Milo Crnjanski

Objanjenje "Sumatre"

Urednik Srpskog knjievnog glasnika, Bogdan Popovi, pozvao me je, pri tampanju Sumatre,
da u obliku nekog dodatka izloim sa njom i svoje Vjeruju o poeziji.
Mada i mi, najnoviji, imamo, razume se, svoje intensije u knjievnosti, ne mogu o njima da
govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduevljeniji od mene, bi to bolje izvrili, a, osim toga,
ja ne verujem da ubeivanje, u knjievnoj borbi, u borbi uopte, ita pomae.
Zato, i kad bih mogao da pretpostavim itaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokaem one
vrednosti u naoj najnovijoj lirici, koje ja, lino, drim da su vrlo velike. Mogu samo, u
kontirama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde
smo mi.
Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, veinom, zbog njene tame, nerazumljivosti,
dekadentnosti itd. O tome se ne moe govoriti bez ironije!
Veina nas, najnovijih, iako se nalazimo na politikoj levici, odbacuje sve korisne, popularne,
higijenske dunosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez oseanja za umetnost, a prepuni sociolokog
samoljublja, tako esto nameu. Socijalizam, na primer, mi ne bismo irili lirskim pesmama!
I tako, o toj naoj knjievnoj kritici , koja je esto apsurdna, mi ne govorimo.
Ali da najnovija poezija nije ni ludorija, ni dekadenstvo, to e svaki uvideti, kad bude saznao za
uticaj ruskih futurista, i dekadenata, njinog, prefinjenog, asopisa koji se zove Mir iskustva, u
ruskoj revoluciji. Ni naa, najnovija, umetnost, a najmanje poezija, ne spava, kako je esto
itaoci zamiljaju, kao neka lepotica, u kuli od slonovae. Jo je ta kula eburnea, mona, kao
stanice beinog brzojava.
Veinu tih napada na najnoviju, nau poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Ba je
popularnost nae knjievnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost
esto je veoma smena. To znaju svi oni koji su videli ta je ono to milioni Nemaca smatraju da
je veliko kod Getea.
Rasno, jasno, prosto u umetnosti ne pomae nita. Sve je to dao Vitmen, pa ipak je, pola
stolea, bio, za Amerikance, budala.
Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je! Sav ovaj uvod
bio je, uostalom, potreban samo zato da bih preko mnogo ega mogao prei utke.

Ostaju protivnosti koje se ne mogu prei ironino. Te se nee reiti brzo. Poloaj, duh, nae
poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napiem, posle Skerlia; sasvim je nov i izmenjen. Pale su
ideje, forme i, hvala bogu, kanoni!
Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti. Oni koji ne
mogu da diu izvan predratne, umetnike, atmosfere, prilaze joj uzalud.
Svud se danas osea da su hiljade i hiljade prole i kraj leina, ruevina, i obile svet i vratile se
doma, traei misli, zakone i ivot kakvi su bili. Traei staru, naviklu, knjievnost, poznate,
udobne, senzacije, protumaene misli. Lirsku poeziju venih, svakidanjih metafora, ono drago
cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u naim, nedeljnim, dodacima. Ali su dole nove
misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Moe se biti protiv nas, ali protiv naih sadraja, i
intensija, uzalud.
Svet nikako ne eli da uje uasnu oluju nad naim glavama. Tamo se tresu, ne politika
situacija, niti knjievne dogme, nego i sam ivot. To su mrtvi, koji pruaju ruke! Treba ih
naplatiti!
Kao neka sekta, posle toliko godina, dok je knjievnost znaila samo razbibrigu, mi sad
donosimo nemir, prevrat, u rei, u oseanju, u miljenju. Ako ga jo nismo izrazili, imamo ga,
neposredno, u sebi. Iz mase, iz zemlje, iz vremena naeg, prelazi na nas. Ne da se uguiti!
Pesnik je bio, kod nas gde je Kranjevi mislio o njemu kao o iskupitelju fanatik novih,
nacionalnih, pokreta. Zar da od sve te mistine radosti ostane samo mistika lepozvuke egrtaljke
slikova? Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo, strmoglav, u budunost. Odbacili smo bive
zakone. Veiti problem njenog venanja nas ne buni!

Odelili smo se od ovog ivota, jer smo nali nov. Piemo slobodnim stihom, to je posledica
naih sadraja! Tako se nadamo doi do originalnih, a to znai i rasnih, izraza. Nismo
odgovorni za svoje ja! Ne postoje nepromenljive vrednosti!
Bez banalnih etvorokuta i doboarske muzike dosadanje metrike, dajemo ist oblik ekstaze.
Neposredno! Pokuavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloenja, koji su, davno pre nas,
otkrili. Da damo tanu sliku misli, to spiritualnije! Da upotrebimo sve boje, lelujave boje, naih
snova i slutnji, zvuk i aputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih. U formi to nije bogzna ta! Ali,
delimo ritam sunanih dana, od veernjih ritmova. Ne meemo sve to u pripravljene kalupe.
Opet jednom putamo da na nau formu utiu forme kosmikoh oblika: oblaka, cvetova, reka,
potoka. Zvuk naih rei nerazumljiv je, jer se navikao na menjaki, novinarski, zvanini, smisao
rei. Davno je Bergson odelio psiholoko vreme od fizikog. Zato je naa metrika lina,
spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokuavamo da naemo ritam svakog raspoloenja, u duhu
naeg jezika, iji je izaz na stupnju feljtonskih mogunosti!

Stih je na zanesena igrakica, pa svoje pokrete ini u ekstazi. Svoju ekstazu pretvara u gole
pokrete. U lirici to neto vredi! Oslobodili smo jezik banalnih okova i sluamo ga kako nam on
sam, slobodan, otkriva svoje tajne. Nije to bilo tako davno, kad je Dui, ismejan, usudio se da
napie da ute zvezde! Mi, dabogme, odosmo dalje!
Moda te, formalne, novosti manje zanimaju itaoca? O njima treba govoriti drugi put. to se,
pak, tie naih, hipermodernih sadraja, mi ih se ne bojimo. Za njima koraa masa onih koji su
meu leinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako hipermoderne senzacije. Pa su
izgubili radost, koju im ni porodica ne moe vratiti vie. Oni su osetli mnogo tota to se naziva
bolesnim u poeziji. Mi izraavamo sve to oni jo kriju, to ih mui, ali neizbeno sustie.
Tvrdimo, fanatino, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego ivot, nalazi!
pokuavamo da, svesno, pokaemo te nove sastojke u ljubavi, u strasti, u bolu. Pokuavamo da
oslobodimo, mnoge, bivih sramota, veza, zakona i zabluda! Verujemo u te nevidljive,
predestinirane, sluaoce i itaoce nae!
Kao to verujemo u dublji, kosmiki zakon i smisao, radi kojeg se tuga, iz Kamoenjovih soneta,
kroz tolika stolea, prenosi u nas.
Ako su feljtoni literatura, onda moderna poezija postaje ispovest novih vera. Inae, sva ta hrpa
stihotvorstva, zanata, ne bi bila nita drugo do odvratno traenje vremena. Ali na slobodni stih,
naa nerazumljivost kome je milije bolest sasvim je neto drugo. Ono Aristotelovo: kad
smo budni imamo svi isti svet, a kad sanjamo, svako svoj!
Sad bi trebalo da se upustim u metrike diskusije. Meutim, za to je, prvo, jo rano, a, drugo, ja
nisam nikad bio toliko savestan kao neki Malerbov ak. Neu da budem ni duhovit, pa da
upotrebim ironiju Edgara lana Poa. Bez prepirke o versifikaciji, ja u, prosto, da ispriam kako
dolazi do tih pesnikih, hipermodernih, buncanja, kao to je Sumatra.
*
Osetih, jednog dana, svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae.Video sam da niko ne
ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili
Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraao iz rata. Kadga zapitah
otkud dolazi, on mi ree: iz Bukhare!
Mati mu je bila umrla i komije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nametaj, kod
kue. Ni postelje, veli, nemam!
A kad ga upitah kako je putovao, on mi ree: Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili.
Pa ta misli sad? pitao sam ga. Ne znam ni sam. Sm sam. Ti zna da sam se bio verio.
Ona je otila nekud. Moda nije dobijala moja pisma. Ko zna ta e i ona doekati? Ne znam ni
sam ta u, moda u dobiti mesto u nekoj banci.

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo
prepuno sveta, naroito vojnika, ena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo
osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca leala su, na podu vagona, oko naih nogu.
Iznuren, nisam mogao oko da sklopim. Dok su oko mene priali, primetio sam da su i ti glasovi
nekako teki i da ljdski govor, pre, nije tako zvuao. Zagledan u mrane prozore, seao sam se
kako mi je moj drug opisivao neke snene planine Urala, gde je proveo godinu dana u
zarobljenitvu.On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.
Osetih tako svu tu belu, neizmernu tiinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj
ovek nije bio! Seam se da mi je priao i o nekoj eni. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno
bledo lice. On je nekoliko puat ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.
U mom seanju, nervozno, poee tako da se meaju bleda lica ena, od kojih sam se i ja
rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je guilo, te izioh u hodnik. Voz je
bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruke gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo
razbijeno.
Kroz njega je u voz padao vlaan, mokar, hladan miris drvea i uo sam ubor nekog potoka.
Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.
Hteo sam da sagledam taj potok to je u mraku uborio i uinilo mi se da se rumeni, i da je
veseo. Oi su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teka slabost od dugog
putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a
ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita ne moe da se zadri.
I ja, kud sve nisam iao.
A eto, ovde, kako veselo tee ovaj potok. On je rumen, i ubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen
prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva
moja alost nestade u uborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je prei,
preko ortanovakog tunela, peke.
Bilo je hladno. Iao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano,
a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv,
maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao
ostrva nad zemljom, nestajala su jo u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.
A moje misli, jedako su jo pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je,
bezbrian, sa gorkim humorom, priao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene
biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.
Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve to je moj drug priao, pa i on sam,
poguren, u pohabanom, vojnikom injelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se
seao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku
promenu u svetu.

Na drugoj strani tunela, ekao nas je drugi voz. Mada je u daljini ve svitalo, u vozu je opet bio
potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mraan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh
sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a !
Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukije ivelo. I pognuh glavu.
Voz je poao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobino, i ivot, i te ogromne
daljine u njemu. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni, pomilovali! Ne
samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!
Pomislih: kako li e me doekati moj zaviaj? Trenje su sad svakako ve rumene, a sela su sad
vesela. Gle, kako su i boje, ak tamo do zvezda, iste, i u treanja, i u korala! Kako je sve u vezi,
na svetu. Sumatra rekoh, opet, podrugljivo, sebi.
Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Izioh u
hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj umici. U jednom vagonu su pevali. Negde
je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pree
me jutarnja jeza.
Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.
Osetih svu nau nemo, svu svoju tugu. Sumatra, proaptah, sa izvesnom afektacijom.
Ali, u dui, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam oseao neizmernu ljubav prema tim
dalekim brdima, snenim gorama, ak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se
dogaa ono to smo, moda, mi uinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj
ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem
daleki Ural, mora indijska, kud je otila rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi,
zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha.
*
Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.
Beograd, 1920.