1

Johnny B.Goode
IZBORNI DETERMINIZAM
Pristalice vecinskog tj. proporcionalnog izbornog sistema ne spore se toliko u pogledu jednog ili
drugog izbornog metoda, koliko oko znacaja koji treba pripisivati tim posledicama.Do
razilazenja dolazi u oceni koji je od ova dva sistema pozeljniji po polit.zivot i
demokratiju.Sporenja o posledicama vecinskog i proporcionalnog izbornog sistema mogu se
svrstati u dva osnovna pravca:
1.) Studije koje ostaju u ravni teorijskog razmatranja uticaja vecinskog i proporcionalnog
izbornog sistema Moris Diverze, Uticaj izbornih sistema na politicki zivot (1950.)
2.) Zasnovan na empirijskim proveravanjima teorijskih postavki o uticaju izbornih jedinica,
metoda za preracunavanje glasova u mandate i izbornog praga Daglas Re, Politicke
posledice izbornog prava (1971.)
Diverze - monokazualni izborni determinizam
Proucavajuci sociologiju polit.partija, Diverze je razvio specifican kauzalan determinizam u
kome se stranacki sistem javlja kao posledica izbornog sistema i uzrok politickog sistema.On
razlikuje direktni i indirektni uticaj izbornog sistema:
Direktni se ogleda u tome sto odredjeni tip izbornog sistema gradi odredjenu strukturu
stranackog sistema
Indirektni uticaj reflektuje oblik polit.sistema, oblikovan strukturom stranackog sistema,
kao posledicom izbornog sistema
Iako je ovaj kazualni iskaz u tumacenju politickih pojava cesto kritikovan, validnost kritika
Diverzeovih postavki cesto je manjkava zbog zanemarivanja cinjenice da je rec o hipotetickim
sudovima, a ne socioloskim zakonitostima.
Uticaj izbornog sistema na stranacki, Diverze je formulisao 1946. u tri socioloske
pravilnosti:
1) vecnski izborni sistem s jednokruznim glasanjem pokazuje tendenciju ka dvostranackom
ustrostvu
2) proporcionalni izborni sistem pokazuje tendenciju ka visestranackom ustrojstvu
3) veciniski izborni sistem sa dvokruznim glasanjem pokazuje tendenciju ka visestranackom
ustrojstvu ublazenom udruzivanjem stranaka
Hipoteze u osnovi izrazavaju uticaj izbornog sistema na broj stranaka, ali ne govore o
mehanizmima kojima izborni sistem oblikuje strukturu stranackog sistema i njihove medjusobne
2

odnose. 1.) Sigurno je da izborna reforma sama po sebi ne moze stvoriti nove stranke (one su
izraz drustvenih snaga i ne mogu nastati zakonodavnom odlukom). 2.) Sigurno je da odnos
izbornih sistema i stranackih sistema nije mehanicki i automatski (primenom odredjeog izbornog
sistema ne stvara bezuslovno i stranacki). 3.) Sigurno je da odnosi izmedju izbornog i
stranackog sistema nisu jednosmerni. 4.) Sve u svemu, cini se da izborni sistem zapravo igra
ulogu akceleratora i kocnice.
-Preko ove dve funkcije (akceleratora i kocnice) Diverze je pokazao kako proporcionalni
izborni sistem podstice visestranacje:
1) on usporava elininisanje starih, etabliranih stranaka, osudjujuci ih postepeno na
propadanje
2) on podstice cepanje stranaka, cije frakcije cesto prerastaju u posebne stranke koje
samostalno nastupaju na izborima
-Vecinski izborni sistemi podsticu dvostranacki sistem na dva nacina:
1) postavljanjem prepreka nastajanju novih stranaka (kocnica)
2) eliminacijom ili potiskivanjem trecih, najslabijih stranaka iz polit.zivota
Bipartizam pociva na uzajamnom delovanju mehanickog i psiholoskog faktora:
Mehanicki faktor ogleda se u nesrazmeri glasova i osvojenih mandata, sto dovodi do
izrazite potpredstavljenosti trece stranke (kada je udeo u glasovima veci nego u
mandatima) i blokira njen politicki uspon
Psiholoski faktor ogleda se u mehanizmu ponasanja biraca koji radije glasaju za jednu od
vodecih stranaka da njihovi glasovi ne bi propali.Kada treca stranka savlada ovu
barijeru, psiholoski mehanizam okrece se protiv stranke koja je po rejtingu dosla na trecu
poziciju
Preokret u delovanju mehanickog i psiholoskog faktora ne nastupa istovremeno.Preokret u
mehanizmu psiholoskog faktora obicno prethodi promenama u delovanju mehanickog faktora,
sto stiti i odrzava stranacki dualizam.To se postize fuzijom stranaka i/ili koalicionom saradnjom.
-Dvokruzni vecinski izborni sistem jaca visestranacje, ali ne tako izricito kao proporcionalni,
niti se njegovi kocioni mehanizmi za nastajanje novih stranaka mogu smatrati plodotvornim
kao kod vecinskog izbornog sistema s jednokruznim glasanjem.Najjasnijom distinkcijom
dvokruznog vecinskog izbornog sistema u odnosu na prethodne Diverze smatra tendiranje ka
izbornim koalicijama.Drugi krug on vidi kao sustinsku prepreku stvaranja bipartizma posto
izostaje jasna polit.i stranacka polarizacija u prvom krugu.Stvaranje niza koalicionih kombinacija
u drugom krugu, ponekad, suprotstavljajuci dve suparnicke koalicije omogucava pretvaranje
mnogostrnackog ustrojstva u dvostranacje.

3

Diverze je ukazao na razlicit uticaj glasanja za liste i glasanja za kandidate na
unutarstranacke odnose:
Cesto se glasanje za liste poistovecuje sa proporcionalnim, a glasanje za licnosti sa
vecinskim izbornim sistemom.Kako ostro razdavajanje nije opravdano, upozorava se na
to da izbor izmedju kandidata vodi privatizaciji izborne jedinice, njenom pretvaranju u
tvrdjavu poslanika, sto slabi uticaj stranke, a jaca samostalnost poslanika.Posledice
toga su labave, decentralizovane, frakcijama izdrobljene stranke, sa upravljackom
strukturom nemocnom da disciplinuje poslanicke klubove.
Glasanje po listama dovodi do stabilnih disciplinovanih poslanickih klubova, do
centralizovane upravljacke strukture strukture.Zato, Diverze veruje da izbor po listama,
zajedno sa proporcionalnim izbornim sistemom, jaca stranacke strukture stvarajuci
tvrdepartijske sisteme sa izrazito strukturiranim strankama.Vecinski izborni sistem
zajedno sa izborom licnosti produkuje mekane stranacke sisteme, labavo strukturiranih
odnosa.
Uticaj izbornih sistema Diverze posmatra i kroz prizmu stranackih odnosa, a narocito sa
aspekta mogucnosti, potreba i nuznosti koalicija pre izbornog procesa, za vreme i nakon
njega.U
1.)
proporcionalnim izbor.sistemima stranke ostaju samostalne pre izbora i posle njih, jer
karakteru te vrste izbornog sistema nisu imanentne koalicije.
2.)
Vecinski izbor.sistem s
jednokruznim glasanjem, posebno u kombinaciji sa visepartijskim sistemom, podstice stranacke
saveze, posebno u izborima.U
3.)
vecinskom izb. sistemu sa dvokruznim glasanjem, u drugom
krugu se formiraju koalicije, narocito u formi sirih, ali jakih izbornih blokova (levi, desni,
patriotski, narodni itd.).To je uocljivo u izbornim sistemima koji omogucuju strankama, koje su
u prvom krugu osvojile mali broj glasova, povlacenje svog kandidata uz apele simpatizerima i
clanovima da glasaju za kandidata srodnih stranaka koji je u prvom krugu imao bolji
rejting.Takve koalicije su cesce i postojanije od koalicija stranaka koje ostaju u opoziciji.
Osim sto direktno odredjuju part.sistem preko broja partija, unutrasnju strukturu i
odnose, Diverze smatra da izborni sistemi direktno uticu i na tip polit.predstavnistva u
nekoj zemlji.Termin predstavnistvo on koristi izvan tradicionalnih postavki, prvenstveno
pravnih, po kojima je to odnos poslanika i mandata koje zastupa.Diverze predstavlja
predstavnistvo kao odraz polit.misljenja neke nacije u shvatanjima predstavnika koje je ona
izabrala.Razlikuje dve faze polit.predstavljanja:
1) Predstavljanje javnog mnjenja (u uzem smislu) manifestuje se glasanjem za
kandidate; prva faza polit.predstavljanja gde:

a)
proporcionalni izb.sistem produkuje nacionalizaciju(proporcionalni izb.sistem tezi
nivelisanju razlika, unificiranju javnog mnjenja).Podsticuci nacionalizaciju, proporcionalni
izborni sistem, suzava javno mnjenje i pokazuje se nesenzibilnim za njegove tradicionalne
4

segmente; vrlo je osetljiv zato na nove polit.struje u njemu (bilo one privremene,
isfabrikovane, slabe)
b)
vecinski izb.sistem produkuje regionalizaciju javnog mnjenja(vecinski pokazuje
suprotne tendencije cepanje, fragmentaciju javnog mnjenja forsiranjem regionalnih
specificnosti).Vecinski izb.sistem sa jednim krugom glasanja izrazito je osetljiv na
tradicionalni spektar javnog mnjenja, ali je pasivan na nova polit.strujanja ma kako ona bila
jaka i trajna.

c)
Vecinski dvokruzni izborni sistem ne pokazuje senzibilitet ni prema trad.javnom
mnjenju.Logika drugog izbornog kruga prisiljava nove polit.struje da se priklone trad. jakim
polit.partijama i njihovim blokovima.Nove polit.struje gube tako autenticnost, sputava se
njihova promocija, a jaca regresivna dinamika polit. partija
2) Predstvaljanje stranaka manifestuje se u raspodeli glasova na mandate u
parlamentu.Ovde kljucni problem predstavlja suzavanje nesrazmere izmedju broja
glasova i broja poslanickih mesta.Tacna predstavljenost podrazumeva proporcionalni
odnos izmedju udela u glasovima i udela u broju mandata; potpredstavljenost predstavlja
onaj odnos gde je udeo u glasovima veci od broja mandata; natrepredstavljenost
predstavlja odnos gde je udeo u mandatima veci od udela u broju dobijenih
glasova.Proporcionalni izbor. sistemi teze matematicki sto tacnijoj predstavljenosti
polit.stranaka (postizu u zavisnosti od vrste primenjenog proporcionalnog
izb.sistema).Vecinski izborni sistem s jednokruznim glasanjem je najnetacniji u
predstavljanju polit.stranaka (ogleda se u tome sto stranaka s najvecim brojem glasova je
po pravilu natpredstavljena u odnosu na male stranke koje su potpredstavljene).Kod
vecinskog izb.sistema sa dva kruga glasanja, D. smatra da drugi krug umanjuje
iskrivljavanje polit.predstavnistva, tako sto radi u korist umerenih, a na stetu
ekstremnih stranaka;glasovi drugog izbornog kruga grupisu se prema velikim
polit.pravcima, a ne prema partijama zato je D. kategorican da se u oceni validnosti
stranackog predstavljanja samo rezultati u prvom krugu mogu porediti s rezultatima
vecinskih jednokruznih i proporcionalnih izbora.
Razmatrajuci uticaj izbornog sistema na stranacki sistem, Diverze je proucavao niz pitanja kao
sto su: sastav parlamenta, karakter poslanickih klubova, njihov odnos sa stranackom centralom i
vodjstvom stranke, stepen centralizacije polit.odlucivanja, koalicioni potencijal, prohodnost i
otvorenost polit.sistema za nove polit.programe i organizacije itd.



5

Daglas Re politicke posledice izbornog prava
Reova istrazivanja o uticaju izbornih sistema na polit.zivot, zasnovana su na opseznim
empirijskim studijama u 20 drzava (od 1945. do 1965. on je analizirao 121 izborni ciklus u
Austriji, Australiji, Belgiji, Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Irskoj Islandu, Italiji, Izraelu, Kanadi,
Luksemburgu, Holandiji, N.Zelandu, SR Nemackoj, SAD, Svedskoj, Svajcarskoj i V.Britaniji.Na
osnovu tih podataka, koji po njemu pokazuju kolektivne akcije a ne pojedinacne odluke, dosao
je do zakljucka da od svih hipoteza koje je ispitao, istinskom socioloskom zakonu najvise
odgovara Diverzeova teorema da vecinski izbori u izbornim jedinicama s jednim mandatom vode
dvostranackom sistemu.
Kljucna odrednica njegove analize, kao i kod Diverzea jeste da je izborno pravo posebna vrsta
prava od velike vaznosti za svakog pojedinca, ali i sve slojeve i organizacije u drustvu.Ono
uredjuje izborni proces - distribuciju autoriteta vlade, gradeci pravnu podlogu za artikulaciju
izbornih preferencija gradjana u glasove i njihovo prevodjenje u mandate.
Temeljne oznake izbornog prava su:
1)
izborna formula,
2)
velicina izb.jedinice i
3)
nacin glasanja
koji Re uzima za varijable.
Re partijski sistem posmatra kao mrezu kompetitivnih odnosa medju polit.partijama i
razlikuje elektivni i parlamentarni (legislativni) stranacki sistem.Parlamentarni izborni sistem se
razvija iz elektivnog stranackog sistema.Cilj izbornog prava je da posreduje u konstituisanju
redukciji elektivnog u legislativni stranacki sistem.I odrednice stranackog sistema
pretvaraju se u varijable.
Konstruisao je 11 varijabli elektivnog i parlamentarnog part.sistema: 1-2 broj elektivnih i
parlamentarnih stranaka; 3-4 kompetitivni udeo najjace stranke u glasovima biraca i u
mandatima; 5-6 kombinacija kompetitivnih udela dve najjace stranke u glasovima biraca i
mandatima; 7-8 frakcionisanje elektivnih i parlamentarnih stranaka; 9-10 prosecna promena
udela stranke u glasovima biraca i mandatima izmedju dva izborna ciklusa; 11 minimalna
parlamentarna vecina ili minimalni broj stranaka neophodan za parlamentarnu koalicionu vecinu
Na osnovu ovako postavljenih varijabli, Re je u svom istrazivanju nalaze do kojih je dosao
formulisao u 7 zajednickih /13 diferenciranih propozicija.On je empirijski dokazao postojanje
cvrsto strukturiranih odnosa izborne formule, velicine izborne jedinice i nacina glasanja s
jedne strane i broja stranaka u elektivnom i stranackom sistemu, s druge strane.
Prvo, izbor vecinskog ili proporcionalnog izbornog principa neposredno odredjuje broj
polit.stranaka; vecinska formula tezi negiranju predstavnistva veceg broja malih partija nego
proporcionalna predstavnicka formula; izricit je u tvrdnji da vecinski obrazac uzrokuje
dvostranacke sisteme.Definicija dvostranackog sistema podrazumeva da prva stranka osvoji
manje od 70% mandata, a dve najjace stranke zajedno bar 90% mandata.Uprkos deviant case-a
6

Kanade i postojanja bipartizma i bez vecinskog izbornog sistema u vestminsterskoj varijanti
(Austrija), on je ipak definisao tezu po kojoj formule relativnog vecinskog izbornog sistema
uvek... povezane sa dvostranackim kompeticijama, osim tamo gde postoje snazne stranke
lokalne manjine; a druge su formule povezane sa dvostranackim kompeticijama samo
tamo gde su manjinske izborne stranke slabe
Drugo, proporcionalni princip nije dovoljan uslov za pojavu novih parlamentarnih stranaka.On
podstice umnozavanje polit.stranaka tako sto pokazuje snaznije tendencije frakcionisanja i
elektivnih i parlamentrnih stranackih stranaka
Trece, veca izborna jedinica donosi tacniju proporciju izmedju broja glasova i broja mandata,
ali to istovremeno podstice frakcionisanje i umnozavanje stranaka kako u elektivnom tako i u
parlamentarnom stranackom sistemu.
Cetvrto, hipoteza o uticaju nacina glasanja na stranacki sistem nije potvrdjena.Re je
pretpostavio da razlicite tehnike glasanja alternativno, kumulativno, panasiranje uzrokuju
mikrofrakcionisanje, te da se to moze spreciti kategorijalnim glasanjem samo za jednu
stranku.Rezultati su oborili ovu hipotezu i dokazali da kategorijalno glasanje uzrokuje vece
frakcionisanje od ordinarnog glasanja.
Propozicije o vecinskom sistemu i bipartizmu, proporcionalnom izbornom sistemu i
umnozavanju stranaka veoma su bliske Diverzeovim socioloskim pravilnostima
KRITIKA - Nolen smatra da Reova statisticko-empirijska istrazivanja nude u osnovi tezu koja
je tautoloska, i koja je daleko od toga da nagovesti kauzalan odnos vezu izmedju izbornog
sistema i stranackog sistema.Lajphart je takodje prigovarao Reu na pogresnoj klasifikaciji,
losim hipotezama i oskudnom empirijskom materijalu.Njegove analize pokazale su da je
kauzalni odnos pojedinih elemenata izbornih sistema i strukture stranackih sistema znatno slabiji
nego sto Re sugerise.Riker je kritikovao metodoloski i empririjski pristup Rea, smatrajuci da je
pao u logicku zamku istovremenog poricanja, a i afirmisanja Diverzeovih zakona.Riker smatra
da je samo D. pravilo o jednokruznom vecinskom izbornom sistemu i dvostranackom sistemu
deterministicki zakon, dok su ostala pravila probabilisticki stavovi
Sartori analiza nuzni i dovoljni uslovi
Sartori na nov nacin pristupa trazenju medjusobnog uticaja izbornih i partijskih sistema.On
sazima raspravu o Diverzeovim socioloskim pravilnostima, negirajuci njihov determinizam, ali
i Rikerov probabilizam.Sartori izdvaja Reove analize kao metodoloski potpuno razlicite od
Diverzeovih ....Diverze ima na umu uzrocne zakone, Re nikada ne koristi rec uzrok...i vrlo
slobodno govori o propozicijama koje naizmenicno utvrdjuje na sirokoj skali veza (tendira ka, ali
i povezano sa; gotovo uvek, ali i cesto).Po metodoloskom pristupu i kategorijalnom aparatu,
Sartori se naslanja na Rea
7

Uticaj izbornih sistema na polit.zivot Sartori istrazuje preko analize uslova , razlikujuci nuzne
bez kojih ne bi moglo, od dovoljnih uslova koji tvrde da odredjena posledica nastaje samo u
odredjenim uslovima.Na ponasanje biraca uticaj izbornog sistema moze biti prisilan i neprisilan.
Za istrazivanje je Sartoriju bilo interesantno utvrditi obim i znacaj prisilnog uticaja.Shodno
takvoj podeli uticaja , izborni sistemi se svrstavaju po skali u kojoj su prvi CISTI jer ne uticu
na birace, JAKI koji snazno uticu na ponasanje biraca, i SLABI ciji je uticaj na birace mali ili
zanemarljiv (u osnovnoj podeli, vecinski izborni sistemi su jaki, proporcionalni slabi, a izmedju
njih su jaki/slabi slucajevi).Ishodiste kontinuuma cine cisti proporcionalni izbor.sistemi koji ne
uticu na birace, a krajnu tacku pokrivaju vecinski izbor.sistemi s jakim uticajem na ponasanje
braca.Centralni deo cine razlicite varijacije necistih proporcionalnih izbora koji manje ili vise
deluju na ponasanje biraca
-na osnovu analize uslova Sartori formulise 4 zakona:
Izborni sistemi relativne vecine (dovoljan uslov), ako postoji strukturirani stranacki
sistem i ravnomerna raspodela glasova po izbornim jedinicama (nuzni uslovi), vode
dvostranackom sistemu
Izborni sistemi relativne vecine (dovoljan uslov), ako postoji strukturiran stranacki
sistem, ali bez ravnomerne raspodele glasova po izbornim jedinicama (nuzni uslovi),
eleminisu stranke koje nisu postigle vecinu
Proporcionalni izborni sistemi (dovoljan uslov), ako postoje strukturirani stranacki
sistemi (nuzan uslov), vrse koncentraciju polit.stranaka; sto je veca necistoca
proporcionalnog izbornog sistema, efekat koncentracije je veci i obrnuto
Cisti proporcionalni izborni sistemi (dovoljan uslov), ako postoji strukturiran
stranacki sistem, pruzaju iste pocetne sanse, nema diskriminacije, pa ne vode redukciji
polit.stranaka
U analizi se korisiti jedan dovoljan uslov (izborni sistem, vecinski ili proporcionalni), i dva
nuzna uslova (
1)
postojanje jakih strukturiranih stranaka i
2)
geografskih alokacija biraca).Sartori
naglasava da je odnos izbornih i stranackih sistema dvosmeran!
Sledeci Reov kategorijalni pristup, analizom dovoljnih i nuznih uslova, Sartori fakticki napusta
Diverzeov kauzalni determinizam i dobija bitno razlicite rezultate.Diverze razlikuje uticaj
jednokruznih i dvokruznih vecinskih izbora od uticaja proporcionalnih izbora na stranacki
sistem.Kod Sartorija je ta linija pomerena.On razlikuje cisteproporcionalne izb. sisteme kao
no-effect sisteme (jedine koji ne redukuju broj polit. stranaka, od svih ostalih koji uzrokuju jacu
ili slabiju koncentraciju polit.partija (zato se uvidja u 3 zakonu koncentraciono dejstvo na
stranacki sistem proporcionalnih izbornih sistema u meri u kojoj oni odstupaju od ciste
proporcionalnosti).

8

Lajphart izborni sistem i tip demokratije
Politicke konsekvence izbornih sistema, Lajphart je istrazivao na empiriji 32 tipa izborna sistema
u 20 zemalja u intervalu od cetiri decenije.On vrsi reanalizu Reove studije o polit.ucincima
izbornih sistema, afirmisuci njegov pristup i relativizujuci, pa i revidirajuci nalaze do kojih je Re
dosao.
Lajphart dovodi u vezu 15 nezavisnih varijabli izbornog sistema sa 10 rezultata. Varijable
izbornog sistema u teorijskoj i empirijskoj Lajphartovoj analizi:
(1)Izborni obrazac, (2)velicina izborne jedinice; (3)struktura glasanja; (4)oblik legislature;
(5)ogranicenja izbornog prava; (6)nacin pristupanja stranaka i kandidata izbornom procesu;
(7)nacin pristupa biraca izbornom procesu; (8)struktura polit. takmicenja; (9)specificnosti nacina
glasanja; (10)specificnosti postupka pretvaranja glasova u mandate; (11)podela na izborne
jedinice; (12)pravila finansiranja izborne kampanje; (13)vremenska pravila u izbornoj kampanji;
(14)broj i vrsta subjekata biranja; (15)stepen povezanosti izbora
Posledice navedenih varijabli koje determinisu ucinak izbornog sistema on navodi:
1)
stepen
visestranacja,
2)
stepen proporcionalnosti u relaciji glasovi-mandati,
3)
tendencije fabrikovanja
parlamentarne jednostranacke vecine,
4)
organizaciju stranaka,
5)
polarizaciju birackog tela na
ideoloskim osnovama,
6)
ucesce biraca na izborima,
7)
predstavljenost etnickih,
8)
rasnih i
9)
kulturnih manjina i
10)
regionalnu i nacionalnu integraciju.
Mnogobrojne relacije varijabli i konsekvenci Lajphart fokusira na pet osnovnih(3+2).Tri
varijable
1.)
izborna formula (vecinska ili proporcionana),
2.)
velicina izborne jedinice (broj
kandidata u izbornoj jedinici) i
3.)
nacin glasanja ( za kandidate jedne ili ise stranaka) presudno
oblikuju dve najvaznije politicke posledice: a) stepen visestranacja i b) stepen proporcionalnosti.
Dosao je do zakljucka da je odnos izborne formule i stepena proporcionalnosti, kao i odnos
velicine izborne jedinice i stepena proporcionalnosti jace izrazen nego sto je to slucaj u Reovoj
analizi.Ali zato nalazi pokazuju da je odnos izborne formule i stepena visestranacja , kao i odnos
velicine izborne jedinice i stepena visestranacja znatno slabiji nego sto je tvrdio Re.Najzad, veza
izmedju nacina glasanja i visestranacja vaznija za Lajpharta nego za Rea.
Lajphart povezuje uticaj izbornih sistema sa svojom klasifikacijom tipova savremene
demokratije.S jedne strane, izborni sistemi su konstitutivne osnove razlicitih modela dem., a sa
druge, polit. konsekvence izbornih sistema predstavljaju strukturna obelezja savremenih
demokratskih poredaka.


9

Razlikuje dva osnovna tipa demokratije:
vecinski (vestminsterski); zasniva se na polit.odlucivanju demokratski uspostavljene
vecine.Obelezja: vecinski sistem koji blokira male stranke; bipartizam; jednopartijska
vlada; dominacija izvrsne vlasti nad zakonodavnom; jednodomni parlament ili
bikameralni sa zanemarljivim ingerencijama gornjeg doma; centralisticko oganizovanje
drzavne strukture i manjkavost pravosudne kontrole
konsenzualni; tezi da u polit.odlucivanju sudeluje sto veci broj subjekata u sto vecoj
saglasnosti sa odlukama vlade (kvalifikovana vecina ili konsenzus).Pociva na:
proporcionalnom izb. sistemu; koalicionim vladama; ravnotezi egzekutive i legislative;
dvovdomom parlamentu; pravosudnoj kontroli i federalnoj; naglasenoj decentralizovanoj
drzavnoj strukturi
Lajphart ukazuje na tri posledice izbornih sistema koje postaju strukturno-institucionlna
obelezja navedenih modela demokratije.Vecinski izbori stvaraju bipartizam, omogucuju dve
velike stranke na vlasti, jednostranacku vladu i prevlast vlade nad parlamentom.Proporcionalni
izbori produkuju visestranacki sistem, koalicionu vladu, ravnotezu vlade i parlamenta i vezuje se
za konsenzualni model demokratije.On istice da izmedju dva skupa osobina postoje uzajamni
odnosi (izborni sistem partijski sistem).Zato on polit.inzenjerima preporucuje odabir tipa
izbornog sistema za razvoj vecinskog ili konsenzualnog skupa karakteristika
Ovim idealtipskim modelima dem., on je pridodao jos jedan element oblik dem. politickog
poretka, vezujuci parlamentrizam i prezidencijalizam za modele demokratskih poredaka.Lajphart
naglasava da predsednicki sistem produkuje vecinske efekte, na stranacki sistem i tip vlade.On
upucuje na to da barem formalno, predsednicki rezimi mogu delovati konsenzulno na odnos
legislative i egzekutive, ali upozorava da to moze dovesti do koncentracije izvrsne vlasti (u
jednojnstranci i jednoj licnosti).
Sartori smatra da je Lajphart svoje premise do te mere naduvao da bi iz jnih izvukao
superiornu formu demokratije; Sartori sugerise da vecinski izborni sistem maksimalizuje
konflikte i njima lose upravlja.Nasuprot Lajphartu on istice da nema nikakvog a priori razloga
da se tvrdi da vestminsterski metod ne moze da se bavi spletom konsenzus-konflikt podjednako
dobro ili cak bolje nego konsenzualni-konsocijacioni metod
Nolen osporavanje zakonitog ispoljavanja izbornog sistema
Nolen negira teze o zakonitom ispoljavanju polit.ucinaka izb.sistema, smatrajuci da takvi
iskazi nisu odrzivi ni sa teorijskog ni sa empirijskog stanovista.Prigovara Diverzeu i zbog
jednostranog institucionalizma i monokazualnog determinizma po kome je izbor.sistem osnovni
uzrok razvoja i strulture stranackog sistema.Nedostaci Diverzeovih socioloskih pravilnosti
leze po Nolenu u empiriji, teoriji i metodu.
10

Emprirjski gledano, isuvise mnogo slucajeva porice uticaj koji se pripisuje osnovnim tipovima
izbornih sistema.Postoje visestranacki sistemi kod relativno vecinskog izb.sistema i dvostranacki
sistemi kod proporcionalnog izbornog sistema.Teorijski, s obzirom na dosta izuzetaka, bilo bi
neophodno oznaciti pod kojim uslovima zakoni dobijaju svoju punovaznost.Kod klasicne
formulacije, odstupajuci slucajevi se ne uzimaju u obzir za preciznije definisanje zakona.S
metodoloskog aspekta, ne poredi se jedan izborni sistem sa drugim, nego se relativni vecinski
izbor.sistemi kod izbornih okruga sa jednim predstavnikom poredi sa principom reprezentacije tj.
proporcionalnim predstavljanjem.Medjutim, princip moze da se prevede u mnogo oblika u
izborne sisteme, koji onda mogu da imaju razlicita ispoljavanja.
Sa istom zestinom, Nolen kritikuje i pokusaj Sartorija da izvrsi reafirmaciju Diverzeovih
zakona, bez prihvatanja njegovog monokazualnog determinizma, ali sa aksioloskim pristupom
istrazivajnu izbornih sistema, razlikujuci jake i slabe izborne sisteme koncipirajuci ih kao
vrednosne kategorije.Izvor Sartorijeve greske po Nolenu, je i u klasifikaciji izbornih sistema
prema jednoj funkciji odstupanju od zamisljene potpune proporcionalnosti u odnosu glasova
biraca i parlamentarnih mandata.Njegove zakone (o odnosu izbornih i stranackih sistema) smatra
trivijalnim; dok Sartori misli da se svojim zakonima nadoveze na Diverzea i da ga zastiti od
preterane kritike, ali ga zapravo sadrzajno napusta.On odredjuje ispoljavanje jedne od dve
ispitane posledice proporcionalnog izbornog sistema na nacin na koji je upravo formulisu
Diverzeovi kriticari(i proporcionalni izborni sistemi mogu da dovedu do koncentracije
part.sistema.)
Uz kritiku Diverzea i Sartorija, Nolen razvija i izlaze svoj pristup istrazivanju
polit.ucinaka izbornih sistema.On insistira na konkretnim drustvenim i polit.uslovima kao
osnovnom metodoloskom polazistu u proucavanju efekata izbornih sistema.Diferencirano
posmatranje institucionalnih, polit., sociostrukturnih elemenata izvan istorijskog konteksta i
konstrukcija teorijskih modela na osnovu toga , vode monokazualnom determinizmu.On pledira
da se problem istrazivanja izbora svede na tehnicke elemente, na njihove mnogobrojne
varijacije i kombinacije.Politicke alternative ne cine uzvisena nacela...nego mala tehnicka
pravila.Formule za pretvaranje glasova u mandate i principe konstruisanja izbornih jedinica, on
tretira kao elemente izbor. sistema koji produkuju polit. posledice s najjacim ucincima u
politickom zivotu.Medjutim, on naglasava da naucna istrazivanja pokazuju da se moze govoriti
samo o tendencijama polit.ucinaka pojedinih izbor. sistema, tj. da se mogu uzimati samo kao
uslovno tacni.
Nolen upozorava da se teorijske prednosti vecinskih i proporcionalnih izbora razlicito vrednuju
zavisno od teorijskih i politickih polazista.Argumentacija se podjednako trazi u ravni teorije
demokratije i konkretnoj politici.Zato funkcionalne teorije demokratije daju prednost vecinskim
izborima, a participativne teorije demokratije se zauzimaju za proporcionalne izborne
sisteme.Nolen s pravom predocava, da bez obzira na to sto se konkretni stranacki interesi uvijaju
u obrazlozenja teorija demokratije, bitno glediste za procenu opredeljivanja za ili protiv
11

vecinskog i/ili proporcionalnog sistema jeste velicina neke stranke.Ovde, Nolen smatra da
postoje izuzeci, predocavajuci primer Sri Lanke i skandinavskih zemalja.Zato on sugerise da se
prednosti i manjkavosti vecinskih i proporcionalnih izbor. sistema ne ocenjuju u nacelnoj ravni
nego na podlozi sirokih istorijskih iskustava, konkretnih drustvenih i polit. uslova neke
zemlje.Samo je tako moguce po Nolenu, odgovoriti na kljucna pitanja da li koncentracija u
stranackom sistemu vodi ka polarizaciji, a pravedno predstavnistvo do nemogucnosti vladanja; i
da li postoje drustvene i polit. pretpostavke za primenu predstavnickih nacela.
Kriterijumi vrednovanja i poredjenja izbornih sistema
Hvale i kritike majoristickog ili proporcionalnog tipa izbornog sistema iskristalisale su se u
zestokim dvovekovnim raspravama, koje periodicno ozivljavaju i dobijaju na intenzitetu, ali ne i
na novoj argumentaciji.Sva nova rasprava obogacuje se novim primerima kojim se potvrdjuje
postojeca argumentacija u korist izbornog sistema za koji se optira.Istorija izbora je prepuna
primera kojima se moze osporiti ili potkrepiti svaka od navedenih hipoteza o ucincima izbornih
sistema (npr. vecinski izborni sistemi moze da proizvodi visestranacki sistem i polit.
nestabilnost, kao sto i proporcionalni izbor. sistemi mogu dovesti do koncentrcije stranaka i
polit.stabilnosti.Istorijski primeri samo relativizuju teorijske postavke i upucuju na analizu
svakog tipa izbornog sistema u konkretnim drustvenim polit. prilikama u nekoj zemlji.Ucinak
izbornih sistema moze se vrednovati samo ukoliko se uzmu u obzir sociopoliticke komponente
i niz drugih vaznih drustv. i polit. faktora u odredjenom drustvu.Ako se svemu tome doda da
sve to zavisi od kombinacija elemenata izbornog sistema, koji proizvode razlicite efekte, onda je
jasno da svako ocenjivanje izbornog sistema na teorijskom nivou nuzno zahteva definisanje
kriterijuma za vrednovanje polit. ucinaka izbornog prava.Pri tom, stvaranje idealtipskih modela
nikako ne sme gubiti iz vida polit. kontekst u kome odredjeni tip izbornog sistema nastaje,
funkcionise i proizvodi odredjene posledice.
Danasnje rasprave o izbornim sistemima sve manje se ravnaju prema prototipima parlam. vlasti
i sve vise ukljucuju prakticna iskustva.I teorija i praksa upucuju na nekoliko vaznih cinilaca koji
se moraju imati u vidu prilikom istrazivanja izbornih sistema, koji se u zaru polit. i laickih
rasprava potiskuju u drugi plan ili potpuno izostaju:
1) Idealni tip izbornog sistema ne postoji.Efekti koje ce odredjeni model proizvesti zavise
od niza razlicitih faktora, a njihova sistematizacija i proucavanje uvek moraju da racunaju
sa varijablama prostora i vremena.
2) Od izbornih sistema se ocekuje da zadovolje participaciju, koncentraciju,
predstavljanje, jednostavnost, legitimnost razlicite funkcionalne zahteve. To, po
pravilu nije moguce.Sto tezi vecoj funkcionalnosti, to je izborni sistem komplikovaniji, a
ako izbor.sistem zadovoljava samo jedan od ovih kriterijuma, on je po pravilu
neadekvatan sa polit.efektima koji generisu rasprave o izbornom pravu tj. njegovim
reformama.
12

3) Rangiranje navedenih funcionalnih ocekivanja, prvenstveno zavisi od stranackih
kalkulacija, redje od teorijskih prednosti i preporuka dizajnera izbornog sistema i
od sociostrukturnih karakteristika konkretnog drustva
4) Nema izbornog sistema koji moze da optimalno zadovolji sve funkcionalne
zahteve.Teziti tome znaci proizvoditi konflikte izmedju zeljenih i stvarenih efekata
(maksimalno postovanje jednog zahteva neminovno potiskuje druge funkcionalne
zahteve)
5) Zalaganje polit.aktera za odredjeni tip izbornog sistema uvek pokazuje kako ti
akteri vrednuju funkcionalne zahteve.To govori o njihovom nedovoljnom poznavanju
problematike izbornog sistema ili o pojednostavljenom uverenju da se povecanjem
ispunjavanja jednog funkcionalnog zahteva isti efekat moze ostvariti i na drugom planu
6) Izborni sistemi koji teze da maksimalno ispostuju funkcionalne zahteve, po pravilu
su veoma komplksni.Nacin njihovog funkcionisanja i polit.konsekvence takvih
izbor.sistema nije lako shvatiti (sastoje se od velikog broja razlicitih, cesto
kontradiktornih tehnickih elemenata koji na razlicite nacine uticu jedni na druge)
Sve ovo govori koliko je tesko ispuniti odredjene funkcionalne zahteve koji se postavljaju pred
izborni sistem zato su reforme izbornog prava u mladim demokratijama relativno ceste.
-U teorijskim raspravama, od izbornih sistema se cekuje 5 funkcionalnih zahteva:
1)
predstavljanje,
2)
koncentracija i efektivnost,
3)
participacija,
4)
jednostavnost,
5)
legitimnost
U svim raspravama o polit.konsekvencama izbornog prava, ove funkcije imaju veliku ulogu,
predmet su analize i proucavanja sa stanovista stepena ostvarenosti u konkretnom izbornom
sistemu, uz siroku lepezu obrazlozenja uslova koji su podstakli ili osujetili ostvarivanje
odredjenog funkcionalnog zahteva.Razlog za to ponekad lezi a) u izbornom pravu ili b) u
uslovima u kojima odredjeni izborni sistem funkcionise
1)
Predstavljanje kao funkcija koja se vrednuje u polit.ucincima izbornog sistema meri se
stepenom proporcionalnosti izmedju osvojenih glasova i mandata, putem razlicith
formi.Predstavljanje podrazumeva dva aspekta a) zastupljenost svih relevantnih drustvenih
grupa (manjine, zene) kao i b) sto vernije predstavljanje razlicitih drustvenih interesa u
parlamentu
2)
Koncentracija i efektivnost izrazavaju agregaciju odgovarajucih polit.misljenja i
drustv.interesa, sa ciljem da se omoguci efikasno politicko odlucivanje.Kao parametar
koncentracije izbor. sistema uzima se broj, tj. stepen redukovanja broja stranaka koje dobijaju
mesta u parlamentu, s jedne strane i obrazovanje stabilnih koalicionih vecina vlada, sa druge
strane.Nasuprot funkciji koncentracije stoji efektivnost koja se meri po tome da li izbor.sistem
proizvodi polit.stabilnost (vlade sa punim mandatima) ili nestabilnost (slabe i lako smenjive
13

vlade, manjinske vlade, vlade bez jasne parlamentarne vecine, cesti izbori).Zato dizajneri
izbornih sistema izrazavaju bojazanprilikom izbornih reformi
3)
Participacija kao funkcija posmatra se u sirem smislu kao manja ili veca mogucnost da birac
izrazi svoju volju, a parametar ovako shvacene participacije ogleda se u tome koliko odredjeni
tip izbornog sistema omogucava biranje licnosti.Alternativa ovome je biranje stranaka tj.
glasanje za liste.Ukoliko je biracu potpuno uskracena mogucnost da glasa za licnost, kao u
slucaju vezane liste onda se smanjuje stepen participacije u takvom tipu izbornog sistema
4)
Jednostavnost kao kriterijum vrendnovanja polazi od premise da birac mora da razume nacin
funkcionisanja izbornog sistema (sta se dogadja sa njegovim glasom, kako se on pretvara u
mandat, kakve su posledice njegovog glasa na formiranje parlam.vecine i konstituisanje
vlade).Ovaj kriterijum vrednovanja, koji ima snagu opste preporuke u formiranju izbornih
sistema, teze se ostvaruje u kompleksnim izbornim sistemima (oni koji stalno teze da udovolje
ostalim funkcijama)
5)
Legitimnost obuhvata sve navedene kriterijume vrednovanja i odnosi se na opste prihvatanje
rezultata izbornog sistema.Prihvatanje rezultata izbora potrvdjuje postovanje demokratskih
pravila i matrica ponasanja, polit.konkurencije i smenjivosti vlasti.Ova funcija se ogleda kroz
vise parametara, a najvazniji su (1) odziv biraca (vrlo cesto se koristi kao argument za
legitimnost celokupnog polit.sistema; slab odziv biraca moze biti indikator zanemarivanja ostalih
funkcionalnih zahteva) i (2) stepen kojim izborni sistem preko svojih mehanizama jaca
centrifugalne ili centripetalne sile u odredjenoj zemlji (ovaj parametar je svakako znacajniji sa
stanovista legitimnosti) ne treba mnogo obrazlagati da izborni sistem zemljama opterecenim
tesko pomirljivim konfliktima moze dovesti u pitanje stabilizaciju dem. i njeno funkcionisanje
Potreba da se navedeni funkcionalni zahtevi kreiraju tako da obezbede veci izlazak na biralista
pokazuj samo koliko je 5 navedenih funkcija medjusobno isprepleteno i kakve su sve moguce
korelacije medju njima (posebno na nivou nacionalnog izbornog sistema i izbornih ciklusa)
-Ukoliko odredjene tipove izbor.sistema posmatramo kroz ovako postavljenu funkcionalnu
prizmu (prvenstveno insisitrajuci na funkciji predstavljanja, koncentracije i participaije),
mozemo jednostavno formulisati teorijsku matricu polit.konsekvenci odredjenog tipa
izbornog sistema:
Vecinski izborni sistem sa relativnom vecinom u jednomandatnim izbornim
jedinicama najbolje zadovoljavaju funkciju koncentracije u poredjenju sa drugim
tipovima izbornih sistema.On putem izbornih mehanizama fabrikuje stvaranje apsolutne
parlamentarne vecine jedne stranke.To je direktna posledica distorzije transponovanja
glasova u mandate, karakteristicna za ovaj tip izbornog sistema.Istovremeno, ovaj tip
izbornog sistema gotovo potpuno negira funkciju reprezentacije.Male stranke, verske,
etnicke, jezicke itd. manjine, lokalne i regionalne stranke ukoliko nisu koncentrisane u
14

izbornoj jedinici, mogu ostati bez mesta u parlamentu (cak i ako osvoje vise od 1/5
glasova na izborima).Ovaj izborni sistem zadovoljava funkciju participacije, jer birac u
izbornoj jedinici glasa za jednu licnost.Medjutim, veliki je broj empirijskih istrazivanja
koja potvrdjuju da se biraci u ovom tipu izbornog sistema vise orijentisu prema
stranackoj pripadnosti nego prema licnosti kandidata i da je to jace izrazeno u
strukturiranim partijskim sistemima.Istovremeno ovaj sistem je jednostavan (razumljiv
biracima i korespondira sa tradicionalnim shvatanjem legitimnosti koji pociva na
kriterijumu vecine i na vestminsterskom modelu).Ovaj model je predmet zestoke kritike i
stalne teznje za reformom jer je mehanicki preuzet kao posledica kolonijalne ekspanzije
na africkom i azijskom kontinentu (ne odgovara zbog brojnih neresenih antagonizama
etnicke, jezicke i religijske prirode i produkovanja polit. nestabilnosti)
Vecinski izborni sistem sa apsolutnom vecinom u jednomandatnim izbornim
jedinicama razlikuje se od prethodnog modela u nekoliko tacaka.I ovaj izborni sistem za
polit.konsekvencu ima visoku disproporciju glasova i mandata, ali njegov cilj nije da
jednoj stranci, putem izbornog mehanizma, obezbedi parlam.vecinu, nego da vise
stranaka prisili na koaliciono okupljanje s ciljem osvajanja mandata u drugom krugu.Tim
mehanizmom on stiti male stranke (povecava njihov ucenjivacki potencijal pred drugi
krug).S obzirom da takve koalicije mogu bii proizvod ne samo strateskih, programskih
interesa, nego i potrebe za parlam.saradnjom, ovaj izborni sistem ima izrazen efekat
koncentracije. Jednostavan je, razumljiv, lako se sprovodi, cak i ako se organizuje drugi
krug (ako se ne koristi neka od metoda glasanja za postizanje apsolutne vecine).Medjutim
ovaj tip izbornog sistema veoma se retko primenjuje (nijedna postokomunisticka drzava,
a i sire nisu primenile ovaj tip raspodele mandata, sto navodi na zakljucak da se njegovi
polit.ucinci negativno ocenjuju nisu prihvatljivi za vecinu izbornih aktera).
Proporcionalni izborni sistem sa malim izbornim jedinicama uglavnom je
jednostavan, ukoliko se uz njega ne koriste komplikovani metodi kandidovanja i
glasanja.Distorzija prilikom pretvaranja glasova u mandate u ovom modelu znatno je
manja u odnosu na prethodne tipove, a zavisi od niza drugih faktora velicine izborne
jedinice, od toga da li se u njoj bira paran ili neparan broj mandata itd. Ali ovaj izborni
sistem moze cesto da proizvede istovetne efekte koncentracije, kao i tipovi vecinskog
izbornog sistema (on se od vecinskih izbornih sistema razlikuje po tome sto moze, ali i ne
mora uvek, omoguciti da svaku izbornu jedinicu u predstavnickom telu predstavljaju
kandidati razlicith stranaka malih i velikih, i razlicitih koalicija.
Proporcionalni izborni sistem u velikim izbornim jedinicama ne ostvaruje visok
stepen reprezentacije u smislu vece proporcionalnosti izmedju broja glasova i mandata,
ali proizvodi jak efekat koncentracije na stranacki sistem preko velicine izborne
jedinice.Po pravilu, u ovim izbornim sistemima, izbor.jedinice se poklapaju sa polit.-
administrativnom podelom zemlje, sto smanjuje mogucnosti za konflikte vise nego u
vecinskom izbornom sistemu.Medjutim, istovremeno, velika izborna jedinica predstavlja
prepreku za male polit.partije, koja je izrazenija ako se kombinuje sa izbornim pragom i
15

ako je izborni prag visi.Zato ovaj izborni sistem i proizvodi visok stepen koncentracije,
sto inace nije karakteristicno i svojstveno za proporcionalne sisteme.Razlike koje se
javljaju izmedju velicine izborne jedinice, pretvaraju se u nejednak broj glasova da bi se
osvojio odredjeni mandat, a to odmah otvara prostor za kritiku.Treba ovome dodati da se
u ovom izbornom sistemu koriste uglavnom vezane izborne liste (u kojima birac ne moze
da intervenise dakle on ima nizak stepen participacije jer sputava izbor licnosti od
strane biraca i primorava ga da glasa za stranku).Funkcionise jako dobro iako ne
zadovoljava kriterijum reprezentativnosti, jednostavnosti i participacije.Veoma je cest u
teoriji i praksi su brojni nesporazumi po pitanju efekata ovakvog izbornog sistema na
polit.sistem
Cist ili ekstremni proporcionalni izborni sistem najefikasnije ispunjava kriterijum
reprezentacije, ali zato ima negativne ucinke na funkciju koncentracije, pa i na funkciju
participacije, s obzirom na to da koristi vezane liste, jer je tu vrstu lista jedino i moguce
upotrebiti kada se mandati dele na nacionalnom planu.Ovaj izborni sistem podrazumeva
jednu izbornu jedinicu, mali izborni prag ili potpuno odsustvo ove vestacke
prepreke.Zato je kritika ovog izbor.sistema usmerena na polit. posledice fragmentacije
stranackog sistema i depersonalizovanosti glasanja.Takodje tu je i neispunjenje funkcije
legitimnosti i istorijsko iskustvo Zap.Evrope sa nestabilnim vladama i slomom dem.
izmedju dva svetska rata.U heterogenim drustvima sa izrazenim antagonizmima, funkcija
reprezentacije dobija na znacaju jer njeno slabo zadovoljavanje od strane izbornog
sistema znaci natpredstavljenost i potporedstavljenost odredjenih drustv.grupa, sto vodi
jacanju napetosti i opredeljivanju za vanparlamentarno delovanje, pa i napustanje
polit.instrumenata u ostavrivanju interesa.
Personalizovani proporcionalni izborni sistemi sa izbornim pragom kritikuju se
najcesce zbog komplikovanosti, ali zato ispunjavaju najveci broj funkcija i to na visokom
nivou!Proporcionalnost je visoka (partije su zastupljene u parlamentu shodno svojoj
snazi), ali kriterijum reprezentcije moze biti ugrozen posebno ukoliko je izborni prag
visi. Upravo zbog izbornog praga ovaj izborni sistem zadovoljava i funkciju
koncentracije (izostavlja iz parlamenta predstavnike malih stranaka i time olaksava
formiranje parlamentarne vecine, sto se u parlament. sistemima smatra uslovom za
formiranje stabilne vlade.Takodje, on ne pogoduje stvaranju parlament.vecine jedne
stranke, pa tako ni vlada ne pociv ana koalicionim vecinama nastalim vestackim putem
(delovanjem izbornih mehanizama koji proizvode disproporciju), vec zaista predstavljaju
vecinu glasova biraca.Funkcija participacije zadovalja se glasanjem za licnost, tako da
polit.konsekvence koje su najvecim delom saglasne sa funkcijama koje se pridaju
izbornim sistemima ili onome sto se od izbornog sistema ocekuje

Interesantno je da u internacionalnoj praksi postoji tendencija udaljavanja od cistih, klasicnih,
ekstremnih izbornih sistema koji ispunjavaju samo jednu od navedenih funkcija, a potiskuju sve
16

ostale.Sve vise zemalja primenjuju kombinovani izbor.sistem ili uvode personalizaovani
proporcionalni izborni sistemi.Tako je u N.Zelandu, sa izvesnim modifikacijama u Venecueli i
Boliviji, sa kompenzatorskim proporcionalnim izbor.sistemima u Italiji, Madjarskoj ili
rovovskim izbornim sistemima u Rusiji.Istovremeno se uocavaju i obrnute tendencije.U
Nemackoj na primer ekstremni model proporcionalni izbor.sistem smatran do 30-tih XX veka
pravicnim i idealnim za formiranje predstavnistva nakon visokog stepena fragmenatcije
stranackog sistema i sloma Vajmarske odustaje se od sto vernijeg preslikavanja polit.mnjenja u
legislativu; izvrsene su korekcije proporcionalnog sistema koje su za cilj imale povecanje
koncentracije, sto se postiglo visokim izbornim pragom.Kod N.Zelanda je situacija obrnuta
(posle jednog veka vecinskog sistema sa relativnom vecinom u jednomandatnim izbornim
jedinicama, preslo se 80.-tih na personalizovani proporcionalni sistem po nemackom modelu;
ovaj sistem su legitimisali gradjani na referendumu 1993.Italija napusta 90.-tih proporcionalni
izborni sistem za senat (smatrajuci ga gl.uzrokom korupcije polit. stranaka i sloma tradicionalnih
stranaka) i odlucuje se za vecinski izborni sistem.




Zakonodavni modeli izbornog sistema u Srbiji i Jugoslaviji
1858 - 1990
Ima sistema u kojima se siroko priznato i primenjivano biracko pravo moze preusmeriti protiv
demokratije, u korist tipa autoritarne vlasti.Tipican primer su danas jos rasireni oblici
plebiscitarnog cezarizma, narocito u predsednickim sistemima.Suprotno tome,biracko pravo se u
nekim sistemima moze utemeljiti kao najvaznije polit.pravo pomocu kojeg je moguce
preduprediti razne nednemokratske tendencije i uticati na uspostavljanje stabilnijeg politickog
poretka.
Evolucija izbornog zakonodavstva u Srbiji i u Jugoslaviji upravo pokazuje ove
tendencije.Koriscene su varijante proporcionalnog i vecinskog izborng sistema u razlicitim
drzavnim uredjenjima knezevini, parlamentarnoj monarhiji, socijalistickoj republici i
parlamentarnoj republici.Zajednicko im je to sto su se promene izbornih sistema cesto poklapale
s promenama karaktera drzavnog i drustvenog uredjenja.

17

1.Izborni sistemi Knezevine i Kraljevine Srbije
1. Knezevina, a potom i Kraljevina Srbija do 1918. godine imala je u osnovi 6 zakona
kojima je uredjivan postupak izbora poslanika.Oni oslikavaju genezu izbornog prava ali i
parlamentarizam u Srbiji.
Zakon o Narodnoj skupstini od 28.oktobra 1858. prvi je pisani zakon o obrazovanju
skupstine, jer su se ranije skupstine drzale na osnovu obicaja.Biracko pravo imali su oni
drzavljani Srbije koji su navrsili 21. godinu zivota i placali drzavi porez iznad 15
dinara.Kandidat za poslanika nije mogao biti mladji od 30 godina i morao je imati
prebivaliste u izbornoj jedinici.Poslanik se birao na svakih 500 poreskih obveznika.U
okruznim varosima poslanike je birao narod, a u srezovima poverenici.Okruzni
protojereji, okruzni nacelnici, predsednici prvostepenih i visih sudova bili su poslanici po
polozaju.Skupstina je imala 439 poslanika. Glasanje je bilo javno
prozivkom.Poslanicki mandat pripadao je kandidatu sa najvise osvojenih glasova dakle,
rec je o vecinskom sistemu sa relativnom vecinom.Saziv poslanika izabranih po ovom
zakonu na Svetoandrejskoj skupstini 30. novembra 1858. godine, prekoracio je granice
savetodavne nadleznosti i vratio kneza Milosa na presto
Zakoni iz 1859., 1860. i 1861. godine nisu bitnije promenili uslove za izbor
poslanika.Namesnickim ustavom iz 1869. zakonodavna vlast preneta je sa cinovnickog saveta
na seljacku Skupstinu.Ustav je dao pravo knezu da na svaka 3 poslanika izabrana od naroda
postavi jednog iz reda ljudi koji se odlikuju naukom ili iskustvom u narodnim poslovima.
Zakon o izborima za Narodnu skupstinu potvrdio je ova resenja koja ce u kasnijim izbornim
reformama javljati u formi kvalifikovanih poslanika.
Zakon iz 1870. razlikuje posredne (izbori za srezove) i neposredne izbore (izbori za
okruzne varosi).Broj poslanika utvrdjivan je na osnovu poreskih obveznika u svakoj
varosi ili srezu.Glasanje je bilo javno, tako sto se pored imena kandidata koje su
isticali gradjani (a koji su morail biti drzavljani Srbije i placati danak od 4 talira ili 30din.,
i biti stariji od 30 godina) upisivalo ime svakog biraca.Bio je izabran kandidat koji je
dobio savrsenu vecinu tj. vise od polovine glasalih.Ako tako nije bilo, organizovan je
drugi krug izbora u koji su isla 2 kandidata sa najvise osvojenih glasova.Dvokruzni
vecinski izborni sistem sa apsolutnom vecinom u prvom krugu prakticno je jedina
znacajna novina ovog zakona.
Ovo razdoblje se ne moze smatrati vladavinom parlamentarizma nego periodom u kojem se uz
sukobe i borbe, konstituisao sistem predstvnistva u Srbiji.Narodne skupstine retko su sazivane i
do 1869. imale su iskljucivo savetodavni karakter Knez je bio nadmocniji u zakonodavnoj
aktivnosti i uticaju na vladu.Izborni procesi nisu bili liseni zloupotreba, pritisaka vlasti,
policijske torture, manipulisanja biracki spiskovima preko broja poreznika i negativnog uticaja
18

javnog glasanja.Medjutim, i pored toga, demokratski karakter izbornih institucija nije stavljan
pod sumnju.Karakteristike izbornog reda u Srbiji toga vremena docarava slucaj Generalne
unije i opstrukcije Skupstine od strane radikala.
2. Ustav od 1888.,kao plod uzajamnih ustupaka krune i najmocnije stranke, duboko je zasao u
izbornu tematiku od 100 cl. Ustava, vise od 30cl. bilo je posveceno izbornoj materiji.Ustav je
regulisao i takva pitanja sastav birackih odbora, broj glasackih mesta (cl. 90., 91. i 92.) koja
su obicno u domenu izbornog prava.
Na osnovu ovog Ustava, 1890. je donet izborni zakon poznat po tome sto je u interesu
slobode izbora, potpuno iskljucio policiju iz izbornog procesa i preneo njene duznosti na
opstinske vlasti i narocite odbore.Ovim zakonom, izborno pravo ostaje ograniceno
poreskim cenzusom, koji je ipak mnogo blazi i preciznije definisan.Broj poreskih
obveznika je i dalje mera za broj poslanika (Srbin, navrsio 21.godinu, drzavi placa
najmanje 15 din. poreza godisnje cl.85).Prvi put se uvodi tajno glasanje gumenim
kuglicama. Uninominalni sistem zamenjen je glasanjem po listama.Izborni red
ustanovljen Ustavom (1888.) i Zakonom o izboru narodnih poslanika (1890.) nije
poznavao partije niti su one imale monopol u predlaganju lista.Liste su podnosili biraci:
u okrugu 100, okruznoj varosi koja bira vise od jednog poslanika 50, a u onoj koja
bira samo jednog poslanika 20 biraca.Ustav (1888.) je definisao i instituciju tzv.
kvalifikovanih poslanika.U cl.100 stajalo je da medju poslanicima svakog okruga mora
biti po dva lica koja, pored ostalih ustavnih uslova, opstih za sve poslanike, ispunjavaju
jos i posebne uslove: da su svrsili fakultet ili visu strucnu skolu koja stoji u redu
fakulteta.Istim clanom propisano je da ova dva poslanika biraju okruzi istim danom i
isim nacinom kao i ostale poslanike, ali odvojeno od njih.Clanom 86. je precizirano
utvrdjivanje posebnog kolicnika za kvalifikovane poslanike
Podela mandata obavljala se kombinovanim vecinskim i proporcionalnim izbornim
sistemom.U varosima koje su birale jednog poslanika, primenjivan je dvokruzni vecinski izborni
sistem.U prvom krugu bi bio izabran kandidat koji dobije apsolutnu vecinu.Ako to ne bi postigao
nijedan kandidat, mandat se dodeljivao u 2 krugu, u kojem su ucestvovali svi kandidati, a za
pobedu je bila dovoljna relativna vecina.U okruzima i varosima koje su birale vise poslanika,
raspodela mandata vrsila se po proporcionalnom sistemu.Ukupan broj glasalih, delio se brojem
mandata, pa se tako dobijao kolicnik.Eventualni preostali mandati deljeni su po sistemu najveceg
ostatka, a u raspodelu su se ukljucile i liste koje nisu osvojile broj glasova ravan
kolicniku.Radikali su pobedili 1889., 1890., kao i 1893. godine
3. Kralj Aleksandar je 09.maja 1894. ukinuo Ustav iz 1888. vrativsi naprednjacki Ustav iz
1869. i vaznije polit. i administrativne zakone, medju kojima i Izborni zakon iz
1870.Nekoliko godina potom, kralj je oktroisao novi Ustav 06.maja1901.Njegova sadrzina
predstavljala je konglomerat naprednjackih i radikalnih ideja.Predstavnicki sistem po ovom
19

Ustavu se zasnivao na bikameralnom parlamentu senatu i skupstini.Senat su cinili clanovi
po funkciji prestolonaslednik, arhiepiskop beogradski i episkop niski; 30 poslanika koje je
postavio kralj i 18 poslanika koje je birao narod(51).Senatori su birani i postavljani
dozivotno.Narodna skupstina je imala 130 mandata.Aprilski ustav usvojio je u osnovi izborni
sistem koji je vazio pod Ustavom iz 1888.Izbor se vrsio po okruznim listama srazmerno
broju stanovnika.Kraljevi poslanici su ukinuti tj. prebaceni u Senat i smanjen broj
kvalifikovanih kandidata na jednoj listi.
Na osnovu aprilskog Ustava 10. juna 1901. je proglasen Izborni zakon kome je kao
obrazac posluzio Izborni zakon iz 1890.On se razlikovao od svog obrasca u nekoliko
segmenata najvazniji nacin raspodele mandata.Izborni zakon (1901.) napusta
srazmerno predstavnistvo i uvodi vecinski izborni sistem.To je bila njegova ublazena
varijanata koja je bila u interesu najjace manjine(ukoliko bi pored liste s apsolutnom
vecinom bila koja druga lista sa 1000 glasova, toj se listi ustupalo jedno mesto; kako su
izbori bili vrseni ne po malim vec velikim izbornim jedinicama po okruzima, a ne
srezovima, vecinski sistem da nije bilo ublazavanja, manjini je mogao potpuno zatvoriti
ulaz u parlament).Izborni zakon (1901.) je favorizovao vecinu; u jednom okrugu lista
sporazumnih radikala dobila je 6819 , lista samostalnih radikala 6662, a liberala 4298
glasova; prema propisanom principu raspodele glasova, sporazumnoj listi s manje od
40% glasova od broja glasaca dodeljeno je 9/10 od ukupnog broja poslanickih mesta.
Ova resenja zamenjena su Zakonom o izborima clanova narodnog predstavnistva 12.
decembra 1901..Njime je vracen proporcionalni izborni sistem, ali ne u varijanti
propisanoj Ustavom iz 1888.; zakon od decembra mandate je delio na osnovu
kolicnika, a preostale mandate pripisivao listi s najvecim brojem glasova.Time je
opet favorizovana vecina, za razliku od Ustava iz 1888. i Izbornog zakona 1890. koji su
preostale mandate delili po principu najveceg zaostatka, uz ucesce u raspodeli i lista koje
nisu dostigle kolicnik.Decembarski Izborni zakon je zabranio da se kandidateske liste
oznacavaju imenima stranaka, vec samo imenima prvozapisanih kandidata (ucinjeno jer
su ime Radikalne stranke potrazivali za sebe i sporazumni i samostalni radikali).
4. Ustav (1903.) je detaljno regulisao izbornu materiju.
Fakticki, to je bio ponovo uspostavljen Ustav iz 1888., pa je zato vazio zakon iz
1890.Za biracko pravo je zadrzana ista starosna granica, ali je poreski cenzus ublazen,
tako sto se u placeni porez racunao i stalni drzavni prirez.Biracko pravo je dato i
muskim clanovima zadruga sa navrsenom 21 godinom, ma koliki porez placali svaki
zasebno ili ukupno.Ta novina je automatski prosirila biracko pravo na vise desetina
hiljada lica.
Sustinska novina je postupak raspodele mandata.Prethodna resenja su sa Ustavom iz 1903. su
dopunjena odredbom (cl.92) po kojoj su glasovi liste ili vise lista, koje ne sadrze kolicnik,
20

pripisuju kandidatskoj listi s najvecim brojem glasovima.Ovom odredbom je derogiran
proporcionalni izborni sistem (zbog, u praksi pokazanog povladjivanja malim grupama i
onemogucavanja solidne skupstinske vecine, koji je predstavljan kao razlog promene).Ucinak
korekcije izbornog sistema radikali sa 183.949 kuglica dobili 84 poslanika, a ostali sa
261.843kuglice 82 mandata (dakle sa 80.000 glasova vise dobili su dva mandata manje)
5. Iako su zakonska resenja hvaljena kao potpuno demokratska, realni izborni procesi u velikoj
meri odudarali su od demokratskog karaktera normativnog modela.
-Prilikom izbora po prvom Skupstinskom zakonu (1858.) sloboda je bila dosta velika jer se vlast
suzdrzavala od direktnog uticaja i mesanja u same izbore; cesto se navodi da je upravnik varosi
Beograda Nikola Hristic odbio da dodje licno na biralista kako mu se ne bi prebacilo da utice
na izbore
-U izborima obaveljenim po zak.resenjima od 1859. (pod knezom Milosem) nije bilo pritisaka na
birace osim u nekoliko slucajeva koje je vlast ponistila u nekim izbor.jedinicama zbog izbora
pojedinih cinovnika iz reda liberalne inteligencije
-Izbori sprovedeni za vreme vlade kneza Mihaila, po zakonu od 1860. i 1861. bili su pod velikim
pritiskom vlasti
-Izbori sprovedeni po Izbornom zakonu 1870. bili su takodje pod velikim pritiskom vlasti; 1871.
izbori su bili skoro bez ikakve slobode
-1874., izbori pod konzervativnom vladom bili su optereceni brojnim postupcima koji su
direktno ugrozavali slobodu izbora
-1875/7/8. izbori sprovodjeni za vreme rata sa turcima prosli su bez vecih pritisaka i relativno
slobodno.Isto vazi i za izbore 1880. koje je sprovodio tadasnji ministar unutrasnjih dela
Garasanin
-1883. specificni su po tome sto su prvi put vrseni sa organizovanim strankama.Izborna
kamapanja koncentrisana je na sukob naprednjaka i radikala (Garasanin sprecava radikale)
-Razdoblje u kome vlast nastoji da po svaku cenu usmeri ponasanje biraca; izbori 1886/7.
sprovedeni su pod velikim pritiskom vlasti; godinu dana kasnije kralj Milan odredio je za svaku
izbornu jedinicu posebnu komisiju koja ce prisustvovati izborima i nadzirati policijske vlasti
kako bi se sprecili pritisci i manipulacije biracima; izbori su bili slobodni jer su ih sprovodili
radikali; isto se dogodilo godinu dana kasnije kada su biraci ukazali poverenje radikalima.Na
izborima su februara1893. koje je sprovodila liberalna vlada vratili policiju kao znacajan faktor
za regulisanje slobode izbora.
-Slobodnije izbore, bez uticaja i pretnji vlasti, otpoceli su 1903. kada je vracen zakon iz 1890.
21



2.Izborni sistemi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine
Jugoslavije
1. Pre ujedinjavanja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, samo je Srbija imala kakav-takav
proporcionalni izborni sistem u svim drugim pokrajnama sprovodjeni su po vecinskom
izbornom sistemu.Tajno glasanje je praktikovano samo u Srbiji i Sloveniji, dok se u ostalim
pokrajnama predstavnici bavili javnim glasanjem (tajno glasanje je bilo rezervisano samo za
velikoposednike i stanovnike odredjenih gradova npr. u Bosni i Hercegovini)
2. Zakon o izboru nar.poslanika za Ustavotvornu skupstinu 03.septembar 1920., sacinjen je
po ugledu na Izborni zakon Srbije.Svi punoletni drzavljani muskog pola imali su biracko
pravo. Broj poslanika utvrdjivan je na osnovu broja stanovnika (30.000 po poslaniku) a ne
broja poreskih glava; poslanicki mandat sticao se sa 25 a ne 30 godina.Zene i dalje nisu imale
pravo glasa.Glasalo se kuglicama za kandidatske liste. Podela mandata je vrsena na osnovu
kolicnika, koji se izracunavao deobom glasova biraca s brojem mandata u
okrugu.Poslanicka mesta koja se nisu raspodelila po kolicniku, raspodeljivala su se listama sa
najvecim ostatkom makar to bile i liste koje nisu dostigle kolicnik.Time se obezbedjivala
zastupljenost malih partija; cl.14 Izbornog zakona predvideo je da je na svakoj listi morao
biti 1 kvalifikovani poslanik
3. Ustavotvorna skupstina je konstituisana 12.decembra 1920 godine, i prethodni pretres o
Ustavu poverila Ustavnom odboru.Kao osnov posluzio je Nacrt ustava vlade Nikole Pasica.Osim
Hrvatske republikanske seljacke partije i Komunisticke partije (koja je bila treca po broju
mandata u Ustavotvornoj skupstini), sve poslanicke grupe podnele su svoje predloge.Rasprava se
vise vodila o strukturi parlamenta (bikameralan ili ne), nego o tipu izbornog sistema.Ustavna
komisija, kojom je predsedavao Slobodan Jovanovic, predlagala je raspodelu mandata
DOntovim sistemom.U predlogu Stojana Protica uopste se nije odredilo da li ce se mandati
deliti vecinskim ili proporcionalnim sistemom.Slicna neodredjenost sadrzana je u Ustavnom
predlogu Jugoslovneskog muslimanskog kluba. Predlozi Josipa Smodlake, Narodnog kluba
(Hrvatska zajednica), jedine grupe hrvatskih poslanika koja je saradjivala na donosenju Ustava,
republikanaca, Zemljoradnicke stranke, Socijalistickog kluba i Jugoslovenskog kluba pledirali
su za neku vrstu proporcionalnog izbornog sistema. Socijalisticki klub je cak predlagao da cela
drzava bude jedna izborna jedinica. Skupstina je na kraju bez vece rasprave, usvojila Pasicev
Nacrt kojm je predvidjeno da se poslanici biraju opstim, jednakim, neposrednim i tajnim
glasanjem sa predstavnistvom manjina, a ne na nacelu srazmernog predstavnistva.Ustav je u
22

cl.70 propisao da ce zakon resiti pitanje zenskom pravu glasa dovodeci u pitanje prethodnu
odredbu o opstem i jednakom pravu glasa.
4. Izborni zakon iz 1922. u cl.9 da pravo biranja poslanika ima svaki muskarac... Kandidati su
morali biti drzavljani Kraljevine, navrsenih 30 godina, govoriti i pisati narodnim jezikom.
Jedan poslanika je biran na 40.000 stanovnika. Kandidovanje je bilo po listama, za koje je bilo
potrebno skupiti bar 100 potpisa biraca. Raspodela mandata je vrsena po izbornom
sistemu relativne vecine u izbornim jedinicama u kojima se bira jedan kandidat; po
sistemu kolicnika u okruzima gde je prijavljena i potvrdjena samo jedna lista; i po
DOntovom sistemu ako je u izbornoj jedinici podneto vise lista. U izbornim okruzima u
kojima je samo jedna lista dobila izborni kolicnik, 1 mandat dodeljivao se onoj listi bez kolicnika
koja je osvojila najvise glasova. Osnovno obelezje ovog zakona jeste iskljucivanje iz
raspodele mandata onih lista koje nisu dostigle kolicnik, cime su defavorizovane male
partije.
5. Uvodjenjem apsolutisticke vladavine kralja Aleksandra Karadjordjevica 05.januara 1929.,
zabranjen je rad svim stranakama i raspustena Narodna Skupstina, a vec na novim
izborima 1931. ponovo se uvodi javno glasanje.Polovinu senatora imenovao je kralj, drugu
polovinu birali su samo narodni poslanici svih srezova (mesta), svi banski vecnici i svi
predstavnici (nacelnici) opstina. Raspodela mandata vrsila se DOntovim principom.U
izborima za Narodnu skupstinu primenjivan je kvazi-proporcionalni sistem, koji je
favorizovao liste koje osvoje najvise glasova.Tako zemaljska lista, s najvecim brojem
glasova, dobila cak 3/5 mandata
Svrha ovog zakona bila je naglasavanje unitarnog karaktera drzave i suzbijanje uticaja, pa i
predstavljanja regionalnih partija.To se zelelo postici posredstvom zemaljske kandidatske
liste.Naime, po izbornom zakonu zemaljska kandidatska lista morala je da ima u svakom
izbornom kotaru jednu sresku kandidatsku listu.Za svaku takvu listu kandidati su morali imati
odobrenje podnosioca zemaljske kandidatske liste, da se sa njom mogu povezati (cl.18).Ovom
zakonskom odredbom onemogucavano je podnosenje kandidatskih lista regionalnim
polit.partijama, ili uopste manjim opozicionim partijama koje nisu bile u stanju da ispostuju
stroge kandidacione uslove.Da bi se opozicionim strankama jos vise otezalo ucestvovanje na
izborima, izborni zakon je propisao da je za potvrdu svake kotarske kandidatske liste pored
dozvole nosioca zemaljske kandidatske liste potrebno da bude podrzana i potpisima
najmanje 200 biraca iz svakog izbornog kotara, dok je za nosioce zemaljske kandidacione
liste predvidjeno da bude podrzana sa 60 potpisa biraca iz svakog administrativnog kotara u
drzavi (Kraljevina Jugoslavija je imala 368 administrativnih srezova sto znaci da je za
zemaljsku kandidacionu listu bilo potrebno 95.680 potpisa, koje su morali potvrditi kotarski
sudovi).Ove uslove je mogla postici samo rezimska stranaka koja je preko drzavnog aparata
prikupiti odgovarajuci broj potpisa.Uprkos izmenama Zakona marta 1933., ovi uslovi su za
male stranke neznatno ublazeni.Kuriozitet ovog zakona jeste takva raspodela mandata
23

kojom je rezim jos jednom osigurao dobijanje vecine u Skupstiini (kandidatskoj zemaljskoj
listi koja je dobila najveci broj glasova u celoj zemlji, dodelice se 2/3 ukupnog broj narodnih
poslanika od onog broja koji dolazi na sve banovine; 2/3 mandata koji pripadaju zemaljskoj
kandidatskoj listi s najvecim brojem glasova, raspodelice se banovinama srazmerno broju koji
ima pripada).U raspodelu mandata ulazile su samo one zemaljske kandidatske liste koje
su osvojile najmanje 50.000 glasova u celoj drzavi. Ukoliko nisu na ovaj nacin bili
raspodeljeni svi mandati, oni su rasporedjivani izmedju ostalih zemaljskih kandidatskih
lista srazmerno broju glasova po DOntovom kolicniku. Ovaj zakon je u sustini
kombinovao princip majoriteta s nacelom proporcionalnosti, i to na takav nacin koji
proizvodio ne samo vecinske efekte, nego i apsolutno nedemokratskim postupcima
favorizovao partiju s najvecim brojem glasova (ukolio se ovome doda da se javnim
glasanjem vrsio pritisak i kontrola na birace, nije ni cudo sto je generalska vlada Petra Zivkovica
jedina izasla na izbore 1931.)
Polit.ucinci ovakvog izbornog zakona, pokazali su se na izborima 1935.; na njima je bilo 5
zemaljskih kandidatskih lista Udruzena opozicija na celu sa V.Macekom, lista Staroradikala
na celu sa bivskim ministrom unutrasnjih poslova B.Maksimovicem, lista Nacionalista koje je
predvodio Ljotic, lista Jugoslovenske nacionalne stranke sa predsednikom vlade B.Jefticem.Petu
kandidatsku listu koju je predvodio S.Hodjera, sef kabineta generala Zivkovica, iz formalnih
razloga nije odobrio Kasacioni sud (rec je bila o nagodbi kako se ne bi oduzimali glasovi vladine
liste).Komunisticka partija, u ilegali, propustila je da istakne listu samostalne radnicke
stranke.Lista Jeftica je sa 60,6% osvojila 303 mandata, lista udruzene opozicije 37,4% tj. svega
67 mandata.Na izborima 1938. zemaljska kandidatska lista vlade na celu sa Milanom
Stojadinovicem dobila je 54,09% i pripalo joj je 306 mandata, a lista udruzene opozicije Maceka
44,9% odnosno samo 67 poslanickih mandata
3.Izborni sistemi u socijalistickoj Jugoslaviji
1.Od odbora za Ustavotvornu skupstinu posle II sv. rata pocinje ubrzana degradacija
legitimacijske, ali i ostalih funkcija izbora.Socijalisticki sistemi temeljeni su na revolucionarnoj
legitimnosti poretka, a izbori su u takvim okolnostima dobili ritualno plebiscitarno znacenje,
koje se iscrpljivalo u ucestvovanju glasanju a ne biranju kao podrsci poretku.Funkcije
izbornosti brzo su redukovane i suspendovane jednopartijskim monopolom u svim sferama
drustvenog zivota.
U izborima za Ustavotvornu skupstinu 11.novembra 1945. dolazi do radikalnih promena u
izbornom sistemu , ali one nisu same po sebi bile garant demokratskog karaktera
izbora.Uvedeno je tajno glasanje. Zene su dobile pravo glasa. U raspodeli mandata kombinovan
je vecinski i proporcionalni princip, ali sprecavanjem konstituisanja opozicije i pritiscima u
korist vladajuce partije ugrozen je bio demokratski karakter izbora.
24

Ustavotvorna skupstina je bila bikameralnog karaktera Savezna skupstina i Skupstina
naroda. Poslanici Savezne skupstine su birani po saveznim i okruznim listama (Savezu listu
za izbor narodnih poslanika cinio je nosilac liste i sve okruzne liste u njenom sastavu, a tu listu
moglo je podneti 100 gradjana s birackim pravom; Okruzne liste mogle su biti samostalne ili u
sastavu savezne liste i njih je moglo podneti 150 gradjana s birackim pravom u izbornom
okrugu); Mandati za Saveznu skupstinu u srezovima dodeljivani su kandidatima s najvise
glasova, dakle po vecinskom izbornom sistemu s relativnom vecinom, a poslanici Skupstine
naroda po zemaljskim listama za svaku izbornu jedinicu (Zemaljska lista morala je biti
podrzana potpisima po 10 biraca iz 2/3 srezova u najmanje polovini okruga federalne jedinice);
Za Skupstinu naroda mandati su deljeni po proporcionalnom izbornom sistemu DOntovim
postupkom. Prema zakonskim resenjima, poslanici su birani po izbornim srezovima i
izbornim okruzima, tako da je jedan poslanik dolazio na 40.000 stanovnika..Sto se tice
raspodele mandata, ustanovljavanje lista imalo je za svrhu da kombinuje vecinski princip
sa sistemom srazmernog predstavnistva u pogledu dodeljivanja mandata.S obizrom na to
da je zakon predvidjao princip relativne vecine, srazmerno predstavnistvo je imalo da
koriguje izvesne slabosti i ostrine ovog principa..
Opozicione partije smatrale su da ukupan ambijent, regulisanje birackih spiskova, zakona o
stampi, o slobodi udruzivnja, radu polit. org., nije primeren demokratskom karakteru izbora.One
su imale 3 primedbe koje su se ticale izbornog sistema:
1. Proizvoljno oduzimanje birackog prava i pritisci u toku izbora
2. Izbore su sprovodili organi narodne vlasti koji su neredovno i u razlicito vreme birani;
posebnu slabost predstavljalo je rigidno definisanje birackog prava iz koga su izuzeti svi
oni koji su na bilo koji nacin saradjivali sa okupatorom.Revolucionarna iskljucivost
aparata koji je sprovodio izbornu kampanju doveo je do toga da s birackih spiskova bude
obrisano i do 30-40% biraca.U nekim mestima su bili brisani cak i oni koji su tokom
okupacije bili na prinudnom radu u Nemackoj
3. Kritika izbornog sistema.Bio je vrlo slozen , i sva preimucstva srazmernog predstavnistva
davao je saveznim listama, a sa druge strane, time sto je otezavao postavljanje ovakvih
lista, obezbedjivao je fakticki monopol vladajucoj stranci, kojoj je stajao na razpolaganju
ceo drzavni aparat za sastavljanje lista
Opozicija je cesto ukazivala na slicnost izbornog sistema predvidjenog za Ustavotvornu
skupstinu s resenjima izbornog sistema predratne Jugoslavije 1931. do 1941. (prvenstveno se
polazilo od cinjenice da je Zakon o izboru poslanika za Ustavotvornu skupstinu predvidjao
postavljanje saveznih lista; ove primedbe opozicije ipak nisu bile osnovane po izbornom
zakonu 1945., kandidovanje nije vrseno samo na osnovu savezne liste , nego su postojale i
samostalne okruzne liste; savezna lista nije morala, kao pre rata, imati jednog kandidatau svakom
izbornom srezu; cinjenica je ipak, da opozicione partije nisu uspele da ispune ove kandidacione
25

uslove pa su apstinirale; vlast je to dozivela kao bojkot izbora i naknadnim dopunama izbornog
zakona uvela je kutiju bez liste koja je trebalo da bude korektiv tajnosti i izborne procedure.
2. Od 1950.-1974. izborni sistem je sledio karakter predstavnistva.Sa stanovista raspodele
mandata primenjivan je vecinski izborni sistem s kombinovanjem apsolutne i relativne
vecine.Medjutiom ostale faze izbornog sistema posebno faza kandidovnja, bile su pod strogom
kontrolom SKJ-a jedine i vladajuce partije.Izborni proces se iskljucivanjem polit.konkurencije
sveo na nominaciju onih koji su predlozeni partijskim sistemom kandidovanja.Pokusaj60.-tih
demoktratizacije izborne sfere i uvodjenjem neposrednijeg ucesca i uticaja biraca prekoo
zborova gradjana u fai kandidovanja ubrzo je napustena.Izborno odlucivanje zamenjeno je
slozenim mehanizmima kadrovske kombinatorike koje su vise imale za cilj da stvore utisak o
biranju i da prikriju prave centre odlucivanja.Izbori su pretvoreni u trku jednog konja glasalo
se za jednog kandidata.
3. Vrhunac takve izborne prakse je posredni sistem izbora u delegatskom sistemu uveden
Ustavom 1974.Visestruko posredovanje u biranju - gradjani cine ili biraju delegaciju; delegacije
biraju delegate opstinskih skupstina ovi rep. i savezne poslanike i potpuna kontrola u
kandidovanju putem tzv. kandidacionih konferencija stvorilo je komplikovan, glomazan,
samoblokirajuci sistem, u kojem se jedino snalazio partijski kadrovski aparat.Termin birac je
zamenjen je radni covek i gradjanin
Delegatski izborni sistem rastocio je, deformisao i potpuno devalvirao osnovne i potvrdjene
principe biranja:
1)
jednakost,
2)
opstost,
3)
neposrednost i
4)
tajnost.Izborna participacija je sve
bise potiskivana i usloznjavana nizom institucija koje su pojacale posredni odnos predstavnika i
biraca.Obe tendecije posledica su teznje ka totalnoj institucionalnoj kontroli izbornog
procesa.Delegatskim sistemom je to postignuto, i ujedno je konstituisan hibridni izborni sistem
koje je marginalizovao izborno odlucivanje.
Cetiri principa birackog prava delegatskim nacinom biranja potpuno su devalvirana.
1)
Biracko
pravo nije jednako.Razlicite izborne osnove imale su istovetan output (evidentno na primeru
Saveznog veca skupstine SFRJ, republickih i pokrajinskih skupstina).
2)
Izborno pravo nije bilo
opste, jer su jedni glasali za nesto a neki ne.
3)
Zamenjivanje biranja delegiranjem napustena je
neposrednost u izborima.
4)
Tajnost deformisanjem kandidacionog postupka i kadrovske
politike, odsustvom vise kandidata i visestepenim posrednim biranjem.
Ovo su postulati na kojima je bio baziran delegatski izborni sistem.Njegova osnovna obelezja:
gigantizam i perfekcionizam.Cinom izbora clanova delegacija, radni ljudi i gradjani kao biraci
nestaju iz izbornog procesa, a njihova uloga ima formalno-konsultativni krakter.Biracko pravo
bilo je preneto na clanove delegacija tj. delegate skupstina drustveno-polit.zajednica.Izvrsenjem
funkcije redukovane biracke populacije, iz koje se regrutuju kandidati i glasanjem za delegate
opstinskih skupstina, delgacija nestaje iz izbornog i politickog procesa.Njih, smenjuju
kandidacione konferencije i kadrovsko-koordinaciona tela, a u funkciji biranja delegati
26

skupstina opstina tj. republika i autonomnih pokrajna.Rad kandidacione konferencije i
kadrovsko-koordionaciona tela utvrdjen je u drustvenim dogovorima i samoupravnim
sporazumima o kadrovskoj politici, a ne zakonima.Njihov upliv u izbornom procesu raste sa
vaznoscu delegatskih funkcija.Kadrovsko-koordinaciona tela imala su apsolutni monopol u
procesu kandidovanja.Time su ikrivljeni proklamovani principi rotacije, pluralizma kandidata i
politickog profesionalizma.To je vodilo jacanju uticaja neformalnih grupa, nepotizmu i
gerontokratiji.Btiti nominovan za kandidata od strane ovog tela , znacilo je biti izabran, jer su
uglavnom utvrdjivane zatvorene zatvorene liste.Biraci nisu poznavali kandidate, tako da su ovi
osecali obavezu prema kadrovsko-koordinacionim telima, od kojih je zavisila ocena njihovog
rada i eventualna dalja promocija.U sastavu kadrovsko-koordinacionih tela su dominirali
predstavnici, najcesce predsednici, izvrsnih organa drustveno politickih organizacija.
Ovakav izborni sistem je iziskivao od biraca njegovo formalno prisustvo, a ne i stvarni
angazman.Struktura uticaja u delegatskom izbornom procesu za njega je bila neprozirna, a citav
mehanizam biranja odbojan za angazovanje.
Knezevina i Kraljevina Srbija, imale su izborne sisteme primerene demokratski standardima,
znatno pre razvijenih demokratskih drzava toga vremena.Tu ipak treba razlikovati resenja
izbornih modela od realnih zbornih procesa.Svi izborni procesi u pomenutom intervalu bili su
optereceni onim vrstama zlopotrebe (manipulacije biracki spiskovima, krojenje izbornih
jedinica, otezani uslovi kandidovanja, javno glasanje, pritisci, ucene i korupcija biraca, pristrasno
modelovanje nacina raspodele mandata) koje prate izbore i koji se ni do danas ne mogu u
potpunosti spreciti.
Razvoj naseg izbornog zakonodavstva pokazuje da smo mi u visestranacke izbore za narodne
poslanike usli s demokratskim tradicijama koje nisu predstavljale neku vecu garanciju za lako
ibezbedno konstituisanje demokratskog izbornog sistema koji bi bio prihvacen od relevantnih
politickih faktora.Iako je pre 50 godina uvedeno opste, tajno, neposredno i jednako pravo glasa,
karakterom izbornog sistema, u kome nije postojala visestranacka scena i u kome se
polit.pluralizam iskazivao u nijansama u sferi kulture, nauke, publicistike, a ne u sferi politickog
odlucivanja, izbori su bili degradirani kao politicki proces