Jack London

Kralj alkohol (John Barleycorn)

"Nije vano ivjeti, ve vrijediti." M.Nii, Zagreb, 21.marta 2004

Samo ovek koji je gladovao moe pravilno da oceni vrednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu
vrednost svee vode. A samo dete, sa detinjom matom, moe da shvati vrednost stvari koje su mu dugo bile uskraivane. Rano
sam otkrio da mogu imati samo one stvari koje sam sebi nabavim. Moje detinjstvo proteklo je u bedi. Prve stvari koje sam
mogao sebi da nabavim bile su sliice iz kutija za cigarete, reklamni oglasi za cigarete i cigaretni albumi.
...
I tako doznadoh za jo jednu crtu Dona Barlikorna. On sputava moral. Nevaljalstvo koje ovek nee nikad uiniti dok
je trezan, inie sasvim lako kada nije trezan. U stvari, to je jedino to moe uiniti, jer se naredbe Dona Barlikorna diu kao
zid izmeu neposrednih elja i davno nauenih moralnih pravila.
...

Ja, koji nikad nisam upoznao ljubav devojke, ni ljubav ene, ni ljubav dece, ja koji nikad nisam igrao na irokim i
radosnim poljima umetnosti, niti se peo na zvezdane hladne visine filozofije, niti od ovog velianstvenog sveta svojim oima
video vie nego to je povrina vrha igle, ipak sam zakljuio da je ovo sve, da sam video sve, doiveo sve, bio sve to je
vredelo, i da je sada dolo vreme da se tome uini kraj. To je bila podvala Dona Barlikorna da me apne lancima sopstvene
mate, da me zanese i u pijanstvu odvue u smrt.
Ah, kako je bio uverljiv: stvarno sam iskusio ceo ivot, a sve to nije imalo mnogo smisla. Zivotinjsko pijanstvo, u kome
sam mesecima iveo (ovo je bilo praeno oseanjem ponienja i starim oseanjem svesti o grehu), to je bilo poslednje i
najbolje, a mogao sam i sam da vidim koliko je to vredelo. Pojavie se preda mnom sve propale stare pijanice i skitnice koje
sam astio piem. Eto ta je ostalo od ivota. elim li da postanem kao i oni? Hiljadu puta ne. I poeh da ronim suze slatke
tuge nad svojom sjajnom mladou, koja je odlazila zajedno sa strujom. (A ko nije video pijanicu kako plae, alosnu pijanicu?
Njih moete da sretnete u svim krmama, gde, ako ne mogu da nau nikog drugog, priaju svoje jade kelneru, koji je plaen da
ih slua.)
...
Tana statistika o broju samoubistava koje Don Barlikorn ima na dui zaprepastila bi svet. U mom sluaju, za zdravog,
normalnog, mladog oveka punog ivotne radosti, pomisao na samoubistvo bila je neobina. Ali treba da se uzme u obzir da je
ona dola posle duge pijanke, kada su mi ivci i mozak bili do kraja otrovani, i da se dramatina romantina strana moje mate,
pojaana piem do ludila, oduevila tom idejom. Ali i starije, bolesnije pijanice, vie izmuene ivotom i vie razoarane,
ubijaju se obino posle dugih orgija, kada su im ivci i mozak potpuno otrovani.
...
I kuda god sam iao, putevi su bili natopljeni alkoholom. Ljudi su se uvek sastajali u krmama. One su bile klubovi
siromanih, jedini klubovi u koje sam imao pristupa. U krmama sam mogao da se upoznajem. Mogao sam da uem u krmu ida razgovaram sa svakim ovekom.
...
A krme su uvek bile tako prokleto zgodno smetene. Bilo ih je svuda kod nas na zapadu.
Nisam mogao na taj nain da ulazim u stanove nepoznatih ljudi. Njihova vrata nisu bila za mene otvorena. Kraj njihovih
ognjita nije bilo mesta za mene. Crkve i propovednike nikad nisam poznavao. A poto ih nisam poznavao, nita me njima nije
ni privlailo. Osim toga, tu nije bilo nikakve ari, nikakve romantine magle, nikakvih obeanja avantura. To je bila ona vrsta
ljudi kojima se nikad nita ne dogaa Oni su iveli i ostajali uvek na istom mestu, stvorenja poretka i sistema, uskogruda,
ograniena, uzdrzljiva. Kod njih nije bilo veliine, mate, drugarstva. A ja sam hteo da upoznam dobre mladie, vesele i
ivahne, smele, a katkada i lude mladie hrabra srca, iroke ruke, a ne kukavice.
Ovom prilikom diem jo jednu optubu protiv Dona Brlikorna. Jer on bira ba te dobre mladie mladie u kojima
ima vatre i energije, u kojima ima veliine, i topline, i najboljih ljudskih slabosti. A Don Barlikorn uguuje njihov plamen,
potkopava njihovu energiju, a kada ih ne ubije odmah ili ne naini od njih luake, stvara grubijane i prostake, unakauje i
izobliuje njihovu prvobitnu dobrotu i plemenitost njihove prirode.
...

A najbolji bivaju uniteni zbog toga to Don Barlikorn stoji na svakom drumu i u svakoj ulici, i pristupaan, zakonom
zatien, s potovanjem pozdravljan od policajaca, obraa im se i vodi ih za ruku na mesta gde se dobri i smeli mladii
sakupljaju i piju. A kada bi se uklonio s puta Don Barlikorn, ovi bi se smeli ljudi i dalje raali i stvarali bi velika dela umesto
to propadaju.
...

Prezirao sam svaku pomisao na neko stalno nametenje i smatrao sam sebe za prilino ilavog mladia u drutvu
prilino ilavih ljudi, a pio sam zato to su i ti ljudi pili i to sam hteo da ivim kao i oni.
Nikad nisam imao pravog detinjstva, i u ovo doba svoje prerano sazrele mukosti bio sam ispunjen nekom tekom i
alosnom mudrou. Premda jo nisam upoznao ni ljubav devojke, vukao sam se kroz takve dubine da sam bio potpuno uveren
da znam sve to se moe znati o ljubavi i ivotu. A to nije bilo ba lepo znanje. Iako nisam bio pesimist, bio sam duboko
uveren da je ivot prilino jevtina i vulgarna stvar.
Kao to vidite, Don Barlikorn me je zatupljivao. Moj ranije pronicljivi i bistri duh izgubio je svoju otrinu.
Radoznalost me je naputala. ta me se tie ono to se nalazi na drugoj strani sveta?
...
Ljudi s kojima sam se u krmama druio i pio, a koji su bili dobri drugovi, bezazleni kad su bili trezni, vrili su najvea
nasilja i najlue stvari kad bi se napili. A tada bi ih zgrabila policija i oni bi nam nestajali s oiju. Katkad sam ih poseivao iza
reetaka i oprastao se njima pre nego to bi krenuli na put preko zaliva, da obuku robijako odelo. I svaki put sam sluao isto
objanjenje: Da nisam bio pijan, ne bih to uinio. A katkad su se, pod uticajem Dona Barli-korna, radile najstranije stvari
stvari koje bi zaprepastile ak i moju okorelu duu.
...
ouklendskom pristanitu, i udio sam se ta sam privlano uopte mogao u njemu da naem. Osim toga, pod utiskom
ove moje teorije o putu u smrt poeo sam da se bojim da e mi se neto desiti pre polaska, koji je bio odreen za januar. iveo
sam opreznije, pio sam manje i dolazio kui ee. Kada bi pijanenje postajalo i suvie obesno, odlazio bih. Kada je Nelson
imao svoje nastupe ludila, nalazio bih naina da se od njega udaljim.
Dvanaestog januara 1893.. godine napunio sam sedamnaest godina, a dvadesetog januara potpisao sam pred brodskim
poverenikom ugovor za Sofi Sader-lend, kuna sa tri jarbola, opremljenu za lov na tuljane, koja je bila spremna za putovanje
do obala Japana. Samo se po sebi razume da smo i tom prilikom morali piti. Do Vigi je otkupio moj nalog za naplatu
predujma, i Pit Holt je astio, i ja sam astio, i Do Vigi je astio, i drugi su lovci astili.. U redu, takav je bio obiaj kod tih
ljudi, a kako bih se ja, koji sam tek bio napunio sedamnaest godina, usudio da postupim drukije nego to su postupili ovi
divni, snani i odrasli ljudi?
...
Njegov je sluaj ostavio na mene jak utisak. Don Barlikorn radio je i druge stvari osim to je ubijao ljude. On nije ubio
Luisa. Uinio je neto mnogo gore. Oduzeo mu je vlast, poloaj i udoban ivot, razapeo na krst njegov ponos i osudio ga na
teak ivot obinog mornara, koji e trajati dokle god traje i njegov ivot, a izgledalo je da e on trajati jo prilino dugo.
...
I tako je to ilo. Svaki se ovek zaklinjao da e ovoga puta biti razuman i nee rasipati novac. to dalje od vampira iz
prenoita, to dalje od pristaninog dela grada, to dalje od pia to su bile lozinke naeg katela.
Ljudi postadoe tvrdice. Nikad jo nije bilo takve tedljivosti. Niko nije hteo nita da kupuje u brod skom duanu. Stari
dronjci treba da izdre, i ljudi su priivali zakrpu na zakrpu, pravei zakrpe ogromnih dimenzija, koje su se nazivale zakrpe za
povratak kui, tedeli su ak i na ibicama, i ekali dok dvojica ili trojica ne napune lule da bi ih zapalili istom ibicom.
...
Bilo nas je ukupno devetnaest, i to je trebalo da bude poslednja aa koju emo zajedno popiti.
Posle sedam meseci mukog rada u dalekom svetu, po runom i lepom vremenu, gledali smo se sada po slednji put.
Znali smo to, jer putevi mornara se razilaze. I nas devetnaestorica ispismo au u zdravlje naeg prvog oficira. A zatim nas
drugi oficir pogleda reitim pogledom i narui drugu rundu. Mi smo voleli drugog oficira isto kao to smo voleli prvog, a
voleli smo obojicu. Zar smo mogli da pijemo s jednim, a da odbijemo da pijemo s drugim?
...
Devetnaest rundi pia. ta bi mogao Don Barlikron vie da zaeli da bi nametnuo svoju volju ljudima? Oni su bili zreli
da zaborave svoje planove, koje su sastavljali s toliko ljubavi. Isteturae se iz krme i padoe pravo u ruke vampira i harpija.

A sve to nije trajalo dugo. Novca je nestalo ve posle dva, ili najvie sedam dana, a tada ih vlasnici prenoita odvedoe
na brodove koji su ekali spremni da isplove.
Viktor, koji je bio lep mladi, snanog tela, uspeo je, zahvaljujui srenom susretu s nekim prijateljem, da stupi u slubu
drutva za spaavanje. Nikada nije video kolu za igranje niti je dao oglas u novine za sobu u radnikoj porodici. Ni Dugaki
Don nije nikad dospeo u pomorsku kolu. Nije prolo ni nedelju dana, a on je bio privremeni istovariva na nekom renom
parobrodu. Crveni Don i Aksel nisu poslali svoju zaradu kui u zaviaj. Umesto toga, i njih zajedno s ostalima odvedoe na
lae, koje su ekale spremne da otplove na sve etiri strane sveta. Tu su ih smestili vlasnici prenoita i tu je trebalo da odrade
predujmljeni novac, koji nisu ni videli ni potroili.
Spasao sam se zbog toga to sam imao kuu i porodicu kuda sam mogao da odem. Proao sam kroz ouklendski zaliv i,
izmeu ostalog, bacio pogled na put smrti. Nelsona vie nije bilo ubijen je dok se pijan opirao straarima. Njegov sauesnik
u tom dogaaju leao je u zatvoru. Nestalo je i Viski Boba. Stari Kol, stari Smud i Bob Smit takoe vie nisu bili meu
ivima. Drugi Smit, onaj s revolverima za pojasom, s lae Eni, udavio se. Za Francuza Frenka govorili su da se krije negde
uz reku, ne usuujui se da sie dole zbog neega to je uinio. Drugi su nosili robijako odelo u San Francisku ili Folsomu.
Veliki Alek, kralj Grka, koga sam upoznao u ono vreme kada sam iveo u Beniciji i s kojim sam umeo da pijem po itave noi,
ubio je dva oveka i pobegao nekuda u strane zemlje. Ficsimons, koji je bio moj drug u ribarskoj patroli, dobio je udarac
noem u lea, koji mu je probio plua, te je umro posle kraeg vremena od tuberkuloze. I tako je to ilo, put smrti bio je dobro
poseen, uvek u ivom prometu. A po onome to sam doznao o svim tim ljudima, Don Barlikorn bio je kriv u svim
sluajevima, osim u sluaju Smita s lae Eni.
...
Za vreme lutanja po Sjedinjenim Dravama stekao sam novo iskustvo. Kao skitnica, nalazio sam se iza kulisa drutva,
ak bih mogao rei u podrumu drutva. Mogao sam da posmatram kako radi mehanizam. Video sam kako se okreu tokovi
drutvene maine i saznao da dostojanstvo telesnog rada nije ono to su mi priali uitelji, propovednici i politiari. Ljudi bez
strunog znanja bili su bespomona stoka. Ako je neko nauio zanat, bio je prisiljen da stupi u sin dikat da bi mogao da radi u
svojoj struci. A njegov sindikat bio je prisiljen da plai saveze poslodavaca i da se bori protiv njih kako bi izvojevao povienje
nadnice ili skraenje radnog vremena. Savezi poslodavaca isto su tako plaili druge i vodili borbu. U svemu tome nisam mogao
da naem nikakvog dostojanstva. A kad bi radnik ostareo ili bio onesposobljen za rad, bacali su ga u staro gvoe kao neku
istroenu mainu. Video sam i suvie radnika koji su zavravali svoj ivot na nimalo dostojanstven nain.
...
Vratih se u Kaliforniju sa vrstom odlukom da razvijam svoj mozak. To je znailo kolsko vaspitanje. Davno sam ve
bio svrio produenu osnovnu kolu, te se upisah u ouklendsku gimnaziju. Da bih imao od ega da se izdravam, radio sam
kao vratar. I moja sestra mi je pomagala; nisam se ustruavao da ljudima kosim travu, da istim i tresem ilime, kad god sam
imao pola dana slobodnog vremena. Radio sam zato da ne bih morao da budem radnik, i latio sam se svojski posla da bih
ostvario taj grubi paradoks.
Zaboravljena je bila mladalaka ljubav, a zajedno s njom Hajdi i Luis etak i veernje etnje. Nisam za to imao
vremena. Ulanio sam se u debatno drutvo Henri Klej. Imao sam pristup u domove nekolicine lanova, gde sam se upoznao
s lepim devojkama sa suknjama do poda. Bio sam lan malih domaih klubova, gde smo diskutovali o poeziji i umetnosti i o
finesama gramatike. Postao sam lan socijalistike organizacije, u kojoj smo uili i raspravljali o politikoj ekonomiji,
filozofiji i politici. Imao sam pola tuceta lanskih karata, radio u javnoj knjinici i uz put itao mnotvo knjiga.
...
U nevolji, kad ovek nema na koga da se obrati, kad nema nikakve mogunosti da prui garantiju, koju bi prihvatio neki
zelena okrutnog srca, on zna da se moe obratiti svome krmaru. Zahvalnost je osobina uroena ljudima. Kada ovek kome je
na takav nain pomognuto doe opet do novca, sigurno je da e deo toga novca potroiti za tezgom onog krmara s kojim se
sprijateljio.
...
Prvi put u svome ivotu zaeleo sam svesno, promiljeno, da se napijem. Bila je to nova, sasvim drukija manifestacija
moi Dona Barlikorna. Nije to bila telesna potreba za alkoholom. To je bila duevna potreba. Moj premoreni i iscrpeni mozak
traio je zaborav.
I tu se problem zaotrava do krajnjih granica. Da nisam nikada ranije pio, ne bi mi nikada, uprkos ogromnom umnom
zamoru, palo na pamet da se napijem. Poinjui s fizikom odvratnou prema alkoholu, godinama i godinama sam pio samo
za ljubav drugarstva i zbog toga to sam sretao alkohol svuda na putu pustolovina, a sada sam dostigao stadijum kada je moj
mozak zahtevao ne samo da pijem nego i da se napijem. A da se nisam tako dugo navikavao na alkohol, moj ga mozak ne bi
tako uporno traio.
...
Verovatno je to bio prvi model u prvoj godini ere pisaih maina.

Imala je samo velika slova. A izgleda da je bila opsednuta zlim duhovima. Nije se pokoravala nikakvim priznatim
zakonima fizike i pobijala je prastaru aksiomu da isti uzroci na istim stvarima izazivaju iste posledice. Mogu se zakleti da ta
maina nikad nije izvela istu stvar na isti nain dva puta. Bezbroj puta je dokazivala da razliiti uzroci izazivaju iste posledice.
...
A uporedo s tim nisam imao elju da pijem i zato to sam jo verovao u mnoge stvari u ljubav izmeu mukaraca i
ene, u oinsku ljubav, u ljudsku pravdu, u umetnost u cijelu tu legiju osnovnih iluzija koje pokreu svet.
...
A kada bi dola subota uvee i posao se prekidao do ponedeljka ujutru, imao sam, osim elje da spavam, samo jednu
elju-da se napijem. To je bilo drugi put u mome ivotu da sam potpuno jasno uo poziv Dona Barlikorna. Prvi put se to
desilo zbog duevne iscrpenosti. Ali sada mi mozak nije bio premoren. Naprotiv, sada sam patio od tupe neosetljivosti mozga,
koji uopte nije nita radio. U tome je bila sva nevolja. Moj je mozak postao iv i tako eljan znanja, toliko oduevljen
udesima novoga sveta koja su mu otkrivale knjige, da je sada trpeo sve muke zastoja i nerada.
Ja, koji sam ve dugo bio intiman prijatelj Dona Barlikorna, znao sam sasvim dobro ta mi on obeava razuzdanost
mate, snove o moi, zaborav, i sve drugo samo ne mainu za pranje rublja, maine za glaanje, bune centrifuge, belo rublje, i
beskonanu povorku platnenih pantalona koje, puei se, prolaze ispod moje zahuktale pegle. Eto, u tome je cijela stvar. Don
Barlikorn se obraa slabosti i malaksalosti, klonulosti i iscrpenosti. On im pokazuje lak izlaz. I lae sve vreme. On nudi
varljivu snagu telu, varljive visine duhu, prikazuje stvari onakvim kakve nisu, i mnogo lepima nego to u stvari jesu.
...
Ali nisam mogao da naem nikakav posao. A, meutim, bio sam jevtina roba na tritu radne snage. Imao sam dvadeset
i dve godine, bio sam teak sto ezdeset i pet funti bez odela, a svaka funta bila je veoma dobra za rad. I poslednji tragovi
skorbuta nestali su zahvaljujui leenju krompirom, koji sam jeo sirov.
...
A tada se dogodilo neto udno. Kae se da se neki ljudi raaju sreni, dok se drugima srea mora da nametne. Ali u
ovom sluaju ja sam batinom bio nateran u sreu, a tom batinom je razmahivala gorka nevolja.
Ve sam odavno odbacio svaku pomisao na to da se posvetim knjievnoj karijeri. Moja potena namera, piui ovaj
lanak, bila je da zaradim deset dolara. To je bilo najvie to sam eleo. To bi mi pomoglo da se odrim nad vodom dok ne
naem stalno zaposlenje. Da se u to vreme ispraznilo mesto na poti, oberuke bih ga prihvatio.
Ali se mesto nije ispraznilo, niti sam ja naao stalno zaposlenje. Zato sam iskoristio slobodno vreme izmeu pojedinih
sluajnih poslova da napiem feljton u nastavcima, dug dvadeset i jednu hiljadu rei, za asopis Prijatelj omladine. Sastavio
sam ga i prekucao za sedam dana. Dok sam matao o tome ta e s njim da se dogodi, rukopis se vratio.
Bilo je potrebno due vremena da rukopis ode i da se vrati, te u meuvremenu pokuah sreu s kra im priama. Prodao
sam jednu asopisu Overlend za pet dolara. Crna maka platila mi je etrdeset dolara za drugu. Overlend mi je ponudio
sedam i po dolara za svaku novelu koju im budem poslao, s tim to e mi platiti im bude objavljena. Iskupio sam bi cikl, sat i
oev kisni ogrta iz zalonog zavoda i uzeo pod kiriju pisau mainu. Isplatio sam i dugove kod nekoliko trgovaca ivotnih
namirnica, koji su mi odobravali male kredite. Seam se portugalskog prodavca koji nikad nije dozvoljavao da moj dug
prekorai etiri dolara.
...
Uporedo s uspesima koje sam postigao pisanjem podizao se i moj ivotni standard i irio moj horizont. Istrajao sam u
tome da piem i otkucam hiljadu reci na dan, raunajui i nedelje i praznike. I jo uvek sam mnogo uio, ali ne onako mnogo
kao ranije. Dozvoljavao sam sebi pet i po sati spavanja na dan. Dodao sam to pola sata jer sam na to bio prisiljen. Zahvaljujui
finansijskom uspehu, imao sam vie vremena za sport i razonodu. Vie sam se vozio na biciklu, uglavnom zbog toga to se
sada uvek nalazio van zalonog zavoda; boksovao sam se i maevao, iao na rukama, skakao u vis i u dalj, bacao kuglu i
koplje, i plivao. Primetio sam da fiziki napor zahteva vie spavanja nego duevni. Bilo je noi kada sam od umora, telesnog,
spavao po est sati, a katkad, kad su vebe bile vrlo naporne, spavao sam punih sedam sati. Ali takve orgije spavanja nisu bile
este. Trebalo je toliko mnogo da se naui, toliko mnogo da se uradi da sam se oseao kao grenik kada sam spavao sedam sati.
I blagosiljao sam oveka koji je izmislio budilnik.
Jo nisam oseao nikakvu elju za alkoholom. Verovao sam u mnoge plemenite doktrine, iveo na smjelim vrhuncima
ivota. Bio sam socijalist i goreo od elje da spaavam svet, a alkohol nije mogao u meni da rasplamti onakav plamen kakav su
rasplamsavali ideje i ideali. Moj je ugled zbog uspeha u pisanju porastao, bar sam tako mislio. U svakom sluaju, glas koji sam
stekao kao pisac privlaio je meni sluaoce koje svojim govornikim darom ne bih nikada mogao da privuem. Bio sam
pozivan u sve vrste klubova i organizacija da objavljujem svoju poslanicu. Borio sam se za pravednu stvar, nastavio da uim i
da piem, i neprestano mnogo radio.
...

Seam se da sam se vie puta napio dok sam nekoliko meseci iveo u krajnjem istonom delu Londona; za to vreme
sam pisao jednu knjigu i morao da se druim s najniim slojevima stanovnitva.
...
Bio sam vrlo srean. Moj ivot je bio prijatan. Radovao sam se malim stvarima. Velike stvari nisam hteo da uzimam
suvie ozbiljno. Jo sam itao knjige, ali ne sa nekadanjim arom. I danas itam knjige, ali ih nikada vie neu itati s
onakvom sjajnom strau kao onda kad sam iz daljine sluao glas koji me je apatom pozivao da otkrijem tajnu to lei na dnu
ivota i iza zvezda.
...
Potreba za alkoholom bila je u poetku tako se bar meni ini kad na to gledam danas duevna potreba, ivana
potreba, potreba za dobrim raspoloenjem. Kako da to objasnim?
Bilo je to otprilike ovako. Fizioloki, u odnosu na nepca i eludac, alkohol mi je i tada, kao i uvek, bio odvratan. Nije
mi nita bolje prijao nego pivo kada mi je bilo pet godina, i gorko crno vino kad mi je bilo sedam. I kada sam bio sam, pisao ili
uio, nisam oseao nikakvu potrebu za alkoholom. Ah stario sam, to jest postajao sam mudar, ili oboje, ili senilan, kako god
hoete. Kad sam se nalazio u drutvu, bio sam manje zadovoljan, manje uzbuen onim to se govorilo i radilo, ale i
duhovitosti koje su me nekad privlaile inile su mi se sada bez vrednosti. Bila je prava muka sluati neukusnosti i gluposti
ena, bombaste i uplje fraze naduvenih oveuljaka. To je kazna koju plaa onaj ko ita suvie mnogo knjiga ili onaj ko je lud.
U mom sluaju nije vano ta je bio uzrok moje patnje. Sama patnja bila je injeniica. Poreklo injenice nalazilo se u meni. Za
mene su iezavali ivot i svetlost, i radost druenja s ljudima.
...
Dakle, im bih se naao u drutvu, spopadala bi me melanholija i tuga. Nisam mogao da se smejem sveanim izjavama
ljudi koje sam smatrao razmetljivim idiotima. Isto tako nisam mogao da se smejem ni da se uzrujavam, kao to sam to nekada
inio, zbog glupog i povrnog brbljanja ena, koje su ispod svoje ludosti i nenosti ostale isto tako primitivne, neposredne i
ubitane u ostvarivanju svoje bioloke sudbine kao to su bile i ene praoveka pre nego to su skinule svoje sopstveno krzno i
zamenile ga krznom drugih ivotinja.
A nisam bio pesimist. Kunem se da nisam bio pesimist. Samo mi je bilo dosadno. Gledao sam istu predstavu suvie
esto, suvie esto sam sluao iste pesme i iste ale. Znao sam i suvie dobro kako pozorita pune svoje blagajne. Znao sam
tako dobro kako se udeavaju tokovi mehanizma iza kulisa, da ni igra na pozornici, ni smeh, ni pesma nisu mogli da nadjaaju
kripu tokova iza scene.
Ne isplati se ii iza kulisa i videti kako tenor aneoskog glasa tue svoju enu. Ali ja sam bio tamo i skupo sam to
plaao. Moda sam bio lud. Nije vano o emu se radilo u mom sluaju. Vana je situacija, a ona je bila takva da mi je
drutveni ivot postajao muan i teak. S druge strane, moram to da istaknem, u retkim prilikama, u vrlo retkim prilikama,
sretao sam retke duhove, to jest luake kao to sam i sam bio, s kojima sam mogao da provedem divne asove meu zvezdama,
to jest u raju luaka. Moja ena bila je takav redak duh, to jest luak; ona mi nikad nije bila dosadna i uvek je bila izvor novih i
beskonanih iznenaenja i radosti. Ali nisam mogao da provodim sve vreme samo u njenom drutvu. Od mene ne bi bilo ni
poteno ni mudro da je prisiljavam da sve svoje vreme provodi sa mnom. Osim toga, napisao sam niz knjiga koje su imale
uspeha, a drutvo zahteva deo slobodnog vremena od oveka koji pie knjige. A svaki normalan ovek, ve po svojoj prirodi i
po svojim potrebama, eli da neko vreme provede u drutvu s drugim ljudima.
I sad poinjemo dolaziti na ono to je bitno. Kako da se podnese drutveni ivot kad je on izgubio svaku ar? Don
Barlikorn! Veno strpljiv Don Barlikom ekao je etvrt veka i vie da mu pruim ruku kad mi bude potreban. Hiljadu
njegovih podvala propalo je zahvaljujui mom dobrom zdravlju i dobroj srei, ali je on u svojoj vrei imao jo podvala.
...
Jednoga dana, ba pre ruka, poto sam zavrio svoje jutarnje pisanje, kad nisam imao nikoga u gostima, popio sam sam
jedan koktel. Posle toga, bez obzira na to da li sam imao goste ili ne, uzimao sam taj koktel pre ruka. I ba tu me je Don
Barlikorn zgrabio. Poeo sam da pijem redovno. Poeo sam da pijem sam. I poeo sam da pijem ne zbog gostoljubivosti, ne
zbog ukusa, nego zbog dejstva alkohola.
Taj svakodnevni koktel pre ruka postao mi je potreban. I nikad mi nije palo na pamet da postoji neki razlog zbog koga
ne bi trebalo da ga pijem. Za to sam platio. Imao sam sada sredstava da platim hiljadu koktela svakog dana ako ih zaelim. A
ta je jedan koktel jedan koktel za mene, koji sam u tolikim prili kama, tako mnogo godina, pio preterane koliine mnogo
jaih pia koja mi nisu nakodila?
Dnevni ivot na farmi tekao je ovako: svakog jutra u osam i trideset, poto bih itao knjige ili vrio korekture u krevetu
jo od etiri ili pet sati, seo bih za pisai sto. Pisanje pisama i pravljenje beleaka zaposlili bi me do devet sati, a u devet, tano
i neodlono, poeo bih da piem. Do jedanaest, katkada nekoliko minuta ranije ili kasnije, mojih hiljadu reci bilo bi gotovo. Jo
pola sata potrajalo bi raspremanje stola, i moj bi svakodnevni posao bio zavren, tako da bih se u jedanaest i trideset uvalio u
mreu za leanje ispod drvea s potom i jutarnjim novinama. U dvanaest i trideset bih ruao, a posle podne plivao i jahao.

Jednog jutra u jedanaest i trideset, pre nego to sam legao u mreu, popio sam koktel. Ponovio sam to sledeih jutara, i,
naravno, popio jo jedan koktel neposredno pred ruak, u dvanaest i trideset. Uskoro sam uhvatio sebe kako sedei za stolom
usred pisanja svojih hiljadu rei mislim na taj prepodnevni koktel.
Sada sam najzad postao potpuno svestan da elim alkohol. Pa ta je s tim? Nisam se bojao Dona Barlikorna. Suvie
dugo sam se ve s njim druio. Bio sam pametan pri piu. Bio sam umeren. Nikad vie neu piti preterano. Poznavao sam
opasnosti i klopke Dona Barlikorna, razliite metode kojima je u prolosti pokuavao da me ubije. Ali sve je to bila prolost,
davna prolost. Nikad vie neu piti do besvesti. Nikad se vie neu napiti. Hteo sam samo da pijem onoliko koliko mi je
potrebno da se malo zagrejem, da postanem ivlji, da podstaknem u sebi veselost, da se smejem iz sveg glasa i da malo
raspalim svoju matu. Nema sumnje da sam bio potpuni gospodar i nad samim sobom i nad Donom Balikornom.
...
A to su dve najubistvenije navike pijanice: da pije redovno i da pije sam.
Uvek sam bio spreman da pijem kad je bilo ko bio kod mene. Sada sam pio i kad nisam imao goste. A zatim sam
napravio jo jedan korak dalje. Kad bih imao za gosta oveka koji je malo pio, pio bih dve ae dok bi on popio jednu jednu
au s njim, a drugu bez njega, a da on to i ne primeti.
...
Prikazujui svoj razvoj u pijanicu, elim da podvuem da nisam ni luak ni slabi. Po optoj oceni koju je svet usvojio,
ja sam ovek koji je postigao uspeh mislim da smem rei da je taj uspeh bio vei od uspeha prosenih ljudi, i da je to bio
uspeh za koji je trebalo prilino pameti i prilino snane volje. Moje je telo snano. Ono je izdralo tamo gde su slabii umirali
kao muve. A ipak, ovo to ovde iznosim dogodilo se mome telu i meni. injenica je da postojim, injenica je da pijem. To da
pijem je stvarnost, nije nikakva teorija, nikakva izmiljotina. Po mome miljenju, oigledan primer moi Dona Barlikorna
je divljatvo, kome jo doputamo da postoji, kobna ustanova koja se vue jo iz ivotinjskog doba oveanstva i naplauje
teak danak u mladosti, snazi i oduevljenju najveeg broja onih to spadaju meu najbolje koje podiemo.
...
Osim toga, uvek sam nalazio izvinjenje za prekobrojne koktele. Mogla je to da bude poseta nekog naroito veselog
drutva, iznenadna ljutina na mog arhitekta ili na nekog zidara kradljivca koji mi je zidao talu, smrt moga najmilijeg konja,
koji se zapleo u ogradu od bodljikave ice ili dobre vesti u jutarnjoj poti o mojim poslovima s urednicima. Nije bilo vano
koji sam izgovor uzimao kad je elja za alkoholom ve klijala u meni. Stvar je bila u tome to mi je alkohol postao potreban.
Najzad, posle dvadesetak i vie godina, za koje vreme sam se s njim druio mada ga nisam eleo, sada ga elim. A moja snaga
je postala moja slabost.Bile su mi potrebne dve, tri ili etiri ae da postignem dejstvo koje prosean ovek postie jednom.
...
Covek levak moe dugom vebom da naui da se slui desnom rukom. Da nisam ja, nealkoholiar, dugom praksom
postao alkoholiar?
...
I, naravno, popio sam jo jednu au zbog zaborava koji dolazi posle nje. Popio bih tu drugu au svaki put kad bi me
Don Barlikorn podsetio ta se dogodilo. Ali sam pio razumno, inteligentno. Nastojao sam da kvalitet pia bude to bolji.
Traio sam vedrinu i zaborav, a izbegavao kaznu koja je dolazila zbog ravog kvaliteta i prekomernog pia. Uzgred treba
napomenuti da kad ovek pone da pije razumno i inteligentno, on time samo pokazuje koliko je daleko otiao na putu kojim je
krenuo.
...
Izgledalo je da ljudi na Havajima, proseno, piju neto malo vie nego ljudi u umerenom pojasu. Ne elim da pravim
dosetku, ali u, ako zatreba, pristati na to da se ta moja izjava moe primentii i na pojaseve koji su udaljeniji od Ekvatora. ...
Priroda belih ljudi u tropskim krajevima iz osnova se menja. Oni postaju divlji i nemilosrdni. Vre grozna zverstva, koja
ne bi ni u snu inili u umerenoj klimi svoje zemlje. Postaju nervozni, razdraljivi i amoralni. I piju kao to nisu nikad pili.
Opijanje je jedan od mnogih oblika degeneracije koja se pojavljuje kad su beli ljudi suvie dugo izloeni suvie jakoj beloj
svetlosti. Do poveanja potronje alkohola dolazi automatski. Tropski krajevi nisu pogodni za dui boravak. Belim ljudima se
ini da su ionako osueni na smrt, a opijanje ubrzava taj proces. Oni ne razmiljaju o tome. Oni to jednostavno ine.
...
Boe mili! kad je Don Barlikom mogao stei toliku vlast nada mnom, koji nisam bio alkoholiar, kakva tek mora da
bude patnja pravog alkoholiara, koji se bori protiv zahteva svog organizma a oni koji su mu najblii imaju za njega malo
saaljenja, jo manje razumevanja, i uz to ga i preziru i podsmijavaju mu se!
...

Izgleda da ima razliitih vrsta istine na ovom svetu. Neke su vrste istine istinitije nego druge. Neke su vrste istine
lai, a ba su te vrste one koje imaju najveu upotrebnu vrednost u ivotu, koje ele da se odraze i da ive. Odjednom vidi
itaoe koji nisi putovao tim carstvom kako je ludo i bezbono to carstvo koje pokuavam da ti opiem jezikom plemena
Dona Barlikorna. To nije jezik tvoga plemena, iji se pripadnici odluno klone puteva koji vode u smrt i idu samo putevima
koji vode u ivot. Jer nisu ni svi putevi jednaki, kao to nisu ni sve istine jednake. Ali budi strpljiv. Moda e, kroz haos ovih
mojih reci, ipak ugledati slabu konturu udaljenih vidika drugih zemalja i drugih plemena.
Alkohol govori istinu, ali ta istina nije normalna. Ono to je normalno, to je zdravo. to je zdravo, eli da ivi.
Normalna je istina druga vrsta istine, nia vrsta istine. Uzmimo, na primer, konja za vuu. U svim promenama koje mu donosi
ivot od prve do poslednje, on mora ipak nekako, na neshvatljivo nejasan nain, da veruje da je ivot dobar; da je dobro biti
upregnut i vui; da je smrt, bez obzira na to kako je on u svom lepom instinktu shvata, neki strani div; da je ivot lep i da
vredi proiveti ga; a na kraju, kad se ivot bude gasio, nee vie biti tuen i udaran i teran da radi vie nego to mu snaga
doputa; da je starost asna, dostojna potovanja i dragocena, mada e pod stare dane postati mravo kljuse, upregnuto u kola
nekog starinara, posrtati pri svakom udarcu, i ii posrui kao u bunilu kroz nemilosrdno ropstvo i lagano ra spadanje svome
kraju a kraj se sastoji u tome to e se svi njegovi delovi (njegovo sono meso, ruiaste i elastine kosti, njegovi sokovi i
fermenti i sva ivotna snaga koja je u svemu tome davala oblik) razdeliti ivinarskoj farmi, tavionici koe, fabrikama tutkala i
fabrikama vetakog ubriva. Sve do svoga poslednjeg nesigurnog koraka ovaj se konj mora pokoravati zapovestima nie
istine, to jest one ivotne istine koja omoguava da se ivot izdri.
Ovoga konja, kao i sve druge konje, kao i sve druge ivotinje, ukljuujui i oveka, ivot je zaslepio i otupio mu ula.
On eli da ivi po svaku cenu. ivot je dobar uprkos tome to ceo moe biti ispunjen tego bama, i uprkos tome to sve ivo
mora na kraju umreti. To je ona vrsta istine koja vai ne za vasionu, ve za iva bia u njoj ako ele da neko kratko vreme traju
pre nego to ih nestane. Ova vrsta istine, bez obzira na to to je pogrena, zdrava je i normalna istina, isti na razumne vrste, u
koju ivot mora da veruje ako hoe da ivi.
oveku, jedinom meu ivotinjama, data je strana povlastica da ima razum. Covek svojim mozgom moe da prodre
kroz opojnu obmanu stvari i da posmatra vasionu, koja je do krajnosti ravnoduna prema njemu i njegovim snovima. On to
moe da uini, ali nije za njega dobro ako to ini. Da bi mogao da ivi, da bi mogao da ivi punim ivotom, da bi mogao da
osea da je ivo bie, da bi mogao biti iv (to jest da bude ono to jeste), dobro je da ovek bude zaslepljen i votom i da mu
ula budu otupljena. to je dobro, to je istinito. I to je istina, dodue, nie vrste, ali ovek mora da je poznaje i da se njom
rukovodi u svojim akcijama s nepokolebljivom sigurnou da je ona apsolutna istina i da na svetu nema druge istine. Dobro je
to ovek prima obmane ula i zamke tela po njihovoj nominalnoj vrednosti, i to kroz maglu ulnosti ide za lukavstvima i
laima strasti. Dobro je to ne vidi ni senke ni praznine i to se ne uasava zbog svojih pouda i lakomosti.
A to ovek i ini. Bezbrojni ljudi ugledali su onu drugu i istinitiju vrstu istine i ustuknuli pred njom. Bezbrojni ljudi
proli su kroz dugu bolest i ostali ivi da priaju o njoj, i svesno teili za tim da je zaborave do kraja svojih dana. Oni su iveli.
Oni su ostvarili ivot, jer su oni bili ivot. Dobro su uradili.
...
Ali da se vratim svojim sopstvenim iskustvima i posledicama koje je za mene u prolosti imala Bela logika Dona
Barlikorna. Na mojoj divnoj farmi u Dolini Meseca, s mozgom koji je mnogo meseci bio natopljen alkoholom, patio sam od
svetskog bola, koji je oduvek bio nasledstvo oveka. Uzalud sam se pitao zato da budem alostan. Nou mi je toplo. Moj krov
ne proputa kiu. Imam toliko hrane da mogu da zadovoljim sve udljivosti svog apetita. Mogu sebi da pribavim svaku
udobnost. Moje telo ne zna za bolove i muke. Ta stara dobra maina od mesa besprekorno funkcionie. Ni mozak ni miii nisu
mi premoreni. Imam imanje, novac, moan sam, uivam priznanje u svetu, svestan sam da svojim blinjima inim tolika dobra,
koliko god mi je mogue, imam enu koja mi je drug i koju volim, decu koja su telo moga tela. Ra dio sam i radim sve to
dobar graanin ovog sveta treba da radi. Zidao sam kue, mnogo kua, i obradio mnogo stotina jutara zemlje. A zar nisam
zasadio na stotine hiljada stabala? Odasvud, sa svakog prozora moje kue vidim stabla koja sam sam posadio, kako stoje
ponosno uspravljena i tee ka suncu.
Roen sam zaista pod srenom zvezdom. Ni sto ljudi na milion nije imalo takve sree kao to sam je imao ja. A ipak,
uprkos svoj toj srei, alostan sam. A alostan sam zbog toga to je Don Barlikorn sa mnom. A Don Barlikorn je sa mnom
zbog toga to sam roen u takvom vremenu koje e budue doba nazvati mranim vekom koji je prethodio vekovima
racionalne civilizacije. Don Barlikorn je sa mnom zato to je u svim ludim danima moje mladosti bio svuda pristupaan, zvao
me i pozivao na svakom uglu i du svake ulice, od jednog ugla do drugog. Pseudocivilizacija u kojoj sam roen doputala je da
se svuda slobodno otvaraju duani u kojima se prodaje taj otrov za duu. Sistem ivota bio je tako organizovan da sam (kao i
milioni drugih ljudi slinim meni) bio primamljen, i odvuen, i nateran u te duane otrova.
Pratite me kroz jedno od bezbroj raspoloenja tuge u koje oveka baca Don Barlikorn.
Jaem po svojoj lepoj farmi. Poda mnom je prekrasan konj. Vazduh je opojan kao vino. Groe se na mnogobrojnim
talasastim breuljcima crveni jesenjim arom. Preko Sonoma planine prevlae se pramenovi morske magle. Popodnevno sunce
tinja na sanjivom nebu. Imam sve to mi je potrebno da se radujem ivotu. Ispunjen sam snovima i tajnama. I ja sam sav
sazdan od sunca, vazduha i bleska. iv sam stvor i organsko bie. Kreem se, imam mo kretanja. Upravljam pokretima ivog
bia koje jaem. Opsednut sam velianstvenou ivota i poznajem ohole strasti i nadahnua. Gospodar sam nad deset hiljada
uzvienih saznanja. Kralj sam u kraljevstvu svesti i gazim nogama utljivi prah...

A ipak, zavidljivim okom posmatram svu tu lepotu i udesa oko sebe i sa alou razmiljam o tome kako sam bedna
figura u tom svetu koji je postojao tako dugo bez mene i koji e i dalje postojati bez mene.
Seam se ljudi kojima su pucala lea i kosti dok su obradili ovu tvrdu zemlju koja sada pripada meni. Kao da neto
neprolazno moe pripadati neemu prolaznom. Ti su ljudi otili. I ja u otii. Ti su ljudi obraivali i krili zemlju, sadili drvee,
i umornim oima posmatrali, odmarajui svoje od rada iznemoglo telo, za vreme istih ovakvih sunanih izlazaka i zalazaka,
jesenji sjaj groa i pramenove magle kako se vuku preko planine. I oni su otili. A ja znam da u i ja jednog dana, i to skoro,
otii.
Otici? Vec odlazim. U mojoj se vilici nalaze vjetake tvorevine zubnog lekara, koje zamenjuju dijelove mene to su
ve otili. Nikada vie neu i imati palce iz svoje mladosti. Nekadanje borbe i rvanja nepopravljivo su ih ozledili. Jednim
udarcem u glavu nekog oveka, kome sam ak i ime zaboravio, zauvek sam upropastio jedan palac. A pri jednom nespretnom
zahvatu u rvanju dogodilo se isto i sa drugim palcem. Od mog vitkog stasa ostala je samo uspomena. Zglobovi nogu koje me
nose nisu vie onakvi kao to su bili kada sam ih u burnim noima i danima rada i zabave napinjao, krio i lomio. Nikada se
vie neu ljuljati na vrtoglavoj visini i poveriti svoj ivot, na koji sam toliko ponosit, snazi svoje jedne ruke koja se dri za ue
u mraku bure. I nikada vie neu moi da preem sa psima upregnutim u saonice beskrajne milje po neprokrenim putevima
Arktika.
Svestan sam da u ovom svom telu, koje se raspada i umire, otkako sam se rodio nosim kostur, da se ispod naslage mesa,
koju nazivam svojim licem, nalazi mrtvaka lobanja. Sve me to ne plai. Plaiti se znai biti zdrav. Strah od smrti vodi ivotu.
A prokletstvo je Bele logike u tome to ona ne plai oveka. Svetski bol Bele logike navodi oveka da se veseo ceri u lice smrti
i podsmeva svim obmanama ivota.
Gledam unaokolo jaui i svuda vidim kako prirodna selekcija nemilosrdno i beskrajno pustoi. Bela logika trai da se
otvore dugo zatvorene knjige i dokazuje, stavku po stavku i poglavlje po poglavlje, da su sve lepote i udo koje gledam
nitavilo i prah. Oko mene je zujanje i utanje, i ja znam da je to roj sitnih bia koja plau svoj kratkotrajni i tihi pla u
ustreptalom vazduhu.
Vraam se preko farme. Sputa se sumrak i grabljivice izlaze po plen. Posmatram tunu tragediju ivota koji se hrani
ivotom. Tu nema morala. Samo u oveku ima morala, jer ga je ovek i stvorio - zakon delovanja koji vodi ivotu i pripada
nioj vrsti istine. Ali sve sam to i ranije znao, u umornim danima za vreme duge bolesti. To su bile vie istine koje sam se tako
uspeno vebao da zaboravim. Istine koje su bile tako ozbiljne da sam odbijao da ih uzmem oz biljno, i s kojima sam se neno
igrao, ah, tako neno kao to sam se igrao s psima koji spavaju na dnu moje svesti i koje nisam eleo da probudim. Samo sam
ih malo uznemirio i ostavio da lee. Bio sam i suvie mudar, bezbono mudar da ih budim. Ali ih sada Bela logika budi umesto
mene, ne pitajui hou li ja to ili neu, jer je Bela logika hrabra i ne boji se nikakvih udovita zemaljskog sna.
Neka me osude uitelji svih kola, ape mi Bela logika dok jaem. ta onda? Ja sam istina, ti to zna. Ti se ne
moe boriti protiv mene. Oni kau da ja vodim u smrt. Pa ta je s tim? To je istina. ivot lae da bi mogao da ivi. ivot je
proces besprekidnog laganja. ivot je luda igra u carstvu vene prolaznosti, u kome se pojave diu i sputaju u silnim plimama
i osekama, prikovane za tokove meseca izvan naeg vidokruga. Pojave su sablasti. ivot je sablasna zemlja u kojoj se pojave
menjaju, pretau, proimaju jedna drugu i postaju i nestaju, uvek svetlucaju, blede i prolaze da opet dou kao nove pojave,
kao druge pojave. I ti si takva pojava, sastavljena od bezbrojnih pojava prolosti. Sve to se o jednoj pojavi moe saznati,
obmana je. Ti poznaje varljive elje. Pa i te su obmane samo neshvatljive i neproraunljive meavine pojava koje se
nagomilavaju u tebi i uobliavaju te iz prolosti, i koje e se opet raspasti u druge neshvatljive i neproraunljive meavine
pojava i naseliti sablasnu zemlju budunosti. ivot je kao utvara koja prolazi. I ti si samo utvara. Ti si se brbljajui uzdigao iz
blata evolucije preko svih utvara koje su bile pre tebe i sainjavaju delove tebe, i brbljajui e otii, stapajui se i proimajui
povorku utvara koje e te naslediti.
Na to se, naravno, ne moe nita odgovoriti, i dok jaem kroz veernje senke, podsmevam se tom Veli kom fetiu, kako
je Kont nazvao svet. A seam se ta je jedan drugi oseajni pesimist izjavio: Sve je prolazno. Oni koji su roeni moraju
umreti, a kad umru, sreni su to su se smirili.
Ali, evo, kroz pomrinu dolazi ovek koji ne eli da se smiri. To je neki radnik s farme, star ovek, doseljeni Italijan. On
skida preda mnom eir veoma ponizno, jer ja sam za njega stvarno gospodar ivota. Ja sam za njega hrana, krov nad glavom i
opstanak. Radio je kao ivotinja celog ivota i iveo manje udobno nego to ive moji konji u obilnoj slami u svojim talama.
Nastradao je na radu. Hramlje kad koraa. Jedno mu je rame vie nego drugo. Ruke su mu kvrgave kande, odvratne, strane. I
kao utvara, prilino je bedan primerak. Mozak mu je isto tako glup kao to mu je telo runo.
Njegov je mozak tako glup da ne zna da je utvara, govori mi smejui se Bela logika. On je opijen ulima. On je rob
ivotnog sna. Mozak mu je ispunjen natprirodnim odredbama i opsenama. On veruje u vanzemaljski drugi svet. Sluao je
fantazije proroka, koji su za njega izmislili raskonu obmanu Raj. On osea nejasnu srodnost s nerealnostima koje je sam
izmislio. Vidi zamraene vizije samog sebe kako se fantastino vrte kroz dane i noi prostora i zvezda. On je bez senke sumnje
uveren da je vasiona stvorena za njega i da je njegova sudbina da veno ivi u nestvarnim i nadzemaljskim carstvima, koje su
on i njemu slini sagradili od iluzija i obmana.
Ali ti, koji si stvorio knjige i uiva moje strano poverenje, ti zna ta je on brat tvoj i brat praha, ala vasione,
igraka hemije, ivotinja koja je na sebe navukla odelo i koja se, zahvaljujui tome to su se dva nona palca postavila jedan
nasuprot drugom, uzdigla iz opora divljih zveri. On je brat gorile i impanza. U srdbi udara se u prsa i rie, i trese se s

kataleptikim besom. Ima grozne atavistike podstreke i sastavljen je od svih moguih otpadaka nedostinih i zaboravljenih
nagona.
A ipak sanja da je besmrtan, primeujem bojaljivo. Bezgranino je udo kako se takva glupa klada, uspela na
ramena vremena i jae na venosti.
Pih! bio je odgovor. Zar bi ti hteo da zatvori knjige i da promeni mesto sa tom stvari koja nije nita drugo nego
apetit i elja, lutka trbuha i bedara?
Biti glup znai biti srean, protivim se ja.
Onda je tvoj ideal sree sluzavi organizam koji plovi po nepokretnom, mlakom, smrknutom moru?
Ah, rtva ne moe da se bori protiv Dona Barlikorna!
Samo jedan korak dalje od unitavajueg blaenstva Budine Nirvane, dodaje Bela logika. Ah, evo, tu je kua. Budi
veseo i pij! Mi znamo, mi koji smo upueni u tajnu, ti i ja, svu tu ludost i lakrdiju.
I u mojoj jazbini sa zidovima punim knjiga, u mauzoleju ljudske misli, ispijam jednu au, i jo nekoliko aa, i budim
pse koji su spavali skriveni u mom mozgu, i teram ih preko zidova predrasuda i zakona i kroz sve lukave lavirinte praznoverja i
verovanja.
Pij, kae Bela logika. Grci su vjerovali da su im bogovi dali vino da bi mogli da zaborave bedu ivota. A seti se ta
je Hajne rekao.
Dobro se seam tog vatrenog Jevrejina. S poslednjim dahom sve je gotovo veselje, ljubav, tuga, makaroni,
poorite, lipe, bonbone od malina, mo ljudskih odnosa, brbljanje, lajanje pasa, ampanjac.
Tvoja jasna bela svetlost je bolest, velim Beloj logici. Ti lae.
Zato to govorim i suvie jaku istinu, podsmeva se ona.
Avaj, da, tako je besmislen ivot, priznajem tuno.
Eto, Liju Ling je bio pametniji od tebe, podsmeva se Bela logika. Sea li ga se?
Potvrujem glavom Liju Ling, teka pijanica, jedan iz grupe ednih pesnika koji su se zvali Sedam mudraca iz
Bambusovog gaja i koji su iveli u Kini pre mnogo vekova.
Liju Ling, podsea me Bela logika, izjavio je da se pijanom oveku sve stvari ovoga sveta ne ine nita vanijima
od korova koji raste na obali reke. Vrlo dobro, popij jo jedan sko i pusti neka iluzija i obmana postanu korov kraj reke.
I dok toim i srcem svoj sko, seam se drugog kineskog filozofa, Cuang Cua, koji je etiri veka pre Hrista izazivao
ovaj svet, ovu zemlju snova, rekavi: Kako mogu znati da li se mrtvi moda ne kaju to su se nekada grevito drali ivota?
Oni koji sanjaju o svetkovini bude se za jad i tugu. Oni koji sanjaju o jadu i tuzi bude se da sudeluju u lovu. Dok sanjaju, ne
znaju da sanjaju. Neki e ak tumaiti i sam san koji sanjaju. A tek kada se probude, vide da je to bio san... Budale misle da su
sada budne i uobraavaju da znaju da li su pravi prinevi ili seljaci. Konfuije i ti, obojica ste snovi, a ja, koji vam kaem da ste
snovi ni ja sam nisam nita drugo nego san.
Jedanput sam ja, Cuang Cu, sanjao da sam leptir, da lepram tamo-amo, onako kao to ine leptiri. U mati sam bio
svestan samo toga da sam leptir, a postao sam nesvestan svoje ljudske individualnosti. Iznenada se probudih, i evo me gde
leim ponovo kao ja. I sada vie ne znam da li sam ja ovek koji je sanjao da je bio leptir, ili sam sada leptir koji sanja da je
ovek.

Je li ovo meso tvoje meso ili je to neka strana stvar koju ti samo poseduje? Tvoje telo ta je to? Maina za
pretvaranje stimulusa u reakcije. Stimulusi i reakcije se ne zaboravljaju. Oni sainjavaju iskustvo. Prema tome, ti si u svojoj
svesti istovetan s tim iskustvima. Ti si u svakom trenutku ono to misli u tom trenutku. Tvoje ja je istovremeno i subjekt i
objekt, ono izjavljuje stvar o sebi, i jedno je isto s onim to je izjavilo. Mislilac je misao, onaj koji neto zna je ono to zna, a
posednik je ono to poseduje.
Na kraju krajeva, kao to dobro zna, ovek je kretanje razliitih stanja svesti, tok misli koje teku, svaka misao o sebi
sainjava drugo ja, a bezbroj misli
213