Atrijum

Slobodna zbirka pesama

Damjana Ojdanic

Stranic |1

Poetak
Reci mi, devojko draga,
Reci mi kako si i dale tako mlada.
Odaj mi tajnu:
Kako te nisu oborile godine?
Niko na ovome svetu vie nije mlad,
Svak' se rodi star
I dri nebo i zemlu na nejakim leima ludskim.
Reci mi kako to da i dale peva
I kako i dale vidi lepotu sunca,
Kada oblaci prekrivaju vae nebo?
Kako osea muziku u krvi,
Kada uasna tiina puni va teak vazduh?
Kako sve vas devojke poetka
Nisu slomili vekovi namerne lepote?
Kako sve te momke kraja
Nisu oslabili vekovi namerne boje glasa?
Kako ti se oi ne zaklope od gorke bare suza na trepavicama?
Zato i dale ulepava sebe spola i iznutra?
Da li je mogue da i dale traga za sobom u ovom svetu stranputica?
Gleda, smeje se i hoda.
Roena si da izdri stene na grudima
I da svaku bol pretvori u sreu.
Roena si da uvek peva ludima
I da voli, kao sve sestre tvoje.
Neka ti jo milijardu godina vetar plee sa kosom
Na livadi gde si rasti poela.
Otvori oi, otvori srce, sluaj i dale zviduk istorije,
Tako si i sama odabrala, jer si smela.
Neka te ne uplae nepoznati budui dani;
Svaki proivlen sekund budunost je nekada bio.
Na svakom svetu, znaj, ima sunca i u tami,
Zajedno ivimo, jedino umiremo sami.
eka te plavo, duboko more, ekaju te albatrosa krila.

Stranic |2

eka te muzika iskona i prva re na svetu.

Ne ali to nikada niija nisi bila,
Knjiga je uvek tu da ti ugasi setu.
Ti i dale tri sa dobrim ludima i dale
Vidi zamah krila u svakom koraku.
Primi u srce pesmu to ti more ale
I gledaj samo duom u pretekome mraku.
Obeavam ti mirise knjiga, soli i vode.
Dau ti hor najbolih glasova sa drugog sveta;
I kada ne bude vie devojka, kada bude stara i seda,
Pred tobom bie kristalna pola slobode.

Stranic |3

Pesma pesmama
Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.
Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.
Jedna zna kako ivot see obeane dane,
A ja ne znam nita, osim da ih piem.
Pesma moja jedna zna koliko u voleti,
Druga, opet, zna i koliko e boleti.
Ja ih pitam, molim, pevam, da mi kau sve to znaju;
A od njih samo muk, odgovor nee da mi daju.
Jedan papir smeje se, jer zna sreu davanja.
Drugi ve polako gori, gori u vatri kajanja.
Ta je vatra spora i jaka, a nikada ne staje;
Ja molim papir da izgori, ali on utehu ne daje.
Jedna moja pesma zna broj godina moga tela
I zna koliko u dugo umeti da sanjam.
Druga pesma zna, odavno, ta nikada nisam smela,
Ja preklinjem, ali one likuju nada mnom.
Koliko u ja jo puta preklinjati pesme?
Glas u da izgubim za odgovorom meu stranicama;
Izdae me snaga dok budem prevrtala knjige,
Traei sebe meu njima krajnjim stanicama.
Jedna moja pesma zna da li sam jo mlada,
I zna kako ujem svet i kako gledam zvuke.
Druga moja pesma zna ta sam ovo sada
I zna da ve padam na zemlju i skupljam sebi ruke.
Sve napisane moje pesme znaju
ta u sebi ve imaju.
Sve pesme koje treba da se rode
Znae ta e da uvaju.
Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.
Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.
Ja ekam no i oluju kada e oi da mi otvore.
Znaju sve o meni, ali nita mi ne govore.

Stranic |4

Silueta
Izgubljen pogled i lutanja dah...
Svuda mirie strah.
Kroz no lebdi muzika skala
Providna, slaba, mala.
U ledenom oku ugaenog lia
Crna silueta stoji i peva.
Lice se ne vidi, vidi se osmeh samo,
Oseaju se godine u tom oku tamo.
Ubistvena sitna kia rominja sva siva,
Ubija sreu, radost i smeh.
Kapi su preteke, stvarnost je kriva,
Kao krivi i teki, vatreni greh.
Ne uje se glas, ni apat, ni vriska.
Mladi su po sobama u polumraku;
Piju svoju mladost jer ih silno pritiska,
Upadaju u ae kao zver u zamku.
Silueta stoji posmatrajui grad.
Njene oi vide dalje od leta ptice selice;
Njene oi vide kraj sveta i novi poetak,
Vide aneoske boje i avolovo lice.
Sve vide oi te siluete
I ele da nikada se vie ne otvore.
Srce njeno eka da doe krajnji dan
I da se oi, tugom zamagljene, zauvek obore...

Stranic |5

Kavez od stakla
U noi pokrivenoj svilom, sa muzikom kao sa bilom,
Preko dijamantskog mora, sa lubavlu iz pora,
Pre nego to doleti do crvenih dolina,
Moja ela bie slobodna.
Jer, nisam mogao da vidim svet u ovom kavezu od stakla.
Nisam znao ko dri klu, dok se sopstvena ruka nije pomakla.
ekao sam dan da me neko oslobodi, ekao da se to dogodi,
A onda video klu u svojoj aci koja je mrtva plutala po vodi.
Nisam mogao da vidim izvan ove uplakane elije,
Nisam mogao jer nisam sluao palivije.
Nikoga nije bilo tamo da me barem uje, da mojim reima sebe truje,
Sve poslao sam doavola, sve osim vatre, koja uvek tu je.
Zasijale su neije oi u mom sopstvenom mraku i dale mi knjigu.
Pevalo je neije grlo beskrajnu pesmu, pevalo je dok je umiralo.
Glas se stiavao, boje su nestajale, moja se krv u vrelinu pretvorila;
Staklena su se vrata ba meni otvorila.
Savrenstvo izmeu dana i noi, neki zovu ga zora,
To vreme kada si kao dete od hiladu vekova provedenih u raju,
Vreme kada sjaj se raa iz dubine grimiznog mora,
Kada kao dete stoji na litici starosti i primie se kraju.

Stranic |6

Dijalog
HAEL:
Dobrodoli natrag, gosti mili!
Otkada ne videsmo se mi!
Pa gde ste dosad bili?
Sruili se divni sni?
Ba vas mi smo ekali, jer znadosmo da ete doi
Ko paklu uvek tei, u raj nee moi!
Napustili se nas mislei...
LEVIJATAN:
Grehu je kraj, pravac u raj!
HAEL:
Ne prekidaj me demonu! mada ima pravo;
Dragi nai gosti zbunili su se samo!
Ta u prirodi je oveka da sebe lae doveka...
Mi vam opratamo, jer istinu znamo.
Na onom mestu gde ste ostavili nas...
LEVIJATAN:
Zamalo!
HAEL:
... tamo prestao je crnog konja kas.
Al' nama teko nije da ga probudimo sada.
I on voli da gleda kako dua propada.
Pogledajte svoja lica, priite ka vodi...
Pogledajte jata gavranova, oni su na slobodi!
Ovde nema grlica niti rajskih ptica,
Nipoto! samo mase preuglenisanih lica.
Uite, uite! ekaju vas svi!

Stranic |7

Mefistofeles, Behemot, pir proputate vi!

Faust sa Margaritom Bibliju ita,
Od srca smejemo se mi.
LEVIJATAN:
Od srca? Kakvog srca, ne razumem ja?
HAEL:
Tako kau ludi, od srca se smeju...
LEVIJATAN:
Znam da kau ludi, al' ti ovek nisi.
Govori kako se ovde pria, pa i neka ne razumeju
avo tako ne kae, a avo ne sme da lae!
Na e jezik ludi shvatiti, drugaije ne umeju.

Stranic |8

Renesansa (novog doba)

Sluaj vetar koji nosi zvuke istorije,
Pravo kroz vrtlog plastine sadanjosti.
Da li vidi kraj vremena u oblacima ispod vode?
Da li osea mirise knjiga koje e goreti u plamenu budueg neznanja?
Osea li hladnou inkvizicije naih mozgova
I vrelinu mladih dua koje izgaraju na lomai?
Da li vidi poetak novog pakla na naoj majinskoj planeti,
Osea li cepanje naslovnih strana naeg vremena od stakla?
Da li si i ti navikao na zvuk oruja i glasove demagoga?
Da li su te naterali da se navikne ili si sauvao sebe?
Ima li dostojanstva barem mrvu, ima li glavu bez okova,
Da li si sam ili ima nekoga pored tebe?
Gledaj oluju koja dolazi sa Istoka, gledaj kako guta prostor i vreme;
Gledaj svojim oima ma koje boje one bile;
Ukus blata i krvi ve osea na nepcima.
Ukus metala i prlavtine ve ti se lepi po zubima.
Gubi li oseanja? Gubi li razum i samokontrolu?
Nedostaje ti ono neto da raskomada vodee figure,
Treba ti glas koji peva rei poznate tvome srcu,
Treba ti ruka koja udara po nesalomivom aparatu vostva.
Potrebna ti je vera da ovrsne tvoje utopistike misli
I srce neuprlano prokletim pesmama mranih pesnika.
Potrebna ti je sirova snaga i jaka lea
Da iznese teret budunosti do krajnje stanice razuma.
Nema vetra promene dok mozak se ne pokrene;
Nema mirisa cvea dok mehanizam se ne okrene;
Nema pijedestala niti trona od poasnog mermera;
Nema novog, zdravog drvea dok spotiemo se o trule korene.

Stranic |9

Oda nove generacije

Moje ruke same piu pesme alosti,
Pesme vodi, ode devojatvu, himne radosti,
Tuna slova prepliu se sa nadrealnom sreom,
Iz pisalke izliva se krv uzburkana od mladosti.
Mi smo deca tamnih vremena,
Deca zlata, neona i policijskih racija,
U blatu neznanja ipak vidimo plamen,
Radosna smo, uplakana, srena generacija.
Teke kie pevaju moje stihove
A sunce ubija prirodu smeha.
Mastilo beznaa pokriva arene papire,
Srce eka ideje da u vatri se smire.
Na leima nosimo naslee zlih ludi,
eka se naa re, dobijena u ratu.
Momci polomlene snage padaju na enske grudi.
Devojkama unitene lepote po boji glasa se sudi.

S t r a n i c | 10

Ubica
(Tuno li je kada jedan nevini ubica
U eliji truloj zavri, a kriv nije...)
Nije li strano kada ubije nekoga,
A to nisu tvoje ruke, nije tvoj glas, niti tvoja glava?
Kada mlado srce u san svakog trena upalo bi,
Al' ne moe od reetaka ne moe da spava.
Naviklo je mlado srce da mu bude hladno
I naviklo je da toplotu nikad ne dobija.
I godina je takva sunca skoro i da nema,
Tek pokoji hladni zrak kroz oblak se probija.
Kie olovne stale su, al' padaju jo;
Reke bujne spale su, al' kamen sa grudi nije.
Da li je na grudima ili je u grudima?
Da li je tako samo mladom srcu ili je svim ludima?
Mlado srce jedan straan zloin poinilo je.
Ubilo je jednu svetlost koja elela je da doe...
...A da ostane? Ne, to mladost ne moe znati,
A kamen ne zna da moli sunce da mu se vrati.
I ta da ubica radi? Kako da se brani?
Strgao bi sa sebe zatvorsku koulu.
I gleda srce kroz reetke i gleda po strani
Prati mesec, eka zoru, eka presudu od vani.
I kada doe presuda ta e tek tad ubica?
Da li moi e da ita znakove sa lica
Da l' postae slobodan? Ili e doveka
Putokaze osvetlene morati da eka
Da li e ga ikada vie gledati kao oveka?

S t r a n i c | 11

Moda jo e morati suncu da se nada

A dok eka, telo e pasti bez trunke snage.
Ubica mladog srca u zoru u san pada...
(Tuno li je kada jedan nevini ubica
U eliji truloj zavri, a rekosmo, kriv nije...)
Pravedno li je?

S t r a n i c | 12

Dvadeset i osam dana oienja

Klatno velikog sata kuca, a pesnik nema vremena
Dolo je vreme da napie jo jednu pesmu,
Dolo je vreme da stvori poslednju bajku
O bolem svetu u kojem 'mesto zgrada rastu slova
Opominje klatno pesnika, da ne zanosi se iluzijom boleg sveta
Da sve to je na svetu bilo dobro, prolo je
Opominje ga da ga vreme nee ekati,
Pesnik ne slua iako ga kucanje pretvara u kamen
Razbijena stakla na prozorima putaju februarski vetar
U njegovu odaju sa knjigama, pisaom mainom i mastilom
Vena zima ledi njegovu krv, nekada vrelu i brzu
ile se lede kao korita zaboravlenih reka
Zbog scenarija spolnog sveta, pesnik gubi vid
Zbog sveprisutnog opreza, pesniku se izotrava sluh
On dri svoje papire i uva ih ivotom
Krasnopis svojih ruku smatra jedinom lepotom
Kao ludi pred kraj ivota, on gleda u nebo
Gleda gore iako mu vetar iba mlado lice
Radost mladosti i seta dolazee starosti
Prepliu se u bici za prevlast
Svoju knjiicu dri tako da ga ruke ve bole
Svoj ivot dri tako da mu se srce ve raspada
Lea ga izdaju dok na njima nosi uspomene
Uspomene ne smeju da padnu na zemlu, ne smeju da se razbiju
Seanja i oseanja, jedno slovo nita ne menja
U dui stiava se prejaka vatra strplenja
U srcu gasi se kucanje velikog sata
I klatno sve je sporije i sporije
Dvadeset i osam dana gledae u krte grane zavejanog drvea
ivee bez zlatnih znakova arenog prolea
Veno e gledati u ledene bujice promaenih ela
A setni miris starih knjiga provejavae kroz stolea

S t r a n i c | 13

Osuda
ibajte malog pesnika, udarajte ga kamenjem starim hiladu godina
Nijedna se pesma bez udaraca iz njegovog pera nije rodila
Palite ga dok oivlava plave latinske rei iz preteke zemle
Izvadite mu srce da konano ohladi tajne gorue krvi
Nije mali pesnik ni poslednji ni prvi
Koji je zarad pesama tonuo u ledene dubine tirkiznih okeana
Nije mali pesnik uo pesme sirena
Koje je nosio slani vetar kristalnih i zaroblenih dana
Vatra u oima gorela je sama
Dok se voda polako slivala sa uleplene kose
Dok je plutao po okeanu nemira udarajui u stene
Vatru u oima nisu videle morske ptice irokih krila
Pustite zveri na malog pesnika, oslobodite ih sa lanaca
Neka rastrgnu njegovo mlado telo, zaveite ga za koiju
U njega gledae krvoedno milijarde ludi stranaca
Protiv njega pevae milijarde ludi zatvorenih oiju
Neka njegove ruke novu pesmu ne poinju
Sam je kriv to ne ume da eta po palubi
Neka ga proguta okean kog je tako silno voleo
Neka gore pesme pred njegovim oima
Neka svako izgorelo slovo u neznanim grobovima poiva
Da, ako preivi ovo, ne moe nikada vie da ih nae
Mada ne verujem da preivee smrt svojih dela od mastila
Pesnici besmrtni nisu, a mladost nije vrsta kao kamen
Polako, polako, ne pourujte plamen
Zasluio je da izgara polako, kao to mu se gase ele
Mislio je da moe da pie dok je iv
Oduzmite mu te papire iz ruke, neka umre bez njih
Plamen neka bude veoma tih
Kada bole razmislim malo, neka nikada se ne ugasi
I neka spava na svakih sto godina, snovi e ga odravati ivim
Dok ne odlui da ga konano progutaju mramorni talasi

S t r a n i c | 14

Schmerz
Dolazi dvadeset i prva jesen,
Opae sa drvea greke, pogreni stavovi i ideje.
Zima e iznedriti par novih pesama
Obojenih patnjom sveta i sreom istog.
Ne znam mogu li da piem na lepim mestima Za stihove potrebna je tama.
Ovde previe svetlosti ima.
Moja tugaliva inspiracija polulana je mirnoom parka.
Ja elim da upoznam sve te mlade lude
Koji svoje misli na papir prenose
Jer znam da i njima treba Weltschmerz,
Germanska hladnoa i vazduh sa Alpa.
I elim da im kaem da nisu sami
I da nas ima mnogo samo to niko
Ne bi da slua o unutranjoj lepoti,
O ahu sa mladou i bici za istu.
Malo njih hoe da dozvoli iskrenim notama
Da uu u ui; da poremete ustalenost povrnosti;
Da zapale vatru stvaranja koja tinja u svakome;
Da i oni zapevaju jer na to imaju pravo.
Nemojte mi rei da niko nita ne bi menjao.
Svi bi da menjaju svet a pitaju se zato ne mogu.
Ne mogu jer ne vide arenilo lepote i lepotu arenila
I jer ne gutaju ispovesti iz tegetnog mastila.

S t r a n i c | 15

Neljudima
Tu gde gori vena vatra vaih blatnjavih srca,
Tu gde se ra stapa sa metalom vaih mozgova,
Tu gde se izvija dim od vaih sprenih jezika,
Tu doi ete kada potraite Istinu posle Kraja.
Nai ete svoj Moral visoko na pijedestalu Evolucije
Kojoj zahvaljujete za ispravnost dela svoje dece,
Koja ive ivot u beloj boji svetle budunosti,
Koja kleei zrae svetlou roditeljskih oreola.
Nai ete svoje crne fantom maske nad plamenom Ljubavi
I miris njihovog topljenja naterae vam suze na zaslepljene oi.
Osetiete svaki deo bola ljudi manjih od vas,
Svaki lanac koji ste im oko zglobova vezali, urezivae vam se u hladnu kou.
Niste priznavali Drugaije, ali priznavali ste Ispraznost;
Hrianski ste kamenovali poljupce dok su vaa deca grlila Raskalanost;
Vai sinovi kupovali su neije keri pod priguenim svetlima Megalomanije,
Vae keri prodavale su se neijim sinovima u mrakovima ljubavi kojoj ste ih
uili.
Razdvajali ste svaki zagrljaj ene i ene,
Bacali ste usrdna prokletstva na zagrljaj mukarca i mukarca,
Dok ste crkvene praznike ponizno potovali crvenim novanicama,
Simbolima skromnosti i razumevanja bivstvovanja vaega.
Mislili ste da ete doi u vrtove Raja posle sve mrnje?
Va Bog je voleo vas kao to ste i vi voleli druge.
Vaa Dua ivee u onakvoj svetlosti kakvu ste vi slali drugim Duama.
Neete uti Muziku Anela jer istu Muziku svog Srca niste sluali.
Ove odvratne zmije svuda oko vas, vaa su istota Uma.
Oseate li miris paljevine? To eka vas, dragi nai gosti,
Kasno je za Oprost, na mestu ste gde nema Milosti!
Vremena ste dovoljno imali, nita veno nije.
Razmislite zato ne uste umilni glas Anela,
Razmislite zato ne stigoste pred Kapije Venosti,
Setite se svojih tamnih, avoljih misli,
Da li vam je ao? Kajete li se? Kasno je!

S t r a n i c | 16

Vai okovi su ubili decu vau, a vaa deca tuu decu

Dobrodoli u Sodomu svog milostivog poduavanja!
Ovu paklenu vruinu u venama sami ste zasluili,
Prejake rei vae zatrpale su stazu do Istine.
Oseate li Kraj da se blii? Sada, u Smrti, otvorite srce,
Kada ve u ivotu niste tako hteli. Sada ve ne biste smeli
Da traite put nazad, jer on skriven je iza noeva vaih licemernih misli,
ujete li topot konja? Pregazie vas kao to vi za ivota gazili.
Va Moral sa pijedestala pao je prvim topotom istoga konja,
Jer bio je istinit i vrst kao i vai oreoli kojima ste se ukraavali
Za spoljanju svetinu, za licemerje masnih, uasnih lica, ubie vas...
...Prokletstvo usaeno u srca deaka i devojica.

S t r a n i c | 17

Pad
Suze su se istroile kao rei na odru
No je pala brzo kao vernica pred sjajem zlata
Svetlost dana se izgubila kao istota tela
Dobrota se razbila kao vrline u vremenu brzine
Oltar iskrenosti uruava se u oluji i padu olovne kie
Vazduh je zainjen ukusima lepote ludila
Pesnici uzalud pevaju pesme hiljaditog sveta
Slikari uzalud slikaju vizije obojenih mozgova
Trpeza slabosti i greha odavno je postavljena
Pali su oreoli ljudi sa visina na prljavu zemlju niskosti
Samo se ekalo na taj dan Istine prema sebi
Hiljadu jezika se zna, ne zna se jezik nijedan
Konji bi da tre, ali stavljeni su u gvozdene okove
Ptice bi da lete, ali krila im se natapaju otrovnim vodama
Ribe bi da plivaju, ali krge im se pune tekom hemijom crnila
Samo jo zmije slobodno gmiu ovim putevima
Dvadeset je i jedna godina, dvadeset i jedna hiljada ideja
Dvadeset je puta vie zabrana, lanaca i lovakih zamki
Jedna je glava, milion je zidova za udaranje
Jedan je vid, beskrajno je stvari koje ne treba videti
Toliko je ljubavi, toliko je lepote i razumevanja
Pokrivenih prokletstvom mizantropije
Toliko je iskrenosti, toliko je istina i predanosti
Pokrivenih licemerjem oveijim
Gubimo glas, gubimo glas
Jedan jedini glas
Glas cele Vasione
Jedan jedini glas

S t r a n i c | 18

Klatno
U mranoj sobi punoj seanja i nade,
Sedi pesnik sa suzama na licu.
Jedne slepljene na hladnim obrazima,
Druge padaju na njegovu knjiicu.
U toj su knjizi sve njegove ivotne dobi,
Sada pomeane sa vatrom i ledom njegovog srca.
U njemu se sve preplie oduvek je pisao samo za sebe.
A klatno starog sata kuca.
Opominje ga.
Vreme je da napie jos jednu pesmu,
D a je niko ne zna, da je niko ne vidi.
Da je sakrije na samo dno due.
Da se sam sebe stidi.
Pesnik se hvata za glavu.
Nita znaajno nisam uradio.
Za ovoliko vremena koliko sam pisao,
Nita o ivotu nisam shvatio.
Pisao je, pisao i pisao...
Iz njegovog pera izlivale su se najlepe reci.
Stvarao je dok je disao.
I nita nije moglo u tome da ga sprei.
Dugo je iveo pod vedrim nebom,
Sa Ciganima, kao Pukinov Aleko.
Video je slobodu, video je sebe...
Bio je neto i bio je neko.

S t r a n i c | 19

Prva pesma napisana usput

Trai se mir u previe nemirnim senkama
I trai se ljubav u oima koje vole samo jednu no
Trai se pesma na hladnom novembarskom asfaltu
I trae se krila kod ljudi koji ak ni odskoili nisu
Poverenje u nepoznatima je oslonac u nestabilnima
A jedan sekund smeha dovoljan je
Da se ostane na ratitu, poljuljan preanjim suzama
Trai se tren sree u godinama bez nje
I cela mladost zove se potraga;
Istraivanje, to bi struni ljudi rekli
Traie se svrha do poslednjeg udisaja
Lakog vazduha ispunjenog mirisima mora

S t r a n i c | 20

Druga pesma napisana usput

O istoriji mogu pisati jer stara sam hiljadu vekova
O svetu mogu pisati jer oseam njegov puls
O ljudima mogu pisati jer i sama sam ovek
Sve moje pesme miriu na antikvarnicu plave boje
Dah stare biblioteke mea se sa mirisima nove ere
Crno i belo meaju se sa bojama duge
Sive zone uma same boje se u uto
Suvina pitanja se sama meusobno ubijaju
Kada me pitaju zato svesno pravim greke,
Kaem da nemam odgovor ni na ta,
Odgovori su skriveni u paletama arenila
Odgovori su negde u notnom sistemu muzike sveta

S t r a n i c | 21

Atrijum
On sedi na tronu od hladnog kamena
I dri grehove skuplene u desnoj ruci.
Negove oi su miris leda, ukus plamena
A srce ukotvleno u crvenoj luci.
On ne zna za pratanje niti vrlinu,
Nema oseaj niti zna da umre.
On zna za led Sibira i afriku vrelinu,
Da potedi i da prui ivot on ne ume.
Negovi dani su pononi svi,
Zora katkad svane, crna kao ovek.
I onda kada sanja, komarni su sni,
Bez srca, bez due, on ivee dovek.

S t r a n i c | 22

Reka
Malom pesniku majka ree jednog dana
Da e izgubiti razum ako bude pokuavao da razume svet.
Ona ree, pesnik saslua, ali rei nije uo.
Nije uo.
Sedeo je mali pesnik na kamenu i video ceo svet.
Godina je nebitna, mesto je brdovito i puno reka.
Pred arenim oima pesnikovim lete pitanja;
Ona pitanja koja dou u vreme utanja.
Ko je prvi odredio ta je prava ljubav
Ko to prvi nije razumeo tua oekivanja od ivota
Ko prvi nije obojio svoj svet pastelnim bojama lepote
Ko je prvi dao sebi pravo da kroji tue ivote
Ko je prvi sebi dao pravo da pusti zlokoban glas iz grla
I ponovi istoriju ispunjenu otrovnim gasom straha
Ko e to svom detetu rei kakva je ljubav ispravna
Ko e to mrnjom braniti svoje dete od istine
Kakva su to bia koja svoju crnu pravdu dele
I drugima ne daju da pokazuju veliinu svojih srca
Zato oni imaju pravo da ih ceo svet vidi
A due sa druge strane reke zatvaraju u etiri zida
Kako se zove taj Bog u koga oni veruju
I koji je to Bog koji voli samo ljude sa desne strane reke
I kakvo je to srce koje druge baca u tamnicu izgraenu od gluposti
emu slue njihova crvena slova okaena na zidu
Ko to puta neupevane tonove iz svog uskog grla
Ko se to plai da vidi pravi pejza ove planete
Ko to gradi tvravu koju uvaju milioni zatvorenih misli
Od ega je taj krst u koji veruju i za ta je umro ovek ije slike u kuama
uvaju
Od ega je ta crkva u kojoj se mole za mir i ljubav
I kakva je to ljubav i kakav je to mir
Ljubav koja odreuje dovoljnu koliinu eljene mrnje
Mir koji ispisuje krvave bitke i veiti nemir sa leve strane reke

S t r a n i c | 23

Nije to mrnja, to je strah, arenilo moje uplaeno.

Nije to ispravan stav ve uske grudi optoene gvoem.
Nije to vera njihova, ve krive ideje praznih mozgova.
Nije to istina, to je naa istorija koja je stala pre mnogo vekova.
Ja nisam u njihovoj crkvi od mranih pesama,
Ja nisam u njihovoj istini koja lae njih same do zadnjeg daha,
Ja nisam sa desne strane reke i nikada biti neu,
A nisam jedini koji voli duu, a ne povrnu pojavu na tlu.
Svako vreme nosi svetsko zlo,
Ruka koja pie istoriju oeliila se i ne pie iz zgloba.
Zapamti, izmeu vas i mene i vas i njih je reka prepuna vode,
Vode koja nosi istinu svakog starog i novog doba.
Oni e videti povrinu reke i uplaiti se dubine
Ja u gledati kroz vodu i radovati se tajnama ispod nje
Oni e videti sebe kako se utapaju u hladnoi koja e im zaustaviti krv
Ja u videti sebe kako otvorenih oiju gledam zrake sunca u vodi
Oni e zauvek ostati sa desne strane reke
Desno je ispravno svetu koji se svega plai
Ja u zauvek voleti levu stranu reke
Srce mi je preveliko da bi osetilo strah.

Hvala majci koja me je nauila da volim ispod povrine i da stojim sa leve

strane.