrne Miloa urkom i neka mu da u srmu okovane
pitolje. A ti, poto me pooimi, sedi da popui ibuk duvana i posre kafu. Dina mi, posine, nikad se
ovoliko velikih i slavnih turskih paa i kolenovia nije u ovoj dvorani sakupilo koliko danas. Neka ti to
bude velika ast, a raja e znati da uiva nau milost i zatitu - ree Sulejman - paa.
- Neka je hvala asnim i svetlim obrazima paa i ajana, a najvie tebi, pooime.
Rekavi to, Milo poe na kolenima puziti do vezirova iljteta, a onda poljubi ispruenu Sulejman - painu
ruku. Da li je vezir osetio Miloevo pretvaranje, ili je hteo da zarobljenika ponizi, tek on se iznenada
uzdie na iljtetu i ree:
- Pogledajte, Turci, ovog mog posinka, mravog kneza, kako je sada miran i pokoran. A ja sam pred njim
desetinu puta morao da beim i vrat lomim. Najposle mi prebi desnu ruku. Pogledaj, Milou, ti si ovo
mene na Resnici ujeo i osakatio.
- Ujeo, pooime, ali u i pozlatiti - odgovori Milo, dajui tako veziru do znanja da je upuen u njegov
teak materijalni poloaj.
Sulejman - paa ga shvati, lice mu se razvedri i on viknu:
- Hala, more, hala, sve e, Milou, dobro biti!
XV
Zadovoljan razvojem situacije u Srbiji, Hurid - paa je naredio Sulejman - pai da sazove skuptinu
novopostavljenih knezova, oborknezova i prvaka koji su se predali, a meu kojima su bili Milo i Stanoje
Glava. Na tome skupu veliki vezir saopti predstavnicima raje da se u Srbiju vraa stanje kakvo je bilo
pre ustanka. Delovi drugih paaluka, koji su u toku ustanike uprave pripadali Srbiji, ponovo su vraeni
pod upravu vezira dotinih paaluka. Vezir je izdao buruntije novim knezovima. Postavio je Stanoja
Glavaa za uvara Carigradskog druma, ija je dunost da osigurava saobraaj i suzbija hajduiju. Iz
mnogo razloga nije cepidlaio u prikupljanju oruja, ali je po palankama ostavio vojnike posade. Na
skupu je objavljeno da su skele slobodne, trgovina dozvoljena i da se svako moe prihvatiti svoga ranijeg
posla, a da ga u tome niko ne sme ometati niti bilo ime uznemiravati.
Od kmetovske skuptine preao je postrojenoj vojsci. Izvrio je smotru, zahvalio vojnicima i stareinama
za uinjene usluge carstvu. Pozvao je pae i naredio im da se svaki sa svojom vojskom vrati u odreeno
mu sedite. Naposletku je rekao Sulejman - pai:
- Ti preuzima veliku i odgovornu dunost. Srbija je pogranini paaluk, a izloena je uticaju hrianskih
drava. U njoj ivi buntovan i ponosan narod, koji nije isto to i tvoja raja u Bosni. Zato budi vrlo mudar i
nasilje svedi na najmanju meru. Po svoj prilici, svi ovi novi knezovi su mudri ljudi, siti i slave i poraza, pa
ako bude umeo s njima lepo - sve e da ti poe za rukom. Jesi li me razumeo? Jesi! Utoliko bolje i za
tebe i za sve nas. Ja sutra kreem s vojskom i haremom za Carigrad. Spremi to mi treba za put.
Odatle je otiao pravo u hamam, a zatim u odaju i pozvao Grkinju da s njom provede poslednju no u
Beogradu.
XVI
Dobro sraunate mere razmetanja ustanikih stareina bile su znak da vlada u Beu nasluuje da se Rusi
nee zadovoljiti sadanjim stanjem u Srbiji, i da e prvom prilikom traiti ispunjenje Bukurekog ugovora
o miru. Ma kako se stvari u tome pravcu u budunosti budu razvijale, Meternih je smatrao da se treba
osigurati i rekao je svome caru:
- Mi se moramo po svaku cenu osigurati od nove revolucionarne avanture u Srbiji. Voe ustanike
draemo izolovane dok god moemo. Ali ako i doemo u situaciju da ih pustimo na slobodu,
nastojaemo da ih Rusi preuzmu. To sam preko naeg poslanika stavio na znanje Porti.
- Srbi su hriani, i nama su uvek bili verni i odani - ree car.
- Sve ove mere predostronosti samo su u interesu otadbine i vaeg prestola. A to se tie onih drugih
srpskih izbeglica, naredio sam da im se prui svaka pomo. Takoe sam izdao tajnu zapovest da ih se to
vie vrbuje za dobrovoljaki korpus, jer su veti ratnici i njima se moemo odlino posluiti u suzbijanju
revolucionarnih vrenja na severu.
- Ne bih eleo da me time dovedete u neugodan poloaj prema caru Aleksandru. Vi, uostalom, i sami
znate koliko se on interesuje za sudbinu naroda u Srbiji.
- Svakako, velianstvo. Ali ja s Rusima imam pogodbu da ukoliko doe do rasparavanja Turskog Carstva i
njegovih poseda na Balkanu, u nau interesnu sferu uu Bosna, Srbija, Albanija i sve zemlje do Soluna.
Pa ipak, da budemo to iskreniji: vie volim da u susedstvu imam nemonu Tursku nego premonu
Rusiju.
XVII
Po odlasku velikog vezira, Sulejman - paa je zadrao kneevsku skuptinu jo nekoliko dana. Postupao je
vrlo blago i ljubazno, ali je hteo da se unapred osigura od iznenaenja i eventualne nove pobune. Prva
njegova naredba zahtevala je da se po svaku cenu od naroda pokupi oruje. Razrezao je i hara po
nahijama. Odredio je sumu novca za izdravanje vojnike posade, svoga dvora i opravku gradova. Bio je
to velik teret za opustelu Srbiju, i veto smiljen plan da se iznureni narod potpuno uniti. Zauzvrat, vezir
je obeao zakonitost, suzbijanje nasilja i pljake. Smatrajui da je lako i dobro zavrio posao s knezovima,
otpustio ih je kui a Miloa zadrao, jer se odluio da ga iskoristi kako bi pomou njega povratio izbeglice
iz Austrije; veziru je bilo vano da se to vei broj odbeglih Srba vrati iz Austrije na svoja ognjita. Za to je
imao dva razloga: jedan isto politiki, a drugi ekonomski. Ako se izbeglice vrate u Srbiju, onda ustanike
stareine nee imati ljude preko kojih bi mogli da razviju svoj ilegalni rad. S druge strane, to je vie ruku
koje rade u Srbiji, vie e biti haraa. Uz to, Milo je preko svojih veza i poznanika mogao da mu u
Zemunu i Panevu nabavi dovoljne koliine ita za vojsku i Turke.
- Ti e to, posine, jedini umeti da svri. Milo je s mukom uspeo da prikrije nelagodnost to mora da
ostane meu Turcima u Beogradu, ali je pokuao da nae izgovor kako bi im pre poao kui.
- Uradiu sve to mogu, pooime! Samo, i moja je porodica ostala bez igde iega, pa u morati to pre da
joj priskoim u pomo. A posle u opet doi i raditi sve to mi naredi.
- Dobro, dobro, Milou. Svri mi ovo sada. Kad se vrati, pustiu te da sredi svoje poslove.
Otro Miloevo oko nazrelo je odmah svu bedu i slabu snabdevenost turske vojske, a isto tako i
siromatvo spahija koje su se vraale na svoju zaostavtinu u Beogradu. Odela su iznoena, konji prave
rage, a najvie ih je ivelo na boju veresiju i pozajmicu. Od kmetova, to su odmah uvideli, nije se moglo
nita dobiti, pa se bitisalo jedino jo od hvale, prianja, turkovanja i nade da e se ponovo vratiti ono
vreme kad je Turin sedeo, a raja rintala i stvarala svojim gospodarima udoban ivot i obilatu trpezu.
Uoivi to, Milo je nastojao da uspostavi to vie prijateljskih veza sa istaknutim Turcima, dajui im
zajmove i nudei pomo u hrani i ogrevu. Naroito su bedni bili pohlepni i gramzivi Turci koji su navalili iz
Bosne i Hercegovine. Proterani u vreme ustanka, sada nisu mogli da zaborave svoje patnje i unienja, pa
su zato potajno eleli da se svete i to pre nanovo obogate.
Osetio je on dobro da je sva ta Sulejman - paina obazrivost u stvari samo taktika. Jer je ovaj raunao da
e prividna blagost privui Srbe na njihova ognjita i povratiti izbeglice iz Austrije. Nepoverljiv i
zlopamtilo, Sulejman - paa je tano proraunao da nita od oruja nije predato. Borbenost i upornost
koje su Srbi u devetogodinjem ustanku pokazali, nisu obeavali nita dobro ukoliko se pribegne nasilju.
Milo ga je prozreo do dna due, pa je nastavljao zapoetu igru ljubaznosti, pokornosti i poslunosti,
smiljajui ve sad svoj novi plan borbe za koju je znao da neminovno dolazi. Vezirovo nareenje da
pree u Zemun i Panevo kako bi nagovorio izbeglice na povratak, nameravao je da iskoristi jedino za
sebe. U stvari, odluio je da stvori pouzdan kanal za vezu s Rusima i da meu istaknutim izbeglim
stareinama pridobije sve one koji su bili i postali protivnici Karaora i Mladena. A bilo mu je potrebno
da se obavetava i o radu Bekog kongresa i o namerama hrianskih vladara. Uostalom, bio je naisto s
tim da mu predstoji teka, uporna i prikrivena borba na dva fronta: u zemlji sa Sulejman - paom, a van
nje sa izbeglim stareinama, jer je nameravao da sebe to pre istakne u oima naroda i inostranstva kao
jedinog vou i predstavnika naroda u Srbiji.
Za taj dobro zamiljen plan morao je imati novac, a jedini nain da ga stekne bila je - trgovina.
Milo je stanovao u novom hanu Acike Cincarina. Kod njega je odsedao i ranije kad bi dolazio u Beograd
po vojvodskim poslovima. Acika je tajno bio Milanov, a docnije i njegov poverenik. Kao svi Grci, Cincari,
Jevreji i Srbi beogradski trgovci, Acika je potajno saraivao sa Karaorevom opozicijom, a verovatno je
bio uz to i ruski i austrijski agent. Svima naklonjen, nikome veran, Acika je u slobodnjoj Srbiji nasluivao
velike mogunosti za lino bogaenje i trgovake poslove. Milo je bio ubeen da je Acika zadrao ranije
veze preko Save ali, u isto vreme, i da je postao poverljiv Sulejman - pain ovek.
Meutim, poslovni, okretni i promuurni Acika odmah je osetio da je Milo novom veziru potreban, i da
e od njega, ukoliko mu se ponovo bude pribliio i uspeo da ga ubedi u svoje prijateljstvo i odanost,
imati vie koristi nego od vezira. Zato je Acika u svome hanu posebno udesio sobe za Miloa i Dimitrija.
Okruio ih je panjom i nametljivo doaptavao as jednom, as drugom novosti iz preka i Beograda. A
kako su odvajkada hanovi stecite raznovrsnog sveta, poslovnih ljudi, turskih prvaka i oficira, besposlenih
spahija, bosanskih luftaa i stranaca, to je Acika uvek bio o svemu najbolje obaveten ovek u Beogradu.
Kako je Milo po nalogu Sulejman - pae morao nekoliko puta da ide u Zemun i Panevo, a jednom ak i
do Karlovaca i Varvarina, to mu je Acika odmah ponudio svoje veze i trgovake preporuke. Tako je Milo,
im se naao u Zemunu, mogao da bude siguran kako nee upasti u klopku vezirovih agenata.
Ve u prvim razgovorima s nemakim inovnicima i izbeglicama osetio se kao ovek probuen iz bunila,
koji samo za trenutak ne shvata ta se to s njim i oko njega dogaa, ali poto se pribrao i oko sebe
paljivije pogledao, bre i jasnije je zapaao dogaaje nego oni kojima su stalno pred oima. Njegov
pronicljiv duh se pribrao i razumeo da se mnogo tota za ovo kratko vreme izmenilo u svetu. Evropa je
posle tekog rata i pobede nad Napoleonom ulazila u nov ivot i traila mogunost za smirenje i
zavoenje reda. To je otvaralo nove vidike, ukazivalo na nove vidove borbe. O ratu i buni nije se moglo ni
misliti. Ljudi su ve bili presiti krvi, pustoenja i meusobnog ubijanja. Pobedioci su se oseali nesigurni
isto toliko koliko i pobeeni. Zapoinjala je diplomatska igra nadmudrivanja, podvaljivanja i rivalstva.
Kakav e svet da se rodi iz svega toga - jo niko pouzdano nije znao.
U toj igri, pokorena i skoro unitena Srbija mogla je da postane jedino predmet ucena i nagaanja
izmeu Austrije i Rusije. Milo se sada oseao kao trgovac uginulog vola, trgovac kome je ostajala samo
mogunost da se s nekim pogaa oko koe. Pouzdanom vezom uspeo je da ugovori tajni sastanak s
Melentijem Nikiem, igumanom manastira Feneka, koji je oko sebe okupio najvei broj istaknutih
prvaka od onih za koje austrijske vlasti nisu smatrale za potrebno da ih interniraju.
Prinuen da meu izbeglicama nae uporite i stvori obavetajni centar iz kojeg bi se mogao snabdevati
vestima o radu Beke konferencije, i preko kojeg bi mogao upuivati narodne molbe za olakanje prilika
u Srbiji, Milo je prihvatio Melentija iako mu nije verovao.
- ini voliko, sveti oe, narod u Srbiji ovoga asa upro je oi u tebe da ga pomogne i spase od propasti.
Ja sam neuk ovek. Umeu da sluam i da se borim ako doe vreme, ali moja je pamet kratka i
nedostina za visoku politiku. Ranije vostvo izdalo je narod. Sad ostaje ti kao jedina nada.
Govorei to, Milo je otro posmatrao arhimandrita mislei u sebi: znam gde ti je ica, i morae da mi se
otkrije i poveri...
- Moj Milou, ti ne zna kako je meni teko gledati vae muke i patnje. Ipak me ne izdaje nada da emo
uskoro moi neto da uradimo za Srbiju. Bilo bi najbolje da sastavi molbu i u njoj iznese sve turske
zloine i nasilja. Neka je tajno potpiu knezovi i vieni ljudi, a ja u je preko mitropolita dostaviti u Be.
- Bog te poiveo! Narod i Srbija znae da ti se odue - uzvratio je Milo pravei se prostosrdaan.
- Nego, jo bi bilo bolje ovo: u ime svoje i u ime naroda napii ti jednu predstavku ruskom caru. U njoj
iznesi ta su radili Karaore i ustaniko vostvo poslednjih godina, i kako su u najteim asovima
napustili narod. Nabroj i turske zloine, pozovi se na Bukureki ugovor i trai zatitu. Za rad u budunosti
iskljui iz svega voda i Mladena.
- Sveti oe, vod je zasluan. A reci mi ko nee i ko nije u svom ivotu pogreio?
- Bezazlen si, Milou! Zar Karaore i Mladen nisu otrovali tvoga brata Milana?
- Ne mogu da greim duu, ali zaista se prialo.
- Nikad se nita dabe ne pria. Nego, mi treba jo sada da raistimo pitanja budueg vostva.
- Dobro, sveti oe. Pametan si, zna boji zakon. Nee me na greh navesti. Uradiu kako si mi rekao, ali
mora i sam priznati da je nama veoma potrebno da znamo ta se meu vama i u Beu dogaa. Zato bi
bilo dobro da me izvetava ko su sve nai ljudi i ta da radimo.
Sad mu je ostalo da izvede drugi deo posla: uspostavljanje trgovakih veza. U emeru je imao pet stotina
dukata. Zamana svota za poetak! Kod kue je ostalo pedeset volova, a u umi se irilo dvesta veprova.
Time je mogao da zapone dobar i unosan posao: nabavku ita i soli. Meutim, bio mu je potreban
iskusan i vet ortak na ovoj strani. Acika ga je uputio Jakovu Jehudiji. Znao ga je iz vienja. O njemu se
usred sloma mnogo prialo meu Mladenovim protivnicima. Svi su znali da radi za Mladena. Srce ga ljuto
zabole to je morao ba njemu da se obrati.
Pio je ve treu kafu ekajui Jakova. Ovaj se najzad pojavi na vratima kafane. Spazio je Miloa i pravo
poao njegovom stolu. Gegao se, jedva nosei glomazno telo. Milo se namerno pravio kao da ga ne
poznaje, i tek kad je Jakov stao kraj stola on podie glavu i otro ga premeri pogledom.
- Vojvodo, morae da mi oprosti - nisam bio u radnji kad mi je momak doneo Acikino pismo.
- Zar ti mene poznaje?
- Kako da ne! Pa sa tvojim pokojnim bratom Milanom dobro sam se poznavao. Imali smo i zajednikih
poslova.
- Sedi, moramo due da razgovaramo. U pitanju su veliki poslovi i dobra zarada.
Jakov sede, a Milo pozva kafediju:
- Donesi nam po kafu, vino i ae. Ovo je, ini voliko, Jakove, poetak za sve to treba da doe. Meni
treba ita i soli. To je najpree. O ostaloj robi emo tek docnije govoriti. Ti zna da je narod u nevolji. O
glavi i hlebu se radi, jer smo ponovo u ropstvu i Turci trae hara. Dolazi nemila zima. Ono, dok je dobro
bilo narodu - svi su mu leporeili. A kad mu je najgore, meni ga na plea svalie.
- Znam sve. Kad puka pukne u Beogradu - uje se u Zemunu. Ali i samom ti je svakako poznato da
trgovac ne sme imati milosti ni due. Pa ipak, ne beim da ti u nevolji pomognem. ita i soli trai? Toga
ti, brate, mogu koliko god hoe nabaviti. Imam i ljude i lae za tu priliku. Samo bih te pitao da li plaa u
gotovu.
- Za prvu isporuku emo ovako: ti meni robu, ja tebi pare u ake. Oka e kotati?
- Deset para kukuruz, a petnaest penica.
- Gde ti je dua, Jakove? Znai, trai zaradu pet para po oki! Tako neu i ne mogu! Ako pristaje,
kupovae za mene so i hranu. to nabavi, podnesi taan raun, a od zarade dobijae etvrtu paru.
Treba mi na stotine hiljada oka ita i soli.
Najzad se dogovorie da se kroz tri dana nau u Acikinom hanu, a zatim se rastadoe obojica zadovoljni.
Jo Jakov nije bio ni iziao, a Milo se iznenada seti svoga seiza Milisava. Taj se negde ukotvio i puni
emer! Morao bih da ga to pre pronaem. Takav momak bie mi u Beogradu desna ruka - pomisli Milo
u sebi. Pozvao je kafediju, platio i brzo izaao na ulicu. Preostalo mu je jo nekoliko sati do polaska lae
za Beograd. Mutan je dan sa naletima koave i susneice. Obiao je gotovo pola grada, a od Milisava
nigde ni traga ni glasa. Ve se bio pomirio sa milju da odustane od traenja, kad pred njega stade visok
snaan laar:
- Zdravo bio, rudniki vojvodo!
Milo se zagleda u deliju i prepoznade Matu tobdiju.
- Gle, to si ti, Mato! Ostao si, znai, iv?
- Ostao, vojvodo. Pijandure i smrt zaobilazi. A ne moe se rei da je nisam izazivao, kurvu matoru, ali ona
ni da me pogleda! I ta mi ostade nego da se uposlim na lai. Sad umesto uladi teglim dakove Jakova
Jehudije. Nego, vojvodo, grlo mi se osuilo a u depu ni mijeg brabonjka. Gucnuo bih koju aicu.
- Dobie za rakiju, ali je potrebno da mi nae jednog poznanika.
- Ako je neko od naih nai u ga.
- Ti se sea mog seiza Milisava?
- Njega zar da se ne seam, vojvodo? Eno ga tamo u onoj magazi. Snaao se ovek. Nabija depove
parama. Ali da zna, njegov je gro tei od Avale.
- Hajdemo do njega.
Mala stenjena radnjica za otkup starei. Svud unaokolo visile su polovne dolame, jeleci, libade, a po
policama bakarno sue. Milisav je sedeo pored raspaljene mangale i prepirao se s nekim odrpancem.
Nije obraao panju na pridolice, a ohrabren prisutnim ljudima povisio je glas i nabusito viknuo:
- Donesi novac pa onda slobodno nosi svoju dolamu. Ni paru ti vie neu dati!
- Milisave, kurvin kopilane, pogledaj koga sam ti doveo!
Milisav die oi, lice mu porumene, a oko usana zaigra radostan osmeh.
- Vojvodo! Zaista se tebi nisam nadao. Hajde, sedi! Ti, Mato, idi te nam donesi rakije i neto za meze. Evo
ti forinta. A tebi - obrati se onom odrpancu - evo deset groa da mi se to pre gubi s oiju.
im su Mato i odrpanac izili, Milo ree Milisavu:
- Ja sam ovde samo jo nekoliko sati. Vraam se u Beograd. Hteo sam da te vidim i da ti kaem: ukoliko
eli da se vrati i otvori svoju radionicu, ja u moi da ti budem na ruci. Potreban mi je pouzdan i
okretan ovek. Poslovi u Beogradu idu dobro.
- Vojvodo, ako je sigurno za glavu, rado u se vratiti. Nije meni teko ovo malo starei da prenesem. Uz
to, ovde se slabo na krpei i zarauje, a i dodijalo mi je boiti se sa izbeglidama. Niko nee da se prihvati
posla. Svi trae zajam, a ja nisam Dunav - kad zahvati da se ne poznaje.
- Zna li gde je Acikin han?
- Znam, vojvodo.
- Potrai me tamo. Ja u se postarati da se za tebe nae dobra radionica. Vezir i njegova pratnja
nagrnue da iju odela. Nabavi to vie ohe, svile i gajtana.
- Hou, vojvodo. Nego, jedno neu od tebe da krijem: mene su Nemci zavrbovali i hteli da prebace u
Beograd kao svoga oveka. Hteo ili ne, morao sam da pristanem na njihov predlog.
- ini voliko, Milisave, za sada to je ba i do bro jer e mi time jako koristiti.
XVIII
Sulejman - paa je sedeo na iljtetu oslonjen leima o brdo jastuka i, puei nargilu, nestrpljivo oekivao
Miloa. Dosadanji ivot protekao mu je bez uivanja i ugodnosti. Tegobe, ratovi i stalna oskudica jo vie
su pojaali njegovu surovost. Ali vie od svega muila ga je misao kako da se to pre obogati i da to
bolje proivi preostali deo ivota. U takvim mislima i raspoloenju prekide ga momak koji najavi Miloa.
- Uvedi ga!
Uvek kad bi ulazio u Sulejman - painu odakliju, Milo se oseao nelagodno i nastojao da izgleda to
skromnije i poniznije.
- Otur, otur, posine! Dede, reci, jesi li svrio posao?
Milo klee na kolena pred vezirovo iljte. Prihvati od momka ibuk i kafu. Srknu gutljaj i odbi dva dima
ekajui da se momak udalji.
- ini voliko, svetli veziru i pooime, u pogledu izbeglica nadam se da e se vratiti svi oni koji misle da
poteno prihvate carsku milost i da na miru rade svoj posao. Da ih ne ometaju austrijske vlasti, niko
tamo od naih ne bi ni ostao. Osetio sam da Nemci nisu ni turski ni srpski prijatelji. Po izbeglikim
logorima proturaju lane vesti kako ovamo tvoji ljudi sve poklae i u ropstvo odvedoe. To im je
potrebno, jer nastoje da od prebeglica stvore nekakav korpus dobrovoljaca. Za koga ga spremaju - nisam
nikako mogao doznati. Samo, ja sam im u tome pogledu pobrkao mnoge raune. ak i oni koji su se bili
prijavili, odustali su i spremaju se na povratak.
- Tako, tako, posine! Osetio sam odmah da e mi biti desna ruka. Nego, reci mi jesi li mogao doi u
dodir s kojim od stareina? ta oni misle?
- Nisam, jer su Nemci one najglavnije internirali. Ono, dodue, pronose se glasovi kako e morati da ih
puste na zahtev Rusa. ta s njima nameravdju, teko je znati. Jedno to znam, to je da su se zakrvili
izmeu sebe, a izbeglicama nijedan ne sme da izie pred oi. Poubijali bi ih da im neto padnu ruku.
Ruski agenti takoe proturaju glasove kako e od Porte traiti da se ispune uslovi Bukurekog mira i
kazne krivci za tobonja nedela poinjena nad rajom. to se mene tie, ja sam im odmah poruio:
ostavite vi narod u Srbiji na miru. Sultan je izlio na nas milost, a Sulejman - paa je pravian. La je da su
vrena nasilja. ivimo bolje nego u doba Mustafa - pae koga smo zvali majkom. - Milo je ovo rekao da
bi video kako e njegove rei delovati na vezira.
- Dobro si im odbrusio, Milou. Sultanovom milou i vaom pokornou sve je dobro reeno. A oni koji
misle da potru Bukureki ugovor treba da znaju da po uinjenom poslu nema dogovora.
- Pa i ja tako mislim, svetli veziru. Zato napreem svoju slabu snagu i tromu pamet da uradim to mogu,
kako bi se narod smirio i prionuo na posao. Dao caru carevo, veziru vezirovo i spahijama spahijsko.
Dobro bi bilo, mislim, da narod napie molbu carevima u Be; u njoj e zahtevati da nas ostave na miru,
jer mi od naeg cara i tebe, svoga branioca i hranitelja, bolje uprave ne traimo.
- Aferim, aferim, posine! Napii takvu molbu i donesi da je vidim.
- Neuk sam ja za to. A nemam ni atu koji bi to umeo sroiti. Bolje je da to tvoj ovek sastavi, a moj e
Dimitrije prepisati. Samo ne znam ko da potpie tu molbu?
- Potpisae je ti u ime kneza i naroda Srbije. Metnue murin. A kad drugi put poe u Zemun, nai
nekoga i poalji je u Be.
- Nemoj, pooime, da posle zbog toga mene lupi neka nevolja po glavi. To se mora razglasiti, a
beogradski Turci ionako me popreko gledaju.
- Ajde, bez brige!
- Hteo sam jo jednu stvar da svrim. Narod je bez soli i hleba. Ja sam neto ita i soli uzeo na veresiju.
Ustupiu od toga i za tvoju vojsku. Vezirske oi daleko vide, ali ruke svuda ne mogu da stignu. Molio bih
te da mi zbog toga izda teskeru kako me na ovom poslu niko ne bi ometao, jer ako je narod sit - bie
posluan i odan.
XIX
Iz vezirova konaka Milo se urno vratio u Acikin han.
Jo nije ni otpasao silav, kad u sobu ue handija, zapali sveu i ree:
- Hoe li dole na veeru, ili da ti je ovamo po aljem? Nabavio sam za tebe ritopeko vino, a pripremio
sam ti evap i gibanicu.
- Vino i veeru poalji mi ovamo. eleo bih da malo porazgovaram sa onim tvojim momkom. ini mi se
da ga poznajem.
- Sa njim! To ti je udak! Ja sam mu inae veliki dunik. Spasao mi je glavu. Zna, svata se deavalo prvih
dana po ulasku turske vojske u Beograd. Jedne noi lila je kia, a jo nije bilo fenjera po ulicama. U han
niko nije svraao. Odjednom upade neki odrpan i izgladneo janiar. Ote mi iz ekmedeta dnevni pazar i
zamahnu handarom da me posee. Marko, tako se zove momak s kojim hoe da razgovara, kunjao je
iza vrata. Iznenada skoi, uhvati za guu Turina i udavi ga. Potom ga je kroz dvorite izvukao i bacio u
Savu.
- Zato mi o tome govori?
- Zato to smo stari poznanici i prijatelji. Znam da me nee izdati. A uz to, hou da razbijem i tvoje
nepoverenje. Moj momak tvrdi da te dobro poznaje. Kae da si mu bio stareina na Ravnju.
- Da li bi ti mogao bez toga momka? - upita Milo.
- Kako da ti kaem... I bih i ne bih, knee. Marko je veran ali i neobuzdan ovek, moe napraviti nov
dumbus i - ode mi glava s ramena.
- Uzeu ga i tebe kurtalisati bede. Ali traim da mi uini malu uslugu koja te nita nee kotati, a moe
da donese i tebi i meni veliku korist.
- Sve to je u mojoj moi, znaj da u uiniti - radosno odgovori Acika.
- Zakuni se krvlju Hristovom.
- Na ive mi rane izlazila ako ne uradim to to mi bude zapovedio.
- I ako izda? - unosei mu se pretei u oi ree Milo.
- I ako izdam! - zadrhtavi odgovori Acika.
- Onda uj! Od danas treba da prislukuje sve to Turci meusobno govore; i nastoj da dozna ta o
meni misle.
- Tu nema tekoa. Bojao sam se da e ta drugo zahtevati. Vezirov kuvar je moj bivi momak. Nita
nam nee izmai.
- Ako me zadovolji, dobie od mene svake godine po tri akova rakije i pet ovnova. Je li dosta?
- Dosta je, dosta, knee!
- ini voliko, dakle, sklopili smo pogodbu. Doi posle i donesi krst i Jevanelje da se na njemu zakune.
Ali i pored toga, unapred ti kaem: ako izda, ni mia ti iva u duvaru neu ostaviti! Ovaj dukat ti dajem
kao ast, i od noas si moj ovek. Znam, moja je glava u tvojim rukama, ali i tvoja porodica i ti sam u
rukama ste mojih ljudi. Sad moe ii.
I taman kad je hteo da ponovo utone u razmiljanje, otvorie se vrata i u sobu ue Marko titarac.
Surovo, izrazito i nepoverljivo lice ustremilo se namah u Miloa:
- Jesi li me prepoznao? - javi se titarac.
- Pa tebe bi, vala, pijan petao poznao a nekmoli ja! - ogovori mu u isti mah i srdito i obradovano Milo.
- Zato vie? Misli da me briga to su te Turci za kneza postavili?
- ini voliko, Marko, nisam te zvao da se svaamo i admudrujemo. Znam te i zna me. Mnogo smo
dobra i zla zajedno podelili. Evo, i ova nas nevolja sastavi gde nismo ni eleli ni u snu mislili. Znam da
Turcima, kao ni ja, dobro ne misli, a da neto doznaju ko si - iva bi te odrali.
- Sve mi je to poznato, ali ivu kurjaku jo niko nije izmerio rep. Drugo, ako si ti jo onaj Milo s kojim
sam vojevao na Drini i Ravnju, kako si onda mogao da se nae zajedno s Turcima?
Milo je odmah pronikao ta se u Marku zbiva.
- Lako je tebi, Marko. Istina, ima snagu, odvanost i ba mnogo ne dri do te svoje lude glave. Ali, kao
da na jedno zaboravlja kad sam ja u pitanju: vidi, moja glava je potrebna ne samo meni ve i Srbiji i
ovom zlosrenom narodu. E, zbog toga sam s Turcima, jer drugog izlaza nije bilo i ne znam ga. Ova se
zima mora nekako predurati. Ako se ti s ropstvom ne miri, otkuda bih onda ja mogao?
- Ne razumem ta namerava.
- ta nameravam? To jo ni ja potanko ne znam. Jedino znam da se na ovom kako je sada ostati ne moe.
Nama je potrebno da odahnemo i prikupimo potrebnu snagu. Ono to neumitno ide otvorie nam svima
oi i ukazati put. Ako si odluan na delu kao na reima, poi e sa mnom. Potrebni su mi sigurna ruka i
odluan ovek. A to to sam danas s Turcima, ostau sa njima i nadlagivati se dok mognem. A dugo
neemo moi, jer od vezira do subae sve je golo, gladno i edno. Pored toga, i da ih sve u zlato i svilu
odenemo, ipak nee moi da nam zaborave ono to smo im naao uinili. Razume li sad?
- Ako ne razumem, ono bar malo nasluujem. A to je dovoljno da poem s tobom - odgovori Marko.


XX
Sulejman - paa Skopljak sedeo je u svome konaku. Ispred kamina uala je mlada robinja Jela, devojica
od petnaest godina. Nju je vezir kupio od redepovih ljudi za trideset dukata. Devojica je poticala iz
nekog vlakog sela sa Homolja. U poetku je bila plaljiva, nepristupana; zverala je oima i drhtala kad
god bi se nala pred njim. Ali to je vreme vie odmicalo, sve se vie privikavala na raskono odelo, dobro
jelo i Sulejman - paina milovanja. Poela je da se osmehuje, a divlje zenice crnih oiju sve su se vie
razgorevale. To jedro, puno i neuko devoje u silnom i bahatom Turinu poelo je da budi ve davno
zaboravljene i pregorele elje mladosti. im bi se naao u njenoj blizini, zaneo bi se i zaboravljao na sve,
kao da izvan zidova njegova konaka vie ne postoji svet. Istina, u Hercegovini, pritisnut stegom obiaja,
nikad ne bi smeo ni pomisliti da se zanese ljubavnom strau, ali u ovom velikom gradu, na granici
aurske carevine i daleko od zaviaja, mogao je da se zaboravi i da pusti sebi sve na volju. Zar nisu i drugi
veziri, njegovi prethodnici, radili to isto?
I dok je u poluzanosu, omamljen mastikom, posmatrao nabrekle pupove Jelkinih dojki, nastavljao je da
razmilja. Vlast je slatka. Zanosi jae od pia i ena. Uzdie ga iznad ostalih. Niko u gradu ne moe da mu
se suprotstavi i protivrei, On je gore, a svi ostali ispod njega gmiu kao crvi. Treba gaziti neumoljivo, jer
su ljudi po prirodi skloni da sluaju i veliaju onoga koga se boje.
Ipak je oseao da mu jedno nedostaje: sigurnost koja proistie iz prividnog poloaja da je sve postavljeno
na svoje mesto, jer u tom carstvu, kojem ve godinama verno slui, nijedan vezir nije ostao siguran.
Istina, dok je Hurid - paa veliki vezir, s te strane mi se nee nita desiti, jer branei sebe brani i mene.
Ali postoji druga opasnost: tu negde, u blizini, pritajena. Skrila se u peine i umske lugove, pomeala se
sa zverima, eka i vreba da se iznenada baci i sve mi planove uniti. A ta strana opasnost, to su upave i
valjive rajine glave. Uzalud se ta raja mucavo i prepodobno krevelji da iskae odanost i pomirenost. Ma
koliko bili meki i sluganski njeni pogledi, samo su pritajena pretnja i ekanje. I hajde sad dokui ta se
kuva u tim glavama?! I zato sva hvala mastiki i robinjici Jeli, raskonim odaklijama i vezirskom poloaju.
Da nije toga - smrt bi bila jedini spas. irok osmeh zaigra mu oko usana. Nema drugoga boga osim Alaha,
ni sile koja je jaa u Srbiji od mene, zakljui predajui se uivanju do iznemoglosti.
Napokon se setio i ulme. Kad je danas otpustio Miloa odluio je da proveri njegovu odanost, iako je
preko oekivanja bio njime zadovoljan. Uinilo mu se da je ulma najpogodnija osoba za takav zadatak.
Za tursku veru je potpuno izgubljena, ali preko nje bi se moglo saznati ta Milo u sebi skriva. Znao je
mo ena, pa ih je u borbi koristio kao obavetae. U svakoj lepoti ima ejtanskog. Kad lei uz bok ene,
ovek omeka i slepo se poverava - pomisli Sulejman, a zatim naredi da mu pozovu sejmena.
- Dovedi mi ulmu!
Momak ieze kao senka, a vezir nastavi da razmilja na koji nain da prisili ili privoli razuzdanu rospiju
da mu ispuni zapovest. Osetio je jo od prvog susreta da s njom nisu ista posla. Kuka, sigurno voli
nekog aura. Njihovo joj je sada bolje nego tursko! Pedeset godina iveo je Sulejmam - paa u opojnom
zanosu ratnika i slave, ali pred tajnom onoga to se naziva ena uvek se oseao zbunjenim. Jo se
kolebao kako da pone razgovor s ulmom, a ona se ve pojavila na vratima i gledala ga radoznalo.
Vezir odbi dva dima iz nargile i podie glavu smekajui se:
- Treba mi mala usluga. S neto dobre volje mogla bi da mi je uini.
- Ti si vezir, a ja robinja. Zapovedaj!
- Reci mi, keri, mrzi li Milo Turke?
- A koji to hrianin voli Turke? Milo je hrianin, bio je vojvoda, pa verujem da radi ono to mora.
- Pametna si! Turke, dakle, mrzi. A voli li bar ene?
- A koji ovek nije voleo ene?
- Hoe li da mi uini jednu uslugu, ulma? Poznato je koliko Milo voli lepe ene. Pohlepan je na lepotu
kao i svaki prostak i aurin. Ti si lepotica, gledaj da mu se umili, jer hou da znam koliko nam je odan.
Razume li me, keri?
- Razumem, moni veziru - odgovori ulma.
- Mogu li da se oslonim na tvoju pomo? ulma je ve nekoliko dana i noi razmiljala
kako da se priblii Milou i ostvari elju koja se u njoj zaela jo u Mladenovom konaku. Slatka jeza i nada
ispunie joj telo.
- Moe se pouzdati. Smisliu plan kako da to izvedem. Eto, Acika handija ponudio mi je da mu za dukat
pevam i igram, a Milo kod njega konai. Videe, spetljau ja njega nekako.
- Aferim, aferim! Znao sam ja odmah da se na tebe mogu osloniti!
- Mogu li da idem?
- Moe. Samo pazi, ne ispuni li obeanje... ne gine ti gajtan oko vrata.
XXI
im Milo sede za sto, Acika handija mu usluno prie:
- Hoe li, knee, veeru ili pie?
- Nemoj da dvoji, Acika! Ako ima ribe i dobra vina, donesi mi.
- Imam keigu sa rotilja i tvoje ritopeko vino. Nego, tamo je u oku jedan turski oficir - eli da
razgovara s tobom. Zove se Halid - bej. Postavljen je u Smederevu za stareinu sejmena. Tvrdi da se
poznajete jo odranije.
- Halid - bej! Seam ga se - ree Milo. - Neka doe, a ti donesi i za njega ibuk i flau mastike.
Halid - beja su Srbi za vreme prvog ustanka zarobili u Kruevcu. Zarobljen, preao je u hriansku veru.
Jedno vreme bio je u slubi vojvode Milana Obrenovia, a zatim, po Karaorevu nareenju, prebaen u
Austriju. Iz Austrije je otiao na Adakale, tobo pobegao, a u stvari je sluio kao ustaniki obaveta sve
do propasti Srbije. Poreklom je bio Jermenin, okretan i bistar ovek. Bio je siguran i odan ustanicima, ali
je nemilice troio na pie i ene. Prema svojim sposobnostima nije uspeo u inovnikoj karijeri, pa je
zbog toga mrzeo Turke. Seajui se svega toga, Milo se obradovao. Halid - bej je znao mnoge jezike, jer
je zavrio uvenu tursku kolu zvanu kiler - oda. Govorio je teno srpski, persijski, grki, ruski i francuski.
U toj koli Turci su pripremali i - oglane, koji su docnije postajali visoke diplomatske i vojnike stareine.
Halid - bej bee bistar, okretan i veoma omiljen. Uz to je nauio visoku vetinu besposlienja, troei
nemilice novac od naslea. Vodei raskoan ivot, stekao je iskustvo u mnogim stvarima. Ali jedna
nepromiljena avantura zamalo mu doe glave: lakomisleno se zagledao u kerku kapudan - pae,
carskog savetnika i miljenika najuticajnije ene iz carevog harema. Naime, uhvaen je jedne noi u
kapudanpainoj bati, baen u tamnicu i samo zahvaljujui velikom uticaju prijatelja tajno je izvuen i
poslan na front u Srbiju.
Promaivi karijeru, istroen mondenskim ivotom, poljuljan u veri - uskoro je zarobljen u Kruevcu. Ali
on ne samo da je bio mudar nego je bio i lukav ovek. Uz to, nikako nije mogao da se odvikne ugodnosti i
raskona ivota. A shvatio je, po svoj prilici, da mu pijunski rad u korist ustanika moe sauvati glavu i
doneti ono to je na drugoj strani zauvek izgubio. Vremenom se toliko uiveo u taj posao da ga se vie
nije ni mogao odrei. U isto vreme, na taj se nain svetio onima u Stambolu to su ga odbacili i zauvek
zaboravili. A poloaj zapovednika sejmena u smederevskom muteselimatu znaio je za njega jo jedno
ponienje vie.
Dok su Milo i handija Acika razgovarali, Halid - bej je stajao u uglu i posmatrao ljude oko stolova. Duu
su mu ispunjavali gaenje i prezir. Svi ti ljudi izgledali su mu kao gladni pacovi zapleteni u mreu dima i
pauine. Htede da ode, ali mu handija neprimetno dade znak da ga Milo poziva stolu. On uvrnu crni
odnegovani brk i uzdignute glave prie Milou, koji ga pozdravi ustajui.
- Ima li ta drae i milije nego sresti prijatelja u ovakvim danima!
- Kuran kae, knee, da Alah nije Muhameda napustio ni u pustinji kad su za njim jurili Kurejiti da ga
ubiju. I neka je vena slava Alahu to te vidim iva i u novom poloaju - ree Halid - bej.
Handija postavi sto, a po veeri donese kafu i ibuke. Razgovor se najpre vodio o dnevnim novostima, a
zatim pree na prepriavanje uspomena. Halid - bej je ve bio zagrejan mastikom, dok je Milo oprezno
nastavljao razgovor. oekinja koja je sedela na podijumu neprestano je buljila u njih. Milou se ona
uini vrlo poznata. Istina, nije mogao da se seti odakle zna te oi, ali uskoro kao da sasvim zaboravi na tu
enu.
- Knee, znam da si zapao lavu u eljusti. Sulejman - paa ejtanski mrzi Srbe. im mu se ukae
mogunost, pokuae da se osveti. Ja elim da ti budem pri ruci.
- estiti efendija, ne vidim ega bih se imao bojati. Ovde sam ne radi sebe ve da sluim caru i veziru i da
pomaem Turcima u zavoenju reda i smirenju raje - odgovori Milo.
- Ja znam ko si ti, a ti zna ko sam ja. Budimo iskreni i otvoreni. Ustanakje uguen nasiljem, a po
Bukurekom ugovoru trebalo je da se stvar uredi sporazumno izmeu vas i Porte. Rusija je pobednik, i
im joj se ukae prilika potegnue iznova celu tu stvar. Ja mislim, knee, da e ti jednoga dana moje
usluge i te kako biti potrebne.
- Ne sumnjam u tvoje prijateljstvo i usluge. Postavlja se samo pitanje ime da te nagradim.
- Moja je plata mala, a duu sam ve odavno prodao avolu. Treba mi novac.
- Koliko, efendija? Raunaj na nau dobru volju i siromatvo - obazrivo odgovori Milo.
- Za poetak - pedeset dukata meseno, knee.
Dok je momak odnosio s Miloeva stola ostatak jela, ciganska muzika prestade i na podijumu se, s defom
u ruci, pojavi ulma. Najpre zapeva tursku ljubavnu pesmu pratei je defom. Sve vreme dok je pevala
nije skidala oiju s Miloa. Njene svetle zenice su ga zvale, obeavajui neto ludo i silovito. Trudio se da
bude ravnoduan, ali je sve vie oseao talas vreline koji je polazio od srca i zahvatao celo telo. U glavi
nema nijedne misli, a podgrejan vinom, dobrim jelom i zadovoljan to se susreo s Halid - bejom i obavio
dragocen posao, nastojao je da sve zaboravi i potpuno se preda uivanju i enjivoj pesmi ije rei nije
razumevao. ulma iz pesme pree u izvoenje zamrenog istonjakog plesa. Ruke su joj, kao lude,
plahovito tresle dairama, a kao vrhunac - u zavrnom delu igre otpoe da hoda na rukama tela savijena u
luk. Zubima je uzela jabuku, a zatim se naglo ispravila i poput vihora pojurila kroz odakliju. Zastade pred
Miloevim stolom. Dade mu jabuku i apnu:
- Idi u svoju sobu, odmah u doi.
Milo baci dukat u daire, pozva handiju, plati i izie. U sobi zatee Dimitrija koji je sedeo pred
ognjitem, puio i zamiljeno zurio. A i sam Milo je bio zaokupljen mislima. U uda nije verovao, a ona
su se, eto, dogaala. Obradovao ga je susret sa Halid - bejom i ulmom koju je ipak prepoznao. Uini mu
se da dogaaji jure besomuno i da ga mogu sustii nespremna.
Dimitrije se tre, jer je osetio da mu neko stoji za leima; okrenu se i ugleda Miloa.
- Pri prelazu, na pristanitu mi jedan laar predade pismo. Proitao sam ga. Pavle Cuki i Melentije Niki
javljaju da stvari idu dobro. Trae od nas izvetaj i kneevsku molbu.
- Molbu napravi u dva primerka. Jednu koju emo pokazati Sulejman - pai, a drugu otpraviti Rusima. A
to pismo baci odmah u vatru.
Pismo jo nije bilo potpuno izgorelo kad se pred vratima zau lupa papua. Dimitrije uznemirno pogleda
Miloa.
- Ne boj se! To je ulma. Ona to je bila kod Mladena. Idi u svoju sobu i za noas neka me niko ne
uznemirava.
Kad se ulma pojavila na vratima, jo joj je rumenilo cvetalo na obrazima. Uzbuena je od igre i
nelagodnosti to se sama ponudila da doe. Poto zatvori vrata htede da poleti Milou, ali se na po puta
zaustavi:
- Znam, ravo e misliti. Ipak da zna: dolazim ti ista srca.
- ulma, poznajemo se iz tekih dana. Tada si dokazala da si mi prijatelj i ja to nikada neu zaboraviti. Sve
to mogu, uiniu za tebe - odgovori Milo, pa prie i vrsto je zagrli.
Izmigoljivi se veto iz njegovih ruku, ona prie ognjitu i sede prema vatri. asak se snebivala, zatim
podie glavu:
- Dola sam po nareenju Sulejman - pae. Hteo bi preko mene da dozna ta misli o njemu i Turcima.
Zato ti kaem da ni preda mnom ni pred drugima ne otkriva svoje prave misli. - Govorila je brzo, bez
predaha. Drhtala je celim telom, pa, pokrivi lice rukama, poe da jeca.
- Verujem ti - odgovori joj Milo i neno je pomilova po kosi.
DRUGI DEO
I
U prolee 1814. godine pojavila se u Beogradu kuga. Odatle su je Turci razneli po celoj Srbiji. Naroito je
ugrozila gradove. Evropske novine mnogo su pisale i o ratu, pa se usled toga po Srbiji proirie glasovi
kako e Rusija i Austrija napasti Tursku. Bojei se bune a sklon krvolotvu, beogradski vezir Sulejman -
paa mislio je da mete i otpor raje moe najbolje preduhitriti nasiljem. Odmah je razaslao svoje ljude i
tako pohvatao mnoge sumnjivce meu Srbima. Neke je posekao, nabio im glave na dide i istakao na
bedeme; druge je usmrtio na kolju, a mnoge je nou davio po tamnicama i razbacivao im leeve po
ulicama, kako bi time uplaio Srbe kuluare. Gladni psi jeli su i raznosili leeve, i tako se sve vie irilo
leglo kuge.
Mnogi Turci, preplaeni kugom, beali su iz gradova, umirali jo na putu i ostajali nesahranjeni; kuga je
tako preneta i u oblinja sela kraj gradova i drumova. U maju mesecu kuga je dostigla vrhunac; u
Beogradu je umiralo dnevno po dvadesetak Turaka, a niko nije hteo da ih sahranjuje. Cigani prisilno
naterani na rad bacali su ih u Dunav, ime se zaraza jo vie irila. Usled toga su se kuluari razbeali iz
Beograda, a Turci postajali sve apatiniji. Jedino vezir nije malaksavao u sprovoenju nasilja.
to se vie ulazilo u leto, opasnost da se raja pobuni postajala je sve vea. Izbeglice i trgovci iz Austrije
tvrdili su kako mora doi do rata. Emigranti su proturali vesti da su Karaora pustili, i da s nekoliko
hiljada dobrovoljaca ve stoji na granici i samo eka nareenje ruskog cara da pree u Srbiju. Da do bune
uistinu nije dolo, moe se zahvaliti jedino Miloevom otporu. Dobro obaveten o dogaajima u svetu i
radu Bekog kongresa, on je neumorno pobijao uznemiravajue glasove i upozoravao narod na nesreu
koja ga moe zadesiti ako se lati oruja.
- Nesrena brao moja - govorio je Milo - stvari u svetu drugaije stoje nego to vi mislite. Na rat tamo
niko i ne pomilja! Naprotiv, Rusija i Austrija ulau sve svoje snage da ugue sve bune. Jest, i one sa
aljenjem gledaju ta se radi u Srbiji, ali savetuju strpljenje. U stvari, bunu ele samo oni koji su vas ve
jednom ostavili u nevolji i doveli na ivicu propasti.
Zaista, Rusija je bila izvrila predaju turskih gradova na Crnom moru, kako bi mogla mirnim putem da
ucenjuje Portu oko izvrenja obaveza preuzetih Bukurekim mirom. Austrija je u tome pogledu, kao i
uvek uostalom, igrala dvolinu igru. Na zahtev Rusa pustila je iz internacije ustanike stareine, dala im
pasoe da mogu otii u Rusiju, ali je preko svojih poverenika u Beogradu upozorila vezira o svemu,
savetujui mu budnost.
Turci u Srbiji takoe su verovali da je rat neminovan, pogotovu to su iz Carigrada stalno upozoravali da
se opravka utvrenja sprovodi brzo i energino, i to se u Beogradu, Smederevu i apcu pristupilo
pojaanju vojnike posade. Uznemirenost je dostigla vrhunac kad se saznalo da su Karaore, Mladen
Milovanovi i vei deo izbeglih stareina stigli treeg septembra u Varadin. U Srbiji niko nije znao da su
oni na prolazu za Rusiju, a da bi pometnja bila to vea - sitnije stareine po Sremu, Banatu i drugim
mestima javno su poele da se hvale kako su dobile tajne zadatke.
Dok su oni tako vodili duge raspre, Sulejman - paa je od svojih poverljivih ljudi dobijao obavetenja o
svemu to su radili, govorili i s kime su se sastajali. Saznao je da Miloa ne vole, da ga se svi boje i da ga
nazivaju turskom ulizicom. Ovo, kao i neki drugi podaci, navedoe vezira na pomisao kako je rat
neodloan, utoliko pre to je pomisao na Beki kongres izazivala zebnju kod Turaka. Vezir je osetio da se
u Srbiji poela buditi nada na skoro osloboenje. Jedini koji je sve to posmatrao hladno i pribrano, bio je
Milo. Uoio je da se ovoga puta njtegovi i Sulejman - paini interesi poklapaju. Da olaka veziru teku
situaciju, isplatio mu je hara unapred za godinu dana i jo dao na zajam pet hiljada dukata. Uz to je po
vezirovom nareenju nekoliko puta prelazio u Zemun. Tamo je uveravao ljude da je narod iznuren, i da
bi nova buna donela veu nesreu od sloma osamsto trinaeste.
II
Odlazak Karaorev s najveim brojem stareina u Rusiju, smiri Miloa. Teka mora neizvesnosti splasla
je. Sada je mogao sav da se posveti ostvarenju svoga plana. Trebalo je, dakle, jo jae i smiljenije gurati
sebe na videlo. Sulejman - paa mu je u tome i nesvesno pomagao. Ne samo pred knezovima i rajom,
nego i pred Turcima i merodavnima u inostranstvu, isticao je Miloa kao jedinog predstavnika Srba. S
druge strane, Miloeve pristalice i poverljivi ljudi radili su to isto kod Rusa i Austrijanaca. Iz Bea su
stizala uveravanja da su njegove molbe i tube protiv Turaka uzete u obzir. Karaoru i emigrantima
nee se dozvoliti prelazak u Srbiju, ali mu je savetovano da po svaku cenu odri mir. To ga jo vie uveri
da je na pravom putu. Istina, bilo je mnogo i drugih nevolja. Prvenstveno to to je stalno izlagao svoju
glavu turskoj osveti. Uz to se poniavao, bio sumnjien i klevetan. Na putu ka sticanju moi, ovek ne
bira sredstva i nisu mu strani ni nezahvalnost ni otimaina ni lukavstvo. Ko se, uostalom, time ne ume da
poslui - nikada nee uspeti u svojim namerama. Narod ima srca, elja i potreba, a voa mora uvek
hladno i pribrano da razmilja i nemilosrdno da uklanja sve to mu se ispren na putu.
Vremenom, sve se to poelo odraavati i na Miloevom spoljnjem izgledu. Omraveo je; lice mu je
postalo tvrdo, skoro okamenjeno: pokreti oprezni. Nestalo je nekadanje uurbanosti. Prolazili su dani,
nedelje i meseci, i Milo je uspevao da sve jasnije sagleda prilike u svetu. Sada je ve bez muke mogao da
raspozna ko mu je prijatelj, a ko neprijatelj. Nije vie bio sam. Uz njega su stajali nahijski knezovi, novi
trgovci i seljaci koji su eleli da smireno rade i podiu zaputena imanja. Isto tako, za rad i mir bili su vezir
i njegova najblia okolina. Protivnici su mu ostali emigrantske stareine, avanturisti, nemirni ljudi i turske
spahije i erlije koji su smatrali da nered moe sve izmeniti u njihovu korist. Milo je za svaki sluaj morao
imati uza se dosta odlunih ljudi na koje e moi da se osloni. Zato poe da okuplja one najdrskije, bive
probisvete i avanturiste, gotove na sve kad je u pitanju da neto postanu i obogate se. Uzimao ih je za
svoje momke, stavljao im u izgled lepu budunost, navikavao ih da jedino njega sluaju i da mu se bez
pogovora u svemu pokoravaju. Jezgro te grupe sainjavali su: Simo Patrmac, Marko titarac, Mili
Drini, pisar Dimitrije, Arsenije Lomo, Jovan Dobraa i, naravno, Miloeva braa Jevrem i Jovan.
Odluka je pala. Neto se u njemu zbilo naglo - znao je ta hoe. Svet je zapetljan u mnogobrojne sukobe i
sazdan od najneverovatnijih suprotnosti. Napoleon je sruen, Evropa kao da oekuje i trai neto novo,
ali svi su izgledi da to nee umeti da nae. Turci su uplaeni. Vezir je sputan; tei za bogatstvom i nastoji
da zaustavi vreme, ali mu za sve to nedostaje snage. Raja je spremna na sve. Potreban je samo mig onih
iz emigracije, pa da plane buna kao seno zahvaeno poarom. Milo stoji sam izmeu Evrope i Turskog
Carstva. Pregovori su u toku, zavere se pripremaju. Ne, nije on spor, neoprezan. Ali njegova snaga,
uporeena sa silama koje ga okruuju - nitavna je.
III
Samo to se ulo da je Karaore na granici, ve je sve u Srbiji diglo glavu i nestrpljivo ekalo na znak za
bunu. Otvorila se velika provalija. Milo je jurio po nahijama, ubeivao ljude da i dalje ekaju, pa ipak je
oseao - poar nee moi da predupredi.
Nae se ovek odluan, lakoveran, brz i neobaveten - Hadi - Prodan. Poto se predao Turcima, nije vie
smeo da se vrati u Stari Vlah, odakle je bio rodom, ve se nastanio u manastiru Trnavi, u neposrednoj
blizini aka. Odmakao u godinama, bio je blage naravi, hrabar i vrlo nepromiljen. Za aanskog
muteselima postavljen je Latif - aga, mudar, razuman i dobronameran kad su u pitanju Srbi. Uostalom,
spadao je u onu vrstu Turaka koji vole da na miru uivaju, da svima koje poznaje bude iroko i dobro.
Njegove tople bademaste oi uvek su se poverljivo osmehivale. Svet je lep i dobar sve dok postoje mlade
ene, dobra rakija i pomamni konji. Omrazu, zavade i spletke meu ljudima smatrao je ujdurmom
neastivog. I verovao je da svaki rat donosi samo zlo, a sila - strah i nespokojstvo. Zato je skoro sve
vreme provodio na divanhani svoga konaka. Lagano i kao po nekom strogo utvrenom ceremonijalu,
ispranjavao bi aicu za aicom mastike, mezetio maslinke i drao na kolenu lepu glavicu Care Jevrejke,
koju je kao naputenu dvanaestogodinju devojicu primamio eerlemom na Baariji u Sarajevu i
poveo je sa sobom. Rasla mu je uz koleno, uila se ljubavi i milovanju. Gladei njenu kovrdavu kosu,
uivao je da posmatra kako se budi i ivi arija i slua topli ubor Morave.
Pazarnim danima je posmatrao raju kako tumara uskim ulicama. Opratao joj je u svoje i Alahovo ime
sve ludosti koje je poinila za vreme prvog ustanka. Znao je da je Alah svoga proroka Muhameda vrlo
esto navodio na greh. ta se posle toga moglo zameriti ostalim smrtnicima? Padiah sedi u Stambolu,
zamenik je Muhamedov i predstavlja mudrost koja vlada svetom. I kad je on oprostio raji, znai da
drugaije niti moe niti sme biti. Zato ivot treba vratiti u mirno korito i uivati njegove lepote.
Razumljivo, Latif - agaje duboko cenio junatvo kao neto izuzetno to Alah moe podariti. Zbog toga je
naroitu panju poklanjao Hadi - Prodanu, jer je ovaj bio hadija, a ko je video sveto mesto, taj u srcu ne
moe imati zla ni podlosti. Pozivao ga je esto, aavao kafom, rakijom i duvanom. Pred njim nije krio ni
svoju Saru. S njome je razgovarao o lepoti hrianske abe, o moru i zemljama koje je i Prodan video.
Izgledalo je da su se punokrvni Turin i zagrieni srpski hadija potpuno srodili i postali prijatelji za ceo
ivot.
I da nije preneta kuga i u aak, moda bi sve i dalje ostalo kako je bilo. Plaei se kuge, Latif - aga je
napustio aak i sa svojim blagom, enama i svim to je imao preselio se kod Hadi - Prodana u manastir.
Iguman manastira, Pajsije, prikriveni privrenik bune, stalno je napeto oslukivao glasove o dogaajima i
rado primao sve one koji su pristizali od emigranata i donosili vesti. Nije mu bilo po volji to se
muteselim nastanio s haremom u manastiru, ali se ipak pokazao kao dobar domain.
U septembru se kroz narod rairi glas da je Karaore na granici. To uskomea ljude u aanskom kraju.
Hajduke ete poee javno da se kreu od sela do sela i nagovaraju narod na bunu. Latif - aga uze Hadi
- Prodana u svoju pratnju, pa krenu po nahiji da goni hajduke i stiava narod. Na nesreu, igumana
Pajsija i Prodanova brata Mihaila zahvati opta pomama za bunom. I dok su se Hadija i Latif - aga nalazili
u nahiji, oni pozovu neku hajduku etu s kojom su i ranije odravali vezu. Odmah potom razoruaju Latif
- agine momke, zaplene agin novac i vrednije stvari, a porodicu mu otpreme u aak. Zatim razalju
momke na sve strane i proglase bunu. U isto vreme poalju momke da poverljivo izveste Hadi -
Prodana. Hadija se nekako izgovori Latif - agi i dojuri u Trnavu. Na putu srete razoruane Turke i harem i
poe se pravdati kako za zaveru nije uopte znao.
- Hadija, ovo se nije moglo dogoditi bez tvoga znanja! - ree mu bez uvijanja stareina razoruanih
Turaka.
- Vere mi, s mojim znanjem nije, Turine. Ali zlo se vie ne moe popraviti. Zato pozdravite Latif - agu i
kaite mu da mu se zahvaljujem na soli, hlebu i potovanju koje mi je ukazivao. Inae, sve opljakane
stvari i novac to mu je otet jo danas u mu uputiti u aak.
Bunu vie niko nije mogao zaustaviti. im je prihvatio harem, stvari i novac, Latif - aga napusti aak i
pobee u Karanovac. Turci se potom zatvore u utvrenje, a porodice i imovinu poalju za Leskovac. Ali ih
na putu presretne Toma Vui, uzme im sav novac i vredne stvari, a ene i decu propusti.
Toma Vui je do tada bio potpuno nepoznat u narodu, ali sada je i on sa Tucakoviem pristao uz Hadi -
Prodana i bunu. Ali, sve to nije bilo sigurno ako se za ustanak ne pridobije i Milo. Zato Hadi - Prodan
nae pouzdana momka po kojem posla izvetaj i poziv Milou da se i on pridrui ustanicima.
Milo se tih dana zadesio u svojoj kui u Crniu. Bez ikakvog razmiljanja odgovori da ni on ni njegova
nahija nee u bunu. Zatim posla svog glasnika u Beograd te o buni izvesti Sulejman - pau i zatrai
uputstva ta da preduzme. Nikada ranije nije imao tako sigurno oseanje da je buna velika nesrea, da
joj nije vreme i da se mora brzo, makar i bolno, to pre zavriti. Dignuta u nevreme i pred samu zimu,
ona tako rei nije ni bila pripremljena. Verovao je daje to ono tamno nevidljivo zlo koje je celoga leta
predoseao, i koje je nastojao da suzbije svim sredstvima. Nije mu preostajalo nita drugo nego da
otvoreno ustane protiv bune, da pomogne Turcima pri njenom guenju, i da nastoji da njene posledice
budu to lake. Tako je svojim momcima i odanim ljudima u nahiji sve to objasnio i oni su to prihvatili.
Kad je video da veina naroda deli njegovo miljenje, ne ekajui vezirov odgovor, Milo pohita
rudnikom muteselimu Haim - begu da mu se nae pri ruci i, ako ustreba, da ga sauva od
neuraunljivih ispada onih to su naginjali buni. Muteselim ga doeka rairenih ruku, zagrli i poljubi.
- Milou, da si mi pobogu brat, ta da radim?
- Haim - bee, kad me pobratimi, primam te na duu. I mogu ti rei: to jedan lud zakuva, to stotine
pametnih teko posle raspletu. Ja sam protiv bune, a i svi moji ljudi. Pa i sam narod nije za ovu bunu.
Moja nahija e ostati mirna, a sad je na tebi, pobratime, da nekako sve ovo sa to manje buke i zla
stiamo. Ja sam ve javio veziru u Beograd i traio od njega uputstva. Ali dok od njega ne dobijem
uputstvo i pomo, oganj moe jo vie da se rasplamsa ako se ne gasi.
- Tako je, pobratime! Posluau te sve to bude rekao! - odgovori radosno Haim - beg.
Miloeva i Haim - begova priprema za uguenje bune otpoe odmah. Milo pozva knezove i naredi im
da pokupe ljude, ali da oruje nose samo pojedinci a ostali vile, kose i sekire. Nije hteo da otkrije kako
narod ima oruje. Sa Haim - begovim Turcima i narodom krenu prema aku. Na putu ih stie Sulejman
- pain glasnik, koji im javi kako im Ibrahim - paa, vezirov ehaja, kree u pomo. Milou je nareivao da
bunu stia, a da se svakom ko se bude predao unapred sve oprata. Iz aka Milo krenu sa stareinom
muteselimovih Turaka i s narodom na Hadi - Prodana, koji se iz manastira bio sklonio u planinu. Ono
malo buntovnika im je ulo da je Milo protiv bune i da vodi na njih narod i Turke, rasprilo se i
napustilo Hadi - Prodana, koji pobee preko Morave, a Turci mu otkrie porodicu u zbegu i kao roblje
svedoe u aak.
Zarobljena je i Hadi - Prodanova snaha Bisenija. Bleda, svetla pogleda, uzdignuto je drala glavu i
prezrivo gledala Turke. Kad su sveli roblje u aak i naterali ga ispred Miloa i Haim - bega, Biseniji
zastade dah u grudima. Jer, ona nije verovala priama da je Milo protiv bune i uz Turke. Da se nebo
sruilo, sunce potamnelo i zemlja pretvorila u prah i pepeo, ne bi se toliko zaprepastila i ojadila. Neto se
u njoj odjednom prekinu, a nemo, jad i bol svu je ispunie. Htela je da kae neto, da zakuka moda, ali
joj se grlo steglo. Meutim, odmah zatim kao da se neto u njoj iznenada uzdie, ojaa, ispravi.
Pogledala je Miloa samo za trenutak upitno i bolno, a zatim se zgadi na samu sebe i svu je ispuni
duboko prezrenje. Bila je spremna da ga psuje, proklinje, grdi, nazove izdajnikom i verolomnikom. Toga
trenutka jedan Turin je povue za ruku.
- ta si se zablenula? Lagali su vas da je Milo u buni, a, eto, vidi da je uz nas!
- Bolje bi bilo da se nikad nije ni rodio! - viknula je oajno, pokrila lice rukama i plaui jurnula u sredinu
roblja.
Uinilo joj se da nije izneverena samo ona, nego sve to postoji na svetu. Brzo ju je stigla kazna to je
zgreila sa ovekom koji je izdao svoj narod Turcima. Zar sam ja mogla onda to znati? Zato nije dola
smrt da sve ovo ne vidim? Ne, to nije Milo! To je privienje, ili avo koji je uzeo njegov lik i koji hoe da
se naruga mojoj ljubavi i mome grehu. Ipak je to on! Gleda me bolno i uznemireno. Eno kako mu ruka
podrhtava na kuburi u silavu. Milou, prokleti izdajnie, zar ne vidi da sam to ja! - zavapi u sebi Bisenija i
pusti suzama na volju.
Zarobljenu Hadi - Prodanovu porodicu i ostale iz zbega Turci smestie u jednu naputenu kuu i
postavie strau.
Onoga asa kad je Milo meu zarobljenicima ugledao Biseniju, reio je da je spase po svaku cenu. ak je
iao dotle da je, ako se drugaije ne bi moglo, Marko titarac, preruen, nou otme od Turaka. U
oajanju obrati se Bor - Zuki.
- Turine, ja i ti smo prijatelji, je li?
- Knee, nema ta da misli ve kai ta eli da ti uinim.
- Meu robljem je Pljakieva sinovica, udata za Hadi - Prodanova sina. U svoje vreme meni je Pljaka
spasao ivot. Hteo bih taj dug da mu vratim.
- Je li to ona vilja to nas je psovala? - upita smeei se Bor - Zuko.
- Ona - procedi Milo.
- Uzmi je, knee! S moje strane e biti siguran. Milo ue meu zarobljene i uze Biseniju za ruku.
- To to ste videli kao da niste videli - ree zarobljenicima. - Ja ovu nevestu uzimam da je Turci ne
osramote. Ne brinite, i vas ostale lako u otkupiti u Beogradu. Ali jedno znajte: ko oda Biseniju, na
komade u ga sasei! Jeste li me razumeli?
- Razumeli smo, knee! Spasavaj i nas, Hristove ti krvi! - viknu neka ena.
- Uiniu sve to mognem u Beogradu kod pae. Kudrav jesenji sumrak umotavao je grad na Moravi.
Milo i Bisenija urno su promicali tesnim ulicama prema Ljubiu gde su logorovali njegovi ljudi. Onda je
ona iznenada zastala i okrenula se prema njemu:
- Zar ne bi bilo bolje da me ubije?
- ini voliko, ja meem glavu u torbu da te spasem, a ti udarila u lelek!


IV
Te noi Hadi - Prodan sa bratom i sinovima uspeo je da se prebaci preko Morave.
Smirivi aanski kraj, Milo pohita Kniu gde se oko Tome Vuia bilo skupilo oko hiljadu ljudi spremnih
za borbu protiv Turaka. Milo odmah zapoe pregovore s Vuiem, koji shvati Miloeve razloge, pa
odustavi od bune stupi meu njegove ljude. Ostali buntovnici se potuku s Miloevim ljudima, ak
izvojuju i deliminu pobedu, ali se nou prepadnu i listom raziu kuama. Milo pohita sa Haim - begom
te smiri jagodinsku i kragujevaku okolinu. Za to vreme Hadi - Prodan uspe da se domogne Save i prisili
skelediju da ga sa sinovima i bratom prebaci u Austriju.
Dok je Milo smirivao jagodinsku i kragujevaku nahiju, u aak ue Ibrahim - paa s vojskom iz
Beograda. Kako se narod ve bio uveliko smirio, poe da mu donosi hranu za vojsku i konje. Tako Ibrahim
- paa prevarom pohvata mnoge znamenite ljude, okuje ih u lance i povede sa sobom u Kragujevac. To
isto uini i u Kragujevcu. Kad Milo u ta je Ibrahim - paa uradio, dojuri u Kragujevac i ode pravo ehaji.
- Po vezirovom nareenju ja sam te ljude uzeo sebi na duu. Zahtevam da ih pusti kuama. Narod je
naseo glasinama iz preka, a i mnogi su Turci poinili nasilja i zbog toga naterali ljude na bunu.
- Ja znam ta radim, vlae! Ne samo to u ove voditi, ve sam naumio da krenem vojsku i da popalim
celu Gruu - ljutito odgovori Ibrahim - paa.
- Ako to uradi, ja diem ruke od svega i iz ovih stopa idem veziru u Beograd. I neu vie da jamim za
mir, jer smo ja i Haim - beg jedva umirili ljude, a ti ponovo raspiruje vatru!
- I ja tako mislim, estiti pao, i diem ruke od svega - potpomoe Miloa Haim - beg.
Posle toga nastade dugo cenkanje, dogovaranje i odabiranje ljudi koje je Ibrahim - paa u aku i
Kragujevcu okovao i hteo da vodi u Beograd. Milo uspe da oslobodi oko dvesta najvienijih Srba, a oko
sto pedeset zadrao je ehaja i poveo kao taoce u Beograd. Milo je znao da e sudbina zarobljenika i
Srbije zavisiti od toga kako e na pobunu gledati visoki turski dravnici u Carigradu, jer je Sulejman - paa
bio samo krvavi odjek onoga to Porta naredi. Jo u Kragujevcu saznao je od Halid - beja da su odnosi
izmeu Rusije i Turske zategnuti, i da se u Carigradu misli kako je buna posledica dogovora hrianskih
vladara na Bekom sastanku. Zbog toga se po celoj Turskoj Carevini sprovode vojne pripreme za sluaj
novog rata. Po obavetenju koje je Milo dobio iz Bea, buna u Srbiji je shvaena ravo, pa mu je
preporueno da narod smiri to pre.
Te noi je ponovo doivljavao asove sumnje i kolebanja. Izjutra rano pozva na dogovor Vuia, Simu
Patrmca, Marka titarca, Arsenija Lomu, Milia Drinia i svog brata Jovana. Svi su utljivi i mrki, gledaju
napeto u iekivanju ta e im on rei.
- Ja danas idem u Beograd - ree Milo. - Uiniu sve da stiam bes Sulejman - pae i beogradskih Turaka.
Nego, brao, znajte da ovo ovako dugo niti moe, niti treba da ostane. Nastojte da ste to dalje od
Turaka. Ako mene ubiju, ne ostaje vam nita drugo nego da na prolee diete bunu. Samo jedno vas
molim i zapovedam vam: dok sam ja iv, ne preduzimajte nita otvoreno.
- Zar ne bi bilo bolje da odmah krenemo u umu? - upita Vui.
- Ne bi, bar zasad, Vuiu. Ali s hajducima ipak hvatajte vezu. Jeste li me razumeli?
- Jesmo - odgovorie nevoljno i izioe bez rei.
Milo uze emer sa dve hiljade dukata, opasa ga ispod koulje, izie napolje, pojaha konja i s Dimitrijem
krenu za Beograd.
V
Prva vest koja je dospela u Carigrad o Hadi - Prodanovoj buni svela se na to da je Karaore preao iz
Austrije u Srbiju sa deset hiljada naoruanih ljudi, poklao sve Turke, uzbunio narod i opseo Sulejman -
pau u Beogradu. Usled toga je zavladala muna situacija. Turski dravnici su smatrali da su u tu stvar
upletene Rusija i Austrija. Meutim, sve se odrazilo u drugom svetlu kad stie zvanian izvetaj: da je
bunu, jo u samom poetku, uguio Milo sa svojim knezovima. A kad su na Divanu doznali da u buni nije
uestvovao Karaore, zavlada neopisana radost. I pored toga, Srbi se nisu imali nadati niemu dobrom,
jer je za Portu postavljanje srpskog pitanja na Bekom kongresu predstavljalo ipak pretnju. Pogotovu to
su odnosi izmeu Rusije i Turske ostali i nadalje zategnuti.
Podstaknut naredbom iz Carigrada i uveren da se za Srbe niko u Evropi nee zauzeti, Sulejman - paa se
odlui na odmazdu gledajui pri tom da po onom starom i dobro oprobanom turskom obiaju pronae
formu i pokrie za svoja nedela. Zato im se Ibrahim - paa vratio iz unutranjosti Srbije s vojskom i
zarobljenicima, sazva kneevsku skuptinu i pred njom otvori sud. Skopljaku je nesumnjivo bilo poznato
da su knezovi uplaeni, i da niko nee smeti da mu se suprotstavi. I zaista, zbunjeni, utljivi i
obeshrabreni knezovi liili su na krdo ovnova.
- Jeste li vi, koji ste ovde okupljeni, predstavnici raje? - otpoe Sulejman - paa direktnim udarcem.
- Jesmo, estiti veziru, sunce i nado naa - odgovorie knezovi.
- Dobro, to vae sunce i nado ostavite za bolja vremena. Dakle, da preemo na ono najglavnije: vi ste
predstavnici raje i na vama je sada da otvoreno i poteno presudite bundijama i razbojnicima koje je
pohvatao i doveo Ibrahim - paa. Zato vas pitam: jesu li svi ti ljudi buntovnici, razbojnici i krivci?
Rekavi to, ponovo je pretei zakolutao oima, a aui oko njega drali su ruke na balacima sabalja.
Strah jo vie ovlada knezovima. utei se pribie jedan uz drugoga. Sulejman - pai se uini da je
postigao to je eleo, pa ustremi svoj pogled na Miloa:
- Je li tako, posine?
- Nije, estiti veziru - odgovori odluno Milo. - Meu dovedenim zaista ima krivaca, ali veinom su to
mirni ljudi koji su tvojoj vojsci i Ibrahim - pai donosili hranu i verno vas posluivali. A ja i ovi knezovi to
su pred tobom, pokazali smo i reju i delom da smo slepo odani sultanu. Poznato je valjda i tebi samom
da smo odluno ustali protiv bundija i smutljivaca, i da nas je narod posluao. Rasterao je strane agente
i kolovoe bune. Lepo, tvoje je pravo i da kanjava i zaboravlja, ali ako prave ljude danas ovde
osudimo, ja ne znam kako e ubudue gledati narod na mene, knezove i tebe, carskog vezira, koji u
jednoj ruci dri sablju, a u drugoj pravdu.
Sulejman - paa u prvom trenutku nije umeo da se snae. Pogleda Miloa unezvereno, shvatajui da
pred sobom ima udovite koje je tek sada otkrilo svoju snagu i podlost. Zatim se pribrao i oinuo
gnevnim oima Miloa:
- uj me, posine, bolelo te ili vrealo, taj tvoj narod je sve sam goli hajduk. Oruje krije. U potaji
priprema bunu. ulji ui i slua ta mu se doaptava sa strane. I da zna, niko mene ne moe ni zavarati
ni omesti da sve bundije istrebim zauvek. Nego, da ne duljimo: vi knezovi sastaviete spisak nemirnih i
nepouzdanih ljudi u narodu da ih pored ovih dovedenih drim u taocima. U isto vreme, hou da mi se u
roku od mesec dana pokupi i donese i poslednja kubura.
- Moan si, estiti veziru, i sve to kae moe i uraditi. Oni koji su sumnjivi ve su ti u rukama, dok je
najvei deo onih pravih krivaca prebegao preko granice, ili se potuca po umama i planinama. Goloruk i
uplaen narod ne moe nita. I jo jedno hou da ti kaem, ako moda sumnja u mene i moju odanost -
u rukama sam ti! Ne ekaj ni asak, ve me prvoga nabij na kolac - odgovori mu mirno Milo.
- Jok, jok, posine! Ti si svoju re odrao i dokazao vernost. Samo ti ne valja to jo nisi otvrdnuo srce. Ja
znam da su ovi ovde svi estiti i odani. Njih radi, tebe radi, i zbog mirne raje, ja upravo i hou da kaznim
nemilosrdno bundije i razbojnike. Nego, da vuk bude sit i koze na broju, vi ete napraviti molbu sultanu
u kojoj ete svu krivicu za bunu svaliti na Hadi - Prodana, hajduke i agente iz preka. Dodajte da su
buntovnici listom istrebljeni, a da u buni nije uestvovao nijedan knez. Isto tako, moete rei da su mere
koje sam ja preduzeo pravedne, i da ste zadovoljni upravom i svojim vezirom. Tako, ivi bili, idite te se
odmorite i dogovorite.
im je Sulejman - paa otiao, Milo upozori knezove da e vezir slati svoje ljude koji e se predstavljati
kao austrijski i ruski agenti i nagovarae ih da piu tubu carevima u Be.
- Zato da vas i crni avo to upita vi recite: Mi smo zadovoljni vezirom i njegovom upravom. Sultan nam
je i otac i majka. Moe da nas posee ili nagradi, pa emo mu opet ostati verni i zahvalni. to se tie
spiskova i oruja, u tome se pravite neveti. Molbu sultanu emo nainiti kako je zahtevao. Time emo
bar donekle otupiti otricu njegove osvete.
VI
Posledice Hadi - Prodanove bune bile su veoma teke. U Carigradu su shvatili da srpsko pitanje nije
reeno i da e im ono i ubudue zadavati veliku glavobolju. Isto tako, bilo je i sumnji da moe doi do
rata, pa se zato u Srbiji trebalo obezbediti zastraivanjem i pojaavanjem garnizona na granici. Sve je to
prualo priliku Sulejman - pai da ispolji svoju neizmernu svirepost. Zato je Beograd u tmurnim zimskim
danima, i pored bune vreve, postao najtuniji grad u celoj Turskoj Carevini. U njega je svakodnevno
pristizala vojska, dovoene su nove povorke okovanih Srba, dolazili karavani s hranom, orujem i
debanom, a na ledinama oko varoi podizana su veala i zabijano kolje na kojem je trebalo da osuenici
nau smrt. Prometan trgovaki grad na granici, preko noi postade mesto uasa. Odreenog gubilita
nije bilo.
Osuenici su smicani svuda. U gradu i na poljanama. Po uglovima ulica. Sa zidova bedema u natmureno
nebo trale su motke sa odseenim srpskim glavama, a oko njih su obletala jata vrana i gavrana. Na
gradskim kapijama visili su raereeni ljudski leevi, a kraj puta od Stambol - kapije do Batal - damije
pod Tamajdanom nabijeno je na kolje nekoliko stotina Srba. Meu tim nesretnicima nalazili su se
kalueri, popovi, poneki hajduk, ali najvie je bilo nedunih koji su prevarom dovedeni u Beograd kao
kuluari. Vezirovi celati bili su se do te mere uvebali u svom groznom zanatu da su jadnici koji su bili
nabijeni na kolje umirali u najstranijim mukama i po nekoliko dana. opori gladnih naputenih pasa
glodali su im noge. Da bi se naalili s tim muenicima, turski vojnici su im sa ivotinjskom nasladom gurali
u usta ibuke.
Nastojei da Miloa sasvim proveri, Sulejman - paa ga pozva da se pridrui njegovoj pratnji s kojom je
skoro svakodnevno prolazio pored redova ljudi nabijenih na kolje. Za Miloa je to bilo tee od ma ega
drugog u ivotu. Dua je cvilela u njemu, a srce se cepalo. Ali tvrda odluka da se ne oda, nadjaa svaki
bol. Stisnuo je srce i iao za vezirom pored muenika nabijenih na kolje. Jo ive, ali nemone da
izgovore kletve i pogrde, u samrtnim mukama rtve su mu upuivale prezrive poglede i kezile na njega
zube. Muenici, vi ne znate moje namere, zato neka vam je Bogom prosto, mislio je Milo u sebi,
uspevajui da izdri do kraja. Neki duevniji Turci iz pratnje prilazili su onima na kolju i neprimetno ih
probadali handarima kako bi im skratili muke.
Po svrenoj smotri, vezir se okrenu Milou; dugo ga je posmatrao i opipavao nepoverljivim pogledom:
- Posine, sad si video kako prolaze oni koji su se drznuli na bunu protiv moje uprave. Ti moda misli da
se ja to ovako svetim Srbima. Alah mi je svedok da bi sve izgledalo sto puta groznije kada bih se ja neto
svetio.
- Pravedna kazna delo je razuma, estiti veziru. - Reci, reci, Milou, ta treba jo da uinim? - upita vezir s
mrnjom u zakrvavljenim oima.
- Naredi da se oni koji su jo ivi na kolju probodu i da im skrate muke. Ja pe znam dalekosenost tvojih
odluka, ali se bojim da one mogu doneti ono to bi upropastilo sve nas - sa odlunou na bledom licu
izjavi Milo.
Sulejman - paa se tre, pogleda po Turcima iz svoje pratnje/zatim ponovo Miloa. Mukla tiina uini mu
se pretea i zlokobna.
- Smatra li, posine, mojim delom ovo to si video?
- Ne, pooime! Ali Beograd je pun austrijskih i ruskih agenata. Oni su sve videli, a beke novine te
nazivaju krvoednim udovitem. A kako je moja sudbina vezana za tvoju, ne bih eleo da iz Carigrada
poure i zatrae nam raune - izjavi Milo, pravei se zabrinut.
- U pravu si, posine! Narediu da se mrtvaci sahrane - ree vezir, a zatim mahnu seizu rukom da mu
privede konja.
Spustivi se u sedlo, Sulejman - paa pojuri galopom prema svome konaku.
Milou bi jasno da se neto mora preduzeti kako bi se obuzdao Sulejman - pain bes. Kad je ostao sam,
poe polako i pribrano da razmilja. Ispitivao se da li mu je svaka re bila na mestu, i da se moda nije
ime odao.
Te noi Sulejman - paa dugo nije mogao da zaspi. Odbio je veeru. Duvan iz zameene nargile bio mu je
gorak. Ni robinjica svojim umiljavanjem i nenou nije uspela da potisne mranu sliku dana. Njene
pesme liile su mu na jadikovanje. To ga razdrai pa je otera. Oko ponoi oi mu se poee sklapati.
Olabavljeni udovi i od pia oteala glava zadugo su u njemu stvarali oseanje obamrlosti i gaenja ivota.
Ipak je bio svestan da ne spava, da se samo sklopljenih oiju odmara, i da je grozna tipJina oko njega u
stvari podmukla pretnja iz koje ga vrebaju muenike oi svih pogubljenih i na kolje nabijenih. Onda se
lagano, kao da propada u meko paperje, sve vie gubio i tonuo u sladak dreme. Kroz daleku beliastu
sumaglicu oseti na sebi dva zelena oka puna mrnje. Jesu li to oi vuka, tigra ili neke nepoznate zverke,
nije mogao da razabere. Najpre su bile sitne, kiljave, pune lukavstva i pretvaranja. Zatim su se pohlepno
i pretei irile, narastale i postale velike kao fildani. U magli se zatim ocrtae nejasne konture neke
glave. Najednom blesnu sev handara. U magnovenju, pre nego to je osetio bol na vratu, uinilo mu se
da iznad njega stoji Stanoje Glava. Napregnu snagu i uspe da se probudi.
Sav u znoju, slomljena tela i suva grla od ei, shvati da je sanjao neto runo. Osmehnu se prezrivo,
pljesnu dlanom o dlan, a na vratima odaje pojavi se momak.
- Donesi nargilu i kafu! I neka doe Jusuf bimbaa.
Jo pre kafe i nargile, Jusuf je stajao pred vezirom, kiljio levim okom i ekao zapovest.
- Mogu li se, Jusufe, u tebe pouzdati da izvri jedan teak zadatak?
- Alaha mi, ako treba sii u po tvojoj naredbi i u sam dehenem, uhvatiti cara ejtana za vrat i dovesti ga
ovamo!
- Dobar si prijatelj s Glavaem?
- Ako pas i maka mogu biti prijatelji, onda smo i nas dvojica.
- uj me, hou Glavaevu glavu na bedemu. Moe li me njome obradovati?
- Imae je za heftu dana - ree Jusuf, pokloni se i izie.
VII
Kad je u februaru doao vezirov poziv za kneevsku skuptinu, Milo je poao u Beograd vrsto reen da
se na prolee podigne ustanak. Ali pre nego to e krenuti, pozva na veeru Arsenija Lomu, Mutapa,
Milia Drinia, popa Nikolu Krstia, Avrama Lukia i ora Protia. Milo je sedeo u elu trpeze; nosio je
ohali akire izvezene zlatnim gajtanom, silav, i bio je ogrnut urkom. Gologlav kao za vreme slave.
Napolju besni meava, dok u ognjitu plamti vatra. Ljubica i Bisenija, obuene u kadifene suknje i libade,
posluivale su goste i jedna na drugu neprimetno i podozrivo motrile. Ljubica je bila dobro raspoloena;
inilo joj se da joj Milo ima nekoliko dana posveuje mnogo vie panje nego ranije. Biseniju je muila
ljubomora. Poslednje dve noi Milo je nije poseivao, iako je bila sigurna da je to mogao uiniti.
Kad je veera postavljena, Milo ustade i prekrsti se.
- Brao, ja sutra idem u Beograd pa elim da s prijateljima malo posedim i proveselim se. Popiemo koju
aicu prepeenice i prezalogajiti; sauvao sam i akovi pravog ritopekog vina. A nije naodmet napariti
oi i na ovim dvema nevestama.
- Pusti, Milou, tebi je uvek do besa - natmureno mu dobaci pop Nikola.
- Ti, pope, otkako je zagustilo zaboravio si i slubu da vri u crkvi, pa se vazdan mrzne u umi. uo sam
od seljaka da ti se popadija zbog toga ljuti, i nee da ti dotura jelo kako bi te domamila - grohotom se javi
Arsenije Lomo.
- Neka te, Arsenije! Svetenik sam i nije mi do sprdnje kao tebi. A tu su i ove dve neveste, pa ako nee
zbog mene, a ono ne laj zbog njih - odbrusi mu pop.
- Ti, pope, misli da je njima mrsko to uti? - alei se upita Milo, i pogledom oinu Biseniji.
Ljudi su jeli i pili, alili se i nadmetali, a napolju je meava postajala sve benja. Kad je donesena kafa, a
gosti zapalili ibuke, Ljubica i Bisenija iznee preostalo posue i odoe da slugama i momcima dadnu
veeru. Nasta utanje. uje se samo kako Mutap po svom obiaju glasno sre kafu. Za to vreme Miloeve
misli poee da lutaju. Okretale se, obrtale, premeravale sve, zatim se ponovo vraale i ponovo sve
razmatrale i procenjivale. On podie pogled i njime toplo pomilova sve prisutne:
- Brao moja, neki put mi se ini da je oveji ivot bezumno kovitlanje slino ovoj ludoj meavi napolju.
Svet je velika tajna, ali boja je promisao nedokuiva, pa je zato ovom malom ovekovom mozgu
ponekad neshvatljivo sve to se oko njega zbiva. Eto, ujete li kako napolju besni? I ma kako da je velika i
strana snaga onih to zlo rade i silu svoju ljudima nameu, pred ovim besom Svevinjega oni su maleni i
nemoni kao mravi. Sutra, kad se probudimo, moda e biti vedro i sunano. Znai da neka promisao bdi
iznad svega to postoji. Ali ja nisam dovoljno pametan da vam to protolkujem. To bi lepe i bolje umeo
pop Nikola.
Pop Nikola uzdahnu, povue dva dima iz ibuka i proelja prstima prosedu bradu.
- Knee - zapoe pop - borba izmeu oveka i Boga je borba izmeu utog i rogatog. Ja nisam mnogo
bogoslovskih nauka izuio, ali sam svoje nade uvek na Svevinjeg naslanjao. Istina, mi Srbi proklet smo
narod, jer kad nam doe tesno i stegne oma oko vrata, onda se priseamo svoje snage i postanemo
sloni da se zlu odupremo. Sad bih hteo da kaem ono to sve nas prisutne titi. Trinaeste uze nam bog
pamet, meusobno se zavadismo i jedni na druge ispizmismo. Tako propadoe Srbija i sloboda. Sad nas
Sulejman - paa netedimice trebi ko gubae, pa ako ovako potraje, iileemo kao areni konji...
- Oe, vrati se Gospodu i moli mu se da nam oprosti grehe - prekinu ga Milo - za Srbiju emo mi grenici
krvavih ruku ve neto da uradimo. Eh, da nije doao slom, pa ove see, patnje i zlo, nikad ne bismo
mogli ni videti koliko smo bili obesni i greni! Ja hou ba to i da vam kaem veeras. Niti je vama niti
meni do jela, pia i aenja. Ma neumoljivog krvnika stoji nam svima nad vratom. Ja odlazim sutra u
Beograd. Mogu otuda i da se vratim iv, ali pre da poginem. Ako mi se ovo drugo desi, vama nita ne
ostaje nego im gora ozeleni diite narod i bijte Turke. Ali dok sam ja iv, dok od mene ujete glasa, ne
diite se.
- Ako je stvar dotle dola, zato ide krvniku u ruke? - upita Arsenije Lomo.
- Kad se, Lomo, ne bih pojavio s knezovima pred vezirom u Beogradu, to bi znailo da je buna poela. Ja
nisam Hadi - Prodan i neu da skaem u maglu. Uzdam se u Boga da mi je pamet otrija od vezirove, i
da u moi nekako svoju glavu do listanja gore izneti i sauvati. A vama savetujem: izmiite se to dalje
od turske ruke. Radite to moete, ali smiljeno i oprezno. Nastojte preko hajduka i poverljivih ljudi da se
krug zavere to vie rairi. One na koje sumnjate - ubijajte. Ali pazite dobro kome se poveravate. Nadam
se da nema mnogo slabia i izdajnika.
- Strah je okamenio ljude, ali naa nahija je vrsta i pouzdana - odgovori mu Mutap.
- to sam imao da vam kaem - rekao sam. Gledajte po svaku cenu da me stalno obavetavate. A sad je
vreme da idemo na odmor, jer s bojom pomou moram sutra za Beograd.
VIII
Na vezirskom iljtetu, podvijenih nogu, sedeo je Sulejman - paa. Puio je nargilu i posmatrao kako se
umur ari u mangali. U odaji je toplo i ugodno. Vazduh je pun mirisa od isparenja ruinog ulja. Pred
vratima se uje kako knezovi oprezno pridolaze na sednicu. Kakav duraan i pogan soj, mislio je
osmehujui se lukavo, jer je ve bdo obaveten da je Stanoje Glava ubijen i da e u toku dana njegova
glava biti doneta. Nameravao je, takoe, da posee Arsenija Lomu i Mutapa, pa se jako naljutio na
Miloa to ih nije doveo. Samo, ni ovo to je dosad postigao nije tako ravo. Trebae mi glava i za
urevdanski sastanak - pomisli. Za kratak tren video je u mislima kako mu delat donosi na srebrnom
tasu i stavlja pred noge Miloevu okrvavljenu glavu. Da, da, posine, doi e red i na tebe! Dahije nisu
umele jednog po jednog, ve zapeli da sve odjedanput poskiDaju.
Ue Ibrahim - paa i duboko se pokloni.
- Knezovi su se okupili, mogu li da ih pustim?
- Neka uu! A ti im donesu Glavaevu glavu istakni je na didu i metni na moj konak.
Ibrahim - paa se pokloni i izie, ostavljajui iza sebe vrata otvorena. Prvi je uao Milo, poklonio se i
stao nasred odaje. Zatim uoe redom jedan za drugim nahijski knezovi, poreae se u polukrug oko
Miloa i, poto su se poklonili, uglas povikae:
- Donosimo ti, estiti veziru, hara, pozdrave i pokornost raje.
- ivi bili, ivi bili! Tako i treba! Pokornu glavu sablja ne see. Priunite da zaponemo dogovor.
Dok su se knezovi smetali u polukrug i sedali po podu na ilim, u odaju ue haznadar sa strukom ohe.
Prostre je pred vezira i okrenu se knezovima.
- Poni najpre ti, Milou, da predaje hara, a zatim ostali redom po stareinstvu.
Milo ustade, smae kostretnu zobnicu s ramena i, poto se poklonio Sulejman - pai, prie ohi i istrese
na nju trideset kesa novca.
- Tu je dvadeset hiljada groa haraa i deset hiljada za vezira!
- Tako, tako, Milou, uvek ti osvetla obraz.
- Dvadeset hiljada groa haraa i pet hiljada za vezira! - viknu promuklim i uplaenim glasom drugi knez
istresajui zobnicu.
- to se bruka, knee? Malo je, malo pet hiljada! - ljutito viknu vezir.
- estiti veziru, isterao sam iz nahije poslednji gro.
Poto su svi knezovi predali hara, haznadar skupi ohu, zametnu novac jednom auu preko ramena i
ode kroz sporedna vrata. Momci su ve bili izneli kafu i ibuke. Sulejman - paa zbog velikog doprinosa
bee malo omekao, pa otvarajui skuptinu ree:
- Neka me ejtan odnese ako znam ta da radim s vama. Naredio sam da se dovedu dve hiljade kuluara,
a vi ih dovedoste samo pet stotina. Isto tako, naredio sam da mi dovedete sve sumnjive ljude, a od njih
ni traga ni glasa! Nema ni kola, ni sena za konje. ao mi vas je, nesretnici. Lud ste i neposluan svet.
Hoete da prkosite, a ne vidite da vas ekaju sablje i veala. Eto, recite mi kako da se izgovorim i operem
u Stambolu? Bogme, da vam je ma ko drugi ovde vezir, polovina bi vas visila na engelama, a ja vam
poklanjam urkove i gledam vam kroz prste.
- Muka za tebe, pooime, a za nas jo gora! Narod ogolio, obosio, gladan i nevoljan. Ovo pet stotina to
smo doveli na kuluk, jedva smo obukli i odenuli da nekako doe do Beograda i da ne skapa od zime,
golotinje i gladi. Snegovi su toliko napadali da smo morali uz put da pokrenemo sela da nam prave
prtinu. im malo ograne prolee, ako bude potrebno doveemo ti deset hiljada ljudi na kuluk - umiljato
ree Milo, a u sebi pomisli: Kukin sine, nee nas prevariti!
Zatim je nastalo dugo cenkanje oko razrezivanja urevdanskog haraa. Kako knezovi nisu znali ta
Milo misli, pokuavali su da bar neto smanje, ali je on u svemu potpomagao vezira. Ne shvatajui
Miloa, a mislei da se uplaio, paa otpusti knezove zadovoljan obavljenim poslom.
- Milo e ostati kod mene u Beogradu da mi se nae pri ruci kad mi to bude trebalo. Vi ostali idite
kuama i otvorite irom oi. Gonite hajduke, hvatajte sumnjive i smutljivce, pa ih aljite meni.
Kad su knezovi izlazili iz vezirova konaka, Ibrahim - paa zaustavi Miloa i pokaza mu odseenu Glavaevu
glavu to je trala na didi:
- Vidi li, knee, Stanojevu glavu?
- Vidim, estiti ajo - odgovori Milo.
- Sada je doao red na tvoju - ree Ibrahim - paa.
- Ne brini, ja sam svoju ve odavno bacio u zobnicu. Ova to je sada nosim na ramenima nije moja nego
narodna i carska. Nju ko dirne, ni svoje dugo nee nositi, jer car nikome ne ustupa ono to je njegovo.
- Tako je, vala! Ja sam se samo alio - povlaei se ree ehaja.
- Ja se, estiti pao, nisam alio. Za mene bi bilo lake i bolje da mi je glava tamo uz Stanojevu. Ovako,
vezir i car njome raspolau, a narod u njoj gleda zalogu mira i carske blagosti.
Ranija opomena iz usta samog Sulejman - pae jo jasnije je pokazivala da ga vezir dri kao taoca, i da e
ga pogubiti ako se dogodi bilo ta to mu se ne bi svidelo.
Drugi ili trei dan po Stanojevoj pogibiji, Milo je pratio Sulejman - pau u lov na Avalu. Vezir je ubio
jednog vuka i dve srne. Milo je namerno promaio vuka, dajui time mogunost Sulejman - pai da se
pred Turcima pokae kao bolji lovac i strelac. Vezir je pri povratku bio jako raspoloen.
- Jesi li uo, posine, da je Napoleon utekao sa ostrva i ponovo zaratio sa Evropom?
- uo sam, svetla sabljo - odgovori Milo.
- Eto, sad mi reci zar nije naa politika bolja od toliko hvaljene politike aura.
- Ne znam, estiti pao. Bog je najpravednije podelio pamet. Niko se ne tui da mu je malo dao.
- Vidi ti njega! Knei ko jari, a ponekad pametnu izvali. Da je Napoleon bio na zarobljenik, odsekli
bismo mu glavu. Tada bi sve bilo svreno, jer mrtva usta ne ujedaju.
- ini voliko, pooime, vaistinu ne ujedaju.
IX
Smrt Stanoja Glavaa, koji nita nije preduzimao protiv Turaka, nego im, naprotiv, revnosno sluio
uvajui Carigradski drum od hajduka i propraajui karavane, postade strana opomena svima koji su se
jo zavaravali da e biti mogue ostati na miru. Sulejman - pai vie niko nije verovao. A poto nije
postojala nikakva nada za pomo sa strane, ostajala je samo jedna mogunost: dizati ustanak i boriti se
na ivot i smrt. Knezovi koji su ranije bili protiv svake bune, im su umakli iz Beograda, nali se u narodu i
izvan dohvata vezirove ruke, poeli su da se povezuju i povlauju onima to su eleli borbu s Turcima. A
takvih je bilo svuda irom cele Srbije. Posle Hadi - Prodanove bune, kad se pokazalo da Sulejman - paa
ne dri zadatu re, mnogi su izmicali Turcima ispred oka i sklanjali se po nepristupanim i zabitnim
selima. Drugi su ve ranije otili u planine, podigli zimovnik i pomeali se s hajducima. Tajno su se
meusobno povezivali i odravali sastanke na kojima se dogovaralo kako se treba braniti i to preduzeti.
U svim tim grupama Milo je imao svoje ljude koji su ga redovno obavetavali o svemu. Sa svoje strane,
on je njih obavetavao o stanju kod Turaka, o vezirovim namerama i situaciji u svetu. Isto tako, vrio je
na njih pritisak da se pripremaju, ali da nita ne preduzimaju dok im on ne bude dao znak.
Meutim, poslednji Sulejman - paini krvavi zloini u Beogradu i po nahijama, ubistvo Stanoja Glavaa,
poveanje danka i kuluka, zapovest da se prikupi od naroda oruje, zatim pljaka po selima, sve to natera
zaverenike da ubrzaju pripreme i da jo vie proire krug svojih pristalica. Koncem februara odran je
sastanak prvaka u podrumu popa Ranka u Radovcima; na sastanku su uestvovali zaverenici iz
beogradske, valjevske i rudnike nahije. Uz one koji su se do sada krili, na taj sastanak doli su nahijski
knezovi, trgovci i najistaknutiji ljudi, meu kojima i Avakum, iguman manastira Bogovae. Sakupio se
znatan broj ljudi koji su prvaili i borili se pod Karaorem za vreme prvog ustanka. Jednoglasno je
doneta odluka da se die ustanak im nastupi prolee, a reeno je da se ubije svaki Srbin koji ne bude
hteo u borbu. Donet je zakljuak da se vostvo ponudi Milou, jer je jedino on mogao da pokrene ceo
narod. Zatim su ga obavestili o svemu, i zatraili da to pre napusti Beograd.
Dosta slinih sastanaka odrano je i po drugim nahijama. Svi su traili borbu i svi su pozivali Miloa da
preuzme vostvo. Takav jedan skup odran je i u Vreocima, nadomak Beograda, pod samim nosom
Sulejman - pae Skopljaka, to je bio najjasniji dokaz da je buna dozrela i da vie niko nee uspeti da je
sprei. Sa sastanka iz Vreoca zaverenici poslae oveka u Zemun da bi sa Nikolom Stankoviem otiao
generalu ervenku i saoptio mu odluku zaverenika, traei od Austrije pomo u oruju i debani.
General ervenko primi Stankovia i izvetaa veoma hladno.
- Vladari Evrope nastoje na Kongresu u Beu da uvrste opti mir, a vi hoete da diete bunu - rekao je
gledajui ih zaueno.
- Dok se oni dogovore, Sulejman e nas sve istrebiti ako mi sami sebi ne pomognemo.
- Ko je tebe poslao? - upita zamiljeno ervenko.
- Knezovi, gospodine generale! Oni su sve do po gibije Stanoja Glavaa bili protivnici nemira, ali sad vide
da niko od istaknutih ljudi nee ostati u ivotu ako se krvniku ne odupremo.
- Zna li ti da bi moja dunost bila da o ovome obavestim vezira? - upita general.
- Vi ste pre svega hrianin i ovek, a tek onda general. Zato vi to neete uiniti - odgovori mu mirno
Stankovi.
- U pravu si! Ali vam savetujem da se jo izvesno vreme strpite. Carevi e, verovatno, govoriti i o vaem
pitanju. Bie onako kako se oni dogovore. to se tie pomoi, ja vam je ne mogu pruiti. Moja zemlja je u
prijateljskim odnosima s Turskom, i ne eli da se mea u njene unutranje stvari.
- Ja u va odgovor saoptiti knezovima. Moj narod je uvek priticao u pomo Austriji kad je ratovala s
Turcima. Mi sada traimo od vas pomo i elimo da se stavimo pod vau zatitu. Molim vas da to javite
vaem caru.
- To u uiniti - odgovori general, oito nezadovoljan onim to je uo.
Dok se ustanak u Srbiji pripremao, ljudi sastajali, kovali zaveru i sakupljali se za borbu, Sulejman - paa je
sve to vreme drao Miloa u Beogradu pod prismotrom. To su, verovatno, bili najtei dani Miloeva
ivota. Praen mu je svaki korak i odasvud su vrebale oi vezirovih uhoda. Slati su mu ljudi koji su se
predstavljali kao ruski i izbegliki agenti, nudili mu svoje usluge, davali savete i donosili poruke. Milo je
u njima lako prepoznavao vezirove pijune i obavetae. Odbijao ih je surovo, i o svemu izvetavao
Sulejman - pau. Pored svih hvala i lepih rei, bilo mu je jasno da je uvrten u spisak onih koje je trebalo
pogubiti, ali ba zbog toga njegova hladnokrvna prisebnost i odlunost nisu poputali. Pred Turcima se
pravio zadovoljan; hvalio je vezirova nastojanja da se mir odri i buntovnici unite. Oseao je da je
odluni as blizu i to mu je davalo natoveansku snagu da bude strpljiv. Znao je da Sulejman nee
posegnuti za njegovom glavom sve dok ima imalo nade da do rata nee doi. Pored toga, njegova
obavetajna sluba u vezirovoj okolini radila je kao sat i pratila svaki vezirov potez i nameru. Za svaki
sluaj, bio je pripremljen i na bekstvo. Isto tako, znao je sve ta se dogaalo u Austriji i kakav je stav
ruskih diplomata u Beu i Carigradu. Tajnim kanalima uspevao je da odrava vezu sa zaverenicima. Halid
- bej je ostao dosledan u svojoj vernosti. A spretnou oprobanog obavetajca uspevao je da u najblioj
vezirovoj okolini stvori mreu pouzdanih ljudi, koji su, s jedne strane, vrili uticaj na vezira, a, s druge,
obavetavali Halid - beja o svakoj vezirovoj nameri i odluci. Sam Sulejman - pain haznadar zagrizao je
mamac i potajno postao Miloev prijatelj i agent. Po prirodi svoga posla, a da niko ne posumnja, mogao
je esto da se sastaje s Miloem i daje mu savete i obavetenja iz prve ruke. Jednog dana dojurio je rano
Milou.
- Knee, mogu ti rei da si ve upola mrtav ovek!
- Govori, ako si prijatelj, ta se dogodilo? - uzviknu Milo prestraeno.
- Beogradski knez Atanasije Milovanovi uhvatio je nekakvo pismo koje ti je upueno iz Austrije i predao
ga veziru. On ti je dumanin i eli da ti skine glavu.
Milo je asak utao i premiljao. Zatim se mai rukom za pojas i izvadi kesu sa sto dukata pa je dobaci
haznadaru.
- Uzmi ovo kao znak moje zahvalnosti i reci mi ta da radim. Uveravam te da ni s kim nemam veze.
- Najpre se smiri i priberi. Ako doe do glave, uradiemo neto da umakne. A sad iz ovih stopa poi do
vezira. Padni na kolena i kai kako si primetio da se on prema tebi u poslednje vreme izmenio. Bonjak,
ma koliko da je lukav i surov, nee moi da se uzdri a da ti ne kae u emu je stvar. A ti sve porii.
- Hvala ti, estiti efendija! Ja i raja umeemo da nagradimo tvoj trud i veito ti ostanemo zahvalni.
im je haznadar otiao, Milo se izbrija, presvue i namesti kao i uvek kad je iao veziru. U pojas stavi pet
stotina dukata, a u nedra spusti no. Pred vezirovom odajom zamoli momka da ga prijavi Sulejman - pai.
Na prijem je ekao mnogo due nego ranije. Kad ue u odaju, zatee vezira kako smrknut pui nargilu.
Teki brkovi zloslutno su mu visili preko uglova usana. Miloa nije udostojio ni pogledom, ve je
zamiljeno zurio nekuda mimo njega. Zatim mu se guste prosede obrve skupie i suelie u povijama.
Sulejman leno skrenu oi prema Milou, nastojei da ga zbuni i prosvrdla do utrobe. Milo je osetio da je
na ivici ponora i da sada sve zavisi od toga kako e se poneti i kakav e utisak ostaviti na vezira. Pade na
kolena, udari temenom o pod i jecajui zavapi:
- Aman, sunce moje, pooime, ta se desilo da tvoju milost izgubim? Neko me kod tebe opanjkao,
dabogda ivo meso od njega otpadalo! San me ostavio, jelo mi se odbilo, mira ni spokoja nemam, a ne
znam ta se desilo. Bolje je da me odmah posee nego ovako da me mui!
- De, de, ne pretvaraj se! Ovde sam ti pooim, sunce i milost, a iza lea se dogovara kako vrat da mi
slomi!
- O, najmudriji meu mudrima, pravini i strogi Sulejman - pao, zar misli da sam toliko lud da seem
hrast u ijem 'ladu uivam najveu blagodet? Dve smo vere, ali Hristos je va koliko i na svetac. Njegove
mi krvi i muenikih rana, ne znam o emu se radi. Nikad se u mome mozgu nije zaela nijedna misao
koju ti nisam poverio i rekao. Da sam mislio o ma kakvoj neveri ili zaveri, zar bih uguio Hadi -
Prodanovu bunu? Ti si mi otac i majka, ne premiljaj se ve seci ako ne veruje. U tebi sam imao jedinog
zatitnika i prijatelja, a sad sam ga izgubio. Narod me gleda popreko, govori se kako sam tvoj pandur, a
knezovi bi me, iz zavisti, popili u kaiici vode. Jo gore: hajduci prete da e me ivog odrati. Za mene pod
kapom nebeskom nema vie nigde mesta. Ovde sam iveo u sigurnosti, zahvaljujui tvojoj dobroti i
milosti - zavapi Milo, dok su mu suze tekle niz obraze.
Iako krvnik i neosetljiv ovek, Sulejman - paa istinski bi dirnut Miloevim jadom.
- Priberi se, posine, pa mi objasni od koga je ovo pismo i sa kim mi sprema zamku?
Milo se uspravi, a zatim je dugo rukavom utirao suze smiljajui ta da odgovori. Njegov mozak je brzo i
sabrano sve odmah dokuio. Izvetaj Melentija Nikia neopreznou je pao u ruke Atanasiju
Milovanoviu koji eli po svaku cenu da se pomou Turaka i vezira nametne za jedinog posrednika
izmeu raje i Sulejman - pae. U tome ne bira sredstva, ak se ne libi ni izdaje. Sada se oseao lake i,
pribravi se promeni izgled i dranje. Postade odluan i tvrd.
- Pooime, sve do ovoga trenutka sam verovao da tvoja pamet ni u emu ne zaostaje za junatvom,
pravinou i strogou. Ne elim da posumnja u svoje ljude, ali zar ti nije jasno koliko je dumana oko
tebe ne samo meu Srbima nego i meu Turcima? Svi oni znaju da sam ja tvoj odani rob, i da moj ugled
kod raje predstavlja garantiju mirnog ivota i rada u paaluku. Pismo je namestio neki vrlo vet i veliki
neprijatelj i tvoj i moj, a namerno ga je poslao da tebi doe u ruke. Taj ko je to uradio, poznaje dobro
tvoju naglost i odlunost.
- Pismo sam dobio od kneza Atanasija - doeka ga ljutito vezir.
- U njegovu odanost ja ne sumnjam. Taj koji mi je predao pismo znao je da e ga knez tebi predati, kao
to bih i ja uradio. Znao je da e ti planuti i meni glavu skinuti. Znao je da e to raja shvatiti kao poetak
opteg istrebljenja. A onda... Ne smem ni da pomislim, a kamoli da izgovorim...
- Reci i nita se ne boj! - viknu vezir.
- Onda bi ti isti poli po narodu i govorili kako je Sulejman prevrtljiv, krvnik i kako je reio da istrebi sve
to se zove Srbin.
- Shvatam, shvatam, Milou! Nekome su potrebni buna i nered. Prolee je na pragu, a smutljivci e
ponovo pokuati da zamute. Ustani, doi blie i reci mi ta da radim? Vidi i sam da su nam dumani
zajedniki.
- Ja ne znam kako je u narodu. Bie da su i tamo poeli da mute, im su sa ovim pismom ovde pokuali. I
ako mene pita, ja bih za izvesno vreme okrenuo drugaije.
- Kako, kako, reci slobodno? - zainteresovano upita vezir.
- Eto, tu je ono nesreno roblje iz Hadi - Prodanove bune. Hranu ti jede, a od njega nikakve koristi
nema. Ja u razrezati po narodu otkup da t isplatim roblje. Narod e to shvatiti kao tvoju milost i dobru
volju da oprosti i onima koji su zgreili. A moje je da im to tako protumaim. Uplaeni i nemirni ljudi
protumaie to na svoj nain. Da menja politiku. Vratie se kuama.
- I ta dalje?
- Ko ti bude trebao, moi e lako da ga ima u rukama.
- Aferim, aferim! Dobro si to smislio. Knei kb jari, a pameti ima za trojicu. Pristajem da ti prodam
roblje. Za cenu se nagodi sa Ibrahim - paom.
Milo je otiao iz Sulejman - paina konaka uveren da je za izvesno vreme otklonio od sebe opasnost, ali
je znao da to nee dugo trajati, pa se odlui da to pre bei iz Beograda. Da ne bi ponbvo navukao na
sebe sumnju, posla poverljiva oveka da zamoli Haim - bega, rudnikog muteselima, da ga on zatrai od
vezira zbog neodlonih poslova u narodu. Sa Ibrahim - paom je brzo nainio pogodbu za kupovinu roblja
i dao mu kaparu od pet stotina dukata, a za ostatak novca zamolio ga da mu izda dozvolu da pree u
Zemun kako bi pozajmio od trgovaca. Odlazak u Zemun imao je za njega veliki znaaj. Hteo je da se
obavesti o situaciji, osigura nabavku oruja i debane, a pozajmicom novca nameravao je da uveri
Sulejman - pau kako nema nikakvu ravu nameru. Isto tako, od Ibrahim - pae je izradio teskeru za
Dimitrija, kako bi ovaj mogao otii do njegove kue, prigajiti volove i zatim ih doterati na Zabreje. Pored
toga, Dimitrije je dobio uputstvo da se obavesti o svemu to se priprema u narodu.
X
Ostavi sam u svojoj sobi, Milo je i pored srenog preokreta stvari bio uznemiren. Napetim uima sluao
je vrevu i buku u hanskoj odaji. Svaki um koraka u hodniku budio je u njemu sumnju, a kad bi zauo
topot vojnike patrole, prilazio bi prozoru i pratio je pogledom sve dok ne zamakne iza ugla ulice. Nije
mu se silazilo meu goste, pa naredi da mu veeru, pie i kafu donesu gore. Jelo mu nije prijalo, ali da bi
odrao snagu nasilu je uzeo peenje i naredio da mu se donese oka vina. Vino mu je pomoglo da otrije,
bre i jasnije misli, da ugui u sebi moda neopravdan strah. Seanje ga je neosetno odvuklo daleko od
ove sobe i zidova kojima je bio okruen. Zaustavio se na jednom planinskom predelu svog zavijaa. Pred
njim se ocrtavao zelen proplanak okruen gustom bukovom umom. Bilo je to nekako posle uguenja
Prodanove bune; bio se dogovorio s Bisenijom da je tu saeka.
Dola je zaplamtela lica, zadihana. Nije joj dao da govori; zgrabio ju je i bacio na zemlju. Bisenija se nije
branila, ali mu je, ugrizavi ga za razdrljene grudi, rekla:
- Nema kad sa mnom ni re da progovori. Posle su dugo sedeli, Bisenija se uvijala oko njega i mazila, a
njemu se urilo, jer nije hteo da navue Ljubiinu sumnju. Traila je da joj dozvoli da ide tetki.
- Tamo nam niko nee smetati. Dojadilo mi je da te veito ekam i kradem. A ne mogu vie ni nju da
podnosim! Zamisli kako mi je. Ja cvokoem sama u vajatu, a ti lei pored nje.
- Ovde te drim zbog sigurnosti. Mora ostati tu gde si.
Bisenija se tuno nasmeila; izvijala se kao da je htela da mu otkrije svu dra svoga tela i svu lepotu svoje
mladosti. Gledao je kako odlazi, sav obuzet eljom da je dozove natrag. Sada, seajui se toga, zatvori
oi...
U jednom trenutku uini mu se kao da uje um neijih koraka pred vratima. Spusti ruku na kuburu koja
mu je leala pod jastukom. Vrata se otvorie i ulma ue kao senka. Bila je uzbuena i uplaena. Obukla
je staru haljinu i zabradila se crnom maramom da ne bi privukla na sebe panju onih koji je sluajno
susretnu ili opaze. Dugo je gledala Miloa i stajala nemo pored vrata.
- Zato si dola? Zar se nismo dogovorili da mi posle venanja vie nee dolaziti? Tvoj mu je moj ovek!
Neu da budem podlac.
- On me je poslao da ti saoptim kako je Atanasije Milovanovi uhvatio nekakvo pismo i predao ga
veziru. Treba da se to pre spasava.
- Reci Milisavu da sam o svemu tome obaveten i da je sve u redu.
ulma se pola godine pre ovog susreta s Miloem bila udala za mladog terziju Milisava, koji je kao
izvrstan majstor radio za vezira i njegovu rodbinu. To mu je omoguavalo da esto prelazi u Zemun zbog
nabavke robe. Milo ga je doveo sa sobom u Beograd i pomogao mu da nae podesnu radionicu.
Upoznao ga je i sa ulmom, i kad je osetio da se devojka zainteresovala - nagovorio ju je da se uda.
- Mogu li malo da posedim? - upitala je neveselo.
- Moe.
Sela je i nemirno upkala rese na alu.
- Ja, budala, trim kao bez due! Skoro da poludim od straha!
Milo napuni ibuk, umiljato je pogleda, prignu se i uze je za ruku.
- Jesi li bremenita?
- Vidi da jesam. Bog mi je pomogao. Nemoj da misli da me je ono greno dovelo ovamo. Ja volim
Milisava. Ali ti si mi neto drugo. Gospode, kako smo mi ene glupe! Eto, za tebe bih sve mogla da
rtvujem, iako znam da me nikad nisi voleo.
- Ja tebe i sada volim. istije i lepe nego ranije. Ono je bilo s grehom. Sad si mi zbog Milisava kao rod.
- Hvala ti. Moram da idem. A ti, svega ti na svetu, to pre odlazi iz Beograda. Ne bih mogla da preivim
tvoju smrt - ree ulma i zaplaka.
- Ne boj se. Nema lako smrti za kurjaka.
Zatim joj uze glavu meu svoje dlanove, zagleda joj se toplo i zahvalno u oi, pa je brzo poljubi.
- Idi, i pazi da te ko ne primeti!
No je proveo nemirno i u razmiljanju.
Sutradan rano otiao je na pristanite i prvom laom preao u Zemun. Tamo odra nekoliko sastanaka,
obavesti se o dogaajima u Beu, pa zatim uputi Rusima nova obavetenja o svemu to se dogaa u
Srbiji. U toku dana nae dva pouzdana trgovca koji e mu kriom dostavljati oruje, debanu i hranu. Od
Jakova Jehudije naplati za volove deset hiljada dukata. Izdade mu uputstvo da za izvesno vreme ne alje
ito i so, a on e mu docnije poruiti kad, gde i koliko da mu kupi i poalje. U Beograd se vrati za videla.
Ibrahim - pai isplati pola novca za otkupljeno roblje, a za preostali deo se izgovori kako ga nema, pa mu
dade priznanicu na dvadeset i pet hiljada groa, obeavi da e ih isplatiti im se vrati u Beograd.
Zamolio ga je da utie na vezira da ga pusti kui kako bi mogao pokupiti po narodu kaparisane veprove i
saterati ih na Obreje. Ovom prodajom trebalo bi da se razdui i njemu i zemunskim trgovcima.
Posle nekoliko dana pozva ga Sulejman - paa. Po obiaju, poastio ga je ibukom i kafom. Dugo je utao,
odbijajui dimove iz nargile.
- Moli me Haim - beg s Rudnika da te za neko vreme poaljem njemu. Ima nameru da uz tvoju pomo
istrebi hajduke dok jo ima snega. Moda greim to te aljem.
- Ako mi ne veruje, onda me nemoj slati - ree uvreeno Milo.
- Verujem, verujem. Nego, moe i meni hitno zatrebati. Zato gledaj da to pre zavri posao u nahiji i u
svojoj kui. Hou da si mi ovde za deset dana!
- Mogu i za sedam, pooime! Kui neu ni ii. Poslau Dimitrija da prihvati verpove i drugo krdo volova.
Ja u uz Haim - bega za dan - dva raistiti s hajducima. A, jest, jue je Dimitrije na Obreju predao sto
volova i primio neto para. Polovinu otkupa za roblje otplatio sam Ibrahim - pai. Ostatak u mu doneti
kad se ovamo vratim. Za tebe sam odvojio dvesta dukata. Ako da Bog da ostalu trgovinu dobro prodam,
bie idui put i vie.
- Darovanom konju zubi se ne gledaju. Hvala ti - ree vezir - i pazi da mi se vrati na vreme!
Milo se zahvali veziru, poljubi mu ruku, pa ode do Ibrahim - pae. Uze zarobljene, potrpa ih u nekoliko
kola, snabde hranom i obue gole. Zatim se spremi, te se sa Dimitrijem i robljem izveze do Topidera. Tu
otpusti koijae i okupi roblje oko sebe.
- Brao i sestre, imali ste sreu u nesrei. Otkupio sam vas , ali se bojim da se na krvnik Sulejman - paa
ne pokaje i poalje za nama sejmene da vas ponovo vrati u zatoenje. Zato nemojte ii u grupama, nego
neka svako krene prekim putem svome kraju. I sklanjajte se od Turaka.
ene, deca, starci i mlai ljudi, svi redom prilazili su mu ruci i sa suzama u oima brzo zamicali u umu, a
Dimitrije i Milo su gledali za njima. Kad su ostali sami, Milo skide kapu i prekrsti se:
- Hvala ti, Gospode, to mi pomoe da ih izmaknem zveri iz eljusti. A sad, Dimitrije, skrei u umu!
Drumom ne smemo ii. Moe se zlotvor pokajati i poslati momke da nas uhvate ili pobiju.
Miloev strah bio je opravdan. U prepodnevnim asovima Sulejman - paa nije bio uznemiren to je
dozvolio Milou da ide. Po ruku prilee na iljte da se odmori. Tek to je sveo oi, usni kako u
pocepanom odelu sedi na panju, a pred njim uz strmo brdo penje se Milo na vilenu konju kao na
krilima. Tre se i jo nerasanjen viknu momka:
- Zovi mi Ibrahim - pau!
ehaja doe odmah, ne malo iznenaen neoekivanim pozivom u nevreme.
- ta je s Miloem? - upita uznemireno vezir.
- Po tvom nareenju pustio sam ga da ode kui.
- alji momke da ga vrate ili ubiju! - goropadno viknu vezir.
XI
Uoi Bogojavljenja, Ljubica i Bisenija su sedele kao i uvek: Bisenija na krevetu pored prozora, a Ljubica u
stolovaku pred ognjitem. Kroz prozor se nazirala bela zimska no, a sobu je jednim delom ispunjavala
srebrnasta meseina. Bila je to nekako no sva meka, prepuna sveane tiine i oekivanja. Ali i pored
meseine, beline i tiine, Biseniju je obespokojavalo neto udno i neshvatljivo. Sluala je oko sebe
tajanstvene glasove, tople umove i zvuke. Te veeri joj se pod pasom neto dva - tri puta pomerilo. Kad
je to osetila prvi put, topao i sladak talas celu ju je oblio. Pokrenuo se jedan nov ivot slian njoj, neto
drago i prijatno to nikad ranije nije doivela. Saznanje o onome to je trebalo da doe nadoknaivalo je
svu patnju, elje, enju, ponienja, sve to je dosad doivela. Srce je kucalo brzo, a suze su navirale na
oi. Zajecala je, a da toga nije ni bila svesna, pustila je udan promukao glas, zarila glavu meu dlanove i
poela izbezumljeno da grca i trese se.
- Zato, sestro, plae? - upita Ljubica vie iz radoznalosti nego iz elje da je utei.
Bisenija se za trenutak utia, a zatim stisnu zubima usne i jeknu:
- Ni doma ni roda vie nemam! Preljubnica sam i verolomnica! Gadno i nesreno stvorenje. ivim tu Od
tvoje milosti i ne mogu, ne mogu vie ovako. Bolje bi bilo da me nije onda oslobodio od Turaka. Bila bih
robinja i patila zajedno sa mojima.
Ljubica prvi put oseti da je Bisenija poniena i nesrena ena. Za tili as seanje na ceo ivot minu joj
ispred oiju. Stisnu kapke, zenice joj utrnue. Mora da zaboravi uvredu i ljubomoru! Ali kako je mogla
zaboraviti kad i ona sama voli, i kad je zbog svega i sama uvreena i poniena?! Videla je sve dokle joj
pamenje see... Ugleda selo u magli, veliku drvenu kuu. Otac krupan, koat brkonja, uvek natmuren,
oprezno se okree oko sebe kad s torbom zamie u umu. To on, hajduki jatak, nosi hranu i nastoji da
ga ko iz sela ne primeti. Majka, sa sputenim koatim rukama, gleda za njim. Lice joj izmueno brigom i
patnjom. Onda iznenada oive celo detinjstvo, ljudi, ene, momci i devojke. Sva dolina. Kopa se, ore,
uva stoka. Uz reku, na samoj obali, subain je han. Letnji dan pun sunca i lepote. Lica devojaka, koje su
sa grabuljama stajale na zakosu, aga koji ih posmatra i guta rairenim zenicama. Pogled mu se zaustavlja
na njenim vrstim grudima...
Ljubica zatrese glavom, sea se dalje: zagazila je u reku, uzdigla suknju, a voda joj razblauje vrelinu
bedara. Izraste Milo kao onda na konju. Nju je obuzeo plamen stida, ali joj godi njegov pogled; i da nije
sa njom majka, zbacila bi haljine i otisnula se u bistru maticu da je on lovi kao pastrmku. Iskrsnu pred
njom vee prosidbe, svadbeni dan i prva brana no. Tri dana je dvorila slomljena od umora i ekanja.
Kako je sve bilo jednostavno, grubo, silovito. Ali, ipak, to je najlepa godina njenog ivota. A onda,
nekako ba u ovo vreme, krajem februara, prvi put je zanela i oseala se presrena i zauena onim to
se u njenom telu dogaalo. Nastupila je no, bela i udna kao ova noanja, ekala je Miloa da veeraju.
Naglo je neto zasvetlelo, zauli su se pucnji, vika po selu. Istrala je pred kuu i opazila kako han na
obali reke gori kao zapaljena buktinja. Plamen je lizao, a rojevi zlatnih strelica sukljali su u nebo. Strala
je i umeala se u gomilu. Pet subainih pandura, krvavih usana, svezani uetom, izbezumljeno su
posmatrali kako im veaju subau. ene, devojke, starci i seljaci raznosili su ito, med, rakiju i sve to im
je dopalo ruku.
Tada je to poelo i, eto, ve deset godina ne prestaje. Milo je vie u ratu nego u kui. Lepota i mladost
proli su joj u ekanju, uguivanju elja i u jalovim nadama. Rodilo se jedno pa drugo dete, a sad je
ponovo zanela. Osea kako je ve sve na izmaku, i kako se vie nikad nee povratiti ludi asovi lepote i
zaborava...
Nit seanja se prekinu. Bisenija na krevetu plae. Plae i cvili kao iibana kujica. Zar je kriva - pomisli.
Znam ga, navalio kao vuk na ovcu. Za njega ne postoje prepreke kad neto hoe. Bezduan je i
bezobziran. Skoro kao Turin. A ensko srce ne moe da odoli mukoj snazi... Ali to ja nju pravdam?!
ovek koji se voli ne moe se deliti. Moj je, i nikad ga nijednoj neu prepustiti. Zasluila sam ga
iskrenou i patnjom. Ona je kuka, i trebalo bi je i prebiti kao kuku.
- Ne plai! - ree Ljubica, a zatim se die i prie Biseniji.
U njoj se neto naglo slomilo, i toplo sauee svu je ispuni. Spusti se i obuhvati je rukama, Stavi joj glavu
na svoje krilo. Bisenija se okrenu prema njoj. Obuhvati je rukama i pritisnu svoje lice uz Ljubiina bedra.
Onda se naglo uspravi. Zagrlie se i zajecae.
- Shvati me i oprosti! - proaputa Bisenija ljubei Ljubiine ruke.
- Eh, ta tu ima da se prata. Zar nismo obe ene? Patnja nam je suena. Nego, ti si jo nevina. Treba da
se pazi zbog deteta. Ne prihvaaj se tereta i uvaj se da ne padne nezgodno.
- Mislim da ne bi bilo dobro da ovde ostanem - proaputa Bisenija podigavi glavu i zagledavi se Ljubici
u oi - pola bih tetki u Takovo.
- Tamo e ti zaista biti dobro - viknu obradovana Ljubica. - Ona je iskusna i pametna ena. Sutra u
zamoliti Tomu da te isprati.
XII
Karaore je te bogojavljenske noi u Hotinu priredio veeru za desetak istaknutih stareina.
Gubernator i predstavnici ruske vlasti iskazivali su stareinama veliku panju i potovanje, a posebno
vodu. Bile su im dodeljene velike novane pomoi, date udobne kue i ukazivane poasti. Prolazei kroz
Srem i Banat, Karaore nije ni osetio da se laktom oeao o bunu. Tek kad se udobno smestio u
Besarabiji, smirio i nastojao da se sredi, da raisti sa svojim protivnicima iz emigracije, doznade za Hadi
- Prodanovu bunu. Vest ga je potresla i uznemirila.
Stari buntovnik ponovo je usplamteo. U noima nesanice i razmiljanja uvideo je da su ga Rusi opet
prevarili i smiljeno odveli daleko od otadbine kako ne bi mogao da se umea u mete. Malo - pomalo,
poe ga obuzimati mrnja prema Rusima. Oni su se, mislio je, umeali u moj ivot. Stalno su pravili
spletke, posejali izmeu mene i stareina razdor preko podlog Rodofinikina. Nedoba me lukavou izveo
iz Srbije, bacio u sramotu i sad kad sam najvie potreban ojaenom narodu, i kad bih mogao da iskupim
sve greke novom borbom, doveo me ovamo i zatoio. Danima i noima nametala su mu se seanja na
sve to se dogodilo od Rodofinikinova dolaska u Beograd. Dolazio je do zakljuka da Rusi imaju svoje
interese na Balkanu i da sve drugo podreuju tome. Slom osamsto trinaeste usledio je ba zbog njihove
podlosti.
Pokri lice rukama kako mu svetlost ne bi padala na oi. Ali misli su mu i dalje navirale, a svaka je
prodirala kroz prostor i vreme i zarivala se u tamne dubine eljene Srbije. Nije mu ostajalo nita drugo
osim da okupi stareine i uputi molbu lino caru Aleksandru. Izneti sve patnje i stradanja koje nanosi
jadnoj raji Sulejman - paa. Traiti zatitu i obeanu pomo. Bar time da se odui zemlji i narodu!
Zatim su poeli dani praznine i oajanja. Izbegle stareine lenstvuju, svaaju se i meusobno ogovaraju.
Poto nema vina, piju votku i pivo. Igraju karte, a neki su zapoeli i da trguju. Ima ih koji ne prezaju od
podvale, lakomislenog zaduivanja, lai, pijanenja i bluda. Tvrdi su to i otporni ljudi. Skloni ak i
zloinima i prosjaenju. Hvaliu se pred Rusima. Teko mu je da sve to gleda. Sam sebi priznaje da u Srbiji
nije dobro poznavao ove ljude. Bilo je potrebno da se sve ovo dogodi, pa tek onda da vidi ko su i kakvi
su. Naroito mu smeta nadmeno ponaanje Mladenovo. Pored ruske pomoi, on ima uza se i novac koji
je prokrijumario preko prijatelja. Jakov je utljiv, odao se piu i samo uzdie. Pop Luka se jo dri
ponizno. Janiije uri tek u emigraciji je otkrio svoje pravo satansko lice. Neto u potaji smilja s
vladikom Leontijem i Petrom Dobrnjcem. Karaore osea kako se oko njega, kao nevidljiva pauina,
prepliu lai i spletke.
Onda se iznenada pojavio gubernatorov glasnik i doneo iz Petrograda odgovor na molbu. Javljaju mu da
e ruski poslanik u Carigradu preduzeti energine korake za ispunjenje Bukurekog ugovora, kao i sve
drugo to je potrebno za zatitu Srba. Dvorska kancelarija ga uverava da e biti ispunjeno sve to je
obeano. alje mu hiljadu dukata kao znak carske panje. Opet mu se nada osmehnula! Hadi - Prodan
mu se javio iz Petrovaradina. im dobije paso - doi e da ga poseti. Treba to proslaviti, i tako
prijateljima i protivnicima pokazati da car i Rusija raunaju jedino na njega. Sutra je Bogojavljenje:
Vod sedi u zaelju dugog stola i ispod prosedih obrva posmatra goste ve zagrejane piem i ozarene
dobrom veu. Kako su svi noas prijazni! Laskaju mu i estitaju. I njega je zagrejalo pie, ali mu je misao
bistra kao zora. Juri besomuno kroz prostor prema Srbiji. Kad li u ovako moi da priredim veeru u
Topoli? Doiveti to i onda spokojno sklopiti oi.
Mladen se alio s Jakovom:
- Zamisli da je ovo vino umesto piva i nazdravi! - rekao je, a lukav osmeh zlobe zaigra mu oko punih
usana.
Nikad on nee moi drugaije da radi, pomisli Karaore, i oseti kako ga poduzima jarostan gnev.
XIII
U martu 1815. godine prolee se osetilo rano. Ljubica, zabrinuta i mrava, stajala je pred kuom i paljivo
pogledom pratila dva konjanika koji su uzbrdicom dolazili prema kui. Nejasno nadanje jo od ranog
jutra nije joj davalo mira. Jaala se radom, a onda bi je kao iznenadni poziv trglo radosno predoseanje.
To je okrepilo njenu ranjenu duu. Pre desetak dana ispratila je Biseniju, pretpostavljajui da e joj biti
mnogo lake kad je vie ne bude gledala.

Ali je uskoro osetila da joj neto nedostaje, da se nije dobro ponela prema njoj. Tek je zala u tridesetu
godinu, pa inilo joj se da je ve ostarela. U njoj se sve izmealo i zamrsilo. Dua joj je jo mlada, prepuna
udnje, ali osea da su joj kukovi pod suknjom iskoili od mravosti, a nekad vrste i uspravne grudi se
opustile. Ako se i vrati, zar e moi da me poeli ovako runu?
Konjanici u galopu dojahae pred kuu.
Ljubica se naglo uhvati za ogradu i uzbueno proapta:
- Milo i Dimitrije.
Odnekud kao da ga je avo iz rukava istresao, stvorio se Sima Patrmac, prihvatio konja, zgrabio Miloa
velikim ruurdama i pritisnuo ga na grudi.
- Kaem ja njima! Milo je lisica, izvui e se!
- Mii ape! Ni medved me tako ne bi mesio. Ljubica oseti kako joj telo gori i ruke podrhtavaju. S velikom
urbom polete u kuu i viknu decu.
- Hodite brzo, doao vam je otac!
- Tata, tata! - trei jedna za drugom vikale su Petra i Savka.
Milo zgrabi decu, die ih u naruje; dugo ih ljubi i zagleda. Zatim prie konju i iz bisaga izvadi smotak sa
eerlemama; devojicama dade po jednu arenu ipku, a ostatak prui Ljubici.
- Nisam te oekivala, odavno nisi nita poruio - jedva se odluila da progovori.
- Bogu treba da zahvalim to mi ovog puta pomoe da iznesem itavu glavu. Nego, sve e biti dobro.
Deca su porasla. A ti si islabila.
im je uao u kuu, nagrnue momci, obani i posluga da ga pozdrave i uju novosti. Toma Vui sedi u
stolovaku naspram njega, utljivo pui, dok Patrmac neumorno nudi sve rakijom, a i sam redovno sa
svakim ispija za Miloevo zdravlje i srean povratak. Ljubica kuva kafu, ali je neprijatno iznenaena;
inilo joj se da Milo stalno trai oima Biseniju. Bila je toliko zbunjena njegovom hladnoom da je htela
da zaplae.
Meutim, Miloa je morila druga muka. Jo uz put, gde god je svratio u selo da noi i porazgovara s
ljudima, svuda je osetio da se neto priprema. Prolee je tek na pragu, a seljaci su uurbano izvlaili
ubre na njive, iznosili stvari na baije i katune. Video je jednu enu kako je ponela i ikonu. Kad je upitao
zato to ini, ona mu ree: Svetac mi se javio u snu i rekao mi da ga nosim sa sobom kud god poem.
Iz svega to u, vide i zapazi, bi mu jasno da je u narodu sazrelo vreme za dizanje bune. U Crniu, oko
njegove kue, vrilo je kao u logoru. Zatekao je mnoge ljude koje nije poznavao.
- Ko su ovi novi? - upita Vuia.
- Oni koji nisu voljni da svoju kou dabe dadnu. Ima ih, knee, iz svih nahija. ak i s onu stranu Morave.
- Gde su Marko titarac i Mutap?
- Ima vie od petnaest dana kako su nekud otili. Ja sam spremila branjenik, a kad upitah kud
nameravaju, Marko mi odbrusi da se to mene ne tie - odgovori Ljubica.
- Marko je postao pustahija! Na svoju ruku uhvatio Ranka kujundiju iz aka, doveo ga nou ovamo i
ubio.
- Ranka ubio?! - upita Milo, a licem mu pree leden i odluan osmeh. Zatim pogleda sve prisutne: -
Ranka je pridobio vezir da pod vidom trgovanja tumara po nahijama i otkriva zaverenike.
- Ja sam pre tri dana uhvatio jednog koji je nosio razboje i drndala za natre i prodavao ih po selu. Izdavao
se za Makedonca. Osetio sam po govoru da zanosi na arnautski. Pritegnem ga. Ni da pisne. Slindram mu
akire i vidim - suneen je. A kad mu obeah da u ga pustiti, sve priznade. Te ja njemu kamen o vrat i
otposlah ga u vir da lovi ribu - ispria Toma, a beli kurjaki zubi mu zablistae.
- Arsenije Lomo je nedavno u brdima uhvatio uhodu - umea se jedan vojnik.
- Od one veeri kad smo ono sedeli ovde, pop Nikola se izgubio. Niko mu ne zna za trag. Dva puta sam
iao popadiji. Ona mi ne htede rei nita, jedino veli da se negde sakrio - smejui se ree Patrmac.
Ve sutradan iz okolnih sela navalie seljaci. Dolazili su da pozdrave Miloa, raspitaju se o novostima, a
najvie da nekako dokue sprema li se neto. Meu prisutnima bio je i Todor iz Dragaeva, poznat
kneev prijatelj i teak siromaak. Odelo mu bedno, prsa razdrljena, obrasla itavom kudeljom zamrene
runje. Skoro sve vreme je utao, uzimao Miloevu kesu i iz nje duvanom punio lulu. Kad su se svi
napriali, izrazgovarali i otili svojim kuama, Todor je i dalje sedeo, utao i neto micao usnama.
- ini voliko, Todore, ta ti misli hoe li moi da se proe ovoga prolea s mirom? - upita ga Milo.
- Dvoumio sam se sve dok ne vidoh tebe. Sad znam da od mira nema nita - odgovori Todor i nastavi da
pui.
- Ene - de, kako ti to zakljui?
- Tako, sokole moj. Otkad te znam, ti si voleo da se s ljudima naali i sprdai i kad je najtee bilo. A
danas si sve ozbiljno popovski tolkovao. Nego, reci ti meni sme li ti jo veziru na oi?
- Slave mi, Todore, ne smem.
- Sad u ja tebi otkriti ono to ti ne zna. Kad ovek postane vlast - popne se iznad ostalih ljudi i dobro
vidi ta se po zemlji kree. A ovo to se od zimus kree kroz narod, ide ispod zemlje i pored puta. Ima li
ti veze s tim ili ne, neu u to da ulazim. Ono to mogu da tvrdim, to je: sve je spremno za ustanak.
Buknue pre nego to mi i mislimo. Zato ako nee s narodom, bei to pre da te mutna voda ne ponese.
- I ti... - pokua Milo.
- Stani, ne prekidaj me! Znaj, ovoga puta svi su uprli oi u tebe. Zato nemoj da pokuava kao ono s
Prodanom.
- Ono je sve bilo zeleno i zima na pragu.
- I sad je zeleno.
- Misli li zaista?
- Kaem ti: Turci nemaju ta da mi uzmu a, Bog i vera, teko da e i sabljom na me potegnuti. Tvoju glavu
vie vole od zobnice dukata.
- Onda da se pogodimo nas dvojica. Kad bude vreme - doi e mi kui.
- Doi u - odgovori Todor, napuni lulu i oprosti se od Miloa.

XIV
Iz dana u dan uznemirenje je sve vee. apat ide od usta do usta, od kapije do kapije, od sela selu, od
nahije nahiji. Svi apuu i sve se pretvorilo u uvo.
Ali Milo jo nije hteo da prekine tanku nit mira. Nee prvi da izazove, pustie seljake neka pozavravaju
proletnje radove, pa zakaza da se dogovor odri u Cvetnu nedelju kod crkve u Takovu. Smatrao je da e
biti najbolje da o velikom saboru u Takovu jo jednom o svemu porazgovara sa starcima i istaknutim
ljudima. A dotle - rasturio je po svim nahijama svoje ljude da agituju, razgovaraju i prikupljaju nove
zaverenike. Meutim, njegova elja da se ne pone pre Cveti nije se ispunila. Ogoreni narod bio se
toliko pokrenuo i uskolebao da su i sami Miloevi poverenici ugazili u bunu pre odreenog vremena.
Arsenije Lomo preao je Joanicu na Cvetni etvrtak i rasterao turske haralije. Jevrem Obrenovi, Sima
Patrmac i Blagoje iz Knia ubie u selu Konjui turskog poreznika. Pozvani i nezvani, oni koji su se
dogovarali i oni koji su utali, poee na svim stranama da se pojedinano obraunavaju s Turcima gde
god bi im se ukazala prilika. Sa planina i zimovnika silazili su hajduci i oni to su se krili, i otvoreno se
pokazivali po selima. Dogaalo se ono to se dogaa u svim pokretima i bunama: re su uzimali oni to
ne misle na posledice, ve smelo istupaju, svojom ludom i odvanom glavom zapaljuju narodne mase i
povlae ih sa sobom u borbu.
Milou je sad jasno da je ustanak poeo. Zato odmah pojaha konja i u pratnji momaka sie u Brusnicu
svome prijatelju Haim - begu. Zatee ga jako uplaena.
- Pobratime, ta je ovo? Tvoji ljudi napadaju i ubijaju haralije.
- Pobratime, ja sam doao da iskupim svoju re i da ti vratim dug. Nas dvojica smo se zakleli da jedan
drugome pomognemo u nevolji. Nas dele vere i to to si ti Turin, a ja Srbin. Ali nas vee ono to je iznad
svega: ljudi smo i prijatelji. Vidi i sam da su doli dani kad se nee gledati ko je meu Turcima prav a ko
kriv. Buna je kao poar. Prodire sve to zahvati. Nasilja i zloini Sulejman - paini prevazili su svaku
meru. Narod je krenuo da ga srui. Rei u ti jedno: mi nismo protiv cara i turske uprave. Neemo ii
nikome pod skut, ali ovo zlo ne moemo vie trpeti.
- Zlo, pobratime! Veliko zlo! Propao sam! - viknu uplaeno Haim - beg.
- Nisi i ne boj se. Dobro u vodu baeno, i uzvodno e te stii. Ja sam doao sa svojim momcima da te
propratim kuda eli. Uzmi svoju eljad i najvrednije od imetka. Dlaka s glave ni jednom tvome oveku
nee faliti, niti para imovine propasti.
- Kad je tako, onda me proprati do Uica. Istog dana Miloevi ljudi otpratie Haim - bega, njegov harem,
momke i svu imovinu koju je mogao na konjima sa sobom poneti. Ono to nije mogao poneti, Milo mu
isplati u novcu. Pri polasku, Haim - beg ga zagrli.
- Ako ti kad bude do moje pomoi, a budem li iv, obrati mi se, pobratime.
- U ivotu je oduvek bilo i bie tako, pobratime - danas sam ja tebi pomogao, sutra e ti meni.
Kad se Milo vratio iz Brusnice u Crni, zatee u kui pedesetak zaverenika, meu kojima Marka titarca,
Arsenija Lomu, Patrmca, Vuia, Milia Drinia, popa Nikolu i Mutapa. Njegov brat Jovan stajao je po
strani sa Ljubicom, neto joj ivo priao, a ona bleda i unezverena napeto ga sluala. Milo sjaha s konja i
predade ga momku, a zatim prie jednom balvanu i sede. Prisutni se okupie; neki posedae, a drugi
ostadoe stojei naokolo u krugu. Arsenije Lomo ljutito je uvrtao tanak jemeni brk.
- Sve mogu da razumem, Milou, ali tebe nikako. Mi ubijamo haralije i s tvojim znanjem pokreemo
narod, a ti nema preega posla ve ide da spasava Haim - bega.
- ini voliko, Arsenije, ovek nije zver, a svi Turci nisu zlo radili.
- Kad je re o njima, ja ne pravim razlike; redom u ih ubijati i klati gde koga sretnem i stignem.
- Ja ti opet kaem, ako ti ta vredi kazivati: mi nemamo dovoljno snage da sve Turke istrebimo
odjedanput i da zaratimo sa celom carevinom. Jedno je bes i osveta, a drugo je pametan rad i odlunost.
Haim - beg mi je spasao ivot. Da njega nije bilo, ja danas ne bih ovde sedeo meu vama, nego bi mi
glava, kao Stanojeva, trala na bedemu nabijena na kolac.
- Milo je u pravu, Arsenije - ljutito e Toma Vui.
- Arsenije, ako si toliko edan krvi, eno ti na Rudniku naeg dumanina i krvnika Topalovia pa se s njime
obraunaj - obrati mu se Marko titarac.
- Manite se, ljudi, toga! Bolje da pristupimo onome to je pree od svega. Narod je pokrenut, a mi smo u
ivu vatru zagazili. Ovoga puta i starci trae borbu, a svi ele da Milo bude voa. Ja isto tako mislim. Sad
nam vie uzmicanja nema. Milou, nudimo ti da nas povede, pa ili da pobedimo ili svi da izginemo -
smireno ree Mutap.
- ini voliko, Mutape, ja i sam vidim da nema uzmicanja. Primiu se da vas vodim, ali pod uslovom da
me sluate. Da je dogorelo do nokata, to i orava baba vidi. Ali Turci su kao vuci. Oni znaju ta gube i ta
moraju da brane, a mi jo nismo dovoljno svesni ta borbom hoemo i ta emo dobiti. im nam malo
popusti oko grla, svak e hteti da bude od mene pametniji i poee da tegli na svoju stranu. Neka je
snaga i malena, ali ako je u jednoj ruci - teko je neprijatelju s njome izii nakraj. Zato svi unapred treba
da znate: ako ja budem na elu, vodiu vas i zapovedati kako umem i znam. Neu trpeti niiju
neposlunost i prigovore. Ako Bog pomogne te Turke slomimo i malo slobodice stvorimo, lako emo se
posle dogovoriti i iar deliti.
- Znai da pristaje! - radosno uzviknu Lomo.
U pravi as Ljubica iznese dve pljoske rakije; jednu dodade Lomi, a drugu Tomi Vuiu, pa se povue u
stranu i prekrsti ruke na prsima; ostala je da slua o emu se vea.
- Pristajem. Sutra su Cveti pa e se narod iz tri nahije okupiti kod crkve na sabor. Na svim drumovima i
prilazima Takovu postaviemo zasede. U sluaju da Turci neto osete pa krenu da ometaju i robe narod,
moramo ih u tome spreiti. Ja u sii crkvi i objaviti ustanak.
- Bog te poiveo! - oduevljeno povikae momci, bubetajui jedan drugoga oduevljeno pesnicama.
Ljubica prie i razmae krug ljudi oko Miloa.
- Mogu li da vas neto upitam i zamolim?
- Vala, snaho, putamo ti Miloa jo noas, a sutra dii ruke od njega - naali se Sima Patrmac.
- Amida, zar nema koga drugog da zadeva? Veruje li ti da sam ja moda gluva ili slepa, pa da ne vidim
o emu se radi? Istina, nikada se nisam uplitala u ono to moj gospodar radi za narod i s ljudima, ali
ovoga puta hou da zamolim njega i sve vas. Znam, ustanak e se dii. Borba s Turcima e otpoeti. Kako
e sve ispasti - ja to ne znam. Jedno bih samo traila od vas: ako doe do sloma i propasti, neka neko, ko
je muko i junak, ubije i mene i decu, jer neu iva Turcima u ruke.
- Ne budali, snaho! - viknu Lomo.
- Ljubice, ta je tebi? - upita Milo bledei.
- Milou, mu si mi i gospodar, ali preuzima na sebe i itav narod. Od sutra e imati teu brigu od mene
i porodice. Ne prebacujem ti, tvoje je da se bori, pobedi ili da pogine. Ja te bolje poznajem od svih
drugih. Teko si se odluio, ali kad si zagazio - natrag nee uzmaknuti. Zato te preklinjem naom decom,
krsnom slavom i imenom ivoga Boga, odredi nekoga koji e, u sluaju da sve bude izgubljeno a ti
pogine, ubiti i mene i nau decu, jer ne mogu da trpim muke ropstva i ponienja, a neu ni da mi deca
posle moje smrti postanu tursko roblje!
- Bulazni, eno! - viknu Mutap. - Gde e otac da odreuje krvnika svojoj deci.
- Vara se, Mutape, nee to biti krvnik ve spasilac. Tomo, hoe li ti? - upita Ljubica gledajui Vuia.
- Neu - tvrdo odgovori Toma.
- Ti, Amida, dede pokai se da si muko i Miloev prijatelj!
- Meer si zaista poludela ako veruje da si u meni nala takvog zlikovca i nepromiljenika.
Ljubica pogleda Marka titarca. Njene svetle, plamene oi preklinjale su ga.
- Marko, primi se bar ti!
- Dobro! - ciknu Marko besno.
- Zakuni se majinim mlekom i svojom ludom glavom! - viknu Ljubica.
- Zaklinjem se majinim mlekom, svojom glavom i svim to mi je sveto, uiniu to eli ako... - ne dovri
Marko, a lice mu se bolno iskrivi.
- Od danas si moj brat! - uzviknu Ljubica i prie Marku pa ga zagrli i poljubi. - Sad je sve ureeno; vi
nastavite s dogovorom, a ja odoh da vam pripremam ruak.
Kad je Ljubica otila, Milo je utei gledao preda se. Tanak ri brk Arsenija Lome bolno i bespomono je
podrhtavao iznad usana. Mutap se zagleda u are na handaru, a Sima Patrmac ne zna ta da radi s
pljoskom rakije koja mu je u rukama. Jedino je Toma Vui smrknuto i odluno posmatrao prisutne.
- Ljubica je u pravu - ree on - a i Marko. Ko hoe da se bori, treba unapred da je odluan i pripravan za
junaku smrt. Brao moja, ova slaba ena danas Nam pokaza pravi put.
- Ti si, Tomo, zver! Zna li da su u pitanju deca? - viknu pop Nikola.
- Uzmi kako hoe. Samo, ja bih to isto uradio da sam na njenom mestu - odluno odgovori Vui.
XV
Na Lazarevu subotu iz svih sela i zaselaka tri okolne nahije povrveo je narod na Takovski sabor.
Mrak jo nije bio pao, a velike gomile sveano obuenog i saborski raspoloenog naroda okupljale su se
oko crkve u Takovu. Svako je za sebe i svoje pronalazio mesto za prenoite. Planue bezbrojne vatre.
Milo je s momcima i Ljubicom jo za videla siao u Takovo. Zanoili su kao gosti kod takovskog kneza. A
svi prilazi koji su vodili Takovu i njegovoj okolini od ranog jutra bili su posednuti oruanim grupama
dobro prikrivenih momaka, koji su dobili zadatak da ubiju svakog Turina ili njihovog dounika.
Zvona su brujala, veselila se, jadikovala, Kliktala i dozivala sve one koji se pau mukim pasom. Sveana
jutarnja tiina suncem zaslepljenog cvetcog jutra bila je raskomadana tim zvucima. Milo se brzo obue i
u pratnji momaka krenu na liturgiju. Gomile naroda su se razmicale da mu naprave prolaz. u asu kad je
prilazio vratima levo od ulaza primeti Biseniju. Stajala je s tetkom; stariine oi doekae ga radosno.
- Neka su ti sretne Cveti, knee!
- Hvala ti, majko - odgovori joj Milo i osmehnu se Biseniji. Zapazi da se popunila u struku i izmenila u
licu. Doseti se ta je tome uzrok, pa se Okrenu i jo jednom je toplo pozdravi oima. Sva uzbuena i
radosna, ona planu rumenilom; u uglovima ocju oseti suze, ali se oseala srenom to ga vidi i to zna
da on misli na nju.
Poto se bogosluenje zavrilo, Milo izie u portu, gde ga sa svih strana opkolie ljudi. Videlo se da
nikome od njih nije jutros bilo do priesti i ispovedanja. Tada se kroz svetinu progura iguman Melentije
Pavlovi. Pod mikom je nosio savijen epitrahilj i srebrn krst. On uzdie glavu, zaokrui oima godoilu, pa
se obrati Milou:
- Knee, hoemo li danas u ime Boga da porazgovaramo kao braa, da vidimo na emu smo?
- ini voliko, neka pou sa mnom do onog grma svi knezovi, kmetovi i vieni ljudi, pa da se dogovorimo
- odgovori Milo.
Pod takovskim grmom okupi se oko Miloa nekoliko stotina vienijih ljudi iz nahija, a uz to je bilo i
mnotvo znanih i neznanih koji prioe da uju i odluuju o svojoj sudbini.
- Knee, narodu je dodijalo ropstvo, nasilje i tursko zlo. Mi smo namerni da ustanemo na Turke, pa te
pozivamo da nas vodi! - viknu jedan belokos starac, izmahujui ljutito tapom.
- Lake, starino! Nije ba tako lasno ustati i zapoeti borbu s Turcima. Oni su naoruani, boju vini, sloni,
a mi sve to nemamo.
- Znamo, ali ni zlo vie ne moemo trpeti! - zagrajae sa svih strana.
- eknite da mirno razgovaramo. Za ustanaJs treba da smo svi sloni. Jedan da zapoveda, a ostali da
sluaju i pokoravaju se. Pored toga, pobiemo se s Turcima, a vi ete se prepasti i pobei im se pone
ginuti. Turci e zatim provaliti u sela, kue popaliti, stoku zapleniti, ene i decu u ropstvo odvesti, a ja u
posle za sve to biti kriv.
- Ma ta ga moljaka! Nije sva srea u njemu! - viknu plavokosi mladi, koga su zvali Kurlaga.
- Eto, vojvodo, ovaj jo nije obrisao sa usta majino mleko, a ve hoe da se bije s Turcima - javi se opet
onaj sedi starac i zamahnu tapom na Kurlagu. - Vala, deko, im Turci zapucaju - napunie tur. Meni je
ba svejedno hou li iveti ili poginuti. Ovako, niti sam kad sit, niti odeven. Ove opanke to imam na
nogama dobio sam od kuma na veru. Ako se pobijemo - za mesec dana u jahati ata i nositi dolamu.
Milo je dugo razgovarao i ispitivao ljude, iskuavao ko je u kome kraju za ustanak i da li je neko protivan
borbi. Merio je veliinu poslau koji je trebalo ui. Procenjivao vrstinu ljudi, pokuavao da vidi ima li
neko drugi da pomilja na vostvo, pa kad se uveri da su svi za njega, ustade i ree:
- Dede, igumane, zakuni me na krst i Jevanelje da narod i njegovu borbu neu izneveriti, a oni meni
neka se zakunu da e me kao svoga vou u svemu sluati i pokoravati mi se.
Poto se on zakleo narodu da ga nee ostaviti, a narod njemu da e ga u svemu slediti, Milo izdade prvo
nareenje:
- Sada neka svak ide kui u svoje selo. Izvadite i oistite oruje, pripremite branjenike, a enama, deci i
starcima osigurajte zbegove po planinama. U ime Boga i krsta asnoga neka je svako spreman da krene
tamo gde ga budem pozvao.
Zatim se iz Takova uputi kui u Crni. Obue najlepe vojvodsko odelo, uze svoj negdanji vojvodski
barjak, izie pred kuu meu okupljene zaverenike i momke i, predajui barjak Simi Patrmcu, povika:
- Evo mene, eto vas - rat Turcima!
- iveo Milo! Rat Turcima! - zaori se sa svih strana.
Patrmac zabode barjak u ledinu i uzviknu:
- Pod barjak ko je Srbin! Pod barjak ko je edan turske krvi!
Tada Milo pozva u sobu pisara Dimitrija i izdiktira mu pismo za sve knezove i viene ljude. Pismo je
glasilo:
Neka je znano svima knezovima, kmetovima i svakom bratu Srbinu da smo ovde danas kod takovske
crkve imali veliki sastanak, dogovorili se da ustanemo na Turke i izvojujemo sebi slobodu. Narod me
izabrao za vou, a ja svakome nareujem da uzme oruje i bije Turke gde ih vidi i uje. Ko izda ili ne
poslua, tome vie nema mesta meu nama!
Knez Milo Obrenovi
TREI DEO

I
Prve arke zametali su stari i oprobani vuci iz prvog ustanka. Mutap i Jovan pobunie sela oko Morave,
uzee neto ljudi te pooe aku i u njemu opkolie Turke. Milo je poao po nahiji da die narod i kupi
vojsku. A Arsenije Lomo sa neto svojih momaka opkoli Rudnik, u kome je iveo aga Tokatli, bivi
rudniki muteselim, poznat kao. veliki zulumar i junak, a koji je na Miloevu molbu bio smenjen pa je
njegovo mesto preuzeo Haim - beg. Tokatli sa svojim momcima prui ustanicima snaan otpor. Lomo
ga pozva na pregovore.
- Ago, prestani malo s bojem - povika mu - ako hoe da nekolike progovorimo kao ljudi!
- Vala, Lomo, kad si me ovako na spavanju i nespremna naao, ne mogu ti odbiti da razgovaramo.
- Tokatliu, znam da si junak, pa mi je ao da uludo gine. Mi smo ustali i biemo se dok vas sve ne
unitimo. Kako e na kraju ispasti - videe se. Ipak, predlaem ti: predaj se na veru, pa emo i tebe i sve
tvoje propratiti do Uica. - A posle - ta kome padne u ruke.
- A ako izneveri, Lomo? Zakuni se pravo na so i hleb! doviknu Tokatli.
- So i hleb me gubali!
- Izneverie i pored kletve, Lomo!
- Zar ja nisam junak i od rei, Tokatliu?
- Jesi, Lomo. Na tvoju re bih se smeo i osloniti, ali je uza te poao i i i goli.
- Vara se, Turine. Ja ovde zapovedam! Na moju re moe se predati. Konje i oruje, novac i vredne
stvari odobravam ti da ponese. Pristaje li?
- Pristajem. A so i hleb neka te sapru ako izneveri zadatu re.
Posle toga Tokatli sa svojim sestriem i trideset turskih porodica spremi se i krenu za Uice. Lomo ih
prieka i krenu pred njima. Kad su odmakli podaleko od Rudnika i prolazili kroz umu, iza jedne lipe u
busiji saeka ih neki seljak iz Bosuta. Njemu je Tokatli bio uzeo na silu pitolj i nekakve noeve. On iz
zasede naperi puku na Tokatlia i viknu:
- Vrati mi pitolj i noeve, ili glavu odavde nee izneti!
- Hajde otale, kaurine! Evo ti Lome pa se kusuraj s njim. Ja putujem na veru, a pitolj i noeve ne dam.
Seljak opali i Tokatli se stropota s konja. Martinovi polete da mu uzme iza pasa pitolj, ali Tokatli,
iako na samrti, skresa pitolj i teko rani svog napadaa. Jedan drugi Srbin dotue Tokatlia. Sve se
dogodilo za tren oka. To uzbuni i Srbe i Turke te potegoe oruje, tako da ih Lomo jedva umiri i stia.
Poto su Tokatlia pokopali na mestu pogibije, njegov sestri pojae njegova ata i mirno krenu dalje.
Lomo je jahao ispred ostalih; na glavi je imao kapuljau jer je padala sitna proletnja kia. Tokatliev
sestri, uveren da je Lomo namestio ubistvo njegova ujaka, ugrabi na zgodnom mestu priliku, pritera
svog ata, izvadi pitolj i opali.
Lomo se svali s konja, a tada ogoreni Srbi potegnu oruje i pobiju sve Turke; ak nisu potedeli ni ene s
decom. Jedino je uspeo da pobegne Tokatliev sestri.
II
Kad Milo u da je protiv njega krenula vezirova prethodnica, poe pred nju u nameri da se najpre
sastane s odredom Milutina Garaanina i Nikole Katia. Meutim, Kara - Mustafa je na Veliki petak
potukao ovaj srpski odred u blizini sela Rudovanca, te Milo, videi da nema dovoljno snage da Turke
razbije, ostavi Garaanina da se arka i zadrava Kara - Mustafu, a on pohita manastiru Moravici na
granici rudnike, valjevske i beogradske nahije. Tu na Uskrnjem saboru pobuni narod, pa pohita aku
ne bi li bar to tursko uporite osvojio. Jovan i Mutap bili su saterali aanske Turke u aneve oko
damije, a ovi su odatle davali snaan otpor. Tu kod aka Milo dobi obavetenje da je Imir - paa s
deset hiljada Turaka doao na Rudnik. On zapovedi Jovanu i Mutapu da osvoje aak, a ako ne budu
uspeli, neka se dre na oprezu, kako ih ne bi opkolila turska vojska to je hitala aanskim Turcima u
pomo. Zatim pohita da skupi vojsku, die narod i onemogui Turcima prodor za aak. Ali im ue s
vojskom u rudniku nahiju, ehaja poe da pali sela, ubija ljude i uzima roblje. To veoma uplai starije
kmetove; stanu se predavati i pozivati narod da to isto uini, pa da zajedno s Turcima gone Miloa i
buntovnike.
Kako je sa ustankom ilo traljavo jo od poetka, desi se u jednom trenutku da Milo ostade sam sa
nekoliko vernih ljudi. Njegova maloduna vojska rasu se na sve strane. Svak je hitao da spasava svoju
porodicu. Milo pade u veliko oajanje. Tada se dogovori sa ljudima da - ukoliko ustanak propadne -
pobiju svoje ene i decu, pa da pou u hajduiju i nastave borbu ne samo sa Turcima nego i sa Srbima
koji su ih napustili. Ali u najkritinijem asu stie Jovan Dobraa s pet stotina Gruana i Mili Drini sa
dve stotine Takovljana. Ova pomo uli Milou hrabrost, te odvano poe za Turcima koji su ve bili
prodrli u aak. Mutap i Jovan, im osetie da Imir - paa prilazi s vojskom aku, ostave opsadu i
povuku se na brdo Ljubi. Tu ih Milo zatee sa svojom vojskom. Stanje srpske vojske po naoruanju bilo
je vie nego oajno. Mnogi nisu imali dugu puku, a debane retko ko. Milo tada izvri raspodelu oruja
i municije. Onaj ko je imao dugu puku morao je dati svoju kuburu onome ko je nema. Isto tako,
razdeljeni su hancari i debana, pa onda jo u toku noi slono prionue te iskopae aneve i utvrdie ih
hrastovim proem.
Ve sutradan iziu Turci iz aka i estoko napadnu Srbe, koji se jo ne behu ni utvrdili kako valja. Videi
kako se Milo junaki bori, Srbi su uspeli da odbiju Turke i nanesu im znatne gubitke. Toga dana, kad je
poeo boj na Ljubiu, ehaja posla deset kmetova sa painom buruntijom i pismom kneza Atanasija da
pozivaju Srbe na umirenje i predaju. Ove kmetove pohvataju Miloevi momci, pa ih posle boja dovedu
na Ljubi.
- Nesreni izdajnici, mislili ste sauvati svoje valjive glave sluei Turke! - viknu Milo. - Simo, poseci pse!
Mutap se uplete i poe moliti Miloa za kmetove. On ga odvede u stranu i ree mu:
- ini voliko, Mutape, jedan mrtav plai hiljadu ivih. Ovih deset ne valjaju piljiva boba, ali e nam
utvrditi vojsku.
Zaista, im su Srbi videli kako je Sima Patrmac posekao kmetove, svi pregoe hrabro u borbu. Raunali
su jednostavno: u boju se i moe i ne mora poginuti, ali ako se izda i pobegne - Milo see bez milosti.
Turci su jo nekoliko puta izlazili i napadali Srbe na Ljubiu, ali su svaki put bili odbijeni uz osetne gubitke.
Imir - paa tek tada shvati da je upao u klopku. Srbi su mu uzvraali na njegove napade, oduzimali
snagu, a svoju svakodnevno pojaavali. Ve prvoga maja on posla tatarina u Beograd da zatrai pomo
od Sulejman - pae. Vezir mu je nije imao odakle poslati, jer je i sam bio u nesigurnom poloaju. Srbiju je
sve vie zahvatala buna. Ustanak se irio kroz nahije kao poar. Ono neto vojske s kojom je vezir
raspolagao u Beogradu, nije bilo dovoljno ni da zatvori granicu prema Austriji. Nadmeni Turin, koji je
zbog Napoleonova bekstva bio visoko digao glavu, morao je sada pokunjeno da moli generala ervenka
da Austrija pojaa granine strae i onemogui prelazak emigranata u Srbiju, kao i da zabrani verc
oruja i municije.
Milo se tek kod aka pribrao i poeo vojniki da rasuuje i stvara planove za borbu. Uvideo je turske
greke i nastojao da ih to bolje iskoristi. Istina, on nije ni hteo ni mogao da stupi u odlunu borbu, jer
mu je sasvim odgovaralo da to vie zadrava celokupnu vezirovu vojsku na granici paaluka,
obeshrabrenu ljubikim poloajem ustanika i gerilskim akcijama na svim prilazima aku. Meutim, za
odlunu bitku Milo nije jo raspolagao dovoljnom snagom. Njegova vojska je, u stvari, jo bila gomila
slabo naoruanih ljudi neprekaljenih borbom. Zato je nastojao da boravak glavne turske vojske u aku
iskoristi za irenje i organizovanje ustanka, za zatvaranje Beograda i paralisanje Sulejman - pae.
Pale je predstavljao za ustanike i neophodnu vezu sa inostranstvom, a Turcima sluio kao strategijska
pozicija iz koje su onemoguavali prelazak emigranata iz Srema i drali ugroene beogradsku i valjevsku
nahiju. Vanost Palea za buntovnike zapazio je i Sulejman - paa, pa im je uo za ustanak, posla u Pale
trista konjanika, koji se dobro utvrdie. Tridesetog aprila ustanici napadoe Pale, ali su posle ogorene
turske odbrane bili odbaeni. Kad Milo doznade kako se Turci brane, on pohita ustanicima koji su se
borili oko Palea i organizovali oko Beograda. Kraj aka je ostavio Mutapa, brata Jovana, Drinia i
Dobrau. Naredio im je da se ne uputaju u odsudnu bitku s Turcima, ve samo da se brane iz utvrenja,
a gerilskim napadima da dre odseen aak.
Do Miloeva dolaska, razbijeni Srbi u okolini Beograda opet su se bili pribrali, opkolili Pale, a njihove
ete ve su se javljale u blizini Beograda. im Milo stie sa svojom vojskom pod Pale, pozva knezove iz
okolnih sela.
- Do sutra hou da su mi ovde sva kola puna prua. Isto tako, da mi se donesu hrastove daske.
- Gospodaru, zato da se muimo s fainama? Nas ima oko dve hiljade, a njih je malo - ree jedan knez.
- ini voliko, po materi te! Vas je i ranije bilo vie, pa su vas Turci razbili. Nego, na posao!
Sutradan su se pomou prua primakli anevima na Paleu, osvojili utvrenje, zaplenili dva topa i pobili
gotovo sve Turke.
Dok se Milo bavio u Paleu, potom kratko boravio u Valjevu i obiao svoju kuu, borba oko aka
pretvorila se u beznaajne arke. Ustanici su nestrpljivo oekivali Miloa i zaplenjene topove.
Kad su Turci u aku uli topove, poverovali su da to ustanici pucaju iz drvenih stupa kako bi ih uplaili,
pa su odmah sutradan krenuli na Ljubi. Ustanici ih dobro doekae i naterae na Moravu, pa su ih gonili
ak do samih aneva. Meutim, u Miloevom odsustvu Turci su dobili pojaanje iz Sjenice, Nove Varoi i
Novog Pazara. Oni su postigli i jedan uspeh, koji im je donekle podigao moral. Ispadom su doprli do
zbega u Ovaru. Ali pobedom na Ljubiu Srbi su se ohrabrili i izmenili svoje pozicije. Preli su ak i
Moravu i podigli jedan anac na brdu ispod aka a drugi malo povie. Prvi anac je bio dobro utvren,
jer se nalazio na udaru. U njega su se smestili Gruani sa svojim stareinom Jovanom Dobraom. U
gornjem ancu su rasporeeni topovi, a za zapovednika je postavljen Tanasko Raji, poznati junak iz
prvog ustanka. Ostatak vojske Milo smesti po lugovima i ostade s njom. Jedno odeljenje konjice posla
uz Moravu da spreava prelazak Turaka kod Trbuana, a drugo odeljenje ode niz Moravu da sprei
prelazak kod Konjevia.
Imir - paa je hteo poto - poto da izbegne bilo kakva iznenaenja, a nove srpske pozicije uinie mu se
pogodne da napadne i uniti ustanike. Zato dvadeset petog maja pokrenu svu tursku vojsku i izvri
veoma vet napad. Turci preu Moravu kod aka i rasteraju srpsku konjicu. Jedno odeljenje turske
vojske doe pred sam srpski anac, ali je slabo napadalo, jer je imalo zadatak da omogui drugom delu
turske vojske napad na Srbe po lugovima. U tome su i uspeli. Turci su se neopaeno pribliili srpskoj
vojsci izvan aneva i naterali je u bekstvo. Uplaene gomile ustanika navale da se sklone u gornji anac i
tako porue palisade i omogue Turcima da prodru za njima. Svi Rajievi napori da ustanicima ponovo
vrati prisebnost nisu urodili plodom. Uplaena gomila ustanika provali i drugu stranu anca i poe da bei
u donji anac Gruanima, ostavljajui bez zatite Rajia i topove.
- Ja, brao, topove neu ostaviti dok sam iv! - viknu ogoreni Raji kao odgovor na pozive da bei.
Zatim opkorai top i izvadi kuburu i handar. Posekao je nekoliko Turaka kraj topa pre nego to ga Turci
isekoe na komade.
Milo je uzalud pokuavao da obuzda strah i povrati red. Branei se, morao je i sam da uzmie prema
Ljubiu. Turci zauzee umarke i nasrnue na gornji anac. Milo se ipak nije oseao kao ovek koji gubi
bitku. ak je one to su hteli da bee neumorno zaustavljao, a u isto vreme branio se od Turaka koji su
svim silama nastojali da ga zarobe. Pokraj njega se nalazio i arhimandrit Melentije Pavlovi. Kaluer je
glasno vikao:
- Pomagaj, Boe!
Milo ugleda kako je bubnjar, beei, bacio svoj bubanj, pa se okrenu arhimandritu i doviknu mu:
- ini voliko, pope, sada nije vajda moliti se Bogu. Nego, uzmi taj dobo i lupaj u njega, a ja u gledati da
nekako zaustavim ljude.
Melentije zgrabi dobo i poe udarati. Milo je na begunce potezao pitolj i nekako uspeo da mnoge
zadri. Malo - pomalo, i oni najplaljiviji ponu se pribirati. Milo je znao da se iz ludog straha brzo
prelazi u jo luu hrabrost. Sa grupicom hrabrih ljudi odluno jurnu na Turke. Dok ih je suzbijao, pogled
mu se zakai za snanog Turina koji je na besnu atu izbezumljeno naletao i sekao ustanike. On je
upadao u oi ne samo hrabrou ve i snanim ramenima i brzim zamasima svoje sablje. Videi da e mu
ovaj Turin ponovo uneti strah meu ljude, Milo brzo i bez razmiljanja, onako kako to uvek rade ljudi
vini borbi, odluno - poe prema njemu, drei kuburu u desnoj ruci i nastojei da ne ispusti iz vida
nijedan pokret stranog Turina.
- ekaj, duu ti pseu, da vidi na koga si nasrnuo! - viknu i opali kuburu.
Konj, pogoen kurumom, naglo se propeo i svalio sa sebe jahaa. Milo tre handar i probode Turina.
- Tebi, beli, nije trebalo da nasre, a ja nemam kud da beim - viknuo je i odsekao gorostasu glavu, pa je
onako krvavu pokaza Turcima koji su juriali prema njemu.
ta se to dogodilo da se Srbi tako odluno priberu i juriem suzbiju gonioce, Milou nije bilo jasno. ak i
ustanici to su bili opkoljeni u donjem ancu, hrabro su odbijali sve turske jurie. Tada se Milo doseti te
naredi vojnicima da poskidaju gunjeve i nabiju ih na proe, kako bi neprijatelj poverovao da u borbu
dolazi rezerva.
To, i hrabrost Jovana Dobrae s Gruanima u donjem ancu, sprei Turke da krenu ponovo na juri. Oni
nisu mogli nikako da shvate kako se jedna poraena i razbijena vojska tako brzo okupila na Ljubiu, pa
odustanu od gonjenja razbijenih ustanika, a svu panju usredsrede na donji anac, bezuspeno
navaljujui da ga zauzmu.
Sunce je ludaki peklo. Kako se srpski anac jednim delom oslanjao na Moravu, branioci su silazili do
vode da se osvee i napiju im bi odbili turski napad. Sve vreme dok su Turci juriali na donji anac, Imir
- paa je posmatrao borbu sa svog konja na drugoj strani Morave. Videi sa kakvom se upornou
ustanici brane i kako mu nanose velike gubitke, paa pred no doviknu:
- Uzalud gine, rajo! Predaj se, a ja obeavam milost!
- Ko si ti? - upita neko od ustanika iz anca.
- Imir - paa.
- Prii blie, jer ne ujemo od vode ta nam po ruuje - doviknu onaj isti glas iz anca, elei da ga
namami.
ehaja natera konja u Moravu i ponovo poe da nagovara ustanike na predaju. Sava Tomi iz Knia
nalazio se uza samu obalu meu vrbama. On odmah prepozna pau; opali iz puke i svali ga s konja u
vodu. Koliko je paina smrt ohrabrila Srbe, toliko je zaprepastila Turke i unela malodunost u njihove
redove. A kako se ve i no primicala, oni pokupe zarobljene srpske topove, svoje ranjenike, kao i neto
zarobljenih ustanika, pa se vrate u aak.
III
No je sve vie osvajala. Topla, meka no puna meseine, mirisa baruta i svee krvi. Odnekud se zau
jecanje ranjenika. Nedaleko od anca kopali su grobove i sahranjivali poginule. Negde neumorno
pupurie prepelica. Zatim neko izvali gadnu psovku i zaori se grlat i surov smeh. Milou je sve tee.
Izdvojio se u stranu i naslonio glavu na hrastovo stablo...
Kad se probudio, u logoru je sve vrilo od graje, vike i prepirke. Sunce je ve bilo visoko odskoilo. Nije
vladala zapara, jer je od Morave strujao sve vetri. Jedna grupa vojnika uplitala je pavitinama proe
ispred rova. Drugi su produavali saobraajnice. Oko zaklanog vola sjatilo se njih desetak.
Pogrbljen riokos seljak bio je vrsto privezan uetom za stablo bukve. Odnekud naie Jovan Dobraa i
tre se kad ugleda seljaka.
- Kukin sine, ko ti je dao ono pismo? - dreknu Jovan i udari seljaka nogom u prepone.
Seljakovo lice nabora se od bola kao skuvana dunja. Ruke i noge poee da se gre, a iz grla se ote
nemoan jauk:
- Ubij me, vojvodo, nemoj me muiti! ta sam ja nego brav boji! Knez Atanasije mi je sve naredio. Da ga
nisam posluao - ubio bi me.
- A ti misli da mi izdajnike milujemo po guzici.
Milou to bi previe. Iznenada ga zahvati saaljenje. Jovanova vika skoro ga razbesni. Nesretnik moda i
nije toliko kriv. Prie im blie.
- uti, izdajniko pseto! - viknu na seljaka. - Dronje od oveka! A ti, Jovane, pogledaj jesu li se okupili svi
oni to sino nisu bili ovde.
Ba toga asa pojavi se na Moravi manji odred Turaka, dajui znak da dolaze na pregovaranje.
- Rajo, je li meu vama Milo? - doviknu grlat Turin.
- Ovde sam, Turine - odgovori Milo.
- Mi smo doli da traimo Imir - pau. Ako je kod vas zarobljen, nek nam se kae koliki otkup itete za
njega.
- Potraite sami svoga pau! Uzmite ga i ponesite, Nama ni iv nije trebao, a mrtav pogotovo - doviknu
im Milo.
Miloev veseo i pouzdan izgled uneo je talas oduevljenja i pribranosti meu ustanike. Niko vie nije
pomiljao na mrtve niti se bojao Turaka. Meutim, ishod bitke i pogibija Imir - pae uznemirie Turke u
aku. Videi da se Srbi sve vie prikupljaju, a kako im je ve bilo ponestalo hrane, odluie se da preko
Jelice odstupe u Bosnu. Ali na Jelici ih doeka srpski odred, koji je spreavao snabdevanje Turaka, i izvesti
Miloa da Turci bee. im je ustanika vojska to doznala, jurnu za Turcima i sustie ih u selu Ratarima.
Turci su prihvatili borbu, ali tueni sa svih strana ponu beati u strahovitom neredu. Naposletku meu
njima zavlada panika, pa poee da svlae i bacaju odela samo da bi nekako umakli smrti. Celog dana
ustanici su ih gonili, ubijali, ili zarobljavali. Turci su bili tako zbunjeni da se nisu ni branili, ak nisu
pokuavali ni da se spasavaju bekstvom, nego su padali po putu i tu, izbezumljeni, leali. Tako je trajalo
sve do sela Krvavice. Tu Milo zaustavi gonjenje i ubijanje.
- Proite se, brao, ako Boga znate! Dosta je, a i grehota je.
Sutradan hercegovake i crnogorske hajduke ete napadnu Turke begunce kraj Staroga Vlaha i dotuku
ih.
Iza sela Krvavice Milo naredi povratak u Ragare; tu razapnu sve zaplenjene atore. Milo potom objavi
ustanikoj vojsci da mu se dovede sve tursko roblje.
- Ko mi prikrije roba, uzeu mu glavu - izjavi Milo, saoptavajui naredbu stareinama.
- Vojnici su se ostrvili, gospodaru - ree Mili Drini.
- ini voliko, kad su Turci danas beali, video sam da su najjunaniji bili ba oni nai koji su pre neki dan
punih gaa grabili da izvuku svoju glavu.
Kad se iskupie zarobljeni Turci sa enama i decom, Milo naredi da im se izda veera, zatim ih smesti
pod atore, a naokolo postavi strae. Sutradan se sakupljenim zarobljenicima obrati reima:
- Muke ove i bezbrojna stradanja nit je zasluila turska nit srpska sirotinja. Poslau vas u vaa mesta
rodbini i niko vas dirnuti ne sme. A vi znajte da ja gonim samo zulumare i zulum.
IV
Sutradan Milo s vojskom pree Moravu kod Oraja i pohita za Poarevac. Uz put mu se pridruie
Stevan Todorovi, Petar Dobrnjac i Marko Abdula, koji su se jo odranije borili s Turcima na ovoj strani.
Miloeva glavnina, koja se kretala Poarevcu, dostigla je dvanaest hiljada boraca. Turci su u
meuvremenu dobili pojaanje od hiljadu Arnauta iz Vidina; dobro su se utvrdili, a raspolagali su i
prilinim brojem topova. Turski zapovednik Delibaa drao se pravila da jai napada, i zato nije ekao da
ustanici pregrupiu svoje snage i izvre pripreme. im je video Srbe, postrojio je svoje delije i snanim
konjikim juriem naterao ustanike na povlaenje. Kad razabra da mu vojska uzmie, Milo izlete pred
nju s kuburom u ruci:
- Kud ete, nesretni sinovi? Kud mislite da pobegnete? Gde vam je grad da se u njega sklonite? Natrag,
kurve! Tu vam je kua - ree pokazujui na turske aneve - tu ene i deca! Ako to ne osvojite, sve je
propalo! Ko za mnom ne jurne na Turke, glavu u mu odsei!
Svojom odlunou uspeo je da zaustavi rasulo ustanika i da otera Turke u aneve. Delibaa oseti da se
sukobio sa vrstom voljom oajnika, voljom koja je u stanju da savlada i ono to prevazilazi njenu snagu.
Milo je znao da se ovde moe izboriti pobeda samo nepopustljivou i ulivanjem straha.
U svanue Miloa razbudie glasovi. Oko atora se okupljaju stareine. Brzo se uspravi, prekrsti se po
navici i upita Marka titarca:
- Je li sve pripravno, Marko?
- Pseu im majku, desetorici sam morao odbiti o pola guzice! Tek tad su razabrali da nema ale -
odgovori titarac.
Ubie roenog oca ako mu naredim, pomisli Milo. Takvih mi treba stotinak pa da izvojujem pobedu!
U ator uoe Moler, Cuki, Dobraa, Patrmac i Vui. Poho su posedali, Milo ih ponudi rakijom.
- Brao, Turci su u varoi, a mi pod otvorenim nebom. Oni su u opkopima, a mi u polju. Nas svaki dan
moe udariti druga turska vojska. Moe doi Dunavom. A ujem da se dve velike turske vojske kreu na
Srbiju. Jedna od Rumelije, druga od Bosne. Nama, brao, nije do oklevanja. Nego, koji stareina ne misli
prvi da juria na Turke, neka jo sada ostavi stareinstvo i preda ga drugome. Ko juria na anac, moe da
pogine a moe i da spase glavu, ali ko se uplai i umakne natrag, neka zna da e poginuti od moje ruke.
- I pravo je! - uzviknu nabusito Vui.
- to ti uvek izlee? - upita ga Patrmac.
- Zato to mi je sve ovo prianje dojadilo. Ko pobegne - treba ga mlatnuti po elenci i sravniti sa zemljom.
ta tu ima vazdan da se pria i objanjava.
- ini voliko, Tomo, nisu svi ljudi tvrdoglavi kao ti. Nego, jesmo li se, brao, dogovorili? - upita Milo.
- Dogovorili smo se - javi se Cuki ljutito, jer mu nije bilo pravo to ga Milo stavlja u red ostalih.
- Kad je tako, onda u ime Boga da udarimo. Nema nam druge no ili da pobedimo ili svi da izginemo.
Poto je svaki pripremio svoj odred, na znak topa Srbi navalie na aneve. Turci su junaki doekali
ustaniku navalu. Delibaa, pravi anadolski junak, uzjaha ata i izvadi sablju.
- Za Alaha i padiaha, Turci! - bodrio je svoje ljude. - Zar da nas uljiva raja nadbije?
Poleteo je pravo na Miloa i njegovu pratnju. Za njim navali odred konjanika.
- Kurvo Milou, stani! Nisu ti ovo bosanske turkue, ve krvavi Anadolci!
- Vala, Delibaa, ti ima kud i na drugu stranu, a ja nemam ni kud ni kome, nego ba kud si mi ti zatvorio
put, pa iv ili mrtav - odgovori mu Milo, potee kuburu i polete na Turke.
Za Miloem jurnue titarac, Dobraa, Vui, Moler i Cuki, a za njima, kao obnevidela, cela ustanika
vojska. Turci su sekli, Srbi ubijali delije i njihove konje. Sea je trajala nekoliko asova; najzad brojnost i
neustraivost ustanika nadvladae tursko junatvo. Morali su da uzmiu i napuste aneve, a Srbi ih
saterae u poarevaka utvrenja.
Idueg dana Delibaa uvide da je uzaludan dalji otpor te sutradan posle boja zatrai pregovore.
V
Te veeri se u Karaorevom stanu sakupilo izabrano izbegliko drutvo: Luka Lazarevi, Mladen, Vujica
Vulievi, knez Sima, a od Grka - Jorga i Levantis. A kako je upravo bio Uskrs, gosti su, po srpskom
obiaju, najpre poslueni arenim jajima i rakijom. Za ovaj sveani susret izneto je i nekoliko boca grkog
vina.
- Kojekude, brao Srbi i Grci, danas nam je Uskrs, najvei hrianski praznik. Gospod na Isus Hristos
vaskrsao je iz groba da spase napaene ljude. Ali za mene ovaj dananji praznik jo je vei i svetliji, jer je
moja napaena Srbija ponovo uskrsla. Diem ovu au u ime svoje napaene zemlje. Bog i njegova
svemona sila neka pomognu i okrepe moj narod i Srbiju. iveli i vi, mili moji gosti i prijatelji.
- ivela Srbija! iveo vod! - zagrajae svi i naiskap ispie.
- Odakle ti, gospodaru, ova suzica nebeska? Melem je za duu - ree Luka Lazarevi, koji se vie od svega
drugog bio ueleo vina.
- Vala, popo, ni sam Hristos nije beao od vina - podrugljivo ree Mladen.
- Kojekude, imam vina da vas veeras sve dobro napijem. Nego, ipak da mi preemo na glavnu stvar:
pozvao sam vas, brao i prijatelji, da se dogovorimo ta da radimo.
- Ja mislim da nam bez ruske pomoi nema uspeha. Prvi e Milo upitati zato smo doli kad nismo nita
doneli. Zato bi bilo dobro da traimo od Rusa ono to su nam ve davno obeali - javi se Luka Lazarevi.
- Koliko ja znam, Rusi su ovih dana pritisli u Carigradu Turke da se ispuni osma taka Bukurekog
ugovora, a koja se ba odnosi na Srbiju. Treba, gospodaru, da novom molbom zatrai dozvolu i pomo
za prelazak u Srbiju - izjavi Levantis.
- Gospodaru, ne prenagljuj! Moda e odavde preko Rusa moi vie da pomogne ustanku i Srbiji nego
da krene nasumice u Srbiju - javi se i knez Sima.
Mladen je utei puio, a u oima mu je titrao drzak i podsmeljiv sjaj. To zapazi Karaore, pa se okrenu
njemu:
- A ta ti misli, Mladene?
- Nita. Rusi vode svoju raunicu. Milo je iz oajanja digao ustanak, a Austrija se slizala s Turcima. Mi
ovde - ko u plou, ko u klin. Nego, ja bih da sam na tvome mestu poslao nekoga da ustanovi ima li nama
mesta u Srbiji. A ovde bih uradio sve to se moe preko Rusa.
- Kojekude, to ti nije loe. Tako u i uiniti. A sada, brao, da se malo proveselimo.
Vino je obilato toeno, gosti su se sve vie zagrejavali, pa su ak poeli da pucaju iz kubura. Na Jorgaev
predlog odnekuda dovedoe nekakvu pevaicu. To iskoristi Karaore i migom dade znak Vujici
Vulieviu da poe za njim. Sioe u vrt i sedoe na klupu pod rascvalu trenju.
- Hvala bogu, kume Vujica, opet je poeo ustanak.
- Poeo je, gospodaru. Ali ko bi mogao pomisliti da e ga Milo povesti?
- Nije vano ko ga je poveo. Ja elim da pomognem Srbiji. Zato se ti spremi da sutra krene tamo. est
topova je zakopano kod Topole u umi. Uz njih i dvanaest hiljada dukata. Ja u napisati Milou pismo da
te pare slobodno utroi za nabavku oruja. Isto tako, kai mu da sam etiri hiljade dukata narodnog
novca dao arhimandritu Melentiju Nikiu. Istina, on porie da ih je primio, ali savetuj Milou neka
popuskeru dobro pritegne, pa e morati da ih izbljuje. To je nitkov, i ako mu se ja vratim, ostae bez
brade. Obrijau ga i bez vladike.
VI
Dok su, po nalogu Porte, Hurid - paa i rumelijski vezir Marali Ali - paa urili da sakupe vojsku i
primicali se granicama Srbije, ruski pritisak nagna Portu da izmeni prvobitno nareenje po kome je Srbiju
trebalo silom osvojiti. Veziri primie novo nareenje: da ugue ustanak mirnim putem i pregovorima s
Miloem. Time je Porta htela i Rusima i Evropi da zamae oi i vee ruke. Razumljivo je da ustaniko
vostvo o tome nije smelo biti obaveteno. Mlai, bri i okretniji kao vojskovoa, Hurid je hteo da
ustanike dovede u teku situaciju, a tek potom da pregovara s njima. Zato je izdao nareenje Ali - pai,
zvornikom veziru, da pree Drinu i ulogori se na Dublju.
Meutim, u Mavu i Podrinje tih dana stie titarac, koga je Milo ovlastio da pobuni i organizuje narod
ovog kraja. Njemu se iz Srema pridruie Surep i jo neke izbeglice. Marko nije ni od ega zazirao, a
ponajmanje od Turaka. Skupio je odred ljudi spremnih na sve. Uz pomo Surepovu uspe da pohvata
kmetove i knezove koji su izdali upia. Ova dva hajduka nemilosrdno postupie s izdajnicima. Isekoe ih
pred oima seljaka, ba na mestu gde su izdali mavanskog vojvodu. Ali ni to im nije bilo dovoljno, ve
su, gazei po iskasapljenim kmetovima, vikali:
- Ovako e proi svako ko se dri s Turcima a svoje izdaje.
- I seme u mu zatrti - dodao je titarac, pa ugledavi jednog seljaka kako se gri od straha, povika: - ta
je? Ti ih izgleda ali?
- Ne alim, samo ne mogu da gledam krv.
- Krv ne moe da gleda! Uzmi ovaj handar pa ih sve isatari.
etrnaestog jula na Dublje stie Milo sa ustanikom glavninom. Nameravao je da najpre porazi
bosanske Turke, protera ih preko Drine, a zatim da se svom snagom baci na Maraliju prema Niu.
Raunao je da e mu i najmanja pobeda dobro doi i prisiliti Carigrad na pregovore. Prvo ega se
prihvatio bilo je opkoljavanje uanenih Turaka na Dublju. Svaki srpski vojnik poneo je hrastov protac.
Tako je oko turskog napravljeno i srpsko utvrenje. Time je deo Huridove vojske bio potpuno odseen
od svoje glavnine i snabdevanja, i sraunato stavljen u klopku koja se morala zavriti unitenjem. Ali pre
nego to udari na Turke, Milo napisa Hurid - pai pismo sledee sadrine:
Nemoj pomisliti, estiti veziru, da smo se mi podigli protiv cara i carskih veila. Ne, ne dao Bog, ve caru
ostajemo verna i odana raja. Sulejman - paa nije upravljao niti se vladao kako si mu ti u ime
velikodunog cara kazao, nego je s nama postupao kao vuk s ovcama. Zato te molim, ako mi da tvrdu
veru, ja bih doao k tebi, i u ime raje izloio ti ta traimo od naega cara i od tebe, njegove desne ruke.
Samo, nemoj pomisliti da smo se uplaili pa ti ovo piem. Mi se vie nikoga ne plaimo, jer smo uplaeni
od zuluma. I, u ime Boga, svakome emo se protiviti ko silom na nas poe, a uzdamo se u Boga i pravdu
da emo od cara milost po pravu dobiti.
Ovim pismom Milo je hteo da postigne dve stvari: stavio je do znanja Hurid - pai da eli pregovore, a
obmanuo ga je da ne alje pojaanja svojoj vojsci na Dublju. I dok je tatarin nosio pismo u Zvornik, Milo
je izveo sve potrebne pripreme za unitenje Turaka u Mavi. Trebalo je istovremeno i pobediti i
nadmudriti. Pokazati snagu i odlunu volju za borbom, a ne zatvoriti vrata za pregovore. Isto tako, morao
je i narodu kazati pravu istinu. Zato se pre juria obratio vojsci:
- Brao, do sada smo udarali na Turke nou, jer smo eleli samo da ih oteramo. Danas idemo na njih
usred bela dana, da nam nijedan iv ne utee. Ovo je naa zemlja i u njoj mi moramo ostati jedini gospo
dari. To treba da shvati ne samo Stambol ve isto tako Be i Petrograd.
To malo rei bilo je dovoljno da raspali borce. Srpski konjanici jurnue bezumno na aneve. Peaci su
upali iz zemlje proe, skakali preko jarkova i hvatali se za gue s turskim vojnicima. Nije se to moglo
nazvati uobiajenom bitkom u kojoj bi bilo nekakvog vojnikog reda i pravila. Ustanika masa je klala i
davila. Iznenaeni i izbezumljeni od straha, Turci nisu umeli da se brane. Ibrahim - paa pokua da se
spase bekstvom, ali mu jedan ustanik ubi iz puke konja. Paa je uspeo da se doeka na noge i zavue se
u oblinji grm. Milo prepoznade pau, pa viknu na svoje momke:
- Drite, more, onoga! To je Ibrahim - paa! Nemojte da ga ubijete, ve mi ga iva dovedite!
Momci opkole grm; paa nije imao kud ve se predade.
- ini voliko, jesi li to ti, Ibrahim - pao? - upita Milo.
- Jesam, knee! - odgovori paa pokunjeno.
- Koji te avo ovamo dovukao da ispata Sulejman - paina zlodela?
- Knee, ja sam paa i vojnik. Kuda mi se naredi, tamo i idem. Nego, zato ti sa svojim ljudima pokla
danas onoliko carevih vojnika kad stalno tvrdi da na cara nisi ustao? - upita Ibrahim - paa.
- Car svoje ljude ne alje da ubijaju i pljakaju njegovu raju. On je svoje vezire poslao da vide ta raja trai
i na koga se tui, a ne da je unitavaju. Ja u s carskim ljudima rado da razgovaram i traiu naina da se
zemlja smiri. Ali, ima vremena, o tome emo posle boja da razgovaramo.
Marali - paa je bio poznat kao lukav, brz u akciji, gramziv i samoiv, uvek spreman sve da obea, a da
nikad nita ne ispuni. im je doao u Ni, on pozva vladiku. Primi ga usrdno, ukaza mu sve poasti, zatim
ga zamoli da mu iznese nevolje i potrebe raje i da mu razjasni kakvi su to razlozi zbog kojih se raja u Srbiji
buni. Vladika se uini Maraliji dobronameran i otvoren; shvatio je da mu moe posluiti kao posrednik
za vezu s ustanikim vostvom. Od njega doznade da je Milo glavni meu Srbima, i da preko njega i s
njime treba stvari urediti.
- Sveti vladiko, ti si narodni i boji ovek. Zna da je Bog na nebu, a padiah na zemlji. Ono to padiah
eli, to i Bog odobrava. A na padiah eli da mir i red zavladaju u Srbiji. Ja sam ovde da tu elju ispunim,
narodu mir da osiguram i omoguim da svako svoju veru slobodno ispoveda. Dakle, od tebe zavisi hoe li
se ponovo proliti more krvi, ili e se sve reiti mirnim putem. Ja sam za miran put; dajem ti odreene
ruke da stupi u vezu sa voom ustanka i posavetuje ga da svrimo sve nae sporne raune dogovorom
- izjasni se Maralija.
- Ja razumem plemenitu pobudu monoga padiaha i tebe, njegova vezira. Nadam se da e na trud
uroditi plodom - odgovori vladika i ode u svoj konak, te napisa Milou pismo da to pre stupi s
Maralijom u pregovore.
Vladika je u pismu uverovao da e Srbima pod Maralijom biti bolje nego to je to bilo u vreme Mustafa -
pae, koga su Srbi nazivali svojom majkom. To vladiino pismo Milo primi u Bjelici, gde se savetovao sa
stareinama, jer je toga dana bio dobio ioziv od Hurid - pae s Drine. I bosanski vezir ga je pozivao da
mu doe, kako bi saznao ta raja trai i da se vidi ta joj se moe dati. Milo oseti da je odnekud dunuo
politiki vetar im se veziri utrkuju i nude razgovore.
Zato naredi da se odmah napie odgovor nikom vladici.
Sveti vladiko, dobili smo tvoje pismo. Primili smo ga srcu sa tvojim blagovoljnim savetom. Mi i sami,
sveti oe, znamo da je buna avolji posao, ali to bezbono i vraje delo nismo zapoeli mi ve Sulejman -
paa sa svojim doglavnicima. Tebe pak molimo da obavesti estitog vezira Maraliju da smo voljni iz
njegovih ruku carsku milost prihvatiti. Ovo tebi, duhovni oe, odgovoramo na tvoje asno pismo, i jesmo
tvoj pokorni narod srpski sa naim stareinom Miloem Obrenoviem.
im je tatarin uzeo pismo i poneo ga u Ni, Milo uzjaha konja, dozva pratnju i pojuri prema Drini.


VII
Milo je jo na Moravi vrsto odluio da krene Hurid - pai na pregovore. O tome vie nije hteo da
razmilja. Dolo je vreme da se rei dalji ishod borbe. Od toga zavisi sve u njegovom ivotu, sudbina
celog naroda i Srbije. A kada je to u pitanju - dvoumiti se ne moe. Dugo je uz put razmiljao o deci i
Ljubici. Nespokojstvo je nagonilo ovog surovog ratnika da trai oduka na drugoj strani. Bolno i udno
eleo je da uveri sebe kako u ovim tekim danima i noima i za njim neko strepi. To mu je krepilo snagu i
snailo volju da bude jo uporniji.
urio je Drini. Tamo ga ekaju vojska, stareine, dogovor i odlazak u logor Hurid - pae. A moda i
prevara. Strana smrt. U tom sluaju, nikad vie nee videti decu i verne Ljubiine oi. Te oi to su
nastojale da naslute svaku njegovu misao i elju; to su zraile ljubavlju i odanou. Beei u mislima od
onog to ga moda oekuje na Drini, on je sve nemirnije preturao po seanju, traei one teko
uhvatljive trenutke nenosti koji mu sada izgledahu kao neto najdragocenije u itavom njegovom
ivotu. Pored Ljubiinog, izrastali su iz treptave svetlosti zalazeeg sunca, iz modre boje neba, toplog
daha povetarca, i likovi Bisenije i ulme. Pratili su ga oni svuda, opominjali, zvali i ublaavali surovosti
rata i tekih podviga. Mislei na njih i priseajui se onoga to su mu pruile, on je u jednom trenutku
uhvatio sebe kako mrzi rat.
Toga popodneva, jaui po pranjavom putu, zaboravljao se, kao nikada dotle, lutajui oima po zlatnoj
svetlosti letnjeg dana, u kojoj su se kupala polja, ume, lugovi, svetlosti to se prelamala u vodama,
rastapala u oblacima i rumenim platom pokrivala bregove. Surovi uslovi pod kojima je iveo omoguili
su mu da shvati koliko je varljiva mera ljudskih vrednosti. Od ranog detinjstva do zrele muevnosti, u
kojoj se sada nalazio, neprestano je morao da se bori, rve s nevoljama, da se izvlai odlunou i
lukavstvom. A ono presudno, glavno, ono to je i ivot i sadrina ivota, ljubav i nenost, udnja za
sreom i lepotom, samo je uz put grabio.
Izmraveo od napora, opaljen suncem, tvrd kao od kamena isklesan, hitro je sjahao s konja i, skoro
oamuen od napornih misli i dugog jahanja, redom se pozdravio sa stareinama.
- Okrepi se, gospodaru, pa nam ispriaj ta ima novo na Moravi - zamoli Marko titarac.
I dok je natezao iz uture, oko njega u krug posedae: Vujica, Cuki, Melentije Niki i Surep. Patrmac i
titarac ostadoe da stoje. Hrastovo stablo, kruto i visoko, dizalo se iznad Miloeve glave i irilo grane sa
beskrajnim brojem listova, koji su na veernjem povetarcu prigueno umorili.
- ini voliko, Marko, uzdam se u Boga i bie dobro. Maralija preko nikog vladike nudi pregovore.
Inae, jedno odeljenje njegove vojske pokuavalo je u poetku ispad od Jagodine, ali nai su ga potukli, a
pet stotina zarobljenika posekli bez milosti. Izgleda da to ipak nije omelo vezira da ponudi pregovore. Ne
znam, moda i greim, samo sve mi izgleda da se neko moan umeao u nae stvari im oba vezira nude
mirno reenje - izjavi Milo.
- Hurid je skoro svaki dan slao glasnike, i on eli da mu to pre poe na razgovor - saopti Vujica.
- Neto mu se mnogo uri - dodade Cuki.
- Gospodaru, jesi li se odluio da ide Huridu? - upita Patrmac.
- Reio sam. Ono to se zapone, mora se i dovriti - odgovori Milo.
- uje, gospodaru, ako ti je ba milo mreti, popni se na ovaj hrast. Skoi i slomi vrat. Pogini ovde meu
nama, a ne nosi svoju glavu Huridu u skut! - viknu ozlojeeno Patrmac.
- Dobro, Amida, a ta ako ja glavu odnesem veziru, posao zavrim, zdrav se i itav vratim, ko je onda
budala? Ja ili ti?
- Ni ja ni ti, gospodaru, ve vezir koji te pustio - odgovori mu Amida.
Svi prisutni se nasmejae, a Milo odmahnu rukom.
- Bilo to bilo, moram ii Huridu. Ako me pogubi, vi, brao, drite se slono i nastojte po svaku cenu da
izvojujete slobodu.
- ta moemo! Idi kad si naumio. Samo mi se ini da bi bilo bolje da te ja ovde ubijem. Bar Turci ne bi
imali to zadovoljstvo da na tebi iskale srce - uzviknu ozlojeeno titarac.
Milou se stee srce. U divljim zakrvavljenim titarevim oima zapazi suze. Prisutni su se smejali, a
Marko je tresao glavom kao konj. Smeh, iako je bio prijateljski, neugodno se doimao Miloa. Naroito
Cukievo grcanje i Melentijev lukav smeak kroz brkove. Njih dvojica su ga svojim postupcima upuivali
na opreznost. I taman kad je hteo celu stvar da skrene na drugu stranu, Marko skoi mlatarajui rukama:
- Smejte se, smejte, budale! Ja ne umem i neu da leporeim. Ako ga Turci pogube, svi ete vi u umu
kao zeevi. Onako kao trinaeste godine.
- Pusti, Marko! Moja glava odavno nije vie moja. Hurid je opasniji od Maralije. Moram ii da ga
opipam. Ako su Rusi pritegli u Carigradu, onda mi ni dlaku s glave ne sme skinuti. Ta nije ovo prvi put da
se s Turcima nadmudrujem.
VIII
Umoran od puta i izmuen razmiljanjem, no uoi polaska Milo je prespavao tvrdo. Po navici se
probudio rano, umio se i usrdno pomolio Bogu. Dorukovao je zajedno sa stareinama, nastojei da ih
okrepi alama. Potom se obukao u vojvodsko odelo. Pripasao je sablju, metnuo u silav pitolje okovane
zlatom i ukraene dragim kamenjem, a u nedra dve kese po pet stotina dukata.
- ini voliko, Amida, ako su Turci reili da me poseku, pravo je da neto vredno nau na meni.
Pred atorom ga je ekala pratnja: pisar Dimitrije, Avram Luki, Petar Otaevi, knez kragujevake nahije,
i Nikola Simonovi iz valjevske. S njima je bilo i desetak kmetova. Poto je zagrlio Patrmca, Milo izie
pred ator gde su stajale zanemele stareine.
- Ostajte mi zbogom, brao, i radite kako sam vam savetovao.
Zatim prie konju na kome je sijala bogata oprema, pomilova ga po glavi i vinu se u sedlo.
- Jeste li svi spremni? - upita prikupljajui uzde. Trebalo je mnogo snage i umenosti da se mladi konj
pokori jahau.
- Jesmo! - odgovori Avram Luki.
- Srean ti put, gospodaru! - povikae stareine.
Milo pusti dizgine i konj ga ponese kao vihor prema Lenici.
Na janjinskoj skeli doekae ga Imir - paa i stari znanac Halil - aga Seresma. Kad njega i pratnju mu
okruie Seresmine delije, Milou se uini da je to lo predznak, ali se savlada; bio je nasmejan i trudio
se da prikrije strah.
- Turci! U vama dvojici pozdravljam monog sultana i estitog vezira!
- Neka ti je svaka ast, Milou! I mi u tebi carsku raju - odgovori mu Imir - paa.
- Je li vera i data re tvrda, Turci?
- Tvrda je moja vera, Milou, a zadata re jo tvra - odgovori mu prijateljski Seresma.
- ini voliko, Halil - ago, re ti je tvrda i gospodska. Dok je tvoja glava na ramenima - meni se ne moe
nita zlo dogoditi.
- Dina mi, i ne moe.
Zatim se uz prigodan razgovor navezoe na skelu. Na bosanskoj strani Drine uzjahae i krenue Olovu
polju gde ih je oekivao Hurid - paa.
Hurid - paa odavno nije bio uznemiren kao toga dana. Posle pada u Carigradu i odailjanja za vezira u
Bosnu, jedno vreme bio se pomirio sa sudbinom zahvaljujui bogu to ga nije snalo ono najgore - da
dobije gajtan kao toliki veziri i monici pre njega. Ti dani bili su teki i nemirni. Strepeo je od svakog
unja; prijatelji su ga zaboravljali, a neprijatelji su se zlurado smekali. Dvojica monika koji su sedeli uz
koleno mladome sultanu Mehmedu, barjakdarpaa i kapudanpaa, itav mesec dana okretali su od njega
glavu. I oni nisu bili naisto ta mladi sultan namerava. Onoga dana kad su ga pozvali na poklonjenje,
oseao je duu u grlu dok je prolazio kroz Kapiju mira. Sav u groznici uao je u veliku odaju sa zemljanim
podom gde je deurni delat ekao da mu evnusi dovedu nekoga od velike gospode, koji je toga dana iv,
zdrav i pun velikih nada uao u salu sudbine da se pokloni sultanu ili divanu, a otuda bio vraen i darovan
svilenim utim gajtanom.
Ulazei, Hurid nije bio siguran da li e se preko toga praga natrag vratiti. Meutim, sudbina mu je i
ovoga puta bila naklonjena. Smeei se, kapudan - paa ga je gledao utim svetlim oima.
- Nema boga do Alaha, a sultan je izraz njegove moi i milosti! Postavljen si za vezira u Travniku. Prua ti
se prilika da zaslui veu milost.
Rei je izgovarao bez predaha, ne skidajui oiju s njega, to je bio znak da se kod sultana za njega
zauzela neka uticajna linost. Hurid nikad nije imao visoko miljenje o onima koji okruuju sultana, to
je krio ak i pred samim sobom, ali ovoga puta ga je omamila radosna vest i, ne premiljajui se, pade na
kolena, udarivi elom o pod pred nogama dvaju monika.
- Moj ivot i moja pamet - govorio je drhtavo i promuklo - sve to imam i postignem, izraavae vama
dvojici i padiahu duboku zahvalnost i odanost. Poverenu dunost asno u izvriti.
- I sabiti Bonjacima rogove u glavu - dopuni ga barjakdarpaa.
- Uiniu sve kako kae, moni efendijo! - uzviknu Hurid.
A kad je uz put uo da se Srbija pobunila, i kad dobi nareenje da bunu smiri, nanovo oive i poverova
kako je to prst sudbine.
Jutros, dok je ekao na Miloev dolazak, odluio se da sve zavri brzo, bez mnogo rei i nagaanja, kao
to je to uvek u vojnikim poslovima i radio. Kada mu Halil - aga javi da je Milo doao, pribra se, elei
da na aurina ostavi to bolji utisak. Znao je da Porta ima velike tekoe zbog dogaaja u Srbiji, i da joj je
stalo da ih rei brzo i bezbolno. Ovo je njegova prilika. Odlui da raji ne ini nikakve ustupke, kako bi se
time pokazao u punom svetlu pravoga ratnika i mudrog politiara.
- Uvedite ga! - skoro blago naredi Seresmi.
Kad je Milo uao u ator, vezir je sedeo na iljtetu i iz nargile odbijao dimove. Izbrijan, doteran i sa
malim sedinama u zaliscima, izgledao je vri i dostojanstveniji nego one trinaeste u Beogradu. Mada
uplaen, Milo se odluio da ovoga puta nastupi onako kako dolikuje voi bune. Pokloni se duboko, stavi
ruku na grudi i ree:
- Neka su sretne oi kad mogu da vide velikog vezira, kome u ime raje u Srbiji donosim pozdrave i
pokornost!
Hurid - paa ga je asak merio hladnim i prezrivim pogledom, nastojei da ga skroz vidi i razgoliti.
- Ti li si Milo?
- Ja sam, estiti veziru - odgovori Milo ponovo se poklonivi.
- A ja ujem: Milo, Milo, Milo! Mislio sam da su ti rogovi vei nego moja katarka na atoru. A sada
vidim da u tebi nema ni etrdeset oka, koliko u peenu jarcu - podrugljivo ree Hurid, sa oitom
namerom da ga ponizi.
- U pravu si, estiti veziru - prihvati Milo. - Jedna koza ojarila dvoje jaradi. Jednom koa otila na bubanj,
a drugom na korice Svetog pisma. Tako je i sa mnom. Glas bubnja iri moje ime, ali Srbija je puna ljudi i
veih i jaih od mene.
Veziru se neobino dopade Miloev odgovor.
- Otur, i priaj zato si doao.
- Doao sam da pred najveim carskim doglavnikom izjavim vernost srpskog naroda sultanu. Slaba je
moja pamet, a jezik mi se zapetljao gledajui tvoje lice. Samo toliko mogu rei: mi smo skloni da iz tvojih
ruku ponovo primimo carsku milost i potvrdu naih prava i mira.
- Shvatam tvoje dobre namere. Daemo vam mir i postaviti drugog vezira. Ali traim da mi se preda
oruje, kako bih ga poslao caru kao nesumnjiv dokaz pokornosti, rajetluka i odanosti.
Milo oseti da to to Hurid trai nije nita drugo ve ono isto iz trinaeste. Predaja oruja, amnestija,
rajetluk i bezuslovna pokornost. Iz njegovih ruku Srbija ni posle uspele bune nema ta drugo da oekuje.
To je poslednja re stranog vezira, i ludo je opirati se. Milo Obrenovi, Milo trgovac koji poznaje ljude,
taj Milo je ovoga trenutka munjevito raunao i razmiljao. Hurid - paa je rekao ono to ovek njegova
kova i pameti moe da kae. Nikad taj nee moi da razume da su se stvari izmenile, i da se mir sada
moe postii sasvim drugim putem. Sve se ispunilo kako je pretpostavljao; ostalo mu je jo jedino - da
mu se izmigolji iz ruku. Iako preneraen, Milo poe da se dovija.
- Ja znam, estiti veziru, da su tvoje rei zapovest velikog sultana. to se mene tie, imam puno
poverenja u sve to kae i obea. Ali narod je ozlojeen, namuen, a posle onoga to mu je u Sulejman
- paa poinio - teko da nekome poveruje. Zato bi bilo dobro da ti napie ono to eli, a ja lino da to
objavim i objasnim narodu. Pogotovu to Maralija od Nia nudi i ono to niko ne trai.
- Ne, ne, Milou, ti e ostati, a mi emo poslati tvoga pisara i knezove da oni moju odluku saopte
narodu - ree uznemireno vezir.
- Moja pamet nije dorasla da tebe ui, ali kad se knezovi pojave s tvojim pismom bez mene, narod e
pomisliti da si me pogubio. Navalie i pobiti knezove, a kako su ozlojeeni i podivljali - nastavie borbu i
zatraiti zatitu Austrije i Rusije. Izrodie se ono to ni sultan, ni ti, ni ja ne elimo.
- Dobro, dobro, Milou, idi te se odmori, a ja u razmisliti.
etiri dana proveo je Milo u turskom logoru razgovarajui s Hurid - paom o srpskim poslovima. Kad
nije bio kod vezira, gostili su ga Imir - paa i Halil - aga Seresma. Hurid naposletku pristade da ga pusti,
ali pod uslovom da mu u najkraem roku odgovori jesu li Srbi primili njegove uslove.
- estiti veziru, pre petnaest dana neu moi da ti odgovorim. Moram najpre da obiem sve vojske na
poloajima i da im saoptim tvoju naredbu. Zatim da odrim i sastanak stareina.
- A ako se predomisli kad mi umakne iz ruku? - nepoverljivo upita vezir.
- Da sam imao kud da beim, ne bih ti ni dolazio. Kad dajem re, hou posao da uradim kako treba.
Pretpostavi da ti sutra poe s vojskom na moju re Beogradu, a raja je doeka i napadne. Ko e onda
odgovarati za to svetlome sultanu? Ti i ja, estiti veziru!
- Tako je, tako, Milou! Samo pouri, jer mene u Bosni ekaju poslovi - govorio je paa polako i muno,
dok mu je u blesku zenica sevala mrnja delata kome izmie rtva.
Milo se jo vie uprepodobi, mislei kako je Amida bio u pravu kada je govorio da krvniku nikad ne
treba ii na noge.
- O, moni veziru, meni se uri vie nego ikome, jer krvi i rtava je na sve strane i previe. Zato ako i
zaamim neki dan, znaj da muku muim, jer ni s pametnima se nije lako rvati, a kamoli s onima koji su od
zla podivljali.
im je vezir pustio Miloa, prihvati ga Seresma i sa svojim delijama otprati do Lenice. Pri rastanku
pozva Miloa u stranu:
- Milou, ovoga puta sam te ja bio uzeo na duu i jedva uspeh da odrim zadatu re. Moj ti je savet za
budue: ne zalei se da kao voa bune ide ma kome na noge. Rat je neuraunljivo vreme! U njemu
zakoni i obziri ne postoje. Srean ti put!
Milo se zahvali Seresmi i izvadi iz nedara kesu dukata:
- Ovo ne uzimaj kao moju zahvalnost, ali elim da te bar neim obdarim!
Tako se vratio u ustaniki logor vie mrtav nego iv. A tu ga je ekao poziv Maralije i stareina na Moravi
da hitno doe, jer su pregovori s rumelijskim vezirom odmakli i na dobrom su putu.
IX
Dok je Milo pregovarao s Hurid - paom na Drini, prilike na Moravi su se razvijale u korist Srba. Iako
spreman za mirno reenje i pregovore, Maralija je nastojao da ispita ustaniku snagu, pa je nekoliko
puta ubacio u borbu manje odrede, pokuavajui da prodre u Srbiju. Meutim, svaki njegov pokuaj
naiao je na otpor i bio suzbijen. S druge strane, pritisak Rusa na Portu postajao je sve jai. Italinski je
traio objanjenje kakav se to rat vodi u Srbiji i zato nije ispunjen Bukureki ugovor. To sve se
odraavalo i u Maralijinom dranju; iz Carigrada su ga pourivali da sa ustanicima to pre zakljui mir. U
isto vreme, iz Bea se vratio Prota Mateja i prema preporuci Rusa savetovao mirno reenje. Sve je ovo
uticalo da veze izmeu Maralije i ustanikih stareina postanu ivlje. Vezirova nestrpljivost je ila dotle
da su stareine ve bile zapoele pregovore i s Maralijom nale dodirne take; samo se jo ekao
Miloev dolazak da se zakljui mir. Bilo je ugovoreno da obe strane prestanu s borbama. Ustanike
stareine traile su od vezira odobrenje da poalju u Carigrad svoje predstvnike. Oni e nositi za sultana
Maralijinu preporuku na osnovu koje treba da dobiju ferman kojim im se sve oprata. Ugovoreno je da
vezirova vojska za to vreme eka u Nupriji. Maralija se nije protivio ovom zahtevu, ali ga je uslovljavao
time to bi ustanici bili duni da prethodno propuste jedan njegov odred u Beograd.
im se Milo u Belici sastao s Protom Matejom i sasluao njegov izvetaj iz Bea, uvideo je da je dalje
voenje rata besmisleno, i da treba sklapati mir po svaku cenu. Bilo je oigledno da mirno reenje
odgovara koliko njemu toliko i Turcima. Bojei se da mu se ne ponovi isto to i s Huridom, odgovori
Maraliji kako je voljan da doe na pregovore u Nupriju, ali zatrai zalogu i tvrdu re da mu se nita nee
dogoditi. Vezir mu na to preko Jordana Hadi - orevia posla svoje brojanice. Jordan, Grk poreklom iz
Jedrena, bio je vezirov pisar i tuma, ali kao hrianin naklonjen srpskoj stvari. On poverljivo saopti
Milou da je Maraliji po svaku cenu stalo do mira i da priliku treba iskoristiti. Milo je bio reen da vie
ni za ta na svetu ne ide Hurid - pai, te odlui da pregovara s Maralijom. Spremi se, uze sa sobom
Protu Mateju i nekoliko knezova i krenu u Nupriju. Na munom i dugom putu imao je vremena da
razmilja.
Maralija, po prirodi lukav, brz i okretan, odmah je odustao od onog uobiajenog turskog ceremonijala i
nadutosti pri voenju razgovora s pobunjenom rajom. Zato Miloa doeka na nogama. Sedobrad, blagog
izgleda, nasmejan i raspoloen, ostavljao je veoma prijatan utisak. Milo je po svemu bio suta
protivnost veziru. Mlad, astoljubiv, osrednjeg rasta, neugledan, ali izdrljiv. Meutim, ta dva oveka,
tako razliita po spoljanjosti, imali su mnogo ega zajednikog. Obojica su bili lukavi, prevrtljivi i gotovi
da koriste sve samo da bi postigli ono to ele. Moda su ih te osobine i pribliile i pomogle da se ukloni
obostrano nepoverenje. Obojica su bili spremni da ovoga asa sve prihvate, a docnije - im im se prui
povoljna prilika - priznae jedino ono to im bude od koristi.
- Jesi li ti Milo? - upita Maralija, poavi mu u susret.
- Ja sam, svetli i mudri veziru - odgovori mu hitro Milo. - Oseam da me je danas ogrejalo sunce sree i
carske milosti, jer u tvome blagom liku vidim novoga Mustafa - pau, srpsku majku.
Nije mu bilo teko da zaplae. Njegovo suzama obliveno lice napravi na Maraliju snaan utisak. On se
sagnu, uze ga za ruke i poljubi u elo.
- Ne tako, knee - ree Maralija. - Vidim da je zlo bilo prelo svaku meru. Nema toga to padiah uz
pomo svemonog Alaha ne bi mogao popraviti. Ako se priljubite uza me, ovo moe da bude srean
trenutak za Srbiju. Ja sam star ovek i hou da ponesem Bogu istu duu. Dina mi, im sam te video znao
sam da si iskren, i da emo nai zajedniki jezik. Zato otvori svoje srce, sine moj, i reci sve to vas boli i
ta traite. A sad, otur na divan. Dede i vi ostali priunite.
Maralija sede na iljte, a Miloa posadi na posebno sedite. Posluga donese kafu, ibuke i mastiku. Vezir
je imao poneku lepu re za svakoga iz Miloeve pratnje. iroko je delio osmehe i prosuo nekoliko ala na
raun Srba i Turaka. To je otvorilo vrata prisnosti i uzajamnom poverenju; Milo oseti da se ovde moe
mnogo postii.
- estiti veziru, mi od tebe i cara traimo jedino ono to je Porta preko Petra Ika nudila u svoje vreme
Karaoru. Ostaemo kao to smo i bili carski podanici. Vezir e sedeti u Beogradu, upravljati Turcima, a
nama Srbima sultan e dati autonomiju. Vezirovo i carsko mi emo kupiti i predavati. Pred tobom i
carem Srbe e predstavljati knez koji e izvravati sve naredbe i zahteve. Tuinske garantije ne traimo.
Ustanoviemo jednu kancelariju i sud sastavljen od Srba koji e suditi raji. Traimo da svoju veru
slobodno ispovedamo, da nesmetano trgujemo i radimo. A sva ova naa prava da car svojim fermanom
potvrdi. U sadanjim prilikama, jedina garantija da e nae pravo biti potovano jeste to da narod
privremeno zadri oruje.
Maraliji bi nelagodno kad Milo pomenu oruje, ali se napree da jo vie razvedri lice.
- Sve to trai, voljan sam da prihvatim. to se tie oruja - nosite za pasovima i topove ako hoete,
samo da ste caru odani.
- E, onda da sve to, estiti veziru, utanaimo, potpiemo, i poaljemo caru na potvrdu! - uskliknu Milo.
- Jok, jok, Milou, tako neemo raditi! Pristajem na sve to trai, ali ja u ime cara nisam ovlaen da ita
potpisujem. Evo, nas dvojica smo tu; sporazumeli smo se. Pusti jedno moje odeljenje vojske da ide u
Beograd, a ti se obrati molbom Porti i sultanu da potvrdi sve ovo o emu smo se sporazumeli; ja ti dobar
stojim da u te podrati i preporuiti. Tako, iv bio! Kad car vidi da ste mu pokorni, verni i da ste se sa
mnom lepo sporazumeli, dae sve to traite.
X
Po zavrenim pregovorima sa Maralijom, Milo sazva skuptinu ustanikih stareina i nahijskih knezova.
Kad se proplanak ispuni ljudima, Milo naredi Vuiu da otvori zbor. Toma razmae laktovima one ispred
sebe, pope se na panj i prieka dok se svi smirie.
- Brao, vreme nas goni da brzo zavrimo i ovaj posao, kako bi svako krenuo na svoje odreeno mesto. Ja
sam imao toliko da vam kaem, a sada dajem re knezu Milou, koji e vas obavestiti ta smo postigli kod
Maralije i ta treba dalje preduzeti.
Rekavi to, Vui sie i pomoe Milou da se popne na panj. Milo asak osmotri skup. Gledajui
prisutne, uoi na njihovim licima radoznalu podmuklost, zversku e za unitavanjem i grabljenjem.
Naglo izmeni izraz lica, uzdie glavu, a lice mu ozari topao osmeh:
- ini voliko, brao - poe resko - nameran sam da vas obavestim ta smo postigli za ovo nekoliko
meseci borbe. Ja neu da vas podseam na onu nesrenu trinaestu godinu, kad su pobegli preko granice
svi oni to su bili duni da se ovde bore, a narod ostavili da ispata svoje i njihove grehove. Neu da vam
spominjem ni nesrenu i u nevreme zapoetu Hadi - Prodanovu bunu, ali hou da vas podsetim na
muke i zlo koje ste tada pretrpeli. Hou da vas podsetim na sva ona veala, glave pobodene po
bedemima, na strane muke nae brae nabijene na kolje. Podsetiu vas i na zbegove u kojima su vaa
deca umirala od gladi i zime. A, brao moja, vama je jamano znano da je trebalo mnogo smelosti,
hrabrosti i odvanosti da posle onog stranog sloma prikupimo snagu i podignemo ustanak. Ali kako
nismo imali drugog izbora i izlaza, odluili smo se za borbu bez obzira na to kakav e biti njen ishod.
- iveo Milo! - uli su se usklici sa svih strana.
Kad se bura odobravanja i uzvika stiala, na panj se pope Dimitrije. Zbunjeno i skoro uplaeno pogleda
okupljene ljude. mirnu oima, pa iz nedra izvadi ispisan tabak hartije.
- Molba koju smo poslali sultanu, a koju je potvrdio Marali Ali - paa, ovako glasi, narode - zamuckujui
uzviknu Dimitrije.
1. Srbi putaju u Beograd Maralijinog ehaju sa sedam do osam hiljada vojnika.
2. Srpski poslanici sa Maralijinom preporukom idu u Carigrad, a Maralija e ekati u upriji dok se oni
ne vrate i donesu carski ferman.
3. Srpska vojska stoji kako stoji do dolaska fermana.
4. Maralija ima da napie Hurid - pai na Drini da odmah zabrani Bonjacima napadati Srbiju.
5. Turci da se ne meaju u kupljenje danka, jer ga kupe srpski knezovi.
6. Kod svakog muteselima sedi po jedan srpski knez; bez ovoga kneza ne moe muteselim Srbima nita
suditi.
7. U Beogradu e se urediti jedna komisija u kojoj e sedeti 12 knezova. Ovi e knezovi suditi Srbima koji
uine velike krivice. Ako koga osude na smrt, predae ga veziru da ga pogubi.
Ovi knezovi primaju i porez od nahijskih knezova i predaju ga veziru. Vezir ostaje gospodar u gradovima i
nad Turcima, a Milo u zemlji nad narodom i knezovima. Vezir mimo Miloeve volje ne moe nita
Srbima narediti niti odluiti.
Poto je obavestio skuptinu ustanikih stareina o uslovima mira i dobio odobrenje, Milo odredi Protu
Mateju, Vujicu Vulievia i jo deset knezova da provedu vezira do Beograda. Narodu je izdao nareenje
da Turke mirno propuste, obezbede i snabdevaju uz put hranom. Tako je Maralija prvog oktobra najvei
deo svoje vojske raspustio i sa nekoliko hiljada garde krenuo carigradskim drumom za Beograd. Veziru je
bilo dodijalo logorovanje na Moravi, pa mu je prolazak za Beograd priinjavao veliku radost, jer je time
skinuo veliku brigu Porti s vrata, a sebe oslobodio ogromnih izdataka koje je morao da podnosi za
izdravanje trupa. to je dublje zalazio u Srbiju, sve je vie sticao uverenje da je Milo pravi voa naroda.
Mir je svuda bio vrsto sproveden i snabdevanje dobro organizovano.
etvrtog oktobra je zanoio u Hasan - painoj Palanci. Tu ga stie sultanov glasnik i dade mu ferman
kojim se odobravalo sve to je on s Miloem ugovorio. Carev dar i Portina pohvala behu mu najbolji
dokazi koliko su s njim u Carigradu zadovoljni. To jo vie razdraga lukavog Maraliju, te napisa Milou
toplo i zahvalno pismo u kome ga je obavestio o sadrini fermana, o smeni Sulejman - pae i nareenju
Huridu da povue svoje trupe s Drine i poe na vezirsku dunost u Travnik. U pismu je jo molio Miloa
da raspusti svoju vojsku. Zatim pohita za Beograd, gde je trebalo da se dogovore kako dalje upravljati
Srbijom. Potpisao se kao beogradski vezir.
Desetog oktobra Maralija je stigao s vojskom na Vraar; tu se nalazio njegov ehaja koga su Srbi ranije
propustili. Svi se zajedno spuste na Tamajdan kod Batal-damije i zalogore. Iz srpskih sela narod je
doneo hranu za vojsku i darove za vezira. Sulejman - paa je s oajanjem posmatrao kako raja doekuje
novog vezira; razmiljao je ta da radi. Treeg dana Maralija ue u grad i nastani se u kui hadi -
Ridala, unuka Mehmed - age Foia. Time je vezirovanje Sulejman - pae Skopljaka u beogradskom
paaluku prestalo. Sedamnaestog oktobra, jedai major i nekoliko austrijskih oficira iz Zemuna doli su da
u ime feldmarala Hegera i temivarske generalne komande estitaju Maraliji na uspehu, izrazivi nadu
da se u Srbiji stvarno stanje nee menjati.
Milo je to vreme iskoristio za obilazak nahija, uspostavljanje reda i uvrenje svoga poloaja u narodu.
Prva mu je briga bila da suzbije hajduiju, urazumi nepokorne ljude, a na istaknute poloaje postavi
linosti na koje se mogao osloniti i koje e ga svuda i svakom prilikom podravati. Unapred je raunao na
rivalstvo izvesnih prvaka. Postavljanjem svojih ljudi za stareine osiguravao se od iznenaenja. U isto
vreme, dolazei u dodir s narodom, uverio se da je mir svuda dobro primljen, to je znailo da mu narod
odobrava i da e biti uz njega. Ali nije hteo da poslua Maraliju i da raspusti vojsku. Na granicama Srbije
ostavio je jake i pouzdane strae sa zadatkom da motre na sve to se dogaa u susednim paalucima,
kako ga Turci ne bi iznenadili. Prema Huridu na Drini pojaao je vojsku i saoptio mu da e ga napasti
ukoliko se usudi da pree u Mavu.
Po postupcima Maralije vie je nasluivao nego znao da Turcima nita manje nije do mira nego njemu,
ali ni po koju cenu nije hteo da se izlae riziku. Pogotovu to je znao koliko ga mrze i Sulejman i Hurid,
koji svakako stalno uveravaju Portu da je prevario Maraliju. Ba zbog toga hteo je da sve ima sreeno i
vrsto u rukama, a eleo je i da dozna kako na sve ovo to je postignuto gledaju Rusi. Bez njihovog znanja
i odobrenja nije hteo da se dalje uputa u razgovore s novim vezirom. Tek poto je iz Bukureta dobio od
Germana izvetaj u kome su mu Rusi savetovali da mir odri a da e ga oni preko svoga poslanika u
Carigradu pomoi i traiti ispunjenje Bukurekog ugovora, Milo se odluio da poe u Beograd. Sad mu
je bilo jasno zato je Maralija bio mek i ljubazan, pa je mogao prema tome da podesi i svoje dranje
prema veziru i Carigradu.
XI
Zauzet sreivanjem prilika u zemlji, Milo je sa izvesnim zakanjenjem stigao u Beograd, gde su ga svi
nestrpljivo oekivali, a naroito Maralija, koji se ve poeo bojati da Milo moda kupi vojsku kako bi ga
iznenada napao i unitio. Ajani, bimbae i oficiri poee ak javno da izraavaju svoju sumnju i
negodovanje. Bili su ubeeni da ih je Milo prevario na Moravi, a Maralija je plakao kao dete, stidei se
to se zapleo u zamke jednog aura, i to ba on koji se smatrao najlukavijim meu turskim paama.
Prota Mateja i Vui, koji su pratili Maraliju od Morave do Beograda i bili zadrani kao taoci, ubeivali
su vezira:
- Milo je zakasnio, ali e sigurno doi. Mi ti jemimo za to naim glavama.
- Proto, to e mi tvoja glava ako Milo ne doe! Hurid jedva eka da me prevari. On bi skrtenih ruku
stajao na Drini i uivao u mojoj propasti.
- estiti veziru, nita ne brini jer Milo tek to nije stigao. Umiri Turke i niega se ne plai.
- Aman, javite mu da sve ostavi i neka odmah krene. Alaha mi, pozlatiu vam skute! - vapio je Maralija.
Miloev dolazak izazvao je velikb veselje kod vezira i Turaka, a potitenost i ozlojeenost kod smutljivaca
i privrenika Huridovih. U dvoritu vezirovog konaka skupilo se mnotvo Turaka koji su dotrali da ga
vide, Bili su to beglerbegovi, ajani, bimbae. Kad se Milo pojavi, zavlada potpuna tiina. Posle
uobiajenog pozdrava, Maralija ga pozva da sedne, a zatim naredi da ga poslue ibukom i kafom. Milo
je bio ogrnut samurovim urkom, po turskom obiaju. Jusuf - beg serasker, koji je sedeo pored njega,
zagleda urak i ree:
- Milo - bee, taj urak na tebi sve mi se ini - moj je!
- Moe biti! Zaplenili smo ga u bici na Varvarinu. Kad su ono Turci sa Hurid - paom ravo proli. Ja sam
ga tada dobio kao plen.
Maralija, koji nije znao srpski, zahtevao je da mu se kae o emu razgovaraju Jusuf - beg i Milo. Kad je
doznao, grohotom se nasmeja:
- Jusuf - bee, Muhamed je rekao da pobednik ima pravo na plen. Neka tvoj urak, slavni bee i sine moj,
ostane Milou kao uspomena.
Iako je osetio veliku mrnju prema Milou, Jusuf se smejao kao i svi ostali Turci.
- Ja nisam, estiti veziru, ni mislio da ga traim natrag, nego sam jedino hteo da Milo zna iji urak nosi.
- estiti bee, ako je potrebno voljan sam da ti kupim i darujem tri urka bolja i lepa, ali ovaj sam, mora
priznati, na megdanu zadobio, pa ga ni za svoju glavu ne bih vratio.
Nastala je neugodna tiina. Jusuf - beg je osetio na ta Milo cilja. Maralija se takoe oseao neugodno,
ali se brzo pribrao i rekao:
- Milou i vi ostale stareine, jeste li verni podanici nepobedivog, monog i premilostivog padiaha, kralja
nad kraljevima sveta?
- Jesmo, jesmo, jesmo! - odgovorie Milo i prisutne stareine.
- E, kad je tako, mogu da vam poverim: padiah me je ovlastio da okonam i reim srpsko pitanje. Ja u
to s velikim zadovoljstvom i uraditi. A im se uspostavi red, doi e carski izaslanik da na ugovor i
dogovor potvrdi.
ETVRTI DEO

I
I Milo i Maralija smatrali su mir zakljuen na Moravi nunom potrebom kojom se jedino dobija u
vremenu. Maralija je sve obeavao i sve prihvatao, jer je verovao da vreme radi za njega. Za Miloa je
mir predstavljao jedini izlaz u ovoj situaciji, jer su dve velike turske vojske stajale na granicama Srbije,
spremne da zajedniki preu u napad. Njegova vojska nije bila organizovana kako treba, nedovoljno je
naoruana i jo nespremna da se ponese s toliko premonijom silom. Pored toga, narod je bio podivljao
od straha i prolivene krvi. Spretnou trgovca, Milo je uzeo to mu je ponueno, a mudrou lukavog
seljaka odluio se da gramzivo dri to ima u rukama, kako bi docnije ucenama, pretnjama,
podmiivanjem i svim raspoloivim sredstvima neosetno i neprimetno osvajao deo po deo vlasti nad
Srbijom. To je, uostalom, bio jedini nain da sprei Turke da ne porobe zemlju i unite narod. U isto
vreme, reio je da oko sebe raisti prostor, istisne sve one koji bi mogli da mu ugroze vostvo i u
budunosti postanu takmaci. Tu su Turci i vezir mogli da mu poslue kao oslonac.
Za Portu je, pak, ovaj mir predstavljao neizmerno olakanje. Sad je mogla da otklanja ruske proteste i
zahteve, kao i da odlae izvrenje Bukurekog ugovora. Austrija, kao ruska saveznica, inae s neskrivenim
zahtevima prema Srbiji i Balkanu, odahnula je, zadovoljna to e sve ostati po starom, i to Rusija nee
imati razloga da s neprekidnim zahtevima nalee na Tursku. Engleska, koja je sumnjiavo i s
nespokojstvom gledala na rusko meanje meu balkanske hriane, oduevljeno je kod Porte pozdravila
razumno reenje na Moravi. Rusi su bili zadovoljni onim to je Milo uradio, jer su car i vlada eleli da se
mir u svetu odri po svaku cenu. Meutim, to nije znailo da su se Rusi odrekli zahteva da Turska ispuni
preuzete obaveze.
Maralija, kao ovek na izmaku ivota, eleo je da svoje poslednje dane provede to mirnije i bez
potresa. Bio je uveren da je ostvario sve to se moglo. Na porti i u carevoj okolini stajao je dobro, imao je
mone prijatelje i zatitnike. Laskalo mu je da ga naimenuju za beogradskog vezira, pa i na odgovornije
mesto, utoliko pre to su ga prijatelji iz Carigrada s oduevljenjem hrabrili da istraje u zapoetom radu.
Bogat, a na vrhuncu slave, umoran od svega to bi moglo da mu ugrozi spokojstvo, oberuke je prihvatio
Miloa. Jo u prvom susretu uoio je u njemu oveka sposobna, okretna i vesele prirode. Zato je gledao
da ne uini nijedan korak kojim bi ga od sebe udaljio. Isto tako, Milo se spretnou lukava seljaka
potpuno priljubio uz vezira.
ta je posle toga ostajalo Hurid - pai i Sulejman - pai? Svi njihovi izvetaji i sumnjienja na Porti su,
dodue, razmotreni paljivo, ali im niim nije dato do znanja da mogu na svoju ruku ma ta preduzimati.
U stvari, Maralijini miroljubivi izvetaji odgovarali su spoljnoj i unutranjoj politici Porte. Ona ga je
hrabrila da istraje na zapoetom putu, s tim to mu je, naravno, istovremeno savetovano da upotrebi
svu svoju vetinu kako bi na miran nain i bez potresa uspeo da u doglednom vremenu razorua Srbe.
Tako je nastala nova borba. Milo i Maralija utke sukobie svoje lukavstvo, spretnost i mo novca. U
molbi upuenoj Porti, Milo pie sultanu:
Aman, presvetli care, uini milost nama! Ako nas ostavi Huridu i Sulejman - pai, bolje je poalji svoj
ma i sve nas iseci. Samo, i mrtvi pripadaemo tebi. Zato te molimo da nam se smiluje i postavi za
vezira Marali Ali - pau. za koga mi vidimo da je pravi carski vezir, jer dan i no radi da carsku zemlju
sredi, a ne kao to su radili Hurid i Sulejman - paa, koji su put naem caru zatvorili, a svojim zulumima
tuinu nagonili.
Molbu je odneo u Carigrad arhimandrit Melentije Niki, jer je imao odlinih veza kod patrijarha, kome
je Milo takoe pisao da podupre na Porti srpske zahteve. U isto vreme, Milo je potajno obavestio i
Ruse o dogaajima u Srbiji i zamolio da i oni pritisnu Turke kako bi ispunili srpske zahteve to ih je on
naveo u molbi upuenoj Porti. Sve je ovo uticalo da Porta prihvati Maralijine preporuke i ispuni srpsku
molbu. Maralija je pored rumelijskog paaluka dobio jo i beogradski. Pa ipak, Sulejman - paa, umesto
da bude kanjen, postavljen je za vezira u Bosni, a Huridu je nareeno da ide u Solun i tamo preuzme
vezirstvo.
Tako se zavrila borba na Porti. Sulejman - paa pusti na Maralijin zahtev iz tamnice Jevrema, a posle
neprimeeno i neujno ode na novu dunost u Travnik. Izlazei iz Beograda, Sulejmanu se inilo da,
naputajui ovaj grad, naputa i sve ono to je u oveku sutinsko. Ozlojeen i ponien, nasluivao je da
ga u Bosni eka smrt.
II
Poto je utvren mir, Maralija se udobno smesti u vezirski konak u Beogradu, preputajui vremenu i
istonjakoj lenosti da raiste odnose sa Srbima. Milo zapoe ogroman posao oko ureenja i
preobraaja Srbije, kao i diplomatsku akciju na Porti i kod Rusa. Kako izmeu Miloa i Maralije nije
postojao pismeni ugovor, a Porta je otezala da fermanom regulie autonomiju u Srbiji, to Milo predloi
veziru ta da se uradi. U Beogradu je uspostavljena Narodna kancelarija kao neka vrsta najvie
administrativne i sudske srpske vlasti. Na Miloev predlog, Maralija postavi po nahijama vojvode
(muteselime). Milo, kao vrhovni knjaz Srbije, javlja dvadeset petog oktobra austrijskim vlastima da su u
Srbiji povraeni mir i red, i moli da se izbeglicama dozvoli slobodan povratak domovima, a takoe da sa
austrijske strane otvore skele za promet i trgovinu. Novo stanje nisu odobravali jedino hajduci. A, isto
tako, behu nezadovoljni Pavle Cuki, Petar Moler, arhimandrit Melentije Niki, kao i vei broj stareina
iz prvog ustanka, koje su Milo i njemu odani ljudi potisnuli u pozadinu. Vreme je, meutim, sve vie
potvrivalo, a to osetie i Turci i cela Srbija, da se vlast nala u rukama vrstim i da e ravo proi oni koji
se budu suprotstavljali volji i namerama Miloevim.
Ali, niko u Srbiji nije se toliko obradovao miru koliko Ljubica. Od izbijanja ustanka ona je stalno nosila
veliki teret na srcu i oseala se priguena nemerljivim strahom. Nemirno je provodila dane i noi, jer joj
se stalno priinjavalo da e dojuriti odnekud glasnik i saoptiti Miloevu pogibiju, ili ono to je moglo da
bude jo tee i gore: pobedu Turaka i slom ustanka. Njene krupne oi, prevuene senkom tuge i
ivotnom gorinom, kao da su postale lepe, ali joj je lice dobilo izraz tvrdoe i odlunosti. Za sve vreme
rata ona je jedva uspevala da u sebi nae oslonac. Nije joj padalo teko to je morala da preuzme
upravljanje imanjem: da pored domainstva vodi i muke poslove koje je ranije vodio Milo. Ni napori
oko zdravlja i uvanja dece nisu joj zadavali mnogo briga. Nju je jedino morio nemir. Pored tuge, strepnje
i iekivanja, u njenom srcu raalo se jedno novo, nepodnoljivo oseanje. Ma ta se desilo i ma kako se
stvar povoljno zavrila, inilo joj se da se Milo sve vie od nje udaljava, neosetno izmie, pretvara u
nekakvog za nju novog i nepoznatog oveka. Niim ni na sebi ni u sebi vie nije podseao na onog
negdanjeg Miloa, koga je volela i potovala, i kome se nita nije moglo zameriti niti odrei. On je tada,
naroito u prvom ustanku, za nju bio nedostian junak, predusretljiv i pravian prema ljudima a srdaan
u kui. Meutim, od sloma, odlaska u Beograd, a pogotovo od izbijanja drugog ustanka, potpuno se
izmenio. Postao je gord, prek, uurban, silovit i neobuzdan. Jedva se usuivala da mu pogleda u oi.
Kako je sve to za nju bilo teko i neprihvatljivo! Imala je mua koji vie, znala je, nije samo njen; kome su
svi i svako prei. Njenu panju i nenost skoro da vie nije ni zapaao, a u postelju joj je dolazio jedino
kad treba da smiri svoju toplu krv ili da je zavara. Srcem ene ona je tek sada shvatila da srea nije samo
u postignutom uspehu, bogatstvu i uzdizanju. Bila je eljna tople rei, srdanih pogleda i ljubavi. To to je
postala uvena, to su je zvali kneginjom i majkom, ukazivali joj panju, traili kod nje milost i zatitu,
ulagivali joj se, smatrala je kao svetogre i uniavanje ene i majke. Kroz kuu, u kojoj je ona sada
gospodarila, prolazili su zvani i nezvani - mladi i stari, dobri i ravi, prevejani laovi, varalice, plemeniti i
nitkovi, odvani i razbojnici, trgovci i dounici, zaverenici i njukala. Sav onaj areni, divlji svet skitnica iz
sela i uma. Svi su oni neto traili od Miloa, molili nju da se za njih zauzme, da im pomogne i podri
njihove zahteve. Tek sad je mogla da opazi koliko je ovaj svet gurav, sa dva lica, izranjavljen, izopaen.
Mogla je da oseti kako je ivot pun rugobe, a ljudi grabljiviji, sebiniji, samoiviji i prodrljiviji od zverova.
Usled napornog rada, iekivanja dogaaja, sumnji i stalnih promena, nije ni zapaala kako neshvatljivo
brzo prolazi vreme i kako u toj sveoptoj jurnjavi iilee prolee i leto. Tek kad je ula da je mir skloplen,
da je novi vezir zaseo u Beogradu, da je dever Jevrem puten, a da Milo obilazi nahije, uspostavlja vlast i
zavodi red, uspela je da se osvesti i pogleda oko sebe. Jesen je uveliko vladala, a ljudi iz Crnia i najblie
okoline izmenili su svoje od straha i zebnje natmurene likove. Zapazila je da je nada svima zasijala u
oima, da svi priljenije rade a, s vremena na vreme, ula bi i pesmu kojom su veliali i slavili Miloa:
Konja mi jae mlad delija,
Mlad delija, vojvoda Milo.
Pusti me, majko, da ga pogledam,
Da srcu elju utolim.
Uinilo joj se da ponovo dolazi ono to je u prolosti bilo tako jednostavno i dobro. Veselo e zaplamsati
vatrica na ognjitu. On e da se vrati, smiri, da opet preuzme poslove u svoje ruke. Sedee, kao nekad, u
stolovaku kraj ognjita, na kolenima e drati decu, a preko njih e bacati tople poglede ka njoj...
Iznad Rudnika nebo je puno sjajnih i krupnih zvezda. U grane oraha upleo se vetar, a lie ubori kao
nemirna voda u koritu reke. Negde u daljini laju psi, dok meseina plavi ceo predeo. Pokraj susedova
tora obanin svira u frulu, a sa suprotne strane sela dokrada se devojaka tugovanka. Deca u kui su ve
odavno pospala; momci i obani otili su na odmor. Snano telo zateglo se od enje i uzdravanja.
apue neto nejasno i udno, priljubivi usta uz stablo oraha i obgrlivi ga rukama. Oseti kako joj suze
naviru na oi.
Sima Patrmac dojuri usred noi na konju i ispali u dvoritu kuburu.
- Mutuluk, snajka! - vikao je kao pomaman.
- Govori ta je, imae mutuluk - uzbueno doviknu Ljubica.
- Pobedili smo Turke i prisilili ih na mir. Vezir se smestio u Beogradu. Jevrem je iv i zdrav. Milo je
postao vrhovni knez Srbije. A moda jo veeras, ili najkasnije sutra uvee - eto ga.
Ljubica je povela Simu u kuu i smestila ga za trpezu. Za sve vreme dok je jeo i pio priao je kako je Milo
iao Huridu u logor, zatim o pregovorima s Maralijom, o skuptini, o tome kako se Moler, Cuki i
arhimandrit Niki ne slau, kako im nije pravo to je Milo iznad svih njih, i jo dosta o kojeemu
drugom.
- Samo, snajka, Milo ih je sve nadmudrio. Molera je postavio u Narodnu kancelariju, arhimandrita
poslao kao poslanika i molioca narodnog u Carigrad, a Cukia ostavio u nahiji pod prismotrom Tome
Vuia. A Toma e mu zavrnuti iju samo li mrdne repom! Toma ne bi ni roenom ocu oprostio!
III
Nekako ba kad se mir uglavljivao na Moravi, ulma je rodila Milisavu zdravo muko dete. Kao i sve ene
koje su se mnogo napatile, mnogo volele, ile tako rei od oveka do oveka, pa na kraju srenim
sluajem nale smirenje i dobra mua koji ume da voli i da pree preko rune prolosti, tako je i ulma
postala smirena i dobra ena, naavi svoju sreu upravo u trenutku kad su ve sve nade bile izgubljene.
A za tu sreu zahvaljivala je iskreno Bogu i Milou. Zato se njen prvi poriv, isto nagonski, da se preda
snanom i eljenom oveku, to je za nju Milo znaio u prvim danima, pretvorio sada, poto se udala i
navikla na Milisava, u oseanje duboke zahvalnosti i istog prijateljstva.
Po odlasku Sulejman - pae i dolasku novog vezira, Milisav je morao jedno vreme da se potpuno posveti
svojoj radionici, jer je ceo terzijski esnaf ustao protiv njega. A ni beogradski Turci ga nisu trpeli zato to
se oenio poturenicom. Samo, taj strah i zebnja nisu dugo potrajali. Jednog jutra u Milisavljevu
radionicu uao je Maralijin au i zagledao se u smotke ohe i kadife na polici.
- Je li ovo radnja Milisava terzije?
- Jeste, estiti efendija - skaui na noge odgovori usluno Milisav.
- Novi vezir me poslao da odmah doe u konak i da od sve ohe i kadife ponese mustru.
- Molio bih te da me saeka nekoliko dekika da odseem mustre i poem s tobom. Ne volim da me
strae zaustavljaju.
- Dobro, priekau.
Milisav je poneo dvadesetak mustri. Maralija ga je primio na divanu u velikoj odaji. Sedobrad i
otmenoga dranja, blagog osmeha i vedrih oiju, ostavio je neobino upeatljiv utisak na Milisava.
- uo sam da si dobar majstor - ree vezir - a ja elim da uklonim ove prnje to su ostale iza Sulejman -
pae. Treba da mi presvue novom kadifom sve seije, divan i minderluke.
Jo istog dana Milisav je preneo sav potreban materijal u konak i preveo momke.
Radei u konaku, uo je kako vezirova pratnja hvali Miloa, a pre nekoliko dana, kad je Milo prvi put
doao u Beograd i svratio na ast i podvorenje Maraliji, Milisav se zaudio s kolikom je panjom knez
doekan i kako se cela posluga i vezirova pratnja unemirila i radovala tome dolasku. Sve je to ispriao
ulmi kad se vratio s posla. Ona se veoma obradovala i dugo je potom razmiljala o Milou.
Bisenija se tih dana oseala sasvim drukije od ulme. Miloev glasnik je doneo vest da je njenom muu
odobren povratak u Srbiju, te da ga ovih dana moe oekivati. Ta vest ju je toliko uzbudila da celog dana
nije mogla nigde nai mira. Prihvatala se svaki as jednog posla za drugim, a nijedan nije dovravala kako
valja. Nikako nije mogla da zaboravi proletonje popodne kad je Milo iz Crnia iznenada navratio da se
sa njom vidi. A verovala je da ga je zaboravila i pregorela.
- ini voliko, sad si jo lepa nego to sn bila - rekao joj je kad su ostali nasamo u sobi.
- Moje je srce, Milou, ve sagorelo. Greh je lepom reju teiti enu.
Njemu su sevnule oi. Sagao se brzo i poljubio je.
- E, pa zbogom, Biska! - rekao je i iziao. Ponovo je proivljavala ono to ju je toga popodneva tako
snano obuhvatilo i dralo. Sada, kad svakog asa treba da se nada muu, znala je da Miloa gubi zauvek,
a nije mogla ni htela da se s tim pomiri. Ma koliko se upinjala, muevljev lik nije vie mogla da obnovi u
seanju. Izgledao je dalek i tu, mada je dobro znala da e ostatak ivota morati da provede uz njega.
Ove noi sva se zaplela u dva suprotna oseanja. Preovladavala je arko i neodoljivo, u svoj svojoj silini i
privlanosti, elja za grehom. Ma ta se desilo, pomislila je, ako se samo naali, ja u biti spremna da mu
se ponovo sva predam. Ostala je tako zurei u no punu meseine i priguene tiine...
Kad se trgla, znala je da su njene elje samo pusti snovi. elela je da ivi, da bude voljena i da voli, ali je
potpuno bila svesna toga da izmeu nje i Miloa stoje okrutni zakoni kao nepremostiva prepreka. Oni joj
nikad nee dozvoliti da se nazove Miloevom enom.
IV
Acikin han je ponovo oiveo. Skoro sbake veeri tu su se okupljali begovi, spahije, imuniji trgovci, kao i
visoki verski i carski predstavnici. Od Srba se malo ko usuivao da ue, a pogotovu poslednje godine
Sulejman - paine vladavine. Ukoliko je i bilo inoveraca, obino su to bili poslovni ljudi iz Austrije, ili
sumnjive osobe koje su se pod vidom trgovine bavile obavetajnom slubom i raznim nedozvoljenim
poslovima. Za razliku od drugih svratita u Beogradu, Acikin han je imao jednu posebnu prednost: u
njemu su vieni Turci mogli i da se razonode, jer je u hanu svake veeri svirala muzika. Bila je to ona
gfava istonjaka muzika - zurle, doboi, frule i talambasi. Pored mlade Aje Ciganke, nadaleko poznate
pevaice, Acika je ba nekako pred poetak ustanka uzeo oekinju. Za njom se bio pomamio ceo muki
svet u Beogradu. O njenoj igri i telu prialo se ne samo meu mladiima ve i po epencima u ariji, po
spahijskim i begovskim odaklijama i inovnikim kancelarijama.
Svakog petka Acika je pajao, istio i doterivao veliku hansku odakliju. Pod je zastirao velikim pirotskim
ilimovima, nametao prostirke i jastuke na divanima i seijama, a odaju je kropio mirisom mousa i
ruina ulja. Pre nego to padne mrak, petorica sviraa Cigana sa Karaburme, sveano obueni i sa
visokim zelenim turbanima, zaseli bi na ilim u sredini, pili kafu, puili i ekali da se han napuni gostima.
Na Acikin znak poinjali su da duvaju u trane svirajke i trube i da lupaju u goeve, to je znailo da
poinje veselje i zabava.
Ono to je te veeri iznenadilo redovne goste i posetioce, bilo je prisustvo tri izuzetna gosta: starog
dervia Meage, koga su potovali kao sveca, zatim imama Jusufa i kadije Selima. To su bila tri veoma
ugledna Turina koji su se pojavljivali na sedeljkama jedino u tekim prilikama da bi se i njihova re ula i
raznela po ariji. Doli su zajedno i zauzeli mesta na proelnoj sofi. Acika im je lino izneo nargile i
posluio ih kafom, a na trpezu od javorovine, u tri srebrna sahana, postavio je ueereno voe, bademe,
oviju prutu i dve flae prave carigradske mastike, one koja se slui kod vezira i po kuama visokih
turskih dostojanstvenika. Ukoliko se mrak vie sputao, utoliko su Turci brojnije pristizali. Po nepisanom
ali utvrenom obiaju svako je zauzimao mesto koje mu pripada; svi su pri ulazu pozdravljali sa velikom
panjom, sveano i na turski nain, trojicu dostojanstvenika.
Dok su gosti mirno sedeli, uivajui u jelu, piu i duvanu, odjednom poe svirka uz sitno i veto udaranje
daira; odnekud istra Aja Ciganka, kao da je iskoila iz avoljeg rukava. Bila je obuena u dugu providnu
haljinu od svile, to je omoguavalo gostima da kroz tanku materiju vide sve oblike njenog tela, pa ak i
otro izboene tamne bradavice krukasto uzdignutih grudi. Uzdignute glave, sa raspletenom kosom
koja joj je padala niz ramena i plea, zaokruila je goste vatrenim crnim oima, a zatim uz ubrzani zveket
daira poela da peva:
Gajila majka Janu devojku
Da svojom mladom lepotom
Zaludi ceo Alahov svet...
Glas joj je bio zvonak, topao, razbludno nametljiv i izazovan. Pesma je dalje govorila kako se u Janu
zagledao mlad paa. Ona mu je davala nade, a zatim se veto izvlaila sve dok ga nije tako zaludela da ga
je dovela do prosjakog tapa. Tek kad je sasvim propao, probekrijao se i kad ga je ceo svet prezreo,
pozvala ga je u svoju odaju.
Divna je to bila no,
A ludi Mehmed - paa,
Poto se naljubio Jane devojke,
Zakla je i krvcu iz grla joj popi...
Svi imaju oi samo za Aju; niko nita drugo nije ni video ni mislio. Kao otrovna magla sve ih je
ujedinjavala neostvarljiva elja da se domognu njene lepote i tela, da uz nju provedu denetsku no, a
posle toga...
Kad je zavrila pesmu, zavlada napregnut mir.
- Aman jarabi! - povikae mnogi i svi poee dreiti kese i sputati u daire srebrn i zlatan novac. Ajin
osmeh se menjao ve prema vrednosti dara. Posle pesme nastao je dug predah. Turci su se krepili kafom
i piem, izmenjujui utiske e pevaici.
Dervi Meaga iznenadio je sve prisutne, jer je mimo obiaja ubacio u daire cesarski dukat, a na Ajin
osmeh razvukao je svoje iskopnelo uto lice u neto to je jedva naliilo osmehu. I tek poto ju je ispratio
pogledom dok je odlazila u susednu odaju, okrenuo se imamu Jusufu i kadiji Selimu:
- Dina mi, Muhamed je bio najmudriji Alahov prorok u svim vekovima od postanka sveta, a ostae to i do
kraja, jer je priutio Turcima da uivaju najveu slast i lepotu sveta, dozvolivi im da mogu drati ena
koliko im srce trai. Ja ponekad i duom i srcem alim nesretne aure to ih njihovi ludi zakoni teraju da
ceo vek provedu uz jednu enu.
- uo sam da je ila da peva Maraliji. Pogani jezici tvrde da joj je nudio pet stotina dukata da ostane
godinu dana u njegovu haremu - zlobno ubaci kadija Selim.
- Ako je prevrtljivi Anadolac bacio oko na nju, liie nas ove radosti da svakog petka uivamo u nebeskoj
lepoti i draima male Ciganke - dodade imam Jusuf.
- More, varate se! Spanala se ona davno s Halid - bejom! Kau da osim petka sve dane u hefti provodi u
njegovom konaku. Silne pare troi na Aju. Samo ne mogu da razumem otkud ih nabavlja. Ono malo
imanja to je imao u Stambolu ve je davno pohario...
- to se udite? Haznadar i Halid - bej su Miloevi prijatelji, bie da ih on pomae kao svoje prijatelje -
uplete se u razgovor spahija Muris Konjalija.
- Kad je ve pala re o Milou i novom veziru, hteo bih, Turci, da reknem ono to me u grudima titi.
Znate i sami kako smo bili rahat zadnjih godinu dana pod Sulejman - paom. Izgledalo je da se vraaju
dobra stara vremena, kad se Turin oseao svoj na svome. A Milo okrenu sve tumbe. Ja vam tvrdim da
e on i Maraliji, ba kao i Sulejman - pai, jednoga dana tako zapriti orbu da je posle ni pas s medom
nee moi pokusati.
- Jad i pokor smo mi postali, Turci! Raja postavlja sultanu uslove i trai posebna prava. I da je samo to!
Nego Milo pred naim oima proglasi sebe za vrhovnog kneza, a vezir mu to i potvrdi. Eh, brao moja,
ne treba se zavaravati: turska sablja zauvek je otupela, a sultanove ui su, izgleda, ogluvele jer nae
pritube vie nee ni da uje - dodade mladi unuk Foia Mehmed - age, u ijem je konaku Maralija
boravio nekoliko dana.
- Aferim, Ibrahime! Ta ti zlata vredi, mladiu! Odista, iz godine u godinu nae carstvo sve se vie osipa i
gubi mo. Gde je Be a gde Bagdad, vie od pola dunjaluka, a sve je to nekad bilo naih pradedova.
Samo, tada Turci nisu sedeli na mekom dueku, niti su se ustezali da ginu i aurska carstva osvajaju.
Svuda je vladao red i znalo se ko ima koga da slua. Ali ja se ipak uzdam da emo povratiti slavu, jer novi
vezir Maralija, neka je hvala Alahu, iako danas gladi Srbe i Miloa, ipak je mudar ovek i zna ta radi -
ree sedi Avdaga Ismetbegovi, uven kao vrstan poznavalac Kurana i erijata.
- Vala, Avdaga, do veeras sam te drao za pametna Turina, a sad vidim da sam se grdno varao. Hvali
Maraliju koji ni kafu ne sme serbez popiti, toliko se ulaguje i zavlai Milou pod rep. Dina mi, davno su
naa sila i snaga prele tom auru u ruke. A vezir se iz dana u dan smanjuje, i nije daleko as kada e se
njegova uti i pitati taman koliko i mrtvih - ozlojeeno viknu hoda Sulejman.
- Pa ta da se radi? - pripita jedan mlad gospodstven Turin.
- Jedino da se molimo Alahu nee li otvoriti oi sultanu da vidi kuda Milo smera; drugo nam ne ostaje -
ree tmurno dervi.
Ovim je razgovor bio zavren; on e se sutra prepriavati arijom, po svim turskim kuama i konacima,
meu jevrejskim, grkim i jermenskim trgovcima koji su strepeli od Miloa isto koliko i Turci.
utanje koje posle toga zavlada bilo je nemi znak sviraima da zaponu svoj posao. Iz susedne odaje
pojavi se mlada igraica Zejna i otpoe svoj ludi ples u kome joj se svaki deo tela prelivao u skladnu ulnu
igru. Gledajui je, Turci su zaboravili na novog vezira i Miloa, preputajui se slatkom zanosu i uivanju.
V
Pod velikim stogodinjim hrastom stajali su Milo i Vujica Vulievi. Bili su i uzbueni i uzajamno
nepoverljivi, ali su se trudili da to sakriju osmesima.
- Na estom koraku prema umi zakopano je burence s dukatima. Tako je rekao Karaore - usteui se
izjavi Vujica.
- Je li otkrio jo kakav znak za raspoznavanje? - upita srdito Milo.
- Da. Rekao mi je da je tamo gde su zakopani dukati zemlja malko uzdignuta, kao da je nekad tu bio
mravinjak, i da na njoj raste mladica gloga.
Milo paljivo osmotri proplanak, prie glogiu, sagnu se, opipa zemlju, pa se naglo uspravi.
- Daj budak i aov, bie da je to ovo mesto! Ali pre nego to pristupimo kopanju, premeri da vidimo
koliko je koraka.
Vujiin je korak neodluan. Lea su mu pognuta, a oi potuljeno mirkaju kao da se odluio na neto
teko. Milo nehotino spusti ruku na drak pitolja u silavu. Zna da je Vujica pohlepan i gramziv na
novac. Pored toga, pribavio je jasne dokaze da ga je Karaore poslao da pripremi u Srbiji sve to je
potrebno za svoj povratak. S tim zadatkom su doli i knez Sima i kapetan Grgi, a u rukama ima kopiju
pisma Prote Mateje, koji opirno izvetava Karaora i Jakova o stanju u Srbiji i poziva ih da to pre
dou.
- Tu mora biti! - viknu Vujica.
- Skini gunj i odloi oruje! - naredi mu Milo.
- Zato, gospodaru, da odlaem oruje? - uplaeno upita Vujica.
- Zato to e da kopa ti, a ne ja. ini voliko, Vujice, nas dvojica moramo veeras sve izvesti na istinu.
Karaore ti je kum. Njemu je stalo da se vrati u Srbiju. Je li tako?
- Tako je - saglasi se Vujica.
- Onda budi iskren i ne preutkuj ta ti je jo rekao kad te je poslao. Ili, jo bolje, da ja kaem. Rekao je:
Kume Vujica, kojekude, idi i pripremi sve to treba kod mojih pristalica, a ja u, im mi ruski car dozvoli,
krenuti u Srbiju da preuzmem vostvo naroda.
- Jeste, ba je tako rekao - uplaeno potvrdi Vujica.
- A sad poteno priznaj ta si razgovarao s knezom Simom i Protom Matejom? Ja znam sve, ali hou da
vidim koliko si iskren.
- Ovaj, razgovarali smo o tome da li e ti biti voljan da ustupi svoje mesto vodu. Ja sam tvrdio da
nee. Prota nije hteo da se izjanjava, a Sima je rekao da te niko nee za to ni pitati.
- Dobro, Vujice, da reknemo poteno - Karaore je moda zasluniji od mene. Po pravu i stareinstvu,
njemu ovo moje mesto zaista i pripada, ali pretpostavimo da si ti na mome mestu; ta bi u tome sluaju
radio?
- Teko da bih ono to meni pripada ma kome ustupio - odgovori okolino Vujica.
- Dobro, Vujice. Nego, ta misli, moram li ja odista svoje mesto da ustupim Karaoru ili ma kome
drugom i po kome to zakonu? Kai iskreno kako misli, pasju ti duu!
- Mislim da ne mora - odluno odgovori Vujica.
- E, vidi, to nisi pogodio! Ja bih koliko danas vodu ustupio svoje mesto, ali da li e na to pristati Turci?
Pored toga, ima i drugih koji ele da dou na moje mesto. Moe li se dosetiti koji su to?
- To i gluva kuka uje. Petar Moler i arhimandrit Niki. Pa ak i onaj ludi Cuki.
- Ti si, Vujice, pametan i domiljat ovek. Zato mi reci po dui da li je tebi doista ba toliko stalo do tvog
kuma?
- Ono da vidi, gospodaru, najvie mi je stalo do moga mira, porodice i imanja. A pravo da ti kaem,
povratak kuma ora mene ne bi ba mnogo ni obradovao.
- A zato, Vujice?
- Zna kako je, Karaore je ostao u dui hajduk, i teko da bi mogao mirovati a da neto ne preduzme
protiv Turaka. Druga je stvar s tobom. Domain si. Kad mora da se ratuje, ume da se bije nimalo gore
od voda, ali zna bolje od svih drugih koliko je blagodetan mir. Ja sam star ovek, i mir mi je potreban
iznad svega.
- Dri se ti mene, Vujice, pa e postii sve to eli. A sad kopaj!
Poto je budakom izvukao grm gloga s korenom, Vujica zape aovom i zaas dopre do bureta. To ponovo
probudi u njemu pohlepu za zlatom. Zastao je asak:
- Tu je novac!
Poto je izvadio bure, Milo naredi Vujici da ga ponese do mesta gde su ostali svezani konji. Kad je Vujica
uzjahao, Milo mu namesti burence u krilo.
- Jai preda mnom!
VI
Milo se upoznao s Mihailom Germanom preko Molera, kad je jednom prilikom iao u Zemun da od
austrijskih vlasti izdejstvuje odobrenje za povratak izbeglih srpskih porodica u Srbiju. Od pouzdanog
oveka dobio je potpuno obavetenje o karakteru, ivotu i imovnom stanju tog odmerenog, kicoki
obuenog oveka, koji je sada iveo u Zemunu pravei dugove i ekajui da se potpuno preda nekom u
slubu. Otac Germanov bio je pealbar iz Makedonije i uspeo je da svojim radom stvori veliko bogatstvo.
Posle oeve smrti, kad se doepao naslea i postao bogat, Mihailo je lutao po Turskoj, Italiji, Francuskoj i
Austriji troei oev novac dok nije proerdao i poslednju paru. Sada se bio nastanio u Zemunu i ekao
novu priliku da nastavi svoj pustolovni ivot. Gledajui ga, Milo se nije prevario u oceni. Ova hulja,
mislio je, koja poznaje toliki svet, izgladnela i na pragu starosti, umee verno da slui svakoga ko mu
omogui udoban ivot. Za svaki sluaj, hteo je da ga to vie vee uza se, pa mu je dao dvadesetak
dukata i stavio mu u zadatak da ga obavetava o svim poduhvatima i namerama istaknutih srpskih
emigranata u Beu i u Rusiji. Mada dosta slabo plaen, German je veto prikupio mnoge podatke i
spretno ih doturio Milou. Sad kad se ustanak sreno zavrio mirom, Milo se setio Germana jer mu je
bio potreban neki vet a beskrupulozan ovek koga bi poslao u Bukuret da tamo motri na rad emigracije
i suzbija njenu propagandu kod Rusa.
Kad se German pojavio u Narodnoj kancelariji, Milo zamoli sve prisutne da ih ostave nasamo. Mihailovo
lice je hladno, ozbiljno, oi pronicljive; mogu ak i Miloev pogled da izdre.
- Sedi, Mihailo!
- Zahvaljujem, gospodaru - odgovori German naklonivi se.
- Zvao sam te da mi da jedan savet. Meni je potreban pametan, umean i pismen ovek koji dobro
poznaje Turke i njihov jezik. U Srbiji imam pouzdane ljude koje mogu poslati da ubiju koga god hoe, i
cara i kralja, ali su, veselnici, nepismeni i nesposobni za diplomatsku slubu. Dakle, ini voliko, evo ta
sam razmiljao: ti si dugo tumarao po svetu, poznaje mnoge ljude, pa bih eleo da mi preporui nekog
za taj posao. Voljan sam da ga dobro nagradim. Nameran sam da ga najpre poaljem u Bukuret, a
docnije e morati i u Petrograd i u Stambol.
Sluajui Miloa, Mihailovo lice oive, a zenice mu zablistae. Ve due vreme vukao se polugladan
zemunskim ulicama i po kafanama. esto je dolazio u situaciju da mu neka zaljubljena rospija da neto
para za jelo i vino. Biti u diplomatskoj ustanikoj slubi, meati se s politiarima, diplomatima; putovati,
zaplitati i nametati zamke, a uz to imati kao zatitnika oveka Miloeva kova - bilo je zaista primamljivo;
on oseti da mu se srea osmehuje.
- Ne shvatite me ravo, gospodaru, ali ja se usuujem da vam kaem sledee: neete nai boljeg oveka
od mene za poslove koje ste naumni da vam on vri.
- U to ja, Mihailo, ne sumnjam, samo ti si ovek bez ene, dece, kue i porodice. Ako te ja sutra poaljem
u Bukuret, ti e se tamo upoznati sa izbeglim stareinama i - eto zla po mene, jer tamo su Karaore,
Mladen, Jakov, a oni me neumorno panjkaju kod Rusa i nazivaju turskim udvoricom zato to sam
zakljuio mir i spasao narod i Srbiju od potpune propasti. A kako su spremni na sve, mogu te lako
obrlatiti i privui na svoju stranu.
- Gospodaru, biu iskren vie nego to treba. Ja sam poslednjih godina vrlo muno i teko iveo. Meni je
potreban bolji ivot i neko ko e mi to omoguiti. A ja u njemu, budite uvereni, ostati do kraja svog
ivota veran kao pas. to se tie emigranata, znate i sami da i oni ive od ruske milosti, a tua pomo -
pasja je pomo.
- Moe se desiti jo neto gore: da ti Turci ponude pare! ta onda, Mihailo?
- Gospodaru, hrianin sam, iste krvi i jezika kao i vi. Iako sam potuka i beskunik, volim svoju otadbinu
i duan sam neto da uinim za narodnu slobodu i opte dobro.
Posle toga Milo, Dimitrije i German sastavie molbu ruskom caru, a u kojoj su knezovi i narod molili da
se car zauzme kod sultana za dobijanje autonomije, kao to je to i bilo predvieno Bukurekim
ugovorom o miru. Caru je saopteno da je narod Miloa izabrao za vrhovnog kneza i svoga vou, pa je
traeno da se jedino preko njega vre svi poslovi izmeu cara i srpskog naroda koji mu je odan i veran. U
istoj molbi se zahtevalo da se izbegle stareine s Karaorem povuku iz Besarabije to dalje u Rusiju, jer
svojim spletkama i porukama nastoje da podbune narod i ponovo izazovu nesreu. Kad je molba
napisana, potpisana, udareni peati, German dobi za troak sto dukata i preporuku za vladiku Leontija,
koji se ve bio pismom obratio Milou stavljajui mu se na raspolaganje.
Razumljivo je da Moler i Cuki nisu mogli mirno gledati kako Milo iz dana u dan postaje sve io taknutiji,
uspeno namee sebe za vou naroda, a sve druge stareine veto potiskuje u pozadinu. Moler, u
svojstvu stareine Narodne kancelarije, pismen, pronicljiv i ambiciozan, shvatio je vreme i pronikao u
dogaaje. Smatrao je sebe zaslunim ovekom iz prvog ustanka, a i u drugom, uz Miloa, igrao je vidnu
ulogu. Pored toga, dok se nalazio u izbeglitvu, bio je jedan meu prvima koji se otvoreno digao protiv
Karaora, smatrajui ga najveim krivcem za poraz Srbije. Njegov poloaj nije, istina, bio ravan
Miloevu, ali mu je ugled u narodu bio veliki, pogotovu u valjevskom, podrinjskom i mavanskom kraju.
Skoro svi knezovi i istaknuti ljudi iz tih krajeva slepo su mu se pokoravali. U tim istim krajevima razvio je
svoju aktivnost i Cuki. im njih dvojica videe da Milo ne eli podelu vlasti i da je sebe proglasio
vrhovnim knezom, to mu je Maralija i beratom potvrdio, dogovorie se da udrue snage protiv Miloa:
Moler preko Narodne kancelarije, u Beogradu, a Cuki u narodu, okupljajui sve nezadovoljnike.
Dok je Cuki bio poznat siledija i napasnik, gotov na svau i brz da ubije, pijanica i bludnik, dotle je
Moler umeo lepo ne samo s knezovima nego i s Turcima. Vodio je raskoan ivot, lepo se oblaio, a bio je
i prijatne spoljanjosti. Znao je dobro turski i nemaki, mnogo je itao i bio vrstan slikar. Voleo je ene,
lov i dobra jela a bio je i duhovit u drutvu i spretan u razgovoru. Zbog tih svojih osobina mnogo se
dopadao Maraliji; on je u njemu nazirao oveka koji e mu prvom srenom prilikom posluiti da
uravnotei ustanike snage u Srbiji, utoliko pre to je odmah uoio da se Milo nee obuzdati i zadovoljiti
onim to ve dri u rukama. Zato poe ukazivati Moleru izuzetnu panju. Pozivao ga je kod sebe na kafu i
razgovor, i traio od njega savet kako da ulepa svoj konak. Nekoliko puta u toku zime vodio ga je sa
sobom u lov i na teferie.
Prva i osnovna elja Maralijina u ovom poetnom periodu vezirstva bila je da Srbe nekako razorua, ne
izazivajui otpor. Lukavi Anadolac zapazio je da su ene slaba Molerova strana, pa mu je za ljubavnicu
spretno podmetnuo mladu Grkinju Sinu. Pored ove Grkinje, Moler je u Beogradu imao zakonitu enu
Maru, koja mu je izrodila decu. Dranje dveju ena i ivot na velikoj nozi iziskivali su velike izdatke, pa je
zbog toga morao vrlo esto da posee rukom u narodnu kasu. Da zlo bude vee, po prirodi je spadao u
onu vrstu ljudi koja nikad nije zadovoljna, a uz to je i sam sebe suvie precenjivao.
Elem, Moler je za lepu Grkinju odmah iznajmio posebnu kuu i raskono je opremio. Sina je namestila
svoje sobe po evropski, najmila dve slukinje, a zatim pod Molerovim okriljem poe okupljati elitu.
Zaljubljeni Moler nita nije mogao uskratiti svojoj ljubavnici, pa je zbog nje zanemario ak i porodicu,
putajui zakonitu enu i decu da ive u oskudici.
Prvi ljubavni dodir s Molerom, Sinu je vie zbunio nego zaneo. Ona nikad ranije nije mogla ni zamisliti
da postoji tako silovita i nezajaljiva strast. Uostalom, Moler je jo bio u punoj mukoj snazi, a uz to lep,
dareljiv i popustljiv prema njenim prohtevima. Liio joj je na sunce to krui nebom i sve oko sebe greje
i obasjava. Pored toga, po prirodi nimalo ljubomoran, on je putao da svoju lepotu istie i pokazuje
drugima; uzimao ju je bez predrasuda onakvu kakva je. Tako je poela ona teka i nezajaljiva ljubav u
kojoj dva ljudska stvora zaboravljaju na sve obzire i prepreke kojih je, inae, tako mnogo u ovekovom
ivotu.
Ipak, Moler se s vremena na vreme treznio od te ljubavi i preduzimao mere da ostvari svoj san o
stareinstvu. U Zemunu je imao svoga oveka. Bio je to Sima Uroevi, koji ga je tajno obavetavao o
svim dogaajima u Evropi, kao i o dranju i namerama Austrijanaca i Rusa u odnosu na Srbiju. Za svoj rad
Uroevi je dobijao pristojnu nagradu, a trebalo je plaati i njegove poverljive ljude. Meutim, Molerovo
imanje i plata nisu mogli da podmire sve te ogromne izdatke. Pavle Cuki, iako iroke ruke, nije mu
mogao naroito pomoi. Dve ene, raskoan ivot, neustezanje ni od narodne kase, sve je to ilo nautrb
Molerova uticaja. Dalje, bojao se da Miloev poverenik Dimitrije budno prati svaki njegov korak i da
redovno o svemu obavetava vrhovnog kneza. Sve je to gonilo Molera i Cukia na brzu akciju protiv
njihovog rivala.
VII
U februaru su njih dvojica imala tajni dogovor. Sastanak je odran u Sininoj kui. Mlada ena priredila je
bogatu veeru, a posluivale su obe njene devojke. Kad se prelo na vino i kafu, Sina se povukla u svoju
odaju. Cuki je bio oamuen raskonom lepotom ove Grkinje. Oseti u dui zavist prema svome
pobratimu.
- Peo, ova tvoja Grkinja zaslepi me lepotom. Ovako iveti godinu dana isplati se vie nego u izbeglitvu
sto godina! - ree Cuki gledajui ispod oka u vrata iza kojih se izgubila mlada ena.
- Pavlua - uzvrati Moler tepajui Cukiu - zaista sam imao sreu to sam se namerio na nju. Ume da
razigra u meni svaki damar. I da nije ovih prokletih poslova, nauivao bih se i naplatio za sve proputeno
vreme. Nego, da zna, u tekoj sam novanoj oskudici, jer sve ovo to vidi morao sam da platim. A, uz
to, moram da izdravam enu i decu.
- Zbilja, kako ti sada s Marom? - upita Pavle.
- Skoro nikako. Na smrt me je izmorila svojim pretnjama. Ide okolo po gradu i olajava. ak me je i sam
mitropolit opominjao da se manem Sine.
- Koliko sam uo, i Milo te zbog nje napada.
- On misli da je samo njemu sve dozvoljeno. A, pravo da ti kaem, bolje bi mu bilo da ne udara tamo gde
ne treba. Zar moda smatra da smo mi slepi kad veruje da ne znam zbog ega je spasao Prodanovu
snahu?
- Jedan moj prijatelj se zaklinje svim na svetu da je dete koje je Bisenija Pljakika rodila - knjaevo. I da je
samo to! Dok je u Beogradu bio slugeranja Sulejman - pae Skopljaka saiveo se sa onom poturenicom
to je svojevremeno bila u Mladenovom konaku. I, naravno, kad se zasitio, udao ju je za onog blentavog
Milisava terziju, a hoda Sulejman kleo mi se u din da dete koje je rodila nije Milisavljevo nego Miloevo.
- Svi znaju da je suknjar, ali njemu se sada sve moe i niko ne sme da mu bilo ta zameri ili prigovori.
Nego, da preemo na glavnu stvar; hteo sam da te upitam da li ti zna ta on smera?
Moler se zamisli, zatim die glavu i oslunu nalet koave.
- Pita ta smera? Pa i tebi je valjda poznato: Turke je ubedio da jedino on moe odrati red i mir u Srbiji,
a narodu je obeao da e mu osigurati mir samo ako njega slua i pokorava mu se. Isto tako, svim silama
pokuava da preko Germana ubedi Ruse kako je on jedini predstavnik naroda, i da zato treba spreiti
Karaorev povratak u Srbiju po svaku cenu. Drugim reima: uvukao se narodu pod kou, a veziru pod
rep, i odatle nas grize kurjakim zubima. E, moj Cukiu, lakomisleno smo proputali vreme i priliku da ga
jo u poetku postavimo tamo gde mu je mesto.
- Grei! Nije jo sve izgubljeno! Ja, eto, traim od tebe samo jedno: da na svaki nain uspostavi s
Maralijom jo tenje veze. Sve mu obeaj, a kad sruimo Miloa lako se moemo izgovoriti narodom,
kao to to i Milo sada ini. Nego, jesam li ti ve kazao: uspostavio sam vezu sa knezom Simom i
kapetanom Dragiem. Siguran sam da e i abaki vladika Melentije biti uz nas. Znam, oni su Karaorevi
ljudi, ali nam i pored toga mogu koristiti u borbi protiv Miloa. Naravno, glavno je da preguramo ovu
nesretnu zimu. Kad doe urevska skuptina knezova, ti istupi otvoreno; ja u pokrenuti narod i banuti
pred Beograd s kojom hiljadom naoruanih ljudi, a zatim od vezira traiti da se Milo smeni i ti postavi
na njegovo mesto.
- A ta emo s njim posle toga? - upita Moler.
- Vratiti ga tamo gde je i bio.
VIII
Uoi Svetog Save, posle sastanka sa vladikom Melentijem, Moler dojuri razdragan kui. Zatee Sinu
izvaljenu na sofi pored kamina. Ona skoi i baci mu se oko vrata.
- ta se desilo?
- Imao sam sastanak s vladikom Melentijem. Rekao mi je da u Carigradu raunaju na mene, a i ruski
poslanik takoe.
Moler se oseao udno. Sve je u njemu bilo oivelo kao da se vratila prohujala mladost. Sina ga povue
sofi, prisili ga da sedne, pa se oprui pokraj njega, stavivi mu glavu u krilo. Pored ove mlade ene i sam
se oseao mlaim, ne shvatajui da zrelost i zaljubljenost daju neprolaznu vrednost ivotu.
- Jesi li srean - pitala je meko i jedva diui.
- Srean sam - odgovori Moler, ljubei je u slepoonice i kosu.
- Zna. vilela sam jutros na liturgiji vladiku. Lep je to ovek.
- Pa ti kao da si se zaljubila u njega!
- Ne znam kako da ti kaem... Zar bi bilo zlo poiniti takav greh?
Znao je da ona to, u stvari, njega samo mui i eli da izazove njegovu ljubomoru, ali i pored toga gr besa
stee mu srce. Odgurnu joj glavu sa svoga krila i prihvati sisak nargile.
- Trai avola u vladici! Tebe bi, izgleda, trebalo svakog dana iibati da bi se umirila!
- A kad si ti to mene ibao pa da mi ponovo preti? - unela mu se u lice, a svetlucava vlaga u njenim
oima irila se u novi krug izazivanja.
On se zaboravi i udari je snano po licu, toliko ga je razbesnelo njeno izazivanje.
Tako se silno iznenadila! Gledala ga je ne verujui da js go onaj meki i savitljivi Moler. Oseti kako joj
obraz gori, a u dui se raa neto i slatko i bolno. Znai da voli, pomisli... Ali je ipak bila spremna da se
baci na njega; da ga grebe i ujeda. Pa ipak se pribra, oseajui kako se s nje otkida ono to ju je guilo
dosadom i jednolinom smirenou.
- Dakle, ljubomoran si? - pitala je smeei se unorno i raskalano.
- Bludnice! - uzviknu Moler.
- Zar odista trai da ti budem verna kao - roena ena?
Bilo je to i previe. On se ustremi na nju i grubo je zgrabi, elei da je obaspe uvredama. Zdera sa nje
haljinu, ali se tada izbezumi i svali je na sofu. Nije joj pomagalo da se protivi i brani. A zatim... sve je to
bilo tako udno i neobino, neto to nikad pre nije doivela, niti mislila da se tako neto moe doiveti.
IX
Mir na Moravi i zbuni i obradova Karaora. Tri godine izgnanstva ve su bile uinile svoje. Daleko od
otacbine i naroda, neshvaen i uniavan, razjeden politikanstvom, intrigama i napadima protivnika, vod
jo nije mogao da shvati koliko su se prilike za te tri godine izmenile. Nije znao da najvei broj boraca i
revolucionara iz prvog ustanka ve odavno lei pod zemljom, a da su pristigli novi ljudi i da se u Srbiji, u
odnosu snaga i u shvatanjima, mnogo ta izmenilo. Iako vidno ostareo, Karaore je jo zadrao izgled
voe pobunjene raje.
Kako li se samo radovao i s koliko je nade poslao Vujicu u Srbiju! Ve je punih est meseci kako je otiao,
a od njega samo krta poruka da za sada ne dolazi i da e mu, im pre mogne, opirno o svemu javiti. ta
je sa narodom, da li se Milo odrao? Nije moguno da Srbija ponovo poklekne. Ni trinaeste ne bi
pokdekla. Ja sam tada pogreio - zaluen prevarom, a sve se potom za mnom osulo. Zar to nije bilo
dovoljno da Milo ne padne u istu greku? Muen sumnjom i neizvesnou, pozvao je Jelenu.
- Idi kai Luki neka se spremi da poe do gubernatora u Kiinjev. Ne mogu vie da podnosim ovu
neizvesnost. Verovatno e on znati ta se deava u Srbiji. Uz put kai momku neka spremi kola i upregne
konje.
Jelena je stajala, a Karaore ju je gledao odsutnim i grozniavim oima.
- ore, iako me stalno prekoreva to ti pre prelaska u Zemun ne rekoh da ne beimo u Austriju, ipak te
sada molim da ne prenagli i uradi neto nepromiljeno. Kum Vujica je tamo. On je dobar, i da si ti
potreban narodu i Milou ve bi ti javio.
- Kojekude, Jelena, ne mori me bar ti! Nije mi do mene i onoga to e biti sa mnom. Ustanak je buknuo,
nai su u nekoliko bojeva razbili Turke i oistili zemlju od dumana, ali na Srbiju su krenule dve velike
carske vojske. Istina, po vestima jo nepro verenim, Milo je sklopio s Maralijom primirje na Moravi,
propustio ga za Beograd, ali od tada vie nita niti sam doznao niti mi ko javlja.
- Idem da kaem Luki, ali te jo jednom molim da ne prenagljuje.
- Dobro, dobro, Jelena, u pravu si. Treba se pribrati i raspitati. Kad se vratim iz Kiinjeva o svemu emo
razmisliti i dogovoriti se. Znam ja do bro, Jelena, da si mi ti jedini iskren prijatelj.
Napolju su dva snana i uhranjena moldavska konja, upregnuta u koije, nemirno strigla uima.
Karaore, sveano obuen, sa ordenom kojim ga je car Aleksandar odlikovao, zauze mesto u koijama,
putajui Luku Lazarevia da se to udobnije smesti levo od njega. Koija skide s konja bele pokrovce
valjane od iste vune, i uvi putnicima noge, jer je zima bila otra a duvala je i koava.
Koija prihvati uzde, pucnu biem i potera konje.
U Kiinjev stigoe iza ruka. Kua u kojoj je stanovao gubernator Bahmetjev izdvajala se veliinom i
izgledom od ostalih. U dvoritu se nalazilo desetak koija. Kad momak u Karaorevo ime, odmah se
uurba.
- Vae prevashodstvo, izvolite! Odmah u vas prijaviti njegovoj svetlosti!
Bahmetjev je bio poznat kao vrlo drutven ovek, veseljak i lovac; voleo je drutvo i esto je prireivao
rukove i veere.
Karaorev dolazak, iako iznenadan, razveselio ga je. Mogao je okupljenim zvanicama da pokae retkog
oveka o kome se u istaknutom ruskom drutvu punih deset i vie godina mnogo govorilo. Zatim je
pohitao i lino doekao Karaora, i to veoma srdano.
- Kakva iznenadna ast da pozdravim tako uglednog oveka! Izvolite u salon; tamo se ve sakupido
prilino drutvo i svima e biti drago da se sa vama upoznaju.
- Gospodine generale, ja sam doao poslom. Hteo bih prvo o neem da se obavestim, a posle mogu malo
i da posedim - ree Karaore.
- Onda izvolite u kabinet. A s kim imam ast da se upoznam? - upita Bahmetjev, prilazei popu Luki.
- Kojekude, ovo je vojvoda mavanski, pop Luka Lazarevi - predstavi ga Karaore.
- Velika poast za moj dom. A i zanimljivo - pop i vojvoda. udan ste vi narod, Srbi! Duhovna lica i ratnici!
Izvolite, izvolite!
Lakej prihvati Karaoru i popu Luki urkove, a Bahmetjev ih uvede u svoj radni kabinet, udobno
nameten i dobro zagrejan. Na zidu je visila velika slika cara Aleksandra. Pod je bio zastrt ilimovima, a
pored pisaeg stola nalazilo se nekoliko fotelja i sofa za odmaranje. Na jednoj strani zida bila je
generalova biblioteka sa delima ruskih i francuskih pisaca. Karaore letimino baci pogled na carevu
sliku, uzdahnu i umorno sede u fotelju.
- Poto bih eleo da vas to pre ugostim, izvolite mi rei o emu elite da vas obavestim? - upita
radoznalo general uperivi pomalo sluben pogled u Karaora.
- Svetlosti, ja sam u Hotinu skoro potpuno otcepljen od sveta. eleo bih znati imate li zvaninih i
proverenih vesti o dogaajima u Srbiji? - upita Karaore.
- Da, da - uurbano odgovori Bahmetjev. - Milo je sa carskim vezirom Maralijom napravio nekakav
sporazum i zakljuio mir. Izvrila se i podela vlasti, to bi znailo da su Srbi dobili neku vrstu autonomije.
Istina, te pogodbe treba fermanom da potvrdi i sultan. A Turci kao Turci - sada oteu. Na gospodar
imperator naredio je baronu Stroganovu, poslaniku u Carigradu, da intervenie i trai ispunjenje
Bukurekog ugovora. S druge strane, u Bukuret je stigao izaslanik vrhovnog kneza Srbije s molbom caru
za pomo i zatitu.
- Da li ste, gospodine generale, obaveteni o sadrini narodne i Miloeve molbe? - nevoljno upita vod.
- U glavnim crtama. U stvari, molbom se trai da se ne dopusti emigrantima povratak u Srbiju dok se
stvar potpuno ne uredi s Turcima. To je razumljivo. Milo i novo vojvodstvo ne ele da se cela stvar, dok
je na dobrom putu, iznova pogora i zamrsi. Shvatate li?
- Ja sam obaveten da me u toj molbi tue i ocrnjuju svetlom i uzvienom imperatoru, naem zatitniku.
- Greite! Vae zasluge za va narod i za Rusiju tolike su da, bez obzira to ko bude govorio protiv vas,
nita nee moi da utie na nau vladu i cara da promene o vama miljenje i da vam uskrate svoju
pomo i milost.
- Hvala vam, gospodine - uzvrati Karaore razvedrivi lice.
Bahmetjev je smatrao da je ovim zvanina poseta zavrena, pa zato pree na srdaan ton domaina i
pozva Karaora i popa Luku u salon.
- Gospodo, izvolite, tamo vas s nestrpljenjem oekuju.
U salonu Bahmetjevljeve ene nalazilo se desetak gostiju; dva oveka srednjih godina, tri mlada oficira,
kao i nekoliko dama. Kad se Karaore pojavi na vratima salona, svi zautae i poee radoznalo da ga
posmatraju.
X
Porta je zazirala od ruskog poslanika u Carigradu, pa je briljivo krila svoju politiku i naredbe izdane
Maraliji. Zato je nastojala da izdavanjem fermana o srpskim povlasticama uvrsti tronu zgradu koju su
usmenim dogovorom podigli Milo i Maralija. Fermanom je nameravala da u oima Srba uzdigne
vanost onoga to ve imaju i, kad doe vreme, da uveri Rusiju kako je Turska izvrila svoje obaveze
preuzete mirovnim ugovorom u Bukuretu. Sutina toga fermana od sedam taaka svodila se uglavnom
na ono to su Srbi preko Miloa ve bili izvojevali i vrsto drali u rukama:
1. Carina se naplauje strogo po tarifi, a srpskim trgovcima ne sme se naplaivati globa.
2. Spahije uzimaju desetak po beratima.
3. Svakom Srbinu slobodno je hodati i trgovati po Turskoj Carevini.
4. Turska vojna posada moe da ostane jedino u gradovima, s tim to ne sme initi nikakva nasilja, a iz
posade se iskljuuju janiari, Bosanci i Arnauti.
5. Porez da se plaa u dve rate: o urevdanu i Mitrovdanu.
6. Po gradovima i palankama uz turskog stareinu da sedi po jedan srpski knez za otpravljanje poslova.
Uz to se doputa ustanovljenje jednog saveta (narodne kancelarije), u kome e svaka nahija imati svoga
predstavnika.
7. Sultan prata Srbima sve to su ranije uinili, a za ono to je bilo niko ne sme da im prigovara, niti da ih
uzima na odgovornost. Pored toga, Porta je znatno smanjila hara
Porta je ovim pokuala da izigra glavne srpske zahteve, jer nije potvrdila Miloa za vrhovnog kneza. Za
njega, koji je predstavljao narod i Srbiju, sutina fermana nije ni bila znaajna. Pogodbom izmeu njega i
Maralije, on je u stvari i drao svu vlast u Srbiji, zaveo nov poredak, i ni za pedalj nije hteo odstupiti od
onoga to ve ima u rukama. Njegovi poverljivi ljudi redovno su ga obavetavali o svemu to misli i
govori Maralija, pa je mogao da nasluti i elje Porte. Shvativi da je Turcima vie stalo do mira nego
njemu samom, koristio je tu okolnost i oprezno izvlaio nove koncesije.
Ali ni nezadovoljne stareine nisu sedele skrtenih ruku. Tako je otkrivena zavera kneza Sime, koji je u
svojoj kui okupljao viene ljude iz beogradske i valjevske nahije, nagovarajui ih da zbace Miloa i
pozovu Karaora. Doznavi ta priprema knez Sima, Milo sa pratnjom od pedesetak momaka dojuri
iznenada pred kneevu kuu u Borku. Sjaha s konja i predade ga momku. Iznenaen i uplaen, knez Sima
pohita i presrete ga na kunom pragu.
- Dobro doao, Milou! - viknu bledei i mirkajui uplaeno oima.
- ao mi je to sam ti, knee, doao na kuni prag - ree ljutito Milo - ali mislim da po tebe nije dobro to
sam doao.
- Vala, Milou, ja se dobru od tebe nisam ni nadao. Ono jest, bio sam ti nekad stareina i tada si preda
mnom na noge ustajao.
- ini voliko, znam ja da se tebi ne dopada sve ovo to sam stvorio nego priprema zaveru da mir
pokvari i narod u zlo uvali! Samo se udim koji te avo nagnao da dolazi ovamo kad si znao da na miru
ne moe biti?
- Ovo je moja zemlja, Milou. Ja za nju imam vie zasluga nego ti, a zlo nisam nikakvo uinio. Jest,
govorio sam mnogima da mi tvoja uprava nije po volji, i da treba pozvati Karaora da preuzme zemlju i
narod, ali na to sam imao pravo - uzvrati knez Sima.
- Marko, seci psinu! - viknu Milo.
- Ne, gospodaru, ako Boga zna! Nije mi do ove drtine, jer je on ionako jednom nogom u grobu, nego do
naroda i sveta izvan nae zemlje. Rei e da se Srbi kolju meu sobom kao zveri, a ovamo diu viku na
Turke kako im sve ivo utamanie - viknu Toma Vui, stavi pred titarca.
- Oprosti mu, gospodaru, i ja te molim - zavapi Sima Patrmac.
- Oprosti mu ovoga puta, gospodaru - javi se zlobno Melentije - ali dugo nee ekati da se ponovo
uplete u zamku. uplja je on kost i ne razbire da je njegovo davno minulo.
- Neka bude, ali znam da me gonite da od jednog posla pravim dva. - Zatim se okrenu knezu Simi: -
Opratam ti sada, ali znaj, knee Simo, desi li ti se ovo po drugi put, skinuu ti glavu pa da i carsku krunu
nosi.
- Kad si se smilovao i oprostio mi, hajde u kuu da vas sve astim i Bogu da se zahvalim na tvojoj milosti,
Milou - tvrdo i neprijateljski ree knez Sima.
Milo ga je dugo gledao i probadao pogledom. Zatim se pobedonosno i pretei osmehnu:
- U kuu se ide prijatelju, a ja i ti jedan drugom nikad neemo moi dobro da mislimo.
XI
Proe zima i doe oekivani urevdan. Milo, mimo obiaja, prispe dockan u Beograd i ne svrati u
Narodnu kancelariju, ve se u pratnji svojih momaka uputi kui koju mu je vezir odredio za konak. Poto
se odmori, ostade nasamo s Dimitrijem. abaki vladika Melentije, lukav i prevrtljiv ovek, u jednom
nedavnom razgovoru obavestio ga je da Moler uruje s Maralijom i da namerava da se doepa vlasti,
poto prethodno razorua narod. Povuen tom sumnjom, on naredi svom sekretaru da mu odmah
podrobno iznese ceo Molerov rad, s tim da mu tano iznese koliko je narodnog novca Moler potroio i
koje je knezove pridobio na svoju stranu.
Sutradan rano, Milo u pratnji momaka ode u Narodnu kancelariju gde su ga na okupu saekali nahijski
knezovi. Upita se sa svima redom alei se, a uz to se pravio veseo i zadovoljan. Zatim sa knezovima ode
veziru, kako bi ga pozdravio i uo sadrinu fermana. Poto bi svrena zvanina ceremonija itanja
povlastica, vezir, da bi potvrdio kako je zadovoljan predstavnicima Srba i njihovim dranjem, odlikova
Miloa i neke knezove binjiima. Uz to im poele srean poetak skuptinskog rada, pa ih zatim otpusti.
Kad su se stareine povukle u kancelariju, prvi uze re Milo:
- Brao, pre nego to zaponemo posao elim da vas izvestim da je meu vama i Petar Moler, kome sam
ja u ime vae i moje poverio voenje Narodne kancelarije, kao i da u mom odsustvu obavlja narodne
poslove. Na alost, prvo to je on uinio bilo je da zavue obe ruke u narodnu kasu i da novac utroi na
bludnienje sa belosvetskim rospijama. Po nekim izvetajima, on je dosad proneverio 40.000 groa, a da
bi prikrio svoju bruku, mene je napadao kod vezira i radio mi o glavi kako bi zauzeo moje mesto. ak je
preko biveg Karaorevog agenta Uroevia ponudio Austriji da Srbiju stavi pod njenu vlast, ime bi
izazvao rat izmeu Austrije i Turske, a naem narodu naneo potpunu propast. Eto, na to sam hteo da vas
upozorim, brao, pa sad odluite sami ko je u pravu. A ako hoete: evo vam Molera za stareinu.
- Kakav Moler, pas mu majci! - viknu levaki knez Ilija Vukomirovi.
- Da ubijemo izdajnika! - viknu iz sveg glasa Marko Abdula.
Na ove rei skoie umadijski i prekomoravski knezovi na Molera, nemilosrdno ga pretuku, svuku do
koulje i sveu. Njegove pristalice, kojih je inae bilo dosta meu knezovima iz valjevske nahije,
iznenaene optubom i onim to su uradili umadijski i prekomoravski knezovi, ne smedoe da prue
Moleru nikakvu zatitu. Znajui kakav e utisak izazvati optubom protiv Molera, Milo stane toboe
smirivati knezove.
- Ne, brao moja, neemo tako! Smirite se i doite sebi, pa emo posle videti kako da mu sudimo i ta da
preduzmemo. Daleko od toga da ga branim, ali on je pust ovek, i moda nije umeo da promisli kakvo bi
sve zlo navukao zemlji i narodu svojim nepromiljenim postupcima.
- Smrt, smrt izdajniku! - vikali su knezovi.
- Vuiu, skloni Molera na sigurno mesto i postavi strau da ga ko u ljutini ne bi ubio.
Kad je Maralija doznao ta se dogodilo na skuptini meu knezovima, zatrai da mu se Moler preda.
Predajui Molera veziru, Miloevi ljudi nametnu svoj zahtev celoj skuptini, koja zakljui da je Moler
zloinac i izdajnik, pa zbog toga trae da ga vezir pogubi. Maralija bez razmiljanja otvoreno stade na
Molerovu stranu, branei ga od svih optubi, pa je ak ponudio narodnoj kasi 20.000 groa, a ako
pronevera iznosi vie, da e i to nadoknaditi. Sad i Milo i knezovi poee uporno traiti da se Moler
kazni smru. Po Miloevu nagovoru, knezovi sutradan posetie vezira.
- estiti veziru, biraj ta eli: ja li nas, ja li Molerovu smrt.
Maralija tada pozove kadiju te se s njime posavetova; ne elei ipak da izda Molera gnevnim knezovima
da se nad njim svete, naredi te ga nou gajtanom udave zajedno sa Radiem Petroviem i kujundijom
Jovanom Deljom, koji je pravio laan novac. Delat izbaci njihova tela na Kalemegdan, gde su leala ceo
dan. Drugog dana beogradski Srbi izmole od vezira njiho va tela, te ih sahrane na kraju groblja pored
crkve.
XII
Pavle Cuki je nakon nonog pijanenja jahao kroz umu prema Medvedniku. Svee jutro ispunjavala je
proletnja radost, sve se bilo razbudilo i pokrenulo. Za tu stazu znali su jedino on i Moler, jer su u
Karaorevo vreme iveli ovde nekoliko meseci kao odmetnici. Tada je Pavle bio mladi grgurave kose,
prkosan i neobuzdan kao slap planinske reke. U besnoj ljubomori, divalj i neukrotiv, ubio je, po
Jeleninom i Mladenovom nagovoru, Mariju iz Brusnice, vodovu ljubavnicu. Nije se nimalo kajao, jer ono
to je voleo, a to nije hteo da mu se pokori i pripadne, morao je unititi.
I taman kad je hteo da skrene jednim puteljkom, iza stene se pojavi kapetan Dragi s pukom u ruci.
Njegova kapa od vuje koe, jemenasti brkovi nad istaknutim velikim ustima, sitne lukave oi i lisije lice
odavali su prepredena oveka. irei rohave nozdrve, Dragi je uznemireno micao brkovima i
napregnuto oslukivao da nema tu kakve uhode ili prislukivaa. uma je poela da se budi: ptice su
uzletele iz grmova cvrkuui, vrda je buno umila, kobac je kliktao u vazduhu, divlja krmaa je roktala
silazei pojilu s mladuncima, orao je kruio iznad ume, a na zelenom proplanku paslo je desetak srna uz
budno straarenje snanog srndaa.
Kad je konj zastao, uznemireno nauljio ui i frknuo nozdrvama, Pavle Cuki spazi Dragia.
- Ja malko zadocnih, kapetane!
- U zlo se nikad ne zadocnjava, vojvodo - srdito mu odvrati Dragi.
- ta je? - viknu uplaeno Cuki. - Govori ako si brat i Srbin.
- Zlo da gore ne moe biti! Milo je na skuptini napao Molera. umadijski i prekomoravski knezovi
odmah su skoili te ga prebili, a posle je predat Maraliji sa zahtevom da ga on pogubi.
- A gde su bile nae pristalice? - upita Cuki.
- Kurve su to, a ne ljudi. Niko ni repom da mrdne. Nutali su kao zaliveni sluajui Miloa i njegove
podrepae.
Pavle se rastrezni. Lepi snovi se rasplinue. Njegovo otealo telo skoro se svali na veliki kamen. Zaneme i
potonu u crne slutnje. Tek poto je od muke popuio pola lule, die glavu i uznemireno pogleda Dragia.
- ta namerava knez Sima?
- ta namerava? Prepao se i skamenio. Vidi da s Miloem nema ale.
- Zlo, Dragiu.
- Zlo, nema druge! Da sam na tvom mestu, ja bih se ili odmetnuo ili prebacio u Austriju.
- ta u u Austriji? Valjda da pod stare dane prosim i gladujem? Bolje je poginuti nego se skitati od
nemila do nedraga.
- Ako je tako, onda klekni pred Miloa i zatrai milost od njega. Pa ako ti i oprosti, nai e ti neku drugu
krivicu i skinuti glavu kad mu to bude trebalo.
- Vala, lud si, Dragiu! Zar Cuki da pada na kolena nekome i moli za milost! uma je ozelenela, a ja sam
stari hajduk. Moda mi je tako sueno,
- oveku je sueno onoliko koliko sam razmahne i uini za sebe. Uostalom, moda si i u pravu; od dva zla
treba birati manje. Ako budemo pametni, vreme e raditi u nau korist. Koliko sam mogao da doznam,
knez je jue dobio pismo od voda iz Besarabije. Karaore se sprema caru u Petrograd; hoe da trai
pomo i da isposluje dozvolu za povratak u Srbiju. A kad se stari kurjak pojavi, Milo e prsnuti kao
mehur na vodi. Ti okupi neto svojih poverljivih i odanih ljudi, pa se odmetni pre nego to se Milo vrati
iz Beograda.
- Zar ne bi bilo bolje da priekamo i vidimo ta e biti s Molerom?
- Priekaj, ama ja mislim da je on ve pokojnik. Pa i ono zimus, da nije bilo Patrmca i Vuia, Milo bi
posekao kneza Simu. Onda mu je, istina, oprostio ali ga stalno vreba; jednog dana, bude li neobazriv,
skinue glavu i meni i njemu. Nego, reci mi je li istina da Prota Mateja nije iao na skuptinu.
- Istina je. On je kod Miloa pao u nemilost. Zatvorio se u svoju kuu u Brankovini i ni s kim se ne sastaje.
uo sam da je pisao Jevremu u abac neko poniavajue pismo, u kom se pravda i moli ga da se za njega
zauzme kod Miloa.
- Vala, odjednom postade sila taj rudniki momi. Zna li da sam nekoliko puta zaeleo da skoim i
zadavim ga rukama. Bar bih time sve ostale oslobodio zla.
- E, moj Pavle, sada niko od nas ne sme ni krivo da ga pogleda. Jesi li video one njegove momke? Sve od
zla oca i od gore majke. Bili su gladni, goli, bosi, u ritama, bez igde ikoga svoga. On ih je dobro odenuo,
obuo i nahranio. Glavnu re uz njega vode. More, to i nisu ljudi ve prave gladne zveri. Na njegov mig
zaklae roenog oca, a dok su takvi oko njega ne moemo mu nita.

- Tako je. Nego, zna li kako se na skuptini drao vladika iz apca?
- Lisac je celu stvar i zamesio, pa se posle izmakao i sa uivanjem posmatrao kako knezovi gaze i tuku
Molera. Verovatno da slian kola sprema i Milou. Samo, njemu je lako. Boiji je ovek, poznat i uven
nadaleko. Maralija mu ukazuje ast, a Milo ga ne moe oglasiti za izdajnika kao Molera.
- Vala, ako se taj jednom dokopa vlasti, bie jo gori od Miloa - ree Cuki.
- Ne bi me udilo i da uspe. Bogat je, uevan, drzak i reen da se poslui i izdajom ako mu bude
potrebno.
- Dragiu, stvarno misli da mi drugo ne ostaje ve da se odmetnem?
- To zavisi od vezira, jer ako on pogubi Molera, drugi izbor ti odista ne preostaje. A sad je najbolje da ja
odmah krenem za Borak, a ti za Valjevo. Ako uje da je Moler poginuo, izdaj u narodu proglas u kome
e objasniti zato se odmee. U sluaju da se odmetne, gledaj da si to dalje od Borka. A pred onima
to svaku re dostavljaju Milou, slobodno napadaj i mene i kneza Simu. Moj pouzdanik ovde u Stavama
je mlinar Novak. Ukoliko bude imao to vano da mi porui, samo reci: Vuica se okotila pored
potoka.
- Onda do boljeg vienja, kapetane Dragiu - ree Cuki pruajui ruku.
- Pavle, budi hrabar i smeo, jo je sve u naim rukama. Neka te srea prati!
XIII
Tek po Molerovoj smrti, Milo doznade da je vladika Melentije bio glavni pokreta hajke protiv Molera, a
kad je Moler uklonjen i tako se njegova zamisao ostvarila, onda se izmakao u stranu. Bivi Miloev pisar
Jovan Miokovi, na radu u Narodnoj kancelariji, uplaen onim to se s Molerom zbilo, zamolio je Marka
titarca da ga povede do Miloa jer ima da mu saopti neto poverljivo.
Knez je sedeo na divanu u svome konaku i puio na ibuk.
- Rekao si Marku da ima neto da mi kae. Govori!
- Gospodaru! - uzviknu Jovan i kleknu na kolena - kriv sam kao avo to ti ovo nisam saoptio im si
doao u Beograd. Moler bi danas bio iv, a tvoj i njegov dumanin ne bi sada likovao.
- Koji dumanin, po dui te tvojoj?
- Melentije, koga si ti zavladiio. Ja sam ga iz susedne sobe roenim uima sluao kako nagovara Molera
da ode veziru i da mu potvrdi da bi narod bez rei predao oruje, ali da ti to nee i ne da. Meutim,
Moler mu je odgovorio: Ja to ne mogu da uinim, jer vie volim Miloa nego Turina.

- Pa to mi to pre ne ree, grebem te po materi tvojoj! To znai da nesretnom Petru dabe ode glava!
Druge veeri Milo pozva sebi Marka titarca. - ini voliko, Marko, mislim da se u tebe mogu pouzdati.
- Gospodaru, zapovedaj.
- I kad bih ti naredio da nekog ubije?
- I tad.
- Ali nije u pitanju Turin.
- Zato dulji, gospodaru? Znam ko je u pitanju. Bio sam nameran da to uinim i bez tvoga znanja.
- Na koga misli, crn ne bio?
- A na koga drugog nego na vladiku Melentija iz apca?
- Ene - de, otkud pogodi?
- Jue na ruku posmatrao sam kako ga sa strane gleda, i odmah sam zakljuio da je on svoje udrobio i
pokusao.
- U pravu si, Marko! Zna, doznao sam da je obeao Turinu kako e od naroda pokupiti oruje ako mene
smaknu a njega postave na moje mesto. ak je i savetovao Maraliji da prvom prilikom opkoli s vojskom
moj konak i da nas sve dumle pohvata, pa da vas, moje momke, nabije na kolje, a mene da obesi. Sad
ne znam ta da radim. Vladika je, pravi se boji ovek, dok je uistinu teak izdajnik. Naravno, javno niti
smemo niti ga moemo smaknuti. Treba nekako da ispadne da su ga hajduci ubili zbog novca. A taj
ionako ima pustih dukata puna dva sanduka! Samo vodovih deset hiljada je zatajio.
- Prepusti to meni, da se ja sa njim uhvatim ukotac, a ti slobodno idi kui. Nee ni stii u Crnuu, a on
e ve predati Bogu duu.
XIV
Vladika Melentije je u pratnji dva svoja aka urio na svom besnom putaljku ka apcu. U svilenom
vladianskom dubetu, sa svetogorskom kamilavkom na glavi, usturen u carigradskom sedlu, sa dugom
pukom preko krila, izgledao je dostojanstven i vrlo zadovoljan. Misli su mu bile zaokupljene time kako
da doskoi Milou. Molerovom pogibijom veto se oslobodio najopasnijeg takmaca, i sad je oseanje
strasnog zadovoljstva ispunjavalo njegove grudi. Nije oseao ni najmanju griu savesti. Naprotiv, sam
sebi je estitao na veto smiljenoj intrigi. Bio je ubeen da je Milo svojim nepromiljenim i krvavim
postupkom poljuljao svoj ugled u narodu, a verovatno e Molerova nasilna smrt ozlojediti i Ruse. Uz to,
pruen je i povod neraspoloenim emigrantima da zbog Radieve i Molerove smrti prospu more jeda i
kleveta. Jo u Beogradu doneo je odluku da napie Rusima dva poverljiva izvetaja, a Molerov sluaj da
predstavi onako kako njemu odgovara. Zanet mislima, nije obraao panju ni na ta oko sebe. urilo mu
se da to pre stigne u svoj udobno nameteni dvor.

Konj pod njim koraa lako. Suneva toplina razliva se prijatno. Uspomene nadiru poput bujice. Njegovo
uzdizanje do arhimandrita i vladike bilo je teko. Jo kad se kao izgladneli hercegovaki mladi naao u
manastiru i opredelio za kaluerski ivot, on nije mogao u potpunosti da prihvati hriansku nauku
odricanja, skruenosti i guenja svoje bujne telesine. Bog koji trai da se sva lepota i slast zemnog ivota i
uivanja rtvuju radi neega to je u magli iza smrti, nedohvatljivo i neopipljivo, izgledao mu je svirep. A
kad je docnije poao po svetu od Sremskih Karlovaca do Svete gore, zatim Kijeva, Moskve i Petrograda, i
nauio ruski, francuski, nemaki i grki jezik, i kad su mu postali dostupni filozofija, ateistika uenja i
rasko, uverio se da je zaista bio u pravu.
Sve je odjednom udno oivelo pred njim i pomealo se sa seanjem na ceo njegov ivot. Imuan, u
punoj mladalakoj snazi, postavljen je za akona pri mitropolitovu dvoru u Beogradu. Pred njim se
uzdie drhtava Metodijeva glava, poutelo lice i plaljive oi. Vidi kako administrator Melentije paljivo
slua mitropolita Metodija, tada jo u punoj snazi, dostojanstvena, gorda, svetlih oiju u koje se teko
gleda. uti iskopneli prsti lagano se poigravaju ilibarskim brojanicama. Starac je voleo da mu njegov
administrator uvee ita itija svetaca. Sedeo je na iljtetu, opkoljen brdom jastuka, i sisao nargilu, dok
mu je mlada nena Serafima, domaica i potajna nalonica, donosila kafu. Njeni kapci i duge trepavice
kao da su bili stvoreni samo zato da prikriju vrele zenice i enjive poglede, koje je sve ee upuivala
njemu. Glas joj je bio mek i topao, struk nean, a grudi jako istaknute...
Tiina sunanog popodneva u umi kroz koju je jahao jo je vie raspaljivala slatko seanje iz mladosti.
Bilo je to jedno divno daleko prolee. Beograd tada nije znao za dane bune, rata i razaranja. ivot je
smireno tekao u obilju i zadovoljstvu. Pretean deo posluge i svetenstva bio je poao s mitropolitom
kao pratnja, a dvor je ostao na njemu, batovanima, vrataru, gluvom Tomi, i Serafimi. Melentije je hteo
da iskoristi ovu priliku za sreivanje biblioteke i uenje latinskog jezika. Tada se zanosio pisanjem oda,
podraavajui Vergilija. Nekako treeg dana, mimo obiaja, ostao je nou dugo pri svei u biblioteci.
Grad je bio sav utonuo u sladak san, ali njemu se nije spavalo; neto buktavo i svetlo raalo mu se u
srcu. Pisao je dugo, ali ga najednom iz zanosa trgoe laki koraci. Ugledao je Serafimu. Prikradala se,
elei da ga iznenadi.
Kad je zauo utanje dimija i pod belom kouljom od svilenog ereeta ugledao jasno ocrtane breuljke
njenih grudi, drzak pogled i tople oi, obuzelo ga je i divljenje i strah istovremeno.
- Zanesenjae, zato nisi siao na veeru? - upitala je Serafima, unosei mu se izazivaki u lice.
- Na veeru? Pa, zaboravio sam - odgovorio je zbunjeno, ne smejui da podigne oi. Osetio je da mu gelo
postaje plamen, misli se mute i miii drhte.
- Neobian si - nasmeila se Serafima.
- To je zbog samoe.
- Nije, zanesenjae, ve zbog pusta i besmislena ivota. Eto, drugi pevaju, ive i vole se, a ja i ti trunemo
iza ova etiri zida.
Kako je tada ustao, ni danas ne zna. Uzeo joj je najpre ruku, zatim je obuhvatio oko struka i poneo sofi. I
uvek kad god se toga seao, polazio je od samog poetka svega to se tada zbilo. A onda je sve ilo lako i
jednostavno. Posle te noi, vreme je prolazilo u slavlju dva nezajaljiva tela. Uzimali su se gde god bi im
se pruila prilika. ak i u zaguljivoj pari hamama. To bezumlje ula trajalo je oko pola godine. A onda ih
je mitropolit zatekao kako se ljube i umalo nije umro od srane kapi. Ve sutradan, Melentije je bio
oteran u manastir Studenicu, a igumanu je izdato izriito uputstvo da ga dri tri godine samo na hlebu i
vodi, kako bi ubili avola u njemu. Meutim, nije bila prola ni godina dana, a mitropolit Metodije je
umro. Ceo svet je znao da ga je gajtanom udavio administrator Leontije, koga su dahije odmah postavile
na upranjeno mesto mitropolitovo, a to je uskoro potvrdio i patrijarh. Leontije je ispravio greku
prema Melentiju i postavio ga za arhimandrita manastira Studenice.
to se vie bliio apcu, konj je ubrzavao hod. Vladika Melentije ponova vide ceo svoj ivot: rat,
izbeglitvo u manastir Fenek, politike spletke, a iznad svega - elja da se prigrabi sva vlast i zagospodari
ljudima.
Suton je lagano silazio u abako polje. Melentije baci pogled na prvu zvezdu, obode konja mamuzom i
projuri pored mehane. uo je samo kako je neko viknuo:
- Proe vladika Melentije!
Zatim u daljini odjeknue uznemireni dozivi, umnoie se pijani glasovi i zau se konjski topot. Vladika je
ve ulazio meu prve kue apca.
Sluajnost ili neto drugo, tek desilo se da se titarac, koji je bio namestio zasedu na drumu, bio zapio i
tako propustio vladiku. Meutim, im je doznao da je vladika proao, pojahao je konja, viknuo Vula i
Petra, pa su u galopu pojurili za njim. Uli su u vladiin dvor, a da ih niko nije primetio. Utrali su u
odakliju i zatekli ga kako sedi na sofi, dok su mu dva aia svlaila izme. Nije imao vremena ni re da
izgovori, a sablja je fijuknula. Osetio je otar bol na vratu, a zatim je sve potonulo. Vule je ubio ak i ona
dva neduna deaka, a zatim je nastala jagma oko oruja i novca.
XV
Toga dana, na izmaku leta, Milo je posle dobro prospavane noi i poto se umio, pomolio Bogu i
dorukovao, iziao pred kuu i seo na spremljen stolac. Jutro je razbarueno puno svetlosti i sveine. Tih
septembarski vetri ugodno mu je rashlaivao lice. Na njivama su uveliko poslovali zaneti seljaci.
Nekoliko stada ovaca razli se po strnitima. uma iznad sela ve se bila progruala bakarnom bojom
brezova lia. Planinski vrhovi snano su se propinjali do modrog nebeskog svoda. Kako je divno! -
pomisli Milo, alei za izgubljenom mladou i vremenom kada je u jesenjim danima lutao umom i
planinom. Osmehnu se jedva vidno, a zatim doviknu momku:
- Pusti neka prie ko je prvi na redu. Pleat ovek, vujeg izgleda, brzo mu prie.
- Gospodaru, izvrio sam to ti obeah!
Tek tada Milo prepoznade u pridolici hajduka Todora, koji se predao pre nekoliko meseci.
- to si to opet uinio, nesrenie?
- Pa, gospodaru - zbunjeno i uplaeno poe Todor - ubio sam popa Savu. Ti si ga oglasio za bundiju i
obeao nagradu.
Tek sada Milo shvati o emu se radi. Meu ljudima koji su mu zadavali mnogo muke posle zakljuenja
mira, nalazio se i pop Sava iz jagodinske nahije. Uen, hrabar, ovek na svoju ruku, nikako nije hteo da
prihvati sporazum sa Turcima. Iao je po selima i pozivao narod na bunu. Zatim se odmetnuo.
- E, vidi, bio sam to preumio. Poteno si se oduio oteestvu. Za uinjenu uslugu evo ti pet dukata.
Posle Todora prie mu seljak u iznoenom gunju i pocepanim akirama. Sav je odisao siromatvom i
potenjem.
- Govori kakvo te je zlo doteralo? - raspoloen prijatnom veu, upita Milo skoro blago.
- Vie naeg sela nekad smo imali spahijsku vodenicu, ali je za vreme bune izgorela. Sad moramo nositi
ito na meljavu ak u tree selo. Ja sam siromah, a dobar majstor. Obnovio bih vodenicu, ali se kmet
tome protivi.
- ini voliko, da li bi ti mogao vodenicu malo pomaknuti uzvodno, jer ako nije na starom mestu, onda ti
niko ne moe nita.
- Mogu, gospodaru!
- Saekaj, pisar e ti dati moju dozvolu, ali ti e svaku treu paru polugodinje da mi alje za narodnu
kasu.
- Hou, gospodaru!
Meu moliocima u dvoritu Milo zapazi lepu mladu enu u crnini. Dugo je premiljao odakle je mogla
doi. Posle toga primio je jo desetak parniara i molilaca, a za sve vreme pogled mu se otimao prema
mladoj eni. Povezana crnom resastom maramom, strljivo je sedela na jednom balvanu. Imala je dugo
bledo lice, izrazit prav nos i crne oi prevuene gorinom. Milo je naoko paljivo sluao molioce i
parniare, a pri tom je oseao da mu gore usne i glava. Poto su svi bili sasluani, Amida se obrati eni.
- Hajde, prii i ti, Petrija!
Ustala je odluno; lice joj se prelilo rumenilom. Brzim, sitnim korakom prila je Milou i poklonila se
gledajui preda se. Zatim je naglo podigla oi, i nekako kolebljivo ali brzo pogledala kneza. Njihovi se
pogledi ukrstie, zenice upie. Petrija obori oi i osmehnu se kao dete uhvaeno u zabranjenoj igri.
- Odakle si, snaho? - upita Milo.
- Gospodaru, ja sam iz Sarajeva. Zovem se Petrija. Bila sam jedinica u bogata oca. Pre neto vie od
godinu dana udala sam se i donela muu sto dukata miraza. On je, dok se jo nije bilo zakrajinilo, doao u
Srbiju i kaparisao kod seljaka stoku, ali odjednom je zanemogao i napreac umro. Imam spisak svih
kojima je dao pare, ali sad niko nee da mi vrati.
Gledajui Petriju, Milou postade preusko u grudima. U jutarnjoj svetlosti video je samo njene oi, i
oseao se kao pred neku veliku i odlunu bitku.
- Daj mi, snaho, imena dunika, a ja u ih prisiliti da ti vrate pare.
- Hvala ti, gospodaru - ree Petrija i prie te mu poljubi ruku.
Milo oseti njene usne na ruci kao dodir vrela gvoa; na trenutak se zbuni, ali se brzo pribra.
- Samo ta stvar, snaho, nee moi brzo da se uradi. Morau dunike da pozovem i da ih pritegnem, a dok
se od svih dobije novac, trebae dosta vremena. Zato ti idi kui u Sarajevo, a ja u ti novac poslati preko
sarajevskog pae.
- Gospodaru, molim te da mi novac ne alje preko Turaka, jer to njima jednom dopadne ruku, to vie
niko nee videti. A ja se i nemam kud vratiti. Za pokojnog mua pola sam preko oeve volje, pa sad ni
on ni majka nee da uju za mene.
Milo je utao, smiljajui ta da joj predloi.
- Ne znam, jadnice moja nesrena, kako da ti pomognem!
- Neka ostane ovde kod nas u kui dok novac ne pokupi. Pomagae mi u poslovima i zaraditi koru hleba
koju pojede - dobaci Ljubica s divana.
- ini voliko, neka tako bude. Idi, snaho, u kuu i pomai Ljubici - naredi Milo kao da se otresao
nenadne napasti.
XVI
Sluei i dvorei Miloa pri jelu, Petrija bi kriom bacala pogled na njegov snaan vrat i jo vie oseala
samou. Otkako se nastanila u kneevoj kui muila ju je neka neobjanjiva tuga. Prvih dana po
muevljevoj smrti pokazivala se ohola i tvrda iz prkosa prema svojima. Dugo nije mogla da prihvati
injenicu da joj je mu mrtav. Svake veeri ga je oekivala, jer joj se inilo kao da e sad odnekud doi. A
onda su nastajale puste noi, sa plaem, oajem i samoom. I tek kad bi se dobro isplakala, uspevala je
da zaspi. Sad, meutim, po dolasku u Crnuu muevljev lik je poeo da bledi, odmicao je nekud i nije je
vie uznemiravao u snu. Tuga je postala skoro slatka, a neto novo, udno i nemirno, pokretalo se u
grudima. Ljubica se materinski ponaala prema njoj. Kad god bi ugrabila vremena, rekla bi joj po neku
utenu i toplu re.
Petrija je sklonila preostalo jelo, pospremila trpezu i odjurila u kuhinju. Radila je kao u bunilu. Zatim je
poelela Ljubici laku no i izila u dvorite. Od ume i planine leprao je mlak vetar. Zvezde su sve
brojnije i svetlije. Mesec kao da je iskovan od istog srebra. as isplovi iza oblaka, ak u ludakom galopu
jurne u njih. ta se to deava sa mnom, pita se Petrija. To moje telo trai neto drago i zabranjeno. Sede
na prag vajata i poe sluati glasove noi. Sve je budno, sve apue, nekud uri, sve ima neto da kae
nekome. Krenula se uma potoku, potok nekud uri. Vetri juri za njim, zemlja se talasa. uje kako klija
mlada trava. Osea zametak pupova na liu. To je zametak i u njoj. Tuga i jad su rasterani. Ceo je svet na
jednoj strani, a na drugoj je njeno telo. Puno, jedro, zapaljeno. Prepade se kad se petli javie po drugi
put. Zatim se die i poe u svoju sobu. Kad je otvorila vrata, zau korake u senci iza sebe.
- Ko je?
- Ja sam - odgovori Milo prilazei joj. Strah i elja obujmie joj srce. Slatki marci
silazili su kimom. Zato je doao i ta da mu kae.
- Da uem u sobu i zapalim sveu?
- Nemoj. Obilazio sam momke. Vidim, sedi sama i tuguje. Posedeu malko.
Snop meseine obasja prostoriju, pada po stvarima i zapljuskuje postelju.
- Zna, hteo sam da ti kaem da prikupljanje tvoga novca ide dosta sporo. Vratie ti ljudi, ali mora ekati
do jeseni. Valjda ti ovde nije teko?
- Teko je, gospodaru. Samoj i sirotoj eni svuda je teko - odgovori Petrija.
- Nije lako, znam, sirotice moja - ree Milo apatom i uze je za ruku.
Zaplakala je, a Milo ju je milovao po kosi kao rasplakano dete. Zatim je privue i poe teiti blagim
apatom. Glava joj klonu na njegovo rame i istog trena oseti da ju je silovito obuhvatio oko struka, digao
i nekud poneo.
XVII
Vesti iz Srbije bile su sve tee i crnje. Ubijeni su Petar Moler, Pavle Cuki, Radi Petrovi, knez Sima,
kapetan Dragi. Milo se ne ali - odstranjuje svakog ko mu smeta. Ruska panja prema emigraciji je
oslabila. German, Leontije i Dobrnjac klevetaju voda na sve strane. Sluao je sve to Karaore,
razmiljao, muio se, lomio, traio reenje. Prokleto vreme, ljudi i sudbina. Treba sve raistiti, nai put iz
magle, iz nedoumice, iz patnje. Njemu se ini da ga Srbija neprekidno zove. A Vujica uti. I Prota Mateja
je zanemeo. Moda bi jedino reenje bilo da se ubije. Zato jo iveti? Srbija je daleko, izdao ju je, i sad
ona nee da ga primi. Ne, nisam je izdao, napustio sam je, u stvari - prevarili su me. Sad me se svi odriu.
Svi me krive i klevetaju. Svi zaboravljaju da sam joj ja dao duu. Da sam je probudio iz mrtvih, opasao
snagom i digao na noge. Treba da poem u Petrograd. Da izaem pred cara, da padnem na kolena,
poljubim zemlju pred njegovim nogama i da molim pomo. Ali zar ja, vod, da kleim, da molim, da se
poniavam?
Tako se lomio i prelomio Karaore, i tako je krenuo u Petrograd. Trebalo je da preisti situaciju s
Rusima.

Iz prvih dodira sa zvaninim licima iz ministarstva spoljnih poslova osetio je da je izgubio igru. Rusija je
bila usvojila diplomatski put kao nain raspravljanja s Turcima. Miloeva politika u Srbiji odgovarala je
njenim interesima. Simpatije prema Karaoru su oslabile. Bio im je potreban samo kao rezerva u
sluaju da Milo obmane. S tom ulogom se vod ni u snu nije mogao pomiriti. A kako se tih dana u
Petrogradu nalazio heterist ore Levantis, Grk, slubenik ruskoga konzula u Jau, Karaore mu se
potui:
- Bolje je u svojoj otadbini poginuti, nego se po tuini potucati... Istina, ovde me svi lepo primaju,
ukazuju mi ast, ali svi navaljuju da se preselim to dublje u Rusiju. Bie da ele da me to vie udalje od
Srbije.
- Gospodaru, moemo li iskreno da razgovaramo? - upita Levantis.
- Zato da ne? ini mi se da se vi Grci i mi Srbi peemo na istoj vatri. Eh, sada svi ele mir. Svima je on sad
hitno potreban, pa i Rusi ele da ga poto - poto ouvaju. A i prilike u Srbiji, onakve kakve je stvorio
Milo, i one su im dobrodole. Zato da ne? Na taj nain mogu da ucenjuju Portu i iznuavaju od nje sve
to im trenutno odgovara. Naravno, svestan sam i sam tekoa, jer moj povratak u Srbiju, s ruskom
privolom, mogla bi ne samo Porta nego i Austrija da protumai izazivanjem novih nereda na tome
podruju. To Rusi ovoga puta ne ele. A zar me Nedoba nije skoro na silu izvukao iz Srbije? ta mi sve
nije onda obeavao! Uostalom, ja mogu poi u Srbiju i da ih ne pitam za odobrenje. Ko ima pravo da
gospodari nada mnom?
- Stiajte se, gospodaru! Ni ja nisam doao iz svoje otadbine zbog ovog pareta hleba, ve da radim na
njenom osloboenju. Ba zbog sadanjeg dranja Rusije i Austrije, morali smo da obavljamo tajno rad
nae organizacije. Zato vam je moj savet: pokuajte sve kako biste od ruskih vlasti dobili dozvolu za
povratak u Srbiju. Ako u tome ne uspete, ja u vam sa svojim ljudima omoguiti povratak. Jedan jedini
uslov je...
- Koji? - upade Karaore.
- Da zajedniki radimo na osloboenju naih porobljenih naroda.
XVIII
Karaore se iz gostionice uputio pravo grofu Nikoli Petrovu, s kojim je nameravao da poe na dvorski
bal. Verovatno da je njegovim uticajem taj poziv i usledio. Grof Nikola ga je presreo i vrlo srdano poveo
u trpezariju na ruak. Tamo se ve bilo okupilo drutvo mladih ljudi i veselih ena. Svi su zahtevali da im
Karaore pria o svojim borbama s Turcima. Izgledao im je straan i zanimljiv; liio im je po neemu na
Stenjku Razina.
Grof Nikola Petrov odvezao je Karaora u svome etvoropregu na carski novogodinji bal. Mlad, kicoki
doteran carski autant uveo je Karaora i grofa Nikolu u veliku i raskono pripremljenu dvoranu, koja
je bila puna velikodostojnika i razgolienih dama u balskim haljinama. Sveani glas oavesti sve prisutne:
- Karaore Petrovi, vrhovni vod Srbije iz prvog ustanka.
Oi dama i gospode radoznalo su pratile visoku vodovu figuru. Autant ga je proveo na elo reda i
predao ga naelniku odeljenja Ministarstva spoljnih poslova da mu se nae pri ruci. Uskoro su se svi
uzbudili i poeli brzo svrstavati u dva reda. U pratnji dvojice autanata uao je u sveanoj uniformi car
Aleksandar. Iao je brzim korakom, pogledao levo i desno, otpozdravljao lakim klimanjem glave. Kad je
primetio Karaora, uperi pogled pravo prema njemu! Vod ga pozdravi dubokim poklonom.
- Kako je zdravlje? - upita car.
- U vae veliko i svetlo ime, dobro, gospodaru! - odgovori Karaore.
Tako izuzetna i velika panja, koju je car Aleksandar na prijemu pokazao prema Karaoru, uinila je da
su se svi prisutni jo vie zainteresovali za njega. Predstavljen je potom carici, velikim kneginjama,
stranim diplomatima i predstavnicima visokog petrogradskog drutva. A posle toga stalno je oko njega
bila guva, jer su mnoge dame i gospoda eleli da ga vide izbliza i da progovore poneku re s njim.
Radofinikin, iako prisutan na balu, nije eleo da se sretne s vodom. Svoj neuspeh u Srbiji pripisivao je
Karaoru; ne samo to je mrzeo voda, nego i ceo srpski narod.
Posle Nove godine Karaore je primljen i u Ministarstvu spoljnih poslova. Paljivo i utivo, stavljeno mu
je na znanje da se srpska emigracija i on lino moraju preseliti dublje u Rusiju, i da za sada nema nikakve
mogunosti za vodov povratak u Srbiju.
- Rat nije u izgledu. Mirnim putem prisiliemo Tusku da ispuni svoje obaveze prema Srbima. Zato va
povratak za sada nije poeljan. Car vam je odredio visoku penziju, dobiete udobnu kuu, poslugu i sve
to vam bude trebalo, ali zato morate dati privolu za preseljenje - odluno mu saopti ministar.
- Pokoravam se bez pogovora carskoj naredbi, ali ipak moram otii do Hotina da bih privoleo i ostale
stareine - odgovori Karaore, unapred reen da tu naredbu ne ispuni.
Da zavara ruske diplomate i inovnike u Ministarstvu spoljnih poslova, Karaore je davao pristanak na
sve to se od njega trailo. A da ostane vrsto pri donetoj odluci, doprineli su mnogo sa svoje strane i
lanovi Heterije. U novostvorenoj situaciji oni su bili bacili oko na Srbiju. U stvari, mogla je da im poslui
kao organizaciona baza za dizanje ustanka na Balkanu. Uvreeni i ozlojeeni Karaore, sa autoritetom
narodnog voe i junaka, predstavljao je najpo godniju linost koja bi mogla da se stavi na elo ustanka. A
njemu je ve bilo dogorelo do nokata. elja za povratkom u otacbinu odbacivala je svako kolebanje i
razmiljanje.
lanovi Heterije imali su dobro organizovanu zavereniku slubu u Petrogradu. Doznavi ta Rusi
nameravaju preduzeti protiv Karaora i srpskih emigranata, oni ga nisu vie putali iz svojih ruku.
Jo odranije postavili su mu za pisara odlunog i mladog heteristu Nauma Krnaru. On je iveo s
Karaorem u istoj gostionici, svuda ga pratio, pisao mu pisma i molbe, a kako je iskreno voleo voda i
divio se njegovoj veliini i junatvu, brzo je stekao njegovo poverenje i postao mu iskren prijatelj.

Koncem januara Karaore je zareao da se oprata sa svima poznanicima i prijateljima, izraavajui im
zahvalnost to su mu bili na usluzi i pomoi da rei emigrantsko pitanje. German i Dobrnjac nastojali su
svim sredstvima da saznaju prikrivenu vodovu nameru, ali u tome nisu bili ba srene ruke. Ostalo im je
jedino da sumnjaju i nagaaju, i da neumorno obasipaju Miloa proizvoljnim i uoptenim izvetajima.
Sada su obe suparnike strane pohitale nazad: Karaore u Hotin, a German i Dobrnjac u Bukuret.
XIX
Prolee 1817. neoekivano brzo protee. Nastupie letnji meseci, pogodni za akciju i iznenaenja. Vezu
izmeu heterista i Karaora odravao je ore Jorga, inae vodov lini prijatelj, koji se oenio
udovicom Hajduk - Veljka. Koncem juna, preruen u trgovca, prefarbane kose i brkova, Karaore je
iziao iz Hotina u jedno oblinje selo. Tu ga je prihvatio ore Jorga i odmah su krenuli zatvorenim
kolima iz Besarabije. Kad su preli Prut, doekao ih je na odreenom mestu Mihailo Leonardis sa
Peloponeza, inae poz_nati grki junak, koji je iveo kao ruski tienik u Jau. Odatle su se uputili knezu
Konstantinu Ipsilantiju. Vrataru Bugarinu i posluzi, koju su preteno sainjavali izbegli Srbi, saopteno je
da dolazi Karaore, to svakako nije bilo pametno, ali posluga je imala zadatak da bude pripravna za
svaku eventualnost.
U kneevoj kui Karaore i Levantis su odrali tri uzastopna nona sastanka, na kojima su utvrdili ta
vod treba da preduzme i kako da mu se osigura povratak u Srbiju. Tu je doneta odluka da vodovu
bezbednost do Srbije preuzme na sebe hrabri i odvani Leonardis, koji je u tu svrhu izvadio na svoje ime
paso za banju Mehadiju i u paso upisao dva lica kao svoje sluge. Ali Karaoru, kao vrlo uglednoj
linosti, pretila je opasnost da ga austrijske vlasti prepoznaju. Zato Leonardis najmi velika kola i smesti ga
u njih kao tekog bolesnika.
Leonardis, uven po svojoj smelosti i hrabrosti, bio je reen da po svaku cenu izvri povereni mu posao.
Pripravan na sve, stigao je preko Bukovine i Transilvanije u Banat, i u Novoj Palanci kod austrijskih vlasti
overio svoj paso, izjavivi kako eli da ide u banju Mehadiju zaobilaznim putem, to jest laom niz
Dunav. Da li su heteristi i na ovom mestu imali svog oveka, ili je austrijski inovnik sluajno prevideo
zaobilaznost puta - ostaje nam nepoznato.
Lukavi i odluni Grk odmah je naao lau, iznajmio je i ukrcao se u nju sa Karaorem i Naumom. Za
vreme vonje niz Dunav, Leonardis nagovori najmljene laare te na jedno mesto u blizini Smedereva,
gde ih nisu mogli da primete austrijski straari, priteraju lau srpskoj obali i tu iskrcaju Karaora i
njegovog pisara Nauma. To se dogodilo 28. juna 1817. godine. Leonardis pri rastanku zagrli Karaora i
ree:
- Srean vam dalji put, gospodaru; ako Bog da uskoro u i ja doi u Srbiju.
- Hvala ti, brate, na velikoj panji i usluzi - odgovori mu Karaore; poto su se zagrlili i poljubili,
Leonardis nastavi put niz Dunav.
ore Jorga bio je takoe dobio paso i poetkom juna krenuo za Karaorem kako bi se doepao
Banata, s namerom da se prebaci u Srbiju.
Karaorev nestanak nije mogao dugo ostati tajna. Austrijske vlasti prve su saznale za njegovo bekstvo i
putovanje, pa je na sve strane po Banatu otpoelo traganje za vodom kako bi ga spreili da pree u
Srbiju.
XX
Karaore je sreno prebrodio sve opasnosti na putu, a im nogom stade na tle Srbije, ovlaie mu se oi
suzama.
- Sveta zemljo, jesi li oprostila grenome sinu? Majko roena, ti i ne sluti kako je gorko i tuno iveti u
tuini!
Zatim je skinuo ubaru, spustio je pored sebe, tri puta se prekrstio i tri puta elom dotakao zemlju.
Naum ga je posmatrao ganuto. I njemu su navirale suze na oi. Prignuo se, uzeo voda za ruku i
pomogao mu da se digne. Karaore od uzbuenja dugo nije mogao da doe k sebi. Srce mu je silno
tuklo i inilo mu se da kroz njega kao nekad tee mlada i vrela krv. Grudi su se nadimale, a u glavi se
mutilo od bujice uzavrelih oseanja. Posle toliko godina progonstva, muka, klevetanja i drugih nemilih
dogaaja, bio je ponovo na tlu Srbije, gde je sve drugaije izgledalo i sve odisalo toplinom. U vazduhu je
opet osetio ono neto to mu je svuda u tuini nedostajalo. Iznad ume je beskrajno modro i blago nebo
njegova zaviaja. Ono mu uliva nadu i okrepljuje ga. Ptice veselije cvrkuu, a vetar blago umi u granama
hrastova. Dunav se tromo valja izmeu obala. Iznad ume krue dva orla, a odnekud se uje krvoedno
kliktanje kopca. Trave su nabujale, ita ve zarudela, a odasvud nadire toliko eljeni miris bilja i cvea.
Oseao je potrebu da sedne, da se smiri i da razmisli na koju e stranu. Spusti se, izvadi ibuk, napuni ga i
zapali. Svilen koni dima lagano se rasplinjavao, a vetri ga poduhvati i rastera. Sve iezava. Samo se
gola dua i zemlja meusobno proimaju.
Uzbuen je, misli su mu rastrzane, grudi se ire, srce i dalje besno tue. Podie glavu i krui pogledom po
umskom proplanku. Bujna trava, proarana cvetovima, kao da ga pozdravlja, a dole, prema severu,
umi Dunav. Dragia trlo u blizini mirie na opo ru vunu i oviji izmet. Svet insekata, pela i raspevanih
zrikavaca. Svuda se rastapa sunano svetlo, a odozgo se osmehuje modro nebo. Pogled mu poe za
oblacima prema planinama istone Srbije. Tamo je Malajnica, mesto njegove pobede kad je iz opsade
izvukao Milenka. U seanju se javlja nezaboravna Veljkova slika. Kuljo pod njim leti besno, a on
uzmahnuo sabljom i preko Varvarinskog polja nosi bradatu tursku glavu koju dri za perin. Kozaci mu
viu ura. Zatim sve potisnu mali odred konjanika, na ijem elu juri Milo Obrenovi. U bezumnom
juriu utapa se u tursku peadiju. Vide li, gospodaru, ta danas uini rudniki momuljak? - pita ga
Stojan upi. Ni Stojana vie nema. Nije moguno da se Milo slizao s Turcima! Varaka ih i eka bolja
vremena.
Otre se od misli i pogleda Nauma:
- Moramo to pre stupiti u vezu s Vujicom.
- Saekaemo sumrak, gosodaru. Tebe ovde svi poznaju, pa bi mogli i Turci da doznaju za tvoj dolazak -
odgovori Naum.
XXI
Sunce je zalo, pramici letnjeg sumraka povlae se preko njiva. Vujica sedi u stolovaku pred kuom i
setnim pogledom posmatra okolinu. Kod struge se uju obani, a mlada snaha ali se s nekim. Livada se
talasa kao zeleno more, a penica povija klasove pred naletom veernjeg povetarca. Kako bi bio ugodan
ivot da nije straha i neizvesnosti! Zamiljeno zuri u mrak i otima se snagom volje da vie ne misli o smrti.
Iznenada se iza drvljanika ukaza neija visoka pognuta prilika; oprezno je prilazila u pratnji nekog oveka.
Vujica se prenu. Sledi mu se srce. U mozgu odjednom pusto i neka neshvatljiva ravnodunost. Onda se
neto strelovito pokrenu u njemu. Treba da se zamenim. Ruka mu skliznu na pitolj u silavu.
- Ko si? - promuca uzdrhtalim glasom.
- Kume Vujica, ja sam. Zar me nisi oekivao? - odgovori mu Karaore.
- Ti, kume ore? Ne, nisam te oekivao! - uzviknu Vujica, grlei voda. - E, brate, grdno si me prepao i
iznenadio. Nego, ekaj, ne sme se nikome pokazivati.
- Jedna je glava na ramenu, poveravam ti je, kume Vujica!
avo je doao po svoje, zakljui u sebi Vujica. Eto, ispunilo se ono to ve toliko vremena predoseam.
Propao sam, propao! im Milo uje, dii e vojsku, svoje momke, zapalie mi kuu, pobiti porodicu, sve
zapleniti, unititi i zatrti mi potomstvo.
Karaore osea da se Vujica uplaio. Gleda ga otro, ispitivaki i nepoverljivo. Hajduki instinkt u njemu
nije otupeo.
- Kume Vujica, ako se boji, nismo se ni videli! Krenuu na drugu stranu! - apnu mu Karaore.
- Ne, ne, kume! Uzdam se u Boga, sve e biti dobro. Tu u umi je naputeno Dragievo trlo, tamo te
mogu sakriti. Odmah je tu, u umi. Nego, ipak mi je udno, kume, ta te je ba sad nagnalo da doe? -
upita Vujica, a strah u njemu postade leden i teak.
- Carska volja, kume - slaga Karaore - on me je lino poslao da diem ustanak. A im mi ponemo u
Srbiji, na drugoj strani pridruie nam se Grci. Naravno, i naa braa Rusi samo ekaju as da i sami dignu
veliku vojsku. Turcima je ovoga puta zauvek odzvonilo. Nego, potanko u ti izloiti ceo plan kad se
sklonimo na sigurno mesto.
No je u umi puna tiine. Samo na nebu trepere zvezde, a vetar blago umi. Pred kolibom sede
Karaore, Vujica i Naum. Seli su da prezalogaje, a Karaore, u svojoj lakovernosti, iskreno izlae Vujici
svoj plan. Ustanak treba da pone to pre. Najpre po palankama treba pobiti muteselime i turske
posade. Zatim iznenadnim napadom zauzeti Beograd i izvriti potpuno ienje Srbije od Turaka. Milo
e biti prvi uz njega.
- Zato, kume, odmah pozovi Miloa i viene ljude da se dogovorimo. Treba raditi brzo i odluno.
- Kume ore, jo veeras u poslati svoga pisara da obavesti Miloa o tvom dolasku. Ali ne bi bilo
zgoreg da jo malo razmisli. ini mi se da ipak nije vreme ustanku.
XXII
Sluajui izlaganje Vujiinog pisara, Milo se zaljuljao i prihvatio rukom za sto da ne bi pao. Ve je video
Karaora onakvog kakvog ga je zapamtio sa skuptine. Njegov piskavi glas see kao sablja i povlai za
sobom ljude. Iz njega je uvek zraila neka udna snaga kojoj se teko bido odupreti.
- Nikome ni rei ako misli da ti ostane glava na ramenima! Idi u sobu kod momaka i tamo saekaj -
naredi Milo pisaru.
Hteo je da bude sam.
Ustade i poe da hoda po sobi. Oseao se stenjen kao zver. Ali treba da se sredi i hladno odlui. Glava
mu je puna umova uznemirene krvi. Osea da se sve u Srbiji pritajilo, svak spremno eka njegovu
odluku. Samo, zar da na njega potegne ruku. Na njega, koga toliko potuje i voli! To ti, srce, tako
misli. Ti, kuko podmukla! ta ima u tome to ga potujem? Ba zato ga treba unititi. Zgnjeiti zajedno
sa slabou u srcu, koje bi htelo odmah da mu pritekne u pomo. Politika, to su razum, proraun,
trgovina! Stotine hiljada domova je u pitanju. Ne odluuje ovde vie neki Milo, nego gospodar nove
Srbije koju die iz zgarita, koja mora da ivi, raste i uzdie se preko svih grobova. ta, zar ja gospodar?
Ne, ne, ja sam slabotinja. Gospodar nikad toliko ne premilja. Nikad se ne koleba. Zadaje udarce
svakome. On ima samo jednu svetinju: krajnji cilj kome sve drugo podreuje. A zasluge - muda Miletina!
Da je on na mome mestu, zar bi vodio rauna o zaslugama? Ali tu su Bog i narod. Sedi starac mirno,
posmatra s neba ljudske patnje. Narod je prevrtljiva stoka! Riknue bolno, ali im mu zategne trbuina
od dobrog jela, sve e zaboraviti. Turci su im do jue ene silovali, pa su i preko toga prelazili.
Tri noi i tri dana se lomio. Razmiljao je i donosio razliite odluke. Onda se iznenada neto prelomilo u
njemu. Misao se razbistrila; javio se onaj Milo sa Ljubia, Ravnja, Dublja i Poarevca. Sa Drine iz
Huridova logora. Onaj koji je sve svoje pro tivnike izvrnuo na pleke i sravnio sa zemljom. Deli nekog
novog Miloa, koji e poeti da postoji od danas. Odluka je pala. Pozva kneza Pavla Stefanovia, lana
Narodne skuptine, i izloi mu svoje miljenje.
- ini voliko, Pavle, ti zna i sam da to to si sada, meni mora da zahvali.
- Tako je, gospodaru!
- Kad je tako, onda im ja saoptim o Karaorevu povratku, ti nadaj dreku i trai od knezova da donesu
smrtnu presudu. Naravno, ja u se tome protiviti, ali ti slobodno tada ospi vatru na mene.
- Kako ti naredi, gospodaru, bie tako i uraeno - ree Pavle odluno.
Sakupljeni knezovi dugo su oekivali Miloa; valjalo je otpoeti razgovor o razrezu haraa po nahijama.
Slutili su da se neto neprijatno dogaa, jer se Milo ve tri dana nije pojavljivao meu njima. Od
njegovih momaka nita se ne moe doznati. Vui je nekoliko puta odlazio knezu, a otud se vraao
zabrinut i zakrvavljenih oiju. Najzad se pojavi i Milo. Izgledao je izmuen, kao da je preboleo teku
bolest. Usne mu stisnute, pogled zamraen a elo brino. Kad je seo, odahnu teko i, ne rekavi nita,
prihvati ibuk.
- Knee, kakve su te to muke skolile? - upita Pavle Stefanovi.
Milo se odlino pretvarao. Pogledao je tunim pogledom po knezovima, osmehnuo se i rekao:
- Brao, neu da vas drim u zabludi; Karaore se vratio u Srbiju. Poziva me s vama na dogovor na kome
bismo doneli odluku da iznova zametnemo borbu s Turcima. Evo, ja sam se lomio i dvoumio tri dana i tri
noi, a odluku nisam doneo.
- Karaore! - oteo se prisutnima uzbuen uzvik.
- On, brao. Doao je, kae, po zapovesti ruskog cara. A meni Rusi javljaju iz Bukureta da je otuda
pobegao. Znam da e nas svojom prenaglenou ponovo uvui u propast, ali ne mogu da dignem ruku na
njega.
XXIII
Tek kad je imao u rukama pismenu odluku kneevske skuptine da Karaora treba ubiti, Milo se uputi
Maralijinom konaku. Vezir iznenaeno primi vest o vodovom povratku. Bio je veoma bled i nije krio
zaprepaenje.
- Vi ste se zakleli da ete biti verni sultanu, pa ako to i ovom prilikom posvedoite, zasluiete jo veu
milost. Ali ukoliko prevrnete verom, dii u vojsku iz Rumelije i Bosne pa u Srbiju unititi za sva
vremena.
- Da smo nameravali da pogazimo zadatu re, estiti veziru, ne bih ni dolazio da te obavestim. Kneevi su
doneli odluku da se Karaore ubije, a ja sam doao da njihovu presudu potvrdi i ti kao vezir. Istina, i mi
i cela Srbija gajimo veliko potovanje prema Karaoru kao junaku, ali na mir i caru poloena zakletva
nalau nam da ga rtvujemo za dobro sviju nas - uzviknu ljutito Milo.
- Kuzun, kuzun, Milou, ne ljuti se! Evo, kneevsku odluku potvrujem. A ukoliko vam zatreba i pomo,
dau vam bez odlaganja vojsku - odluno ree Maralija.
- Ne, vojska i pomo nisu nam potrebni. Samo molimo da se strpi nekoliko dana i da ne preduzima
nita na svoju ruku. Mi emo urediti celu stvar!
Po povratku od vezira, Milo pozva Tomu Vuia i izdade mu jasna uputstva i nareenje za Vujicu.
Zapovest je glasila: Ako se u roku od dvadeset i etiri sata ne donese Karaoreva glava u Beograd,
onda e tvoja i moja biti skinute, a ceo narod izloen nezapamenoj nesrei.
Vujiina strahovanja su se ispunila. im mu je pisar proitao Miloevu naredbu, odmahnuo je paeniki
glavom i sav pobeleo. Vui ga je posmatrao otro i podsmeljivo. Kad je doao sebi, Vujica pogleda
Tomu. U njegovim oima opazio je izgladnelu i na sve spremnu zver. Prepade se i zadrhta celim telom.
- Due mi, Tomo, ja sam mu lino pisao da ne dolazi u Srbiju, ali me, na svoju nesreu, nije posluao.
Nego, ima u tome i od one svima nama poznate sudbine, jer svaki hajduk eli da pred smrt ponovo poe
u umu i da tamo umre. Eto, on je smakao toliko tuih glava, pa doe red i na njega.
- Da li mu je doao red ili nije, to se mene ne tie, Vujice. Ti si za njega ovu pogau zamesio, pa je red i da
je pojede. Ja sam doao da smaknem tvoju glavu. Ukoliko ne izvri, zapaliu ti kuu, pobiti sinove,
zaklati unuke i zatrti ti i seme u odivi.
- A zar ja, Tomo, mislim izvrdati gospodarevo nareenje? Samo, to to se trai od mene, nije ba tako
lako i jednostavno. Karaore mi je kum, grehota je od Boga da ga ubijem. Zna kako e me posle toga
ljudi gledati.
- Znam, kao psa, a to vala i jesi. Pozvao si ga, a kad si upao do grla u govna i iz njih nikako ne moe sad
da se izvue, hteo bi i druge ljude da zasmrdi i opogani.
- Zato, bolan, tako govori? Eto, psom me naziva, a mogao bih ti biti otac. Znam ja da je ovo gadno i
prokleto. Ali iv u zemlju ne mogu, niti star da se po tuini potucam i umrem za neijim plotom.
Za to vreme Karaore je na Dragia trlu postajao sve uznemireniji. Dani prolaze, a Milo ne dolazi na
sastanak i dogovor. Plahovito oduevljenje koje je ovladalo njime pri prvom dodiru sa Srbijom, jenjavalo
je i sada se javljala sumnja. Priseao se udesa Napoleonovog i napuljskog kralja. O tome se meu
izbeglicama u Hotinu mnogo prialo, a i ruske novine su pisale. Sada se i Karaoru inilo da se ono to
je prolo vie ne moe povratiti. Vreme je najvei i najmoniji ovekov prijatelj i neprijatelj. Ono die i
obara. Pravino je i nemilosrdno. Svakoga postavlja tamo gde mu je mesto. Sudbino, kurvo varljiva, kako
si me samo obmanjivala! Zar mi nisi mogla pre sloma omoguiti da poginem u nekoj bici? Ostao bih ono
to sam bio - strani i nepokolebljivi vod, bi tirana. Tako ljudi nikad ne bi znali za moje slabosti. Ovako
sam samo senka samoga sebe. Zatoenik koji se povlai oko ovoga prokletog trla, u oekivanju da se
Milo smiluje i doe na sastanak.
Ali posle duge nedoumice, u njemu se ipak javio zraak nade. Ustao je da malko proeta umom. estar
je poinjao odmah iza kolibe. Stoletno hrae i jasenovi izvijaju se prema nebu. U njihovim vrhovima su
gnezda grabljivica. Jedan stari orija leao je izvaljen pod naletom snene bure. Svojom smru povukao
je sa sobom desetak mladih stabala. Zelena magla lia, kroz koju se rastakala suneva svetlost, davala je
celom kraju vanzemaljski izgled. I pored podnevne jare, u umi se oseao dah sveine koja mu je godila.
Malo podalje, susrete ga na lutanju potok, i on krenu njegovim putem. Doao je do nekog izvora. Ispod
kamene ploe ikljao je klju bistre vode. Svuda naokolo nasluivali su se tragovi zveri. Bio je to divan
susret sa Srbijom. Neto toplo i radosno ispuni vodove grudi. Lepota mu razveja sve sumnje.


XXIV
Kad se vratio kolibi, sunce se ve klonilo zapadu. Zatee Nauma kako neto zapisuje. I jo nije bio ni seo,
kad se iz estara pojavi Vujica sa tri momka. Nosili su jelo i pie. Nikola Novakovi razastirao je vreu i
reao po njoj jestivo.
- Evo, kume, veeras sam doneo sve to ti voli - ree Vujica i zasede s druge strane da mu pravi drutvo.
Karaore izvadi no, prereza pogau, odsee jedan komad Vujici i drugi sebi. Nikola, prislonjen
ramenom uz dovratak, posmatrao je kako vod jede. Karaoru se ote pogled prema njemu. Oi im se
susretoe. Promali su se zenicama. Karaoru zasta zalogaj u grlu. Vujica to primeti.
- Pij, kume! - viknu Vujica, a zatim se okrenu prema Nikoli: - ta e ti tu? Idi na strau, mater ti tvoju!
Karaore je pratio pogledom Nikolu sve dok nije zaao u umski estar, a potom se obratio Vujici:
- Ko ti je ovaj momak?
- To je Nikola Novakovi. Nekada je sluio kod tebe. Ne brini, pouzdan je.
- Nikola? - priseao se Karaore. - Jest, sad ga se seam. Surov i ubojica. Nego, pripazi ti ipak, kume, na
njega dok ne svrimo posao i dogovor. Zna kako je: takvima kao to je on nita nije sveto.
- Grei, kume! Dobar je to i posluan ovek. Desna mi je ruka.
- Daj boe da greim, ali sve mi se ini da sam u pravu. Nego, reci ti meni zato nema Miloa? Sve mi se
ini da ti mene ovde dri kao zarobljenika. Kud god poem po umi, svuda primeujem. tvoje ljude. I svi
izbegavaju da se sa mnom susretnu.
- uvam te, gospodaru. Siguran sam samo u svoje momke. to se tie Miloa, poruio mi je da sutra
sigurno dolazi s knezovima.
- Ako je tako, onda e sve biti dobro - razvedri se Karaore i potee iz uture.
Uz jelo, Vujica i Karaore su dugo razgovarali.
- to se tie vostva, bojim se da ete oko toga morati mnogo da se nateete. Zna, kume, bio je Milo
do sada prvi, i nije mu lako da ode u zapeak.
- Samo neka on pristane da podigne bunu, a lako emo za prvenstvo. Neka upravlja ovom naom
Srbijom, jer je poteniji i praviniji od Mladena.
XXV
Milo je tu no probdeo, u svome konaku. U ivotu mu se toliko puta nisu ostvarile mnoge nade, ali on je
ostajao uporan i nastojao da ih ostvari, pa ma bila u pitanju i najstranija cena. Znao je: ovo je presudna
no. Ako Vujica ne ubije Karaora, doi e do bune. Mnogi to jedva ekaju. Da mu Bog ili avo nije
smetnuo pamet, za ono nekoliko dana zavladao bi Srbijom. Meni nita drugo ne bi preostalo nego da mu
se pokorim, ili da s Turcima delim pasju sudbinu. Ostati sam u ovakvim prilikama, tee je nego li voditi
deset ratova. Ma kako se tamo noas zavrilo, ja neu odustati od svoga. Odrau se i pobediti, nositi se
do poslednjeg daha i dok u meni traje kapi krvi.
Pred vratima se zaue brzi koraci i u sobu utra Milisav. Bio je uzbuen, a oi su mu plamsale srdbom.
- Gospodaru, jedan Turin ubi ulmu!
- Kako? Zato? Ko? - upita Milo i skoi.
- Neki erlija, koji je u svoje vreme sluio kod Sulejman - pae, prepoznao ju je i nagovarao da me ostavi.
Ona ga je izgrdila na pasja usta i pobegla kui. Nije mi to sve do pre dva dana htela ni da kae. Ali kad je
primetila da je taj stalno vreba, ispriala mi je i molila me da to kaem i tebi i veziru. Na nesreu, i sino
sam se zadrao due u radnji a prokleti Turin video otvorenu kapiju i provalio u kuu. Hteo je ulmu da
odvede silom, pa kako se ona opirala, on pobesne i zari joj kamu u grudi. Moj pomonik Stojan naiao i
kad je video ta se desilo, zgrabio je Turina za guu i udavio ga. Eto, sad ne znam ta da radim.
- Je li ko video kad je Stojan udavio Turina?
- Nije. Ti si prvi kome to sve poveravam. Uzdam se u tebe vie nego u Boga. ao mi je ulme, ali bila pa
prola. Trebalo bi bar Stojana nekako spasti.
- Moj ti je savet: baci ga u Dunav! Kad uje vezir ta je taj uradio, raspisae za njim poternicu. Ribe u
Dunavu ne znaju da itaju i nikome tajnu nee odati. Tako se odmah vrati kui, strpaj Turina u neku
vreu i gledaj da to dublje potone.
- Tako je, gospodaru - proapta Milisav i odjuri nazad.
Zbilo se ba onako kako se i moralo dogoditi, pomislio je Milo. ulma je bila previe lepa, a sudbina je
prema lepim enama nemilosrdna. Priao je prozoru da udahne to vie sveeg vazduha. Topao vetar
nadirao je od Srema. ulmina smrt ga je ganula. Imala je dobru duu i veliko srce, i uvek bila gotova da
se rtvuje za mene. Uspomene na noi ljubavi i milovanja uzavree u mislima kao mravinjak. Vie nije
mogao da izdri samou, pa se uputi prema Acikinom hanu. Zatee tamo Halid - beja; bio je ravo
raspoloen. Pozdravi ga i sede pored njega. Halid - bej je milovao flau sa mastikom i osmehnuo se
tuno.
- Doao si kao poruen. Beogradski Turci su uli da se Karaore vratio u Srbiju, pa su traili od Ma...
- Istina je. Karaore se vratio u zemlju. Ja sam preduzeo sve da mu se skine glava i donese u Beograd.
Vezirova pomo mi nije potrebna - odgovori mu Milo.
- Aferim, pobratime! Zaista si mudar ovek! A dobro je to si Maraliju i ovoga puta preduhitrio, jer ako ti
poe za rukom da prvi donese vodovu glavu izbio si veziru iz ruke sve karte. U Stambolu moraju takav
tvoj in priznati i nagraditi. Ti zna da meni vie nije stalo do Turaka i njihove sudbine. alim Karaora.
To je veliki ovek, a sudbina se njime grozno poigrala bacivi ga u ovu vatru.
- ao ga je i meni. Lake bi mi bilo na samog Savaota podignuti ruku negoli na njega, ali ta mogu! Pa ti
najbolje zna u kakvom sam kripcu. Ceo hrianski svet ustae sutra protiv mene to nisam prezao od
ubistva. Ali ja sam odmeravao koga je, po pravdi bojoj, bolje rtvovati: narod ili Karaora. Pretegao je
narod, i vie se nimalo ne dvoumim.
- To je tvoj put. Ko preza od krvi i zaobilazi prepreke, teko stie cilju, jer jedno isputeno iz ruku vie se
nikad ne uhvati. Da sam ja u svoje vreme to znao, ne bih spao na ove grane.
Podnapit, Halid - bej je dugo govorio Milou o prilikama u svetu, iznosei mu Portine nevolje. Savetovao
mu je da Maraliji ni u emu ne poputa.
- Prevrtljivac, misli da se lisiijom lukavou moe nositi s tobom koji si tigar i sto puta lukaviji od njega.
Nisam ja orav, Milou, vidim kuda ti oijava. Turci ne oseaju kako im izvlai hasuru. Jednoga dana
morae da pokupe jo to malo prnja i da se sele kud ih oi vode i noge nose. Ovo je takvo vreme! Gazi
sve to nema avolju upornost i snagu da se odri.
- Pregoni, efendija - odgovori mu Milo.
- Ne pregonim, dina mi! Uio sam kolu, znam istoriju, a i pored toga to sam pijandura i bivi ovek,
vidim ipak dalje od svih vezira. Srbija je prepuna jakih ljudi vuje prirode. Niko se ovde ne zadovoljava
onim to ve ima. obanin prua ruku za carskom krunom. Turijat se razmekao od gospodstva, iv
trune na nogama, a tvoji Srbi su i junaci i kukavice, kako im kad poe za rukom. Bundije su, hajduci,
razbojnici i lupei. Umeju da se pokorno previju do crne zemlje, ali i da se isprave i krvniki udare kao
niko drugi. Kako im je kad potrebno. Samo tako produi; samo produi da skida tvrde glave i nieg se ne
boj.
XXVI
Tek to je otiao na poinak, Karaoru se uinilo da se zapleo u nekakvu nevidljivu mreu. Oseao je da
ga iz daljine posmatraju neke udne oi, zapaljene mrnjom. Seti se da su to oi Nikole Novakovia,
Vujiina momka. Trebalo je da ja njega ubijem, pa put pod noge! Otpoe da oslukuje. Ispod njegovih
nogu, do samih vrata, lei Naum, a njegovo ujednaeno disanje deluje umirujue. Prvi put u ivotu osea
da se primie kraj. U dui i telu nataloilo se mnogo umora. Kako bi bilo dobro otii u Topolu, manuti se
svega, upregnuti volove u jaram i predati se seljakom poslu. Zemlja bi mu pruila ono to su mu drugi
uskratili: spokojstvo i miran kraj ivota. Napuni ibuk, ukresa i zapali. Naum se probudi i malo podie
oduprevi se na laktove.
- Zato se ne odmara, gospodaru?
- Noas mi je sve nekako udno. Obuzelo me nekakvo nespokojstvo. Bojim se da smo pogreili to smo
ovoliko dana uludo protraili.
- Ako sutra Milo ne doe na dogovor, moramo to pre odavde, gospodaru. Meni je sumnjiv i sam
Vujica. Izgleda mi da je veliki podlac.
- Ne znam i ne mogu da shvatim ta se to dogaa. Ako sutra Milo ne doe, krenuemo za umadiju, pa
da ili bu. Nego, prilegni ti, Naume, a ja u biti na oprezu.
- Ja sam danas dosta spavao, a uhvatio sam i sada nekoliko sati. Treba da se ti, gospodaru, odmori koji
sat. Sve mi se ini da e sutra osvanuti odluan dan.
Poto je ispuio ibuk, Karaore nasloni glavu na trupi. Dugo jo nije mogao da zaspi. Na istoku se
javljala zora. U kolibu se poe uvlaiti svetlost. Gasile su se zvezde iznad ume i zlatnom penom rudilo
nebo. Naum zau prigueno vodovo disanje, znak da je zaspao. Lagano se die i uze uturicu da donese
svee vode sa izvora. Dugo je stajao pred kolibom i osmatrao na sve strane. Kad se uveri da nema nieg
sumnjivog, lagano krenu stazom prema izvoru. Iza irokog debla hrasta pratile su ga uagrene oi
Vujiina momka. Zatim ta prilika oprezno poe za Naumom.
Istog asa kolibi prie Nikola Novakovi. U ruci je nosio veliku tesaku sekiru, a u silavu dva pitolja i
handar. Oprezno prie severnoj strani kolibe i jo opreznije pomae talpinu iznad Karaoreva leaja.
Velika maljava ruka die sekiru, a oi mu se zverski upie u vodovo zaspalo lice. Jedan zrak zore pade po
klonulom prosedom vodovom brku. Usta su mu bila malo otvorena. Ubiti ga to pre, i to silovitim
udarcem! Muka je to glavu ne smem da otetim. Ako ja promaim, njegova ruka i pitolj, beli, nee.
Nikako mu nije jasno zato se toliko raskoraio. Sekira se silovito zari u Karaoreve grudi. Vod naglo
otvori oi i susrete izbezumljen Niko lin pogled. Zausti da neto vikne, ali drugi jo silovitiji udar sekirom
otvori itav prozor na vodo vim grudima. Poslednji deli svesti dojavljivao je izdaju. Ruka nemono poe
prema silavu, pa klonu.
Usledi i trei udarac. Nikola s gaenjem odbaci sekiru.
- Je li gotov? - upita Vujica prilazei.
- Pusti ga nek mu dua ode iz tela, a potom emo mu odsei glavu. Daj tu kesu s dukatima, inae u te
ubiti kao psa! - viknu Nikola i spusti ruku na drak pitolja.
- Evo ti, neastivi - odgovori Vujica i drhtavim rukama prui kesu sa sto dukata. - A sad mu odseci glavu i
stavi u ovu zobnicu.
Na izvoru pue puka.
- Predeleknu i Naum - ree Nikola.
Zobnice sa odseenim glavama uze Tomin momak i obesi ih o sedlo. Vui je asak gledao prezrivo
Vujicu, a onda se baci u sedlo i, doviknu mu podrugljivo:
- Ja odoh, Vujice, a ti kad si kuma tako usrdno doekao, bar ga i sahrani!...
Topot konjskih kopita prisili Miloa i okupljene knezove da zaplaeno pogledaju prema vratima. Izgledalo
je da se tih nekoliko asaka oteglo kao venost. Najzad se pojavi Vui s roavim momkom koji je u
rukama nosio dve zobnice; jedak i podrugljiv osmeh igrao je na Vuievim ustima. Pogledao je otro
Miloa.
- Vujica ti alje kumovu glavu. Karaore je mrtav, a vi pomirepi moete od danas da spavate mirno.
- ini voliko, Vuiu, nije ljudima bilo lako doneti takvu presudu. - Zatim se okrenu Pavlu Stefanoviu i
pretei viknu: - Ti si, Pavle, bio najei u traenju vodove glave. Evo, dobio si je, zato uzmi zobnice i
odnesi ih Maraliji, a meni je sam Bog svedok da sam ovo uradio po vaoj odluci.
- ta si mogao i ta si uradio, mene se ne tie. Vi ga osudili, Vujica ubio, Milou iste ruke - viknu zlobno
Vui.
- Zlikove! - ciknu ljutito Milo.
PETI DEO




I
Poto se oslobodio najopasnijeg takmaca, Milo je svu panju posvetio raiavanju odnosa sa Portom.
Karaorevu pogibiju prikazao je Carigradu kao znak svoje vernosti i odanosti, pa je s pravom traio
nagradu. U svojoj molbi upuenoj Porti poao je jo i dalje. Traio je da se Srbiji vrate sve nahije koje su
pod Karaorem bile slobodne, i tada predstavljale celinu, a posle propasti 1813. godine vraene u
sastav okolnih paaluka. Isto tako, zauzeo je nepomirljiv stav u pitanju iseljenja Turaka iz gradova, i
izriito traio da se po nahijama ukinu muteselimi.
Uostalom, Milou je bilo glavno da pokua mirnim putem postii sve to se bude moglo, a samo u
krajnjem sluaju i ratom, ukoliko bi Rusija i Turska zaratile. Drugim reima, igrao je dvostruku igru lisice i
tigra. Turcima i veziru je laskao, uveravajui da muku mui sa narodom, koji mu vie nita ne veruje zbog
turskog otezanja da se izvri ono to je obeano; s druge strane, pred narodom se prsio kako je on jedina
zaloga mira i blagostanja koje narod sada uiva. U stvari, pripremao je nove planove kako bi ugrabio
plen.
To vie nije ovek ve udovite, mislila je Ljubica sa gorinom. Da li mu je avo uao u duu, ili se to u
njemu pomamila divlja Oputovia krv? Gledam ga, sluam i posmatram, a svojim roenim oima ne
verujem da je to Milo. Sve prezire, svima se podsmeva. Oko sebe je okupio razbojnike i ubice. Kako u,
nesretnica, da ivim uz takvog oveka? Krvavim rukama miluje mi decu. Sve je u ovoj kui krvavo: i hleb i
ja i neja koju sam izrodila! Ni u emu nema mere, niti se ma ega ustruava. I najokoreliji Turin nosi u
sebi makar i deli srca, a njegovo je postalo sinji kamen... Uznemirena zbog svega to se deavalo,
Ljubica je uzalud pokuavala da se seti zbog ega je sve to poelo. ta da radim? ta se to ispreilo
izmeu mene i njega?

Pa ipak, ona je obavljala sve poslove u kui, podizala decu, odazivala se na pozdrave kneginja. Usrdno
je primala potovanje koje su joj ukazivali zvani i nezvani, rodbina, momci, sluge i sav taj mnogobrojni
svet to je dolazio i prolazio kroz kuu. Tako skromnoj i vrednoj, njoj su svi dolazili i iznosili svoje nevolje,
traili njenu pomo ili zatitu. ak i drski Patrmac, kome nita nije bilo sveto, rekao je jednog dana
Milou:
- Knee, svakoga moe da grdi, bije, ismejava, ali potedi Ljubicu! Ako postoji svetac, onda je ona ne
samo to ve i majka celoj ovoj usranoj i na boiju veresiju predanoj zemlji.
- Gubi mi se ispred oiju! Zar ti meni da nareuje kako da postupam sa svojom enom? Znam ja i bez
tebe koliko ona vredi i meni i deci, ali zar smem da joj to i priznam!?
- Jest, njoj ne moe da prizna, ali nekoj bosanskoj bedeviji moe.
- Sluaj ti, uljive, umukni ili u narediti da te povale preko klade i odbiju batinom sve divlje meso s
guzova. Tebi je do ale, a ne vidi kakvu ja muku muim s ovim guravim narodom i Turcima. Svi gledaju
da mi istrgnu hasuru ispod nogu. Rusima treba stalno akati ui, a one koji su preko, valja medenim
kolaima primamljivati. A vi na koje bi trebalo da se oslonim, nemate pameti ni koliko ovnovi. Eto,
recimo, u emu bih se ja na tebe mogao da oslonim?
- U svemu gospodaru. Kai samo, dii u ruku i na samog arhimandrita Pavlovia.
- to ba na njega? - upita Milo.
- Zato to svuda zavlai bradu. im on doe, Ljubica tri te mu se ispoveda.
- To je popovski posao: presipati iz praznog u uplje. Nego ti, kao da te Bog i tvoja luda pamet ui,
odobrovolji Ljubicu jer ne mogu vie onako smrknutu da je gledam. Zna, valjda si u mukoj koi. ena i
deca su jedno, a ovo to si mi izblebetao o bosanskim bedevijama, to je da se malko zaboravim i
proveselim.
- Jeste, vala, i ja onu moju krezubau vie ne mogu da pogledam; postala mi je kao najblii rod. Ove
mlade, sada, valjda zbog ratova, nisu ni divlje ni krte. Ne brini ti, znam ja ta u Ljubici rei!
Meutim, ma koliko da se Milo pretvarao, Ljubicu nije mogao da obmane. Hladnoa u njihovim
odnosima postajala je iz dana u dan sve vea; pomisao na Petriju ubijala je u njemu svaku elju za
svojom enom. Pa ak kad bi je nou, po dunosti, pozvao kod sebe, sve se zavravalo hladno. U tim
asovima, Milo se seao ludih i plahovitih izliva Petrijine ljubavi.
- Eto vidi, Ljubice, starimo! - rekao bi.
- Kako i da ne ostari. ta se sve za ovo vreme nije zbilo! Toliko si krvi prolio. Strah me da se nekakvo zlo
ne srui na nau kuu.

Meutim, Petrija se oseala srenom. Znala je da je Milo voli, a i ona je njega volela. Sva se od te ljubavi
rascvetala. Glavu je dizala gordo. Oi su joj blistale. Prema Ljubici je zadrala ono ranije potovanje i
pokornost. Umiljavala se oko nje i nastojala da joj u svemu ugodi. Znala je dobro: uzima od nje ono na
ta nema pravo. Htela je da to nadoknadi ili prikrije pokornou i panjom. Prema svima drugima
ponaala se kao gospodarica, jer je oseala da vlada kneevim srcem.
Ali kad bi ostala sama, obuzimala ju je elja za Miloem i njegovim milovanjem. Zato mi svaku no ne
doe? I zato se ne brine o meni? Ili bar da sakupi ve jednom taj novac, pa da beim glavom bez obzira.
Ali bi je ta misao brzo naputala. Zatim bi poinjala da peva; u poetku lagano, jedva ujno, pa bi se
zaboravila i putala glas. Njena je pesma zanosila ak i Ljubicu. Zastala bi u poslu. Sluajui Petriju
oseala je onu udnu vrelinu kao onih dana kad je tek bila dovedena za Miloa.
Kad se zasiti pesme, Petrija je kao luda poinjala da razgovara sama sa sobom i sa stvarima oko sebe. I
vie ni od ega nije zazirala; jedino se jo bojala Ljubice. Ali ni taj strah nije bio strah od suparnitva, ve
neto slino oseanju koje se gaji prema majci. Potrala bi joj u susret, zagrlila je i zagnjurila joj glavu u
nedra.
- Oh, mila moja majice! - uzviknula bi.
- Znam, sestro, nama enama sueno je da patimo. Smiri se, smiri, ovih e dana doi Milo. Uterae dug,
a sa dobijenim novcem moi e i da se uda - teila ju je Ljubica.
- Ah, ne shvata ti to, jer si sveta ena i majka! Vidi, ovo u meni je poganstvo! Otrovana je moja krv!
II
Potkraj avgusta Ljubici doe u goste Jovanova ena Kruna, vesela, lepukasta i razumna ena;
razgovarala je s Ljubicom i videvi da je bremenita, glasno se smejala.
- Mislila sam da si pametnija! Mu je kao pu. Prione za tuu suknju. Izmori se i vrati kui. A, eto, puna si
kao ip. Eh, da sam ja neto na tvom mestu! Pravila bih se neveta i pustila ga da se procepua zasiti!
- Kruno, lako je tebi da govori tako. Ovo vie nije ivot. U petom sam mesecu. Kad sam ranije bivala
bremenita obasipao me je panjom, a sada me i ne primeuje. Kad proe kraj mene - ni rei da izusti! A
nou je kod nje.
- Ako je! Zar zbog toga, jadna, pre vremena da ode u grob? Kod nje je, veli? Ja nju ne bih krivila. Mlada
je. Krv se upalila. ta moe, iva je dua.
Ljubica uvue glavu u ramena, zgri se i stavi ruke na trbuh, kao da je htela da zatiti novo bie u sebi.
- Zaista, ona mi, nesrenica, nije nita kriva.
- Pusti to! Nego, zna, ja jo nikad nisam bila na Rudniku. Hajdemo sutra tamo zajedno.
Milo je jedva uspeo da pozdravi Krunu, koju je inae mnogo voleo zbog njene ivahnosti i vedrine. Celog
dana je bio zauzet. Morao je da poalje dva pisma Germanu. Maraliji da odgovori na pitanja hoe li
narod prihvatiti ferman u kojem Porta pristaje da donese uredbe o carinama, da se isplate spahije, i da
se nekako uredi sve oko iseljenja Turaka. Milo je izjavio veziru da narod nita od carske milosti ne
odbacuje, ali isto tako da ne odustaje od svojih zahteva.
Pred no stie Vui, brzo predade momku konja i odjuri pravo Milou. ta se dogodilo i o emu su njih
dvojica razgovarali, niko nije saznao. Malo kasnije oba izaoe na divanhanu veoma raspoloeni. Ljubica i
Kruna im iznesoe rakiju i jestivo.
- Kruna mi je dola u goste, pa emo sutra da odemo malo na Rudnik. Uz put emo obii i planinke. A
treba i da naredim da od gospojinskog posta ponu kupiti masni sir - ree Ljubica.
- Ako ste reile da idete na Rudnik, onda morate dobro da uranite i da gore iziete pre sunca. Kad
zapee, po dolinama se uhvati magla i nita se ne vidi. Poao bih i ja s vama, ali sam spreen grdnim
poslom to mi ga ovaj as Toma navali na plea.
Vui nije voleo da ga Milo naziva Tomom, pa se namrgodi.
- Uh, to si mrk, Tomo - viknu Kruna. - Boe me prosti, kad te ovek pogleda ini mu se kao da se
sprema na klanje. Ne znam, vala, kako te ta tvoja Mara podnosi!
- Ti mene, snajka, tako u ali dobro iibuka - uzvrati Vui.
Kruna se veselo okrenu Milou:
- Deo, u li ga ta ree? A po njemu - udarila sam kosanim na sveca! A da ti neto kaem u poverenju:
bilo je to upravo uoi bune kad ovaj isti Toma banu u nau kuu da se neto dogovori s Jovanom. I kad
vide da sam sama, sede u stolovak pred vrata. Mislim se ja u sebi: eto, hoe ovek da die bunu, a boji se
jedne slabe ene.
- Klepetua si ti! - doviknu Toma crvenei.
- ta kae? Klepetua! Kaem mu ja da ue u kuu, ali on ni opepeliti! ta sam drugo mogla, iznesem mu
rakiju. Gledamga, pije i crveni kao ovo sada i od muke se znoji. Vidim ja ta mu je. I da se naalim,
reknem mu: Ako ti se ba toliko dopadam, moemo malo i da se poigramo. A Toma iv u zemlju da
propadne! Eto ti, deo, takvi su ti junaci tvoje vojvode.
- Lae, slave mi! - viknu ljutito Toma. - I da zna, im budem video Jovana rei u mu neka ti dobro kosti
namesti.
- Kamo sree da hoe! Samo i od tebe i od njega slaba vajda - odgovori Kruna smejui se.
- Neka Jovan svake nedelje pali sveu Bogu to te takvu veselu dobio - ree sumorno Milo.
Cele te noi nije mogao da zaspi. Radovao se kao dete to e moi ceo sledei dan da provede nasamo s
Petrijom. U isto vreme razmiljao je o Germanu; ovaj mu je pisao da e Porta poslati izaslanika koji e
nahijskim knezovima, svakom pojedinano, ponuditi berat, samo da oslabi Miloa i razbije jedinstvo
Srba. Halid - bej je to isto preko Vuia javljao i ujedno traio veu sumu novca za potkupljivanje
Maralijinog uvara harema. Pored toga, posao sa solju nije se razvijao kako treba.
Nikad toliko nije zaeleo dui period mira i odmora. Pogotovu to je oseao da prava bitka s Turcima tek
treba da otpone. Znao je da e imati mnogo muka i neprilika. Morae da bude stalno na oprezi i gotov
na sve. Samo, i srce ima svoje zahteve. Voleo je Petriju kao ovek koji dobro osea da je upravo na onoj
prekretnici kad sve moe ili da se izgubi ili da se dobije. Pa ipak, bio je uveren da je preteglo kud je eleo.
Postao je jedini voa naroda, gospodar Srbije, strah za svoje neprijatelje, zebnja za Turke. Ime e mu
ostati veno. Dok je Srbije, pominjae se i on. Samo, bilo bi sve uzaludno da nije te sree koju mu donosi
Petrija. Ne, nije hteo da je bez borbe izgubi, kao to se to dogodilo sa Bisenijom i ulmom. Vlast i mo
donose brigu. Moraju se stalno uvati i nad njima treba strepeti.
Tu sreu pomuivala je Milou Ljubica. To njeno izdueno lice, uvek po/ ozrivo i izmueno, ni noas ga
nije ostavljalo na miru. Pred odlazak na spavanje, Kruna mu je saoptila da je Ljubica bremenita. Ta ga
vest iskreno obradova. Potomstvo se, dakle, umnoava. Moda e mi roditi jo jednog sina! Minju volim,
ali mi se ini da se bacio na Velimirovia lozu. Nekako je mnogo bled. A meni treba Oputovia ilavost,
jer ako smo i sirovi, nismo bar slabii! Ne, nee moja muica ostati Jevremu i Jovanu, jer oni, vala, nisu ni
stvoreni da vladaju ljudima. I da neto nisu moja braa, teko da bi od njih ita bilo. Petriju u podrati
ovde do jeseni. Posle u je smestiti u Beograd, da mi se dua ima gde odmoriti kad tamo doem.
No je topla. Kroz otvoren prozor nadiru umovi i mirisi. Rudnik se uzdigao do neba i zvezda, koje tako
toplo i radosno svetle. Ustao je, i lagano iziao napolje. U selu su pevali petlovi pozdravljajui pono. To
su mukli sati kad su umorni ljudi utonuli u dubok san, prikupljajui snagu za sutranje brige. Milo lagano
doe do vajata u kome ga je ekala Petrija. Sedela je pognuta sa rukama u krilu. Mesec je provirivao kroz
prozorsko okno. im je seo uz nju, obuhvatila mu je glavu i poela udno da ga ljubi.
III
Petriju trgne iz sna vika momaka, koji su jo pre zore spremali konje za Ljubiin i Krunin izlet na Rudnik.
Zatim je ula Krunu:
- Mogle smo i Petriju pozvati?
- Nemoj - odgovorila je nekako suvo Ljubica. Momci su se dovikivali. Neko je rekao: Moe biti kie.
Tiinu je zatim presekao ulan i zvonak Krunin smeh. Ona se Petriji mnogo dopala. Vrcava je, ivahna i
aljiva. Vie srcem nego mozgom shvata ivot i ljude. Kad bi neto takva bila Ljubica, moda bi sve
drugaije bilo. Svi su oni ovde svoji i bliski. Proivljavali su zajedno detinjstvo, mladost, rat i nevolje. Jedni
druge razumeju u mrnji i ljubavi, bedi i dobru. Za sve njih ja sam tuinka, koja im remeti obiaje i stvara
smutnju i nemir. Koji me avo i doveo u ovu prokletu divljinu, meu kurjake kojima je lake zaklati
oveka negoli vladiki oitati molitvu. Koulja joj je u znoju, a u srcu neutoljiva udnja za Miloevim
milovanjem. Neka je proklet! Sigurna je da je i on budan. Hoe li doi? Luda sam to ga toliko volim. Ali
ta mogu! Da nije knez i sputan obavezama, prisilila bih ga da sve napusti i da poe sa mnom u beli svet.

Kad su se sa treskom zatvorila vrata u dvoritu, a topot konjskih kopita poeo da se gubi u daljini ustala
je, otkljuala vrata i pogledala napolje. Jutarnje plavetnilo ispunjavala je laka providna maglica, to se
povlaila ljivarom iznad kue. Sivi uperci oblaia hvatali su se za vrh Rudnika. Miris torova i ovije
vune zaguivao je dah dozrelog voa. Zemlja se lagano budila i sve se tiho oslobaalo nonog sna. Ne
skidajui oiju s prozora Miloeve sobe, izila je u dvorite. Sve je mirno. Najbolje bi bilo da napustim ovu
kuu. Ali zar bi bez njega ivot ita vredeo? Potom uze pekir, prie bremenici i vodom ispljuska lice. To
je osvei i smiri.
Radila je uurbano, i pevala da zaboravi na sebe a Miloa da naljuti. On dugo nije ustajao jer je ekao da
ona doe; ali mu ona nije htela iz prkosa; kad je iziao po obiaju na divanhanu, poslala mu je po momku
ibuk i kafu. Zatim mu se pridrui Vui, a po doruku nagrnue molioci i tuioci. Po kretavom glasu i
grubosti, znala je da tog jutra zbog nje iskaljuje ljutnju na nedune ljude. Praskao je i sve terao od sebe,
samo da ih se to pre oslobodi. Uivala je u njegovim mukama. Tako, tako da vidi kako je meni. Kad je
zavrio sa suenjem, otiao je do tale i izgrdio momke:
- Majku vam gejaku - vikao je - zar se tako uvaju konji! tala prljava, a seno i zob se rasipaju uludo!
Mislite li vi da ja vas drim ovde da mi zurite u zube! Odmah iza ruka da odvedete konje do reke, da ih
dobro operete a potom istimarite.
Zatim je obiao obore i naredio da se gumno sredi, a slama zadene. Obiao je i ljivar, naredio da se
popadali plodovi skupe i metnu u kace i tek tada je krenuo na ruak. ekala ga je postavljena trpeza.
Petrija mu je spremala omiljena jela. Ve se bila pokajala to ga je tako nepotrebno naljutila, pa ga je
sada ekala vedra i vesela. Ne skidajui oiju s nje, Milo uzdahnu i brzo ispi nekoliko aica rakije; zatim
je jeo i ne pogledavi je.
Petrija se pravila kao da nita ne primeuje. Izmakla se u dno sobe, nastavila da ga dvori, priajui mu
toboe nemarnim glasom ta je sve od jutros radila po kui. Milo vie nije mogao da izdri.
- Uklanjaj ovo! - rekao je odgurnivi trpezu. Zatim je naglo ustao, uzeo ibuk i iziao na divanhanu. Dan
se sve vie pretvarao u mrano popodne. Nebo je postajalo sve crnje. Gomile tamnih oblaka sjatile su se
oko Rudnika. estok pljusak poe da se sliva potocima. Petrija je, presvuena u novu haljinu izila,
osmehujui se na Miloa.
- Hoe li da ti donesem kafu, gospodaru?
- Majku mu, zato me danas toliko mui? - ne otrpe Milo.
- Mui se jedno prepodne, a ne misli kako je meni ve skoro dve godine! - rekla je i radosno i prekorno
u isti mah.
- Dobro, de! Ja odoh u sobu, a ti mi tamo donesi kafu.
Nalet kie i vetra postajao je sve jai. Nebo i zemlja vezali su se vodenom zavesom. Gromovi nisu
malaksavali. im ue u sobu, Milo se namesti na sofi nestrpljivo ekajui Petriju. Hteo je danas da
zaboravi sve to je prljavo i runo. To s ljudima, otimanje oko moi, bogatstvo i vlast, unitavanje
protivnika, smiljanje smicalica i nadmudrivanje s Turcima, trebalo je nekako danas potisnuti i sav se
predati linoj srei. Pogotovu to Ljubica nije tu, jer njeno natmureno i sumnjiavo lice suvie ga je
guilo. Ali ta se to od sino dogaa s Petrijom?
Meutim, Petrija je ula sasvim drukija nego to je bila celo prepodne. Spustila je brzo pred njega
takum s kafom, a tople oi, uzburkane grudi i donja usna, koja je strasno podrhtavala, govorili su reito
ta ona osea. Uzeo je bez rei njenu ruku i prisilio je da sedne pored njega. A ona je brzo poela skidati
jelek i raskopavati koulju, mada je u njenim oima jo bilo neeg opirueg i ratobornog.
Kia je ve odavno prestala, a oni su i dalje leali jedno pored drugoga. Milo je priao ta namerava da
uini za nju. Ba toga asa naglo se okrinue vrata i Ljubica ue. asak je nastojala da prodre pogledom
u polutamu sobe. Ono to je opazila, uinilo je da zastane skamenjena, ali se brzo pribrala i ustuknula
natrag. Srce joj je bezumno lupalo, mozak se zamaglio, a dve zagrljene prikaze ispunjavale su celu njenu
svest. Sletela je niza stepenice, upala u sobu gde se presvlaila Kruna, i grevito zajecala.
- ta ti bi, pobogu? - uznemireno i radoznalo upita Kruna.
- Zatekla sam ih gde lee jedno pored drugog na divanu! - vrisnu oajniki Ljubica.
- E ba si luda ena! Koji te avo terao da zaviruje? More, pusti sve i pravi se neveta. A i za nju ne brini.
J a u lino da nagovorim devera da je to pre makne iz kue.
- Onda e otii njoj zauvek! - zavapi Ljubica, udarajui se akama u grudi.
- Pregoni sestro. Daleko od oiju, daleko od srca! Za njom e aliti dan - dva i smirie se.
Milo je primetio da ih je Ljubica videla. Skoio je i rekao:
- Ljubica se vratila! Pravi se neveta i nemoj nita da prizna. Ono to ovek ne prizna, nije se ni dogodilo,
a ja u te koliko sutra poslati u Beograd.
- Sumnjala je, a ovako sad zna. Bie joj lake, a bolje i za sve nas - odgovori mu Petrija, i neopaeno
mugnu u svoju sobicu.
IV
Posle prvog zaprepaenja i izbezumljenosti, Ljubicu iznenada zahvati elja za osvetom. to je dan vie
odmicao, ona je sve jae oseala u sebi zahuktali talas gorine, patnje i elje za osvetom.
- Petrija! - viknu poto je sila u dvorite. Izila je mirna i dostojanstvena kao da se nita nije dogodilo.
- Zvala si me, kneginjo?
- Jesam. Hoe li meni i Kruni da skuva kafu?
- Svakako da hou. Kad ja nisam htela neto za tebe da uradim?
- To mi se otelo uz re. Bila je uasna kia. Prokisle smo do gole koe. A gde si ti bila dok je trajala
nepogoda.
- Ovde u svojoj sobi - slaga Petrija.
- Je li Milo ustao?
- Ne znam, kneginjo - odgovorila je ne trepnuvi. Verovatno sam i smena i glupa u njenim oima, mislila
je Ljubica. Moda me nije primetila? To bi bilo bolje za sve nas... Htela je da zaplae. Da klekne pred
Petriju i da je moli da joj se smiluje. Ne, ne, nije moguno da sam takvo nitavilo! Zahvatio ju je uasan
stid pred samom sobom. I potom su im se oi srele, usijane od mrnje. Ljubica je nemo protestovala: ti si
mi ga otela! Petrija je nemo odgovarala: nisam ga zvala, sam je doao. Lae, kurvo, zvala si ga. Ne budi
luda. Pogledaj sebe i uporedi se sa mnom. Da si ti na njegovom mestu, ta bi uradila? Ali ja sam majka
njegove dece. A ja to sutra mogu da postanem. - I dok se tako vodila nema bitka oima, i jednoj i drugoj
ruke su se besno grile. Da je jedna od njih dveju nainila i najmanji pokret, poklale bi se zubima.
- Milo je s nekim razgovarao kad smo se ja i Kruna vratile.
- Ceo dan je besneo i vikao na sve ljude. Ljubica je skoro mrtvo opustila svoje velike, radom izmuene
ruke. Petrija je paljivo pratila njihovo podrhtavanje, i oseala se pobednicom. Tako, tako, pati malo i ti.
Nije pravo da tebi cvetaju rue, a ja da gazim po trnju. Znam, i zakon i ljudi su na tvojoj strani, ali na
mojoj strani je srce i ljubav. Moda bi toga asa dolo meu njima i do otvorenog sukoba da se nije
pojavila Kruna. Opazivi Krunu, Ljubica je uzviknula smueno:
- Sad u ja, samo da slijem mleko za sirenje.
Na divanhani se pojavio Milo. Sima Patrmac mu je neto priao; obojica su se smejala. Ljubici se inilo
da se upravo njoj smeju. Ne mislei ta radi, uzimala je karlice redom, slivala ih u veliki kazan, a skorup u
kacu. Sad vie nije oseala jad i gorinu, ve potrebnu za osvetom. Nekakav divlji glas doaptavao joj je
izbezumljeno: Treba da je uniti! Ko u ivotu pred drugima uzmie - gubi sve. Prokletnica, zaludela bi i
arhanela, a kamoli grenog oveka.
Kruna zagrli Petriju, ne znajui ni sama zbog ega, i ode s njom u sobu. Milo nije skidao sa njih pogleda.
- Deo, pogledaj kakva je ovo lepota! - viknu Kruna i namignu Milou.
- ta vredi, snajka, kada nije moja - odgovori joj smeei se Milo.
- ena je deo, kao i zemlja. Pripada onome ko je otme. Ih, to nisam muko! Petriji bih polomila noge.
- uti, snajka, zar ne vidi kako je Ljubica postala sumnjiava i svak joj smeta.
- Kruno, ja sam udovac i delija stasao za enidbu. Kad bi, eto, ta Bonjakinja htela da mi se okrene, ata
bih joj poklonio - uzviknu Patrmac alei se.
- Da neto ima ata, drukije bi govorio - odvrati mu na alu Petrija.
- Nai e se, valjda, ovo da i tebi vratom zavrne! - dobaci Sima.
Dok je Petrija razmetala kneevu postelju, Kruna je sedela pored prozora i priala kako su se provele na
izletu.
- Nismo se jo sasvim ni bile ispele na vrh, a dunu vetar i natera oblake. Te ti mi pohitaj u katun. Planinke
nam zgotovile cicvaru i ispekle jagnje, a ono kia pada k'o iz kabla. Presede mi izlet! Nego, ako se ne bi
ljutila, ja bih ti neto rekla, snajo.
- Zato da se ljutim? Kai, sestro. Meni je sve ve ionako dodijalo - odgovori Petrija istresajui jastuke.
- Ona, sestro moja, sumnja na tebe i Miloa. Daleko da te savetujem, ali da sam neto na tvom mestu,
gledala bih da se odavde to pre uklonim.
- I ukloniu se najdalje za nedelju dana. Vala, dodijalo je i meni njeno podozrenje!
Toga asa iznenada u sobu ue Ljubica. Posmatrala je asak Krunu, a onda pogledom pree na Petriju.
Zatim prie zidu gde su visili Miloevi pitolji, a zlurad i odluan osmeh iskrivi joj usne. Zapela je brzo
pitolj i rekla:
- Pitolj je Miloev, a Ljubiina ruka. Videe, Petrija, hoe li slagati.
Pucanj odjeknu, zau se Krunin vrisak, a Petrija oblivena krvlju posrnu.
Miloev momak Arsa stajao je na vratima i upravo bio nategao krag da se napije. Kad je uo pucanj, on
se prepao i ispustio ga. Ljubica je asak osvetniki posmatrala Petriju, koja se u samrtnikim trzajima
grila na podu, pa iskoristi zabunu i ieze u mrak. uvi pucanj, Milo se doseti ta se moglo dogoditi, pa
brzo utra u sobu. Kad vide ubijenu Petriju, okrenu se Arsi.
- Onu kuku smesta uhvati i dovedi da je svojom rukom ubijem!
Da Milo duboko ali i oplakuje Petrijinu smrt, znala je cela kneeva okolina. Niko nije smeo u njegovom
prisustvu ni pomenuti Ljubiino ime. Amida je, izgleda, bio jedina linost pred kojom je knez otvarao
svoje srce i tugovao.
- Eh, moj Amida, ni ti ni iko drugi nee moi da razume kakav je ona gubitak za mene!
- Klin se klinom izbija, gospodaru! Ti i ne sluti koliko oko tebe ima pomamnica to jedva ekaju da se
uvuku pod tvoj guber. Petrija je, pokoj joj dui, bila i prola. Nego, da zna, ipak si ti nepravedan. Eto,
kneginja samo to se nije porodila. Sramota me od sveta - skita se od nemila do nedraga.
- Ne pominji mi kuku! Srce mi se cepa i rane iznova otvaraju kad ujem njeno pogano ime. Ne, neu vie
da ujem za nju! Odmah naredi da se konak u Kragujevcu pripremi: hou da beim iz ovoga prokletog
mesta gde me sve podsea na jadnu Petriju.

Amida je nezadovoljno vrteo glavom i odlazei gunao: Prokleta kuka, kako ga je ujela za srce! A da je
neto nije Ljubica ubila, ja bih to uinio.
Tek poto se preselio u Kragujevac knez Milo je poeo da zaboravlja Petriju. A i prilike u Srbiji i svetu
uticale su na to. Izmeu Miloa i Maralije odnosi su poeli da se zateu. Vezir je pod pritiskom Porte
traio da Milo u ime srpskog naroda napie sultanu zahvalnicu, kojom bi izjavio kako je zadovoljan
stanjem u Srbiji. To je bilo potrebno Porti za odgovor Rusima na njihove zahteve da se rei srpsko
pitanje. Meutim, Milo je preko Germana i naroitog izaslanika izvestio Ruse o Portinim zahtevima, i
sastavio novu molbu sultanu. Iskazao je da je zadovoljan Maralijom, ali je ponovo obnovio narodne
zahteve o autonomiji, prisajedinjenju spornih oblasti, iseljenju Turaka, kao i priznavanju naslednog
kneevstva. Vezir je praskao od gneva, a beogradski Turci su likovali poto su oni oduvek tvrdili da je
Milo neiskren.
Po preseljenju u Kragujevac, u Miloevoj okolini pojavio se znaajan ovek - Vuk Karadi. On je ve bio
poznat u celom Srpstvu kao ovek koji tampa u Beu srpske pesme i pie istoriju. Milo je Vuka u
poetku lepo primio, izrazio je elju da se naui pismenosti i da pored sebe ima uena oveka kao
savetnika. Meutim, Miloeva okolina odmah je prema Vuku zauzela netrpeljiv stav, pogotovu
nekadanji hajduci i pustolovi. Istina, nalazio se meu njima i poneki skroman, poten i odan ovek.
Jedan od takvih bio je Dimitrije Davidovi, Miloev pisar jo iz vremena vladavine Karaoreve.
Davidovi je bio vrlo darovit ovek, ali nita nije sistematski uio. Nesumnjivo iskren rodoljub, pun velikih
planova, ali neistrajan. Voleo je kocku, kafanu i veselo drutvo. Pripadao je onoj vrsti ljudi za koje se u
mladosti kae da mnogo obeavaju. Imao je lep rukopis i umeo dobro da sroi pismo. Pored njega bila su
jo dva skromna i potena oveka: Gavrilo Nikolajevi i Jovan Miokovi. Na alost, oni nisu imali nikakvog
uticaja na Miloa, i sluili su mu samo kao pisari i inovnici.
Drugu vrstu ljudi u Miloevoj okolini saivanjali su braa Stojan i Aleksa Simi i Avram Petronijevi, koji
e docnije odigrati veliku ulogu u Srbiji. To su bili ljudi bez korena u narodu. Doli su u Srbiju iz Austrije, i
u poetku se proturili u kneevu okolinu kao sluge, a po svemu sudei ubaeni su kao rusofili. Najuu
kneevu okolinu sainjavali su ljudi iz borbe; bile su to snane i surove linosti: Sima Patrmac, poznat
kao delat Pljaki iz prvog ustanka, Marko titarac, Vule Gligorijevi, Toma Vui Perii, Vasilije Popovi,
Pavle Radomirovi i Milosav Lapovac. Ali od svih su svakako bili najstraniji: Cvetko Rajovi, Trebinjac,
Stevan Radievi i Aleksa Popovski.
Milo je znao da prolost ovih ljudi nije bila uzorna, ali ih je uzimao ba zbog toga to su bili takvi; hteo je
da ih uvek ima u ruci kako bi izvravali sve to im naredi. Tome se ne treba ni uditi, jer od samog
poetka svoje vladavine Milo je nemilosrdno uklanjao sve svoje protivnike, a isto tako je uvek
naglaavao da nee trpeti niije savete i prigovore. Ovo je potvrdio sluaj arhimandrita Gligorija
Radojiia iz manastira Blagovetenja. Arhimandrit je bio vrlo energian ovek, pravian, hrabar i
otvoren. Za vreme ustanka sluio je kao Miloev pisar i savetnik. Po smrti Karaorevoj, arhimandrit -
koji se esto hvatao ukotac ak i sa dahijama - nije se plaio da i Milou kae sve to mu lei na srcu, a
samim tim i da mu se strano zameri.
- uje, popo, mani se ti politike, nego eno ti crkve i Boga, a ja znam ta radim! - odbrusio mu je jednom
prilikom Milo sav crven od besa.
- Knee, ja sam jednom nogom u grobu. Ceo svoj ivot stavio sam u slubu narodu, Bogu i pravdi. Politika
me ne zanima, ali nepravde koje rade ove tvoje aramije gore su, vala, od janiarskih.
- Lepo, lepo, popo! Samo ne bi bilo zgoreg da jezik zavue u toplo, jer glava nije bundeva pa da se
njome igra bez potrebe.
- Je l' ti to meni moda preti? - upitao je otvoreno Gligorije.
- Ne pretim, ali kad mi neko smeta u narodnom poslu ja ga uklanjam - odgovori hladno Milo.
- Znai, reio si da mi popije krv - viknu arhimandrit odlazei.
Jedno jutro, kad je poao u crkvu na jutrenje, u blizini planu puka. Znajui da to po Miloevoj naredbi
pucaju da bi ga uplaili, Gligorije viknu:
- Ko to plai kokoi?
- Ja, du'ovnie - odgovori mu Vule Gligorijevi. Zatim zapratae pucnji drugih puaka, a arhimandrit se
srui mrtav pred crkvom.
Milo je posle toga pismom obavestio Germana u Bukuretu da je iguman Gligorije umro.
V
Politiko stanje u zemlji, nesvreni poslovi u Carigradu, zavada s Ljubicom, oseanje da mu je jedini
oslonac narod - sve je to gonilo Miloa da vrlo esto zalazi po nahijama, a naroito da poseuje crkvene
sabore i velike narodne skupove. Tu je on dolazio u dodir sa veim brojem uticajnih ljudi. Saznavao je
raspoloenje i odmeravao dokle se moe ii sa onim to je hteo da sprovede u ivot. Na skupovima se
Milo pokazivao sasvim drugaiji nego u svome konaku, gde je bio okruen laskavcima.
Jedan od takvih velikih sabora odravao se 28. decembra svake godine u manastiru Kaleniu, gde su bile
prenete iz Srema moti kralja Stevana Prvovenanog, kome se broj poklonika u Srbiji za vreme drugog
ustanka naglo poveao. Na taj sabor pristizala je skoro polovina Srbije, kao i knez Milo i svi njegovi
doglavnici. itav mesec dana unapred pripremalo se za doek visokih gostiju. Svako je tu mogao da se
pokae i istakne onim to je imao.
Milo je doao na sabor sa pratnjom, a uz njega su bili i Vuk Karadi, sedi arhimandrit Melentije Pavlovi
i oba Miloeva brata - Jevrem i Jovan sa svojim porodicama. I Ljubica se pojavila na saboru sa kerima
Petrom i Savkom. Svima je palo u oi da knez i kneginja nisu zajedno: kad se knez nalazi u crkvi, kneginja
je s decom u malom konaku, a kad on izie iz crkve, ona ulazi s decom. Inae, gomila naroda, naroito
ene i devojke, svuda su pratile Ljubicu i ukazivale joj poast. Ona se usrdno molila Bogu i obilato
darivala prosjake. Milou je bilo vrlo neugodno, ali nije hteo da popusti i da se pomiri sa enom.

Nekako posle podne, kad se narod nalazio u najveem raspoloenju, knez je ruao u velikom konaku
okruen doglavnicima. Puio je ibuk i sluao Vuka, koji je priao o ivotu i radu Stevana Prvovenanog.
Uto se vrata otvorie i na njima se pojavi Ljubica s decom i deverima. S leve strane pod ruku drao ju je
Jovan, a sa desne Jevrem, dok su joj se deca bila uhvatila za skutove haljine. U gornjem uglu velike sobe
sedeo je Milo, desno do njega arhimandrit Melentije, levo Vuk Karadi, a dalje redom klenaki iguman
Samuilo, Vui, Dimitrije i nekoliko nahijskih knezova. Kneginja Ljubica bila je obuena u praznino
odelo, a za pojasom je nosila dva pitolja. Cela povorka kneginjine pratnje zastala je na nekoliko koraka
ispred Miloa; onda su deveri ispustili Ljubicu, a ona je uzela ona dva pitolja to ih je nosila za pojasom,
okrenula ih na pokornost, poklonila se skoro do poda i rekla:
- Gospodaru, evo ti dve pune puke. Ili prataj, ili ubij. Ovako se vie ne moe!
- Pomiluj, gospodaru i brate, i mi te molimo - zavapie u isti mah i Jevrem i Jovan.
- Oe, molimo te i mi - ciknula su kroz pla deca.
Tada se digoe Vuk, Melentije i Samuilo, skidoe kape i povikae:
- Prataj, gospodaru, molimo te i mi! Milo pogleda u ljude koji su gologlavi molili, uhvati prekoran
Vuiev pogled, a zatim vide kako su se deca obesila oko Ljubice, zamisli se i odbi dva - tri dima iz ibuka.
- E, moli se Bogu i tome to ti je pod pasom, jer to dete to treba da donese na svet nije zaista krivo za
tvoj bes, a da nije to, ja bih s tobom onako kako si zasluila.
- Smiluj se, gospodaru! - zavapi ponovo Ljubica.
VI
Za pet godina rada i mira posle ustanka, Srbija je ojaala; narod je dahnuo duom, a ruski pritisak na
Portu stalno se poveavao. to se tie Miloa, on je iz dana u dan sve vie zatezao odnose s vezirom, dok
je s druge strane raznim deputacijama i molbama nastojao da iznudi to vie od sultana. Austrijski
poslanik u Carigradu osetio je da se prilike u Srbiji mogu okrenuti protiv interesa njegove zemlje, ukoliko
bi Be ostao ravnoduan prema svemu to se dogaa u Srbiji. Zato je na sve naine pokuavao da uveri
svoju vladu i Portu kako bi najbolje bilo da se nae reenje koje bi zadovoljilo Srbe, ali ih istovremeno
vezalo vre za Tursku, i tako ih izvuklo ispod uticaja Rusije.
Spoljni pritisak a i druge isto unutranje stvari prisilili su najzad Portu da odredi naroitog izaslanika -
Mehmed Esad - efendiju. On je poneo Srbima specijalni ferman u kome su bili delimino ispunjeni
Miloevi zahtevi. Porta je sve to radila tajno, kako za sadrinu fermana ne bi saznao Stroganov, pa je
zbog toga otkrila kopiju fermana srpskim deputatima tek kad se njen izaslanik nalazio na putu. Oni,
razumljivo, odmah obavestie ruskog poslanika, nato ovaj pismeno upozori Miloa, preporuujui mu
da bude to obazriviji.
U novoj situaciji su i Porta i Rusija i Austrija nestrpljivo iekivale ta e Milo preduzeti.
Dolazak carskog izaslanika izazvao je veliko vrenje meu Turcima u Beogradu. Oni su uveliko tvrdili kako
Milo neumorno zahteva oduzimanje njihovih imanja, pa ak i njihovo proterivanje. Na nagovor svojih
zemljaka, beg Novljanin otkaza svoj konak za smetaj izaslanika. Pored toga, spahije i erlije poee
spremati tubu protiv Miloa i Srba, sa obrazloenjem da oni svoje obaveze ne izvravaju i da usled toga
nisu ni dostojni carske milosti. Halid - bej obavesti Miloa da je u te spletke potajno umean i Maralija.
U upriji, na granici Srbije, Mehmed Esad - efendiju pozdravie, u Miloevo ime, Jevrem Obrenovi i
Dimitrije Georgijevi. Okruen narodom i nahijskim knezovima, Milo saeka izaslanika u Batoini. Dobro
ugoen, Mehmed - efendija je bio veoma zadovoljan; sutradan, u pratnji srpskih knezova, krenu za
Beograd. Milo se izgovori da je odavno odsutan od kue i da nije spreman za put, te namerno krenu u
Crnuu. Svuda uz put izaslanika su doekivali knezovi i narod.
- Sirotinja se raduje milosti koju joj od cara nosi izaslanik, pa je izila da ga vidi i pozdravi - govorili su
svuda na doeku.
Kako je Mehmed Esad - efendija zahtevao da se narodu proita ferman u vezirovu seditu, Milo skupi
oko dve hiljade naoruanih ljudi i s njima krenu prema Beogradu. Kad Maralija i carski izaslanik ue za
ovu vojsku, uplaie se i poruie Milou da doe u Beograd bez oruja, kako dolikuje rajinskom kpezu, a
vezir e mu za bezbednost poslati etrdeset kavaza kao pratnju. Zbog toga se jo vie zaotri odnos
izmeu Miloa i Maralije, pogotovu kad je knez doznao da mu je vezir pripremao ubistvo. Naposletku se
nae uzajamno reenje. Srbi odredie dve stotine vienih ljudi koji e s Jevremom Obrenoviem otii u
Beograd, gde e im Mehmed - efendija proitati carski ferman.
U njemu je, izmeu ostalog, bilo odreeno:
1. Danak beogradskog paaluka iznosi 941.500 groa godinje.
2. Plaa se u dva roka, o Mitrovu dne i urevu dne.
3. Ukidaju se muteselimi u nahijama.
Ali u sumu danka nisu bile uraunate carine, kantarina, tahmis (taksa na pravo kuvanja kafe), beogradska
skela, mukata, pravo na ribolov i taksa na pamuk. Ti prihodi imali su da ostanu u vezirovim rukama kao i
do tada, iako ih je Milo drao u zakupu. O iseljenju Turaka i pripajanju delova koji su nekada pripadali
Karaorevoj Srbiji, nije bilo ni rei, a isto tako ni o naslednom kneevstvu.
Sutradan 26. avgusta, Mehmed - efendija prispe u Topider, te i Milou proita ferman. Milo izjavi da
odbija ferman i da nee dati traene potpise koji bi potvrdili da su Srbi zadovoljni carskom milou.
Izaslanik nije mogao da savlada jarost:
- Znam da se vi uzdate u Rusiju, ali Porta e uskoro sa njom zakljuiti mir, a vi ete platiti sultanu za sve
dosadanje zloine!
- Ne poriem da je sultan silan - odgovori mu Milo - i da moe sve nas da istrebi sa lica zemlje, ali isto
tako znam da je on prema svojim podanicima velikoduan i milosrdan. to se tie Rusije, mi s njom
nemamo nikakve veze. A u ruske i carske raune ne upliemo se.
Sutradan Milo pismeno obavesti izaslanika da ne prima ferman, i s potpisima knezova i naroda ponovo
obnovi ranije zahteve. Maralija i Mehmed Esad - efendija svakom nahijskom knezu ponudie berat i
nezavisnost. Knezovi, kao jedan, odgovorie da je narod izabrao Miloa za vrhovndg i naslednog kneza.
VII
Milo je, uistinu, odbio da naui itati i pisati, ali je Vuku pomagao oko skupljanja narodnih pesama. ak
mu je odobrio da poduava njegovu decu i esto je od njega traio savete, mahom one koji su se odnosili
na spoljnu politiku. Mada Vukov uticaj nije mogao biti presudan, njegovom zaslugom otvorie se kole u
Kragujevcu i u jo nekoliko mesta u Srbiji. Milo poe pokazivati dobru volju za irenje prosvete i nauke,
iako je esto pristajao uz svoju okolinu, doputajui da se na Vukov raun prave ale.
Moda bi Vuk vie uspeo da novi dogaaji u Turskoj Carevini nisu na sebe privukli svu kneevu panju.
Heteristi, bojei se da se Srbi i s Portom ne sporazumevaju, odluie se na izvoenje svoje revolucije,
nadajui se da e za sobom povui Miloa i Srbiju.
Ustanak u Vlakoj i Moldaviji ozlojedio je Turke u Carigradu, te doe do grdnih nereda u kojima stradae
Grci. Sve ovo pogora ionako rave odnose izmeu Rusije i Turske, a kao posledica usledi povlaenje
ruskog poslanika iz Carigrada. U svim paalucima oko Srbije Porta naredi vojnike pripreme i
preduzimanje mera predostronosti. Turci u Beogradu i narod u unutranjosti sa strepnjom su oekivali
ta e se dalje dogoditi. Meutim, Milo se, kao i uvek u takvim trenucima, pokazao razborit, oprezan i
spreman da nove dogaaje odluno doeka. Nemir i strah zahvati sve. Turci u Beogradu eu pretili i pravili
izgrede. Srbe zahvati panika. Erlije, spahije i turske tobdije sve vie su nasedali uznemiravajuim
glasovima. Srbi, naroito u istonim nahijama, oekivali su da e doi do sudbonosnih dogaaja, jer su
glasovi o pobuni u Vlakoj i Moldaviji, kao i vesti o pokolju Grka u Carigradu, izgledali kao predznaci bune
na Balkanu. Odluan i strpljiv, Milo je mudro ekao.
U tim burnim godinama, kad je Otomansko Carstvo prolazilo kroz najteu krizu, Milo je uspeo da odri u
Srbiji mir, a nije tedeo nikoga ko je pokuao ma ta da preduzme na svoju ruku. Odbio je poziv
Aleksandra Ipsilantija i Grka iz Moldavije da se pridrui njihovoj buni. Nemilosrdno je suzbijao Abdulinu i
Dobrnjevu bunu u poarevakoj nahiji. Poto je oba kneza liio poloaja, naoko im je oprostio i pustio ih
da ive u svojim kuama. Meutim, jednog jutra Abdula je osvanuo mrtav, a Dobrnjac potom prebee u
Austriju. vrstina Miloeve ruke drala je sve u Srbiji. Maralija je stario i slabio. Njegovi dani su
dotrajavali. Savetovao je mir i nije izlazio iz harema.
Bili su to dani meseca avgusta 1821. godine. Dani puni neizvesnosti, uznemirujuih glasova i naglih
obrta. Sudbina reda i mira visila je o koncu. U tako nepovoljnim prilikama izdahnuo je Marali Ali - paa,
nou izmeu 20. i 21. avgusta.
Vezirova smrt izazvala je u Beogradu zaprepaenje i strah. Varo se zatvorila u grozniavoj uurbanosti.
Meu samim Turcima doe do zategnutih odnosa. Erlije se izdvojie na svoju stranu, tobdije na svoju,
spahije za sebe, a vezirovi ljudi takoe na svoju stranu. Mnogi Turci ispratie svoje porodice za Vidin, a
drugi su sklanjali dragocenosti u utvrenja. Srbi se poee naglo razbeavati po okolini Beograda. Po
ulicama nastade trka, i uurbano pripremanje za bekstvo; ule su se kletve ena i piska dece.
- ta e biti? - pitali su se ljudi pri susretu.
- Nita dobro - odgovarao bi upitani, i urno jurio da to pre izmakne iz grada.
- Alah se vie ne brine za pravoverne - aputali su Turci.
- Od Miloa i Boga sve zavisi - teili su Srbi jedni druge.
Tek treeg dana po vezirovoj smrti Turci se sastadoe na velikoj skuptini kojoj su prisustvovala i dva
lana uleme kao predstavnici Erlija i spahija, a uz to su pozvani i srpski knezovi iz Beograda.
- Zato raja bei? - upitae Turci knezove.
- Posle izgreda i nasilja koje ste poinili, tome se ne treba uditi, estite age - odgovori jedan knez
beogradskim Turcima.
- Zato Milo, rajo, nabavlja oruje i debanu?
- Milo i Srbi su verni sultanu, ali neemo do zvoliti da nas iznenade i pokolju neuraunljivi Turci -
odgovori drugi.
- Dobro, rajo, mi emo zavesti red i spreiti svako nasilje. A ko ne veruje u to - moe slobodno da se iseli.
Na skuptini Turci donee odluku da niko od Srba ne sme ulaziti u grad pod orujem, niti sme stanovati u
varoi ukoliko je izveo enu i decu. Tako je oko 25. avgusta Beograd gotovo sasvim opusteo.
Milo pohita da smiri ne samo Srbe nego i Turke, a beogradskim agalarima izjavi pismeno sauee
povodom Maralijine smrti.
U pismu je savetovao Turcima da dovedu u red one svoje ljude koji izazivaju uznemirenost u narodu, od
ega ne pati samo srpska nego i turska neja i ene. Isto tako, preko svojih deputata u Carigradu, izjavi
Porti kako e se u Srbiji odrati red i mir, i pokua da utie na izbor novog vezira. Porta je, shodno svojim
interesima, izabrala Abdurahman - pau, komandanta Adakalea, Turina koji se istakao velikom revnou
kad su nastali oni nemili dogaaji u Vlakoj i Moldaviji.
Abdurahmanov izbor bio je Milou neprijatan, ali je, s druge strane, ukazivao na to da Porta nema
nameru da menja svoju politiku u Srbiji, jer novi vezir nije imao potrebnu vojnu snagu da pokua ma ta
osvojiti silom.

VIII
Po ustaljenom obiaju, trebalo je da narod pripremi doek novom veziru i da snosi sve trokove oko
njegova smetaja. Svojim dranjem, izgredima, ogovaranjima i tubama novome veziru, beogradski Turci
pruili su Milou i suvie razloga da ne ode u Beograd i ne pripremi kako treba Abdurahmanov smetaj. S
druge strane, naredio je izbeglim Srbima iz Beograda da doekaju vezira sa decom i enama u logoru
izvan grada, kako bi time jo vie potkrepio svoju tubu o nasiljima.
Izgovorivi se boleu i neodlonim narodnim poslovima, Milo uputi u sretanje novom veziru svoga
brata Jevrema sa pismom i 25.000 groa. Abdurahmanu nije bilo prijatno to ga Milo nije doekao, ali
ga odobrovolji usrdan doek knezova i naroda, a naroito veliki poklon u novcu.
Pripremajui kurban za Abdurahman - pau, Milo pozva u Kragujevac svoga poverenika oku Nelea.
- Zna li ti, Neleu, oca ti tvoga, da treba veziru pripremiti kurban kad bude ulazio u Beograd?
- Znam, gospodaru - odgovori Nele.
- Jesi li ti kad video kako to treba initi?
- Nisam, gospodaru, ali u se raspitati meu Turcima.
- Polji luda u vojsku, pa sedi i plai! Zna li ti, nesrenie, da Turci u Beogradu jedva ekaju da nam neto
podvale? Nego, nabavi ti, kako god zna, dvanaest kao sneg belih ovnova i dvanaest crnih kao ugarak.
Kad to posvrava, namesti kasape u belim keceljama s obe strane puta da dre ovnove za rogove, a kad
se vezir priblii da ih moe videti, onda neka oni to hitrije pokolju ovnove, tako da vrela krv zaklanih
ovnova oboji put kud vezir treba da proe.
- Tako u i uraditi, gospodaru - odgovori snishodljivo Bele.
- Uradie moj sirac! ta ti misli da sam ja spao s kruke pa svoje i narodne krvnike aavam najboljim
mesom! Nego, ini voliko, ta dvadeset i etiri ovna za vezirovu poast treba da budu metiljava, jer elim
da Abdurahman - pai bude metiljavo sve to od sada radi.
- Kako, gospodaru, da naem toliko metiljavih ovnova? - usudi se da upita Nele.
- Piam se ja u tvoje znanje i kolu! Svaki obanin koji ovnu zaviri u oi moe ti rei je li metiljav ili nije.
Ali, upamti: ako samo i jedan jedini ovan ne bude metiljav, narediu da ti Patrmac odvali sto degeneka
po turu. A tebi je dobro poznato da on to jedva eka.
Po Keleevu odlasku, glasnik iz Zemuna donese Vuku Karadiu gomilu knjiga i bekih novina. Poto su
ruali, Milo pozva Vuka u sobu na kafu. Vuk je najpre itao na nemakom jeziku i odmah potom
prevodio Milou na srpski. Knez ga je posmatrao paljivo i sa divljenjem. S vremena na vreme prisetio bi
se Vuka iz onih dana kad je u Velikoj koli kao mladi uio kod Dositeja. U tim asovima, daleko od svoje
udvorike i ulagivake okoline, Milo je u mislima video svoje sinove uenike kao to je Vuk.
- ini voliko, Vue - iznenada ga prekide Milo u itanju - uo sam da pie kako se digao ustanak, i kako
se sve dogaalo.
- Piem, gospodaru.
- Dobro je to pie. Samo, nemoj ni za ivu glavu lagati. Ovo je sada ovako kako mora da bude. Nevolja
nas tera da Turcima laskamo, podvaljujemo i iznalazimo trista naina da se zlu odupremo. A kad se pie -
onda pii kako se zaista zbilo. Zato ti meni reci kako misli pisati o vodu Karaoru?
- Pa, gospodaru, pisau - okoliio je Vuk - kako je vod bio ovek prek, hrabar, i kako je hteo da sve dri u
svojim rukama.
- E, nije nego moj sirac, Vue! Dok je drao sve u svojim rukama, dotle je sve i bilo dobro. im je poeo
da prata meni i drugima, krenue kola niza stranu. Zna li, Vue, da za ovo sve to smo sada postigli i to
uivamo, njemu treba da zahvalimo.
- Ja sam, gospodaru, uo da se vojvode nisu ba toliko bojale Karaora koliko se pria.
- Lae, Vue - viknu Milo i skoi na noge. - Lae, Vue! Ne samo da smo ga se bojali nego su nam se
noge od straha tresle kad smo mu u ator ulazili. Nego, oprosti, ja planuh i opsovah te. Pii ti o vodu sve
onako kako je bilo, a nemoj ni moje eljati. Neka nai potomci znadu da sve ovo to smo izvojevali nije
palo s neba, ve je krvlju i mukama zaslueno.
Razgovor je odobrovoljio Vuka, pa je iziao iz kneeve sobe razdragana lica. Pred konakom se susreo sa
Simom Patrmcem. Odmerili su se pogledima, a Sima se osmehnuo.
- uje, Vue, ja bih te neto molio da mi za ljubav uini.
- Ako mogu, uiniu - odgovori Vuk.
- Zna da ja ne umem ni pisati ni itati, pa sam reio...
- Da ui? - predusrete ga Vuk.
- Jeste, gospodine Vue! Moj dorat je jako bistar. Brzo bi nauio da mi ita novine.
- Tvoj dorat je, Simo, stvarno pametniji i blagorodniji od tebe. I kad bi ga bolje gledao, mnogo bi se ta
od njega mogao nauiti - ree Vuk i ode u svoju sobu.
IX
Prvi Abdurahman - pain potez po dolasku u Beograd utera Turcima strah u kosti. Koncem septembra
jednog jutra osvanu pod uprijom kod Sahat kule mrtvo telo Maralijinog haznadara.

Posle ove kazne, Turcima u Beogradu je sveano objavljen ferman kojim se Abdurahman, zapovednik
Adakalea, postavlja za beogradskog vezira. Vezir proprati itanje izjavom da e se sadrine fermana u
svemu pridravati, te prema tome Srbe ne sme niko da napada, a jo manje da im ini bezakonje i zulum.
Kad je Abdurahman - paa zaseo na svoje mesto u Beogradu, Milo naredi Jevremu i knezovima da ga
zaspu tubama na Turke, ali prema obavetenjima koja je prikupio preko svojih poverljivih ljudi, saznade
da vezir eli da i sam ispita poinjene krivice.
Prema svemu kako se novi vezir drao, Milo je shvatio da meu svojim poverljivim ljudima ima
izdajnika, i poe da sumnja na Nelea i Halid - beja. Dranje novog vezira pokazivalo je da su mnogi konci
Miloevih poduhvata i namera otkriveni. U prvi mah, Abdurahman na njega uini utisak mirnog i blagog
oveka, ali pre nego to je Milo mogao i pomisliti - pokaza se strog i prek. Njegovu vrstu ruku odmah
su osetili i sami Turci. Vezir je hteo sve da zna, da proveri i pronikne u svaije namere. Ve prvih dana i
noi, Abdurahman - preobuen as kao au, as kao delija - obilazio je varo, hanove i kafane, i sluao
ta se govori. Motrio je na red i kontrolisao kako se izvravaju njegove naredbe. Oistio je varo od
sumnjivih ena i ljudi. Pregledao je utvrenja, topove i topovske table. Razaslao je po Srbiji uhode da
motre na rad Miloevih ljudi. Nije trebalo vie od mesec dana pa da Milo uvidi da novog vezira nee
moi potiniti svome uticaju. Da nesrea bude jo vea, Milo je imao u rukama podatke o stanju
evropske politike. Rusija, i pored zategnutih odnosa s Turskom, nije smela da zagazi u novi rat, jer
ukoliko bi ona ula s vojskom u Vlaku i Moldaviju, bio bi to srean izgovor za Austriju da zauzme Srbiju,
a Engleska, sledei primer Austrije - Moreju. To bi u svetu izazvalo velike zaplete i nedogledne posledice.
Pored toga, ruski car je eleo mir, jer se bojao pojaanih republikanskih pokreta u Evropi. Zato je Milo
shvatio da Srbija zaista mora da se pripremi za rat, ali i da po svaku cenu uva mir.
- Lake je trpeti u Beogradu slabog turskog pau, nego jakog austrijskog generala - rekao je Vuk. - Turke
emo kad - tad oterati, ali ako nam u kuu nagrnu Nemci, ne gine nam da ostanemo robovi za novih pet
stotina godina. Ja, brate, nisam car Lazar da se opredeljujem za carstvo nebesko.
Suoen sa nemilom stvarnou, Milo pribra svu svoju odlunost i snagu. On se sav bio pretvorio u uho.
Paljivo je pratio rad svojih poverljivih ljudi. Sumnjive i kolebljive je drao pod okom i postavljao im
zamke. Prikupljao je, takoe, podatke o svemu to Turci rade i preduzimaju u okolnim paalucima. Pored
toga, uurbano je poeo da trai saveznike na sve strane. Obnovio je zanemarene odnose sa Crnom
Gorom i hercegovakim plemenima. Izabrao je smele i pouzdane ljude i ubacivao ih u hajduke ete,
koje su delovale po okolnim paalucima. Preko Prote Mateje obnovio je staru vezu sa Hadi - begom u
Srebrnici. Isto tako, nastojao je sa svim raspoloivim sredstvima da raspiri mrnju izmeu bosanskih
kapetana i travnikog vezira.
Ni velika budnost Abdurahman - pae, ni prismotra austrijskih graninih vlasti nisu mogle da spree
Miloa u nabavci oruja i municije. Njegovi agenti prevlaili su itave lae oruja i municije iz Dunava u
Moravu, a odatle su ih pouzdani ljudi prenosili u tajna skrovita. Italijan Franesko lio mu je topove. Da
e u Evropi buknuti rat, niko vie nije sumnjao, a Milo nije hteo da ga rat zatekne nespremna. To su bili
dani kada su se u njemu nadmetali vojskovoa i politiar. Iako dobro obaveten da turski pokreti oko
Srbije predstavljaju puko zastraivanje, ipak nije nita ostavljao sluaju. Pokazalo se da nije greio.
Abdurahman - paa mu je javio kako je sultan pobedio janjinskog Hali - pau. Bila je to zaista neprijatna
vest, ali Milo je nastavio politiku pretvaranja. Ja sam puno srean to je svetli sultan pobedio izdajnika
i zlotvora vezira. Nijednog asa u to nisam sumnjao, jer je tako moralo biti, odgovorio je Abdurahman -
pai.
Tih dana Milo je grozniavo radio. Dimitrije Davidovi, sekretar kneeve kancelarije, i Vuk Karadi
primali su sve novine iz Bea, Petrograda i Pariza. Prevodili su ih odmah Milou. Car Aleksandar je
omekao kao testo. Engleska i Austrija rade s njim to hoe - pisao mu je German.
- ini voliko, Dimitrije, sa mnom, beli, nee! Ovo to drim u rukama, nikom ne ustupam bez krvavih
gaa - uzviknu Milo. - A imam i poverljiv izvetaj da je izmeu Engleske i Austrije ve napuklo.
- Gospodaru, novi engleski ministar spoljnih poslova, Kaning, otkrio je na kongresu u Veroni da uopte
ne misli slediti Sveti savez i Meterniha. On hoe da vodi politiku odreenih ruku, a smatra da su interesi
njegove zemlje u svakom sluaju iznad interesa Svetog saveza. Isto tako, Engleska tei da Grku privee
za sebe, pa zbog toga ne bi bilo zgoreg uhvatiti to pre vezu sa Englezima.
Milo se nasmejao:
- Ja nisam za sve ovo vreme spavao. Jedan moj ovek ve je razgovarao s tim gospodinom. Nego, vidi
kako se Vuk mrti. Zna, on ti je u politici kao ai: voli Ruse i misli da se mimo njih nita ne sme i ne
moe, postii. Ja im nikako ne zaboravljam to su pokojnog voda u njegovom najteem asu ostavili na
cedilu. Eh, moj Vue, jedno je voleti, a drugo svoju kuu gledati. Upamti: ovo malo Srbijice, to nam je od
svega najpree. Ako je osnaimo i sauvamo, lako emo posle s Rusima ljubav i prijateljstvo obnoviti.
- Tako je, gospodaru. Ovo su zaista teki dani. Mala pogreka, i sve se moe upropastiti - povladi
Dimitrije.
X
Ma koliko da su spoljna politika i pogorani odnosi s Turcima pritiskivali Miloa, ipak ni asak nije
proputao da u Srbiji odri potpuni mir i red. Meutim, poraz ustanika u Vlakoj i Moldaviji uticao je da
se u istonim krajevima, a naroito u homoljskim planinama, jo vie razvije hajduija. Veliku brigu u
tome pogledu zadavao je Milou homoljski hajduk Gica. Jedno vreme u prvom ustanku nalazio se meu
Milenkovim bearima. Kad je Karaore proterao Milenka iz Srbije, Gica se vratio u svoje selo. Sa njim je
pola i Jelenka, koju je Milenko drao u svome haremu do progonstva. Kao devojicu, Jelenku je zarobio
Milenko prilikom osvajanja Rama. Bila je to Turkinja izuzetne lepote, neobino darovita i pustolovna.
Ostavi bez zatite; udala se za hajduka Gicu i s njim se, posle sloma trinaeste, nastanila u selu Kurjai,
koje je pripadalo poarevakoj nahiji. esnaeste godine Gica krenu s Jelenkom u Vidin i poturi se. Ipak
ga nova vera nije spreila da prvom prilikom ubije neke turske trgovce, uzme im novac i da se, veto
zaturivi trag, nastani s Jelenkom u Niu. Ali ni tu nije mogao da miruje, pa je odmah navukao na sebe
mrnju vlasti i, osetivi opasnost, pobegao u Rumeliju gde je u drutvu krdalija hajdukovao do 1820.
godine. Za to vreme, Jelenka se vratila njegovim roditeljima u selo Kurjau i tu ivela. Poto se zasitio
hajdukovanja i dobro napljakao, Gica se vratio kui i jedno vreme iveo na miru, u rodnom selu.
Meutim, hajduka krv ni posle svega toga nije mu dala mira. Ponovo se odmetnuo u hajduke, zadajui
Milou veliku muku. Pritenjen od srpskih potera, pobegao je 1820. u Vlaku i pridruio se ustanicima, a
po njihovu slomu produio je da hajdukuje, postavi voa najuvenije razbojnike bande. Bojei se da
Gica ne pree u Srbiju i ne unese nered u narod, Milo naredi da se njegova ena Jelenka sprovede u
Kragujevac, kako bi tu ivela pod prismotrom.
Posle dugog lutanja po svetu, gde je dolazila u dodir s mnogim ljudima, veinom badavadijama brzim i
spremnim na sve, Jelenka se bila izmenila. Njena orijentalna lepota upravo tih dana bee u punom cvatu.
Inae znalac jezika, bila se nauila gospodskom ponaanju i odevanju, pa je na svakog jo pri prvom
susretu prijatno delovala. Susret izmeu Jelenke i kneza Miloa bio je za oboje sudbonosan.
Mada neobina lepotica koja svojim spoljnim izgledom oarava i zanosi ljude, ona se odlikovala otrim i
finim razumom. Naskitavi se arenim, prevrtljivim i hladnim svetom, videvi i doivevi sve i svata, sada
je udela za to mirnijim pristanitem i udobnou. U takvom stanju, sa nadom i strepnjom ekala je
susret s knezom.
Iz misli je tre komeanje i apat. Svi koji su ekali, ustadoe na noge i uperie poglede vratima konaka
na kojima se s pratnjom ukaza Milo. Dok je otrim pogledom posmatrao prisutne, Jelenka, ni sama ne
znajui zato, poe da ga uporeuje s Milenkom. Milenko joj je u seanju lepi, ali u Miloa odmah zapazi
surovu vrstinu koja je poraavala. Ustade kao i svi ostali i saeka da knez sedne u stolac.
- Amida, je li doterana Gicina ena? - obrati se Milo Patrmcu.
- Doterana je, gospodaru. Jelenka, dede prii! - viknu nabusito Patrmac.
udan strah, izmean s nadom, zapljusnu njene grudi. Ustala je i sitnim korakom ene koja eli da skrene
panju na sebe doe pred Miloa. Izgledala je uplaena i postiena, i samo na trenutak je dizala oi da ga
osmotri.
- Jesi li ti Gicina ena? - upita je Milo.
- Bila sam, gospodaru - odgovorila je gledajui Miloa tamnim i toplim oima.
Miloa kosnu mek, topao i ulan Jelenkin glas.
Njene oi su govorile: Eto, pogledaj kakva sam! Jesam li ja kriva to sam stvorena tako lepa, i to je
ovek kome pripadam - hajduk. Znam da si knez i najmoniji ovek u Srbiji, ali ta se to mene tie? I
pored svega, ja se tebe ne bojim. Lepa sam, a svi vi hoete isto. Sudi mi ako moe, i ako ima srca!
Milo je samo za trenutak izgubio mo rasuivanja. Gledao je irom otvorenih oiju, a iz zenica mu je
izbijala neskrivena glad za njom. Zaboravi se, ne oseajui kako mu lice drhti od elje.
- Kako to bila sam? Zar ti ne dolazi Gica?
- Ne dolazi. Prebegao je u Vlaku i tamo hajdukuje.
- Ene - de, a ti kao samuje?
- Samujem, gospodaru. I da zna, nisam ja kriva da me zbog njega tvoji ljudi gone i zatvaraju. Kad bi mi
vladika dao razvedenicu, udala bih se za drugog, jer mi je sve ovo dojadilo.
Milo zatvori oi. Vazduh je mirisao na leto i tu obesnu enu to stoji pred njim. uo je kako uzbueno
die. A osea da ga njen vreli dah svega proima. Kakav divan soj, pomisli, a udala se za razbojnika! Ali
zar je ona kriva? Gica se kao razbojnik i rodio i takav e ostati do smrti. Ona mi odista nita nije uinila, i
nepravedno je da zbog drugog trpi. Naglo je otvorio oi i pogledao Jelenku.
- ini voliko, eno, u Homolje te vie neu putati da ide. Ostae ovde, a ti, Simo, nai joj gde da
stanuje.
- Gospodaru, ja imam sestru udatu u Panevu. Znam dobro grko pismo i jezik, a vina sam i radu po
gospodskim kuama. Molila bih te da me sestri poalje.
Te rei uinie da Milo oseti kao da neto zauvek gubi. Evo, ponovo se ona glad srca i tela budi u meni!
Bog ili avo namerio je tu enu na mene, i zato da je pustim? Ceo njegov ivot minu mu kroz glavu kao
sev munje. Poznavao je mnogo ena, ali jo se nije nauivao i naludovao. Prokleti poslovi, uvek su bili od
svega prei. Ljubica mi je ubila Petriju, i posle njene smrti nisam do danas osetio ni potrebu ni elju za
drugom enom. Dolazile su i odlazile, ali nijedna nije mogla da mi zagreje duu i uzbudi srce. A, eto, ova
pomamnica je to postigla jednim jedinim pogledom.
- Dobro, Jelenka, meni je isto tako potrebna pametna i uena ena da mi vaspitava decu i ui ih radu i
pismenosti. Ostae ovde - tvrdo naredi Milo.
- Uradiu kako zapoveda, gospodaru - odgovori Jelenka poklonivi se duboko.
- Amida, pobrini se za nju! - jedva prevali Milo preko jezika, dajui Jelenki znak da moe ii.
XI
Posle Karaoreve smrti srpska emigracija u Besarabiji potpuno je izgubila nadu da e se moi
obraunati s Miloem i nametnuti svoju vlast Srbiji; ali i pored svega toga ona je svojim radom i dranjem
predstavljala stalnu opasnost.
Nesreni zavretak bune u Vlakoj i Moldaviji, neredi u Grkoj i zategnuti odnosi izmeu Rusije i Turske,
ponovo su oiveli i pokrenuli srpske emigrante, ulivajui u njihova ogorena srca nove nade. Posle
Jorgaeve tragine smrti, Hadi Prodan je prebegao u Besarabiju, a Mladen Milovanovi povede se za
Ipsilantijem i preko Bukovine umae u Sibinj, a odatle pree u Banat. Austrijske vlasti, doznavi za to,
izdadu za njim poternicu. Mladenovog pratioca uhvate, a Mladen im umakne i pritaji se kod svojih
poznanika i prijatelja. O svemu tome Miloa su odmah obavestili njegovi agenti, pa je izdao nareenje da
se Mladen odmah uhvati i sprovede u Kragujevac ukoliko pree granicu.
Nezadovoljan to je bio onako nepribran pred Jelenkom, Milo je celo to popodne obilazio torove, njive i
livade, nastojei da ugui i otera od sebe lik te lepe i zamamljive ene. Znao je da nita nee moi da ga
sprei u odluci da Jelenku dri pored sebe. Ono strasno, neutoljivo, e za ljubavlju i ivotom, slepo ga je
svega zahvatilo.
Razmiljao je o Jelenki. Zlo dolazi od ene samo ako je ovek slab i ako podlegne njenoj avoljoj moi. Ja
sam tvrdi gospodar, i ega imam da se bojim? ene su, napokon, i stvorene zato da ulepavaju na ivot.
Turci su u pravu. Bez ena, njihove ljubavi i vragolija, svet bi bio suvie neskladan i dosadan. Slatko
jevladati i gospodariti, zadavati ljudima strah i svoje protivnike unitavati, posedovati bogatstvo, oseati
zemlju i njenu duu, ali bez ena i njihovog greha - sve to ne bi imalo pravu vrednost i znaaj. One su
otrov, muka i nevolja naa, ali su i sve ono to na prolaznom putu kroz ivot ima neocenjivu dra i
vrednost. Dosadu, istina, mogu da ubiju ale na raun Vuka i ostalih koji se oko mene napinju, ali to je
sve nitavno. Zar da veito sluam Amicine dosetke, Vukovo i Dimitrijevo mudrovanje, Vuievo
nadimanje? Mnogo je oko mene gada i rugobe, krvi, odmazde i podlatva! Iz toga se jedino moe pobei
na tople grudi ene. A Ljubica je ve prola, zborala se i mirie na vosak i bosiljak. Snanom vuku treba
mlado jagnje! U njemu se toga dana pomaljao vedar nemir, razgorevala potiskivana elja i srce drhtalo
od nade. Osetio je da s tom enom ponovo dolaze lepote, asovi zaborava i opojnosti tela i due.
Nastae noi u kojima se sve zaboravlja. Zar bi bilo pametno mimoii to, i iveti samo surov ivot pun
obrauna, intriga, politikih smicalica i krvave odmazde? Moram to dvoje ujediniti da bih lake istrajao
do konanog cilja. Svi mi zavide, svi zavise od mene, svima nagonim strah u kosti, a asovi uz nju bie mi
dragocen odmor i okrepljenje.
Ova odluka rasplamsa u njemu dobro raspoloenje. Zato se vraao konaku preporoen. No koja je
dolazila veoma ga je uzbuivala. Pri ulazu u dvorite iznenadi se kad ugleda Ljubicu kako ivo razgovara s
nekim ovekom u dronjcima. udnovato, kako ene im sazru postaju duevne i otkupljuju svoje grehove
milosrem - pomislio je posmatrajui oveka u ritama. Ali u asu kad je hteo da proe, iznenada mu se u
svesti neto pokrenu, i taj podbuli ovek razbudi u njemu seanje na Mladena. Okrenuo se i bolje ga
zagledao.
- Milou, zar ne poznaje Mladena? - viknu Ljubica.
Miloeve oi obuhvatie Mladena otro, brzo i radoznalo. Sav u dronjcima, zarastao u progrualu
ekinjastu bradu, imao je jadan i pogruen izgled.
- Gospodar Mladen, ma je li mogue da je to on? - uzviknu Milo i, zaboravljajui negdanju mrnju,
prie mu i poljubi se s njime u obraz.
- Jest, Milou, eto u kakvom me nezavidnom stanju vidi. Austrijanci su hteli da me uhvate, krio sam se i
ogolio. Preao sam u Srbiju i prvo doao tebi, jer ako je da se mre ili ivi, neka to bude ovde.
Neto kao slabaan dah tuge i saaljenja doticalo se toga asa Miloeva srca. Obnovi u seanju Mladena
iz dana kad je uz Karaora vladao Srbijom. Kad su mu svi zavideli i svi ga se bojali. Sada je pred njim
stajao oajnik, mada mu je lice jo uvek bilo pomalo gordo, a u oima se nazirao trag nekadanje moi i
prkosa. Ali sve je to bilo samo bedan ostatak onoga to je nekada bio i predstavljao Mladen. Sudbina je
krvnik i prevrtljivac, pomisli Milo. Uzdigne oveka, i odjednom ga odbaci od sebe kao neto nepotrebno
i mrsko. Uini mu se da je sve to se izmeu njih dvojice nemilo u prolosti dogodilo, sada izbrisano
Mladenovim bednim izgledom i poloajem. Ovaj starac, ma kako izgledao zao i mrzak, zasluan je za
Srbiju i treba mu pomoi.
- Ne brini Mladene. U Srbiji vie ne odluuje vezir ni Turci nego ja, a re ti dajem da e ti Srbija preko
mene iskazati zahvalnost za sve usluge koje si joj nekada uinio! - Zatim se okrenu Patrmcu i zapovedi: -
Amida, odvedi gospodar - Mladena u 'amam. Kad se dobro okupa, podaj mu najbolje haljine, a kad se
pribere i odmori, dovedi ga na veeru.
- Hvala ti, Milou, na bratskom postupku. Mogu li smatrati da je sve ono to je u prolosti izmeu mene i
tebe bilo ovim to si sad uradio zaboravljeno i izbrisano? - upita Mladen.
- ini voliko, sada sam ja gospodar, a ti nevoljnik kakav sam negda i sam bio. To jedino mora da shvati,
gospodar - Mladene - otro mu odgovori Milo, okrenu se i ue u konak.
Miloev zanos prema Jelenki, tekoe koje su ga bile pritisle usled dranja novog vezira i Porte, sve je
moglo da ide u korist Mladenu. Lepo primljen i gospodski odenut, Mladen se oseao dobro i sve vie
pokazivao kao ovek koji uiva kneevu milost i njegovo potovanje. A i Ljubica je bila zadovoljna zbog
takvog Miloevog dranja, pa je govorila u prilog Mladenu:
- Tako ti sree i nae dece, nemoj to ravo da uini Mladenu. Bojim se da se sve zlo ne vrati naoj deci.
Znam, sve ti je u rukama, moan si, ali to vie dobra uradi, vratie se veim dobrom naoj deci.
Milo je dizao oi i dugo je posmatrao, a podmukao i pretei osmeh zaigrao bi mu oko punih usana.
- ta ti jo hoe od mene, luda eno? Obukao sam ga u ohu, smetam ga kraj sebe za trpezu, ukazujem
mu sve poasti. Ne trai valjda da mu postanem jo i seiz?
- Ne mislim to! Teko je jadnom Mladenu. Nekada je meu prvima bio, a sad mu se Amida u brk
podsmeva. Eto, Vuk je odista pametan ovek, ali i on ga jue pred svima napade.
- Pusti to, Ljubice! Njemu je sve dato, mada je on mene drao dugo vremena zatvorena. More, zamalo
da me u Topideru i ne obesi!
Istina, Milo je tih dana bio zaokupljen preim poslovima, i o Mladenu je malo vodio rauna, ali mu ipak
nikako nije mogao da zaboravi stari dug. ekao je povoljan as da konano zavri obraun sa
nekadanjim protivnikom. Da svoju vlast potpuno osamostali i Turcima sve izbije iz ruke, izdao je
nareenje knezovima da otponu sami raspravljati sve sporove meu Srbima. Nahijski knezovi su sada
izdavali pasoe, objave, kanjavali i presuivali. Na taj nain su kadije i muteselimi ostali bez ikakve vlasti
i posla, i potpuno izgubili svaki uticaj. Da bi zlo po Turke bilo jo vee, sultanove i vezirove naredbe
morale su se narodu saoptavati samo preko Miloevog konaka. Potom, gotovo preko noi, nikoe srpski
sudovi - najpre po nahijskim centrima, a zatim po srezovima i optinama.
Abdurahman - paa oseti Miloevu nameru i otpoe izdaleka da protestuje, ali njegova negodovanja i
pretlje knez odluno odbi.

Posle Miloeva odbijanja, Abdurahman je ostao i dalje uporan u zahtevima da beogradski muteselim vri
policijsku slubu i nad Srbima i nad Turcima. Zbog toga je u Miloevu konaku za vreme ruka poela iva
prepirka izmeu Vuka, Dimitrija i Vuia. A povod je bilo osloboenje nekog koijaa koji je ubio
Jevrejina trgovca.
- Ja mu, vala, ne bih oprostio za poinjeni zloin; ako ni zbog ega drugog, a ono bi ga trebalo pogubiti iz
moralnih razloga, jer je ubio oveka iz koristoljublja - ree Vuk.
- More, da neto tog ivutina nije on ubio, ja bih ga smaknuo - uzviknu Vui - jer ne samo da je uvek bio
na strani naih neprijatelja nego je ak i uhodio u korist Turaka.
- Grei, Vuiu! Moda se tako moglo dok sud nije ustanovljen, ali sad postoji sudska ustanova, i ljudi u
nju moraju imati puno poverenje. Ona je naa uzdanica i zatita, i ako je budemo odozgo ruili, izgubie
svoj znaaj - ubeivao je Vuk.
- Prdi, Vue, u mlin da je vie buke! Jest, ako je pravde onda je tog nesretnika odista trebalo pogubiti, ali
da li bi od toga iko video koristi. Zato sam ga poslao Simi harambai., On e mu staviti muda u procep, pa
od njega napraviti ili junaka ili ga oterati u grob. A najposle, bolje je da sutra pogine u borbi protiv
Turaka, nego da mu ja skidam ludu glavu. A kad bolje razmislimo, njega koristoljublje nije navelo na
ubistvo, nego jedna pohlepna ena. Ti, Vue, ini mi se da jo nisi naisto ta je sve ovek zbog ene u
stanju da uini. Za pravdu, Turke i narod - koija je pogubljen, a opljakane pare su vraene Isakovoj
eni i deci. S druge strane, ja sam stekao pouzdana oveka, koji e u vatru i vodu na prvu moju zapovest.
Pa ak i da nije tako kako velim i mislim, mora priznati da je u Srbiji premalo ljudi da gube glave zbog
nekakvog ivutina - odgovori mu podsmeljivo Milo.
- E, Milou, sve je to nekako danas prostije i bolje - ree Mladen - ali muka je bila pod pokojnim
Karaorem suditi i politiku voditi.
Milo ga otro pogleda i planu:
- uj, gospodar - Mladene, nisam ja za tebe Milo, ve dobro zna ko sam i ta sam. Ja tebi
gospodarim, a ti mene uvek miloa i sve vodi i navre vodenicu na ono to je prolo za sva vremena.
Nego, moj ti je savet: bolje se dri ovoga od ega ivimo i ja i ti...
U elji da osvoji Miloa i nae potrebno smirenje, Jelenka se trudila da ugodi svakoj kneevoj elji. Znala
je da sitnice ine ono to je najbitnije u odnosima izmeu ene i oveka. Zato se najpre dala na posao da
svoju sobu tako uredi kako bi izgledom i privlanou odgovarala onome to je elela da postigne. Svuda
su bile postavljene male seije i mnoiJtvo jastuia, a sve je mirisalo na opojno ruino ulje. U sobi je
vladala polutama, jer je svetlelo samo jedno kandilo sa tri ika. Milo je sedeo na elnom divanu, a
Jelenka je priala, ubacujui pokatkad neku smelu i resku poalicu. To su bile mahom nedoreene misli,
koje se uvek svode na ono zabranjeno, ali su ujedno nagovetavale da je ivot prolazan i da ga treba
koristiti u radosti i ljubavi. Njeno prianje i njen glas budili su u knezu ludu elju da to pre oseti
privlanost zabranjene ljubavi.

U asu kad se primakla kako bi mu pokazala kutiju u kojoj je uvala nakit, osetio je da je uznemirena i
nestrpljiva. Od njene blizine proimali su ga marci. Polusvetlo sobe postalo je skoro rumeno, a sve stvari
oko njega nemirno su zaigrale. Naglo se uspravio, uhvatio je rukama oko pasa i potraio njene usne.
Jelenka uzviknu, mada slabo, kao da se prepala ili htela da se naljuti, pa onda popusti i previ mu se preko
ruke. Spustio ju je blago na seiju. Onako kako snaan i nezgrapan ovek sputa neku krhku stvar za koju
se boji da se ne razbije. I dok joj je raskopavao jelek govorio joj je omamljen njenom lepotom:
- Kako si lepa! Kako si neopisivo lepa! Uspravila se, rairila ruke i pala mu na grudi, pretvarajui se u
stidljivo, ali bezumno stvorenje.
- Oh, boe, ta li e sa mnom biti? Ti si moan, a ja sam samo jadno stvorenje koje nikoga na ovom svetu
nema.
- Kad ima mene, niega ne treba da se boji - aputao je Milo.
- Zar da me ubije kao Petriju? - rekla je, pokuavajui neno da ga odgurne.
XII
to je Mladenov boravak u konaku due trajao, to se u Milou sve jae budila stara mrnja i elja za
osvetom. Najvie od svega guilo ga je saznanje da se nekadanji predsednik Sovjeta i okrutni gospodar
Mladen nije niim dao poniziti, niti je hteo da uvidi kako je u njegovoj, Miloevoj, ruci. Ostajao je kao i
uvek ponosit, isticao je svuda i pred svima svoje zasluge, i nastojao svakom prilikom da pokae kako se
prema njemu mora drugaije postupati i o njemu drukije misliti. Nikad nije hteo da oslovi Miloa
gospodarom. ak je pokuao da mu daje savete, i zahtevao da ga svi, pa i sam knez, paljivo sluaju kad
govori. Prema ljudima iz okoline ponaao se nehajno i sa omalovaavanjem. Jedino je Ljubici iskazivao
panju i posebno potovanje.
Promena Miloevog dranja prema nekadanjem predsedniku Sovjeta imala je i politiku pozadinu.
Mladen je jo iz prvog ustanka bio poznat kao nepomirljiv protivnik nagodbe s Turcima. ak je jednom
prilikom odluno izjavio sultanovu izaslaniku da je Srbija potpuno nezavisna, i da prekida sve odnose s
Turskom Carevinom. Nita bolje nijestajao ni kod Rusa. U Rodofinikinu je stekao veitog neprijatelja. S te
strane, Mladena nije podnosio Vuk Karadi, koji je s Rodofinikinom odravao prisne veze i preko njega
dobijao novanu pomo za svoj prosvetiteljski rad. Uz to, svojim nesumnjivim govornikim darom,
poznavanjem svetske situacije i ugledom koji je uivao meu mnogim ljudima u Srbiji, Mladen nije
mogao stei simpatije u Miloevoj okolini. Ni samom Abdurahman - pai nije bilo po volji da se u
Kragujevcu uz kneza nalazi poznati turski neprijatelj. Tome se ne treba uditi, jer je vreme bilo burno, a
carstvo svakoga dana doivljavalo neprijatna iznenaenja. A jo povrh svega, Milo je od Germana dobio
izvetaj u kome mu se javlja da car Aleksandar nee da zna za Mladena, jer je bez njegovog pitanja
odbegao u Srbiju, pa ga zbog toga preputa na volju Milou.
Milo je jedva ekao priliku da napusti ulogu samarianina. Ali on se nije zadovoljavao samo time da
Mladena smakne: eleo je da ga pre svega izmui i ponizi. Zbog toga je najpre preko svojih poverljivih
ljudi organizovao itav niz tubi. Otpoeli su namah da pristiu razni, skoro nepoznati ljudi. Traili su
dugove ili tuakali Mladena kako je kriv za ubistvo ovog ili onog oveka. Oseajui da je dunuo
nepovoljan vetar, Mladen se jednog dana, kad je knez sa najuom okolinom sedeo na divanhani, a posle
neke drske Amidine ale, obrati Milou:
- Milou, ono to si naumio uradi bar ovde, da ti je Bogom prosto, kako bi mi se bar za grob znalo.
- ini voliko, gospodar - Mladene, otkako te znam, uvek si greio u pogledu mene, Ti, jadan, kao da ne
zna koliko te ve vremena vezir trai, a Rusi mi nareuju da te proteram. Ja ti, meutim, ostavljam na
volju da bira na koju e stranu. U Austriju ili Rusiju.
- Ako moram da napustim Srbiju, za iju sam se slobodu celog veka borio, onda mi dozvoli da idem u
svoju starevinu u Hercegovinu. A to se tie ovih tvojih koji na mene laju, to ja ni u rabo ne zarezujem,
jer sve to sam radio i ega se god poduhvatio, bilo je samo za dobro Srbije - odgovori Mladen.
- Slaem se s tobom, gospodar - Mladene, ali evo Vuka koji istoriju pie, pa neka ti on kae ta o tebi i
tvome radu misli - ree Milo.
- Zar opavi Vuk da mi sudi! - uzviknu prezrivo Mladen.
- Ako sam i opav, ipak znam sva tvoja zla dela i nesree koje si pod Karaorem poinio. Nesrenog
voda si zavadio s Milenkom i Petrom. Samo, vere mi, greno je da u ovakvom tvom poloaju i ja prilivam
ulje na vatru - uzbueno ree Vuk.
- Vala, Vue, prsi se kako istinu govori i kako e je potomstvu ostaviti - zajedljivo i lukavo ubaci Amida
- a eto Mladenu ne sme u lice da kae kakva je sve zla poinio drugima. Ili smatra da zlo moda nije u
tome to je prve ljude ubijao? Vojvode s vodom zavaao? Skele i turska imanja prigrabio? I, uz to, mada
nikad ni u jednom boju nije uestvovao, uvek je za sebe najbolji i najvei deo plena uzimao. A da njegovo
bezakonje bude to gre, sirotinjskim kukuruzom je hranio svoje svinje i Nemcima ih prodavao.
- Sve ja to znam bolje od tebe, Amida - uzvrati Vuk - ali niti je pravo, niti na svome mestu da to sada
potremo.
- A ta bi ti, Vue uinio da ti je, recimo, neto Mladen kao Milou roenog brata otrovao? - upita cerei
se Simi.
- Bog mi je svedok da u Milanovoj smrti nemam nikakva udela. Ako je njega ko otrovao, onda je to samo
moglo biti uinjeno po nagovoru vladike Leontija i Rodofinikina, koji su po svaku cenu hteli da stvore
razdor meu stareinama kako bi zagospodarili Srbijom - uzviknu Mladen.
- De, de, nije ni avo tako crn koliko ljudi hoe da ga naprave. Ja i Mladen smo zaboravili sve runo iz
prolosti. I neu vie dozvoliti nikome da ga napada i uznemirava. Reio je da ide kud je naumio. Za tu
priliku sam i pozvao serdara Miia da ga preko naih veza prebaci u starevinu.
- Hvala ti, Milou - uzdahnuvi ree Mladen. Pre Mladenova odlaska za Uice, Milo je podvrgao otrom
ispitu sve one koji su sluili nekadanjeg predsednika Sovjeta, jer je bio obaveten da je Mladen
nameravao da pobegne. Sa serdarom Miiem razgovarao je u etiri oka. Lukav i pronicljiv, serdar
odmah shvati da Milo trai Mladenovu smrt.
XIII
Mladenova smrt rasteretila je Miloa davnanje elje da osveti svog brata Milana. Vezir u Beogradu i
Porta shvatili su ovo kao Miloevu nesumnjivu tenju za mirom i redom u Srbiji, a Rusi se nisu mnogo ni
interesovali za nekadanjeg predsednika Sovjeta, jer su verovali da je zaista nastradao od razbojnika na
putu za Hercegovinu. U narodu se apatom raznosio glas kako je Mii u stvari ubio Mladena da bi ga
opljakao. Taj dogaaj se najtee dojmio Ljubide. Jedina je ona nasluivala pravi uzrok Mladenove smrti.
Jo od Karaoreve pogibije, ona je sve vie razmiljala o svome zlom udesu. Ma kako da joj je godilo to
je preko Miloa izrasla do najpoznatije i najvie cenjene ene u Srbiji - kneginje i majke, kako ju je narod
zvao, nikako nije mogla da se pomiri da slavi, bogatstvu i ugledu rtvuje svoj mir i ljubav. Prvo i najvee
njeno razoarenje bila je Petrija, naroito kad je posle njenog ubistva morala da se potuca, da se krije i
bei od Miloeva gneva. Pomirenje je u stvari bilo samo smirenje. O negdanjoj prisnosti, panji i
nenosti vie nije moglo biti ni govora. Milo ju je drao u kui, potovao i priznavao samo zbog dece,
koju je zaista mnogo voleo.
Otkako se Jelenka uselila u desno krilo konaka, Ljubica je onim istananim ulima ene i majke naslutila
da je u toj lepotici dobila jednu od najopasnijih suparnica. Suparnicu koja je sve unapred proraunala,
koja zna ta dobija s Miloem, i koja e umeti da istraje u svojoj odluci. Boriti se s njom, znailo je izazvati
gnev Miloev. Ostajalo joj je da se pomiri sa sudbinom i priziva u pomo Boga. Zato je redovno svakoga
dana odlazila u crkvu, kleala i upuivala vatrene molbe nebu, kunui i elei smrt eni koja je zauzela
njeno mesto u srcu Miloevom. Ali, bila je ve mesecima svesna i sama da gubi bitku. Jelenka je sve vie
opinjavala Miloa; on je sada svaki slobodan trenutak provodio s njom. Dok je bdila i molila se Bogu,
borila se kao oajnica, iako se on sve vie od nje udaljavao. Molitvama je branila svoj dom, svoga mua i
oca svoje dece. Tako je esto pomiljala da bi bolje bilo da je umrla nego to je ovako nisko pala. Ona
koja njega nikad nije ni u mislima izneverila, stalno je izneveravana i potiskivana od drugih. Pa ipak, sve
to vie nije moglo ostati tako. Mora se nai nekakvo reenje - izlaz. S Jelenkom niti hoe niti moe ostati
pod istim krovom. Pogotovu je nedopustivo da joj ta belosvetska vaspitava Savku i Petru. Odluila se na
ono najtee: da napusti Kragujevac. Konaci u Poarevcu i Beogradu ve su izgraeni. Nala je i razlog da
trai preseljenje.
Tri dana je leala, izgovarajui se boleu. Znala je da e Milo doi da je obie i vidi kako joj je. Obukla
se u svoje najlepe odelo i ekala ga sedei na minderluku. Uao je uurbanim korakom, razdraena lica i
nepoverljivih oiju. Gledao ju je asak, a zatim je izvetaenim osmehom pokuao da ublai svoje
neraspoloenje:
- ini voliko, Ljubice, nisam znao da si toliko bolesna!
- Neto mi je lake, ali se jo ne oseam dobro. Heim mi je rekao da bih morala promeniti vazduh.
- Za to je bar lako! Eto, konak u Poarevcu je gotov. I sam sam mislio da se jedno vreme tamo preseli sa
decom - odgovorio je Milo, vrebajui kakav e to utisak ostaviti na njenom licu.
- Ja bih, Milou, htela to pre da odem. Ne mogu, shvati me, ne mogu vie! Teko mi je. Bolna sam! - u
oajanju ree Ljubica i gorko zajeca.
- Sve u uiniti da ozdravi, da ti bude u Poarevcu dobro, a zimu moe da provede u Beogradu ili u
Topideru. Tamo ima boljih 'eima, a i za decu e nai uitelje - rekao je, osetivi elju da prie, ali se
savladao jer se bojao da izlivom nenosti ne uini da ona odustane od svoje namere.
XIV
Ono to se poelo i postiglo u pregovorima s Maralijom, niko vie nije smatrao dovoljnim. ak ga se nije
ni seao, a ukoliko se seao, bilo je propraeno negodovanjem. U zaostalu Srbiju zakoraio je nov i
nezaustavljiv ivot. Iz Austrije je nagrnuo novac; sve vie ljudi htelo je da trguje i da se bogati. Na drugoj
strani, seljaci su se gladno bacili na zemlju koja e ih hraniti i omoguiti im bolji ivot. Spahije su, istina,
jo po gradovima, ali su odseene od sela. Njima se poneto i ubaci u kljun da ne ree. Sekira neumorno
radi, a iz udaljenijih i nepristupanih krajeva svi tee da se spuste do plodne i pitomije zemlje i da
zauzmu to bolje komade. Kri se to je neiskreno, a Turci uurbano nude na prodaju svoje pravo. Kao u
nekakvoj novoj naseobini, u Srbiji se svako trudi da to vie uzme i zahvati. Pri tom se mnogo ne pazi da
li je ono to neko prigrabi ve ranije neko kupio ili zauzeo. Vlada pravo jaega. Seljaci se mnogo ne
usteu da zakorae i smotaju manastirsku i optinsku zemlju.
A Milo u tome svima daje najbolji primer. Pohlepan je na svako dobro pare zemlje, i ma gde da mu se
dopadne neija njiva ili livada - njegova je. Vodenice i valjarice isto tako. U njegovim rukama su skele i
mehane; zastupnik je carina i dri skoro svu trgovinu preko svojih ortaka. Posle njega - njegove stareine
najvie zahvataju. Ali, ukoliko je jedna linost jaa, sposobnija, a eli da se vie obogati i ojaa, utoliko je
vie nezadovoljna Miloem i njegovom upravom. O Turcima skoro niko vie i ne vodi rauna. ak i
dostojanstveni vezir Abdurahman sad je samo ovek koji blagosilja sve to Milo naumi da sprovede u
delo. Tursko Carstvo je samo privremeni okvir, a sve to se dogaa i stvara u Srbiji - neto je novo.
Milo i ceo njegov upravni aparat strepe i svu panju poklanjaju onome to moe da doe spolja,
strahuju od nezadovoljnih emigranata, a preko nezadovoljstva koje se raa u zemlji prelazi se olako. U
stvari, knez, kao i svi vladaoci sveta, trai uzrok tamo gde ga nema. Ne opaa greke svojih ljudi,
poveani namet, kuluk koji narod obavlja njemu i stareinama.
Ne shvata da grdnje i uvrede domaih ljudi narod tee podnosi od turskog zuluma.
Vrenje u narodu je mnogo jae u plodnim krajevima, oko granica i reka, gde su ekonomski uslovi bili
bolji. U tome prednjae smederevska nahija i Pomoravlje. Na elu novoga strujanja nalazi se jedan do
tada malo zapaen ovek - Miloje ak, iz Kusatka. Nemiran je duhom, odluan i brz na novinu. Kad je
izbio prvi ustnak bio je pop, ali sveteni in mu nije odgovarao. Rainio se i postao pisar Vujice
Vulievia. Zatim je trgovao, a prilikom sloma trinaeste preao je u Austriju, gde je ostao sve do drugog
ustanka. Uestvovao je u nekolikim borbama dok nije sklopljen mir. Zatim ga je Milo kao pametna i
uena o veka vie puta angaovao za obavljanje poslova sa austrijskim vlastima. Posle toga, Miloje se
odao trgovini stokom.

Putujui kao trgovac, Miloje je neopaeno stvorio mnogo svojih tajnih uporita i sada je ekao pravi as
da pone ostvarivanje svoje zamisli. Buna u Grkoj, neredi u Turskom Carstvu, nesporazumi izmeu
Miloa i Abdurahman - pae, pozivi emigranata na ustanak, nezadovoljstvo i nepristajanje Porte da izie
u susret zahtevima koje je narod preko Miloa postavio sultanu - sve je to uticalo da se ak odlui na
javni istup. Ali i pored njegove ive delatnosti, rad mu je dugo ostao nezapaen.
Nekako poetkom 1825. godine, nahijskom knezu Petru javljaju kako neki seljak iz Selevca, umean u
bunu poeke i rudnike nahije, stalno napada njega i kneza Miloa, pozivajui narod da svrgne stare
stareine i izabere nove. Ne slutei kakva e se nesrea dogoditi, Petar prispe nou sa svojim momcima i
svee toga seljaka, u nameri da ga sprovede za Kragujevac. Kad to doznaju ostali seljaci, uzmu oruje i
opkole Petra i njegove momke.
- Kakav je to red i pravo da ti s momcima hajduki upada oveku u kuu, vee ga i plai mu decu! Ako
je kriv, doi danju kako vlasti dolikuje i vodi ga. Ili ga trai od sela i kai njegovu krivicu, pa emo ga mi
sami predati sudu - vikali su razdraeni seljaci.
- Ljudi, brao, on je grdio kneza Miloa i mene - pravdao se Petar - a pozivao je narod da pobije moje
momke.
- Nije, vala, ni greio, Petre, jer tvoji su momci ko besni psi i zaista ih treba sve pobiti.
- Brao, urazumite se, ja njega moram poslati u Kragujevac. Tamo e sud doneti odluku je li kriv ili nije.
- Ne luduj, Petre! Ko zamakne jednom u Kragujevac, iz njega se vie ne vraa. Nego putaj oveka i hvataj
maglu dok ti je itava glava!
Petar nije imao kud, nego pusti seljaka i sutradan se vrati u Azanju, ali tek tu naie na bundije. Bili su
prispeli seljaci i iz okolnih sela, pa ak i iz onih najudaljenijih. Ogoreni, stanu vikati na Petra.
- Presiti smo i tebe i tvojih momaka i kneza Miloa! Nametnuli ste nam porez vei nego Turci, a vae
bezakonje se ne moe s njihovim ni uporediti.
- Brao, to to vi radite, to je buna. im uje Milo, poslae na vas vojsku. Nego, ako vam je to nepravo
a vi recite, pa u ja izvestiti Miloa; on e to odmah izvideti i, ukoliko je pravo na vaoj strani, izmeniti.
- Ako je tako, Petre, onda najpre da zna - neemo te za kneza! Drugo, traimo da narod sebi bira
stareine. Da se ukine kuluk za glavare, smanje porezi i odstrane Miloevi bezdunici to satiru narod.
Isto tako, zahtevamo da jedino sud moe kanjavati krivce ili nekog osuditi na smrt.
- Dobro, ja u izvestiti o svemu kneza Miloa, a vi se raziite kuama.
- Neemo! Ovde emo ekati odgovor! - vikali su seljaci.

O pobuni i zahtevima seljaka, Petar izvesti Miloa. Knez odmah otposla u smederevsku nahiju svog brata
Jovana i Milutina Garaanina da izvide do koga je krivica i da na svaki nain umire narod, a okolnim
nahijskim stareinama naredi da motre na sve to se u narodu zbiva i paze na kretanje smutljivaca i
sumnjivih. Jovan i Garaanin prispee sa nekoliko stotina vojnika u Azanju. Kako buntovnici nisu imali
nameru da se proliva bratska krv, izmeaju se s Miloevom vojskom. Kad su kneevi vojnici doznali zbog
ega se narod buni, i oni se pridrue buntovnicima. Tom prilikom rekoe Garaaninu da e ga zadrati za
svog stareinu ako moe odsad da upravlja i sudi kako narod trai, a ako ne moe ili ne eli, oni e nai
sebi drugog oveka. Da izbegne smutnju koja se mogla pretvoriti u veliku nesreu, Jovan se blago obrati
buntovnicima:
- Brao, ne treba da sumnjate u dobre i pravedne namere kneza Miloa. On e zauvek stati na kraj
zulumima, smanjie koliko se moe porez i postaviti vam za stareine one ljude koje vi elite. A da se
uverite kako govorim istinu, izaberite svoje ljude, dajte im punomoje, a ja vam dobar stojim da e ih
knez potvrditi.
Na te rei buntovnici se primire, posle ega nastane dogovaranje. Najzad istaknu Miloja aka za svo ga
nahijskog kneza jer je po njihovom miljenju bio narodni ovek koji poznaje njihove nevolje.
Istovremeno, namesto Garaanina izaberu Andriju Jokia, trgovca iz Topole.
XV
Izgledalo je da se ovim buna smirila. Jaseniani i Lepeniani se vratie svojim kuama; uz put su po
selima priali ta se dogodilo u smederevskoj nahiji i kako je Jovan obeao da im smeni Garaanina a
umesto njega da postavi Andriju Jokia. To je samo po sebi uzbunilo ove krajeve. Jaseniani se potom
okupe u blizini sela atornje i donesu zakljuak da ni oni ne ele Garaanina za nahijskog kneza. Zatim
odrede nekoliko kmetova da odnesu Milou u Kragujevac narodnu molbu u kojoj trae da im se ispuni
obeanje koje im je dao Jovan. Milo odmah pozva sebi Andriju Jokia i potvrdi ga za kneza jasenikog, a
umesto Parezana postavi Milutina orevia iz abara za lepenikog kneza. Potvrdio je ak i Miloja
aka, jer se bojao da mu ne umakne, ili iznova ne raspiri bunu.
Meutim, ak nije hteo Miloevu milost i pomirenje. Odmah po Jovanovu odlasku u Poarevac, poe
raditi na pobuni. Okupio je buntovnike najpre u Selevcu, zatim iz okolnih sela, pa ak je dospeo i u
Palanku. Poslao je glasnike Jasenianima i Lepenianima da se diu i okupljaju u Topoli, a on da e im
doi s vojskom iz smederevske nahije. Svoga brata Milia s neto pobunjenika posla u Poarevac da tamo
diu narod na ustanak. im je uo da buntovnici idu na Poarevac, Jovan napusti svoj konak i s
porodicom pree u Pore, jer za Kragujevac nije mogao proi. Mili posavetova narod u poarevakom
kraju da se ne buni protiv Miloa, ve protiv njegovih ljudi, koji ine nepravde kao i protiv velikog poreza.
Osamnaestog januara Miloje ak krenu s pobunjenicima iz Kusatka i sutradan se sjedini s Jasenianima i
Lepenianima. U abarima se sastade s kmetovima koje je Milo bio poslao da izvide kakvi su uslovi
Miloja aka. U poetku razgovora on se pokazao uporan i ratoboran, ali najzad popusti, traei da se
arhimandrit Melentije Pavlovi zakune pred narodom u Miloevo ime kako se niko od pobunjenika nee
uzimati na odgovornost. Kad arhimandrit odbi da poloi zakletvu, ak planu i odluno izjavi:

- Kad je tako, duovnie, onda idi i kai Milou da emo odsad razgovarati samo pod orujem. Mi smo
reili: neemo odustati dok svoje pravo ne izvojujemo. Reci knezu jo i to da mi neizostavno traimo da
se sve nahije to pre sakupe kako bi se porez pravedno razrezao. Isto tako, traimo da se jednom za
svagda ukine nasilje, utvrde narodna prava i da narod sam izabere stareine, jer nismo mi krv protiv
Turaka prolivali da bismo gore tirane na svoj vrat navalili.
Tako se Miloevi izaslanici vrate u Kragujevac neobavljena posla. A gotovo sva Srbija ve se bila
zatalasala i krenula u bunu. Nered je zahvatio i beogradsku nahiju; jedino je Jevrem uspeo da odri mir u
Mavi, a delimino i u valjevskoj nahiji. Uz Miloa je ostala i gruanska nahija, zahvaljujui Vuiu, koji je
kao knez bio omiljen u narodu. Dvadesetog januara, akove pristalice odrale su u Topoli svoju
skuptinu na kojoj su doneli zakljuke i formulisali svoje zahteve Milou.
Iz rezolucije koju su mu poslali Milo je odmah shvatio da bunu vode zaista spretni ljudi, kojima nije cilj
samo ono to je na skuptini u Topoli pred narod izneto. Meu pobunjenicima se nalazilo dosta njegovih
obavetaa i posmatraa, koji su mu svaku izgovorenu re odmah prenosili. A narod je gunao: Ne
moe ovako zadugo ostati. Mnogo je aja a malo jaja, i za svakog narod kajganu ne moe pei.
Narod je sav sloan i Milo se ne moe odbraniti. Bilo je i takvih koji su, ustajui protiv Miloa, uzimali
u pomo i samog vezira Abdurahmana, tvrdei kako je on kazao kmetovima da vie od naroda ne trai
sem po pet groa od odaka. A eto im Miloa pa neka ga upitaju kud on ostalo troi i deva. Na to
Miloev uhoda upita:
- A da li bi vi ubili Miloa?
- Ne odmah. Najpre bi morao da nam poloi raune kud je denuo narodno blago. A narod zna koliko je i
kad davao.
- A posle?
- Verovatno bi omastio konopac - odgovorio je mirno jedan od pobunjenih seljaka.
- Zar vi verujete da e se Milo vaim zahtevima pokoriti? - nastojao je uhoda to vie da izvue.
- Morae, ili mu nema druge ve da gine!
Mada je narod listom bio na akovoj strani, njegova vojska predstavljala je gomilu nepouzdanih bundija
koje je samo nezadovoljstvo dralo na okupu. Njihov broj se penjao katkad na pet hiljada, a bilo je dana
kad je iznosio samo hiljadu, jer su tumarali po okolnim selima, pijanili i hvalisali se. Isto tako, surova
zima je ometala svako njihovo vee okupljanje. I dok su akove pristalice uludo pretile, poruivale i dogo
varale se, dotle se Miloeva vojska uurbano iskupljala. U Milou ponovo oive onaj stari bundija i
ratnik. Znao je koliko je narod nepouzdan, pa je eleo da pred nezadovoljnike izie makar i sa malom
vojskom, ali da je ova vrsta i organizovana. Svu svoju nadu je polagao u Gruane koji su se, predvoeni
Vuiem, bili iskupili u Kragujevcu. Ali pre nego to se krenulo na buntovnike, sva Miloeva vojska iskupi
se pred konak, gde joj knez odra govor:

- Brao moja, vi svi znate da je ovo to imamo - moje i vae delo. Znate i to da su i ala i vrana pregnule da
nas unite i ponovo u ropstvo vrate. I tako, neto Turci, a jo vie strani agenti, uzmutili su narod jer
veruju da e, ako meni dou glave, lako sutra Srbijom zavladati, u oganj je baciti i krvlju narodnom
natopiti. Ja, meutim, vama kaem a njima jo jednom poruujem: mogu i da poginem i nestanem, ali
Srbija ima hiljadu boljih i spremnijih ljudi od mene koji e nastaviti da brane njeno pravo i slobodu. Eto,
tu je i Vui koji je zasluio da danas sablju pripae i narod od zla brani. Za njegovu vernost ja ga tim
znamenjem danas nagraujem.
- iveo Milo! iveo Vui! Dole izdajnici i razbojnici! - povikae oduevljeni Gruani.
Miloevi momci iznosili su neumorno iz podruma abrove vina i rakije. Knez se umea meu seljake, te je
s njima razgovarao i ljubio se sa starim poznanicima. Kragujevani su zaprepaeno gledali to se radi
pred kneevim dvorom i kako se istie Vui. Do toga dana sablju su pored Miloa mogli da pripau samo
Jovan i Jevrem kao kneeva braa. Poto je svoju vojsku dobro ohrabrio i oduevio za borbu, Milo je
poalje s Vuiem na buntovnike, a za sebe zadri svoje momke i nekoliko stotina odabranih ljudi na koje
se mogao u svemu pouzdati. A pomiljao je i na ono najgore: ukoliko se Vuievi ljudi pokolebaju ili ih
buntovnici razbiju, njemu e bar ostati pouzdano jezgro iz kojeg se moe stvoriti nova vojska, sposobna
da stupi u bitku sa nezadovoljnicima. Pored toga, kao prethodnicu je poslao mnogo svo jih uhoda i
poverljivih ljudi, koji su toboe beali ispred Miloevog zuluma i predstavljali se kao buntovnici, a u stvari
su imali zadatak da meu akovce unesu to veu zabunu.
Ni Vui nije sedeo skrtenih ruku. Ne manje lukav od svog kneza, i on je slao ljude koji su unosili paniku
u narod. Oni su tvrdili kako Vui stavlja pod no sve one koji su pristali uz buntovnike, a koga od seljaka
ne zatekne u njegovom domu, odmah mu sve spaljuje i ubija porodicu. Od Uba to isto ini Jevrem s
mavanskom i valjevskom vojskom, a Jovan s poarevakom.
Kroz sela kuda je Vui prolazio, akovi jednomiljenici istravali su bosi da se pridrue Vuiu i njegovoj
vojsci. Dvadeset i prvog januara Vui posede Oplenac i tu podie logor. Ispod njega, kod topolskih kua,
rasporedila se bila akova vojska.
Istoga dana kad je krenuo Vui, krenuo je i Milo iz Kragujevca za umi. Odmah je bilo oigledno da su
pobunjenici uzalud gubili vreme u pregovaranju, jer su oklevanjem i slanjem deputata omoguili Milou
da se pripremi za to bolju odbranu. Ali oni ni sada nisu bili odluni da stupe u borbu; uvereni su bili da
e svojom brojnom premoi preplaiti Miloa i Vuia, i tako spor okonati pregovorima. Mada je
akove izaslanike uveravao da eli pregovore, Vui u toku noi tajno pripremi svoju vojsku i u zoru izvri
napad na pobunjenike. Iznenaeni i neodluni, akovci su bili potueni do nogu. Istina, jedno odeljenje
buntovnika koje je predvodio ak borilo se i dobro odralo, ali kad je Miloje dopao rana, i ono je
popustilo i razbeglo se.
Vui nastavi gonjenje potuenih sve do Ratara, a Miloje ak, teko ranjen, pobee prema Beogradu s
namerom da se doepa Save ili Dunava i prebaci u Austriju. Njegov brat Mili, neobaveten o tragediji na
Oplencu, iznenada upadne u Ratare i zametne boj s vojskom, ali odmah bi savladan i po Vuievom
nareenju poseen.
XVI
Uprkos pobedi i razbijanju akove vojske, u narodu nije nastalo primirje kakvo je Milo eleo. Jevremu,
koji je dvadeset treeg januara stigao u Kusadak sa svojom vojskom, postalo je sasvim jasno da uzroke
buni ne treba traiti jedino u tenji Miloja aka da se istakne, nego da su dublji koreni uzrok
bratoubilakog sukoba. Vuieva vojska pljakala je u pobunjenim selima kao da je upala u neku
neprijateljsku zemlju. Jevrem je, dodue uzalud, pokuavao da svojim vojnicima zabrani pljaku i nasilja,
jer je pretila opasnost ne samo da ea buna izbije na drugom mestu nego i da anarhija pone ba od
pobednike vojske. Da je to moguno, najjasnije mu je pokazalo dranje oko tri hiljade ljudi pod orujem
koji su se izjasnili na zboru u Dragaevu da nee da idu na svoju brau, a Milou su ak poslali i izvetaj
da za svog stareinu ne ele vie kneza Vasu, jer nas naziva fukarom, a fukarom nas je on nainio. Isto
tako, ve se bila digla na noge i beogradska nahija. Zato Jevrem javi Milou da to pre pohita u Veliku
Krsnu i da pokua na svaki nain da smiri narod.
U ovako tekoj situaciji, Milo dobi vest da je Miloje ak uhvaen u Malom Mokrom Lugu. U mislima je
video Miloja aka: ozbiljno lice i lukave oi kojima nita ne moe da izbegne. U boju za Poarevac juriao
je desno od njega. Bio je zaista hrabar i odluan. I vet trgovac i slatkoreiv ovek. Slao ga je preko da
nabavlja oruje, debanu i hranu. ak je jedno vreme pomiljao da smeni Vujicu i na njegovo mesto da
postavi tog raspopa. Podmuklo pseto, kako je samo umeo da se pretvara!
Nije ni osetio kad su se otvorila vrata i zabubnjao promukao glas Marka titarca. Die glavu i upita:
- ta je?
- Jovan Vientijevi trai da te vidi. Uhvatio je Miloja aka i doveo ga ovamo.
- Pusti ga neka ue. Miloju podaj da jede, a onda mi ga privedi. ini voliko, Marko, neka ga niko ni
prstom ne takne.
- Ja ga ne bih, gospodaru, prstom tako, ali bih ga klao.
- Sikter! Da nije bilo tebe i takvih kao to si ti, Miloje bi na miru danas trgovao. Pored toga, izdaj naredbu
da od danas prestane svako nasilje, pljaka i osveta nad narodom. Vala, dosta ste se i vi nabesneli i
poinili zuluma! Je li ti jasno?
Potom je uao Jovan Vientijevi, onizak seljak, irokih ramena i debela vrata. Uhranjen, zaobljenog lica,
sitnih lukavih oiju. Gledao je Miloa radoznalo i uplaeno. Desni brk mu se micao kao u maka.
- Kojim dobrom? - upita ga Milo.
- Pa eto, gospodaru, kao to zna i sam, pobunie se seljaci i ja ostadoh s deset momaka. Krenem ja tako
da pohitam tebi u susret, kad ujem od nekih svojih da se ranjen Miloje nalazi u kui jednog seljaka,
odem ja sa momcima, opkolim kuu gde se krio i pozovem ga na predaju, a on ni da uje da se preda. I
tako, morao sam da zapalim kuu i isteram zverku iz legla.
- Dobro. Dobie nagradu od 1200 groa, a onom nesreniku kome si kuu zapalio valjda je dosta dvesta
groa.
- Dosta je, gospodaru! To i nije bila neka kua, nego obina pletara. More, ni pedeset groa nije valjala!
- Ene - de! Tebi nije mnogo hiljadu i dvesta groa to si ranjena oveka uhvatio, a za tuu kuu dosta je i
pedeset groa! Bei mi ispred oiju dok nisi zaradio pedeset vruih po turu!
Grdno uplaen, Vientijevi bez rei umae kroz vrata.
Zar ovakva stoka treba da ima slobodu? Njima je potreban dobar oban. Za uto dugmee zaklati
oveka. Gledao me kao smrtno uplaena zver, razmiljao je Milo.
Potom se vrata otvorie i Miloje ak lagano ue. Pridravao ga je jedan od momaka. Gologlav, kosa mu
rasuta preko izrazita ela, glavu dri uspravno, oi mu prkosne, a usne stisnute. Milo podie oi, i
pogledi im se susretoe. Zapoe nemi dvoboj oiju. - Ustao si protiv mene. Hteo si da razgovaramo pod
orujem, a eto na ta si spao, kako bedno izgleda. - Ne, nisam bedan; pobedio si me zato to sam
verovao da si ovek. I da se nee odluiti na prolivanje bratske krvi. Samo upamti, Milou, to nije
pobeda. Iza mene e doi drugi, trei, stoti, upravo svi oni koji nee i ne mogu da se mire s nasiljem. - A
tako! Jo mi i prkosi! Smrt je sitnica u ovekovu ivotu. Ti to bar zna. Koliko smo joj puta gledali u oi
zajedno.
- Namesti ga da sedne, pa izii! - naredi Milo momku. Kad se vrata zatvorie, Milo ree aku:
- Uvia li bar sad, nesretnie, kakav si jad i pokor navukao na sebe zbog one bezglave rulje? Nego, ako si
ovek, a ja te, Miloje, znam kao takvog, reci mi poteno u etiri oka ta bi bilo da si me neto zaista
pobedio i da ja, kao ti danas, stojim pred tobom?
Miloje se zaudi. Nikad ranije nije video Miloa tako zabrinutog. Bio je uveren da Milo nee prema
njemu pokazati milosti, a gle sad: pred njim zaista vie nije stajala pohlepna besna zver, nego ovek
kome je sve visilo o koncu. Oklevao je samo asak sa odgovorom, zatim se gordo osmehnu:
- uj me, Milou, poten ovek bar pred smrt treba da govori istinu, a ja u ti je, vala, i rei. Ti si okruen
laskavcima, podlacima i nasilnicima, a dri ih da umesto tebe prljaju ruke krvlju i neistim delima. Moja
je namera bila da te ograniim u vlasti, jer ma kako da ti svoju vlast u kieno ruho skriva, ona nije nita
drugo nego nasilje.
- E, moj Miloje, bio si pust i lud otkako te znam, pa ni sad nisi izmenio ud. ao mi te, ali ti odista ne
mogu pomoi. Meutim, hou da ti dokaem kako nisi u pravu. Iako si toliko zla poinio i sebi i drugima,
voljan sam da te izvedem pred narod, pa ako ti on pozlati ruke, prikloniu se.
- Tvoja volja, knee!
Na vratima se pojavi Marko titarac. Milo mu zapovedi:
- Odvedi Miloja i posadi ga na konja. Zatim postroj vojsku pa me zovi.
Zao i podrugljiv osmeh igrao je oko Miloevih usana za sve vreme dok je oekivao da ga titarac pozove.
Zatim ogrnu urak i izie pred kuu. Vojska je ve bila postrojena. Prozebli ljudi tapkali su u mestu. Neto
bezduno i ljutito u isti mah izbijalo je iz njihovih oiju. Pojavi se titarac, a pored njega na bangavom
kljusetu jahao je privezan Miloje ak. Ma kako da je izgledao jadno, ipak je neko udno dostojanstvo
zrailo iz njegovog dranja i oiju, koje su mirno gledale postrojene ljude. Milo se osmehnu, istupi
napred, okrenu se vojsci, a zatim baci brz pogled na Miloja kao da je hteo rei: to su oni zbog kojih si
sebe unesreio!
- Brao, ovo je Miloje Bak koji je kriv to sam vas po ovome nevremenu pokrenuo iz vaih kua.
Ostavljam vam na volju da odluite... Da mu oprostite ili da ga osudite.
XVII
Danima Milo nije mogao da odagna iz seanja poslednje asove Miloja aka. Seao se kako je, mada
smrtno ranjen, dostojanstveno sedeo na mravom kljusetu i oima punim bola gledao smrknute i
prozeble redove vojnika...
Mrazna zvezdana no leala je nad Kragujevcom kad je knez, u pratnji svojih momaka, uao u grad. Strah
se bio sruio na prestonicu. Ulice puste, nigde svetla. Strae prolaze utke, ili nemo stoje dok on prilazi
konaku. Konjuari su pritrali i prihvatili mu konja. Marko titarac je potegao kuburu i opalio. Milo ga je
pogledao iznenaeno.
- Neka ova govnarska varo zna da si pobedio i vratio se, gospodaru - viknu Marko i ispali drugu kuburu.
Na mitropolitovu konaku odkrinue se kapci, zasija svetlost i pokaza se jedna bradata glava.
- ta se dogodilo?
- Doao je gospodar. Buna je ugaena. Miloje ak pogubljen - odgovori neko hrapavim glasom.
- Hvala bogu! - odgovori mitropolit.
Jelenka je ula kad je Milo uao u dvorite. Bila je budna i leala na divanu okrenuta raspaljenom ognju.
Ona je jo od sumraka oseala nekakav slatki i nesavladiv umor, i nije mogla da se dri na nogama. Ceo
ivot kao munja proleteo joj je kroz seanje. Milo ju je uzeo, tanije reeno - prisilio je da ivi s njim.
Dok je Ljubica bila u Kragujevcu, dolazio je po veeri a pred zoru je ostavljao. Bila je i sama zadovoljna i
priznavala da bi bio zloin pustiti da preostala mladost proe prazno i uludo. A posle je sve polo nekako
iroko, dobro, i Milo je sve slobodno vreme provodio uz nju. Ima ve mesec dana otkako zna da je
zanela. Ljubav vie nije bila samo prazno uivanje u kome se ubija samoa i rastereuje telo. Oseala se
udesno, skoro blaeno. Opet je sanjarila o srei. Napregnuto je sluala kako se razgovor i buka u konaku
stiavaju. Zatim se neiji lagani koraci zaue pred vratima. Legla je i pritajila se kao da spava. Vrata su se
lagano otvorila, i Milo je neno, skoro apatom pozvao:
- Lenka!
Srce joj je obamrlo. Ostade nepomina, diui toboe duboko, kao u snu. Priao je, seo na ivicu sofe i
lagano odigao kadifeni pokriva. Dodir njegovog hladnog dlana godio je i izazivao prijatnu jezu u celom
telu. Izazivaki se protegla i, kao da ne zna ta se dogaa, neto promrmljala, pa se lagano okrenula
prema njemu i, toboe u snu, onako kako je to uvek radida kad je elela da ga to vie zanese i
raspomami, obavila mu ruke oko vrata i povukla ga sebi...
Kad su ustali, Jelenka je skuvala rakiju s medom. Zajedno su je pili, a Milo je priao o dogaajima koji su
se zbili dok je guio bunu.
- Ostala sam bremenita - rekla je mirno i sreno.
XVIII
Ve u rano jutro Milo je prionuo na posao da narodu preko proglasa predstavi akovu bunu onako kako
je to najbolje odgovaralo njegovim interesima. Po njemu, ak je bio ovek lakom, slavoljubiv i tui
agent. Zatim je traio da se svaka nahija preko svojih stareina izjasni koje uredbe ne odgovaraju narodu,
i kakve su joj stareine. Naravno da je svu krivicu bacio na pobunjenike i na stareine koje se nisu drale
njegovih naredbi. Pored toga, poslao je na sve strane poverljive ljude da dobro ispitaju uzroke bune, i da
mu dojavljuju sve to se dogaa narodu. Obeao je da e na prolee sazvati skuptinu i na njoj preko
narodnih poverenika raspraviti sve nesuglasice i uiniti narodu sve mogue olakice. U isto vreme, usled
akove bune, reio se da ustanovi stajau vojsku, jer mu je buna pokazala da mora imati vojsku na koju
se u svakoj situaciji moe osloniti. Ve krajem februara, stareine nahija dobile su zapovest da iz svakog
sela uzmu u vojnike po dvojicu zdravih mladia i da ih obuavaju vojnikim znanjima i disciplini.
Ti vojnici su iveli po nahijskim kasarnama i dobili su naziv panduri. Taj naziv dao im je Milo, jer se
bojao turskog protesta to ustanovljava redovnu vojsku. Prvo vebanje vojnika poelo je u apcu. Tri
dana pre toga, Jevrem je pisao Milou: Ne znam ta e moji Turci u apcu uiniti kad stane dobo
lupati. Ve su sad ivi premrli. Samo nekoliko dana docnije, i Turci su otpoeli vebu svojih vojnika po
evropskom uzoru. Govorili su da je sultan odavno nameravao talum vojske, ali ga Srbi pretekoe.
Pored preduzetih mera, Milo se reio da poseti sve nahije i na taj nain da lino doe u dodir sa
narodom. Hteo je da se za svaki sluaj obezbedi za Majsku skuptinu. Uostalom, moe se rei da je
jedino on bio dobro obaveten koliko je rovito stanje u narodu. Prokrstarivi uzdu i popreko Srbiju na
svome putu, Milo je u apcu dugo pretresao sluaj Prote Mateje, koji je dotle iveo u nemilosti,
povuen i ostavljen u Brankovini. Turski izvetaji povodom akove bune pokuavali su da dovedu u vezu
s bunom i osamljenog Protu, jer je toboe jedan Turin iz Valjeva priao kako je pre ustanka Jakovljev sin
kriom prelazio iz Austrije i boravio kod Prote nekoliko dana. Turska i vezirova namera bila je da navedu
Miloa da smakne tog u narodu mnogo potovanog stareinu iz prvog ustanka. Osetivi to, a znajui da
se Prota Mateja ispravno drao za sve vreme bune, Milo se rei da ga poseti i da ga ponovo vrati u
politiki ivot. Za to se, uostalom, bio veoma zauzeo i Jevrem. Razborit, smiren, odluan i sklon
umerenosti, on je s Protom Matejom ostao i dalje u dobrim odnosima, pa je uticao i na Miloa da tog
nesumnjivo zaslunog oveka privee za sebe.
Neoekivani Miloev dolazak u Brankovinu veoma je uplaio Protu. Verovao je da mu je kucnuo poslednji
as. Pogledao je na upaljeno kandilo i ikonu, prekrstio se i sam sebi rekao:
- Gospode, ako je pobesnela zver dola da mi prekrati ivot, predajem ti svoju grenu duu u ruke. -
Potom se brzo pribrao. Iziao je smireno i dostojanstven.
Nahije u kojima su se pojavile pobune traile su sada javno i pismeno da im knez oprosti, i sveano
obeale da se kod njih vie nikad nita slino nee dogoditi. Posle toga, Milo dade obeanje da e sniziti
izvesne namete. Smenio je vei broj omraenih stareina i uveo novinu da se pored nahijskih knezova
odrede narodni delegati koji e motriti na rad stareina, i preko kojih e narod slobodno moi Milou da
se potui na svaku nepravdu. Smenjeni su Garaanin i Petar Vulievi, ali su i dalje uivali Miloevu
zatitu i milost. Poto je obavio s narodom jo neke stvari koje su se ticale deputacije i narodnih zahteva
Carigradu, skuptina se razila u najboljem redu. Ali tek to se skuptina razila, stie u Kragujevac
Mihailo German. Od ruskog ministra spoljnih poslova doneo je pismo u kome ovaj odobrava Milou to
je uguio akovu bunu i kaznio krivce, a ujedno mu saoptava da e Porta, na zahtev ruskog cara,
ispuniti sva srpska traenja. Milo to iskoristi, te iznova sazva skuptinu i narodu saopti poruke. Time je
mir jo vie uvren, a Milo je tek sada mogao da pomilja na line osvete.
Uskoro je nekoliko istaknutih bundija poginulo, ili nastradalo nesretnim sluajem. Svakome je bilo
jasno: Milo je oprostio narodu, ali ne i kolovoama. Meu poginulima su bili Andrija Joki, knez
jaseniki i Petar iz Selevca, zbog koga je izbio prvi sukob. Da ne bi navukao gnev na sebe, Milo naredi
pismenim putem da se krivci za pomenuta ubistva pronau i njemu poalju kako bi ih kaznio smru, jer
niko nije imao pravo uzimati ljude na odgovornost za ono to je ve on bio oprostio. Te naredbe su pred
narodom u dotinim krajevima proitane, ali krivce niko nije znao, niti su ih vlasti mogle pronai. Milo je
oprao ruke, pa je sada vuk bio sit, ali koze nisu ostale na broju.
akova buna je Abdurahman - pau i beogradske Turke najpre iznenadila, a zatim izazvala zabrinutost i
nezadovoljstvo. Kad je poao protiv buntovnika, Milo je obavestio vezira, ali od njega niti je traio
saveta, niti pomoi. Poto je uguio ustanak, Milo je veziru i Porti ovo predstavio kao protest naroda
protiv njegove turkofilske politike. Meutim, vezir je bio tano obaveten o uzroku bune, ali je
privremeno morao pred svetom da se raduje Miloevu uspehu. Da ga potpomogne i stia duhove u
Srbiji, i sam je na Miloev zahtev uputio proglas narodu, u kome ga je u svoje i sultanovo ime opominjao
na mir i davao knezu za pravo to je otro kaznio krivce. Abdurahman - paa, i pored toga to je tano
bio obaveten o svemu u Srbiji, smatrao je Miloev poloaj nesigurnim, gotovo beznadenim, pa je naao
za potrebno da se s Turcima dogovori i pobrine za sebe. Stoga je traio od Miloa da mu dozvoli da u
grad dovede jo hiljadu vojnika, kako bi mu se nali pri ruci u sluaju novih nereda.
Iako uvek spreman da plai narod turskom vojskom, Milo ipak nikad nije dozvoljavao pojaanje njenih
garnizona u Srbiji, kao ni vezirovo meanje u unutranje srpske obraune. Usled toga, i ovoga puta je
otro i odluno odbio Abdurahmanov zahtev.
Abdurahman - paa je doao u Beograd za vezira s velikom nadom. Njegov dotadanji ivot uzornog
vojnika, oveka uporno eljnog da uspe, bio je isuvie naporan i ispunjen mnogim tekoama. Do
vezirskog poloaja dospeo je ba u asu kad se tome najmanje nadao. vrst i otrouman, im se suelio
sa svim onim to se u Srbiji dogaalo, osetio je da to nije onakav svet ni onakvi ljudi na kakve je inae bio
navikao i dotad poznavao. Uvek u dodiru s vojnicima i kasarnom, dosledan u rei i postupku, prezirao je
spletkae i voleo da mu se hvali vera i carstvo. To mu je umirivalo duu i davalo mu ohrabrenja da istraje
u svim naporima. Mada nikad dovoljno bogat da se preda raskoi i uivanju, ipak je imao istanan ukus
za lepotu i ene. Klonio se bilo kakvih veza, iako su Turci metani, veinom bive spahije i propali begovi
koji su drali mnogo do sebe i naprazno turkovali, nastojali da ga uvuku u meusobne zaevice i niske
strasti. Srbe nije poznavao niti ih je cenio. Jedino mu se dopadao Jevrem svojom odmerenou,
uljudnou i dranjem a pogotovu to je vrlo obazrivo umeo da mu dostavi i prenese sve mnogobrojne
Miloeve zahteve ili molbe.
Grke je prezirao zbog njihovog cicijatva i podmuklosti. Jevreje, ak i onda kad su mu bili neophodni kao
spretni trgovci za nabavku hrane, oruja ili pozajmica novca, nije hteo ni da vidi u svojoj blizini. Meutim,
Miloa se gotovo pribojavao. Zato mu je vrlo esto laskao, ali se potajno zanosio milju da ga jednog
dana uniti, a Srbiju vrati u stanje u kome se nalazila pre prvog ustanka. Tome se ne treba uditi, jer bilo
ta da je radio, on je uvek i duom i telom iveo samo zato da moe neto veliko i slavno uraditi za
sultana i oronulo Tursko Carstvo, ije je nezavidno stanje vrlo dobro poznavao. Iako je dosledno
potovao ugovor sklopljen izmeu Miloa i Maralije, nikad nije hteo da podupre Miloeve zahteve na
Porti, a meu Turcima je vladalo uverenje da je imao obavezu da u povoljnom trenutku zaskoi Miloa i
Srbe ukidanjem datih privilegija.
Pa ipak, ma koliko spreman da se rtvuje, teke prilike u carstvu i Srbiji nisu mu davale mogunosti da
jasno ispolji svoje namere prema Srbima, a naroito prema Milou, sve do februara 1826. godine, kada
je u Beograd iz Carigrada prispeo carski izaslanik. Ovaj je imao zadatak da obie i pregleda utvrenja
prema Evropi, pa da zajedno sa vezirom i istaknutim beogradskim Turcima obie sve spoljne aneve
oko Beograda. Poto su se vratili i zaseli u hanu na Stambolkapiji, poe meu njima dogovor. Na kraju su
utanaili da se pristupi to hitnijoj opravci beogradskih aneva. Trebalo ih je pojaati kamenom, s tim
da sve te poslove izvri raja kulukom. Na sastanku, pored ostalih vienih Turaka, nalazio se i Halid - bej,
bivi alajbeg smederevskog sandaka, sada teskerdibaa. On se pred Turcima, a naroito pred
izaslanikom iz Carigrada, isticao kao carski slubenik koji mrzi Srbe i ne podnosi Miloa.
- estiti efendija - ree Halid - bej - kako e se anevi popraviti kad vezir nema novca ni svoju vojsku da
izdrava?
- Raja neka radi kulukom - odgovori izaslanik.
- Sirotinja bi i radila, ali ne doputa Milo - odgovori mu Halid - bej.
Jo istog dana Halid - bej obavesti Miloa o razgovorima. Tako su se i zbog toga odnosi izmeu kneza i
vezira jo vie pogorali. Nekoliko meseci docnije, u decembru iste godine, Abdurahman - paa dobi
premetaj za vezira u Bosni. Prilikom oprotaja s beogradskim knezovima i Jevremom, koji se zadesio u
Narodnoj kancelariji, vezir je rekao:
- Za ovo vreme s Miloem u Srbiji, od njega sam video dosta dobra, iako su nam prilike ponekad
nametale da se jedan na drugog ljutimo. Kaite mu da njegovo dobroinstvo nikad neu zaboraviti. A
nadam se da e Alah dati da se jednom pod boljim okolnostima sretnemo i jedan prema drugom u
pravoj boji pokaemo.
Govorei ovo, veziru su oi ljutito sevale. Bilo mu je vrlo teko, jer se u Srbiji nije mogao poneti onako
kako je verovao dolazei u nju. Tek docnije, u Bosni, otkrie se onakvim kakav je u stvari bio. Milou je
mnogo laknulo na dui kad je Abdurahman - paa premeten iz Srbije i na njegovo mesto doao Husein -
paa, koji nije bio zatucan Turin kao njegov prethodnik. Inae, bio je diplomata po struci, dobro je
poznavao prilike u Evropi i nije se slagao sa sultanovom politikom, jer je verovao da e ona stajati Tursko
Carstvo velikih rtava, a pokazae se kao nekorisna. Kad se sastao i upoznao s Miloem, odmah je
shvatio da pred sobom ima snanu i upornu linost, koja moe dugo da eka ono to eli, ali ne odustaje
sve dok eljeno ne postigne. S druge strane, zavoleo ga je i zbog toga to se pokazao iroke ruke u
pogledu davanja novca i darova.
Sam Milo takoe je osetio da e u Husein - pai imati vezira kakav mu je potreban. Zato je odmah
preduzeo sve mere da ga pridobije za sebe, jer je, uostalom, i sam vezir izjavio kako je voljan da mu sve
uini i u svemu da ga na Porti podri, ali je zahtevao strpljenje i mir u Srbiji.
ESTI DEO

I
Porta je, po obeanju koje je dala Rusiji, trebalo u roku od osamnaest meseci da rei srpsko pitanje.
etiri meseca je oklevala da ispuni obavezu, ne traei od Miloa da poalje u Carigrad svoje deputate.
Iako nestrpljiv, Milo se pravio da nita ne zna, ali da bi doskoio Porti, on odredi delegaciju. Vet u
poslovanju s Turcima, nije tedeo rei dajui deputatima uputstva:
- Kad prispete u Carigrad, nemojte u prvo vreme ni da privirite u rusko poslanstvo. Za to nemate ni
potrebe, jer ja sam izdao nareenje Germanu da vas preko poverljivog oveka obavetava o svemu to
Rusi preduzimaju. Vi treba samo da obnovite ranije postavljene zahteve, i od njih da ne odustajete.
- A ta da radimo ako nam Turci neto ponude? - upita Davidovi.
- Uzimajte sve to daju, ali i dalje traite sve to smo ranije zahtevali. Inae, nai osnovni i najglavnkji
zahtevi su prisajedinjenje est nahija koje su pod Karaorem bile u sastavu Srbije, iseljenje Turaka iz
gradova i nasledno kneevstvo. U tome ne poputajte ni za dlaku.
aljui deputate, Milo nije zaboravio da izrazi zahvalnost ruskom caru Aleksandru, jer nita nije hteo da
prepusti sluaju i vremenu. Dobro obaveten, znao je da su Turci u tekoj situaciji. Pad Atine nije im
doneo neko poboljanje, poto su se time jo vie pogorali odnosi sa evropskim silama. Rusija, Engleska
i Francuska koncentrisale su flotu u vodama oko Grke, traei da se izmeu grkih ustanika i Turaka
zakljui primirje. Saveznika flota dobila je nareenje da sprei iskrcavanje turskih trupa na tle Grke i
Moreje. I ba zato to su dogaaji po Turke ravo krenuli, Milo je nastojao da s novim vezirom odrava
to srdanije i bolje odnose, a u potaji je bio spreman da se baci na plen.
U takvoj, po sebe nimalo pogodnoj situaciji, Porta je nastojala da obeanjima dri Srbiju u miru. Reis -
efendija ljubazno primi delegate.
- Beg Milo je dobro sa zdravljem?
- Dobro je, estiti efendijo - odgovori Davidovi.
- Razmatrali smo vau molbu. Reeno je da moete drati policiju, ali sultan ne dozvoljava da ona ima
posebnu uniformu, jer ne ide, rajo, da bude jedna zemlja a dve razliite uprave i vojske. Pored toga,
sultan mi je rekao da e poslati novu vojsku u gradove da obezbedi Srbiju. Neka to Miloa nita ne buni.
To su deputati pismom saoptili Milou, koji je odmah odgovorio:
Ja nikakvoj turskoj vojsci neu dozvoliti ulazak u Srbiju. Mi se moemo sami braniti od svakog spoljnog
neprijatelja. To smo istakli u svojoj molbi. Tako otvoreno recite, da Turci vide kako imamo otre zube i da
smo spremni na sve.
German nastupi po nareenju. Porta shvati da Miloa pretnje nisu uplaile, pa odredi komesara za
srpske poslove.
II
Bitka kod Navarina izazvala je veliku radost u svetu. Rusija je smatrala da e taj dogaaj nagnati Portu da
ve jednom ispuni svoje obaveze prema Srbima, a isto tako da prihvate saveznike zahteve u pogledu
Grke. Ali, za svaki sluaj, ruski car obavesti Miloa da Srbija treba da ostane u miru s Turcima ukoliko
doe do rata. Mada se sultan manifestom otvoreno izjasnio protiv Akermanske konvencije, Porta je
uveravala deputate kako e srpsko pitanje povoljno reiti, ali zauzvrat da Srbi moraju obeati da e ostati
verni sultanu ako doe do rata s Rusima.
Imajui jasna uputstva iz Petrograda, Milou nije bilo teko da da takvo obeanje. Kako bi svojoj izjavi
odanosti sultanu dao to uverljiviju podlogu, Milo se rei da odri narodnu skuptinu i da obavesti
narod kakvi se dogaaji spremaju. Imajui iza sebe arapievu bunu i iskustvo iz akove bune, Milo je
hteo da se u sluaju velikih zapleta osigura Srbija. Vezir je eleo da se skuptina odri u Beogradu, ali
Milo se odlui za Kragujevac. Hteo je da se razgovori vode to dalje od Turaka, i da njihovu pravu
sadrinu vezir ne sazna,
Uostalom, za Kragujevac su ga vezivala i lina oseanja. Jelenka je upravo bila rodila muko dete, koje je
stalno neto poboljevalo, i zbog toga je elela da za svaki sluaj ima uza se Miloa. Ve u zrelim
godinama i na granici mladosti i lepote, ona se plaila da Milo ne baci oko na neku drugu enu, koja bi
potisla i zauzela njeno mesto. Poloaj male gospoe, jer je Ljubica ostala velika gospoa i kneeva ena,
inio joj se stalno ugroen, iako za to nije bilo stvarnih razloga. Istina, Milo je voleo da menja ene, ali su
sve to bila asovita raspoloenja, jer se njoj uvek vraao sa nesmanjenom eljom i panjom.
Uostalom, toliko se puta i sama uverila da Milo sve vie voli njihovo dete, i da je ono sada postalo
najvra veza izmeu njih dvoje. Ipak je strepela, jer je oseala da za njega predstavlja samo prijatno i
ne ba ustaljeno mesto odmora, gde on nastoji da zaboravi svoje planove i gospodarske brige. Kako je
ivot udan, mislila je u trenucima kad bi sa detetom ostala sama u konaku. Sve imam to elim, svi mi
ukazuju panju i potovanje, ni on nije ravnoduan, ali ja nisam srena.
Peklo ju je ono to samo ena moe da oseti. Miloeva snaga, vlast i uticaj sve vie rastu. A usled toga
sumnjiavo i s podozrenjem gleda na svakoga. Svi oko njega brzo padaju u nemilost akr mu ne laskaju ili
mu sve ne odobravaju. Ne jednom je bila svedok kako grubi i prosti ljudi, kao to su Amida, prota
ujovi, Mii, titarac ili Avram Petronijevi, vreaju i podsmeljivo se ophode prema Vuku Karadiu,
koji je jedva, pod izgovorom da treba obii porodicu u Beu, umakao u Zemun i otuda pismom ukazao
Milou na tetan uticaj ljudi koji ga okruuju. Njena iva i dalekovida pamet nasluuje da e je ti isti ljudi
jednog dana opanjkati i potisnuti. Pogotovu to znaju da ih ona ne ceni i ne potuje, iako nikad nije
dolazila s njima u sukob. Zabrinjava je i to to vole da podvode knezu nove ene. Zato je nastojala da mu
njena blizina postane potreba i navika, koja vremenom potisne ljubavni zanos.
U tome je i uspela. Milo je kod Jelenke nalazio ugodno i toplo pribeite. Nju nikad nije obmanjivao.
Voleo ju je, bilo mu je s njom ugodno, a ona je znala da nikad nijedna ena nee uspeti njime potpuno da
zavlada. Strast je njegova kao vuja glad. Najvre ga je mogla vezati roditeljskim oseanjem prema
malom Gavrilu. To slabano i neno dete imalo je njene oi. Zagonetne i radoznale. Pentrao se Milou na
kolena, upkao ga za brkove. Njih dvojica su uvek neto aputala, a taj strani gospodar se pri tom
grohotom smejao.
III
Neizvesnost svetskih dogaaja, zastoj pregovora u Carigradu, uznemirenje Turaka po okolnim
paalucima i otvoreno neprijateljstvo Abdurahman - pae, bili su oblaci koji su se nadnosili nad Srbiju.
Spoljni dogaaji uticali su na to da se prigue tenje pojedinaca, zamru zavere, jer je strah od mogueg
iznenaenja uinio da se sve oi upru u Miloa. Ali se javljala i jedna nova briga: posle akove bune,
Toma Vui postajao je sve uticajniji, naroito u Grui, koja ga je volela i slepo sluala. Kao stareina
umeo je dobro da se ophodi s ljudima. U svojoj nahiji nije dozvoljavao da vrljaju Miloevi ljudi. Kuluk je
potpuno ukinuo, a sve ee je pokazivao zube. Bilo kako bilo, tek Milo se zbog toga oseao neugodno
iako je verovao Vuiu, pa je u tekoj situaciji bio prisiljen da mu gladi veprovsku ud. U poslednje vreme
muilo ga je i Ljubiino dranje. Nije se meala u njegove odnose sa enama, Jelenku nije htela ni da
pomene, ali se s Jevremom sve vie petljala u politiku.
Kao ni ranije, ni ovoga puta Miloa nije izdalo strpljenje. Glavno je sauvati mir, uveriti Portu u odanost,
a s druge strane biti spreman da se to vie uzme ukoliko doe do rata. S nabavkom oruja, municije i
hrane ilo je dobro, ali nije bio zadovoljan uvebavanjem vojske i tekim naoruanjem. Imao je otprilike
isti broj topova koliko i Turci u Srbiji, ali su mnogi od njih bili zastareli. Nedostajalo mu je oko dve hiljade
sablji i sedala za konjicu. Njih je morao da pribavlja u potaji, a vebe da vri povremeno u zabitnim
planinskim krajevima. Usled neredovnih prilika, i sa trgovakim poslovima je ilo traljavo. Uz to, mnoge
stareine, osetivi vrednost novca, koristile su svoje poloaje da trguju preko ortaka. Vui mu je u
trgovini solju uzimao dobar deo dobiti.
Iako nikad nije sumnjao u svoje poduhvate, jer je umeo strpljivo da eka, Milo se ipak oseao
uznemiren. To se, uostalom, naziralo i u narodu. Svi su se plaili rata i ve su merkali nepristupana
mesta po umama. Nije bilo dovoljno samo stiavati narod, ve je trebalo i Turke drati u zaptu.
Beogradski Turci i spahije proturali su glasove kako se Srbi moraju silom razoruati ukoliko na to ne bi
pristali dragovoljno. Naroito su neumorni u tome bili Bonjaci. Meutim, Husein - paa je ostao u
svemu dosledan; verovao je Milou, a prema Bonjacima i spahijama bio je vrlo strog. Zbog svega toga,
Milo je od skuptine oekivao velike rezultate. Trebalo je da mu utvrdi poloaj u narodu, da uveri Turke
kako je Srbija jedinstvena i jedino njemu odana, i da je on jedini koji moe odrati potreban mir. Mada
nije voleo da saziva narod i polae mu raune, niti da od njega trai uputstva i poverenje, ovoga puta
tome je pribegao da smiri narod. Hteo je da objasni zato se treba drati po strani od sukoba, a da uz to
ima pokrie za svoje dranje ne samo pred Turcima nego i pred Rusima.
Kragujevaka skuptina, u decembru 1827. godine, bila je velianstvena po broju i uglednim ljudima koji
su doli da predstavljaju narod. Pored nahijskih oborknezova i kmetova kao predstavnika sela, tu su
prote, igumani manastira, abake i uike vladike, sudije velikog Narodnog suda, okrunih sudova, a
prisustvovao je i prilian broj istaknutih domaina i trgovaca. Skuptinu je otvorio i pozdravio Milo:
- Draga brao! Pozvao sam vas u ovim sudbonosnim danima da se vidimo, porazgovaramo i o svemu
dogovorimo. Ja, kao va knez i stareina narodni, otvoreno i javno vam mogu rei da mi u Srbiji ne elimo
da se upliemo u razmirice careva i kraljeva. Reeni smo da ostanemo verni sultanu i da Srbiju branimo
od svakog spoljnog ili unutranjeg neprijatelja. Mi zato imamo i dovoljno snage i dovoljno opravdanja.
Vezir Husein - paa veran je carski slubenik i oproban na prijatelj, a to se tie onih zlonamernih glasina
koje proturaju Bonjaci i spahije - mi ih ama i ne zarezujemo. Car je na koliko i njihov. Mi smo mu
verni, a ako se neko drzne da uznemiri narod i povredi naa prava, odsei emo mu ruke do ramena.
- iveo Milo! - zagrmelo je sa svih strana.
- Ti si nam otac! - vikali su jedni.
- Junak Milo! - javljali su se drugi.
- S tobom emo i u vatru i u vodu! - orilo se sa svih strana.
- Milo! Milo! Dole izdajnici, dole smutljivci!
- Brao moja! Ja neu nikome da pretim, ali se niijih pretnji i ne bojim. Nae je da od svetlog sultana
molimo i zahtevamo sve ono to nam je obeano. Dok zabuna u svetu traje, mi emo strpljivo ekati i
bdeti nad onim to u rukama imamo. Toliko sam imao da vam kaem, a sad e vam predsednik
Narodnog suda izneti potanko kakva je situacija u svetu i izloiti dogaaje koji su uticali na to da se
prekinu razgovori izmeu naih deputata i Porte.
- iveo Milo! - odjeknulo je.
- Junak Milo! Otac Milo! Hoemo da nam bude nasledni knez. Dok si ti s nama, niko nam nita ne
moe. Ti si na, a mi smo svi tvoji. Milo, Milo! - vikali su oduevljeno skuptinari.

Predsednik suda proitao je izvetaj o svemu to se dogodilo posle bitke kod Navarina. Nije izostavljen ni
izvetaj deputata iz Carigrada. Zatim je proitao pismo ruskog poslanika, koji u carevo ime zahvaljuje
Milou i narodu u Srbiji za vernost i savetuje mir i strpljenje. Iznet je Portin zahtev kojim se trai od
Miloa da u dananjim prilikama ostane odan i pokoran Porti, a ona sa svoje strane obeava da e dati
Srbiji takvu obavezu potpisanu od strane cara.
Rad skuptine proticao je u punom redu, i ona je municije i hrane ilo je dobro, ali nije bio zadovoljan
uvebavanjem vojske i tekim naoruanjem. Imao je otprilike isti broj topova koliko i Turci u Srbiji, ali su
mnogi od njih bili zastareli. Nedostajalo mu je oko dve hiljade sablji i sedala za konjicu. Njih je morao da
pribavlja u potaji, a vebe da vri povremeno u zabitnim planinskim krajevima. Usled neredovnih prilika,
i sa trgovakim poslovima je ilo traljavo. Uz to, mnoge stareine, osetivi vrednost novca, koristile su
svoje poloaje da trguju preko ortaka. Vui mu je u trgovini solju uzimao dobar deo dobiti.
IV
Uskoro se pokazalo da je Milo bio u pravu to se uznemirio. Porta je dala obavezu da nee dirati u
steena prava i mir Srbije, ali je u isto vreme obavetavala Miloa da e pojaati svoje garnizone. Milo
odmah odgovori veziru preko Avrama Petronijevia i Alekse Simia: Uznemiren sam izvetajem da e
carska vojska ui u gradove Srbije. Davanje obaveza s jedne strane, a istovremeno ulazak vojske, nisu
mere koje bi mogle uliti poverenje Srbima. Ja sa svoje strane skidam svaku odgovornost za posledice
koje bi iz toga mogle nastupiti. Na to Husein - paa odgovori Milou da e u Srbiju ui vrlo malo vojske i
to samo u Beograd, abac i Smederevo, a ta vojska e se nalaziti pod njegovom komandom. Simiu i
Petronijeviu je rekao:
- Koda Milo zna koliki sam mu prijatelj, kao i da ne elim ma ime povrediti vaa prava. Pogotovu to
sam u mnogo emu zahvalan knezu. to se tie vojske smetene na granicama Srbije, ona je
pripremljena za Grku i Rusiju.
- estiti veziru, to je plaenje meke reetom. Ako nam Porta ne veruje, neka ne krije. Mi emo joj pruiti
jo vidnije dokaze nae odanosti - izjavi Avram Petronijevi.
- Mogu zasad toliko da poruim knezu: neka mirno spava i ne slua zlonamerne prie spahija i Bonjaka.
- estiti veziru, Milo mi je naredio da saoptim prijatnu vest: za izdravanje konaka i posluge jo je
odobrio novih dvadeset hiljada groa, jer smatra da je usled nemira u svetu ivot poskupeo. Evo, ja ih
predajem - izjavi Simi i stavi pred vezira dvadeset kesa novca.
- Aleksa, to je dobra vest! Moji trokovi su se zaista jako poveali. Prenesi Milou da"u mu za to do
groba biti zahvalan.
Uskoro je Milo uvideo da njegov i narodni strah nema dovoljno razloga; naime, turska vojska, koja je
poveala svoje posade, nalazila se u bednom stanju, slabo naoruana i neodevena.
Pa ipak oko Miloa su se sa svih strana gomilale tekoe. U Sarajevu, Abdurahman - paa je smatrao da
mu se pruila dobra prilika da se osveti Milou za sva ponienja koja je trpeo u Beogradu. Narod strepi
od Turaka, a spahije zbog neminovnog rata s Rusima premiru od straha da se Srbi ne pobune i ne stave
ih pod no. Ni odnosi u Miloevoj porodici, zbog Ljubiina dranja, nisu zavidni. Jelenka je takoe
uznemirena, jer njen sini sve ee poboljeva a nove ene se vrzmaju oko Miloa. Toma Vui, dotad
najpouzdaniji ovek, postaje sve bahatniji i samostalniji. Prema drugim stareinama ponaa se kao
gospodar; svi su ve znali da mu je vlast udarila u glavu. Ostavio je enu i decu, i bez pitanja vladike
naterao popa da ga vena sa Grkinjom Nulom, koju je preoteo od zakonitog mua.
Lepa i mlada Grkinja, opijena Tominom snagom, nije htela da ga pusti samog ni do Kragujevca. Taj surovi
ovek, kiljavih oiju i vujeg osmeha, zaneo ju je do te mere da joj se inilo kako e ga im se udalji od
nje preoteti neka od srpskih kurjaica. Mada neobino mudra ena, koja oveka uzbuuje i lepotom i
inteligencijom, ipak se oseala nesigurnom kad je u pitanju ovek koga je ludo i slepo volela.
Da nesrea bude vea, Toma vie nije hteo ni da pogleda svoju enu od prve noi provedene s Nulom.
Zanemario je i svoju decu, pa je zbog toga doao u sukob i sa majkom. Mnogi su tvrdili da je i Milo bio
veoma iznenaen lepotom mlade Grkinje, i svi su takoe znali da je Jelenka ne trpi.
Vuia je trebalo urazumiti i postaviti na svoje mesto, pa je Milo traio samo povod. Zamrena spoljna
politika, dranje Porte i potreba da meu deputatima u Carigradu ima odlunog i pouzdanog oveka, sve
je to dolo Milou kao narueno da Vuia ukloni iz Grue.
- Tomo, mi smo stari drugovi iz rata i najteih dana. Uvek gde je bilo teko, i gde mi je bila potrebna
pouzdana ruka, slao sam tebe. Zato mislim da se i ovoga puta mogu na tebe osloniti.
- Moe, gospodaru - odgovori mu Vui.
- ini voliko, naumio sam da te poaljem u Carigrad za stareinu deputata. Dovoljno si lukav i pametan
da celu stvar s Turcima otee i rastee dok ne vidimo ta e nastati izmeu njih i Rusa.
- Pristajem, gospodaru, samo bez Nule neu da idem.
- Tomo, lud si ako misli da u ti dozvoliti da vodi u Carigrad i tu enu. Grkinja i lepotica kao to je Nula
moe tamo da nam napravi hiljadu muka s Turcima.
- Gospodaru, ja bez nje ne idem! - odluno i tvrdo odgovori Vui.
- ini voliko, Boro - viknu izvan sebe Milo - ko je ovde gospodar? Ja ili ti?
- Ti, gospodaru.
- Gubi mi se s oiju! Napustio si enu, decu i staru majku zbog rospije Grkinje! Napolje! I ne mii se iz
Kragujevca dok ne vidim ta u s tobom.
Vui izie ljutit; prvi na koga nalete bio je njegov sin koga su tuili da je ukrao dva cvancika. Gnevan,
poe da bije sina do iznemoglosti, a zatim naredi momku da ga kandija. Vuieva majka, videi ta joj
rade od unuka, istra i poe zapomagati:
- ta radi da od Boga nae! Malo ti je to ga ti bije, ve si i slugu na moje jadno unue nahukao!
Vui, kivan na majku zbog dranja prema Nuli, a ne mogavi da se obuzda, zamahnu i na nju kandijom.
Starica otra Milou, skide maramu s glave i poe da kune:
- Gospodaru, zlo od Boga da te snae! Jesi li ti ovoj zemlji zakon i pravda? Zato si pustio mog krvnika da
me prebija ovako staru?
Milo uze za povod ovaj Vuiev istup te ga smeni sa poloaja gruanskog oborkneza. Saoptavajui tu
odluku, Milo je toboe plakao, ali su svi iz njegove najue okoline znali da se pretvara, pogotovo to nije
hteo ni da uje za molbe gruanskih kmetova i seljaka. Za novog gruanskog kneza postavi poslunog
oveka Topalovia. Vuiu dozvoli da se s Nulom nastani u Poreu i da trguje solju, ali je naredio da ga
dre pod prismotrom. Izdravanje njegove majke, ene i dece, preuze na sebe.
V
Ruski car Nikolaj bio je sve nezadovoljniji dranjem Turske. Kad je doznao za sultanov manifest upuen
islamskom svetu, istupio je kao zatitnik saveznikih interesa i preuzeo na sebe ulogu oveka koji e
naterati Tursku da izvri preuzete obaveze. Lako je pridobio Francuze. Englezi, mada su se u poetku
kolebali, pristali su ipak na rat s Turcima kad je car Nikolaj izjavio da ne eli ni unitenje Turskog Carstva
ni svoje teritorijalno proirenje. Rat to su ga Rusi objavili Turskoj i naredba Porte Abdurahman - pai da
pripremi vojsku i da je izbaci na Drinu prema Srbiji, oivee u bosanskom veziru dugo prieljkivanu nadu
da je kucnuo as obrauna sa Miloem. Abdurahman se tek u Sarajevu pokazao u svojoj pravoj boji.
Pristalica reforme i unitenja janiara, nastojao je silom i strahom da natera Bosance na poslunost. Ali
se nije pokazao bolji ni prema raji. Propisao je noenje crne rize, a niko od Srba nije smeo imati silav niti
nositi bilo kakvo oruje. Odluan da ratno stanje iskoristi protiv Miloa, a sumnjajui u svoju snagu i
odanost Bosanaca, Abdurahman - paa pozva heimbau oku, koji je jedno vreme sluio Miloa, pa ga
upita:
- Heimbao, hoe li mi pravo kazati to te pitam?
- Hou, estiti veziru, samo ako znam.
- Ti si bio u Miloevoj slubi?
- Bio sam tri godine - odgovori oka.
- Je li on junak kao to se pria?
- Junak je, estiti veziru, meu najboljim junacima u Srba.
- Da li ga narod voli?
- Vole ga i sluaju ga, estiti pao. Ono, istina, ima ih koji ga u potaji i mrze, ali svi e ga posluati kad
treba.
- Reci mi, bi li se Srbija mogla ponovo pokoriti?
- A ta sila nije mogla? Samo, ja mislim da bi se mnogo krvi prolilo i veliko zlo uinilo ako neko od Turaka
to pokua.
Posle ovog razgovora, oka sve saopti sarajevskom vladici, koji je bio Miloev pouzdanik za Bosnu.
Vladika dozove svoga ibukliju.
- Sinko - viknu vladika - tri u Srbiju i ponesi ovo pismo Milou da zna ta mu se sprema sa ove strane.
Vladika je jo ranije bio obavestio Miloa da Abdurahman - paa okuplja vojsku na Orlovu polju kod
Zvornika. Pretpostavljao je da mu namere nisu iste, pa se zato i usprotivio da bosanska vojska,
okupljena protiv Rusije, pree granice Srbije, ukazujui na mogunost puta preko Novog Pazara. Saznavi
Abdurahman - paine namere, Milo se odlui te pozva iz Sarajeva dva najuglednija turska trgovca.
Sarajevo je bilo protivnik reforme i nezadovoljno radom Abdurahman - pae koji je svakog jutra
oglaavao topom koliko je nepokorenih bosanskih begova te noi udavljeno gajtanom.
Ili on mene ili ja njega, mislio je Milo. Vreme je takvo da niko nee imati prilike da razmilja ko je kome
poturio zamku. Uostalom, bosanski Turci su smrtno mrzeli Abdurahman - pau, jer im se nije ilo u rat
protiv Rusa.
- ta e nam da traimo Ruse po Rumeliji i Bugarskoj kad imamo Srbe i Miloa na Drini - govorili su elei
da nasuu vezira.
Oni su tako govorili zato to su hteli da ga gurnu protiv Srbije kako bi na taj nain slomio vrat. Meu
najvee vezirove protivnike ubrajala se muslimanska verska optina u Sarajevu. Uporno mu je davala
otpor i svim sredstvima spreavala novotarije. Dva najuticajnija oveka u Sarajevu bili su Hasan Sijeri i
Mujaga Zaltori. Prvi bogat trgovac i vrlo uen ovek, omiljen ne samo meu sarajevskim trgovcima nego
i meu Srbima; drugi je takoe bio iz uvene loze, kolenovi, junak i veliki protivnik Carigrada. Mujaga je
u poverenju pred prijateljima govorio da eli odvojiti Bosnu i zajedno sa Srbima stvoriti posebnu
autonomiju. Pristalica begov bio je i ajan iz Gradaca Husein - beg, kome je jo vezir Delaludin pogubio
oca, velikog turskog junaka u ratovanju protiv Karaora.
Zbog velikog uticaja Husein - bega, Abdurahman - paa nije smeo da nasrne na Mujagu Zaltoria i Hasan
- bega Sijeria, iako su mu stajali kao kost u grlu. Vezir je dobro znao da nee moi potpuno slomiti
sarajevske Turke dok su god njih dvojica ivi. Znajui to, Milo posla tajno oveka i pozva ih da mu dou
u Kragujevac, na poverljiv razgovor.
Mujagu i Hasan - bega doekae u aku kola i Miloev pouzdan ovek, te odmah krenue za Kragujevac.
Saekao ih je u dvoritu konaka i izljubio se s njima u lice.
Gostio ih je puna tri dana. Upoznao ih sa nastalom situacijom na frontu u Bugarskoj, gde su Rusi ve bili
jako ugrozili umelu. Proitao im je takoe i tekst objave rata cara Nikolaja, u kome je izneo kako ne eli
da uniti Tursko Carstvo, niti da uzme ma i pedalj turske teritorije.
- Dina mi, nas su iz Carigrada lagali. Nego, ako su Porta i sultan primili obaveze - neka ih ispune.
Carigradlije tako i nama obeaju, posle popljuju i poliu, pa nam alju krvnika da nas istrebljuje.
- Ne znam ta da kaem na to - oprezno poe Milo - jer ja se u carske i kraljevske raune ne meam.
Sultan je moj i va zajedniki gospodar. Dao sam obavezu da u ostati miran i odan, to mi i ruski car
savetuje. Inae, Bosancima preko Srbije ne dam. Za tu priliku sam Jevrema i Jovana isturio na Drinu i
izdao im nareenje da bez boja nikog ne putaju. Ali ako je vrana bosanskim Turcima mozak popila i
hoe za raun Abdurahman - pae da se biju, iroko im je u Bugarskoj i Rumeliji. Eto vam puta preko
Sandaka i Kosova. Ja sam pred Bogom i sultanom odgovoran za mir i red u Srbiji.
- Nije ni nama, koda Milou, do boja kad stvari ovako stoje. Nego, i sam vidi u kakve smo nevolje
dopali, pa ni sami ne znamo ta da radimo.
- Kako ne znate? Zar ne vidite da vam Abdurahman pobi sve to je u Bosni oveka i junaka.
- Kai nam, pobogu brate, ta da radimo? - ree Hasan - beg.
- Udrite dumana, a ja u pisati sultanu i saoptiti mu kako mu paa pobi najbolje ljude u Bosni.
Posle ih Milo poui ta da preduzmu. Obdari ih bogato, a zatim ih tajno kolima vrati do aka.
Za to vreme Abdurahman - paa je naredio svojim potinjenima da neupadljivo izvre sve pripreme, da
preu Drinu i da se spuste u Soko, Uice, abac, Beograd i Smederevo. Ali kako mu jo nije bila spremna
sva vojska, uurbano je radio na njenom okupljanju u Sarajevu. Pre nego to e krenuti vojska na Drinu, a
da bi zastraio Sarajevo, odlui da na poljani pored Miljacke posee sedamnaest najistaknutijih Bonjaka.
Sarajlije, poduene od Mujage i Hasan - bega, okupe se u velikom broju, pa kad vezir izie s pratnjom od
400 konjanika da prisustvuje pogubljenju, zaviu:
- Ne damo da se ljudi seku! Abdurahman - paa se okrete tada svojoj pratnji i viknu:
- Dede, pohvatajte i posecite jo pedeset Bonjaka!
Tad Sarajlije obore plotun iz puaka i pobiju nekoliko momaka, a vezir sa preostalom pratnjom zagrebe u
utvrenje, i na varo otvori vatru iz topova.
- Zar nam dumanin pobi tolike ljude, a sad hoe kue i decu jo da nam uniti! - povika ogoreno Hasan
- beg.
Grad se pobuni. U pomo Sarajlijama priskoie Visoani, kojima se nikako nije ilo u vojsku na Drinu. U
borbama izgube desetak Sarajlija i pola vezirove garde. Naposletku, Abdurahman stupi u pregovore.
Sarajlije mu ostave jednu jedinu mogunost: da sa preostatkom svoje garde krene za Travnik, jer su se
bojali da ga puste vojsci na Orlovo polje. Kad bosanska vojska na granicama Srbije saznade ta se
dogodilo u Sarajevu, odmah napusti logore i vrati se svojim kuama ne pitajui stareine.
Oduevljene Sarajlije potom poalju Milou darove u znak zahvalnosti.
VI
Rusko - turski rat dovodio je Miloa u sve tei poloaj. Ma koliko da se trudio da odobrovolji Meterniha i
da stekne njegovu naklonost, nije u tome uspevao. Mogao je jedino pomou trgovine, potkupljivanja
visokih inovnika i svojih agenata da dozna namere Bea, ali nikad nije mogao zvaninu Austriju da
pridobije za svoje ciljeve.
Nagli uspesi ruske vojske u Bugarskoj uznemirili su Austriju, pa je iz Bea gledano na Miloa sa jo veim
nepoverenjem. Austrijske vlasti izvestie Husein - pau da u Srbiju dolazi German kao ruski agent,
upozoravajui vezira da uopte ne veruje Milou, i da pootri svoju budnost. Ma kako da je Husein - paa
bio razuman i gajio poverenje prema Srbima, a naroito prema knezu Milou, verovao je da e u Srbiji
doi do nereda i napada na Turke: Milo je osetio ta mu Austrijanci pripremaju, pa odmah pohita da
umiri vezira i Portu. Uz pomo Germana napisao je lano pismo kao da dolazi od samog grofa Neselroda,
u kome se ovaj, toboe, zahvaljuje Milou to dri red i to je izjavio vernost sultanu. U pismu se takoe
zahvaljivalo Milou to je uspeo da razbije sumnje naroda u pogledu pojaanja turskih garnizona. Bilo je
tu i lepih rei na raun vezira koji je prisilio Turke na miroljubivo dranje prema narodu. U tome istom
izmiljenom pismu, grof uverava Miloa kako je njegova molba uvaena, i kako je glavnom komandantu
ruske vojske izdata naredba da ne ulazi u Srbiju, ve samo da pazi na kretanje Srba i Turaka, a u sluaju
ma kakve bune da povrati mir i kazni svakog ko bi pokuao da izazove na toj strani nered.
Kopije toga pisma Milo posla Husein - pai, okolnim vezirima i Porti u Carigradu. Austrijska pijunaa
dokopa se lanog pisma i pohita s njime u Be. Jedini ko je posumnjao u istinitost pisma bila je Porta, ali
se uzalud trudila da ga proveri. Ruska vrhovna komanda, obavetena preko Germana o sadrini pisma,
odobrila je Milou taj postupak.
Meutim, vremena su bila teka i neizvesna. Taman bi Milo izbegao jednu opasnost, a ve bi iskrslo
neto novo; ovaj put to su bili dogaaji u Bosni. Posle svog progonstva iz Sarajeva, Abdurahman - paa se
potucao izvesno vreme iz mesta u mesto, uzaludno pokazujui bosanskim kapetanima carsku zapovest i
poziv da skupe vojsku i poalju je na Drinu. Kapetani se nisu odazivali njegovim molbama, a Sarajlije su
ga tuile Porti. Vezir uvide i sam da je svaka vlast nepostojana, ali je i pored toga nastavljao spletke
protiv Miloa.
Pritisnuta Rusima na Dunavu i neredima u Bosni, Porta zadra u Beogradu Husein - pau i preporui
Srbima da i dalje ive s njim u ljubavi i poverenju. U istom smislu izdato je nareenje i beogradskim
Turcima. Umesto Abdurahman - pae, u Bosni je postavljen za vezira Hamid - paa. Abdurahman je
vraen u Rumeliju, ali mu nije data nikakva komanda. I pored toga to Bosanci nisu bili zadovoljni
promenom vezira i obeanjem da ih sultan nee nagoniti da oblae uniforme i vre vojnike vebe, oni
su, ugledajui se na Miloa, ostali odluni da se ne miu iz Bosne, ak ni za odbranu samog Turskog
Carstva. Narodna stranka zamoli Miloa da ih u tome potpomogne svojom preporukom u Carigradu. To
je uticalo da Se trgovaki poslovi izmeu Srbije i Bosne pojaaju.
Ostala je ipak jedna mrana strana: Austrija i njeno nejasno dranje. Milo izvesti Ruse o svemu to radi i
to namerava. Car Nikolaj zahvali mu se to je uzeo na sebe odgovornost za ispunjenje turskih obaveza.
Kao osobiti znak svoje naklonosti, car je poslao Milou zlatnu tabakeru sa dijamantima i potpisom. Ma
kako da je bio oaran carevom panjom i poklonom, Milo je uveliko vrio potajne pripreme da u sluaju
turskog sloma posedne sve srpske oblasti.
Iako je Austrija bila mona carevina, s dobrom vojskom i dobrim naoruanjem, Milo nije hteo sve u vezi
s njom da ostavi sluaju. Jo ranije je uoio da glavninu najbolje austrijske vojske i borbenog oficirskog
kadra sainjavaju Srbi iz preka i Like. Znao je da ti ljudi vie vole Srbiju nego Austriju, i da e u sluaju
sukoba biti na njegovoj strani. Zato preko veoma poverljivih ljudi otpoe da uspostavlja veze sa uticajnim
Srbima oficirima i uglednim ljudima iz naroda. Podgrevao im je nadu da e se jednog dana svi nai pod
jednim krovom, i da je svakom Srbinu, ma gde se nalazio, sveta dunost da misli jedino o dobru i
napretku Srbije.
Vuku Karadiu je poruio da kroz novine u Beu proturi vesti kako e Srbija ostati mirna i nee se
uplitati u sukob izmeu Rusije i Turske. A kako je bio nezadovoljan Vukovim pismom u kome ga je ovaj
prekorevao zbog pokvarenjatva njegove okoline i tiranije, on naredi Aleksi Simiu i Avramu
Petronijeviu da preu u Zemun.
- Dozovite 'romoga Vuka pa mu kaite da mu majku i oca njegova! I vie nikad da mi ne doe na oi, jer
u mu prebiti i onu drugu, zdravu nogu! uste li, more?
- uli smo, gospodaru!
- I, ini voliko, da mu to reknete od rei do rei.
Znajui da Vuk ne sme u Srbiju, a eljni da ga ponize i naljute, Simi i Petronijevi preu u Zemun, dozovu
ga i kau mu ta je Milo poruio.
- Majn got, ao mi je, ali ta da radim - mirno odgovori Vuk.
- On je nas poslao da ti kaemo da ne prelazi u Srbiju, jer e ti prebiti i drugu, zdravu nogu.
- E, hvala gospodaru! Ja u ekati dokle se odljuti.
- Jo nam je zapovedao da ti oca oina! Pa, evo, mi njegovu zapovest izvravamo.
- Majn got, gospodaru, hvala na pozdravu - odgovori im Vuk - a ja vama i oca i majku.
Rekavi to, Vuk se okrene i ode. Poslanici se pokunje i vrate u Beograd. Knez Milo ih salete da mu
ispriaju kako su izvrili njegovu zapovest. Dugo su se nekali, i naposletku Simi ispria kako se sve zbilo.
- More, pravo ima ovek. Nisam li ja vama ranije govorio da ne dirate budalu? Nego, Amida, evo ti
pedeset dukata i odmah ih poalji Vuku. Moda nema para. to moj Simi nije Meternih, zar je tome kriv
Vuk - ree Milo smejui se.
Posle mesec dana, Davidovi ree Milou:
- Evo, gospodaru, lanak o tebi i Srbiji. - Dede, itaj, ali odmah na srpski. Neu da mi prvo mrmlja na
nemakom.
U lanku se hvalila Miloeva mudrost i nastojanje da se Srbija odri neutralna.
- ini voliko, Dimitrije, kaem ja ovim mojim budalama da ostave Vuka na miru i da ga puste da radi ta
hoe. Vidi li ti kako lepo napisa, pa ik posle ovoga da Nemcovi kau kako se ja pripremam da
napadnem Turke! Nego, gledaj kako god zna da za to pisanje dozna i Husein - paa, jer Nemci i Turci su
veliki prijatelji. Znam ja da novine lau, i da je sve to 'romi Vuk zamesio, ali ako je i lagao - dobro je. A
Vuku da se odmah poalje sto dukata i porui kako sam s njim zadovoljan i kako u mu sve one skupljene
pesme i prie poslati. Zna kako je, svaki ovek voli poneto da radi. ta ti misli, Dimitrije, je li Vuk
pametan ovek?
- Pametan je, gospodaru - odgovori Dimitrije.
- Ene - de, a ta e mu onda te slepake pesme i bapske prie?
- Gospodaru, mi nemamo pisane istorije ni drugih knjiga. Nas zbog toga i ne znaju kako treba u svetu. A,
eto, ba po tim priama i pesmama to ih Vuk tampa u Beu upoznae nas i ceniti. Znaj, gospodaru,
nae pesme i pripovesti veliko su blago.
- Kad je tako, onda naredi da se popisuje sve to pevaju seljaci i priaju babe. Kad Vuk ponovo doe,
hou da ga time obradujem!
VII
Neodluno rusko ratovanje pruilo je Meternihu priliku da pokua nove intrige. Njegova propaganda
poe da razglaava po Evropi kako su Rusi pretrpeli poraz i kako ne mogu dobiti rat protiv Turaka, pa je
pozivao Englesku, Francusku i Prusku da zajedniki preduzmu korake za zakljuenje mira. U isto vreme,
austrijska vrhovna komanda izvede pripreme i koncentraciju trupa na granicama Srbije. Sreom, niko u
Evropi nije delio miljenje austrijskog kancelara. ak ni sama Porta nije elela da se odlui na razgovore o
miru, jer nije htela nepobeena da pristane na reenje grkog pitanja. Car Nikolaj za prolee pripremi
novu vojnu kampanju i preduze u Evropi diplomatsku ofanzivu protiv Austrije. Miloeva obavetajna
sluba dala je tih dana uverljive dokaze Rusima o podlosti Austrije. Meternih je bio prinuen da se
izvinjava. Pored toga, Miloevi agenti zapoee ivu i razornu propagandu u austrijskim trupama na
granicama Srbije. Nastae esta dezerterstva i sabotae po centrima gde se prikupljala hrana i oruje.

U martu 1829. utvren je poloaj Grke. Kapadostrija, poznati grki rodoljub i ruski diplomat, koga su
Grci izabrali za predsednika republike, umeo je na diplomatskom polju da se suprotstavi svim
Meternihovim potezima i da unese vie organizovanog reda meu grke ustanike. Prema potpisu
londonskog protokola, trebalo je da Grka postane monarhija pod Portinim protektoratom i da plaa
danak od 1,500.000 groa godinje. Uz to je reeno da se francuski i engleski diplomati vrate u Carigrad i
ponu s Portom razgovore o miru u ime sva tri dvora.
U ovakvoj situaciji Milo preuze na sebe dva posla veoma vana po Ruse. Njegova obavetajna sluba
prikupljala je podatke o stanju u Turskoj i o kretanju njenih trupa. A kako je Porta tih dana svu nadu
polagala u Mustafa - pau, skadarskog vezira, Milo uze obavezu da po svaku cenu pridobije Mustafa -
pau i da ga vetim manevrom uini to neodlunijim. Evropska tampa, pogotovu austrijska, prijateljski
naklonjena Turcima, uzdizada je i veliala vanost skadarskog vezira. Mustafa - paa je imao oko
etrdeset godina. Znalo se da je vrlo ambiciozan, hrabar i iskusan ratnik. Milo je odranije bio u vezi sa
njim i znao je da nasledni vezir gaji potajnu elju da od Albanije stvori za svoju porodicu samostalnu ili
bar autonomnu dravu.
- ini voliko, Avrame, potrebno je da ode do Skadra i nekako ubedi Mustafa - pau da se ne zalee,
nego neka okleva kako bi se Rusima pruila prilika da zavre svoj obraun s velikim vezirom u Bugarskoj.
- A kako bi bilo, gospodaru, dauz put obiem stareine hrianskih plemena u Albaniji, pa da i njih
pridobijem za otpor veziru?
- Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi. Mustafa - pai aljem ata i sablju, ali ga upozori da u mu
skinuti glavu ukoliko neto Turci pobede. A valjda i on zna da sultan nee odustati od reforme, da e
ukinuti nasledno vezirstvo i naterati ga u nizam. Eto, odatle poni. Ako oseti da se vezir koleba, onda
mu ponudi savez i prijateljstvo. Za oklevanje - neka se pravda dranjem Crnogoraca.
- Ja u, gospodaru, nastupiti u poetku kao ruski ovek. Tek kad vezir bude zahtevao da dozna ta ti
namerava, istupiu u tvoje ime. Ako na taj nain svoju glavu proigram, nemoj me po zlu pominjati.
Poto je Avram dobrim delom svrio posao, Milo posla Gajsmaru izvetaj:
Mustafa - paa me uverava da ne eli ratovati i da e se po svaku cenu drati po strani. Ima znakova da
govori istinu, jer eli da se potpuno osamostali od Carigrada. U sluaju sudara, Arnaute treba saekati u
polju gde top moe da bije. Dva - tri dana otrog otpora sasvim e ih obeshrabriti. Pogotovu to je
polovina njihove vojske hrianska, a ja sam je zadobio da unosi nered meu ostale ukoliko vezir
prevari. U meuvremenu, na bojnom polju zbile su se velike promene. Dibi je na Klevi potukao do
nogu velikog vezira Reid - pau. Gajsmar je preao Dunav i zauzeo Prahovo, i time presekao vezu
izmeu Nikopolja i Vidina. Posle ovih uspeha mogao se izvriti prelazak preko Balkana, to je povuklo
velikog vezira da svu vojsku koncentrie u umelu.

O ruskim pobedama Milo odmah obavesti Mustafa - pau, koji je sporo nastavljao marrutu prema
Vidinu. U Niu je Mustafa - paa imao sastanak sa Jovanom, koji ga je jo vie podstakao na oklevanje.
Vezir ode u Vidin i tu od Gajsmara i Dibia dobi pismo u kome su ga upozoravali da ne naseda branei
Portu, jer e mu Rusi osigurati nezavisnu Albaniju. Mustafa - paa, kao lukav i oprezan Albanac, nije
eleo da se neposredno uputa u pregovore s ruskim generalima, ali ih je preko Avrama Petronijevia
izvestio da e zbog zavaravanja Porte izvoditi samo demonstracije. U meuvremenu, Rusi zauzmu
Jedrene. Time je Turska bila baena na kolena i prisiljena da ponudi mir.
Milo je odmah shvatio teinu nove situacije. Tursko nasledstvo je veliko i privlano za evropske sile.
Austrija, koja je sve vreme radila protiv Rusije, sada je nastojala da iskoristi njenu pobedu i da zgrabi
najvei deo plena. Veta da se koristi suprotnostima meu saveznicima, pridobila je Dibia za svoj
predlog. Rusija treba da dobije Vlaku i Moldaviju, Bugarsku i Rumeliju; Austrija - Srbiju, Bosnu,
Dalmaciju, Albaniju i Tesaliju; Pruska - leziju od Austrije i deo zapadne Galicije; Francuska - Kipar, a
Engleska - Moreju, Krit, Arhipelag i Rodos.
Ovaj predlog, koji je Dibi prihvatio, dopao je u ruke Milou. On oseti da je nastupio najkritiniji as ne
samo za Tursko Carstvo nego i za Srbiju, jer je znao da se Rusija uvek saglaavala da Srbiju prepusti
Austriji. Odluan da brani tekovine revolucije i srpsku samostalnost, Milo se baci na posao da razbije i
omete austrijske planove. Najpre je sklopio tajni sporazum s Mustafa - paom o zajednikoj odbrani u
sluaju da Austrija napadne. Zatim, preko Huseina Gradaevia, usmenim sporazumom pridobi za to i
bosanske kapetane. U isto vreme, on upozori generala Dibia da nee prihvatiti ni po koju cenu ulazak
Austrije u Srbiju; vodie s njom rat i izazvati pobunu Srba u austrijskim zemljama. Drugim kanalom
preduze mere lino kod cara Nikolaja, ukazujui na sve usluge koje su Srbi uinili Rusiji, kao i na uee
Srbije u svim ruskim ratovima. Da potkrepi svoje pretnje i odlunost, Milo poe otvoreno da mobilie
vojsku i da je izbacuje na granicu prema istonim turskim provincijama, jer po tajnom sporazumu s
Mustafa - paom bilo je ugovoreno da zauzme Vidin, Sofiju, Ni i dalje sve do Skoplja.
Isto tako, upozorio je Husein - pau, beogradskog vezira, da Srbiji preti opasnost od Austrije, pa je u
pograninom pojasu oko Save i Dunava pojaao strae. Poveao je i srpsku propagandu u austrijskim
zemljama. Na sve strane se oseti ivo kretanje, a nemirni ljudi po graninim pojasevima oko Srbije na
austrijskom zemljitu poee da izazivaju nerede. Ne samo Be nego i sami Rusi poee da zaziru i
uviaju kako zaista moe doi do kretanja revolucionarnih snaga, koje bi mogle uvui Evropu u nove
zaplete i nesree.
Na tajnoj sednici carskog vea u Petrogradu car Nikolaj, bojei se oivljavanja revolucionarnih pokreta,
donese odluku koja je odloila raspad Turskog Carstva:
1. Odravanje Turskog Carstva korisnije je za interese Rusije nego njegova podela.
2. Mudrost nalae da se pad Turske sprei svim sredstvima i da se mir to pre zakljui.
3. Ako pad bude neminovan, treba preduzeti sve mere da se nijedna druga drava ne doepa prolaza u
Crno more.
4. O sudbini zemalja koje se nalaze u sastavu Turske Imperije treba se dogovoriti sa saveznicima.
Tom odlukom osujeene su austrijske namere prema Srbiji i Balkanu. Dibi se odmah trgao i poeo da
vodi pregovore prema dobijenim uputstvima iz Petrograda. Pokazao se isto toliko vet diplomat koliko i
sjajan vojskovoa. Neprekidno je izvodio sumnjive pokrete i pripreme, upozoravajui na taj nain Turke
da je spreman da s vojskom krene na Carigrad, a da sa sebe skida odgovornost za sve to iz toga bude
proizilo.
Usled toga, Jedrenskim mirovnim ugovorom Porta se, pored ostalog, obavezala da e u pogledu Srbije
ispuniti sve obaveze, pa je 6. septembra Dibi izvestio Miloa o zakljuenom miru, kao i ta je sve
uraeno za Srbiju.
VIII
Napori i neizvesnost spoljne i unutranje politike esto su gonili Miloa u prolazne veze sa enama, za
koje je znala i sama Jelenka. Ona nije ni pokuavala da mu zbog toga pravi ljubomorne scene.
Burno i neizvesno vreme i Jelenku je bitno izmenilo. Zamiljena, odbacila je negdanju detinjastu
veselost i dobila onaj strog i estit izgled majke i potene ene. Sve je u njoj poinjalo da lii na kasno
leto prepuno vreline. U njenom dranju bilo je odmerenosti ene koja sebe smatra otmenom, izuzetnom
i majkom kneevog omiljenog deteta. Ali ma koliko da je bila po prirodi ponosna, ona se u to vreme
esto poniavala, jer se oseala nesigurna i zaplaena, pa je kroz pla grevito ponavljala Milou kako ga
mnogo voli, i kako ne bi mogla zamisliti ivot bez njega i njegove ljubavi.
Ta njena uveravanja, izreena bezbroj puta, poela su neosetno buditi u Milou priguenu odvratnost.
Besnom i razdraenom, kad je sav ceptao od mrnje i zamora, Milou je u stvari bila potrebna divlja
provala strasti, trenutak potpunog zaborava i neto to bi ga omamilo kao najjae pie u kojem se gubi
svest i sve zaboravlja, a ne ena koja je ve izgubila bitku. I poinjao je da je uporeuje sa drugim
enama, ponavljajui sebi uporno kako je u njoj ugaena estina. ak i u najveem zanosu, njene oi nisu
vie imale onu divnu bistrinu, onaj topli i neuhvatljivi blesak radosti. Neto sivo, kao puhor od pepela,
hvatalo se u dubini njenih zenica i nagovetavalo lagano gaenje.
Sada kad je rat izmeu Rusije i Turske ve bio zavren, kad su njegovi politiki napori vidno urodili
plodom, kad je ve bilo na vidiku ostvarenje sna da se dobiju traene povlastice i proiri Srbija, Milo je
hteo bar neko vreme da predahne, da se, hranjen nekom drugaijom, strasnijom i sirovijom ljubavlju,
osnai za smelije poduhvate, jer je vrenje u Albaniji i Bosni nagovetavalo nove mogunosti i zaplete. Kad
to doe, trebalo je biti sit ljubavnih prohteva, niim vezan i spreman da se u ozbiljnom vremenu
usredsredi jedino na obavljanje vladarskih i dravnikih poslova. Sa Ljubicom je ve bio potpuno
raistio. Ona je ivela zimi u Beogradu, gde su deca pohaala kolu, a leti u Poarevcu. U njoj je gledao
druga i majku svoje dece, ali ga kao ena nije vie mogla privui ni uzbuditi.
Poslednja dva meseca, u tu smirenu jednolinost prodro je novi nagovetaj bure. ia Sreko iz Trnave,
uveni domain, doe jedno jutro sa svojom snahom. Bio je bogat i sa mnogobrojnom eljadi; Milo je
vrlo esto svraao k njemu na odmor ili na konak kao prijatelju. Pored zemljoradnje, Sreko se bavio i
trgovinom. Uz tri oenjena sina imao je i sinovca, koji po nesrei nije ni bio za enidbu. Ali Sreko, kao
svaki seljak koji se naglo uzdie, oeni sinovca najlepom devojkom u selu. Zvala se Vidosava, imala je
osamnaest godina i bila je veoma lepa.
Vidosava je na venanju blistala od sree; dvorila je svatove sva radosna, a naroito svekra. Ali odmah
posle prve noi s muem u vajatu postade zamiljena i opora. Niti je pevala, niti se radovala. Obavljala je
poslove utke, a kad bi ostala sama, sela bi negde po strani i mrano gledala preda se. Ukuani nisu
obraali panju na njeno dranje. Prola je tako godina dana. Mlada je sve vie bujala, na njoj su od
mladosti i snage pucale haljine, ali je njen pogled postajao sve mraniji.
Jedne noi zau se vrisak iz vajata. Ukuani se uzbunie i provalie unutra. Imali su ta da vide; u
oajanju, Vidosava je odsekla svome nesretnom muu i ono malo mukosti. ia Sreko nato vari svog
osakaenog sinovca na kola i poveze ga u Kragujevac da kod lekara trai pomo, a snahu Vidosavu
priveza za kola te i nju povede da joj Milo sudi. Pred arenim konakom zaustavi kola da ga knez vidi sa
doksata. Milo je po obiaju ve bio ustao, umio se, puio i pio kafu.
- ta je to, ia Sreko?
Sreko skide kapu pa pristupi knezu.
- Nesrea, gospodaru! Pasja loza osakati mi noas momka i teko da e ostati iv.
Zatim ispria kakva se nesrea dogodila.
Knez Milo dobro zagleda mladu, ija ga neobina lepota i snaga odmah uzbudie. Uini mu se da je ona
rtva a ne taj nesreni momak. Ipak, da odobrovolji ia Sreka i prekrije svoja oseanja poe da vie na
nju...
- Ti kujo a ne snaho, to tako nagrdi momka? Nevesta podie oi. Radoznalo se i otro zagleda u Miloa.
Ljutit blesak joj sevnu u zenicama, ali odmah obori pogled zemlji.
- Znam da u za ovo platiti glavom - poe prkosno - samo, zar sam ja kriva to sam mlada i to hou da
ivim? Eto, taj matori lisac znao je kakav mu je sinovac. Zato ga je onda enio? Ti, knee, sudi kako zna i
ume, ali da si bio u mojoj koi, uradio bi to i ja.
Nevestina otvorenost najpre iznenadi Miloa, a zatim izazva razumevanje i saaljenje. Amida, koji je
stajao vie kola i gledao uutelog i zgrenog mladia, prenese pogled na Vidosavu, zatim na Sreka.
- More, ia Sreko, nije ona kriva ve ti. Pogledaj je kakva je, sinove, a ti si hteo da privee vuicu za
bogalja - ree Amida vrtei brk.
- ini voliko, Sreko, vozi sinovca u bolnicu nee li ga spasti lekar. Ti, Amida, povedi nevestu u mutvak;
neka tamo radi dok odluim ta u s njom.
Vidosava se u konaku brzo izmenila. Postajala je sve pitomija, pogled nije skidala s kneza Miloa, a radei
po kui stalno je pevuila. Uskoro joj je mu u bolnici umro. Svi su u konaku oekivali presudu Vidosavi,
ali se Milo pravio nevet i sve je vee prizivao k sebi u sobu. Jelenka prva oseti da je u mladoj vuici
dobila suparnicu.
IX
Jedrenski mir je prisilio Portu da pree na, reavanje srpskog pitanja, ali ona je, kao i uvek ranije,
pokuala da srpske deputate zbuni i zadovolji minimalnim ustupcima. Meutim, Milo je to predvideo.
Bojei se da deputati zbog straha za ivot ne prihvate polovine Portine ustupke, Milo im je, im je izbio
rat, uzeo punomoje i naredio da tamo sede, ali da nemaju pravo nita u ime njegovo i narodno da
prihvataju. to je Milo predviao, uskoro se i dogodilo. U stan srpskih deputata doao je Portin inovnik
i odveo ih Portinom sekretaru. Deputati su se po obiaju poklonili, a Turin je nadmeno rekao:
- Ovo vam je ferman koji ste traili.
- Kakav je to ferman? - upita Savo Ljoti u ime deputata.
- To je ferman o milosti koju vam daje sultan - odgovori nabusito sekretar.
- Mi nemamo kneeva i narodna punomoja da moemo ma ta primiti, jer su nam oduzeta punomoja
kad ste od naroda i kneza traili obavezu o miru i odanosti.
- Kako? Zar vi niste predstavnici srpskoga naroda?
- Sada mi nismo niiji predstavnici, ve samo usta i ui kneza Miloa i naroda - odgovore mu deputati.
Turin se posle toga pokaza srdaan i, laskajui im, poe da ubeuje deputate kako treba da prime
ferman i pohitaju da time obraduju kneza i narod u Srbiji.
- Mi bismo to rado uinili, estiti efendija, ali znamo da e nam za svaku pogreku narod i knez skinuti
glavu. Zato je potrebno da nam dozvoli da obavestimo kneza Miloa o sadrini fermana, pa e nam on
poslati uputstva i nova punomoja, ili e umesto nas odrediti druge deputate - izjavi Ljoti.
Porta je tek sada shvatila kolikom cenom mora platiti Miloevu izjavu odanosti. Osetila je da su njegovi
prsti upleteni u izdajniko dranje Mustafa - pae skadarskog, koji iskoriuje slabost centralne vlasti, kao
i upornost Bonjaka da ne prihvata reforme. Abdurahman - paa je slomljen Miloevim intrigama,
prisetio se sada reis - efendija. A eto, pored svega, taj prokleti aurin jo dobija i nagradu: priznanje i
proirenje Srbije.
Nasuprot Rusima, koji su se ivo zauzimali za reenje srpskog pitanja. Milo je dobro poznavao Turke, pa
je uzimao sve to se daje, neprestano traei sve ono to nije ispunjeno. Naravno, nije mu nimalo bilo po
volji to je ferman poslat Husein - pai da ga on objavi, a ne njemu, kako je zahtevao od Porte. Zato
odlui da vezirovo objavljivanje umanji velikom i sveanom skuptinom u Kragujevcu. Na nju pozva sve
nahijske oborknezove, zatim po dva predstavnika iz svakog sela, igumane, prote i popove, istaknute
ljude iz naroda, sudije Narodnog i okrunih sudova.
ta Milo smera sazivom skuptine, niko nije mogao da nasluti. Husein - paa je trnuo od straha. Njegov
poloaj bio je zaista nezavidan. Novim fermanom sve je prelazilo na kneza, pa e po svoj prilici Porta
morati da odredi veziru neko drugo mesto. U toku rata uspeo je da se izvue i odri, ali nikad nije bio
siguran da mu Milo nee prirediti neugodno iznenaenje. Njemu, koji je voleo ivot i uivanje, tih
hladnih zimskih dana sve je izgledalo trono i prolazno. Srbija je najudnija zemlja, gorko je zakljuio
vezir. U njoj se nikad ne moe sagledati ta oveka eka u sutranjem danu. Ljudi su opori, smutljivi,
jedno misle, drugo govore a tree rade. Svuda su postavljene nevidljive busije. Sudbina nije u bojim
rukama, ve u rukama tih kosmatih ljudi koji nikakvu vlast i red ne podnose. Lako je s Nemcima i Rusima.
Kod njih moe da se sazna jasno kao na belom danu ta ele i nameravaju. Srbima niko ne moe da
uhvati ni kraj ni poetak! Mogu ponekad sve da podnesu, da trpe kao ivine, a drugi put planu zbog
najobinije sitnice; stvore darmar od kojeg sve careve posle toga godinama boli glava.
Tako je Husein - paa razmiljao celu no, a sutradan napisa Milou pismo u kome mu je estitao novi
ferman i poeleo srean rad skuptine.
Skuptina je sveano otpoela rad 25. januara 1829. Kad se pojavio Milo i stialo klicanje delegata,
Toma Vui jednim kratkim govorom otvori skuptinu i u njeno i narodno ime pozdravi kneza Miloa.
Zatim Milo pokaza predstavnicima sultanov ferman i naredi da se proita zajedno s prilozima
Bukurekog ugovora, Akermanske konvencije i Jedrenskog ugovora. Naposletku je proitan i akt o
pripajanju est otrgnutih nahija i iseljenju Turaka.
Zatim je uzeo re knez Milo. Obuen u najlepe odelo, izvezeno zlatom, sa sabljom o pasu, iskien
ruskim ordenima, a ogrnut urkom od samurovine, dostojanstven, razdraganog izgleda i blistavih oiju,
zapoeo je govor.
- Visoko prosveena gospodo arhipastiri, preenjeja i enjeja gospodo du'ovnici, blagorodna gospodo
beogradski knezovi, blagoizabrani deputati naroda srpskoga, potovani kmetovi i sva ljubezna brao
moja! Nikad vas veselijim srcem nisam sazvao, ljubezna brao, i nikada vam radosniji glas nisam imao
kazati. Evo ve etrnaest godina otkako se trudim da pravo naega naroda veitim i nepokolebljivim
utvrdim. etrnaest je godina otkako sam carska vrata otvorio i otkako radim da ljubljenom oteestvu
dobijem prava koja e nam na potomke prei i ostati trajna i veita dok postoji srpski rod...
Zatim je naglasio da e se posle ovoga stvoriti legalno stanje koje je do sada bila samo neka vrsta
trpeljivosti izmeu njega i vezira.
- iveo Milo! Otac na! Svi smo s tobom! - orilo se na sve strane iz stotine grla.
- Fermanom vam priznaje sultan da imate pravo izabrati sebi svoje poglavare. Nee nam, kao do sada, iz
tueg sveta turski veziri dolaziti i menjati se da nam krv nau piju, i da se sirotinjskom mukom badava
hrane i nepravdom bogate. Moi ete da izaberete svoga kneza, roenog brata vaega, koji e s vama
iveti i umirati. U knjazu svome imaete milostivog oca i branitelja. Fermanom vam se daje da u svojoj
otadbini uvedete nezavisnu unutranju upravu. Mi emo od, danas postaviti svuda nae sudove, a
sudije e nam biti Srbi, naa roena braa i sinovi, koji e suditi po napisanim zakonima naim, poteno i
pravedno. Ja sam se ve postarao da se za nas zakoni napiu.
- Milo! Milo! - uzvikivali su najgrlatiji. - Bog te iveo! Ime ti se pominjalo dok je sunca i Meseca! Otac
na! Sve ti igralo i pevalo! Junak Milo! Milo! Milo! - vikali su delegati, skakali s mesta i razdragano
dovikivali pohvale.
- Stiajte se, ljubezna brao moja. Fermanom smo dobili i est otrgnutih nahija; tako emo najzad
jednom za svagda oprostiti muka i patnji nau milu brau. Oni su tamo pod tekim zulumom turskim
stradali, dok ste se vi pod mojom upravom naslaivali mirom i slobodom.
- Milo, Milo, otac na! Snago naa! Odbrano naa. S tobom emo i u goru i u vodu! iveo! ivela Srbija!
ivela sloboda! Kutite, hoemo da ujemo njega! Govori, diko naa! - orilo se urnebesno iz bezbroj grla i
odjekivalo celim Kragujevcem.
Neko je ispalio topovsku salvu. Kod crkve su grunule prangije i sveano zazvonila zvona, u tu svrhu
kriom podignuta. Kape su letele uvis. Uzvici oduevljenja nisu se mogli zadugo stiati.
- Slatka i dobra brao moja! Ono to ima najvie da vas razveseli jeste to da nam je fermanom
garantovano da meu nama vie nee biti Turaka sem onih to e kao uvari tvrava sedeti u Beogradu,
apcu i Smederevu.
- Ura za roenu Srbiju! Ura sto puta za Miloa! Junak je Milo! Otac na! Majka naa! Neka ti je Bogom
prosto to si nas karao i kanjavao!
- Stiajte se, brao! - viknuo je razdragano Milo. - Nama se predaju sva turska imanja, spahiluci i
mukate, a imanja koja su bila lina svojina Turaka pojedinaca, kao to su kue, duani, livade, vodenice,
to e se proceniti i od nae strane sopstvenicima isplatiti.
U daljem delu besede govorio je o koristima koje su Srbi dobili da mogu slobodno trgovati po celom
Turskom Carstvu, zatim o vanosti odobrenja da mogu zidati kole i bolnice i podizati svoje tamparije.
- Ja sam vas, brao, pozvao u ime celoga ljubljenog naroda da vam u ime dragoga oteestva naega
predam ovaj visoki carski hatierif koji prava naega oteestva utvruje, pa da izaberete i utvrdite
upravu nad zemljom i uredite i sve ostalo ta treba.
A to vae reenje da se u Stambol naoj deputaciji poalje a Porti i ruskom caru pokae.
Nastala je mala zabuna, delegati su se meusobno pitali ta ima sad ovo da znai. Prostiji ljudi iz naroda,
koji nisu mogli da naslute Miloevu zakulisnu igru, poee da zebu da se iza toga ne krije neka opasnost;
nastade agor i dovikivanje:
- Neemo bez tebe da radimo! Ti e nas voditi i uiti. Radiemo kako ti naredi.
- Gospodaru, gde mi moemo bez tebe? - vikao je neki krupan Rudnianin, maui kapom iznad glave.
Samo mali broj poverljivih ljudi znao je Miloevu nameru. Reen da snagom naroda dobije nasledno
kneevsko dostojanstvo, hteo je da utie na nove razgovore koji su tek imali da se vode u Carigradu za
potpuni hatierif u kojem se jednom zauvek imala da utvrdi sudbina Srbije u odnosu prema Turskom
Carstvu.
- Sasluajte, brao, i ove moje rei mirno i paljivo. Ne govorim vam da moje zasluge u vaim oima
uveliam. Njih svet poznaje. Njih e priznati potomstvo, ako ih ne priznajete vi sada. To je meni dovoljna
nagrada i ne traim veu. elim da vam poteno i otvoreno kaem kako za vas i otadbinu ne mogu vie
uiniti nego to sam uinio. Vekovi e proi, a nee biti prilike da sin srpskoga naroda uini ono to sam
ja za vas zadobio i to u potomstvu vaem ostaviti.
Zatim je oiveo uspomenu na sve muke i nevolje od sloma trinaeste, kako je glavu svoju izlagao i koje je
muke pretrpeo pod Sulejman - paom. I poto je istakao sve to je uradio, nastavi:
- Eto tako sam, brao moja, u delu svome milou nebeskog Oca sreno isplivao. Sada je vreme da se ja
posle tolikih napora i tegoba odmorim. Vreme je da vama i svetu pokaem kako nisam onaj za koga ste
me drali. Da vama i svetu dokaem kako me u mojim delima i radu nisu rukovodili vlastoljublje i
srebroljublje, kao to su mnogi mislili. O svim prihodima i dancima narodnim gotovi su vam kod mene
rauni. Gotovo vam stoji i sve ono to sam tednjom sauvao. tedei koliko se vie moglo, sauvao sam
vam prilinu svotu novca. I eno je s raunima lei u kasi. Savest mi moja kae da sam sve dunosti kao sin
Srbije i njen predvoditelj tano ispunio. Vi ste, brao moja, narodna skuptina, kao one to su drane u
Palanci i Valjevu, koje su mene i moje potomstvo u kneevsku ast digle i potvrdile, i zakletvu vene
vernosti meni i mome potomstvu dale. Zato sada izberite nekog drugog koga za najsposobnijeg
smatrate, jer ja hou svoju ast da operem. Da priznate vi i ceo svet kako me je u svima postupcima
rukovodila jedino ljubav prema vama i staranje o dobru naem i dece vae. A posebno o srei naroda i
otadbine!
Ponovo se osvrnuo na nevolje, muke i patnje koje je narod pod Turcima trpeo.
- Pa pratajte, a i ja pratam svakome ko me je uvredio ili mi zlo naneo!
Miloeve rei sada su izazvale buru od uzvika odobravanja. Deputati su vikali da hoe za kneza samo
njega i njegovo potomstvo. Usred te buke, Milo napusti skuptinu, a gomila ga je pratila do dvora:
- iveo Milo, otac Milo! - vikali su uz put. - Hoemo samo tebe za kneza! Samo Miloa i njegovo
potomstvo! Srbija i Milo! Milo i Srbija!
Kad je Milo uao u dvor, delegati se vrate u sud gde je odbor sastavio akt kojim se Milo proglaava
Ocem i izbaviteljem Srbije, i ponovo potvruje za kneza, a njegovo potomstvo zakonitim naslednicima.
U drugom aktu, namenjenom deputatima u Carigradu, skuptina je ponovila svoju zakletvu vernosti
Milou i potvrdila ga naslednim knezom. Treim aktom je izraena narodna blago darnost caru Nikolaju,
pokrovitelju Srbije.


X
Na alost, ni u najsrenijim trenucima ne ostvaruje se sve onako kako ovek eli ili predvidi, jer uvek
postoje neke nevidljive prepreke na koje se srea spotakne. Ali postoje i uporni ljudi koji guraju svoje kao
to slep konj okree dolap. Milo je spadao u onu vrstu ljudi koje nita ne moe spreiti i obezoruati kad
neto naume. Narod u Srbiji, njegova okolina i inovnici, gurali su dogaaje kao slepi konj dolap, a Milo
je unapred bio predvideo bezbroj tekoa koje e se pojaviti pri ostvarenju onoga to je dato fermanom.
Mada nije eleo sukob s Miloem, niti hteo da se zameri Srbima, Husein - paa je morao da vodi rauna o
sebi i neizvesnosti svoga poloaja. On je oseao da u carstvu svuda kripi i zapinje, da se Turcima sve
gore pie u budunosti. Jasno mu je da u svetu nastupa novo vreme, bude se i diu nove snage. Taman
se u carstvu jedan poar stia, a drugi naglo bukne tamo gde ga niko nije oekivao. Mustafa - paa u
Albaniji brzo i odluno radi da se osigura, jer zna da se zamerio Porti i sultanu, i da ga Carigrad nee
ostaviti na miru im smogne snage da posegne rukom na njega. Kapetani i ajani u Bosni nisu hteli ni da
uju za reformu. U Egiptu se neto komea i muti.
Sultanov hatierif dat Srbima izazvao je veliko nezadovoljstvo meu Turcima u Srbiji, Shvatili su da je
Milo reio ono to do sada nisu mogle ni sve bune, ni svi ratovi. Srbija e se osloboditi njihovog
gospodarenja, i oni e morati da se sele! Pribraniji i pametniji odmah poee da prodaju svoja imanja i
da se sele. Drugi su to radili podstaknuti od Srba, a trei nisu mogli nikako da se odlue, jer su se nadali
da se moe ipak desiti neto nepredvieno.
Sa svojim darom da uoi i predvidi sve to se dogaa i pokree, Milo nije hteo da gubi vreme, niti je vie
zazirao od toga kako e Turci i vezir shvatiti njegove postupke pri ostvarenju narodnih prava dobijenih
hatierifom. Znao je kako e na Turke silno delovati dizanje zvonika i zvonjenje zvona, zato pozva
odgovorne predstavnike.
- Turci e sada da zateu, moljakaju, izazivaju nerede i da rade sve to mogu samo da se meu nama
odre. Zato hou da se do Bele nedelje podigne zvonara sa po dva zvona uza svaku crkvu:
- Gospodaru, Turci e pobesneti, a mogu i da spree podizanje zvonara - pokua da ga odvrati Aleksa
Simi.
- U moj sirac to e oni pobesneti! Ba zato hou da tri puta dnevno zvone po itav sat. Zvonjenje e ih
bre oterati nego da okrenemo na njih topove. ta je? Ne dopada ti se, ili se plai za svoju kou. More,
ako tebe Turci ubiju, nai u ja odmah pametnijeg koji e moje naredbe bez pogovora izvravati. Ne,
nemoj da mi se pravda! Znam ja! Umesto da meu Turke unosi zabunu, ti ih stiava!
- Gospodaru morao sam. Smutljivci su proturili glas kako e ti jednog dana doi s deset hiljada vojnika i
sve to je Turina u Beogradu staviti pod no.
- A ta je, slepe, iselilo Jagodince nego ba takva pria. Samo, na jedno moram poslednji put da te
upozorim. Ako jo jednom bude zavlaio nos tamo gde mu nije mesto, poslau titarca da ti smeka
guzicu. Radi ono to ti ja naredim. Kukaj i vrti glavom pred Turcima i javljaj ta se sve meu njima pria,
ali da te vie nisam uo da mi ti kao neto mudruje? Jesi li me razumeo?
- Jesam, gospodaru!
- A sad - put pod noge! A to se tie zvonare u Beogradu, obesiu te ako ne bude podignuta do Bele
nedelje!
Podizanje zvonare u Beogradu nije razdrailo samo Turke; vezir nikako nije mogao da razume kako se to
Milo preko noi osamostalio, pa zato pozva Aleksu Simia.
- Je li istina da diete zvonaru?
- Istina je, estiti veziru - odgovori mu smerno Aleksa.
- A zna li ti da hatierifom zvona nisu dozvoljena? Za njih treba dobiti od cara odobrenje.
- Milo je na vrhovni knez, izabran od naroda, a priznat od cara. to on naredi, mi moramo uraditi. Zato
mislim da je najbolje da se vi s njim o svemu tome dogovorite.
- ta ja imam s kim da se dogovaram! - ljutito viknu vezir otputajui Aleksu.
Drugi put vezir pozva Petra Lazarevia i Kostu Cukia.
- Je li istina da diete zvonaru?
- Istina je - odgovri mu Petar.
- A ako se Turci pobune i vi uludo izgubite glave?
- Meni je svejedno od koga u poginuti - odgovori mu Kosta. - Ako podignem zvonaru, vi kaete da e mi
Turci smaknuti glavu. Ako ne izvrim zapovest, onda mi smrt ne gine od Miloa. On jo kae da e sultan
posle posei svakog onog ko dirne u zvona. Koliko ja znam, estiti veziru, Milo nikad u vetar ne govori.
Uzrujanost meu Turcima nije mogao da stia ni dolazak Portina izaslanika. Turci iz Ranja i Aleksinca
poalie mu se kako su Turci iz Jagodine silom isterani. U Kupriji je video podignut karantin, jer se bila
pojavila kuga u Vlakoj i Rumeliji. Milo . doeka Keef - efendiju u Jagodini. Razgovor je u poetku tekao
dosta muno.
- Zato bez iijeg pitanja iseljava Turke, podie zvona i bolnice? - srdito upita izaslanik.
- Smatram da nikog ne treba da pitam za zvona i kontumac, poto mi je hatierifom dozvoljeno. to se
tie Turaka u Jagodini, oni su dobrovoljno prodali svoja imanja. Uostalom, po odredbama hatierifa oni
ionako moraju da se sele.
- Zvona u hatierifu nigde nisu pomenuta.
- Pomenuta je sloboda vere, a po pravilima nae crkve sluba boja ne moe se bez zvona obavljati.
Nego, reci ti meni jesi li ti doao da izvri carevu naredbu ili da pogazi carski hatierif? - energino upita
Milo.
- Ja sam doao da izvrim carsku naredbu, ali mislim da ti prenagljuje - poe oprezno uzmicati Keef -
efendija.
- Ako je ovo tvoja poslednja re, onda se vrati odakle si doao - odluno uzviknu Milo. - Pre je mnogo
tota zavisilo od mene, i carstvo je moglo jevtinije i lake proi. Meutim, sad kad je hatierif
obnarodovan, i kad ga svak u prste zna, ja, vala, vie nijedne crte niti mogu niti smem popustiti ili
izmeniti.
Keef - efendija uvide da ne moe Miloa ni preplaiti ni prevariti, te pristane da se odrede dve komisije
koje bi odredile granice Srbije, uzimajui u obzir i novih est nahija to ih je trebalo prikljuiti. Meutim,
podstaknut u Beogradu od Husein - pae, Neef - efendija izmeni svoj stav i poe nagovarati Turke da ne
prodaju svoja imanja, jer, navodno, nije sigurno hoe li ta taka hatierifa morati da se izvri. Izvetaj o
tome poslao je Milou Halid - bej. Milo odmah naredi Stanoju da meu Turke proturi glasine kako vezir i
izaslanik ele, u stvari, da prevare vlasnike imanja, time to bi po njihovom iseljenju prigrabili otkup za
sebe.
Halid - bej je i ovog puta uspeno izvrio zadatak. Sumnju je posejao vrlo veto. Iz Carigrada stie muftiji
pismo u kome mu je neko savetovao da svoje imanje odmah proda i da se to pre iseli. To izazva jo vei
nemir meu Turcima. Sad je svak urio s prodajom.
Komisiju odreenu da obelei granicu prema Arini uhvate ljudi Mahmut - pae Vidajia, odvedu je u
Zvornik i zatvore.
- Ako se sultan pokrstio i daruje aurima zemlju, ja sam jo Turin i ne dam Jadar i Raevinu dok jednog
jedinog Turina u Bosni traje! - pretio je Vidaji.
Keef - efendija i Husein - paa odmah iskoriste ovaj sukob i prekinu obeleavanje granice. Na to odloe
iseljenje i oni Turci koji su svoja imanja ve bili prodali.
U Miloevo ime saoptio je Aleksa Simi carskom izaslaniku sledee:
- Sultan je hatierifom jasno naredio ta je va zadatak. Vi to niste izvrili, i mi sa sebe skidamo svaku
odgovornost za sve to se bude dogodilo. Eto, to vam je Miloeva poruka.
- Ja ljude neu silom da selim. Turci e ostati u Srbiji kao to su i dosad bili - nabusito odvrati Neef -
efendija.
- Knez vam poruuje da narod uopte nee nita plaati spahijama dok se ne uredi sve ono to je
hatierifom predvieno - odgovori mu Simi.
- ujte me, auri. Sve to to mi ovde poruujete, meni mirie na otvorenu bunu.
- estiti efendija, mi se ne bunimo ve jedino traimo da nam se ispuni to je hatierifom garantovano, a
potom emo mi ispuniti sve svoje obaveze, kako prema caru tako i prema spahijama - odgovori Marko
orevi i sa Aleksom Simiem napusti vezirov konak, ne saekavi odgovor.
Miloeva poruka izazva zabunu i srdbu meu Turcima u Beogradu i Carigradu.
XI
Milo je iz godine u godinu postajao sve moniji i bogatiji, mada je malo ta novo uvodio u svoj nain
ivota. areni konak u Kragujevcu ostao je skoro isti onakav kakav je bio i u prvim danima Miloeva
useljenja u njega, ali konaci u Poarevcu i Beogradu, u kojima je gospodarila Ljubica, gubili su izgled
seljake jednostavnosti. Nabavljen je nov nametaj, kao i mnoge druge stvari; ona je ak nastojala da ide
u stopu s novim navikama i vremenom koje je postepeno menjalo turski nain ivota. Neto slino
pokuala je u Kragujevcu i Jelenka, ali samo u prostorijama u kojima je ona ivela s malim Gavrilom.
Milo se tome nije protivio, ali je dalje ostao veran steenim navikama.
Kao i uvek ustajao je vrlo rano. Odmah bi se umio i obukao. Zatim je odlazio u sobu zvanu bogomoljka.
U njoj bi se pomolio Bogu i rano izjutra preistio s njim sve raune, jer je u sutini, kao i svi priprosti ali i
lukavi ljudi, bio na svoj nain poboan.
Posle molitve oseao se okrepljen i io. Dorukovao bi, a zatim primao sekretare i inovnike koji su ga
izvetavali o poslovima. Istovremeno je obavljao i dravne i svoje privatne poslove; izdavao je nareenja
kako da se obrauju njegovi posedi, vodi trgovina, daje novac pod interes. Tu je primao i tajne
obavetae i izdavao im nova uputstva. Tu je kovao zavere, pripremao zamke i podmetanja, i razmiljao
kako e nai najbolje put i nain da uniti svoje protivnike. Zatim je izlazio na divanhanu i tu primao svet
koji je dolazio iz cele Srbije; ljudi su dolazili s raznim molbama, traili da im knjaz presudi sporove, ili da
mu povere svoje muke i nevolje, oekivali zatitu ili pomo.
Ruak i veera objavljivani su zvonom, kako bi Kragujevani znali kad im gospodar seda za sto. Kada mu
se porodica nalazila u Kragujevcu, Milo bi stavljao za sto s desne strane naslednika Milana, koga je zvao
Minjom, a s leve strane Mihaila. Do Milana su najee sedeli arhimandrit Melentije Pavlovi, zatim
Dimitrije Davidovi i do njega Amida. S druge strane prema Milou, u donjem elu, zauzimao je mesto
Toma Vui. Ljubica je imala mesto za trpezom samo ako se na ruku ili u gostima nalazila neka strana
delegacija. Muka ruka oko stola nije smela nita taknuti, jer je Milo voleo da ga dvore i posluuju ene.
Jedna od ena koje su ga sada posluivale bila je i ia - Srekova snaha. Ona se za ovo pola godine
znatno izmenila. Lepe se oblaila, kretala slobodnije i iz dana u dan postajala sve pribranija i smeonija.
Milo je neprimetno pratio pogledom kako Vidosava hitro unosi jelo, bira to je bolje i njemu milije,
prinosi stolu, povlai se unazad i gtom, kad se ukae potreba, nastavlja da ga dvori. Neosetno ju je upo
reivao sa Jelenkom. ta misli ta matora svraka, zar ona sebe da uporeuje sa ovom divokozom! Ljutio
se na Jelenku, koja ga je nagovarala da Vidosavu to pre uda. Zlatan lani koji je ovijao Vidosavin pun i
beo vrat i krsti to je krasio njene grudi - bili su u stvari Miloev dar. Morau da joj naem dobra
momka i dam neto miraza, mislio je gledajui njene skladne pokrete. Jelo mu je prijalo. Kako je mladost
lepa! A da neto nije bilo mene, toj nesregnici bi zauvek propali i ivot i lepota.
im bi se zavrio ruak, Vidosava je iznosila kafu, a zatim su svi naputali sobu. Milo je tada prelazio u
spavaonicu. Vidosava je unosila ibuk. Pomagala bi mu da se svue i raskomoti. Smeio se i nagonio je da
se oslobodi i skine sve sa sebe, to je ona inila nerado i stidei se. Zabavljala ga je njena stidljivost;
smejui se, terao bi je da mu pria kako se ono zbilo s njenim muem. Priala je usteui se, ljutila se,
puila usne, ali bi mu ponekad ak i drsko i grubo viknula:
- Neu da ti priam. Namuio me, pa ta sam drugo mogla da uradim?
Rei s njenih usana, ma kako bile grube, imale su prizvuk neega to ga je fiziki razdraivalo. Njeno telo,
neutoljiva e za milovanjem, ono svee i novo to je nosila u sebi - sve mu je to neopisivo godilo. Po
nekoliko sati, koliko bi ona bila uz njega, mogao je da se oslobodi svega to je runo, - svakidanje, ne
mislei ni na ta. Jedne noi, dok je leao pored nje nepomian, a ona se bila sva pripila uz njega, uinilo
mu se da plae.
- Ne spava? - pitao je i preao rukom preko njenih nabreklih grudi.
- Ne - odgovorila je pripijajui se jo jae.
- ta ti je?
Naglo se podigla, sela vie njega i trenutak zurila u prazno.
- Amida mi je rekao kako si nameran da me uda.
- Pa, ini voliko, to je za nas oboje. najbolje reenje.
- Zna, gospodaru, ako i taj bude nekakva ra, zaklau ga. Hou, slave mi! Nego, bolje bi bilo da me
nanovo ne uvlai u greh.
Milo joj je ve bio naao mua. U zatvoru se nalazio mlad momak. Iz obesti je ukrao jare, zaklao ga,
ispekao i pojeo s drutvom. Njegov otac i vlasnik jareta dogovore se te ga ovaj tui Milou, a kmet ga
dotera u Kragujevac okovana. Onako okovan, skakao je s kneevim momcima i niko ga nije mogao
pobediti. Milou se momak mnogo dopao; inilo mu se da je u njemu naao pogodna mua za Vidosavu.
Jednog dana razgovarao je o Vidosavi s Amidom.
- Trebalo bi nai momka i udati je.
- Ne znam, gosiodaru, ali se bojim da jedne noi neko i kod nas ne zavriti. Besnulja je.
Milo se slatko nasmeja.
- ini voliko, meni se jako dopada onaj Stevan. Kako zna i ume, gledaj da je udamo za njega. Ja u ga
postaviti za stareinu nad momcima.
Amida pokaza Vidosavu momku i ispria mu njenu prolost.
- Sila od ene, ali, eto, opasna - ree Amida vrtei brk.
- Nisam ni ja maiji kaalj. Kad bi me knez oslobodio ove bede, pristao bih da se oenim njome.
Setivi se toga, Milo se uzdie na laktove. Bio se odluio da uini kraj svemu, jer se iz dana u dan oseao
sve vie vezan za Vidosavu. Znao je da nee imati dovoljno odlunosti za raskid ako ovo due potraje.
Ona ga je gledala uporno u oi, kao da oekuje presudu od koje zavisi ceo njen ivot. Bila je navikla na
Miloa.
- Videla si Stevana iz Knia?
- Videla sam ga - odgovori ona skoro sa olakanjem.
- Eto, nameran sam da te udam za njega. Ona slee ravnoduno ramenima.
- Ne svia ti se?
- Moda i svia. Samo ne znam kako emo posle nas dvoje. Ako te kada poelim, nita nee moi da me
sprei.
- E, ini voliko, dau ti kao miraz pedeset dukata, a Stevana u postaviti za stareinu momaka - uzviknu
Milo ljutei se.
Sutradan Milo naredi da otkuju Stevana, pa ga zadra kod sebe meu momcima. Amida se potrudi te
priblii momka i Vidosavu. Milo je tih dana morao da otputuje za Poarevac. Jedna od najveih slabosti
bila su deca.
Te godine u Miloevu slubu stupi doktor Vito Romita, Italijan. Bio je oenjen, kulturan, bogat, ali i
nestalan, ovek na svoju ruku. Imao je i ker, ne tako lepu ali veoma obrazovanu. U isto vreme, u
Beogradu je iveo akon Liini, koji je znao nemaki, matematiku i istoriju, i koga su smatrali za vrlo
uenog i karakternog oveka. Trei ovek koga je Milo doveo za vaspitaa svoje dece bio je Aleksa
Popovski, pravnik iz preka, ovek bogat, lep i otmenih manira. Oblaio se sa ukusom i u celoj kneevoj
okolini odudarao svojim ponaanjem. Popovski je pisao pesme, uvek itao knjige, pa je Milo hteo da
njegova deca, pogotovu Savka i Mihailo, naue od toga mladog oveka kako se treba ophoditi u drutvu i
da zavole knjigu.
Zbog svih tih stvari, Milo se zadra u Poarevcu sve do septembra. Zatim zajedno s Ljubicom i decom
krenu za Beograd. U putu ga stie glasnik po kome mu je Jelenka javljala da je Gavrilo na umoru.
Kad se vratio u Kragujevac, pozva Amidu.
- Neka doe Vidosava da mi opere noge.
- Nema vie Vidosave, gospodaru - odgovori Amida.
- Kako nema?
- Udao sam je za Stevana.
- E, u moj sirac... Dobra je bila, Amida. Stevan e zaista imati enu kakva se retko moe nai u ovom
guravom i sakatom svetu.
XII
Sultan Mehmed II prozreo je namere Mustafa - pae, skadarskog vezira, ali kako ga je sve vie ugroavala
Rusija, pravio se nevet na sve to je vezir preduzimao. ak se nije suprotstavio ni tome to je Mustafa -
paa svome paaluku prisajedinio Dukain, Debar, Elbasan, Ohrid i Trgovite. U stvari, on se plaio da
vezir ne poe na sam Carigrad, pa da ga potpomognut Rusima ne zbaci s prestola. Ali kad se mir s
Rusima utanaio bez uea Mustafa - pae i kad se ruska vojska povukla iz Rumelije, sultan odlui da se
obrauna sa svojim nevernim vezirom i da nastavi zapoete reforme.
as osvete je doao pre nego to je Mustafa - paa i oekivao. Ohrabren povoljnim uslovima mira i
spremnou Rusa da se sauva Tursko Carstvo, sultan Mehmed je odmah izdao nareenje skadarskom
veziru da vrati posednute oblasti, a veliki vezir po sultanovoj naredbi pokori arnautska plemena Goge i
Toske, ime sultan opozva svoj ferman o ustupanju pomenutih oblasti. Obaveten o sultanovim
namerama, i znajui da e posle ovoga doi jo tei zahtevi iz Carigrada, Mustafa - paa nije hteo da se
pokori sultanovoj zapovesti. Preduzeo je i odbrambene mere. Pojaao je svoje garnizone u graninim
oblastima. Za sebe je pridobio pekog, pritinskog, leskovakog i akovakog ajana. Arnautska plemena
je ponovo pobunio.
Slino vrenje javljalo se i u Bosni. Mustafa - paa, reen da se bori sa sultanom, slao je poverljive ljude u
Bosnu, naroito Sarajlijama i poznatijim kapetanima, pozivajui ih u savez protiv Carigrada i sultana -
reformatora. Bosanci rado prihvatie poziv skadarskog vezira, obeavajui mu neogranienu pomo. Dok
se Mustafa - paa ozbiljno pripremao za borbu, dotle su Bosanci sazivali skuptine, dogovarali se i
prepirali, i na taj nain gubili dragoceno vreme. Milo je preko svojih ljudi svesrdno pratio i pomagao
pokrete u Bosni i Albaniji. Naravno, on nije mogao tako jednostavno da krene otvoreno u bunu, kao to
su to uinili skadarski vezir i Bosanci. Obavezan Rusima, sa dobijenim hatierifom, imao je u rukama vie
nego to bundije za sebe trae, a interesi Srbije zahtevali su mir; ali pripremio se ako nastane deoba
plena da zauzme sve oblasti u kojima su Srbi sainjavali veinu. Za taj odluan as trebalo je sauvati
snagu, ostati u isto vreme i posluan Rusima i ne izneveriti sultana.
Stoga Milo odlui da mirno eka razvoj dogaaja. Povlaivae zaverenicima i hrabrie ih. Dae im
novanu pomo, mada njemu ni u kom sluaju nisu dovoljne samo one teritorije koje mu obeava
Mustafa - paa. Ne, on niti hoe niti moe da Arnautima ustupi Kosovo i Metohiju! Za to Srbe vee ne
samo stanovnitvo nego i istorija i prolost. eleo je da zahvati Novopazarski Sandak radi spajanja sa
Crnom Gorom. to se tie Bosne i Hercegovine, celokupno stanovnitvo smatrao je srpskim, bez obzira
na veru. Znao je da je vezir u opasnosti i da mu nema uzmaka. Odmah mu posla kao prvu pomo 50.000
groa. Preporui mu da utvrdi Skadar i zatiti obalu Albanije, kako car morem ne bi mogao da dovede
vojsku i napadne ga s te strane.
Mustafa - paa je bio oduevljen Miloevim predlogom. Trebalo je da nae mogunost da sklopi mir sa
Crnogorcima, i da se tako osigura i sa te strane. Smrt Petra I davala mu je nade za to. Vladika Rade imao
je u svojoj kui velikih nezgoda, jer mu je valjalo savladati protivnike koji su pretendovali na presto. Kako
je mladi Njego bio samo akon, Mustafa - paa naredi prizrenskom episkopu da ga proizvede za
arhimandrita. Time je uspeo da ga pridobije za zakljuenje mira.

I sam odluan i stalno podbadan od Miloa, Mustafa - paa polovinom marta krenu u ratni pohod. U
Prizrenu ga doekae albanske pae, odakle s vojskom svi krenue ka Skoplju. Odatle je na sve strane
razaslao svoje poverenike i proglase, pozivajui pravoverne u borbu protiv sultana koji je izneverio islam
i poeo prihvatati aurske obiaje. Njegove proglase Turci su svuda primili oduevljeno. Mehmed - paa
niki priloi 60.000 groa za ratne ciljeve. Karafazein je odmah opseo Sofiju i zaplenio carsku hranu i
municiju. Cela Rumelija oekivala je nestrpljivo dolazak Mustafa - pae kako bi mu se pridru ila. Uz
vezira se tih dana stalno nalazio i Avram Petronijevi, koji je knezu Milou redovno slao izvetaje o svim
dogaajima.
Sam Milo je postao vidno uzbuen i nestrpljiv. Kod njega je sve bilo spremno da se umea u dogaaje,
ali je ekao konaan ishod. Nastojao je da Turke to vie meusobno zavadi. Ovaj ustanak trebalo je da
donese neprocenjivu dobit. Buntovnici raunaju na Miloevu kesu, a on na njihovu kratku pamet. I niki
paa trai pozajmicu! aljem vam to ste od mene traili. Od usta sam odvojio. Toliko je prijateljstvo
moje, poruuje Turcima.
Kako je teko ekati vesti! Kako je teko uhvatiti konce dogaajima! Turci su as na strani buntovnika,
as na strani sultana. Sve zavisi od ishoda odlune bitke izmeu Mustafa - pae i velikog vezira. Mustafa -
paa okleva. Veliki vezir baca zamku. Nudi
Milou i ono to nije obeano samo neka mu pomogne da smiri Bosance. Bar da mobilie vojsku i izbaci
je na Drini. Sve u uraditi za svetlog sultana, obeava Milo, a Bosance tajno podstrekava. Ako se
poko rite, sve e vas krvnik isei. Mene se ne bojte. Komije smo i moramo do amina iveti jedni pored
drugih, tako ih bodri. Husein - kapetan ne podnosi Miloa, ak mu poruuje: Neka aur gleda svoja
posla. Milo radi u svim pravcima. Stotine uhoda, agenata i poverljivih ljudi baeno je na sve strane.
Treba uhvatiti sve konce dogaaja i prozreti sutranjicu. Austrijske novine javljaju o neredima u Egiptu.
Mehmed Alija se proglasio za kralja.
Obaveta iz Bitolja javlja da Reid - paa, veliki vezir, priprema odlunu bitku. Sumnja u Miloa, ali ipak
rauna na njegovu razboritost. Obeava da e se lino zauzeti za izvrenje hatierifa i dobijanje
naslednog kneevstva. Iz Sofije stiu neugodne vesti: Karafazein je opljakao hriane i Jevreje. ait -
paa iz Leskovca se koleba. Milo je napeo oba uha i eka da vidi ko e ostati pobednik. Osea da se
zapleo u mnogo poslova, i da treba obazrivo raditi, ali i biti spreman na svaku sluajnost. Neumorno
nabavlja oruje, municiju i hranu. Dve baterije lakih topova ve je imao na Obreju. U vojnim stvarima
mogao se sa sigurnou osloniti jedino na Vuia, Jovana i Jevrema. titarac bani, a Mii svojim
dranjem izaziva Bonjake. Zar svuda mora moja ruka i pamet da dosegnu! Novac mu pristie sa svih
strana. Treba ga uloiti u nove poslove. Ortaci su postali nepouzdani. Ljubica kriom rei na Jelenku.
Gavrilu nema leka.
A Savka se zaljubila u Mihailova uitelja Aleksu Popovskog. Taj nitkov, taj podlac i nakiena svraka - misli
Milo - uvukao mi se u kuu i hoe da mi sablazni ker. Petnaest godina jedne devojke - lude su godine.
Pogotovu to je to moja krv i moe svata da uradi. Petrija se udala za trgovca, poslovna ozeka. Za
Savku se interesuju ruski kneevi i diplomate. Treba tu njenu ljubav to pre prekinuti. Zato je sve to
sada moralo da se dogodi? Jelenka savetuje da se Aleksa Popovski to pre odstrani. Ljubica izvetava da
Savka preti da e se ubiti ako joj ne dozvole da se uda za pesnika. Nitavilo, nitavilo, besni u sebi Milo i
smilja osvetu. Zove Vula Gligorijevia.
- ini voliko, Vule, eto Popovski hoe da mi zavede Savku. ta da radim?
- Gospodaru, to je bar lako. Pozovi ga u Kragujevac. Primi ga lepo, ugosti, a po povratku za Beograd ja u
urediti ta treba.
- Ali Savka preti da e se ubiti.
- Gospodaru, plakae nedelju dana, jer nema boljke koju mladost nije prebolela.
- Vule, ti Popovskog uzima na duu?
- Uzimam ga, gospodaru. kolci iz preka popeli su mi se na vrh glave! Mudruju, a balav Turin u stanju je
da ih edne prevede preko vode.
- U redu, Vule. Sad mi pusti izvetaa iz Gradaca. Ne razumem zato se Bosanci toliko skanjuju?
- Husein - beg te ne podnosi gospsdaru. Jedina glava koja tamo ume da misli jeste - Vidaji. Onih pedeset
hiljada groa to je traio kao zajam, dao sam mu i uzeo obligacije kao da je u pitanju hara za Jadar i
Raevinu. Doe li do neega, platili smo hara.
XIII
Polovinom maja stie u Kragujevac Hasan - beg sultanov izaslanik, u pratnji Avrama Petronijevia. Srbija
jo nije bila videla takvog Turina. Bio je to ovek novoga kova, pravi Evropljanin. Jeo je i pio sve ime su
ga u kneevu dvoru posluili; naroito je voleo vino i mladu prasetinu. Pri jelu se sluio viljukom i
kaikom. Pored francuskog i nemakog znao je i srpski. Na Miloaje uidio vrlo dobar utisak. Njegova
misija bila je u tome da uveri Miloa kako e se hatierif u celosti odmah ispuniti im se ugui buna
Arnauta i Bosanaca. Od Miloa je traeno da u sultanovo ime obea svakom buntovniku milost i
oprotenje ako se smiri i izjavi da se pokorava sultanu. Milo se prihvati ponuenog zadatka. Pisari
napiu proglase za bosanske kapetane, u kojima ih Milo poziva da se smire i pokore caru. Sultan je
svima nama otac i majka. Oprata svakome sve to je uinio. Istovremeno, agentima izdade uputstva da
hrabre Bonjake, a Husein - begu izjavi svoju gotovost da s orujem napadne pobunjenike. To bi bila
prilika da zauzme Jadar, Raevinu i Stari Vlah. Izaslanik nije mogao pristati na takvu ponudu, jer nije od
Porte dobio takva ovlaenja.
Dogaaji su se zaplitali. Pokret Bosanaca ohrabrio je Mustafa - pau i on pristupi ozbiljnijim pripremama,
dajui potporu Bosancima. I dok Milo u Kragujevcu gosti Hasan - bega, oduevljavajui ga izjavama
odanosti sultanu, dotle alje svoga pouzdanog oveka u Sarajevo i Novi Pazar.
- Gospodar vam poruuje - izjavio je Vasa Popovi sarajevskom muteselimu ul - agi - da njegove
proglase ne uzimate u obzir. Morao je tako da pie, jer mu u Kragujevcu za vratom sedi Hasan - beg,
sultanov izaslanik. ak i ako mu narede da digne vojsku, ukopae se s njom na Drini i tu ostati da eka
ishod borbe. A voljan je im uzmogne da vam pritekne i u pomo.
Milo neumorno radi, Njemu nikako ne daju mira est otrgnutih nahija i stalno odlaganje iseljenja
Turaka. Poraz carske vojske kod Pritine i pobeda Husein - bega ugroavaju sve njegove planove. Veliki
vezir Reid - paa, iako poraen, pokazao je da ume voditi politiku. Zakljuio je mir s Husein - begom,
obeao mu autonomiju i vezirstvo nad Bosnom. Husein je, naprotiv, pokazao da nije dorastao situaciji i
da ne zna iskoristiti pobedu. Milo to shvata, ali ne eli da sebi natovari na vrat Bonjake. Zato se lukavo
izraava o visokim vojnikim vrlinama Husein - bega Gradaevia.
im je umirio Bosance i posejao meu njih zavadu, Reid - paa se svom snagom baca na Mustafa - pau.
Opkolio ga je u Skadru i prisilio na predaju. Za to vreme, Husein Gradaevi uspostavlja vezirski dvor u
Travniku. Razvija sjaj pravog vezira, ali je uzalud oekivao potvrdu ugovora. Veliki vezir je ve bio ubedio
Tuzlu kapetana da je Gradaevi jedina smetnja to on nije naimenovan za bosanskog vezira. Dogaaji
su se stalno okretali na suprotnu stranu. Pobedom nad buntovnicima sve vie jaa presti Porte, a slabi
mo Bosne. Milo paljivo prati dogaaje, pa se brzo okree na stranu sultanovu a protiv Gradaevia.
Nagla promena Miloevog dranja prema Bosancima i Husein - begu Gradaeviu isto je politike
prirode, jer mu Husein - beg nije bio mrzak. ak su mu se dopadale njegova odlunost i hrabrost, ali sada
kad je u izgledu da e Porta i sultan odneti pobedu, Milo nije hteo nita da stavi na kocku, pogotovu to
bi pobeda Bosanaca za raju u Bosni znaila tee ropstvo od dosadanjeg.
Porta se nalazila i u materijalnim tekoama. Nema novca ni mogunosti da kupi hranu i oruje. Milo
preuzima na sebe obavezu da nabavi dva milio na oka penice i milion oka kukuruza i jema. Nudi kao
pomo dvadeset i dve hiljade peaka i tri hiljade konjanika, koji su gotovi da u svako doba krenu na
Bosnu. Za ovu vojsku potrebno mu je da nabavi dvanaest baterija topova i odgovarajuu municiju. Ovo
mu stavlja u izgled veliku zaradu i mogunost da popuni svoje naoruanje. Istovremeno time Porti
pokazuje zube i opominje je na ispunjenje obaveze u pogledu est otrgnutih nahija. Zabuna koja je
nastala u Turskom Carstvu razreava ga obzira prema Rusima. Kad bude vreme, stavie sve pred gotov
in. Zato alje Avrama Petronijevia da sprovede njegov plan u dogovoru s velikim vezirom. U to isto
vreme on juri s jednog kraja Srbije na drugi. Obilazi granice. Nareuje nahijskim knezovima pripravnost,
jer vie ne veruje ni velikom veziru.
Veliki vezir i Porta prihvataju Miloevu ponudu u pogledu snabdevanja turske vojske, s tim da se sve to
posle zarauna kao isplaeni hara. Srpska vojska moe stajati na Drini kao pretnja Bosancima. Jasno je,
Porta se boji da Milo ne ue sa srpskom vojskom u Bosnu, jer znaju da ga vie nikad niko odatle ne bi
mogao isterati. Novonaimenovani bosanski vezir Kara - Mahmud poveo je odlunu bitku kod Pala protiv
Huseina Gradaevia. Otpor Bosanaca je ogoren. U poslednjem asu pojavio se Smail - aga sa
hercegovakom rajom i reio bitku u korist sultana. Husein - beg i Ali - paa Vidaji, videi da se vie ne
mogu boriti, prebegnu sa najodanijim pristalicama u Austriju.
Pokret Bosanaca i Arnauta nije doneo Milou ono emu se nadao, ali zbog toga nije ni oajavao ni gubio
striljenje. Za sve to vreme deputati su neumorno traili u Carigradu ispunjenje odredaba hatierifa, a
ruski poslanik im je obeavao pomo u tom pogledu. Odnosi izmeu Miloa i vezira u Beogradu postali
su skoro neprijateljski. Milo se vie njemu ni za ta ne obraa kao i da ne postoji. Zategnutost je postala
neizdrljiva od onog dana kad je Husein - paa iskoristio Miloevo odsustvo i po naredbi Porte udavio
Halid - beja, za koga je pribavio dokaze da je bio kneev, dugogodinji obaveta. Ma kako da je bio
ovek tvrda srca, Milo je osetio veliki bol za Halid - bejom.
XIV
Iako su se unutranji poslovi zavrili u korist centralne vlasti u Carigradu, Milo dri veliki broj poverljivih
ljudi u otrgnutim nahijama meu narodom. Zadatak im je da na dati znak izazovu nerede, kako bi imao
opravdanje da ue s vojskom u te krajeve. Hajduke ete dobile su nareenje da pojaaju svoju
delatnost. Njihov je zadatak da smrtno zaplae Turke kako bi oni prodavali svoja imanja i selili se. Uporno
nastavlja sloenu igru, ali zato ni trenutak ne zaboravlja da u Srbiji sve vie uzdie svoj lini presti. Nema
poverenja ni u svoju najbliu okolinu. Brau Simie dri u rukama pomou Avrama Petronijevia, dok na
svaki korak Avrama Petronijevia budno paze drugi poverljivi ljudi. Vui je ponovo u gruanskoj kneini.
Dao mu je u zadatak da organizuje vojsku i da pazi ta se zbiva u nahijama koje treba u pogodnom asu
zaposesti s vojskom i prisajediniti Srbiji.
Mihailo German dobio je uputstvo da motri na sve to Rusi preduzimaju u Carigradu, a osim toga da
stalno opseda ruskog poslanika Butenjeva i iznova okree pitanje Miloeva nasledstva. Preko deputata
vri pritisak na Portu i podsea sultana na svoju vernost i uinjene usluge.
Pri svemu ovome nije zaboravio na odnose svoje keri Savke i pesnika Alekse Popovskog. Motri budno
da ne preu dozvoljenu granicu, a kako u Savki najvie vidi samoga sebe, stalno strepi i nastoji da zavri
posao to bezbolnije. Udesio je da Jovan preko Krune nagovori Ljubicu da mladia poalje Milou u
Kragujevac, toboe da ga knez to bolje upozna. Nada dvoje zaljubljenih time se jo vie podgrejava.
Nesreni pesnik juri kao na krilima u Kragujevac. Milo mu pred svojom okolinom ukazuje poast.
Odredio mu je najvidnije mesto za trpezom. Dozvoljava mu da se u odnosu na druge ophodi kao najblii
rod.
- ini voliko, Aleksa, kau mi da ti pie tamo neke pesme.
- Piem, gospodaru, jer elim da se na taj nain oduim otadbini.
- Lepo, lepo, Aleksa. Mislim da ti je ve poznato da sam poodavno naredio Dimitriju da nabavi
tampariju. A sad, dede izglagoljaj mi neku to si je ovih dana spevao.
Aleksa zauze pozu, die glavu, isprsi se i poe da recituje:
Ja ljubim devu milu,
Zlatnoga srca i due iste,
Gledajui tu belu vilu,
Mozak mi slepi i srce mre,
I ista ljubav za njom zre.
Ona je za mene ivot i san,
Rumena zora i beli dan,
Rajsko otkrie, slast i bol.
- estoko, estoko! Nego, reci ti meni po dui jesu li svi ti pesnici zanesenjaci da ne vide pred sobom ni
najviu tarabu?
- Bez zanosa, gospodaru, ne bi se mogle pisati pesme. To je ono uzvieno duevno stanje u kome se
ovek otkida od zemlje i duom leti prema nebu.
- Bie, Aleksa, da ti na zemlji vidi samo tu tvoju curu i poeziju - ree mu podrugljivo Milo.
- Gospodaru, meni nita drugo i ne treba.
- A ja mislim da te kao uena oveka poaljem malo do Bea, kako bi mi uz opavog Vuka posvravao
neke poslove.
- Gospodaru, nisam ja za te poslove. Poduavau Mihaila i prekrasnu vau erku Savku. Njih dvoje umeju
da se zanesu i duom vinu u nebeske visine.
- ini voliko, tamo ti je mesto. Ja te neu terati da radi ono to ne voli - ree Milo s podsmehom. -
Zato se spremi i sutra idi natrag u Beograd.
Aleksa Popovski u Kragujevcu nije imao mira. Savka je bila obeala da e mu svakog dana pisati, ali za
mesec dana nije od nje dobio ni pozdrav, jer sva pisma to ih je upuivala Aleksi dopadala su Milou u
ruke. itajui vatrene izlive devojake ljubavi, Milo se uzdravao dok pisar ne ode, a onda bi besneo od
muke.
Aleksa je bio veoma neraspoloen. Nije mogao da shvati zato mu se Savka nikako ne javlja. Moda se
razbolela. Moda ga vie ne voli. Priseao se njenih obesnih podsmeha iz prvih dana. Njene tihe
zamiljenosti, a zatim iznenadnih izliva obesti. Tako je sve to i poelo. Jednoga dana na izletu u
Topideru uzela ga je za ruku i potrala u umu. Na proplanku vie hajduke esme odjednom se otrgla.
- De, stigni me ako moe!
To je bilo njeno prvo bezazleno izazivanje. Poletela je uzbrdo kao srna, a on je jurnuo za njom; kad ju je
sustigao, posrnula je i grudima naletela na njega. Tako su se nali u zagrljaju. Dok je on oklevao pitajui
se ta da uradi, ona ga je poljubila.
- Volim te, Aleksa - priznala je kroz suze.
- I ja tebe, Savka - odgovorio je steui je vrsto na grudi.
Seajui se sada toga, Popovski je s tugom udisao opojni umski vazduh. Obuze ga zanos. Seti se kako je
Savka umela da pronae bezbroj naina da ostanu nasamo. U poetku se bojao i strepeo, a zatim je
poeo da se zaboravlja. Jedne veeri dola mu je u sobu u svilenoj koulji. Nije se ustezala da mu otkrije
grudi. U poslednje vreme, pred njegov odlazak u Kragujevac, dolazila mu je svake noi. Legla bi pored
njega, a onda bi ga nagonila da se svue i da je ljubi po celom telu. Jednom su se skoro zaboravili.
- Ih, kako si straljiv! - rekla je oblaei se. I potom ga napustila bez rei.
Dok je o svemu tome razmiljao, obuzelo ga je neko stanje slino groznici, telo mu je drhtalo, stiskao je
zube da ne krikne, a zatim se bacio na postelju. Vitko, rumeno telo sa finim malim dojkama nije mogao
izbrisati iz seanja. U oajanju, gorei od poude, zgrabio je flau rakije i ispio je do dna. Pekla mu je
utrobu kao iva vatra, ali ga je potom slatka vrtoglavica zanela u san. Tako je sutradan i otiao u
Kragujevac ne videvi se sa njom.
Znao je da vie nee imati snage da joj odoli. Srce mu je obuzela radost, i inilo mu se da izmeu njega i
te divne kneeve keri koju tako nesebino voli, ne postoji vie nikakva prepreka jer ga je njen otac tako
lepo primio. Dok je tako iao i razmiljao, odjednom je neko iskoio iza grma. uo je pucanj, a zatim se
crn i teak oblak nadneo nad njegovu svest. inilo mu se da beskrajno dugo pada sa ogromne visine, dok
nije osetio pod sobom zemlju i bol u glavi. Onda je vie osetio nego video kako se nad njega nadnela
crna senka.
- Pasji sine, zar se tako potuje kneevo poverenje! - uo je kao iz ogromne daljine.
Otvorio je oi; vie sebe je ugledao isukan hancar u ruci Vula Gligorijevia. Kad se handar podigao,
Aleksa je nagonski uvukao vrat u ramena. Otar rez bola i - svega je nestalo.
XV
Da se smrt Alekse Popovskog brzo zaboravi doprineli su krupni dogaaji koji su privukli na sebe svu
panju ljudi iz Srbije. Arnautin Mehmed Alija, prodavac duvana, pesnik, a zatim vojnik po zanimanju,
svojom hrabrou i lukavstvom uspeo je da se popne do vezirskog poloaja, prisilivi sultana da ga prizna
za vicekralja Egipta. Za usluge koje je uinio Porti u borbi protiv Vahabita, dobio je uz Egipat jo Meku i
Medinu, a posle ruskoturskog rata proirio je svoju vlast nad celom Arabijom i Sudanom; uporno je
zahtevao da mu sultan ustupi jo i Siriju. U jesen 1831. godine, Mehmed Alija zauze Akru. Usled toga
doe do rata izmeu njega i sultana. Meutim, turska vojska nije mogla da se meri sa egipatskom, koju
su organizovali i obuili engleski i francuski oficiri.
Porta die svu svoju vojsku iz Evrope i stavi je pod komandu velikog vezira Reid - pae. Mehmed - Alijin
poslanik potue tursku vojsku u bici kod Konje i zarobi velikog vezira Reid - pau. Time je Mehmed - aliji
bio otvoren put za Carigrad. Sultan se nae u opasnosti da izgubi i ivot i presto. Bez vojske, omrznut
zbog reforme, obrati se za pomo evropskim silama. Ruska flota se pojavi u Bosforu, a car Nikolaj ponudi
sultanu vojniku pomo. To izazva grdan zaplet meu velikim silama Evrope.
U neosloboenim nahijama ivot Srba bio je vrlo teak, a posle hatierifa, po kome je trebalo da se
prikljue Srbiji, postao je jo tei. Spahije su nastojale da iscede to vie iz svojih kmetova i, prkosei
Milou, inile su svakojaka bezakonja. Povratilo se crno vreme dahija i janiara. Subae su po selima
nareivale da im devojke igraju u kolu, pa bi onu koja bi im se najvie dopala zadravali da prespavaju sa
njom. Ako bi devojka ili nevesta takav zahtev odbila, stradao je otac ili mu. Godine 1832. nasilje i
samovolja itluk - sahibija dostiu vrhunac. Narod naroito nije mogao da se pomiri sa otmicom i
turenjem ena i devojaka. Najuvenija po zlu bila su dva brata Vranevia iz Kruevca, sinovi
nekadanjeg ajana. Na prepad su oteli devojke Miljanku i Mariju, pa ih silom odvukli u Kruevac.
Ogoreni seljaci ustadoe protiv zulumara, i ceo sluaj dostave Milou. Ova otmica doe Milou kao
poruena. On posla svoje ljude da potajno pobune kruevaku nahiju, a javno pred Turcima posla
stareine da toboe umire narod, dok su ga u stvari podbadali na bunu. Poslao je odmah i tatarina, koji
obavesti delegate da je izbila buna u nahijama, a uz to im naredi da o tome obaveste Portu i rusko
poslanstvo. U izvetaju je saoptio kako je primoran da krene u nemirne predele s vojskom da uspostavi
red.
Dvadeset devetog maja izdao je zvaninu proklamaciju kojom je obavetavao narod da je est otrgnutih
nahija pripojio Srbiji. Svoju milost izlio je zatim novanim poklonom deputatima, a zahvalio se Orlovu i
Butenjevu to su stali u odbranu srpskih interesa. U celoj Srbiji taj je dogaaj proslavljen sveanim
bogosluenjem po crkvama, veseljem naroda i pucnjavom topova. Porta, nemajui kud, priznade
novouspostavljenu granicu i pozva vezira i Miloa da zavedu red i odre mir.
Time je Milo jedno teko breme skinuo s lea. Ostajalo mu je jo samo da rei pitanje iseljenja Turaka iz
gradova i dobije nasledno kneevstvo.
XVI
Miloevi uspesi i prezauzetost oko reavanja vojnih i politikih pitanja Jelenku su sve vie alostili.
Protekle tri godine vie je provodio van Kragujevca nego li u dvoru i s njom. Uz to, Gavrilova bolest
postade jo ozbiljnija. Oko nje je u vazduhu lebdeo nesavladiv uas. Kao majka, izvrila je svoju dunost.
Noima i danima bdela je nad svojim bolesnim detetom. Dovodila je lekare, zvala gatare i bajalice, alI
nita nije pomagalo. Jedne hladne februarske noi, Gavrilo se iznenada smirio, ak se nekako smeio.
Ohrabrena time, Jelenka ostavi baba - Stanu da uva dete i lee na divan pored kamina. Ispaena i
umorna, brzo je zaspala. Probudi je prodoran vrisak baba - Stane.
- Ustani, ustani, mala gospojo! Gavrilo se predstavi Bogu na istinu.
Pripravna i na najgore, Jelenka skoi i pritra detinjem krevetu. Uinilo joj se da to njen sin samo spava,
ali kad ga poljubi oseti uasno prisustvo smrti. Zajauka iz svega glasa. To okupi celu poslugu. Dozvae i
mitropolita Melentija.
Sahrana je obavljena sveano. Vrativi se sa sahrane u sobu, Jelenka oseti prazninu. Obzirala se na sve
strane. Baba Stana je ve bila uklonila iz sobe sve to je podsealo na vanbranog kneevog sina. Jelenki
se inilo da se njen ivot zaustavio i da je sve oko nje dolo na ivicu velikog ponora. Odbi ponueno jelo.
Uze nargilu i popi pun ibrik kafe. Seti se potom Miloa, i njome ovlada uasan strah. Propala sam, pomisli
uzimajui hartiju.
Sve dok je Gavrilo bio iv, nije imala potrebe da Milou postavlja pitanje svoje budunosti. Ovoga puta e
ipak morati da to uradi. Bliila se etrdesetoj godini. Eh, da je neto Gavrilo ostao iv, starost mi nikad ne
bi bila ugroena! Ovako, sve je dovedeno u pitanje. Pokua u mislima da vidi Miloa dok mu pisar ita
njeno pismo. Potom je ustala i prila ogledalu. Prepade se tamnih kolutova ispod oiju, ali je utei
mladolik izgled lica. Jo jedno izvesno vreme mo u da mu se dopadam, pomisli i skrenu pogled u ugao
gde se nalazio Gavrilov krevetac. uto izdueno lice ocrta se pred njenim oima. Prepade se i naglo
skrenu pogled na sebe u ogledalu. Stegla je rukama glavu da utia bol u slepoonicama. Mrano je i
prazno bilo sve u njoj i oko nje.
SEDMI DEO

I
Godine 1833. Butenjev je uspeo da prisili Portu na konano reenje srpskog pitanja.
Turcima je doputeno da ostanu u predgrau Beograda, ali izvan anca nisu imali pravo nita da
poseduju. Turci sa Sokola moraju da se isele u roku od godinu dana. Srbija e Porti plaati godinji danak
od 2,300.000 groa. Sa patrijarijom je utanaeno pitanje samostalnosti srpske crkve. Izbor mitropolita i
episkopa pripada knezu i narodu. Pri izboru novog mitropolita, patrijarhu se alje poklon od tri stotine
dukata.
Milo se odlui da za mitropolita predloi Petra Jovanovia, sekretara svoje kancelarije.
- Vidi, Petre - ree mu Milo - u vladikama nemam sree. Eto, Melentije zakovrnu i umre. Koga da
predloim za mitropolita?
- Nai emo nekoga meu igumanima ili arhimandritima - odgovori Jovanovi.
- Teko je nai onakvog kakav je nama potreban. Sve su to hajduci. Posveti ga, a on ti se posle popne na
glavu. Nego, ini voliko, ja sam reio da predloim tebe za mitropolita.
- Kako, gospodaru? Ja uopte nemam duhovnikog ina?
- Nita lake! Zovnuu iz aka vladiku Niifora. Za nedelju dana dae ti sve inove. Ionako mi duguje za
ono beanje u Crnu Goru.
Idue subote, u pratnji serdara Miia, vladika Niifor je izveden pred Miloa. Bio je uplaen - vie mrtav
nego iv. Kolena su mu klecala. Milo mu pokaza mesto u stolovaku naspram sebe. Naredi momku da mu
iznese ibuk i da ga poslui kafom.
- ini voliko, sveti vladiko, ja tebe zavladiih, digoh iznad sebe i pribliih Bogu, a ti meni zahvali
bekstvom u Crnu Goru.
- Gospodaru, sablaznio me neastivi! Odmah sam se pokajao i vratio.
- Lepo, lepo, popo. Pokajao si se, da ti to i verujem. Nego reci ti meni mora li kod vas sve ba da se radi
po kanonu?
- Gospodaru, nuda zakon menja - odgovori Niifor i odahnu.
- Tako, brate, i ja mislim. Ovaj moj pisar Petar, kao to i sam zna, zavrio je bogoslovske nauke. I nee da
se eni. Vie se moli Bogu nego to radi. Zato sam reio da ga za nedelju dana doguram do arhimandrita.
- Prebrzo je za nedelju dana, gospodaru.
- Ako ima dobre volje, sveti vladiko, nita nije prebrzo.
- Onda moe i za nedelju dana. Samo, muka je to nemamo mitropolita da se saglasi posle s tim - poe
da okolii Niifor.
- E pa, ja tebe ba zbog toga i pozvah. Dok ne dobijemo novog mitropolita, zamenjuj ga ti.
Posle mesec dana, Milo posla Petra Jovanovia u Carigrad patrijarhu da ga rukopoloi za mitropolita, a
Dositeja Novakovia, arhimandrita manastira Gornjaka, za episkopa timoke eparhije. Patrijarhu je
poslao pet stotina dukata i deset arina ohe za cube.
II
Nou izmeu petnaestog i esnaestog septembra dojuri u Kragujevac tatarin. Doneo je Milou izvetaj
od Davidovia, koji mu je javljao kako je sreno zavren i potpisan hatierif. ujedno ga je obavestio da u
Srbiju stie baron Budberg, autant ruskog cara Nikolaja, koji je trebalo da mu u ime oba cara lino
preda poruku i opomene ga na mir i poslunost. Obe vesti obradovae Miloa. Zavrio je teki i naporni
put do cilja koji je sebi bio postavio pre osamnaesg godina. Mnogo tekih dana i godina ostalo je iza
njega. Prebroene su sve sumnje, savladane prepreke, razvejane obmane i zavaravanja. Srbija je najzad
stekla svoja prava. Zemlja je oiena od Turaka, a on je njen jedini gospodar. Ono neto slabih veza koje
ga ine unekoliko zavisnim od sultana, vie e mu koristiti nego tetiti. Oseao se krepak, jak i radostan.
Lak daak tuge podseti ga na prohujalo vreme. Gleda iza sebe bez straha i kajanja. Mnogo je krvi prolio,
mnogo podvala smislio, mnogo glava skinuo, ali je i sada kao i tada duboko uveren da je to bio jedini put
kojim se moglo ii. Jutros, kao i celog ivota, u njemu se javila nekakva via sila. Ona ga je drala, nosila,
krepila ga i davala mu snagu da istraje. Teko je pod Miloem iveti i disati! Setio se da su tako govorili
i njegovi protivnici i Turci. Zar sam mogao drugaije raditi? Trebalo je uzdii robove, povesti ih ia njihove
gospodare, uspraviti ih na noge i nauiti da se bore.
Osmehnu se, pogleda glasnika i izvadi iz depa dukat.
- Evo ti, a kad poe za Carigrad dobie poseban dar.
Ni ovoga puta nije mogao, niti je hteo da ne odigra ulogu pretvaranja i obmanjivanja. To je radio uvek i
sa svima koji su mu ma u emu mogli posluiti u budunosti. Ruskom izaslaniku Budbergu poslao je
naroito opremljenog konja i pratnju da ga susretne i doeka u Zajearu. Knezovima naredi da Budberga
svuda uz put susree i pozdravlja sveano obuen narod.
Barona Budberga su u Parainu doekala Miloeva kola, a ukazane su mu i poasti kakve se prireuju
samo krunisanim glavama. U Kragujevac uto stie i Dimitrije Davidovi. On o svemu potanko obavesti
Miloa. Zadovoljan, on pretvori doek Budberga u veliko slavlje. Kad su javili da se izaslanik ruskog cara
pribliava, grunulo je est velikih topova baljemeza. Zvona su zvonila, a iz Kragujevca i okolnih sela sjatio
se narod sveano obuen. Put je zasipan cveem. Klicalo se ruskom caru i Rusiji. Milo je u pratnji Vuia,
mitropolita Petra, Prote Mateje, brae Simia, Avrama Petronijevia i svoje line pratnje doekao
Budberga i poljubio se s njim.
- U vaem licu ovoga asa ja pozdravljam monog i uzvienog cara Rusije, kome ja i moj narod
zahvaljujemo za svoju slobodu i dobijena prava. iveo svemoni car Nikolaj Prvi! ivela velika i slavna
Rusija!
- iveo car Nikolaj! ivela Rusija! iveo baron Budberg!
Budberg odnese iz Srbije najlepe uspomene. U Carigradu i Petrogradu nije mogao dovoljno da se
nahvali Srbima i Miloem.
- Srean je srpski narod sa onakvim knezom, a knez sa onakvim stareinama i narodom - govorio je
svima.
Ali Milo je mislio i na drugu stranu. Da izbrie muan utisak proterivanja Turaka iz Srbije, skupi u narodu
hiljadu volova i posla ih kao dar sultanu. Porti posla 250.000 groa, a velikom veziru iskaza zahvalnost za
uinjena dobra Srbima. I . dok se ogromni delep volova pribliavao Carigradu i svuda uz put zadivljavao
Turke i gradove kroz koje je prolazio, Milo u pratnji izabranih stareina poe u Beograd da od vezira
primi carinarnicu. Reid - paa naredi da srpskog kneza pri ulasku u varo pozdrave topovi s tvrave.
Ovaj pain postupak izazva negodovanje meu beogradskim Turcima.
III
Srpsko pitanje je kao najvei teret punih trideset godina pritiskivalo Tursko Carstvo. Uzalud su njegovi
velikodostojnici izmiljali razna reenja, potiskivali ga u pozadinu, priguivali silom ili nastojali da ga
zaobiu. To pitanje nije vie bilo samo stvar Srba i Turaka i njihovih meusobnih odnosa. Iz godine u
godinu ono je sve vie raslo, postajui vorno pitanje velikih sila i njihovih namera na Bliskom istoku.
Ono je svojom nereivou pomagalo odravanje trule zgrade Turskog Carstva i stalno stvaralo
nepoverenje izmeu Austrije i Rusije.
Porta je htela da umanji svoj poraz to je dozvolila da se rei srpsko pitanje, pa je nameravala da dovede
Miloa na poklonjenje u Carigrad; zbog toga je predloila sultanu da Miloa odlikuje velikim carskim
ordenom koji se daje jedino najzaslunijim vezirima. Odreeno je da taj orden preda Milou lino Husein
- paa vidinski, koji je imao velikih zasluga za reenje srpskog pitanja. Da potvrde svoje veze i
prijateljstvo, najpre je pozvana kneginja Ljubica da poseti vezirov harem u Vidinu. Husein - paa i njegov
dvor priredili su kneginji velianstven doek, a zatim se Milo i vezir sastadoe na granici u Bregovu.
Dve svite u sveanim odelima i na besnim konjima, okienim svilom i zlatom, pole su jedna drugoj u
susret. Na nekoliko koraka ispred Turaka jahao je Husein - paa, a ispred Srba - Milo. Kad su se susreli,
obojica su sjahali, brzo prili jedan drugome i zagrlili se.
- Jesi li mi zdrav i krepak? - upita Husein - paa Miloa.
- I zdrav i krepak kao to vidi, veliki veziru, a nadam se da si i ti dobro - odgovori mu Milo, ljubei ga u
rame.
- Alahova i sultanova milost se izlila na tebe, koda Milou.
- Neka je slava Bogu i hvala sultanu na njegovom velikom daru i ukazanoj milosti. Ja u moi da mu
uzvratim samo venom zahvalnou i odanou. A poto si ti moj prijatelj i brat, zamoliu te da velikom
naem caru umesto mene poljubi skut i nogu kao dokaz moje odanosti.
- Dina mi, sve u to uiniti radosna srca, ali na svetli sultan eli da te to pre vidi i novom milou obdari.
- Pristajem, ali tano ne mogu utvrditi vreme. Potrebno mi je da zemlju jo bolje sredim, jer bih hteo
pred cara da poem svetla lica.
- Glavno je da si dao re, a vreme emo docnije utvrditi. Mogu li da izvestim da si pristao?
- Moe svakako - odgovori Milo, a ve je u sebi poalio to se zaleteo i pristao na odlazak u Carigrad.
Naime, on nije hteo da svojim odlaskom u Carigrad izazove bilo kakvo podozrenje kod Rusa, koji su mu
uinili velike usluge i bili jedina nada u tekoj situaciji, naroito kad su bile u pitanju namere i tenje
Austrije.
Husein - paa izvadi tada sultanov orden sav u brilijantima i prikai ga Milou na grudi. Nakon sveanosti
prireen je zajedniki ruak, posle koga Milo okrenu ka Beogradu, a Husein - paa ka Vidinu.
IV
Mada se ve bliio ezdesetoj godini, Miloeva e za ivotnim slastima nije jo poputala. Kod Jelenke je
nalazio prijatno utoite, mirne asove oputanja i uvaavanja; vie nije Mogao da shvati njene strasne
izlive koji su se ponekad pretvarali u vrtloge. Stari, mislio je, posmatrajui je paljivo. Samo, isuvie sam
se navikao na nju. Uivao je to ona ne moe da prikrije nemir, ali se pravio nevet. Jo pokojni
mitropolit Melentije mu je napomenuo da Jelenku neim treba osigurati za svaki sluaj.
Sada je i sam na to sve ee pomiljao. Nemam nameru da umrem, ali neka i ona zna da ne visi iznad
bezdana. Jakov Jehudija odavno ga je nagovarao da kupi kuu austrijskog pukovnika u Zemunu, koji je po
dunosti odselio u Be. Zbog sultanovog odlikovanja hteo je neim da obraduje Jelenku, pa naredi da tu
kuu prevedu na nju. Kua je donosila godinju rentu od pedeset dukata. Jakov ga je izvestio da je obavio
posao, i kuu preveo kod suda na Jelenkino ime. Ono, ako je po dui, Jelenka je zasluila i vie. Moda bi
bilo bolje da sam joj dao novac. ta ga znam - smrt je svaiji gost! Kako! Zar i o smrti jo da mislim?
Preda mnom je tek sad ivot, i to onaj pravi, u slavi, moi, sjaju i bogatstvu. Zatim odluno poe Jelenki.
- Da se nije ta dogodilo? - upita ona usplahireno.
- Jeste - odgovori Milo, zagledajui joj se. u oi. - Tako ti meni, je li?
Jelenka pretrnu. Gledala ga je zaueno i uplaeno, mislei munjevito to je to mogla da skrivi.
- Ja nemam u ta da se kunem. Znam da sve to inim, inim jeDino da tebi ugodim.
- Eto vidi, i ja tako isto radim kad si ti u pitanju. I neu da te dalje muim. Hou da i ti podeli sa mnom
radost. Zato sam ti kupio kuu u Zemunu. Donosie ti pedeset dukata godinje rente.
- Oh, boe, ti me znai jo voli! - viknu Jelenka grlei ga.
- Jelo, Jelena, goro zelena, dabome da te vslim. I da zna, neu te ostaviti nezbrinutu.
Zgrabila ga je za ruku, ljubila je, a suze radosnice orosie joj obraze.
Naputajui Jelenkinu sobu razmiljao je o njoj, ali panju mu privue gomila popova to se vrzmala kod
duda na kapiji konaka, gde je Milo privremeno bio smestio mitropolita Petra. Novom mitropolitu bile su
tih dana navrle molbe i albe i razni drugi zahtevi popova iz cele Srbije. Knez se na mitropolita bio
navikao jo dok mu je bio pisar, pa je i sada eleo da posedi s njim satdva, da popiju kafu i ispue po
ibuk duvana, a i malo da se poale. Meutim, momci su ekali od jutra do mraka. Prolazei kroz gomilu
popova, koji su se klanjali do same zemlje, Milo se saali na mitropolita.
- Pa ti e, jadnie, propasti ako ovako bude i dalje radio sa popovima.
- A da kako u, gospodaru?
- Evo kako e. Od svih tih popova samo jednu desetinu je zaista doterala nevolja. Svi drugi su doli da te
vide, da te proue i odmere ta se kod tebe moe postii a ta ne moe. Zato ti ne primaj odmah svakog
ko ti doe. Ostavi ih neka poekaju nekoliko dana, tako da se to vie istroe. Neka vide, mater im
njihovu, da mitropolitov dvor nije vodenica u koju svak moe pravo s konja. A pre nego to e ih primiti
preda se, okrivi svoga akona zbog ega bilo. Otro ga ispsuj i pojuri kao da e ga tui. Tek posle toga
naredi neka ti se javlja jedan po jedan pop. Ili uzmi svoju mitropolitsku tapinu i dobro se razvii: Kamo
ti popovi?
- Zar se to tako radi? - upita mitropolit.
- Kaem ti, ko god nema velike nevolje, gaj nee poeleti da ti izie na oi. Pui e glas celom Srbijom da
si strog. A ko posle doe preda te, znadni da ga je zaista velika nevolja doterala. Taj e lagacko ulaziti,
temenati i zamuckivati. Toga sasluaj lepo, ali ni njemu ne presuuj odmah. Nego mu reci da e se stvari
izvideti. A kako ti, hvala bogu, ume pisati, poalji odmah presudu, tako da ga kad prispe kui zatee
stvar ve reena. Tako e ti biti mirniji, a tvoji popovi uredniji; i tako e do tebe vie drati.
- Vaistinu, gospodaru, u pravu si. Nego, sve ovo meni nije ni trebalo.
- Zato, ako Boga zna?
- Zato to sam mogao ostati kod tebe i biti tvoj pisar. Zaraivao bih poteno hleb, a mogao sam se i
oeniti.
- O, majku mu, jesi lud ovek! Zar se kaje to si mitropolit? Pa veseo bio, ja ti dadoh da su sve ene
tvoje, a ti hoe samo jednuj Meer im ovek pusti bradu, on odmah izgubi pamet.
Dobar prijem Avrama Petronijevia kao Miloeva izaslanika kod ruskog cara i odlikovanje velikim
ordenom kojim je car udostojio kneza, uticalo je na to da se Milo oseti jo jai i pohlepniji u traenju
poasti za sebe i svoju porodicu. U isto vreme, njegovo bogatstvo i sticanje imetaka rasli su kao poplava.
Sva trgovina u Srbiji bila je u njegovim rukama. Zahvatio je najbolje njive i livade, vodenice i valjarice.
Pripadaju mu skoro svi hanovi, ili ih za njegov raun dre pouzdani ljudi. Ekonomsko stanje zemlje za tri
poslednje godine doivelo je veliki polet. Kao u nekoj novoj naseobini, tih dana u Srbiji svako zahvata to
stigne. Seljaci se sputaju s planina, pristiu rekama i napreac zauzimaju neposednute zemlje. Pri
zahvatanju zemlje, grabi ko ta stigne. Ne vodi se rauna je li to bilo tursko ili manastirsko.
V
Posle dobijenog hatierifa, Milo je proklamovao da je zemlja onoga ko je obrauje. Onim seljakim
delom sebe koji je zauvek ostao buda u njemu hteo je da sauva seljake od buduih veleposednika to
su mogli da se uzdignu iz redova stareina i bogatih stonih trgovaca. U optem zahvatanju, on je za sebe
uzimao sve to bi mu zapelo za oko, ali to nije dozvoljavao drugim stareinama, jer je znao da je i njih
obuzela pomama za posednitvom i bogaenjem. Koje bio snaan i odluan, bio seljak ili stareina,
uzimao je najbolje komade zemlje. esto su nastajala potiskivanja i preotimanja, ali to je bilo vreme kad
je za svakoga ostajalo jo uvek dosta. Privatne svojine jo nema. Ona se utvruje vrljikama, sekirom i
potpaljivanjem uma, jer svako eli da za sebe i svoje potomstvo ogradi i ogranii to vee delove zemlje.
Cela Srbija se za te etiri godine pretvorila u ograde. Rue se i kre stoletne ume. U ljudima se budi
nezasita pohlepa. Niko ni prema kome nema vie obzira. Uzdie se jedan snaan i odvaan narod. Oni
koji su zapamtili Turke i njihovu neovenu upravu, u poetku su se zadovoljavali time to vie nema
njihovih zlotvora i to su ih zamenile domae stareine na elu s domaim knezom. Ali mladi, roeni i
odrasli u slobodi, najpre su krenuli da zahvate to vie zemlje, da udvostrue svoju imovinu i da se to
pre obogate, a potom e traiti da se sve to osigura i uvrsti zakonima.
Milo nije bio svestan toga da se njegovom zaslugom javila jedna nova generacija koja nee hteti da
stane na po puta. Ona e zahtevati pravu sigurnost i linu slobodu. Ali ma kako da je sve u velikom
vrenju, on eli da jo jednom saopti narodu ta je za njega uinio, i da za sve to dobije priznanje od
naroda. Pri polasku u Carigrad potrebno mu je da i Turci i evropski diplomati osete kako on govori u ime
cele Srbije. Slava u rodnoj zemlji izgledala mu je sada malena. Hoe da se istakne i u svetu. Da zadivi
Carigrad i Evropu. To opojno pie veliine i laskanja, sada je prvo od onog to jo eli. Istina, trezvenost i
pronicljivost ni sada ga ne naputaju. Godine 1834. saziva skuptinu u Kragujevcu. Tu treba da se ispolji
sva njegova umenost.
Narod cele umadije i rudnike nahije sjatio se na tu skuptinu da vidi i uje svemonog kneza. Na desnoj
obali Lepenice, izvan crkvene ograde, skupljao se narod od rane zore s barjacima i uz zaglunu buku
muzike. Pokraj crkve pucale su prangije, a baterija topova svakoga sata ispaljivala je plotun za plotunom.
Milo se pojavio ogrnut skupocenim urkom koji je nosio kad je itan hatierif 1830. godine. Uz kneza su
njegovi sinovi Milan i Mihailo, braa Jevrem i Jovan, a za njima svita, inovnici i najblie stareine. Kad je
knez preao most na Lepenici, garda mu odade poast. Sputaju se barjaci, gruvaju prangije i topovi.
- Milo, otac Srbije! iveo knez! iveli njegovi sinovi! - ori se iz grla naroda, vojske i sveta.
- Dika srpska! Junak Milo! iveo izbavitelj na! Otac i majka!
- Ti nas vodi, ti nas ui! iveo sto godina! Ponose na!
Ljudi se guraju, komeaju, propinju na prste da ga vide.
Milo visoko dri glavu, baca radostan pogled na sve strane i vrstim, odlunim korakom kree prema
crkvenoj porti, gde je bila podignuta kamena tribina zastrta ilimima i ukraena zelenilom. S desne
njegove strane je naslednik Milan, a s leve Mihailo. U donjem redu, ispod njega, stoje Jevrem, Jovan,
braa Simii, Avram Petronijevi, Mileta Radojkovi, Milisav Resavac, Prota Mateja, Milutin Garaanin,
Amida, Vule Gligorijevi, sudije okrunog i velikog suda. U sredini mitropolit Petar sa etiri vladike, svi
arhimandriti i okrune prote. Nasuprot njih su narodni predstavnici, a iza njih nepregledna masa naroda i
vojske.
Na Miloev znak poelo je itanje kneeve besede u kojoj on izjavljuje kako su sva narodna prava
ostvarena, dobijena potpuna autonomija Srbije i kako je, po narodnoj elji, sultan priznao njegovom
potomstvu nasledno kneevstvo.
- iveo knez Milo! Otac na, dika Srbije! iveo ruski car Nikolaj! Neka si sretan i blagosloven! Junak
Milo! Mi smo tvoji, a ti si na! iveo! - oduevljeno je uzvikivala masa. Potom tri topovske salve.
- Brao! - nastavljao je Milo besedu. - Treba da se setimo svih onih znanih i neznanih to su svoje ivote
od 1804. godine do dananjeg dana poloili u temelje Srbije i njene slobode. Neka im je vena slava i
hvala s moje i vae strane!
- Slava im! Slava im! - odjekivalo je sa svih strana.
Posle toga, mitropolit se okrenu Milou, uze kadionicu iz koje je kuljao dim tamjana, sveanim korakom
prie uzvienju gde je knez stajao, okadi ga i blagoslovi, a zatim poe da peva: Tebe Boga hvalimo. To
su prihvatile vladike, arhimandriti, protojereji, popovi i ceo narod. Zatim Milo ue u crkvu gde se vrilo
sveano bogosloenje i pominjalo njegovo ime i ime ruskog cara. Iz crkve krenu arenom konaku, za njim
svita i stareine, pa predstavnici naroda i ceo prisutni svet koji je gromko pevao i koraao nosei
razvijene barjake. Posle toga je nastalo opte veselje u gradu, na ulicama i po kafanama. Milo je
priredio sveani ruak za izabrane goste i najistaknutije stareine. Oko stola sluile su mlade i lepe
Kragujevanke, ene inovnika i devojke.
Kada je zavren ruak, uz kafu, a po ranije utvrenom dogovoru meu stareinama, Stojan Simi ree:
- Gospodaru, ja mislim da bi velike turske spahiluke trebalo dati istaknutim stareinama, a ne da ih
seljaci razgrabljuju.
- More, Simiu, ti si meni priao da u Vlakoj ima spahija koji kad uzimaju desetak donose naroite
sprave kojima ak i jaje mere, pa za sebe uzimaju samo krupna.
- Zaboga, gospodaru, pa ne misli valjda da emo mi biti kao te spahije u Vlakoj.
- Gospodaru - poe Avram Petronijevi - molim te da da i nama neto od tih spahiluka. Imamo valjda i
mi nekih zasluga za ovu zemlju, pa je pravo da postanemo spahije.
- Kakve spahije, oca vam vaeg! Zar se narod borio i krv prolivao dok je istrebio spahije iz zemlje, a vi
biste sada i sami da postanete spahije!
- Gospodaru, kad nam ne da spahiluke, a ti nam daj titule grofovske i baronske, neka nae potomstvo
zna da si nas neim odlikovao - izjavi Milutin Garaanin.
- Jest, u moj sirac! Otac ti bio kozar, a ti da bude grof. Jok, more!
- Kad nam ni to ne da, onda nam bar dozvoli da se kao Rusi zovemo: Karakazakov, Gorakov i Bandukov
- zamoli Avram.
- E, to moe. Dakle, nek se odsad Stojan titulie kao arov, Vui - Garov, Milisav - Beljov, a moj Jovan -
Murgov. Jeste li zadovoljni?
VI
Miloeve stareine nisu bili borci iz rata, nego ulizice i ljudi sumnjive prolosti. Uostalom, Milo i snosi
krivicu zbog njihovog bahatog dranja, jer ih je on pri optem zahvatanju zemlje pustio da prigrabe za
sebe najvea imanja, mada su i dalje njihova vlast, ast i bogatstvo zavisili od njegove volje i
raspoloenja. Milo je bio i ostao nestalan, udljiv i naprasit. Onaj koga je danas irokogrudo svojom
milou obasipao, ve sutradan je mogao pasti u nemilost. Pored toga, on je, bez obzira ko je bio u
pitanju, budno motrio na svakoga i nikome nije dozvoljavao da se uzdigne i postane opasan. Verovatno
su ba zbog toga Rusi i uneli u hatierif ideju o stvaranju saveta, iji je zadatak imao da bude ogranienje
kneeve vlasti, ne elei da sudbinu svoga uticaja prepuste u ruke jednom, istina sposobnom ali
nestalnom i ambicioznom oveku, kakav je u njihovim oima, predstavljen od Germana, izgledao Milo.
S druge strane, kako se Miloevi ljubimci nikada nisu oseali sigurnim na svojim poloajima, oni su ideju
o savetu jedva i doekali. U stvari, hteli su da osiguraju svoj povlaeni poloaj dobijen kneevom
milou, kako ubudue ne bi zavisili od njegovog udljivog raspoloenja. Jedan savet sa stalnim
lanovima odgovarao je njihovim interesima i tenjama. Ali takvi kakvi su bili, poto nisu imali oslonca u
narodu, nisu smeli ni da podsete Miloa na izvrenje te take hatierifa. Jedino je Vui imao oslonca u
narodu, jer je bio borac iz ustanka i najvie je zaduio Miloa, naroito u akovoj buni. Ali on jo nije
oseao potrebu da obuzdava Miloa, naroito poslednje dve godine otkako su se njihovi odnosi vidno
popravili. Lukav, a znajui odakle moe da zakorai nepogoda, Milo je u nekoliko navrata bogato
darivao Vuievu ljubavnicu Nulu. Zatim ga je ak postavio za neku vrstu ministra vojske i javnih
graevina. Ta dva visoka poloaja donosila su poasti i velike prihode.
- Nula ih je pomirila i pribliila - aputali su zavidljivci.
- Vala, Vui od Nule ne vidi vie ni Avalu, a Milo kad se zaeli Grkinje, pronae neki vaan posao da
udalji Tomu.
- A ta kae za Simievu enu? - upita zlobno Avram Petronijevi.
- More, pametan je Simi: pravi se nevet! A ako emo pravo, tete u tome i nema a puna torba do vrha -
odgovori zlobno Amida.
- Jest, ume Milo - apnu Garaanin - njemu nita nije sveto.
to se tie seljakih masa, i one su postale prilino nezadovoljne. Ne toliko Miloem koliko sve
brutalnijim ponaanjem njegovih stareina. Seljaci su dobili zemlju, ali ih je sputavalo to to se sva
trgovina nalazila u kneevim rukama. Pored toga, kuluk ih je jako pritiskivao.
- ta nam vredi to smo dobili zemlju i slobodu kad moramo da kuluimo svima od kneza do pandura -
aputali su seljaci jedan drugom u poverenju.
- Jest, brate, spadosmo s nogu idui irom ove nae Srbije da kosimo i oremo stareinsku i kneevu
zemlju.
- A putevi! Podiemo ih da se gospoda to udobnije vozikaju u karucama.
- Sami smo krivi, brao.
- Ko je kriv, mater im poturenjaku. Ako su i Srbi, gori su od Turaka.
Poverljivi ljudi su dojavljivali Milou sve ta se u narodu govori i emu se sve zamera. Bio je obeao da e
doneti ustav, proglasiti zakone, ukinuti kuluk i stvoriti savet, ali na obeanju je i ostalo. ak je nameravao
da to o savetu izmeni kad ode u Carigrad, jer je raunao na tursku pohlepu.
Ogorene Miloevim dranjem, a znajui da same nita ne mogu postii, stareine su gledale da privuku
nezadovoljne seljake mase na svoju stranu. Oni su, uostalom, ba od Miloa nauili kako se u potaji
pripremaju i kuju zavere, pa su veto, ne izlazei iz mraka i pozadine, gurali narod napred.
Tako je nastala zavera koju su stvorile stareine Mileta Radojkovi, Stojan Simi, Avram Petronijevi,
Milisav Resavac i ore Proti. Oni nisu nameravali da zbace Miloa ili da ga ubiju, ve da ga prisile da se
uspostavi senat, da se obezbedi linost i imovina, potovanje tue asti, sloboda trgovine i donoenje
ustava. Pokrenuta je jagodinska nahija, i to ba u vreme kad se Milo nalazio u Poarevcu. Tih dana je bio
zanet jednom mladom Vlahinjom, pa kako se Ljubica nalazila u Beogradu a Jelenka u Kragujevcu, hteo je
s Vlahinjom da provede boine praznike. U Kragujevcu su ga zamenjivali Vui, Patrmac i Davidovi.


VII
Uoi Bogojavljenja doznade Milo da je u Kragujevac upao Mileta Radojkovi sa nekoliko hiljada
naoruanih seljaka. uo je da neobuzdana rulja rui i razara sve na ta naie i da knezu Milou sprema
ubistvo. Od odanih knez je imao uza se Vula Gligorijevia, Pavla Staniia i Jeftu Ugriia, koga su svi zvali
evap - efendija jer se najvie od svega brinuo za kneevu trpezu. Buna jako iznenadi Miloa. inilo mu
se da ni u Poarevcu nije siguran, pa je nameravao da se povue u Donji Milanovac i da otuda krene na
svoje protivnike, ali Vule Gligorijevi se ne saglasi s tim.
- Gospodaru, to je rulja koja ne zna ta hoe. Mileta ih je digao po nagovoru Simia i Avrama
Petronijevia. Ako emo po pravdi, u neku ruku tako ti i treba, jer si ih od slugu podigao do najviih
poloaja. Nego, gospodaru, posluaj glupljeg od sebe. Uzjai konja i iz ovih stopa da krenemo u
Kragujevac. Dok ti je Tomo veran, nema ega da se boji.
- ini voliko, Vule, ja se nikad junaka nisam bojao, ali pomirepi su gori od ikoga kad im neto poe za
rukom. Ne zna s koje strane da ih zaskoi. Nego, ta ti na sve ovo kae, evap - efendija? - Milo se i
ovom prilikom naalio na raun Ugriia.
- To to i Vule, gospodaru - odgovori mu Ugrii.
- Kad tako veli i evap - efendija, onda si u pravu, Vule - ree Milo.
Da sazna ta, u stvari, buntovnici trae, Milo pozva Vuia, koji ubrzo doe i saopti mu zahteve
buntovnika. Da to vie uplae Miloa, jer su se bojali njegove osvete, zaverenici poalju za Vuiem
tatarina koji napria knezu svata o buntovnicima.
- ekaj, mome, stoji li onaj lukac iza konaka pod strejom? - upita Vui tatarina.
- Stoji.
- Jesu li buntovnici batu razvalili i opustoili?
- Nisu konaku ni privirili.
- Ni brave mu nijedno iz obora nisu zaklali?
- Nisu.
- Znai da trae ustav, pravdu, zakone i ukidanje kuluka?
- O tome povazdan i viu.
- Iz ovih stopa uzjai konja, trkom u Kragujevac i uz put svuda priaj da dolazi knez - naredi Vui, pa se
okrenu Milou.
- Nita se ne brini, gospodaru. Jo ni glavicu luka nisu smeli da ti dotaknu. Nego, odmah da se kree za
Kragujevac. A evo ti moje glave ako se sve ne zavri kako treba.
Milo okupi ono malo svoje pratnje i zajedno s Vuiem poe u Kragujevac. Uz put su mu neke stareine
ponudili da mobiliu ljude, ali ih on odbi, jer je hteo da pokae bundijama kako ih se nimalo ne plai.
Kad se knez pojavi u Kragujevcu sa Vuiem, hiljade seljaka, koji su bili preplavili ulice, brzo poee da se
sklanjaju levo i desno; svak je pokuavao da ne zapne za oko nekome iz kieeve pratnje. Strah od
Miloeve osvete ukoio im je jezike. Tek poto je knez ujahao u dvorite konaka i otiao u svoju sobu,
poe se pribirati gomila seljaka.
- Traimo ustav, slobodu trgovine, zakone i ukidanje kuluka!
Miloa je ve bilo uveliko izdalo strpljenje. Obuzeo ga jetnev, ali se ipak trudio da ostane pribran, te
posle malog oklevanja izie na dzanhanu konaka, otro prelete pogledom uzburkanu masu seljaka i
dade znak da eli da im neto saopti.
- Brao! Ja znam i verujem da sam upoznat oa svim vaim tekoama, ali ipak ne vidim da je potrebna
tolika vika i nered. Obeao sam vam da u dati ustav i zakone. Na tome uveliko rade ljudi od znanja u
mojoj kancelariji. To ak znaju i oni koji su vas ovamo povukli, ali njima nije stalo do reda, zakona i vae
nevolje. Ja nisam kriv to ba ti isti nepravedno s vama postupaju. Bog mi je svedok da su me lagali. Ja
izdam naredbu, a oni je sasvim preinae. Hou i ovo da vam kaem: ti isti ljudi, to vam se danas ulaguju
i govore o nekoj pravdi, traili su od mene da ih postavim za spahije. Hoete li vi to?
- Neemo, neemo! Traimo ustav i ukidanje kuluka!
- Dobro, brao. Sve to traite, dobiete. Ja u svaku narodnu elju i molbu odmah ispuniti, jer sam uvek
bio protiv kuluka.
- iveo Milo! Daj nam ustav i zakone, a mi emo turonje rasterati batinom.
- Brao, greite, jer ja nita nemam protiv tih ljudi. Neka slobodno dou da razgovaramo. Zna se da
dogovor kuu gradi, a svaa je razgrauje. Zato vam i savetujem: smirite se i poaljite one za koje
smatrate da mogu biti vai predstavnici.
- Tako je, brao! Milo je u pravu! - povika neki starac.
- iveo Milo! On e nam dati sve to traimo!
- Zovite Miletu da u nae ime pristupi knezu - dovikivali su sa svih otrana.
Uskoro posle toga pred kneevim dvorom pojavie se Mileta Radojkovi, Stojan Simi, Avram
Petronijevi, Milisav Resavac i ore Proti. Amida propusti unutra Resavca, Radojkovia i Protia, a
Avrama i Simia zadra.
- Vas dvojica saekajte ovde - ree im otro Amida.
- I mi smo narodni delegati - protestovao je Simi.
- Preporuio bih vam da sedite tu, jer moe biti svata - zakrvavljenim oima prevali na njih Patrmac, a
ruka mu se spusti na drku kubure.
Milo saslua Miletu, Resavca i Protia.
- ini voliko, izgleda da su vas ona dva psa, to su moj anak lizala, nasukala i navela u ovu nevolju.
Znam ja, vi ste prosti ljudi i odista dobro elite svome narodu, ali oni su pekulanti i bune se samo zato
to nisu dobili spahiluke. Evo ivog Davidovia, pa neka vam on kae ta je dosad uradio oko ustava.
- Gospodaru, ne moe se brzo sainiti ustav. Uz njega treba napisati uredbe i zakone o sudu i linoj
slobodi.
- Mi se nismo protiv tebe ni bunili - odgovori Resavac.
- E, u moj krasni to niste! Zato ste onda potezali ovoliki narod? Nego, ja ne zameram vama, ze onim
ankoliscima koji su sve znali, a koji ni akire ne bi imali da im ih ja ne dadoh.
Na to se buntovnici u miru razioe, Milo pozva Davidovia:
- Kumaine - tako je ponekad zvao Davidovia - ja obeah ustav, zato pazi dobro ta e pisati. Ti zna
kakve ale vrebaju na nas. Nemoj da mi tvoj ustav donese glavobolju.
- Gospodaru - odgovori Davidovi - vi u svojoj zemlji moete postavljati zakon kakav hoete. U to vam se
spolja niko nema pravo meati.
- More, kumaine, da je to jahati konja i tui se s Turcima, ja tebe ne bih ni pitao kako u to raditi. Nego,
tu treba nairoko i nadugako sve zaobilaziti kako bismo od toga imali nekakvu vajdicu, a moni oko nas
da se ne ljute. Rusi i Turci znaju da ti voli francusku konstituciju. Zato dobro otvori oi.
Dimitrije Davidovi unese u Sretenjski ustav sve to se moglo iz francuskog ustava i zakona primeniti na
prilike u Srbiji. Tim ustavom uspostavljen je Savet na koji je bila preneta gotovo sva kneeva vlast. Savet
je postao zakonodavno telo. Knez je mogao samo dva puta da mu odbije potpisivanje zakona ili uredaba.
Ministarstva su bila odseci Saveta, koji je postavljao i inovnike. Pored kneza i Saveta, ustanovljena je i
Narodna skuptina od sto izabranih lanova. Ukinuti su svi kuluci, zajamena sloboda linosti i trgovine i
zadran onaj lan koji se odnosi na podizanje puteva, crkava i kola. inovnicima je zabranjena svaka
trgovaka delatnost, a razbijen je i monopol narodnih stareina.
Kad je Sretenjska skuptina prihvatila Ustav, knez Milo i sve stareine stave ruku na Jevanelje i zakunu
se da e se u svemu pridravati zakona i Ustava.
Meutim, im je Ustav bio objavljen i za njega doznale Turska, Rusija i Austrija, nastade uzbuna. Sve tri
ove drave bile su zakleti protivnici francuskih slobodarskih ideja. Rusija je prva protestovala kod kneza.
Ona nije elela da Srbija dobije ustav u evropskom smislu. Milo to jedva doeka i posla odmah na
sednicu savetnike. Zao i podmukao osmeh igrao mu je oko usana.
- Zar ti ne rekoh, Dimitrije, da dobro otvori oi kad bude pisao ustav. Evo Rusi, Turci i Nemci bune se i
trae njegovo ukidanje. Ja, vala, ne znam, brao, ta da radim i kome da ugodim. Pred Bogom i narodom
zakleli smo se na ovo pisanje, a eto ta nam oni poruuju.
- Pa, gospodaru, da ga menjamo! - uzviknu Vui.
- Jest, u moj krasni! Posle ete svi da viete pred narodom kako ja ne drim re i kako hou svu vlast u
svoje ruke. Jok, neemo ga menjati, ali u izdati zakon i popuniti njime Savet. A potom emo zatraiti
neka Turci smisle nov ustav. Ako nam se ne dopadne, zar moramo da ga primimo?
- Neka bude tako, gospodaru, - svi su udvorno odobravali.
Na osnovu novog zakona, Milo u junu popuni Savet najodanijim svojim ljudima, a Porti predloi novi
projekat ustava. Pomiljao je da e neto novcem a neto svojim uticajem uspeti da se prihvati taj ustav,
koji je ostavljao svu vlast u njegovim rukama.
Do donoenja novog ustava, prividno se drao odluka sa Sretenjske skuptine. Meutim, za sve to vreme
ivo se spremao za odlazak u Carigrad na podvorenje sultanu.
VIII
Krajem maja Milo pozva Skuptinu u Kragujevac i saopti da mora ii u Carigrad na poziv sultana,
naglasivi da je to volja ruskog cara.
Skuptina odobri Miloev put u Carigrad i poele mu sreu i dobro zdravlje. Za vreme odsustva, Miloa e
u svemu zamenjivati Savet, s tim to je Jevrem ovlaen da potpisuje kneeva reenja. Za Jevremove
savetnike postavljeni su Mileta Radojkovi i Dimitrije Davidovi.
Devetnaestog jula Milo krenu sa svitom u kojoj se nalazilo ezdeset lica, meu kojima su bili i Nabi -
efendija, Portin izaslanik, i baron Rikman, ruski konzul za Vlaku i Moldaviju. Kod Golupca su se ukrcali u
lae i istoga dana prispeli na Ada - kale. Osman - paa izie knezu u susret i pozdravi ga pucnjavom iz
topova. Tu je doao da ga pozdravi i austrijski komandant Orave. Sutradan nastavi put za Vidin. U
Folrentinu doekae ga Husein - pain ehaja i mnogi ugledni Turci. Posle ruka Milo sede u karuce, a
njegova pratnja i Turci pojau konje i krenu za njim. Pred Vidinom ga susrete Husein - paa. Milou je
doveden at sav u zlatnoj opremi, koga je vezir jahao samo pri sveanim prilikama. Tako su knez i vezir
zajedniki uli u varo. Dolazak je oglaen pucnjavom topova, koja nije prestajala sve dok Milo nije uao
u saraj. Od gradske kapije do saraja stajali su postrojeni vojnici u dva reda, a pred sarajem ga doekae
muzika, vidinski vladika i svetenstvo. Na bogatoj veeri pored Miloa i Husein - pae uestvovale su i
njihove svite. Zatim su otili na ardak vie Dunava; tu se izvodio manevar koji je predstavljao nono
otimanje grada. Vatromet je trajao do duboko u no. Tu su gledali oekinje i sluali muziku. Milo je bio
zadovoljan i iznenaen srdanim doekom.
Sutradan stie Kamil - beg, sultanov izaslanik, koji je trebalo da prati Miloa do Carigrada i da se stara o
njegovoj udobnosti. Dunavom su plovili do Lom - Palanke. Milo se kratko vreme zadra na svome dobru
u Pojani, u Vlakoj, gde su ga doekali njegov upravnik i dva vlaka oficira. Svuda gde je prolazio srdano
su ga pozdravljali i narod i vojska. Doek u Nikopolju bio je sjajan kao i u Vidinu. Posle veere nastao je
vatromet, pucnjava topova i igre koje su izvodile nage oekinje pri svetlosti zapaljenih lua. Zatim su se
reali: Ruuk, Varna, umela. Iz Varne, knez je krenuo parobrodom za Carigrad. Bio je smeten u palati
Husein - pae, vidinskog vezira.
Sutradan Milo zvanino objavi svoj dolazak Porti i ruskom poslaniku. Po onome kako je primljen na
Porti, Milou su bile ukazane poasti koje se ukazuju samo najuglednijim strancima. Najpre ga je primio
reis - efendija, zatim veliki vezir, pa devet ehaja i aubae.
esnaestog avgusta Milo je primljen u audijenciju kod sultana u Stavrosu na azijskoj strani. Prisustvovali
su Husref - paa, serasker paa, muir Ahmet - paa, carev zet, Namik - paa i svi carski dostojanstvenici.
Napred su ile pomenute pae, a za njima Milo u generalskoj srpskoj uniformi, okien Ordenom svete
Ane i turskim odlikovanjem. Za njim se kretala njegova svita. Sultan je susreo Miloa pozdravom:
- Dobro doao, Milo - bee!
Milo se pokloni, stavi ruku na grudi i na srpskom jeziku izgovori svoj pozdrav.
Zatim su izneli sablju, ukraenu zlatom i dragim kamenjem, koju sultan predade muir - pai. Ovaj je
podnese Milou da je poljubi, pa mu je pripasa. Na sultanov mig, autant prie te zaogrnu Miloa
urkom od samurovine, iji je okovratnik bio od zlata, a kope od brilijanata. Ganut tolikim znacima
potovanja, Milo pade na kolena i celiva sultanovu nogu. U razgovoru koji se docnije vodio, sultan je
teio Miloa zbog izgreda bosanskih Turaka. Slatko se smejao, jer mu se Milo veoma dopao. Pri odlasku,
sultan zatrai od Miloa da mu sastavi spisak ljudi iz Srbije koje bi trebalo odlikovati. Iz careva dvora
Milo je otiao muir - pai. Ovaj ga je poastio i darovao mu divnog konja, s bogatom opremom i
uzengijama salivenim od zlata.
IX
Prijem kod sultana izazvao je optu panju i divljenje u diplomatskim krugovima u Carigradu. Butenjev,
ruski poslanik, od srca je estitao Milou na postignutom uspehu. Vlaki knez i bojari bili su iznenaeni.
Austrijski poslanik s neskrivenom zlobom je pratio kneev uspeh i o svemu nairoko i pedantno
inovniki izvetavo Be. Za to vreme, Milo je obilazio znamenitosti Carigrada, poseivao uticajne ljude,
razgledao sultanov dvor i vojne ustanove. Njegov boravak se pretvarao u trijumf. Dvadeset drugi avgust
bio je dan krunisanja cara Nikolaja, pa je Butenjev priredio sveani prijem na jednoj ruskoj korveti. Na
prijemu su bili predstavnici svih evropskih sila. Korveta je imala dvadeset i etiri topa i bila ukraena
mnogim zastavama. Mornari odadoe Milou poasti kakve se prireuju jedino krunisanim glavama. Za
vreme zakuske Butenjev je nazdravio caru Nikolaju, sultanu i Milou. Zdravice su propraene topovskim
plotunima i mornarskim ura.
Posle toga, u Miloevu ast priredili su prijem poslanici Austrije, Engleske i Pruske. Na ovim prijemima
bilo je i mnogo ena iz visokog drutva. Svojim vedrim izgledom i duhovitim dosetkama Milo je
ostavljao dobar utisak. Trideset prvog avgusta u njegovu poast priredio je serasker - paa sveani ruak,
kome su prisustvovali svi veziri i reis - efendija, kao i strani poslanici. Sultan je kroz reetke posmatrao
gozbu iz sobe koja se nalazila do sale gde se rualo. Posle toga su zareale gozbe kod Portinih ministara i
vezira. Turski velikai slali su knezu mnogobrojne poklone, namenjene njemu, kneginji Ljubici i njegovim
sinovima. Obino su bile zlatne burmutice, satovi, ibuci, naunice. ak je dobio na dar i dvoje Arapadi i
dve prekrasne erkeskinje. Ruski poslanik mu je poklonio putniki servis, a kneginji Ljubici poslao je
servis za aj od najskupocenijeg porculana. Sultan mu je u znak poverenja darovao est novih topova,
zatim mnotvo slatkia i voa.
Svi ti pokloni bili su, u stvari, uzdarje za velike i bogate darove koje je Milo predao sultanu i njegovim
dostojanstvenicima. Govorilo se: Kao to je knez snaan, tako su mu i pokloni veliki.
Portini ministri pokuavali su da od Miloa, kad je bivao u sveanom raspoloenju, izvuku izvesne koristi
za Tursko Carstvo.
- Prijatno biste iznenadili sultana ukoliko preuzmete na sebe da opravite carske tvrave - rekao je reis -
efendija.
- Na alost, naa Skuptina je ukinula svaki kuluk. Eto, ak i na mom imanju ili u kui moram sve poslove
da plaam.
- Zar se ne bi moglo Turcima dopustiti da na dva sata hoda oko gradova imaju svoja imanja? To je zaista
sitnica i to bi obradovalo cara.
- O tome je, estiti efendija, izlino govoriti. Turci u Srbiji nisu ugroeni. Imaju svoje njive, vonjake i
livade. Turci u Beogradu bave se trgovinom i niko ih u tome ne ometa - odgovori mu odluno Milo.
Ni u emu to se ticalo nacionalnih interesa zemlje Milo ni za koni nije popustio Turcima, ali i pored
toga Porta mu je u svemu izlazila u susret. Na njegov zahtev oslobodila je mnoge hriane iz zatvora.
Meutim, i on je morao da podnese izvesne rtve. Uzeo je uea u intrigi protiv patrijarha Konstantina,
kako bi potpomogao svoga prijatelja reis - efendiju. Miloev uticaj toga asa bio je na Porti toliko veliki
da je dvadeset etvrtog avgusta, usred velikog veselja, doao reis - efendijin ovek i u poverenju saoptio
Milou da je sultan zbacio patrijarha sa njegova poloaja.
Pored poseta i obaveznih intriga, Milo je imao s Butenjevom da raspravi i pitanje oko donoenja novog
ustava, kao i unutranje organizacije sudske i administrativne vlasti u Srbiji. Butenjev, slatkoreiv i na oko
prijatan ovek, odmah je osetio da je Milo samodrac, da voli laskanje i da je sa njim teko voditi borbu.
Nesumnjivo je da se Miloev put u Carigrad pretvorio u pravi trijumf. Ugled Srbije u svetu time je
porastao, ali je Milo ipak platio danak zbog tako dugog odsustvovanja iz svoje zemlje. Prva greka bila je
u tome to je suvie produio svoj boravak u Carigradu i na taj nain pomogao svojim neprijateljima da
se srede i ohrabre. Otkrio je mnoge svoje slabe strane. Intrigom oko patrijarha udaljio je od sebe Pertig -
efendiju i njegovu grupu, a zaintereso vane diplomate izbliza su sagledale Miloa. Dotad su znali samo za
njegove pozitivne osobine; sada su, meutim, uhvatili i dobro prouili njegove slabosti.
Poasti koje su mu ukazivane u Carigradu, Milo nije shvatio kao poasti Srbiji; bio je uveren da su one, u
stvari, injene usled njegove moi. Dodir s Portinim velikodostojnicima i evropskim diplomatama u
Carigradu doprineo je tome da prevelia i preceni sebe i svoje sposobnosti.
Doek u Srbiji, mada srdaan i svean, izgledao mu je bedan i hladan. Uinilo mu se da taj prokleti
hajduki narod, za koji je toliko dobra uinio, ne ume da shvati njegovu veliinu. Ruski car i dvor odbili su
njegov predlog da uini posetu Petrogradu. estitali su mu na postignutom uspehu u Carigradu, ali je
osetio da otud duva hladan vetar i da mu s te strane predstoje neprijatna iznenaenja.
X
Odlazak u Carigrad doprineo je da se ubrzo zategnu odnosi izmeu Miloa i dva najuticajnija oveka u
Srbiji; Vui nije dobio sultanovo odlikovanje, to ga je veoma uvredilo.
- Gospodaru, kako to ja ispadoh iz spiska za odlikovanja? Orden dobie i oni to tvome kuvaru upi
kokoke kolju.
- I ja se udim, gazda - tako je ponekad Milo zvao Vuia - ali mislim da te je Avram u urbi zaboravio.
- Ne sluim ja Avrama da me on predlae, nego tebe, gospodaru!
- Nismo ni jedan na samrti, pa e biti vremena da se sve popravi - odgovori mu Milo, pa da bi Vuievu
ljutinu okrenuo na alu, nastavi: - Nego, ba je sramota, ti si toliko vremena u mojoj slubi a jo nosi
suknene akire, dok se moje ibuklije obukoe u ohu i svilu.
- Gospodaru - odgovori mu Vui - ja sam u tvojoj slubi, i ti kae da te dobro sluim. Moje akire su u
mojoj slubi, i one mene lepo slue.
- ini voliko, akire e promeniti, ali pamet nee - odgovori Milo ljutito i otera Vuia.
Jevrem, koji je zastupao Miloa dok je boravio u Carigradu, nije bio rasporeen ni u kakvu slubu, pa se i
on ljutio na kneza. Kako nije smeo da mu to otvoreno kae, izbegavao je svaki susret s njim.
Prilike u Srbiji sve su se vie zaotravale na Miloevu tetu. Narod je zahtevao veu slobodu, imovinsku
sigurnost, a inovnigvo se mnoilo i trailo reavanje svoga nimalo zavidnog poloaja. Miloev
apsolutizam je predstavljao smetnje skoro svima, ali je on, ne obzirui se na tue elje i miljenja,
tvrdoglavo terao po starom. ak se i iz njegove najue porodice i okoline sve jasnije zbijala i okupljala
jedna stranka koja je nastojala da pomou novog Ustava ogranii kneevu vlast i samovolju. Milo jo
nije mogao da shvati da je u redovima ulizica i dodvoraa odgajio protivnike koji e mu u novoj borbi
zadati najvie neprilika i glavobolje. Nije zapazio ni to kako se na vidiku pomalja nova opasnost. Dvadeset
godina mirnog ivota ponovo je uzdiglo i osnailo beogradsku ariju, tu meavinu sastavljenu od Grka,
Cincara, Jevreja i Srba. Osnaena, arija je naslutila dolazak novog vremena koje e joj omoguiti jo
vei uspon i bogaenje. Spretna, lukava, podla i uvek spremna na svakojaka iznenaenja, arija je
dvadeset godina povijala glavu i bez roptanja podnosila Miloevu vlast. Najzad sasvim zrela i sposobna
da svojim uticajem nametne, vizantijskim lukavstvom skri i potisne surovu seljaku snagu i gramzivost
koja se ispoljavala u Milou, sada se obrela u taboru onih to su traili neizostavno ogranienje kneevih
prava. Najblii toj ariji postao je ba Jevrem, koji je u svoju kuu ve bio uveo gradski red i nain ivota.
Arugi oslonac arije postala je kneginja Ljubica, koja je sve otvorenije ispoljavala nezadovoljstvo
Miloevim nainom ivota. Naroito je mrzela Jelenku, koja je jo uspevala da se odri uz Miloa.
Predstavnici arije i njenih interesa postala su oba brata Simi i Avram Petronijevi.

U isto vreme, iz redova uticajnih ljudi i bogatijih seljaka ve se bila kroz kolovanje uzdigla nova
generacija. Iz dana u dan pristizalo je iz Austrije sve vie kolovanih Srba koji su eleli da svoje znanje
stave u slubu otadbini. Oni su znali od kakvog je presudnog znaaja prosveta; ak su u tome malo i
preterivali. Traili su neumorno i svakom prilikom da se pristupi podizanju kola, tamparija, izdavanju
novina i knjiga. Istina, Milo je u tom pravcu neto ve i uradio. U Srbiji su tada postojale 72 osnovne
kole, petorazredna gimnazija u Kragujevcu i bogoslovska dvogodinja kola u Beogradu. Nepoverljiv
prema uenim ljudima, Milo je, kao i svaki seljak, prezirao prosvetu zbog njenih gladnih spisatelja koji
su od njega stalno moljakali novanu pomo.
Pod pritiskom Rusije, hatierifom je zagarantovana sloboda povratka izbeglicama iz prvog ustanka; oni
su se vratili u zemlju i postali ugledni prvaci. Meu njima su bili Luka Lazarevi, Jakov Nenadovi i mnogi
drugi vieniji borci. Milo je svim vojvodama i prvacima dao izvesne poloaje ili odredio penzije. Samo,
sve to nije bilo dovoljno da u njima ugui mrnju i zavist koju su dugo nosili u sebi.
Iako na vrhuncu slave i vlasti, Milo se tako naao u poloaju oveka koji ima protiv sebe sve snage
zemlje, a izgubio je simpatije ruskih politiara. Mada je i dalje ostao trezven i budan, trudei se da nita
ne ispusti iz vida i svojih ruku, ipak se sve vie uplitao u mrnju koju su oko njega plele stotine nevidljivih
ruku. Instinktom bistrog seljaka i politiara nasluivao je da mu dolazi konaan obraun pa je hteo da
ponovodrivee Vuia uza se. U jeku te podmukle borbe izgubio je tri vrlo pouzdane i uticajne linosti:
Marka titarca, Amidu i podunavskog serdara Joksu. Na podsticaj Avrama Petronijevia, koji je dobro
poznavao njegovu preku i osetljivu ud, Milo poalje Tomi orden pokojnog kneza Makse. Vui to shvati
kao sprdnju s Miloeve strane.
- ta e meni orden s mrtva oveka! - viknu ljutito. - Da je to kneev orden, ja bih ga primio i poljubio, ali
kad je sultanov, onda treba da mi se dadne i sultanov berat.
- Doi e, jer ga je knez traio - nastojao je pisar da smiri Vuia.
- Kad doe berat, primiu orden i berat. Ali ovako neu, jer ja nisam ra da primam orden mrtvog
oveka.
Saznavi ta je Vui rekao, Milo planu i zbaci ga sa svih poloaja.
XI
U to vreme Austrija postavi konzula u Srbiji i prva meu evropskim dravama prizna Miloa za srpskog
kneza. Ona je razumela znaaj Srbije u Istonom pitanju, pa je shvatila potrebu da se to vie priblii
Miloevoj vladi, kako bi to uspenije mogla da potiskuje uticaj Rusije. Nesrea je bila i za Austriju i za
Miloa to je za austrijskog konzula postavljen Antonije Mihanovi, maaron, hvalisavac i uobraenko,
koji je sa visine gledao na ljude i prilike u Srbiji. Njegovo dranje uinilo je da mu Milo uskrati svoje
poverenje. Uvreen to ga je knez od sebe udaljio, Mihanovi nije umeo da prikrije to svoje ogorenje.
Poeo je javno da ismeva kneza i da se vezuje s njegovim neprijateljima.
Radio je to sraunato, elei da izazove Miloa na nepromiljen istup koji bi doveo do sukoba izmeu
Srbije i Austrije. Ali, Milo je jasno prozreo njegovu nameru i vie uopte nije hteo da ga vidi.
Engleska je druga evropska sila koja je uvidela znaaj Srbije, pa je postavila pukovnika Dorda Hodesa
za konzula i svog politikog predstavnika u Beogradu. Na taj nain ona je priznavala Miloevo pravo da
samostalno stupa u spoljne odnose sa ostalim dravama. To je za kneza bio znaajan i laskav potez od
strane velike sile. Zato je pukovniku Hodesu priredio sjajan doek.
Rusija nije poslala svoga predstavnika u Srbiju, ali su njeni bukureki predstavnici paljivo motrili na
Miloev rad i upravljali opozicijom koja se stvarala protiv kneza. U ono vreme kad je Milo jo slepo
verovao u Rusiju, on je od nje traio i savete o nainu vladavine, ali mu je tada bilo odgovoreno da
nijedna drava nema pravo da se mea u unutranje ureenje Srbije. Meutim, stanje stvari bilo se
izmenilo po reenju srpskog pitanja. Milo se sada oseao manje obaveznim da ugaa ruskim zahtevima,
jer je oseao da ruski diplomati ele da od Srbije stvore neku vrstu vlake kneevine, u kojoj bi stvarni
gospodari bili Rusi. Okupljajui oko sebe Miloeve nezadovoljnike i emigrante, Simia i Protia, sa
zahtevom o stvaranju nepokretnog saveta, Rusija je elela da olabavi Miloevu vlast i da u svoju korist
ojaa oligarhiju nekolicine, kojom bi ona lako mogla da upravlja. Ali ono to je godilo Rusiji, nije
odgovaralo Srbiji. Srbi nisu bili Moldavci i Vlasi koje je ruska vojska oslobodila turskog ropstva.
Uz to, Milo je znao rusku nagodbu s Austrijom kojom se Nemcima preputala Srbija i teritorija do
Soluna, ukoliko doe do sloma Turske. Pored toga, ona je sada prihvatila i njegove protivnike, i preko
Veenka, otpravnika u Oravi, nastojala je da spletkama izazove sukob izmeu kneza i naroda. Milou je
tek sada puklo pred oima kako je silno pogreio to je na Rodofinikinov podsticaj ustao protiv
Karaora. Ali ma kako da je bio obazriv i uporan u branjenju svojih i narodnih prava, on nije potpuno
shvatio veliku opasnost od udruenih snaga protivnika. Ruski agenti uspeli su da prodru ak i meu
lanove njegove porodice i da zavrbuju Jevrema.
Da se Mihanovi vie priblii Jevremu, pruila je povod njegova ki Anka, ljupko stvorenje mada ne i
lepotica. Jevrem je svoju ker veoma voleo i eleo je da joj omogui najbolje obrazovanje, pa je radi toga
iz Temivara pozvao Dimitrija Tirola i njegovu enu Hristinu. Tirol je bio propali trgovac koji se bavio
knjievnou, kao i mnogi drugi Srbi iz Ugarske.
Pod zatitom Jevremovom, koji je nastojao da igra mecenu, Tirol je objavio nemaku gramatiku i neke
izvode iz geografije. Ove dve knjiice s nekoliko pesmica predstavljale su sav knjievni prtljag Dimitrija
Tirola. Njegova ena Hristina dobila je zadatak da vaspitava Jevremovu ker. Hristina je bila pomodarka,
a uz to je umela veto da spletkari i da se ulaguje. Uspela je da uvue Jevrema u ljubavnu igru, i na taj
nain stekla veliki uticaj nad njim. U isto vreme, zajedno s muem, radila je kao ruski agent.
Ovakva vaspitaica je, naravno, imala rav uticaj na mladu Anku. Devojka je i sama postala nadmena,
ohola, i grubo se odnosila prema mladim ljudima iz Srbije. Sve je to ilo naruku Mihanoviu, koji je od
imanja imao samo svoj diplomatski ma; on je eleo da se orodi s vladajuom porodicom da bi time
stekao vei ugled i bogatstvo. Tako su Mihanovievi odnosi s Jevremom postali srdani, pa ga je ceo
Beograd smatrao Jevremovim zetom. U tom drutvu se naao i nezadovoljni Vui. Milou se ta sprega
nije dopadala, tim vie to su ga njegovi ljudi obavestili da ova trojica postaju centar odakle dolaze svi
napadi na njega.
Ali ono to je najvie vrealo Miloa, bilo je saznanje da su zaverenici sve ee domamljivali Ljubicu i
mlade kneevie, elei da pokau narodu kako su Milou i ena i deca protiv njega. Na stranu
zaverenika stao je i Jusuf - paa; on je mrzeo Miloa jer je odluno suzbijao njegove pokuaje da se
uplete u srpske poslove.
Na vetrometini gde su se ukrtali moni i suprotni interesi velikih sila, stajao je Milo sa malom, iz
ropstva i bede tek roenom Srbijom, reen da je odri nezavisnom i da ne dozvoli nikome da se mea u
ivot zemlje. Kolebao se jedino u pogledu Rusije. Nije osetio da se u ovim sudbonosnim asovima njegovi
interesi poklapaju jedino s interesima Engleske, koja je elela da se Turska odri takva kakva je i da
potisne iskljuiv uticaj Rusije i Austrije. Dosledan sebi, nastojao je da odrava vezu s Hodesom preko
prijatelja, lekara Kuniberta, koji je iskreno voleo kneza i srpski narod.
Tako se Milo naao u vrtlogu jedne nove borbe za koju nije imao iskustva i spretnosti koje je sjajno
pokazivao u borbi protiv Turaka.
XII
Milo je olako oprostio svojim protivnicima u Miletinoj buni. Negdanja njegova otrina pri obraunima s
protivnicima tom prilikom nije se ispoljila, to su zaverenici shvatili kao njegovu slabost. Pogotovu Vui i
Stojan Simi, koji su u Rusiji dobili saveznika i hteli da se po svaku cenu osvete Milou. Sada kada su na
svojoj strani imali Jevrema i Ljubicu, osetili su da je doao as da srue usamljenog kneza Miloa. Traili
su jo samo povod za istupanje.
Oseajui da je Jevrem stub neprijatelja, naroito otkako se udruio s Vuiem i u svoje drutvo pridobio
Ljubicu, Milo je hteo da se s njim pomiri, pa napisa dekret kojim ga postavlja za nadzornika nad
graevinskim radovima u Beogradu; to je u stvari bilo zvanje mipistra graevina. Meutim, Jevrem je
drugaije shvatio stvar. Primivi ukaz, pozvao je Vuia p dao mu ukaz da proita.
- Velikoduan ti je brat. Postavlja te za palira - zlobno ree Vui.
- Znam, hoe jo vie da me ponizi. Ali neka mi je i brat, on ne sme da zaboravlja ta meni i tebi duguje za
svoju slavu i mo.
- Jevreme, ti dobro zna koliko sam mu ja bio odan i ta sam sve za njega uinio. Zna i to koliko je Rusija
za nas uinila, a on sada trai oslonac u Engleskoj i zapetljava se u zamke Hodesa koji otvoreno radi
protiv Rusa. Ne shvati me pogreno. Nisam ja protiv vae porodice. elim jedino da sauvam nasledniku
presto. Zato Miloa treba to pre ukloniti ako misli da sauva kneevstvo u svojoj porodici.
- Slaem se, Tomo. Odgovoriu mu da odbijam ponueno mesto.
Kad je Milo dobio Jevremov odgovor, pozva pisara.
- itaj ovo! - naredi.
Vaa svetlosti, premilostivi gospodaru. Iz vaeg ukaza vidim da me postavljate za palira i nastojnika
topiderskih livada i senjaka. Kad u tolikoj vaoj dravi i srei nema nita bolje za vaeg brata, onda ja
molim da me ostavite na miru, a tu slubu podajte onima koji se bolje umeju umiliti vama.
- Ko to pie? - upita preneraeno Milo.
- Gospodar Jevrem - odgovori pisar.
- More, ti si poludeo! Ne moe biti da to pie Jevrem. Pogledaj bolje.
- Njegov je potpis, gospodaru.
Milo pocrvene od besa. Zgrabi pisara rukama za vrat.
- Pii, po materi te!
- Pusti me, gospodaru, inae ne mogu pisati. Milo ga pusti i stade vie njega.
Jevreme, nebrate. Ti se s mojim neprijateljima dogovara i o glavi mi radi, Ti na moje zlo vie, a moje
dobro ne priznaje. Moga dobra nee, i za moje se dumane lepi. Ja tebe ovim postavljam za prvoga do
mene, a ti mi ovako odgovara. Ubio te bog kad si se takav rodio. Milo.
- Zapeati i odmah nosi te mu predaj.
Ovaj sluaj poslui Jevremu kao povod da javno istupi protiv Miloa. Zatraio je da mu se izda paso da
enu odvede na leenje u banju Mehadiju. U stvari, zaverenicima je bio cilj da to pre izvuku Jevrema i
da ga predstave Rusima kao rtvu Miloeve netrpeljivosti. Milo je to osetio, te je doktor Kunibert, uz
pomo engleskog konzula Hocesa, odvratio Jevrema od puta. Da to ostvare, i doktor Kunibert i Hodes
su posetili Jevrema.
Jevrem se malo kolebao, ali im su otili Kunibert i Hodes, uao je Vui i razbio mu sve sumnje.
- Zar ti nije jasno da je Milo sada osetio tvoju mo, pa poto vie nema snage i boji se Rusa da nas uniti,
on po svom obiaju pokuava da nas razjedini. Posle e nam, im mu se prui prilika, skidati glave.
Jevreme, tvrdu ti veru zadajem, da emo mi u tebi nai sve ono to emo izgubiti u Milou. Mora biti
odluan zbog porodice.
Posle toga, Mihanovi, doktor Steji i Vui vie nisu isputali Jevrema iz ruku, a vrili su na njega snaan
pritisak i preko njegove ene i kerke Anke.
Sva nastojanja Kuniberta i Hoiesa da izmire brau, ostala su uzaludna. Jevremovo bekstvo, do koga je
uskoro dolo, predstavljalo je jasan dokaz da u Srbiji vlada samodrac ijoj se tiraniji suprotstavlja ak i
njegov roeni brat. Sa Jevremom i Vuiem poli su Mihanovi, Jevremova ena, ker Anka i doktor
Steji.

XIII
Ruska vlada bila se reila na konaan obraun s Miloem, ali je po elji cara Nikolaja odlueno da najpre
njegov lini autant, mladi knez Dolgorukov, ode u Srbiju i da se na licu mesta o svemu uveri. Odgojen u
visokom petrogradskom drutvu, Dolgorukov je bio uglaen i ljubazan ovek; on je eleo da svojim
oima sve vidi i da tek onda donese svoj sud. Ranije su u ime Rusa u Srbiju dolazile razne sumnjive
linosti nemakog i grkog porekla kakvi su bili baron Rikman i Rodofinikin. Oni su nastupali oholo i
bahato, dajui svojim dranjem do znanja da Srbe ne smatraju sebi ravnima. Meutim, im je stupio na
tle Srbije, knez Dolgorukov se uverio da je u zemlji postignut veliki uspeh na svim poljima. Svuda je
vladao red i mir. Ljudi su radili svoje poslove, trgovina je napredovala, njive obraivane. Narod je
srdano primio izaslanika i ukazivao mu sve poasti. Dolgorukov se uverio da su po varoima otvorene
kole, a u Kragujevcu jo i gimnazija i tamparija. Naroito su mu padali u oi novi putevi i javne
graevine. Dolazio je u dodir i sa obrazovanim mladim ljudima.
Mada je Milo prihvatio sve savete careva izaslanika, pa ak oprostio Jevremu i Vuiu, dozvolivi im da
se vrate u zemlju, sve to nije bilo dovoljno da se ublai i promeni ravo miljenje koje je ruski car Nikolaj
bio stekao o srpskom knezu.
Da je Rusija nezadovoljna Miloevom vladavinom, uskoro se i javno pokazalo. Po Beogradu se muvalo
mnotvo ruskih ljudi koji su budno pratili svaki kneev korak, a naroito njegove odnose s Hodesom.
Vlada u Petrogradu stalno je obavetavana o svemu to se dogaalo u Srbiji. Da ojaa svoj uticaj, kao i da
iz neposredne blizine utie na predstojee dogaaje, u toku februara Rusija posla za poslanika u Srbiju
svoga politikog agenta iz Orave, Veenka. Milo ga je srdano primio, a ruske pristalice javno su
pokazivale svoju radost, ne krijui nadu da e se njihove zamisli najzad ostvariti.
XIV
Priteran uza zid, Milo je morao da naimenuje savet, ali je eleo da bar odabere one ljude koje e moi
smenjivati i postavljati prema tome koliko mu budu podloni i u kojoj meri e umanjivati njegovu vlast.
To je, naravno, bio teak i opasan posao, na koji se odluio tek kad je osetio da je ostao potpuno sam. U
tu svrhu izradio je i Porti predloio nov nacrt ustava, traei da se iz hatierifa ukloni stav o nepokretnim
savetnicima. Za taj potez izabrao je vreme kad ruski poslanik Butenjev nije bio u Carigradu. Engleski
konzul Hodes bio mu je osigurao, preko engleskog poslanstva u Carigradu, sultanov pristanak. im je
saznao za Miloev projekat, Veenko je otvoreno ustao protiv i odmah uzbunio vladu u Petrogradu.
Na Porti nastade podmukla zakulisna borba. Miloevi izaslanici, snabdeveni novcem i pomognuti od
Engleza, uspeli su da sultan prihvati novi ustav, ali su i Rusi uspeli da nametnu svoj zahtev o
nepokretnosti savetnika i naimenovanju za lanove Saveta velikog broja ljudi koji su predstavljali
Miloevu opoziciju. Tako je hatierifom od 1838. godine donet novi ustav, nazvan Turski ustav, kojim
je ustanovljen nepokretni savet. Opozicija je oduevljeno primila Turski ustav. Ruski poelanik
Veenko je likovao. Milo proglasi nov ustav za neprihvatljiv. Prvo, u njemu nije bila predviena
narodna skuptina, a drugo - ustav mu je nametao u Savet ljude koje on nije hteo i koje narod nije ni
birao. Ali iz obazrivosti, i da pokae dobru volju prema Rusima, privremeno ga je prihvatio. Obrazovao je
vladu u koju su kao ministri uli: Avram Petronijevi, Janko Proti, Aleksa Simi i Pavle Stefanovi. Savet
dravnog saveta: predsednik Jevrem Obrenovi, potpredsednik Stojan Simi a lanovi: Toma Vui, Prota
Mateja, Garaanin, Resavac, Bata Laka, Mileta Radojkovi, Anta Proti, abarac, Jurii, Luka Lazarevi,
Piroanac i Milutin Petrovi, brat Hajduk - Veljkov. Skoro sve sami Miloevi protivnici.
Poto se ipak sve nekako zavrilo, Milo krenu za Kragujevac u pratnji ministara i savetnika da tamo
preduzme sve to treba za uvoenje u ivot novog Ustava. U stvari, Milo je savetnike i ministre doveo u
Kragujevac zato to je nameravao da pomou vojske i naroda srui Ustav, i da se jednom zauvek
obrauna sa svojim protivnicima. Kako je i predviao, odmah poee razmimoilaenja i sukobi izmeu
kneza i Saveta. Savet se protivio svemu to je Milo hteo, a on je gotovo bez izuzetaka odricao potvrdu
svim predlozima Saveta. Ustavom je Milou bilo dato pravo da postavlja i smenjuje inovnike, a Savet je
pravo traio za sebe da bi zadovoljio mnogobrojne svoje pristalice. Milo na to nije pristajao i sukob je iz
dana u dan postajao vei i otriji. Savet je hteo da pokae svoju premo, a time je, naravno, sve vie
izazivao Miloevo ogorenje. Jedna od prvih odluka koju je doneo Savet bilo je ukidanje apanae od
3.000 talira, koju je Narodna skuptina davala kneevoj brai. Uzalud se Jevrem, kao predsednik Saveta,
opirao ovoj odluci.
Prevagu je odneo Vui. Ovo je Jevremu najzad otvorilo oi. Od toga trenutka njih dvojica su postali
neprijatelji. U takvoj zamrenoj situaciji prispeo je i odgovor iz Carigrada, u stvari pismo ruskog poslanika
barona Butenjeva, koji je doputao Srbima da se jedanput svake godine sastaje predstavniko telo.
Milo oceni da je doao pogodan as da situaciju jo vie zaotri. Pod izgovorom da eli obii svoju
porodicu, napusti Kragujevac i otputova u Zemun. Nadao se da e se narod pobuniti, rasterati savetnike i
zatraiti od njega i Porte ukidanje Ustava. Vui je prozreo Miloevu nameru i dojurio u Savet.
- Zato mi ne rekoste da Milo ide u Zemun?
- Nismo ni mi znali, Tomo. Poslao nam je pismo sa obrazloenjem da mora obii bolesnog sina. A ta u
tome nije u redu? - upita Prota Mateja.
- Lud li si, Proto! Ako ne znam sultana, ja znam Miloa. Otiao je u Zemun, naao zgodan izgovor, a po
nahijama podgovorio ljude da se pobune i da nas ovde sve pokolju.
- ta onda da radimo? - uplaeno upita Aleksa Simi.
- Odmah da krenemo za Beograd.
Tako je Savet, u pratnji ministara, kao drugo vrhovno telo pojurio za Miloem u Beograd, i svuda uz put
sejao uznemirenost i strah, tvrdei kako je knez Milo pobegao, a narod podgovorio da njih pobije. Vui
je likovao.
- Hvala bogu to nas je oprostio Obrenovia! - uzvikivao je, namerno vreajui Jevrema.
Osetivi Miloevo odsustvo, narod se uzbuni, jer se bojao da ponovo ne potpadne pod Turke, ili da mu se
za stareinu ne nametne Vui, koji je posedovao sve Miloeve nedostatke, ali nije imao nijednu njegovu
vrlinu. Ovakva bojazan nastala je i kod veine savetnika. Zato su oni, mimo Vuieve volje, doneli odluku
da poalju u Zemun delegaciju koja e moliti Miloa da se vrati. Tu delegaciju predvodio je mitropolit
Petar, a uz njega su poli Stojan Simi, Milutin Garaanin, Tenka i Proti. Kad su se nali pred Miloem,
prvi je uzeo re mitropolit Petar.
- Gospodaru, mi smo prispeli u ime naroda i Saveta da te molimo i preklinjemo da se vrati u zemlju i da
nastavi upravljanje. Hristovih mi rana, ni Savet ni narod nemaju nita protiv tebe i tvoje porodice.
- Lae, pope. Tebe je Toma podgovorio, jer je iz straha od naroda napunio tur. Jest, u pravu si kad kae
da narod protiv mene nema nita. On mi je doista ostao veran i voli me, ali vi koje sam digao iz bede i
nitavila, vi hoete da mi skinete glavu.
Posle dugog opiranja, Milo se ipak pokolebao. Mitropolit Petar ostao je uporan i zaklinjao se Bogom i
Hristovim ranama kako e sve biti onako kako Milo predloi i eli, samo neka se vrati u Beograd. Ali im
je stupio na tle Srbije, Milo je odmah osetio da je u zabludi. Umesto usrdnog prijema, optili su mu
progonstvo njegovog pisara ivkovia, a njega jakim straama opkolili u dvoru da se ne moe s narodom
sporazumeti. Savetnici su ve bili slomili Jevrema i Ljubicu da i oni izvre pritisak na Miloa da se odrekne
prestola u korist sina Milana. Time su hteli da predstave narodu kako izmeu kneza i Saveta vlada sloga,
a Milo da se odrie prestola usled zamora i starosti. Ali pravo stanje stvari brzo je prodrlo u javnost.
Narod je poeo da daje izraza nezadovoljstvu to se tako postupa sa zaslunim knezom. Kragujevaka
posada se pobunila i zatvorila svoje vie zapovednike. Trista konjanika, nekoliko topova i eta peadije
krenuli su na Beograd da oslobode kneza.
Jo dok se vojska nalazila u pokretu prema Beogradu, Vui je poslao svoje ljude da pobunjenicima daju
lana obavetenja. Kad su doli na Trenju, mladi ljudi ponu da strepe da nisu otili predaleko, pa
umesto da napadnu Beograd, razjure Savet i oslobode Miloa, a zatim poalju izaslanstvo koje je trebalo
da upita za savet lino kneza. Kako je Milo bio opkoljen protivnicima, nije im mogao rei svoju pravu
elju. Izaslanici su uvideli u emu je stvar, prikupili neto obavetenja po Beogradu, ali umesto da
napadnu Savet, gubili su vreme u postavljanju svojih zahteva. Njihovu kolebljivost iskoristio je Vui.
Prikupio je svoje pristalie, a na njegovu stranu preao je i vei deo beogradskog garnizona narodne
vojske. Stari protivnik Miloev uputio se ka Trenji na elu nekolio hiljada vojnika. Posle ovoga,
pobunjenici su bili prinueni da mu se predaju na milost i nemilost. Vui je uzeo topove, skinuo do gola
vojnike i njihove zapovednike, ostavljajui im samo donje rublje, i tako osramoene rasterao ih kuama.
Posle ove pobede, Vui je s vojskom odjurio u Kragujevac, uhvatio Jevrema, okovao ga, zapretivi da e
mu odsei glavu ukoliko mu ne pokae naredbu koju je primio od kneza da pobuni kragujevaku posadu.
Jevrem se nije uplaio. Uspeo je da dokae kako uopte nije uestvovao u pobuni. Razoaran i besan,
Vui se vratio s vojskom u Beograd, ne pribavivi ni najmanji dokaz da je Milo izazvao pobunu.
Oseajui da dogaaji ne idu mnogo u njegovu korist, im je prispeo u Beograd Vui navali na savetnike
da svim sredstvima prisile Miloa na odstupanje s prestola.
- Najbolje bi bilo da ga ubijemo - ree Kosa - jer ako ga ostavimo u ivotu, on e kad - tad svima nama
skinuti glave.
- Ako ste vi za to, voljan sam da ga lino ubijem - jedva doeka Vui.
- Manite se ubijanja - odluno odgovori Ilija Garaanin, koji je postao komandant regularne vojske. -
Naa je istorija i bez toga suvie krvava. Jamim vam da u ga ja prisiliti da se odrekne prestola i da ode u
Bukuret. Tamo e se ve Rusi pobrinuti da ga dre pod svojom rukom.
- U Vlaku s njim, u Vlaku! - zagrajae svi savetnici.
Milo je u susednoj sobi sluao sve to su savetnici predlagali i govorili. Pomiren sa sudbinom, jer kao
zatoenik nije mogao nita preduzeti, sedeo je i mirno puio. Kad je u sobu uao Vui, Milo ga je
uporno i otro gledao pravo u oi, a jedak osmejak igrao mu je oko usana.
- ini voliko, Tomo, jesi li doao da me ubije?
- Bio sam spreman i to da uradim, gospodaru, ali su drugi pretegli i odluili da se odrekne prestola u
korist svoga sina Milana i da odmah krene u Vlaku. Tamo ima svoja imanja i moe da ivi udobno do
sudnjeg dana.
- Dobro, Vuiu, ne dii toliku graju. I mrtav, ja sam za tebe knez i gospodar. Nego, reci mi jesu li na to
pristali i moja braa, Ljubica i mitropolit?
- Jesu, gospodaru!
- A ti si od srca bio nameran da me ubije ukoliko ne podnesem ostavku?
- Jesam, gospodaru. Zna i sam da te lepim nisam mogao na to nagovoriti, a na tvoj nain vie se Srbijom
ne moe vladati.
- De, de, Vuiu, ja bar tebe dobro poznajem. U glavu bih smeo da se kladim da ni sam ne zna kako e
vladati.
- Uskoro e se uveriti da znam, gospodaru.
- Vuiu, tebi i svima koji su se borili za slobodu Srbije hvala na ovome. Vi ste u pravu da zahtevate od
mene sve to elite. Na vas se neu i ne mogu ljutiti, ali ovi podmirepi iz preka, koje sam od skitnica i
prosjaka napravio ljudima, neka mi se na oi ne pojavljuju.
- Misli li to na Simia i mitropolita Petra?
- Na njih, Vuiu, i da zna da e se i tebi to isto s njihove strane dogoditi ako se ne osloni na Milana,
Jevrema i Jovana.
- Hoe li, gospodaru, da potpie odstupnicu u korist Milanovu?
- Ja sam nepismen, Vuiu. Udariu peat i svoj znak.
- To je dovoljno, gospodaru.
Milo udari svoj peat i znak, podie oi i dugo je posmatrao Vuia.
- Jesi li sad zadovoljan, Tomo?
- Zadovoljan sam, gospodaru - odgovori tvrdo Vui.
Sutradan rano, Milo je krenuo na put u Vlaku sa mlaim sinom Mihailom. Kako nije imao kod sebe
novca, a nisu mu dali da koga poalje u Kragujevac, pozajmio je od kapetana Mie 400 dukata. Za pratnju
do Vlake odreen mu je savetnik Toma i dvanaest kmetova, Vuievih pristalica, koji su dobili nalog da
mu uopte ne dozvole pristup obali Srbije. Od dvora do savskog pristanita pratila ga je sva via svetovna
i duhovna vlast, zatim savetnici i ministri, a za njima je pristala ogromna masa Beograana koji su eleli
da jo jednom vide staroga kneza i da mu iskau zahvalnost i potovanje.
- I mi emo s tobom, gospodaru! - dovikivali su pojedini savetnici i vii inovnici.
- Hoete do Save - odgovarao im je podsmeljivo Milo.
- Ja bih zaista poao s tobom, gospodaru, da mi ne natovari ovo breme na vrat - ulagivaki izjavi
mitropolit Petar.
- Ne lai, pope! Poao bi kao i svi do pristanita.
- Bolje bi bilo, gospodaru - viknu kroz suze Prota Mateja - da te sahranjujemo, nego to pod starost ide
da se potuca od nemila do nedraga.
- Ne bi, Proto - odgovori mu Milo. - Ja idem meu pametne ljude da ivim i da otuda gledam kako ete
vi ovde jedni drugima oi vaditi.
- Srean ti put, gospodaru! Hoemo li te jo kad videti? - dovikivali su i pitali pojedinci iz naroda.
- Brao, ja sam jo snaan i zdrav. Sve je u bojoj ruci. Videemo se, videti! - odgovarao je prkosno,
posmatrajui Simia kako bledi od zlobe.
Pre nego to je uao u lau, prie mu Jevrem. Bio je slomljen i tuan.
- Brate, daj mi ruku da ti je celivam i oprosti mi to sam te vreao.
- Jevreme, brate - uzviknu Milo - hodi da se poljubimo! Ako smo braa, i ljudi smo. Vreali smo jedan
drugoga. Tako to mora da bude u ivotu, a pogotovu na narodnom poslu. Nego, zaboravi na sve runo
meu nama i neka ti je Bogom prosto.
- Gospodaru - viknu Vui - hoe li dati meni ruku da ti je poljubim. I oprosti mi to sam te vreao.
- Da ti je Bogom prosto, Tomo. Oprosti i ti meni to sam te vreao - odgovori mu Milo i prui ruku koju
Vui poljubi.
- Milou, da se poljubimo i jedan drugome oprostimo. Sad smo bar jednaki - uzviknu Stojan Simi.
- ini voliko, Simiu, s tobom nikad nisam bio jednak, niti u kad biti. Zar si zaboravio da si mi bio tatarin
i sluga? Od probisveta nainio sam te onim to si danas. Ti, tvoj brat i Petronijevi da imate pameti i
obraza, ne bi mi se ni na oi pojavili. Zato se s tobom neu ljubiti ni pratati. Makar bio na kraju sveta,
uskoro e osetiti moju ruku.
Zatim se okrenu ostalima:
- Svi ostali, brao, pratajte i neka vam je od Boga prosto.
Mada je oseao suze u oima, Milo je uzdigao glavu i odlunim korakom uao u lau. Za njim su uli
Mihailo, Tomo i kmetovi. Ceo je u stolac na palubi, izvadio ibuk i zapalio. Jedra su se razvila i laa je
brzo krenula Savom u Dunav. Svetina sa pristanita urnebesno je dovikivala:
- Srean ti put, gospodaru!
XV
Milan Obrenovi umro je 25. juna 1839, ne uspevi da izda ni jednu jedinu odluku kneevske vlasti.
Kneevska vlast bila je poverena trojici savetnika: Jevremu Obrenoviu, Avramu Petronijeviu i Tomi
Vuiu. Ovaj trijumvirat vladao je Srbijom ne nalazei za potrebno ni da se zainteresuje za stanje
obolelog kneza. Vladali su, ali su se sve vie meu sobom gloili. Sad nije bilo pitanje hoe li se vladati po
novom Ustavu, nego je svaki od njih eleo da se to vie obogati i osnai. Tako su se stvorile dve struje u
Savetu: jednu je vodio Jevrem, a drugu Vui. Savet se posle dugog natezanja odluio, te izabrao za
kneza mlaeg Miloevog sina Mihaila.
Porta je prihvatila Mihailov izbor, ali je novi knez morao poi na podvorenje sultanu. Na putu su ga pratili
kneginja Ljubica i nekoliko savetnika, meu kojima su bili Avram Petronijevi i Aleksa Simi. Mladi sultan
Abdul Mecid, koji je od Mihaila bio stariji samo nekoliko meseci, odlikovao ga je najveim ordenom i
proglasio punoletnim. Ali je Porta knezu nametnula dva tajna savetnika - Vuia i Petronijevia, elei da
tim putem odrava konce unutranjeg razdora u Srbiji. im se mladi knez oslobodio Carigrada i stupio na
tle Srbije, pojavie se bune kmetova koji su s orujem u ruci zahtevali da se u zemlju povrati knez Milo i
da se vlada iz Beograda premesti u Kragujevac. Traili su da se pod optubu stave Vui i Petronijevi kao
turski pijuni i izdajnici svoje zemlje. Bez sumnje, u sve to bili su upleteni Miloevi prsti. Mihailo nije hteo
da spreava ovaj pokret u narodu, a Miloev povratak zavisio je od Porte.
Kako Vui, Petronijevi i njihove pristae nisu smeli da dou u Kragujevac, sklone se u beogradsku
tvravu pod paino okrilje i odatle poalju albu u Carigrad. Porta je to jedva doekala i odmah poslala
svoga izaslanika. Ali ni sva diplomatska vetina i tursko lukavstvo nisu pomogli Musa - efendiji pred
odlunim dranjem kneza Mihaila i naroda u Srbiji. Izaslanik je bio prinuen da se pokori odlukama i
zahtevima naroda i da se vrati praznih aka u Carigrad. S njim poe etrdeset nezadovoljnika, na elu s
Vuiem, Petronijeviem i Aleksom Simiem. Sad se moglo odahnuti i poeti ozbiljno sa sprovoenjem
reforme. Sudski i upravni postupak poeo je da radi bre i pravilnije. U zemlji su otvarane kole, a u
Beogradu osnovano knjievno drutvo. kolovani ljudi i oni to su kao Srbi preli iz Austrije, postavljani
su za profesore, uitelje i sudije. Otvorene su nove bolnice. Knez i vlada morali su da pribegnu i jednoj
nepopularnoj meri, a to je povienje poreza od pet na est talira godinje.
Nezadovoljne porezom, pristalice starog kneza traile su njegov povratak na vlast, pa su zbog toga
povremeno nastajali neredi. Ni dva knez Mihailova strica, Jevrem i Jovan, nisu se slagali meusobno.
Jovan je dobio samo poasno mesto i uzdisao je za starim stanjem, a Jevrem je zahtevao izmenu
ministarstva i u javnosti traio amnestiju i povratak izgnanika. Za celo to vreme Porta nije prestajala da
se zauzima za izgnanike, traei uz pomo Rusije da im se dopusti povratak u Srbiju. Izgnanici su dobili
penzije, i samo neko vreme ostali mirni. Zatim su poeli da viu protiv kneevih ministara, traei preko
naroda njihovo smenjivanje. Njima se pridruie beogradski Turci s Namil - paom, koji je ocenio da je
sazrelo vreme za ostvarenje Portine zamisli o ponovnom pokoravanju Srbije. Vamil - paa je nadmeno
traio od kneza da se uklone pojedini ministri, a naroito ore Proti, ministar spoljnih poslova. Knez
Mihailo je to odluno odbio. Uskoro je stigao izvanredni Portin izaslanik, s namerom da iznudi od kneza
ostavku ministara. Mihailo je i njegov zahtev odluno odbio.
Turci su sada dali mig za pobunu. Poslali su svakog zaverenika u njegov kraj da die narod na ustanak.
Vui je preao u Zemun, izvesno vreme krio se kod Turaka u smederevskoj tvravi, pa je zatim tajno
preao u Kragujevac, gde mu se predala celokupna vojska. Da od naroda prikrije svoju pravu nameru,
lukavi Vui izjavi kako on nije ustao protiv mladog kneza, nego protiv njegovih ministara koji podiu
porez. Sada je, s orujem u ruci, postavio zahtev da se sazove Narodna skuptina.
Knez Mihailo uze ono malo redovne vojske to mu je ostalo u Beogradu i poe na Vuia. Uz put mu se
pridruie gomile seljaka, koji su mu svojim prisustvom vie smetale nego koristile. Vui posla jedno
izaslanstvo da trai nagodbu s knezom. Mihailo je to smatrao uvredom. Na to Vui prihvati borbu. Prvi
ispaljeni meci uinili su da se seljaci razbegnu. U stvari, knez je ostao sa bataljonom vojske, pa videi da
ne moe izii nakraj s Vuiem, pree sa svojim pristalicama u Zemun, poto nije hteo da prihvati
sugestiju stranih konzula koji su mu savetovali da se stavi pod zatitu vezira.
Tom prilikom jedna grupa buntovnika presrela je kola u kojima se nalazila kneginja Ljubica u pratnji
mladog majora Jovana Spasia. Znajui da e ga buntovnici ubiti, kneginja ga prikrije skutom svoje
haljine. Zatim ree onima koji su je opkolili:
- Napred, gospodo! Ja sam ena hrabrog Miloa i majka kneza Mihaila, ja sam Ljubica koju svaki Srbin
zove majkom. De da vidimo ko je od vas tolika ra da bi mogao da me uvredi ili mi neto naao uini.
- Bog te iveo, majko! - povikae buntovnici.
- Bog mene i uva - odgovori ona mirno i naredi koijau da potera konje dalje.
Vui iskoristi bekstvo kneza Mihaila, te na Skuptini izvika Aleksandra Karaorevia za novog kneza; to
je bio mlai Karaorev sin, koji je kod Mihaila sluio kao autant.



XVI
Knez Milo nije mogao da se pomiri sa izgnanstvom i gubljenjem vlasti. Na svom dobru Pojani u Vlakoj,
on je smiljao kako da pridobije svoju porodicu, naroito Ljubicu, koja je u narodu imala veliki uticaj.
Jovan je na njegovoj strani, a Jevrema e se osloboditi Mihailovim punoletstvom. Za Miloa je povratak
na presto znaio ujedno i silnu elju za osvetom. Nikako nije mogao da zaboravi ni da se pomiri sa
stvarnou da ljudi koje je on uzdigao od probisveta i svojih slugu do visokih poloaja i bogatstva, da ti
ljudi sada gospodare Srbijom i da su ak bili u stanju da ga proteraju. Mada mu je tih dana dolazila esto
u seanje Karaoreva slika, ipak ni jednog jedinog trenutka nije se kajao to ga je uklonio sa svoga puta.
Milo je najvie mislio na nadutog, silovitog i neuraunljivog Vuia, potuljenog Stojana Simia i
prepredenog Avrama Petronijevia. Ali se ipak nekako najvie ljutio na Iliju Garaanina, koga je prvog od
mladih i kolovanih ljudi odmah prihvatio i digao do poloaja. U stvari, Milo nikad nije mogao sasvim da
pronikne u linost Ilije Garaanina. On se razlikovao od ostalih ustavobranitelja: dok su oni i nadalje
ostali pravi umadinci, on se pretvorio u pravog evropejca. Druio se sa ljudima koji su bili zavrili kole u
Francuskoj. Milou se tek sada u izgnanstvu ini da je shvatio Garaaninovu ulogu - on je, u stvari,
predstavljao vezu izmeu novih i starih. injenica je da je on u danima Miloevog svrgavanja ispoljavao
najmanje zle volje i mrnje, ali je zato bio i jedan od najodlunijih koji su ga prisilili da podnese ostavku.
Udaljen iz Srbije, lien vlasti, eljan osvete, Milo je sve vie razmiljao o svom narodu, svojoj zemlji i o
ljudima uopte. Sad mu je tek postalo jasno kako je poslednjih godina bio neoprezan pri ocenjivanju ljudi
koje je oko sebe okupljao. Setio se Vukovog pisma iz Zemuna. Jest, Tomo je bolje video od mene. Greio
sam to ga nisam tada posluao. Nakrivljena Vukova prilika i telo oslonjeno o tap izrasli bi sada esto u
Miloevim uzavrelim seanjima. Dakle, taj opavko je bolje video od mene!
Pod vidom poslova i trgovine, Milo je obnovio svoju obavetajnu slubu i preko poverljivih ljudi
uspostavio vezu sa pristalicama u Srbiji. Prvi potez je usmeren prema Ljubici. Napisao joj je ljubazno
pismo. U njemu joj je preporuivao da bdi nad Mihailom i da ga uva od ljudi koji ga okruuju, poto je
saznao da meu Mihailovim savetnicima ima zakletih neprijatelja koji ele da njegovu decu lie naslea i
prestola.
Kao ena i majka, Ljubica je prva poela da radi na Miloevom povratku. Uskoro su i sa drugih strana
poeli sve glasniji zahtevi da se Milo vrati u Srbiju. Njegove pristalice, naroito oni koji su njegovim
padom bili svrgnuti s vlasti ili poslovno oteeni, nisu alili ni truda ni vremena. Nova administracija, sa
usvajanjem stalnosti i odreivanjem inovnikih plata, dovela je do poveanja poreza i stvaranja
birokratije. Seljake mase niti su htele niti su mogle da shvate nastale promene. Sve je to ilo u prilog
Milou i njegovim tenjama. Samo, sve to nije ostala tajna ni za ljude novog reima. Zato su oni
preduzimali sve otrije mere prema onima koji su se zalagali za Miloev povratak. U tu svrhu isposlovano
je kod Rusa i Turaka da se knez protera iz Vlake. Knez Mihailo, mada je mnogo voleo oca, nije
nameravao da mu ustupi presto. ak je podlegao uticaju svoje okoline, pa je u Be uputio Adolfa fon
Filipsborna sa zadatkom da motri na kneza Miloa.
- ini voliko, Vue, kako je Mihailo? - upita Milo kad se s Karadiem sastao u Beu.
- Gospodaru, Mihailo je dobar i plemenit. Ima mnogo tekoa s ljudima oko sebe. Naroito mu je teko s
Vuiem.
- Osilio se Tomo, ali platie mi sve odjedanput - uzviknu Milo.
- Gospodaru, knez Mihailo je mlad i nevet. Popeitelji hoe da sprovedu reforme, dok Turci svim silama
nastoje da u Srbiji u optem nezadovoljstvu i smutnjama to vie za sebe prigrabe i ulove. Ja se upravo
Turaka najvie i bojim. A nai ljudi, gospodaru, nisu u svemu srene ruke. Daleko od toga da sam sasvim
u pravu, ali ja mislim da i vi jako greite to zahtevate da se vratite u zemlju. Treba pomoi Mihailu da se
to vie uvrsti na prestolu.
- ini voliko, Vue, em si 'rom, em si orav! Nema Srbima spasa bez vrste ruke. Oseaju oni da im ja
nisam za vratom. Digli su glavu i upropastie to malo Srbije i slobode to sam ja s mukom stekao.
Vuk je bio u pravu. Drugog septembra, okupljeni narod i vojska na Vraaru izvikali su za kneza
Aleksandra Karaorevia, a zbacili kneza Mihaila. Aleksa Simi odnese u Carigrad narodni proglas. Porta
odmah pouri da prizna izbor novog kneza kako bi izbegla meanje Rusije.
Dok su se te promene deavale u Srbiji, knez Milo se nalazio na putu za eke Toplice. S puta se
dopisivao s Vukom, koji je boravio u Beu, i interesovao se za prilike u Srbiji. Kad je doznao da je Mihailo
zbaen s prestola i na njegovo mesto izabran Aleksandar Karaorevi, silno se razbesneo.
- Sutra odlazim za Be! - naredi sekretaru. - Osetie oni da je Milo jo iv i da neu pustiti onako kako su
naumili.
Tih dana, mada je malo jeo i spavao, pokazao je neverovatnu odlunost, pribranost, ak se i alio.
Meutim, noi je provodio u bdenju. Kovao je planove i pretresao u mislima ljude na koje se mogao
osloniti u Srbiji. Bio je siguran da mu predstoji velika borba, ispunjena opasnou i naporima.
Vuiu, Vuiu, zar si zaboravio da sam ja jo iv?! Da to to sam stvorio za sebe i svoje potomstvo, bez
krvi neu pustiti. Katkad bi se zaneo do te mere da je ve video sebe u Kragujevcu ili Topideru,
okruenog svitom i monog, a pred njim stoje unieni Vui i ostali njegovi protivnici.
Kad stie u Be, odmah pozva Vuka Karadia.
- Uzimaj kola i tri u Zemun te nai Mihaila. Kai mu da ne primi nikakve odluke Skuptine i prevratnika.
Neka pai u Beogradu saopti da Porta nema prava da se mea u srpske stvari. Obara jednu dinastiju, a
dovodi drugu! Meni i mome potomstvu nasledno kneevstvo je i hatierifom priznato. Prema konzulima
neka zauzme isti takav stav, i neka izjavi kako je Vui pobunio narod po nagovoru Turaka. Uzdam se u
Boga da Rusi nee dozvoliti tu promenu.
Nestrpljiv da to pre isprati Vuka, Milo je posmatrao kako on silazi niz stepenice nabadajui na tulu.
Obuze ga saaljenje, pa mu doviknu:
Hajde, Vue, da gonimo Turke, Ja ostarih, a ti klecav, Vue, Teko njima ko se na njih sprema!
- I ja tako mislim, gospodaru - uzvrati mu Vuk uz osmeh.
- Da vidi, Vue, i nije ba tako. Nego, od sveg jada da se naalimo. Nama su noge spore, ali nam je
pamet jo obojici brza.
XVII
Miloevo uzdanje u Rusiju bilo je uzaludno. Njen protest uinjen je samo formalno. Kao protektorka, ona
se jedino nije slagala sa izborom jednog Karaorevia za kneza, jer su ga izvrili buntovnici. Traila je da
Skuptina potvrdi izbor. U stvari, Rusija se nije zalagala ni za jednu dinastiju. Ruskom protestu se
pridruila i Austrija, a Porta je morala pristati na zahtev dveju sila da izbor kneza prepusti Srbima.
Meutim, Skuptina donese odluku kakvu je traio Vui, jer je on jo prvih dana prevrata rasterao sve
istaknute pristalice Obrenovia. Tako je odluka o promeni na prestolu postala stvarna.
Susret izmeu Vuka i kneza Mihaila u Zemunu pretvorio se u prijateljstvo. Tako je Vuk poao da prati
mladog kneza do Berlina da bi mu se naao pri ruci. Knez Mihailo je tek bio uao u dvadeset prvu godinu
ivota. Zbog toga se Milo veoma brinuo za svog sina i celo vreme odravao prepisku s Vukom, dajui mu
uputstva kako da nae za njega dobre uitelje. Mada ga je progonstvo sina mnogo pogodilo, on ipak nije
nijednog asa prestajao da misli o povratku u Srbiju. Vet podzemnim i zakulisnim borbama, Milo je
novcem i obeanjima okupljao oko sebe sve vie nezadovoljnika. Uz to, dolazio je u dodir i sa trgovcima i
mladim ljudima koji su se bili rasuli irom Evrope radi kolovanja. Bili su to dani muni, puni sumnje i
razmiljanja. Morao je da radi oprezno, jer su ga austrijske vlasti drale pod prismotrom, a takoe i
plaeni agenti iz Srbije. Pored toga, preplitali su se provokatori i agenti dvostruko vezani.
Ponekad je, obino zimi, sedei u fotelji uz razbuktale glavnje u kaminu, razmiljao o danima kad je
vladao i gospodario Srbijom. Kad su svi od njega strepeli, kad su njegovi ljudi motrili svaki korak
protivnika i dostavljali mu svaku izgovorenu re, svaku primedbu ili znak nezadovoljstva. Da li sam tada
bio dovoljno oprezan da sve proverim? Ne, nisam! Preputao sam se laskavcima i udvoricama. Na svom
hlebu i uz koleno odgojio sam sve one koji mi danas o glavi rade i ne daju mi mira ni u dalekoj tuini. A
da li su oni sasvim spokojni? Sigurno da nisu! Eto, taj mladi Karaorevi ako i nastoji da me onemogui,
nije mu ni zameriti. Priznajem, ja vie njemu dugujem nego on meni.
Razdraen i uzbuen, ustao bi, pripaljivao eravicom duvan u ibuku i naporom volje potiskivao u sebi
uzavrelu prolost. Ko hoe da vlada, gospodari i ostane zapamen, mora sve slabosti da odagna od sebe.
Ne bih bio Milo ako bih se neeg ili nekog bojao. Ostaje mi ono drugo, muko i odvano - da se no sim
sa protivnicima do groba. Da vratim presto i da pre smrti oistim Srbiju za Mihaila.
Nona tiina pomagala je da u njemu sazre elja da pobedi, savlada i vrati milo za drago. Napinje sluh da
uje ma kakav um. Sve je tiho, samo plamsaju glavnje u kaminu. Teko mu je to je sam. Milovan je
sigurno odlutao nekuda. Ove Belijke su lakoumne na muku snagu i lepotu. Eh, da su mi negdanje
godine! U seanju mu se ukaza lik mlade glumice. Izgledala je kao goludravo ptie koje tek dobija
paperje. Osmeh zado voljstva zaigra mu oko usana. Podatna i neutoljiva, umela je da razbudi u njemu
staru snagu. Cvrkutala je nerazumljivo, uvijala se i bestidno pokazivala nago telo. Jedva je uspeo da je
prisili da se obue. Darovao joj je nekoliko esarskih dukata. Gledala ih je s prezrenjem. U moj sirac!
Uivala je vie negoli ja! Bie da se sada kurva s Milovanom. Uzbudi se i neosetno kliznu u slatka seanja.
Senke mnogih ena sjatie se oko njega. Lepe, drage i mile kao nekada. Prokletnice! Zato mi ni ovde ne
daju mira? Zatvori oi. Sea se mnogih ludosti, milovanja, nenosti koje su mu pruale i koje im je
uzvraao. Iz sve te pomamne gomile izdvajao se nejasan i pomuen Jelenkin lik. Ona je sad kod svoje
roake u Panevu. Njeno lepo lice i ive oi zovu ga sebi. Nejasno oseanje. Kao da nije u Beu i u svojoj
sobi. Hteo je da ustane i pozove nekog od posluge, ali ga je udna ukoenost prosto prikovala za sedite i
ostavljala mu samo ogoljenu misao, pomuenu, muenu udnjom i nestvarnim privianjima. Zatim
mutan san u kome ga sve ee pohodi Petrija. Ti snovi su udnovato jasni i izgledaju kao stvarnost. Oni
unose u mozak otrovnu boljku neprebolele rane. to vreme vie odmie nosei gorku starost, seanje na
to drago stvorenje postaje sve jae. Uz njen lik uvek se javlja i Ljubica. Moli ga zaneseno da joj oprosti.
Znao je da nju Petrijino ubistvo mui sve vie. Zaticao ju je kako klei pred ikonom i presahlim oima
gleda lik svetoga Nikole. Prokleta vetica! I na samrtnom asu je pomenula Petriju. Sigurno se zbog nje
mnogo namuila.
Vrata se otvorie i na njima se pojavi pisar Milovan.
- Gospodaru, zar jo nisi legao?
- Ne mogu, razbio mi se san. Nego, reci mi kuda to stalno nou skita?
- Mlad sam, gospodaru, pa sam se malo proetao.
- Ako, ako samo jedno ne zaboravi: ove Nemice su avolske. Priuvaj se, jer svaka ti je kao duboka voda.
To ti je kao postelja u hanu: digne se s nje, a ne zna ko e sutra uvee na nju lei. Ali jesu lepe, po
materi ih! I da zna, Milovane, bez njih nema nikom ivota, a s njima je muka.
- Kako bi bilo da za sutra uvee pozovem Gretu?
- ini voliko, pozovi je da malo povragujemo.
XVIII
Da bi se za izvesno vreme uklonio ispred oiju bekih i srpskih agenata, Milo preduze due putovanje po
Nemakoj; dospeo je tako i do obale Severnog mora. Jedini pratilac bio mu je pisar Milovan Pejinovi.
Nemaka je tih dana bila centar revolucionarnih pokreta u Evropi. Njuhom iskusnog bundije, Milo oseti
da se prelomilo neto u ivotu ljudi i da e nastati burni dani. Zaali to je napustio Be i toliko se udaljio
od Srbije, pa odmah zapovedi Milivoju da pripremi sve to treba za povratak.
Uspeo je da se vrati u Be pre nemira. U kui zatee svoga pitomca Anastasa Jovanovia, velikog
oboavaoca crnogorskog vladike i pesnika Njegoa, koji je tih dana prispeo u Be da tampa Gorski
vijenac. Izmeu Miloa i vladike Njegoa postojala je zategnutost jo iz doba Husein - begove bune, kad
je ono Milo savetovao Crnogorce i pripretio im da ne pomau Bonjake. Taj sukob meu njima jo nije
bio raspravljen, pa su jedan od drugog zazirali i ljutili se. Anastas Jovanovi je hteo da ih izmiri, ali u tome
nije nikako uspevao. Milo je znao da njegov tienik poseuje Vladiku, ali niti mu je to zamerao niti
zabranjivao. Ipak, oseao se potitenim to ga Vladika ne poseuje niti ga zove sebi.
- ini voliko, kako mu to doe - hoe da je vladika, a nije vladika. Vladika je, a ne nosi vladianske
haljine i nikad ne ide u crkvu - upita jednog dana Milo Vuka Karadia.
- to ti to meni govori, gospodaru? Eno ti Vladike, pa njega pitaj - namerno mu odgovori Vuk, elei
time da ga prisili da prvi prui povod za sastanak i izmirenje.
Na drugoj strani, vladika Rade takoe je govorio Vuku:
- to se taj Milo gtvrdnuo toliko? Kome uva nebrojeno blago? Da je ono u drugim rukama, vas bi narod
imao koristi.
- Ne znam, gospodaru. Eno ti Miloa pa se objasni s njim. Ne razumem koji vam je avo te reite jedan
na drugoga. Ti zna da on ono pismo nije pisao niti je pretio to mu se tako htelo, nego je eleo da odbije
Turke od Crne Gore.
- More, moleriu, ta ti radi vladika? - jednom za rukom Milo upita Anastasa Jovanovia.
- Zdravo je, gospodaru, pozdravio vas je.
- Ne more biti!
- Bogami jeste - odgovori Anastas - nego ja nisam smeo da vam to kaem. Vidim, neto ste ljuti na njega
to se ne vlada kao druge vladike.
- E, ini voliko, hvala mu i od Boga mu zdravlje. Kad mu ode, pozdravi i ti njega od moje strane.
- Hou, gospodaru.
Vladika Rade takoe je presretao Anastasa:
- Gospodine Jovanoviu, ta ti radi umadinac?
- Zahvaljujem, gospodaru, zdrav je i rekao mi da te pozdravim od njegove strane.
- Zbilja ili se samo ali?
- Doista mi je rekao da poem i da vam izruim njegov pozdrav.
- Hvala mu - uzviknu vladika Rade zadovoljan - mnogo mu hvala.
Posle nekoliko ovakvih pozdrava, Milo uze koije i u drutvu Vuka i Anastasa ode prvi u posetu pesniku.
- ini voliko, Vue, neka se on vlada kako hoe. Za svoje vladanje ima kome odgovarati, ali on je za
mene sveteno lice i zato hou ja prvi da poem njemu - ree knez.
Kad su najzad uli u kuu gde je stanovao vladika Rade, Milo zagrli Vladiku i ree mu:
- E, moj sinko, neka su srene oi to te videe. Vidim, ljut si jo na mene, udljiva starca. Ali, jedno mi je
samo ao na tebe - to veruje da je Milou vrana mozak popila da za raun Turaka udari na Crnu Goru,
koja je jedina uvala zublju nae slobode. Nego, to je bilo da vie ne pominjemo. Neka si mi zdrav i
srean!
Od toga dana vladika Njego je preko dana pisao Gorski vijenac, a uvee poseivao Miloa i svoj spev
itao Vuku, Anastasu i drugim Srbima koji su se tu okupljali. Milo i vladika Rade sedali bi blie kaminu.
Posluga je iznosila rakiju, uiku prutu i druge akonije koje su knezu slali prijatelji preko zemunskih
trgovaca. Vuk, nalaken na svoju taku i pognut napred, voleo je da pije vino i slua kako vladika Rade
ita.
Uskoro je Gorski vijenac bio pripremljen za tampu. Kad je vladika Rade jednog dana doneo Milou
gotov rukopis svog speva i predao mu ga, stari knez se iskreno obradovao. Zapovedio je da se upregnu
kola, pa je smestio u njih Vladiku i Anastasa.
- Vozi pravo jermenskom mitropolitu - naredi koijau.
Mitropolit odmah primi Miloa, Njegoa i Anastasa. Onako nestrpljiv, Milo odbi da sedne u ponuenu
stolicu.
- Gospodine, doao sam da mi trukuje u tvojoj tipografiji ovu knjigu, a ja u platiti sve trokove.
Mitropolit ljubazno primi iz Miloevih ruku rukopis i pozva upravnika tamparije.
- Kada jedan knez napie knjigu, a drugi knez za nju plaa troak, knjiga mora biti osobite lepote -
uzviknu vladika Rade. - Zato naredi, upravnie, da hartija bude to bolja, slova krupna, tekst opervaen i
da u knjigu uu trideset etiri slike.
- Sve e biti uraeno po vaoj elji - odgovori upravnik tamparije naklonivi se.
XIX
Prilike irom Evrope postajale su sve uzburkanije. Revolucionarni talasi zahvatili su gotovo sve zemlje,
naroito Austriju. Milo je paljivo pratio sve promene, nasluujui kako su na pragu veliki dogaaji. O
ustavu, slobodama, parlamentu, kao i svemu ostalom to se dogaalo u svetu, raspravljali su u njegovom
prisustvu Vuk, Anastas, Njego i Kopitar.
- Puca led i narodi se bude. Nadam se da e ovo to dolazi pomoi i nama i Srbima da stresemo jaram i
najzad se okupimo u jednu dravu - Oduevljeno je govorio Vladika.
- U Maarskoj je pokret sve jai. Kout i Petefi okupljaju u Peti nezadovoljnike. Trae ustav, a ini mi se
da ele i otcepljenje od Austrije - izjavi Kopitar.
- Vrenje je zahvatilo Zagreb i Vojvodinu. O tome sam pouzdano izveten - dodao je Milo.
- Da si neto sada u Srbiji, ta bi ti radio, gospodaru? - usudi se da upita Anastas.
- U moj sirac, ta bih radio! Pobunio bih najpre Bosnu i Bugarsku, pa zatim pozvao nae ljude koji su
graniari u Austriji i krenuo narod na sve strane. Zar ne vidi, oi ti ne ispale, da od Carigrada do mora
nema sigurne vojske ni za Turke ni za Nemce? Sad je pravi as, ali oni moji upljoglavci u Srbiji to ne
uviaju.
- Zaista je pravi as - ree vladika Rade uzdahnuvi.
- Jo je o svemu tome prerano govoriti. Dok je ovaj stari lisac ovde na vlasti u Beu, treba se od svake
bune i meanja uzdravati. To je za nas najvei krvnik na svetu - protivreio je Vuk.
- Jeste, vala. I upamtite dobro: tursko je bilo i prolo. Isto u se ja lasno obraunati s Vuiima, Simiima,
Uroeviima,, Garaaninom i ostalom kompanijom, ali se bojim Meterniha. Odnosno, bojim se Bea i
Nemaca. Zar ne vidite kako nas na izgled pitomo a u stvari krvniki gledaju? Paze na svaki na korak.
Strahujem, brao, za Srbiju. vabama je ona no u srcu.
- Dok je Rusije, ne boj se, knee - uzviknu Njego.
- Ej, moj vladiko, tue ruke tesan gunj kroje. Rusija odvajkada gleda svoje poslove, a nas samo podbuni
kad smo joj potrebni, i nikad do kraja ne odri zadatu re.
Tek se nasluivalo prolee. Po celom Beu izbile su demonstracije. Masa sveta, predvoena studentima i
radnicima, pola je prema zgradi, u kojoj su se odravale sednice Skuptine. Zahtevali su Meternihovu
ostavku i pretvaranje Austrije u ustavnu monarhiju. Demonstranti su se odmah sukobili s vojskom, i tako
je dolo do mnogih ulinih okraja. Neredi su postajali sve vei i sukobi sve ozbiljniji. Meternih je na kraju
morao da podnese ostavku. Vlada se dugo ustezala da objavi ustav, a potajno se pripremala da silom
ugui otpor. Sukobi su nastavljeni. Najzad je obrazovana odgovorna vlada koja je od nacionalne garde
stvorila svoju oruanu snagu.
Milo je radoznalo i budno pratio dogaaje u Beu. To mutno i neizvesno vreme oivelo je uspomene na
dane kad su se protiv njega digli ustavobranitelji. Zato je bivao sve uzbueniji. Slabije je jeo i neprestano
neto zagledao, kao da se priprema na daleko, neodlono putovanje. Nemir mu je zahvatio duu, ali niko
nije mogao da nazre ta on zapravo oekuje od ovih nemira, pokreta i metea. Bio je uzbuen i
nestrpljiv. Pojavljivao bi se na balkonu kue i radoznalo posmatrao svu tu guvu, viku i sukobe na
ulicama. Jedne veeri, sedei kraj kamina, oekivao je pisara Milovana, koji je bio izaao da kug novine.
Iznenada mu dooe u posetu Vuk i Njego.
- ini voliko, nema vas ve deset dana. Priajte, more, ta ima novo - ree Milo, srean to vie nije
sam.
- Vidi, gospodaru, narod hoe svoja prava i slobodu - odgovori Vuk.
- Na kraju e ga prevariti, Vue. Znam ja kako to ide. Obea narodu i pusti ga neka se do mile volje
izvie. Kad vidi da nema druge, napie mu zakon i tesno mu skroji u njemu. Kad se narod rashladi i
smiri, ponovo mu pritegne dizgine i biem oine po njemu.
- Eh, lako je ovima ovde, oni su slobodni i gospodari u svojoj kui. Mogu da se bune i prepiru oko ustava i
izbora. Ali ta emo mi to nas je pola pod Turcima, pola pod Nemcima? Mi bismo morali nekako
drugaije da krenemo sada - zamiljeno ree vladika Rade.
- ini voliko, izgleda da e se neto u tom pravcu morati da preduzme. Nego, recite vi meni kako je u
Maarskoj i kod naih u Vojvodini?
- I tamo su nastali veliki nemiri. Na alost, izgleda da naa braa Hrvati nee hteti zajedno s Maarima. A
i Srbi iz Vojvodine ne nameravaju da prihvate Maare u svoju dravu. Gospodaru, neto se u celom
ovom svetu jako zapetljalo i zamutilo, a ta e iz svega ovog ispasti, to Bog jedini zna - odgovori mu Vuk.
- Kako je, Vue, u Rusiji?
- Tamo je mirno i carska stega ne poputa.
- Eto nevolje! Rusi nee dozvoliti ni ovde nikakvu bunu i slobodu. Nisam ja jo zaboravio kako su onda
sauvali Tursku od Mehmed Alije. Mene su stalno drali pod nadzorom i savetovali mi da mirujem.
Ba tih dana u Beu se iznenada pojavio Milo Stojkovi. Bila je zakazana poznata Majska skuptina, na
kojoj su Srbi iz Vojvodine imali da odlue hoe li s Maarima ili s Beom. Stojkoviu je bilo nareeno da
na Skuptinu pozove i kneza Miloa.
- Gospodaru, mitropolit i nae voe zamolili su te da doe na Skuptinu u Karlovce, gde emo odluiti
ta da radimo.
- ini voliko, ja mislim da ste vi odluili i dali ruku Jelaiu. On je carski general, a iji hleb jede - toga i
slui.
- Ne, varate se, gospodaru. Narod e da odlui, jer Maari ne ele da priznaju naa prava, a Be nam
potvruje slobodnu Vojvodinu.
- ini voliko, ja ne mogu doi, a ti im, Stojkoviu, kai da se nagode s Maarima kako god znaju. Ako ne
doe do sporazuma, vabe e vas sve prevariti.
Milou se dalje nije ostajalo u Beu. Oseao se sve uznemireniji. Ali oprezan i promiljen, nije hteo da
srlja u neizvesnost. Hteo je najpre da proveri kako e se zavriti ceo ovaj sukob u svetu. Uskoro su ga
pozvali sa Mihailom na aj kod Meterniha. Kancelar, iako svrgnut s vlasti, interesovao se za miljenje
kneza Miloa, koga je smatrao vie buntovnikom nego monarhom. Dok je Mihailo razgovarao sa
prisutnima o situaciji u Maarskoj, Meternih se okrenuo tumau.
- Pitaj ga kako se knez Milo, onako silan, mogao pomiriti s tim da ga svrgnu s vlasti i odagnaju iz
otadbine.
Tuma saopti kancelarovo pitanje:
- O, majku mu, ba si ti lud! Pitaj ti njega kako se on mogao pomiriti da ga zbace egrti i kalfe, i to njega
koji je drmao carevinom i sa po sveta.

Tuma je, razumljivo, oklevao da prevede Miloeve rei, pa poe da ublauje i zamuckuje. Milo to oseti,
naljuti se i udari tumaa akom po vratu. Svi se iznenadie, ali dok se oni jo nisu ni pribrali, Milo se
osmehnu i pomilova prijateljski tumaa po obrazu.
- Ja sam to tebe iz ljubavi, nego ti prevedi onako kao to sam ti rekao.
Meternih saslua Miloev odgovor i nezadovoljno se namrti.
- Mudar je - ree - i verujem da Turcima nije nimalo bilo lako da iziu nakraj s njim.
Tih dana i vladika Rade se spremao za povratak u Crnu Goru. Burni dogaaji silili su i njega da se to pre
nae u zemlji. Na dui je nosio veliku boljku zbog ostrva Lesendra i Vranjine, koja mu je bio oteo
skadarski vezir.
- Vaa svetlosti - ree Vladika knezu Milou pri ruku - nije drugo ve da me pomognete. Molio bih da mi
date deset do dvadeset hiljada dukata da nainim nekoliko laica i povratim ostrva to mi ih otee Turci.
Milo se skameni kad u koliku svotu trai Vladika.
- ini voliko - odgovori mu - vrlo mi je ao, ali ti novac ne mogu dati.
- Ne zborite tako ako znate za nevolju ljutu - uzviknu Njego - jer ako mi vi ne pomognete, ko e drugi?
- Nije da neu, brate, nego ne smem - odgovori Milo.
- Koga se bojite? - upita suvo Njego.
- Kako koga se bojim? Iz Vlake su me po nalogu Rusa proterali. Vele, spremam bunu u Srbiji i Turskoj. A
nisam, bog i dua, to radio. Sad da dam Crnoj Gori novac, proue se odmah i Porta e onaj as traiti da
me i odavde uklone. Kud u ja ovako star, a jezik ne znam?
- Ne bojite se vi, ve vam je ao novca - viknu vladika Rade i nervozno ustade. - krtac ste!
- Nije mi ao novca - ree mirno Milo - ve ne elim klati vola zbog litre mesa. Ta dva ostrva ne vrede ni
koliko dve dobre livade u Srbiji. Zato se i ne isplati da zbog njih izazivamo buru. Nego, Vladiko, kad bude
trebalo za neto korisnije, nee Milo aliti ni dva puta toliko dukata...
XX
Dok je Milo amio u progonstvu, prilike u Srbiji su se pogoravale. Zbacivanje Obrenovia i dovoenje
na presto Aleksandra Karaorevia izazvalo je jo jae unutranje trvenje. Odnosi izmeu kneza i
Saveta bili su dobri samo kratko vreme. U stvari, zavisili su od oveka koji je zauzimao poloaj prvog
ministra. Dok je to mesto zauzimao Avram Petronijevi, stvari su ile dosta dobro. Posle Avramove smrti,
prvi ministar postao je Ilija Garaanin. Iako manje okretan i manje odan knezu, uspevao je da produi
politiku svog prethodnika. Po njegovom padu, zamenjuje ga Aleksa Simi, koji je ve bio ostareo.
Nemaran kao kakav stari turski paa, Simi je digao ruke od svega jer nije eleo da se ikome zamera,. niti
je imao volje da neto preduzima.
Pored toga, sama struktura drutva u Srbiji znatno se bila izmenila. Mnogi ljudi koji su se bili obogatili
trgovinom, eleli su sada da postignu i poloaje u politikom i drutvenom ivotu. Znatan deo omladine
zavrio je kole u Evropi, pa je otuda doneo nove navike i ideje. Seljaci su se zaduivali, a birokratsku
upravu, namete i zelenatvo sve su tee podnosili. Usled toga nastala su dva izrazita strujanja u narodu:
konzervativci i liberali, politike stranke koje su suprotno gledale na ureenje zemlje, razvoj drutva i
politika prava graana. Uz to, u Srbiji je ostalo i mnotvo Miloevih pristalica koje njegovo progonstvo
nije moglo uplaiti, iako ih je novi reim nemilosrdno i otro progonio. Tako se nezadovoljstvo jednog
dela naroda usmerilo isto na dinastiku borbu. Miloeva apsolutistika vladavina poela se zaboravljati.
A uticaj Tome Vuia sve vie se snaio. Kao stareina bio je vrst, strog i odvaan. Guio je bune pod
Miloem, a po njegovu padu dizao ih je sa istom plahovitou i brutalnou. Za prve Mihailove vlade
razbio je kneeve kapetane, uao na elu pobunjenog naroda u Beograd i u vojnikom logoru za novog
kneza izvikao Aleksandra Karaorevia. Time se nametnuo Srbiji za apsolutnog gospodara. U bunama i
neredima niko nije umeo da se snalazi i ponaa kao on. Meutim, u miru, kada zadobijene pobede treba
koristiti, nije znao ta hoe. Pretvarao se u seljakog demagoga. Govorio je: Ja se ne bojim nikoga. Ni
kneza, ni Saveta, ni ministara, a najmanje mitropolita. to je svinjar, to je i svetenik, to je svetenik, to -
terzija, a to terzija - to sudija. to sudija - to sam ja. Svi smo mi jednaki. Ne treba da se samo jedan greje
ca suncu, a ostali da cvokou u 'ladu; da samo jedan podigne glavu visoko, a svi da gledaju u zemlju.
Valja da svi gledamo gore, i svi da se grejemo na suncu.
Protivnici su ga zvali burgija.
Na jednoj sednici u Senatu, napadajui kneza i Petronijevia, rekao je sledee:
- Niko nije zakupio ovu zemlju, svako je pomalo doprineo da se ona oslobodi. Kad treba, onda daj
narode, a posle ga gazi. Kad neko rekne: ta zna gejak!, taj mi je mrzak kanda mi i ovo drugo oko kopa.
Ko je blagajnik u ovoj zemlji? I zar svi mi nismo jednaki?
U stvari, Vui nije alio narod, niti je istinski traio i verovao u jednakost. U opoziciji, taj isti narod
smatrao je kukavnim. kolovane ljude i inovnike nazivao je gospodom. Mrzeo ih je, jer se u poreenju s
njima oseao podreenim. Pred njima je uzimao u zatitu narod. Ali kad se taj seljaki demagog,
bundija i hajduki harambaa domogao moi i vlasti, iveo je u svojoj kui na velikoj nozi; hteo je u
raskoi da se izjednai s onima koje je mrzeo i prezirao. Kod njega je sve bilo nameteno kao u nekoj
bogatoj jevrejskoj kui. Otomani su bili presvueni svilom i ohom, imao je kristalno posue, srebrne
sahane i pribor za jelo. Za kuvara je uzeo najboljeg beogradskog aiju. Jedino je njegova lina soba
odavala da tu ivi negdanji etovoa i bundija. Njeni zidovi su bili pretrpani svakojakim orujem u zlato
i srebro okovanim, toboe da mu se uvek nae pri ruci.
Kad je zbacio Mihaila, imao je samo jednog konja, poklon od Resavca. Od obrenovievaca postao je
karaorevac, a po uguenju katanske bune, gde je ispoljio svu svoju svirepost, dobio je vojvodsku titulu
s nazivom prevashodstvo, kao i nagradu u vidu plate u iznosu od 3.000 talira. Taj visoki in davao mu
je pravo da uestvuje na sednicama ministarstva kao prva linost uz kneza. Neobuzdan i plahovit, poeo
je verovati da sve moe i sme. Neograniena vlast koja mu je data posle uguivanja katanske bune otkrila
je Vuia s one druge strane koju je prikrivao demagogijom. Pobunjenike je u buljucima trpao u svinjske
obore, u kojima ih je peklo sunce, tukla kia i satirala hladnoa. Drumovi oko apca bili su okieni
leevima ubijenih kao u tursko vreme.
Pune etiri godine Vui je gotovo jedini gospodar Srbije. Ali, iznenada, godine 1848, kad su svi u strahu
oekivali upad Miloevih ljudi u Srbiju, dolazi do sukoba izmeu Vuia i kneza Aleksandra, ministara i
veeg dela Saveta. Ulo se, toboe, u trag pismu koje je knez Milo uputio Vuiu. Nikad niko nije mogao
utvrditi je li to bila veto udeena Miloeva spletka ili je bila smicalica iz kneeva dvora. Bilo ta bilo, tek
neki savetnici, meu kojima i Stevan Knianin, otpoee otvoreno napadati Vuia kao izdajnika.
Uvreen, on trai kao zadovoljenje smenu svih tih savetnika. Knez Aleksandar i ministri nisu hteli da ih
rtvuju za ljubav oveka koga su jedva ekali da se oslobode. Pokuaji izmirenja nisu uspeli. Vui,
uvreen, podnosi ostavku i trai sazivanje Skuptine. Meutim, Petrovdanska skuptina vie lii na
pobunjenu gomilu nego na predstavnike naroda. Cela Grua je prispela da brani Vuia od napada
Saveta i kneza. Knezu je ostalo da bira izmeu Vuia i bune u narodu. Vetim manevrom, knezu uspeva
da savetnici prividno podnesu ostavku; narod i Vui se time zadovoljavaju. Skuptina je posle toga
odmah zakljuena. Vui likuje i hvali se kako zbog uvrede koja mu je naneta zamalo nije dolo do
narodne bune.
Ali, to je poslednji Vuiev uspeh. Postao je trom, uljuljkuje ga uverenje da je svemoan, razmekava se u
obilju, vlasti i bogatstvu. Sve vie precenjuje svoju mo i uopte ne veruje u snagu svojih protivnika. Sve
je prkosniji. Ne odlazi vie ni na sednice Saveta, a zatim potpuno prekida s knezom. Sve njegove
nastranosti, ispade i uvrede vlada podnosi itavu godinu dana, a onda ga penzioniu. Tako predvoditelj
naroda i diktator Srbije postaje penzioner. Zato mu ne preostaje nita drugo ve da muti kod Porte i
Rusije, i potajno povlauje obrenovievcima.
XXI
Drugi Miloev protivnik je Ilija Garaanin, sin njegovog prijatelja i ortaka u trgovini hadi - Milutina
Garaanina. Po godinama i obrazovanju pripada staroj generaciji. U mladosti je dobio vaspitaa, uio
grku kolu u Zemunu i proveo jedno vreme na strani, gde je nauio i nemaki. Bio je to ovek koji je bez
dueg i svestranijeg kolovanja, zdravim razumom i stalnim radom, uspeo da se izgradi u praktinog
politiara i dobrog administratora. Ali izmeu njega i ostalih iz stare generacije postoje vidne razlike. On
je putovao i video Austriju, Nemaku, Italiju i Francusku. Boravio je due vreme i u Parizu. Rado se drui
sa parizlijama, kolovanim ljudima. Oni smatraju svojim jedino njega iz stare garde. On je stvarno veza
izmeu dve generacije - ispoljava poneto to odgovara jednima i neto to mogu da prihvate i drugi.
Pokuavao je da se oslobodi linih i partijskih obzira, i da vodi spoljnu i unutranju politiku po unapred
utvrenim pravilima. Tvorac je Naertanija. Trai doslednost i naelnost u svemu.
Mada dugo ministar unutranjih poslova, pod njegovom vladavinom malo se uradilo za blagostanje
naroda. Uspeo je jedino da postane dobar ministar policije. Po njegovom miljenju, nema te greke u
naruavanju reda preko koje se olako sme prei, niti linosti, ma kako visokog ranga, kojoj bi se za greku
moglo pro gledati kroz prste. Kneev tast Nenadovi, obaveten o nekakvim pripremama bune u
podrinjskom okrugu, napisao je pismo naelniku i dao mu uputstva ta da preduzme. Garaanin je u
tome video veliku nekorektnost i zahtevao je da se kneev tast kazni i udalji iz Saveta. Jedini je ministar
koji tako postupa s visokim linostima i odrava red s neumitnom strogou. Kakav li je tek morao
izgledati u oima potinjenog inovnitva i graana! Teio je da se po svaku cenu ispunjava zakonitost, a
nije se ustezao ni od drakonskih mera kada su mu one izgledale opravdane. On je obnarodovao zakon
protiv krae i razbojnitva. Najvee njegovo delo je policijski zakon iz 1850. godine, kojim se policiji daje
pravo da vri i telesno kanjavanje. Stvorio je takvu policiju da njeno bezakonje ni posle njegovog pada
niko nije mogao ublaiti.
Po Vuievom odlasku iz Saveta, Garaanin je suzbio uticaj Knianina, koji je i na Vuia potezao sablju.
Kao to se nije bojao Knianina, nije se plaio ni Vuia. Kad je postao predsednik, prvi njegov akt se
sastojao u tome da konano udalji Vuia sa svake dunosti. Vui je traio izuzetnu penziju zbog
zasluga, ali mu je Garaanin dodelio samo inovniku. Njegova najslabija taka bio je ponos. Nije nikome
dozvoljavao da mu bilo ime povredi ast.
Visok, vrlo krakat i koat, dugaki hrt kako ga je zvao Vui, lica suva, mrka i roava, s namrgoenim
izgledom i jakim glasom, izgledao je kao sasuen div. Mogao je beskrajno dugo da sedi u kancelariji i bio
je neiscrpan u politikim razgovorima. Kad nije imao s kim da razgovara, sedeo bi i pisao duga politika
pisma. U njegovom porodinom ivotu nije se moglo zapaziti nita nepristojno. Voleo je svoju enu i bio
joj veran.
Godine 1858. Garaanin je u punoj fizikoj i duhovnoj snazi. Sada vie nije bilo smetnje da za
predsednika Saveta ponovo dovede Vuia, koji je postao smiren i dostojanstven. Toma ima sedamdeset
godina. Sed, sa zavojem preko izgubljenog oka, ogrnut urkom, u turskim haljinama i sa turskim
ponaanjem. Ali takav kakav je bio, on nije delovao ni smeno ni alosno. Naprotiv, mada poodmakao u
godinama, krepak je i junakog izgleda, pa je svojim prisustvom umnogome dopunjavao Garaaninov
reim.
Mada udaljen od ivota i prilika u Srbiji, Milo je znao s kim mora podeliti megdan.
XXII
Ukoliko je svet bivao nemirniji, a neredi i bune se irile i jenjavale, Milou je u Beu postajalo sve
nepodnoljivije. Izlazi esto u etnju i posmatra uzbuene gomile, koje su protestovale, vikale ili, u
asovima oduevljenja, pevale. To veno uskomeano, kao gorski potok ivo i uzburkano u ljudima,
njemu je odavno poznato. Doiveo je i video ga jo u danima rane mladosti, kad se pod vodom u Srbiji
dizao prvi ustanak. Bilo je to veoma davno, Nita tada nije bilo nemogue. Mladost je najvea, najlepa i
najgluplja stvar na svetu. Ona sve hoe i za nju nema prepreka, a ivot posle otkrije da ovek nikad ne
postigne ono to je eleo. Ja sam sto puta prevaziao svoje elje, ali ono glavno u ivotu ipak je
promaeno. Sudbino, prevrtljiva kurvo, zato si me izneverila? Zato nisam u ovim sudbonosnim danima
u Srbiji? Gledao je kako se u gradu podiu barikade i kako se pobunjena svetina bratimi s vojnicima.
Onda je jednog dana masa na juri zauzela arsenal. Car je pobegao. Narod je jo jednom odneo pobedu.
Dan je bio prohladan, oktobarski, pun mutnih oblaka, ali uprkos tome sve je izgledalo udno, novo,
veselo, uzbudljivo i puno zanosa. Ljudi su se okupljali po kafanama i na trgovima; kraj njih su njihove
ene i deca. Gomile su urlale. Izgledalo je da se sve pokrenulo i da e sve zaplamsati novim sjajem i
nesluenom lepotom.
Milo je nepomino stajao na balkonu svoje kue, oiju uprtih u uzburkane talase nemirnih ljudi. Oseao
je kako u njemu raste nova nada i obuzima ga udan nemir. Budi se njegov negdanji stari duh. Postaje
opet udljiv, nespokojan i odvaan. Obuzima ga elja da i sam krene ulicama, da se umea u gomilu, da s
njima vie i slavi pobedu. Kako bi sada voleo da moe videti Meterniha! Podsmehnuti mu se u brk i
upitati ga kako se osea. Lisac prokleti! Zavlaio je nos svuda, i mnoge mu nevolje navalio na vrat. Pa,
eto, sad je meka zaigrala i pred njegovim vratima.
U mislima je asak video Srbiju, zatim mu seanje zapliva kroz brdovite predele Bosne. Neto otro i
radosno uzavre u njemu. Znao je da je tamo sad sve uskomeano, da ljudi samo oekuju i da stalno
pogledaju preko Save i Une. Buna je kao oluja, njoj nisu potrebni mostovi. Moe preko svih brda i
zapreka, i zaobilazi sve zasede. Sada vie nije mogao tu ostati, sedeti i mirno posmatrati. Nekud se
moralo poi, neto uraditi...
Ono to sam radio i dosad uinio, bilo je zbog naroda i Srbije. Bednu i slomljenu, uspravio sam je na
noge, iznova joj probudio snagu i digao veru. Na jednoj strani je ona, a na drugoj sve ostalo. Mihaila
volim koliko i svoje oi, sto ivota dao bih za njega, ali kad bi se postavilo pitanje on ili Srbija, uvek bi
Srbija pretegla. Ipak, nije nikako hteo da to dvoje uporeuje. U mislima i eljama video je svoju zemlju
od Timoka do mora, oko nje okupljene sve okolne pokrajine, i na njenom elu Mihaila.
Dok je tako razmiljao, kripnula su vrata; trgao se i pogledao. Kao da ulazi nekakva senka. Napusti
balkon i ue u sobu. Pred njim je stajala mlada glumica. Zaista, dola je u pravo vreme. Trebalo je neim
uguiti nemir, zaboraviti na sve jo za izvesno vreme.
- Dobar dan, svetlosti.
- E ba si u srean as potrevila da mi doe, keri! Hajde, hajde, ne ustruavaj se - ree joj Milo, a u
sebi pomisli: Nisam ja Milovan da ti ljubim ruke i klanjam se pred tobom.
Glumica nemarno zbaci sa sebe ogrta i ohrabreno, kako to umeju ene, sa strane izazivaki pogleda
kneza. Neto mu je brzo i zadihano govorila. Shvatio je da se ljuti zbog pobune. Da nekome neto preti, i
da nije dola samo radi provoda. Milo se neugodno oseao, jer mu je izgledalo da ta mlada rospija
oekuje od njega vie nego to je bio nameran da joj da. ivote, ti si vredan samo dok je ovek besan i
mlad! A to je, inilo mu se, trajalo samo nekoliko godina. I dok je mlada Belijka sedela u fotelji pored
kamina, razmiljao je trenutak o tajnama ivota, setio se svih lepotica koje su mu nekad u Kragujevcu,
Topideru i Beogradu dolazile, a koje je posle toga udavao uz bogat miraz. Posmatrao je paljivo glumicu
koja je, zurei u oganj, nametala noge blie vatri i verovatno razmiljala o neprijatnim stvarima. Njena
plava kosa lepo je odgovarala ljupkom ali natmurenom licu. Telo mu obuze slatko oseanje.
Lupnu dlanom. Na vratima se pojavi Milovan.
- ini voliko, zato si je u po dana zvao? Razglasi se to po Beu, a onda puca bruka po svetu.
- Ne brini, gospodaru. Ula je na sporednu kapiju. A sada vie niko o tim stvarima nema vremena da misli
i pie. Nego, njoj je velika nevolja. Pozorita ne rade. Svako se zabavio sobom. Mislim da joj treba novac.
Izdrava majku.
- Dobro de, dau joj desetak dukata. Zasluila je. Nego, pitaj je ime da je poastimo. Nije pravo da siroto
devoje izie iz moje kue gladno i edno. Ali pre svega reci mi ta ima novo.
- Ima mnogo novosti, gospodaru. Car je raspustio maarski sabor. Za glavnokomandujueg je postavljen
ban Jelai. Upuena mu je i vojna pomo. Nai iz Vojvodine, zajedno sa Hrvatima, ve vode borbu s
Maarima. Jako se zakuvalo, gospodaru.
- Dobro, Milovane, donesi ast za ovu, jer elim da je se otresemo to pre. Hou da se spremim za put. Ti
e joj to posle, kad je bude pratio, objasniti.
Ostario sam i ve poinjem da se navikavam na ove belosvetske. Gledao je s tugom kako se polako
oblai. I kad je sasvim bila gotova, stajala je pred njim sa izrazom oekivanja na licu i oima. Mai se
rukom za dep, izvadi kesu i odbroja deset dukata. Uzevi novac, zadrala mu je ruku. Podigla je zatim
oi i gledala ga sa zahvalnou.
- Hvala vam, svetlosti! Vi ste tako dobri!
Uze je za ruke, privue sebi, nagnu se i poljubi je u tanki vrati, oseajui toplu, grozniavu uzdrhgalost
njene puti.
XXIII
U Zagrebu se Milo sastade sa Gajem i Blaznavcem. Imao je nameru da pohvata veze s nekoliko
istaknutih ljudi iz Bosne i da s njima razmisli o mogunosti pokretanja bune. Vukovo pismo Gaju i
Blaznavevo dranje u Beu ulivali su mu poverenje da otvoreno pred njima izrazi svoje misli i namere.
Za Blaznavca ga je vezivalo jedno dublje, intimnije oseanje. Njegova majka, kao devojka sluila je kod
Miloa izvesno vreme, i to ba u vreme kad je Ljubica ubila Petriju, pa nije smela da se pojavljuje pred
njim. Jedne noi Milo je pozvao devojku u svoju postelju i posle toga mu je dolazila sve dok nije zaela.
Po nagovoru pokojnog Amide, Milo je devojku udao za svoga kodobau u Blaznavu, pa je bio potpuno
ubeen da je Blaznavac njegov sin. U to ga je uveravala i mladieva okretnost i elja da se die i uspe.
Jednog dana Gaj i Blaznavac doli su mu u sobu, oba radosni.
- Gospodaru, uspostavili smo vezu s nekoliko ljudi sa granice koji su voljni da pokrenu narod u Bosni. Ali
potreno je nekoliko hiljada dukata za nabavku oruja.
- ini voliko, mome, pazi da me ti svojom neopreznou i olakom verom u ljude ne nasue na tanak
led. Zar ne vidi da me agenti svuda prate u stopu? Dobro, dau novac, ali ako do ega doe - ja ni luk
jeo, ni luk mirisao.
- Ne krijem, gospodaru - ree Gaj - nisam mnogo vian politici. Pomoi u tO mogu, ali za bune i borbe
doista nisam stvoren. Ali to to mene mui i boli, to je ovaj na sukob - na ivot ili smrt - sa Maarima.
Verujte, oni su nam vei neprijatelji od Nemaca. im su se digli, Kout je proglasio veliku Maarsku od
Karpata do mora. Ne priznaju ni Srbe ni Hrvate, kao da i ne postojimo. Zato mi ne zamerite ako kaem po
dui ono to mislim: ne vidim zbog ega je potrebno voditi borbu s Maarima.
- ini voliko, ja znam da e nas vabe prevariti. Znam ja koliko smo puta za njih ratovali i krv prolivali. Ali
kao da ti zaboravlja na ono glavno: kakvi su da su, Maari su ipak samo mali narod. Kad se osnai Srbija,
s njima emo lako izii nakraj. A ti, Milivoje, pazi kako radi. Dau novac, ali ako nita ne uradi, nee mi
ni za zvezdu umai.
Sutradan banue Milou neki ljudi, utivo se poklonie i saoptie mu da je lien slobode. Jo na prvom
sasluanju osetio je da su otkrivene njegove namere. On se uporno pravdao.
- Poao sam na svoje dobro u Vlaku. Ovde u Zagrebu zadrao me je Gaj. Sa njim sam govorio neto oko
novoga pravopisa. Dao sam mu malo novca za trukovanje knjiga. Kako doznajem sada od vas, on me
nabeuje. Zato traim da se od toga prevaranta uzme moj novac i da mi se vrati.
- Vaa svetlosti, vi ste u zabludi. Gaj vas nije optuio. Mi imamo pouzdane dokaze da ste hteli da
nabavite oruje i da preete u Bosnu.
- ini voliko, dajte te dokaze da ih i ja vidim. Pare mi je ukrao Gaj. Traim da mi se vrate.
- ta vi, svetlosti, mislite o patrijarhu Josifu Rajaiu? On se nalazi ovde u poseti kod bana Jelaia - upita
komesar.
- ini voliko, ne znam kako da vam kaem. Trebalo bi da je pastir stada Hristova, a on je raspusnik. Ja
sam dvadesetak dana ovde u Zagrebu i zapao sam u nevolju, a on ni repom da mrdne. Moda je on sve
ovo i udesio. Zato i tvrdim da nije pastir ve raspusnik.
- Njegova svetlost se interesovala za vas - javi se komesar.
- ini voliko, ne verujem. Nego, mogu li ja s banom da razgovaram?
- Vaa svetlosti, morate napustiti Zagreb, jer iz Bea zahtevaju da vas to pre ili propratimo za Vlaku ili
vratimo natrag.
- Ja u da idem za Vlaku, ali tek onda kad dobijem novac to mi ga je Gaj izmamio.
- Gaj tvrdi da je pola novca odneo Blaznavcu.
- Bie, bie da jeste. Sad mi je jasno otkud vetar duva. Moda je Gaj u svemu neduan. Ali koga su zmije
ujedale i gutera se boji.
XXIV
U maju 1849, na zahtev Bea, u Maarsku su upali kozaki pukovi. Car Nikolaj se bojao da maarska
revolucija ne podstakne Poljake na ustanak. Ozlojeeni Milo, sedei na svome imanju u Vlakoj, s
nestrpljenjem je oekivao rasplet dogaaja u svetu. U stvari, nije sasvim shvatao ta se to u sutini
dogaalo u veno zaraenoj, svadljivoj i podmitljivoj Evropi, kakva je to revolucija, ni takozvana
ravnotea sila. iveo je u Vlakoj, gde su se ruski uticaj i snaga najvie oseali, ali je nepogreivim
instinktom ratnika oseao udno pomeranje snaga u Turskoj Carevini. Reforme koje je zapoeo Mehmed
Drugi nastavio je njegov sin Abdul Medid. Ukinut je sistem davanja poreza pod zakup. Proglaeno je
obezbeenje ivota i imovine podanika bez obzira na veru. Nastavljena je reforma vojske i zabranjena
trgovina robljem. Meutim, primena tih reformi ostala je samo mrtvo slovo na papiru. Trgovina robljem
je i nadalje obavljana irom Male Azije, a verska ravnopravndst nikad nije dola do izraaja usled svemoi
mita. Jedino je uspela reforma vojske. Po ugledu na evropske vojske, mladii su za tursku vojsku
regrutovani na pet godina, a posle odsluenja vojnog roka prevoeni su u rezervu.
U to vreme Mihailo je obilazio Evropu. Najpre je posetio Varavu, zatim Petrograd. Rusi su ga primili
lepo; bio je gost cara Nikolaja. Obiao je ehoslovaku, posetio mnoga mesta u Nemakoj i upoznao se
sa brojnim vladarskim porodicama. Svoje putovanje zavrio je obilaskom Engleske i Francuske 1849. i
1850. godine. Zatim je jedno vreme proveo kod svoga oca. Mihailo je upoznao oca sa svim onim to se
tada dogaalo u svetu, i tako probudio u Milou strah od namera to ih je Austrnja imala prema Srbiji.
Izmeu oca i sina ugovoreno je da Mihailo odmah krene u Be i da tamo budno motri na sve austrijske
planove. Stari knez e ostati u Bukuretu, kako bi bio to blie Srbiji. U isto vreme, Bukuret je za Miloa
postao mnogo pogodniji za odravanje redovnih veza sa pristalicama u Srbiji, koji su sve vie dizali glavu.
Milo je oseao da stari, pa ga je tim jae obuzimala elja da se to pre vrati u Srbiju. Sav se zaloio da
ostvari tri svoje najvee elje u ivotu: sauvati Srbiju od opasnosti koja joj je, po njegovom miljenju,
sada pretila jedino od Austrije; vratiti se na presto i raistiti raune sa svojim protivnicima; potom u
miru umreti, jer je verovao da je Mihailo dovoljno zreo da moe nastaviti tamo gde je on stao. Nita
drugo ga vie nije interesovalo, a oseao je da njegovo vreme dolazi. Dobro obaveten, znao je da
Karaorevi svakim danom gubi oslonac u narodu. Aleksandra nisu trpeli liberali, predvoeni
kolovanim ljudima i beogradskom arijom.
Nezadovoljstvo protiv njega raslo je i usled njegovih veza sa Austrijom i prijateljstva sa vezirom u
Beogradu, to je znailo da je vie raunao na Tursku i Austriju nego na ljude oko sebe i svoj narod.
Pored toga, Aleksandar je potpuno izbegavao Narodnu skuptinu, koja jepod Miloem bila glavarska, a
od primanja Turskog ustava bila dopunjena predstavnicima svetenstva, administrativne i sudske vlasti.
U to vreme ona je postala u neku ruku poluglavarska, polunarodna.
Dolaskom na vlast, Garaanin, koji je u svemu traio red i eleo da izvue narodne predstavnike ispod
Vuieva uticaja, preduzeo je mere da se donese zakon o izboru narodnih predstavnika. Zbog donoenja
tog zakona nastalo je podvajanje u Savetu. Iz straha od prodiranja revolucionarnog duha, kneeva grupa
je traila da se deo poslanika imenuje od strane vlasti, a drugi deo da biraju sela i varoi preko
poverenika.
Obaveten o stanju stvari meu glavarima u odnosu na kneza, kao i o tenjama naroda, a naroito
liberala, Milo je odmah izdao uputstva svojim pristalicama da povlauju narodu, a da se u isto vreme
to vie priblie liberalima, kako bi iskoristili prvi saziv Skuptine za njegov povratak. U tu svrhu nije alio
novca i obeanja. Sada se ponovo imalo zata iveti; ponovo se vraalo njegovo vreme u kome e moi
jo jednom da se razmahne i obrauna.
Sve je kao nekada. Uzbuivao se, smiljao. Dolazili su poverljivi ljudi. Stizale su poruke. Javljali se ak i
oni na iju podrku nekada nije mogao ni pomiljati. Milo je shvatio da je dolo vreme da se udari svom
snagom, da se nita ne propusti a sve iskoristi.
Meutim, dogaa se i neto nepredvieno: Mihailo se u Beu stalno kree u drutvu austrijskog
plemstva i dvorskih visokodostojnika. Tu se upoznao sa groficom Julijom Hunjadi, koja je na dvoru cara
Franca Jozefa meu prvim dvorskim damama. Careva je partnerka u lovu i igri. Njen brat Koloman,
divizijski general, carev je autant. Julija je na Mihaila ostavila snaan utisak, ali i Mihailo se dopao
mladoj grofici. Po glasovima koji stiu, Milou postaje jasno da se Mihailo zaljubio. On zna ta je ljubav, i
bolje od svih poznaje svoju roenu neobuzdanu krv koja se sada uzburkala u njegovom sinu. Pronose se i
glasovi da u odnosima izmeu grofice i cara nije sve na svome mestu. Ljubav njegovog sina Milou
izgleda kao veto podmetnuta zamka. Zna da su Be i ljudi koji upravljaju Austrijom spremni na sve samo
da se dokopaju Srbije. Zabrinut je zbog toga to je grofica po narodnosti Maarica, a uz to jo i katolike
vere.
Ali mu je jasno: srcu se ne moe zapovedati. Previe voli Mihaila mada bi mu teka srca odobrio tu
enidbu; a opet, hteo bi da ga vidi srena i da doeka unuka. Svoja razmiljanja, strepnje i sumnje
zadrao je samo za sebe. ak se uzdrao da bilo ta poveri i najblioj okolini. Sa svih strana stiu mu
pisma u kojima ga prijatelji opominju i zahtevaju da sprei Mihailovu enidbu s Maaricom.
Kad je dabio pismo u kome ga Mihailo obavetava da je isprosio Juliju i trai od njega blagoslov, Milo
mu ga odmah dade. Zatim pie Vuku Karadiu:
Vuino moja, ja ne sumnjam da nisi bio kod moga ljubeznoga sina Mihaila i da nisi estitao sretnu
njegovu enidbu. Vue, mi smo stari ljudi i prijatelji. Ja hou da u ime moje ode kod Mihaila i moje
ljubezne snahe i da im estita sretni sojuz.
XXV
Poto je blagoslovio sina i dao svoj pristanak za njegovu enidbu, Milo se spremio i otputovao u Be.
Hteo je da se saeani in enidbe obavi u njegovom prisustvu. Svadba je ugovorena za Svetog Iliju. Milo
je stigao na nekoliko dana ranije. Zagrlio je Mihaila i prvi put u svome ivotu od veselja zaplakao.
Svadba je obavljena u ruskoj kapeli u Beu. Sveani obred izvrio je ruski arhimandrit, a kumovao je ruski
poslanik baro Majendorf. Venanje je predstavljalo neto nesvakidanje ak i za visoko beko drutvo.
Portu i crkvu ispunili su plemstvo i predstavnici stranih dvorova. Doli su novinari mnogobrojnih listova.
U deset sati su se pojavili mladenci: Mihailo u sveanom odelu, iskien ordenjem a Julija sva u svili.
Samoga nakita na njoj je bilo u vrednosti od oko etrdeset hiljada talira. Ali najveu panju privukao je
na sebe stari knez Milo, sveano obuen i raspoloen. Crkva je prepuna sveta. Doao je i izaslanik cara
Franca Jozefa. Talas suneve svetlosti prodirao je kroz kube kapele i meao se sa svetlou mnogobrojnih
zapaljenih svea. Veliki kristalni polileji, ikonostas i oltar sav u kadifi i srebru, dopunjeni su sveanom
pojavom arhimandrita obuenog u zlatnu odedu. Miris tamjana, izgled mladen?a i mnogobrojnih
gostiju, pesma hora, sve je to doprinelo da svadba bude veoma lepa i sveana. Milo je stajao odmah iza
mladenaca. Oseao se uzvieno, bio je radostan i bezgranino srean. udan zanos irio se njegovom
duom; bila je to radost kao u danima mladosti kad je odnosio velike pobede na bojnom polju.
Mihailo ima svean i srean izraz. Julija izgleda smerno, oborenih oiju, ali nije bojaljiva, ve nekako
ljupko uzbuena. Mlade lepe ene i devojke, to su stajale unaokolo, zadovoljno ili zavidljivo su se
smeile i prigueno aputale. Mukarci su dostojanstveni i dre se ozbiljno. Neto veliko, duboko i
uzvieno ispuni Miloeve stare grudi. Oseao se kao omamljen. Velikodostojnigl i predstavnici stranih
dvorova prilaze da mu estitaju.
Milo se oprostio s mladencima pred svojom kuom. Priao je Juliji, zagrlio je i poljubio u elo.
- Snaho, elim ti svaku sreu. Do danas sam se ja brinuo o Mihailu, od danas e to ti initi.
- Babo - ree mu Julija, koja je nauila nekoliko srpskih rei, i poljubi ga u ruku.
- Sine, srean ti put. Ne zaboravi na mene starca i Srbiju.
EPILOG

I
Svetoandrejska skuptina zbacila je 11. decemora 1858. kneza Aleksandra Karaorevia sa vlasti i
donela odluku da vrati na presto Miloa Obrenovia. Istog dana zatraeno je od Porte da po tvrdi tu
odluku.
Skuptina se sastala tridesetog novembra. Poslanici su dolazili u grupama, s orujem i na konjima,
predvoeni okrunim naelnicima. Naroito je sveano izgledala uika grupa poslanika. Napred, na
besnom atu, jahao je Milivoje Jovanovi. Srebrne jabuke od pitolja u pojasu, a konja mu po sapima bije
sablja. Za njim je prota Gavrilo, snana ljudina, a uporedo s njim Kaljevi, gromadan i izrazitog lika i
pogleda. Onda sve dva po dva: poslanici obueni u nova suknena odela, pod orujem i na dobrim
konjima. Vie lie na sveanu svatovsku povorku nego na narodne poslanike. Predvoen omladinom,
trgovcima i poslovnim ljudima, Beograd je takoe bio organizovan kao najizrazitiji protivnik Aleksandra
Karaorevia.
Tu je pokret imao tri centra. Prvi su sainjavali Garaanin, Vui i Mia Anastasijevi, tri prve linosti iza
kneza, ali i ogoreni Aleksandrovi protivnici. Sva trojica rade svaki za svoj raun. Garaanin preko
okrunih naelnika i svoga brata, Vui preko svojih prijatelja, a Anastasijevi preko svojih kalauza, kojih
je puna beogradska arija. Aruge dve grupe sainjavaju liberali i obrenovievci. Liberalima nije stalo do
dinastije, ve do promene i politikih reformi. Spremni su da promenu prime ak i iz ruku kneza
Aleksandra, ali on se pokazao nedorastao i krut da uspostavi s njima kontakt, pa su stupili u vezu s
obrenovievcima, elei da svoj program ostvare promenom dinastije. Milo je svojim pristalicama dao
uputstva da sve liberalistike zahteve prihvate, mada je ve unapred odluio da ne odri zadato
obeanje. Obrenovievsko - liberalna grupa imala je u Skuptini dobro i vrlo veto vostvo: Jevrema
Grujia, sekretara Saveta, Milovana Jovanovia, vou liberala, i Andriju Stamenkovia, predsednika suda.
Zatim Stevu Mihailovia, biveg naelnika Jagodinskog okruga, pesnika i profesora Jovana Ilia, i Ranka
Alimpia, kapetana i profesora Vojne akademije.
Beograd je zahvatilo udno raspoloenje. Ceo poslovni svet okrenuo se protiv kneza Aleksandra, a za
Obrenovie. Miloevi agenti su nevidljivo, brzo i veto uspeli da meu graane, a naroito meu
omladinu, ubace svoje ljude. Biti obrenovievac u to vreme smatralo se za napredno i moderno. Dolazei
u Beograd, narodni poslanici padaju u zaraenu, buntovnu sredinu koja neumorno apue i dogovara se
kako da zbaci kneza Aleksandra.
Pri konstituisanju Skuptine pokazalo se da liberali i ljudi na vlasti nisu sloni. Garaanin nije hteo
zasekretara Jovana Ilia, a liberali su bili protivni da Mia Anastasijevi postane. predsednik Skuptine.
im je Skuptina otvorena, liberali su, potpomognuti obrenovievcima, predloili zakon o skuptini,
kojim bi ona uzela u svoje ruke zakonodavnu vlast i postala nosilac suverenosti. Po tome projektu
trebalo je da skuptina bude sastavljena od izabranih poslanika. Da se sastaje svake godine, a bez njenog
pristanka knez i Savet ne bi mogli da menjaju zakone. Pored toga, skuptina bi imala pravo da srui svaki
zakon koji mimo nje donesu knez i Savet. Na samom poetku rada Skuptine moglo se opaziti da e ona
zagaziti u revolucionarne vode. Zgradu su opkolile ogromne mase sveta; ne samo radoznalci i badavacije
nego i ljudi nezadovoljni stanjem u Srbiji, u prvom redu nezadovoljni knezom Aleksandrom. Bilo je tu
propalih zanatlija, otputenih inovnika, trgovaca bankrota, mladih nemirnih ljudi, aka, kalfi, egrta, ali i
mladih trgovaca i inovnika. Kroz svu tu zatalasanu gomilu neumorno je krstario Miloev agent Filip
Stankovi sa svojim oruanim pratiocima.
Tako se Skuptina pretvorila u straan mete, u gomilu koja je bez pogovora usvajala sve to joj se
predlagalo. Jedanaestoga je dolo do zbacivanja kneza Aleksandra, koji se bio sklonio kod Turaka u
tvravu, to je znailo da jenapustio zemlju. Tada masa izvika Miloa Obrenovia za kneza. Skuptina
prihvati glas naroda. Vui i Garaanin uzalud su pokuavali da to ometu.
Treeg januara 1859. godine stie od Porte potvrda kojom priznaje Miloa Obrenovia za kneza.
II
Sve dok nije stigla Portina potvrda, Milo se drao mirno i nije pokuavao bilo ta da preduzima ili
nareuje. im je dobio potvrdu, smenio je privremeno Namesnitvo i postavio Stevu Mihailovia da vri
kneevsku dunost do njegovog dolaska. Mladi liberali stajali su na gleditu da je Skuptina, zbacujui
Aleksandra, uzela kneevsku vlast u svoje ruke i da je ima predati Milou kad stupi na tle Srbije. Milo
nije hteo da zna za to. Zapovedio je stareinski.
Njegov stari naelnik Steva prihvatio je nareenja i poeo odmah da ih izvrava.
Garaaninu je postalo sve jasno. Kad narod hoe Miloa za kneza, nee to da mu brani, ali on e morati
da vlada po ustavu. Meutim, poto je lien namesnike dunosti nije hteo da ostane ni ministar
unutranjih poslova, pa je podneo ostavku. Tako je sam sebe iskljuio iz daljeg politikog ivota.
Milo ostade dosledan sebi. Depeom javi svome zameniku Stevi i sekretaru Grujiu da savetnici,
ministri, i svi inovnici ostanu na svojim mestima. Nasuprot ovoj depei, Steva i Gruji dobie preko
pouzdanih ljudi usmene poruke da do njegova dolaska treba smeniti sve savetnike, ministre i inovnike
koji su se ispoljili kao njegovi protivnici. Ako Skuptina eli, moe ministre ak predati sudu. Kivan na
svoje stare protivnike, Milo posla depeu da se Vui zatvori, a mitropolit Petar smeni.
Sve se kree vratolomnom brzinom. Zbaeni su odmah dobili pasoe i bili proterani iz zemlje. Nije bilo
lako da Skuptina jednostavno zbaci mitropolita Petra, pa mu je okolino preporueno da podnese
ostavku. On je predlog odmah prihvatio; u stvari, veoma se uplaio i nije ak ni penziju zahtevao.
Vui je pokuao da se priblii Milou, pa se na estitki koju mu je poslao Savet nalazilo i njegovo ime.
Meutim, ostali savetnici nisu hteli zbog Vuia da izlau sebe neprilikama, pa su ga prisilili da podnesu
ostavku. Smatrali su da e na taj nain odobrovoljiti kneza Miloa i sauvati svoje poloaje. Pod pritiskom
Saveta, Vui je napisao ostavku.
III
im je Mihailo doznao za ponovni izbor svog oca za kneza, utrao je u salon gde je Julija sedela pored
kamina i itala knjigu. Zagrlio ju je, zatim podigao u naruje i obasuo poljupcima.
- ta je? ta se dogodilo?
- Radosna vest!
Julija se najpre iznenadila burnom nastupu Mihailove nenosti, jer su tokom poslednjih godina njegova
oseanja prema njoj vidno opala i pretvarala se u ono ustaljeno, pomalo dosadno i formalno ophoenje
dobro vaspitanog mua; on se sve vie preputao samoi, itanju i dosadi. Najradije je provodio vreme u
svome kabinetu. Potom se uveliko posvetio prouavanju istorije. Oduevljavao se ivotom i radom Karla
XII i Petra Velikog. Uz to je strpljivo izuavao pravne i finansijske probleme. U stvari, voleo je svoju mladu
enu dubokom i mirnom ljubavlju oveka koji veruje da je naao osobu koja mu u svemu odgovara.
Nemirna i naviknuta na visoko drutvo i promene, Julija se, dodue, sva posvetila njemu, ali se i
dosaivala, pa se esto preputala matanjima i sve vie udela za nekom promenom.
- Kai ta se dogodilo? - upitala je grlei ga.
- Skuptina je ponovo izabrala baba za kneza - odgovori Mihailo, diui je visoko. - Od danas si kneginja i
vladarka.
- Mihailo, pusti me da odmah javim tu radosnu vest mami. A ti estitaj babu. Treba da se spremimo. Kad
misli da emo krenuti za Srbiju?
- Ja u morati odmah, jer treba da pripremim za tebe dvor i sve to nam je potrebno. Ti e odavde
najpre u Be, kako bi se videla sa svojima. Pisau ti ta treba tamo nabaviti. Sjajno emo urediti na dvor.
Poslsvi nas ekaju! Nema vie lenstvovanja.
- Miko, ja u se truditi da ti to vie pomognem. U pravu si, sve e biti dobro. Ja ve volim Srbiju! Volim
je zbog tebe, mili moj!
Jo je jednom plahovito i uzbueno izljubi, onda je pusti i odjuri kao vihor u svoj kabinet. Ceo je za sto i
napisao ocu depeu.
Julija je ve bila obukla novu haljinu i bundu, spremna da napusti letnjikovac i krene u Be.
- Miko naredila sam da se upregnu konji. Sami emo ponei depeu do Pouna.
IV
Godinama ve navikao na izgnaniki ivot, Milo je sada morao sve to da napusti i da ponovo poe u
Srbiju gde su ga ekali presto, vlast i osveta. Sedeo je na divanu sa jednom nogom podvijenom ispod
sebe, puio ibuk i ekao da mu spreme kola za put. Mihailu je izdao nareenje da otprati Juliju u Be, a
zatim da pohita i da ga saeka u Aleksincu. Otkako je ponovo izabran za kneza, sve ee je mislio o
snahi. Umela je da zadobije njegovu naklonost, ali se strano ljutio to mu ne raa unue. A ta ako je
nerotkinja? - iznenada se upita. Onda je sav moj trud uzaludan. Zato sam se toliko muio, ulagao sve te
napore, skrio bezbroj ljudi? Najpre ga obuze tuga, a odmah zatim jarost. Bog nikad ne daje dva dobra
zajedno. Ko bi danas mogao biti sreniji od mene da je Julija rodila jedno gepe? Obuze ga iznenada
nekakva udna sumnja. Setio se priguenih apata kad bi se njegov sin i Julija pojavili u bekom
pozoritu. Car je iz svoje loe upravljao dogled na njih. Mihailo je tada postajao uznemiren, bled i gledao
u stranu. Julija je cvetala od radosti. Bie da greim, pokua da opravda snahu. Ali moram sve da uradim
da to pre doem do naslednika. Ako ona ne moe da rodi, ima naih koje su u stanju da zanesu i od
ukura. Bilo to bilo, do unueta moram doi.
- Gospodaru, sve je spremno za put - javi se Milovan.
- E, pa da krenemo u ime Boga.
Stajao je nestrpljivo dok mu je sobar oblaio bundu od samurovine. Pogledom obuhvati sobu i sve stvari
u njoj. ini mu se da tu ostavlja jedan deo sebe. Obuze ga neshvatljiva tuga, ali on odluno poe izlazu.
Pored kola su stajali izaslanici iz Srbije, nadzornik imanja, sluge, konjuari i enska posluga. Milo izvadi
kesu s novcem i kako je ko prilazio da mu poljubi ruku on mu je davao po dukat. Oseao se krepak i
snaan. Penjl/i se u karuce, baci pogled na kuu, zgrade i sve predmete u dvoritu. Prekrsti se i okrenu
prema slugama, nadzorniku i starom sobaru.
- Zbogom, brao, i pratajte to sam vas pokatkad pokarao!
- Srean vam put, gospodaru! - povikae svi kao u horu.
Dva momka otvorie vratnice, koija pue biem i trojka snanih moldavskih konja jurnu na drum; za
njom krenue jo troja kola.
Na granici kod Radujevca doekae ga mnogobrojni prijatelji i narod iz okoline. U Negotinu mu je
prireen velianstven doek. Pucali su topovi, zvonila zvona, svet se veselio, pevao i pozdravljao ga
klicanjem. U Aleksincu ga je ekao Mihailo. Susret je bio dirljiv. Mihailo je poleteo, zagrlio oca i poeo da
mu ljubi ruke.
- Babo, babo! - uzvikivao je.
- Sine moj! - uzvraao je Milo ljubei ga i steui na grudi.
Kad su stigli u Smederevo, Miloeva pratnja je ve bila iznurena od prekomernog veselja. Posle veere
dok je sedeo i pio kafu, narod se i dalje veselio. Po ulicama se neumorno vijalo kolo, pucalo se iz puaka,
lupali su doboi i pitale zurle.
- Kako bi bilo, gospodaru, da zapovedimo da bar preko noi prestanu pucnjava i svirka? Trebalo bi da se
odmorite - ree Jovan Ili.
- Neu, more, neu - odgovori starac. Ja ne mogu da spavam kad se oko mene apue. A kad puca i kad
se vie, spavam kao jagnje.
Oba kneza stigoe u Beograd u nedelju 21. januara.
Narod se slegao u sve ulice kuda je trebalo da prou. Kue su bile okiene zastavama, zvona su zvonila,
prangije i topovi pucali sa bedema. Ulice su zastrte ilimovima, a ene, devojke i deca zasipaju ih
cveem. Oekivali su ih prijatelji i neprijatelji. Svako je hteo da izae na doek kako mu se posle ne bi
moglo prigovoriti. Pred dvorom su stajali uparaeni Steva i Gruji, a zatim poslanici i novi mitropolit
Mihailo sa svetenstvom.
- Knee, naslednie, i vi, draga brao! - zapoeo je dobrodolicu novi mitropolit. - Svevinji nam se opet
smilovao te u Srbiju povratio onoga koji je svojom smelom snagom i pameu stvorio slobodu. Ja se
oseam preslab da bih mogao iskazati veliku radost narodnu i nas svih to ponovo doekujemo naega
oca i kneza Miloa. iveo i dobro nam doao!
- Zaista sam srean to mogu ponovo sve vas da vidim. Star sam, brao, ali jo ovo malo ivota to mi je
preostalo neu aliti za vae dobro i napredak Srbije - odgovori Milo.
V
Vrativi se u Srbiju, Milo je zatekao mnogo tota to mu nije bilo po volji. U prvom redu, nije mu se
sviao Savet. Uz to je morao neodlono da rei inovniko pitanje. Liberalima je obeao da e vladati kao
kontitucioni vladalac, ali je traio da se ukine Ustav iz 1838. godine.
- Ja neu i ne mogu da vladam po Ustavu Kabul - efendije - rekao je odluno.
- Pa kako e vladati dok se Ustav ne promeni? - upita ga vezir.
Milo mu nije odgovorio, a vezir je izjavio svojim prijateljima da e knez vladati kao to je i ranije vladao.
Da pokae kako sve radi u saglasnosti sa Skuptinom, Milo se obrati poslanicima i zatrai da mu svaki
okrug izabere po jednog oveka, poto je doneo odluku da popuni Savet. To stvori uzbuenje i pometnju
meu poslanicima. Svako je eleo da se domogne savetnikog mesta, a mnogi ljudi i izvan Skuptine
pomiljali su na savetniku stolicu.
- More, ljudi, ba ste vi smeni! - govorio je Milo. - Nisam ja traio od vas da birate savetnike. Njih ja
imam itav buljuk, nego sam kazao da mi izaberete nekoliko savesnih ljudi koji bi mogli due ostati ovde,
kako bi posvravali hitne poslove to ih nije mogla obaviti Skuptina. A vi drugi da to pre krenete svojim
kuama, kako ne bi dangubili uludo.
Tako je nastao skuptinski odbor koji je nastavio rad posle razilaska poslanika.
Milo je u poetku nameravao da ukine Savet, ali se zatim predomislio i odluio da ga zadri, s tim to e
u njega postaviti ljude koji e ga sluati. Time je prividno vladao po Ustavu, a u stvari ga je izigrao. Slino
je postupio i sa inovnikim pitanjem. Naredio je da se podnesu tube protiv nesavesnih inovnika, a on
e ispitati celu stvar i na njihovo mesto postaviti nove ljude. U stvari, smenio je samo one koji su bili
protivnici njegove dinastije, a sve druge zadrao na poloajima. Savet je smatrao samo komisijom koja
nema drugog posla osim da priprema projekte novih zakona. Uz njega su zaseli njegovi prijatelji,
narodne stareine iz prve vladavine, veinom nepismeni ljudi, pokorni i posluni.
U prvim danima oslanjao se na liberale, kao to su Steva Mihailovi, Jevrem Gruji, Milovan Jankovi i
Jovan Ili. Stevu je postavio za predsednika Saveta, Milovana Jankovia za predsednika Glavne kontrole,
a Jovana Ilia za lana Kasacionog suda. Dolazei na najvie poloaje, Steva, Jankovi i Ili nisu mislili da
je time sve zavreno. Oni su prema Milou preli da se ponaaju kao predstavnici parlamenta prema
ustavnom vladaocu. U asu neopreznosti Gruji je ak objanjavao knezu znaaj ministarske
odgovornosti.
- ta sam onda ja ako ti za mene odgovara? - upita Milo.
- Vi ste suveren. Vi se saglaavate, ali ne odgovarate.
- Vie ja volim vlast sa odgovornou, nego to tvoje suverenstvo bez vlasti. Zato ti to izbij sebi iz glave.
Lako u ja za te tvoje pravne zakoljice. Nego, treba neto dobro uraditi za narod.
Jedno vreme Miloevu naklonost uivao je Milovan Jankovi. Uzeo ga je uz Kostu Cukia za svoga pisara.
Jankovi mu je itao savetnika i ministarska akta i svakom je predlogu poneto zamerao. Milou se
dopao sekretar koji ume da se ruga ministrima. Ohrabren time, Jankovi poe da pravi primedbe i na
Miloeve naredbe i reenja.
- ini voliko, goludravko, ne drim ja tebe ovde da me ui kako u vladati, nego da mi ita akta i da se
zajedno smejemo gluposti ministara i savetnika.
- Onda se vi varate, gospodaru, ako mislite da sam ja va sluga. Mene je narod izabrao za poslanika da
uvam i titim njegove interese.
- Ene- de! - viknu besno Milo. - Sikter i da te vie ovde nisam video! Zar ti misli da u ja dozvoliti da
svaka ua misli o politici i da radi ko ta hoe?
- Gospodaru, vas je Skuptina dovela za kneza...
- ut! Ako bih ja sve vas pitao ta u raditi, nikad se nita ne bi postiglo. Napolje!
Milo je i ranije zazirao od ljudi koji su imali jake pozicije u narodu, a sada se plaio liberala.
Da bi se obraunao s njima, on dovede na vlast Nikolu Hristia, koji je pod knezom Aleksandrom bio
upravnik Beograda. Novi ministar stavi pod prismotru voe liberala. Milou se sve inilo da je u Stevi
naao drugog Vuia, jer nastoji da izigrava narodnog vou. Njemu se ne dopadaju ni sastanci liberala
kod mitropolita, poto on nikad nije voleo da se ljudi sastaju i dogovaraju. Brata Milovana Jankovia
policija zatvara zato to je hvalio Stevu i vikao protiv Miloa i Mihaila. Grujia otputa iz slube i
proteruje u rodno mesto. Jovan Ili, Vladimir Jankovi i Alimpi gube slubu. Za mitropolita i Stevu
pronose se glasovi da e morati da podnesu ostavku.
I pored otrog naleta na liberale, Milou je jasno da su oni njegovi. Strpljivo podnose njegove grubosti i
ispade. I ne samo to - oni trae mogunost da poprave svoj poloaj.
VI
Mada je nailazio na velike tekoe, Milo nije ni hteo ni mogao da zaboravi na osvetu svojim
protivnicima, naroito Vuiu na koga je najvie bio kivan. im je doao, naredio je da ga okuju i zatvore.
Uz Vuia su zatvoreni Milivoje Blaznavac i Nikola Kosti, lan beogradske policije. Meutim, Milo je
najvie mrzeo Vuia i eleo je da mu se osveti po svaku cenu. Osim toga, nikako nije mogao da miruje
gledajui na slobodi Miu Anastasijevia. im je izgubio poloaj predsednika Skuptine, on se bio
povukao u svoju veliku kuu, utvrdio se u njoj i okruio desetinom dobro plaenih i odanih momaka. Kad
mu je ipak dosadio ivot dobrovoljnog zatvorenika, on posla knezu Milou poverljiva i odana oveka.
- Gospodaru, kapetan Mia me poslao da vidi ta namerava s njime. Ili ga zatvaraj, ili oslobodi da moe
gledati svoj posao.
- ini voliko, da sam ga mislio zatvarati ve bih to odavno uradio. Nego mu kai da otpusti one momke i
ne izaziva vlast protiv sebe. Moe da radi. Moe i da ide na svoje imanje u Vlaku ako mu se moja uprava
ne dopada.
- Gospodaru, nije da mu se ne dopada, nego se samo boji tebe.
- U moj sirac! Ja mogu i da se naljutim na svoje stare prijatelje, ali nisam Kain da im se svetim.
Anastasijevi sve poverova i otpusti svoje momke. Dva dana je silazio svojoj magazi u ariju i izdavao
nareenja momcima ga da rade. Treeg jutra, kad je ustao, vide svoju kuu opkoljenu. Nije se opirao.
Lien je slobode i zatvoren u gradsku tamnicu.
Blaznavac nikako nije mogao da se pomiri sa okovima i zatvorom, a kad je sudija uao da ga ispituje, pao
je na kolena.
- Ne dajte, ako za Boga znate! - zavapi. - Nisam nita kriv knezu. Sve je ono izveo Gaj. Jeste, slave mi i
asti.
Sudija saini zapisnik i pokaza ga knezu Mihailu. Mihailo je cenio Blaznaveve sposobnosti, a znao je i
Miloeva oseanja pema njemu, pa se zauze da ga puste.
- Pogreio je, uzeo ti je pare, moda je i izdao tvoje namere, ali on je vrlo sposoban ovek. Bila bi grdna
teta da u zatvoru propadne, a dao je obeanje da e ti novac vratiti.
- More, lae, Mihailo! Jest, ja jesam svuda turao svoj..., ali gde bi se onako kopile moglo od mene zaeti.
Nego, kad si ve toliko navalio, eto ti ga! Samo zapamti: takvi ti mogu jednog dana i glave doi.
Ma kako da je mrzeo Vuia, ipak ga je stalno kopkala elja da ga vidi i da se s njime porazgovara, ali se
bojao da bi se mogao saaliti i pustiti ga. Zato je svakom prilikom poinjao razgovor o njemu. Jednog
jutra autant Davidovi donese na pregled istrana akta.
- More, Davidoviu, dopada mi se ovaj Vuiev unuk Joca - ree Milo. - Vidi se da je neko krasno
mome. Ali onaj drugi, Aleksa, sav je nekako na dedu, pravi Turin. Zna, Joca me zamolio da mu
odobrim da poseuje dedu u zatvoru. Zato mu nemoj smetati, samo neka se svaki put javi meni.
- Dobro ste uinili, gospodaru, to ste izili u susret njegovoj molbi - ree Davidovi.
- Zna li, more, ta me moli Steva?
- Ne znam, gospodaru.
- Doao jue pa veli: Gospodaru, Toma je mrtav ovek. Jednom je nogom u grobu i trebalo bi ga pustiti
da umre u svojoj kui.
- Bog i dua, gospodaru - prihvati Davidovi - istinu je rekao. Vui je zaista bio veliki uz tebe. Bio je veliki
i kao tvoj protivnik. Jo vei uz Aleksandra. Sada je pao, i na njega vie niko ne gleda. Nego, pustite ga da
vas slavi istorija kako ste ostali milostivi prema svojim najljuim protivnicima.
- Nije nego, u moj krasni! - odsee starac. - Neka njega u 'ladovini, lepo mu je i tamo. Ovo sa Stevom
sam izmislio da vidim ta e ti rei.
- Izmislio ili ne, ja ti, gospodaru, rekoh po dui i ne kajem se za to.
Ba toga asa ue knez Mihailo. Izgledao je tuan i neraspoloen.
- Da nisi bolestan? - upita zabrinuto Milo.
- Nisam, oe, ali mi se neke stvari ne dopadaju. Ovi tvoji postupaju s ljudima kao Turci. Malo pre bio sam
u zatvoru i video Vuia bolesna i slepa kako okovan lei. To su varvarski obiaji. Ja s njima ne mogu da
se pomirim. Mi moramo uvesti evropski postupak prema krivcima...
- Zna li ti, more, da Vuiu nije bilo dosta to mene protera, ve i tebe najuri? I zna li ti koliko je upravo
on nedunih ljudi u Katanskoj buni pobio? Zato neka ispata, po materi ga avoljoj!
- Ne moe to tako, oe. Ako je kriv - neka mu se po zakonu sudi. Zato ti uzima na sebe tu gadnu ulogu?
Daleko od toga da ga branim, ali ga ipak treba otkovati i saekati sudsku presudu.
- Zovite mi Barlovca - naredi Milo. Kad je ovaj doao, Milo se razjareno prodera:
- More, po materi te tvojoj, ta si ti ovde?
- Ja sam va autant i domain u vaoj kui.
- Pa to ti onda meni ne kae da je Toma okovan.
- Nisam ni ja znao - ree Barlovac da bi ugodio Milou - verujte da i ja sada prvi put to ujem.
- Sedaj ovog asa u kola i odmah da ga otkuje.
- Sluam, gospodaru
- Gospodine majore, odmah izvrite nareenje - zapovedi knez Mihailo.
VII
Vui je zaista jadno izgledao. Neprestano je moljakao pred sudijama, a straarima se ulagivao seljaki
prepredeno i stalno je isticao svoje zasluge koje je nekad inio Milou. Pokuavao je i straarima da se
umili, da im laska, jer je u svakom oveku gledao dounika i prislukivaa. Nita pred sobom nije video
osim gust mrak i tamnu provaliju koja ga vue k sebi. Iskrasavala su privienja onih koje je stavljao na
tokove, ubijao batinama, ili onih koji su po njegovom nareenju streljani i obeeni. Tek sada kad je
dospeo u njihov poloaj, oseao je grozan strah koji je u njemu sve drugo zaguivao, pretvarajui ga u
gmizavog crva koga samo nekakav tamni nagon odrava u ivotu. Pored toga, kod njega se sve vie
javljala nezasita glad. Mogao je da pojede za trojicu. Takoe je pio i puio neumereno.
Nikola Kosti, mlad ponosit ovek, a zatvoren kao protivnik Obrenovia, nije vie mogao da podnese
Vuieve hvalisave prie i grozniave jadikovke. Ustao bi i etao sa okovima, razmiljao o ljudskoj bedi i
nitavilu. U tom stanju zatekao ga je Miloev autant Barlovac. Zauvi kripu vraha, Kosti zashade i
poe otro da meri Barlovca od glave do pete. Bilo je u tome nekog srditog podsmeha, ali vie prema
sebi nego prema Barlovcu. Nekad je, sea se, i on isto ovako nadugo i samouvereno ulazio u zatvor i po
slubenoj dunosti poseivao Miloeve pristalice. Barlovcu bi veoma neprijatan Kostiev pogled.
- Zbog ega si ti u zatvoru? - upita ga.
- Zbog toga to sam vrio svoju dunost.
- Kaje li se bar?
- Ne kajem. Ja sam bio zaklet. I ostao sam veran svojoj zakletvi.
Barlovac se obrati Vuiu:
- Poslao me gospodar da te otkujem.
Vui s velikim naporom ustade, stade mirno pred Barlovca i zaplaka.
- Hvala naem gospodaru, i molim he, sinove, poljubi mu ruku mesto mene. Kai mu da ga molim za
paso, pa u ii kud god odredi. Samo da se star i jadan vie ne muim. A evo ovde je moja molbenica pa
mu je predaj. - Vui izvadi iz nedara ispisan list harhije i prui ga Barlovcu.
- A to moli i plae, eno jedna? Kad si vladao i ubijao nisi plakao! - ne izdra ogoreni Kosti.
Kad se Barlovac vratio, priao je Milou te mu poljubio ruku.
- Ovo inim u ime Vuievo, gospodaru. Zamolio me da ti poljubim ruku i dao mi ovu molbu.
- Proitaj!
Seti se, gospodaru, tvoga staroga Vuia koji ti je valjao vie puta. Seti se ta je vredeo Vui pri
akovoj buni. Seti se ta sam sve poinio za Miletine bune! Seti se i pusti nemona starca da umre na
miru u svojoj kui.
- Je li to sve? - upita Milo smeei se.
- Sve, gospodaru - odgovori Barlovac.
- ini voliko, seam se, odista se svega seam! Otidi Tomi i kai mu ovako: Jest, seam se Vuia i
akove bune i Miletine bune, ali jo bolje ga se seam sa Metina Brda, Vraara i apca, i neka ga tamo
gde je. A sad mi reci ta veli Nikola Kosti.
- Kae, gospodaru, da je radio ono to mu je bila dunost. Zakleo se knezu Aleksandru i radio poteno to
mu se nareivalo. Uz to jo kae da se ne kaje, i da bi tako postupio svaki put kad se zakune i dunost
svoju izvrava. A kad se Vui zaplakao i poeo da moli, nazvao ga je enetinom.
- ini voliko, to je poten ovek! Pusti ga odmah kui.
VIII
Milo je ostao isti u vladavini a nije se promenio ni prema Turcima. ak je postao drskiji. U vreme
njegova povratka, turskom vojskom u Beogradu zapovedao je Osman - paa, poznati turski pesnik. Kao
vojnik bio je neodluan, a zbog negdanje greke, jer je bio pristao uz Mehmed Aliju, nita nije smeo da
radi na svoju ruku. Njegov prethodnik u doba ustavobranitelja drao je po raskrsnicama nizamske strae.
Knez Milo nije mogao da trpi po varoi rasute nizame, pa poalje Stevu u grad veziru i porui mu da
odmah ukloni strae. Osman - paa je, kao i uvek neodluan da rei neku stvar na svoju ruku, obeao da
e upitati Portu za miljenje. Kako Portin odgovor nije brzo stigao, Miloa obuze regtrpljenje i naredi da
mu pozovu vezira u Topidsr, u tri sata posle podne. Zatim naredi dvorskom upravitelju da spremi ibuk
s brilijantima.
- Gospodaru, ne treba. Ramazan je i vezir nee ni piti ni puiti - ree mu Barlovac.
- Spremi to sam ti zapovedio. A videe hoe li piti i puiti!
Osman - paa doe tano u tri sata. Ali iako je bio hrom u jednu nogu, a uz to teak i pun, nije hteo da
sedne nego je ostao da stoji pred Miloem.
- Sedi! - ree Milo, pokazavi pai mesto na kanabetu.
Snebivajui se da zauzme mesto vie kneza, Osman se poe klanjati.
- Tvoj sluga ne sme sesti na mesto koje mu ne pripada? - ree Osman.
- Sedi, kad ti kaem! - viknu Milo. Paa se pokori i sede.
- Ramazan je, posti li? - upita knez.
- Postim - odgovori paa klanjajui se.
- U pravu si, jer ko svoju veru ne dri, nije ovek.
Paa se osmehnu i pokloni to je lepe mogao.
- A koga ti ono uva po varoi?
- Kako koga uvam svetli knee? - upita paa ne shvatajui o emu je re.
- to si postavio one iljboke po varoi? Ne mogu od njih ene da prou i vodu puste.
- Sretan sam to mogu tvojoj svetlosti javiti da je Porta...
Milo ga presee i planu.
- Kakva Porta? Nije to Porta naredila. To je tvoje maslo i oravog Vuia. Ja sam Portin ovek. Ja uvam
red u ovoj zemlji. A ti - ko si ti? Carski odmetnik, oca ti tvoga, to si ti!
Viui, Milo je ustao i primicao se pai, koji je takoe ustao i izmicao se natrake vratima.
- Odmah da ih digne, jer e biti zla.
Paa se ve bee izmakao do vrata. Tu se zaustavi.

- Otkako je tvoja noga stala na ovu zemlju - poe Osman - paa - ja sam veoma srean kad mogu bilo im
da ugodim tvojoj svetlosti. To ne samo da ja elim ve mi je to isto i iz Stambola zapoveeno. Zato sam
jo jutros naredio da se svi oni iljboci maknu sa ulica.
- E, vidi takvog te hou! - uzviknu Milo pljesnuvi Osman - pau po ramenu.
Osman se, ko zna ve po koji put, nanovo duboko pokloni.
- Lepo, lepo - hrabrio ga je Milo - kad smo se pomirili, a ti sedi da pijemo kafu i popuimo po ibuk
duvana. Zna, ostareo sam i esto zaboravim ono to reknem, ali koliko se seam - nijedan vezir iz moga
doma nije otiao nepoaen. De, Milivoje, naredi da nam odmah donesu kafu i ibuke.
- Aman, svetlosti!
- Sedi, sedi kao ovek! Raskomoti se! Kneevski je ovo dvor, a Srbi su uvek bili gostoprimljivi prema
Turcima. A treba i da se naui da potuje na red i obiaje.
- Tvoj ponizni sluga zaista se trudi da ih naui i potuje.
- Ja, majku mu, ba se trudi, a zamalo ne ode nepoaen.
Za to vreme, momak je na srebrnom posluavniku izneo kafu i zapaljen ibuk sa brilijantima i, poklonivi
se, najpre ponudi Miloa, a zatim i pau.
- Vidi taj ibuk to iz njega duvan pui?
- Vidim, svetli knee - odgovori Osman - paa bledei od muke.
- To je ibuk to mi ga je sultan poklonio. Potegni da vidi kakav je iz njega sladak duvan. Tako, tako,
sokole!
Kad je vezir popio kafu i popuio ibuk, Milo se osmehnu na Barlovca.
- Naredi neka poalju za vezira dva dobra i debela ovna. - A zatim se obrati Osman - pai.
- Dva ovna za tebe. Hou da poasti viene Turke. Reci im da se knez setio svog vezira i poslao mu ast
za praznik.
- Uiniu po tvojoj zapovesti. Sluga ti se klanja i zahvaljuje - uzviknu Osman - paa i izie iz konaka sve
uzmiui nazad.
Kad se Barlovac vratio, Milo se smejao.
- ini voliko, kaem li ja tebi da e puiti. Nego, nemoj ovo da pria Mihailu. Slabo bi se obojica proveli.
On eli da tera po evropskom redu. Previe je ozbiljan. Ja volim malo i da se naalim. Zna kako je, zaeli
ovek da se katkad malo poegai. Eto, pokojni Amida uvek je bio gotov na alu. Bog da mu duu prosti.
Nisam od njega znao veeg veseljaka.
- Zato ga je Vuk onako napadao - dodade Barlovac.
- 'Romi Vuk, veli? Taj ti, brate, doista ne zna za alu. Plane i svata izgovori i svakog nagrdi. Ono, jeste da
se Amida na njegov raun esto egaio, ali ga je i potovao. Nego, Vuk se sada uz ovog mog Mihaila
osilio, pa mu niko ni re ne sme rei.
- Vuk je veliki ovek, gospodaru - ree Barlovac.
- Slaem se, ali to ne znai da se i na njegov raun ovek ne moe poaliti.
Ohrabreni Miloevim dranjem prema Porti, Srbi u okolnim paalucima oko Srbije nisu vie hteli da
podnose tursko nasilje koje su trpeli godinama. Srpske oruane ete poee prelaziti granicu, ubijati
nasilnike i pomagati hajduki pokret. U svim krajevima pod Turcima nastade vrenje.
U utranjoj politici Milo je gledao da to pre zadovolji iroke narodne mase i da ispuni obeanja koja je
dao poslanicima. Oseajui da je star, da nema mnogo vremena pred sobom, odluno poe raditi na
reenju glavne stvari. Seljaci su za vreme ustavobranitelja mnogo propatili usled birokratskog postupka
na sudovima i otezanja parnica. Zato on naredi da se donese zakon o ubrzanju i uproenju graanskog
postupka. U isto vreme, smanji i sudske takse i ukide umske globe.
Najvanije pitanje za Miloa bili su seljaki lugovi. Zbog nedostatka novanih zavoda, seljaci su se bili
zaduili kod zelenaa. Kako je on odmah po dobijanju samostalnosti postavio zakon da je zemlja onoga
koji je obrauje, zelenaki dugovi dovodili su seljake u opasnost da izgube zemlju i da se u Srbiji, stvore
veliki posedi. Zato je Milo navalio svom snagom da se zelenatvo to pre suzbije.
- Ako to ne uradimo, stvorie se spahije kao u Vlakoj, a oni ne znaju ni za Boga ni za luu. Zato su se ovi
jadnici borili ako izgube svoju zemlju?
- Teak je to posao; oe. Treba razmisliti i nai rsenje kojim e biti zadovoljni i dunici i poverioci. U
novinama se o tome mnogo pie.
- ini voliko, Mihailo, doneu zakon da seljaku niko za dug ne moe prodati kuu i nekoliko hektara
zemlje. A stare dugove najlake je reiti. Pustiemo dunike neka se zakunu pred sudom za visinu duga.
- Seljaci e se lano kleti, oe. Ubiemo na taj nain kredit, i posle vie niko nee hteti da daje novac u
zajam.
- Ako, ako, Mihailo. Zaklinjae se lano, a i nevolja im je. im budu videli da sudovi prihvataju seljaku
zakletvu, poverioci e nastojati da se sami ioravnaju s dunicima. U zakon treba uneti taku da se dug ne
priznaje ukoliko obligacija nije pred sudom overena. Uradi tako, pa e videti da e sve dobro ispasti.
Znam ja nae globadije. Duu bi oveku izvadili. Nauili su se od Jevreja, Cincara i Grka, pa su postali
gori i od njih. Jest, treba to jae zamahnuti po zelenaima da osete kako nepravda boli.
- Onda bar da ustanovimo optinske kase i ambare - ree Mihailo.
- Tako, tako! Ustanoviemo optinske kase da seljaki reponja dobije jevtin kredit kad ga nuda pritera.
Ambari e mu posluiti da u nerodnoj godini zajmi ito do nove letine. Neka, neka, majina im! Treba i
gegule da znaju zato su me ponovo dovele.
IX
Ulazei u osamdesetu godinu ivota, Milo je jo uvek bio fiziki potpuno zdrav i krepak, ali je ipak neim
nejasnim u sebi predoseao da mu se blii kraj. Utvrujui svoje samodravlje, nosio je na dui boljku to
je Vui jo iv. Bojao se da e umreti, a iza sebe ostaviti ivog svog najveeg protivnika i dumana.
Mihailo je mek, dobar i lako zaboravlja zlo koje mu se nanese. Vui je, istina, oboleo, ali pasja je to
sorta. Moe i da ozdravi, mislio je Milo, a nita mu ne bi smetalo to je orav da ponovo nasrne na
Mihaila. Ne, on mene ne sme preiveti. Turci su u pravu kad kau da mrtva usta ne govore. Ove suklate
od sudija tvrde da nemaju zakonskog osnova po kojem bi mogli da osude Vuia. A na osnovu kojeg
zakona on onda mene protera, pa i Mihaila dok je jo bio greno dete? More, nisam nikad mogao
verovati koliko su ludi ovi uenjaci! Sve neto zapetljavaju i turaju u zakonske take. Budale! Vuk,
Vukain, Vui, uvek su bili najvei zlotvori srpski. Vukain upropasti silnu Duanovu dravu na Marici.
Vuk Brankovi izdade kneza Lazara na Kosovu, a Vui nasrnu na mene radi masne pogae. Posle se
ulagivao Porti i Carigradu, verujui da e ga oni drati.
To s Vuiem naroito ga uznemiri kad poee strane novine da piu kako ga Milo dri bolesna u
tamnici. Isto tako, i strani konzuli su se za Vuia sve vie interesovali, a pogotovu engleski.
- Babo, ne mogu da shvatim zato se protivi da Vuia pustimo. Bolestan je i star i nikome nije opasan -
govorio je Mihailo.
- Mihailo, ti zna da sam spreman da ti uinim sve to eli. Ali te molim, mani se Vuia i njegove
sudbine. Od moje ruke nee poginuti. to pas bude due krepavao, sve e mi lake biti.
- Strane novine, oe, piu neprestano o njemu. Eto, jue me je sreo engleski konzul i pitao me da li moe
da poseti Vuia u bolnici. Uputio sam ga ne tebe, ali sam mu priznao da bih ga ja koliko sutra oslobodio
kad bi to zavisilo od mene. Dodue, nisam ga branio. ak sam izneo sve njegove zloine iz Katunske
bune. Ali taj prokleti Englez podrugljivo se nasmejao i rekao kako je Vui sve radio jedino po nareenju
kneza i Saveta.
- Ako! To to si ga na mene uputio, dobro si uinio.
Sutradan se javi engleski konzul u audijenciju. Milo naredi svome pisaru Kosti Cukiu da ga primi i
dovede.
- Ostani da mi prevodi, a ini voliko, nemoj da zavija ko pile u kuine. Prevodie onako kako ja budem
odgovarao.
- Hou, gospodaru.
Engleski konzul se ljubazno zahvalio kad je bio ponuen da sedne i ostao je da stoji pred starim knezom.
- Dobio sam nareenje svoje vlade - osmehivao se ljubazno - da se zainteresujem za zdravlje gospodina
vojvode Vuia, kao i za postupak u zatvoru prema njemu.
- ini voliko, to tvoja vlada nikad ne nae za potrebno da se zainteresuje, recimo, kad su ono Turci
stotine Srba nabijali na kolje?
Cuki prevede Miloeve rei. Englez se namrti i ukruti se.
- Moja vlada eli da dobije to obavetenje. Po novinama se svata pie o Vuiu. Tvrdi se da je bolestan i
da ga drite okovana.
- Gospodine, naseo si presnoj lai. Vui nije okovan, a ovde je i lekar koji ga lei. On te moe obavestiti
kako se postupa sa Vuiem.
- Da li mogu dobiti odobrenje da ga posetim?
- Ne, gospodine! Vui je u vojnoj bolnici. Odgovara po vojnoj krivici za izdaju zemlje. A reci ti meni da li
bi moda tvoja vlada dozvolila nekom mom predstavniku da poseuje nekoga od vaih izdajnika?
- Ne bi, svetlosti.
- S kojim pravom onda to zahteva od mene, gospodine?
- Humanost me nagoni da to uinim, svetlosti.
- Tu tvoju i Vuievu humanost ja i ne zarezujem. Cuki se osmehnuo, naao nekakav pogodan izraz i
njime zadovoljio Engleza.
Nekoliko dana posle toga, upravo 30. juna pred zoru, umro je Vui. Poslednja njegova elja bila je da ga
sahrane samo u gaama i koulji. Hteo je da ode na onaj svet kao siromah. U stranim novinama neko je
napisao kako su Vuia otrovali. Kad je to proitao, Mihailo je dojurio Milou sav usplahiren.
- Ako je istina to se pie o Vuiu, onda nam nita drugo ne preostaje ve da skaemo u Dunav.
- ta pie? - ravnoduno upita Milo.
- Da je otrovan.
- To li pie! More, tri dana e o njemu pisati, a zatim e iskrsnuti neto drugo, pa e na Vuia svi
zaboraviti kao da nije ni postojao. Sea li se kad si ono bio s majkom u Carigradu? Video si odaju to se
kroz nju ide sultanu? - upita Milo i neno pomilova Mihaila.
- Seam se, pa ta?
- E pa koliko je u toj istoj odaji vezira i paa udavljeno, vojsku bi mogao sastaviti. A kojeg je sultana, reci
mi, zbog toga zabolela glava? Ako treba dokazati da je Vui umro prirodnom smru, u stanju sam lako
da dokaem celom svetu. Nego, mene mui jedna vea nevolja iz koje ne vidim izlaza.
- Koja to, oe?
- ini voliko, mnogo smo se nas dvojica napatili dok se ponovo skrasismo i vratismo u Srbiju. I greha
sam mnogo na duu natovario da tu istu nau Srbiju ojaam i presto naoj porodici osiguram. A, eto,
snaha nikako da mi rodi unue. ini mi se da je ona jalova i da nee nikad ni moi da rodi...
Podigavi glavu, Mihailo planu rumenilom.
- Oe, ja volim Juliju. Ako bi bilo pitanje ona ili presto... Mogao bih da ivim i da nisam knez.
- De, de, Mihailo, nismo dotle doterali! Samo, zna li kako mi je teko umreti a da ne vidim za koga sam
se t liko zlopatio i u krvi gazio.
Mihailo naglo izie, ne rekavi nita. Milo je oseao da nije ni njemu lako, ali nije mogao da shvati da se
pametan ovek, kakvim je smatrao svoga sina, toliko moe vezati za jednu enu.
Gotovo jednovremeno s Vuievom smru jo se neto dogodilo. Na sam Petrovdan dostavljeno je
policiji da su bivi savetnici pripremali ubistvo Miloa i Mihaila. Oni su, toboe, bili pronali jednoga
uitelja maevanja, a u stvari trebalo je da on izvri ubistvo kneza i njegova sina. Milo se pretvarao da je
ubeen kako su to hteli da ga ubiju prisgalice Karaorevia, Nenadovia i Stanojevia. Zato je strano
pretio i njima i sudijama koji su ih po isleenju pustili na slobodu. ta je posle toga ostalo i sudijama i
savetnicima nego da pobegnu u utvrenje pod zatitu Turaka, a potom da odu u tuinu. Milo ostade na
taj nain veran svojoj ranijoj politici - uvek unitavati svoje protivnike. Isto tako, nastojao je da odri i
drugo svoje oprobano oruje: da napuni to vie kesu, jer je bio ubeen da se u politici nita ne moe
postii bez podmazivanja. Zato je poveao kneevsku apanau na sto hiljada talira godinje i traio da mu
se vrate ili isplate imanja koja su mu oduzeli ustavobranitelji.
X
U toku leta svi su oseali da Milo naglo ili, postaje sve udljiviji, i kao da neto stalno oekuje. Sve vie
je izbegavao drutvo. Najradije je izlazio na klupu pored esme u Topideru. Tu je sedeo i razmiljao.
Katkad mu se deavalo da tako sedei i zaspi. Ono to je jo od njega ranijeg ostalo u njemu - bila je
otrina suda, ali i detinjska udljivost. Kosta Cuki, koji je svuda pratio Miloa a koga je Milo uvaavao i
drao do njegova miljenja, esto bi poizdalje i vrlo oprezno zapoinjao razgovor sa knezom.
- Gospodaru, meni se ini da je dravnih poslova sve vie.
- Jeste, jeste. Prosto kao da iz zemlje izviru. A, eto, vi mlai ne umete polako. Sve nekako urite i sve bi
napreac da reite.
- Mora se, gospodaru. Takvo je vreme. Nije vie Srbija onakva kakva je nekad bila. Umnoio se svet, pa i
sami poslovi. Zato nije ni vama lako.
- Nije, nije lako, Kosta!
- A zar ne bi mogao Mihailo da vam to pomogne?
- ini voliko, vidim ja da vi svi volite Mihaila vie nego mene. Ali doi e i njegovo. Tek, ja jo ne mislim
da vlast iz svojih aka pustim lako.
Cuki bi tada poinjao da pria o drugim stvarima.
Knezu Milou je uvek bivalo lake kad bi tako jednostavno i lako kazao Cukiu to misli. Sad je utao i
zamileno gledao kako se nebo od Srema mrai oblacima. Laka i potajna drhtavica poduzimala mu je
starako telo. asak mu misli bistre i jasne, a potom se preko njih navlai nekakva skrama. Osea da se
sve vie gubi, da brzo zaboravlja ta je hteo rei. Napree se. Uini mu se kako je negde u njegovom
mozgu zinula strana praznina. Eto, ve je zaboravio ta je jue bilo, ali ono to se davno dogodilo u
mladosti - i sada mu je jasno. Iznenada se prisetio, pogledao zlobno i podsmeljivo Cukia i rekao:
- Oblai se, bie kie. Ako, ako, i treba je. Bez kie nema roda. Mene opet obuzela nekakva jeza. Starost
je pravo grdilo, moj Kosta. Prava pravcata rugoba! Nego, malo pre zaboravih ti rei.
- ta to?
- Pa ono kad si me upitao to Mihailu ne dam vlast.
- Ja sam samo rekao da vam pomogne, jer ste iznemogli od tolikih narodnih poslova.
- E, jesi lud, Kosta! Zna li ti da pametan ovek tri stvari nikome za ivota ne da.
- Koje su to stvari, gospodaru?
- E, moj alove! To su: ena, puka i vlast. ta bih ja bio da sam predao Mihailu vlast? Svi bi me
pogurkivali i podsmevali mi se. Ovako, dede ko ima tri iste da stisne pa da mi bilo ta odrekne? Mogu,
vala, naopako da uradim, a svi ete vi zajedno s mojim Mihailom da mi povlaujete. Ne dam, more, nita
iz ruku dok mi je daha na ustima!
Zatim je dugo utao, a nekakav lukav i zao podsmeh pojavio mu se oko usana. Bilo je u tome neega i
snanog i upornog, neeg to se via na licima ljudi to nikada ne naputaju jednu misao koju slede i
koju smatraju vodiljom u svom ivotu.
U septembru je Milo pao u postelju, ali ni tada nije hteo da se odrekne poslova. Na nekoliko dana pred
smrt vie nikoga nije primao sem Nikole Hristia, upravnika grada Beograda. esto se zanosio i uporno je
utao. Pa ipak, kad god bi uao Hristi, uzdigao bi se bez iije pomoi i seo, a potom pruio ruku da mu je
ministar poljubi.
- ini voliko, je li sve u redu? - s mukom ga je pitao.
- Sve je u redu, gospodaru - odgovarao je Hristi.
Na Krstovdan, 14. septembra, knez Mihailo je poao u crkvu na liturgiju i naredio da ga odmah zovu
ukoliko starom knezu pozli. Oko osam sati Milo se naglo uznemiri. Zatrai da ga isprave, a onda pogleda
sve prisutne i upita:
- Gde je moj Mihailo?
- U crkvi, gospodaru. Danas je Krstovdan.
- Znam da je Krstovdan. Ako sam samrtan, nisam pamet izgubio - odgovori srdito i zanese se. Oi mu se
zastaklie, a glava klonu na uzglavlje...