Beograd (Sunce je crveno)*

Danas gledala sam u sunce koje zalazi

Kao da mi se smejalo pakosno
Zna li to sunce da ne smem da ga gledam kada dolazi zora
Zna li to sunce da volim kada nestane sa neba
Pratilo me sunce otkako znam za sebe
Dok bila sam dete, gledala sam ga s osmehom
Sada gledam ga kao stranca, ne poznajem sunce vie
Svuda je oko mene, ali zraci do mene ne dopiru
Kada ne bi bilo sunca, zna se ta bi vladalo To savreno bilo bi. Tada se mnogo toga ne vidi,
Ne vidi se odsustvo sjaja u oima, a no ne otkriva
Senke na licu koje unitava iskreni osmeh
Da li starenje zaista ovako izgleda?
Da ti pejzai detinjstva odreda otuno izgledaju
I da, umesto ushienja pred lepotom prirode,
Osea tugu jer vie nisi deo nje?
Da li odrastanje ovako treba da izgleda?
Da deija se nevinost gubi pred scenama bez iste svesti,
Da se divna deija pitanja briu pred pretekim pitanjima
Bez odgovora?
Da li mladost treba da izgleda kao ivrljani papir,
Obojen nijansama sive stvarnosti i arenila pomuenog uma,
Uma u nekoj drugoj dimenziji, u kojoj nema pretekih pitanja
Bez odgovora?
Da li je shvatanje ivota proces sa dobrim rezultatima,
Da li vredi razbijati glavu o otrice radoznalosti,
Ili jednostavno prepustiti se talasu obinosti
I ii za gomilom koja i ne zna gde bi vie od sebe?
*Ideja za naslov pesme je preuzeta iz pesme Berlijn, holandskog
ekspresioniste Hendrika Marsmana, koja zavrava stihom Berlijn,
Zoon is geel (Berlin, sunce je uto)