Tekst 1

Vladimir orovi , Istorija srpskog naroda

Odluna, legendarna, borba na Kosovu zbila se na Vidov-dan, u utorak, 15. juna 1389.
Pojedinosti o celom toku bitke nisu nam, na alost, poznate. Ne znamo ak sasvim
pouzdano ni to, kad je u stvari poginuo turski han, "sultan" Murat to bi nam znatno
pomoglo da pravilnije rekonstruiemo tok borbe. Ni sami srpski izvori ne slau se
meusobno. Najvaniji na pisac, Konstantin Filozof, kazuje, da su jednog srpskog
plemia neki zavidnici oblagali knezu da e mu uiniti neveru. Da pokae ko je vera
taj plemi, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Milo, u zgodnom asu
potrao je Turcima pretvarajui se, da hoe da se preda. Ovi mu poverovae i
propustie ga. Kad je doao do sultana Milo je hrabro kidisao i sjurio ma u Murata.
Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi na stari spomeni, Pohvala knezu
Lazaru, pisana na samom poetku XV veka, saoptava da je Murat poginuo posle
borbe. Narodno predanje, vrlo ivo i razgranato, razvilo je verziju da je Milo izvrio
svoje delo pre poetka borbe. Iz drugih domaih izvora znamo, da on svoj podvig nije
izvrio sam, nego da je imao i drutva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje
dvanaest plemia zaverenika, a narodna pesma dva Miloeva pobratima Milana
Toplicu i Ivana Kosania, dva inae historiski sasvim nepoznata lica. Ni o samom
Milou historija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilovi ili Kobili,
koje se od XVIII veka menja u Obili, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od
druge polovine XV veka. Turski izvori govore, meutim, o tom drukije. Da ne bi
izgledali suvie lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i tu pobedu turski
pisci, svi iz reda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre
njenog svretka. Ubijen je na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili
ranjenog borca, kod je posmatrao ishod borbe, koja je ve bila odluena u tursku
korist.
O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz poetka napredovali i da su potisli
odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vukovi sa Bosancima imao je toliko uspeha,
da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrianskoj pobedi. Dobro se dralo i krilo
Vuka Brankovia. Pobedu u korist Turaka reio je Bajazit, brz i odluan i s toga
prozvan Ilderim (munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna
borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Nije sigurno da li Muratovo tulbe na
Kosovu pokazuje ba mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru
oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom

naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti.
Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio poseen u odmazdi za Muratovu glavu.
Odeljenja i Vuka Brankovia i Vlatka Vukovia mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu
daleko progonili. Bajazitu je bilo pree, da pogubi brata Jakuba toboe za kaznu zbog
poraza, a u stvari da ga izlui kao takmaca, i da odmah potom krene kui, i da bi
osigurao svoj presto. Narodno predanje osudilo je teko i nepravedno Vuka
Brankovia, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio
protivnik Turaka i preporuivao veze sa Maarima, a od Turaka niti je to traio ni
dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa
Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuu izdaju na Kosovu, a
nije mu htelo oprostiti to na Kosovu nije naao smrt i on uz tolike druge vitezove
"kneza estitoga".
Pogibija oba vladara, dotle neuvena u historiji Balkana, i injenica to Bajazit ak
nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila
potpuna i da je sporna. Bosanski kralj ak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao
prijateljima o pobedi hriana i primao estitke. Ni u dobro obavetenim Mlecima do
kraja jula jo se nije znao pravi obraun borbe. Srbi su ga, meutim, osetili odmah. S
Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala obezglavljena sa jednom
enskom glavom na prestolu i sa jo nepunoletnom Lazarevom mukom decom.
Osealo se da za ponovljeni turski, ili ma iji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne
snage. Udar je bio i suvie teak i inilo se da cela zemlja strahovito krvari.
Nijedan dogaaj nae historije, ni pre ni posle toga, nije ostavio tako dubok i trajan
utisak kao ova kosovska katastrofa. Narod je u svoj dubini osetio njegov sudbonosni
znaaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo to je protivnik bio
fiziki jai, nego to smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi
ponavljalo se esto i na vie strana, da nas je zlo snalo zbog loih grehova. Malo je
primera u historiji drugih naroda ja, priznajem, ne znam ni za jedan drugi sluaj da
je u irokim, pravim, narodnim redovima jedan dogaaj bio saosean i zapamen tako
ivo i neposredno. Narod je dobro usekao u pamet ne samo Kosovo, nego i sva druga
mesta po njemu, koja behu posele vojske, i sva glavna lica iz akcije. I to je znao do
pojedinosti ne na podruju stare Rake, nego po svima naim oblastima. Uneli smo ta
predanja i meu Hrvate i meu Bugare.

Tekst 2

Za srpsku kritiku istoriografiju pet vekova kasnije, "kosovska bitka je

pokrivena gustom tamom neizvesnosti" [Lj. Kovaevi]. Svedoanstva
istorijskih izvora su protivrena ili nejasna, od prvih dalekih vesti o turskom
porazu pa do tanijih verzija o "nereenom" ishodu boja, u kome ginu oba
vladara i komandanta - turski sultan Murat I i srpski knez Lazar. itava
jedna biblioteka studija, knjiga i naunih priloga posveena je
razjanjavanju ovog dogaaja, koji je postao centralno mesto svekolikog
srpskog narodnog predanja. Ipak ce kao rezultat ovih istraivanja mogu
utvrditi neke osnovne injenice. Do kosovske bitke dolazi osamnaest
godina posle marike bitke [1371]; to vreme je ispunjeno naglim turskim
irenjem po celom prostoru juno od are, u Trakiji i Makedoniji. Prvi
pokuaji da ce skri otpor Lazareve Srbije nisu uspeli [kod Paraina 1381. i
Plonika 1386], pa je pohod 1389. godine organizovan sa ciljem da ce
Srbiji nanese odluujui udar. Legendarna su preuveliavanja kada je re o
broju trupa s jedne i druge strane - pominju ce stotine hiljada; sigurno je,
meutim, da ce na obe strane u sudar ilo s krajnjom ozbiljnou, te da je
bitka planirana, ali i prihvaena kao odsudna. Izbor bojita nije sluajan:
prostor oko sastava Laba i Sitnice na breuljcima ispod Pritine ne samo
to je u taktikom pogledu pogodan za sudar veih oruanih masa nego je i
u strategijskom pogledu klju svih komunikacija koje iz Pomoravlja vode ka
Jadranu odnosno iz Povardarja na sever i severozapad - ka Ibru i ka Bosni
preko Starog Rasa i Lima. Kako je to formulisao Jovan Cviji, ko dri
Kosovo, taj vlada ne samo Srbijom nego i centralnom balkanskom oblau
oko Skoplja. To je, dakle, jedna od najvanijih strategijskih taaka i pozicija
na Balkanskom poluostrvu.[1]
Posle poetnih uspeha srpske vojske, verovatno u vezi sa pogibijom
Muratovom [kojeg ubija, rtvujui ce, Milo Obili], u bici dolazi do
preokreta: pod komandom Bajazita, Muratovog sina, Turci potuku Srbe,
uhvate i pogube kneza Lazara i veliki broj srpske vlastele. Zbog tekih
obostranih gubitaka i iscrpljenosti trupa Turci nisu mogli odmah da iskoriste
do kraja svoju pobedu. Smrt Muratova pokrenula je teku borbu za naslee
prestola. S druge strane, herojska pogibija kneza Lazara, kome je,
zarobljenom, na samom bojitu odrubljena glava, a telo sahranjeno najpre
u Pritini, pokazala ce paradoksalno kao izvor nove duhovne i politike
snage - momenat za okupljanje ostataka. Ishod kosovske bitke je zato za
Srbiju sloen iz pozitivnih i negativnih momenata: to je ne samo poraz nego

i pobeda; nesumnjivo poraz u vojnikom i politikom smislu: Srbija gubi

nezavisnost; Lazareva udovica Milica, sa sinovima, priznaje vrhovnu vlast
sultana. Time je zapoeta poslednja etapa u borbi Srbije za opstanak, koja
e ce zavriti padom Smedereva 1459. Meutim, sa porazom zapoinje i
borba za obnovu, do koje, makar za kratko vreme, dolazi 1402. To je, pak
obnova ne samo dravnopravna ili ekonomska nego i duhovna; tada ce na
temeljima svesti o kosovskoj bici gradi most preko potonjih stolea tuinske
vlasti ka "vaskrsu drave srpske" [St. Novakovi]. Povodom Kosova ce
odmah posle bitke poela stvarati knjievnost koja utvruje smisao njene
istorijske poruke i valorizuje istoriju srpskog naroda.[2]
Po svom istorijskom znaaju kosovska bitka spada u red onih velikih
oruanih sudara kakvi su kulikovska bitka [1380], ili bitka kod Poatijea
[732], ili, u jo daljoj prolosti, bitka u Termopilskom klancu [480. pre n. e.].
Za svaku od ovih bitaka vezuje ce bogato predanje, usmena ili pismena
knjievnost, moralna ideja i poruka; svaka ce na neki nain ugradila u
nacionalnu svest naroda koji ju je vodio i koji uva uspomenu na nju.
Odluan otpor koji je Srbija pruila osmanlijskoj najezdi, istina, skren je na
bojnom polju u vojnom i fizikom smislu, ali je pogibija kneza Lazara i
njegove vojske dobila u istorijskoj svesti naroda znaenje muenike smrti
za "carstvo nebesko", a zato i duhovnog trijumfa u opredeljenju za ideal
hrianske civilizacije. To, dakle, nije sramni poraz - kao marika nesrea,
ve uzviena pobeda heroizma i rtve u ime viih ciljeva; na neki nain, sa
izvesnom analogijom Termopila: heroizam i moralni trijumf rtve, u
nepristajanju na pokoravanje. Za srpski narod Kosovo je zato potvrda i
peat njegovog identiteta, klju koji omoguava da ce shvati poruka
njegove istorije, veza sa autentinom srpskom dravnou, steg nacionalne
slobode. Ne samo u epohi romantizma, kako ce ponekad tvrdi, ve od
same bitke 1389. ivi i traje upravo takva istorijska svest u srpskom narodu
povodom Kosova. Kosovski spisi u crkvenoj knjievnosti, kosovski ep u
narodnom pesnitvu od kraja XIV veka pa do danas izraz su te svesti. Nije
re ni o kakvom "kosovskom mitu", nego o istorijskom pamenju i misli
kojima ce ostvaruje veza sa stvarnom istorijskom prolou. iva svest o
svojoj srednjovekovnoj dravi bila je aktivan inilac u borbi srpskog naroda
za osloboenje i ujedinjenje pet vekova kasnije, a njen je neotuivi deo
svest o Kosovu kao o srpskoj zemlji.

Srpska knjievnost posle kosovske bitke je knjievnost sudara, u kome su

sva opredeljenja do krajnje mere zaotrena; ona je u svome vremenu
angaovana i programska, nosei sobom ne samo jedno vienje istorije
nego i poruku za samo to vreme u kome nastaje. Tragini dogaaji na
Marici i Kosovu, pogotovu kosovska pogibija 1389, zahtevali su objanjenje
i odgovor. U muenitvu kneza Lazara i njegove vojske crkva je dobila
snaan podsticaj vere [u duhu drevne Tertulijanove rei da je "krv hriana
seme"], u kultu velikomuenika Lazara ona obnavlja i u svoj hagioloki
poredak uvodi jednu prastaru, iskonsku hriansku kategoriju, kategoriju
martirijuma. Zato postaje tako aktuelno ideoloko tumaenje kosovskog
martirijuma i tome slui itav "kosovski ciklus" stare srpske knjievnosti, u
kome ce mora gledati i pravi, prvobitni izvor narodne kosovske epike.
Srpski patrijarh Danilo III [Danilo Banjski, 1390-1400], koji je moti kneza
Lazara preneo iz pritinske crkve sv. Spasa u Ravanicu [1391], posvetio je
knezu Lazaru, po naem miljenju, etiri spisa. Sva etiri teksta objedinjena
su, mada u sasvim razliitim anrovima, interpretacijom Lazarevog
kosovskog podviga kao muenike pobede, kao trijumfa "nebeskog
carstva" nad "carstvom zemaljskim". Simbolika ovih tekstova je
martiroloka: otuda figure krsta, venaca i itav zbir agonistikih tropa,
poznatih u liturgijskom pesnitvu kojim ce slave ranohrianski muenici. U
Slovu o knezu Pazaru je naroito podvuen taj ideoloki momenat:
heroizam muenitva kao svedoenja vere u Hristovo vaskrsenje, trijumf
rtve i opredeljenja za veni ivot, za duhovno i nebesko carstvo. Kosovski
ciklus ce ne iscrpljuje samo ovim pretpostavljenim ili stvarnim tekstovima
Danila Banjskog; ima i drugih, svega desetak, koje su pisali bezimeni ili
poznati pisci - pored ostalih i Jefimija, udovica serskog despota Jovana
Ugljee. Natpis na stubu kosovskom, verovatno iz pera Lazarevog sina,
despota Stefana, bio je zapravo epitaf [nadgrobni natpis] ili spomenobeleje mesta kolektivne pogibije srpske i turske vojske na Kosovu polju,
koje ce tamo na mramornom stubu nalazilo jo u drugoj polovini XV veka.
Spomenik ce kao iv svedok obraa putniku i prolazniku, te u sveanom
retorskom kazivanju, dramatian i herojski po intonaciji, pripoveda o
kosovskom boju, o sudaru vojske i pogibiji, o vitekom podvigu i
muenikoj rtvi kneza Lazara, "velikog samodrca, uda zemaljskog i rige
[vladara] srpskog".[3]

Drugi, ali po svojim idejama i porukama nikako ne drukiji, jeste tok

narodne usmene knjievnosti o Kosovu. Kosovske epske pesme - to je jo
Vuk Karadi slutio - sigurno nisu najstarije srpske junake ili epske pesme,
niti je kosovski ep najstariji srpski ep, ali je po svom istorijskom i moralnom
znaaju izbio u prvi plan; Srbi su, po Vukovu miljenju, i pre Kosova morali
imati junake pesme narodne, ali je ta tragina bitka znaajem koji je imala
i promenom koju je donela bila od tolikog utiska i tako je silno "udarila" na
svest naroda da je ubrzo zaboravljeno sve to ce dotle pevalo.[4] Iz prvih
decenija XVI veka sauvano je svedoanstvo o tome koliko je ciklus
pesama o kosovskoj bici tada ve bio formiran i bogat i koliko je iroko bio
rasprostranjen. Slovenac Benedikt Kuripei, kao sekretar carskoga
poslanstva kod turskog sultana, prolazio je 1531. srpskim zemljama na
putu za Carigrad; na Kosovu je video Muratov grob [danas Muratovo
Turbe], setio ce "nekog starog viteza po imenu Milo Kobilovi", koji je po
svome podvigu u kosovskoj bici bio "vrlo uven i slavan vitez, koji je na
granici svaki dan inio mnoga viteka dela, o kojima ce i danas mnogo
peva kod Hrvata i po onim krajevima".[5] Danas su sauvane izvanredne
narodne pesme o Kosovu i kosovskim junacima: Slava kneza Lazara u
Kruevcu, Banovi Strahinja, Kosovka devojka, Smrt majke Jugovia, Car
Lazar i carica Milica, Zidanje Ravanice itd. Oko kosovske bitke gradi ce u
ovom ciklusu narodne poezije sloena galerija pozitivnih i negativnih, ali i
traginih junaka nacionalne istorije.
1 Videti o tome: J. Cviji, Osnove I 48-50, upor. M. Lutovac, Znaaj
Kosova, 1-39.
2 Tu knjievnost prikazujemo u svojoj Istoriji stare srpske knjievnosti,
Beograd 1980, 190-212.
3 D. Bogdanovi Ist. stare srp. knjievnosti 190 i d.
4 Istorija srp. naroda II, 513 (M. Panti).
5 Istorija srp. naroda II, 513 (M. Panti).
Dimitrije Bogdanovi

Tekst 3

KOSOVSKA BITKA

Cuvena bitka,koja se odigrala na Kosovu polju,jedan je od najznacajnijih dogadjaja u

srpskoj istoriji.Prica o ovom dogadjaju je ubrzo posle zavrsetka bitke,prerasla u
legendu,koja se sa ponosom prepricava i medju danjasnim generacijama. Zahvaljujuci toj
legendi ovaj cuveni sukob je u narodnoj svesti bio i ostao sredisnji dogadjaj cele srpske
istorije.Taj dogadjaj je stekao zalosnu,ali i gordu slavu najveceg srpskog poraza u kojem su
srbi izgubili svoju samostalnost,iako se danas mora osnovano sumnjati da su uopste i
doziveli vojnicki poraz. Pre samog Kosovskog boja,knez Lazar je nekoliko puta dolazio u
sukob sa Turcima.Prvi sukobi Turaka sa oblascu kneza Lazara,zabelezeni su 1381 na
Dubrovici kod Paracina.U sukobu kod Plocnika1386,Turci,koje je predvodio sultan Murat I
(1362-1389)su izgubili bitku.
Priznanjem vazaliteta kralju Zigmundu Luksemburskom,knez Lazar je sebi osigurao prostor
za obracun sa Turcima.Tako su zapocele pripreme kneza Lazara za Kosovsku bitku. Vojska
sultana Murata sastojala se od odreda iz Evrope i Azijskog dela Osmanlijskog carstva sa
iskusnim vojskovodjama:Ali pasom, Evrenosom, Jahsiem,Sahinom i sinovima Jakubom i
Bajazitom.Od srpskih velikasa sa Turcima je bio i njihov vazal Konstantin Dejanovic,ali ne i
kralj Marko(1371-1395),koji je sa svojom vojskom kao vazal pomagao tek Bajazita I(13891402).
Bajazit je posle pogibije oca Murata I uspio da uspostavi disciplinu u turskoj vojsci, i time
spreci njeno totalno rasulo i poraz.On je postao sultan.Odmah posle bitke koja je zavrsena
neresenim ishodom i pogibije brata Jakuba,zbog nemira,otisao je u Anadoliju.U tome su
neki videli Turski poraz.
Prema jednom slovuo knezu Lazaru,na Kosovu je bilo 300.000 Turaka,a samo 100.000
srpskih vojnika.Turski izvori,da bi opravdali to sto nisu pobedili,donose obrnute
podatke:knez Lazar i njegovi saveznici,osim Vuka Brankovica i Bosanaca imao je jos vojsku
od :Vlaha, Ugara,Ceha,Arbanasa,Bugara i Franaka,ukupno 300.000 konjanika u oklopu,dok
je Turska vojska imala jedva upola manje.Prisustvo ovih naroda na Kosovu u bitci na strani
Srba,ne poznaje ni jedan drugi izvor do sada,pa se smatra izmisljenim.
Ova bitka je bila veoma krvava i sa velikim vojnim gubitcima na obje strane.U ovoj bitci
poginula su oba vladara,i sultan Murat,i knez Lazar.Sultana Murata ubio je Milos Obilic, koji
je to uradio da bi dokazao svoju odanost knezu Lazaru.On se predao Turcima,i otisao u
njihov tabor, a onda je,kada su Turci poverovali u njegovu izdaju kneza Lazara,izvukao

sakriveni noz i usmrtio sultana Murata.U nekim spisima se navodi da je sam knez Lazar
ubio sultana.Kod Turaka se govorilo da je sultan Murat posle pobede gonio Srbe po bojnom
polju,i tada se jedan srpski pesak okrenuo i ubio ga kopljem.
O smrti kneza Lazara se govori da je on uhvacen sa jos nekoliko srpskih velikasa,odveden
u Turski tabor i tamo posjecen.O ishodu ove bitke postoje mnogi spisi.U jednom spisu
pisano pre 1402,pise da su obe strane obustavile boj,sa mnogo mrtvih na obe strane i oba
vladara.Veliki obostrani gubitci vise su pogodili Srbiju,koja nije lmala mogucnosti da se
ponovo suprotstavi Turcima.
Kosovska bitka nije bila ni prva ni posljednja bitka Srba sa Turcima.Za Srbe Kosovska bitka
izrasta u mit.Ona za nas narod nije zavrsena porazom,vec se smatra za veliku pobedu
pravoslavlja i srpske ljubavi prema svojo vjeri i slobodi.Kosovski Vidovdan je ispit jedne
epohe i kosovska generacija je taj ispit polozila sa odlicnim uspehom.

Tekst 4

KOSOVSKA BITKA I MIT - Noel Nalcolm (prevod)

Iz knjige britanskog publiciste i istoriara Noela Malkolma Kosovo - kratka povijest koja se
nedavno pojavila u izdanju sarajevskih Dana prenosimo najinteresantnije djelove.
Povodom ove knjige kritiar Njujork tajmsa Ana Husarska je zapisala:
Ono to je - u rukama drugog autora - moglo biti tek akademsko seciranje
dlake, Malkolm pretvara u uzbudljivu detektivsku priu.

Istorija turske ekspanzije do tog vremena bila je istorija saradnje sa hrianskim

vladarima
Postoje dvije rairene pretpostavke o velikoj bitki na Kosovu 1389: da je to bila turska
pobjeda koja je unitila Srpsko carstvo i da su poraeni Srbi odmah pali pod osmansku
vlast. Obje su pogrene.
Prva pretpostavka zanemaruje injenicu da se Srpsko carstvo raspalo neposredno nakon
smrti cara Duana, 1355. Srpska drava je preivjela jo sedamdeset godina, sa
ogranienim osmanskim uplitanjima u nekim periodima. A to se tie znaaja bitaka, mnogi
povjesniari vjeruju da je ranija pobjeda Turaka kod rijeke Marice u Bugarskoj 1371. imala
mnogo delakosenije efekte nego Bitka na Kosovu:
Bitka kod Marice je u stvari otvorila put za osmansko osvajanje cijelog Balkana. Bitka kod
Marice je za Srbe predstavljala teak udarac: golema srpska vojska je zbrisana u jednom
iznenadnom nonom napadu, a poraz je rezultirao gubitkom vanih teritorija u Makedoniji
koje su bile pod vlau Srba. (Tu su Turci za vazala sa obavezom plaanja danka postavili

sina umrlog kralja, Marka Kraljevia.)

Ipak, sasvim je logino da su sredinje srpske zemlje Bitku na Kosovu smatrale vanom
prekretnicom, dogaajem koji je ukazivao na to da e, prije ili kasnije, doi do gaenja
srpske dravnosti. U svakom sluaju, znaaj ove bitke za srpski narod ne moe se mjeriti
samo po njenim politiko - stratekim posljedicama. Pria o Kosovskoj bitki postala je
simbol, neka vrsta talismana srpskog identiteta, tako da ovaj dogaaj ima status kakav
nema nita drugo u povijesti Srba.
Naziv kosovski mit za ovu priu sa ideolokim nabojem ne znai da je sve u njoj lano,
nego prije da ona posjeduje djelovanje talismana. Naravno, neki aspekti kosovskog mita su
neistiniti, i na istoriarima je da pokuaju sklopiti istinitiji prikaz i objasniti kako i zato je
dolo do stvranja mita.
Kao to smo vidjeli, potkraj 1370-ih zemlje kojima su vladali Srbi isparana su u kneevine.
Najvei dio je bio pod vlau Lazara Hrebeljanovia, sa sreditem u sredinjem srpskom
gradu Kruevcu,i ukljuivalo je dio istonog Kosova. Imajui pod kontrolom najbogatije
kosovske rudnike i centralnu Srbiju, Lazar je bio najmoniji srpski vladar; on je takoer
preuzeo vodeu ulogu kao pokrovitelj Srpske crkve, a patrijarh je ponovo preao u iu,
koja se nalazila na njegovoj teritoriji.
Vei dio Kosova je drao Vuk Brankovi, potisnuo je porodicu Bali iz Pei i Prizrena, ali su
jo uvijek kontrolisali dobar dio Crne Gore i sjeverne Albanije. Najvea sila u cijeloj regiji bio
je kralj Bosne, Tvrtko, koji je zajedno sa Lazarom uestvovao u podjeli teritorije jo jedne
vladrske familije u zapadnoj i centralnoj Srbiji.
Tvrtko i Lazar su uopteno bili u dobrim odnosima. Lazar je nastojao i da svoje susjede
uvee u mreu porodinih saveza, tako to je jednu ker udao za Vuka Brankovia, a drugu
za jednog od Balia. Ali, bilo je teko sve ove odnose odravati u dobrom stanju, s obzirom
na to da su Balii i Tvrtko esto meusobno ratovali, borei se oko teritorije na jadranskoj
obali.
Tokom 1385, vladajui Bali je poginuo u borbi sa turskim etama koje su harala
centralnom Albanijom. Njegov nasljednik, ura II Bali, jo mnogo ranije, pristao je da
postane turski vazal. Moda je smatrao da je to ne samo mudar nego i koristan sporazum:
osiguravao mu je veu vojnu mo s kojom se mogao suprotstaviti ne samo prijetnji od
bosanske ekspanzije nego i razliitim lokalnim buntovnim monicima (poput porodice
Dukain i porodice Topia iz Duresa, koja je pozvala Turke da napadnu Balie).
Savremeni balkanski pisci su skloni svakoga ko je dobrovoljno saraivao sa Turcima ili ih
pozivao kao saveznike u ove krajeve, smatrati krivim za najpodliju izdaju njihovog naroda i
njihovog identiteta. Ali, ovakav nain gledanja na prolost potpuno je anahron. Svi
srednjovjekovni vladari su, kad god je to bilo mogue, koristili vojske drugih naroda; urovati
i sa potencijalno opasnom silom kako bi se ona okrenula protiv neprijatelja, bilo je sasvim
uobiajena praksa. Strani vojnici koji su govorili nerazumljive jezike nisu bili nita novo:

balkanski vladari su ve odavna koristili Maare, Njemce, Katalonce i druge. Jedino to je

Turke razlikovalo od ostalih bilo je to to oni nijesu bili hriani. Tada to izgleda i nije bilo
tako vano: konano, oni su tu dolazili da se bore, a ne da pripovijedaju, i nisu ni na koji
nain pokuavali svoje novoosvojene vazalske teritorije preobratiti na islam.
U stvari, cijela istorija turske ekspanzije na Balkanu, do tog vremena, bila je istorija saradnje
sa hrianskim vladarima. Prvi turski vojnici koji su kroili u Evropu uinili su to napoziv
jednog katalonskog komandanta 1305.
Nakon nekoliko godina, poto su raskinuli sa Kataloncima, doli su u slubu srpskog kralja
Milutina, koji se nadao da e ih iskoristiti protiv vizantijske vojske; a na kraju ih je naselio na
srbijansku teritoriju. (Moda ovo naseljavanje 1.500 Turaka u Milutinovom kraljevstvu
objanjava inae zagonetan navod u jednom dubrovakom dokumentu iz 1353. o ropkinji s
Kosova, Jeni iz Lipljana, koja je kupljena od Junana, Turina).

Nekoliko injenica koje su izvjesne u vezi sa Kosovskom bitkom moe se saeti u par
rijei
Milutin je imao i snanu vojsku turskih Kumana, a car Duan je zapoljavao Turke u svojoj
vojci.
Bizantski graanski rat iz 1340-ih, koji je omoguio Duanu da krene u snanu ekspanziju,
bio je povezan sa koritenjem turskih snaga: car koji se borio da povrati prijesto, Jovan
Kantakuzenus, godinama je zavisio od vojske i mornarice zapadnog turskog emira. Kada ga
je taj saveznik napustio, Kantakuzenus se obratio najmonijem od svih turskih emira,
osmanskom vladaru Orhanu i dao mu svoju ker za enu.
Kantakuzenus je nahukao Turke da osvoje nekoliko gradova zapadno od Konstantinopolja
i kada su Osmanlije okupirali iroki priobalni pojas 1354. i odbili da ga se odreknu, to za
njega sigurno nije bilo iznenaenje. Bilo je to
uporite Osmanlija u Evropi. 1360. g. Orhana je naslijedio mlai sin Murat, koji je krenuo u
snanu ekspanziju prema Trakiji, Bugarskoj i Makedoniji, osvojivi kljuni grad Adrianopolj
(Jedrene) 1361. i odnijevi i odluujuu pobjedu na rijeci Marici, deset godina kasnije.
Oko 1380, Srbija i Bosna, napredne zemlje sa visoko produktivnim rudnicima srebra,
postale su, sasvim oigledno, sljedea meta. 1386. Murat napada Lazareve teritorije i
osvaja grad Ni koji je, sa svojim poloajem uz rijeku Moravu i vezama sa dva glavna putna
pravca, imao ogroman strateki znaaj. Mnogi historiari tvrde kako je tada Lazar pristao da
postane turski vazal sa obavezom plaanja danka; ali jedini dokaz za ovu pretpostavku
jeste izvjetaj utjecajnog osmanskog povjesniara sa poetka esnaestog stoljea, Nerija,
koji je pokuao opravdati Muratova osvajanja 1389. kao odmazdu protiv Lazareva koji je
prekrio svoje obeanje.
Poto postoje drugi dokazi o vojnim okrajima izmeu Lazarovih i Muratovih snaga
neposredno nakon zauzimanja Nia, tvrdnja o vazalstvu vjerovatno nije prihvatljiva.

Meutim, u sluaju era Balia, dokazi su mnogo jai. Najvjerovatnije su ba uz

Balievu pomo velike osmanske snage napale juni dio Bosne 1388. (U istoj godini je
zabiljeen i manji osmanski upad na Kosovo, koji je vjerovatno bio povezan sa ovim
pohodom.) Ali, pohod je propao nakon to su doivjeli teak poraz u sukobu sa bosanskom
vojskom pod komandom Vlatka Vukovia, vojnog komandanta kralja Tvrtka. Kako bi se
osvetio za ovo ponienje i osigurao vanu teritoriju izmeu svojih postojeih posjeda i
dugorone mete - Bosne, Murat je sakupio svoju vojsku i napredovao na Kosovu u ljeto
1389.
Lazar je pozvao Bosance u pomo, i oni su poslali veliku vojsku pod komandom Vlatka
Vukovia. Lazarev zet, Vuk Brankovi, ije su se teritorije nalazile na samom pravcu
osmanskog napredovanja, doao je sa snanim trupama. Tako su vojske trojice voa (uz
jo neke), pod komandom kneza Lazara, rasporeene na Kosovu polju, nekoliko kilometara
sjevorozapadno od Pritine, na sastavcima rijeka Lab (alb.: Llap) i Sitnica, ujutro 15. juna
1389.
Ono nekoliko injenica koje su izvjesne u vezi sa ovom bitkom moe se saeti u par rijei.
Borbe su bile estoke, gubici teki na obje strane. I Lazar i Murat su poginuli. Na kraju bitke,
polje je ostalo u rukama Turaka. Murata je naslijedio sin Bajazid, koji je komandovao nekim
turskim odredima u bitki; potom je ono to je ostalo od njegove vojske vratio u osmansku
zemlju kako bi osigurao nasljeivanje prijestola. Lazara je naslijedio njegov mladi sin Stefan
Lazarevi, koji e kasnije, po savjetu svoje majke udove kneginje Milice, postati turski vazal.
Sve ostalo u vezi sa Kosovskom bitkom je neizvjesno: ko je sve uestvovao, kolike su bile
vojske, kako je tekla bitka, koje su bile glavne prekretne take u borbi, kada i kako je smrt
zadesila Lazara i Murata i da li, na kraju, treba smatrati da je to bila pobjeda ili nerijeen
ishod?

Prekretnica je nastupila kada su Turci napali zdesna a srpske snage se rasule i dale u
bijeg
Nema direktnih dokaza ni o rasporedu vojnika. Ali tvrdnje hroniara su tu barem neto
uvjerljivije, s obzirom na to da su u skladu sa optom vojnom praksom tog doba.
Pretpostavlja se da je Murat komandovao centrom; njegove evropske trupe su bile na
desnom krilu pod komandom mlaeg sina Bajazida i njegovog najpouzdanijeg komandanta
Evrenoza; stariji sin Jakub je komandovao anadolskim trupama na lijevom krilu. Neri daje i
detaljan ali moda i pomalo fantastian prikaz razgovora o taktici izmeu Murata i
Evronoza, prije bitke, u kojoj je Murat navaljivao da u prve redove stavi kamile kako bi
poplaio srbijanske konje; Evrenoz ga je na kraju ubijedio da ih postavi malo pozadi.
Ovo se barem slae sa jednim od najstarijih dokumenta koji se odnose na bitku, pismom
koje je odaslano iz firentinskog senata bosanskom kralju (kao odgovor i komentar na
poruku koju im je on uputio uvezi sa ishodom bitke), oktobra 1389, u kojem se spominju
kamile u lancima koje su stajale ispred Murata.

Podudara se i sa onim to znamo o vojnoj praksi tog doba: osmanska vojska je obino
zauzimala odbrambeni poloaj, dok su Srbi, poput ostalih Evrpljana, stavljali teku konjicu
naprijed, to nije odgovaralo odbrambenoj borbi. to se tie Lazarove vojske, kau da je on
komandovao centrom; Vuk Brankovi je bio desno; a svi strani kontingenti su bili skupljeni
na lijevom krilu, pod bosanskim generalom i (prema Neriju) izvjesnim Dimitrijem, sinom
Junda - o kome e biti vie rijei kasnije. to se tie samog toka bitke, i tu se moramo
osloniti na znatno kasnije izvore.
Ne postoji nijedan opis bitke nekog od uesnika. Postoje dva pisma koja je navodno
napisao Bajazid, Muratov sin i nasljednik, koja neki dananji historiari smatraju
autentinim; meutim, ima obilje dokaza da se radi o falsifikatima nekog turskog zvaninika
krajem esnaestog stoljea, koji se inae naveliko bavio falsificiranjem dokumenata.
Najdetaljnija verzija koju imamo opet dolazi od Nerija, po kome su Srbi uspjeli probiti lijevo
krilo osmanske vojske, dok se u centru vodila estoka borba; odluujua prekretnica je
nastupila kada je Bajazid (praen Evrenozom) napredovao zdesna, usljed ega su se
srpske snage rasule i dale u bijeg. Poto je Bajazid naslijedio prijestol, nije se moglo ni
oekivati da ova pria drugaije zvui.
Svi prikazi toka borbi u ovoj bitki su sa tri meusobno isprepletene teme: navodna izdaja
Vuka Brankovia, vrijeme i nain Muratove pogibije i vrijeme i nain Lazarove pogibije.
Moemo primijetiti da se pria o tome kako je Vuk Brankovi izdao Lazara postepeno
razvijala nakon bitke.
Jedna srpska manastirska hronika, napisana nekih trinaest godina nakon bitke, navodi uz
oklijevanje: Ne znam uistinu ta rei o tome, da li je Lazara izdao jedan od njegovih ljudi ili
je ispunjena Boija volja. Nekoliko godina nakon bitke, jedan katalonski autor je doao do
potpuno drugaije prie, u kojoj se Lazarov zet (Vuk Brankovi) ne optuuje za zavjereniki
in izdaje, negojednostavno zato to je napustio bojno polje kad je Lazar poginuo: vratio se
na svoju zemlju da vlada.
Jedan historiar bugarskog porijekla, koji je proveo neko vrijeme na dvoru Lazarevog sina
prije nego to je napravio svoj prikaz 1430, nigdje ne spominje izdaju; ali navodi da od
mnogih srbijanskih plemia Lazarov sin nije dobio nikakvu podrku nakon bitke, jer ih je
Lazar od poetka gazio.
A jedan bivi janjiar, koji je 1490. napisao estok tekst protiv Turaka, za poraz okrivljuje
neke srpske plemie koji su na bitku gledali kroz prste. Jedan drugi autor iz istog perioda,
neki anonimni Venecijanac ili Dalmatinac, spominje izdajnikog kapetana Dragoslava
Probiia, za koga se prialo da je svoje ljude u jednom trenutku okrenuo protiv Srba, i tvrdi
da je bosanski vojni komandant, uvi za to, povukao svoju vojsku s bojnog polja.
Prebiievo ime se ne spominje ni u jednom drugom prikazu, a neki povjesniari sumnjaju
da je uope postojao.

I najnakieniji biseri epske mate moda rastu oko nekog komadia istorijske grae
Anonimni firentinski hroniar, koji je pisao vjerovatno manje od dvadeset godina nakon
bitke, daje malo razraeniju verziju iste prie: po njemu, Lazar je lino sa jo
dvanaestoricom ljudi napao Muratov ator (nakon to su Turci porazili Lazarovu vojsku na
polju) i ubio ga kopljem.
Elementi ove prie se pojavljuju u jo jednom prikazu sijenskog trgovca koji je ivio na
osmanskom teritoriju do 1402, a svoje historijske radove je objavio 1416. U njegovoj verziji
prie, Lazar i nekoliko njemu odanih ljudi jurnili su na Muratov ator, ali su zaustavljeni i
zarobljeni; a onda, kada su izvedeni pred sultana, jedan od njih je uspio da ga izbode.
Ovdje vidimo dvije prie spojene u jednu -viteki napad i lukavo ubistvo noem. Meutim,
od svih ranih prikaza, najdetaljniji i najfascinantniji je onaj anonimnog katalonskog autora,
koji je sigurno napisan prije 1402.
Veina povjesniara Kosova ne posveuje dovoljnu ili gotovo nikakvu panju tom prikazu
bitke, zato to on dolazi na kraju jednog uglavnom izmiljenog teksta, sentimentalne
romanse pune udesnih izmiljotina.
Samo djelo predstavlja romansiranu biografiju Jakoba, starijeg Muratovog sina, koga
Bajazid ubija nakon bitke kako bi osugurao prijestol za sebe. (Zavrni odlomak knjige
opisuje Bajazida koji je jo na vlasti, to ovaj tekst smijeta u vrijeme prije nego to ga je
porazio i zarobio Tumirlenko 1402.)
Ipak, to su uoili i mnogi katalonski naunici, opis Kosovske bitke, koji ini zadnji dio
knjige, sasvim je drugaiji od izmiljene romanse koja mu prethodi: on se izgleda dobrim
dijelom temelji na jednom ili vie istorijskih prikaza, koje su moda napisali neki bizantski
Grk ili Turin koji je pripadao antibajazidskom lobiju. U cijeloj knjizi, autor pokazuje neobino
tano poznavanje naziva mjesta, osmanskih obiaja i povijesnih detalja.
Prema ovom autoru, Lazarove snage (26.000 pjeadije i 4.000 naoruane konjice)
ukljuivale su mnogo Njemaca i mnogo Maara. Jedan od vitezova na konju, krupan
Maar, traio je od Lazara da ga stavi na elo vojske; udovoljeno mu je i dobio je pod
svojukomandu vie od jednog cijelog odreda (ostali komandanti su bili sam Lazar i njegov
zet, tj. Vuk Brankovi).
Autor potom iznosi razne detalje o dvijama vojskama, ukljuujui i to da je Murat poredao
kamile u tri reda, jedne ispred drugih, vezane debelim lancima. (Ovo je vaan detalj, jer se
potpuno slae sa navodom o vezanim kamilama u pismu firentinskih senatora.) Tokom bitke
jedna grupa njemakih vitezova probila se kroz redove kamila i prodrla duboko u tursku
vojsku. U nastaloj zbrci, maarski vitez koj se bio zakleo da e se lino boriti s Muratom,
podbo je svog konja pravo na sultana, ne bojei se strijela koje je na njega ispaljivao sam
Murat.

On se probi, sa kopljem u ruci, i zada mu takav udarac potpomognut konjem u juriu, da su

Muratov tit i oklop potpuno probijeni, a vrh koplja mu se zario etiri prsta duboko u tijelo, i
Murat se srui na tlo teko ranjen. Maarskog viteza je odmah potom oborila kia strijela;
Murat je uskoro podlegao ranama.
Indentificiranje Muratovog ubice kao maarskog viteza vrijedi ozbiljno razmotriti. Kao to
smo vidjeli, Lazar je gotovo sigurno u svojoj vojsci imao i maarski kontingent; njegov zet,
Nikolas Garai, bio je jedan od najmonijih plemia u Maarskoj i veoma angaovan u
balkanskim dogaajima. Sam Garai nije bio prisutan prilikom bitke, ali svaki vitez vieg
ranga koga bi on poslao dobio bi poasno mjesto. Moda ona simetrija sa dvojicom zetova,
koja se pojavljuje u epskom predanju, ima neke veze s ovim.
Jo jedna karateristika ovog epskog predanja bi mogla imati maarsko objanjenje. Meu
najuvenijim pjesmama su one koje opisuju podvige devetorice Jugovia, brae koji su se
viteki borili i izginuli u bitki. Prema narodnom predanju, oni su bili braa Lazarove ene,
kneginje Milice; ali povijest ne zna za njihovo postojanje. Meutim, esto se deava da
imena u epskoj poeziji imaju neku, makar i vrlo daleku pozadinu u stvarnosti: ak i
najnakieniji biseri epske mate moda rastu oko nekog minijaturnog
komadia istorijske grae.
U najranije zabiljeenoj pjesmi o Kosovu, ime koje e kasnije autori zabiljeiti kao Jugovi
u stvari je bilo Ugovi, a prvi redak u kome se pojavljuje to ime povezuje brau Ugovi sa
ugarskim, tj. maarskim, plemiima. Moda su Ugovii prvobitno bili Ugarovii, maarski
sinovi - mala grupa vitezova koje je poslao Lazarov maarski roak. Veza sa Garaiem
moda objanjava zato su oni, u epu, posmatrani kao neka vrsta svojte kneza Lazara.

Svaki prikaz bitke nastao je pod pritiskom vjerskih, knjievnih i politikih uticaja
Da li je bosanski kralj Tvrtko imao neki dodatni, skriveni razlog, da iri vijesti o pobjedi naprimjer, kako bi dobio vojnu ili finansijsku podrku od talijanskih vlasti, koji su, u
protivnom, mogle dodijeliti Maarskoj - o tome moemo samo nagaati.

Jo jedna karakteristika bitke koja je sigurno uticala na ove izvjetaje jeste injenica da su i
Turci pretrpjeli teke gubitke. S obzirom na strane gubitke u ljudstvu na obje strane,
postojala je osnova da se na bitku gleda kao na nerijeen rezultat za koji je plaena visoka
cijena.
Jedan stari srpski vjerski tekst zakljuuje: Obje strane su bile iscrpljene, i bitka je prestala,
vie ranih hronika, talijanskih i dubrovakih, daju priblino istu verziju ishoda. Veina
savremenih povjesniara su skloni opisati bitku kao uglavnom nerijeenu, ali uz dvije bitne
kvalifikacije.
Prvo, u tehniko-vojnom pogledu, bitka se ipak moe okarakterisati kao osmanska pobjeda,

zato to se srpska vojska raspala i dala u bijeg, dok je turska na kraju dana zadrala polje u
svom posjedu.
Drugo, dok su Srbi upotrijebili svoju punu vojnu snagu, Turci su bili u stanju da iz dana u
dan dovlae nove i sve jae jedinice. Stoga, dugorono gledano, ova bitka se s pravom
moe smatrati velikim porazom srpske strane. Postoje i jasni dokazi da su tako mislili i ljudi
s Kosova u sljedeoj generaciji ili dvije: bugarski pisac Konstantin, koji je bio na dvoru
Lazarovog sina od 1411, jasno je opisao bitku kao tursku pobjedu. Isto je postupio i katoliki
biskup Martino Segono, koji je sluio na Novom Brdu u prvoj polovici petnaestog stoljea.
Ali, da li su gledita pisaca poput Konstantina i Segona uope predstavljala javno
miljenje?
Na ovo nema sasvim sigurnog odgovora. Svaki prikaz bitke sauvan do naih dana je
sainjen pod pritiskom razliitih posebnih utjecaja - vjerskih, knjievnih i politikih. Nema
naina da se prodre u pozadinu tih tekstova i izvora i izvri neka vrsta imaginarne ankete
meu lokalnim stanovnitvom. Jedino to moemo uiniti jeste da uoimo i pratimo najranije
niti predanja koje su, na kraju, utkane u popularni, savremeni mit o Kosovu (uglavnom u
devetnaestom stoljeu), koji danas prevladava u srpskom nainu razmiljanja.

Najuoljivija nit koja se pojavljuje vrlo rano jeste srpski pravoslavni kult kneza Lazara. Oko
godinu dana nakon bitke,Lazarovo tijelo je prebaeno i ponovo sahranjeno u manastiru koji
je on osnovao u Ravanici, izmeu Nia i Beograda. Napisani su vjerski tekstovi koji su ga
proglasili muenikom, a za godinju komemoraciju 15.juna sastavljena je posebna liturgija,
koja je sadravala pripovijest o njegovom ivotu i smrti. Meutim, glavni akcenat u ovom i
drugim manastirskim tekstovima bio je na njegovim pobonim djelima.
Mnogo vie prostora je posveeno njegovom zavjetanju Ravanice nego njegovoj
posljednjoj bitki protiv Turaka. Jedini vaan doprinos koji su ovi tekstovi dali kasnijem mitu o
Kosovu bilo je, u nekima od njih, ukljuivanje govora koji je navodno Lazar odrao svojim
vojnicima prije bitke, i u kojem im je, koristei retorike modele, rekao da je bolje poginuti u
borbi nego ivjeti u sramoti ivjeli smo dosta na ovom svijetu; na kraju, elimo prihvatiti
mueniku borbu i vjeno ivjeti na nebu.
Kao to smo vidjeli, od tih religijskih tekstova (manji broj) opisuju bitku kao Lazarovu svetu
pobjedu. Standardni nain slavljenja svetaca bilo je recitiranje njihovih dostignua, a ne
patnji; u Srpskoj crkvi je postojala snana tradicija kraljevskog svetatva, ali ne i
muenitva. Stoga ne iznenauje da se Lazarova komemoracija sastoji uglavnom od
nabrajanja njegovih vrlina i uspjeha - meu kojima se ubojstvo Murata smatra najveim.
Slavljenje je vanije od oplakivanja u ovim tekstovima: i mada se tu spominju i pogibije
srpskih vojnika na Kosovu, u ovoj ranoj fazi se jo ne nasluuje nastanak mita o nacionalnoj
katastrofi. Ni ovo nas ne treba uditi; kada su pisani ovi tekstovi, deceniju ili dvije nakon
bitke, Lazarov sin je neometano vladao srpskim zemljama i, tavie, inio je to kao lokalni
sultanov vazal. Za monahe, koji su ovisili od njegovog pokroviteljstva, ne bi bilo ba mudro

opisati ovakvo stanje stvari kao katastrofalno za narod ak i ako su ga smatrali takvim, to je malo vjerovatno.
Ova prva liturgija slavljenja Lazarove smrti 15.juna svake godine (28. juna po novom
kalendaru) mogla bi izgledati kao dokaz neprekinute tradicije obiljeavanja godinjice
Kosova od 1390.g. do danas. Meutim, taj kontinuitet je ustvari vrlo krhak.

Tekst 5

wikipedija

15. 1389. , .
, .
, .
Morate biti registrovani da bi videli link..
,
, , ,
.
, , ,

, .
, ,
.
,
.
.
,
, , .
, .
. , ,
, , ,
. , ,
.
14. .
,

 , .
.
.
.
, , ,
.
1380, . ,
,
( ), .
,
.
.

, , ,

, , .

, .
, ,
. ,
, .
, ,
. , , .
, , 18. .
,
, .
. . 1386.
,
.
. ,
. .
;
, , , .
, .

. ,
.
1389. . , .
,
, . , ,
,
. ,
.
.
, ,
, .

,
, . ,
, , "", ,
.
,
,
, ,
.

.
, .

, , 15. 1389. ,
28. 1389 . .
.
. , ,
.
, , , ,
, .
, . , , .
, , 15. ,
. , " "
( ), .
.
,
. ,
,
.
. , 18.
, , , 15.
. ,

, , .
,
.
, , , .
. ,
"" (),
. .
,

 .
, .
. ,
. ,
.
,
.
, . , ,
,
.

,
.

, ,
,
. ,
.
. ,
. ,

.
I, , .

.
. , ,
1459. .
14. ,
.
, , .
, , ,

.
.
.
wikipedija

Tekst 6

Kosovska bitka izmeu legende i stvarnosti:

Zato su Srbi izgubili na Kosovu?

OKLOPNICI PROTIV JANIARA

pie:
Petar
Tomac

Srpska vojska bila je osuena na napad. Nemajui dovoljno dobre peadije, snagu
je zasnivala na tekoj konjici - oklopnicima. ak i turski taktiari i vojni
komandanti priznaju: srpske oklopnike nita ne moe zadrati, oni ne znaju da
odstupe. A snaga turske vojske je pre svega u peadiji - janiarima, "koje jo niko
nije pobedio". Zato su Srbi primorani na ofanzivnu taktiku. Muratov strateg
pobede na Kosovu, Evronos-beg planira defanzivnu taktiku, izazvae srpski napad
zasuvi konjicu strelama, zatim ih propustiti duboko u turske redove, zaplesti u
konje i kamile komore, obilaziti lakom konjicom i napadati s lea, buzdovanima. I
u povoljnom trenutku prei u protivnapad. I zaista: Srbi napadaju. "Otisnue se
niz polje kao gvozdeni bregovi", opisuju turski letopisci taj napad, "krenue
napred valjajui se i huei kao more"...

Muratova pogibija, ma koliko je izvori naglaavali kao sredinji dogaaj bitke, nije
nimalo uticala na njen tok. Nigde se ne vidi da je obeshrabrila Turke ili osmelila Srbe.
Osmanska snaga nije bila u linosti vladaoca nego u sistemu. Na Kosovu, prikrivi
Muratov udes mudro i veto, kako kae Duka - njegova se okolina obezbedila od
iznenaenja. Bitka je za Turke uprkos smrti vladaoca i vrhovnog komandanta tekla po
planu.
A kakav je bio Muratov plan?
Jedan od najopirnijih opisa bitke moe se nai u turskoj istoriji Mula Mehmeda
Nerije. Prema ovom izvoru, glavni strateki savetnik sultana Murata je Evrenos-beg,
jedan od turskih komandanata koji imaju najvee iskustvo iz borbi sa hrianima.

Adam Stefanovi, Boj na Kosovu,

"Caru Lazaru konja ubie ", 1870. godina
(Narodni muzej u Beogradu):
"I sve ovo svri se leta 6897, indikta
12, meseca juna 15. dan, u utorak,
a as je bio esti ili sedmi, ne znam, Bog zna."
(citat sa mermernog kosovskog stuba)

Mula Mehmed opisuje trenutak kad su vojske ve postrojene za bitku i navodi kako
Evrenos-beg daje sledea uputstva, upozoravajui Murata da srpske oklopnike nita
ne moe zaustaviti.
- Oni se nikad ne odvajaju, niti znaju da odstupe. Valja im se skloniti s puta, pa im
doi odastrag i tada, opskakujui oko njih, treba ih udarati neprestano i ubijati, jer su
obueni u oklop od eljeza. Inae ih natrag suzbijati nije mogue!
Turska odbrambena taktika
- Za Turke, koji su reili da tuku odbrambenu bitku, kao prvi problem postavljalo se
pitanje kako da odbiju napad neprijateljskih oklopnika kojima njihovi laki konjanici i
peaci - osim donekle janiara - nisu bili dorasli.
U vekovnoj borbi izmeu oklopnika Zapada i lakih konjanika Istoka prvi su imali
ozbiljna preimustva u borbi prsa u prsa, a drugi u pokretljivosti i manevru. Taktika
koju Evrenos-beg izlae Muratu je najcelishodnija taktika koju laki konjanici mogu
primeniti protiv oklopnika: izbei frontalan udar, pa obleui protivnika udarati po
njemu buzdovanom koji je protivu oklopa pogodniji od sablje i handara.
Najvee uspehe imao je Vuk Brankovi, koji je gotovo samleo Jakubovo levo tursko
krilo. Centar koji je vodio lino Lazar, izgleda da nije uspeo da probije janiare
postrojene ispred sultanovog atora okruenog gardom. A srpsko krilo Vlatka
Vukovia, (bosanski odred) prvo se povuklo, bez veih gubitaka. Bitka je najvei
intenzitet dostigla u trenutku kad je srpski centar bio obuhvaen sa istoka, odakle je
potisnut Vlatko Vukovi, pod ijom komandom je bio i hrvatski odred Ivana Horvata.
Kad je srpski centar poraen, Vuk Brankovi se naao u bezizglednom poloaju, i
povukao se prema Drenici.

Konstantin Janiar kae u osnovi isto u svojim savetima hrianima kako da se bore
protiv Turaka: bolje je asno se povui - kae on - nego ostati na mestu i poginuti. I on
preporuuje upotrebu buzdovana. Ovde moramo ponovo naglasiti da srpski oklopnici
na Kosovu nisu bili toliko brojni u odnosu na celinu, niti toliko oklopljeni kao zapadni
vitezovi onog vremena. Neri preteruje i dramatizuje. Posle Kosova Turci su se
sudarili sa zapadnim oklopnicima, poev od Nikopolja 1396. pa se to, moda, ogleda i
u Nerijevom izlaganju o Bici na Kosovu.
Vratimo se na Kosovo polje. Vojske su postavljene jedna naspram druge. Bitku
zapoinje Murat, komandom strelcima:
- Odapnite strele na nevernike!
Taktika je da se razbiju zbijene srpske konjike falange.
Strelci istrae napred da bi doli na domet strela kojima su obasuli srpske konjanike i
to ne samo konjanike krila, nego verovatno i centar, jer kako smo pretpostavili, srpski
centar je natkriljivao turski centar pa je prelazio i prema turskim krilima.
Pljusak strela spustio se na srpske oklopnike
Kad se pljusak strela spustio na srpske oklopnike koji su dotle stajali kao gvozdeni
bregovi - nastavlja Neri - krenu oni napred valjajui se i huei kao more. Navale na
strelce s leve strane, suzbiju ih pa udare na isturene redove centra, probiju se kroz
falange, jednu za drugom, dopree do vojnike arije u pozadinu vojske i razbie je.
No mesto gde je bilo smeteno slagalite meda, masla i pirina ostalo je puno. Mazge,
konji i denjkovi behu se tako izmeali da se nainila kao neka brana. Nisu utekli.
Polomie se, izgiboe za veru. Nevernici bejahu potpuno porazili levo krilo. Poto je
orijentalnom reitou opisao estinu borbe, Neri nastavlja: Posle toga je nevernik,
kad je otud doao, postao jo oduevljeniji, jer toplota na kraju bude.
Ukratko, moemo ponoviti Nerijeve rei da su Srbi potpuno porazili tursko levo
krilo. Samo, ovaj uspeh ne smemo preceniti. Azapi su mogli biti pregaeni, komora
ispreturana, ali su spahije i akindije vie potisnute nego potuene. Setimo se
Evrenosovih rei o elastinoj borbi. U Nerijevom opisu oseamo (brana!) kao da su
Srbi ovde dostigli kulminacionu taku napada u Klauzevicevom smislu.
ta kau o tome drugi izvori?
Aik-paa Zade i Dukin prevodilac tvrde izriito da su Srbi otpoeli borbu, slaui se
sa Nerijem. Crijevi i Halkokondil kazuju da su Turci prvi napali ali prvi odmah

dodaje da su Turci, dakle napadai, jedva odolevali srpskom napadu, po emu se mora
zakljuiti da su Srbi ipak poli prvi u napad. Po anonimnom derviu izgleda da su
protivnici poli jedan drugome u susret, mada pisac, oigledno ne nastoji da to
naroito utvrdi. Dukin prevodilac tvrdi da je Lazar naredio Vlatku Vlaeniu
(Vukoviu) da otpone borbu. Ostali se izvori ne izjanjavaju o tome. Pogledom na
jasna svedoanstva Nerija, Aika i Dukinog prevodioca, a jo vie s obzirom na
strukturu protivnikih vojski i njihovu taktiku, moramo prihvatiti da su Srbi poli
napred jo u toku turskog napada strelama.
Isto tako moemo prihvatiti i Nerijevo tvrenje da je tursko levo krilo razbijeno. To
izriito potvruje Aik-paa Zade iako se - kae on - Jakub borio uspeno. Konstantin
Filozof svedoi takoe da su Srbi isprva nadvladali, a posle njega to kau mnogi nai
izvori. Ne precizirajui mesto borbenog poretka, Crijevi govori da su jedni (Turci)
malo odstupili, a drugi se spremali da bee. Urud takoe govori da je turska vojska u
prvoj fazi bitke iznemogla oslabivi do krajnosti.
Srbi su isprva nadvladali
U drugoj fazi bitke Neri govori o protivnapadu Turaka.
Dok je Jakubovo levo tursko krilo trpelo poraz, Bajazit - kae Neri - na desnom krilu
stajao je nepomino i dostojanstveno utao. Kada vide da posao ide nekako kako ne
treba, malo je jo trebalo pa da vojska islamska bude pobeena, odjednom bozundije
poee da dovikuju govorei: "O gazije, to stojite? Nevernik je razbijen. Pobee...
Posle toga odjednom Bajazit han snano stie pred nevernika kao grom... - dakle
krene u protivnapad. Ugledavi se na njega, krenu napred Ali-paa, Evrenos-beg,
Jahi-beg, ahin-beg, Isa-beg, Saruda-paa, Ejne-beg subaa, Kara Mukbil,
Indendik Balaban, Tovuda Balaban i "jaja" (peak po prvom prevodu) ir Merd. Za
Ali-pau znamo, po Neriju, da je bio veliki vezir pa je prema tome morao biti u
centru uz Murata; Evrenos-beg je, takoe po Neriju, bio na krajnjem desnom krilu
borbenog poretka, Ejne-beg i Saruda-paa na levom, a Balabani su bili rasporeeni
desno i levo. Mesta ostalih u borbenom poretku Neri nam nije saoptio, ali i ovoliko
je dovoljno za zakljuak da je sva turska vojska krenula u protivnapad.
Boj mora da je zaista bio straan. Opisi pominju strele koje sunce zaklanjaju a "bee
toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kome se boj zbivao", a mrtvih i ranjenih
bilo je toliko da se "tolika krv prolila, da se konjima kroz prolivenu krv trag
poznavao". Bitku opisuju kao dva mora koja se izmeae, "sablje svetlee kao blistavi
nebeski plamen", od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu, ni
bujica, da je bila, ne bi mogla proi. Ipak, najfantastiniji je opis koji kae kako je
"od piske vojnikih rogova zverinje u umama crkavalo". Da li je u pitanju

preuveliavanje, istonjaka retorika? Preterivanje? Ali, zato takvog preterivanja

nema u opisima drugih turskih bitaka?

Po ijem nareenju? U bici kod Konije Neri nam kazuje da se Bajazit bacio ocu pred
noge da bi izmolio doputenje za protivnapad. Izbor momenta prelaza iz odbrane u
napad je u odbrambenim bitkama bio oduvek vrlo delikatno pitanje, koje naelno
reava vrhovni komandant. Na Kosovu je po Neriju jasno da je odluku doneo Bajazit,
a ne Murat. Po Bajazitovom nareenju su bozundije stale da viu, jer je Murat po
svoj prilici bio mrtav ili na samrti. To nam je upravo dalo pravo na raniji zakljuak da
se i kod Nerija osea da je Murat ubijen u toku bitke pre reenja.
Takve bitke i takvog loma nije bilo od stvaranja sveta
I ona vojska - nastavlja Neri - koja bee odstupila, vide da su muslimani pobedili
nevernike. Ohrabri se, pa se ponovo vrati i poe nevernika da bije sabljama...
poduhvatie nevernika u ruke i tako ga razbie, da takve bitke i takvoga loma nije bilo
od stvaranja sveta. Dan se jo ne bee zavrio, a nevernika vojska bila je malaksala i
dola do poraza.

Najverovatniji raspored vojski na Kosovu:

U srpskom poretku, peadija je bila iza,
a u turskom ispred konjice

Ostali izvori ne dopunjuju ovaj sumoran Nerijev opis druge faze bitke. Jedini
konkretni podatak dao nam je Aik-paa Zade zabeleivi da je Jakubova strana sama
razbila nevernike to moe samo da znai da sa centra i desnog krila nije pojaana, a
to je bilo normalno u turskoj taktici.

Dukinom prevodiocu dugujemo jedan originalan podatak: Vlatko Vlaeni (Vukovi),

poto je prvim naletom odbacio Turke, vraao se da prema vojnikom pravilu napadne
drugi put (Et girando per entrar lla secondo Tordine della militia) kad se bojitem
razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probii (Probiscio)
okrenuo oruje protiv hriana; uvi to Vlatko odmah okrete lea, brzo pobee sa
bojita i vrati se u Bosnu sa svojim odredom (La ljual voce Vlatcko Vlajenico subito
volto le spalle et con grande fuga se disparati tornando verso Bossnia con la sua
compagnia); ovaj glas ubacie - kae Dukin prevodilac - ili Turci, ljudi vrlo mudri, da
bi uplaili nau (hriansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim
hrianima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi iv
uhvaen sa svom svojom vlastelom.
Prema Dukinom prevodiocu moramo biti dosta obazrivi jer on zastupa jednu verziju
bitke koja stavlja Bosance u povoljno svetlo. O uzrocima poraza, upravo o Vlatkovom
odlasku sa bojita i o intenzitetu bitke govoriemo kasnije. Zasad se treba samo
osvrnuti na ono vraanje u borbu prema vojnikom pravilu. U doba Kosovske bitke
nije bilo nikakvog ordene della militia po kome se napadalo u vie naleta. Dukin
prevodilac govori oigledno o svom vremenu, o harasiranju ili karakoliranju po kome
su konjanici, postrojeni u vie vrsta, prilazili neprijatelju u kasu, na domet pitolja ili
karabina kojima su bili naoruani, pa su ih po vrstama ispaljivali, vraali se nazad,
punili oruje i ponovo prilazili neprijatelju. Ova se praksa izgradila u drugoj polovini
DV veka. Nema nikakve veze sa kosovskom bitkom.
Otkud u Kosovskoj bici erkezi
Po Novakovievoj narodnoj prii Turci su napali Srbe dok se Lazar nalazio u
samodrekoj crkvi, a tada je Vuk Brankovi pobegao sa 7000 ljudi. Lazar besedom
ohrabri vojsku i krene u boj. Do podne su pobeivali Srbi, a posle podne Turci.
Milojevieva narodna pria deli takoe bitku u dve faze. U prvoj, koja se odigrala
izmeu Samodree i Laba, tursko levo krilo je sasvim satrveno. Bajazit se zatim
povue iza Pritine, gde ih Srbi ponovo napadnu i ponovo ih poti-snu posle etiri asa
ljutog boja. Tada Bajazit naredi da stupe u akciju 20.000 erkeza koje zaobiu i
napadnu umorne Srbe. Ovi tada poinju da se polako povlae sa namerom da kod
Samodree ponovo prime borbu, ali za vreme odstupanja Lazaru padne konj pa ga
Turci zarobe, posle ega obustave gonjenje.
U ovim narodnim priama ima, oigledno, realnih i fantastinih elemenata. Zadrau
se samo na erkezima. Znatni delovi ovog kavkaskog naroda emigrirali su 1857-64. u
Tursku pred ruskim nadiranjem, a Turci su ih naselili u Evropi kao graninu miliciju
najvie na Kosovu prema Srbiji, oko 40.000.
Prave uspehe u bici na srpskoj strani imao je samo Vuk Brankovi

Pred Srpsko-turski rat 1876. napadali su srpske granine karaule, upadali u Srbiju,
palili i pljakali srpska naselja. Uestvovali su, razume se, u oba rata na strani Turaka.
Ostavili su dubok otisak na Kosovu kada im je narod pripisao reavajuu ulogu 1389.
ali to je mogao uiniti tek posle njihove pojave na Kosovu poetkom druge polovine
DID veka, jer inae otkud bi narod znao za erkeze. Verovatno tada su oni i ubaeni
u priu.
Ono to nam izvori uskrauju moramo dopuniti obazrivim kombinacijama.
Najpre o Lazarevoj besedi vojsci o kojoj govore mnogi izvori, najvie narodna
tradicija. Da je Lazar pred borbu ohrab-rio svoju vojsku vie je nego verovatno - to
preporuuje i Janiar hrianskim vladarima - mada se sigurno nije posluio onim
reima koje mu Orbini stavlja u usta pevajui svoju himnu slobodi i hrabrosti. Takve
se stvari uvek stilizuju post festum, kao na primer, Napoleonov govor vojnicima pod
Piramidama na koje je toboe gledalo etrdeset vekova.
Govor ili ne, Srbi su napali prvi na celom frontu manje-vie jednovremeno. Uspeha je
bilo samo prema turskom levom krilu koje je sasvim potisnuto desnim srpskim krilom
Vuka Brankovia i delom Lazarevog centra. Tu se izrazio najvei srpski napor. Na
turskom centru i desnom krilu oito nije bilo uspeha ako su uopte ozbiljno napadnuti.
Lazar je naiao na tvrde janiare koje niko dotle nije pobedio - uspeh na centru znaio
bi bezmalo pobedu - a Vlatko Vukovi se verovatno nije sasvim angaovao, to je
redovna pojava za saveznike kada ratuju daleko od svoje zemlje. Neuspeh centra i
levog srpskog krila izvori preutno potvruju, govorei samo o uspehu prema turskom
levom krilu. Prema Neriju je ovo potpuno razbijeno, no videli smo da spahije i
akindije tog krila nisu bile izbaene iz borbe.
Povlaenje turskog levog krila otkrilo je levi bok centra. Nemamo podataka o tome
kako su Turci doskoili toj opasnosti. Bilo bi sasvim prirodno da je njihov centar
zalomio svoje levo krilo unazad. Tako se uvek radi. Moda je centar svud naokolo bio
zatien preprekom kao to je posvedoeno za bitku kod Filokrene i kako su prema
Konstantinu Janiaru Turci redovno inili. Ako je u tom asu Milo ubio Murata, to
nije bez osnova u izvorima, onda je kriza za Turke dostigla vrhunac.
Za objanjenje srpskog poraza na Kosovu, nije potrebna izdaja. Na Kosovu su se
sudarila dva oprena politika organizma: srpski, ve rastoen unutranjim
suprotnostima, bez jedinstvene dravne misli, i drugi, turski, mlad i poletan, koji je u
borbu mogao uvesti sve snage drave. Otuda su se na Kosovu sudarile i dve razliite
vojske. Srpsku je inio niz delova, labavo povezanih, bez zajednike komande i
discipline. Turska vojska bila je organizovanija, pod zajednikom komandom,
fanatino verna svom voi, obuena i disciplinovana. Najzad, ishod bitke bio je

uzrokovan i turskom brojanom nadmonou, ali glavni razlog njihove pobede nije
broj, nego - jedinstvo komande, koje srpske feudalne vojske nisu mogle postii.

Rasplet ili prekretnica bitke se u Nerija jasno uoava. Nastupa u trenutku kada
Bajazit uvide da su Osmanlije blizu poraza. Obeleava ga vika bozundija da je
neprijatelj toboe pobegao. Nema nikakve sumnje da intervencija ovih vikaa
predstavlja zapravo nareenje za protivnapad, a to nareenje - moemo slobodno
zakljuiti iz kompozicije i duha Nerijevog dela - izdao je Bajazit koji je ve bio
zamenio svog smrtno ranjenog ili preminulog oca. Ne vidim razloga zato bi Neri u
tom najvanijem trenutku bitke preutao Murata koji je - ponavljam - meu
osmanlijskim vladaocima zauzimao uglednije mesto od svog sina, umrlog posle
tekog poraza u mongolskom zatoenitvu. Ne treba da nas buni to je - po Neriju
-Bajazit u trenutku raspleta bio jo uvek na desnom krilu. Neri ga je preutno ostavio
tamo gde ga je bio postavio pred bitku, jer bi inae morao priznati da je Murat ubijen
za vreme bitke.
Nareenje za protivnapad nije moglo biti izazvano samo opasnou koja je pretila sa
levog krila. Situacija je morala sazreti i na ostalim delovima fronta. Dotle su morali
biti odbijeni i napadi na turski centar i desno krilo sa gubicima po Srbe.
Bajazit i vezir prelaze u protivnapad
Protivnapad su, svakako, otpoeli turski konjanici s desnog krila. Oni su zahvatili
srpsko levo krilo - Bosance - i deo centra. Srpski konjanici su ih morali doekati
protivudarom. Konjica ne moe na mestu doekati protivniki konjiki juri. Ali je u
pitanju da li su to mogli uiniti poto je njihov prvi napad bio odbijen. Za prvi mah
glavni udar primili su Bosanci. Morali su biti odbaeni jer je tursko desno krilo bilo ne
samo apsolutno nego i relativno nadmono. Posle ovog uspeha tursko desno krilo se
oigledno okree protiv srpskog centra, protiv najvanijeg napadnog objekta, i napada
ga bono. U tom trenutku konjanici turskog centra su morali stupiti takoe u akciju, a
za njima i janiari. Neri donekle potvruje tu pretpostavku time to odmah iza
Bajazita pominje Ali-pau kako prelazi u napad, a ovaj, kao veliki vezir je morao biti
u centru.
Ne moe se pretpostaviti da je turski centar poao u protivnapad jednovremeno sa
desnim krilom. Istaknuto je ranije da je bio stoer borbenog poretka, dakle imao je
prvenstveno defanzivnu ulogu, a taj zadatak je morao zadrati sve dotle dok napadom
desnog turskog krila na srpski centar nisu stvoreni izgledi na potpun uspeh. Prerano
angaovanje turskog centra (ija je defanzivna snaga - janiari - bila znatno jaa od
ofanzivne koju je predstavljala malobrojna konjika garda) na jak srpski centar mogao

bi kompromitovati itavu bitku, naroito usled nepovoljne situacije, stvorene na

turskom levom krilu.
Bekstvo Vlatka Vukovia i Ivana Horvata
Vrlo je moguno - kako tvrdi Dukin prevodilac - da je Vlatko Vlaeni (Vukovi)
posle ovog ponovnog neuspeha okre-nuo lea i "brzo pobegao" sa bojita, bilo
zavaran da su neki velikai izdali Lazara, bilo to je iz drugih razloga smatrao da je
bitka izgubljena. Veliko je pitanje da li je taktiki bilo mogue da se vrati u borbu u
pomo srpskom centru, jer je, svakako, bio odbaen na Lab. Otuda on je odstupio bez
pritiska najkraim putem u Bosnu. Sigurno je da su Bosanci pretrpeli umerene
gubitke. Znamo da su Turci zarobili neku bosansku vlastelu. Bez obzira na Tvrtkove
tvrdnje Trogiranima o svojim nevelikim gubicima, to moemo zakljuiti iz injenice
da je Tvrtko u avgustu uputio nove snage u Dalmaciju gde je razvio veliku aktivnost a
i Hrvati Ivana Horvata, koji su bili u sastavu bosanskog odreda, postaju posle Kosova
ponovo aktivni u Slavoniji.

A. Jovanovi: "Milo ubija Murata"

(Muzej grada Beograda):
"Zaljuljano carstvo sruilo se s vama..."
(Milan Raki)

Kada su Bosanci odbaeni, srpski centar se naao u borbi protiv turskog desnog krila i
centra, bio je, dakle, obuhvaen sa istoka, na svom levom krilu. Bitka je tu dostigla
najvei intenzitet. Brojno slabiji i taktiki u teem poloaju, srpski centar je morao
podlei. Podlegao je posle vrlo otre i krvave borbe to jednoduno potvruju svi
izvori. Posle poraza ostaci su verovatno odstupili u neredu.
Povlaenje Vuka Brankovia preko Sitnice za Drenicu

Crijevi nam pria da je Lazar u toku borbe ostavio umornog konja pa seo na drugog.
To zbuni Srbe. Izgubivi ga s oiju, pomisle da je pao. Tada Turci udare jo ee i
razbiju zaplaene i umorne Srbe. Uvidevi zabludu svojih, Lazar polete kroz redova
njihove trudei se da ih vrati u borbu - Lazar je bio preao ezdesetu godinu ivota ali videi da njegovo pozivanje nita ne pomae, stane i sam da bei.
U toku mnogih bitaka onog vremena i kasnije, vojskovoe su menjale konje, najee
ako su pali pod njima ili ranjeni. Konj je pruao veu metu a manje bio zatien.
Otuda se promena konja javlja i kao konvencionalna funkcija da se podvue aktivnost
i neustraivost komandanta pa se pojavljuje i tamo gde nema istorijskog oslonca.
Neri kae da je i Bajazit u toj bici promenio konja kome se kolan otpasao, da je kao
munja skoio na rezervnog konja koji je bio spreman. Ovu epizodu je Neri verovatno
ubacio da bi jo jednom istakao brzinu Bajazita Munje kome turci zahvaljuju pobedu.
Moemo poverovati Neriju i Aik-pai Zadeu da je i levo tursko krilo prelo u
protivnapad, samo nee biti - kako to tvrdi inae umereni i ozbiljni Aik - da je ono
tamo razbilo srpsko desno krilo. Nimalo nije verovatno, da su poraeni iz prve faze u
drugoj fazi bez ikakve pomoi tukli pobedioce. Treba vie vere pokloniti Neriju da je
tursko levo krilo stupilo ponovo u akciju im je zapazilo da se stvari na centru i
desnom krilu poinju da razvijaju u povoljnom smislu.
Koliko je trajala bitka
U trenutku kada je otpoeo protivnapad turskog desnog krila, srpsko desno krilo nije
jo uspelo da svoj uspeh prenese i na centar, ako je to i pokuavalo. Uskoro zatim ono
je ponovo angaovano sa Jakubovom konjicom, a moda i sa delom snaga centra, pa
nije bilo u mogunosti da pritekne u pomo Lazaru na centru, bar ne sa velikim
snagama. Kada je srpski centar poraen, Vuk Brankovi je doao u bezizlazan poloaj,
pa se verovatno povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju uu postojbinu, bez veih
gubitaka.
O trajanju bitke imamo u izvorima najmanje podataka. Crijevi tvrdi da je poela pri
izlasku sunca i trajala gotovo do 8 asova, to znai da je trajala oko 3 asa. Slino
kae i Aik-paa Zade: do pola vremena izmeu dva namaza - to je Olesnicki
protumaio da je jamano re o prvom i drugom namazu (sabah i podne), pa je
izraunao da je 15. juna za kosovski meridijan bila sredina izmeu njih u 8 asova i 7
minuta. Aik ne kae kada je boj poeo, ali moramo pretpostaviti da je otpoeo zorom.
Iz kosovskog natpisa . Radoji je utvrdio da se kosovska bitka zavrila u 10 i po ili
11 asova. Neri u drugom Elezovievom prevodu: dan se jo ne bee zavrio, a u
prvom jo sunce ne bee zalo - to bi se moglo prihvatiti kao isto vreme izraeno na
dva razna naina. Kod Bernauera dan jo nije zapadao (es hatte sich der Tag noch

nicht geneigt), to ukazuje na raniji zavretak bitke jer se dan (astronomski) poinje da
naginje ve u podne.
Ostali izvori preutno ostavljaju bitku u okvir jednog dana. Izuzetak ini Konstantin
Janiar za koga je bitka trajala od srede do petka u podne. Konstantin je oigledno
pogreio. Bitka nije mogla poeti u sredu jer se odigrala na Vidovdan, a Vidovdan je
1389. pao u utorak a ne u sredu. Utorak 15. juni 1389. je dan Kosovske bitke, o emu
nema diskusije. To je fiksirao ve Konstantin Filozof. Niti moemo prihvatiti
Janiarevo trodnevno trajanje. Bitke hladnim orujem kao intenzivni sudari izgarali su
za nekoliko asova. Zbog toga sam sklon da pre prihvatim ona svedoanstva za koja
se bitka bre svrila.
Smrt kneza Lazara
Nemamo razloga da posumnjamo u mnogobrojne izvore koji govore da su Turci
preduzeli gonjenje posle bitke.
Da je Lazar zarobljen u toku gonjenja svedoe samo Janiar i Crijevi. Prvi tvrdi da su
ga Turci uhvatili blizu jedne crkve Bogorodiine, po imenu Samodrea, i da je na
tome mestu postavljen visok stub kao znak hvatanja kneza Lazara. Uz Lazara, po
Janiaru uhvaen je Krajmir, navodno vojvoda topliki koji inae nije poznat, a
mnogo druge gospode je na tom mestu pobijeno - to se mora protumaiti da se pri
Lazarevom zarobljavanju odigrala otra borba. Crijevi pominje samo da je Lazar
skrenuo s puta i pao s konjem u vuju jamu (pokrivenu pruem), gde su ga gonioci
stigli i ubili.

Muratovo turbe:
"Nebo e plakat dugo i gorko, jer nee biti Srbina"
(ura Jaki)

Ako prihvatimo Janiarev podatak da je Lazar zarobljen kod Samodree moramo

uvideti da nije odstupio kuda ga je vodila odstupnica, preko Kurumlije za Kruevac,
ve prema Vuitrnu i Mitrovici. Ovo se lako objanjava obuhvatnim turskim
manevrom posle povla-enja Bosanaca koji ga je odbacio na zapad, odnosno
potvruje se pretpostavka da su Turci zaista napali levi bok centra, Lazarev bok.
Suprotno Crijeviu, velika veina izvora govori izriito ili se moe naslutiti da je
Lazar uhvaen iv i pogubljen. Meu njima ima samo nijansa. Po Pekom tekstu
Lazar pada u ruke Muratova sina koji mu odsee glavu; po Studenikom i Cetinjskom
tekstu Bajazit mu lino odsee glavu; u mlaim letopisima ima verzija da je Lazara
ubio Murat, pored onih da su ga ubili Turci i onih da je naao smrt u bici; pohvalna
slova su slona u tome da su Lazaru odsekli glavu, to tvrde Konstantin Filozof i
Dukin prevodilac. Po Orbiniju i Tronokom Lazar je uhvaen u bekstvu i pogubljen.
U tome su sloni i turski izvori. Klaviho je jedini koji tvrdi da je Lazara ubio Bajazit
svojom rukom u boju.
Deo izvora svedoi da je uz Lazara pogubljeno mnotvo vlastele. Vrlo pouzdani
Konstantin Filozof navodi da je zarobljena srpska vlastela izmolila od Bajazita da
bude poseena pre Lazara da ne vide njegovu smrt, a Janiar nam saoptava da je
Bajazit pogubio Lazara i Krajmira, a posle kratkog vremena i sve one nevernike koji
su se nagledali boja koji su ostali (su) kao izdajnici, s objanjenjem: "Kad ste svome
gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji to isto biste i meni uinili". Ovo je
nejasno. Mislim da se to odnosi na vlastelu koja se nije odazvala Lazarevu pozivu,
dakle, koja nije uestvovala u bici. Ispalo bi da je kao suveren osvetio Lazara, kolegusuverena. Setimo se da je kasnije Bajazit savetovao svome zetu Stefanu Lazareviu da
svoju vlastelu dri vrsto u ruci.
Zemlja huae, a strele leahu sunce zaklanjajui
Retko se estina bitke opisuje slono i obostrano tolikim superlativima i hiperbolama:
bee toliki zvek i grohot, da se potreslo mesto na kojem se boj bio i tolika se krv
prolila, da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv... bee bahat neki i neiskazani
tutanj, ujae se, strele laahu sunce zaklanjajui... zemlja huae...(pohvalna slova);
Bugarska hronika govori o velikom krvoproliu, Crijevi o estokom boju; po
Ahmediju takve bitke svet nije zapamtio, a po ukrulahu obe vojske zametnu takvu
borbu kakve od postanka sveta nije bilo; a Neri: ... izmeae se jedno s drugim dva
mora. Sablje su svetlele kao nebeski blistavi plamen, od kopalja ni vetar nije mogao
da pue, a od konjskih nogu ni bujica da je, pa nije mogla proi... od piske rogova...
zverinje je u gori crkavalo... Rei e se, istonjaka retorika, ali u bitkama kod Konije
i Nikopolja o njoj nema traga u Nerijevim opisima.

Takvoj estini odgovarali su i gubici. Nema mnogo bitaka gde ih izvori toliko
naglaavaju i uravnoteeno prikazuju: bezbrojno je mrtvaca bilo; bezbrojna mnoina
obojih pobijenih, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu Polju leala; svuda reka od krvi
i mnogi trupovi; kao klasje na njivi, tako vojnici od otrog oruja na zemlju padahu
(pohvalna slova). Po Urudu vojske nanee jedna drugoj velike gubitke i bezbrojno
pogibe maem; ukrulah: neizmerno mnotvo ljudi izgibe na jednoj i drugoj strani.
Jedini Mezjer navodi cifre: 20.000 palih Turaka a priblino toliko Srba, to je mnogo
po mom shvatanju za jedne i druge. Potpunosti radi naveu i apsurdne cifre koje daju
Novakovieva i Milojevieva pria: po prvoj poginulo je 100.000 Srba i 110.000
Turaka (samo su Milo, Milan i Ivan pobili 10.000 Turaka); po drugoj palo je 42.000
Srba i 160.000 Turaka, a Milo sa pobratimima pobio je 12.000. Nemogue je dati
odreene cifre ali moemo pretpostaviti da su srpski gubici bili vei, apsolutno i
relativno, po optem pravilu koje jedva da zna za izuzetke, da je danak poraenog
krvaviji. Narodna pesma to lepo opisuje:
Od Turaka neto i ostalo,
A od Srba i to je ostalo
Sve ranjeno i iskrvavljeno.
Od jednodunog isticanja obostranih gubitaka odvaja se jedino Tvrtko u svom pismu
Trogiranima gde govori da je iz bitke malo Turaka ivu glavu iznelo uz izvesne svoje,
ali ne velike gubitke. Tvrtko oigledno govori o svom kontingentu za koji ve znamo
da nije mnogo nastradao. Najvee gubitke na srpskoj strani pretrpela je Lazareva
vojska. Ne treba se osvrtati na Dukinog prevodioca koji govori da je Lazar poginuo
bez borbe. (...)
Kao klasje na njivi, tako vojnici od otrog oruja padahu
Uzroci poraza i pobede su oduvek bili od velikog interesa za hroniare i istoriare. Za
Kosovo rani turski izvori od Ahmedija do ukrulaha objanjavaju tursku pobedu
Alahovom pomoi. Aik ne daje uzrok, a Neri je objanjava Bajazitovom estokom
intervencijom. O Bojoj volji govore i prvi srpski izvori. U drugoj svojoj beleci
Mezjer slino Halkokondilu daje uverljivije razloge: Murat i Bajazit - kae on - nisu
olako savladali carstva i kraljevstva kao to bi se moglo misliti, ve efikasnou
oruja (vailance darmes) i vrstom borbenom disciplinom (par regle bien gardee en
leur host).
Srpski narod, za koga je poraz na Kosovu znaio kraj dravne samostalnosti i poetak
vekovnog robovanja Turcima, nije se mogao zadovoljiti iznetim mistinim, ili
racionalnim razlozima za objanjenje te velike narodne nesree. Srbi su traili
oigledniji uzrok porazu. Dok ga Konstantin Filozof jo objanjava Bojom voljom,

kasnije se postupno i stidljivo razvija ideja o izdaji. Svaki dodaje poneto da bi se to

bolje objasnila katastrofa ije su se posledice sve jae oseale.

oka Jovanovi, Spomenik

kosovskim junacima,
1904, Kruevac:
"Jaemo pevajui poljem,
u susret opkoljenim
zmajevima... Polje se pod
nama uspravlja, Sustiemo
nebeskog konjanika"
(Vasko Popa)

Peki tekst ne zna da li je Lazar pri kraju bitke pobeen zbog izdaje nekog od
njegovih ili Bojom voljom.
Studeniki i Cetinjski tekst tvrdi ve odreeno da neki pobegoe sa bojita, samo ne
znaju da li iz straha ili neverstva.
U beleci pisanoj u prvoj polovini XIV veka Turci nadvladae zbog bekstva nekih
srpskih eta, ali su te rei ubaene kasnije na izradirana mesta to neposredno
dokazuje da ideja o bekstvu nije postojala u vreme kada je beleka pisana.

Konstantin Janiar precizira da je to bilo ba iz neverstva: da su se gospoda odana

knezu Lazaru borila pored njega verno i junaki, a druga da su gledala kroz prste i da
je zbog nevere, zavisti i nesloge nevernih i nevaljalih ljudi bitka izgubljena.
Dukin prevodilac krajem XIV veka imenuje krivca - Dragoslava Probiia ali dodaje
da su taj glas moda ubacili Turci.
Crijevi zna da je neko od njegovih takmaca optuivao Miloa za izdajstvo ali ne
govori ni o kakvom izdajniku, a Kuripei na licu mesta nije nita saznao ni o
izdajstvu ni o izdajniku.
Nema osnova tvrdnji da je Kosovski boj izgubljen zbog izdaje
Posle ovog prekida eskalada se nastavlja. Narodno predanje se nije moglo zadovoljiti
sa nepoznatim Probiiem Dukinog prevodioca i njegovom hipotetinom krivicom. Za
Orbinija krivac je Vuk Brankovi, ali nije sasvim siguran u to. Za Lukaria nema vie
sumnje. Iz tog vremena je i naj-stariji srpski sauvani letopis koji optuuje Vuka
Brankovia i druge da su izneverili Lazara bekstvom sa bojita.
Narodno predanje je oba motiva, Vukovu izdaju i junatvo i vernost Miloevu, spojilo
u jedinstven dram.