1

Aliksandra Harvi

Krvni neprijatelji
Alyxandra Harvey
Blood Feud (Drake Chronicles #2)

www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

Za Pet,koja mi je,
kao devetogodinjakinji koja se mnogo dosaivala,
predloila to ne napie priu?

PROLOG
Engleska,1795.
Da je Izabo Sen Kroa znala da e joj to biti poslednje Badnje vee,uzela bi I trei
pudding od ljiva.
Ovako,trudila se da izbegava salone.Nikad nije ni pomislila da bi salon mogao biti
toliko pretrpan izaguljiv,ali kad je to spomenula Benoi,on joj se samo nasmejao i rekao joj
da saeka da doe leto,kad smog iz rudnika padne na grad.
- Nemoj da misli da te ne vidim,chou - dobacio je jetko.Bio je visok i vitak,sa zanosnim
brkovima.Toliko fine gospode pobeglo je iz Francuske za vreme revolucije da se svaka
bolja kua u Engleskoj mogla podiiti francuskim kuvarom. Nema veze to veina tih
kuvara kod kue nije nauila ni jaje da skuva. Ovde im je svakako ilo prilino dobro.
Mais non, unitie mi argarepu. - Oterao je jednog od svojih uurbanih pomonika.
Iskoristivi njegovu privremenu nepanju,Izabo se stopila sa senkama u uskomeanoj
kuhinji.Trebalo je da bude pametnija. Benoa se nameraio da je vidi kako plee u satenskim
cipelama, kao prava aristokratska ki.Ne tako davno, molila bi nekog za takvu priliku.A
jo ranije, oekivala bi takvu priliku.
Godina provedena na ulicama Pariza ju je promenila.
Svilene haljine i biserne minue sada su joj delovale dekadentno,a moda i traarenje
besmisleno. Benoa je oajavao to je vie volela da provodi vreme s njim nego da ide u
operu. Ali volela je pucketanje vatre u kaminu i jak miris peenog hleba i mesa. Veeras su
sluili ostrige u inijama, patetu od guije digerice, urku punjenu kestenom, krem od
badema i savreno maleno pecivo u obliku sunca i boikovine.
Benoa je bio jedina osoba s kojom je stvarno mogla da pria.Stric joj je bio ljubazan, kao
i njegova ena, ali nije iveo u Francuskoj skoro dvadeset godina. Benoa je bio u Parizu kad
je pala Bastilja. On je razumeo. Ali ipak joj nee dozvoliti da se krije u kuhinji celo vee,
koliko god ga molila.
- Jedno parence kolaa. - Dao joj je tanjir i viljuku. Bio je to tradicionalni kraljevski
kola koji se sluio u svakoj francuskoj kui u vreme praznika. Halapljivo je progutala
zalogaj.Drugi zalogaj otkrio je zrno pasulja skriveno u kolau. Posisala je fil i spustila ga na
tanjir.
- Voila - iroko se osmehnuo Benoa. - Znao sam da e ti pronai zrno. Sad si kraljica
veeri. - Uzeo joj je viljuku iz ruke iako se bunila. Nije uspela da pokupi i poslednje zrnce
eera sa srebrnih zubaca. - Zato e morati da plee do zore. Allez-y!
Skliznula je s drvene stolice znajui da ne moe jo dugo da izbegava slavlje. Bilo bi
nepristojno, a imala je mnogo razloga da bude zahvalna svom stricu. Nije joj bilo lako da
ukrade dovoljno novca za prelazak u Englesku, a on je mogao da je otera kad mu se
pojavila na pragu. Na kraju krajeva, nije je ak ni poznavao; ona je bila erka njegovog
otuenog brata. Njegovog mrtvog, otuenog brata s kojim nije progovorio ni re jo pre
Izaboinog roenja. A da nije bilo njenog strica Olivijea,ili Olivera Sen Kroa kako se ovde
zvao, provela bi ovaj Boi isto kao prethodni: zgurena pod strehom nekog kafea nadajui
se da e joj neki citoyen ponesen prazninim duhom, platiti obrok. U suprotnom, ukrala bi
sitni iz neijeg depa i sama bi ga platila. ovek naui da se snalazi onako kako mora
ivei na pariskim uliicama u vreme vladavine terora.
4

-Allez, allez - terao ju je Benoa. - Mora da nae nekog zgodnog mladia da flertuje s
tobom.
Nije mogla da zamisli da bi je bilo koji mladi primetio,ak i u toj divnoj, beloj, svilenoj
haljini koju su joj dali da obue. I dalje se oseala mravo, izgladnelo i prljavo i vie uopte
nije mogla da se seti kako se plee. Imala je poverenja samo u svoju sposobnost da ukrade
hranu i pronae najbolje krovove za skrivanje kad izbiju nemiri.
Plaila ju je pomisao na desetine gostiju na spratu i morala je da natera sebe da napusti
kuhinju. Pre Pariza ivela je na velikom seoskom porodinom imanju. Kua, okruena
pranjavim vinogradima u kojima je mogla da jede groe dok joj prsti ne poplave, imala
je mermerne podove i otomane presvuene svilom. A onda su joj zarobili roditelje.
ta je boini bal naspram pretnje giljotinom?
Nala je put do salona u kom su se gosti okupili za pononu veeru. Njen stric je jedva
doekao priliku da obnovi omiljene uspomene iz detinjstva na Reveillon pod izgovorom
kako pokuava da pomogne svojoj bratanici da se osea kao kod kue. Niko mu nije
poverovao. Svi su primetili koliko je ushien to slui pitu s mesom i ampanjac svojim
prijateljima.Stajao je pored centralnog kamina ukraenog borovim granama i belim
ljiljanima iz staklenika. Prsluk crven kao bobice boikovine jedva mu je skrivao veseli
trbuh.
- A, evo je - rekao je.
Izabo se usredsredila na osmehivanje, kao i da se ne spotakne o porub na haljini, ili
obrie vlane dlanove o suknju, I na sve drugo osim na saaljive poglede koji su je pratili.
Moja bratanica, ledi Izabo Sen Kroa - najavio ju je stric. U Parizu se predstavljala kao
graanka Izabo. Tako je bilo bezbednije.
- Oh, draga moja - uzbueno joj je rekla jedna starija gospoa dok joj se nojevo pero
zakaeno za ukosnicu saoseajno klatilo. - Kakav uas. Kakav potpuni uas.
- Madame. - Nije znala ta da joj odgovori, pa joj se naklonila.
- Ti varvari - nastavila je. - Ne brini sad zbog njih, ovde si sasvim sigurna. Mi Englezi
potujemo prirodan poredak stvari.
Jo jedna reenica na koju nije imala odgovor. Ipak, ena je delovala iskreno i mirisala
je na ulje od nane. Kad je potapala Izabo po ruci, videle su joj se bele rukavice ukraene
crvenim manicama. - Moj sestri je ovde negde. Sigurna sam da bi eleo da vam bude
partner za pies.
- Merci, madame. - Radije bi se sakrila iza ogromne saksije sa zimzelenim drvetom nego
da pristane na takvu sudbinu.
Salon je bio jo lepi nego to je Izabo zamiljala. Pomogla je da se postave inije s
pozlaenim iarkama i boikovinom posutom srebrnim prahom i vezala je mane na
borove grane postavljene oko svakog prozora. Ali nou, kad je gorelo na desetine svea od
pelinjeg voska i hladni zimski vetar pritiskao prozorska okna, izgledao je magino. I
pretrpano, ba kao to se Izabo plaila, zahvaljujui vruem vazduhu prepunom tekih
parfema i cvetnih ulja za kosu iji je miris ispunjavao svaki ugao prostorije. Polako se
pomerala ka vratima koja su vodila napolje u vrt.
Blagi mraz oiviio je ruine grmove i tisovu ivicu, kao da je sve prekriveno ipkom.
Mesec je bledo sijao iza gustih oblaka.Malo se stresla kad je poeo lagano da pada sneg, ali
nije se vratila unutra. ula je zaleene tokove koija kako kripe po putu i muziku koja je
5

dopirala iz prostorije koju je napustila.Zbog snega je sve posvetlelo, kao biseri. Nasmejala
se.
- Zabranjujem vam da se ikad vie namrtite kad imate takav osmeh.
Okrenula se zauvi glas, a ramena su joj se skupila od napetosti.ivela je tek kratko u
ovoj kui u gradu, a ve je postal neoprezna. Trebalo je da uje korake, ili barem otvaranje
vrata.
- Oprostite na smetnji - rekao je uglaeno naklonivi se.- I na mojoj drskosti, jer nas jo
nisu propisno upoznali. Ali vi ne moete biti niko drugi do misteriozna Izabela Sen Kroa.
- Izabo - ispravila ga je blago. Nikad nije upoznala mukarca kao to je on. Izgledao je
kao da ima dvadesetak godina,ali njegovo dranje, elegancija i samopouzdanje pripadali
su nekom mnogo starijem. Oi su mu bile sive, skoro bezbojne u zimskom vrtu.
- Filip Maral, erl od Grejhejvena, vama na usluzi. Kad joj je poljubio dlan, dodir mu
je bio hladan, kao da je predugo stajao na snegu. Odjednom se unervozila i neobjanjivo
osetila kao da je uhvaena u klopku, kao onda kad se nala okruena vatrom koju su palili
po ulicama da bi drali gradsku strau na odstojanju.
- Treba da se vratim - promrmljala je. Ipak je imala samo osamnaest godina i pustili su
je da prisustvuje balu samo zato to je Boi. Verovatno je bilo nepristojno to stoji napolju
bez pratnje, bez obzira na to to je on erl. Nije mogla da se seti. Strina joj je nabrojala toliko
mnogo pravila ponaanja da joj se sve izmealo. Sve ih je znala pre revolucije. Sad je samo
znala da osea neobinu elju da mu se priblii, ne samo zato to je zaboravila al unutra.
Pustio joj je ruku i izvio obrvu. Bleda svetlost iz salona odbijala se o srebrnu dugmad
njegovog sakoa od brokata. Devojka koja je preivela francusku rulju mene se sigurno ne
plai?Prkosno je podigla bradu.
- Mais non, monsieur. Je nai pas peur. Morala je da se usredsredi da bi priala engleski;
kad je bila uzbuena ili zbunjena,uvek se vraala na francuski. - Pardon. - Vrtela je glavom
ljuta zbog svog propusta. - Ne plaim se.
- Drago mi je to to ujem - rekao je s odobravanjem. -Vino? - Pruio joj je au. Nije ni
primetila da ju je drao.Nije li je Benoa terao da plee i flertuje? Normalne devojke njenih
godina bile bi oduevljene da stoje na njenom mestu sa zgodnim erlom. Trebalo bi da pije,
jede kandirano voe I plee dok joj se satenske cipele ne izliu. Prihvatila je au.
Merci, monsieur. Kuvano vino bilo je toplo, s ukusom cimeta i jo neeg
nedefmisanog, nalik bakru ili slatkom korenu.Ili krvi. To joj se nije dopalo. Dopustila je da
zbog strepnje bude budalasta.
- Prelepi ste - rekao je. - A ja sam tako umoran od ovih engleskih rua, suvie smernih
da uivaju u bilo emu osim kadrila i bljutave limunade. Vi ste dobrodola promena,
gospoice Kroa. Uistinu dobrodola.
Pocrvenela je. Vino ju je grejalo, zbunjivalo. Bio je lep oseaj. Snene pahulje padale su
joj na trepavice topei se istog trenutka i klizei joj na usne. Oblizivala se kao da su od
eera. Njegove srebrnkaste oi caklile su se kao ivotinjske,kao u lisice u kokoinjcu.
- Da smo u gotskom romanu - polako je izgovorio pojavili bi se duhovi i vampiri, a vi
biste se prestravili.
Pomislila je na knjige koje je do kasno u no itala u biblioteci, na senzacionalistike
romane kao to su Misterije Udolfa En Redklif ili Burgerova poema Lenora, pune zlikovaca i
neupokojenih nezasitih stvorenja koja lutaju po noi.
Ne budite luckasti. Smejala se. Ne verujem u vampire.
6

1.
LOGAN
Bila je ovo paklena nedelja.
ienje za psihotinom vampirskom kraljicom nije lako ni u idealnim okolnostima, a
jo je gore ako je vaa majka svrgnula staru kraljicu, a vi i vaa braa ste odjednom postal
prinevi i vau mlau sestru progoni vekovima star ubilaki nastrojen vampir.
Kao to rekoh, paklena nedelja.
Barem smo svi preiveli, ak i strina Hajasint, ije je lice sada toliko puno oiljaka da
nee da podigne veo sa svog viktorijanskog eira niti da izade iz sobe. Lovci Helios-Raa
su joj to uinili - ba pre nego to je jedan od njihovih agenata poeo da izlazi s mojom
mlaom sestrom.
To je bilo ba udno.
Ipak, pre manje od dve nedelje spasao joj je ivot, pa smo bili spremni da zamurimo
pred malo maenja.
Samo da nikad, nikad to ne rade preda mnom.
Mislim, naravno, Kiran je dobar deko - ali Solan mi je jedina sestra. ta vie rei.
- Prestani da sanjari, lorde Bajrone - podsmevao mi se moj brat Kvin i gurnuo me
ramenom. - Ovde nema devojaka koje moe da impresionira tim izgledom princa tame.
- Ko mi kae. - Kvin je uvek koristio tu foru o zagonetnom vampiru da muva devojke.
Ja sam samo voleo da oblaim starinske frakove i gusarske koulje; to to se nekim
devojkama to svialo bila je potpuna sluajnost. Pa, uglavnom.
- Ima li vesti o princezi iz plemena pasa? - pitao je Kvin.
- Jo nita. Tata je pozvao usamljeniko pleme pasa da doe na pregovore sad kad je
mama postala nova kraljica vampira, vladarka svih razjedinjenih plemena. Zvui
melodramatino i srednjovekovno, ali takvi su vam vampiri.
- Misli da je slatka?
- Zar nisu sve princeze?
Kvin se iroko osmehnuo. - Uglavnom.
Kraljevske peine iza nas ostale su u rasulu posle bitke u kojoj je pala ledi Nataa.
Praina koja se nakupila od tela vampire probodenih koevima je oiena i kutije pune
krhotina slomljenih ogledala su iznete. Barem jo desetak ogledala I dalje je visilo na zidu.
Ledi Nataa je ba volela da se ogleda.Nekoliko izrezbarenih gavranova otpalo je s
glogovog prestola,a nekoliko ih je obezglavljeno. Svi su neto radili, istili,reali ili samo
zurili u moju majku dok je sedela u dnu dvorane ljutei se na mog oca, koji je neprestano
priao o mirovnim pregovorima.
Tee je bilo osloboditi se napetosti u vazduhu nego pepela naih mrtvih.
Svako je gledao sebe: stari rojalisti odani ledi Natai, oni odani kui Drejkovih i mojoj
majci i oni uhvaeni izmeu.Da je ovde, Lusi bi trkarala unaokolo s listovima alfije
recitujui neku vedsku mantru da nam svima proisti aure. Ali bilo joj je zabranjeno da
dode u peine sve dok se ne ree najgora politika pitanja. Ne bi trebalo da boravi ni kod
nas,ali povratak njenih roditelja spreio je prastari kombi i neki prastari deo koji im je
otpao negde na auto-putu. Zaglavili su u nekom gradiu, a Lusi je zaglavila kod nas. Ljudi
su bili krhki i u idealnim okolnostima, a Solanina najbolja drugarica imala je gori nagon
7

za samoodranjem od muice. Gde god je nevolja, ona bi prva uskoila, glavom napred. A
esto bi je ona i izazvala, naravno.
Pored nje i moje sestre, imali smo pune ruke posla. U poreenju s tim, vampirska
politika nije bila nita.
- E, ona je slatka - promrmljao je Kvin s odobravanjem dok je jedna dvoranka vukla
kutiju punu neega to je liilo na ostatke polomljenog stola. - Idem samo da joj
pomognem.To bi pravi princ uradio.
- Magarino - tepao sam mu.
- Ljubomoran si zato to sam mnogo lepi - dobacio je preko ramena krenuvi da
armira jo jednu devojku.
Nije stigao do nje.
Devojka se iznenada uspravila i popela na hoklicu s koje se lepo videla dvorana
itavom duinom, a naroito moji roditelji. Iz torbe je izvukla samostrel opremljen s tri
opasno iljata koca.
Ipak nije bio u pitanju polomljen sto.
I bez obzira na to koliko ste dobro pripremljeni i oprezni,uvek se moe pronai nain.
Mama nas je to nauila.
Devojka je naciljala i jedva ujno opalila. Moda je ne bismo ni primetili da je nismo
aktivno posmatrali. Koevi su poleteli grabei kroz vazduh smrtonosnom
preciznou.Odnosno, bila bi smrtonosna da Kvin nije bio dovoljno blizu da je povue za
nogu i srui s hoklice.
Koevi su skrenuli s putanje, ali ne dovoljno. Devojka se skotrljala na runo raenu
prostirku, a Kvinovi onjaci izleteli su toliko brzo da su zasijali odbijajui svetlost lampe.
Meni su moji zaparali desni dok su mi se usne povlaile otkrivajui ostale zube.
Nisam imao vremena da doem do nje, ni do roditelja.Imao sam vremena samo da
izvuem no za pojasom I prepreim putanju kojom su leteli koevi. Jedan ga je zakaio i
prepolovio se. Delovi su se zabili u ogroman drveni kredenac,a no u naslon stolice.
Nozdrve su me pekle.
Otrov.
Svi ostali bili su kao usporeni snimak. Straari su se okrenuli razrogaenih oiju,
iskeenih onjaka. Maevi su zablistali,ipkane trake zaleprale, a izme zakloparale po
zidu koji su oni najvetiji iskoristili da naprave salto i sklone se s puta preostalim
koevima. Gvozdeni kavez za ptice se prevrnuo ruei patrljke skoro dogorelih svea.
Miris pelinjeg voska pomeao se s otrim, slatkastim mirisom otrova. Jedan kolac zakaio
je rame vitkog bledog dvoranina koji nije uspeo dovoljno brzo da se izvije unazad. Vrisnuo
je, ali ak je i taj zvuk delovao usporeno, razvueno i iskrivljeno. Krv je poprskala ploice
koje su virile izmeu dva tepiha.
Trei kolac nepogreivo je nastavio svojim putem, pravo ka srcu moje majke.
Devojka se nasmeila, ak i dok se borila da se oslobodi iz Kvinovog vrstog stiska.
to je samo pokazalo koliko je slabo poznavala moju majku.
Moj otac se okrenuo da se postavi izmeu nje i koca, a dvojica moje brace, Markus i
Konor, napravila su salto i doskoila pored njega da naprave to iru barijeru.
U tom trenutku moja majka je skoila i prevrnula se u vazduhu iznad njihovih glava
odbijajui da upotrebi svog mua i sinove kao tit.
8

Doekala se malo ulevo, ispruila ruku zatienu konim titnikom i oborila kolac.
Udario je o ilim i bezopasno upao u korpu. Straari su ih okruili. Reanje je bilo toliko
glasno da su kraljevske peine vie liile na kavez pun kuguara u zoolokom vrtu. Mama
se oslobodila preterano revnosnih straara dok su devojku odvlaili od Kvina.
elim je ivu! vikao je tata.
Prekasno.
Atentatorka je oigledno bila spremna i dovoljno dobro informisana da ne dozvoli da
je neprijatelj zarobi i ispituje.Unutranjost njene jakne skrivala je tanak kolac. Povukla je
pare kanapa uiveno kod otvora za rukav i nasmeila se. Zaulo se jedno tiho puf i
pretvorila se u pepeo. Odea joj je pala na gomilu.
Tata je opsovao, vrlo glasno i kreativno.
Mama je stisnula pesnice. - Kvine, Logane, za mnom.Odmah. - Pogledala je Markusa i
Konora. - I vas dvojica.
Mama nije volela da je spasavaju deca.
Krenuli smo za njom u malu, privatnu odaju. I dalje sam oseao kako adrenalin struji
kroz mene. Kvin je tako jako stegao vilicu da je delovao kao mermerna statua, beo i
hladan.Znao sam tano kako se osea.Na trenutak smo mogli da odahnemo kad je tata
dlanovima obuhvatio mamino lice, a potom joj ih niz vrat spustio na ramena. - Helena, jesi
li povreena?Odmahnula je rukom. - Dobro sam. - Kratko se nasmejala,a potom nas strogo
pogledala. Svi smo koraknuli unazad,na bezbednu udaljenost, ne oseajui se nimalo
posramljeno zbog mudre odluke da se povuemo.
- Koliko se seam - rekla je blago, a crna pletenica joj se zaljuljala iza lea kad je
prekrstila ruke preko grudi posle prolonedeljnih dogaaja naredila sam vam da nikad
vie ne stanete izmeu mene i oruja.
- Mama - procedio je Kvin. - Daj, molim te.
Iz oiju su joj sevale varnice. Neu dopustiti da mi neki treerazredni atentator ubije
sinove.
- A mi neemo dozvoliti da nam ubije majku dodao sam.Na trenutak je sklopila oi.
Kad ih je opet otvorila, malo manje je liila na drevnu furiju, bleda kao plamen vatre i isto
toliko ljuta.
- Hvala vam, deco - rekla je na kraju. - Veoma sam ponosna na vas. Nikad vie nemojte
to da uradite. Naslonila se na tatu. - To vai i za tebe, Lijame.
- Umukni, draga - rekao je neno, ljubei joj teme. Pogledao je straara koji je stajao u
prolazu ispod niza malih staklenih svetiljki. Svee su zatreperile. - I?
Prepoznao sam Sofi kad je iskoraila. Imala je gustu,smeu, kovrdavu kosu i oiljke
na obrazima koji su joj ostali jo otkad je bila ljudsko bie. Niko nije znao kako ih je
zaradila.Naglo se naklonila. - Devojka je jedna od Montmartrovih.Njegove oznake bile su
joj priivene na nalije jakne.
-I?
- I to je sve to znamo.
- To nije ni blizu dovoljno - prasnula je Helena.
- Slaem se, vae velianstvo.
Helena je uzdahnula. Nemoj ti meni vae velianstvo".
- Da, vae velianstvo.
- ekaj. - Kvin se namrtio. - Imala je tetovau.
9

- Siguran si? - pitala je mama. - Gde?

- Ispod kljune kosti, iznad leve dojke. -Treba mu estitati to nije pocrveneo. Ba tako.
Mama je zakiljila. - Gledao si joj u izrez?
Kvin je progutao knedlu. - Ne, gospoo.
- Mmm-hmmm. Kako je izgledala tetovaa?
- Crvena rua probodena s tri bodea ili koca. Nisam dobro video.
Tata se namrtio. - Nije mi poznato to obeleje. Moda je novo?
Pogledao je Sofi. Otkrijte. Udvostruite patrole i dodelite jo jednog straara mojoj
eni.
Sofi se naklonila i izala iz odaje ba kad se mama naroguila.
- Lijame Dreje, mogu sama da se staram o sebi.
- Helena Drejk, volim te, uzmi jo jednog straara.
Besno su se gledali. Znao sam da e tata pobediti. Mama je bila izuzetno opasna kad je
saterana u oak, ali tata je imao nekakvu mo, kao zmija koja hipnotie svoj obrok. Bes mu
je splasnuo. - Molim te, ljubavi.
Onjaci su joj se izduili od besa. - Nemoj to da radi -promrmljala je, ali znali smo da
e tata isterati svoje. Samo do krunisanja - rekla je na kraju, vrsto.
Tata je klimnuo glavom. - Dogovoreno. - Do krunisanja e nai neki drugi argument. Iz
voki-tokija koji mu je bio za pojasom zaula se neka nerazumljiva reenica. Pritisnuo je
dugme. - Ponovi.
- Rekli ste nam da vas obavestimo kad bude pono.
Tata je pogledao na sat. - Dobro - rekao nam je. Delegacija plemena pasa treba da
stigne svakog trenutka. Logane,ti e ih doekati. Ako je ono to znamo o toj Izabo
tano,preobraena je ba pred kraj Francuske revolucije. Ti e joj biti blii u tom tvom
fraku.
- U redu. - Po navici, ignorisao sam podsmeljive poglede svoje brae. Oni su se strogo
drali farmerki i pamunih majica. Nisam ja kriv to nemaju stila.
- Straari na planini znaju da treba da ih oekuju, ali niko drugi ne zna - dodao je. Nismo eleli nevolje.
- Stalno smo u nevolji - prevrnuo sam oima i krenuo dole prema glavnom ulazu u
peine. Tatin voki-toki se opet zauo. Glas mu je bio ozbiljan kad me je pozvao.
- Logane?
-Da ?
- Tri.

10

2.
IZABO
Nisam oekivala zasedu. A to je znailo neto.
Nisam postala princeza plemena pasa godinu i po dana nakon to su me otkopali tako
to sam verovala ljudima. Ako me Francuska revolucija nije izleila od toga, to to me je
jedan od Montmartrovih sledbenika ugrizao i ostavio jeste.
Moda su i mogli da me iznenade, ali nisam bila idiot.
Ipak, bila sam naoruana do zuba.
Straari su bili brojniji od nas. Imala sam samo dva saputnika,Magdu i Fina, jer je bilo
teko pronai psa ija je narav takva da moe da podnese vampirski kraljevski dvor i
neumitnu aroganciju koja ide s tim. Teko da je Magda bila stabilna linost, ali bila je lepa i
pravedna, ime je uglavnom nadoknadivala sve ostalo. Fin je bio spokojan kao kedrova
uma koju toliko voli. A ja sam bila ista kao uvek: usamljena i eljna osvete, ali ipak
ljubazna kao prava francuska dama, kako su me vaspitali. Imala sam ujedno osamnaest i
vie od dvesta godina. Kao da to nije bilo dovoljno zbunjujue, iz groba me je iskopao
opor vetijih pasa.
Kala je vie volela da je zovemo amanka nego vetica.Veina prineva i plemstva ju je
potovala, a poto me je ona poslala na sastanak, niko se nije protivio ni ponudio da me
zameni. Ja sam bila njena uenica i to je ostalima bilo dovoljno,to se ne bi moglo rei za
mene. Bila bih srenija da se stopim s okolinom, ali Kali sam dugovala svoj ivot, takav
kakav je. Ona mi je pomogla da proem kroz ludilo i ne pretvorim se u zver, ili postanem
Montmartrova rtva. Govorila mi je da sam dovoljno snana da ne podivljam im sam
uspela da izdrim dvesta godina u kovegu. Nisam se seala vekova provedenih na
groblju, samo kratkih slika pre nego to sam izgubila svest. Ali defmitivno sam se seala
bola kad su me izvlaili i probudili. Tada mi nije snaga volje pomogla da preivim, ni
Kalina mona magija.
Pomogle su mi elja da pronaem erla od Grejhejvena I e za osvetom.Zarad drugih,
nazvali su me princeza" pasa, iako nismo imali princeze ni druge kraljevske linosti. Ipak,
bila je to korisna titula, jer e me nova kraljica pre sasluati, iako je verovatno oekivala
neku musavu divljakuu koja jede malu decu za veeru.
Zbog toga me je Kala poslala na dvor na krunisanje Helene Drejk i njenog mua Lijama
Drejka; zbog toga i zbog injenice da smo moji psi i ja praktino spasli ivot njihovoj erci.
Naalost, Montmartr se izvukao, pa ja, za razliku od ostalih, nisam smatrala da je misija
bila sasvim uspena.
Dola sam kao predstavnik onog najboljeg to psi imaju da ponude i sa sobom sam na
poklon donela tene vujaka.Kalini vujaci bili su uveni; ja sam imala jednog
odraslog,Karla Velikog, koji me je svuda pratio.
Karlo Veliki je tiho reao miia nabreklih ispod upavog,sivog krzna.
- La - proaputala sam pokazujui mu da ostane iza mene.Mogla sam bez problema da
ga pustim da napadne, ali samo ako sam sigurna da nee biti povreen. A u ovom
trenutku strela mu je bila uperena u grlo.
- Psi. - Jedan od straara podrugljivo se nasmejao. Dobro sam poznavala taj prizvuk u
glasu: delom gaenje, delom strah. Nismo ba bili poznati po lepim manirima. To to pola
glasina nije bilo istinito nije bilo mnogo vano. Preokrenuli smo ih u nau korist. to su
11

ostali vie zazirali od nas, vie su nas ostavljali na miru, a to nam je zapravo bilo
najvanije.Neka drugi brinu o politici i lovcima. Mi smo samo eleli mir naih peina.
Zapravo, veina nas.
tene je zalajalo iz korpe koju sam prebacila preko ramena i morala sam da ga umirim.
Isukala sam dugaak ma koji mi je bio opasan preko lea pa ga uvari jo nisu primetili.
im sam dotakla balak, Magda i Fin su poskoili.
Uvek sam smatrala da se savladavanje borbenih vetina ne razlikuje od uenja valcera
ili kadrila. Sve je u odnosu izmeu partnera, radu nogu, balansu i odabiru pravog
trenutka.A vie sam volela dugaak smrtonosni ma od bilo koje svilene balske haljine koju
sam ikad obukla. Nisam bila sigurna ta to tano govori o meni, ali imala sam vee
probleme.
Kao na primer uglaani kolac od mahagonija koji mi je leteo prema srcu.
Izvila sam se unazad koliko god sam mogla. Proiao je iznad mene, dovoljno blizu da
vidim are u drvetu. Ko bi drugi,osim prokletih rojalista, uglaao kolac do visokog sjaja. Mi
smo samo iljili tapove.
Podigla sam se i balakom udarila protivnika sa strane po glavi. Mogla sam da ga
probodem i pretvorim u gomilu pepela, ali Kala nam je neprestano ponavljala da smo tu
zbog pregovora.
Mogao je neko da pokua to da objasni straarima.
Magda je ubila jednog pre nego to sam uspela da je spreim.Bilo mi je teko da se
saalim poto je hteo da joj polomi vrat. Karlo Veliki je cvileo od elje da uskoi u borbu.
- Non - otro sam mu naredila. - Mi smo ovde gosti! - dodala sam glasno, zabijajui vrh
izme straaru u petu. Sapleo se i ispustio kolac.
- Prekinite! - Jo neko je uskoio u guvu. Odlino, samo nam je to trebalo.
Ispreio se izmeu nas leprajui ipkanim manetnama.Bio je lep, kao mladii koje
sam sretala na strievim zabavama,ali ni blizu toliko nean, ak ni u tom svom somotskom
fraku. Iskeeni onjaci presijavali su mu se kao opal. Nisam znala ko je, ali straari su se
povukli podiui oruje s potovanjem,iako su i dalje reali.
- Ubila je Donasa - rekao je jedan od njih i pljunuo.
- Zato to je pokuao da me ubije - uzvratila je Magda pljunuvi nepokajniki.
Straar je zareao. Mladi se okrenuo prema njemu i utivo rekao: - Zar ih ne
prepoznaje? - uperio je prst u mene.- Ova devojka ti je, ne tako davno, spasla ivot.
To nije ba pomoglo da se reanje utia.
Izgledao je kao da ima otprilike osamnaest godina, isto kao Magda i ja - mada sam ja
zapravo imala dvesta trideset dve. Samo je Fin izgledao kao da ima tridesetak godina, iako
je imao skoro osamsto. Kala ga je poslala da se postara da budemo razumne. On nije
stvarno bio pripadnik plemena pasa,ve obian vampir, ali bio je s nama toliko dugo da
smo ga doivljavali kao jednog od nas, pogotovo to je mrzeo Montmartra isto koliko i mi.
- Izvinjavam se - dodao je naklonivi se. -Moja majka je kraljica tek nekoliko dana i svi
su i dalje u stanju visoke pripravnosti.Neko je pokuao da izvri atentat na nju pre samo
desetak minuta. - To mora da je bio jedan od uvene brae Drejk. Bilo ih je sedmorica i
imali su jednu jedinu sestru, koja se nedavno preobrazila. Ali biete na sigurnom
uurbano nas je uveravao.

12

- Znam. Nije mi bila potrebna njegova zatita. Oi su mu bile zelene kao moje, kao
mahovina. Nije mi se svidelo kako me je gledao, kao da sam na sebi imala neku od starih
balskih haljina, a ne konu tuniku s verinjaom preko grudi.
- Izabo - rekao je. - I Magda i Fin, pretpostavljam? Razvlaio je svaku re. - Ja sam Logan Drejk. - Smea kosa mu je neuredno padala na
elo, dok su mu uzak nos i vilica bill izrazito aristokratski. Vie je pripadao aristokratiji iz
mog vremena nego ovom savremenom mestu. Zbog toga me je ujedno neobino privlaio i
izazivao kod mene nepoverenje.Ispravila sam lea. Nisam dola da se divim lepim
momcima;dola sam kao Kalin izaslanik. Nita nije smelo da mi odvlai panju, ak ni na
sekund.
- Doli smo na krunisanje - objasnila sam kruto.
- To je tek za dve nedelje - rekao je drugi straar.
Logan je iznervirano uzdahnuo. - Polako, Den rekao je i armantno nam se
osmehnuo. Ako biste poli za mnom?
Pucnula sam prstima i Karlo Veliki je poskoio i stao pored mene. Ponovo sam preko
ramena prebacila korpu u kojoj se tene nemirno vrpoljilo. Poveli su nas niz hodnik
uklesan u planinu, dok su nam se sive stene nadvijale tik iznad glava.Magda se mrtila.
- Ove peine su nekad pripadale nama siktala je.
- Pre sto godina - uzvratila sam joj. - Tad nisi bila ni roena,a kamoli preobraena.
- Pa ta? Ipak su nam oteli dom. Duga suknja na cvetove lelujala joj se oko lanaka,
dok se srebrni vez presijavao na svetlu baklje.
- Ledi Nataa vam je otela peine - rekao je Logan, ne okreui se da nas pogleda.
- A vi planirate da nam ih vratite? - rekla je Magda sarkastino pre nego to sam uspela
da je spreim. Utinula sam je za ruku. Trgla se i pomerila izvan mog domaaja, ali nije
rekla nita vie. Zapravo, mumlala je sebi u bradu tako da smo mogli da se pretvaramo da
je ne ujemo.
Hodnik je poeo da se iri dovodei nas konano do peine s ije su tavanice visili
nebrojeni stalagmiti. Svee su gorele u srebrnim svenjacima i gvozdenim kavezima za
ptice. Bilo je mnogo klupa i jedan podijum na kom su bili ostaci belog prestola i desetak
polomljenih ogledala.
I svuda vampiri.
Razgovor je iznenada utihnuo. Svi su se okrenuli zurei u nas kao da smo otrovne
peurke koje su se odjednom pojavile u negovanom vrtu. Bili su bledi i savreni, sjajnih
zuba i prodornih oiju. Videla sam svakakvu odeu, od koe do korseta i dinsa. Jedan je
na sebi imao pono, slian onom koji je Magda esto nosila. Pronalaenje utehe u odei
koja je pripadala njihovoj ljudskoj mladosti bilo je zajedniko svim vampirima. Bilo je
slinosti meu nama, ali ne dovoljno da sprei reanje i nepoverljiv, podrugljiv smeh.
ak se i Fin ukrutio, dok je Magda praktino poskakivala od elje da napadne. Karlo
Veliki je spustio ui osetivi napetost, gustu i lepljivu kao med. Samo je Logan nastavio
bezbrino da koraa, kao da smo doli na aj i tortu.
- Doveo sam nae goste - objavio je. Svi su primetili da je naglasio poslednju re.
Preteim glasom. Razgovor se nastavio,ali veinom u vidu mrmljanja i apata. Niko nije
eleo da propusti upoznavanje kraljice i princeze pasa koja joj je pomogla da spase erkin
ivot. Nigde nisam videla Solan.
Zabacila sam ramena i ponovo se zaklela sama sebi da neu izneveriti Kalu.
13

Logan se zaustavio ispred vitke, niske ene s dugom pletenicom.Sa zaviu sam
gledala bodee uredno nareane na kai koji joj je iao preko ramena. Mukarac pored nje
imao je iroka ramena i umirujui osmeh.
- Mama, tata, ovo je Izabo Sen Kroa. - Logan me je predstavio tako utivo da sam se
skoro zaboravila i naklonila se. Predstavio je mene njima, a ne obrnuto, suptilno istiui da
njegovi roditelji imaju vii drutveni status. Bila sam sigurna da je to uinio namerno, ali
sam se iznenadila to neko roen u ovom veku zna takve pojedinosti o pravilima
ponaanja. Nisu preivela poslednja dva veka, to je znailo da sam morala da nauim
nova pravila. Bilo je zamorno i prvi put. - Izabo,ovo su kraljica Helena Drejk i kralj Lijam
Drejk.
- Dobro doli rekao je Lijam blagim, dubokim glasom,nalik kremu od brendija.
Znala sam da mi gledaju onjake. Imala sam dva para, otrih i belih kao sedef. to vie
podivljaju,vampiri su imali vie pari onjaka. ak smo i mi izbegavali hel-blare usta punih
zuba otrih kao ilet i plave koe.Pre Montmartra hel-blari su bili retkost. Mogao je da vam
proe ceo ivot a da ne naiete ni na jednog. Obino su nastajali sluajno ili iz neznanja,
naroito mnogo vekova ranije,kad je preobraavanje bilo jo vea misterija nego danas.
Meutim, zahvaljujui Montmartru, sada su nadirali kao vatreni mravi iz mravinjaka;
na jednog starog sada je bilo sto novih. Toliko je eleo da stvori sopstvenu vojsku da je
stotinama godina pustoio drevne kamenite evropske gradove pretvarajui ljude u
vampire pohlepom koja ne bira rtvu.
Ipak, ni to mu nije bilo dovoljno. eleo je da njegova lina vojska bude najbolja, najjaa
i najsurovija. Poeo je da ostavlja polupreobraene ljude pod zemljom kako bi dokazali
koliko su snani i sami preiveli preobraavanje. Oni koji ne bi umrli, ili poludeli od gladi,
regrutovani su za njegovu hordu.Ostali su naputani i postajali su hel-blari.
A psi, ili kun mamau, kako mi sebe zovemo, nisu pripadali nigde. Nismo bili kao
obini vampiri, nismo bili hel-blari i sasvim sigurno nismo pripadali hordi, koliko god to
smetalo Montmartru. Bili smo mu trn u oku dok smo traili vampire ostavljene pod
zemljom i pomagali im da se oporave pre nego to ih on uzme pod svoje.
- Drago mi je to sam vas upoznala - rekla sam ljubazno.
- Fine, Magda, predstavljam vam Helenu i Lijama Drejka. - Loganove usne su se jedva
primetno iskrivile i znala sam da je primetio ta sam uradila. Fin se blago naklonio. Magda
je ukoeno nakrivila glavu. Zbog duge smee kose i lake odee izgledala je kao vilinska
princeza, ali u prirodi joj je bilo da tera kontru i priznanje da je nervozna ili da se osea
inferiorno na kraljevskom dvoru, naroito ovom, nije dolazilo u obzir. Spustila sam korpu
na tepih nadajui se da se na poklon nee olakati po runo vezenim ruama. Donosim
poklon od nae amanke Kale.
Lijam se iskreno osmehnuo kad se sagnuo da izvadi tene iz korpe. Paljivo sam
posmatrala Karla Velikog, koji je paljivo prouavao Lijama. Poto Karlo Veliki nije
zareao, niti se unervozio, i ja sam se opustila. Mogla sam da se pouzdam u njegov
instinkt. tene se prevrtalo po podu, lajalo i potom uplaeno skoilo na noge. ak se i
Helena iroko osmehnula.Osmeh joj je znatno ublaio crte lica.
- Kalini uveni vetiji psi su neverovatni - rekla je.
- Jesu - ponosno sam klimnula glavom. Nisam bila sigurna da li zna koliko su stvarno
neverovatni. Kalini ogromni psi su me namirisali na groblju i iskopali me svojim
kandama.Od tada su mi odani. A da budem iskrena, vie sam volela njihovo drutvo od
14

drutva svojih sunarodnika. Bili su manje komplikovani. - I Kala nije vetica, ona je
amanka.
- Izvinjavam se. Kala kae da ima neverovatan dar za dresuru.
Trudila sam se da ne pocrvenim; to nije pristajalo jednom vampiru. Ipak, Kala nije
esto delila pohvale i oseala sam se kao da sam porasla bar nekoliko centimetara.
- Bie na gost u kui na imanju. - To nije bila molba.ak i da je bila, nije bilo utivog
naina da se izvuem. Nisam bila sigurna ta je bilo gore, da ostanem u ovim peinama s
onima koji nas oigledno ne ele ili da odsednem u kraljiinoj kui. Postarala se da svi
znaju da smo pod njenom zatitom,ali bila sam sigurna da tu ima jo neto. Nije sasvim
verovala psima, bez obzira na to ta njen mu priao o sporazumima i pomirenju. Ovo je
bio test.
- Naravno. - Amajlije koje mi je Kala dala zasvetlucale su na blagom svetlu kad sam
isturila bradu.
- Logan e te odvesti tamo da se odmori. Tvoji prijatelji mogu ostati ovde da upoznaju
dvor.
Jo jedan test.
- Hvala vam. - Nisam obraala panju na Magdin smrknuti pogled; bila je namrtena
jo otkad je Kala prvi put spomenula ovu posetu. Fin se jednom naklonio bez rei, pa sam
pretpostavila da nema nikakve ozbiljnije primedbe. Jo nisam navikla na to njegovo
kavaljersko ponaanje prema damama bez pratnje. Istina, nisam imala pratilju u Parizu, ali
tada sam ivela po uliicama pretvarajui se da nisam Sen Kroa.U svakom sluaju,
pretpostavili smo da e nas razdvojiti; i mi bismo uinili isto da grupa dvorana ili drevnih
vampira doe kod nas u peine. To e se moda i desiti ako sporazumi i pregovori dobro
prou. Zbog toga sam se malo zamislila.
- Odveu te u kuu. - Logan mi se prijatno nasmeio.Nije delovao zaprepaen mojim
onjacima, ili oiljcima po golim rukama, kao ni onim na mom vratu s leve strane. Malo je
onih, osim pasa, koji ne zure u mene kad me upoznaju.
Mrzela sam kad neko zuri u mene.
Kad mi je rukom pokazao da krenem ispred njega niz uzan hodnik skriven iza
tapiserije koja je prikazivala meseinom osvetljenu umu, nisam mogla da se otmem utisku
da mu je pogled pun razumevanja i da zna ta mislim. Vez mi je bio poznat. Kod nas na
dvoru kaili smo sline tapiserije kao zatitu od promaje. Karlo Veliki je lagano kaskao
pored mene,pripravan ali miran. Kad Logan nije gledao, zarila sam Karlu Velikom prste u
krzno da mi da snagu.
- Rekao bih po tvom akcentu da si iz Francuske?
- Oui. - Nisam rekla nita vie.
- Skreni ovde. Tuda je najbre - objasnio je izvodei nas na istinu kroz nekoliko
prolaza. Nije zabadao nos, ali videla sam ljubopitljivost u njegovom kratkom pogledu.
Ubrzo e mi postaviti jo pitanja, i on i njegova porodica. Pokuala sam da se podsetim da
sam Kalina izaslanica, dovoljno jaka da se izbori s Drejkovima, pa makar i bili kraljevska
porodica, maker neverovatno dobro izgledali. Meseina se presijavala na srebrnoj dugmadi
njegovog fraka. Zaista je izgledao kao da mu je mesto u romanu Viktora Igoa, kako pijucka
klaret pored kamina. - Ovuda neemo morati da se sputamo niz planinu.
Iznad nas nebo je bilo puno zvezda vidljivih samo kad vetar razgrne tavanicu od lia i
granja. Planina se nadvila nad nama kao crna senka. Negde u daljini zavijao je vuk. Karlo
15

Veliki je zabacio glavu i otvorio eljust da mu uzvrati. Pucnula sam prstima. - Non. Uopte se nisam oseala dovoljno bezbedno da odam nau lokaciju. Nisam mogla da znam
koga jo ima u umi osim nas. Bilo mi je teko da poverujem da su poslali kraljiinog
mladog sina napolje s divljom princezom bez nekakve zatite.
- Stii emo do kue kad proemo umu. Moemo i kroz tunele ako hoe, ili...
- Ili ta?
- Moe li da me prati? - armantno se osmehnuo.
- Mais oui. - Istog trenutka sam zauzela odbrambeni stav. - Mislim, naravno.
- Odlino. - Namignuo mi je i nestao. Lie je zatreperilo.Karlo Veliki je uzbueno
zacvileo. I ja sam osetila uzbuenje.Rukom sam mu pokazala da je slobodan i oboje smo
potrali kroz umu prolazei pored ogromnih hrastova i javora,saginjui se da izbegnemo
borove grane, preskaui divovsku paprat. Nikad nisam videla takvo drvee. Navikla sam
na raskone vrtove i drevne vinograde mog detinjstva, ili, odskoro,pasje peine, a ne na
gorostasno drvee, toliko visoko da mu se vrhovi ne vide. Magla nam se uvijala oko
lanaka, dizala se u talasima i hladila mi vazduh oko struka. Topao letnji vazduh obavijao
me je na proplancima. Kosa mi se rasplela i vijorila se za mnom kao ratni barjak. Glasno
bih se nasmejala da nisam bila sigurna da e me Logan uti i samozadovoljno se nasmejati.
Nekako je znao da e me ovo uravnoteiti i smiriti.Provela sam tek neto manje od pola
sata na kraljevskom dvoru pod budnim okom etvrtine dvorana, a ve sam udela za
osamom peina i jednostavnim drutvom Kalinih vujaka.Ovo je bilo skoro isto toliko
dobro. I zaista sam se nasmejala kad se Karlo Veliki sjurio u reku nemilosrdno me
prskajui.
Logan je i dalje imao prednost. Izgledao je kao mrlja, a ja sam se nameraila da ga
stignem, ako ne i prestignem. Ve sam poznavala njegov miris, nalik mirisu tamjana u
crkvi kad sam bila mala pomeanom s mirisom vina. Mogla sam da ga prepoznam ak i
pored jakih umskih mirisa, vlanog blata,raspadnute vegetacije i gljiva.
izme su mi jedva dodirivale tlo. Zec je skoio u bun u potrazi za zaklonom. Do
mene je dopro njegov glas: - Hajde,madmoazel Sen Kroa, skoro smo stigli. - Izbila sam iz
gustog zimzelenog estara i ugledala ga, jedva metar ispred sebe. Potrala sam bre
oseajui kako me noge peku, seajui se kako bi mi srce lupalo da sam mogla ovako brzo
da se kreem dok sam bila ovek. Istrali smo iz ume na poljanu zavrivi istovremeno u
blatnjavoj bari skrivenoj pod tepihom od borovih iglica i suvog hrastovog lia. Samo je
Karlo Veliki bio dovoljno pametan da je preskoi.
Logan je uzdahnuo. ienje ovih pantalona kota pravo bogatstvo. - Bile su crne i
sijale su se kao plastika ili uglaana koa. Ovi vampiri su se brinuli oko veoma udnih
stvari.
Imala sam naslage blata na izmama kad sam stala u duboku travu. Iz kue se zaulo
glasno lajanje i stavila sam ruku na glavu Karla Velikog apnuvi mu komandu. Miii na
nogama su mu podrhtavali od elje da nastavi da tri, da se sretne s izazovom, ali ostao je
pored mene. Logan je odmahnuo glavom.
- Nisu se alili kad su rekli da ume sa psima.
Slegnula sam ramenima. - Razumemo se.
- Nema ak ni ogrlicu.
- Nema potrebe. On nije moj sluga, ve moj saputnik, I to uvek po sopstvenom izboru.
- Pa, moda moe nae pse da naui lepom ponaanju.Naroito Gospou Braun.
16

- Gospoa Braun?
- Uteruje strah u kosti. A to je samo jedan mali mops od sedam kilograma.
- Mops? - ponovila sam zainteresovano uprkos svemu. - Mislim da nikad nisam videla
mopsa.
- Ukrsti malog psa s prasetom i to ti je mops.
- Zato bi neko to uradio? pitala sam se.
- Lusi tvrdi da su slatki.
- Lusi je tvoja... devojka? - to sam ga sad to pitala? Odjednom mi je bilo suvie
neprijatno da bih oseala ponos to sam se setila kako se na modernom engleskom kae
devojka".
Pogledao me je iskosa. - Lusi je najbolja drugarica moje sestre i doe mi otprilike kao
druga sestra. Ima dugaak jezik, teko ju je prevideti.
-Oh.
- A ti? Jesu li te udali za nekog princa iz plemena pasa?
- Mi nemamo prineve.
- Ali imate princeze?
- Ne ba, ali ta re najpriblinije opisuje moj poloaj meu sunarodnicima.
- Pa, hoe li se udati iz politikih razloga?
Odmahnula sam glavom. - Retko se venavamo, a nikad zarad politike. Kosti nas vode
do srodne due.
- Kosti?
- To je ritual koji se vekovima prenosi s kolena na koleno.
- I jesu li te kosti odvele do nekog?
- Non. - Uopte nisam imala nameru da mu kaem da su kosti rekle Kali kako u
pronai srodnu duu na kraljevskom dvoru. Kao ni da ona retko grei kad je neto takvo u
pitanju. Na kraju krajeva, njene moi bile su toliko jake da je u snu pronala moj grob
projektujui svoj duh preko okeana kako bi odredila gde sam pomou pukog predskazanja
i delia nekog sna. Mogla je sve to da zanemari i upotrebi svoju magiju za neki drugi lini
cilj. Magija je uzimala isto onoliko koliko daje i nije bilo mogue poslati svoj duh na tako
dalek i opasan put a da se ne plati odreena cena.
Stoga je Kala zaista to i mislila kad je rekla da je moja srodna dua na kraljevskom
dvoru.I nijedan pas na ovom svetu ne bi posumnjao u njene rei.Nisam mogla i dalje da
mislim o tome. Nijedna amanka, kao ni amankina pomonica, nikad se nije spojila s
nekim izvan plemena.
Radije bih ostala sama.
Uostalom, predskazanje ili ne, dola sam zbog drugih stvari.
- Hej, jesi li dobro? - Logan je ispruio ruku i uhvatio me za lakat iznad nepravilnog
oiljka koji je ostavila eljust jednog od pasa koji su me izvukli iz groba. Trgla sam se. Izvio
je obrvu.
- Dobro sam. - Namerno sam se okrenula prema kui.Na irokom tremu bilo je
nekoliko stolica i ljuljaka. Rue su divlje rasle ispod prozora. Lave se pojaavao, proaran
reanjem. Logan je delovao zabrinuto, prvi put otkad je spreio ma da mi se zabije meu
rebra.

17

- Psi nikad nisu sreli pripadnika pasa - rekao je zbunjeno.Iako sam ga tek povrno
poznavala, bila sam sigurna da nije esto bio zbunjen. Bio mi je drag, ak i vie nego kad se
armantno osmehne.
Samouvereno sam se popela uz stepenice. Psi ne kriju svoje raspoloenje, ne igraju
igrice i ne bave se intrigama. Loganova ruka bila je na kvaci. - Ne brini se - uveravala sam
ga.
Oseala sam se bolje kad su tri upava buvijea krenula prema meni. Da je Benoa jo
iv, coktao bi jezikom. Nisam se obratila psima, jedva da sam ih i pogledala. Samo sam
stajala i pustila ih da me onjue pre nego to sam pucnula prstima i pokazala na zemlju. Tri
rutave zadnjice spustile su se na mermerni pod.
Logan je blenuo u mene. - ovee.
Po njegovom tonu, shvatila sam da je impresioniran. Kad sam se uverila da su buvijei
prihvatili moj vii poloaj u hijerarhiji opora, pustila sam Karla Velikog da stane ispred
mene kako bi se upoznali.
Predvorje je bilo prostrano, puno izama, jakni i torbi.Lampe i luster bili su upaljeni.
Trudila sam se da ne zurim.I dalje sam maltene sa strahopotovanjem gledala na struju.
Moda sam se probudila u dvadeset prvom veku, ali i dalje sam ivela u peini s
pogodnostima bliim srednjem veku.Nedavno sam dozvolila Magdi da mi uvali mobilni
telefon,ali i dalje nisam bila sasvim sigurna kako se ispravno koristi.Kad je prvi put
zazvonio, pokuala sam da ga probodem kocem.
- Oho. - Neka devojka me je prekinula u osmatranju.Pretpostavila sam da je to Lusi,
poto je samo njeno srce kucalo.Jedva sam je se seala iz one noi kad se Solan
preobrazila.Bila je tik uz nju i pokuavala je da utne svakog ko bi se suvie pribliio. Nije
bila sasvim uspena, ali nije odustajala.
- Jesi li dala psima hipnos ili tako neto? - pitala je. Imala je smeu kosu oianu do
brade i smee oi iza tamnih naoara.Na sebi je imala previe srebrnog i tirkiznog nakita.
Torbica joj je padala s levog ramena na desni kuk. I nije je koristila za mobilni telefon ili sjaj
za usne; bila je prepuna koeva.
Dva vampira dola su za njom iz dnevne sobe - Solan,koju sam poslednji put videla
kako lei bleda i mrtva u Montmartrovom naruju, i za njom jedan od brojne brace. Oboje
su zastali oprezno me posmatrajui. Lusi je trebalo malo vremena da shvati. Pogledala je u
njih, pa u mene.
- ta? ta sam propustila? - zvuala je nezadovoljno. Nakrivila je glavu. - Hej, mi se
poznajemo. Izabela, zar ne?
- Izabo - ispravila sam je kruto. Mrzela sam to zvuim tako izvetaeno i utogljeno.
Tako sam vaspitana, ali znala sam da se savremeni ljudi mojih godina ne ophode tako, bili
vampiri ili ne.
- Lepo - rekla je s odobravanjem. - Ionako ti ne pristaje Izabela. Ja sam Lusi, a ovaj ovde
je Nikolas. Ima ih toliko da je ponekad teko sve popamtiti. - Poletela je prema meni
rairenih ruku. Spotakla sam se povlaei se unazad, traei pogledom kolac dok su mi se
kolena savila u borbeni uanj.
- Oh, izvini - rekla je. - Samo sam htela da te zagrlim zato to si spasla ivot mojoj
najboljoj drugarici. Verovatno nisi od onih to vole da se grle.
Logan je zvuao kao da zadrava smeh. Solan i Nikolas i dalje nisu progovorili ni re.
Lusi se okrenula prekorno ih gledajui. - ta izvodite vas dvoje? Spasla je Solan ivot. 18

Nije mi promaklo koliko je ironino to to se ljudsko bie prijatnije osea u mom prisustvu
nego drugi vampiri.
- Ja sam iz plemena pasa - promrmljala sam.
Lusi je slegla ramenima. - Moe i da peva glupave pop pesmice po ceo dan, ne
zanima me. - Stresla se. - Ne radi to, nadam se? - Izgleda da ju je to vise brinulo nego
injenica da se pria kako su psi poremeene ubice.
Logan je zakolutao oima. - Mislim da nije imala mnogo prilike da slua pop pesmice,
Lusi.
- Ali nosi perle od kostiju - rekla je ignoriui ga i pokazujui glavom na perle koje su
mi visile s pletenica uvrnutih na potiljku. - Kul. - Iskrivila je glavu. - Ne deluje kao da si
luda.
- Ti si kao brzi voz - zastenjao je Logan. - Zar ne moe da je uutka? - pitao je brata
moleivo.
- Kako? - pitao je Nikolas pomalo bespomono.
- Poljubi je, idiote.
Ja sam volela iskrenost i bilo je nemogue da mi se Lusi ne svidi. Malo me je podseala
na Magdu. - Pa ni ti ne izgleda kao da si luda - rekla sam joj.
Nikolas se grohotom nasmejao. Munula ga je laktom u stomak. - Lepo se ponaaj.
- Ti prva. - Protrljao je grudi. - Jao.
Solan mi je prila. - Izvini - rekla je tiho. - Iznenadila si me. - Oblizala je usne. Jo je
delovala krhko, barem za vampira.Pitala sam se kako uspeva da odoli Lusinim otkucajima
srca koji su ispunjavali kuu. - Hvala ti - rekla je. Tvoj sam dunik.
- Svi smo sloio se Nikolas.
- Nije to nita. - Posramljeno sam skrenula pogled. Montmartr nije omiljen meu
nama.
- Drkadija - promrmljala je Lusi. Prila je i razbila neprijatnu tiinu provlaei ruku
ispod Solanine ruke, a zatim oprezno ispod moje. Neverovatno, ali pustila sam je. Hajde
- rekla je veselo. - Moete da gledate kako jedem okoladu.
Iza nas su se otvorila ulazna vrata.
- Solan, jesi li...
Nije zavrio pozdrav.
Lovac na vampire.

19

3.
IZABO
Nisam razmiljala, samo sam reagovala.
Ne bi trebalo da Helios-Ra agent moe tako lako da zaobie bezbednosne mere u kui
Drejkovih sad kad su vladajua porodica, naroito ne ovaj sa slomljenom rukom. Moda
nisam priznavala da su moja vladajua porodica, ali nisam nameravala da dopustim da
neki agent probode Solan kocem posle svega to sam prola da je odbranim.
Zaprepastila sam se to sam se jedino ja tako oseala.Da sam na trenutak dopustila sebi
da primetim reakciju prisutnih, ili njeno odsustvo, moda bih se zapitala ta je
posredi.Jedva da su pogledali pridolicu, a bili su potpuno zapanjeni kad sam poletela s
dva para iskeenih onjaka.
Nisam volela lovce.
Ovaj je bio brz, to u mu priznati. Stavio je epove za nos koji su mu visili oko vrata.
Mnogo bre od ostalih je shvatio da ga napadam. Izraz iznenaenja na njegovom licu bio
bi komian da nije pokuavao da pritisne dugme za isputanje hipnosa za koje sam znala
da mu je skriveno u rukavu. Kad je tajna o njihovom novom oruju otkrivena, tajni agenti
su je rairili brzinom neukroenog poara.
- Ne! - Vrisnula je Solan, ali nisam bila sigurna kome se obraa. Spustila sam se ispred
lovca pre nego to je hipnos pokuljao, ali jedva. Naglo sam unula i otkotrljala se da ga
izbegnem. Nikad nisam bila pod uticajem hipnosa, ali ula sam dovoljno da elim da ga
zaobiem. Napravio ga je Helios-Ra kao jo jedno oruje u arsenalu kojim su se borili
protiv nas.
Vampirski feromoni mogli su da opine ljude, da ih nateraju da zaborave ta su videli
ili doiveli, pa ak i da ih potine bez ikakve pretnje nasiljem, samo ako je vampir dovoljno
snaan. Helios-Ra se umorio od bitaka koje su se zavravale smetenim tumaranjem
njihovih lovaca bez oruja, ili tako to bi bili na mestu ubijeni dok krotko ekaju no ili
onjake. Nisu svi vampiri bili civilizovani kao to su Drejkovi delovali.
I sad je hipnos poeo da se iri medu vampirskim plemenima inei nas ranjivijim
nego to smo ikad bili. Feromoni nisu delovali na vampire, ali hipnos svakako jeste.Nisam
imala vremena da pokrijem nos i usta. Prah je bio toliko sitan, kao najsitniji eer na
otrovnom pecivu. Posegnula sam za kocem drhtavim prstima.
- Nemoj - brecnuo se lovac. - Ne mrdaj. Ne govori.
Samo je Kala mogla da mi nareuje. Pokuala sam da skoim na noge, ali nisam mogla.
Ova droga je zaista bila opaka kao to sam ula. Naredio mi je da ostanem tu gde sam i
samo sam to mogla da uradim. Nisam mogla ni da mrdnem usta da progovorim. Iako sam
celim biem vritala da me pusti, svaki mii me je boleo od napora a um mi radio kao
jazavac sateran u oak koji kezi zube, grebe kandama I pokuava silom da se oslobodi.
Ali mogla sam samo da leim u mestu.
Nakostreene dlake na vratu, Karlo Veliki se nadvio nad mene i zareao. Psi Drejkovih
su uzvratili reanjem, ali bilo je jasno da ne znaju ko je ovde neprijatelj.
Logan je pokuao da mi pride, polako i oprezno. - Izabo,ne panii.
Ne panii? Ne panii? Bila sam maltene zarobljena u sopstvenom telu, nesposobna da
mu naredim da uradi ono to elim. Bila sam preputena na milost i nemilost vampirima iz
kraljevske kue i lovcu na vampire.
20

Bila sam idiot.

Nisam nauila od Kale nita to bi mi pomoglo da se zatitim u ovakvoj situaciji svega
nekoliko sati nakon to sam napustila nae peine. Verovatno sam zasluila da umrem
ovde u oblaku praine. Ali tako e Grejhejven ostati na slobodi,a moja smrt, i prva i druga,
neosveena. To je bilo neprihvatljivo.
Zareala sam, kao pas, od elje da se oslobodim.
- Izabo, sluaj me. - Logan je unuo da me pogleda poto mu Karlo Veliki nije dao da
prie blie. Oi su mu bile veoma zelene, neumoljive. Vilica mu je bila stegnuta. Iza njega,
Solan je dodirnula lovcu ruku, kao da je zabrinuta za njega. Uzeo ju je za ruku.Ponaanje
ove porodice nije imalo nikakvog smisla.
- Brzo e prestati da deluje - obeao mi je Logan umirujuim glasom, poklanjajui mi
svu panju. Na svetlosti lampe okovratnik mu je izgledao kao da je od zamrznutog snega. Nisi u opasnosti. Neu dopustiti da ti se ita desi.
Besno sam ga pogledala, a potom sam znaajno skrenula pogled preko njegovog
ramena. Brzo je pogledao svoju sestru i njenog lovca. - Kiran nam je prijatelj - objasnio je. Ni on ti nee nauditi, obeavam.
Htela sam da mu kaem kako mogu sama da vodim rauna o sebi.Ali nisam
mogla.Moda im nikada neu oprostiti to su me videli ovakvu.
- ao mi je - rekla je Solan Kiranu, a potom meni. - Stvarno. On nije kao ostali
pripadnici Helios-Raa.
Kiran nije delovao naroito polaskano. Bio je odeven u obaveznu crnu odeu kao i
drugi lovci. Meni je izgledao isto kao ostali Helios-Ra agenti. - Je l ona pripadnik pasa?
pitao je zvuei zaprepaeno. Ruka mu je bila u lakom povezu.
- Ona je gost - brecnuo se Logan. Lusi je unula pored njega saoseajno me gledajui.
Karlo Veliki se nije pomerio.Kap njegove pljuvake pala mi je na vrat.
- Znam da se grozno osea, Izabo - rekla je Lusi. Kiran je i meni to uradio pre dve
nedelje.
- Sranje - promrmljao je Kiran. - Vezali ste me za stolicu.
Lusi je odmahnula rukom kao da to nije dovoljno dobar izgovor. - Ba me briga. Ponovo se okrenula prema meni. - Oseae se normalno za nekoliko minuta. Obeavam. Zaista je to mislila. Oseala sam miris istine na njoj iako nisam bila sasvim uverena.
Nisam mogla da podnesem kako su me svi gledali. Znala sam kako im delujem u toj
konoj borbenoj odei s oiljcima,dvostrukim onjacima i besnim psom pored sebe. Bila
sam ponosna to sam Kalina pomonica, to pripadam psima,ali ostala vampirska plemena
nas oigledno nisu tako videla.
- Ostavite je malo samu - rekao je Logan tiho, kao da zna o emu razmiljam. Ja u
ostati s njom. Vi biste mogli da saekate u dnevnoj sobi.
- Jesi li siguran? - pitala je Solan.
- Nee ba biti najsrenija kad dejstvo prestane dodao je Kiran sumnjiavo.
- Samo idite. - Logan je maltene uzdahnuo.
Kad su izali, bilo mi je neznatno bolje. Vie bih volela da sam ostala sasvim sama.
Nisam bila oduevljena to me Logan gleda u najnemonijem izdanju. Ali ipak, njegovo
prisustvo bilo je nekako uteno, to nije imalo nikakvog smisla,jer smo se tek upoznali.
Mora da je zbog hipnosa.
21

Ponovo sam pokuala da se pomerim, ali nisam mogla.Meutim, mogla sam da

govorim, to je bilo olakanje. Verovatno je dejstvo poelo da slabi. - Karlo Veliki
procedila sam. - Ca va.
Seo mi je na nogu, sumnjiavo ali posluno. Logan je ostao na svom mestu.
- Hoe li da te odnesem gore u tvoju sobu? - pitao je.
- Ne - rekla sam posramljeno. Nisam ja neka nena biljica,preivela sam Francusku
revoluciju i leala sam u grobu dvesta godina. Mogla sam da izdrim jo deset minuta
leanja na podu. Bolje bi im bilo da ne potraje vie od deset minuta.Iako nisam mogla tano
da se setim kako je leati u mrtvakom sanduku, zamiljala sam da je pomalo slino. Kosa
mi je bila mokra od znoja i oseala sam hladnou na vratu ispod potiljka. Vampirima treba
mnogo da ponu da se znoje. Mora da mi je izraz lica bio divlji jer je Logan opsovao.
- Nismo ovako nameravali da te upoznamo s porodicom.Nadam se da nam nee dugo
to uzimati za zlo. Ovaj lovac je malo neobuzdan. Ni on se jo nije navikao na nas.
Frknula sam kad sam konano ponovo imala kontrolu nad svojim glasom. - Ne mogu
da verujem da Helios-Ra lovac moe tek tako da se ueta kroz ulazna vrata.
- On i Solan su se... zbliili.
- Je l ona eli da umre? Nismo je spasli da bismo je uruili takvima kao to je on.
Odmahivao je glavom dok mu je razbaruena kosa padala na bedo elo. - On... je voli.
Pa, loi se na nju, u svakom sluaju.
Nije mi bio poznat taj izraz, ali sasvim dobro sam razumela znaenje. Uzdahnula sam.
- Mislila sam da je pametnija.
Podigao je obrve. - Ona jeste pametna. - Delovao je zamiljeno.- Znai li to da ne
veruje u ljubav?
- Ne. - Htela sam da okrenem glavu, ali nisam mogla. - Ne znam.
Drsko se nasmejao. Viala sam mlade plemie kako se tako osmehuju u strievoj kui.
Pokuala sam da ga ignoriem.Pomerila sam prste na nogama, ali nisam uspela da uradim
mnogo vie od toga.
Kad su se ulazna vrata otvorila, i ja i Karlo Veliki smo se ukoili. Borila sam se da se
uspravim, da posegnem za orujem,bilo kakvim orujem. Logan je ustao i stao izmeu
mene i novih pridolica. etvorica koja su uletela unutra sigurno su bila njegova braa.
Fizika slinost bila je prevelika. Karlo Veliki je zareao i ponovo ustao. Prekinuli su
razgovor zurei u divljakuu ispruenu na mermernom podu.
Skrgutala sam zubima. Teko da sam na ovako mogla da zasluim potovanje za moje
pleme.
- Logane - rekao je jedan od brae polako. - Poeo si da posustaje ako su ti potrebni psi
da sprei devojku da pobegne.
- Ba si duhovit, Kvine - promrmljao je Logan. Ovo je Izabo.
Svi do jednog su se zaledili i zagledali u mene.
- Izabo, ovo su moja braa: Kvin, Markus, Konor i Dankan.Sebastijan je ostao u
peinama.
- Un plaisir - rekla sam jetko. Moda me obuka koju sam prola kod pasa nije nauila
da budem ljubazna u svakoj situaciji,ali aristokratsko poreklo jeste.
- Drago mi je to smo se upoznali - treptao je Konor. - Zato si na podu?
- Hipnos - odgovorila sam.
22

Kvin je frknuo. - ovee, hipnos i psi? Zar nisi ti onaj kojem dobro ide s devojkama,
Darsi? - Prepoznala sam nadimak;poela sam nezasito da itam kad sam se navikla na
svoje novo telo i potrebe. Trebalo je jo da se naviknem na stotine godina istorije.
- Umukni - rekao je Logan. - Kiran je bacio hipnos na nju.
Kvin je iskezio onjake. - Zato je to uradio, doavola?
- Pa, da budem iskren, pokuala je da ga utne u glavu.
Kvin mi se iroko osmehnuo. - Ve mi se svia.
Ponovo sam pokuala da se uspravim. Nisam vise ni sekundu mogla da leim dok me
tako ljubopitljivo posmatraju.Bila sam suvie nervozna da uvuem dva para onjaka. Da
sam ljudsko bie, do sada bih ve uveliko ubrzano disala. Logan me je pogledao i opsovao.
- Nosim te gore - promumlao je. - Reci svom psu da me pusti - dodao je uzimajui me
u naruje. Karlo Veliki je bio tik pored nas, naslonjen na Loganovo koleno.
- Ca va- proaputala sam, iako nisam bila sasvim sigurna u svoju odluku. Karlo Veliki
je trkarao pored nas dok se Logan peo uz stepenice drei me neno i lako. Bila sam
poniena i zahvalna. Te oprene emocije nisu nimalo olakavale trenutnu situaciju.
- Znam da si rekla da ne eli da te odnesem aputao je. - Ali bolje to nego da ti moja
braa zbijaju ale iznad glave,zar ne?
Klimnula sam glavom jer nisam imala poverenja u sopstveni glas. Ohrabrila me je
injenica da mogu da pomerim glavu kako bih se sloila s njim. Primetio je taj mali pokret.
- Jo neki minut - obeao je.
Drugi sprat kue jo vise je mirisao na dim i vodu. Zid u dnu bio je delimino nagoreo.
Pratio je moj ogled.
- Houp - rekao je kratko.
Houp je predvodila odbeglu jedinicu Helios-Raa koja je kidnapovala Solan i pokuala
da spali imanje njenih roditelja.Otada je prolo najvie nedelju dana i teta je jo bila
vidljiva.
Logan me je odneo niz hodnik i nogom otvorio vrata gostinske sobe. Na prozorima su
bile debele drvene kapke s jakim gvozdenim katancem s unutranje strane. U sobi je bio
uzan pisai sto i tapacirana fotelja pored kamina. Krevet od mahagonija bio je ogroman i
delovao je udobno, a pored natkasne se nalazio mali, neupadljiv friider. Znala sam da su
u njemu zalihe krvi. Jo sam bila mlada i bilo mi je neophodno da se nahranim im se
probudim, kao i verovatno svoj deci Drejkovih. Moje miljenje o njihovom gostoprimstvu
drastino se poboljalo.
Logan me je neno spustio na krevet naginjui se toliko blizu da sam videla tamnije
zelene takice na njegovoj duici.Progutala sam knedlu.
- Oseam se kao da te poznajem - promrmljao je. Je l to udno?
Nisam znala ta da kaem. Karlo Veliki skoio je na krevet i legao pored mene na
prekriva prekinuvi trenutak pre nego to sam uspela da pronaem odgovor. Logan se
udaljio.
Ostaviu te samu rekao je. Kad je hipnos prestao da deluje na Lusi, slomila je
Nikolasu nos. Kladim se da ima teu ruku a meni se moj nos svia ba ovakav kakav je.
Niko te nee uznemiravati - dodao je ubedljivo. - Sii kad god bude spremna. ekau te.
Naklonio se. Mademoiselle.

23

Vrata su se vrlo tiho zatvorila za njim. Kad sam po njegovim koracima ula da je siao
niz stepenice i bila sigurna da ne moe da me uje, dozvolila sam sebi jedan slabaan
uzdah.Karlo Veliki je radoznalo nakrivio glavu.
- Ovo se uopte ne odvija po planu - rekla sam mu.

24

4.
LOGAN
braa su idioti.
Svako je mogao da vidi da je ispod tih oiljaka i vrstog stava Izabo mnogo krhkija
nego to deluje. A poto je usamljena princeza iz plemena pasa, prvo upoznavanje s
kraljevskom porodicom nije smelo da bude doza hipnosa i etiri idiota koja blenu u
nju.Ako sam ja uspeo da se obuzdam i ne blenem, i oni su to sigurno mogli. Bila je lepa,
vatrena i nimalo nalik bilo kome koga sam ikad upoznao.
Bilo je vrlo teko ne blenuti.Bilo je mnogo lake etkati ispred njenih vrata dok jedan
od buvijea sedi na vrhu stepenica i radoznalo me posmatra.
- Ovo je ba bez veze, Budika - rekao sam joj. Mislim da nismo nasledili oeve
diplomatske sposobnosti.
Spustila je njuku na ape. Mogao sam se zakleti da je prevrnula oima.
Obigravao sam oko Izaboinih vrata jo petnaestak minuta,sve dok se nisam osetio kao
uhoda. Solan je izala iz sobe i hodnikom dola do stepenica.
- Sve e biti u redu s njom, Logane.
- Znam.
Nakrivila je glavu. - Jesi li ti to promenio koulju?
- Nisam.
- E, ba jesi - iroko se osmehnula. - teta to je tvoja devojka pokuala da ubije mog
deka.
Frknuo sam. - teta to ju je tvoj deko drogirao. I nije mi devojka. Tek sam je upoznao.
I priaj malo tie, molim te.
Izvila je obrvu. - Nikad te nisam videla ovakvog.
- Umukni, princezo. - Pravio sam se da je besno gledam.Zakiljila je zauvi izraz
princezo".
- Ofarbau sve te tvoje piratske koulje u ruiasto zapretila je.
Samo sam se nasmejao. - I dalje bi mi dobro stajale.
Zastala je na odmoritu uozbiljivi se. - Je l istina da je plaeni ubica pokuao da
probode mamu kocem?
- Ko ti je to rekao?
Lupila me je po ramenu. Jako.
- Jao - rekao sam trljajui bolno mesto. - ime sam to zasluio?
- Zato to misli da sam glupa i izbegava odgovor.
- Ne mislim da si glupa.
- Onda prestani da pokuava da me zatiti, Logane.
- Neu.
Ispustila je uzvik negodovanja iz dubine grla.Uzdahnuo sam. - U redu. Jeste. Neka
devojka pokuala je da probode mamu kocem. Niko nije povreen.
- Montmartr?
- Aha, imala je njegove simbole. - Mrzeo sam to joj to govorim. Naroito kad joj je
izraz lica otvrdnuo a pogled joj se ukoio. - Ali probola je sama sebe kocem pre nego to
smo izvukli bilo kakav odgovor.
25

- Prokletstvo. - Udarila je rukom o zid zaljuljavi kristalni luster iznad nas. - Pokuava
da me postavi za kraljicu tako to e ubiti mamu.
- Tako deluje - priznao sam. Obgrlio sam je oko ramena. - Ali to se nee desiti.
Protrljala je dlanove kao da joj je hladno. Bilo je to vie iz navike nego zbog potrebe,
poto vampirima nikad nije bilo stvarno hladno. - Nadam se da si u pravu, Logane.
- Uvek sam u pravu.
Zakikotala se, to sam i eleo da postignem. - Vodi rauna,uskoro e se uobraziti kao
Kvin.
- Niko nije uobraen kao Kvin dobacila je Lusi iz podnoja stepenita. Nosila je olju
tople okolade i aku punu keksa. Koristila je svoj boravak kod nas tamanei beli eer i
nezdravu hranu. Vei problem joj je predstavljala mamina musaka s tofuom od injenice
da svi oko nje piju krv.
- Gde su svi? pitao sam. Vatra je plamtela u kaminu, ali dnevna soba je bila prazna.
Kao i kuhinja.
- Popravljaju spoljni zid - odgovorila je Lusi.
Severna strana kue bila je u haosu od nagorelih i vodom natopljenih dasaka. Trem
oko kue najvie je nastradao kad je Houp pobegla iz gostinske sobe i vratila se sa
ostatkom svoje lude odbegle jedinice Helios-Ra agenata. Bruno je otada provodio toliko
vremena u prodavnicama za kune alatke mrmljajui nam u mobilni telefon svoje
zaprepatene komentare da smo poeli da mu govorimo kako ujemo udne zvuke u
umi da bismo ga naterali da ostane kod kue i patrolira po posedu. Houp je imala da
odgovara za mnogo toga. Kao I Montmartr. Stvarno je bilo bez veze to nismo imali prilike
da ih nateramo da skupo plate za sve. Nekako nam nije bilo dovoljno to to smo im
osujetili planove. Bilo bi lepo osvetiti se, bez obzira na tatine govore o tome kako emo
zajedno biti jai. Istinu govorei, svima nam je jedino bilo bitno to je Solan preivela
preobraaj i razne pokuaje otmice i ubistva.
Stvarno mi je bilo drago to vie nemam esnaest godina.
Jer je u mojoj porodici ba bez veze kad si esnaestogodinjak.
- Verovatno bi trebalo da im pomognem - rekao sam preko volje. Fiziki rad bio je
brutalan po odeu.
- Doavola, da, trebalo bi - viknuo je Nikolas izlazei iz podruma s novom kutijom
alata i testerom. Lusi mu se iroko osmehnula dok je otvarao zadnja vrata.
- Pojas sa alatom - rekla je oblizujui toplu okoladu sa usne. - Njam.
Vetar je promenio pravac i osetio sam miris tople krvi koja joj je kolala ispod koe. Svi
smo ga osetili. Nikolas je zakoraio unazad delujui kao da ga neto boli.
Namrtila se. - ta ti je? Deluje kao da ti je muka.
- Dobro sam - procedio je kroz zube. - Ostani unutra.Ovde nije bezbedno.
Zakolutala je oima. - Prestani da se brine. Savreno je bezbedno, svi ste tu, kao i
milijardu straara.
- Nisam na to mislio - promucao je odlazei u senku kako bi se okupirao gomilom
iseenih panjeva. Tetive pozadi na vratu napele su mu se od tenzije. Lusi je dugo gledala
za njim pre nego to je zatvorila vrata.
Poao sam za njim uzimajui iz friidera na tremu termos od nerajueg elika pun
krvi. Bacio sam ga Nikolasu. Uhvatio ga je i okrenuo se da pije. Mladom vampiru nije lako
da odoli mirisu svee ljudske krvi. A jo tee mu je kad njegova nova devojka spava u
26

njegovoj kui dok on pokuava da obuzda nezasitu e. Poto se Solan tek preobrazila,
poela je da sedi na suprotnom kraju sobe od Lusi, a Lusi je morala da se preseli u jednu od
gostinskih soba koja se zakljuava iznutra.Odrasli smo s Lusi i ne bismo je nikad namerno
povredili,ali mlad vampir u trenucima budenja, kad sunce zae, vie lii na ivotinju nego
na ljudsko bie. To je neka vrsta biolokog imperativa. Telo nas je teralo da pijemo ono
ega se na razum gnuao. U protivnom bismo umrli.
- Hej, ovee, dobro ti ide - rekao sam mu tiho dok je nadlanicom brisao usta.
- Ona to ne razume - rekao je. - Ne stvarno.
- Razume vie nego to bi iko drugi razumeo.
- Ipak.
- Da - sloio sam se. - Ipak.
Kvin, Konor, Markus i Dankan skidali su daske koje nije bilo mogue spasti. Dohvatio
sam eki i pokuao da ne mislim previe na Izabo u kui.
Nikolas je iznervirano provukao ruku kroz kosu. Kad je sve postalo toliko
komplikovano?
- Devojke su uvek komplikovane - rekao sam mu. - Zna to.
Nasmeio se. - Neke su komplikovanije od drugih.
Pomislio sam na oiljke na Izaboinim rukama i na njen progonjen pogled. - Tu si u
pravu.
Bacili smo se na posao uglavnom sledei Dankana, poto je on skoro znao kako da
popravi zid. Kad nam je iz nekog razloga, koji nisam najbolje razumeo, zatrebao gips,
otiao sam u garau da ga naem. Dok sam se vraao, zastao sam kad su me iznenada
podili marci.
Neki zvuci u umi.
Neto tiho, nerazgovetno.
I nepoeljno.
Ako upozorim brau, upozoriu i tog nekog ko se unja po umi. Spustio sam kantu s
gipsom i urno se vratio prema ulaznim vratima i umi na kraju prilazne staze. Zagledao
sam se u pokretne senke ruinih grmova i kedrova. Bleda meseina odbijala se o dip na
prilazu. Lampe su blago sijale na prozorima. Oseao sam miris rua, svee naseenih
hrastovih cepanica, krvi i ljiljana.
Ljiljani nikad nisu bili dobar znak.
Montmartr je mirisao na ljiljane. Iako sam sumnjao da se on unja po umi oko naeg
imanja, lako bih poverovao da je poslao sluge da obave prljavi posao umesto njega.
Ponovo je eleo da se doepa Solan, ba kako je rekla.
eleo je da ona bude kraljica, kao to je tvrdilo staro proroanstvo,i, to je jo vanije,
eleo je da bude njegova kraljica.Mislio je da e moi da vlada umesto nje koristei je kao
piona. A, sudei po dananjoj veeri, izgleda da je mislio da e Solan pristati na to ako
ukloni mamu.
Uopte nije poznavao ene iz porodice Drejk.
I stvarno neko treba da ga probode kocem.
Rado bih to uinio... samo kad bi stajao u mestu dovoljno dugo.

27

5.
IZABO
Hipnos je konano prestao da deluje, brzo kao letnja munja.Poskoila sam kao da me je
udario grom. Karlo Veliki je zalajao,a ja sam se glasno nasmejala. Sposobnost da ponovo
upravljam svojim udovima bila je opojna. Osetila sam vrtoglavicu kao debitantkinja pred
svoj prvi bal. ak mi ni vibriranje mobilnog telefona u depu nije smetalo.
- Magda. - iroko sam se osmehnula u slualicu. Niko drugi me ne bi zvao.
- Izabo? Jesi li to ti? - zahtevala je Magda da zna.
- Naravno, ko bi drugi bio? - Protegla sam se samo da se uverim da mogu. A onda sam
uradila salto unazad.
- Jel se ti to smeje? - pitala je preneraeno. - ta su ti uradili?
- Hipnos.
Zavladala je tiina i zauo se priguen krik. - A to je smeno zato to...
- Nije smeno - uveravala sam je. - Ali upravo je prestao da deluje.
- Jesi li u nevolji? ta ti rade? Zar ne znaju da si ti princeza, ili ta ve. Dau ti Fina.
- Ne! - Zaustavila sam je pre nego to se previse uzbudi. - Dobro sam. Bio je to nesreni
sluaj.
- Jesi li sigurna? - nastavila je sumnjiavo. - Oni nisu kao mi, Izabo.
- Znam - rekla sam. - Veruj mi. - ak su i ljudi koji ih okruuju udni. - Iako nisam
srela mnogo ljudi otkad su me izvukli iz groba, bila sam prilino sigurna da je Lusi
jedinstvena.
- Tu ima i ljudi?
- Jedna devojka. I nekoliko straara.
- Jesi li probala njenu krv?
- Mislim da im se to ne bi svidelo. Mogla sam samo da zamislim Nikolasov izraz
lica.
- Jel hipnos tako straan kao to se pria?
- Jeste. - Nisam ni na trenutak oklevala. - Jo gori.
- Prokletnici.
- Tie malo - rekla sam joj. - Ovde smo u diplomatskoj misiji, sea se?
Magda se grohotom nasmejala. - Ne ide mi ba diplomatija.
I ja sam se nasmejala oseajui se bolje. - Znam.
Pre nego to me je prihvatila kao sestru, Magda je bila ljubomorna na moju bliskost s
njenom mentorkom Kalom. U naletu besa pokuala je da mi odsee kosu. Nakon to sam
joj polomila prste, odmah me je zavolela i otada mi je nepokolebljivo odana.
- Kako je tamo? - pitala sam.
- Drejkovi su u redu, zasad - nevoljko je priznala. Ali veina ovih dvorana nas ne eli
ovde.
- Treba li da se vratim? - pitala sam zabrinuto.
- Iako bih vise volela da si ovde, dobro smo. Videemo se sutra. Prislukivau koliko
budem mogla do tada.
- Dobro. - Bila je izuzetno veta u tome. - Ja u uiniti ta mogu ovde.
- Pazi se.
- I ti takoe.
28

Vratila sam telefon u dep, a potom pretraila sobu u potrazi za zamkama,

pukotinama u drvenim kapcima koje proputaju sunce, za bilo im to odskae od
uobiajenog.ak sam i onjuila krv u friideru, ali mirisala je normalno.Pomislili bi da sam
paranoina, ali psi su navikli da vode rauna o sebi. Pored Montmartra i njegove horde i
prezira ostatka vampirske zajednice, nismo smeli sebi da priutimo da spustimo gard.
A ja nisam mogla jo dugo da sedim u ovoj sobi. Imala sam posla.
- Hajde - rekla sam Karlu Velikom otvarajui vrata. - Idemo.
Planirala sam da siem niz stepenice, ali predomislila sam se kad sam zaula otkucaje
Lusinog ljudskog srca na drugom kraju hodnika. Zatekla sam je kako stoji pored prozora
sa Solan.
- Izabo. - Solan mi je zabrinutim pogledom ispitivala lice. - Je l ti bolje?
Klimnula sam glavom. - Gde ti je lovac?
Trgla se. - Otiao je kui. Smatrali smo da je tako najbolje.
Pogled joj se iz zabrinutog pretvorio u pretei. - On je pod zatitom Drejkovih.
- I ja sam, ili sam barem tako razumela.
- Naravno da jesi - rekla je Lusi nosa pritisnutog uz prozor. - Nesporazum. Nita
strano.
Solan se nasmeila. - Mogla bi da govori cele reenice,Lusi.
- Ne mogu. Zauzeta.
Bila sam radoznala uprkos svemu. - ta radi?
- Balavi - objasnila je Solan s ljubavlju.
- Tano tako - priznala je Lusi besramno. - Pogledaj ih samo.
Lusi se pomerila da mi napravi mesta. Posmatrala je petoricu od sedmorice brace
Drejk kako popravljaju spoljni zid kue ispod prozora. Morala sam da priznam da je prizor
bio impresivan: zgodni, svetle koe, bez koulja dok su im se miice presijavale na
meseini. Nisam mogla da se suzdrim I pogledom sam potraila Logana, ali on se
udaljavao.
Solan se naslonila na zid dosaujui se. - Jesi li zavrila?
- Ne, doavola - rekla je Lusi. Ostavila je otiske nosa na prozoru. Nikolas je pogledao
gore smekajui joj se. Pocrvenela je. - Opa, uhvaena na delu.
- Rekla sam ti da mogu da uju otkucaje tvog srca kazala je Solan. - ak odavde.
- Ne mogu da se suzdrim. Iako svi znaju da su lepi I nepodnoljivo su arogantni dodala je glasnije. - Je l i to mogu da uju?
-Da .
- Odlino. - Pogledala me je. - Preslatki su, zar ne?
- Sigurna sam da Izabo eli da se oporavi, a ne da odmerava moju brau - rekla je
Solan. - Sea se kako si bila nervozna posle hipnosa?
- Daj, molim te - rekla je Lusi podsmeljivo. - Ovo ba smiruje.
Kad je Lusi konano dopustila da je odvuemo od prozora,sile smo u glavni salon.
Jedan prozor je bio zatvoren daskama a miris dima i ovde je bio snaan. Lusi je nastavila
da blebee, to je bio pravi blagoslov. Solan je delovala povueno isto kao ja i bez veselog
ljudskog stvorenja situacija bi bila udna i neprijatna.
- Tetovae su ti predivne rekla je. Ja oajniki elim jednu, ali mama me je
naterala da saekam da napunim osamnaest godina. - Napravila je grimasu. - Ba umeju da
29

izaberu u vezi sa im e biti strogi. Mislim, mama ima tri, a tata jednu. Ne deluje ba fer,
zar ne?
Tunika bez rukava otkrivala mi je ruke, tamne od tetovaa.Nije bilo Iako stalno ih
odravati. Morala sam sve da ih pojaavam ve tri puta. Vampirima veoma brzo zaceljuju
rane pa mastilo i ugalj izbijaju na povrinu.
- Nikad nisam videla ovakav rad - nastavila je. - Nisi samo uetala u salon za
tetoviranje, zar ne?
- Ne. Kala mi ih je uradila ugljem i iglom. - Veina ih je nacrtana za vreme rituala pri
stupanju u njenu slubu. Prvu su mi uradili pre nego to sam se sasvim probudila, nakon
to su me psi pronali. Bila je to tetovaa oko leve nadlaktice,hrt okruen keltskim
motivima koji je eljustima hvatao sopstveni rep. Svi pripadnici plemena pasa imali su tu
tetovau.
- Jao. - Lusi je zadrhtala pri pomisli na spor proces izrade tetovae. Skoro sve ostale
prikazivale su pse koji se jure po mojim rukama okrueni puzavicama. - Ipak, ba su kul.
- Ne plai me se. - To nije bilo pitanje, ve izjava. Delovala je iznenaeno to sam to
uopte rekla.
- Ne. Zar bi trebalo? Spasla si Solan ivot.
- ak su i vampiri nervozni u drutvu pripadnika plemena kun mamau - istakla sam.
Nisam bila sigurna zbog ega insistiram da treba da me se plai. Jednostavno nikad nisam
doivela da me neko bezuslovno prihvati, ni revolucionari u Parizu, a svakako ni drugi
vampiri. Oseala sam potrebu da proeprkam ovo neuobiajeno iskustvo, kao bolan zub.
- Zato to ima ukrase od kostiju, izvodi neke udne rituale u peinama i stavlja blato
na lice? pitala je iroko se osmehujui. - Daj, molim te, moji roditelji to stalno
rade.Oboavaju amanistike rituale, kao i da pleu goli kad je pun mesec.
- To sve objanjava, zar ne? - Solan me je stidljivo pogledala pokuavajui da me
ukljui u razgovor.
- Ona je... drugaija - sloila sam se.
- Ona je takode prisutna - gunala je Lusi dobroduno.
- ujem vas ak i pomou svog jadnog, ljudskog ula sluha.
Cela situacija bila je nadrealna. Da mi se ivot drugaije odvijao, moda bi mi bilo
normalno da sedim s drugaricama u lepoj svilenoj haljini, pijuckam aj i jedem sitne
kolae.Ovako, nikad ranije to nisam radila. Pitala sam se ta Magda sad radi, da li obilazi
peine ili se moda svaa sa straarima.Kladim se da se svaa.
- Mogu li da ti dam jedan savet? - pitala je Lusi.
- Valjda moe.
- Ima fenomenalan francuski akcenat. Ako neki tip zatrai da obue uniformu
francuske sobarice, utni ga u cevanicu.
- Naroito ako to bude jedan od moje brae - sloila se Solan.
Karlo Veliki je poeo da rei. Namrtila sam se osvrui se brzo po sobi da nadem
uzrok njegove nervoze. Nita nisam pronala, sve dok se nije zauo tup udarac kod
ulaznih vrata. Potrale smo prema foajeu, Lusi znatno sporije od nas.Solan je pogledala
kroz pijunku i potom uhvatila kvaku.
- Jo jedan poklon - uzdahnula je. - Stvarno, mislila sam da e prestati s tim kad mi
feromoni oslabe posle preobraaja.
30

Na tremu ispred ulaznih vrata stajao je paket umotan u crveni papir, posut belim
ruinim laticama. Sagnula se da ga uzme, ali ja sam je zgrabila za ruku.
- Nemoj - rekla sam. - To je od Montmartra. Oseam njegov miris na paketu. - Gurnula
sam je nazad i isukala ma. - Ui unutra.
Nisam saekala da vidim da li me je posluala, ve sam joj zalupila vrata ispred nosa.
Silazila sam s trema kad se pored mene iznenada stvorila bleda senka.Zamalo da Loganu
odseem glavu. Sagnuo se da izbegne otricu, elegantno, kao da plee. Lepo lice bilo mu je
namrteno.
- Neko je u umi - rekao je.
- Znam. Neko iz horde - dodala sam. Poznavala sam taj miris, bez obzira na to to se
jedva oseao - krv, ljiljani i vino.Montmartrova lina vojska uvek je isto mirisala.
- Ostani ovde - naredio je.
- Ja sam iz plemena pasa - rekla sam mu. - To mi je posao.Ti ostani ovde.
- Kako da ne.
- Onda mi se skloni s puta.
- Kako da ne ponovio je.
Kretali smo se kao dim meu drvoredom kedrova i javora du kolskog prilaza, prema
poljima uz ivicu ume. Spustila sam ma da nas odsjaj meseine na otrici ne bi odao. Karlo
Veliki trao je pored mene pripravan ali tih. Drvee se u svojoj odori od mahovine nadvilo
nad nama, granje s krunom od lia, sove i usnuli jastrebovi. Tlo pod naim nogama bilo je
meko, a paprat nam se motala po nogama dok smo prolazili.ak su i insekti utihnuli;
nijedan zrikavac ni skakavac nije odao svoj poloaj. Samo je u daljini reka tiho pevuila
sama za sebe.
Logan je stao i pogledao desno. Ispratila sam njegov pogled i klimnula glavom kako
bih mu dala do znanja da sam videla isto to i on.Jedna jedina bela ruina latica zgaena u
blatu.Za nekog ko je nosio ipkane manetne kad ne ide golih grudi, Logan je umeo da
prati tragove. Vetar je promenio pravac i nozdrve su mi se rairile. Miris krvavih ljiljana se
pojaao, jak kao miris tamjana. Sledili smo ga razdvajajui se u nemom sporazumu oko
hrastovog umarka. Logan je otiao levo, a ja sam nastavila desno. Ovo sam barem znala
da radim. Praenje tragova horde bio mi je posao. To mi je vie prijalo od utivih razgovora
i kraljevske politike. Skoro da sam se radovala tome.
Bilo ih je dvoje s leve strane, iako bi se po mirisu reklo da ih je vie. Bili su brzi, ali ne
dovoljno. Logan je otiao napred da im zaprei put, a ja sam im se prikradala otpozadi.
Jedan od njih je prosiktao: - uje li...
Nije dovrio pitanje. Umesto toga, okrenuo se na jednoj nozi da me doeka s podlim
smekom na licu. Nisam gubila vreme da mu uzvratim osmeh, samo sam skoila prema
njemu dok mi je ma bletao.
- Dukela - pljunuo je. - Malo smo daleko od kue, zar ne?
- Nita dalje od tebe.
Zamahnuo je pesnicom, uveren u svoju snagu. Otplesala sam unazad i izvila obrvu.
- Ulenjio si se i udebljao u Montmartrovoj slubi podsmevala sam mu se. Lice mu se
zacrvenelo od besa i zaurlao je ponovo napadajui. Bes ga je usporio i lako sam izbegavala
njegove udarce. Leprala sam oko njega kao kolibri. Karlo Veliki je stajao po strani ekajui
komandu.
31

Logan je zaokupio panju njegovog saputnika pre nego to su uspeli da nam se

suprotstave udruenim snagama. - Prestani da se igra s njim i dokraji ga - progundao je
izbegavajui ubod noem.
Pripadnik horde koji se iz petnih ila trudio da me osakati imao je slian bode,
zakrivljen i dugaak kao ma. Nije imao ni samostrel ni puku s mecima napunjenim
svetom vodicom. Bilo je to hordino omiljeno oruje, koje su krali od ubijenih Helios-Ra
agenata. Medutim, ovaj je bio opremljen za lov i kamuflau, a ne za bitku. Primetila sam
ove detalje usput, poto sam se usredsredila na rad nogu. Pokreti su nam se ubrzavali, sve
opasniji, sve dok verovatno nismo izgledali kao mrlja, meavina boja, kao razmazana boja
na vlanom slikarskom platnu. Logan je brzo pogubio svog protivnika rasipajui njegov
pepeo po oblinjoj paprati. Sagnuo se da uzme neto sa odee koja je ostala da lei na
pepelu.
Izbegla sam ubod u srce uz tihi zveket verinjae naivene na tuniku. Naciljala sam mu
glavu i napala ga varljivo sporim pokretima. Blokirao je moj napad instinktivno se
izvijajui unazad. Iskoristila sam njegov poloaj i trenutak svog njihanja i ubola ga u list.
Iznenaeno se sapleo i poeo da psuje. Krv mu se slivala niz nogu prskajui po rastinju.
Skoila sam da ga dokrajdm, ali ve je nestao trei kroz umu. Verovatno sam mogla da
ga stignem, a svakako sam mogla da pratim tragove krvi.
Upravo sam to i htela.
Logan je obrisao krv s posekotine na ruci vrtei glavom.
- Dobra si kao to se pria - rekao je. - Iznenaen sam to ga nisi pretvorila u prah.
- Bolje da mu damo nekoliko minuta prednosti.
- Zato? Zar te mama nije nauila da nije lepo igrati se s hranom?
- Ne bih pila njegovu krv ni da umirem od gladi. Ranjen je i vratie se svom oporu.
Ako budemo imali sree, rana mu nee zarasti dok nas ne odvede do njih.
Logan je zurio u mene, a potom u gusto zeleno rastinje.ak i tako usporen, pripadnik
horde kree se dovoljno brzo da ne ostavlja otiske stopala. Nije ba da leti, ali svakako se
kree velikom brzinom jedva dodirujui tlo, a to je teko pratiti.Mnogo tee nego pratiti
trag krvi, ak i u umi prepunoj mirisa i obeleja razliitih vampira i ivotinja. Logan je
zazvidao.
- Definitivno sam impresioniran. - Uzeo je telefon iz depa. - Saekaj samo da pozovem
nekog, a onda kreemo po to kopile. ta su ovog puta hteli, doavola? Solan se ve
preobrazila.
- Montmartr - rekla sam ravnoduno. - Ostavili su poklon tvojoj sestri ispred ulaznih
vrata.
- Kukin sin. Je li ovo simbol horde? - Pokazao mi je malu drvenu ploicu koju je
izvadio iz pepela svog napadaa. Na njoj je bila izgravirana rua s tri bodea. - Devojka
koja je pokuala da ubije moju majku imala je istu ovakvu tetovau.
- Nikad je ranije nisam videla - rekla sam.
- Ima tu jo neto, neto nam je promaklo. - Kratko je priao telefonom i potom zabacio
kosu koja mu je padala u oi. - Idemo.
- Mogu sama - uveravala sam ga. - Sasvim sam sposobna.
- Mmm-hmmm - promumlao je neobavezno.
Kretali smo se brzo, ali ne toliko brzo ga stignemo pre nego to nas odvede na neko
znaajno mesto. Bilo je lako.
32

Iznenaenje se javilo u obliku pareta tkanine prikaenog za tanku brezu, bledu i

svetlucavu kao sneg. Svila je bila indigoplava, izbledela od starosti i ukraena vezom od
srebrnog konca. Sitan vez na iskrzanom paretu dronjave trake prikazivao je stilizovani
ljiljan.
Poznavala sam to pare tkanine, dobro sam ga poznavala.
Stresla sam se i ponovo isukala ma.

33

6.
Francuska, 1788.
Majina soba za oblaenje bila je najomiljenije Izaboino mesto u celom dvorcu. Vie ju
je volela ak i od tenare i konjunice,vie i od zakljuane ostave u kojoj je kuvar uvao
dragocene tangle okolade i tegle kandiranog voa. Nije joj bilo doputeno da ue ni u
jednu od tih prostorija i stoga se trudila da bude tiha i neupadljiva, nasaena na stoliicu
presvuenu plavom svilom, dok su majine sluavke ulazile i izlazile nosei razne
kozmetike preparate i razliite haljine.
Njena majka, Amandin, sedela je za toaletnim stoiem i stavljala rumenilo na
napuderisane obraze. Kosa joj je bila pokupljena ispod komplikovane bele perike koja se
sastojala od dugih lokni, ukraena modrovoljkama od bisera i pravog perja. Izabo je sluala
price o lepoti Marije Antoanete I njenim neverovatnim perikama, nekad toliko visokim da
je morala da se saginje ne bi li prola kroz vrata. Izabo nije mogla da zamisli da kraljica
moe biti lepa od njene majke ove veeri. Kad dovoljno odraste, i Izabo e stavljati niske
peril oko vrata, safire u kosu i oblaiti svilom prekrivene krinoline ispod haljine.
Amandinin donji ve bio je od najfinijeg belog pamuka I svile, ukraen malenim
satenskim manama. Haljina koju je odabrala za veeranji bal bila je indigoplava, kao
letnje nebo u sumrak. Dugmad su bila od bisera, a od poruba do izreza srebrnim koncem
bili su izvezeni stilizovani ljiljani. Godinji bal porodice Sen Kroa bio je poznat u itavom
kraju; plemstvo je dolazilo ak iz Pariza. Kao desetogodinjakinja, Izabo je bila premlada
da prisustvuje balu, ali je konano bila dovoljno odrasla da pobegne od dadilje. Ve je
pronala savreno mesto za skrivanje - oslikani kredenac s rupom na mestu kljuaonice.
Moi e da vidi sve lepe haljine, dijamantske igle za okovratnike i kune ljubimce, pudlice,
na zlatnim povocima.Poskoila je od uzbudenja. Majka ju je pogledala i Izabo se u trenutku
umirila.
- Veoma si lepa, Maman - laskala joj je.
- Hvala ti, chouette. - Amandinin odraz u ogledalu joj se nasmejao, rukom poklopivi
ogrlicu od tri reda dijamanata,bisera i safira veliine crvendaevog jajeta. Uzela je gutljaj
crnog vina i lagano pritisnula maramicu na usne.
- Mislim da e biti lepa ak i od kraljice. A na dom je toliko bolji od Versaja.
Amandin je delovala kao da se zabavlja. -Misli, chouette?
- Svi to kau - uveravala ju je Izabo ponosno. - Kau da tamo plemii pike po
stepenitu, Maman! Mi nikad ne pikimo na pod.
Amandin se nasmejala. - Sasvim si u pravu, Izabo.
- Osim Saboa - oseala je obavezu da prizna. - Ali on je samo tene.
Amandinina slukinja skinula je haljinu s vealice. - Madame.
Amandin je ustala da bi joj druga sluavka stavila krinolinu i zategla korset. Haljina je
skliznula preko korseta i krinoline.
Izabo je dotrala da podigne rub haljine kako se ne bi zakaio za toaletni stoi. Bio je
iznenaujue teak i Izabo se pitala kako njena majka stoji tako uspravno pod svom tom
teinom. Perika joj se opasno nakrivila na stranu i Amandin ju je pridrala negovanom
rukom.
- Fransin - rekla je. - Trebae nam jo nala.
- Oui, madame.
34

Kad je perika ponovo vrsto stajala na svom mestu, Amandin se okrenula kako bi se
divila svom odrazu u dugom pokretnom ogledalu.
- Oh, Maman - uzdisala je Izabo. - Tu es si belle! Kad odraste nosie karmin i nacrtati
srce na obrazu, ba kao njena majka.
Amandin se osmehnula. - Seam se kad sam gledala tvoju baku kako se sprema za
balove. - Uzela je pare tkanine dugako kao traka za kosu od istog materijala od kog joj je
bila haljina. Evo, petite. Ovo mi ipak nije bilo potrebno.Moe je zadrati.
Izabo je uzela traku iznenaeno se osmehujui. - Merci.- Prislonila je tkaninu na obraz
sa strahopotovanjem. Izala je za majkom kroz spavau sobu, pa niz stepenice od
mahagonija drei se sve vreme iza slukinja. Njen otac, an-Pol Sen Kroa, ekao je u dnu
stepenita. Vojvoda je izgledao savreno,od perike s loknama do zlatnih kopi na cipelama
s potpeticom.
- Ma chere - pozdravio je Amandin. - Izgleda spektakularno kao i uvek.
Izabo se nije odvajala od slukinja, skrivajui se iza saksija empresa kad su otile
svojim poslom. Otrala je u balsku dvoranu to je bre mogla, izbegavajui lakeje s
bokalima vina i ampanjca i sluge koje su nosile pozlaene stolice i korpe pune ueerenog
voa. Uvukla se u kredenac u kom su obino stajali rezervni laneni stolnjaci. Svi stolnjaci,
od prvog do poslednjeg, bili su potrebni za stolove s hranom u zadnjoj sobi I formalnijoj
trpezariji preko puta hodnika i stoga je kredenac bio prazan. Kad bi privukla noge na
grudi, tano bi stala u njega. Ostavila je vrata odkrinuta; to je bilo jo bolje nego da viri
kroz kljuaonicu.
Nije prolo mnogo dok prvi gosti nisu stigli. Mogla je da zamisli kako se prelepe koije
koje vuku velianstveni konji s perjanicama u grivi zaustavljaju na kamenom kolskom
prilazu.Lakeji su jurili po balskoj dvorani palei poslednje svee i uljane lampe. Kristalni
lusteri blistali su iznad stolova prepunih najraznovrsnijih akonija: jagode, ptice od
marcipana,ueerena narandina kora, peena guska, ostrige, biskviti s lavandom, sitni
kolai i draeje prelivene okoladom. Izabo je protrljala stomak, koji je zavijao podstaknut
tolikom koliinom slatkia. Propustila je veeru skrivajui se od dadilje.
Zaboravila je na glad im su gosti nagrnuli kroz vrata.ene su se smejale skrivajui lice
iza oslikanih ipkanih lepeza,a mukarci su se klanjali strogo potujui ceremonijal.Oseala
je teak miris parfema i toaletne vode koji se meao s mirisom toplih pateta na srebrnim
posluavnicima. ampanjac je tekao kao reke na prolee. Orkestar je poeo da svira
ispunjavajui muzikom svaki kutak, ak i mraan kredenac.
Zamiljala je da tako zvui andeoska muzika, klavir, harfa I uzvien, nebeski glas
operske pevaice.Njeni roditelji pridruili su se gostima ba kad su stolovi za kartanje
poeli da se popunjavaju. Runo oslikane karte I kovani novac prelazili su iz ruke u ruku.
Neija pudlica reala je na pevaicu. Izabo je osetila kako joj se stomak ponovo gri od
gladi i pitala se da li da se usudi da napusti svoje bezbedno skrovite. Ako je uhvate, ne
samo da e je poslati pravo u krevet ve vie nikad nee moi da koristi kredenac kao
skrovite.
Neodluno je grickala donju usnu. Na kraju se ispostavilo da je miris sve te hrane ipak
bio preveliko iskuenje.Polako je odkrinula vrata ekajui da vidi da li e je neko primetiti.
Jedan zagrljeni par proao je pred nje. Zastali su strastveno se ljubei. Izabo je napravila
zgroenu grimasu.Mukarac je izgledao kao da pokuava da prodere dami lice. Uopte
nije delovalo ugodno. Ako je bio toliko gladan,trebalo bi da veera.
35

Polako je izala i tiho se sakrila iza damine haljine. Krinolina joj je bila toliko iroka s
obe strane da je mogla da zakloni troje ljudi. Ni ona ni njen prijatelj je nisu primetili.
Delovali su kao da teko diu, kao da su se trkali oko vrta. Izabo ih je ostavila i premestila
se iza debelih brokatnih zavesa skakuui od jednog do drugog prozora. Veina gostiju
preglasno se smejala, pila ampanjac s jagodama i gubila novac za kartakim stolovima uz
glasne povike. Niko je nije primetio. Pomalo se oseala kao da se nalazi usred kaleidoskopa
u kovitlacu boja,zvukova i mirisa. Malo joj se zavrtelo u glavi i bilo joj je drago kad se
dokopala relativne sigurnosti stolova s hranom.
Zavukla se ispod prvog na koji je naila, dobro skrivena naborima belih stolnjaka.Iz
ovog ugla na uglaanom drvenom podu videli su se otisci skupe obue i vosak koji je
kapao sa svea. Nikad u ivotu nije videla toliko svilenih cipela i srebrnih kopi. Nije
mogla da doeka da i ona pone da prireuje zabave kao to je ova.
Provukla je ruku izmedu stola i zida i naslepo zgrabila punu aku hrane. Nadala se da
e potrefiti vanilice ili lisnato testo punjeno kremom. Ostrige su bile ljigave i debele, mada
su imale lepu ljuturu. Moda e je staviti na sto da u njoj dri svoje blago: kamen sa
savreno oblom rupom u sredini,kiticu suene lavande i Saboov mleni onjak.
Druga aka bila je daleko vrednija opasnosti da je otkriju.Kolai su bili meki, s
glazurom i prelivom od malina. Umrljali su joj prste krvavocrvenom bojom. Pomislila je
kako su joj sigurno i zubi crveni i iskezila ih je kao ivotinja iroko se osmehujui. Morae
da zapamti ovaj trik kad se sledei put bude igrala s Dozefom, mladim konjuarom. Umro
bi od straha i tako bi mu se osvetila za ono kad ju je prolog meseca namagario s kofom
hladne vode. Jela je sve dok se nije zasitila.Bila je pospana i zubi su je malo boleli od tolikih
slatkia.Sklupala se u malenu loptu i spustila obraz na ruke. Jedna pudlica je namirisala
put do nje i legla pored Izabo liui joj poslednje ostatke preliva od malina s prstiju. Jedan
po jedan,mali psi s dijamantskim ogrlicama su je pronalazili, uvlaili se ispod stolnjaka,
lizali je po licu i na kraju zaspali hrui pored nje. I ona je zaspala s osmehom na licu ispod
svog pasjeg prekrivaa drei u ruci traku s majine haljine.

36

7.
IZABO
Sledili smo pripadnika horde kroz umu prijatnom brzinom.Dovoljno esto se spoticao
da ostavi za sobom trag od slomljenih grana i krvi. Meutim, rana mu je brzo zacelila i kad
se zaustavio na istini u senci drvea, za njim je ostao samo jo jedva primetan miris krvi.
Logan je klimnuo u pravcu isprepletanog kupinovog bunja. Trnje e nas grebati i bockati,
ali to je bilo najbolje mesto za skrivanje; sve ostalo bila je nena paperjasta paprat. ekali
smo utke uei. Trudila sam se da ne razmiljam o tome kako je moja majka najvie od
svega volela kola od kupina, trudila se da ne oseam pare pohabane svile kako mi gori u
depu. Toliko glasno sam krgutala zubima da me je Logan namrteno munuo.
vrsto sam se prikovala za sadanjost usredsreujui se na blato pod naim nogama,
gusti od lia, bele cvetove koji su sijali na rubu istine i pripadnika horde koji je stajao u
visokoj travi. Uglaani mermer i pozlaene spiralne rezbarije u dvorcu mog detinjstva
lagano su mi izbledeli iz seanja. Pranjavi grozdovi pretvorili su se u zrele kupine,
klavirska muzika u muk zrikavaca koji su oseali grabljivce u neposrednoj blizini, polja
lavande u mranu umu.
Pripadnik horde nije dugo ostao sam, jer su mu se pridruila jo dvojica iz pravca
imanja Drejkovih.
- Uhvatili su Najdela - pljunuo je jedan od njih. Bio je toliko bled da je sijao na
meseini, kao da je prekriven zdrobljenim biserima.
- I mene su dokaili - promrmljao je onaj kog smo pratili. - Ona kuka Izabo me je
ubola. Pocepala mi je prokletu koulju. Otkad u kraljevskom dvoru dre pseu tenad kao
obezbeenje?
- Sve se menja, Dounse - slegnuo je ramenima trei pripadnik horde mirei se s
realnou. - Je li Montmartrov poklon isporuen?
- Na kuni prag - potvrdio je Douns. - Kao to je nareeno.
Loganove usne podigle su se sa iskeenih onjaka, ali nije ispustio zvuk. Zadivio me je
svojom samokontrolom. Mislila sam da su braa Drejk divlja i nedisciplinovana, poto su
bili plemstvo i tako to. Gledajui njihove manire, bilo bi Iako zaboraviti da su bili prognani
s kraljevskog dvora od Solaninog roenja, a nisu bili dobrodoli ni prethodnih stotinak
godina.Svi su delovali nekako posebno i samouvereno.
Dounsova rana je do sada sasvim zarasla i napravio je udubljenje u zemlji nestrpljivo
koraajui napred-nazad. Ima li nekih vesti od Grejhejvena?
Zvuk tog imena pogodio me je toliko snano kao da me je neko udario, a potom sam se
umirila kao lav koji je ugledao gazelu. Crvena koprena pala mi je preko oiju, kao da sam
gledala kroz krvavu izmaglicu. Da mi je srce kucalo, bilo bi glasno kao udarci ekia o
nakovanj. Delovalo mi je kao da je vreme krenulo unazad, ubrzalo, a potom se sasvim
zaustavilo.
- On je s Montmartrom, eka pravi trenutak.
- Dovoljno dugo smo ekali, zar ne? - gunao je Douns.
- Hoe da ovog puta sve bude savreno. Bez iznenaenja.
- Prvi pripadnik horde se podrugljivo nasmejao. - Barem ne za nas. Drejkovi e biti
prilino iznenaeni.
37

Znala sam da i dalje razgovaraju, ali jedva sam primeivala njihove rei. ula sam
samo tu jednu re.
Grejhejven.
Grejhejven.
Glava mi je bila kao crkveno zvono koje iznova i iznova ponavlja isti odjek.Zasiktala
sam napinjui telo da se pripremim da iskoim iz bunja, oseajui da je as osvete blii
nego ikada. Znali su gde je Grejhejven i mogli su da me odvedu do njega da ga ubijem zato
to je on mene ubio.
Nisam uspela da se podignem iz unja.Logan je bio na meni, brz kao osica. Stavio mi
je ruku na usta dok su mu iz oiju sevali pretei pogledi. Bio je toliko blizu da sam mogla
da ga ugrizem, samo da mi nije stegao vilicu. Prikovao me je svojim telom za zemlju. Bio je
jai nego to sam mislila, ali ja sam bila bra i mogla sam da ga bacim na oblinje
drvo.Zaustavila me je samo injenica da nas umalo nisam odala.ak je i Karlo Veliki bio
dovoljno pametan da ostane miran, mada je podrhtavao od elje da me zatiti. elela sam
borbu s Dounsom, sa svima njima, ak i ako je to znailo da u odati nau jedinu taktiku
prednost: nagovetaj nekog plana o kom su aputali pripadnici horde u umi. Nije bilo
mnogo, ali svakako vie nego to smo znali na poetku veeri.
I nije me bilo briga. Sve bih to odbacila za ansu da se suoim s Grejhejvenom.
I Logan je to znao.
Nije se pomerao, ispruen kao da me titi od kie vatrenih strela, planine koja se rui,
neke nevidljive opasnosti. Ali opasnost je postojala samo u mojim grudima, kruei kao
leinar.Bila mi je potrebna i poslednja trunka snage da ga ne zbacim sa sebe. Naterala sam
svoje telo da se tek neznatno opusti i utopi u rastinje. Logan se nije pomerio ak ni posle
tog malog znaka predaje. Miris mu je bio snaan: anis, vino i malo mente. Ve sam znala
da ja njemu miriem na kuvano vino i eer - Kala mi je rekla da uvek tako miriem kad me
obuzme nerazuman bes. Jarost od koje mi je kljuala koa nije ga pokolebala. Nije uvukao
onjake; lice mu je ostalo na svega nekoliko centimetara od mog. Veina vampira uplaeno
bi se sklonila od amankine pomonice kad je ovakvom stanju.
Logan je bio suvie zauzet sluanjem o emu pripadnici horde priaju da bi se uplaio.
- Ima li neto od stare garde?
- Da, veina onih odanih seanju na ledi Natau pobegla je kad ju je ona Drejkova
ubila, ali nekoliko ih je ostalo na dvoru, spremno za suptilniji napad. Pridruie nam se
kad doe vreme.
- Dobro. Gubimo se odavde. Drejkovi nas verovatno I dalje trae.
Pripadnici horde potrali su kroz drvee prema planini.Logan je ostao na mestu i jedan
dug, neobian trenutak nismo skidali pogled jedno s drugog. U senci, oi su mu imale boju
ueerene limete. Prelepe i privlane, ali ne toliko privlane.
Kad su nai neprijatelji odmakli dovoljno daleko, gurnula sam ga jednim iznenadnim
snanim pokretom.unula sam duboko diui. Mom telu moda nije bio potreban
vazduh, ali disanje mi je ostalo navika, naroito u stresnim trenucima. Logan je udario o
brezu i napravio kolut doekavi se na noge tano ispred mene.
Oboje smo se pognuli iskeenih onjaka, miia napetih u iekivanju napada.
Ostali bismo tako itavu no da nije bilo Karla Velikog,koji je zbunjeno zacvileo. Kao
da se plamen ugasio.Logan se besno uspravio, ali se utivo i ironino osmehnuo.Delovao je
oputeno i uglaeno, kao gosti na zabavama mojih roditelja, ak i bez koulje. Ja sam i dalje
38

duboko disala skoro oseajui muninu u stomaku od uskovitlanih emocija:strepnja, bes,

aljenje, ponienje. Majina haljina, Grejhejven.Skoro da je bilo previe. Polako sam se
uspravljala, kao starica. Karlo Veliki prislonio je vlanu njuku na moj dlan traei utehu, a
ja nisam bila sigurna kome od nas dvoje je uteha bila potrebnija.
- Jesi li dobro? - pitao je Logan tiho.
Brzo sam klimnula glavom. - ao mi je. - Navikla sam da dobijam pohvale zbog svoje
usredsreenosti i samokontrole.
- ta se desilo? Poznaje li tog Grejhejvena?
- Oui.
Zakiljio je pomno me gledajui. - Ko je on? ta ti je uinio?
- Zbog ega misli da mi je uinio neto? - Izala sam iz kupinovog gustia njukajui
vazduh da namiriem hordu.Bili smo sami.
Logan se namrtio. - Izabo, video sam ti izraz lica.
Slegnula sam ramenima. - Sad sam dobro. Treba da se vratimo.
Okrenula sam se da poem nazad meu drvee, ali Logan me je zgrabio za ruku. Skoro si se izgubila malopre.
Ukoila sam se. injenica da je u pravu nije mi nimalo pomogla da se suoim sa
istinom. - Ali nisam.
- Sledei put ta tvoja narav moe dovesti moju sestru u opasnost.
Progutala sam ljutit odgovor. - Nee se ponoviti.
- Znam - uzdahnuo je putajui mi ruku. Iz nekog nejasnog razloga osetila sam da mi
nedostaje njegov dodir. Oseala sam se kao da mi je hladno, a meni nikad nije bilo
hladno.Nisam znala ta me je to kod Logana toliko usplahirilo.Morau da naem nain da
se drim podalje od njega. Oigledno nije dobro delovao na mene.
- Jasno mi je da u tvojoj prirodi nije da tako podlegne emocijama. Hoe li ipak da mi
kae ta ti je uradio? Molim te?
Podigla sam bradu odbijajui da me neko saaljeva.
- On me je preobrazio i potom me ostavio u mrtvakom sanduku dvesta godina.

Nismo vie progovarali na putu kui. Sto se diplomatskih misija tie, moja se ve
pretvorila u katastrofu. Napala sam im porodinog prijatelja, bacili su hipnos na mene i
skoro sam poludela od besa - i to sve iste veeri.
Nije ni udo to sam bila toliko iscrpljena.Jedva da smo bili odsutni pola sata, a oseala
sam se kao da su proli dani. Loganova namrgoena, ali sad obuena,braa sedela su u
salonu u polukrugu oko umotanog paketa.Solan je namrteno lupkala prstima po
kolenima. Lusi je spavala na sofi glave naslonjene na Nikolasovu nogu. Delovala je siuno
i bespomono pokrivena ebetom u sobi punoj grabljivaca koje su mamili otkucaji njenog
srca, uprkos tome to su se trudili da ih ignoriu. Spavala je puna poverenja.
- Jeste li uhvatili nekog? - reao je Kvin.
- Aha, pratili smo jednog zahvaljujui Izabo odgovorio je Logan stropotavi se
umorno u fotelju.
-I?
- I saznali smo minimalnu koliinu informacija i nita to ve nismo naslutili: izdajnici i
iznenadni napad.
39

- Ne mogu da verujem da se kopile probilo kroz nau odbranu. - Nastavio je Kvin da

kipti od besa. Skoio je na noge i poeo da etka po sobi probudivi Lusi svojim
komeanjem.Pogledala ga je zamagljenih oiju, pa potom Logana,pa mene.
- Vratili ste se - zevala je. Pogledala je Solan. Prestani tako da zuri u to, dobie
migrenu.
Solan je odvratila pogled s vidljivim naporom i okrenula se prema meni. - Je li
bezbedno otvoriti ga? Mislim, Bruno ga je skenirao i ta sve ne, tako da znamo da nije
bomba, ni antraks, ili tako neto, ali opet. ta ti misli?
- Ja uvek vie volim da znam sa im imam posla rekla sam.
Logan je zastenjao. - Ti bi sigurno otvorila bombu svaki put, ak i ako ti otkucava pred
nosom.
Nisam bila sasvim sigurna ta je time hteo da kae. I dalje sam se navikavala na
savremeni jezik, pa jo engleski, ali Solan je urno klimala glavom. - Tano tako. Ovi ovde
bi najvie voleli da izigravam Sneanu i pevam u svojoj kolibici dok oni obavljaju sav
posao.
Lusi se podrugljivo nasmejala. - Sneana i sedam klipana.Bili biste dobra konkurencija
Dizniju.
Nikolas ju je bocnuo u rebra. - Ja ne liim na patuljka koji peva.
- Ne, lii na klipana, zar nisi obratio panju? - iroko se osmehnula i brzo ga poljubila.
- Otvoriu ga izjavila je Solan odjednom grabei paket.
Sva sedmorica brae poela su da priaju u isto vreme izraavajui jednu istu varijaciju
sledee dve teme: ,,Nemoj i u. Pocepala je papir ne obazirui se na njih. Kutija ispod
papira bila je od istobelog kartona, kao ona u koju se pakuju torte. Ugrizla se za usnu i
kratko zastala. Nikolas je ispruio ruku da joj uzme paket, a ona ju je odgurnula i ne
pogledavi ga. Podigla je poklopac nagnuvi se malo nazad,kao da je oekivala da neto
iskoi iz nje kao zli upavac iz kutije. Njena braa su uinila suprotno i nagnula se
napred.Onda smo se umirili, kako to samo vampiri umeju; spremni za napad, spremni za
sve samo ne za ono to je bilo u kutiji.
Lusi se stresla. - Ljudi, plaite me. Prekinite.
- To je sve? - pitala je Solan konano prekidajui predstavu.
Usred kutije bio je pliani jastuk na kom je stajala nekakva mala grudva obmotana
crvenim koncem. Snano je mirisala na ruinu vodicu i cimet. Nos me je zasvrbeo. ta je
to? - pitala je.
Znala sam tano ta je to.
- Izabo? - Logan se okrenuo i pogledao me. Pitala sam se kako je mogue da posle tako
kratkog vremena moe da oseti moje raspoloenje.
- To je ljubavna vradbina rekla sam ravnoduno.
- ta? - Solan je ustuknula. - Fuj. Boe. Zar te stvari deluju?
- Ponekad.
Razrogaila je oi. - Ozbiljno? - Ustala je kako bi se jo vie udaljila od kutije. - Zbog
ega me jednostavno ne ostavi na miru? Mislila sam da e ovo konano prestati posle mog
roendana.
- On ne prestaje, nikada - rekla sam. Poto sam bila pas,poznavala sam Montmartra i
njegovu hordu bolje od ikoga.
40

- Strpljiv je kao zmija i zbog toga je toliko opasan, a ne zbog svoje okrutnosti, snage ili
sebinosti.
- Hoe li ikad shvatiti da ne elim da budem kraljica i da sasvim sigurno ne elim da se
udam za njega?
- Ne - odgovorila sam iskreno. - Osim ako mu to ne saopti probadajui mu kolac kroz
srce.
Naslonila se ledima na najudaljeniji zid; da je otila dalje,ispala bi kroz prozor u vrt. ini li se to meni ili se oseam udno?
- Mogue je. - Ustala sam i pomirisala kutiju. Veoma je jaka. To su dve semenke
jabuke umotane u crveni konac I pramen tvoje kose. Mora da ga je uzeo one veeri kad
smo ga zaustavili u peinama. I sve to je zabodeno u kolibrijevo srce.
- ta da radimo? - Beonjae su joj bile ogromne, kao kod divljeg konja.
- Ne panii - rekla je Lusi umirujue. - I ta je vama tipovima s tim odvratnim srcima?
- Lusi, trenutno ga ne mrzim! Ne kao to bi trebalo!
- Ja u ga mrzeti dovoljno za obe dok ne reimo ovo - obeala je namrgoeno.
- Hajde da ga spalimo - rekao je Kvin uzimajui kutiju I bacajui je prema kaminu u
kom se vatra polako gasila.
- Ne! - vrisnula sam skoivi da je uhvatim pre nego to padne. Vradbina je bila
zakaena za jastuk u obliku srca koji sam uhvatila u vazduhu. Kutija je zavrila na
uarenim cepanicama i odmah se zapalila. Svetlost je obasjala sobu. Svi su zurili u mene. Vatra e je samo pojaati - objasnila sam. Vatra oznaava strast.
- A voda? - pitala je Lusi. - Moja mama veito potapa stvari u vodu da ih proisti, ili
oslobodi negativne energije, ili tako neto. Ali ona se takoe moli u umi bez odee.
Logan je nakrenuo glavu razmiljajui. Nisam obraala panju na njega, zahvalna to
vampiri ne mogu lako da pocrvene.
- Ne, ni voda ne pomae - rekla sam mirno. - Ona bi nahranila emocije na koje cilja ova
vradbina: ljubav.
Solan je progutala knedlu. - Moemo li da uradimo neto,brzo? Molim te?
- Potrebna mi je so - rekla sam - dve kese za zamrziva,led i beli konac.
Logan je nestao i vratio se za nekoliko sekundi sa svim potreptinama.
- Jesi li sigurna da zna ta radi? - pitao je Konor sumnjiavo. - Moda bi trebalo da se
raspitamo, istraimo jo malo? Mogu da odem na internet.
- Znam ta treba da radim. To je posao kun mamau pomonice.
- Mislio sam da vam je posao da razbijete hordu.
- I to. - Nasmeila sam se. - Magija je deo nas isto koliko i genetske mutacije i
nesvakidanje osobine. Sipala sam so u obe kese za zamrziva. - Sigurno si to primetio?
- Pa... valjda.
Bilo mi ih je ao. Imali su toliko znanja a tako slabe instinkte.Magda mi je mnogo puta
rekla da se u ovom veku ljudi ne oslanjaju na magiju i molitve. Meni je to delovalo kao
gubitak. Svako ko je video Kalu kako izvodi magiju sloio bi se sa mnom. Nisam imala ni
blizu toliko iskustva kao ona,ali znala sam da mogu da izaem na kraj s ovom
magijom,ak i ako ju je bacio Montmartr. A bez sumnje ju je kupio od neke vetice - niko
drugi ne bi uspeo da napravi pare konca i seme jabuke da deluju ovako dobro.
- ta sad? - pitao je Logan.
41

Pramen Solanine kose bio je dug, umotan i isprepletan s crvenim koncem. Paljivo
sam rasplela kosu, neno je izvlaei, strpljivo je odmotavajui ak i kad mi je Kvin priao i
stao iza mene mrko me gledajui. Logan ga je gurnuo korak nazad.
Oslobodila sam pramen i stavila ga izmeu dve kockice leda. Uvezala sam sve belim
koncem. - Ovo e te zatititi - promrmljala sam obraajui se Solan, usredsreena da
osetim magiju, kao to su me nauili. Zamislila sam da je nit neprobojna kao tit, jaka i
otra kao mac, neumoljiva kao zimsko vreme. - Belo predstavlja zatitu i istotu.
Solan je klimnula glavom. - U redu. Upotrebi celo klupko,hoe?
Kvin je zareao. - Pouri.
Stavila sam kockice leda u jednu kesu i zapeatila je. Zatrpala sam seme jabuke,
raspleteni crveni konac i kolibrijevo srce solju u drugoj kesi i dodala kockice leda preko
toga. I nju sam zapeatila.
- Ovo mora da se zamrzne.
Nekoliko ruku poletelo je prema meni. Solan je bila bra,iako je bila bleda i stegnute
vilice. - Ja u to uraditi - rekla je vrsto, odbijajui svaku raspravu.
Kad je otila, uli smo kako guna i lupa vratima zamrzivaa.Jako.
- Za tri dana stavite obe kese u teglu punu soli i kiselog vina i zakopajte je na raskru posavetovala sam je kad se vratila. - I niko ne sme da vas vidi dok to radite.
- Mogu li da pljunem na nju?
- Svakako.
- Hvala ti, Izabo. Ovo je ve drugi put da si stala izmeu mene i tog konjskog dupeta.
- De rien. - Zevnula sam.
Bili smo toliko usredsreeni da nismo primetili da svie.Bila sam iscrpljena i pre nego
to sam se pozabavila magijom - sad sam prevazila umor, mada sam bila zadovoljna to
sam se iskupila zbog ranije greke u umi.
Ni ostali se nisu mnogo bolje oseali poto su bili suvie mladi da bi se izborili s
letargijom koja se javlja sa izlaskom sunca. Oseala sam se slabano kao da sam od vode i
skljokala sam se na tepih da legnem. Karlo Veliki sklupao mi se pored glave da bi me
uvao dok spavam. Videla sam da je Logan takoe poeo da zeva i ispruio se na tepih
pored mene.Nikolas se naslonio na kau. Konor se nerado sruio u oblinju fotelju. Samo je
Markus uspeo da otpuzi gore, ali nisam imala pojma da li je uspeo da doe do sobe. Bila
sam svesna taman dovoljno dugo da ujem Lusi kako mrmlja.
- Vampiri. Stvarno su dua urke.

42

8.
IZABO
Nisam znala da li drugi vampiri imaju none more, ali moje bi uvek dolazile u onom
udnom trenutku izmeu dubokog sna i iznenadne budnosti.
Svaki put isti san.
Prola je itava nedelja otkad sam ga poslednji put sanjala, najdue do sada. Nikad
nikome nisam rekla, mada sam pretpostavljala da Kala nasluuje. Jednom me je zatekla
svu prestravljenu, razrogaenih oiju i lepljivu od znoja, dok mi je itav opor pasa lizao
lice pokuavajui da me natera da se pomerim. Ovog puta je bio dovoljno uznemirujui da
me probudi,ak i pre sumraka.
Iako se nisam seala sveg tog vremena provedenog pod zemljom, san je uvek bio isti.
Nalazila sam se u mrtvakom sanduku postavljenom belim satenom koji je bio prljav i
vrveo od insekata. Zemlja je ulazila kroz pukotine u drvetu, a iz satena je visilo korenje
drvea kao vlasi svetle kose. Bila sam u svilenoj haljini koju sam obukla za strievu
boinu zabavu,ali oko vrata nisam imala traku koju sam napravila od pareta tkanine s
majine haljine. To me je uznemiravalo isto koliko I injenica da sam iva sahranjena;
svuda sam nosila tu indigoplavu traku sa izvezenim ljiljanom, ak i po uliicama Pariza.
Grebala sam po sanduku i utirala ga nogama dok mi nisu pomodrele, ali nisam mogla
da izaem. Nisam znala ak ni da li leim na nekom londonskom groblju ili sam u
Francuskoj.Nisam oseala nikakav miris osim blata i kie, a tama koja je trebalo da bude
potpuna nije tako delovala. Nisam mogla jasno da vidim, naravno, ali tu i tamo bih spazila
koren nekog drveta, svetao, beli koren patrnaka i plaviaste insekte u letu.Vritala sam
sve dok nisam osetila krv u grlu, ali me niko nije uo.
I nisam oseala glad, uopte.
Meutim, e me je izluivala. Gorua elja nagrizala me je kao neka strana zver,
grebala mi grlo, palila unutranjost sve do stomaka. Vene su mi se suile u rukama. Bila
sam neopisivo slaba, ni iva ni mrtva. U trenutku lucidnosti osetila sam kako mi se otri
zubi zabijaju u vrat, neke usne koje mi sisaju krv sve dok nisam obamrla kao krpena lutka.
A onda mi je neznatna koliina krvi dodirnula usne terajui me da povraam, ali nisam
imala snage za to. Imala je ukus vina koje mi je Grejhejven dao.
Grejhejven.
Pustio ih je da me zakopaju, iako je znao da u sebi imam dovoljno njegove krvi da me
mui due od svake normalne ljudske smrti.
Grejhejven.
Nisam imala dovoljno snage da se iskopam iz zemlje, nisam ak ni shvatila da to treba
da uradim. Sve je delovalo kao neki straan nesrean sluaj, kao iz gotskih romana. Zemlja
mi je ispunila usta, crvi su mi puzali oko zglobova kao narukvice, mravi su mi se uvlaili u
kosu.
Grejhejven.
I psi koji zavijaju, njukaju, kopaju kandama.Tad bih se probudila, svaki put.
Psi su bili stvarni; oni su me pronali i izvukli ak i pre nego to je Kala pronala pravi
grob na groblju Hajgejt.
A Grejhejvenovo ime bila mi je prva misao, i ostalo mi je prva misao ak i sad kad sam
se izvukla iz te none more.
43

Karlo Veliki je podigao njuku s mog lica kad sam prestala da cvilim. Mrzela sam taj
zvuk, mrzela sam to to eka trenutak kad nisam dovoljno svesna da mogu da ga
kontroliem.Bila sam u krevetu; mora da nas je neko sve preneo iz dnevne sobe. Drveni
kapci bili su vrsto zatvoreni. Ispala sam iz kreveta, otpuzala do friidera i otvorila vrata.
Svetlost me je zaslepela i napipavala sam naslepo traei flau krvi. e se pojaavala
uvee i bila je toliko jaka da sam nauila Karla Velikog da se brani od mene ako izgovorim
odreenu re. U poetku nije bilo lako utoliti e nou. I dalje sam halapljivo gutala krv,
kao to sam prodirala kolae kad sam bila mala,ali prestala sam stalno da se brinem za
bezbednost Karla Velikog.
Iz istog tog razloga Lusi je gunala to su je premestili u gostinsku sobu s dvostrukom
sigurnosnom bravom iznutra i dugmetom za aktiviranje alarma povezanim s Brunom,
efom obezbedenja Drejkovih. Tek preobraeni vampiri teko su mogli da se kontroliu
kad se probude.
Kad sam popila toliko krvi da je poela da mi se buka u stomaku, namestila sam
konu tuniku i napustila relativnu bezbednost svoje sobe. Solan i njena braa e spavati
jo oko sat vremena, pa sam krenula niz stepenice da pustim Karla Velikog napolje i
obidem tene.
- Izabo.
Zastala sam uvi nepoznat glas. Kod visokog lunog prozora u biblioteci s pogledom
na vrt bila je silueta neke ene.Ruiasta suneva svetlost obasjavala je sobu. Zaboravila
sam da su prozori u kui od specijalnog stakla; drveni kapci u spavaim sobama verovatno
su bili tu zbog dodatne sigurnosti I da bi se zabrinuti vampiri, gosti Drejkovih, prijatnije
oseali.Ja sigurno ne bih imala poverenja u staklo na prozorima I ipkane zavese.
ena se okrenula pokrivena crnim velom koji joj je padao na lice s plianog eira.
Imala je staromodnu haljinu preko korseta i ipkane rukavice bez prstiju.
- Jeste li vi Hajasint Drejk? - pitala sam naklonivi se u mestu. ula sam Konora i
Kvina kad su priali o njoj. To im je bila strina koju je povredio jedan Helios-Ra lovac. Lice
joj je izgorelo od svete vodice obogaene ultraljubiastim zracima,koju su lovci koristili. Jo
nije zacelilo i niko nije bio siguran da e rane uopte zarasti. Vampiri su retko kad imali
oiljke, ali to je svakako bilo mogue. Moje gole ruke bile su dovoljan dokaz.
- Jesam. Enchantee. - Letimino je pogledala oiljke na mojim rukama i potom se
okrenula prema prozoru. Tad sam shvatila da gleda Lusi kako tri po vrtu sa tenetom koje
je lajalo od neobuzdanog ushienja. Lusin smeh bio je skoro jednako glasan. Karlo Veliki
ostavio je enjive otiske njuke na prozoru, a potom me tuno pogledao.
- Idi - promrmljala sam putajui ga da se pridrui gunguli.tene se od uzbudenja
prevrnulo u vazduhu. Lusi se jo glasnije nasmejala.
- Ne smetaju ti oiljci - rekla je. To nije bilo pitanje, ve vie ravnoduna izjava.
Slegnula sam ramenima.
- Ne ba. - Oiljci u obliku polumeseca i isprekidanih krugova ostalih iza otrih zuba
posvetleli su ostavljajui blede,svetlucave tragove na koi, kao da su od sedefa. Nosim
ih ponosno. Dodirnula sam oiljke na mestu gde mi je probodeno grlo. - Ove bih spalila
da mogu. - Poto spaljivanje ne bi pomoglo, Kala je na toj strani mog vrata istetovirala
ljiljan.
- Tako dugo sam bila lepa - promrmljala je.
- Onda ste i dalje lepi - rekla sam ne snebivajui se.
44

- Ne saaljeva me, Izabo - rekla je, i u glasu sam joj osetila traak osmeha. - To je takvo
osveenje.
- U mom narodu mera za lepotu je koliko tiho neko ume da lovi - objasnila sam. - Ili
koliko dobro ume da trenira pse,ili koliko brzo moe da tri. Postoje testovi kojima
dokazujemo svoju vrednost i nijedan nema nikakve veze s neijom bojom kose ili oblikom
nosa.
- Onda moda ipak treba da pobegnem i ivim u peinama.- Ironija u njenom glasu
nadvladala je bol. - Ali ja toliko volim svoj stil ivota.
Lusi je dahtala u dvoritu briui znoj s lica. Psi su jurili oko nje kao ringipil. Kad je
krenula prema kui, Hajasint je ustuknula.
- Drago mi je to smo se upoznale - rekla mi je pre nego to je nestala u dubini kue.
- Izabo, ve si ustala - uzviknula je Lusi iznenadeno. Vrata koja vode u vrt zatvorila su
se za njom. Sa sobom je unela miris letnje kie, lia i svee krvi koja joj je kolala u venama.
Stegla sam zube. - Jo nije sasvim pao mrak nastavila je bezbrino. Psi su je grickali
za noge.
- Ponekad se rano budim - rekla sam. Nisam imala nameru da priznam svoju slabost i
uasne none more. Isto kao Hajasint, nisam podnosila saaljenje.
Karlo Veliki iznenada se ispreio ispred mene kad su se spoljna vrata otvorila i
zatvorila. Osetila sam napetost. Lusi se pomakla unazad. - Opa, izgleda zastraujue kad
napravi tu grimasu.
- Stani iza mene.
- Ostali psi ne laju - rekla je tiho. - Mislim da ne treba da se brinemo. - Istetovirani
elavi ovek u konoj jakni umarirao je u sobu namrtenog lica. Osetila sam kako se
odmah opustila. - Bruno.
- Devoje. - Pogledi su nam se sreli. - elim da razgovaram s tobom.
- Bruno je ef obezbedenja - objasnila je Lusi.
- Ali vi ste... ovek.
- Da. Lovci vole dan, kad veina vampira lei unaokolo i eka da ih neko probode
kocem. To im ujednaava snage.
- Iako mu nije iao uz izraz lica, kotski akcenat me je opustio;Francuzi i koti esto su
bili saveznici. A i razumela sam njegovo zaprepaenje i gnev. Srce mu je praktino lupalo
od ozlojedenosti. - Obezbeenje nam je ravno predsednikom i kraljevskom i elim da
znam kako su u istoj prokletoj nedelji i odbegli vampiri i jedinica Helios-Raa uspeli da ga
probiju.
To je prokleto smeno.
- Montmartr ne haje da li e neki pripadnik horde nastradati.To se smatra asnim
dokazom odanosti - rekla sam mu. Pretpostavljam da vama ne bi bilo svejedno da neko od
vaih ljudi pogine.
- Ne bi.
- Montmartr samo napravi novog lana horde. Sino su poslali etvoricu s ciljem da
samo jedan dode do ulaznih vrata.Da su vas otvoreno napali, ne verujem da bi vas
iznenadili.
Uzdahnuo je. - Tu si u pravu, devojko. Oekivao sam nasilan napad, a ne tamo neki
idiotski poklon. - Vrteo je glavom. - Ipak, to nije izgovor. - Razmotao je nacrte kue I
45

imanja Drejkovih koje se prostiralo na hiljadu jutara zemlje zajedno s drugim graevinama
koje su mu pripadale. Hoete li mi, molim vas, pokazati slabu taku?
Pogledala sam nacrte spajajui ih u glavi s onim to sam znala o okolnoj topografiji. Verovatno su se kretali s kronje na kronju. To je sporije ali neprimetnije.
- Spustili su se odozgo - uzdahnuo je.
Kad su Solan i njena braa poela da se bude i silaze,Bruno se ve ponovo uobrazio.
- Jesi li spremna? - pitao me je Logan. Klimnula sam glavom. Lusi se mrtila na
Nikolasa. Podigao je dlanove u odbrani.
- Nisam ja kriv - insistirao je. - Mama i tata misle da treba da se kloni kraljevskog
dvora dok se ne zavri krunisanje.
- To nije fer - rekla je Lusi. - Kao da ve nisam bila tamo.
- Aha, otela te je zla kraljica vampira. Alo? To ti ba ne ide u prilog.
- Kad mi se roditelji vrate sledee nedelje, naterau tatu da me naui da vozim njegov
motor i onda mi vie nee trebati prevoz tim tvojim smrdljivim motociklom.
Nikolas se iroko osmehnuo. - Misli da e ti tata dozvoliti da se vozi kroz umu kako
bi se druila s gomilom vampira u peini?
- Puta me da se druim s tobom.
- Zato to u ovoj vezi nisam ja lo uticaj.
Izgledalo je kao da je malo smekala kad je ula re ,,veza.Ali je odmah ispravila lea.
- I dalje sam ljuta - gunala je.
- Ali si slatka - odgovorio je nepokolebano. Nagnuo se prema njoj ljubei je sve dok se
gotovo nije onesvestila. Konor se zakaljao.
- ovee, idite u sobu.
Nikolas se odmakao iroko se osmehujui.
- Jesu li uvek ovakvi? - pitala sam Logana dok smo izlazili iz kue.
- Trebalo je da ih vidi pre nego to su odluili da se sviaju jedno drugom.

Ovog puta bilo je mnogo lake prii kraljevskom dvoru. Prisustvo petorice brae Drejk
raistilo nam je put, mada nije sasvim uklonilo radoznale, ili sumnjiave i zgaene,
poglede.Nije mi smetalo, ali primetila sam da Logan besno gleda u svakog vampira koji se
usudio da trepne u mom pravcu. To je bilo nekako slatko, iako nepotrebno. Bio mi je
dovoljno blizu da nam se ruke dodiruju.
- Izabo! - Magda je izletela iz gustia od ogoljenih breza u zlatnim saksijama. Imala je
ruiastu podsuknju ispod starinske be suknje. Uzela me je za ruku odgurnuvi Logana
laktom uz siktanje. Magda nije volela da deli. Logan joj nije uzvratio, bio je suvie lepo
vaspitan za tako neto, ali jeste delovao kao da se premilja.
- Jesi li dobro? - pitala je Magda besno gledajui brau.
Kvin se podsmeljivo nasmejao. Pogledala ga je jo ubitanije.
- Nisu te ponovo drogirali hipnosom, zar ne?
- Ne, naravno da nisu.
Dvorani su nam se sklanjali s puta dok smo prolazili kroz glavni hoi u kojem su svi
neto vredno radili. Od sino je iznet uniteni gavranov tron koji je pripadao prethodnoj
kraljici.Bilo je manje ogledala tako da vie nisam imala oseaj kao da ima dvostruko vie
ljudi nego to ih je stvarno bilo.Ve sam se bolje oseala.
46

- Kako vam je ovde? - pitala sam tiho.

- Lepo, valjda. Fin je u svom elementu. Neverovatno, ali povezao je tri pune reenice.
Morala uam da se nasmejem. Finovo dugo utanje bilo je uveno. - To je praktino
monolog.
- Znam. - Popreko je pogledala jednog mladog vampire koji je zurio u nas i nije nam se
sklonio s puta dovoljno brzo. - Oseam se kao da smo neke cirkuske nakaze. Neki tip je
traio da mi vidi onjake. Moe li da veruje? I pitao me je da li se maemo blatom.
Kvin se zacerekao iza nas. - To se zove flertovanje.
Nije obratila panju na njega, iako nije lepo ignorisati decu svojih domaina kad ste u
diplomatskoj poseti. Jo je gore napasti deka njihove erke, tako da nisam bila u poziciji
da ikoga kritikujem. Ponovo sam se zapitala zbog ega me je Kala poslala.
Svi osim Logana i Magde razili su se svojim poslom.Proli smo kroz nekoliko
prostorija, svaku raskoniju od druge.Jedna je bila sva u crvenoj svili i somotu, sa slikama
u pozlaenim ramovima na zidu. Logan se namrtio.
- Ledi Nataa nije imala preterano prefinjen ukus rekao je. - Ali zadraemo slike i
poeli smo dodajemo nove. To su loze drevnih kraljeva i kraljica i tako to.
Bilo je na desetine portreta, uramljenih i bez rama, uglavnom uljanih, ali neki su bili
uraeni mastilom i akvarelom.Na kraju je bilo nekoliko fotografija. Kao da smo bili u
muzeju.Prepoznala sam neka lica iz legendi i pria koje nam je Kala pripovedala: porodica
Amrita, porodica Joik, Sebastijan Kauen, koji je bio zaljubljen u jednog lovca u
devetnaestom veku.
- Ovo je Veronik Duboa, na matrijarh - pokazao je Logan na malu sliku ene veoma
dostojanstvenog izgleda u srednjovekovnoj haljini s velom.
- Fin radi Kalin portret - dodala je Magda ponosno, da se ne desi da mi zaostajemo u
neemu.Ali ja ih vie nisam sluala.Na kraju poslednjeg reda visio je uljani portret bez
rama, prikazujui poznato lice. Znala sam tu kratku crnu kosu, svetle,sive oi i
samozadovoljan osmeh.
Filip Maral, erl od Grejhejvena.
Koraknula sam blie oseajui se izolovano od svega osim tog lica, kao da sam pod
vodom. U jednom uglu portreta presijavala se jo vlana boja. Ovaj portret je uraen
nedavno I okaen je pre nego to se sasvim osuio i pre konzervacije.Nisam znala ta da
mislim o tome. Oseala sam kako mi se usne povlae pred izduenim onjacima i reanje
kako mi tutnji u grudima. Prvo sam pomislila da Karlo Veliki rei.Trebao mi je trenutak da
shvatim da ja proizvodim taj bolan zvuk. Stisnula sam pesnice i snagom volje naterala sebe
da ne eksplodiram.
- Izabo? - Logan mi se zabrinuto pribliio. - ta je bilo?
Magda se postavila izmeu nas gurajui Logana od mene.
- Ja u se pobrinuti za nju - rekla mu je mrko sputajui mi ruku utehe na rame.
- Dobro sam - promrmljala sam jedva prepoznajui sopstveni glas. Bio je promukao, ali
blag kao voda. Naterala sam se da okrenem lea zidu s portretima, iako sam oseala
pogled Grejhejvenovih naslikanih oiju na potiljku. Bilo mi je potrebno vreme da
razmislim. Bilo je oigledno, ak i da me amajlije oko vrata nisu peckale, da se neto
deava.
- Idemo - rekla sam, odbijajui da sretnem i Magdin i Loganov pogled.
47

9.
LOGAN
Poveo sam Izabo prema prostoriji koju su moji roditelji uvali za privatne sastanke.
Delovala je blee, a prste je uplela u sivo krzno svog psa, kao da trai utehu. Mislio sam da
ak nije ni svesna da to radi. Ali primetio sam. Neto ju je prestravilo u onoj galeriji
portreta. Ipak, znao sam da mi nee odgovoriti bez obzira na to koliko puta je pitao.Stoga
sam ekao pravi trenutak.Zasad mi je bilo dovoljno to to sam morao da se izborim s
prizorom Solan i Kirana kako se ljube u holu mislei da ih tu niko nee primetiti. Pored
Solan i njenog lovca i Nikolasa koji se ljubi s Lusi, Izabo e misliti da se stalno pipkamo I
flertujemo i ne radimo nita drugo.to je meni zvualo odlino, ali znao sam da se ona ne
bi sloila.
- ovee - prasnuo sam kad je Kiranova ruka zalutala ispod ruba Solanine koulje.
Gips mu se beleo na ruci naspram crne odee. Jedini razlog to ga u ovom trenutku nisam
odvukao od nje bila je injenica da je ruku povredio spasavajui Solan. - To mi je sestra.
Solan je provirila preko Kiranovog ramena. - Gubi se,Logane. Ljubomoran si zato to
ti nema s kim da se ljubi.Zdravo, Izabo.
Najradije bih je ubio. Vraala mi je za onaj komentar o princezi od prethodne veeri. A
Izabo bi se prestraila lake nego srna u sezoni lova kad bi i na sekund pomislila da elim
da osetim njene usne na svojim. Zakiljio sam gledajui Solan pretee. - Zar ne bi trebalo
da bude na sastanku?
Kiran se odmakao imajui barem toliko stida da malo pocrveni.Nije mi se dopadao
njegov ubrzan puls, a ni pravac u kojem mu je tekla krv. - Moram da saekam svoju
prijateljicu Hanter - rekao je. - Ovo je prvi put da se nalazi na vampirskoj teritoriji i obeao
sam joj da neu ui bez nje.
Solan ga je jo jednom poljubila samo da bi me iznervirala i potom ula u predvorje.
- A molio sam mamu i tatu da nabave maku promumlao sam joj iza lea. Nasmejala
mi se preko ramena, savreno uvi ta sam rekao, kao to sam i nameravao. Uzvratio sam
joj osmeh.
- Helios-Ra stvarno ima dozvolu da ue u kraljevske peine - promrmljala je Izabo dok
smo pratili Solan. Ona I Kiran su se drali na pristojnoj udaljenosti.
- To je ludost. - Magda je vrtela glavom.
Slegnuo sam ramenima. - Moji roditelji ele da budu drugaiji.Tata oboava
sporazume.
- A tvoja majka? - pitala je Izabo.
- Ona oboava kad rasplae odrasle mukarce odgovorio sam mirno.
Izabo se mangupski osmehnula, a ja sam maltene poeo da se topim od miline. - Ve
mi se svia - rekla je. Pustila je Karla Velikog. - Dobro bi mi doao predah - rekla je blago.
- Moramo li odmah da uemo?
Pogledao sam na depni sat koji mi je visio na crnim farmerkama.
- Imamo dobrih pola sata. Rekao sam da kasnimo na sastanak samo da bi se Kiran
odmakao od Solan.
- Jesu li vereni?
Umalo da se zagrcnem od smeha. - Svakako se nadam da nisu. Poznaju se tek nekoliko
nedelja.
48

- Ah. - Ona i Magda su se pogledale, kao to to devojke umeju, a ja uopte nisam eleo
da tumaim taj pogled. Odluio sam da se pretvaram da ga nisam ni primetio.
-Jesi li htela da obie peine? - pitao sam kako bih nam zaokupio panju.
- Oui. Ako ti nije teko.
- Naravno da nije. - Ispruio sam ruku, kao to to rade u istorijskim filmovima. I sve bi
prolo glatko da se Magda nije mrgodno ugurala izmeu nas.
- Idem i ja.
Utehu sam potraio u nadi da je Izabo ipak smekala, ak je i oklevala kao da je htela
da me uhvati podruku. Odjednom mi je bilo vrlo lako da je zamislim u haljini s
podsuknjom, s uvojcima u kosi i dijamantima oko vrata. Isto tako lako mogao sam da
zamislim Magdu s rogovima i trozupcem.
- Hajde da se vratimo do glavnog hola i ponemo odatle.- Odveo sam ih nazad
izbegavajui galeriju portreta. Hol je vrveo od uurbanosti, dok su straari stajali na
svakom prolazu.Uli smo u prolaz s leve strane, iza tapiserije s porodinim grbom
Drejkovih. Poslala nam ju je madam Veronikvee nakon to je mama ubila ledi Natau. Bila
je runo raena i stara barem pola veka, s kraljevskim simbolom u vidu krune ukraene
rubinima na vrhu. Veronik ju je sama uradila, mnogo pre Solaninog rodenja. Izgleda da je
obraala mnogo vie panje na vampirsku politiku i proroanstva nego to je odavala.
- Ovaj tunel zavija pored veine ostalih prostorija rekao sam im dok smo se sputali
niz uzan kameni hodnik.Bio je osvetljen sveama koje su visile s tavanice u staklenim
crvenim loptama okaenim na eksere, dok je pod bio prost,zemljani, a zidovi vlani.
Magda me je sumnjiavo gledala,ali nisam obraao panju na nju. - Sva ova vrata pored
kojih prolazimo vode u gostinske sobe. Pokazao sam glavom na gvozdenu reetku
zakljuanu ispred tekih hrastovih vrata s velikim arkama. - Ovde su zalihe krvi - objasnio
sam. U sluaju opsade. To je bio mamin prvi zahtev.
- Cest bon odobravala je Izabo. - 1 mi imamo neto slino u naim peinama.
- Niz ovaj hodnik nalazi se gomila soba za sastanke i oruarnica koja se trenutno
popisuje.
- Divno - rekla je Izabo utivo. - Ali gde su vae svetinje,slike? Krv je magina, sigurno
ti je to poznato?
- Imamo tapiserije - rekao sam, ali znao sam da ne misli na to.
- Je li istina da je tvoja majka sama savladala ledi Natau?- prekinula ju je Magda, kao
da nije mogla da se obuzda.
- Istina je - rekao sam ponosno. - Tako nekako. Sve bi bilo drugaije da Izabo nije stigla,
tano na vreme.
- Znai, priznaje da nam dugujete?
- Magda. Dosta - rekla je Izabo. - Svi elimo da zaustavimo Montmartra. Ionako je
previe moan.
- I pravi gnjavator - dodao sam namrgoeno. - I da ne pominjem da je perverzni
napasnik koji se loi na decu. Koliko je stariji od Solan, etiristo godina?
Izabo je skrenula pogled. - Tehniki, ja sam starija od tebe dvesta godina.
- To nije isto - rekao sam brzo. - Nije uopte isto.
Prokletstvo. Ako se potrudim, moda u uspeti da odvalim jo veu glupost. Ba je
glatko prolo. Magda se osmehivala od uva do uva. Nisam imao ideju kako da povratim
izgubljenu prednost. - Mislim da emo se svi sloiti da nimalo ne lii na Montmartra.
49

Izabo je nakrivila glavu s jedva primetnim osmehom u oima. - Ja ne elim krunu sloila se. - Nijedan pripadnik plemena kun mamau je ne eli.
A kruna je bila otprilike sve to je Montmartr eleo.I moju mlau sestru.
Zakrgutao sam zubima na tu pomisao, toliko jako da je zvuk uplaio Karla Velikog.
Samo pomou snage volje uspeo sam da opustim vilicu. Onda sam shvatio da sam nas
doveo u orsokak. Toliko me je omeo Izaboin miris, zvuk njenog glasa i kako joj se
treperava svetlost jedne jedine svee gubila u kosi da smo zbog mene maltene naleteli na
zid.Teko je poverovati, ali pre Izabo flertovanje mi je prilino dobro ilo.
Kad se okrenula na peti, primetio sam da se smeje, iskreno,iznenaeno, kao da nije
navikla na neto takvo. - Oh,Logane, cest magnifique.
Oigledno je volela peinske zidove i lepljivu vlagu i plesan.A onda sam shvatio da joj
vrhovi prstiju lebde nekoliko centimetara iznad izbledele oker crvene slike. Bila je toliko
bleda da je nikad dosad nisam primetio. Uspeo sam da razaznam samo otisak ake.
- ta je to? - pitao sam.
- To je sveta pria o plemenu kun mamau objasnila je.- Starija je od svega to sam
dosad videla.
- Iz vremena pre nego to nam je kraljevski dvor preoteo peine. - Magda je osetila
potrebu da doda.
- Hej, ja pripadam kraljevskom dvoru tek nedelju dana.- I ja sam isto tako osetio
potrebu da se branim.
- S - aputala je Izabo neno, kao da se obraa deci koja se prepiru. Ovo je sveto
mesto. Zar ne oseate?
Oseao sam dra tiine dok nas je teina kamena pritiskala sa svih strana. A kad sam
se usredsredio, osetio sam i vrlo slab miris nalik tamjanu.
- Ovaj otisak ake znak je jedne drevne amanke. A ove linije ovde predstavljaju
trinaest punih meseca u godini. Pokazala je crte tako da sam zaista uspeo jasno da ga
vidim,da vidim blede linije kako se pojaavaju, ples svetlosti baklje od pre mnogo vekova,
da osetim poseene kedrove grane pod nogama. Ukoio sam se usled blagog naleta
vrtoglavice. Mora da sam ispustio neki zvuk jer se opet onako nestano nasmejala.
- Sad vidi, zar ne?
Klimnuo sam glavom okreui se da upijem crte u peini i priu koju pria. - Ovo ti
radi? - pitao sam zaprepaeno.- Kako?
- To je jednostavno za pomonicu - odgovorila je. Samo treba da pronadem nit
amankine prie, energiju koju je ostavila zarobljenu u slici. - Pokazala je na crveni otisak
sake. - To je njen znak.
- Znai, nisam lud?
- Nisi - odgovorila je Izabo istovremeno kad je Magda frknula: - Jesi.
- Gledajte - rekla nam je Izabo.
Pojavila se treperava silueta neke ene za koju sam pretpostavio da je amanka.
Izgledala je kao da je Solaninih godina,ali imala je nekoliko dugih plavih pletenica, a po
rukama i licu simbole nanete blatom i nekakvom plavom farbom.Imala je dugu ogrlicu
koja je izgledala kao da je od kostiju,kristala i pseih kandi.
Uzela je malo oker-crvene boje iz glinene posude i razmazala ju je po zidovima. ulo
se zapevanje, ali nisam video nikog osim est ogromnih upavih pasa pored njenih nogu i
jo jednu ivotinju koja je liila na vuka. Dim od tamjana izbijao je iz gomilice belih
50

oblutaka.Prizor se ubrzavao sve dok slike iznenada nisu bile dovrene.Prikazivale su pse
koji kao da su disali i jedva primetno se kretali, kao da im je vetar pomerao dlaku; vampire
krvavih brada i crveni mesec iznad njih; ljudsko sree, bokal krvi i trudnicu s ogromnim
stomakom punim nemirne tenadi.
- Kun mamau - proaputala je Izabo s potovanjem. - Majini psi.
Tako jednostavno i primitivno, ovo umetniko delo imalo je neku religioznu notu.
Naslikani psi istovremeno su podigli vratove i poeli alosno da urliu i zavijaju, od ega
su mi se nakostreile dlake na vratu.
A onda se sve zacrnelo, osim jedne nepravilne linije crvene svetlosti blizu ivice niske
tavanice u dnu peine. Oker-crveni pas naslikan ispod nje je zareao.
Izabo je isukala ma iz korica. Sveto oseanje koje je ispunjavalo peinu u trenutku je
nestalo. Izvadio sam no iako nisam imao pojma odakle vreba opasnost. Pokuao sam da
stanem ispred Izabo i zatitim je. utnula me je u ahilovu tetivu tako jako da sam opsovao.
- Natai e se na moj ma - rekla je odsutno i dalje zurei u crvenu svetlost. Svetlost je
pulsirala, kao slomljeni zub.Delovala je izrazito pretee.
- Izabo, vodi rauna - rekla je Magda nervozno dok je Izabo prilazila liniji. Ostao sam
pored nje uprkos tome to je poluglasno siktala na mene preko ramena.
- ta je to, doavola? - pitao sam.
- Upozorenje - odgovorila je polako sputajui ma. - Kad sam upotrebila energiju
ovog mesta, razbila sam neku zatitnu vradbinu.
- Zatitna vradbina? - ponovio sam. - To ne zvui dobro.
- To je standardna vraka rekla je slegnuvi ramenima.Moe da se kupi od bilo koje
vetice ili vraare.
- Vetice i vraare - promrmljao sam. - Stalno zaboravljam da sam se probudio u nekoj
bajci.
Vrtela je glavom. - Vampiri koji ne veruju u magiju rekla je. - Nikad vas neu
razumeti.
- Nisam rekao da ne verujem u magiju odgovorio sam.- Samo da nisam oekivao da
u videti toliko mnogo dokaza da postoji. - Nije mi se dopalo ni to to mi je svetlost padala
na lice. Zakoraio sam unazad. - I ta je, doavola, ta vradbina titila?
- Veoma dobro pitanje.
Bocnula ju je maem, kao da ni ona ne eli da je dotakne.Karlo Veliki je zareao.
Zaulo se stenjanje i jedan oblutak se pomerio, potom jo jedan, pa jo jedan. Naprsli veliki
okrugli kamen veliine lubenice skotrljao se i udario o zemlju podiui oblak praine.
udna crvena svetlost se ugasila, kao baklja u oluji.
Ali ne pre nego to je zrak svetlosti pao na uzan, nedovren prolaz.
- Majku mu - promrmljao sam zgrabivi sveu i stavljajui je u prolaz. Tunel je bio
dugaak i svee iskopan kroz krenjak.
- Neko planira nenajavljenu posetu - rekla je Izabo mrgodno.
- Montmartr - brecnuo sam se.
- Prilino je odluan - sloila se Izabo. - Sigurno ima mnogo planova. Podigao sam
kamen i gurnuo ga nazad u tunel ponovo ga zatvarajui.
- ta to radi? - pitala je Magda.
- Ne elim da znaju da smo otkrili njihov tajni prolaz sve dok ne odluimo ta emo
preduzeti - odgovorio sam trljajui dlanove da skinem prainu s njih. Frakovi nisu jeftini, a
51

ve sam jedan unitio jurei kroz umu i beei od lovaca na ucenjene glave i odbeglih
pripadnika Helios-Raa na Solanin roendan.
- Oh - rekla je Magda impresionirano i protiv svoje volje.- Dobra ideja.
- Treba da se vratimo - rekao sam stojei na ulazu u peinu dok nisu prole pored
mene. Nisam eleo da okreu lea tajnom tunelu iako sam znao da je prazan. Obilazak je
zvanino zavren.

52

10.
IZABO
Helena, Lijam i jo dvoje ljudi koje nisam poznavala ekali su nas u prostoriji ispred
peine pune polica s knjigama sa staklenim vratima da ih uvaju od neizbene vlage. Na
stolu je gorela uljana lampa. Straari su nam klimnuli glavom kad smo ulazili. Jedva sam
ih primetila. Trudila sam se iz sve snage da sauvam mir, da budem jaka, pouzdana
pomonica kao to me je Kala uila. Ovaj zadatak bio je vaan, iako nisam smatrala da sam
podobna za njega. Iako mi je nona mora koju sam doivela ponovo kruila po mozgu kao
vrane strvinari iznad sveeg lea. Da ne pominjem kako sam pokuavala da odgonetnem
neoekivanu viziju peinskih slika. Iskreno reeno,nisam oekivala da sve proe tako
glatko pored toliko neiskusnog vampira kao to je Logan.
Lijam je ustao kad smo uli. - Izabo - rekao je srdano.Helena je podigla glavu
zaronjenu u gomilu papira i knjiga ispred sebe. Fin mi je klimnuo glavom.
- Lijame - pozdravila sam ga vodei rauna da mi glas bude bezizraajan.
- Verujem da si lepo spavala?
- Jesam, hvala na pitanju.
- Izvinjavam se zbog nemilog dogaaja s hipnosom dodao je staloeno.
- I ja takoe.
- I zahvaljujem ti to si oterala pripadnike horde iz nae ume i skinula ini s nae
erke.
- Nema na emu.
- Zaduila si nas - sloila se Helena. Gurnula je knjige u stranu. - Moemo li sad,
molim vas, da skratimo ovo utivo prenemaganje i ponemo?
Lijam ju je snudeno pogledao. - Ljubavi.
Uzvratila mu je isto tako snudenim pogledom. - Izvini. - Okrenula se prema meni. Nadam se da se nisi uvredila,Izabo.
- Nikako - uveravala sam je. Zapravo, laknulo mi je kad je to rekla. Poela sam da se
pitam nije li to delom razlog to sam odabrana: ne zbog toga kakva sam ja, ve zbog toga
kakva je Helena Drejk. Svi ostali, ukljuujui Magdu, naroguili bi se i pretpostavili da
Helena smatra da psi nisu vredni uobiajenog protokola. Ja sam shvatala da je ona suvie
neposredna da bi se bavila politikim igrama. Odjednom sam se ponadala da je savez
izmeu naih plemena mogu. Bilo nam je muka od igrica i politike.
- Ja ti, zapravo, prilino zavidim - dodala je.
Trepnula sam zbunjeno. Molim?
- Volela bih da sam sino lovila pripadnike horde. Umesto toga, bavila sam se
gomilom sporazuma, protokola i hiperaktivnih straara. - Vrtela je glavom. - Veeras idem
u lov, Lijame, i bolje bi ti bilo da svima objasni kako treba da se pomire s tim.
Bila je drugaija od bilo koje majke koju sam upoznala.Moju majku vie su zanimali
ipka i ples do zore.
Logan se iroko osmehnuo. - Mislim da kraljice ne bi trebalo da idu u lov, mama.
- Onda u povesti Izabo sa sobom. - Osmehnula se sarkastino i nestano me
pogledala. Pa nee biti lov, ve unapreivanje meusobnih odnosa.
- Jo emo napraviti politiara od tebe - rekao je Lijam.
53

- Nema potrebe da se vreamo. - Ponovo je sela na stolicu dok joj je duga, crna
pletenica padala niz lea.
- Mama, pronali smo tajni tunel - rekao joj je Logan namrgoeno.- Svee iskopan,
tamo iza praznih peina s druge strane oruarnice.
Pretei je zakiljila. - Jo jedan?
Zbunjeno ju je gledao. - Ima ih jo?
- Dosad smo pronali dva - odgovorila je. - Tvoj otac mi ne da da ih napunim
dinamitom.
- Ne bih voleo da nam itavo zdanje padne na glavu rekao je jetko. - Ja u se
pobrinuti za to. Tihim glasom je razgovarao s nekim mobilnim telefonom kad je straar
otvorio vrata. Prostorija je odjednom postala suvie mala i skuena.Hart, voa Helios-Raa,
uao je unutra s Kiranom i nekom devojkom duge plave kose. Ramena su joj bila
skupljena, a ruka joj je lebdela iznad koca za pojasom. Imala je na sebi crne kargo
pantalone i koulju kao i svaki drugi agent na zadatku. Pogledom sam traila ampulu
hipnosa u rukavu, ali nisam je nala.
- Harte - Lijam je pozdravio drugog mukarca prijateljski mu pruivi ruku. - Drago mi
je to ste doli.
Samo smo plavua i ja izgledale kao da mislimo da sve ovo nije ba sasvim normalno.
U stvari, i Magda, naravno. Pribila se blie uz mene blago iskezivi drugi par onjaka. Hart
je bio zgodan u jednostavnoj sivoj koulji zakopanoj do grla i farmerkama umesto
maskirne opreme. Imao je oiljak na vratu.
- Znate Kirana, naravno - rekao je. - Ovo je Hanter Vajld. - Pokazao je na plavuu. Vajldovi su lanovi naeg saveza od jedanaestog veka.
- Drago mi je - promrmljao je Lijam mirno. - Sedite.
Hanter je kruto klimnula glavom razrogaenih oiju. Kiran je proistio grlo i gurnuo je
prema stolici pored njegove.Ostale stolice zauzela su braa Drejk, oduzimajui i poslednji
deli prostora i vazduha u prostoriji. Hanter je zurila u njih. Od svih ljudi u prostoriji, u
ovom trenutku najbolje sam shvatala kako se osea lovac na vampire. I ja bih iskolaila oi
kad bih smela to sebi da dozvolim. Mirno okupljanje ovakve grupe, kad se izuzmu stare
porodice lanice saveta, bilo je bez presedana.
- Moemo da uinimo neto dobro - rekao je Lijam tiho- ako to sebi dozvolimo. Pozvali
smo lanove saveta. Bie ovde za dva dana. U meuvremenu, Hart se ve sloio da
sarauje s nama.
- ta, samo e odustati od ubijanja vampira? - pitala je Magda. - I vi mu verujete?
Hart se nasmeio. - Svi se uimo da budemo uljudniji,to je sve. Na kraju krajeva,
imamo zajednikog neprijatelja.
- Montmartra? - pitala sam. Mislila sam da Helios-Ra nije naroito zainteresovan za
vampirsku politiku.
Odmahnuo je glavom. - Ne, hel-blare. Neto ih je okurailo.Nikad nismo presreli toliko
poziva policiji zbog udnih ljudi namazanih plavom farbom. Mislim da emo se sloiti da
njih moramo da lovimo.
Magda je nevoljno klimnula glavom. Nije volela hel-blare,niko od nas ih nije voleo.
Nama psima bilo je suvie lako da se setimo kako smo mogli da budemo kao oni, samo da
nismo imali malo sree i skrivene unutranje snage.
54

- I mi celo vee dobijamo uznemirujue izvetaje rekla je Helena. - Hel-blari su

odjednom svuda.
- Kao bubavabe su - prosiktala je Magda.
- Samo smrtonosniji - sloio se Fin.
- Je li Montmartr iza toga? - pitala je Hanter. Mislila sam da ne moe da ih kontrolie.
Nije li to jedini razlog njihovog postojanja?
- Ne znamo - odgovorila je Helena ozbiljno. Stvarno bih volela da mu nabijem...
- Draga - prekinuo ju je Lijam uglaeno.
- Pa, volela bih - nastavila je. - S hel-blarima ili bez njih,moramo ga se reiti.
- Slaem se.
- Moemo zaustaviti Montmartra - rekla sam im samouvereno.
- Skoro smo ga dokrajili prole nedelje. Nije neranjiv.
- To je neto najlepe to sam ula veeras - rekla mi je Helena. Ali reci mi istinu,
Izabo, da li bi se psi udruili s nama?
- Svi mi elimo da zaustavimo hel-blare - uveravala sam je. - I Montmartra.
- A nakon to ga zaustavimo?
- Psi za vou ne priznaju nikog osim amanke - rekla sam paljivo. - Nikad neemo biti
deo dvora.
Helena je podigla obrvu. - Imam dovoljno vampira. Vie mi nije potrebno.
- Zapravo, to je ohrabrujue - promrmljao je Fin. Kad su psi u pitanju, to treba
naglaavati to je ee mogue. Njima je veoma bitno pravo da sami upravljaju svojim
plemenom.Mislim da je to razumljivo, s obzirom na njihovu istoriju.
- Ne priznajemo ni Montmartra, ni bilo koga drugog -sloila se Magda arko.
- Misli li da bi naa plemena mogla da naprave savez? -pitao je Lijam. - Savez koji
priznaje svaiju autonomiju.
- Mislim. - Uprkos uroenom nepoverenju prema kraljevskom dvoru i uopte svima
koji ne pripadaju psima, iskreno su mi se sviali Drejkovi. Verovala sam da su vredni
poverenja,iako nisam imala nikakav dokaz. Oseala sam to instinktivno. - Ima mnogo
praznoverja i rituala koji su dragi mom narodu - rekla sam. - Neki pripadnici plemena pasa
nikad se nee sloiti da sarauju s vama zato to niste proli inicijaciju, ali nee se ni
usprotiviti Kali.
Hanter je zurila u Magdu i mene tako intenzivno da ju je Kiran munuo laktom.
- Izvinite - promucala je.
- Nikad dosad nije videla pse - rekao nam je Kiran.
- Umem sama da priam - prasnula je Hanter.
- Pa, nepristojna si.
Pogledala sam ga. Barem me nije pozdravila bacivi mi hipnos u lice.
Kiran je pocrveneo.Kvin se nasmejao i zavalio u stolicu. Ta joj je dobra.
- Deco - rekla je Helena, otro ali s ljubavlju.Hartov telefon je tiho zazvonio. Pogledao
je ekran. Izvinjavam se, moram da se javim. Hart ovde. - Stegnuo je vilicu.
- Kada? - pogledao je Lijama. - Ponovo su primeeni hel-blari. Ovog puta na samom
obodu grada.
Lijam je opsovao.
- Imamo jedinicu na terenu - umirivao ga je Hart.
55

Lijam je klimnuo glavom prema Sebastijanu. Povedi straara i vidi moe li da

pomogne. - Sebastijan je izaao bez rei.
- Idem i ja. - Fin je skoio na noge. - Moemo i odmah da ponemo da saraujemo.
Osim toga, posedujemo odreeno znanje iz ove oblasti koje niko drugi nema.
- Ali ti nisi iz plemena pasa, zar ne? - istakla je Hanter,iskreno zbunjena. - Nema
tetovae ni druga obeleja.
- Ne, ali ivim s njima skoro etiristo godina - rekao joj je pre nego to je krenuo za
Sebastijanom. Bilo mi je udno to ne idem s njim, ali znala sam da sam ovde potrebnija,
iako bih mnogo vie volela da pobegnem i razbijem nekoliko hel-blara.
- Hajde da nastavimo za pola sata - predloio je Lijam nama koji smo ostali. - Moemo
da uporedimo ono to znamo i krenemo odatle.
- Hajde, Bafi - razvlado je Kvin obraajud se Hanter. - Vodim te u obilazak.
Iskoristila sam priliku da izaem iz te male prostorije.Navikla sam na peine, mrane i
izolovane, ali nae nisu bile prepune ljudi. Logan i Magda su me sledili, kao da imam neki
plan. Krenuli smo ka izlazu kad sam se zaustavila mrtei se. Vrhovima prstiju dodirnula
sam amajlije koje su mi bile nanizane oko vrata. Bile su tople i blago su vibrirale, kao da su
osetile zemljotres koji niko od nas nije primetio.
- Neto se desilo proaputala sam.
Magda i ja smo posegnule za telefonima koji su istovremeno zazvonili. Nisam se
potrudila da se javim na svoj. Lanac na koji su mi bile nanizane amajlije pukao je rasipajui
ih po tepihu. Vujakov zub optoen srebrom i obojen modrom bojom dobijenom iz saa
prepolovio se. Podigla sam glavu I srela Magdin unezveren pogled.
- Kala je povreena - potvrdila je. - Horda je napala nae peine - siktala je. Da je bila
maka, krzno bi joj se nakostreilo.
Osetila sam udnu obamrlost. - Moram da idem rekla sam Loganu skupljajui
amajlije i trpajui ih u depove.Karlo Veliki bio je pored mene i pre nego to sam
izgovorila komandu. Dvorani su se doaptavali dok smo jurili pored njih ka suprotnoj
strani raskone dvorane. - Vratiemo se za krunisanje.
Logan je zgrabio jaknu s iviluka. - Idem s vama.
Nisam imala vremena da se svaam s njim i neobino me je teila injenica da ide sa
mnom. ak i ako mi nije potreban.A nije mi bio potreban.
- Reci mojim roditeljima da smo otili u psee peine.Njihova amanka je povredena dobacio je jednom straaru koji je stajao na ulazu strogog izraza lica.Magda i ja ve smo se
urno sputale niz liticu dok su kamenii prtali oko nas. Loganu je neto ispalo iz depa
kad nas je stigao. Podigao je predmet, zaprepaten. Kakva je ovo gadost, doavola?
U ruci mu je bila apa sivog psa sa zakrivljenim kandama.Bila je uvezana crnim
koncem i bodljikavom stabljikom rue bez cveta. Oblio me je hladan znoj.
- To je smrtonosna vradbina - rekla sam. - Veoma retka kun mamau bajalica objasnila sam kad sam shvatila da samo zuri u mene.
- To je psea apa - rekao je vrlo jasno bacivi je na zemlju.
- Odvratno. Mislio sam da vi volite pse.
- Pas nije ubijen zbog ape - rekla sam mu. - Kad nai psi uginu, prirodnom smru istakla sam - ili u borbi, koristimo ih za bacanje ini nakon pogrebnog obreda.
- Aha, i dalje je odvratno - promrmljao je.
56

- I vidi ovo? - pokazala sam mu ravan disk od kosti na kom su bili naslikani vujak i
plavi ljiljan. - To je moj lini simbol. Neko pokuava da mi smesti.

57

11.
Pariz, 1793.
- Papa, ne razumem - rekla je Izabo planim glasom. Zbog ega moram da obuem
ovu groznu haljinu. Bode me. Pomenuta haljina bila je od sive vune bez i jednog jedinog
ukrasa. Mogla bi da proe kao sluavka ili seljanica. ak joj je i kosa bila vezana u
jednostavan rep bez ijedne biserne nale ili dijamantskog ukrasa.
- Chouette, vie nije bezbedno - odgovorio je an-Pol.Nikad ranije ga nije videla
ovakvog. On se niega nije plaio,ni Versaja, ni vukova koji zavijaju u umi, ak ni
ogromnih pauka koji su se uvlaili u dvorac pred zimu. Jednom,kad je trebalo ve da
spava, gledala ga je dok je uestvovao u dvoboju. Sad je delovao unezvereno i izmoreno,
skoro siv u licu od tuge. Majka je sedela u oku i plakala. Danima nije prestajala da plae.
Lokne su poele da joj se ispravljaju i nije bila napuderisana. Izabo je drhtala.
- To je zbog kralja, zar ne? - aputala je.
Pogledao ju je ispod oka. - ta si ula, chouette?
- Da je rulja zauzela Bastilju, da u Parizu vie nije bezbedno.
- Nije u pitanju samo Pariz - rekao je tiho gurajui jo jedan kolut sira u konu torbu
ispred sebe. Bili su skupljeni oko ognjita u kuhinji. Njena stara dadilja Martin stajala je na
vratima lea ispravljenih kao daska. Imala je smeu vunenu haljinu, a kosa joj je bila
pokupljena ispod kapice. Izabo je nikad nije videla u tako jednostavnoj odei. Ponovo je
zadrhtala.
- Sve su jai i ima ih sve vie. Postavili su giljotinu na gubilite i ne sklanjanju je. A jue
su pogubili kralja. Francuska zaista vie nije kraljevina.
Zaprepaeno je zurila u njega. - Ubili su kralja?
- Zna li ta to znai, Izabo?
Nemo je odmahivala glavom.
- To znai da niko od nas nije bezbedan. Ogrnuo ju je debelim platom. - Evo, ne
skidaj ga. Napolju je hladno.
vrsto je vezala pantljike. - Kuda idemo?
- Idemo kod mog brata u London.
- U Englesku? - ponovila je. Majka je jo jae zajecala guei se od plaa. - Ali godinama
nisi razmenio ni re s njim.
Prekinula ju je lomljava stakla koja se zaula iz prednjeg dela dvorca. Okrenula se
prema zvuku. Majka je skoila na noge poklopivi usta drhtavom rukom. Otac se ukoio.
Merde.
- Nema vremena. - Pogled mu je bio odluan, otar, kad se sreo s njenim. - Izabo,
mora da se sakrije. Idi s Martin i povedi majku. Sea se polomljenog kamena koji sam ti
pokazao?
Izabo je klimnula glavom dok joj je srce tako brzo lupalo da joj je bilo muka.
- Pomeri ga i ui unutra. Prolaz e vas odvesti do ume,preko lavandinih polja. Ponovo se ula lomljava stakla i tup udarac o zakljuana ulazna vrata. uli su se povici.
Razume li, Izabo?
Naterala se da ga pogleda. - Oui, Papa. - Razumela je savreno dobro. Imala je esnaest
godina i bila je sposobnija da ih zatiti nego njena krhka majka.
- Onda idite! Odmah!
58

- Non - vrisnula je Amandin drei ga tako vrsto da mu se koulja pocepala pod

njenim mahnitim noktima. Vrata su se otvorila uz tako snanu lomljavu da je odjekivala
kroz ceo dvorac. Martin je, divljeg izraza lica, zgrabila Izabo za rame.
- Moramo da krenemo.
Koraci su im se uurbano pribliavali. Rulja je vikala, ruila slike sa zidova, zavijala od
gladi i besa. Zlatni svenjaci u predvorju mogli su da obezbede hranu za itavu porodicu
cele zime. Nema veze to hrane jedva daje bilo, to za kupovinu,to ovako. Januarski mraz
prekrio je polja i vonjake, a letnja etva bila je slabija nego obino zbog loeg vremena I
politikog previranja.
an-Pol je pokuao da strgne Amandininu ruku sa sebe,da je odgurne prema Izabo,
daje sauva, ali njegova ena je podivljala od straha i nije htela da se pomeri. Nije hteo da
joj dozvoli da ga spase, a nije mogao ni da izloi erkin ivot opasnosti. Nisu svi mogli da
pobegnu jer bi ih jurili po okolini i pronali.
- Cherie, molim te - molio je svoju enu. - Molim te, mora da poe.
Svetina je skoro dola do njih. Nije bilo vremena, niti izlaza.Oajniki je pogledao
Martin. - Odvedi Izabo.
- Papa, non! Idemo svi! - Izabo se borila da ga ubedi dok se njena majka potpuno
raspadala od straha u oevom naruju.Pobesneli seljani nagrnuli su u kuhinju u potrazi za
hranom,ostavljajui nekolicinu za sobom da razori i pokrade ta moze.
- Vojvoda! - neka seda ena je uzviknula. Bila je toliko mrava da su joj se rebra videla
kroz izanalu koulju. Zauo se krik, vie ivotinjski nego ljudski. Plamen baklje liznuo je
stolnjak i vatra je buknula. Miris izgorelog platna meao se s mirisom borovine u plamenu.
Martin je vukla Izabo unazad i izvela je u mrani vrt pred zoru, pre nego to je ova
uspela da se otrgne. Legle su u bosiljak mrvei suvo bunje pod sobom dok su se kotrljale
prema senci ispod ukrasnog kamenog zida.
- Vien. - Martina ju je povukla za ruku. Je vous en prie.
- Moji roditelji rekla je Izabo guei se u suzama. Moramo im pomoi.
- Prekasno je za njih.
- Non. - Ali ula je viku i kako ruke lome burad punu usoljenog mesa i korpe suenih
jabuka. ula je kako njena majka udno cvili, kao prestravljena maka, a otac psuje
pokuavajui da je zatiti.
- Tvoj otac nam nikad nee oprostiti ako te ne odvedemo na sigurno - rekla je Martin
tiho, uporno. Izabo je znala da je dadilja u pravu. Martin je iskoristila njeno zbunjeno
oklevanje da je povue i natera da tri prema ivici ume. Svetlost baklje obasjavala je
kuhinjski prozor dok je vatra gutala sve vie tkanine. Dim je kolao iz otvorenih vrata.
Gledala je roditelje sedei meu granama visokog hrasta.Rulja ih je odvukla do taljiga i
vezala ih po jedno s obe strane. Otac je gledao pravo ispred sebe odbijajui da potrai
erku pogledom kako je ne bi odao. Dok je nabijala pesnicu u usta da ne bi vritala, Izabo je
nekako znala da on moe da oseti da je ona tu gore, na drvetu. Martin je zagrlila oblinje
stablo lica mokrog od nemih suza. Taljige su krenule niz put.
- Otii u u Pariz - zaklela se Izabo. - I pronai u nain da ih spasem.

Izabo je ekala da Martin zaspi pre nego to se iskrala. Pronale su naputenu

pastirsku kolibu; drvene daske su se razdvajale na vetru i u uglovima je bilo snega, ali i to
59

je bilo bolje od spavanja napolju te hladne januarske veeri. Rizikovale su I zapalile vatricu,
jedva dovoljnu da im ugreje prste na nogama u tekim izmama. Izabo je privukla kolena
na grudi i pustila da debeli plat padne oko nje kao ator. Sklopila je oi pretvarajui se da
drema, sve dok nije ula Martinino tiho hrkanje.
Martin je drhturila od zime i inilo se da joj je kosa jo vie osedela, a bore oko oiju se
produbile. Izabo nije mogla da podnese pomisao da e je ostaviti, ali nije mogla da oekuje
od ostarele dade da ide s njom.Pariz je bio pun opasnosti.
Ali nije dolazilo u obzir da Izabo ode na neko drugo mesto.Roditelje su joj upravo sada
odvodili tamo. Paradirae s njima kroz ulice, bie osueni zbog nekakvog rojalistikog
zloina i pogubljeni.Morala je to da sprei.A Martin bi morala da pokua da sprei nju.
Stoga je za sve bilo najbolje ako odmah ode, pre nego to postane jo tee. Nateene oi
suje pekle, stomak joj je goreo od nervoze, ali pored svega toga, znala je da ini pravu
stvar.Ostavila je Martin veinu novca koji joj je otac uio u plat,zadravajui za sebe
taman toliko da stigne do grada. Martin e biti potrebniji nego njoj. Morae da nae put do
Engleske ili panije, ili nekog seljaka koji bi je primio kod sebe. Moda e neko hteti da se
oeni s njom. Bila je punaka, lepa i posveena;zasluivalaje daje neko voli i brine se o njoj
kao to se ona brinula o Izabo celog ivota. Trebalo je da Izabo jednog dana nae nov
posao svojoj dadilji, novu porodicu kod koje e iveti; ili da moli svoje roditelje daje zadre
dok se Izabo ne uda i ne dobije decu. Sve to sada je bilo malo verovatno.
Brak sada nikome nije bio ni na kraj pameti. Kralj je bio mrtav,Marija Antoaneta
zatoena, a veina plemstva poubijana ili odbegla kod Engleza, gde im kuva soseve i pravi
pecivo.Izabo je imala esnaest godina, bila je pametna i sposobna i uinie sve to je
potrebno. Oslobodie roditelje i pronai e brod koji e ih odvesti nekud, bilo kuda.
Otvorila je vrata ustuknuvi pred hladnim vetrom koji se uvukao unutra gasei
poslednje plamike vatre. Martin je zastenjala i nelagodno se promekoljila. Izabo je brzo
zatvorila vrata i ekala naslonjena s druge strane oekujui da uje Martinin glas.
Zadovoljna to se dadilja nije probudila, Izabo se polako udaljavala od kolibe. No je
bila izuzetno mrana, bez meseine da joj obasja put. Bila je sama u ledenoj tiini i jedino
drutvo bio joj je tanak sneni prekriva. Hodala je brzo,koliko su je sleene noge nosile,
sapliui se o granje, drei se ume du puta.
Hodala je itave noi i nije se zaustavila ak ni kad se zora promolila kroz oblake.
Stopala i listovi su je boleli i nije bila sigurna da e joj se ikad povratiti oseaj na vrhu
nosa.Nastavila je da koraa kroz bol, kroz hladan vetar, stomaka koji je zavijao od gladi.
Skrivala se u bunju kad bi zaula zvuk kolskih tokova, ne verujui nikome dovoljno da
moli za prevoz na zadnjem kraju kola. Moda bi se uklopila u tom vunenom ogrtau i
jednostavnoj sivoj haljini, ali znala je da joj je akcenat suvie uglaen, oigledno
aristokratski, a to bi bilo dovoljno da neko pokua da je uhvati.
to je bila blie Parizu, put je postajao sve zakreniji,uglavnom zbog ljudi koji su beali
na selo. Samo su radikali,avanturisti i ludaci ovih dana ili prema gradu. Namakla je
kapuljau preko kose i spustila pogled drei se drvea. Na kraju se drvee proredilo
pretvarajui se u iskrzano bunje, pa potom u polja, a onda se nala na periferiji grada i sve
se pretvorilo u kaldrmu i sive krovove obasjane zimskim suncem. Hodala je tri dana uz
vrlo malo sna i led iz potoka koji je topila i pila. U glavi joj se mutilo kao da ima groznicu:
sve je bilo ili suvie jarkih boja ili monotono, zvukovi su bili ili preglasni ili preslabi.
60

Zaustavila se dovoljno dugo da kupi obrok i popije olju jake kafe kako bi se okrepila.
Drhtala je u svom ogrtau trudei se da ne zuri u sve i svakoga. Visoke kamene zgrade boje
maslaca zamenile su zbijene kuice. Reka Sena vijugala je kroz grad, pored vrta Tiljeri, gde
je nekad iveo kralj, pre nego to su mu odrubili glavu. Izabo se stresla. Nije sad mogla da
razmilja o tome. Ako se prepusti bolu i strahu, moda vie nikad nee biti u stanju da se
pomeri.
Naterala se da ustane i nastavila da prati reku. Voda je grgotala ispod debelog,
napuklog sloja leda. Trljala je dlanove da ih zagreje vodei rauna da ne privue niiju
panju.
Mukarci okupljeni u glasne grupe pili su kafu i delili pamflete,dok su ene s
kokardama na kapama stajale po okovima i priale. Lica su im bila ozbiljna, odluna.
Izabo je oseala miris dima i ugledala je gomile spaljenog smea ostalog posle ulinih
nemira i tua koje su nou izbijale po ulicama. Sluala je oca koji je sve ee priao o tome,
naroito prole jeseni, kad je masakrirano toliko ljudi.
ula je da je giljotina postavljena na jednom gradskom trgu, ali nije znala gde se on
nalazi. Njeni roditelji nisu bili u svojoj pariskoj rezidenciji jo od Boia kad je Izabo imala
jedanaest godina. Seala se kako su prolazili pored opere u koijama i snega koji je padao
po ulicama. Mogla je da krui unaokolo i nikad da ne nae put.Na kraju je primetila da
veina ljudi ide u istom pravcu. Zastala je iza grupe ena ispucalih ruku koje su puile
ispod ugaene uline svetiljke. Skupivi svu hrabrost, polako im je prila.
- Pardon, madame?
Jedna ena se okrenula prema njoj besno je gledajui. - Citoyenne - ispravila ju je
namrteno.
Izabo je progutala knedlu. Pardon, citoyenne. Moete li mi rei kako da doem do
Trga Konkord?
ena je klimnula glavom. - Ide da vidi la louisette, je li? - Kad ju je Izabo zbunjeno
pogledala, ena je objasnila.
- Giljotinu.
- Oh. Mm, da.
- Nisi odavde, je li?
Izabo je zakoraila unazad pitajuci se da li da zbrie u zaklon koji joj je pruao lavirint
uliica. - Jesam.
ena je zavrtela glavom, ali se smilovala. - Niz ovu ulicu,pa skreni desno.
- Hvala.
- Ako pouri, uhvatie poslednje pogubljenje. Samo prati ljude i buku. Robespjer je
uhvatio nekog vanog vojvodu i vojvotkinju. - Njene prijateljice su zadovoljno klimale
glavom.Jedna je pljunula u slivnik.
Izabo se prevrnuo stomak. Potrala je izbegavajui stolove kafea, pse koji su lajali i
drvena kola koja su polako tandrkala po ulici. I pored toga to joj je puls odzvanjao u
uima, ula je glasne, radosne povike nekoliko ulica odatle. Poledica se uhvatila po
kaldrmi i Izabo se okliznula i tresnula u stub neke velike zgrade. Podigla se unezvereno
gledajui oko sebe. Sve zgrade izgledale su joj isto, kamen i visoki prozori, stubovi I
plonici. Zagrcnula se diui isprekidano. Ponovo su se uli povici, ovog puta glasniji.
Potrala je u tom pravcu.
61

Pronala je glasnu meavinu zvukova na trgu u trenutku kad je seivo giljotine poelo
da pada blistajui na suncu. Zavladala je kratka tiina, a potom se vika nastavila. Delovalo
je kao da se tlo drma od buke i stopala koja su udarala o zemlju.Pritisnuta bukom sa svih
strana, osetila je muninu. Nikad u ivotu nije videla toliko ljudi. Bilo je straara s
bajonetima,na stotine graana i graanki, dece, mangupa, deparoa I prostitutki
narumenjenih obraza.
Izabo se progurala kroz gomilu ne marei na stopala koja je gazila i psovke koje su je
pratile. Rvala se sa zidom ljudi da bi dola do platforme podignute na sredini trga. Bilo je
toplo od toliko ljudskih tela i vatri potpaljenih u kotlovima. Ispred svih, sedei u redu
pored neobine naprave pod nazivom giljotina, bile su tricoteuses, ene koje su plele dok su
glave padale u korpe ispred njih. Ako bi sele preblizu, isprskala bi ih krv. Odavno su ve
pronale idealnu razdaljinu. Izabo je ula kako im igle zvekeu dok se gurala meu njih.
Tano na vreme da vidi kako otrica pada drugi put.
Glava njenog oca skotrljala se u veliku korpu zaustavljajui se, usne na usne, pored
odseene glave njene majke. Duge kose su im se uplele. Krv se slivala kroz pletenu korpu
natapajui drvenu platformu.
Izaboine krike uguili su povici oduevljene publike. Vritala je dok nije odrala grlo i
osetila je da pada ne trudei se ak ni da joj se glava ne razbije o hladnu kaldrmu.

62

12.
LOGAN
Nisam imao nameru da pustim Izabo da ode bez mene.Nije mi bilo vano koliko dugo
poznaje Magdu; nije mi bilo vano ak ni to to se vraa kui i plemenu koje voli. Njen
oklop je napukao i nisam mogao da zaboravim sjaj koji sam na trenutak ugledao. I kad sam
joj rekao da se oseam kao da se ve poznajemo, to nije bila prazna pria. Deo mene
prepoznao je neki deo nje.
Ali nisam bio glup.
Znao sam da ona to nikad ne bi priznala - i ne samo zato to sam jedan od Drejkovih i
lan kraljevske porodice.I dalje mi je bilo udno da mislim o sebi kao o pripadniku
kraljevske porodice. Bio sam samo jedan od lepukastih I visprenih Drejkovih momaka.
Nisam se niim naroito isticao;nisam bio dobar s raunarima kao Konor, vest kao
Kvin,niti sam imao dara za pregovaranje kao Markus. Samo sam se bolje oblaio.
- Smem li da pretpostavim da ne namerava da me ubije?- pitao sam kad smo
nastavili da trimo ostavljajui pseu apu za sobom.
- Tu vradbinu nisam ja napravila - rekla je Izabo. Ali svakako elim da znam koji
prokletnik pokuava da mi ukalja ime.
- I da me ubije - podsetio sam je jetko.
Delovala je odsutno i hladno, ali ispod te utive maske mogao sam da vidim da je
zabrinuta. Nikad nisam upoznao nekog toliko zatvorenog kao Izabo, s tim ogromnim
psom koji je prati u stopu i maem na leima. Magda mi je uputila jo jedan besan pogled,
na koji nisam obratio panju. Neko se stvorio pored mene.
- Den, ostani ovde - rekao sam joj. Poslednje to nam je trebalo bilo je da neko
temperamentan kao ona upadne na teritoriju pasa. Bila je naoruana do zuba, s koevima
na konom kaiu koji joj je prolazio posred grudi, a za pojasom je nosila bodee.
- Neko mora da pazi na tebe - rekla je tvrdoglavo.
- Bie sve u redu - insistirao sam iznervirano. Nisam ja Solan, za kojom ezne neki
poremeeni vampir, ili neki klinac. Umeo sam da se staram o sebi. Imao sam osamnaest
godina, za ime boga.
- T i si lan kraljevske porodice rekla mi je pratei me napolje u mranu umu. - Ja
sam lan kraljevske garde.
Uzdahnuo sam razdraeno. Nisam imao vremena da je opinim ni da je se otarasim.
- U redu - prasnuo sam. - Ali biemo gosti pasa i nemoj da zapoinje svau.
- Sve dok oni nita ne zaponu, neu ni ja.
- Obeaj mi.
Plave oi su joj zaiskrile. - Obeavam.
- Manje prie - dobacila nam je Izabo - vie tranja.
Jurila je kroz umu brzo kao munja dok joj se bleda koa presijavala na meseini kad bi
je neki zrak dohvatio kroz gusto lie. Nije imala predstavu koliko je lepa, ak i tako
namrtena i smrtno ozbiljna kao sada.Verovatno nije trebalo tako pomno da joj prouavam
zadnjicu, ali nisam mogao da se suzdrim.
uma je utihnula kad smo se pribliili. Pet vampira u punom trku utialo je ak i
zrikavce. Sova je zaklepetala krilima na drvetu iznad nas, ali nije poletela. Nisam znao ta
da oekujem u peinama pasa. Niko tamo nije kroio nepozvan skoro sto godina, ak ni
63

kad je to bila pomona rezidencija,a ne glavna. Odmalena sam sluao prie o divljacima iz
plemena pasa. Izabo nas je sve iznenadila. Kao i Fin, kad malo razmislim, jer on zapravo
uopte nije ni bio pas. On je izabrao da im se pridrui, a oni su mu to dopustili. Nisam bio
siguran ta je udnije.
Drali smo se planina zaobilazei ogromne borove. Vetar je bio topao, ak i ovde.
Avgust je ve bio pri kraju i uskoro e lie promeniti boju i opasti. Tada je tee ostati
skriven u umi, ali ne i nemogue.
- Osea li neki miris? - pitala je Magda iznenada usporavajui i mrtei se. Njukala je
vazduh kao sumnjiava maka. Lice joj se zaledilo. - Krv.
Nozdrve su mi gorele. Definitivno krv. Mnogo krvi. Uprkos okolnostima, stomak mi je
zakrao. Instinktivno sam iskezio onjake.
- I jo neto - dodao sam zauvi slabo zveckanje, kao led u ai. - Je li neko uo?
Izabo je namrteno klimnula glavom. Priao sam joj blie,iako je Magda pokuala da
me sprei. Ponaala se kao da sam neka pretnja, kao da planiram da probodem Izabo
kocem kad ona ne gleda. Nikad to ne bih uinio, a i Izabo bi mogla da me sprei. Nisam
bio siguran ta o meni govori to to me je uzbuivala pomisao da Izabo verovatno moe da
me razbije, samo kad bi htela. Moda je izgledala kao porcelanska lutka, ali iz iskustva sam
znao da je vrsta kao elik.Morau da naem lepi nain da joj to kaem. inilo mi se da
nije navikla na komplimente. Mogao bih da ponem da je navikavam, poto sam planirao
da joj udelim mnogo komplimenata.Samo da prestane da me gleda kao da pokuava da
shvati ta ja to stvarno elim.
A eleo sam nju. Samo nju.
Skoro sam naglas zastenjao. To to imam strinu koja je spavala s Bajronom i terala nas
da itamo romantiarsku poeziju oigledno mi je pomutilo razum. Braa me nee ostaviti
ivog ako otkriju da sam se zaljubio u princezu pasa nakon samo jedne veeri a da je nisam
ni poljubio. Nisam imao nameru da im kaem. Nemogue je preiveti pored petorice
starije brae i jednog mlaeg brbljajui o takvim stvarima. Osnovne vetine preivljavanja.
Puzali smo oko estara niskih hrastova do uzane istine.Na istom tom mestu smo
prislukivali ranjenog pripadnika horde nakon to je Solan dobila Montmartrov poklon".
To nije mogla biti sluajnost. Na Izaboinom licu video sam da je i ona prepoznala mesto.
Ali nismo imali vremena da popriamo o tome.
Prvo, niko od nas nije znao ta da kae. Nikad nisam video nita slino. Miris krvi bio
je tako jak da sam morao da pokrijem nos dok se ne naviknem. Miii na vratu ispod
potiljka su mi se zgrili.
U visokoj travi proaranoj divljim cveem nije bilo tragova.Delovala je vlano obasjana
srebrnom meseinom. Nije bilo tela, ni ispijenih ljudi ni ivotinja, niti znakova borbe.Samo
otvorene boce koje su svuda unaokolo visile s grana okaene koncem ili icom. Zvuk koji
sam uo bilo je zveckanje stakla kad se boce dodirnu na povetarcu koji je prenosio zvuk
sablasne zvonjave. Bilo ih je na desetine.
- ta je ovo, doavola? - promrmljala je Den.
Sve do jedne, i zelene vinske flae i tegle a dem, bile su do vrha ispunjene krvlju.
Sveom, toplom krvlju. Svi smo iskezili onjake, Izabo svoje dvostruke, ak i Fin svoje
drevne boje opala. Priao sam korak blie flai od soka, gutajui pljuvaku. Maltene sam joj
osetio ukus. Den me je udarila po ruci da se vratim.
- Moda je otrovna - rekla je.
64

Bila je u pravu. Svi smo se zaledili. Izabo se polako okrenula na peti.

- Mirie poznato, ali nije otrovna rekla je na kraju svojim francuskim akcentom
punim straha.
- Nije? - ponovio sam.
Odmahnula je glavom. - Ovo je zamka - rekla je. Kao tegla zaeerene vode koja
odvlai pele od kuhinje.
Namrtio sam se. Zamka za koga? Za nas?
- Oui. - Izvukla je ma istog trenutka kad je Karlo Veliki zareao iz dubine grla.
Hel-blari.
Bili su svuda. Namirisali bismo ih da vazduh oko nas nije bio ispunjen mirisom krvi.
Smrdeli su veoma prepoznatljivo:na trule, bu i gljive. Zbog plave koe izgledali su kao
prekriveni modricama. Svaki njihov zub bio je onjak, vrha otrog kao igla. A ujed im je bio
zarazan.I pribliavali su nam se kroz drvee kao prolene reice koje se ulivaju u isto
jezero, kao smrtonosne plave bube koje kidiu na opale plodove.
Nek sam proklet ako dopustim da budem tamo neka prezrela jabuka koja eka da je
neko pojede.
- Sranje - izvukao sam bode. Nisam zastao da izvuem ma, to je bilo glupo. Mislio
sam da e mi bode i aica koeva biti dovoljni.
Stvarno glupo.
Nije imalo smisla beati jer nije bilo istog izlaza s poljane.uli smo kako ree, siku i
pljuju kao besne ivotinje.Stegnula mi se vilica. Krv ih nije iskuavala kao nas, dovodila ih
je do ludila.
- Neko je eleo da nas napadnu - besno sam rekao ostalima. Neko je znao da emo
proi ovuda.
- Horda - sloila se Izabo glasom ledenim kao stepska zima. - Onaj ko je napao Kalu
mora da je i ovo smislio.
Doskoio sam iza nje da joj uvam leda pre nego to hel-blari dou do nas. Pogledala
me je, delom iznenaeno, delom zahvalno. Ma joj se presijavao na meseini, kao i
verinjaa naivena preko grudi na konu tuniku.
- Ostani blizu mene - rekao sam joj.
Podsmehnula se. - Ja imam ma, a ti no za mazanje hleba.Nema izbora osim da
ostane blizu mene.
A onda vie nije bilo vremena za duhovite dosetke.Zahvaljujui neprijatnom zvuku
koji se irio oko hel-blara dok su sekli vazduh, shvatio sam staro praznoverje da se vampire
pretvaraju u slepe mieve. Iskezio sam onjake. Bio sam sasvim pripravan da ih obaram i u
vazduhu ako bude potrebno.Prvi talas je snano napao, ali barem polovina je bila
pometena zbog flaa krvi koje su se ljuljale iznad nas. Iskapili su ih gutajui nezajaljivo
kao to studenti na urci ispijaju pivo. Krv im se slivala niz bradu i kapala po cveu.
Trajalo je veoma kratko, a onda su svi bili eljni smrti i nisu ih mogle omesti flae kravlje
krvi.
Bitka je bila brza i divljaka. Na naoj strani bila je vetina,ali bili smo brojno nadjaani.
A hel-blari su divljaku borbu doveli do savrenstva. Ubio sam jednog pre nego to se
previe pribliio, ali sam izgubio kolac u visokoj travi. Bio je predaleko i, da sam pokuao
da ga naem, ostavio bih Izabo nezatienu. Imao sam jo dva koca.
65

- Sranje, ne izigravaj muenika viknula je Den na mene kroz zube. Bacila mi je

jedan svoj mac. Imala je drugi u ruci i jo jedan za pojasom.
- Hvala! - uhvatio sam ga iroko se osmehujui. Ve sam se oseao bolje. Preskoio sam
otricu maa usmerenu ka meni.
- Kraljevsko voe za branje - podrugljivo se smejao jedan od njih. izmom je zdrobio
praznu flau. - Ovako izgleda dekor za vae otmene zabave?
Ipak ih niko nije poslao, samo ih je namamio i iskoristio bez njihovog znanja.
O tome je trebalo razmisliti.
Kolac mi je zakaio levo rame ostavljajui iza sebe vrelu ranu.
Kasnije.
- Prokletstvo, Logane - povikala je Izabo. - Obrati panju.Franchement - dodala je na
francuskom. Po tonu sam zakljuio da mi nije zaljubljeno tepala.
Snano je zamahnula i spreila napad hel-blara koji je zlokobno vritao. Njegova ruka,
sad odvojena od tela, poletela je kroz vazduh i tupo udarila o zemlju i dalje steui kolac
natopljen otrovom. Oseao sam miris otrova: meavina soli, gvoa i re. utnuo sam je u
stranu.
Den se ratosiljala dvojice, a Magda je vritala jednom u lice kao psihotina vetica.
Moda je izgledala kao cvetna vila,ali je umela vraki dobro da nacilja. Ispred nje se
pojavio oblak praine i okrenula se prema sledeem. Den je bila u blizini sekui sve pred
sobom arogantnim, smrtonosnim zamasima.
Jedna hel-blarka napala me je bodeom. Nogom sam joj polomio zglob. No joj je ispao
dok je zavijala od bola, a potom mi je skoila na glavu. Kotrljali smo se po tlu. Jedna flaa
se otkaila i pala mi pored glave. Krv je poela da curi na zemlju. Hel-blarka je iskezila
onjake. Bletali su kao igle.Udario sam je laktom ispod vilice i umalo je odgrizla sebi
jezik.Pljuvaka mi je pala na vrat. Borio sam se jo upornije,sve dok nisam uspeo da
podignem nogu dovoljno visoko da je odgurnem od sebe. Udarila je o drvo pored nas i moj
kolac joj se zabio u tvrdo srce pre nego to je uspela da povrati ravnoteu. Skljokala se.
Skoio sam na noge. Kasnije u se oseati loe to sam morao da je ubijem. U ovom
trenutku trening koji mi je usadila majka preuzeo je primat, ak i nad dentlmenskom
utivou kojoj sam se nauio od ostatka porodice. Moda sam oblaio frakove i recitovao
poeziju bolje nego sportske rezultate,ali znao sam pravila: ako se bori, preivee. A helblari nisu nikad nikog potedeli.
Den je bila dokaz za to.
Imao sam vremena samo da se okrenem i vidim kako je hel-blar s kojim se borila rui i
zabija joj zailjeni kraj drvenog koca u grudi.
- Kukin sine - povikao sam upotrebivi ma koji mi je Den pozajmila da mu odrubim
glavu s ramena. Onda sam ga ubo u srce lomei mu grudni ko. Ali Den se ve pretvorila
u sivi pepeo po laticama jagorevine i po odei s izvezenim grbom Drejkovih. Nisam imao
vremena ni da zastanem da je oalim niti da mrzim sebe jer sam ja pravi razlog to je
uopte bila ovde.
Izabo je poela da se umara. Video sam to po zamahu ruke kojom je drala mac, i dalje
smrtonosan ali za jedva primetan deli sekunde sporiji. Magda je kose umrljane krvlju
hramala drei se uspravno oslonjena na ma sa irokim seivom. Nismo mogli jo dugo
da izdrimo.
66

- Moramo da se izvuemo odavde - rekao sam Izabo. -Odmah. Moda da se popnemo

na drvee.
- Karlo Veliki ne moe da leti - rekla je, i znao sam da je to kraj mog nedovrenog
plana. Izabo nikad ne bi ostavila svog psa. Pre bi legla i pustila da je probodu kocem.
- Dobro rekao sam uzimajui Denin mac iz njene odee i kriom stavljajui flau
krvi ispod koulje. - Onda emo drugaije. - Izaao sam iz sigurnog kruga koji smo
formirali Izabo, Magda i ja. Izabo je siktala na mene.
- ta to radi?
- Spaavam tvoju vrlo slatku zadnjicu - uzvratio sam siktanjem.
Onda sam nabacio svoj najarogantniji smeak okreui se prema hel-blarima. - Jeste li
znali da je kraljevska krv najslada? - Noem sam isekao unutranju stranu nadlaktice
grizui usne da ne opsujem. U filmovima niko ne spominje koliko zapravo boli kad sam
sebe posee. Podigao sam ruku dok mi se krv slivala do lakta i prskala po zemlji. Veina
hel-blara je zastala okreui svoje gladne poglede ka meni.Da bi ova misija bila spasilaka, a
ne samoubilaka, morau brzo da se kreem.
- Doite i vaa je viknuo sam im pre nego to sam se bacio u senku izmeu drvea,
daleko od Izabo i planinskih peina.uo sam je kako iz sveg glasa rea psovku za
psovkom, sve na francuskom. Veina hel-blara krenula za mnom voena eu za krvlju.
Nisu ba bili glupi, samo nesposobni da razmiljaju kad je u pitanju hrana. Samo je
nekolicina nastavila da se bori i verovao sam da Izabo i Magda mogu da izau na kraj s
njima.
Postarao sam se da mi krv kaplje na sve strane ostavljajui za sobom trag koji bi moglo
da prati i slepo tene bez ula mirisa. teta za tako straenu krv. Hel-blari su se kretali toliko
brzo da sam im jedva uo korake. ulo se samo zujanje,kao let insekata. Bili su veoma
dobri tragai.
Zato sam ja morao da budem bolji u beanju.
Pomerao sam noge najbre to sam mogao, sve dok se uma nije pretvorila u zelenocrne mrlje promiui pored mene.U toplom vazduhu oseao se teak smrad trulei. Kad
sam bio siguran da im je moj beg sasvim zaokupio panju, savio sam ruku i pritisnuo
posekotinu o biceps da zaustavim krvarenje.Posekotina me je ve peckala, to znai da je
poela da zarasta. Vie nisam eleo da ostavljam trag za sobom; bilo je vreme da se
izgubim.
Neznatno sam usporio kako bih poboljao preciznost. Bacio sam flau u stranu tako da
se kotrlja po rastinju prosipajui svoj krvavi sadraj. Onda sam krenuo u suprotnom
pravcu.Malo sam iao levo-desno dok se nisam uverio da me nijedan goni ne vidi, a onda
sam se popeo na hrast. Bacio sam se na susedno drvo, pa potom na sledee, pre nego to
sam pronaao dovoljno debelu granu na kojoj sam mogao bezbedno da stojim. Zagledao
sam se u senovito zelenilo traei pogledom plavu kou i otre zube.
Bar tri hel-blara su se kretala kroz visoku paprat. irevi i granice krckali su im pod
nogama. Vie se nisu trudili da budu tihi. Zubi su im sevnuli. Jedan se zaustavio i
iznenaujue suptilno onjuio vazduh.
- Ovde je.
vre sam stegao balak maa i promenio poloaj. Verovatno bih mogao da mu
skoim pravo na glavu ako dobro naciljam.Umesto toga, zakrkljao je i pretvorio se u
pepeo. Kolac je pao na travu na kojoj je hel-blar stajao. Njegovi saputnici su se okrenuli i
67

takoe se skljokali u oblaku pepela. Izabo se provukla kroz bunje i stala ispod mog
drveta. Pogledala je gore nedokuivog izraza lica.
- Da to nikad vie nisi uradio.

68

13.
LOGAN
Nikad u ivotu nisam video toliko pasa.
Iako nisam znao ta treba da oekujem, ovo sigurno nije bilo to.
Bilo je nekoliko ulaza u peine, a glavni su uvala dva pripadnika plemena pasa s dva
rotvajlera. Rotvajleri su bili sreniji to me vide nego pripadnici plemena. Siktali su na
mene, ali su s potovanjem pognuli glave pred Izabo.
Unutra je bio irok hol koji je vodio dublje u peine i jo nekoliko prolaza uklesanih u
stenu s obe strane. Neki su bili zatvoreni crnom gvozdenom kapijom, kao one koje se
mogu videti u starim vinskim podrumima u Evropi.
- Privatne odaje - objasnila je Izabo odseno. elo joj je bilo namrteno od brige.
Pourila je niz glavni hoi pa niz nekoliko stepenika, a potom napolje na uzanu izboinu na
steni.
Prizor je bio predivan.
Svi su priali o usamljenikom plemenu pasa kao da ive u rupama i jazbinama pod
zemljom kao neki jazavci. Ali ova glavna prostorija kao da je ispala iz filma Gospodar
prstenova i pristajalo joj je ime kojim se pleme naziva, kun mamau.
Vatra i baklje spreavale su vlagu i obasjavale ametist i kvarc usaen u zidove
svetlucajui kao svici u tegli. Oker-crvene slike pasa i rogatih ljudi podignutih ruku
iskrsavale su na svetlosti baklje. S desne strane vodopad se kao staklo slivao u
mlenoplavo jezerce. Bilo je najmanje dvadesetak pasa, koji su svi podigli glave kad smo se
pribliili. Peli smo se nejednakim stepenicama koje su vodile do uklesane staze. Izabo je
praktino preskoila poslednjih nekoliko stepenika trei prema eni koja je leala na
krevetu prekrivenom krznom pored podzemnog jezera.
- Kala - zaplakala je.
Kala je bila uvena amanka, voa plemena pasa, za koju se prialo da ima vetije pse
i magine moi. Za Izabo, ona je bila neto najpriblinije kraljici i majci. Verovatno i jedno i
drugo. Starica je imala dugu sedu kosu upletenu u pletenice i dredove ukraene perlama
od kosti u obliku rua i lobanja.Od leve slepoonice pa niz kljunu kost i celom duinom
ruke imala je upeatljive, plave, spiralne tetovae. Oi su joj bile toliko svetle da su bile
skoro bezbojne. Kad se nasmejala,zubi su joj bili krvavi.
- Izabo.
Pripadnici plemena pribliavali su nam se izlazei iz pukotina i rupa u stenama kao
moljci koji lete oko plamena. Drao sam aku na pozajmljenom mau, ali nisam ga izvukao
iz korica. Pokuao sam sa svojim najarmantnijim osmehom.
Nita.
Pomerio sam se tako da ne oborim Izabo ako budem morao da se borim.
- Je li ovo tvoj mladi? - proaputala je Kala promuklo.
Izabo me je brzo pogledala.
- Ovo je Logan Drejk - rekla je. - Logane, ovo je Kala.
- Drago mi je. - Proao sam takvu obuku da sam mogao istovremeno da se naklonim i
drim oruje u pripravnosti.
Kala se zacerekala. Nije se moglo drugaije rei.
69

- Rekla sam ti da kosti nikad ne lau - kazala je. Mogao sam se zakleti da je Izabo
pocrvenela. Magda ju je otro pogledala,pa skrenula pogled ka meni.
- ta? - pitala je.
- Ovo nije pravi trenutak- promrmljala je Izabo. - I nije ono to misli.
Nisam znao o emu pria, ali bio sam ubeen da se ne bih sloio s njom.Izabo je
sklonila pletenicu s Kalinog obraza. - Gde si povreena?ta su ti uinili?
Kala ju je potapala po ruci. - Biu dobro. Popila sam krv,a lanak mi se ve vratio na
mesto. Nisi morala da se vraa.
- Morala sam - odgovorila je Izabo arko. - Ko ti je to uradio? Horda?
Kala je uzdahnula. - Da. Izala sam napolje da skupim jo peuraka za sveti aj i napali
su me iz zasede.
Umalo da mi izleti kako je mogla da kupi aj od peuraka od svakog ko luta uliicama
Vajolet Hila nou, kao i na bilo kojoj farmi, ako je ba to traila. Vajolet Hil bio je jedan
napredan, hipi grad.
- Jesi li bila sama? - namrtila se Izabo. - Zna da uvek neko treba da ide s tobom. Kala,
ti ne zna da se bori.
Iznenadio sam se kad sam to uo. Pretpostavljao sam da je predvodnica jednog tako
divljeg plemena smrtno opasna s bilo kojim orujem u rukama.
- Ako sam vampir, ne znai da sam i ratnik - rekla mi je Kala. Bilo je jasno da ima
druge sposobnosti, kao to je itanje misli.
- Jesi li prepoznala nekog od njih? - pitala je Magda.
Kala je pokuala da sedne, ali se umesto toga naslonila na ogromnog crnog psa
neodredene rase. - Ne, bilo ih je nekoliko. Aure su im bile neobine i to me je omelo. Psi su
ih oterali pre nego to sam ih dobro pogledala. Zdravo, stari moj - rekla je kad je Karlo
Veliki poeo da je lie po licu. -Mogli su da me probodu kocem, ali nisu hteli.
Izabo je sela privlaei stopala blie sebi. - Merde. Pogledala me je smrknuto. Morao
sam da se borim protiv poriva da je zagrlim oko ramena i uteim. Verovatno bi mi
polomila ruku kad bih pokuao. Nek sam proklet, ali zbog toga mi se jo vie sviala. Nije
mi se dobro pisalo. - Ako nisu eleli da ubiju Kalu, onda su hteli da naprave diverziju.
- I odvuku nas iz kraljevskih peina pravo u onu zamku hel-blara.
- Ne dopada mi se da me neko cima unaokolo kao marionetu- rekla je Izabo mrano.
- Nisam ni mislio da ti se dopada - rekao sam jetko.
Ustala je. - Jesi li sigurna da ti je dobro? - pitala je Izabo Kalu.
Kala je klimnula glavom. - Biu dobro.
- Onda moram da odem da razmislim - rekla je, uglavnom sebi u bradu, pre nego to je
otila u pratnji Karla Velikog,kao i obino.
Magda je krenula za njom, ali Kala ju je zaustavila. Pusti je - rekla je, ali gledala je u
mene.
- Smrdite na krave - promrmljala je Kala. - ta ste, zaboga,radili?
- Upali smo u zamku - rekla je Magda ogoreno. Podigla je glas okreui se ljutito
prema meni. - Koju su nam postavili njegovi ljudi.
Svi psi su se okrenuli prema meni iskeenih onjaka. Bio sam svestan da ja imam samo
jedan bedan par. Zakiljio sam.Vaspitan sam da se obino lepo ponaam prema
devojkama,ali sam ipak arko eleo da je utnem. Bio sam siguran da bi i Bajron i Seli imali
istu elju.
70

- Nismo mi postavili prokletu zamku - prasnuo sam. -Zbog ega bih ja bezbrino
uleteo u smrtonosnu klopku da sam znao da je tamo?
- Nije ni trebalo da bude tamo - rekla je. - Tvoja porodica je mogla to da organizuje
bez tvog znanja.
- Drejkovi nisu nahukali hel-blare na vas. - Puio sam se od besa podrhtavajui od elje
da eksplodiram. Ophodili smo se prema vama sa svakim potovanjem. Ja sam taj na kog
je baena neka vaa jeziva kletva.
udno je kako tiina moe da bude otra, kao igla koja grebe po koi.Kala se podigla
tako da je sedela naslonjena na veliku stenu oslikanu trostrukom spiralom.
- Kakve ini su u pitanju, mladiu?
- Psea apa - rekao sam joj. Poeo sam stvarno da se brinem. Nisam imao mnogo
vremena da razmiljam o tome pored napada hel-blara i pretpostavljao sam da je to samo
taktika zastraivanja. Stalno sam zaboravljao da bi ta vradbina mogla stvarno da deluje.U
stvari, nije mi bilo nimalo prijatno kad sam to shvatio.
- Ima li je kod sebe? - pitala je Kala. Oi su joj sijale kao led koji na prolee puca na
povrini jezera.
-Ne.
- Bie mi tee da je skinem, ali nije nemogue. Jesi li siguran da je namenjena tebi?
- Izabo je rekla da je njen znak na kletvi.
- Optuuje Izabo? - pitala je Magda razjareno. Vidite li koliko vredi odanost
kraljevske porodice? - pljunula je.
- Nisam optuio Izabo - procedio sam. - Nisam ni znao da je to njen simbol dok mi nije
rekla.
Ali Magda je ve zamahnula pesnicom prema meni i zamalo da me udari. Zgaenost i
iznenaenje usporili su mi reflekse. Zakaila mi je uvo i povukao sam se unazad i
okrenuo.Nisam je udario, poto nije lepo udariti devojku, ak I kad je luda. Umesto toga
sam je sapleo oseajui se veoma dobro zbog toga.
- Koji je tvoj problem? - vikao sam na nju.
- Izabo je suvie dobra za tebe! uzvratila mi je viui.
- A ti e nam je oduzeti i odvesti da ivi s tobom u tvojoj glupavoj kraljevskoj kui.
Bio sam suvie preneraen da se izmaknem pred narednim udarcem. Jedva sam ga i
osetio.
- Ja u odvesti Izabo svojoj kui? - ponovio sam. Zaboravila je to da mi kae.
- Isto kao to je meni zaboravila da kae kako su kosti prorekle da e pronai svog
dragog meu kraljevskom porodicom.- Pokuala je da mi polomi aicu nogom, ali uspeo
sam da je odgurnem.
- Ti si luda - rekao sam joj. Meutim, ne mogu da poreknem da sam bio zaintrigiran,
kao ni da mi se dopadala ideja da mi Izabo bude obeana, kao i ja njoj. Iako sam znao daje
suvie osetljiva i nezavisna da bi me volela samo zato to joj amanka tako kae.
Ipak.
- Hoete li itati kosti za mene? - pitao sam Kalu saginjui se da izbegnem urnu kojom
me je Magda gaala u glavu.Razbila se u paramparad udarivi o zid. Jedan pas pojurio je
krhotine nadajui se da e biti nagraden poslasticom. Kala se nasmejala.
- Doi, mome. - Izvadila je aku oslikanih kostiju iz torbice za pojasom. Izgledale su
kao meavina runa i spirala.Nisam uopte mogao da ih protumaim. Dala mi ih je. Stavi
71

ih u sklopljene ake, protresi i baci na zemlju izmeu ova dva kristala. - Bacila je dva
kristala na zemlju.
- Kala, nije ti dobro - bunila se Magda. - Kraljevski problem mogu da ekaju.
Bila je u pravu, iako nisam eleo to da priznam.Kala je samo odmahnula rukom. - Baci!
podviknula mi je. Bacio sam kosti refleksno, iznenaen njenim otrim tonom. Zbog ega
su sve stare gospoe koje poznajem tako strane?
Kosti su se zakotrljale i rasule po pranjavom tlu.Kali su izgleda govorile neto.
Nekoliko drugih pripadnika plemena prilo je blie krivei vratove da bolje vide. Zaulo se
prigueno aputanje preneraenog plemena. Magda se namrtila kao da sam upravo
utnuo tene. Kala je samozadovoljno klimala glavom.
- Vidite li sad? Svi moete da vidite. To je on.
Ja nisam video apsolutno nita.
- Trae sa psima - uveravala me je, kao da e mi to neto pomoi. Potom se nakaljala
izbacujui krvavu pljuvaku.
- Sad je ostavi na miru - brecnula se Magda na mene skupljajui kosti umesto Kale i
okreui lea da me sprei da priem.

72

14.
LOGAN
Pronaao sam Izabo kako sedi na kamenoj izboini pod zvezdama,ispod jednog
zakrljalog bora. Popeo sam se do nje ruei kamenie izmama. S leve strane joj je sedela
neka zver, upava i ogromna.
- ta je to, doavola? - pitao sam.
- Pas - odgovorila je jednostavno.
- Izabo, to nije pas, to je los.
Nasmeila se. - To je engleski mastif. Zove se Oks-Aj.
Oks-Aj je podigao glavu. Viao sam manje konje.
- Oks-Aj zato to je delom vo? - pitao sam unuvi pored nje.
- Ne, dobio je ime po vrsti bele rade.
- Nazvala si ovu zver po cvetu?
Poeala ga je iza uha s ljubavlju. - On je veoma nean.Tr'es sympathique.
- Siguran sam u to - rekao sam sumnjiavo. Gladila je pare izbledele svile izmedu
prstiju. Ivice tkanine bile su iskrzane.
- Amajlija za sreu? - pitao sam blago.
Prekinula je i gurnula tkaninu u rukav. - Da, pretpostavljam.Mislila sam da sam je
davno izgubila.
- ta je bilo, Izabo? - pitao sam.
- Kako to misli?
- Izabo. - Nisam znao kako to znam, ali bio sam siguran da se jo neto deava. Grizla
je donju usnu konano delujui kao osamnaestogodinjakinja.
- Imala sam kod sebe tu amajliju za sreu, kako je ti zove,onog dana kad sam umrla.
Odnosno, onog dana kad su me preobrazili i ostavili mrtvu. - Zvuala je ljutito, ogoreno i
krhko, onako kako nisam mislio da je mogue. Poeleo sam da pronaem kopile i otkinem
mu glavu s ramena. Nisam je videla od te veeri.
Namrtio sam se. - Gde si je pronala?
- U umi blizu tvoje kue - odgovorila je. - Kad smo pratili tragove horde.
- Sranje.
- Oui. Ostavljena je za mene.
- Ko ju je ostavio?
- Grejhejven. Ili bar pretpostavljam. Nosila sam je one noi kad me je ubio.
Seo sam pored nje. - Zbog toga si se izgubila kad su sino u umi izgovorili njegovo
ime.
- Oui - rekla je jo jednom mrtei se. - Vratio se. I sad konano mogu da ga ubijem.
- Izabo, on ima, koliko, trista godina? etiristo?
-Pa?
- Pa, ti si mlad vampir, bez obzira na to koliko dugo te je ostavio da lei u grobu. Mnogo, mnogo sam eleo da mu otkinem glavu. - Jo nisi dovoljno jaka.
- Mi nismo kao ostali vampiri, Logane - insistirala je hladno.
- Aha, to mi je jasno, veruj mi. - Podigao sam obrvu gledajui je upitno. ta je mislila,
da sam idiot?
73

- Ranije nisam mogla da pronaem Grejhejvena. Uvek je obavljao neke poslove za

Montmartra. Nisam uspevala da mu se pribliim, nisam ak ni znala da li je na ovom
kontinentu. - Izvukla je modru svilu. - Ali sad znam. Sad mogu da ga pronaem.
- Kako? Znam da si dobra u tome, Izabo, ali on je jedan od glavnih Montmartrovih
porunika. ak sam i ja uo za njega.
- Postoje rituali.
Provukao sam prste kroz kosu. - Kladim se u to.
- Sad imam ovo. Mogu da osetim njegov miris na tkanini.
-Ali zato? Samo da bi te muio? Ima tu jo neega.
- Znam - priznala je. - Ali neu shvatiti ta je posredi sedei ovde i ekajui da on
napravi sledei potez. Ono to mogu da uradim jeste da odnesem ovo tamo gde sam ga
pronala i da ponem budna da sanjam.
- Budna da sanja?
- Kao kad padne u trans. Slino kao ono to si video u peini sa slikom.
- A gde si to tano pronala?
Uzdahnula je. - Na istini na kojoj su postavili zamku.
Razjapio sam vilicu. - Na livadi s hel-blarima i krvlju na sve strane? Tamo e lei i pasti
u trans?
- Oui.
- Opa. To je najgora ideja koju sam ikad uo. A poznajem Lusi skoro celog ivota.
- Ne razume.
Frknuo sam. - Savreno dobro razumem. Nisi normalna.
Slegnula je ramenima ne odreagovavi. - Ja sam amankina pomonica. To mi je posao.
-Jesi li ikad primetila da to kae samo kad hoe da uradi neto nepromiljeno? - Bela
svetlost meseca na zalasku pala joj je na kou punu oiljaka. - Je li ti on to uradio? Bio
sam iznenaen to mi je glas vie liio na reanje. Oks-Aj je radoznalo podigao glavu.
- Non, psi su mi to uinili.
Piljio sam u nju. - Napali su te sopstveni psi?
- Ne. - Prvi put se osmehnula ublaivi stegnute crte lica.- Oni su me spasli. Kalini psi
su me izvukli iz zemlje. Nikad to sama ne bih uspela da uradim. Grejhejven mi je dao
taman toliko krvi da se preobrazim, ali ne dovoljno da me oivi. Vekovima sam bila bez
svesti u tom kovegu.
- U Francuskoj?
- Ne, sahranjena sam u Londonu, na strievoj porodinoj parceli.
- I Kala je dola po tebe?
- Ne, ona nikad ne naputa planine, ni ove ume. Tu joj je centar snage, a psi su joj
totemi, moglo bi se rei. Svima nama.
Mogao sam da pratim to to pria samo zahvaljujui Lusi i njenim savremenim
roditeljima. Lusi je priala o totemima,aurama i ritualima za vreme punog meseca kao to
drugi ljudi priaju o asovima baleta i rotilju.
- I ko te je pronaao?
- Poslala je Fina preko okeana s tri svoja najpouzdanija psa. Oni umeju da prizovu
druge pse. Fin mi je rekao da je na groblju Hajgejt bilo skoro dvadeset pasa lutalica kad me
je konano pronaao.
74

Mogao sam da zamislim scenu: magla, gluvo doba noi na ureenom drevnom groblju
u Londonu na prelazu izmeu dva veka, pod svetlou baklji dok s druge strane zida
dopiru zvuci konja i koija. Izabo je sigurno imala neku haljinu preko korseta, bisernu
ogrlicu oko vrata i rukavice do lakata.Bila je kao stvorena za mene.
- Tako su me psi pronali i iskopali me. Seam se zvuka njihovih kandi i zuba koji mi
se zarivaju u ruku. I vazduha,konano pravog vazduha koji sam mogla da udahnem. Tad
sam shvatila da zapravo ne diem i da se ne budim iz neke none more u strievoj kui
1795. Prolo je dvesta godina I nita nije imalo smisla. - Stresla se gledajui u daljinu.
Mislio sam da je na preobraaj teak, ali mi smo barem znali da dolazi i naa porodica
je imala vekove da se prilagodi i pripremi. Naravno, mi se razbolimo i oseamo slabost, i
neki su blie smrti od drugih, ali obino je bio dovoljan samo gutljaj krvi da budemo kao
novi. Povampireni, ali ipak smo se dobro oseali i jo uvek smo to bili mi, osim to smo
iveli uvenim neupokojenim ivotom. Konorov jedini problem bio je to to se brinuo da
e morati da pone da se oblai kao ja.Poklonio sam mu crni somotski frak za roendan
one godine kad se preobrazio i okaio sam mu ga na vrata, tako da je to bilo prvo to je
ugledao kad se probudio.
- Fin mi je dao da popijem krv - nastavila je Izabo. -Mislila sam da je lud. Morao je da
me natera i ja sam mu se ispovraala po izmama. Posle sat vremena bila sam toliko edna
da sam mogla da popijem bure puno krvi. Doveo me je ovde im sam se oseala dovoljno
dobro da mogu da putujem,brodom, u kabini bez prozora i s kapetanom koji nije
postavljao pitanja. im sam videla Kalu, znala sam da sam konano dola kui.
Zazvidao sam. - To dakle nije samo pria kojom plaite druge vampire?
Odmahnula je glavom. Ispruio sam ruku i vrhovima prstiju joj preao preko oiljka u
obliku polumeseca iznad lakta. Maltene sam oekivao da e mi polomiti ruku, ili se barem
udaljiti od mene. Samo se umirila.
- Tvoja strina misli da je odvratna zbog oiljaka.
I ja sam se umirio. - Priala si s mojom strinom Hajasint?- zinuo sam. - Hou rei, strina
Hajasint je priala s nekim?
- Da. Deluje mi... rastrojeno.
- Moe se i tako rei. Jedva da je izala iz sobe otkad su je oni otpadnici Helios-Raa
poprskali svetom vodicom i ostavili da umre. Nee ni sa kim da razgovara i apsolutno
odbija da skine veo. ak ni pred ujka Defrijem, a on je maltene lekar.Trebalo je da je vidi
pre napada. Bila je nezaustavljiva,neustraiva i stroga u vezi s ceremonijalom i pravim
dentlmenskim manirima.
- Zato si ti takav.
- Molim?
- Kako se oblai i klanja, kao da smo jo u osamnaestom veku.
- Valjda - slegnuo sam ramenima odluno govorei sebi daje ne pitam da li joj se to
dopada ili ne. Nisam nameravao da budem jedan od tih momaka.
- Da si me ti iskopao umesto Fina, moda ne bih odmah shvatila da vie nije
osamnaesti vek.
Obino bih to shvatio kao veliki kompliment; meutim,nisam bio siguran kad je ona u
pitanju.
- Pored naeg matrijarha, madam Veronik, i njenih srednjovekovnih lekcija i strine
Hajasint, bilo je neminovno da neko potpadne pod uticaj.
75

- Ti si drugaiji od svoje brae - bila je uporna Izabo. -Oni ne proivljavaju sve to tako
duboko kao ti. Odmah sam to primetila.
- Primetila si to za tih nekoliko sati koliko si provela s njima? I svakako nisam imao
nameru da je pitam ko joj se najvie svida. Kvin je umeo da navede devojke da se ponaaju
kao glupae u njegovom prisustvu. Odjednom sam poeleo da ga udarim zbog toga.
- Ne, to je zapravo ba lepo. Lii na deake koje sam poznavala u Francuskoj.
Nisam ba bio oduevljen zbog tog ,,deaci.
- Nisam ni znala da mi to nedostaje - nastavila je kao da je samu sebe iznenadila.
Nikad nisam neto toliko eleo kao to sam sad poeleo da je poljubim. eleo sam to
vie nego to sam eznuo za Kristinom Rii u filmu Uspavana dolina. A meni se ba sviaju
devojke u korsetima. Izaboina duga, crna kosa, ravna kao vodopad u peinama ispod nas,
njene zelene oi i ruke pune oiljaka i njena vetina s maem, opasno me je privlailo sve
na njoj.
Odluio sam da uzmem svoj ivot u sopstvene ruke i polako sam se nagnuo prema
njoj. Nisam urio, dajui joj dovoljno vremena da se povue, ali nastavio sam neumitno da
smanjujem razdaljinu izmeu nas. Mirisala je na kiu, zemlju i vino. Da je bila tenost u
peharu, iskapio bih sve do poslednje kapi. Sad nas je delio samo apat, a ona se i dalje nije
pomerala.
eleo sam da joj zarinem ruke u kosu i privuem je sebi,ali pomislio sam da moda
nije spremna na to. Bila je pomalo kao divlja zver, neukroena, nepokorena i slobodna kao
soko na nebu. Ne bih voleo da je bila drugaija.
Spustio sam usne na njene oseajui da je to ispravno, ak neophodno. Ljubio sam je
duboko, polako, kao da imamo sve vreme sveta. Usne su joj se otvorile i jezikom je
dodirnula moj jezik, neodluno, ljupko. Morao sam da stisnem pesnice da je ne bih
zgrabio. Poljubac je postao opasniji, divlji - jedno od nas je ispustilo tihi zvuk, ali nisam
znao ko.
Osetio sam peckanje na potiljku i celog me je proeo talas gorue vreline. Odmakao
sam se nevoljno. Usne su joj se razvukle u osmeh, to se retko deavalo.
- Svie - proaputala je.
Palcem sam joj preao preko nateene donje usne. - Svie- sloio sam se.
uma je postajala sve svetlija, vie siva nego crna.
- Treba da uemo - rekla je dok su joj oba para onjaka bila malo izbaena. Bila je
neverovatno slatka.
- Zna li neko bezbedno mesto gde mogu da spavam? -pitao sam.
Provukla je prste kroz moje.
- Znam.

76

15.
LOGAN
- Jesam li spomenuo daje ovo najgora ideja svih vremena?
- Sto puta. - Izabo je zakolutala oima. Karlo Veliki je izgledao kao da i on razmilja o
tome.
- Ako kaem i sto prvi put, hou li te ubediti?
- Ne. - Sagnula se da prode ispod jedne niske grane. - Plaljiviji si od moje stare dadilje.
- Zduno saoseam s tvojom starom dadiljom promrmljao sam. Vee je bilo prelepo,
toplo i puno zvezda, ispunjeno pesmom zrikavaca i kreketanjem aba. Beli cvetovi sijali su
u travi. Bila je to no kao stvorena za poeziju. Trebalo je da se ljubimo. Mnogo.
Umesto toga, iskradali smo se iz peina da odemo na krvlju natopljenu livadu gde smo
upali u zasedu pre samo dvadeset etiri sata. Ovo ba i nije bio obian sastanak.
- Sve e biti u redu - uveravala me je dok joj se crna kosa vijorila. - To je samo trans,
nema ega da se plai.
- Stvarno? - odgovorio sam jetko. - Jesmo li se zbog toga iskrali i nisi nikome htela da
kae ta smeramo, ak ni Magdi?
- Ne elim da se brinu. I svakako ne bi razumeli.
- Ni ja ne razumem uzvratio sam.
- Znam. Ali ipak si ovde, ipak mi pomae. Ne pokuava da me sprei.
Vrteo sam glavom. - Naravno da pokuavam da te spreim,samo mi izgleda veoma
loe ide.
Kad sam se probudio pored Izabo u peini dok mi je njena ruka leala prebaena preko
grudi, pomislio sam da e no ii u drugom pravcu. Trebalo je da znam. Nije bilo slabosti
kod Izabo, ak ni u snu. U stvari, to nije bilo sasvim tano.Ipak sam uspeo na trenutak da
vidim njenu ranjivu stranu, a mislio sam da nije ak ni svesna da je ima. Bila je amankina
pomonica iz peina, ratnica koja je izvravala svoju dunost.Ali ovo je bio njen dom, u
kojem se oseala dovoljno prijatno da odbaci nekoliko slojeva svog zatitnog oklopa.
Soba joj je bila jednostavna, skoro oskudno nametena.Imala je madrac s runo
raenim prekrivaima i nekoliko leaja za pse u okovima, debele tepihe i malu uljanu
sliku francuskog vinograda. Nije bilo postera s nekog koncerta, ni plakara punog haljina,
samo sanduk za odeu, jo jedan za oruje i kutija za nakit puna amajlija i perli od kosti.
Sve je kod nje bilo drugaije.
I zbog nje vie nisam bio zainteresovan za obine devojke.ak i sad kad se unjala po
umi u punoj pripravnosti u sluaju da oseti smrad hel-blara ili podmukli napad horde.
- Blizu smo - promrmljala je.
- Znam. Oseao sam peckanje u nozdrvama i otar,metalni miris osuene krvi.
Krhotine stakla presijavale su se meu rastinjem. Karlo Veliki je pronjukao po istini i seo
isplaenog jezika. Oigledno smo bili sami. Kakav gubitak noi obasjane meseinom.
Namrtila se dok je gledala u zemlju. - Vidi, otisci pseih apa.
Pratio sam njen pogled do izgaene trave i otisaka apa.
- Karlo Veliki?
- Ne, ima ih previe. I svei su.

77

Prouio sam tragove. - Neko se vratio nakon to smo otili samo da bi dodao otiske
apa? - Oputeno sam se klatio na petama. - Da bi smestio psima za napad, isto kao i s
onom smrtonosnom vradbinom u mom depu.
Kratko je klimnula glavom. - Verovatno Montmartr.
- On ne eli da sklopimo sporazum - sloio sam se. -Mnogo bi vie voleo da se borimo
meusobno nego protiv njega. - Uzdahnuo sam. - I ta sad?
Kruila je oko istine, slino kao Karlo Veliki, nakrivljene glave, lagano njukajui.
A sad ritual.
Namrtio sam se. - Jesi li sigurna? Montmartr moe biti bilo gde. A ja nisam znao ni da
magija stvarno postoji pre onog tvog trika s ljubavnom vradbinom.
Zamiljeno je odmahivala glavom. Perle od kosti u njenoj kosi zveketale su sudarajui
se. - Nikad neu razumeti kako vampiri mogu da budu takve neznalice kad je u pitanju
magija koja im tee venama, koja je deo njih.
Nelagodno sam slegnuo ramenima.
- Mogu to da uradim, Logane - rekla je samouvereno. -Kala me je obuavala za tako
neto.
- ta ako neto krene naopako? Neu ba moi da mahnem arobnim tapiem i
izbavim te. Ja nisam Hari Poter.
-Ko?
- Zaboravi - rekao sam.
- Da bi me probudio iz transa, treba samo da izgovori moje ime tri puta. Ako to ne
uspe, zakopaj mi obe ruke u zemlju.
- Neu ni da pitam.
- To e me vratiti u telo. Stvarno, ta te ta tvoja porodica ui?
Izvukla je osueno bilje iz torbe koja joj je visila za pojasom i razbacala ga po sredini
livade. Oseao sam miris nane,karanfilia, bibera i jo neeg to nisam prepoznao. Stavila je
jo jednu amajliju oko vrata: ova je bila od potamnelog srebra s kog su visili maleni
zvonii i granatne perle kao zamrznute kapi krvi sa izgraviranim simbolima.
Potom je izvadila neto to je liilo na kosti cevanice i zabila ih u zemlju. Bile su glatke
i sjajne i oslikane jo nekim simbolima. Jedna je bila obmotana bakarnom icom i biserima.
- Jesu li to ljudske kosti? - namrtio sam se. Iza vampire nisu ostajale kosti, samo
pepeo.
- Psee - odgovorila je. - I vuje.
- Oh. - Nisam znao ta da odgovorim na to.
Legla je na lea izmeu kostiju, jedna kod glave, druga kod stopala. Drvee oko nas
svetlucalo je od krhotina flaa.Ruke su joj bile gole, kao i obino ponosno pokazujui
oiljke,a verinjaa joj je prekrivala srce. Sklopila je oi podseajui na divlju Uspavanu
lepoticu.
Isukao sam ma i polako kruio oko nje, toliko udubljen u oslukivanje u sluaju jo
jedne zasede da mi se znoj skupljao ispod kose. Pomerila se kako bi joj bilo udobnije i
promrljala neto suvie tiho da bih je uo.
Dugo je tako leala, tiho i jezivo nepomino.
Ba kad sam pomislio da je jedina magija koja se ovde deava to to je Izabo zaspala,
osetio sam svaki svoj nervni zavretak,a dlake na rukama su mi se nakostreile. Odjednom
sam se oseao kao da me celog proima statiki elektricitet.
78

Okrenuo sam se prema Izabo zatitniki podigavi ma.

Bila je sama, bezbedna. Ali mogao sam se zakleti da joj je telo isijavalo srebrnkast sjaj,
kao da bleti. Nije delovala zabrinuto; zapravo, smekala se polako podiui uglove
usana.Priznajem da sam osetio olakanje. Nisam ba imao ideju kako da se borim protiv
nevidljivog neprijatelja.
Oigledno je bilo rupa u uvenom obrazovanju Drejkovih.
Mogao sam samo da zamislim ta bi mama rekla na to. A onda je trava u krugu oko nje
polegla, kao da je pritiska snaan vetar. Kad je dopro do mene, sapleo sam se krenuvi
unazad I udario o drvo. Jedna flaa pala je s grane iznad mene, prevrnula se i krv je poela
da curi u travu. Uspravio sam se psujui.
Izabo je takoe ustala. Delovala je kao da bleti jo jae nego malopre. To me je malo
pomelo.
- Izgleda da nije uspelo - rekao sam joj.
Zbunjeno me je gledala. - Zapravo, uspelo je i suvie dobro.
Primetio sam da sve oko mene deluje nestvarno, bledo.Primetio sam da i ja pomalo
sijam, kao u onim dokumentarcima o prirodi koji objanjavaju kako floem sija ispod
povrine mora. - Mislim da ne elim da znam o emu pria.
- Logane, upao si u trans sa mnom.
- Da, upravo to nisam eleo da saznam.
Delovala je zbunjeno. - Ovo se nikad ranije nije desilo.
- Aha, to je upravo suprotno od utene informacije. -Mogao sam da vidim kroz
sopstvenu ruku.
To nije bilo dobro.
Pokuao sam vre da stegnem prste oko balaka. Sve je bilo oivieno sjajem, kao da
se nono nebo spustilo da dotakne sve oko nas. Zapravo, nebo mi je delovalo blie nego to
bi trebalo da bude.
- Skloni to - rekla mi je Izabo. - Ionako ti ovde ne moe pomoi. Oruje je beskorisno
kad samo jedna pogrena misao moe da te ubije.
- Pa, sranje, to je ba sjajno.
- Najbolje oruje jeste ogledalo.
- A? - nisam ba obraao panju ta pria.
- Tako moe da vidi neije pravo lice. Ne veruj izgledu ovde, Logane, nita vie nego
to bi verovao da si u svom pravom telu.
- Vai, naravno. - Drvee je sijalo zelenim sjajem i polako pulsiralo, kao otkucaji srca. U
stvari, sve je imalo nekakvu sjajnu auru boje karamele. - Jesi li mi ubacila malo onog aja
od peuraka u krv kad sam se probudio?
- Ne, ovo je savreno normalno uveravala me je.
- Sigurno uzvratio sam sumnjiavo.
- Pa, ne ba normalno - ispravila se. - Nikad nisam povela nekog sa sobom u etnju po
snovima.
- Oseam se skroz udno - rekao sam joj zurei u svoje iskriavo telo.
- Navii e se. Ali treba da pourimo, nije dobro ostati predugo prvi put.
- Zato?
- Mogao bi da se pretvori u abu.
79

Zinuo sam prestravljeno pokuavajui da promucam odgovor,ali rei nisu izlazile.

Trebalo mi je puna dva minuta da shvatim da se ali. Glasno se nasmejala.
- O, naravno, sad se kikoe kao devojica. Ima sadistiki smisao za humor.
iroko se osmehivala nepogoena mojim reima. Nisi prvi koji mi je to rekao.
Okrenuo sam se i video sebe oslonjenog na drvo, s ipkanim manetnama koje su mi
virile iz rukava, dok mi se vrh maa odmarao na bokoru ljubiica. Kao da sam doiveo
blizak susret sa smru o kojem ljudi priaju u svim onim emisijama o natprirodnom. Jedino
to sam ja praktino ve bio mrtav. Nisam se pomerao i oi su mi bile otvorene gledajui u
prazno. - Dobro, ovo je jezivo.
- Nemoj dugo da gleda u sebe - posavetovala me je. - Bie ti muka.
- Vidim zato. - Namerno sam se okrenuo. - I ta sad?
- Sad traimo natprirodne znakove, sve to deluje kao da ne pripada tu, sve to ne
svetli ili udno mirie.
Krv u flaama bila je druge boje, kao da gledam negative neke fotografije. Bila je boje
topljenog srebra i sve drugo je u poreenju s njom bilo tamnije, prozirnije. Izabo je uala
prebirajui prstima po rastinju, vadei krhotine stakla kao da su latice cveta. Trudio sam se
da mi panju ne odvlae njene oi boje lia nane, zvezde iz kojih je lila svetlost, stotine
paukova, buba i nonih leptirova koji su bili svuda oko nas.
Uspravila se briui ruke. - Nita - rekla je iznervirano.
Obratio sam panju na okolinu, na mirise. Oseao sam miris blata, i reke, i borovih
iglica, i blag miris Izaboine koe. Osim injenice daje sve izgledalo kao daje prekriveno
bojom koja svetli u mraku, delovalo je prilino normalno. Otisci stopala,tragovi u praini,
svi znaci borbe bili su na svom mestu.
Osim.
Zastao sam. Mesto gde se Den pretvorila u prah bilo je tamno, kao da se bletava
svetlost pretvorila u osueni prah.Osetio sam muninu.
- Izabo.
Pourila je do mene uplaena tonom mog glasa. - ta je bilo? - Zastala je. - Oh, nasilna
smrt ostavlja fizike tragove kojima treba mnogo godina da izblede - rekla je tiho.
- Ali Den nije zarobljena na ovom mestu, zar ne? pitao sam otro. - Ovo su samo
zaostali tragovi?
Klimnula je glavom. - Oui.
Da sam mogao da diem, sada bih izdahnuo nakon to sam zaustavio dah. - U redu.
Dobro je. - Izraz lica bio joj je udan, a nozdrve su joj se rairile. - Izabo?
- Nisam to ranije primetila - mrmljala je. Da vampire mogu da pozelene od muke,
Izabo bi pozelenela.
- ta je bilo, doavola?
- U flaama nije bila samo kravlja krv - rekla je. Bilo je i Montmartrove krvi. Taman
toliko da budu sigurni da e hel-blari pratiti njen miris.
Namrtio sam se. - Zna, to nema ba mnogo smisla. Voleo bih da bar jednom doemo
do odgovora, a ne do novih pitanja.Znamo kako Montmartr eli da dode do Solan i kako
se trudi da onemogui ostale da naprave sporazum. Moemo da pretpostavimo da je ovo
ovde Grejhejvenovo maslo, ali to i dalje ne objanjava zbog ega se nameraio na tebe.
- Zaista bih elela da ga ubijem - rekla je Izabo kao da ezne za jo jednim eklerom u
lokalnom kafeu.
80

Glavom sam pokazao na njene amajlije. - Ovaj, sija se.

Pogledala je dole zbunjeno trepui. Amajlija je liila na zub koji se prepolovio kad
smo saznali da je Kala napadnuta. Bila je uglaana, optoena srebrom i sitnim kristalima
koji su izbacivali svetlost kao vatromet za etvrti juli.
- Bien rekla je skidajui ogrlicu i obmotavajui lanac oko zgloba tako da joj je psei
zub visio iznad palca. Ispruila je ruku i poela da pravi krugove, prvo u smeru kazaljke
na satu,a potom u suprotnom smeru. Jednom sam video Lusi kad je koristila klatno na isti
nain, ali ona je pokuavala da otkrije gde joj je majka sakrila roendanski poklon.
- Ovde ima neto - rekla je. - Neka veza koja mi promie.- Hodala je po obodu istine
odluna i usredsreena,mrtei se dok je gledala travu i drvee, sve dok nije zastala kod
ostataka flaa. Poela je estoko i teno da psuje. Govorila je na francuskom, ali ton joj je
bio nepogreiv. Izvukla je pare zelenog stakla iz korena hrasta koji je virio iz zemlje.
- ta je to? - pitao sam hvatajui se za ma, iako me je uveravala da je beskoristan.
- Poznato mi je - rekla je skidajui poutelu etiketu noktom palca. Oi su joj postale
opasno vodene, a potom kristalne.- Ovo je iz moje porodine vinarije.
Priao sam joj korak blie. - To je definitivno lino rekao sam mrano.
- Oui.
- Zato?
- Zaista ne znam.
Mrzeo sam to je izgledala tako skrhano. - Grejhejven se poigrava s tobom, pokuava
da ti se uvue pod kou.
- Oui.
- Nemoj mu to dopustiti, Izabo. - Zgrabio sam je za ramena i snano stiskao sve dok
nije prestala da zuri u krhotinu vinske flae i zbunjeno me pogledala. - Nemoj da dopusti
da taj kukin sin pobedi.
Gledala me je dugo dok sam se pitao ta bi sledee mogla da uradi. Bila je potpuno
nepredvidiva.
- U pravu si. Namerno to radi. - Podigla je bradu i ponovo je bila Izabo koju sam
upoznao: neustraiva, vrsta i pomalo zastraujua. - To znai da moram da otkrijem
razlog.
- Mi moramo da otkrijemo - ispravio sam je jednako namrgoen.- Nisi sama.
- Naravno da jesam. - Nasmejala se alosno, ali prestala je da stiska krhotinu. Curila joj
je krv, srebrna.
Pretpostavio sam da ne moe fiziki da se povredi kad se kree kao astralna
projekcija, ili ta god smo mi to radili.To mi je delovalo fer.
Namrtila se videvi srebrnu krv. - Non - zacvilela je.
Ispustila je krhotinu, unezvereno poela da brie dlanove i da trlja prste o pantalone
dok je nije zabolelo.
- Merde.
Potom je zakolutala oima i sruila se.

81

16.
Pariz,1973.
Kad su izbili nemiri zbog nestaice hrane, Izabo se sklanjala po pariskim krovovima.
Brzo bi se popela na vrst krov fromagerie kako bi se sklonila od horde izgladnelih
Pariana i oblinjih seljana dok su harali po kaldrmisanim ulicama s bajonetima, vilama i
bakljama. Njena omiljena patisserie koju su revolucionari uvek zaobilazili i iji joj je vlasnik
esto davao bajate kroasane, za nekoliko minuta izgorela je do temelja. Gust crni dim
ispunio je vazduh; uliice su odzvanjale od kalja i psovki. Vatra se irila na susednu
zgradu gde je bio zubar i polako se pribliavala jednom popularnom kafeu. Kante s vodom
prelazile su iz ruke u ruku kako bi bile baene na vatru. Izabo se spustila na tlo da
pomogne navlaei kragnu preko lica. Imala je radnike pantalone koje su nosili svi
revolucionari i trobojnu kokardu na kapi. Skupila bi kosu i pokuavala da govori dubljim
glasom, mada je retko govorila. Brzo je nauila da je joj je najsigurniji nain da ostane
neprimeena i nezanimljiva bio da glumi mladia i vie Fraternite svaki put kad joj se
neko direktno obrati. Devojka s aristokratskim akcentom, nenim rukama i dugom kosom
nikad ne bi preivela.
A njen otac je umro da bi ona preivela.
I preivee.
Ma koliko elela suprotno.
Bio je kraj februara i ulice su bile klizave od kie i mraza,a magla se zadravala u
prolazima. Vatra je besnela, gladna kao pobunjenici. Izabo se prikradala blie sklapajui
oi kad je osetila toplotu na licu. Nije ustuknula sve dok krovna greda nije pukla i ostala da
visi nad uliicom rasipajui gomilu uarenog iverja i drveta. Ruke su joj bile tople prvi put
posle nekoliko meseci. Opekotina na palcu bila je vredna toga.
Neko ju je odgurnuo u stranu. Jo vode palo je na plamenove koji su ozlojedeno
zapucketali. Vrlo brzo pekara se pretvorila u gomilu uarenog pepela, dok je tamnokosi
vlasnik uzvikivao psovke s druge strane ulice.
Kad je stigla andarmerija, Izabo je klisnula. Nije joj trebalo mnogo da naui da
izbegava svakog ko je imao bilo kakvu mo: policiju, dravne slubenike, ak i nonog
straara koji je pio vino ispod uline svetiljke sve dok ne bi zaspao hrui sebi u bradu.
Ulini mangupi voleli su da mu stavljaju paukove na kosu cerekajui se dok su beali.
Popela se nazad na oblinji krov i legla na stomak skrivajui se od pogleda. Zavukla je
prste u iskrzane manetne koulje. Bilo je bezbedno tu gore, tiho. Borila se za proctor samo
s golubovima i s pokojom zalutalom makom. Mogla je da stigne s jednog kraja grada na
drugi prelazei s krova na krov, samo je morala da vodi rauna da izbegava siromanije
delove grada gde bi krov mogao da propadne. Mogla je da prislukuje revolucionare dok
su se prijateljski zaikavali u kafeu i da uje zvuk doboa s Trga Konkord kad dovode
novog zatoenika na giljotinu. Nije podnosila pogubljenja; bilo joj je loe im uje navijanje
gomile i doboe.
Nekoliko sati kasnije, kad joj je stomak zavijao glasnije od pokorenih pobunjenika,
skliznula je niz oluk i veto doskoila na uliicu koja je smrdela na urin i ruinu
vodicu.Nakon zalaska sunca prostitutke su se okupljale na uglovima namigujui
prolaznicima. Imala je sat vremena pre potpunog mraka, kad e morati da se vrati na krov.
82

Povila je ramena i uperila pogled u zemlju prilazei ploniku prepunom ljudi. Konji su
prolazili glasno kloparajui potkovicama po kaldrmi. Neko je potpalio veliku vatru u
gvozdenom kotlu ispred kafea. Usporila je korak kradomice gledajui ostavljene tanjire s
nepojedenom hranom. Jedan konobar ju je besno gledao terajui je rukom. Pretvorila se u
neumivenog, bezlinog ulinog mangupa koji je rasterivao goste. Kao da su prole godine
otkad je birala brokat za novu haljinu i pitala se kada e se i s kim veriti i da li e on biti
dobar i imati sve zube. Sad je smrdela na prljavtinu i bu koja se hvatala na krovove.
Namrgodila se.
- Tako lepa devojka, a tako namrtena.
Izabo se sledila i potom jo vie povila ramena.
- Niko ti nee poverovati da si muko ako nastavi tako da hoda, chouette.
Malo je okrenula glavu. Jedna prostitutka joj se smekala.Nedostajao joj je zub, a obrazi
su joj bili toliko rumeni da su izgledali kao jabuke.
- Ne znam o emu pria - rekla je Izabo to je mogla dubljim glasom. Pljunula je kako
bi bila uverljivija i umalo pogodila sopstvenu nogu.
- Bolje je - odobravala je prostitutka. - Ali mora krupnije da koraa, kao da si
spremna da se potue sa svakim ko ti stane na put.
- Ne elim da se tuem - bunila se preplaeno.
- Nee ni morati ako svi budu mislili da eli.
- Nisam sigurna da to ima smisla.
Prostitutka se iroko osmehnula. - Smisao nema mnogo veze s mukarcima. - Grudi su
joj bile na ivici da ispadnu iz utegnutog korseta. Dugu suknju podvila je do kuka
pokazujui arape poderane na nekoliko mesta i par dombastih,jednostavnih izama.
Izabo je zbunjeno gledala loe sparenu odeu. - Zovem se Seris - predstavila se ena.
- Ja sam... Arno.
- Nije ti loe ime - rekla je Seris. - Ali bolje bi ti bilo da izabere neko obino, na primer
Alen.
- Oh. - Nije mogla da veruje da pljuje i pria s prostitutkom.
Stara Izabo bi prekrila nos ipkanom maramicom natopljenom lavandinim uljem ne bi
li priguila mirise ovog mesta dok se vozi u porodinoj koiji. Ne bi ni primetila Seris i
njene od hladnoe ispucale ruke i iskrzanu kosu. Izabo se stresla kad je vetar poeo da iba
iz poprene ulice.
- Treba ti kaput.
Slegnula je ramenima. - Dobro mi je. - Spojila je kutnjake da ne bi cvokotali.
- Mmm-hmmm - rekla je Seris sarkastino. - Prati kola dole do reke, tamo bacaju tela
posle pogubljenja.
Izabo je progutala knedlu. Seris ju je potapala po ramenu.
- Bolje to nego da umre od zime.
Izabo nije bila uverena, ali vaspitana je da bude utiva. -Hvala - odgovorila je oprezno.
- Ako odmah krene, moda e ih zatei pre nego to ih sasvim opeljee.
Izabo je klimnula glavom i podigla kragnu da pokrije vrat.
- I, cherie? - viknula je Seris za njom. - Dri se podalje od kafea na kraju ulice. Nije
bezbedno za mlade devojke, ni za mlade momke.
- Hvala - ponovila je. Ovog puta stvarno je to mislila.
83

Zatekla se na putu prema reci, iako joj se eludac dizao do grla na samu pomisao da
treba da ukrade odeu s obezglavljenog tela. Istinu govorei, nije imala ni prebijene pare,ni
ita vredno za prodaju osim pareta svile preostalog od majine omiljene haljine. To
verovatno nije bilo dovoljno ni da kupi sebi jedan obrok, a svakako ga ne bi ni prodala. To
je bilo sve to joj je ostalo od roditelja, doma i stvarnog ivota.
Primetila je kako se nekoliko ulica nie uz kripu tokova kotrljaju kola prema Seni.
Veina prodavaca nije ak ni podigla glavu od posla. Deca i psi trali su za kolima pevajui
pesmu koju Izabo nikad ranije nije ula. Zvuala joj je kao stara uspavanka, ali stihovi su
bili nepristojni. Kola su poskoila preko rupe u kaldrmi i jedna ruka je ispala sa
strane.Izabo umalo da povrati, ali nekako je nastavila da koraa.Kia je poela da pada na
mahove, pre kao kuglice leda nego kao nean proleni pljusak. Jo je bila zima.
Nekontrolisano je drhtala pokuavajui sebi da kae kako joj je koulja dovoljno debela da
je ugreje, da samo treba da se navikne na hladnou.Bila je slaba, previe naviknuta na
vatru u kaminu, toplu orbu i kuvano vino u bilo koje doba dana ili noi.
Reka je lenjo tekla, kao da joj je prehladno da obavlja svoj posao. Znala je da dole niz
reku u selima kripe vodenice.Ba pored seoskog imanja njenih roditelja bio je takav jedan
vodenini toak. Ovde je reka bila blatnjava i oiviena razruenim kamenim zidom.
Izabo nije bila jedina koja je polako izala iz uliice kad su se kola zaustavila na obali.
Pokuala je da naredi sebi da se okrene i pronae neki skriveni krov na kojem e moi da
ugreje ruke iznad dima iz dimnjaka. Umesto toga, gledala je, sleena od straha, kako su
dva mukarca poela da bacaju odseene glave u reku. Krv je curila na zemlju ispod
tokova.Tela su se skotrljala u sivu vodu. Bilo ih je est. Onda su se mukarci popeli na
kola i poterali konja.
Izabo je preskoila zid i puzala po poruenom kamenju,kao po trulim zubima, drei
se nisko. Jedna glava je isplivala na povrinu ledene vode i okrenula groteskno iskeeno
lice prema Izabo. Nabila je pesnicu u usta da ne bi vrisnula.Osetila je vrtoglavicu, kao da
nije u sopstvenom telu. Gledala je sebe kako prilazi obezglavljenom leu koji se nasukao na
obalu i okree ga. Nekad je to bio mukarac, dovoljno mrav da bi joj njegov kaput
pristajao. Bio je tamnosiv, vuneni i falila su mu sva dugmad. Bio je poderan samo na
ramenu i nije bilo mnogo krvi po njemu. al je upio veinu.
Nije mogla da razmilja o tome. Mogla je samo da nastavi da se pomera, kao
marioneta, svesna jedino ledenog vetra i svojih noktiju poplavelih od zime. Druga tela
peljeila je banda deaka i jedna devojica, ne starija od pet godina, koja je neprekidno
traila neto sjajno. Morala je da bude brza. Sa suzama koje su joj se ledile u trepavicama,
cimala je i vukla sve dok nije oslobodila kaput. Navukla ga je i potrala nazad u uliicu,
zaustavljajui se samo da povrati u jednom mranom oku pre nego to se vinula na krov.
Sunce je polako zalazilo ostavljajui za sobom krvavocrveno i ljubiasto nebo iznad
grada.

Kad su na prolee izbile nene zelene mladice po kronjama drvea, Izabo je ve

napamet znala raspored ulica, a zahvaljujui Seris, znala je i koje kvartove sasvim da
izbegava,ak i danju. Pronala je teglu maslina u ulju i lie spanaa ostavljene na pijaci.
Bilo je samo malo izgaeno i podsealo ju je na sos od spanaa i belog luka koji je kuvar
pripremao u specijalnim prilikama. Pojela ih je prstima uei na krovu knjiare. Prestala
84

su da joj se prividaju tela na obali reke svaki put kad sklopi oi i bila je zahvalna na toplom
kaputu kad su poele kie.
Sauvala je nekoliko poslednjih maslina i gurnula teglu u dep skaui dole na ulicu.
Volela je da zamilja kako je u gradu karneval i daje ona akrobata ili da hoda po konopcu.
U irokom luku je zaobila kafe poznat po politikim raspravama i sagnula se da proe
ispod kripave table iznad apoteke.Lanac je pukao u oluji prethodne veeri i tabla se pijano
ljuljala udarajui o drveni prozorski okvir. Zatekla je Seris nagnutu kroz prozor sobe koju
je delila s pet drugih prostitutki.
- Hoe jedan krug, citoyen? - mrava ena s masnicama po rukama joj se smekala.
Izabo je uplaeno ustuknula.
- Ne obraaj panju na njega, Fransin - viknula je Seris. - Doao je kod mene.
- Ti pokupi sve lepe i iste - ljutila se Fransin odlazei.
Izabo je pocrvenela od glave do pete. Seris se glasno nasmejala.
- Ponekad zaboravljam koliko si mlada - rekla je.
Izabo se namrtila i popela na Serisinu terasu preko iskrivljene tezge koju je koristio
prodavac ribe. Bio je to vie drveni sims ispod polomljenog prozora nego prava terasa, ali i
to je bilo dovoljno.
- ta si mi donela ovog puta? - pitala je Seris eljno. Cimerke su glasno hrkale u
zamraenoj sobi iza njih. Delovala je umorno, kao da su joj se bore oko oiju produbile.
Izabo je ponekad zaboravljala da je Seris bila samo nekoliko godina mlaa od njene majke
u trenutku kad je Izabo roena.Amandin je zadrala detinju nevinost koju je Seris
verovatno prerasla jo kad joj je ispao poslednji mleni zub.
- Evo. - Izabo joj je pruila masline.
Seris je zgrabila teglu. Nisam okusila masline nedeljama.
- Imam neto jo bolje - uveravala ju je Izabo izvlaei iz unutranjeg depa jo jedno
blago, umotano u baeni mesarski papir. Ukrala ga je iz zadnjeg vrta neke lepe gradske
kue samo ulicu dalje od nekadanje kue njenih roditelja.
Seris je iskolaila oi kad je Izabo razmotala papir. Jesu li to...?
Izabo je klimnula glavom stavljajui zamotuljak na Serisine drhtave dlanove. - Jagode.
- Nikad u ivotu nisam probala jagode.
- Brzo ih pojedi ili e morati da ih deli.
Seris ih je nagurala u usta pre nego to su cimerke poele da se mekolje i zapitkuju
kakav je to slatkast miris. Sklopila je oi, kao da prvi put proba okoladni mus.
- Kao u raju - izjavila je mekim glasom. Sitne semenke zaglavile su joj se izmeu zuba.
- Znala sam da e ti se svideti. - Sunce je bilo visoko i bilo je toplo prvi put jo od jeseni.
Izabo je okrenula lice prema suncu. - Jedva ekam leto.
- Mark mi je rekao da ti kaem da e danas biti veliki skup na Trgu Konkord.
Izabo ju je pogledala puna nade. - Koliko veliki?
- Rekao je da moe da ga odradi zatvorenih oiju. Nikad nije video tako vete prste
kao tvoje. - Podigla je obrve.- Kladim se da moe da smisli mnogo bolji posao za te tvoje
prefinjene ruice.
- Seris! - Izabo je stiala glas. - Nisi mu rekla da sam ensko, zar ne?
- Nisam, chouette. Definitivno misli da si deko.
- Zato bi onda hteo da... - zbunjeno je zautala.
85

Seris se tako jako smejala da se zagrcnula. - Nema veze,rei u ti kasnije. - Obrisala je

oi. - Kako si uopte preivela ovako dugo?
- Zahvaljujui tebi - odgovorila je Izabo ozbiljno.
Seris je nastavila da brie oi. - Rasplakae me.
- Zbog ega si mi pomogla, Seris? - Izabo je oduvek to elela da je pita, ali nije htela da
otera jedinog prijatelja kog je imala. U zabaenim uliicama nisu se postavljala pitanja.
- Imala sam erku - odgovorila je Seris, tako nenim glasom da se skoro nije uo od
gukanja golubova koji su kljucali korov pored bonog zida zgrade. - Sad bi bila tvojih
godina.
- ta joj se desilo?
-Jedne zime, dok je jo bila beba, dobila je groznicu. Nisam imala novca za lek. Kad
sam razbila prozor apoteke da ukradem lekove, andarmerija me je odvela u Bastilju.
Umrla je pre nego to su me pustili.
Izabo se ugrizla za usnu. - ao mi je.
Seris je klimnula glavom i dodirnula malene, staklene minue koje nikad nije skidala.
- Zbog toga nosim ove minue.
- To je staklo s Bastilje, zar ne? - Bilo je u modi nositi prstenje i nakit napravljen od
kamena ili stakla s Bastilje kako bi se obeleilo ruenje zatvora pre etiri godine.
Klimnula je glavom gnevno. - Da, nikad nisam bila toliko srena kao tog dana kad smo
sruili tu tamnicu. Progutala je pljuvaku i zavrtela glavom. - Dosta je bilo prie, ne vredi
iveti u prolosti. - Zakiljila je gledajui u sunce. - Bolje da pouri ako misli da stigne na
trg na vreme.
Izabo se popela na krov i nagnula glavu naopake da proviri kroz prozor.
- ta danas eli, Seris? - pitala je nateravi sebe da zvui veselo.
- Traku za korset - predloila je Seris ponovo se smekajui.To je bila njihova igra, da
vide kakvu sitnicu Izabo moe da joj nae kad zavri deparenje u gomili u potrazi za
ozbiljnijim predmetima.
Izabo je urno trala po krovovima pratei zvuke politikog skupa. Kao to joj je
reeno, trg je vrveo od ljudi, dece,pasa i prodavaca sira koji su se nadali dobrom poslu.
Kia je sprala prljavtinu s kaldrme i ulica, a vetar je razvejao smrad tolikih neopranih tela i
ubreta iz sporednih ulidca. Na podijumu je stajao mukarac u dugim radnikim
pantalonama omiljenim meu revolucionarima, umesto aristokratskih uskih pantalona do
kolena - odatle naziv sans-culottes Na kapi je nosio trobojnu kokardu, ba kao Izabo.
Skoro svi stanovnici Pariza su je nosili, ak i ako su potajno bili rojalisti. Svi su hteli da
izbegnu neeljenu panju. Bio je to jedini nain da se preive neredi, Nacionalna garda,
andarmerija i revolucionari.
Strastveno je govorio o Fraternite i Liberte i dravnom obrazovanju za decu. Izabo nije
mnogo obraala panju na njegov govor. Nije bila tu da podrava cilj, pa ak ni da se bori
protiv njega. Bila je tu samo zbog novca koji e neopaeno izvui iz nebranjenih depova.
Ve je imala zalihu sakrivenu ispod indre na krovu prodavnice ukrasnih mani koja je u
ovo vreme bila slabo poseena. Uskoro, ako leto bude milostivo prema njoj, imae dovoljno
da kupi kartu za brod koji ide za Englesku. Ako stigne tamo pre zime, moi e peke da
stigne do Londona i pronae strievu kuu. Pokuavala je da ubedi Seris da poe s njom,
ali ona je odbijala da napusti Francusku pljujui na pomen Engleske.
86

Izabo je iskoristila pogled s visine da proui kretanje gomile,gde je zbijena, a gde

ratrkana. Kad je spazila najbolje mesto za pristup, skoila je na uliicu uplaivi maku i
veto izbegavi baricu nepoznate tenosti. Nonalantno je krenula prema centralnom delu
trga delujui svakom ko bi je pogledao kao da paljivo slua govor. Neko joj je dao
pamflet.
Pustila je da je guraju, stala je nekome na nogu i zduno se izvinila. Mukarac ju je
odgurnuo proveravajui depove.Sreom, sve je bilo tu i odmah je zaboravio na nju.
Mukarac pored njega nije se setio da proveri depove i Izabo je sakrila osmeh skrivajui
srebrnjak koji mu je izvukla iz depa. Danima je vebala okaivi kaput na dimnjak sve
dok nije uspela da isprazni sopstvene depove ne uzbunivi golubove koji su se gnezdili
na dimnjaku. Bila je ponosna na sebe, kao kad je prvi put uspela da odsvira melodiju na
klaviru bez i jedne pauze i greke. Ponosnija nego kad ju je uitelj plesa pohvalio.
Svako je mogao da naui da plee.
Deparenje je bilo tee nauiti, a odgledno je bilo mnogo korisnije.
Dok je stigla do kraja trga, nakupila je jo jedan srebrnjak,bakarni lani s polomljenom
kopom, kesicu lenika i pero sa eira neke ene. Kasnije e morati da nae crvenu traku.
Ako ostane due, vee su anse da je otkriju. Pohlepa joj moe doi glave.
Ugledala je Marka naslonjenog na stub, lica dopola zaklonjenog prljavom kapom.
Namignuo joj je u prolazu, ne pokazujui da je poznaje. Doturila mu je bakarni land u
znak zahvalnosti, maznula vezicu rotkvica iz neke korpe i nestala u lavirintu indre i
poruenih dimnjaka iznad grada.

87

17.
LOGAN
- ta je to bilo, doavola? - Zagrcnuo sam se kad smo poleteli nazad na istinu. Nismo
vie bili u Parizu 1793, ali nismo se jo ni vratili u svoja tela. Treperili smo kao duhovi
lebdei iznad trave dok su nam tela leala sklupana nekoliko metara dalje. Nisam mogao
da izbacim iz glave sliku Izabo, naputene, bez roditelja, kako se skriva po krovovima.
- Ovo se nikad ranije nije desilo - promrmljala je Izabo,iznenaeno i postieno.
- Zna, stalno to ponavlja.
Progutala je pljuvaku okreui se malo u stranu, kao da joj je neprijatno da me
pogleda. To se definitivno nije nikad desilo. - Eto, sad zna kakva sam bila.
Zbunjeno sam je gledao. - Snalaljiva, pametna, samodovoljna.Ista kao sada.
Uzvratila mi je zbunjenim pogledom. - Logane, zar nisi obratio panju? Pljakala sam
leeve i deparila ljude.
- Preivela si. - Nije bilo ni trunke osude u mom glasu,osim moda zato to je pomislila
da u promeniti miljenje o njoj.
- Nisam bila nita bolja od Madam Tiso - rekla je zgaeno.
- Kakve to ima veze s muzejom votanih figura?
- Mislim na Madam Tiso, koja je pravila posmrtne maske.itala sam da je prebirala po
leevima rtava giljotine kako bi nala odgovarajue glave za svoje maske. O emu ti
pria?
- O turistikoj atrakciji. Prave votane figure poznatih ljudi. Pretpostavljam da muzej
nosi ime tvoje Madam Tiso.
- Ovaj vek je ba udan - promumlala je.
- Kae devojka koja je preivela Francusku revoluciju.
- Ve smo poplaveli - promrmljala je. - Tek tad sam primetio da jae isijavamo,
plaviasto oko mutnih ivica. Nije nam ostalo jo mnogo vremena. Moramo da se vratimo
u svoja tela pre nego to nai duhovi zaborave put.
- Stvarno se oseam nekako udno. - Kao da me je neto vuklo da se vratim u telo, dok
sam se istovremeno borio sa eljom da odlebdim.
- Jesi li dobro? I dalje treba da pronaem vezu s Montmartrom.
- Kleknula je i zaronila ruke u srebrnu krv. - A to mogu da uinim ovako. Dlanovi
su joj bili umrljani gustom srebrnkastom bojom, kao uljano platno. vrsto je stisnula zube
dok je mazala metalnu krv po elu, izmeu obrva. Zalelujala se, kao da sam je gledao kroz
toplotni talas. Opet e nestati, a ovog puta je nisam dodirivao. Nek sam proklet ako
ostanem ovde sam da plutam. Zgrabio sam je za ruku osetivi hladan dodir krvi na dlanu.
- Opasno je - procedila je dok je nestajala.
- Umukni - uzvratio sam osetivi odjednom jaku vrtoglavicu.Ovog puta nije bilo kao
da gledam njeno seanje, ovog puta naao sam se na nekom drugom mestu, mestu za koje
nisam znao gde je. Sve se pretvorilo u nerazgovetnu meavinu boja, potom je sve bilo crno,
a onda sam osetio bolan udarac u glavu.
- Jao, prokletstvo.
Bili smo u sadanjosti, pripijeni uz tavanicu neke kue, kao daje gravitacija delovala u
suprotnom smeru. to se mene tie, i jeste. Izabo se praktino tresla od besa. Ja sam se
88

trudio da ne povratim. Mogu li duhovi izvan tela da povraaju?Bolje bi mi bilo da ne

razmiljam o tome.
- Vidi - rekla je glasom skoro upljim od bola.
Ispod nas je bila raskona dnevna soba sa ankom pokrivenim zelenom mermernom
ploom na koju su bile nareane flae krvi, kao probrane sorte vina. Jedna ena, ljudsko
bie,jecala je sklupana u oku dok joj je krv curila niz zglobove i s unutranje strane
lakata. Dva straara u uobiajenoj konoj uniformi pripadnika horde stajala su kod glavnih
vrata,a jo dva bila su kod zadnjih vrata koja su vodila na poploanu terasu. U sredini sobe
Montmartr je sedeo zavaljen u konu fotelju kao princ tame iz nekog filma. Crna kosa bila
mu je skupljena u rep, a oi neprirodno svetle. Poslednji put kad sam ga video, pokuavao
je da otme moju onesveenu mlau sestru.
Pogledao sam Izabo iskosa, pokuavajui da zvuim veselo.
- Ako nastavi tako da krgue zubima, polomie onjake.
Nije se nasmejala, ali barem vise nije izgledala kao da joj neko zabija eksere u lobanju.
- Mogu li da nas uju? - pitao sam.
Odmahnula je glavom. - Samo vetica ili amanka sad moe da nas uje, a dole nema
nijedne.
- Konano nam se osmehnula srea. Kopile pacovsko. -Siktao sam na Montmartra. ugavi, kozji, podli psu.
- To ak nema ni smisla - promrmljala je Izabo.
- Ali je dobar oseaj. Probaj.
Zakiljila je u pravcu Montmartrove savreno negovane kose. - elavo, magaree
dupe.
- Lepo.
- Cmizdravo, valjivo, majmunsko govno.
- Oigledno si prirodni talenat. - Namrtio sam se. - Zbog ega on isijava crveno?
- Vidi njegovu auru - objasnila je Izabo. - Lake ju je videti kad si u ovakvom stanju. A
ta nijansa crvene karakteristina je samo za njega. Vidi li straare? I njihove aure su
jedinstvene, ali imaju crvenu nijansu po ivicama. - Bila je u pravu. Izgledali su kao mutna
bombona u svim bojama. To znai da su pripadnici Montmartrovog plemena.
- Stani, to znai da svi imamo auru? - Morao sam da primetim da su Izaboina i moja
aura bile iste nijanse treperave opalnoplave du itave ivice naih tela koja su se skoro
dodirivala.
-Da .
- Koje boje je aura Drejkovih?
- Plavosiva, kao povrina jezera pred oluju. Lusina je vrlo,vrlo ruiasta, kao eerna
vata. Hel-blari nemaju boju i od toga me zaboli glava.
- Ovo zaista nee prestati da bude udno, zar ne?
Straari su otpozdravili i pomerili se u stranu pre nego to je odgovorila.
Jo jedan ovek uao je u prostoriju u neverovatno skupom firmiranom odelu. Kosa
mu je bila tamnosmea i vrhunski stilizovana da izgleda kao one neobavezne frizure oko
kojih se treba stvarno pomuiti. Nije bio preterano visok, a izgledao je suvie neno i
aristokratski da bi delovao pretee, samo da nije bilo zlokobne moi koja mu je maltene
curila kroz pore.Pribliio sam se Izabo. Osetio sam iznenadni poriv da je zatitim dok smo
89

neujno lebdeli tano iznad dva predatora koja su ve nekoliko puta pokuala da je ubiju.
Nisam prepoznao novog vampira, ali moja majka nije odgajila idiota.
- Grejhejven? - proaputao sam.
Klimnula je glavom, slomljeno, kao lutka drvenog vrata.Poeleo sam da je zagrlim ak
i vie nego to sam eleo da se vratim u svoje telo. Ni jedno ni drugo nije bilo mogue.
Grejhejven je pomeao krv i brendi u ai i iskapio njen sadraj pre nego to je
progovorio.
- Hel-blari izazivaju lepu pometnju - rekao je. Na zvuk njegovog glasa Izabo je
ustuknula, kao da pokuava da je probode kocem.
Montmartr nije delovao naroito impresionirano. Zapravo,izgledao je iscrpljeno, skoro
siv od umora. Odlino.
- To to smo dostavili paket bila je ista srea - rekao je.
Nemamo ni vremena ni dovoljno ljudi da krenemo u napad na imanje Drejkovih.
Potreban nam je elemenat iznenadenja,a sad to vise nije mogue. A oni ne putaju prokletu
devojku van kue.
Priali su o Solan. Zaulo se udno reanje i nisam shvatio da dopire iz mog grla sve
dok se gotovo nisam zagrcnuo.
- Bie na krunisanju - uveravao ga je Grejhejven smireno. Moe tada da je ugrabi.
Kao i krunu.
- Da, poto je proli put to sjajno upalilo - rekao je sarkastino.
- Previe brine.
- Oekivae nas na krunisanju - rekao je Montmartr ustajui.- Moraemo bre da
reagujemo. Mogu da se domognem devojke kad kruna bude moja. - Zaledio sam se videvi
njegov osmeh. - Spremi svoje ljude. Poslaemo ljudske straare sutra pre zore i krenuti za
njima.
- Ali... - Montmartr nije primetio udan izraz na Grejhejvenovom licu, ali ja sam ga
jasno video. I nisam imao ideju kako da ga protumaim; izraavao je istovremeno
napetost,nadu, tugu, bes, ljubomoru i oboavanje. Previe toga, prebrzo za jedan izraz lica.
I zamenio ga je izraz panike. Grejhejven oito nije bio spontan tip. Nije voleo promenu
planova.
Poto su ti planovi podrazumevali ubistvo moje porodice i udaju moje mlae sestre
protiv njene volje, mogao je da se nosi.
- Moramo ih upozoriti - rekao sam Izabo. Odjednom me je izuzetno nerviralo to to
lebdim kao pramen magle. Bio sam suvie ljut, napet i zabrinut da bih lebdeo; eleo sam da
osetim tlo pod nogama dok jurim kroz umu do kraljevskih peina. eleo sam da osetim
balak dobrog maa u ruci, glatku,smrtonosnu povrinu koca. Odmah.
Grejhejven se namrtio i sumnjiavo osvrnuo gledajui po uglovima prostorije.
- Merde. - Izabo me je uhvatila pre nego to sam ja uspeo da uhvatim nju.
Zarila mi je prste u ruku. - Misli na svoje telo proaputala je pribliivi usne toliko
blizu mom uhu da mi je zagolicala resicu. Grejhejven je pogledao gore i potom smo
treperili kroz jo jedan napad vrtoglavice. Nisam imao pojma da li nas je video. Nisam
imao pojma ta je gore, a ta dole. inilo mi se da se godinama kovitlam kroz vazduh, a
potom sam se spustio sklupan tano pored svog tela. Delovao sam mnogo smirenije nego
to sam se oseao.
90

Izabo je izgledala potpuno preneraeno, kao da su joj astralni udovi bili teki kao
kamenje. Aura joj je na trenutak nestala, kao sijalica pre nego to pregori.
- Hej rekao sam neno podiui se. Izabo. - Nije ni trepnula, nije me ni pogledala,
nije se odazvala. - Izabo. -Rekla mi je da je tri puta pozovem po imenu kako bi se vratila u
svoje telo. Nisam znao da li je uspelo, poto ni ja nisam bio u svom telu. - Izabo.
Nita. Nije upalilo.
Ostala je prozirna i nepomina, kao daje progutala mesec.Bio sam umoran i
dezorijentisan.
- Izabo, prokletstvo.
Polako se okrenula prema meni. - Logane.
- Sranje. Prestravila si me - gunao sam oseajui se opijeno.Aura mi je bila udna,
izbledela.
- Treba da se vrati u svoje telo - rekla je usplahireno. -Odmah.
- Dobra ideja. - Osmehnuo sam se usporeno. - Izabo?
- Oui?
- Kako se to tano radi, ma belle? asovi francuskog na kraju su se ipak isplatili, i ne
samo zato to je madam Veronik zahtevala da razumemo ono najosnovnije. Mogao sam da
armiram Izabo na njenom maternjem jeziku. Osmehnula mi se.
Bio sam siguran da to nisam umislio. Zapravo, prilino siguran.
- Samo sedi na njega, kao da seda u fotelju.
- Dobro. - Pomazio sam je po obrazu, ili sam barem pokuao.Aure su nam se dodirnule
i zaiskrile. - Ne smeje se dovoljno.
- Flertuj sa mnom kasnije, Logane. - Gurnula me je i pao sam unazad na svoje telo.
Ruke i noge su mi se pomerile, kao da sam doiveo strujni udar. Oseao sam neku teinu i
udno peckanje po celom telu. Karlo Veliki me je njukao ostavljajui mi hladnu, vlanu
fleku na vratu. Seo sam mrtei se. Nisam se nadao tom poljupcu, pseto - rekao sam mu.
Ponovo me je gurnuo njukom i sledio sam se. I ja sam ih uo ovog puta. Koraci,tela koja se
kreu vampirskom brzinom meu drveem.
Prema nama.
Izabo je leala isuvie nepomino. Jo se nije vratila u telo.Pre nego to su nagrnuli na
istinu unuo sam pored nje s kocem u ruci. Karlo Veliki joj je stao kod glave.Opustio se
kad su nas okruili ratnici plemena pasa.
Ja nisam.
Magda je iskoraila nedokuivog izraza lica.
- Logane Dreje, poi s nama.
- Kako da ne.
Izabo se i dalje nije pomerala, a ja sam morao da upozorim roditelje, da se uverim da je
Solan na sigurnom.
- Ovo nije molba. - Psi su joj stajali pored nogu nauljenih uiju, iskeenih zuba.
Zareao sam. - Vidi, Magda, trenutno si na dnu liste mojih prioriteta. Stani u red.
- Pozvala te je Kala.
- I ona e morati da saeka.
Izabo se jednom pomerila i potom iznenada sela. Treptala je oamueno.
- Magda? Sta se deava?
Magda je zabacila duge kovrde preko ramena. Pozvan je da prode kroz ritual.
91

- ta? - Izabo je skoila na noge skoro me oborivi na glavu. Ne!

Polako sam ustao. - O emu priate?
- Nije to to mislite - rekla je Izabo ratnicima moleivo.
- Kala je ponovo tumaila kosti - rekao je jedan od njih. Mora da dokae da te je
vredan, da je vredan da bude pripadnik plemena pasa. Mora da bude dovoljno snaan
kako bi bio jedan od nas.
- Nita mi nisi rekla - dodala je Magda zvuei povreeno.
Izabo je uzdahnula. - Znam. Ali to ne znai da je on taj.I svakako nemamo vremena za
to.
- Ne moete se sjediniti bez rituala - bio je uporan drugi ratnik. - Mora da proe
inicijaciju da bi bio tvoj suprunik.
- Suprunik? - ponovio sam. Zurio sam u nju. - Suprunik?Ozbiljno? Na to misle?
Blago je pocrvenela. - To je jedna od naih tradicija rekla je tiho. Ljuljala se na
nogama, a ispod zelenih oiju imala je tamne podonjake od umora. - Kala je prorekla da
u se veriti s vampirom s kraljevskog dvora. S Drejkom.
- A ja sve vreme mislim da ti se ne sviam.
- Nije tako. - Sklonila je kosu s lica. - Moramo da upozorimo ostale - rekla je. - Po
Kalinom nareenju.
Iskezio sam onjake i stisnuo pesnice. - Pustite me barem da pozovem roditelje da ih
upozorim.
Izabo je delovala snudeno. - Telefoni ovde ne rade, ne posle ovolike magije. Zbog
toga telefoni ne rade ni u peinama.
- Onda poaljite nekog na neko mesto gde rade odbrusio sam. Uhvatio sam je za
ruke setivi se mrave devojice koja je krala novac i hranila se bajatom koricom hleba i
ene koju sam jutros poljubio dok je sunce izlazilo kao svea suvie blizu ipkanoj zavesi. Ako uinim to - pitao sam promuklo- dokazau se tebi?
Klimnula je glavom skoro stidljivo. - Da. Ali...
Prekinuo sam je okreui se prema grupi naoruanih ratnika.
- Idemo.

92

18.
LOGAN
Mariranje nazad u peine bilo je zvanino i nerviralo me je.Barem me Magda vie nije
podsmeljivo gledala. Izabo je bila zbunjena i posramljena. Verovatno je trebalo vie da se
brinem za sebe, ali nekako mi je bilo drago to u imati ansu da joj se dokaem. Iako je
trenutak bio najgori mogui. I ranije su me testirali, na primer madam Veronik, koja je
moda vie volela vez od ratovanja, ali je ipak bila iznenaujue strana.
Moda sam potcenjivao test koji me eka.
Veina baklji u peinama bila je ugaena; gorelo je samo jo nekoliko svea du ivice
mlenog jezerceta. Kala je ve bolje izgledala. Sedela je na izlizanom kamenu zveckajui
amajlijama i perlama od kosti kad se pomerala. Ratnici sa psima poreali su se du zidova.
Video sam samo kako im se oi cakle.
S tla su uklonjeni svi kamenii i odlomljeni stalaktiti i,umesto toga, posuto je neim
to je liilo na so i osueno bilje.
- Logane Dreje, da li svojevoljno prisustvuje ritualu? -pitala me je Kala dok joj je glas
odzvanjao nekako udno, kao da za to nisu bile krive samo peine.
Skinuo sam frak i koulju. - Ovo nije jeftino promumlao sam odlaui ih sa strane.
Neko se podrugljivo nasmejao. Mogao sam samo da zamislim ta misle o meni i mom
piratskom fraku i izmama s metalnim kopama. Bilo je lako pomisliti da ovek koji se
osea prijatno u ipkanim manetnama verovatno ne razlikuje ma od akalice. Navikao
sam na to. I znao sam kako to da okrenem u svoju korist.
Izabo je progutala pljuvaku i uputila mi pogled koji nisam ba mogao da protumaim.
Zaustila je da me upozori na neto, ali mukarac koji je stajao pored nje stavio joj je ruku
preko usana. Mrko sam ga pogledao.
- Zna pravila - rekla joj je Kala otro. - Kosti i snovi ne smeju se ignorisati.
- Bie sve u redu - uveravao sam je. Izvinute obrve, gledao sam mukarca koji je i dalje
silom primoravao Izabo da uti. - Pusti je. - Nisam mogao da verujem da mu to
doputa.Ova tradicija bila je ukorenjena dublje nego to sam mislio.- Odmah.
Podrugljivo se nasmejao i spustio ruku, ali se nije udaljio od nje. Karlo Veliki nije
izgledao kao da eli da mu otkine glavu, pa sam pretpostavio da mogu da se smirim. To
to je pas imao bolju samokontrolu od mene kad je Izabo u pitanju verovatno nije bio
dobar znak.
Kala je protresla zveku ispunjenu semenkama s koje su visili psei zubi. Zvualo je
kao kia koja dobuje po limenom krovu. estoro drugih pripadnika plemena podiglo je
svoje zveke i prikljuilo se molitvi. Kala je zapevala jezikom koji je zvuao kao sanskrit s
povremenim vikinkim nazalnim glasovima. Kad bih zatvorio oi, mogao sam da zamislim
da sam u nekom prelepom pustinjskom hramu... ili da e me rastrgnuti poludeli vikinki
ratnik u oklopu od medvedeg krzna.
Napev se zavrio i zveanje je utihnulo.
- Poni - povikala je Kala.
Ukrutio sam se maltene oekujui da vampiri pojure prema meni urliui. Nita se nije
desilo. Vladala je ledena tiina naruena samo umom vode koja je padala u jezerce i
vrpoljenjem pasa. Ovaj trenutak neprekidne tiine skoro da je bio gori od otvorenog
93

napada. Imao sam barem neku predstavu kako da se suprotstavim kad me neko napadne.
Ovo je bilo nelagodno.
A tako je i trebalo da bude.
Arogantno sam podigao bradu stojei pravo dok su mi kolena klecala spremna da
skoe. Mogao sam da podnesem sve to mi spremaju. I nek sam proklet ako im dopustim
da me vide kako se vrpoljim i preznojavam.
A onda sam ga uo.
Reanje je bilo toliko duboko da sam skoro osetio tutnjanje pod nogama.
Toliko je veliki bio pas.
Bio je krupan i teak kao Oks-Aj, uz dobre primese dobermana i rotvajlera. Bale su
pljusnule na zemlju kad je iskezio zube kojima bi se i hel-blar ponosio. Bio je sav od
miia,bez trunke mekog teneeg sala. I bio je treniran da se bori I ubije, dok ga je kona
ogrlica sa iljcima titila od lovine. uo sam prie da su ovakve pse koristili u
gladijatorskim arenama u drevnom Rimu, kao i za lov na veprove u srednjem veku.
To znanje nije predstavljalo ba neku prednost; samo mi je adrenalin pokuljao kroz
vene.
Trebalo je da znam da e koristiti pse. A ako ga povredim,ak i da sauvam ivu glavu,
verovatno e me svakako ubiti. Ostali psi uzvratili su reanjem okruujui nas u tami.
Iskuenje ili neki trik?
Sad je bilo kasno da alim zbog svoje odluke.
Znao sam da ne smem da ustuknem ni da ga pogledam u oi. A nisam imao ni ukusno
pare bifteka da mu odvuem panju. Bio sam sam I jadan.
Ovi plemenski pregovori su ba bili bez veze.
Da ne pominjem da sam se zaljubio u devojku koja je pripadala plemenu krvoednih
ludaka.
Pas je pretei krenuo prema meni spustivi glavu i pikirajui me.
Nisam imao nameru da pokleknem kao neka prokleta gazela.Teko da bih tako
dokazao Izabo svoju vrednost.
Ovo je verovatno bilo vee kad e mi moj kompleks viteza na belom konju, to bi
Solan rekla, doi glave. Nadam se da e neko barem napisati pesmu o tome. Bilo bi
poteno.
Nisam ustuknuo. Svakako nisam imao kuda da odem,okruen ratnicima i njihovim
psima. Svetlost se odbila o srebrnu dugmad mog fraka. Ako budem imao mnogo
sree,moda u uspeti da napravim kolut i doekam se na uzan ispust u steni i popnem se
van njegovog domaaja. Ponovo sam usmerio pogled ka balavom borbenom psu savijajui
kolena u iekivanju. Sve ostalo nestalo mi je iz vidokruga:Izaboin oprezan, bezizraajan
pogled i kako ju je odao nain na koji je sklopila ruke, treperavo svetlo, zvuk vodopada.
Postojali smo samo pas i ja, i neujednaen kamen.
Imao sam samo jednu ansu.
Paljivo sam ga pogledao u oi i ogolio onjake.Nije gubio ni trenutak na lajanje i
reanje. Skupio je noge i skoio na mene iskeenih zuba i divljeg pogleda. Ogrlica mu je
zlokobno sijala. Nagnuo sam se, odrazio se i bacio se u vazduh pravei kolut unazad kojim
bi se ponosio svaki akrobata.Elegantno sam leteo kroz vazduh skoro se osmehujui.
Meutim, prizemljenje mi je skinulo osmeh s lica. Gvozdeni vrh moje izme zabio se u
zid. Nije bilo mesta za cello stopalo i nisam imao za ta da se uhvatim kako bih ostao u
94

uspravnom poloaju. Kamen mi se mrvio pod petama dok sam se ljuljao psujui. Okliznuo
sam se i pao na zemlju. Izderao sam ruke o neravne stene i potoii krvi slivali su mi se niz
ruke. Skoro sam izbio zub udarivi licem o stenu.
Ali ionako me niko nije gledao.
Zaulo se kljocanje zuba na prazno, pa ponovo reanje.Karlo Veliki skoio je sa svog
mesta pored Izabo i stao izmeu mene i borbenog psa. Doskoio je elegantnije i spretnije
od mene. kljocao je zubima i reao. Borbeni pas je zastao,spustio ui i posluno seo cvilei.
Zinuo sam.
Kala je nakrivila glavu. - Vrlo dobro - rekla je.
Obrisao sam krv i prljavtinu s dlanova. ta se, doavola,upravo desilo?
- Proao si prvi test - rekla je kao da sporo shvatam, kao da je ovo bilo savreno
normalno. - A to je mnogo impre sivnije, jedan od naih pasa stao je na tvoju stranu. To se
ne deava esto.
Treptao sam da odagnam znoj iz oiju. Karlo Veliki je veselo isplazio jezik.
Kala je posula aku suenog bilja i neki prah koji je liio na kredu po slaboj vatri koja je
gorela na krenoj obali belog jezera. - Mlevene kosti naih najsvetijih pasa - objasnila
je.Pokazala je na stotinjak svetilita nalik piljama u steni. U svakom je bila svea ili glinena
urna. - Drimo ih sve u blizini,zajedno s pepelom naih majki. - Pretpostavio sam da je
majka" drugi naziv za amanku.
Dim vatre ispunio mi je nozdrve i prestao sam da brinem o semantici i mlevenim
kostima. Psi su polako poeli da se stapaju s pozadinom, dok je Izabo izgledala kao da je
neko uperio reflektor u nju. Sijala je kao biseri, zvezde i meseina.Bila je jo lepa nego
obino, duge sjajne kose, graciozna, skoro koketna. Imala je dugu, usku, pripijenu,
satensku haljinu boje tamnog burgunca, sa izrezom sa strane maltene do kuka.Vitka noga
promolila se kroz izrez kad je zakoraila prema meni. Usta su mi se osuila. Nije imala
nikakav nakit, samo one izbledele oiljke.
I smeila mi se.
- Logane - rekla je meko, zelenih oiju koje su uareno i veselo sijale dok mi je prilazila.
- Izabo - graknuo sam. Glas mi je napukao, kao kad sam imao trinaest godina. Oseao
sam se elegantno isto kao tada.
Vatra je pucketala pored nas podiui zavesu mirisnog dima koji se zadravao u
vazduhu izmeu nas i ostalih. Kao da smo bili sasvim sami u peinama, sami na celom
svetu.Zastala je kad mi je prila toliko blizu da je mogla da me lizne a da se ne nagne
napred.
To je i uinila.
Ljubila me je toliko predano da je borbeni pas mogao da mi se prikrade iza lea i
ugrize me za nogu i ja ne bih primetio.Imala je sladak ukus, kao zainjeno kuvano vino.
Jezikom je dodirnula moj jezik i privukao sam je toliko blizu na grudi da izmeu nas nije
bilo mesta ni za dim. Grickala me je nestano,a potom mi se podatno topila u rukama
privijajui se uz mene i uzdiui moje ime.
Prolo je neko vreme dok mi na pamet nije pala razumna misao.
Izabo se nikad ne bi tako pripijala uz mene i uzdisala,zavlaila mi ruke pod koulju i
du pojasa pantalona dok nas celo pleme gleda.
Ne Izabo.
95

Ipak mi je bila potrebna neverovatna snaga volje da se odmaknem.Bila je udaljena

jedva nekoliko centimetara i nosevi su nam se praktino dodirivali. Liznula je donju usnu.
Izgubio sam tok misli. Sranje, priberi se, Logane, rekao sam sebi.Grickala mi je uvo dok mi
marci nisu krenuli niz kimu.
- Logane, hajde da odemo odavde - mrmljala je. Da napustimo pse i Drejkove i svu tu
politiku. Samo ti i ja. Sami.
Verovatno je postojao neki veoma dobar razlog da se ne sloim s njom i dopustim joj
da me izvede iz peina. im mi se krv vratila u mozak, setio sam se koji je.
Grickala mi je unu resicu i znao sam da sam u nevolji.Ozbiljnoj nevolji. Vampirski
megalomanijaci i graanski ratovi nisu bili nita naspram ove devojke.
- Poi sa mnom, Logane.
Osetio sam fiziki bol dok sam se odmicao. Dim se zgusnuo,obavio joj kosu, uao mi u
grlo.
Prela je srebrnom iglom preko nene koe s unutranje strane zgloba. Video sam
plavu reku njenih vena. Topla, mirisna krv skupljala joj se po ledenoj koi, klizila joj niz
ruku i poela da kaplje po zemlji. Podigla je zglob.
- Pij, Logane. elim da to uini.
Samokontrola nikad nije bila jaa strana mladog vampira.Znao sam da bih bio
nepovratno izgubljen da ranije te veeri nisam popio jednu dozu. Izabo i krv na jednom
mestu bilo bi preveliko iskuenje. Ovako sam morao da stisnem kutnjake pokuavajui da
zaustavim onjake. Uspeo sam samo delimino.
Nasmeila se liui kap krvi s vrha prsta.
- Nudim ti, Logane.
Zareao sam kad su onjaci dobili bitku protiv mojih desni i stisnute vilice. Zgrabio
sam je za lakat i poeo da je vuem prema jezeru.
Zakikotala se.
To definitivno nije bila prava Izabo.
Dim nas je sledio. Njena krv pravila je crvene trake po mlenobeloj vodi.
- ta to radi? - pitala je nervozno. Pomerila se i izbacila nogu mamei me.
Ali ve sam se setio ta mi je rekla kad smo lebdeli kao duhovi. Tri debele svee koje su
treperile s moje leve strane bacale su taman dovoljno svetlosti po srebrnkastoj povrini
jezera. Povukao sam je malo blie nametajui je tako da joj vidim odraz.
Jezero nije bilo pravo ogledalo, ali bilo je dovoljno blizu.
Video sam dim u nejasnom obliju ene. Bilo je to prvi put da sam bio tako blizu onog
starog mita koji kae da vampire nemaju odraz u ogledalu.
Pustio sam je progutavi psovku. Toliko brzo sam krenuo nazad da bih je sruio samo
da je bila stvarna. Odjednom sam stajao sam u oblaku dima okreui se na peti prema
psima I besno ih gledajui. Vie nisu stajali u senci.
Kala se nije smeila, ali delovala je prilino zadovoljno. -Poslednji test - promrmljala je.
- Koji je ta tano? - pitao sam sumnjiavo.
- Borba prsa u prsa.
Skoro da sam odahnuo. Naravno - promumlao sam nimalo iznenaen. Moda bih
se vie zabrinuo da se nisam celog ivota branio protiv estorice brae. I da nisam imao
majku koja je mislila daje ninda.
96

- Morgan. - Kala je rukom pozvala jednu enu iz gomile.Izgledala je kao da nema ni

esnaest godina, u sivoj somotskoj haljini koja joj je dosezala do bosih stopala. Kosa joj je
padala do kolena, upletena u tri debele pletenice ukraene plavim I zlatnim perlama od
kosti koje su zveckale dok se kretala. Bila je graciozna, prefinjena i sitna, kao balerina.
Nisu me prevarili.
Naroito kad je skoila na mene bez ikakvog upozorenja,ak i bez borbenog poklia nije se ulo ak ni kako ma grebe korice dok ga je izvlaila. Neu moi plesom da se
izvuem iz ovoga. Spustio sam se i otkotrljao joj se ispod nogu pre nego to je doskoila.
Kad sam se uspravio, ve se okretala prema meni.
Morao sam da skoim unazad da mi otrica njenog maa ne bi odsekla nos. Narukvice
oko njenih zglobova veselo su zveketale. Poto sam voleo svoje lice takvo kakvo je,
okrenuo sam se postrance i utnuo je. Pogodio sam je u solarni pleksus,ali nedovoljno jako
da je stvarno onesposobim. Predvidela je moj udarac i bila je dovoljno brza da izbegne svu
jainu moje pete. Zgrabila me je za izmu i snano povukla. Pao sam na lea udarivi lakat
i rame o hrapavu stenu. Plamen svea pored moje glave je zatitrao.
Za pse je ovo bio ritual; nisu vikali ni tapali, samo su izgovarali molitvu i ponekad
tresli zvekama.
Bilo je istovremeno iritantno i jezivo.
Kad je ponovo krenula na mene, ispruio sam nogu pokuavajui da je sapletem.
Spotakla se, ali nije pala. Ipak, to mi je dalo dovoljno vremena da se uspravim. Krv mi se
slivala niz lea i kapala na zemlju s lakta oderanog o stenu. Svuda oko mene kezili su se
parovi onjaka. Morgan je rairila nozdrve.
Vie nisam mogao da izbegnem napad.
Zamahivala je ubadajui me kao strljen u zglob, ruku,grudi, butinu. Odbijao sam
napade to sam due mogao, zadajui joj nekoliko udaraca, ali nijedan dovoljno dobar da
mi donese pobedu. A onda sam, nekako, poleteo kroz vazduh.Pao sam pored Izaboinih
nogu i jedna njena izma zabila mi se u rebra.
Toliko o tome da sam joj dokazao svoju vrednost.
Vrh Morganinog maa, ve umrljan mojom krvlju, odmarao mi se na adamovoj
jabuici. Ukoio sam se i trudio se da ne gutam. Izgledalo mi je kao da je prola itava
venost pre nego to je Morgan zakoraila unazad, vratila ma u korice,okrenula se i otila.
Gutao sam knedle. Izabo je unula pored mene smekajui se.
- Bio si sjajan.
Moje potpuno ponienje skoro da je bilo podnoljivo zahvaljujui tim reima. Podigao
sam se. - Jesi li propustila onaj deo kad me je ispraila?
Slegnula je ramenima. - Morgan uvek pobeuje. Ona je na ampion.
Namrtio sam se. - Ne razumem.
- Nije stvar u pobedi. Samo su dva psa uspela da je pobede u poslednjih sto pedeset
godina.
- Pa, u emu je onda stvar, dodavola? - podigao sam dlan. Zna ta, nema veze.
Mislim da me ne zanima.
Kala nam je prila. Odlino, Logane. Sad te smatramo bratom.
- Stvarno? Kul.

97

Dala mi je koulju, frak i konu traku sa pseim zubom obmotanim bakarnom icom. Ovo je jedan od mlenih zuba Karla Velikog. On pokazuje da si jedan od nas i ima magine
moi.
Okaio sam ga oko vrata, a pleme je sa zveki prelo na doboe. Modrice kod desnog
oka su mi pulsirale. - Hvala. -Zvuci doboa odjekivali su svuda oko nas, a u sreditu peine
potpaljena je vatra.
- Obino slavimo i pleemo do zore. - Kala je stiala glas.- Ali mislim da treba da se
postara za neto drugo?
Klimnuo sam glavom. - ao mi je.
Izabo se okrenula prema meni. - Da, treba da krenemo.- Pogledala me je iskosa dok
smo se peli uz nejednake stepenice do ispusta u stenama nalik terasi. - Logane?
- Da? - Obukao sam se iako mi se tkanina lepila za rane.
Toliko o tome to sam se trudio da je ne isprljam.
- Kako si znao da to nisam stvarno ja?
- ali se? Sve i da ti ona duplja gori, ne bi onako treptala.

98

19.
LOGAN
Stigli smo do oboda kad se zauo lave.
Isprva se inilo da dopire izdaleka odjekujui peinskim hodnicima. Kad je dopro do
glavne peine, pridruili su se i ostali psi, lajui, reei i zavijajui. Nakostreile su mi se
dlake na rukama. Psi su odmah stupili u stanje pripravnosti posegnuvi za orujem.
Napregnuo sam se kako bih uo jo neto osim frenetinog pasjeg lavea. Kala je pljesnula
rukama i dala komandu jednom reju, otrom kao slomljeno staklo. I ja bih od toga zautao
da sam pas. U stvari, i ovako sam zautao.
Izabo je izvila vrat. uo sam tupe udarce, tri duga i jedan kratak, kao da neto lupa u
cev. Zvuk se pojaavao. Sad je bio toliko otar da se od njega, inilo mi se, blago talasala
voda u jezeru.
- Kreu u napad - rekla je Izabo, pre svega zarad mene.Mislio sam da i ostali znaju ta
taj niz zvukova znai. Samo sam eleo da pobegnem odatle i upozorim svoju porodicu na
napad Montmartrovih. - Ratno upozorenje i... - izgovorila je, a onda zautala, da bi se
odmah potom ula jo dva kratka udarca. - I poziv da se sakrijemo - dodala je na kraju, kao
da tako neto nikome od njih ranije nije palo na pamet.
Nisam smeo ni da pomislim ta bi desetak pripadnika plemena pasa moglo da uradi
na svojoj teritoriji, imajui uza se i ratne pse.
A nisam ni izgarao od elje da ostanem tu i saznam.
Opreznost je ponekad, bez sumnje, vrlina hrabrih. A i neko je morao da spase Izabo od
nje same.Znao sam da bi krenula u okraj, ma koliko opasno to bilo.Iskreno, udilo me je
kako je dosad uspela da sauva glavu.
Morgan je titila Kalu. Sakrila je amanku u pukotinu na jednom od najudaljenijih
zidova prekrivenih pauinom. Veina pasa je otila s njima. Izabo je pucnula prstima
pokazavi Karlu Velikom da poe s njima. Nekoliko najkrvolonijih pasa ostalo je iza,
zajedno s pripadnicima plemena. Mama bi zaplakala od sree kad bi mogla da vidi kakvu
su sjajnu borbenu liniju napravili.
Jak krik odjeknuo je do nas. Potegao sam jedan od svojih bodea. Izabo je podigla ma
vrsto ga drei. Nastala je pometnja, vika. A onda je na ispust pao jedan pas kome je iz
rane na glavi curila krv. Malo je falilo da ga probodem, ali pad pred mojim nogama mu je
spasao ivot i budunost saveza izmeu naih plemena.
- Hel-blari promrmljao je guei se. - Gomila njih.
- Sranje - izgovorio sam dok smo Izabo i ja razrogaenih oiju gledali jedno u drugo.
Obuzela me je jeza. - U pitanju je zamka.
- Kako to misli? - pitala me je dok su se psi grupisali s obe strane tunela kako bi ih
saekali. Neko je sklonio ranjenog saborca kako ne bi bio pregaen kada pone bitka.
- Ovo je Montmartrovo maslo - kazao sam. - Mora biti.eli da naa plemena
meusobno zarate kako nam niko od vas ne bi pritekao u pomo.
Postalo mi je hladnije, ako je to bilo mogue. Ne bi me iznenadilo ni da su mi se u
ustima stvorile kockice leda.
- Krenuo je ka kraljevskom dvoru - rekao sam. - Sada.Promenio je mesto napada. Tako
e skloniti pse s puta.
99

Stisla je pesnicu. - Mora da me je Grejhejven osetio kod Montmartra. Moe da nanjui

moju duu. Samo bi on reagovao ovako.
- Moram odavde. Moram do mojih. Klimnula je glavom. - Znam.
- Pokai mi najblii prolaz.
- Ovuda. - Prevela me je preko vode i bacila mi ue koje se njihalo s druge strane
peine, iza zavese od vodopada.
Kad se dobro privreno ue vratilo nazad, uhvatio sam ga i krenuo za njom. Ispust je
bio klizav. Celim telom osetio sam grmljavinu vodopada. Izabo je izvadila baterijsku
lampu i upalila je osvetlivi tunel koji je u stvari bio samo obina pukotina u kamenu.
- Neki delovi su toliko mrani da ak ni mi ne moemo u njima da vidimo - pravdala
se pruajui mi drugu baterijsku lampu. Imala je traku koju sam mogao da stavim oko
glave.Ona je svoju ve namestila. Lampa je sad izgledala kao povez. Nisam mogao da joj
vidim izraz lica od odbleska. -Ne bi trebalo da ide sam - rekla je. Do nas je dopro jedva
ujan zvuk maevanja.
Gledao sam je neko vreme. - Hoe li sa mnom? - Nisam se tome nadao, nisam mogao
ni da sanjam da e ostaviti pse kako bi mi pomogla. Okrenula se ka prolazu, osvetljavajui
ga.
- Mislim da u biti korisnija tebi nego ovde. Kala mi nije traila da ostanem. To znai
da eli da titim savez. Zato bi inae insistirala na tvojoj inicijaciji nedugo poto smo te
upoznali?
Zaista nisam imao vremena da je odgovaram od odluke.
- Hvala ti - prozborio sam. Zatim smo krenuli vlanim tunelom.Kamenje mi je paralo
ramena. Okrenuo sam se na lea.Jedva da je i tako bilo prostora za manevrisanje. Jedino
emu sam mogao da se nadam bilo je da emo ovom pukotinom dospeti tamo gde treba.
Spolja su mi sve delovale isto. Zaista mi se nije dopadala ideja da ostanem zaglavljen i
umrem od gladi negde unutar planine. Teko da bih na taj nain mogao da zaustavim
Montmartra.
Puzali smo sporo, presporo za na ukus, ali nismo nita mogli da uinimo povodom
toga. Nismo mogli da se kreemo bre budui da se tunel suavao, umesto da bude iri
kako smo se kretali ka izlazu.
- Nadam se da zna ta radi - promrmljao sam i odrao jo jedan sloj koe s potiljka i
nadlanice. Baterijska lampa osvetljavala je Izaboina lea, njenu dugu tamnu kosu, blede
obrise njene koe. Blago je nakrenula glavu kako bi iskljuila lampu.
- Jo malo pa smo stigli. Budemo li ih drali ukljuene,odaemo se.
I ja sam iskljuio svoju. Isprva mi je trebalo vremena da prilagodim oi mraku pa sam
mirkao, ali sam polako poeo da razlikujem crne i sive nijanse. Da sam i dalje bio ljudsko
bie, ne bih video ni prst pred nosom. Mogao sam da osetim i promenu u vazduhu. I dalje
je bilo hladno i vlano, ali je na mahove do nas dopirao topli miris lia i blata. Jo malo pa
sam mogao da ujem i vetar.
Dospeli smo u veoma malu peinu iz koje su se nazirale svetlucave zvezde i granje
zakrljalog drvea koje se pomeralo nadomak otvora. Put ka njemu bio je relativno strm,
pa smo morali da idemo nizbrdo. Uzeo sam mobilni telefon.
- Trebalo bi da pozovem roditelje. Ima li ovde dometa?
Izabo je klimnula glavom. - Trebalo bi da ima. Nije sigurno,ali barem ga ne ometa
magija budui da smo dosta daleko od glavne peine.
100

Ekran telefona je bio oteen i uopte nije hteo da zasvetli.

- Sve mi je kristalno jasno - rekao sam iznervirano. - Ranije nisam bio naisto s tim da li
verujem u magiju, ali sad definitivno verujem u prokletstvo. - Vratio sam ga u dep,
razoaran.
- Mora da sam ga zgnjeio dok me je Morgan tabala.Beskoristan je. - I ja sam polako
postajao beskoristan. Nikako nisam uspevao da popravim raspoloenje.
Izabo mi je dala svoj telefon. - Izvoli, probaj da zove s mog.
- Hvala. - Brzo sam izabrao broj sluajui, sve napetiji,kako zvoni a niko se ne javlja.
Zvao sam mamu, tatu pa Sebastijana. Bezuspeno. To nimalo nije liilo na njih, osim ako
nisu bili u lovu ili u tui. Neko od njih bi se ranije uvek javio. Ovo ne sluti na dobro kazao sam pokuavajui da dobijem kuu na farmi.
Solan se javila posle prvog zvonjenja. - Halo?
- Sol? ta se deava? Zato se niko ne javlja na mobilni?
Nastala je duga pauza. Kad je ponovo progovorila, glas joj je bio kretav. - Logane?
- Da, ko bi drugi bio? - rekao sam iznervirano.
- Logane! - Toliko je glasno viknula da je malo falilo da ispustim telefon.
- Zato vie? Pobogu! - Izabo me pogleda s uenjem.
Slegnuo sam ramenima. Mrzelo me je da objanjavam kakvi su moji.
- Ziv si! Boe!
- Naravno da jesam...
- Nikolase! Logan je. Dobro je. Ne zn... Kakav si ti dave!Prekini! Bilo mi je jasno da se
tuku oko telefona. Pobedila je Solan. uo sam Nikolasa kako vie: - Udarila si me!
- Logane, tako sam srena to ti ujem glas. - Njen je malo drhtao. Plakala je.
- Hej - rekao sam. - Dobro sam. Ne plai, Sol. Dobro sam.
- U redu. - mrcnula je. - Kuda se smuca, doavola?
Ponovo sam morao da odmaknem telefon od uha kad se prodrala. - U peinama, sa
Izabo. Rekao sam jednom od straara da ti to prenese. Den je pola sa mnom... - Zastao
sam. - Nije preivela.
- ta se desilo?
- Napali su nas hel-blari. U stvari, trenutno nas napadaju,tako da ne mogu ba da
askam.
- Logane, svi misle da si mrtav. Straar nam je samo preneo da je pronaao smrtonosnu
vradbinu s tvojim mirisom i Izaboin znak. Tata je jedva spreio mamu da ne krene u
napad na pse. I Fin je morao da je smiruje.
- Sranje. Sluaj, ne mogu sad da priam. Montmartr je poslao hel-blare na sve nas. Hoe
da izazove pometnju, da se meusobno zavadimo kako se ne bismo udruili protiv
njega.Sad je verovatno na dvoru. Moe li da stupi u kontakt s Kiranom? Poto se ni
mama ni tata ne javljaju na telefon, to znai da nam treba pomo. I to to pre.
- Odmah u ga pozvati.
- Odlino. Kai mu da emo se nai tamo.
- Svi emo se nai tamo.
- Ostani kod kue, Solan. Ozbiljno ti kaem.
- Drago mi je to si iv, Logane, ali nosi se. Ozbiljno ti kaem.
- Montmartr eli tebe.
- Da, ali ako je uspeo sve da nas zbuni, zbuniemo sad mi njega.
101

- Neu da koristim mladu sestru kao mamac, naroito posle onog to se desilo na tvoj
roendan. Malo je falilo da te se doepa, Sol. Da nije bilo Izabo i pasa...
- Vidimo se uskoro. Zdravo, Logane.
- Stani, ne moe da... uh! Prekinula je vezu. Derite.
- Ne moe oekivati da sedi kod kue dok su ivoti lanova njene porodice ugroeni.
Zamiljeno sam pogledao Izabo. -Moda bi mogla da joj pravi drutvo. Da je titi.
Frknula je. - Tako si providan, Logane.
- Molim?
- Non. Absolument pas.
Jo bih se raspravljao s njom da me neto nije lupilo po glavi, toliko jako da sam se
zateturao do ivice izlaza. Uspravio sam se. Krv mi je ulazila u oi, a bol svrdlao po glavi.
Izabo se okrenula, s maem u ruci, ali ve je bilo kasno. Hel-blar je skoio s litice iznad nas,
a ostali su se popeli odozdo. Boja koe im je bila udne nijanse tamnoplave, a zubi su im
bili otri kao seivo. Zapahnuo nas je miris trulei. Izabo se saplela psujui na francuskom.
Borili smo se kao make naglo baene u hladnu vodu.Bukvalno ni o emu nismo
razmiljali. Samo smo se oslanjali na instinkt i na divlju potrebu za opstankom. Nisam se
kretao brzo koliko bi trebalo. Teturao sam se zbog rane na glavi i nekontrolisano mlatarao
otealim rukama. Borio sam se, bacao neveto koce, ali dovoljno ljutito da katapultiram helblara s litice. Izabo je naslonila lea uz moja odsecajui plavu ruku, plavu aku.
- Ima ih vie - jedva sam izustio. - A ja sam ranjen. Bei.
- Ti nisi princ na belom konju, a ja nisam dama u nevolji.
Njena tvrdoglavost me je naterala da budem otar. - Pogledaj oko sebe, Izabo. Ovo je
defmitivno nevolja. A sad bei,doavola. Ja te samo usporavam.
- Umukni i bori se, Logane.
Nijedna devojka koju sam poznavao nije bila normalna.
Naalost, Izabo nije mogla da bei sve i da je htela. Jedini nain da se izvuemo bio je
da se bacimo s litice, ali smo prvo morali da proemo pored tri hel-blara koja su balavila,
to nam je oteavalo posao. U glavi mi je zujalo, bubnjalo. Nisam mogao normalno da
razmiljam. Uspeli smo da se otarasimo jednog hel-blara. Pretvorio se u pepeo boje gljiva,
ali njegova smrt je samo dodatno razjarila njegove ve ljute kompanjone.
Posrtao sam. Vrtelo mi se u glavi pa sam se oslonio na koleno. U tom trenutku dobio
sam jo jedan kamen u glavu.Video sam sve zvezde. A zatim, nita.
Ne znam koliko dugo sam bio bez svesti.
Nemogue da je proao jedan ceo dan, budui da sam I dalje oseao kako mi u glavi
sve odzvanja, iako nije bila rascopana.Ogrebotine, oderotine i modrice su izbledele. Ruke I
noge su mi utrnule, ali zbog toga to sam bio vezan lancima.Povukao sam ih i jauknuo.
Zatresli su se, nita vise od toga.
- Izabo - prosiktao sam. - Izabo!
- Tu sam - rekla je. - Iza tebe.
Njen glas je na mene delovao umirujue. Bio sam kao opijen.
- Hvala bogu. Jesi li povreena? Pokuao sam da se okrenem, ali bio sam vrsto
vezan za stolicu tako da nisam imao mnogo uspeha. Vie nisam oseao smirenost, ve bes I
102

bol. Napregnuo sam svaki mii, toliko da mi se lice zgrilo od napora. Ponovo sam
povukao lance.
- Nema svrhe, Logane - rekla je blago. - Pokuala sam.
Kad sam se malo nakrivio, mogao sam da joj vidim profil i vrat u ogromnom ogledalu
koje je visilo na zidu pored nas. Imala je modrice po vratu i jagodicama. Nalazili smo se u
maloj prostoriji s lancima na zidovima i s nekoliko tekih drvenih stolica. Preko prozora je
padala debela zavesa, ali nisam nimalo sumnjao u to da se ispod nalazilo obino
staklo,nedovoljno da nas zatiti od sunca koje bi nas oslabilo.
Bio sam toliko mlad da bih se onesvestio i pustio ih da me probodu kocem bez i jednog
trzaja kad bi me ostavili nekoliko sati na suncu. Besno sam udario izmom o pod. Onda
sam se namrtio.
- Otkad hel-blari imaju persijske tepihe? I otkad ne tuku svoje rtve?
- Ko kae da ih ne tuku?
Prestravljeno sam posmatrao njen odraz u ogledalu. -Hoe da kae da te je neko od
njih tukao? - Skoio mi je adrenalin. Poljubac hel-blara moe da preobrazi ak i starog
vampira. Njihova krv moe da zarazi nau ludilom i zlom tipinim za njih.
- Ne - brzo je odgovorila Izabo pre nego to mi je mrak sasvim pao na oi. - Samo
kaem da Montmartr ima bolju kontrolu nad njima nego to mi mislimo.
- Hipnos - promrmljao sam. - Mogu da se kladim da je za sve kriva prokleta droga.
Uzdrhtala je.
- Neu im dozvoliti da te odvedu. - Velike rei za nekoga ko je bio prekriven
sopstvenom sasuenom krvlju. Sigurno sam joj delovao smeno. Izneverio sam je,
doavola. A trebalo je da je titim.
- Montmartr nikad ne ostavlja pse bez posledica. Mi smo dokaz da nije nepogreiv, da
ne moe sve da kontrolie. Zastrauje nas ubeujui sam sebe da je strah mrnja.
- Ve smo ga jednom zaustavili. Zaustaviemo ga ponovo.Ovog puta zauvek. - Grdno
se varao ako je mislio da u dozvoliti da i narednih sto godina preti ljudima koje volim.
- Plemenite rei - prekinuo nas je veseli glas koji se zauo na ulazu. Nisam ga
prepoznao, ali sam video da je Izabo prebledela. Kao da je straan, ivotinjski bol
preobrazio njeno lice u gr. Na trenutak me je podsetila na devojicu koju sam gledao kako
se u vreme Velikog terora na ulici bori za ivot. Strah je kratko trajao. Brzo ga je smenila
arka elja za osvetom.
A to je moglo da znai samo jedno.
To, ipak, nije bio Montmartr.
Bio je to Grejhejven.

103

20.
London,1794.
Izabo je gotovo godinu dana tedela, krala i dovijala se na najrazliitije naine kako bi
kupila kartu za Englesku. ak i kad je u tome uspela, nije imala predstavu ta e raditi kad
kroi na londonsko tlo. Znala je kako joj se zove stric za koga je otac stalno govorio da je
sebian i arogantan. Imala je dva penija u depu. Seris je odbila da poe s njom u Englesku
govorei da je prepuna Engleza.
Engleski dokovi su se razlikovali od svega to je dotad videla. London je bio potpuno
drugaiji od sredine koju je poznavala, naroito od pariskih uliica. Bio je siv, plav,
crn,prljav i prekriven maglom nedefinisane boje od koje joj se kaljalo.
- Brzo e se navii, mome - rekao joj je stariji ovek koji je sedeo pored nje. Vei deo
puta nije zatvarao usta i ukao ju je koatim laktom u rebra. Iako se preruila u
mladia,smatrala je da nije razborito da drugi znaju kako putuje sama,iako nije mogla da
oekuje preveliku zatitu od starca s pokvarenim zubima. Nekad je i privid dovoljan.
Ali sad, dok je stajala na pristanitu okruena nabusitim prodavcima i mornarima
eljnim pia i kurvi, osetila se bespomonije nego to je oekivala. Toliko dugo je ivela za
ovaj trenutak. On je za nju bio svetlost u tami koja ju je okruivala.
Stvarnost je ipak bila malo obeshrabrujua.
Oko nje su tutnjale koije, deca su se igrala u prljavtini,rite su se vukle po blatu Temze
zajedno s drugim baenim stvarima koje bi dosta vredele na ulici. Vika, topot kopita i dim
iz nebrojenih dimnjaka inili su meavinu zvukova i mirisa zbog kojih je morala da dri
zapuen nos.
- Da li znate gde ivi plemstvo? - upitala je svog starijeg saputnika.
- Trai fino drutvo, je li? Nisu mnogo ljubazni prema siromasima i deparoima,
mome.
- Nisam...
Prekinuo ju je. - I ja sam nekad bio mlad, deae moj.Ne brini, neu te odati. - Zaputio
se ka zapadnom kraju velikog grada. - Visoki stale obitava u Mejferu. elim ti mnogo
sree.
- Hvala. - Dala mu je jedan od ukupno dva penija koliko je imala. Zagrizao ga je da
vidi je li pravi, a onda ga, na njeno iznenaenje, veoma spretno ubacio u dep. Imao je
kvrgave i savijene prste, ali brze.
- uvaj se policajaca, mome - dodao je pre nego to se odgegao. Zastao je kako bi
odmerio punaku ribarevu enu u umrljanoj kecelji. Nasmejala se, a onda nastavila da
kupcima nudi skuu
i jegulju.
Izabo se skupila ispod kaputa i odluno podigla bradu.Ako izgleda kao rtva, ljudi e
se tako i ophoditi prema tebi.Hodala je polagano, puna samopouzdanja, zaputivi se ka
zapadu, kao da je znala kuda ide, kao da je itav ivot ovde provela. Niko nije morao da
zna da joj srce lupa toliko
snano daje to iscrpljuje, niti da su joj miii potiljka do te mere zategnuti da e sve do
mraka imati stranu glavobolju. Drugi je trebalo da vide samo hitrog i snalaljivog mladia
koji ume da se stara o sebi.
104

Hodala je nekoliko sati brojei skretanja desno i levo kako se ne bi sasvim izgubila.
Prolazila je pored devojaka koje su u korpama prodavale ljubiice, pomorande, kolae i
peeni krompir, pored radnji s gomilom slatkia ukraenih eerom u prahu, eira sa
utim, ruiastim i zelenim perjem i trakama najrazliitijih boja, pored tandova s
limunadom, knjiara. Tu se moglo nai bukvalno sve to nekome padne na pamet. Ovde
nije bilo baenih kamenica i razbijenih prozora, poto nije bilo pobuna, nije bilo vatri, niti
radikala da viu na svakom uglu. Ovo je bio grad za sebe, dekadentan i privlaan. Ali jo
nije smela da se opusti, ako ikad to bude mogla sebi da priuti.Ovde su koije bile mnogo
modernije, ulice istije. Deaci su za jedan novi metlama istili konjske balege. Kue su
bile vee, mirisi manje odbojni. Vrtovi su bili prepuni drvea.
Videvi ogroman park ispred sebe, naglo se zaustavila. Nedostajali su joj travnjaci,
gusto hrastovo drvee i cvee kog je bilo na sve strane. Nije ni bila svesna, sve do sada,
koliko e joj to nedostajati. Makar je znala gde e spavati veeras ako ne pronae strica. Ta
ideja ju je oduevila.
- Pazi kuda ide! - viknuo je jedan gospodin gotovo naletevi na nju dok je nepomino
stajala. Trgla se ne rekavi ni rei. Navukla je kapu na elo i sklonila se u stranu kako bi ga
propustila.
Nije vie gledala konje i dobro obuene jahae koji su kaskali parkom, ve se
usredsredila na bogate koije koje su prolazile pravei veliku buku. Veina je ila u istom
pravcu,to je za nju predstavljalo dobar znak. Jo je bilo rano jutro.Sigurno nisu ili na
balove, zabave ili u kupovinu novih rukavica.Smatrala je da engleska aristokratija nije
toliko razliita od francuske. Jutra su namenjena dugim dorucima, itanju I pisanju
pisama i odmaranju nakon uzbudljive noi. Verovatno se veliki broj putnika tek vraao
kui, u svoj krevet.Ovde su kue bile ogromne, sa sjajnim mesinganim zvekirima i velikim
ardinjerama punim najrazliitijeg cvea.Sluavke su na povocima vodile malene pse, a
poneka i maku.Dostavljai, prodavci ribe i kolaa ili su od jednih vrata do drugih.
Zaustavila je oveka u ogrtau.
- Kua Sen Kroa? - upitala ga je na sporom engleskom.
- Francui? Govori. - Prislonio je aku na uho gotovo se ne zaustavljajui. Vukao je
neki karton. Pomogla mu je da ga prisloni uz ogradu od kriljca.
- Sen Kroa? - ponovila je.
- Misli Sent Kros? Kua na kraju ulice s plavim vratima.- Pokazao joj je kuda treba da
ide i nastavio dalje ne osvrui se. Srce joj je ponovo snano lupalo. Deo nje je hteo da jurne
ka toj kui, a drugi je nakratko razmiljao da pobegne u suprotnom smeru. Ni u snu ne bi
dozvolila da ta strana pobedi.Naterala je sebe da se pribere, mada je na kraju ulice
napravila pauzu kako bi dola do daha.
Pred njom je stajala gradska kua od nekoliko spratova sa svee ofarbanim vratima i
zavesama od brokata na svakom prozoru. Iza nje su prole koije. Ulica i plonici bili su
prepuni irova otpalih s hrastova. U bakarnim posudama bujale su rue. Staza je vodila
pored kue, ka njenom zadnjem delu,gde su se nalazili vrtovi, stale i ulazi za poslugu.
Popela se uz stepenice, toliko iste da na njima nije bilo nijedne ruine latice. Zvekir je
bio u obliku lava s krstom u ustima. Izabo je prstima prela preko porodinog grba pa tek
onda udarila zvekirom o vrata. Vrata su se otvorila. Na njima je stajao mukarac guste,
sede kose i gledao je s visine. Crni sako bio mu je savreno ispeglan, a kravata mu je stajala
pravo.
105

- Strie Olivere? - upitala je nesigurno. Nikad ga ranije nije videla, ali je oekivala da
ima neke slinosti sa ostalim lanovima porodice, moda jagodice kakve je imao njen otac
ili uvene zelene oi porodice Sen Kroa. Ovaj ovek je bio vii od ostatka rodbine i prezrivo
je frktao.
- Lord Sent Kros ne prima prljave momke koji miriu tako kao ti - obavestio ju je. Vrati se odakle si doao. - Poao je da zatvori vrata, ali Izabo je gurnula nogu kako bi ga
spreila.
-Attend, s'il te plait! - Od silne uzbuenosti, s glave joj je pala kapa i kosa joj se rasula.
Pretpostavljala je da izgleda divlje buncajui na drugom jeziku moleivog pogleda i oiju
punih suza.
Non! Monsieur!
- Ako ode na stranja vrata, kuvarica e ti dati da pojede neto, dete. A onda, put pod
noge. -Zalupio je vratima.Uhvatila je kvaku, ali vrata su bila zakljuana. Uspela je da ne
zaplae od oajanja. Cmizdrenje joj nee nimalo pomoi.Prosto je morala da pronae drugi
nain da ude unutra.
Batler joj je pokazao na stazu du kue. Ila je njome gacajui izmama po blatu. Poela
je slaba kia, to je dodatno nabacalo blato na stazu. Jedan prozor je delimino bio
otvoren.Zavese su se vijorile na vetru. Pogledala je oko sebe kako bi se uverila da je niko ne
gleda. Sakrila se iza ruinog gram da bi bolje osmotrila situaciju. Trnje joj je izranjavilo
nadlanice i mrsilo joj kosu. Glupe rue. Bila je prekrivena laticama.Ostavile su lepljiv miris
na njoj, kao parfem na toploj kii.
U gostinskoj sobi nalazilo se nekoliko stolica s vezenim jastucima, a u uglu klavir. Na
tavanici su bili naslikani heruvimi.Stresla se. Kako je neko mogao da se opusti pored
debelih beba koje su po ceo dan lebdele u vazduhu zurei u teme onih koji su se nalazili
ispod? Pored anela, pozlaenih svenjaka i lampi ukraenih koljkama, soba je bila
nakiena preko svake mere.
Ali je barem bila prazna.
Otvorila je prozor jo malo, a onda je kroz njega provukla nogu pridravajui se za
ragastov kako bi ula. Osetila je miris voska pomean s limunom i jo rua. U kui je
vladala izuzetna tiina s obzirom na to da je bila veoma velika. Pitala se da li je neko od
rodbine prognan na tavan zbog gubitka razuma. Nikakvog psa nije bilo na vidiku, niti je
ispod stola iskoila maka. Srce joj je ve normalno kucalo.
Izala je u hodnik razmiljajui o tome gde li joj je stric.Ako je budan, onda je
zasigurno u svojoj radnoj sobi. Njen otac je najvie vremena tu provodio, osim kad bi iao
na jahanje ili na neku zabavu s njenom majkom. ak je i hodnik bio predivan, sa svim tim
uramljenim slikama, pozlaenim zidnim svenjacima, stolovima obloenim mermerom i
posudama s cveem. Jedva se uzdrala da ne strpa malu burmuticu u dep.
Skrenula je iza oka i naletela pravo na batlera.Ovaj je napravio ljutitu grimasu. Bio je
mnogo bri nego to je oekivala. Oborio ju je povukavi je za rukav kaputa pre nego to je
uspela da mu pobegne. Instinktivno je htela da potri i sakrije se, ali time ne bi postigla ono
to je elela.
Batler ju je uhvatio za ramena i protresao.
- Odmah zovem policiju. Mi u Engleskoj ne volimo uljeze.Ne zanima me ni to to si
devojka! Otvorila je usta i povikala iz sveg glasa.
- Mon oncle! Mon oncle!
106

Batler je ustuknuo pred silinom njenog glasa. Luster iznad njih se zaljuljao. Sluge su im
se pribliavale brzim koracima.Vrata su se otvorila uz tresak i lupila o zid.
- ta se ovde, kog avola, dogaa? - U glasu su se oseali samo bledi tragovi
francuskog naglaska. Ovaj ovek je imao na sebi sivi svileni prsluk koji mu je blago
naglaavao stomak.
Sklonio je sedu kosu s visokog ela.
- Molim vas oprostite, vae gospodstvo - izustio je batler.- Uhvatili smo provalnika.
- Mais non, arrete. - Izabo mu se otimala iz ruku. Sklonila je kosu s lica duvajui u nju. To sam ja - rekla je. - Izabo Sen Kroa, tvoja bratanica.
- Moja bratanica? - rekao je istim engleskim naglaskom.Zavladala je strana tiina,
gusta kao dim. Stric je zurio u nju. Batler je zurio u strica. Sluga je zurio u sve njih. ena,za
koju je pretpostavljala da joj je strina, duboko je uzdahnula pojavivi se iz druge prostorije.
Na sebi je imala ipkastu kapu i jutarnju haljinu ukraenu ruicama od ruiaste trake.
- Vae gospodstvo? - Batler se eao po potiljku ne znajui da li je vikao na kriminalca
ili na lordovu bratanicu.
- Pusti je - kazao je lord Sent Kros. - elim da je vidim.
Izabo ispravi svoj prljavi, izguvani kaput. Stric ju je dugo posmatrao, a onda je
pljesnuo rukama.
- Blagi boe, pa to je ona!
- Jesi li siguran? - upitala ga je supruga drei ruku na vratu. - Nikad je nisi upoznao.
- Nisam, ali te oi bih svuda prepoznao. Ista je an-Pol.- Vrteo je glavom kao da jo ne
moe da doe k sebi.- Neverovatno. Gde je sad on?
Izabo je progutala knedlu. - Mrtav je.
Oliveru su usne zadrhtale od oka. Prebledeo je kao kre.
- Non - izletelo mu je na francuskom. - Kako?
- Giljotina.
Njegova ena je poela besno da se hladi lepezom.
- A tvoja majka? - upitao je tiho.
- Isto. - Progutala je ogromnu knedlu. Nije smela da izgubi razboritost u ovom
trenutku. Zbog oca se i trudila da bude jaka devojka koja moe sve da preivi. Stric je
spustio svoju toplu ruku na njeno rame.
- Dete drago.
Lordova ena je sa usana sklonila ruke koje su se dotad tresle. - Boe dragi, pogledaj je.
Tako je mrava.
-Istina je da si koata, dete moje. Neka neko donese aj.I kolaie - rekao je najbliem
slugi.
- Kuvar nam je Francuz. Rei emo mu da ti napravi omiljenu veeru.
- Doi, sedi pored kamina - ljubazno je rekla njegova ena vodei je u gostinsku sobu.
- Narediu da ti napune kadu kad popije aj.
Izabo je krenula za njom, blago oamuena. Mislila je da e biti grubi prema njoj. inilo
joj se da lebdi, kao cvet maslaka.Posadili su je u udobnu fotelju pored ognjita. Vatra je
veselo pucketala. Od toplote su joj obrazi pocrveneli, a kapci oteali. Bila je to drugaija
vatra od onih u metalnim kotlovima po ulinim okovima, ili onih od polomljenog
drvenog nametaja koji su koristili kao barikade.
107

- Mislim da je u oku - promrmrljao je njen stric. Odmahnuo je glavom. - Jadni anPol.

- Oh, ti uasni Francuzi.
- Pazi ta govori, ljubavi. Udala si se za je dnog zadirkivao ju je.
- Ne budi smean. U govoru ti se gotovo ne osea strain naglasak. Samo to i dalje voli
onu odvratnu pate.
Izabo se utinula za nogu kako ne bi zaspala. - Tata je planirao da nas dovede ovamo.
Pre nego to su nas uhvatili.
- Nita ne brini, draga. Mi emo se starati o tebi.
- Uopte niste onakvi kako vas je opisao - izletelo joj je sluajno.
Stric se osmehnuo. - Da, pretpostavljam da nismo. Nikad se nismo sasvim upoznali,
ak ni kao deca. - Uzdahnuo je. -Ledi Sent Kros i ja nismo mogli da imamo decu.
- Boe, Olivere izgovorila je ledi Sent Kros pocrvenevi.- ta to pria.
Potapao ju je po kolenu. Ruka mu je bila dovoljno velika da je obori, ali ona mu se
samo osmehivala. Okrenuo se ka Izabo. - Hteo sam da kaem da e biti divno to emo u
kui imati jednu mladu damu.
- Da - uzviknula je ledi Sent Kros. - Vodiemo te na sve mogue balove. Trebae ti
rukavice, naravno, i uitelj plesa, sluavka koja e ti nametati kosu. - Oi su joj zasijale od
uzbudenja.
Izabo nije bila sigurna da li treba da brine zbog toga.
- Ne sekiraj se - veselo joj ree stric dok je strina bila zaokupljena sluenjem aja. Preivela si vladavinu terora, preivee i nove izazove.

108

21.
IZABO
Grejhejven.
Poslednji put sam ga videla na boinom balu. Frak mu je bio besprekoran, osmeh
oaravajui. Nisam imala iskustva s mukarcima kao to je on, pogotovo ako se tome
pridoda magino vee i aa ampanjca vie. Mislila sam da sam za svojih osamnaest
godina videla svakakva udovita: zatvorenike,pobunjenike, surove straare eljne moi,
podvodae I grofove s vikom novca.
Ali kako neko moe da se bori protiv udovita za koje nije mogao ni da pretpostavi da
postoji?
Pokvario je moje prve prave trenutke lagodnog ivota,ukus prve sree koju sam osetila
nakon to je rulja nasrnula na zamak moje porodice.
Dolo mi je da ga ponovo ubijem.
Potiskivala sam svoje nagone zanemarujui otvorene rane na koi koje sam neprestano
dirala, gvozdene okove zamazane mojom krvlju. Logan je neto priao, ali nita nisam
mogla da razumem od zujanja u uima. Kao da mi je neko drao glavu pod vodom.
Grejhejven je zvuao kulturno i uglaeno kao i pre dve stotine godina. Boleli su me
oiljci na rukama. - Jedan od Drejkovih prineva - rekao je ljubazno Loganu. Ovaj nije
odgovorio. - Krue glasine da te je ova naa devojka ubila.
Logan se iscerio. - Da nee moda da ispravi tu greku?- Nije zvuao uplaeno, samo
kao da mu je malo dosadno.
Polako je poela da mi se vraa koncentracija. Krv mi je potekla kroz ile na rukama.
Ogromni zubi su mi parali desni.
- Naravno da neu. Vie mi vredi kao talac. Nije lako upravljati ovim malim
revolucijama, zna i sam.
- Platiu ti duplu sumu od one koju e dobiti za mene ako oslobodi Izabo.
Grejhejven se nasmejao. - Osamnaest ti je godina, Logane.Teko da si dosad postao
milijarder. Ne moe da je priuti.ak sam i ja bio prinuen da je se odreknem.
Logan je trgnuo lance. Da ih je povukao malo jae, iaio bi rame.
- Logane, nemoj. - Glas mi je zvuao napuklo, kao da godinama nisam govorila.
- Ah. - Grejhejven se okrenuo prema meni. Trudila sam se da ostanem mirna, da se ne
pomeram, ne naginjem se I ne kljocam zubima. Ako bih sada reagovala, to bi mu samo
priutilo zadovoljstvo.A neu da mu pruim zadovoljstvo da likuje nada mnom.
- Izabo Sen Kroa - rekao je - dosad si mi samo zadavala glavobolje.
Nisam ga videla nakon one veeri u strievom vrtu. Nisam imala pojma ta je time
hteo da kae.
- ta Montmartr hoe od mene? - upitala sam iako sam znala odgovor. Isto to sam ja
htela od Grejhejvena: osvetu.Osujetila sam mu planove da kidnapuje Solan Drejk i sredila
mu vojsku. I bila sam pas, neto to je po njemu bila uvreda moi i prava.ak i kad bi me
ubio - ponovo - ne bi mi bilo ao.
Grejhejven je sklonio oruje naslonivi se nehajno na zid,kao da smo i dalje na balu.
- Nije re o Montmartru, ve o tebi.
- ta? Pa zar ne napada dvor? - upitao je Logan.
109

- Da. - Nasmeio se Grejhejven. - Napada ga. I verovatno se pita gde sam to ja. Ali
jednostavno sam morao da svratim da te vidim. - Polako mi je priao. Prkosno sam podigla
bradu.- Morao sam da vidim da li me se sea.
- Kao da tako lako mogu da zaboravim svog ubicu - rekla sam svaalaki. - Ostavio si
me u onom kovegu dve stotine godina.
- Jesam. alim zbog toga. Da sam samo znao koliko si jaka, bogami bih se potrudio da
te povratim. - Pogledao je s neodobravanjem moju konu tuniku i duboke izme. - Mada si
se bolje oblaila 1795.
Zareala sam. - Zato si me doveo ovamo? Samo da bi se zabavio?
Grejhejven je alosno odmahnuo glavom. - Bilo bi bolje da me se ne sea. Sada se sve
zakomplikovalo, a ja ne trpim nered. Nikad ga nisam trpeo.
Bila sam zbunjena. Celog ivota sam sanjala o tome kako drvenim kocem probadam
Grejhejvenovo sivo, zakrljalo srce bez prethodnog dosadnog eretanja.
- Uradio si sve ovo kako bi proverio moje pamenje? upitala sam u neverici. - Traka s
majine haljine - dodala sam usporeno. - Slika na dvoru, flaa vina. Sve zbog toga?
- Upravo tako.
- Ne zbog Montmartra?
- On je naredio da vas uhvatim, naravno. Ne voli vas. I tako sam ja obavio posao. Kao i
uvek naglasio je. - Zato onda da ne iskoristim to za sopstvene ciljeve?
- Uhodi je, gnjido? - rekao je Logan iznervirano. Znala sam ta pokuava da uradi.
eleo je da Grejhejvena razbesni do te mere da odvrati pogled od mene. - Jadno, zar ne?
Pogotovo za jednog pripadnika horde.
Iskezio se, ali nije skidao pogled s mene.
Imao je veu samokontrolu nego to je Logan mislio.
A to ba i nije bilo ohrabrujue.
Nije mi padalo na pamet da preklinjem za Loganov ivot.Grejhejven je bio dovoljno
izopaen da ga ubije samo da bi gledao kako patim. Nadala sam se da ima druge ciljeve s
njim.
- Ovo mi teko pada, zna - rekao je mirno, gotovo se branei. - Bila si mi prva. Zato
sebe smatram tvojim ocem.
- Imala sam oca - prosiktala sam. Svaka re je bila kao bode. Ne moe da ga
zameni. Odmahnuo je rukom kao da se to ne rauna. - Ja sam ti podario veni ivot.
- Podario si mi smrt.
- Nazovi to kako hoe.
Oi su mi se zacrvenele od besa. U meni se kovitlao gnev,kao monsun. Osetila sam
ukus krvi u ustima jer sam se ugrizla za jezik.
- Ne mogu da dozvolim da me izda - nastavio je mazei crni lakirani kolac koji je
izvadio iz unutranjeg depa svoje prugaste jakne.
- Dalje od nje! - povikao je Logan ludaki trzajui lance.- Ubij mene, nju potedi! Ubij
mene, doavola!
Grejhejvenova verzija naeg poznanstva ostavila me je bez teksta. Kao da je priao o
nekom drugom. Doivela sam emotivni ok. Isto tako sam se oseala prve veeri u strievoj
kui dok sam dodirivala knjige i nove arave i kad sam se prejela za veerom. Kao da je
konano sve bilo u redu, ali se neto nikako nije uklapalo. Imala sam oseaj da sam na
nekom drugom mestu.
110

Samo to sam i dalje mogla da ga ujem, da ga hladnokrvno posmatram dok mi je

prilazio. Spremala sam se da ga udarim, ali jo nije bio dovoljno blizu.
- Mnogo sam patio. Dugo sam planirao i bio strpljiv, itav jedan vek. U trenutku kad
sam se prikljuio hordi, bila je jaka, organizovana, mona. Peo sam se na vojnoj
lestvici,obavljao sve svoje dunosti. A Montmartr i dalje ne eli da mi da ljude. Misli da
moe zauvek da me koi. A zasluio sam da imam sopstvenu vojsku.
- Koliko je onih kojima si to uradio? - zahtevao je Logan da zna zgadivi se kad je
shvatio o emu Grejhejven zapravo pria. - Ti pravi hel-blare.
- Priznajem da sam pokuao, ali hel-blari su samo jadni primerci i greke. Sada bolje
biram. Dovoljno sam mudar da ne ponovim Montmartrove greke.
- Mudar? Ti to naziva mudrou?
- Dosadan si mi, mladiu. Poigrava se mojim strpljenjem.Ako se ne okane tih
detinjastih igrarija, zapuiu ti usta. - Okrznuo je Logana kocem. Malo mu je zasekao
odeu na ramenu, to ga je vratilo nazad na stolicu.
- Gde smo ono stali? - Grejhejven nijednog trenutka nije skidao pogled s mene.
Verovatno bih drhtala da se nisam izgubila u sopstvenom matarenju, zbunjena seanjem i
besom.
- ao mi je to se nisam vratio po tebe, Izabo. Oprata li mi?
To me je potpuno otreznilo. Mora da se alio. Poela sam da ream sve ive psovke
koje sam nauila od Seris. Vazduh je od njih postao teak.
- Ne mogu da dozvolim da me oda. Ne kad sam tako blizu. Ako Montmartr sazna pre
nego to budem sasvim spreman... - Zastao je blago se stresavi. - Dakle, kao to sam rekao,
volim da stvari budu uraene do savrenstva. Ja u diktirati uslove ratovanja i vojska e
biti pod mojom komandom.- Izvadio je jo jedan kolac i uperio ga ka meni.
- Pomoli se, ako eli. Oduvek si mi bila omiljena. Prva se nikad ne zaboravlja.
Kad mi se primakao dovoljno blizu da osetim miris skupocene kolonjske vode, pa ak i
da vidim vlakna lakiranog drvenog koca, Logan je nogama obuhvatio hoklicu koja se
nalazila u blizini. Povukao ju je uz glasan trzaj. Preletela mu je preko glave i udarila
Grejhejvena u potkolenice. Ovaj se zateturao zapenivi od besa. Iz depa mu je ispala mala
drvena ploa s ugraviranom ruom i tri bodea, kao ona koju smo pronali u umi one
veeri kada je Solan dobila ljubavnu vradbinu.
Ipak nije lagao.
Zaista je imao svoje ljude.
Udarila sam ga iz sve snage.
Logan je besramno uzviknuo od sree. Zvuao je kao malo dete koje otvara poklone na
Badnje vee. Ponovo sam udarila Grejhejvena. Cilj mi je bio da mu to vie oteam posao.
- Bio sam spreman da ti ponudim brzu, asnu smrt - rekao je. - Ali sad ete oboje patiti.
U rukama je ponovo drao kolac, ali pre nego to je ostvario pretnju, vrata su se irom
otvorila.
- Grejhejvene, dosta je bilo igre s novim ljubimcem. Potreban si ovamo.
Grejhejven je pridolici uputio pogled pun besa.
- Zar ne vidi da sam zauzet, Larse?
- To moe da saeka - uveravao ga je Lars hladnokrvnim, tihim glasom. - Montmartr
ne moe. Izgubiemo zbog tvog sitnog, linog zadovoljstva. Bitka je poela, a njegov
porunik ita lekciju jednoj devojici. To ba i nije za pohvalu.
111

Grejhejven je od srdbe toliko stisnuo vilicu da se inilo da e pui. Onda mi se

osmehnuo.
- Ovo je privremeno odlaganje, budite sigurni u to - rekao je mrano. - Pazi da ne izau
-naredio je straaru pre nego to je izleteo zalupivi vratima za sobom i Larsom.
- Ovo je bilo blizu - prozborio je Logan. - Ovo nam je jedina ansa. Rekao bih da je
veina ratnika na dvoru. - Podigao se. Lanci koji su visili s tavanice bili su suvie visoko da
bi spustio ruke. Cimnuo ih je, a zatim se okaio o njih svom teinom. Bez rezultata.
I ja sam se podigla proveravajui katance na svojim okovima.
- Moda u moi da ih otvorim - rekla sam. - Samo mi treba neka igla. - Zaklela sam se
da u poeti da stavljam nale u kosu im izaem odavde.
Pretraili smo prostoriju: alatke pored kamina, jastuke,lampe, gomilu asopisa. Nita
to bi nam pomoglo.
- Ima li grudnjak? - odjednom je upitao Logan. Prasnula sam na njega. - ta?
- Grudnjak - ponovio je. - Ima li ga na sebi?
-Da.
- Moe li da ga skine?
- Pretpostavljam, ali kako e to pomoi?
- Moemo da iskoristimo ice.
Zaista je poeo da mi se dopada. I vie nego to bi smelo. Pokuala sam da otkopam
grudnjak na leima. Posle nekoliko minuta miii su me toliko boleli da sam jauknula.Bila
sam besmrtna, ali ne i bez kostiju.
- Ne mogu da dohvatim - rekoh naposletku.
- Okreni se. Daj meni da pokuam. - Zakolutao je oima videvi moj izraz lica. - Ne
elim da te ispipam pre nego sto umrem, mada ideja nije loa. Izvio se psujui.
- Ne mogu ni ja da dohvatim. Popni se na stolicu.
Posluala sam ga trudei se da se ne oseam smeno. Okrznuo mi je lea rukama.
- Ne mrdaj se - rekao je kao da nikad u ivotu nije bio tako usredsreen kao u tom
trenutku. Njegovi vampirski feromoni iznenada su postali jai ispunjavajui prostoriju
mirisom anisa i tamjana. Na mene nisu imali nikakvog efekta,naravno, ali mirisi su bili
lepi. Veto je podigao zadnji deo tunike obnaivi mi lea. Prsti su mu bili hladni i neni
dok mi je dodirivao kou.
Dohvatio je kopu i zaas je otvorio.
- Dobro ti ide - primetila sam hladno.
Zatim mi je svukao tuniku s ramena kako bi dohvatio bretelu. Odjednom mi je bilo
toplije. Golicalo me je. Morala sam da se vratim u realnost. Bili smo zatvoreni, u lancima i
pretila nam je smrt. ula sam kako guta knedlu. Zatim je prislonio usne na moj potiljak.
Strasno me je poljubio. Osetila sam marce.
A onda se odjednom odmakao.
- Moe li sad da je dohvati? - upitao je promuklo.
utke sam klimnula glavom ne okreui se. Jo nisam bila u stanju da ga pogledam.
Znala sam da sam pocrvenela. Ruke su mi se tresle. Kolena su mi klecala dok sam silazila
sa stolice. Uspela sam da skinem obe bretele grudnjaka poto su mi ispod tunike ruke bile
slobodne. Brz pokret i grudnjak je sam skliznuo njiui mi se u ruci. Bio je ipkast. Magda
mi ga je poklonila. Iz nekog razloga jo vie sam pocrvenela sad kada je bio izloen
Loganovom pogledu.
112

Zubima sam napravila rupu na grudnjaku, a zatim provukla tanku metalnu iicu
kroz katanac. Logan me je netremice gledao, crvenei. Nije samo mene bilo stid zbog
parcenceta ipke. Bilo mi je malo lake.
Ubacila sam kraj ice u bravu katanca na desnom zglobu i blago ga okrenula izvijajui
vrat kako bih bolje ula trenje metala o metal. Kad sam ula prigueno, jedva ujno
kljocanje, na licu mi je zaigrao osmeh. Jo jedan okret i katanac e spasti. Ispruila sam
ruku i primenila isti postupak na drugi katanac.
- Slatko - rekao je. - Mora me nauiti tom triku.
Straari koji su stajali ispred vrata i dalje se nisu pomerali,ali nismo imali mnogo
vremena. Dojurila sam do Logana kako bih i njega oslobodila.
- Ide li? - Logan je podigao kolac koji je Grejhejven bacio na tepih i pogledao me preko
ramena poto se nisam pomerala.
- Jesi li dobro?
- Dobro sam, Logane - mirno sam odgovorila.
- E pa, ja nisam - promrmljao je. - Moramo da briemo odavde.
- On ne juri tebe. Nema razloga za brigu.
Plitko je udahnuo, ali ne toliko zbog kiseonika koliko zbog stanja duha. Kad je
progovorio, glas mu je zvuao promuklo.
- Nisam zabrinut zbog sebe.
Nisam znala kako da reagujem na njegovu zabrinutost,na nain na koji me je gledao,
kao da mu je stalo do mene.Morala sam da ostanem jaka, usredsreena, hladna. Nisam
mogla sebi da priutim da mi stane na put. Bila sam suvie blizu. Dugo sam ekala svoju
ansu.
Nisam mogla da prebolim to sto nisam imala priliku da ispitam svoja oseanja prema
Loganu. A gajila sam neka oseanja.Za ovih nekoliko kratkih noi uspeo je da probije moj
odbrambeni mehanizam i uinio da udim za nemoguim.Bio je romantian, armantan i
prijatan.I ubedljiv.
Znala sam da bi me, budem li prozborila samo jednu re o tome ta oseam prema
njemu, ubeivao kako naa veza ima budunost. Ali u njegovom ivotu, takvom kakav je,
nije bilo mesta za mene, ma ta Kala u svojim gatanjima videla.Njegova porodica je bila
civilizovana. Ja sam bila ponosna na to to sam pas i niko nije mogao da porekne da je
moja vampirska sorta drugaija: divlja, ivotinjska, sujeverna. A da ne pominjem da nas
ostali vampiri preziru i da zaziru od nas.
Iako je Logan proao test i inicijacijom postao pas, jo nisam bila sigurna da shvata ta
to znai.Kao to nije mogao da shvati da je osveta Grejhejvenu jedini nain da se vratim u
svoj prvobitni vampirski oblik.Kako sam mogla toga da se odreknem sad kad mi je bilo
nadohvat ruke?
- Zaista moram da kaem - rekla sam ravnim glasom - da bi trebalo da ode.
- Ne priaj gluposti. Ne idem bez tebe - bio je uporan. -Ako ne poe sa mnom, moja
porodica... Ma ta priam, itava moja rodbina e umreti. Poznaje Montmartra i zna da
moemo da se prikrademo dvorskim peinama. Potrebna si mi, Izabo.
- Ne mogu - rekla sam skrhano. - Moram da ubijem Grejhejvena. Moram. - Traio je
suvie od mene.
- Ako ostane, umree. Ubie te.
- Verovatno.
113

- A ja treba da dozvolim da poini samoubistvo?

- Ovo nema nikakve veze s tobom, Logane.
- Kukavice - viknuo je na mene. Onog oaravajueg mladia vie nije bilo. Predator u
njemu, obino maskiran ipkom i staromodnom odeom, izbio je na povrinu.Umesto da
budem uplaena, nesvesno sam se nagnula ka njemu.
- Ne mogu - ponovo sam proaputala ustuknuvi.
- Mora - uporno je insistirao. - Ti si borac. Video sam ta si preivela i, bogami, moe
da preivi i ovo. Preivi Grejhejvena, Izabo. Molim te.
- Ne shvata.
- Shvatam. I glupo je. Evo, ja odlazim odavde, a ti odlui hoe li se boriti ili odustati. Oi su mu sevale zelenom vatrom.- Izabo koju ja poznajem ne bi se predala. Ne sad. Ne u
trenutku kad njeno pleme ratuje.
Bio je u pravu.
Nepodnoljiv, ali u pravu.
- Izbor je na tebi - rekao je na kraju.

114

22.
IZABO
Imala sam izbor da ostanem i osvetim se. I da gotovo sigurno poginem.
Ili da se borim i verovatno poginem.Loganu je sve delovalo jednostavno.
- Znamo se samo tri dana - rekla sam. - I ti trai od mene da izaberem tebe.
Prostrelio me je pogledom. - Ne traim od tebe da gaji ista oseanja kakva ja gajim
prema tebi. Samo traim da izabere samu sebe. Ne Grejhejvena.
Nisam bila jaka kao to sam mislila. Jedan deo mene je zaista eleo da ostane. Bilo bi
lake, jednostavnije i manje bi bolelo.
Jednostavnije.
Grejhejven je tako razmiljao. Ne ja.
Ali ako nisam bila devojka koja treba da sredi Grejhejvena, ko sam onda? Izgradila
sam itav svoj novi ivot, svoj novi identitet na tom jednom jedinom cilju. Ali ovo je bila
drugaija bitka, ona koju ne mogu dobiti pomou maa ili magije. U suprotnom e on
stalno pobeivati a da to i ne zna. Jednom sam ga preivela, ali ga nikad nisam zaboravila
dozvoljavajui mu da me neprestano povreuje. Za to sam ja bila kriva.
To je bilo jedino u itavoj ovoj zbrci emocija i potreba, koje su u mojim grudima
kljuale kao u kazanu, to sam mogla da kontroliem.
I ovog puta u to kontrolisati.
- Je viens - rekla sam mu odluno. Kad me je zbunjeno pogledao, prevela sam mu na
engleski: -Idem. - Neto se u meni slomilo. Osetila sam bol i tugu, a onda, na moje
iznenaenje,olakanje. Bilo je udno, ali kao da sam ponovo prodisala.
Logan mi je priao i provukao mi ruke kroz kosu kupei je u rep na potiljku. Ovla mi
je dodirnuo potiljak prstima.Nije me poljubio, ali me je tako uzbueno gledao da sam
osetila kako cela gorim.I kao da sam gola.
- Hajde da pourimo - rekao je promuklo. - Da bih mogao da te ljubim nekih sat ili
dva. To je bio iznenaujue dobar predlog.
- Prozor - rekla sam dok je on koraao unazad. - Izgleda da je veina vojnika zauzeta
Montmartrom. Bolja prilika nije mogla da nam se ukae.Tiho smo privukli stolicu vratima i
uglavili je izmeu kvake i poda. Kretali smo se veoma oprezno poto su straari imali
dobro razvijen sluh, isto kao i mi. Poto se nije ula nikakva pometnja, pomerili smo sto i
namestili ga ispod prozora, a zatim se popeli na njega. Prozor je za mene bio previsoko.
Logan me je unuo i proturio glavu napolje gledajui levo-desno.
- Nema nikoga - rekao je pre nego to se propeo i iskoio.
Kleknuo je u travu i pruio ruke ka meni kako bi me izvukao.Dugo smo leali jedno
pored drugog i samo sluali. No je bila mlada. Iz ume su dopirali zvuci zrikavaca, aba i
sova.Pogledala sam gore. Na nebu su sijale zvezde.
- Nalazimo se istono od dvora - obavestila sam ga. - Sigurno su postavili straare ak i
na drveu.
- Moemo li im umai?
- Moda.
- Planiramo beg bez oruja - promrmljao je. - Sve su nam uzeli.
- Znam. - Bila sam potpuno svesna praznih korica koje su mi visile na leima i opasaa
u kom nije bilo niega. Uzeli su mi ak i bode skriven u izmi.
115

- Jesi li spremna?
Klimnula sam glavom mrano se nasmeivi. Titilo me je suvie toga, tako da mi je
jurnjava s vojskom delovala kao umirujua razbibriga. Gotovo jednako dobra kao topla
kupka.Uspeli smo da otpuzimo do grma jorgovana ne opazivi nikoga usput. U kui je
vladala tiina. Na travnjacima su se ocrtavali kvadrati ute svetlosti koji su se probijali kroz
prozore.Iza kue se nalazila koijanica, ali je u njoj bio mrak.Zalegli smo u blato ekajui
da vetar podigne lie. Metalni rajsferlus pripadnika horde presijavao se na meseini.
Dosaivao se naslonjen na drvo. Ispruila sam ruku kako bih otkinula granu jorgovana.
Nije bilo bogzna kakvo oruje, ali svakako bolje od golih ruku.
Logan me je uhvatio za zglob i pokazao glavom na dvorite u kom se nalazio bazen.
Hlor koji se iz njega puio golicao nam je nozdrve. Morala sam da pritisnem jezik uz nepce
kako bih priguila kijanje. Jo dva straara su krenula prema nama pojavivi se iza daare
kod bazena.
Noge su nam se odsekle od straha. Skrenuli su desno,poploanim putem, udaljavajui
se od nas. Saekali smo jo neko vreme, a onda se iskrali iz zaklona ive ograde i otkotrljali
prema brezama. To je bilo poslednje sklonite na putu ka umi. Straar je zevnuo i naslonio
se na javor uplaivi uspavanu pticu koja se nalazila dovoljno blizu da primeti pomeranje
predatora.
Logan je podigao krupan kamen odmeravajui u ruci njegovu teinu.
-Jesi li spremna? - promrmljao mi je na uvo tako tiho da je vie liilo na golicanje nego
na zvuk. Klimnula sam glavom unuvi. Bacio je kamen, nisko ali dovoljno daleko da
dospe u grmlje levo od straara. Lie je zautalo.Straar je odmah skoio i krenuo u
pravcu zvuka. Dali smo se u beg. Potrali smo ka ulazu u umu idui u suprotnom smeru.
Koristili smo straarevu privremenu nesmotrenost.
On nam nije predstavljao problem.
Iz kue se zauo povik, a onda je itav travnjak obasjalo svetlo,toliko jako kao da je bio
dan. Mogla je da se vidi svaka vlat trave, oljutene grane breza, mrekanje plave vode u
bazenu.
Mi.
- Doavola! - izgovorio je Logan vukui me za ruku. -Beimo!
Jurila sam koliko su me noge nosile. Sudei po glasovima,nije bilo toliko mnogo
vojnika kao to smo mislili.Ali ih je svakako bilo dovoljno da nas ubiju.Zaustavila sam se i
okrenula oko sebe. Rascepila sam granu drei je visoko. Logan se okliznuo u blatu.
- Jel se ti to smeje? - upitao je u neverici.
- Malice.
- A moe li istovremeno da tri i da se smeje? - Straari su izleteli iz kue. Trali su
preko vrta ka umi i poljima iza koijanice.
- Ja bih se radije borila.
- Ukapirao sam. - Povukao me je nateravi me na povlaenje.
- Be'mo.
- Tamo su! - neko je povikao. - Vidim ih.
Logan me je i dalje vukao sve dok nisam poela da trim, ili da se sapliem o sopstvene
noge. Preskoili smo oboreno deblo prekriveno peurkama i mahovinom. Udarali smo o
granje u koje mi se zaplitala kosa. Lie je padalo na nas. Ili smo cikcak oko drvea kako
bismo zameli tragove. Trali smo razilazei se na istinama i ponovo se susretali u
116

umarcima dodatno zameui tragove. Pred nas je iskoio zec. Konano smo bili duboko
skriveni u umi.
Na sigurnom.
Bila sam razoarana na neki izopaen nain.Logan je znao ta mi je pa se nasmeio. Razvedri se.Uskoro e imati s kim da se bori. - Zavrteo je glavom videvi da sam se
oraspoloila. Laknulo mu je.
Meni je jo vie laknulo kad sam ula alobno zavijanje pasa. Zastala sam. Posle
onolike jurnjave, od ove promene mi se nakratko zavrtelo u glavi. Kad je Logan video da
zaostajem,vratio se po mene. Dodatno se koncentriui, podigla sam ruku pre nego to je
ita izustio. Zavijanje se ponovilo utiavajui se pri kraju.
Taj zvuk mi je bio poznat.
Osmehujui se, sa suzama u oima, stavila sam palac I kaiprst u usta i zviznula.
Zviduk je odjeknuo umom. Bio je toliko prodoran da se Logan trgnuo.
- Ogluveo sam od ovoga. Hvala ti - rekao je. - Toliko o naem skrivanju.
- Horda je kilometrima daleko od nas - uveravala sam ga i ponovo zazvidala. Zaulo
se neprekidno kevtanje. A onda I lave, s druge strane reke. I neto drukije zavijanje s
planine.Ubrzo se pojavio Karlo Veliki jurei ka meni izmeu drvea.Seo mi je u krilo
veselo me liui po obrazu i neprestano maui repom. Logana je pozdravio skoivi na
njega, a onda je, pun sree, poeo da mi se umiljava. Borila sam se da ne padnem pod
njegovom teinom.
- Dobar deko. - Poeala sam ga po uima, a onda mu prela rukom preko krzna u
potrazi za ranama. Nije imao nijednu.
Jo pasa je iz svih pravaca dolazilo ka nama sve dok nismo bili sasvim opkoljeni.
Logan je izvio obrve. Bio je zadivljen.Pored Karla Velikog bilo ih je jo est, uz to tri
ogromna rotvajlera istrenirana za rat.
- Konano - izustio je Logan. - Ponovo imamo oruje.Dodue, ovaj jedan bi, ini mi se,
da mi vae nogu.
- Verovatno to i radi - rekla sam veselo i zatim zapucketala prstima kako bih privukla
panju tog psa.
Logan nas je poveo ka odreditu na kom je ugovorio sastanak s bratom i sestrom. Psi
su njuili prostor ispred nas,trali iza i pored nas.
Oseala sam da sam povratila identitet, a to mi se odavno nije desilo.

117

23.
LOGAN
ekali su nas Solan, Nikolas, Konor i Kvin. Konor je koraao tamo-amo, Kvin se
sakrio u paprat. Ustao je im nas je primetio, a Solan nam je potrala u susret. Psi su se
gurali pored naih nogu.
- Logane! - Toliko me je snano zagrlila da nisam mogao da diem. Iupao sam se iz
tog zagrljaja nakon to sam je neno pomazio po kosi.
- Dobro sam, derite jedno. Jao - promrmljao sam saplevi se o psa koji se nije odvajao
od mene.
- Drejkove nije tako lako ubiti, rekoh ti ja - kazao je Kvin cerei se i tapui me po
ramenu. Isto su uinili i Nikolas I Konor. Oprezno su se okrenuli prema Izabo.
- Izabo - izustila je Solan ljubazno.
Gurnuo sam je ramenom. - Kao to vidite, nije me ubila.Zato o'ladite malo. Solan se
oseala glupo. - Izvini.
- Potpuno vas razumem - rekla je Izabo tiho. - Mogu li da pozajmim neiji telefon?
Solan joj je dala svoj i Izabo je brzo izabrala broj. - Magda?Jeste li svi dobro? Kala? uo
sam Magdu kako odgovara: - Kala je dobro. Poslali smo deo pasa da te pronae.
- Znam. Nali su nas. Jeste li se otarasili hel-blara? - upitala je Izabo. Sluajno smo uli
ta je rekla.
- Jesmo, ali zasad - odgovorila je Magda. - Nismo mogli da se vratimo u peinu da
proverimo da li su se tamo uvukli.
- Sluaj, Montmartr veeras kree na Drejkove, u ovom trenutku. Moramo da ga
zaustavimo.
- Zato? - prasnula je Magda. Izabo me je uplaeno pogledala.- ta se mene tie
kraljevski dvor? A i noas emo imati dovoljno svojih problema, ako nisi primetila.
- Primetila sam, veruj mi - rekla je Izabo odseno. - I ako eli da zna zato, to je zato
to smo mi sledei.
- U redu - zlovoljno je odgovorila Magda.
- Biemo u kontaktu. - Izabo je prekinula vezu.
- Gde je Lusi? - upitao sam ostale.
- U kui na imanju kazao je ponosno Nikolas.
- Kako vam je to uspelo?
- U ormanu je. - Solan je prevrnula oima.
Zurio sam u Nikolasa. - Zakljuao si devojku u orman? Kad neko ima stila...
- Ima da ga ubije - rekao je Kvin razdragano.
- Barem e biti iva da to uradi - odvratio je Nikolas. - Trenutno mi je to najbitnije.
- ta je sa ostalima? Jesu li mama i tata na dvoru?
Konor odmahnu glavom. - Nisu, a nisu se ni vratili kui.Uskoro e svanuti. Mora da su
ih u meuvremenu uhvatili.Sebastijan i Markus su s njima.
Pogledao sam na depni sat. - Nemogue da su ih uhvatili tako davno. Verovatno su
jo ivi. Sigurno. - Okrenuo sam se prema Solan. - Jesi li zvala Kirana?
- Jesam, ali Helios-Ra nam ne moe pomoi.
- A zato ne moe? Zato se zabavlja s lovcem ako ne moe da ga iskoristi?
118

- Imaju pune ruke posla - objasnio je Konor. - Hel-blari su se pribliili gradu. Svakog
asa mogu napraviti ozbiljan problem.
- Grejhejven - rekla sam s gaenjem.
- Kakve on ima veze s tim?
- Kriom pravi vampire - odgovorio sam. - Kladim se da je veina njih ve divlja. Oni
koji nisu pomau mu da se otarasi Montmartra, a ostale koristi kao mamac.
- Sranje - izustio je Kvin. - ubre.
- Nema pojma koliko. - Pogledao sam Izabo, ali ona je delovala sasvim smireno.
- Znai, sad je problem kako da na vreme pronaemo mamu i tatu?
- Mogu da vam pomognem - rekla je Izabo tiho - ali mi treba neto njihovo. Znailo bi
mi i pare odee.
- Magijom?
Odmahnula je glavom blago se smeei. - Imam pse.
- U redu.
Solan i moja braa su se meusobno zgledali i odmahnuli glavama. - Nemamo nita
kod sebe, a nemamo ni vremena da se vratimo kui kako bismo neto uzeli - rekao je Kvin.
- Stanite. - Solan je otvorila ranac. - Imam neto to je pripadalo Montmartru. Pronala
sam ga na imanju pored ume. - Izvukla je tanku, krhku srebrnu krunu optoenu
dijamantima i rubinima. Napravila je grimasu. - Nije ba suptilan,zar ne?
- Dao ti je svoju tijaru? - iskezio sam se. - Ba nema ukusa.
- Znam to i sama.
- Savrena je - rekla je Izabo otimajui joj krunu iz ruku.
- Gvine - pozvala je jednog od svojih pasa. Bio je ogroman,vei od Karla Velikog,
upadljivog kraljevskog dranja. Dotrao je do nje i pruila mu je krunu. - Pomirii naredila mu je Izabo. Posluno je onjuio filigrane, rubine veliine jajeta i bisere. - Dobar
deko. A sad nai Montmartra!
Zalajao je i spustio njuku na zemlju njuei kroz bunje.Izabo se postarala da i ostali
psi urade isto dajui im dovoljno vremena da omiriu krunu. - Naite Montmartra! ponovila je.
- Tvoji psi su nauili komandu Nai Montmartra"? - upitao sam.
- Da - odgovorila je mrano se osmehnuvi. - Nikako da zapamti koliko ga mrzimo.
Krenuli smo za psima. Ubrzo je Gvin podigao apu i poeo snanije da njui, ovog
puta s veom estinom.
- Nanjuio ga je - promrmljala je Izabo.
- Odlino. Idemo da ga razbijemo - rekao je Kvin izvlaei kolac iz konog kaia koji je
nosio preko grudi.
- Daj jedan ovamo. - Uzeo sam jedan i od Konora i dao ga Izabo. Jo ranije je u grmlje
bacila odlomljenu granu jorgovana.
- Stanite - odjednom je izustila Izabo dok smo trali za psima. - Treba nam plan.
- Nai emo ih, pobiti gadove i spasti roditelje - jednostavno je rekao Kvin.
- Ne moe tek tako da uleti unutra nadajui se da e se Montmartr saplesti o kolac rekla je Izabo. - Odlian je u ovim stvarima. Radi to vekovima, a mi... ne. I nas je samo
estoro, a veina nas je novoroena. Kad izae sunce, on e nastaviti da se bori, a mi
neemo moi.
119

- Treba samo da mu odvuemo panju. - Solan je bila uporna. - Da mami, tati i

ostalima pruimo ansu da uzvrate udarac.
- I to je neto - sloila se Izabo. - Ali nije dovoljno. Imamo pse - dodala je kad smo
ponovo krenuli. - Pozvau ostale im saznamo tanu lokaciju. Moda e uspeti da nas
stignu na vreme.
- Ne moemo da ekamo - ustro je rekao Kvin.
- Znam, ali ne moemo ni tek tako da upadnemo tamo - nastavila je. - Mada, moda
moemo da iskoristimo jedan od njihovih trikova protiv njih. Kako stojite s ravnoteom?
Pogledali smo je kao da je skrenula.
- S ravnoteom? Pa ne idemo da radimo u cirkusu.
- Sasluajte me. Poslaemo pse unutra, a zatim krenuti za njima, ali odozgo. Ako
moemo da skaemo s drveta na drvo,biemo u prednosti. A tu je i faktor iznenaenja.
- Nisam u skorije vreme skakao s trapeza - rekao je Kvin jetko, ali uz osmeh. - Mada
sam vraki dobar uenik. Lukava si i prepredena, Izabo - dodao je. - Mislim da mi se
dopada.
- ini mi se da su krenuli ka istini, kod ograde. - Konor je namrteno pogledao GPS
na svom telefonu. - aljem koordinate svima koje poznajemo.
- Poalji ih i Magdi. - Izabo mu je izdiktirala njen broj telefona. Dva priguena kratka
zviduka naterala su pse da hodaju tie, nauljenih uiju.
- Jo malo pa smo stigli - rekao je Konor.
- Treba da se popnemo - predloila je. Kvin i Nikolas su kruili suprotnim krajevima
istine. Mogao sam da namiriem hordu i njihove rtve, umu natopljenu feromonima i
eljom za krvlju. Na sve strane izdueni zubi. Izabo svoje nije uvukla jo otkako smo upali
u zasedu. Popela se na brest terajui vevericu u upljinu debla. Lagano se kretala irokom
kronjom skoivi na oblinji hrast, a zatim na brest.
Sakrili smo se iza zavese od lia kako bismo ispitali situaciju na zemlji. Spoljanja
linija straara horde, odevenih u smeu kou, patrolirala je nosei samostrele. Dosad smo
uspevali da proemo neopaeno. Bilo ih je vie u samom sreditu istine, a grupa njih
stajala je u centru u kom je stajao I Montmartr drei strelu uperenu mami u grudi. Tata je
reao,na kolenima. Uz vratnu ilu bio mu je prislonjen mac.
Krv mu je kapala iz posekotine na slepoonici. Sebastijan I Markus su nepomino
stajali. Montmartr se zadovoljno smekao.Grejhejven je nestrpljivo ekao iza njega. Poeleo
sam da i sam imam samostrel.
Ali na to sam morao da saekam.
- Merde - izletelo je Izabo. - Nisi jedini Drejk koji ima kompleks rtve.
Solan je skoila na poljanu. Iz kronje su dopirale priguene Nikolasove, Kvinove i
Konorove psovke dok su se vraki trudili da se ne odaju. Jedino me je Izabo, spustivi mi
ruku na rame, spreila da i sam ne skoim s drveta.
- Montmartre - zauo se Solanin glas dok mu je bacala krunu. Dijamanti su se
presijavali na slabanoj meseini. -Hajde da se nagodimo.

120

24.
IZABO
Montmartr se okrenuo i razvukao lice u irok osmeh. - Solan,draga. Drago mi je to te
vidim zdravu i itavu.
Helena je kratko zatvorila oi. - Solan, ne.
- Da mi nisi takao erku - dodao je Lijam ljutito. Montmartr je odmahnuo rukom kao
da se predaje. Solan je ponovo zakoraila napred, dalje od drvea koje ju je titilo.
- Glupo dete - prosiktao je Logan. - Malo je falilo da pogine kad se proli put predala
zbog nas.
- Znao sam da e se urazumiti - ree joj Montmartr ljubazno.Duga kosa mu je padala
niz lea.
- Ako pusti moje roditelje neozleene - rekla je stisnuvi pesnicu kako ne bi primetio
da joj ruke drhte - ostau s tobom.
- Da, kako da ne - povikao je Logan i sam skoivi na istinu. Braa su uinila isto, kao
raspomamljeni majmuni.Jedva da sam imala vremena da zviznem psima kako bi krenuli u
napad.
Nijedan od brae Drejk nije bio normalan.
Nismo imali pojma da li su psi dovoljno blizu da nam priteknu u pomo. A po koliini
oruja, nismo bili ni prii onom izdajniku dole.
ta jedna dama moe da uradi u takvom trenutku?
I sama sam se upustila u borbu, naravno.
Ubola sam straara pri skoku na zemlju i pretvorila ga u prah. Uzela sam mu ma pre
nego to je pao u travu zajedno s odeom. Po zemlji sam razbacala krhotine flaice
poprskane Montmartrovom krvlju. Hel-blari e tako namirisati gde smo. To e samo
pogorati stvari, nema nikakve sumnje, ali e makar napadati Montmartra i hordu isto kao
nas.
Horda nije oklevala, nije ak ni ekala nareenje. Ni Helena nije oklevala. Istog
trenutka kad je Montmartr pogledao njenu erku, izbila mu je samostrel iz ruku. Vie od
toga nije mogla da uradi. Njihovih je bilo previe. Lijam se uspravio na noge, a Sebastijan i
Markus poeli su da se tuku sa svojim neprijateljima. Psi su reali probijajui se ka hordi.
Nikolas I Konor su se borili rame uz rame, dok se Kvin usredsredio na Solan. Grejhejven
je samo stajao usred sveopte gungule.
Divlje cvee mu je sezalo do kolena. Videla sam kako uzima mobilni telefon i izdaje
kratku komandu. Nisam mogla jasno da ga ujem od bojnih poklia oko sebe, ali sam mu
proitala sa usana. Vreme je.
Pozivao je svoje ljude na pu.
Ali to nam je u ovom trenutku bila poslednja briga.
Najpre smo osetili miris peuraka, a onda je jedan pas poeo da zavija i rei
upozoravajui nas na hel-blare.Odjednom ih je bilo posvuda. Bili su kao plave bube koje
jedu sve to im se nae na putu.Ne tako davno pomislila sam da je pametno da ih
pozovem.Pa, ne ba pametno. Prosto, drugog izlaza nismo imali.
Ali to nije bilo dovoljno.
Ni izbliza.
121

Uspela sam da se probijem do Logana koristei ma i kolac.Karlo Veliki se nije odvajao

od mene. Ujeo je za koleno vojnika koji nam se suvie pribliio. Ovaj je pao drei se za
nogu. Preskoila sam ga, a potom zabola kolac u drugog vojnika.U svem tom meteu, neko
me je ubo u levo rame.
- Logane - dozvala sam ga.
Namrtio se kad je video ranu. - Povreena si, dodavola.
Zastenjala sam i jo krvi mi je poteklo niz podlakticu.Izbegao je kolac, zgrabio me i
spustio na zemlju kad nam je strela proletela iznad glava.
- Moram da hodam kroz san - rekla sam mu.
- ta, sad?
- Ne moemo pobediti, ne ovako.
- Prokletstvo - izustio je, ali znala sam da i on isto misli.
- Pogledaj. - Pokazao mi je gusti od paprati. Otkotrljala sam se donde i leala mirno
sve dok nisam nestala pod liem.To nije bilo savreno skrovite, ali je bilo najbolje koje
smo u tom trenutku mogli da pronaemo. Karlo Veliki mi je stajao pored glave. Logan uz
noge.
- Pouri - zavapio je dok je probadao hel-blara koji je razjapio vilicu na nas.
Zamurila sam, to je bio svojevrstan napor. Da nateram sebe da leim nepomino,
pritom ranjena, dok se oko mene odvija bitka, bilo je gotovo jednako teko kao kad bih
morala da se odreknem osvete.
Triput sam duboko udahnula, brojei polako svaki udisaj,s tekoom usredsreena na
vazduh koji mi je nepotrebno ispunjavao plua. Bio je bitan sam ritual. Izgovorila sam
drevne rei, a zatim zauzela sedei poloaj ostavljajui svoje ranjeno i sablasno telo da lei
na mahovini.
Krv rasuta po travi poprimila je srebrnu boju. Latice divljeg cvea i korenje
vornovatih hrastova iznad povrine zemlje bili su pokriveni pepelom. Drejkovi su sa
sobom poveli samo tri straara kad su napustili peine da zatite dom, a dvojica su ve bila
pretvorena u prah. Trei je zavijao. Koa mu je bila bleda, a kosa mu se praktino sijala.
Montmartr se ustremio na Solan. Konor je pokuao da ga zaustavi, ali ga je ovaj bacio
pravo na Nikolasa. Udarac o zemlju je za obojicu bio veoma bolan. Usput umalo da obore
Markusa. Solan je, podivljala, bacila svoj poslednji kolac. Bila je neprecizna te je tako samo
okrznula Montmartrov okovratnik.Bacila mu je krunu na glavu. Jedino joj je to preostalo.
- Poslednji put ti kaem, ne treba mi prokleta kruna -vikala je.
- Moe da zaustavi ovu bitku - rekao je - ako odmah poe sa mnom.
- Da se nisi usudila, Solan Rouz - zavapila je Helena. -On ne moe da kontrolie helblare, a jo manje da odri re.
- Valjda smo ve jednom to raspravili - rekao je Kvin ljutito udarajui vojnika horde
pesnicom u oko. - Nisi mogao da je ima prole nedelje, a ne moe ni sad.
Imali smo vrlo malo vremena.
Lebdela sam iznad poljane terajui energiju svog blistavog duha napolje gde e se
pretvoriti u maglu i zaustaviti hordu i hel-blare, a Grejhejvena uguiti sunevim sjajem.
Toliko sam se napregla da je ak i s mog astralnog tela kapao znoj. Koristila sam sopstvenu
energiju. Nisam odustajala sve dok nisam pala od umora, a magla prekrila poljanu. Poslala
sam je na nae neprijatelje krguui zubima od bola koji sam oseala u oba svoja tela.
122

Nikad mi nije polazilo za rukom da due vreme odrim maglu. To je bilo suvie zahtevno i
iscrpljujue. I tu nije bilo pomoi.
- ta je, kog avola, ovo? - Grejhejven je mlatarao po magli dok se lepila za njega. Jo
nije bila dovoljno gusta, jo je mogao da vidi ostale. Da bi ovo bilo izvedeno kako
valja,uskoro je trebalo da mi vidimo hordu, a ona nas ne.
Barem sam odloila Montmartrov napad na Solan, ne samo pomou neobine magle
ve i pomou hel-blara koje je razjario njegov miris. Logan se jedva drao na nogama, ali se
nije predavao. Znala sam da bi me branio sve dok se ne pretvori u prah. Nije mi padalo na
pamet da to dozvolim. Morala sam da se vratim u svoje telo, i to to pre.Ali sam prvo
morala da napravim jo malo magle. Nit svetlosti koja je spajala moj duh i telo polako je
bledela. Znala sam da rizikujem da zauvek ostanem u ovom obliku. To je zavisilo od
trajanja moje bestelesnosti i korienja magine energije. Dodala sam jo malo magle.
Razmiljala sam o tome da napravim jo, ali sam u tom trenutku meu kronjama drvea i
svuda oko nas primetila svetlost svitaca.
To nisu bili svici.
To su bili psi.
Mom duhu su oni izgledali kao iskre svetlosti, kao bletavi vatromet.
Ali jo je bilo rano za slavlje.Iz drugog pravca se video crvenkast odsjaj aura
Grejhejvenovih ljudi koji su se takode pribliavali. U ovom stanju nisam mogla da
razdvojim magini od obinog vida. Aure su se podigle, zasjale, a onda pretvorile u iskre
podseajui na vodene bojice posute preko crtea raenog ugljem.
Imamo goste! - povikao je Lijam mrano. - Ko su, dodavola,ovi?
Grejhejven pokuava da izvri pu glasno mu je odgovorio Logan.
Sta, sad?
Vojnici horde i dalje odani Montmartru stajali su ukoeno gledajui kako se neki od
njihove sabrae priklanjaju pridolicama okreui se protiv njih. Neoekivani pu ih je
poremetio.
To je za nas znailo neznatnu prednost. Moda ipak neemo svi umreti stranom
smru. Videla sam Grejhejvena tano u trenutku kad je primetio Logana, u trenutku kad
sam htela da skoim s drveta.Bio je bri od mene.Zabo je kolac u Logana, tik pored srca.
Bol je iskrivio Loganovo lepo lice. Krv mu je kapala niz prste prljajui mu majicu. Ima da
pobesni kad vidi u kakvom mu je stanju odea.
Ako preivi ovu no.
Bolje bi mu bilo da je preivi, kad je mene naterao na to.Vratila sam se u svoje telo, ali
sam bila veoma umorna I strahovito usporena. Nisam bila svesna da vritim sve dok
Magda nije pogledala gore.
Grejhejven je krenuo prema Loganu, koji se borio da lepljivim prstima izvadi kolac.
Karlo Veliki je zareao krivei eljust. Grejhejven je ogolio svoje duge zube i potrao
brzinom svetlosti kako bi dublje zario kolac kojim je ve ranio Logana. Uspeo je u tome.
Logan je vrisnuo. Grejhejven ga je udario svom silinom i oborio ga na zemlju. Logan je
protresao glavom i poeo da puzi izmeu Grejhejvena i mog nezatienog tela.
Mogla sam samo beznadeno da lebdim, suvie spora da bih spreila Grejhejvena da
me ponovo ubije.A sada i Logana.Sama pomisao na to bila je dovoljna da mi pomogne da
prikupim snagu.
123

Ali bilo je prekasno. Grejhejvenov mac je blesnuo dok je krio paprat potpuno me
izloivi opasnosti. Karlo Veliki je skoio, ali se Grejhejven prebrzo pomerao.Ako naudi
mom psu, smisliu nain da ga dvaput ubijem.
Magda je bila bra od svih nas.
Zaustavila je svojim maem Grejhejvenov ba u trenutku kad je njime sekao gustu
paprat, ciljajui na gvozdeni pancir preko mog srca.
- Ona je moj plen - Grejhejven se usprotivio.
- Idi doavola.
Pogled mi se susreo s Magdinim dok sam lebdela iznad njih. Zabila je ma Grejhejvenu
u srce, okrenula ga, a onda se povukla nazad.
Grejhejven je imao tek toliko vremena da nas zbunjeno pogleda, a zatim se pretvorio u
prah. Jedan od njegovih ljudi poeo je da zavija.Logan je dopuzao do mene vadei kolac iz
tela i gadno
psujui.
U tom trenutku psi su krenuli u napad. U isto vreme, Fin im je dao znak da naprave
borbenu liniju ime su potisnuli hordu i hel-blare, kao i Grejhejvenove ljude koji su posrtali
u magli jer nisu mogli dobro da vide. Vojnicima horde je bilo teko da se bore protiv svoje
prevrtljive brae. Pokuala sam da pomerim maglu od pasa i Drejkovih, ali sam bila
preslaba.
- Povlaenje! - povikao je Lijam svojoj porodici. - To je nareenje!
I Montmartr je izdavao nareenja, ali njegova horda je bila suvie daleko da bi mu
pomogla. Naleteo je na Helenu,pukom sluajnou, u trenutku kad je zamahivala rukom
kako bi zabila kolac u jednog hel-blara. Zgrabio ju je, a drugom rukom stegao ispod vrata
iskezivi onjake.
Uhvatio ju je nespremnu. Bila je u udnom poloaju, napola skrivena maglom. Svi su
bili prezauzeti, teko ranjeni, ili predaleko da bi joj pomogli.
Svi osim Solan.
Udarila je laktom Montmartra u uvo, dovoljno jako da mu pomeri glavu u stranu.
Okrenuo se reei, ali je ona ve skupljala polomljene delove krune iz trave prekrivene
pepelom.Pogodila ga je krhotinom u leda, tik iznad srca. To nije bilo dovoljno da mu
sasvim probije srce. Druga krhotina mu je zavrila u ramenu. Helena ga je okrenula prema
sebi i dovrila posao probadajui mu grudi kocem.
Urliknuo je raspadajui se, dok su majka i erka zurile jedna u drugu izama
prekrivenih prahom.Kvin se pobedniki nasmejao, dok se Magda okretala kao luda
bacajui koeve. Vojnici horde bili su zbunjeni gospodarevim nestankom gledajui kuda da
uteknu.
A ja jo nisam bila u svom telu.
Previe sam se zadrala van njega.
Magla se polako gubila, bitka se privodila kraju, a ja sam lebdela iznad svog tela kao
da mi je stakleni pokriva branio da se spojim s njim. Vene ispod koe su mi bile suvie
izraene,jagodice naglaene.Oiljci su mi izbledeli. Bila sam dezorijentisana i vrtelo mi se u
glavi.Nisam bila dovoljno jaka da kontroliem magiju.
Ona je sada kontrolisala mene.
Sunce je izalo bacajui zrake svetlosti izmeu drvea.Hel-blari su poeli da zavijaju
traei sklonite. Pripadnici horde su se pretvorili u prah. Logan me je nosio trei kroz
124

paprat. Ptice su zapevale svoju jutarnju pesmu. Nebo je poprimilo boju opala. Lijam je s
porodicom krenuo napred, a Helena se sakrila ispod drvenih vrata skrivenih u bunju.
Sebastijan je nosio Solan. S obzirom na to da je bio najmlai,onesvestio se. Moj duh je iao
za njima, presporo, gledajui kako mu telo odnose daleko, van njegovog domaaja.
Drejkovi su uskoili u tunel, jedan po jedan. Logan me je predao jednom bratu. Krv
mu je i dalje curila iz rane. Osetila sam kako mi je okrznuo uvo usnama.
- Izabo - zvuao je uspanieno, besno. - Izabo - ponovio je. Izabo!
Zapamtio je ta sam mu rekla o ponavljanju imena kako bi se duh vratio u telo.
Poljubila bih ga da sam mogla.
Sletela sam suvie naglo i silovito zbog ega sam se nekontrolisano trgla. Snano sam
zakolutala oima.

125

EPILOG
LOGAN
Sledee veeri zatekao sam Izabo kako sedi na krovu kue gledajui u zvezde koje su
se pojavile iznad ume. I dalje je bila u tunici, malo pocepanoj po avovima, ali vie nije
bila blatnjava. Odjednom sam se setio prizora kako tri po pariskim krovovima u
ukradenom kaputu. Ispruio sam se preko indre koja se zagrejala preko dana. Nije htela
da me pogleda,kao da nije znala kako da se ponaa u mom drutvu. To mi je delovalo kao
dobar znak.- Kako se osea? - upitao sam. Vene su joj i dalje bilo neprirodno plave, oi
crvene. To su bili neeljeni efekti jer je umalo izgorela zbog korienja magije.
- Ca va - odgovorila je. - Hvala ti - dodala je toliko formalno da se bukvalno trgla.
Nasmeio sam se. - Dobar ti je onaj trik s maglom.
Klimnula je glavom. - Ima jo mnogo toga u vezi s naom magijom o emu nita ne
znam. Nisam bila sigurna da e arolija uspeti. Ali nisam mogla da je zaustavim kad sam je
pokrenula. Bila bih zarobljena u obliju duha da nije bilo tebe.
- Jesi li sigurna da nisi lino ubila Grejhejvena? - upitao sam tiho. Razmiljala je o tome
i na kraju polako odmahnula glavom.
- Nisam ga ja ubila. To znai da i nisam neki ratnik, zar ne?
- Ne bih ba rekao daje tako - odgovorio sam. - Psi i magina magla su, bogami,
odlina ratna strategija. - Uhvatio sam je za ruku njiui je lagano u svojoj. - Znai,
definitivno e biti tu za krunisanje?
- Oui.
Pogledao sam je. Kratko je uzdahnula. - Kako ti to polazi za rukom?
-ta to?
- Niko na svetu me nije prozreo kao ti, ak ni Kala. Video si ta sam bila. Nekada. Znao sam da se i ona setila preskakanja krovova. - A ipak me posmatra kao neto vredno,
kao da sam na neki nain posebna.
- Ti i jesi posebna - naglasio sam. - Tvrdoglava, tajanstvena i nezavisna preko svake
mere, ali posebna.
-Oh.
Pomislio sam da e od toga pocrveneti. - Volim te, Izabo.
Sad je definitivno pocrvenela. Okrznula me je pogledom,a ja sam samo strpljivo zurio
u nju. - Hajde. Zna da smo sueni jedno drugom - podsetio sam je.
- Ko ti je to rekao?
- Magda. Vie me ne mrzi kao ranije.
-Oh .
Nasmeio sam se. - Ne plai se, Izabo.
- Ne plaim se - rekla je srdito.
- Da, kako da ne. Samo sam ti rekao da te volim, a ti si se odmah izbezumila. Nema tog
maa, koca niti strane zveri zbog koje bi toliko prebledela i skamenila se.
inilo se da vodi unutranju bitku, onu koju sam samo ja mogao da vidim. Nikako joj
nisam mogao pomoi. To je mogla samo ona.
- U pravu si, pretpostavljam. - ake joj vie nisu bile stegnute u pesnicu. - A ta je
ratnik nego osoba koja se suoava sa svojim strahovima i pobeduje ih? - Progutala je
knedlu. -Je...- Progutala je jo jednu knedlu. - Je t 'aime.
126

Nikad u ivotu nisam osetio toliku sreu kao u tom trenutku.Prineo sam njene ruke
usnama i poljubio je u zglavak.
- To nije bilo tako teko, zar ne? - upitao sam promuklo.
Nasmejala se. - Pa i nije.
Legla je pored mene. Bokovi su nam bili spojeni, dok mi je njena kosa leprala preko
ramena miriui na lie i bobice.Dugo smo leali pod zvezdama.
- Hoe li me posetiti u peinama? - konano je proaputala.- Kad se zavre ceremonija
i sastanci saveta?
- Naravno.
- ak i ako svi budu protiv toga?
Nalaktio sam se. Oi su joj bile toliko zelene da su gotovo sijale. - Ne zanima me ta
drugi misle. - Spustio sam glavu pribliavajui svoje usne njenim. - Uostalom... - eretski
sam se osmehnuo. - Shvati to kao pregovore izmeu plemena.
Dotakla mi je bradu uzvrativi mi blag i nean osmeh. -Budui da sam pomonica,
dunost mi je da odravam dobre odnose izmeu plemena kun mamau i kraljevske
porodice.
- Tano tako. - Sasvim sam joj se primakao i poljubio je.Kad mi je uzvratila poljubac,
nismo bili princ i pomonica,nismo bili ni Drejk ni pas.
Bili smo samo Logan i Izabo.
I bili smo zajedno.

127