UDK 165.12 ; 165.6/.8 ; 159.91:165.

12
Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

THEORIA 3
BIBLID 03512274 : (2010) : 53 : p. 2747

Sanela Risti
ivan Lazovi
SVEST, SUPERVENIJENCIJA I REDUKCIJA

APSTRAKT: Ovaj lanak bavi se pitanjem da li nam i u kojoj meri teza o supervenijenciji
moe pomoi u reavanju problema svesti i odnosa mentalnih i fizikih svojstava. U prvom
delu rada preciziraju se sadraj i verzije teze, uz njeno ilustrovanje na primerima nekih
stanovita kao to su emergentizam i Dejvidsonov anomiki monizam. U drugom delu
razmatra se odnos teze o supervenijenciji prema tipovima i modelima redukcije koji se
obino primenjuju u nauci. Zakljuak je da nam teza o supervenijenciji nije od velike
pomoi u premoavanju eksplanatornog jaza izmeu fizikog i mentalnog jer nam, osim
to konstatuje jednosmernu relaciju determinacije, ne razjanjava zato i kako neurofizioloki mehanizmi i procesi koji se odigravaju u naem centralnom nervnom sistemu
dovode do javljanja ba one vrste mentalnih svojstava koja karakteriu fenomen svesti.
KLJUNE REI:

mentalno, fiziko, supervenijencija, redukcija, mogunost viestruke

realizacije.

1.
Gotovo da nema fenomena koji nam je, kao svesnim biima, toliko blizak a u
isto vreme toliko zagonetan i nedostupan sistematskom istraivanju kao to je to fenomen svesti.1 Zagonetka svesti nalikuje onoj sa kojom se, po sopstvenom priznanju, suoio Sveti Avgustin razmiljajui o prirodi vremena: kada ga niko o tome ne
pita, on ima oseaj da zna ta je vreme, ali na postavljeno pitanje ta je vreme?
nije u stanju da prui adekvatan odgovor. Meutim, dok je vreme prema uobiajenom tumaenju objektivna, metafizika kategorija o kojoj, kao i Avgustin, imamo
subjektivni iskustveni doivljaj, svest nam je neposredno dostupna. Otkuda onda
njena zagonetnost? Sva teina ovog problema izbija u prvi plan sa nizom blisko
povezanih pitanja: Da li je tekoa da se odgonetne priroda svesti naelna ili praktina? Da li je re o fenomenu ije razumevanje prevazilazi nae kognitivne sposobnosti? Ili je svest ipak mogue objasniti redukovanjem na neurofizioloka stanja
1

Ovaj rad pisan je u okviru projekta Instutita za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Problem eksplanatornog jaza u filozofiji i nauci (149010), koji finansira Ministarstvo za
nauku i tehnoloki razvoj republike Srbije.

28

Sanela Risti, ivan Lazovi

mozga? Da li je ovakva redukcija uopte mogua? Nije li za utisak o nereivosti

problema bar delom kriva naa privrenost materijalistikom ontolokom polazitu? Ili je misterija moda samo prividna zato to je i svest tek jedan od mnogih
prirodnih fenomena dostupnih naturalistikom objanjenju? Ovo su samo neka pitanja na koja jo uvek nemamo konaan odgovor. S obzirom na njihovu brojnost i
teinu zagonetke svesti, esto nam se ini kao da smo u minhauzenovskom poloaju, odnosno kao da iz ivog peska svih ovih tekoa pokuavamo sebe da izbavimo
poteui sopstveni perin.
Brojnost pitanja reflektuje se u razliitim pristupima, analizama i pokuajima
reavanja zagonetke: od shvatanja svesti kao neeg natprirodnog to u principu izmie naturalistikim objanjenjima, do dosledno naturalistikih pristupa koji konstatuju sloenost problema i nae oskudno poznavanja fenomena, ali dele optimistiniji stav naspram ponuenih nauno zasnovanih modela, programa ili bar nacrta
reenja. U sukobu ovih oprenih pozicija, teza o supervenijenciji svesti namee se
kao jedno, na prvi pogled, prihvatljivo i kompromisno reenje. U ovom radu preispitaemo tu tezu u svetlu redukcionistikih istraivakih projekata.
2.
Uopteno formulisana, teza o supervenijenciji tvrdi da skup svojstava A supervenira nad skupom svojstava B akko nema razlike na A nivou bez razlike na B nivou. Shvaena u ovom smislu, relacija supervenijencije je jednosmerna: skup B
svojstava odreuje skup A svojstava (dok obrnuto ne vai). Takoe, ova relacija
ima karakter determinacije, to znai ne samo da faktiki nema razlike na A nivou
bez razlike na B nivou, ve i da takve razlike ne moe biti. Drugim reima, razlika
na A nivou povlai razliku na B nivou, odnosno identitet (nerazluivost) u pogledu
B svojstava garantuje identitet (nerazluivost) u pogledu A svojstava.
Teza o supervenijenciji mentalnog nad fizikim tvrdi da su mentalna svojstva
zavisna od odgovarajuih neurofiziolokih stanja u smislu u kojem razlika na mentalnom nivou implicira razliku i na neurofiziolokom nivou. Ako neko iz stanja
oseati e pree u stanje ne oseati (vie) e, onda to znai da je dolo do odgovarajue neurofizioloke promene u njegovom mozgu. Drugim reima, mentalna
stanja superveniraju na modanim stanjima u tom smislu to e isti tip neurofiziolokih uzroka imati mentalne posledice iste vrste. Ako imamo dva mozga koja su
strukturalno i do u poslednji molekul identina, onda e istovetna kauzalna osnova
garantovati da se u takva dva mozga pod istim spoljanjim uslovima javljaju ista
mentalna stanja. Drugim reima, neurofizioloki identitet garantuje i mentalni identitet, mada obrnuto ne vai (mentalni identitet ne garantuje neurofizioloki).
Prisetimo se gledita britanskih emergentista iz sredine prolog veka. Njihova
zajednika opta teza je da su emergentna mentalna svojstva zavisna od bazinijih

Svest, supervenijencija i redukcija

29

svojstava, da se javljaju samo kada su prisutni odgovarajui uslovi na niem nivou,

ali su, uprkos tome, sutinski nova svojstva nesvodljiva na svojstva nieg reda koja
su im u osnovi. Pretpostavimo kao dat sistem S koji ine elementi a1,..., an. Na
primer, S moe biti kamen, a elementi mogu biti molekuli. Uopteno gledano, postoje svojstva S-a koja nisu, ili nisu nuno, svojstva i elemenata a1,..., an; recimo,
kamen S je teak pola kilograma, ali to ne vai i za pojedinane molekule.
Neka svojstva sistema (na primer, zapremina ili povrina tela) mogu biti dedukovana, ili se neke injenice o njima mogu razumeti (recimo, moe se predvideti
njihovo javljanje), na osnovu svojstava elemenata i strukturalnih odnosa ili naina
na koji su ovi elementi ureeni. Meutim, izgleda da ima svojstava (na primer slanoa, fluidnost ili providnost) celine ili sistema koja se ne mogu predvideti niti razumeti samo na osnovu kompozicije elemenata od kojih se celina sastoji i njihovih
meusobnih relacija; ovakve karakteristike celine nazivaju se emergentnim svojstvima sistema.
U filozofskim raspravama o prirodi svesti, emergentisti su smatrali da je svest
slinija ovoj drugoj vrsti emergentnih svosjtava. Prema njihovom miljenju, kao to
je providnost emergentno svojstvo sistema molekula koje se ne moe predvideti ili
razumeti samo na osnovu strukture i grae sistema, tako je svest kazalno emergentno svojstvo sistema neurona koje se moe objasniti kauzalnom interakcijom elemenata mozga na mikro nivou, premda se ne moe deduktivno izvesti iz isto fizike
strukture i grae mozga. Emergentisti pritom nisu zastupali dualizam supstancija.
Oni su tvrdili da se svet sastoji od fizikih entiteta u potpunosti sainjenih od fizikih elemenata, ali su poricali kauzalnu kompletnost fizike kao nauke. Premda nemamo fiziko objanjenje za javljanje emergentnih svojstava, ona su metafiziki i
nauno bazina u istom onom smislu u kojem su to fizika svojstva i fundamentalni
zakoni fizike.
Da li je emergentistima, u skladu sa osnovnim postavkama njihove doktrine,
doputeno da tvrde da su emergentna svojstva supervenijentna? Izgleda da je odgovor potvrdan, mada to relaciju mentalnog i fizikog ne ini razumljivijom.2 Kolika bi uopte mogla biti eksplanatorna korist od relacije zavisnosti mentalnog od
fizikog koja ne omoguuje svoenje mentalnog na fiziko i koja podrazumeva da
mentalna stanja imaju kauzalnu mo kao i fizika stanja a da se ipak ne mogu bez
ostatka fiziki objasniti? Najvei problem teze o emergenciji, dakle, lei u injenici
da nam ona, ak i kada prihvatimo ovakvu zavisnost dve klase svojstava, ne objanjava kako i zato su mentalna svojstva determinisana fizikim. Determinacija
mentalnih svojstava fizikim postulira se kao metafiziki fundamentalna injenica
koja ostaje misteriozna i nerazumljiva.
Supervenijencija, sreom, ne mora nuno pretpostavljati sui generis svojstva
vieg nivoa. Prva pominjanja supervenijencije u materijalistikim raspravama o
2

Za potvrdan odgovor videti: Horgan, 2002, str. 150162.

30

Sanela Risti, ivan Lazovi

odnosu mentalnog i fizikog nalazimo kod Donalda Dejvidsona. Njegovo gledite,

poznato pod nazivom anomiki monizam, podrazumeva da:
1. svaki mentalni dogaaj jeste identian nekom fizikom dogaaju;
2. mentalna svojstva nisu identina fizikim svojstvima niti ih je mogue pomou definicija ili zakona redukovati na fizika svojstva.
Dejvidson se eksplicitno poziva na pretpostavku o kauzalnoj potpunosti fizike,
odnosno na tezu da je domen fizikog kauzalno zatvoren u tom smislu to svaki
fizikalno opisan dogaaj ima dovoljan uzrok koji je takoe mogue opisati jezikom
fizike. Sama teza o kauzalnoj potpunosti fizike ne povlai fizikalizam kao stanovite po kojem su svi dogaaji u osnovi fiziki dogaaji; da bi ona to inila, morala
bi se dopuniti pretpostavkom da su mentalni dogaaji kauzalno efikasni i da mogu
biti uzroci ije posledice se takoe mogu opisati fizikalnim terminima. Na osnovu
ove dve teze (o kauzalnoj zatvorenosti fizikog i kauzalnoj efikasnosti mentalnog),
Dejvidson zakljuuje da mentalni dogaaji u stvari nisu nita drugo do fiziki dogaaji: mentalni dogaaji uzrokuju fizike dogaaje, a svi fiziki dogaaji imaju
fizike dovoljne uzroke, iz ega sledi da mentalni dogaaji kao uzroci moraju biti
fiziki dogaaji.
Pokuaj da se uvoenjem pojma supervenijencije razjasni odnos izmeu fizikih i mentalnih stanja sreemo i u kontekstu odbacivanja mogunosti psihofizikog type-type identiteta i redukcije. Potvrdu za to imamo u sledeem, esto navoenom pasusu:
Mada stanovite koje opisujem porie da postoje psihofiziki zakoni, ono je
saglasno sa gleditem da su mentalna obeja u izvesnom smislu zavisna od
fizikih obeleja ili da su njima determinisana. Ovakva determinacija bi mogla da se shvati kao da znai da ne mogu postojati dva dogaaja koja bi bila
slina u svakom fizikom pogledu, ali bi se razlikovala u nekom mentalnom
pogledu; odnosno, jedan objekat ne moe da se promeni u nekom mentalnom
pogledu, a da se ne promeni i u nekom fizikom pogledu. Zavisnost ili determinacija ove vrste ne implicira mogunost svoenja putem zakona ili definicija ...3
Dejvidsonovo odluno odbacivanje svodljivosti mentalnih svojstava i njegova
verzija materijalizma koja ne tvrdi ni identitet svojstava ni nomiku ekvivalentnost
mentalnih i fizikih dogaaja privukla je mnoge filozofe. inilo se da tvrdnja da su
fizike injenice ontoloki bazine, da one determiniu sve druge injenice i da je
izmeu njih i drugih injenica prisutna relacija supervenijencije, zadovoljava sve
potrebe materijalistike metafizike koja je u stanju da izbegne problematinu redukcionistiku tezu. Kao da je supervenijencija svojstava i injenica vieg reda nad
fizikim svojstima i injenicama ba ona dugo traena relacija koja izraava potre3

Dejvidson, 1993, str. 99.

Svest, supervenijencija i redukcija

31

bnu vrstu determinacije u smeru od fizikog ka mentalnom, uvajui pritom izvesnu autonomiju mentalnog. Ipak, podrobnije ispitivanje relacije supervenijencija
potkrepilo je sumnju u to da ona moe sama da ponese teret formulisanja prihvatljive verzije materijalizma.
Podsetimo se jo jednom na glavne postavke anomikog monizma. Prva je da
nema kauzalnih zakona koji bi vaili za mentalne fenomene (otuda anomiki), i to
kako za njihov odnos prema fizikim, tako ni za odnos prema drugim mentalnim
dogaajima.4 Druga postavka je da mentalni dogaaji jesu kauzalno delotvorni, ali
to mogu biti samo posredstvom fizikih dogaaja koji instanciraju kauzalne zakone, to u krajnjoj instanci znai da su oni, iako opisani mentalistikim opisima, u
stvari fiziki (otuda monizam).
Sr Dejvidsonove argumentacije ini teza da se svaki kauzalno delotvoran dogaaj, kako god inae bio opisan, samim tim to stoji u uzronoj relaciji u naelu
moe opisati kao fiziki i kao takav podvesti pod odgovarajui kauzalni zakon.
Drugim reima, svaki dogaaj koji je u uzronom odnosu prema drugim dogaajima mora i sam potpadati pod zakone fizike i biti deo fizikog domena. Mentalni
dogaaji su kauzalno efikasni samo zato to su identini sa kauzalno efikasnim fizikim dogaajima, a kauzalne relacije u kojima uestvuju u potpunosti su determinisane fizikim dogaajima sa kojima su identini. Pretpostavimo da neki mentalni
dogaaj M stoji u kauzalnoj relaciji, odnosno uzrokuje neki dogaaj (bilo mentalni
bilo fiziki) F. Prema Dejvidsonu, poto nema psihofizikih zakona, a svaka kauzalna relacija izraava neki fiziki zakon, i uzrona relacija izmeu M i F (kako
god oni inae bili opisani) u stvari mora biti uzrona relacija izmeu dva fizika dogaaja. Da bismo, pak, mogli da formuliemo odgovarajui fiziki zakon koji se
odnosi na relaciju izmeu M i F, oba dogaaja moramo opisati fizikalnim opisima.
Ovim reenjem se, meutim, dovodi u pitanje kauzalna relevantnost mentalnog
qua mentalnog, jer se pokazuje da to kakav je mentalni dogaaj M (koja su njegova
svojstva, koje je vrste) ne igra nikakvu ulogu u odreivanju kauzalne relacije iji je
M lan. Kauzalna relacija M-a potpuno je odreena svim njegovim fizikim svojstvima, pa ne ostaje prostor za kauzalni doprinos mentalnih svojstava. Prema tome,
ako bi se iz sveta uklonilo sve to je mentalnog karaktera, ili se mentalna svojsta
sasvim drugaije preraspodelila, njegova kauzalna struktura ostala bi netaknuta.
Drugim reima, poto mentalna svojstva qua mentalna gube kauzalnu mo, ona se
pokazuju kao epifenomenalna. U ovoj posledici mnogi filozofi vide glavnu manu
Dejvidsonovog anomikog monizma.5
4

Dejvidson zakone shvata kao jezike entitete i kada porie postojanje zakona koji bi vaili za
domen mentalnog, on ima u vidu da mentalni dogaaji opisani kao mentalni ne mogu biti podvedeni pod zakone, zato to je primena mentalistikih termina diktirana uslovima (principi racionalnosti, holizam mentalnog i sl.) koji onemoguuju formulaciju kauzalnih zakona.

Kim, 2002, str. 170179.

32

Sanela Risti, ivan Lazovi

Posle Dejvidsona, relacijom supervenijencije neto vie su se bavili T. Horgan,

D. Kim i D. Luis. Njihove analize omoguavaju nam da preciznije izrazimo ta se
podrazumeva pod tom relacijom:
1. kovarijantnost svojstava (ako su dve stvari nerazluive na bazinom, onda su
nerazluive i na supervenijentnom nivou);
2. zavisnost (supervenijentna svojstva su determinisana bazinim svojstvima);
3. nesvodljivost (kovarijantnost svojstava i zavisnost ne impliciraju da su supervenijentna svojstva svodljiva na subvenijentna).6
Tezu o supervenijenciji mentalnog nad fizikim koja ima u vidu ovakvu relaciju mnogi smatraju korisnom za formulisanje minimalnog fizikalizma, odnosno, za
izraavanje minimalnih obaveza koje je spreman da prihvati svako ko se deklarie
kao fizikalista. Preostaje ipak pitanje koliko jaka mora biti ova relacija da bi proizvela zavisnost, a koliko slaba da ne bi podrazumevala redukciju. U razliitim odgovorima na ovo pitanje ispoljavaju se daljnja razliita tumaenja supervenijencije.
esto se deava da se autori koji se bave nekim domenom stvarnosti slau da
relacija supervenijencije postoji izmeu dva tipa svojstava, ali se razilaze u tumaenju njene modalne snage. U filozofiji duha bi se pristalice razliitih stanovita
mogle sloiti da mentalno supervenira nad fizikim; ak bi i kartezijanski dualista
prihvatio neki vid supervenijencije mentalnog u odnosu na fiziko. Meutim, do
velikih neslaganja dolazi kada treba precizirati kakvu snagu ima ova relacija. Da
bismo ispitali odnose izmeu relacije supervenijencije s jedne, i relacija redukcije i
ontoloke zavisnosti sa druge strane, po snazi emo razlikovati sledee vrste supervenijencije (fizika svojstva oznaavamo sa F, mentalna sa M):
1. Slaba supervenijencija: Nuno, ako su x i y nerazluivi u pogledu F svojstava onda su nerazluivi i u pogledu M svojstava (odnosi se samo na entitete koji se
nalaze u istom moguem svetu).
2. Jaka supervenijencija: Za svaki objekt x i y, i svaki mogui svet Wj i Wk,
ako je x u Wj F-nerazluivo od y u Wk (x ima u Wj tano ona svojstva koja ima y u
Wk), onda je x u Wj i M-nerazluivo od y u Wk (odnosi se i na entitete u razliitim
moguim svetovima).
3. Globalna supervenijencija: Svaka dva sveta koja su F-nerazluiva, tj. svetovi
u kojima su fizika svojstva distribuirana na isti nain, jesu i M-nerazluiva, tj. ne
mogu se razlikovati ni po nainu na koji su mentalna svojstva u njima distribuirana
(odnosi se na ceo mogui svet, ne na pojedinane entitete u njemu).7

Videti: Kim, 1995, str 131161.

Kim, 1995.

Svest, supervenijencija i redukcija

33

3.
Filozofi se uglavnom slau da mogunost redukcije A svojstava na B svojstva
zahteva bar da su prva svojstva u odnosu supervenijencije prema drugim svojstvima. Svako prihvatljivo shvatanje redukcije podrazumeva da ako se neki skup Asvojstava redukuje na skup B-svojstava, onda ne moe biti A-razlike bez B-razlike,
to vai i u sluaju ontoloke redukcije i u sluaju redukcije koja poiva na pojmovnoj analizi i naziva se konceptualnom. Ipak, ovu konstataciju bismo mogli da
smatramo trivijalnom. Mnogo je znaajnije i zanimljivije ispitati da li je supervenijencija dovoljna za redukciju, a odgovor zavisi od tipa redukcije koju zahtevamo
kao i od vrste supervenijencije koju tvrdimo. Ako kao neophodan uslov za izvoenje redukcije postuliramo identitet svojstava ili implikaciju, onda ak ni najjaa supervenijencija nije dovoljna da je obezbedi.
Idealni redukcionizam bio je projekat pozitivistike filozofije nauke, danas u
mnogome diskreditovane. Ipak, osnovna ideja redukcionizma opstala je uprkos loem prizvuku koji je prati. Na ontolokom planu, redukcionistiki projekt poiva
na naizgled intuitivno prihvatljivoj pretpostavci da se za polazite moe uzeti skup
nespornih bazinih entiteta, svojstava i principa i da se za sve ostale stvari moe
pokazati da nisu nita drugo do kombinacija entiteta ili svojstava bazinog tipa.
Redukcionizam tako tei tome da uspostavi relaciju identiteta izmeu entiteta ili
svojstava koja na prvi pogled izgledaju ontoloki nezavisna. Na teorijskom planu,
pak, redukcija se obino shvata kao mogunost prevoenja jedne teorije ili skupa
eksperimentalnih zakona, koji vae u jednom podruju istraivanja, na neku drugu
teoriju koja je najee formulisana za drugu oblast odnosno, po pretpostavci, za
baziniju vrstu entiteta.8 S obzirom na to ta su lanovi pretpostavljene relacije
identiteta (objekti, svojstva, teorije ili neto etvrto) moemo razlikovati sledee
tipove redukcionizma:
1. Redukcionizam objekata jeste najvaniji tip ontolokog redukcionizma, prema kojem se objekti jedne vrste ne sastoje ni od ega drugog do od objekata druge,
po pretpostavci bazinije vrste. Materijalni objekti, recimo, nisu nita drugo do skupovi molekula, geni nita drugo do skupovi DNK molekula, itd.
2. Redukcionizam svojstava predstavlja drugi tip ontolokog redukcionizma, u
kojem se svojstva sa jednog nivo stvarnosti svode na kombinaciju svojstva sa nieg, po pretpostavci bazinijeg nivoa. Recimo, toplota nije nita drugo do srednja
kinetika energija kretanja molekula.
3. Teorijskom redukcijom se zakoni jedne teorije izvode iz (ili prevode u) zakone neke druge, po pretpostavci bazinije (redukujue) teorije, to znai da se
prva, redukovana teorija na kraju pokazuje samo kao specijalni sluaj druge, re8

Videti: Nejgel, 1974.

34

Sanela Risti, ivan Lazovi

dukujue teorije. Iako je u naukama esto prisutna tenja da se neke posebne nauke
kao to su hemija ili biologija redukuju na fiziku kao bazinu nauku, u praksi gotovo da nemamo uspeno dovrenu teorijsku redukciju.
4. Logika (konceptualna) redukcija je tip redukcije koji filozofi najee tvrde. U pitanju je relacija meu pojmovima ili iskazima, gde se pojmovi koji referiraju na jedan tip entiteta mogu zameniti pojmovima koji referiraju na drugi tip entiteta. Primer za ovakvu redukciju predstavlja teza da se iskazi o brojevima mogu
prevesti u iskaze koji referiraju na skupove, ili da se iskazi o fizikim objektima
mogu prevesti u iskaze o senzornim sadrajima ulnog iskustva. Iz ovakve pojmovne redukcije trebalo bi da sledi da se i entiteti na koje redukovani pojmovi referiraju mogu svesti na entitete na koje referiraju redukujui pojmovi; u navedenim
sluajevima, trebalo bi da brojevi nisu nita drugo do skupovi skupova, a fiziki
objekti nita drugo do skupovi ulnih oseta.
5. Kauzalna (nomoloka) redukcija podrazumeva svoenje kauzalne moi jedne vrste stvari na kauzalnu mo druge, po pretpostavci bazinije vrste stvari. Prilikom ovakve redukcije podrazumeva se da se kauzalna mo, a samim tim i postojanje redukovanih entiteta, moe u potpunosti objasniti pomou kauzalne moi redukujuih fenomena.9
U filozofskim raspravama o odnosu mentalnog i fizikog najee je u centru
panje model konceptualne redukcije. Mnogi antiredukcionistiki argumenti polaze
od uverenja da je za redukciju neophodna takozvana tiptip korelacija mentalnog i
fizikog, odnosno, korelacija u kojoj za svako mentalno svojstvo M postoji fiziko
svojstvo F takvo da nuno vai: M se u datom sistemu javlja u trenutku t akko se u t
javlja i F. Antiredukcionisti tvrde da u sluaju mentalnog i fizikog takvih korelacija nema prosto zato to je zamislivo javljanje mentalnog svojstva M bez javljanja
fizikog svojstva F i obrnuto, javljanje F bez javljanja M.
Ovde se neemo uputati u argumente jedne i druge strane u sporu, ve emo
samo ukratko razmotriti kako se ovakav model redukcije odnosi prema tezama supervenijencije razliitih jaina.
Slaba teza o supervenijenciji oigledno ne obezbeuje odgovarajuu psihofiziku korelaciju (neophodnu za konceptualnu redukciju), s obzirom da se ona odnosi
samo na jedan, a ne i na sve mogue svetove. Naime, ona ne doputa fizike duplikate koji nisu istovremeno i mentalni duplikati, ali samo u aktualnom svetu ili unutar jednog istog mogueg sveta; u razliitim moguim svetovima zamislivi su fiziki duplikati koji se razlikuju u pogledu mentalnih svojstava ili ova uopte ni nemaju (kao to je sluaj sa zamiljenim zombi biima). Prema Kimovom miljenju10,
ova verzija teze o supervenijenciji doputa tri sledee mogunosti nespojive sa fizikalizmom:
9

Za klasifikaciju tipova redukcije videti: Searle, 1997, str. 451461

10

Videti: Kim, 1995. Upor. takoe: Guttenplan, ed., 1998, str. 577578.

Svest, supervenijencija i redukcija

35

svet koji je fizika replika aktualnog sveta, ali je potpuno lien mentalnosti;
svet koji je fiziki identian aktualnom svetu, ali u kojem su svi organizmi jednako svesni;
svet koji je fiziki istovetan aktualnom svetu, ali u kojem je prisutna drugaija distribucija mentalnih svojstava (recimo jednoelijski organizmi su svesni
u onom stepenu u kojem su to ljudi u aktualnom, a ljudi u onom u kojem su
to jednoelijski organizmi u aktualnom i sl).
Na drugoj strani, jaka teza o supervenijenciji iskljuuje ove mogunosti zato
to, za razliku od slabe teze, podrazumeva relaciju supervenijencije koja vai ne
samo u jednom, nego u svim moguim svetovima. Pod pretpostavkom o postojanju
jake supervenijencije sledi da svakom mentalno svojstvo M odgovara disjunktivno
ureena serija (moda i sa neodreenom brojem lanova) odgovarajuih skupova
fizikih svojstava P1, P2, ..., Pn, od kojih je svako dovoljno za javljanje M. Unija
takvih svojstava nuno je koekstenzivna sa M. Mnogi smatraju da jaka teza supervenijencije, shvaena na ovaj nain, u stvari ne omoguuje eljenu redukciju, obrazlaui taj svoj stav time to disjunktivno ureeno sloeno svojstvo ne moe da
poslui kao osnova za redukciju pojedinanih mentalnih svojstava. Ipak, autori koji
zastupaju jaku verziju teze o supervenijenciji u disjunktivnom karakteru redukujueg sloenog svojstva ne vide nikakvu tekou dokle god se relacija supervenijencije mentalnog nad fizikim posmatra kroz razliite mogue svetove; za vaenje teze
dovoljno je da mentalna svojstva uvek, to jest u bilo kom moguem svetu, moraju
supervenirati na nekim fizikim svojstvima, mada fizika osnova mentalnog od
mogueg sveta do mogueg sveta moe biti drugaija.
Nekome ko nije zadovoljan ovakvim odgovorom moglo bi da izgleda da tumaenje relacije izmeu mentalnog i fizikog u duhu globalne teze o supervenijenciji
prua prihvatljivije reenje. Na prvi pogled, ova interpretacija bi najvie odgovarala
nereduktivnim fizikalistima jer ona, za razliku od jake teze, ne pretpostavlja tiptip
korelaciju mentalnih i fizikih svojstava. To to ne implicira jaku supervenijenciju
tezi o globalnoj supervenijenciji daje prividnu prednost; meutim, nevolja je u tome
to ona ne implicira ni slabu supervenijenciju pa je samim tim, kao to su esto isticali Kim i Horgan, preslaba da bi uopte mogla da ispuni ak i minimalna fizikalistika oekivanja da teorijski osigura determinisanost svih injenica (ukljuujui i
mentalne) fizikim injenicama.
4.
Podsetimo se da smo na tragu fizikalistikih razmiljanja u relaciji supervenijencije potraili, izmeu ostalog, i reenje problema kauzalne efikasnosti mentalnog
u kauzalno zatvorenom domenu fizikog. Na kauzalnu zatvorenost fizikog obave-

36

Sanela Risti, ivan Lazovi

zuje se svaki dosledni fizikalista tvrdei da u jednoj kompletnoj eksplanatornoj teoriji fizikog sveta nema mesta za pozivanje na nefizike nosioce uzronog delovanja. Od relacije supervenijencije oekivalo se da mentalne fenomene vee za fizike, kauzalno efikasne entitete. Pretpostavimo, na primer, da javljanje jednog
mentalnog svojstva M1 uzrokuje javljenje drugog mentalnog svojstva M2. Prema
supervenijentistima, svako od tih svojstava poseduje fiziki subvenijentnu bazu,
recimo F1, odnosno F2. Uzrokovati javljanje jednog supervenijentnog mentalnog
svojstva M2 znai, zapravo, uzronim putem stvoriti odgovarajuu subvenijentnu
bazu F2, jer se ne vidi kako bi se drugaije moglo uticati na promene na supervenijentnom nivou ako ne promenama na subvenijentnom nivou. Ali isto tako ni M1 se
ne bi javilo da nije bilo javljanja njegove fizike osnove F1. Samim tim se, dakle,
pokazuje da je uzrona veza izmei mentalnih svojstava M1 i M2 u stvari uzrona
veza izmeu njihovih subvenijentnih fizikih svojstava F1 i F2. Kao to smo na primeru Dejvidsonovog anomikog monizma uoili, iako se ovaj opis potpuno uklapa
u koncepciju o kauzalnoj zatvorenosti fizikog, on ne objanjava pretpostavljenu
kauzalnu efikasnosti mentalnog kao mentalnog. Duhovito nazivajui ovu tekou
Dekartovom osvetom, Kim s pravom primeuje da:
... u sluaju pretpostavljene M1M2 kauzalnosti situacija je slinija nizu senki
koje izazivaju automobili u pokretu: nema kauzalne veze izmeu senke koja
se javlja ranije i one koja joj sledi, i jedna i druga su samo posledica automobila u pokretu.11
Pokazuje se, dakle, da su svojstva koja superveniraju nad fizikom bazom u stvari
epifenomenalna i da je njihova kauzalna efikasnost prividna.
Da li bi se situacija promenila na bolje ako bismo primenili model kauzalne
(nomoloke) redukcije karakteristian za meu-teorijske redukcije empirijskih nauka? U tom sluaju, redukcija bi predstavljala izvoenje psiholokih zakona iz zakona neke bazinije fizike teorije (po pretpostavci neuroloke) u konjunkciji sa
takozvanim premoujuim zakonima, empirijskim zakonima koji koreliraju mentalne i fizike (neuronske) vrste svojstava. Ideja je da se za svako mentalno svojstvo moe pronai nomoloki koekstenzivno fiziko svojstvo a ne, kao to je u duhu tradicionalnog modela redukcije smatrano, analitiki koekstenzivno svojstvo.
Razlika izmeu nomoloke i logike (konceptualne) redukcije je, dakle, u razumevanju operatora nuno u prvom sluaju, podrazumeva se nomoloka nunost,
dok se u drugom sluaju u vidu ima logika, odnosno analitika nunost.
Po miljenju mnogih autora, prirodu relacije izmeu svesti i centralnog nervnog sistema najbolje izraava model kauzalne redukcije koja naglasak stavlja na
pretpostavku da su mentalna svojstva u stvari uzrokovana neurofiziolokim procesima. Na pitanje da li kauzalna redukcija implicira ontoloku redukciju, broj po11

Kim, 2002, str. 177.

Svest, supervenijencija i redukcija

37

tvrdnih odgovora je znatno manji. Uopteno gledano, istorija nauke potvruje da su

kauzalne redukcije u najveem broju sluajeva posluile kao osnov za ontoloke
redukcije i da su ove najee bile uspene. U svakoj uspenoj kauzalnoj redukciji
mi u krajnjoj instanci redefiniemo termine ili izraze koji ukazuju na redukovane
fenomene, identifikujui ih tako sa njihovim uzrocima: na primer, kada je re o bojama, u prihvaenom naunom opisu eliminiemo subjektivni iskustveni doivljaj
opaanja boje i stvarnu boju svodimo na refleksiju svetlosti; slino postupamo i
prilikom svoenja zvuka na talase sredine kroz koju se on prostire, toplote na
molekularno kretanje itd.
Da li ovo vai i za svest? U odgovoru na ova pitanja, stavovi su podeljeni. Po
miljenju mnogih autora, fenomen svesti se po svojoj sloenosti i prirodi toliko razlikuje od navedenih fenomena (kod kojih je uspena kauzalna redukcija omoguila
i ontoloku redukciju) da nam, bez obzira na to to se sadraji svesti mogu protumaiti kao kauzalno emergentno svojstvo aktivnosti neurona i kauzalno redukovati
na modane procese, ni potpuno dovrena neuronauka ne bi obezbedila ontoloku
redukciju svesti na nain na koji su dosadanje prirodne nauke uspeno redukovale
brojna svojstva vieg reda (boju, zvuk, toplotu i dr) na svojstva nieg reda. I dok
savremeni dualisti istrajavaju na nesvodljivosti mentalnih svojstava na fizika,
nalazei u tome potvrda bar za tezu o dualizmu svojstava, savremeni materijalisti
insistiraju na mogunosti redukcije svesti na neurofizioloka stanja mozga, uvereni
u to da bi cena nesvodljivosti bila naputanje naunog pogleda na svet.
5.
Vratimo se jo jednom pitanju ta se podrazumeva pod redukcijom u kontekstu
filozofskog spora oko svodljivosti mentalnih svojstava na fizika.
Koncept redukcije koji je posluio kao zajedniki background izveden je iz redukcionistikog modela koji je svojevremeno izloio Ernest Nejgel, prvi put 1950. i
kasnije, 1961. godine u Strukturi nauke12. Nejgel je pre svega bio zainteresovan za
meuteorijsku redukciju te je glavnu panju posvetio logikoj vezi redukujue (T1)
i redukovane (T2) teorije. Prema ovom modelu, redukcija je dokazna procedura
(proof procedure) koja se sastoji u logikom izvoenju zakona teorije T2 iz konjunkcije obuhvatnije teorije T1 i odgovarajuih premoujuih zakona. Premoujui zakoni, najee formulisani kao univerzalni iskazi u formi bikondicionala (Ako
i samo ako iskazi), povezuju predikate zastupljene u redukovanoj i redukujuoj
teoriji i time pokazuju da su dve naizgled razliite ontologije T1 i T2 u stvari istovetne. Kao takvi oni su, prema klasinom modelu redukcije, neophodni da obezbe12

Nejgel, 1974.

38

Sanela Risti, ivan Lazovi

de logiku vezu (i omogue izvoenje) teorija koje su izraene potpuno razliitim

vokabularom. Za redukciju svesti na fiziku bazu ovakav model bi zahtevao da za
svako mentalno svojstvo bude obezbeeno nomoloki koekstenzivno fiziko svojstvo, odnosno, da za svako mentalno svojstvo postoji strog zakon forme Za svako
x, Mx akko Fx.
Zahtev za ovakvim premoujuim zakonima ini redukcionistiku pretpostavku u pogledu statusa mentalnih svojstava relativno lakom metom. Presudnu ulogu u
obaranju ovakvih redukcionistikih pretenzija u objanjenju svesti odigrao je argument koji se poziva na mogunost viestruke realizacije (multiple realisability)
svojstava vieg reda u svojstvima nieg reda. U konkretnom sluaju odnosa mentalnih i fizikih svojstava, tim argumentom se tvrdi da traene premoujue psihofizike zakone nije mogue nai zbog toga to mentalna svojstva nemaju koekstenziju u fizikom domenu; iako zahtevaju fiziku osnovu, ona mogu biti realizovana
u razliitim fizikim svojstvima.
Nejgelov model redukcije moe se osporavati ne samo zato to premoujui
zakoni nisu (usled mogunosti viestruke realizacije) nuan uslov uspene redukcije, nego i zbog toga to nisu ni dovoljan uslov za nju. Jedan od problema klasinog
modela je u tome to se najvei broj redukovanih (starih) teorija vremenom pokazao netanim, usled ega (ako se pod redukcijom podrazumeva logiko izvoenje u vidu dedukcije) na osnovu pravila modus tollens sledi da su i premise redukujuih (novih) teorija pogrene. Ovaj problem se moe privremeno otkloniti ukazivanjem na injenicu da se meu premisama redukcije nalaze ne samo principi
nove teorije, ve takoe i neki poetni granini uslovi meu kojima se moe traiti
greka i time sauvati nova teorija. Meutim, to se ne deava u svim situacijama.
Onda kada to nije sluaj, entiteti nove teorije nisu ni identini ni nomoloki povezani sa entitetima stare teorije. Na primer, masa njutnovske i relativistike fizike
nisu ni identini ni koekstenzivni entiteti, premda se svoenje Njutnove na Ajntajnovu fiziku (pod odreenim dodatnim pretpostavkama) smatra paradigmatinim
primerom uspene naune redukcije. U svetlu ovih primera, neki filozofi predlau13
odustajanje od takozvane direktne redukcije koja zahteva da se T2 moe dedukovati
iz T1. Predmet dedukcije e pre biti skup teorema koji ini grubu (aproksimativnu)
sliku T2, zadrava eksplanatornu i prediktivnu mo T2, ali je izraen renikom teorije T1. injenica je da nove, redukujue teorije ne samo da u odreenom smislu objanjavaju stare teorije, ve ih i koriguju uvoenjem novih pojmovnih distinkcija. U
takvim situacijama, premoujui zakoni ne uestvuju u dedukciji nego do njih dolazimo tek nakon redukcije; takoe, oni ne moraju biti formulisani kao univerzalni
materijalni iskazi identiteta, ve esto samo kao ureeni parovi predikata stare i
nove teorije kojima se istie da su predikati nove teorije primenljivi u svim onim
13

Vidi: Patricia Churchland, 1997 i Paul Churchland, 1979, ch. 11.

Svest, supervenijencija i redukcija

39

sluajevima u kojima su, u skladu sa redukovanom teorijom, primenjivani stari predikati.

Od nove, redukujue teorije s pravom oekujemo da ima pojmovne i nomoloke resurse za referiranje na skup svojstava ija su nomoloka mo i funkcija
analogne nomolokoj moi i funkcijama svojstava postuliranih starom teorijom.
Pretpostavlja se da obe teorije opisuju isti empirijski domen pa se na osnovu toga,
kao i na osnovu njihove sistematske nomoloke paralele, moe tvrditi da obe pruaju objanjenje istih objektivnih svojstava u tom domenu. Uprkos tome to se ne
moe rei da nova teorija daje konano i iscrpno objanjenje fenomena iz date
empirijske oblasti, poeljnost redukcije je razumljiva ako se ima u vidu da redukujua teorija koristi mnogo prefinjeniji pojmovni sistem nego redukovana teorija, da
ona zahvaljujui tome ukazuje na distinkcije koje prethodna nije ni primeivala i
tako omoguuje istananiji opis fenomena koji su nam perceptivno dostupni.
Uzimajui u obzir mogunost viestruke realizacije i neadekvatnost klasinog,
nejgelovskog modela redukcije, izgleda da je najprihvatljivija redukcionistika istraivaka strategija ona koja polazi od teze da se mentalna svojstva mogu funkcionalno odrediti (preko svojih tipinih uzroka i posledica) i da je njihov funkcionalni
karakter nuan i dovoljan uslov za mogunost njihove redukcije na fizika svojstva.
U okviru ovakvog redukcionistikog programa, redukcija nekog svojstva M obuhvatala bi dva zadatka:
1. konceptualni zadatak, odnosno funkcionalistiku karakterizaciju i definisanje
svojstva M u terminima njegovih kauzalnih/nomolokih relacija sa svojstvima sa bazinijeg, fizikog nivoa;
2. empirijsko-teorijski zadatak, odnosno otkrivanje kauzalnih/nomolokih mehanizme koji poseduju (realizuju) funkcionalistiki opisane karakteristike M i
formulisanje teorije koja objanjava zato otkriveni mehanizmi imaju ba te
karakteristike.
Ilustraciju za ova dva momenta prua primer uspene redukcije gena. Geni su prvo
funkcionalno odreen tako to je precizirana njihova kauzalna funkcija: gen je onaj
mehanizam u organizmu koji je kauzalno odgovoran za prenoenje naslednih karakteristika. Zatim je u datom empirijskom domenu redukcija gena dovrena onog
trenutka kada je identifikovan kauzalni mehanizam koji je nosilac te funkcije, odnosno kada je naunim istraivanjem otkriveno da su to molekuli DNK.
Tek u narednom koraku suoavamo se sa pitanjem da li mogunost viestruke
realizacije svojstva M predstavlja prepreku za redukciju, odnosno, da li baza redukcije moe biti disjunktivno svojstvo gde je svako javljanje M-a identino javljanju
nekog od F-a (F1 ili F2 ... ili Fn). Izgleda da ova mogunost ne predstavlja naelnu
prepreku za uspenu redukciju; ako je putem naunog istraivanja ustanovljeno da
je bar jedan od tih disjunkata Fi nosilac kauzalnih funkcija M, biemo u mogunosti

40

Sanela Risti, ivan Lazovi

da formuliemo teoriju ije ontoloke implikacije su ograniene na oblast u kojoj se

javlja Fi i koja je u stanju da objasni javljanje M u toj oblasti (na sva pitanja o
kauzalnim relacijama koje ukljuuju javljanje M odgovorie pozivajui se na bazini nivo na kojem se javlja Fi). Da li u aktualnom svetu zaista postoje i druge fizike realizacije svojstva M (koje su inae zamislive) ostaje otvoreno pitanje ili moda cilj daljih eventualnih naunih istraivanja.
Na koje dodatne razloge bi antiredukcionista mogao da se pozove kako bi osporio i ovakvu redukcionistiku strategiju? Da li jo uvek moe da brani tezu o nesvodljivosti mentalnog na fiziko a da time bitno ne ugrozi opteprihvaeni, u osnovi materijalistiki nauni pogled na svet?
Standardni argument za tezu o nesvodljivosti svesti moe se nai u razliitim
varijantama kod filozofa kao to su Nejgel, Kripke, Dekson, Serl i drugi. Osnov
argumentacije bi se mogao svesti na tezu da je svest fenomen za ije razumevanje
je neophodno poi od razlike izmeu perspektiva, kao i da za razumevanje svesti
moramo nju samu da koristimo kao orue. Jo je Dekart podrazumevao da, gledano
iz perspektive prvog lica koje ima privilegovani pristup sadrajima svog svesnog
iskustva, mentalna svojstva jesu samooigledna i nesumnjiva. Sa druge strane, savremena nauka tvrdi se itav svet sastoji samo od fizikih elemenata, ma kakva da
je njihova priroda. Usled svog subjektivnog karaktera, fenomen svesti naizgled se
opire onim tipovima naunih objanjenja koji su primenljivi u prirodnim naukama,
ak i na bioloke fenomene kao to su reprodukcija, varenje, pa i sam ivot. Uobiajene naune metode kreu se iskljuivo u okviru perspektive treeg lica, pa se
namee pitanje ne implicira li razlika izmeu ove dve perspektive ontoloku razliku
izmeu fenomena koje one obuhvataju.
Pogledajmo ta dovodi do toga da neko sada osea bol, odnosno, da ima iskustveni doivljaj bola. Povrno gledano, na to utiu dve vrste injenica. Neiji oseaj
bola je, svakako, uzrokovan izvesnim neurofiziolokim procesima koji se odvijaju
u centralnom nervnom sistemu te osobe, ali su za identitet tog oseaja presudni njegov kvalitativni karakter ili bolnost bola kao neprijatno svesno iskustvo koje ta osoba iz perspektive prvog lica proivljava. Pretpostavimo sada da pokuamo da subjektivni oseaj bola redukujemo na objektivne kauzalne mehanizme i procese neuronske aktivnosti, tvrdnjom da bol nije nita drugo do takva i takva aktivnost tih i tih
neurona; po miljenju mnogih autora, ovakva redukcija bi potpuno izostavila
najbitniji aspekt bola, subjektivni oseaj (bolnost) kao njegovo sutinsko svojstvo.
Opisom toga ta se deava u neijem centralnom nervnom sistemu nikada neemo
preneti subjektivni karakter bola, jednostavno zato to se mentalna svojstva dostupna iz perspektive prvog lica razlikuju od svojstava dostupnih iz perspektive treeg
lica.
Tu razliku Tomas Nejgel je istakao kroz eksplicitno suprotstavljanje objektivnosti perspektive treeg lica nesvodljivo subjektivnom karakteru iskustva, tome ka-

Svest, supervenijencija i redukcija

41

ko iz perspektive prvog lica izgleda biti u odreenom stanju svesti. Na nju ukazuje i
Frenk Dekson primeujui da neko ko bi (iz perspektive prvog lica) posedovao
kompletno znanje neurofiziologije fenomena bola, a pritom ne bi (iz perspektive
prvog lica) imao iskustvo o tome kako izgleda biti u stanju bola, ne bi posedovao
kompletno znanje o tome ta bol zaista jeste. Kod Kripkea se ona provlai kroz vraanje kartezijanskim intuicijama o logikoj nezavisnosti mentalnih i fizikih stanja;
prema Kripkeovom miljenju, poistoveivanje bilo kog mentalnog stanja sa neurofiziolokim stanjem mozga bi iz logikih razloga moralo da ima oblik nunog iskaza identiteta. Ovim autorima zajednika je epistemoloka pretpostavka da je subjektovo znanje o nekom mentalnom stanju kao to je bol, koje se tie kvalitativnog
aspekta ovog stanja, po vrsti razliito od znanja o neurofiziolokim uslovima pod
kojima se takvo iskustvo javlja. Meutim, antiredukcionizam pretenduje na ontoloku tezu o razliitosti mentalnog i fizikog, koja svakako ne sledi iz injenice da
ove dve vrste fenomena saznajemo na razliit nain.
Ako je nauka neka svojstva koja perceptivno doivljavamo, kao to su toplota,
zvuk ili boja, uspeno redukovala na uzrone procese koji se odigravaju na fizikom planu, zato se onda filozofi koji zastupaju antiredukcionizam slau da su ta
svojstva podlona kauzalnoj redukciji a poriu da to vai i za mentalna svojstva kao
to je kvalitativni aspekt oseaja bola? Serl smatra14 da nas kod fenomena kao to je
toplota ne zanima to kako ih doivljavamo; tavie, taj subjektivni aspekt se moe
potpuno zanemariti im otkrijemo fizike uzroke samog fenomena. U sluaju bola,
pak, to subjektivno svojstvo ne moe se zanemariti jer je, kao to istie Kripke, to
kako subjekt osea bol konstitutivno za sam bol. Kod svojstava kao to su toplota
ili boja, koja pripisujemo objektima, kauzalna redukcija vodi ontolokoj ali potpuno
ostavlja po strani subjektivno iskustvo tih fenomena, zato to je ono nastalo uzronim delovanjem objekata na naa ula i nije sutinski skopano sa karakterom samih fenomena. Ali, zato sadraje svesti kao to su ne samo oseaj bola nego i oseti
toplote ili boje ne bi, po uzoru na fenomene toplote i boje, mogli biti kauzalno redukovani i redefinisani kao skup neurofiziolokih procesa? Zar i kod oseta ne bismo mogli da napravimo razliku izmeu toga ta oni zaista jesu, odnosno na koje
su kauzalne procese svodljivi, i toga kako nam fenomenalno izgledaju? Otkuda antiredukcionistiki otpor da se, recimo, bol definie kao specifina aktivnost odreenih tipova neurona koju subjekt doivljava kao iskustvo bola, pri emu ta definicija izostavlja subjektivno iskustvo bola ba kao to definicija toplote kao kinetike
energije izostavlja subjektivno iskustvo toplote? Jak razlog za protivljenje lei u
naem uverenju da se fenomeni koje identifikujemo kao osete bola, boje ili toplote
upravo sastoje u tome kako ih fenomenalno doivljavamo, odnosno, u sklonosti da
se sloimo da je, na primer, temperatura nekog fizikog tela srednja kinetika energija molekula od kojih se ono sastoji ak i onda kada nema nijednog bia koje bi to
14

Searle, 1997, str. 451461.

42

Sanela Risti, ivan Lazovi

svojstvo na bilo koji nain osealo, dok ne bismo bili skloni da kaemo da je aktivacija odreenih tipova neurona u neijem (ili nekom) nervnom sistemu oset toplote (ili bola) ukoliko taj sistem nita ne osea.
6.
Nauni i zdravorazumski opis stvarnosti iz perspektive treeg lica doputa razliku izmeu toga kakve stvari zaista jesu i toga kako nam one u iskustvu izgledaju,
odnosno izmeu fizike stvarnosti i njenog pojavnog aspekta u subjektivnom iskustvu. Uspene redukcije u nauci, ak i kada se bave fenomenima kod kojih moemo
razlikovati ova dva aspekta, izostavljaju pojavni aspekt i povrinska svojstva stvari
svode na uzrone procese koji se odvijaju na nekim bazinijem nivou. Veina autora koji zastupaju tezu o nesvodljivosti mentalnog sledie Kripkea i svoju argumentaciju zasnivati na tvrdnji da se kod mentalnih stanja ne moe povui razlika
izmeu stvarnosti i pojave, odnosno izmeu toga ta ta stanja zaista jesu i toga kako
nam u iskustvu izgledaju. U sluaju svesti, pojavni aspekt je ujedno i stvarna priroda fenomena, to ini nemoguim svoenje mentalnih stanja na bilo koju drugu
vrstu stanja, pa i na fizika.
Ima autora koji priznaju da se prilikom razmatranja mentalnih fenomena ne
moe iskljuiti njihov subjektivni aspekt, a da iz toga ne izvlae radikalni antiredukcionistiku zakljuak. Serl se, na primer, slae da se svest ne moe redukovati
onako kako je to nauka postigla sa mnogim drugim fenomenima, zato to u prouavanju svesti ne moemo eliminisati njen subjektivni aspekt; ipak, on smatra da iz
toga ne sledi da je svest potpuno druga vrsta entiteta u odnosu na fizike injenice.
Prema njegovom miljenju, razlika izmeu fenomena svesti i fizikih fenomena
proistie iz naeg saznajnog poloaja, odnosno iz injenice da svest doivljavamo
iz perspektive prvog lica i da nas, kad o njoj govorimo, zanimaju upravo njeni kvalitativni aspekti, kognitivno dostupni iskljuivo kroz subjektivno iskustvo. Specifinost ovog naeg saznajnog poloaja u odnosu na fenomen svesti reflektuje se kroz
nau definiciju i razumevanje mentalistikih pojmova. Ova praksa je, meutim, ontoloki neutralna, sama po sebi ne naruava jedinstvo naunog pogleda na svet niti
dokazuje da svest nije deo jedinstvene celine stvarnosti i da u nekim drugim
(nefenomenalnim) aspektima ne moe biti predmet naunih istraivanja. Svest je
nepodlona onom tipu redukcije koji standardno koristimo u nauci, ali ne zato to
se ontoloki razlikuje od fizikih pojava ili procesa koji su joj u osnovi, ve jednostavno zato to je taj tip redukcije iz praktinih razloga formiran za objanjenje i
predvianje fizikih fenomena kod kojih je potpuno irelevantno da li ih neko opaa
ili ih na bilo koji drugi nain doivljava. Kao to smo na kraju prethodnog odeljka
istakli, ak i u uspenim naunim redukcijama nekih fizikih fenomena koje sub-

Svest, supervenijencija i redukcija

43

jektivno doivljavamo, kao to su fenomen boje ili toplote, mi nismo redukovali

subjektivni vizuelni oset boje niti oseaj toplote, ve smo taj subjektivni aspekt potpuno izostavili iz onoga to u reduktivnom objanjenju nazivamo crvenom bojom
ili temperaturom tela. Drugim reima, i prilikom ovakvih redukcija preostao je subjektivni neredukovani aspekt fizike stvarnosti, ali se on pokazao nebitnim za objanjenje prirode fenomena koji nas zanimaju. U sluaju mentalnih fenomena, pak,
taj aspekt vie nije nebitan; naprotiv, smatramo ga konstitutivnim za pojmove pomou kojih identifikujemo i opisujemo sadraje svesnog iskustva.
Neki autori u tome ne samo da ne vide naelnu prepreku za uspeh redukcionizma, nego ak optimistino oekuju da e budui razvoj neuronauka i otkrie fizikih mehanizama i procesa na kojima mentalno poiva dovesti, pre ili kasnije, do
sutinskih promena u nainu na koji identifikujemo i opisujemo mentalna stanja.15
Tako, na primer, erlandova tezu da se mentalna stanja mogu svesti na stanja centralnog nervnog sistema smatra visoko verovatnom hipotezom, ve sada dobro zasnovanom na svedoanstvu kojim raspolaemo u fizici, evolucionoj biologiji, hemiji i neuronauci. Prema njenom miljenju, fizikalizam ima status empirijske hipoteze
i nije rezultat pojmovne analize. Tano je da mi jo uvek ne razumemo u potpunosti
kako je mogue da su ljudi svesni, ali isto tako jo uvek ne razumemo u potpunosti
ni kako je mogue da ljudi tre, skau ili etaju. Misterija svesti sutinski nije
razliita od misterije motorike naeg tela i ako uopte elimo da reimo problem
svesti, moramo ga smatrati naunim i pristupati mu na isti nain na koji pristupamo
reavanju tajni motorike i slinim naunim problemima. Kao to se vremenom i tokom razvoja nauke pokazalo kod brojnih naunih problema koji su se ticali naizgled naobjanjivih fenomena, i kod problema svesti redukcionizam izgleda kao najprihvatljivija strategija. U fizikom domenu primena ove strategije ukljuivala je
objanjenje pojava na makro-nivou pomou elemenata i procesa na mikro-nivou;
po analogiji, od neuronauka moemo oekivati da e nam u blioj ili daljoj budunosti mentalne fenomene koji su nam dostupni na psiholokom makro-planu objasniti pomou konfiguracija i procesa koji se odvijaju na neuronskom mikro-nivou.
Da li e naunici u tome zaista uspeti empirijsko je pitanje, ali nauno prouavanje
svesti ima smisla samo ukoliko smo uvereni da ni u njoj, kao ni u bilo kom drugom
fenomenu koji je deo naeg fizikog sveta, nema nieg to bi se per se odupiralo
naunom objanjenju.
Ako nita drugo, istorija nauke je pokazala da razlika izmeu svojstava nieg i
vieg reda u nekim oblastima (kao to su hemija ili biologija) nije predstavljala nepremostivu prepreku za odgovarajua redukcionistika objanjenja. Kada su u pitanju mentalna svojstva koja konstituiu svest, njih erlandova shvata kao svojstva vieg reda ili emergentna svojstva mree neurona u centralnom nervnom sistemu. Imajui u vidu da je ponaanje neurona vrlo nelinearno, svojstva mree nisu
15

Blackmore, 2006, str. 5068; Patricia S. Churchland, 1997. str. 127141.

44

Sanela Risti, ivan Lazovi

nikada prosto suma delova; oni su via, i to vrlo komplikovana funkcija delova te
celine. Svojstva vieg nivoa, dakle, postoje bez obzira to emo uspenom redukcijom pokazati da ona poivaju na svojstvima nieg nivoa. Moemo oekivati da e,
sa napretkom kognitivnih i neuronauka i kognitivne nauka, uobiajeni opisi i objanjenja mentalnih fenomena (takozvana folk psihologija), biti zamenjeni adekvatnijim naunim opisima i objanjenjima. Da li e se ova smene zaista desiti, empirijsko je pitanje ali nam, po miljenju erlandove, nauka ve sada uliva nadu da do
nje moe doi. Ukoliko se, pak, pokae da je ta nada bila pogrena, to e bar biti
ishod naunih istraivanja a ne apriornog istrajavanja na navodno introspektivno
zasnovanim intuicijama.
Antiredukcionisti jo uvek imaju rezerve u pogledu razumljivosti veze izmeu
mentalnih svojstava kao to su iskustvo vienja plavog ili oseaj bola i neuronskih
procesa u mozgu. Ova rezerva je u stvari izraz polazne misterije koja se obino opisuje kao eksplanatorni jaz izmeu fizikog i mentalnog. Kako uopte mentalna stanja koja ine sadraj svesti mogu nastati iz neeg to je fizikog karaktera? Zato
ba odreena aktivnost neurona dovodi do javljanja bilo kakvih, a pogotovo tih
mentalnih stanja? Imajui u vidu kako je, uprkos velikom napretku u kognitivnim i
neuronaukama, nae znanje o funkcionisanju ljudskog mozga jo uvek oskudno, jasno je otkud tekoe u shvatljivosti veze izmeu mentalnog i fizikog. Uostalom,
zar je u doba kada nauna zajednica nije poznavala pojmove kao to su elektronski
omota ili hemijska valenca uopte bilo zamislivo kako je mogue objasniti savitljivost metala, neranje zlata i sl. Koliko je tek pre razvoja i napretka molekularne
biologije izgledalo nezamislivo, pa samim tim i nemogue, da se svojstvo biti ivo
bie moe svesti na specifinu organizaciju neivih molekula.
Nesposobnost da zamislimo neke mogunosti je samo nesposobnost da neto
zamislimo s obzirom na znanja i pojmovne resurse kojima raspolaemo. Kao takva,
ona moe nagovetavati izvesna metafizika ogranienja, ali isto tako i ne mora
ukoliko je znanje nepotpuno a pojmovi nisu dovoljno prefinjeni. To i ostavlja otvorenom budunost naunih istraivanja; ako smo ita nauili iz mnogih kontraintuitivnih otkria u nauci, to je da nae intuicije mogu biti pogrene. Ljudski mozak je
svakako najsloenije dostignue prirodne evolucije. Mada, kao to bi primetio Denet, jo uvek nemamo dovoljno empirijski i nauno zasnovanih argumenata da antiredukcioniste ubedimo da su njihove intuicije pogrene, dosadanji napredak u kognitivnim i neuronaukama zajedno sa primerima iz istorije nauke daju vrst osnov za
optimizam u pogledu reenja problema svesti.
Gledano iz ovog ugla, pojam supervenijencije nas ostavlja negde na pola puta
izmeu redukcionizma i antiredukcionizma. Velika privlanost teze o supervenijenciji sastoji se upravo u tome to se njom ne implicira potpuna svodljivost mentalnog i to nam omoguuje da sauvamo pojmovnu shemu u kojoj zadravamo i
zavisnost i deliminu autonomiju mentalnog u odnosu na fiziko. Ali, redukcioni-

Svest, supervenijencija i redukcija

45

stika ambicija u objanjenju odnosa svojstava nieg i svojstava vieg reda je da

kada jednom ustanovima kauzalne mehanizme na niem nivou koji su nosioci
svojstava na viem nivou, pojam supervenijencije vie ne igra nikakvu ulogu. U
sluaju toplote, krajnji rezultat naunog istraivanja je ne to da je toplota tela
uzrokovana srednjom kinetikom energijom molekula, ve da toplota jeste srednja
kinetika energija molekula. Analogno tome, redukcionisti oekuju da e se
pokazati da svest nije nita drugo do odreena pravilnost (obrazac) u aktivnosti
neurona. Ako se ova hipoteza pokae pogrenom, to nee biti zbog toga to su nae
intuicije bile drugaije, ve zato to smo u naunom istraivanju krenuli u pogrenom smeru.
7.
Teza o supervenijenciji mentalnih svojstava na fizikim prua okvir za smislenu upotrebu mentalistikih pojmova i time ostavlja prostor bar za deliminu
autonomiju mentalnog. Ipak, u kojoj god verziji da je uzmemo, ona samo konstatuje postojanje izvesnog obrasca kovarijacije odreenih tipova svojstava. Ona nam ne
objanjava zato ba taj obrazac vai niti kakva je priroda zavisnosti dve grupe
svojstava, pa je stoga sasvim razumljivo to kod mnogih izaziva oseaj intelektualnog nezadovoljstva i potrebu da se traga za razjanjenjem ovakve veze. U
konkretnom sluaju odnosa izmeu fizikih i mentalnih svojstava, utisak je da nam
teza o supervenijenciji ne pomae u premoavanju eksplanatornog jaza jer nam,
osim to konstatuje jednosmernu relaciju determinacije, ne razjanjava zato i kako
neurofizioloki mehanizmi i procesi koji se deavaju u naem centralnom nervnom
sistemu dovode do javljanja ba one vrste mentalnih svojstava koja karakteriu
fenomen svesti. Kao da pojmom supervenijencije pre markiramo i istiemo
problem odnosa mentalnog i fizikog nego to ga zaista reavamo. Naravno, neko
bi mogao rei da je re o metafizikoj tezi i da otkrie prirode veza izmeu fizikih
i mentalnih svojstava spada u domen naunog istraivanja. Ali ako je to sluaj,
onda ni sama teza ne moe posluiti kao dovoljno jak apriorni razlog da se potpuno
odreknemo klasinih redukcionistikih pretenzija koje su se toliko puta u nauci
pokazale opravdanim.
Sanela Risti
ivan Lazovi
Filozofski fakultet, Beograd
Literatura

46

Sanela Risti, ivan Lazovi

Guttenplan, S. ed. 1998. A Companion to the Philosophy of Mind. Blackwell Publishing.

Blackmore, S. 2006. Conversation on Consciousness What the Best Minds Think about
the Brain, Free Will and What it Means to be Human. Oxford University Press.
Branddon-Mitchell, D. and Jackson, F. 1996. The Philosophy of Mind and Cognition. Oxford: Oxford University Press.
Broad, C. D. 1929. The Mind and Its Place in Nature. London: Routledge & Kegan Paul.
Broad, C. D. 2002. Mechanism and Its Alternatives. In: Philosophy of Mind. Edited by D.
Challmers. NY: Oxford University Press.
Churchland, S. Patricia. 1997. Can Neurobiology Teach Us Anything about Consciousness?
In: The Nature of Consciousness. Edited by N. Block, O. Flanagan and G. Guzeldere.
The MIT Press.
Churchland, M. Paul. 1979. Scientific Realism and the Plasticity of Mind. Cambridge: CUP.
Churchland, M. Paul. 2007. The Evolving Fortunes of Eliminative Materialism. In: Contemporary Debates in Philosophy of Mind. Edited by B. P. McLaughlin and J. Cohen.
Blackwell Publishing.
Churchland, M. Paul. 1985. Reduction, Qualia and the Direct Introspection of Brain States.
The Journal of Philosophy.
Crane, T. 2007. Cosmic Hermeneutics vs. Emergence: The Challenge of the Explanatory
Gap. In: Explanatory Gap, Essays in Memory of Nikola Grahek. Edited by M. Arsenijevi and . Lazovi. Beograd: Filozofski fakultet.
Dejvidson, D. 1993. Mentalni dogaaji. Theoria 3-4.
Horgan, T. 2002. From Supervenience to Superdupervenience (Meeting the Demands of a
Material World). In: Philosophy of Mind. Classical and Contemporary Reading. Edited
by D. Challmers. NY: Oxford University Press.
Kim, J. 2007. Causation and Mental Causation. In: Contemporary Debates in Philosophy of
Mind. Edited by B. P. McLaughlin and J. Cohen. Blackwell Publishing.
Kim, J. 1995. Supervenience and Mind. Cambridge: Cambridge University Press.
Kim, J. 2002. The Many Problems of Mental Causation. In: Philosophy of Mind. Classical
and Contemporary Reading. Edited by D. Chalmers, NY: Oxford University Press.
Kripke, S. 1997. The Identity Thesis. In: The Nature of Consciousness. Edited by N. Block,
O. Flanagan and G. Guzeldere. Cambridge, Mass: The MIT Press.
McGinn, C. 1997. Consciousness and Content. In: The Nature of Consciousness. Edited by
N. Block, O. Flanagan and G. Guzeldere. Cambridge, Mass: The MIT Press.
Nejgel, E. 1974. Struktura nauke. Beograd: Nolit.
Flanagan O. 1992. Consciousness Reconsidered. Cambridge, Mass: The MIT Press.
Searle, J. R. 1997. Reductionism and Irreducibility of Consciousness. In: The Nature of
Consciousness. Edited by N. Block, O. Flanagan and G. Guzeldere. Cambridge, Mass:
The MIT Press.

Svest, supervenijencija i redukcija

47

Sanela Risti
ivan Lazovi
Consciousness, Supervenience, and Reduction
(Summary)
The main topic of this paper is the question whether, and to what extent, the supervenience theses may help us in dealing with the problem of the consciousness and understanding the relation between mantal and physical properties. In the first two sections, the content
and versions of the supervenience theses are specified and illustrated on some recent views
like emergentism and Davidsons anomalious monism. The following sections deal with
connections between the supervenience theses and types of reduction which are usually
employed within the science. The conclusion is that the supervenience theses is not of a
great avail in resolving the problem of consciossnes because it only points out to a covariance of mental and physical properties without suggesting any account why such-and-such
neural mechanisms and processes give rise to specific mental properties.
KEY WORDS: mental, physical, supervenience, reduction, multiple realizability.