:

, , , ,
, ()
, ,
: ,

:
- . . , :
- . ,
- he Cambridge companion to Ovid
-

Res gestae divi Augusti ( )

,
. . ,
. Carcopino,

(03.02.2010.)
1.
,
, .
. .
, . ,
-. , ,
. .
,
,
.
.
,
. ,
, , .
, , .
.
, .
, ,
, .
.
,
. ,
,
1

, .
.
. ,
, .
.
, ,
( XIX XX ),

. .
,
, , . ,
.
.
, .
, .
.
.
,
, .
-
. , , par exellance ,
e ( ,
).
(
),
, (, 2, IX/(VIII)). 17/18
. . .

. ,
( ) .
, ,
1.
, .
, ,
, ( ),
(
).
, , ,
,
,
, .
(, , , . ).
,
. filije,
.
.
, ,
,
, , .
, .
.
, ,
1

Roma amor . (. )

 , ,
(, , ) ,
.
, ,
. , ,
. ,
. ,
.
.
.

,
. :
( ) Epistulae ex Ponto ( , ).
. 8. . .
(exulum), , .
2
. ( ).
(. : x Ponto),
,
.
,
,
.
, . ( ).

, .
,
. ,
. :
, ,
(,
, , , ).

.
,
. ,
.
, .
, .
.
,
.
, .

2.
2

( : , ,
),
. (. )

 .
, ( 82.
. . 14. . .).
, ,
.
: , , .
, , ,
, , . ,
, ,
, ,
.
. , .
.
.
, .
, .
, ,
, .
. .
( ),
, ,
. (
, . ), (
).

. ,
. ,
, (, ,
X ). , , , .
,
. ,
III , VI/V . , ,
.
,
, ,
, .
. ,
,
, .
, ,
( ,
)
( ).
.
, ,
.
. . ,
,
.
, , , docta puelle,
. .
4

 , .
. , .
, , ,
.

.
, .
, , ,
, . ,
,
. vita contemplativa otiuma,
.
, .
, , ,

, .
. ,
. (, ,
, ). ,
. .
,
. ,
, , .
,
, , ,
.

. .
,
, .
,
, . ,
, , , ,
.
, .
,

.
.
. ,
. , ,
, .
. ,
, .
, . . 68, ,
.
.
, . ,
3.
3

(. eklg ) ,
, ,
. (: , )

 , .
4. .
. :
, . ,
. , .
, ,
.
, ,
.
. ,
(1:00:00) - , , ,
.
. , ,
, ()
, ( ,
), ,
.
.
, , .
(
, ,
). . .
. ,
. .
.
. ,
, , ,
. , ,
. ,
.

,
. (. .)

 (10. 2. 2010.)

1. , 1, I
,
. .
. : , , ?
, . ,
?
, ?
, ? ,
, :
? ? ?
? ,
. ,
.
,
, , , , :
, , . ! :
, .
, ;
. ,
.
: () ,
.
: , ,
, .
, ,
,
, .
. .
, .
. ,
, , ,
,
( , ).
,
, , ...
,

. , ,
: , , ,
( ;
; ).
.
, , .
. ,
. .
7

 .
, , . ,
, , ,
.
. .
, .
.
(
, . .

, ). , ,
, .
,
. -
. :
, : .
, , . ,
, , .
, . : !
: , . ,
. , ,
. : ,
, . .
. , .
, ,
( ),
. : , ,
? , (
). : .
,
.
: . , :
, .
.
.
. ,
, .
,
. .
: ,
, .
, .
.

.
( , ,
) ,
, , .
, , , ,
,
. ,
. :
8

 , ,
.
. (, , )
,
,
.
, .
, .
,
.
.
. .
: , , :
? ? ?
.
, ( )
, :
, , ,
,
, .
, .
.
: .
, .
.
. : ,
.
.
. .
. , ,
.
,
. : ?
,
, , .
.
.
. . , .
, , , 4.
, : ,
5.
, .
. , , .
, ,
, ,
, , ,
.
. , ,
.

: , .
.

2.

( ).
:
.
. , ,
: ,
, , .

, . ,
.
,
. ,
, . , , ,
.
,
.

3.
,
.
. ,
paraklausitiron. , . - .
. , - , .
, , ,
, ,
. . ,
.
6. ,
7.
.
, .
, (,
). : , ,
...
,
, .
. ,
68,
, (,
...) .
, ,
, .
,
,
6
7

,
,

10

 . , bellum
otium, , 13. .
, .
, . , , ,
.
. .
: , .
: . .
, , ,
(
, ; ).
. ,
. , , .
, .
,
( ,
). .
,
, , ()
. ,
. , ,
, (
; , ).
(
): . ,
. ,
. ,
, .
,
. ,
.
, . ,
.

4. tium bellum
,
, , : bellum otium. tium
. . tium
, : : otium, negotium (
). otium , .
otium labora (,
). . otium
. :
, .
, ,
.
,
. , , ,
, , tehne phisis tehne,
, ,
. enthusiasmos (
11

 , :
enthusiasmos8 , ;
physis , , : ,
). tehne, ,
, . .
.

.
, , ,
.
, ,
,
, ,
,
. ,
. , ,
, .
. :
, .
. . .
, ,
(poeta amator) . ,
, poeta amator
, .
(mor triumfator), .
, , .
. .
, .
, . .
, ,
, , .
.
,
.
, . ,
.
.
( ,
: , , ,
;
). ,
.
, , , ,
. , ?
,
, , ?
. ,
, .
, .
. , , :
( ).
8

ntheo = ; enthusiasmos

12

 . :
: .
: . :
, : , , ;
,
. :
. ,
9. ( ) ingenijum 10
, , . .
: enthusiasmos physis:
. , .
. ( ) :
. .
, .
, ( , ,
;
, ). ,
,
. .
.
, ,
. ,
, , ,
, .
, .
, (

). , . ,
, , , ,
.
: Odi, sed non possum non esse qud odi (,
). ,
. .
: Odi et amo.
.
. . ,
,
.
.
, , .
, ,
.

, .
. , ,
. (. .)
10

ingenijum . :
. , .
animus. , .
. ,
. , .
: , , , , ,
. (. .)

13

 ,
.
,
, , ,
,
, , .

, , .
.

(17.02.2010.)
14

1. , 1, XV
,
.
.
. ,

( , ).
,
otiuma.
,
, , .
otiumu, .
, (
) ,
. .
,
.
( )
. , .
, .
,
, 11 , . , ,
otium
.

.
.
, . Odi, nec possum, cupiens,
non esse quod odi 12 ,
. .
, ,
,
.
.
. , .
, ,
. ,
.
, , .
:
, .

. , otium.
, otium,
, .
11

, :
1) , ,
.
2)
3) . (. .)
12
, 2, IV: , , .

15

 .
eidosa ( )
. , , ( eklog ,
, ).
.
, ,
. ,
.
. , ,
, , , , , , , .
: , 13.
. ,
. , :
, .
, : multaque pars mei vitabit (
).
.
, ,
.
, , . , .
,
, .
, (
). : , . ,
, ,
. .
: , ,
. ,
.
telus,
, ,
. .
.
.
, .
, ,
. ,
. ,
,
, . ,
,
,

. ,
, .
, .
, ,
. .
, ,
, .
13

. ,
! ,
Arma virumque cano ( ) (. . .)

16

 , ( .
, ), .
, .

. ,
.
.

2. , 2, I
.
, . (
) .
, .
(, ,
locotionis, ), .

. .
.
: ?
, .
,
. ,
.
simpatheia, ,
.
, ( ),
paraklausitiron,
. . ,
amica (. , ,
j puella - ),
.
.
, ,
, . ,
. ,
.
, .
, ,
. .
, ,
. ,
, . ,
.
, .
.
:
;
, (carmen vincit).
,
. , , .
17

Carmen vincit .
: Amor omnia vincit ,
, , :
Omnia vincit labor improbus .
, Amor omnia vincit .
,
. ,
, .
. .
,
, .
, ,
,
Omnia vincit labor improbus.
,
,
. .
, Carmen vincit.
, . Amor omnia vincit
, ,
, . ,
, Omnia vincit labor
improbus .
, intra mundi, .
, .

amor . otiumom
labor .
,
,
.
, , .

2. , 2, VI
. .
, , ; ...
:
Lugete, o Veneres Cupidinesque,
et quantum est hominum venustiorum:
passer mortuus est meae puellae,
passer, deliciae meae puellae...

, : .
, ,
. , ,
( , )
.
, ,
, , ,
, , .
-. ,
18

.
, .
,
. imitatrix . , ,
.
, .
, , ,

. ,
, .
, .
. .
, a priori .
. : ,
, , , ;
: ,
. ,
. ,
, , :
, , .
, ,
.
.
. .
,
.
,
, :
1. ,
. ,
, , .
.
2. . .
3. ,
.
4. ,
.
, otiumu, .
.
5. ,
. , ,
. .
, , ,
.
.
,
, ,
, .
.
6. : : , !

19

 ,
.
. .
:

,

.

.
foedusa (/fedus/ -
, ). foedusa
.
pro et
contra, . .
,
. paraklausitiron,
, propemticon, .
, , , , , .
XI/XII.

. XI/XII :
, : ?

3.
, 3, I

. .
, . .
, ,
, , , , ,
.
.

. , .

, ,
. , ,
, , ,
. . ,
.

, 3, (V)
.
. ,
20

 , ,
. 14.
.
( ) ( ).
.

, 3, VII/(VI)
.
.
,
, .

, 3, VIII/(VII)
IX/(VIII). .
poeta felix ( ) miles gloriosus. iles gloriosus
-. ,
.
.
, .
(
).
, ,
. ,
. .
. miles gloriosus
-, , .
-.

, 3, IX/(VIII)
VIII/(VII) ,
. ,
,
.
.
, , : , .
,
. , .
mater dolorosa, , , , .
, ,
.
. ,
, ,
( ). .
mater dolorosa,
( ).
: ,
( , ),
14

. : , . 162-163, (. .)

21

 , , , .
, , .
.
.
e, e, legi (. , , . ),
. .
, , ,
.
, ,
bukolos, , .
, , . .
, .
.
, mater dolorosa
, , . , ,
. : ,
. .
,
.
.

. : . :
; : ,
. .
. ,
. ,
.
: : , .
, ;
, . , ,
. .

5. predavanje Uvod u Umee ljubavi

Knjiga Umee ljubavi je zanimljiva pre svega jer je ovo prvi tekst koji susreemo u antikoj
knjievnosti koji je tekst o gradu kao realno postojeem, savremenom, istinskom, referencijalnom
prostoru. Mi i u predhodnim delima imamo gradove ali to su gradovi koji postoje vie kao
simboliki konstrukti nego kao mesta koja se u neem razlikuju od drugih. Na primer ne moemo
22

rei da se Troja sutinski razlikuje od ma kog drugog mesta datog u spevu. Ona je topoloki prisutna
ali mi nemam sliku ivljenja u gradu koje je drugaije od ivljenja na nekom drugom mestu. Cela
atika tragedija iako je nastala u gradu i u potpunosti je stvar grada nigde nemamo prikaz grada.
Paradoksalono je da su moda najbolje prikazani realni gradovi oni koji implicitno izlaze iz
Platonovih dijaloga, ma koliko to udno zvualo ali situiranou razgovora na posebnim mestima u
Atini i insistiranjem da se takvi razgovori vode iskljuivo u Atini mi imamo nekakvu sliku grada. Na
drugi nain se moemo rei da imamo izvesnu sliku grada u Demostenovim besedama i kod
Tukidida i Ksenofonta ali i to je samo parcijalna slika, odnosno slika grada kao mesta politikog
odluivanja. Ovde kod Ovidija mi se susreemo sa celinom grada i njegovog funkcionisanja. To e
biti jedna od glavnih tema svetske knjievnosti opisivanje grada po tome to je to mesto estih i
intenzivnih susreta. To je ono po emu je grad prevashodno razliit od drugih mesta. Kod Ovidija
vidimo da je ono to konstituie grad gotovo bezgranina mogunost kontakta. Grad odlikuje jako
velika populacija i veliki broj javnih mesta. Dakle, grad nije primarno niz zatvorenih kua nego ga
odreuju njegova javna mesta na kojima se ljudi bez zazora mogu susretati. Upravo takav Rim
Ovidije prikazuje kao mesto gde ima bezgranino mnogo ena, koliko na nebu zvezda. Upravo u
tom stihu gde nam Ovidije kae da Rim ima onoliko devojaka koliko na nebu ima zvezda Rim ulazi
na velika vrata u Ovidijevo delo. Rim je jedna od fundamentalnih tema Umea ljubavi koju moemo
da pratimo i koja e doiveti vrhunac u izgnanstvu. Kroz to mi moemo da vidimo ta je Rim za
Ovidija.
Prvo ime Ovidije poinje tekst je pojam umea. Ima li uote umea ljubavi? To je jedna od
tema u Longinovom Dafnisu i Hloji. Ovidije pravi jedan kljuan zaplet u antikoj erotologiji zato to
insistira na tehnicitetu ljubavi. On u invokaciji, koja je sa jedne strane izuzetno komina ali sa druge
strane ozbiljna, govori o savladavanju Amora i to nikako ne treba prevideti. To moe delovati kao
parodija invokacije, i sasvim sigurno jeste. Meutim, kada proglastite ljubav za umee vi ste time
postavili jedan odnos superiornosti i inferiornosti zato to je svako umee stvar oveka i
podrazumeva mogunost da bude naueno. Znanje tj. tehna je neto to je dostupno svim ljudima.
Saznavanje je upotpunosti ljudska stvar. Ukoliko je ljubav tehne mogue ju je nauiti, drugim reima
mogue je upotpunosti je savladati i kontrolisati. Tu imamo razvoj erotoloke ideje. To nam priziva
sliku Hesiodovog Erosa naspram koga su i um i volja i ljudi i bogova nemoni naspam njega.
Ovidije nam ovde govori o preokretanju te situacije. Za razliku od onog Erosa pred kojim su i
bogovi i ljudi nemoni mi ovde sada imamo mogunost da je Eros sasvim u domenu te dve instance
uma i volje. Imati volju da nauite i um pomou koga e se nauiti je po Ovidiju sasvim dovoljno i
to predstavlja jedno fundamentalno prevrtanje te situacije. Svako od nas moe da se zapita da li je
mogue nauiti ljubav i ta to uopte znai. To nas vodi ka tome da se zapitamo ta je ustvari smer
Ovidijevog napora. Da li to ustvari vodi ka osvajanju voljenog bia ili je taj napor usmeren ka
transformaciji sopstva koje treba da doivi i tretira ljubav kao umee? Drugim reima ukoliko
razmiljamo o ljubavi kao o umeu da li moemo da izbegnemo tu njenu tiraniju tj vlast na nad
nama.
Ovidije kae da se umeem upravlja brzim laama, kolima,.. i taj niz slika upravo ukazuje na
taj odnos superiornosti i inferiornosti. Krmaro je u superiornom poloaju u odnosu na lau, vozar u
odnosu na kola. To je zanimljivo jer je laa neto to je ogromno ali pasivno, isto to vai za kola. I u
jednom i u drugom sluaju imamo sliku jednog malog, nemonog bia oveka koji zahvaljujui
svojoj vetini uspeva da dominira nad neim to je od njega mnogo vee i monije ali opet manje ili
vie mrtvo i otuda pasivno. Dakle, Ovidije kada eli da nametne tu sliku ljubavi i onoga ko ljubi on
namee situaciju aktiviteta i pasiviteta. Onaj ko ljubi je sada aktivno bie koje poseduje intelekt,
moe da poseduje vetinu i otuda moe da vlada nad ljubavlju koja jeste ogromna i mona ali koja se
tretira kao nekakva inertna sila kojom je mogue gospodariti. Ovidije time nee da kae da je ljubav
beznaajna. Ona je mona i ogromna ali je ta mo neto to moe da bude tretirano kao pasivno i
stoga zavisno. On kroz ovu parodiju invokacije razvija tu sliku i to je bitno pre nego to se sretnemo
sa personifikacijom ljubavi malim debelim deakom. Taj mali debeli deak je naizgled mali, dete i
Ovidije insitira da se on i ponaa kao dete. On kae da mu se Amor nekad opire ali je ipak on deak
23

u dobi kojom se lako vlada. Tu dobijamo jo jednu definiciju ljubavi kroz poetsku sliku mi ljubav
doiljavamo kao neto mono ali inertno, potom je ljubav neto to odgovara Amoru kao
personifikaciji i ona ima atribute deteta. Zajedniko lai i detetu je to se i detetom moe vladati.
Vana je ova slika Amora jer je dete neto to je neozbiljno kao ustalom i cela ova Ovidijeva
erotodidaktika koja je neozbiljna i zabavna. Ona ima jednu potpuno infantilnu dimenziju koju ne
treba prenebregnuti i koja uslovljava hedonizam itanja. Kroz to se vidi da Ovidije prihvata
hedonistiku svrhu poezije to je pomalo paradoksalo jer ovde imamo jedan didaktiki vid poezije
koji bi trebao neemu da poui ali je ovo potpuno hedonistika poetika koja prevashodno hoe
itaocu da prui uivanje to apsolutno i uspeva. Meutim unutar tog uivanja imamo intelektualni
kodeks i teks je dvojnik tog malog Amora koji je dete, veoma razigrano, nestano, koje vas poziva da
ga ukrotite a to je zapravo nemogue ukrotiti. To nas podsea na Bionovu pesmu o poduavanju
Erosa kada je Afrodita dovela Bionu Erosa da ga podui i dok ga je on poduavao za sve to vreme
Eros je pevuio svoje pesmice a sam Bion je zaboravio sve to je znao ali je zato nauio sve to je
Eros pevuio dok Eros naravno nije nauio nita. Ta ideja uenja Erosa je deo tog helenistikog
ludizma, zaigranosti. Tako da nije Ovidije prvi koji je to uveo. Meutim Ovidije se ovde postavlja
kao neko ko je uspeo da ostvari ovaj zadatak.
Na poetku imamo i momenat pitanja istine i lai. Inspiracija se ovde predstavlja kao
nekakva la pri emu je cela stvar malo problematina jer Ovidije kae Ja neu Febe lagati da si mi
ti poklonio ovu inspiraciju on se obraa Febu, a taj Feb je veoma komplikovan konstrukt. Sa jedne
starne moemo da kaemo da je Ovdije na jednoj potpuno ateistikoj poziciji i da je raskrstio sa
postojanjem bogova i da otuda uopte sama ta ideja inspiracije potpuno besmislena jer ta znai
inspiracija u svom klasinom smislu ukoliko ne postoje boanstva koja su inspiracijske instance.
Otuda on eksplicitno ovde priziva Teogoniju scenu Helikona kada se Hesiodu pojavljuju same
muze, a on kae Neu lagati o Askro (Askra je metonimija Hesioda).
Ovidije je retoriki pesnik po mnogo emu upravo to mu je jako vano ukraavanje svog
dela. Ali on ovim pozivanjem na Hesioda pominje i dva najbitnija didaktika dela Poslove i dane
i ??? koju su protodidaktiki tekstovi. To znai da time onog trenutka kada Ovidije to pomene on
svoje delo stavlja u kategoriju ozbiljnih didaktikih spevova. To znai da on ipak pretenduje na
istinsku didaktinost iako se moe priati i o tome da je ovo sve zapravo parodija didaktikog teksta.
Kao to vidimo svi pojmovi koji se ovde javljaju su ambivalentni. Najpre imamo ambivalentnost u
samom pojmu umea. Ovidije predstavlja ljubav kao umee i eli tako da je ustolii ali je
problematino da li on uspeva to da uradi. On svoj poduhvat vidi kao borbu sa Amorom. Mi vidimo
da je on proglasio ljubav za umee ako da je ve pobedio amora ali ti nije tano. Ljubav e moi da
bude umee tek kad on pobedi. Ovidije nas ovde jedinim potpunim retorikim trikom ubeuje da je
ve uinio ono to nije.
Pria o umeu na ovaj nain je nova ali ono to je jedan od toposa ljubavi a to je borba
Amora nije novo (Amor Triumfator, ropstvo Ovidija u Amorovoj triumfalnoj povorci). Borba u
Ljubavima bila je analeptika i inplicitna i ona je tada bila relativno nejasna. Ovde vidimo da je to
naelna borba za dominaciju nad samim oseanjem ljubavi tj za desupstencijalizaciju oseanja. U
sfragidama smo imali problem desupstancijalizacije boanstva a sada imamo pokuaj da se to uradi
sa ljubavi. Desupstancijalizacija je bogova jer moe da pomogne u desupstancijalizaciji ljubavi jer
ukoliko se ljubav smatra za neto to je onostrano onda nam vera u bogove moe pomoi da to
vidimo kao neku vrstu transcendencije. Ovidije iako koristi mitske primere oni se doimaju sasvim
sstrani u ovom tekstu i zbog toga je Ovidije proglaavan za retoriara u negativnom smislu jer ti
segmenti nisu savreno organski organizovani. Ovidije uzima mitske primere a celina njegovog
teksta potpuno izlazi iz mitske sfere. On peva o gradu kao iskusstvenom mestu i otuda eli da
razdvoji ljubav koja kao svemona sila pripada odreenom mitskom okruenju kao stvari predhodne
poezije, stvar primarno poezije koja eksplicitno pripada uzvienim anrovima u kojima se imam
posla sa ljubavlju koja je transcendenta, nesavladiva sila koja dolazi do oveka. Korienjem mita u
svim anrovima dolazi se do zasicenja i to to Ovidije te mitove koristi moe da se tumai kao
24

uniavanje ljubavi pomou retorikog trika. Tako on promovie ljubav vezanu za realnost, ili kako
on kae iskustvo i koja bi mogla da bude neto sasvim drugo od ljubavi koja nam je data npr kod
Hesioda. To je jedan argumentativni tok koji je problematian ali ima svoju retoriku funkciju.
Ovidije vrlo snano svim argumentima koje ima ulazi u borbu protiv Amora. On te argumente
prilagoava mitskom okruenju tako da mi ni ne primeujemo koliko je to jedan efikasan
intelektualni dvoboj u koji je on uao.
Nakon toga on kroz celinu ove knjiga opisuje svakodnevni ivot pri emu treba voditi rauna
da je ovo jedan od retkih prikaza svakodnevnog ivota koji se jo javlja samo kod Aristofana, u
novoj atikoj komediji, donekle u Horacijevim satirama. Otuda je to novo i osveavajue i pretea
realizma. Ovo Ovidijevo delo moe da se tumai i kao pretea romana iako je didaktika u elegiskom
distihu. Didaktike se obino piu u heksametru. Dakle, ovde imamo udan anrovski miks.
Prikazi svakodnevice, ta stvarnolika knjievnost nije istinski prikaz stvarnosti. To je takoe
jedan hronotom, konstrukt vremena i mesta. Ovidije kada prikazuje Rim to nije realno postojei
Rim, to je Ovidijev konstrukt koji on pravi elei da ode u svakodnevno, sadanje, profano vreme i
to takvo vreme i prostor su ono o emu on eli da pie to je eljeno, idealno vreme i mesto. To je
ono to je kljuna promena. Dakle, taj konstrukt Rima nam upuuje poruku da to eljeno mesto nije
neko u koje mi ne moemo ui ve u njega moemo zakoraiti im izaemo iz kue. To je
fundamentalno vana i optimistika poruka. Taj Rim koji nam se predstavlja nizom toponima je
precizno odreen u vremenu i prostoru i zahvaljujui stilskim sredstvima kojima se to postie dolazi
se do slike Rima kao iskustveno potpuno istorijskog, vremenski lociranog mesta.
Ako sada preemo odmah na tekst vidimo da Ovidije zove Amorovu majku da mu pomogne.
To moe da izgleda kao da on zove boginju ali on ustvari kada kae sigurna Venera on zapravo
misli na siguran seks. Time on pokazuje koliko je desupstancijalizovan pojam boginje jer on Veneru
priziva kao neku drugaiju silu. Ta sigurnost moe da se tumai na vie naina. Naime, Ovidije sve
vreme podsea svog itaoca gde da se zaustavi da sluajno ne bi njegovo susretanje sa devojkama ne
bi prelo u bol. Isto kao to smo u prvoj eklogi imali kritiku odnosa ljubavnika kao robstva tako i
ovde vidimo da je ova knjiga usmerena protiv takvog odnosa. Sve to se ini, ini se da bi se izbegao
taj ambivalentan status nekoga ko zahvaljujui toj ljubavi postaje i boanstvo i rob. To je ono to
Ovidije ovde eli da izbegne i to je najvaniji segment njegove borbe protiv Amora. To pokuava da
postigne i smehom koji izaziva jer onog trenutka kada ponemo da se smejemo nekom mi briemo
oseanja.
Kada Ovidije govori o slobodi u Rimu on govori pre svega o spoljanjoj slobodi ali nju prati
unutranja sloboda koja mora da podrazumeva slobodu oseajnosti. Drugim reima onog trenutka
kada mi imamo oseanja nemamo vie unutranju slobodu. Spoljanja sloboda je da se sa svakim
stupi u kontakt, meutim ako ste vi unutra pod tiranijom oseanja onda vi nemate unutra tu slobodu
da stupate u odnose i kontakte. U Ovidijevoj slici realno mesto je mesto bez oseajnosti jer ono
isljuuje slobodu.

(17.03.2010.)
1.
- -

25


, , .
, ,
, , ,
. XII XVII ,
.

. .
(.
, ).
. , . , ,
, .
.
,
, ,
, .
, ,
. ,
, ,
, ,
.
. Parabol ,
. , ,
, arabol ,
. , , ,
. , , ,
, . , comparandum,
. ,
.
,
.
.
.
. ,
, .
, . ,
. . .
,
. :
.
,
(. 134, ). ,
.
,
, . ,

.
, .
: hbrisa,
. ( ):
;
. , ;
(. natura; . ) (. Sunt
26

mihi naturae iura novanda meae (. ius , ; lex )) (.

132, ). ,
, .
.

. ,
. ,
. ,
.
,
.
, . ,
. ,
, .
,
. thn.
tehniks, . , ,
(. ). ,
,
tehniks. .
.
, (
),
.
thni, .
,
. . , ,
. (.
).
- .
. , ,
, ,
- . .

,
, .
. .
tehniksi.
:
media via, . : ,
, ;
, .
(. 132, ). ,
.
. ,
. .
.

2.
,
, , . .
27

 , . thne.


. ,
. ,
, ,
e .
,
,
,
() . ,
, , , ,
, , , ,
. .

.
, .
:
1. ( ): .
, , , ,
.
2. , , ( ):
. ,
.
. .
, ad apsurdum .
, ,
, . 15
, ,
. .
.
.
, .
. XVII ,
,
. , supelex sciencie ( ).
. .
.
, ,
, . . , ,
novuma, , .
hypomnesis anamnesis. .
, .

par exellence ,
.
. (, ,
, ). :
, , .
, . 16 3,1:
!
15

(. recidivus) . ,
, ... (: )
16
, .

28


...

, , ,
, ,
,
.
, -.
.
, .
, ,
, , . ;
.
, : .
, , ; ,
,
? ,
: ,
,
,

(. 158, ). , (),
.
.
, . civilitas
(. ), , ,
? ,
... , ,
, ,
.
, , ,
.
,
, .
,
, ,
, .
. (
) ,
, ,
.
, , .
.
, , ,
. .
: ,
(. 145, ).
.
, , : :
, ,
, .
, , :
, ; ,
; , ;
29

, ; , .
(Gnthi seauton),
. ,
.
.
,
, , , .
, ,
. ,
.
.
, ?
, .
, .
, .
, .
, .

,
( , , ,
). ,
.
.
,
.
.
, .
, .
,
.
.
, ,
, .
, .
, ( ).
,
? , .
:
.

3.
30

 ad acta,
. , , , , .
, 17,
.
.
,
, , ,
. .
. .
. .
, hedone,
rosom.
.
.
,
?
? ,
.
.
(, , , ),
. .
(. amator) .
.
.

, ,
. .
, .
.
.
( ), .
, .
.
.
,
. ,
,
, . ,
.

4.

. ,
17

. (. .)

31

 . , ,
,
. ,
. ,
, ( )
.
.
.
,
. ,
. ,
. , .
, , ,
. , ,
, . .
, .
. ,
. .
.

. .
, ,
, .
thhne . .

. thhne .
, .
.
thhne, .
, .
. .
. , .
,
thhne, .
() ().
, . .

, .
, .
, .
, ,
.

,

32

 .
. .
, ,
. .
, .
.
,
.
.
.
,
.
.

.
( ) ,
.
.
.
.
, .
, - . ,
.
, , .
, ,
.

.
,
.
,
, .
,
. , .
.
.
,
,
, .
, , .
.
.
.
. ,
. .
.
. .
.

.
. ,
,
.
33


. , .
.
, .

, .

() ,
. .
,
,
. ,
-
-. ,

. ( )
,
. .
.
, .
-, -, -.

. ,

. ,
,
. ,
, , , , , ;
, , , , , .
.
.
.
. .
,,.
. .

. , .
. ,

. .
.
.
. , ,
.
.

.
. ,
( )
.

.
. ,
34

. .
, , .
. De bellum gallico
, .
, . ,
. .
.
.
, ,
.
, .
.
. , , ,
.
, .
.
, ,
.
,
.
.
.
. ,

, .
, . ,
,
.
, , , . ,
.
.
, ,
. .
.
, ,
. ,
, .
.
.
, , . ,
,
.
, , ,
. .
.
, , .
.
.

.
.
, .
,
35

 . .
.
.

. ,
.
,
, .
, . ,
.
.
.
,
.
,
, , , .

. ,
, .

(
) ( ).
,
. ,
,
. .

,
.

Heroide Penelopa Uliksu, Briseida Parisu, Paris Heleni

(8. predavanje)
Pesma Penelopa Uliksu kao i pesme Briseide Ahilu i Parisa Heleni na najeksplicitnji nain ulaze u
intertekstualnu mapu koju moemo da poveemo sa Homerom. Ove poslanice, naroito Paris Heleni
i Helena Parisu su posebno interesantne jer one ne oslikavaju priu o Trojanskom ratu kako je mi
znamo.
Pesma koja ima za predmet pismo Penelope Uliksu je na mnogo naina veoma zanimljiva. Ovi
tekstovi su imali veliki uticaj, tako moemo ovo pismo da poredimo sa Tatjaninim pismom Onjeginu
koje je samo deo jedne osamnaestovekovne poasti epistualnih romana iji se itav niz javlja tada.
Takoe, u pismu Parisu Heleni imamo niz toposa koji e postati trubadurski toposi i koje emo
spomenuti kasnije, koji jednim delom mogu da se poveu sa specifinim kultom Bogorodice u
hrianstvu ali koji se mogu povezati i sa ovim uticajnim Ovidijevim delom. Naravno, samo
36

Penelopino pismo Uliksu nema ba srodnosti sa ovim ali ovo je poslanica koja se prevashodno vraa
Odiseji iz novog ugla ugla Penelope. Pri itanju treba da obratimo panju ne samo na tu
fokalizaciju koju samo ve spominjali i koja je fundamentalana ve treba da primetimo da je taj
fokus zapravo fokus koji je enski ali je iskonstruisano enski. To je jako dobra veba iz ispitivanja
semantike narativnih tehnika. ta je to to nam na znaenskom planu odreeni nain naracije govori?
Narativna tehnika prve Heroide nam govori neto o tome kako se poima ena u Ovidijevom
stvaralatvu. Ono to nas primarno interesuje u ispitivanju ovog pisma nisu sadrinske diskrepancije
izmeu ove Heroide i Odiseje. Tih sadrinskih dispkrapancija skoro da ni nema. Ovidije vrlo pomno
prati Homerov tekst, za razliku od nekih drugih tekstova koji nee tako pomno pratiti Homera zato
to je Homerov tekst u antici tabuiziran i utoliko potonji pesnici, naroito od helenizma pa na dalje
retko interveniu na sadraju Homerovog epa drugim reima oni mnogo lake menjaju sve duge
mitsko-poetske predloke nego Homera koji ostaje najvri jer oni ima najvei upliv i na neki nain
je okamenjen.
Ve na samom poetku imamo jednu zanimljivu stvar a to je uopte pisanje pisma Uliksu odosno
Odiseju. Uliks je inae u rimskoj knjievnosti uobiajeno ime Odijesja i to je ime koje je etrursko.
Rimljani su prvo kroz etrusrski filter prisvojili niz grkih mitova da bi ih potom preuzimali i
neposredno od porobljenih helenistikih drava ( Livije Andronik koji je prevo Odiseju na latinski je
bio samo jedna od porobljenih grka koji je uestvovao uestvovao u irenju grke kulture u Rim).
Prvo pitanje jeste zato Penelopa alje pismo Uliksu, kakvo je njeno opravdanje? Mi na temelju
Penelope kakvu znamo iz Odiseje moemo samo duboko da se zamislimo nad tim. Ona alje pismo
kao to sama ovde objanjava kad god neko proe laom nadajui se da e to pismo doi do Uliksa.
To nije jedino pismo ve jedno od nekoliko koje je ona poslala preko potpuno nepoznatih
prenosilaca nekome do kog to pismo verovatno nee stii. Drugim reima mi imamo jednog
odsutnog recipijenta i pismo za koje se zapravo rauna da nee biti proitano. To je zanimljiva stavar
koja anticipira temu koju Ovidije zapoine a koja e mu biti jako bliska u poeziji iz izgnanstva. To je
sermo apsentis odnosno govor onome koga nema ili govor onoga koga nema tu imamo genitiv koji
ima dva mogua prevoda, moemo ga prevesti kao posesivni genitiv i objekatski genitiv. Pisanje je,
dakle, upueno nepouzdanom a u izvesnom smislu i nepoznatom, jer Penelopa ne moze da bude
sigurna ko e proitiati to pismo. Moemo rei da je to moda ak jedan neposotojei recipijent jer
ona moe da predpostavi da vei deo tih njenih pisama nee biti ni proitan.
Vrlo jasne aluzije, ak i previe detalje, ukazuju nam neposrednu vezu sa Odisejom koju ovaj tekst
ima. Pominje se itav niz malih likova iz Odiseje i jasno je postavljen u vremensku taku poetka
telemahije. Drugim reima, u Odiseji ne postoji nikakvo pismo koje je Odisej primio od Penelope, a
mi pratimo Odisejev ivot i prikljuenije prilino detaljno. Tako a moemo da zakljuimo da ovo
pismo nikada nije ni proitano tj. nije imalo recipijenta.
Vrlo je zanimljivo da je ba to prvo pismo koje otvar ovu Ovidijevu zbirku i vrlo je vano zato to
nam ukazuje da je sermo apsentis mnogo vie Ovidijev poetski izbor nego to je nekakva injenica
njegove egzistencije. Mogli bi smo prosto rei da on u izgnanstvu ne zna da li e njegovo pismo
ikada stii do prijatelja u Rimu kojima ih alje, da se on osea kao da oni ne postoje i da se on sam
osea nepostojei i da je to vie egzistencijalna nego poetika injenica. Meutim, ovo pismo
napisano mnogo pre izgnanstva nam svedoi da je sermo apsentis za Ovidija poetska injenica koja
na izvestan nain simbolizuje odnos pisca prema itaocu koji je za njega nepoznat. Drugim reima,
Ovidije hvata tu specifinu ansksioznaot pisca pred ogoromnom i nepoznatom publikom pisci u
arhajskom periodu su se obraali manje ili vie maloj i relativno poznatoj publici, to su bili njihovi
polisni sugraani bilo da je re o nekakvom pesniku koji se obraa krugu oko njega ili klasinim
tragediografima koji se obraaju onima koje mogu obuhvatiti pogledom (atinskom polisu koji sedi u
ogromnom pozoristu koje ipak moze biti obuhvaeno pogledom). Njihovi itaoci su se takoe nalaze
prevashodno meu tim sugraanima. Iako su oni (pisci) imali panhelenski renome ipak su se
primarno obraali onima koje znaju. Meutim, sa kosmopolitskom dravom i njenim ogromnom
irenjem, od Aleksandra pa dalje, ne samo politiari, i uopte delatnici svih vrsta ve i pesnici
poinju da se suoavaju sa tim da njihovi tekstovi prevashodno bivaju namenjeni izdavanju i irenju
putem pisma. Prvi put su pisci suoeni sa tim da je njihova publika njima potpuno nepoznata i
nevidljiva dok su oni potpuo vidljivi. To je jedno specificno oseanje nemoi koje je jako dobro
37

poznato na samom poetku tog pokreta a koje je u Platonovom delu jako dobro teorijski obrazloeno
u uvenom segmentu Fedra o pisanom i usmenom govoru, gde je Platon zapravo anticipirao nemo
pisane rei koja je u njegovo vreme i dalje okrenuta polisnim sugraanima ali vrlo lako moe da
bude okrenuta i nekom nepoznatom.
Vano je da imamo u vidu tu stalnu intertekstualnost i poetinost. Dalje ono to treba naglasiti u
ovom pismu je Penelopin indentitet koji je vidljiv kroz njen tekst. Mi smo do sada imali specifian
vid opisa kroz opis posmatraa, to je zaprvo homerska paradigma tj. paradigma epa koja
podrazmeva sveznajueg pripovedaa koji je prevashodno sveznajui posmatra koji posmata i
govori o onom to vidi glas i pogled su sjedinjeni. Kako on to vidi? Zahvaljujui tome to ima
ingerencije boanskog sveznanja koje su mu dale muze. Homerski svet je svet pogleda. Homerska
poetika pogleda moe da ima dva vida - spoljanji i unuturanji, a poetika pogleda prvenstveno vidi
kroz vienje drugoga. To je poetika treeg lica gde je uvek, bilo koji lik prikazan kroz pogled nekog
treeg lica. Ovde meutim kroz to uveno pripovedanje u prvom licu imamo opis koji je specifian
jer nije dat kroz pogled drugog ve kroz samootkivanje i samoizraavanje, drugim reima koji je dat
iskljucivo kroz jezik. ovek ne moe da vidi samog sebe, postoji ta ideja pogleda u ogledalo koji je
dat npr. u Koridonovom lamentu odnosno Dugoj eklogi gde nismo toliko komentarisali ovo jer je to
tekst koji je mnogo vie bio ist lament nego pripovedanje dogaaja kao to je to kod Ovidija. U
svakoj od Heroida imamo pripovedanje i one su velikm delom naracija i ako se predstavljaju kao
lament, poziv, izraavanje oseanja, tualjaka nad nezadovoljenom oseajnou ali su zapravo
velikim delom naracija. Ovde se, dakle, kroz naraciju dobija portret naratora.
Dakle, se lik pravi kroz indentitet naratora koji je fundamentalan kao i nain na koji je neto
ispriano. Dakle sve, izbor onoga to e bit ispriano, okolnosti onoga to je ispriano, izbor stilskih
sretstava, lekstike osobenosti - sve to je stvar indentiteta lika. U ovom sluaju kod Ovijdija poseban
indetntitet stvara intertekstualni odnost tj. ono po emu se ova Penelopa razlikuje od Penelope
Odiseje, a to je mnogo toga. I ako su dogaaji koji se opisuju gotovo indentini, lik je sutinski
razlilit. Prva i osnovna stvar je da Penelopa alje pismo po nepoznatim ljudima, pismo za koje ne
zna da li e ga Odisej dobiri. To je neto potpuno nezamislivo za Penelopu Odiseje koja je potpuno
mudra i izuzetno oprezna osoba. Ovde, nasuprot tome, imamo pismo koje sadri itav niz intimnih
detalja kao i potencijano opasne elemente jer ukazuje na nemo Telemaha, Laerta i same Penelope
kao i njihovu posebnu situaciju u odnosu na prosce. To je sve to neko ko je nepoznat i za koga ne
znamo da li je blagonaklon ili ne, ne treba da zna. Taj niz injenica koje su vrsta otvorenog poziva
gusarima i svim drugim ne blagonaklonim ljudima do kojih moe da dodje ovo pismo. To je neto sa
druge strane one oprezne Penelope kojoj treba ko zna koliko vremena da prihvati da je Odisej Odisej
i koja ga proverava ko zna koliko puta i koja se u svemu ponaa vrhunski oprezno jer je ona
Penelopa Mudra. Ovde Penelopa nije mudra i ona alje pismo u kome insistira na svojoj slabosti a
koje je neto veoma neintelignentno i neoprezno. To pismo pokazuje apsolutnu prevlast njene
oseajnosti nad njenom inteligencijom. I to je ono to je veoma vano za Ovidijevno poimanje ene.
Sve ene koje se ovde pojavljuju imaju slian odnos izmeu oseajnosti i inteligencije. Mi smo kod
Euripida videli taj veliki sukob razuma i strasti i rekli smo tada da ga on uvodi u evropsku
knjievnost tako da to nikad iz knjievnosti nije iezlo. Ovidije preuzima to ali dok je kod Euripida
bila velika stvar to to je inio da strast slobodno progovori i dobije svoje mesto u dramskom tekstu
kod Ovidija ta strast slui oslikavanju jednog specifinog modela ene ene koja je uvek u vlasti
svoje strsasti i oseajnosti i koja stoga stavlja na stranu svoju inteligneciju. Mi ne moemo rei da
Ovidije smatra da ene nisu intelignentne mada na temelju Heroida bi se moglo i to govoriti, ali
ipak, ne ba sasvim jer moemo da vidimo koliko je Helenino pismo Parisu beskrajno ambivalentno
i jako dobro smiljeno. Ona jako paljivo vodi od jednog besa asne ene ka zakazivanju sastanka
pri emu je toliko intelignentna da nee da bude odgovorna za to pa to preputa nedokazivoj
usmenoj rei jer vrlo dobro zna da sve to je zapisano moe da bude upotrebljeno kao dokaz, pa sve
ono to je inkriminiue ostavlja da bude nezapisano. To znai da je Ovidijeva Helena vrlo
intelignentna. Time nam on nudi interpertaciju da u enama postoji ona borba koju je zacrtao Euripid
kao ensku stvar, i koju on kada izraava taj sukob razuma i strasti uvek izraava putem heroina,
nikada heroja. Dakle, Ovidije preuzima euripidovsko vienje ene ali je od njega ona uvek ta kod
koje e strast preovladati razum. Helena ne osea nikakvu strast i moda je upravo zato ona tako
38

razumna. Ona osea neku vrstu erotske privlanosti i kod nje imamo odreenu verziju mukosti. Ona
se ponaa kao pandam Parisu a ne kao pandam Briseidi, Penelopi, i drugim enama. Zato je ona
poput mukarca u vlasti lepote i erotske privlanosti objekta a ne u vlasti svoga oseanja.
Sledea stvar koja je u vezi sa ovim i veoma bitna jeste to to se na samom poetku Penelopa osvre
na najpoznatiji motiv koji se vezuje za nju u Odiseji - uveno tkanje. Ali ona ovde to svoje tkanje
prikazuje ne kao glavni argument njene lukavosti kao u Odiseji. Ovde tkanje nije zavaravanje
prosaca ve nain kako da prekrati uas noi i uas dana koji je nepodnoljiv za ostavjenog
ljubavnika, ega moemo da se setimo i iz Umea ljubavi i Leka od ljubavi. To Penelopino tkanje je
izraz njenog beznaa pred samoom u kojoj se nalazi i ona ne tka zato to je to maestralno lukavstvo
ve zato to mora neto da radi da bi prekratila dosadu i usamljenost. To je fin prelaz i interpertacija
koju Ovidije pravi je je u herojskom svetu tkanje osnovno zanimanje ena. Ono to je bio znak
intelignencije i lukavstava jedne superiorne ene sada postaje znak naputenosti i beznaa jedne
ostavljene a samim tim i inferiorne ene koja se osea srahovito usamljeno. Ovidije daje jednu
odlunu reitepretaciju Odiseje odnosno Penelopinog lika. On gotovo sa nekom poklonikom
panjom poutuje Homerov tekst ali ga izneverava u kljunim elementima.
Treba jo ukazati na Penelopino imaginiranje Odisejevog susreta sa nekim drugim enama i
zamiljanje njihovih zajednikih razgovora. Tada ona kae predpostavlja da je Odisej zarobljenik
nekakve stramene ljubavi i da on pria toj drugoj kako je tvoja ena rustica, kako ona ume samo
da prede vunu i nita drugo ne ume da radi. Tu je zanimljivo to Ovidije koristi zanimljiv pojam
rusticus koji se ugravnom prevodi kao naivan, prost ali i primitivan. Sada Prenelopa zamilja na
jedan latentno sofistiki nain razgovor Odiseja sa nekakvom njegovom nepoznatom ljubavlju, gde
mi moemo da se setimo razgovora Odiseja i Kalipso gde se zaista spomije Penelopa. To je jedan
sadistiki i poniavajui element, degradiranje i objektivizovanje Penelope i to se u ovom
Ovidijevom tekstu veoma jasno vidi jer kada Penelopa to zamislja za nju je to izuzetno poniavajue
i ako kada Odisej pria o njoj sa Kalipso on je zapravo hvali. Ovde se meutim moda jo bitnije
ukazuje na to kako oni mogu da govore kako je ona prosta ali i kako je ona naivna.
To nam otvara jedan drugi pogled na Odiseju koji Homer nijednog asa nece sam otvoriti, a to je
neravnopavnost Penelope i Odiseja odnosno Penelopina naivnost kada predpostavlja da je ona njemu
nedostajala u istoj meri u kojoj je i on njoj. Moemo da kaemo da Ovidijev tekst ukazuje da je
odnos prema ljubavnoj prevari mukarca i ene u Ovidijevom pogledu na svet praktino
ravnopravan. Dakle, ukoliko je ena prevarena ona je naivna ako to ignorie, ti isto vai i za
mukarca. U homerskom svetu prevarenost supruge nije uopte stvar o kojo se razgovara to je neto
to se podrazumeva i neto to ne oekuje bilo kakvu reakciju. Podrazumeva se samo po sebi da
mukarac koji je otiao u rat tamo ima neku drugu enu. Ukoliko to supruga ne prihvati ona nije
velikoduna, ukoliko veruje u njegovu vernost nije naivna. Dakle, ona moe da se ponaa u skladu
socijalnih normi ili van njih, kao to ini Klitemnestra kada reaguje na to. Ovde, kod Ovidija, je svet
promenjen.
Penelopa zavrava pismo sa jos jednim momentom Ovidijevog shvatanja ene koja je prevashodno
estetski objekat za mukarca. Za Penelopu, dakle, nije vano to su godine prole i to je ona zaista
ostarila, za nju je vano to e ona njemu izgledati stara. Nije bitno da li e on njoj izgledati staro,
to bi bio neki realni pogled ovde.
Kako se pismo Penelope Uliksu bavi Odisejom tako se pismo Briseide Ahileju bavi Ilijadom. I ovde
Ovidije na isti nain potuje Homerov tekst i vrlo jasno moemo odrediti temporalnu taku u kojoj
se ovo pismo pie. To je period izmeu poslanstva Ahileju i Patroklove smrti, vreme tokom koga je
Briseida u Agamemnonovom atoru, nakon to je poslanstvo otilo, ali pre nego to je Patroklo
poginuo. Za ovu Heoidu je najvanije to skree panju na Briseidin govor. Sve ono to smo govorili
o vanosti fokalizacije, naroito u toj rodnoj dimenziji, je najvidiljivije u ovom pismu koje i ako
potuje Homerov tekst daje jednu potpuno razliitu sliku sveta pod zidinama Troje od onog sveta
koji je oslikan u Ilijadi. Dakle, ovde imamo jedan potuno inferioran enski i mazohistiki pogled to
je neto to u izvesnoj meri oslikava Ovidijev pojam ene ali takoe treba da imamo u vidu da je ova
ena u sasvim posebnoj situaciji, jer ona nije ravnopravna supruga ve zarobljenica koja je inoa,
koja je ljubavnica bez ikakvih zakonskih prava i bez minimalne slobodne volje. Kraljice u
39

homerskom hronotopu imaju prilino veliku mo i ako su one sve, samo ne ravnopravne, sa
kraljevima dok ovde imamo jednu potpuno nemonu osobu. Upravo to to Ovidije ini da takva
osoba progovori je jako bitno. On time daje glas likovima koji u Homerskom svetu, tanije i svetu
Ilijade ne mogu imati glas. ak i u Odiseji u kojoj mali likovi imaju glas oni ga nemaju da bi iskazali
sebe i sopstvena oseanja ve da bi iskazali svoja oseanja povodom gospodara. Dakle, Biriseidin
glas i njen lament nam doputaju da upoznamo duboku androcentrinost Ilijade. Ilijada, koja govori
o ratu zbog jedne ene, zapavo se, ukoliko je posmatamo iz ugla ove tree Heoride, pokazuje kao
jedna duboko androcentriana i ak duboko palmocentrina.
Briseida po istom modelu kao sve ene ovde iskazuje prevashodno svoju emotivnosti. Ona pokazuje
svoje aljenje za Ahilejem i svoju patnju zbog razdvojenosti ali i u izvesnoj meri uvreenost zbog
toga na koji nain je Ahilej postupio prema njoj. Ta uvreenost praena je duboko mazohistikim
samoponienjem jer ona moli da bude makar najbednja njegova robinja. Zbog toga je ona u poloaju
potpune podreenosti mukarcu koja nije posledica njenog socijalnog poloaja, ve njene ljubavi
prema Ahileju. Njen objektivni socijalni poloaj je da je ona robinja ali ona zbog ljubavi moli da je
on tretira kao najgoru robinju samo da bude u njegovoj blizini. To je jedan osvrt na elegijski koncept
gospodarice i roba koji sad potpuno propada. ena je sada robinja, ena je prevsadhodno ona koja
svojom ljubavlju robinja, to je ovde osnaeno i tim specifinim socijalnim poloajem. On time to
ne pretvara neku od superiornih kraljica u robinju ljubavi ne ide do kraja da kae da ljubav enu
pretvara u robinju ali govori da je to mogue. Druga stvar koja je zanimljiva jeste da Briseida
oslikava Ahileja kao zaljubljenog oveka. Ahilej u Ilijadi je mnogo to ta ali mi ne moemo rei da
je on zaljubljen u Briseidu. Njega njena otmica pogaa ali mi nijednog asa ne moemo rei da ga to
pogaa jer on nju voli ve da je to moda jer on ima neka oseanja prema njoj ali i sasvim sigurno
jer je to uvreda za njegovu ast. Ona meutim njega doivljava kao ljubavnika i zaklinje ga u
njihovu zajedniku ljubav pri emu teba takoe imati u vidu da se ona sve vreme obraa njemu kao
nekakvom svemoguem liku tkd je prosto slika mukarca i ene u ovoj Heroidi potpuno obrnuta
recimo onoj slici mukarca i ene koja je data kod Katula. Ovde je mukarac svemoan i koga ena
moli u ime njihove ljubavi, pri emuje veoma delikatno videti koliko ovaj tekst ukazuje na to da je
govornica na latentan nain svesna da ta ljubav nije u punoj meri obostrana. Ona moli da on prihvati
uslove koji su veoma prihvatljivi, da je vrati sebi a pritom se poziva na njegovu ljubav koja bi
trebala da bude jednaka njenoj. Upravo time to Ahilej ne prihvata poslanstvo mi znamo da on nije
voen prevashodno ljubavlju ve svojom herojskom time, au. Kada bi njemu Briseida nedostajala
kao to on nedostaje njoj ili kao to Penelopi nedostaje Odisej on bi na prvi nagovetaj nekog asnog
izlaska iz te situacije pohrlio da je dobije natrag. Ali to uopte nije sluaj i to je zanimljivo zato to
nam ova Heroida osvatljava jednu specifinu dimenziju Ilijade koja bi bez nje ostala nedovojno
osvetljena, a to je upravo paralelizam odnosa izmeu Ahileja i Briseide i mogueg odnosa Menelaja i
Helene gde zapravo imamo tu veoma delikatnu igru erosa i time, ljubavi i asti, i gde se zapravo
vanost ene gubi.
Jedna od dominantinih modela, stereotipova ene je upravo ocrtan Briseidom. Mi u raznim
kulturama imamo razne stereotipe. Rimska elegija daje jedan stereotip ene kao hladne
manipulantkinje kakva je Pandora, Helena, Lezbija, Cintija, Korina... Meutim drugi stereotip koji je
prisutan naroito u hrianskoj evropi je da je ena mazohistina, pasivna i u potpunosti predana
svojim oseanjima. To je stereotip koji vlada romantiarksim pogledom na svet ali je ugraen i u
psihoanaizu, to govori Frojd. Najbolji primer toga je odnos Marije i Marije Magdalene prema
Hristu.
Korespondencija Parisa i Helene nosi vei udeo retorinosti nego predhodna dva pisma. Pismo
Parisa Heleni ali i Helene Parisu ima forumu gotovo retorikog nagovaranja odnosno retorike
besede koja ima konketan cilj koji eli da ostvari i gotovo da prati odreene retorike modalitete
davanja argumenata kojima e nagovoriti nju da krene sa njim i pobijanje argumenata protiv tog
kretanja. Ovo pismo takoe imam momente koji e postati uticajni. Kada on u prvom stihu alje
pozdrav heleni on koristi re koja se sa latinskog moe prevesti i kao pozdrav i kao spas te stoga on
govori Ja tebi Ledejko aljem pozdrav koji mi samo ti moes podariti. Ta re nije tipina koja bi se
koristila u uobiajenom pismu njegovog doba i on je koristi da bi postavio neto to e biti
40

konvenicija toga da pristanak voljene donosi spas. Ta re, salus, izvorno znai zdravlje u smislu
dobrobit bia i zato postaje pozdrav ali i re za spas. Ovo pismo je prototekst svake vrste ljubavne i
udvorne poezije i tekst potpuno efatine trubadurske poezije koja podrazumeva jedan metafiziki
kontakt sa voljenom enom koji se dovodi u vezu sa kultom Marije do koga dolazi u kasnom
srednjem veku. Kao vrhunac te trubadurske metafizike ljubavi se navodi ljubav Gioma od Tuluza
prema kneginji od Tipolija koju nikad nje video. Prototip trubadurske ljubavi je ljubav prema
lepotici koju nikad nje upoznao ali on ini sve za nju i itav ivot traga za njom to je vrhunac te
metafizinosti i to je upravo ono to je ovde zacrtano. Paris kae da on trai nju, koju je zlatna
Venera obeala njegovoj postelji i da ju je eleo pre nego to ju je poznavao. Njegovo tvrenje da je
njen lik video pre u njegovom duhu nego u oku zahvaljujui slavi njene lepote je potpuna slika te
metafizinosti koja je vezana za mit koji Ovidije ovde koristi, da je Afrodita obeala Parisu najlepu
enu na svetu, i on od toga pravi metafiziku ljubav jer mi u mitu ne znamo kako je on reagovao.
Prosto se moe zamisiti da Paris eli da poseduje najlepu enu na svetu kao vid dokazivanja
njegove mukosti i ne mora da znai da je on zaljubljen u nju kao to to Ovidije predstavlja. Parisova
izjava da ju je poznavao pre nego to ju je video je u vezi sa jednim jako vanim pojmom a to je
pojam pigmaliona koji emo spominjati vie u Metamorfozama.

41

HEROIDE
- Fedra Hipolitu Fedra, Arijadna i Medeja vezane su za Helija. Sunce he davalac ivota, ali i ono to spaljuje, to
se vidi u primeru Fedrine i Medejine erotopatije koja unitava objekat (Fedrina nju samu i
Hipolita; Medejina decu, Jasonovu enu i Kreonta).
U Fedrinom pismo se postavlja pitanje pravog adresanta, ali je to ipak izraenije u Arijadninom
pismu. Pimo se obraa i itaocu. U tom smislu ono ima dva retorika cilja, tj. funkcije:
1) obraanje adresantu: da uzvrati ljubav
2) obraanje itaocu: izraavanje oseanja
Zbog ove dve funkcije dolazi do snane ambivalencije. Ipak moemo rei da je pravi
adresant sam italac, jer Ovidije pod izgovorom erotske epistulografije pie pesme koje su autentina
ekspresija oseajnosti. Tako je ovde re o knjievnosti koja prevashodno eli da bude ekspresija
oseajnosti. Ipak, treba imati u vidu njenu invencionalnost, to je netipino za ovaj anr. Ovidije eli
da analizira oseanja, i u tom pogledu on je pretea romana toka svesti. Zato insistira na posebnom
trenutku u kojem heroine piu pisma.
Ovidije ukazuje na Fedrinu ljubavnu ednost, jer ona do Hipolita nikada nije bila zaljubljena.
Tu uoavamo razdvajanje braka i ljubavi. Ta ednost je paralelna Hipolitovoj ednosti u Euripidovoj
tragediji.
Ljubavnica se identifikuje sa objektom svoje ljubavi, to je obrnuto u odnosu na Pigmaliona.
Ona eli da se bavi stvarima kojima se on bavi. Zato kae:
Ja se potinjavam tvom ukusu.
Volim ii u umu i goniti
Jelene u mree...
(pre toga govori i o tome kako potuje Dijanu)

Ona daje svoju genealogiju

kako bi ukazala na sudbinsku
predodreenost. Tu vidimo da
Ovidije insistira na konkretnim
interpretacijama Euripida.
Zato, pored toga, insistira i na
Hipolitovoj sirovosti, koja je
42

pandan ivotinjskom, pa je i
Fedrina ljubav koja tu sirovost
tretira kao muevnost, pandan
Europinoj ljubavi prema biku.
Fedra se dekupalbilizuje time
to se Hipolit poistoveuje sa
divljom zveri, jer se on tako
ponaa i prema njoj. Fedra je u
ovoj intrepretaciji potpuno
nevina rtva uhvaena izmeu
dve zveri: otrog Amora i
Hipolita, koji su jednako
surovi. U ovoj pesmi se
zamaskirava incest, jer je ovde
re o ljubavi majke (maehe) i
sina.
Treba ukazati na jo dva momenta. Jedan je poetak pesme, gde Fedra kae:
itaj ma ta je, ta kodi itanje?

43

Odgovor na to pitanje je intertekstualno dat u Euripidovom Hipolitu, gde je on oginuo zbog

proitanog pisma. Drugi momenat je ismevanje strogih zakona starih vremena, to je u skladu sa
Ovidijevim odnosom staro-novo:
Ona stara ljubav prema rodbini
Koju e unititi budui ivot
Postojae u prostom kraljevstvu Saturna.
Jupiter je reio da bude sveto
Sve to se svia i poto se udaje
Sestra za brata doputeno je sve.

- Arijadna Tezeju Ovo pismo se u odnosu na Katulovu pesmu 64 (enidba Pejela i Tetide) pre svega razlikuje
po situaciji u kojoj se ispeva. Umesto nagovetaja Dionisovog dolaska, postoji nagovetaj Arijadnine
smrti.
U ovoj pesmi primarni adresant je italac. Postoje dva vana autopoetika iskaza. Ona kae
Tezeju da je posmatra duhom, a ne oima. Drugi je korespondiranje sa prirodom ona postaje glas
koji se uje.
Ovu pesmu treba povezati sa jo dve bitne stvari. Jedno je aluzija na Vergilijev mit o Orfeju,
s tim to je ovde obrnuta igra polova, a drugi je aluzija na konkretnu istorijsku situaciju: Avgust je
neposlune lanove svog ueg kruga slao na ostrvo.

- Medeja Jasonu Ovidije menja Medejinu motivaciju za ubistva. Ona Jasona predstavlja kao svoj posed, dok je
kod Euripida ugroeno njeno pravo na taj posed, a ovde je ugroeno samo posedovanje. U rimskom
svetu pravo ivota i smrti ima otac, a u psihikoj stvarnosti majka. Interesantno je kako Ovidije
Medejino oseanje posednitva nad Jasonom prenosi na decu. Time on zadire u korene erotskog
oseanja.

POEZIJA IZ IZGNANSTVA
Palladis exemplo de me sine matre creata
carmina sunt; stirps haec progeniesque mea est. 18
(Tristija, III, 14, 13-14)
Ovidije je poslednji pesnik zlatnog latiniteta. On svoje delo zavrava epistulama iz
izgnanstva, koje ine pet knjiga Tristije i tri knjige Epustula ex Ponto. Epistule nadoknauju samo
situaciju usamljenosti, stoga imaju odlike dnevnika. Slino piu Ciceron, Boetije i Seneka, takoe iz
izgnanstva. Ovidije postaje pravi pesnik moderniteta upravo u Ex Pontu, jer se kroz XX-ovekovni
motiv usamljenosti ostvaruju savremena individualnost i izgnantsvo.
18

Ovo su Dinine beleke, a ona nije pisala prevod. Poto nisam uspela da naem srpski prevod, ovo je
engleski:
My poems were born of me, in the manner of Pallas,
without a mother: these are my blood-line, my children.
Na ovom linku moete pogledati ostale prevode: LINK

44

Navedeni citat se ponavlja kroz Tristije. U njemu dolazi do preobraaja motiva androgeneze,
jer se ne odnosi na supstancijalno znaenje s obzirom da nije telesno. Tako se deca tela
suprotstavljaju deci due. Ovde je, dakle, re o simbolikoj stvarnosti, jer je u pitanju roditeljstvo
nad pesmom. Platon je zaetnik ideje duhovnog roditeljstva.
Moto carmen vincit ostvaruje se u izgnanstvu. Zato Ovidije ne kae ego carminem cano,
nego carmina creata sunt. Sama pesma se identifikuje sa Paladom. Time se ukida ideja inspiracije,
jer nema spoljanjeg agensa koji deluje na pesmu kako bi ona nastala. Palada se nalazila u svakoj
biblioteci u Rimu. Ovde ona svoj analogon ima u pesmi, pa je pesma postala boanstvo. Tako je
desupstancijalizovan mit, a supstancijalizovana je poezija. Pesma postaje aktivnija od pesnika, stoga
dolazi do preokretanja aktiviteta i pasivnosti, to je tipino za savremenu poeziju. Insistiranjem da je
pesma sine matre, ona nas sueljava sa samim subjektom, to dovodi do potpuno autocentrinoti i
autorefleksivnosti.
U ovoj situaciji usamljenosti nedostaje ena, samim tim ne postoji objekat ljubavi. Nema
Rima, pa nema ni stvarnog odnosa. Dolazi do rasta subjekta, jer se govor o sebi ne odvija preko
maski simbolinih mitskih linosti, koje su univerzalna kategorija. Dolazi do pesnike
idiosinkrastinosti, apsolutne pojedinanosti. Nema ak ni posredstva drugih. U rimskoj ljubavnoj
elegiji saznajemo o subjektu kroz odnos ljubavnika, a Ovidije ovde apsolutno govori o sebi. Sam
subjekt je zamena za svet. Istiu se ogoljenost i snaa linog ja.
Bitan je odnos faktike stvarnosti i projekcije. Postoje studije koje negiraju da je Ovidije
uopte bio u izgnanstvu, zbog naina na koji ga opisuje. Ono nije odreeno realnom stvarnou, ve
je sutinski opisano njegovom subjektivnou. Prikazuje se kao ples u tami: okruen je varvarima,
uasno je hladno, usamljen je ali to nije zasita tako bilo. Ovidije opisuje situaciju u kojoj biti
pesnik znai biti ovek, to je plesanje u tami. Tako se stvara lik exula (izgnanika), koji kao da plee
u tami. To exula fundamentalno odreuje. On je pesnik Rima, koji je uasno usamljen.
I u ovoj poeziji je vidljiv retorski sloj. Ovidije pokuava da izazove saaljenje slualaca
(captatio benevolentiae 19) pomou opisa bolesti, tuge... Time vidimo da je ovo govor upuen
nekome, pa ovo samim tim nisu imaginarne besede, retorike suasorije sa mitskim likovima.
Odbacuje se maska mitskih likova, jedina tema je golo sopstvo. On pisma upuuje konkretnom
nekome, u nadi da e proi status izgnanika. Poezija ima lik exula i lik adresanta. Lik exula vapi za
komunikacijom, za drugim koji je fiziki odsutan, ali je intrapsihiki prisutan. Stvarnost i
subjektivnost se suprotstavljaju i to na snaan nain. Exul pokuava da uspostavi odnos sa itaocem.
Sermo apsentis je govor odustnom i govor odustnog. Ovidije upuuje pimo nekom ko nije tu, i takvo
je svako pismo.
Postoji Ovidijev konstrukt Rima, koji je vrlo snano izgraen. On je dvostruko irealan:
intrapoetski i intrapsihiki, jer je on poetski konstrukt (kao i svaki drugi Rim u poeziji) i subjektivni
konstrukt unutar poetskog. Takav Rim je apsolutno superioran i radikalno razliit u odnosu na realnu
stvarnost exula. U Tomima je situacija hibernacije, zaleenosti, statinosti, gde apsolutno nita ne
ivi, tako da je predstavljen kao sam Had. Realni svet je neeljeno mesto neivih, a imaginarni svet
je mesto konkretnih ivih. Exul je neko ko je u svetu u kom neka egzistencije.
Meutim, iako se govori o Rimu i Tomima, najvie se govori o samoj poeziji. Ona je sve to
exulum ima, njegov medicus (lekar) i medicina (lek). Tako se suprotstavljaju pesnika raalaka
mo, simbolika deca i intrapsihiki svet poezije neplodnosti Toma i oskudnosti stvarnosti. Time se
19

Captatio benevolenti is a Latin locution formed by the words capto ('take, catch') and benevolentia ('benevolence')
on genitive case; so it generally means catch benevolence. The expression is used to indicate the attitude of those that,
with fine words, deception, flattery, try to persuade other people.

In rhetoric, this expression refers to a technique that, usually at the beginning of a poem, is useful to have
welcomed the attention of those who heard or read.
From a legal point of view this expression is meant the ability to influence the vote in the city through the
exploitation of its institutional role within the community in which the citizen lives.

Izvor: Wikipedia

45

udaljava od stvarnosti i okree ka sopstvu. Dolazi do pobede sopstva nad svetom kroz pesmu. To
nije pobeda u kojoj se subjekt miri sa svetom. Ne postoji odnos subjekta i sveta u svetu, ve u
samom supstvu. To je ujedno i odgovor na pitanje kome se stvaraju pesme.
Prisutna je i politika dimenzija. Zato se esto pominju Avgust, politiki status izgnanika,
Ovidije se pravda i daje razloge za izgnanstvo (carmen et error). Ali, to je ujedno i ja koje uporno
pie, a ne dobija odgovor nemoni subjekat pred monom dravom. Klasina individualnost u
polisu je takva da se ja ni ne vidi, ni ne uje.
Dva lica pax-a Augusta su Ovidijevo i Vergilijevo. Pax Augusta ima za cilj da spasi Rim od
samounitenja, ali i da omogui prenos moi na jednu linost i liavanje prava i moi druge linosti.
Tako dolazi do akumulacije funkcija. Ekumenska drava se suprotstavlja nemonom pojedincu u
svetu.

46