VESNA VUKA

Prekidi ciklusa kontakta

Uvod
Kontakt je svesnost odnosa izmeu organizma i sredine. Svaki kontakt
se odigrava na granici kontakta, gde se sreu self i drugi. Funkcija granice je
da istovremeno i povezuje i razdvaja organizam i njegovo okruenje,
omoguavajui dobar kontakt i povlaenje. Ciklus meuzavisnosti
organizma i sredine naziva se iskustveni ciklus ili ciklus kontakta. On se
sastoji od faza formiranja figure od interesa za organizam, u odnosu na
pozadinu ostatka polja organizam/sredina. Perls (1951) navodi etiri
osnovne faze kontakta predkontakt, kontakt, finalni kontakt i postkontakt.
U zdravom funkcionisanju osobe, kontakt se slobodno i spontano odvija
kroz ove faze i iskustvo se zavrava zadovoljstvom i povlaenjem. Ovaj
idealni ciklus je retka pojava, a ee dolazi do prekida kontakta, koji se
nazivaju poremeaji granice kontakta. U Getalt literaturi nalazimo razliite
termine za isti fenomen; ove prekide neki autori nazivaju otporima (Polsters,
1973) ili posledicama gubitka ego-funkcija (Miller, 1996) ili blokadama
(Harris, 1993). Kako god ih nazivali, ovi poremeaji granice kontakta ili
prekidi ciklusa kontakta odnose se na psiholoke mehanizme koji mogu biti
neurotini, ali i zdravi. Ukoliko se koriste hronino i neadekvatno,
manifestujui se u rigidnom obrascu miljenja i ponaanja, tj.
karakteristinom stilu kontaktiranja, onda se smatraju patolokim
mehanizmima (Perls, Hefferline & Goodman., 1951) Njihova negativna
posledica ogleda se u odravanju u sadanjosti nezavrenih situacija iz
prolosti i onemoguavanju osobe da bude u kontaktu sa sobom, drugima i
sredinom. Neurotiar nije svestan svojih potreba, te ih stoga ne moe ni
zadovoljiti. On nije u stanju da napravi razliku izmeu sebe i ostatka sveta,
tj. da nae i odri balans izmeu sebe i sredine. Osoba se ovim
mehanizmima brani od preteeg sveta, te oni ne poseduju samo negativnu
konotaciju, ve predstavljaju svojevrstan vid samo-regulacije (Perls, 1973).
Yontef (1993) ak istie da se u trenucima prekida kontakta javljaju
nebrojene mogunosti za istraivanje, to otvara put kreativnosti. Potrebno je
naglasiti da nisu svi poremeaji ravnotee izmeu organizma i sredine
patoloki. Ukoliko se koriste svesno i u skladu sa zahtevima i mogunostima
situacije u kojoj se osoba nalazi, onda se ovi psiholoki mehanizmi smatraju
zdravim izrazom kreativnog selfa.
1

Postoje etiri osnovna prekida kontakta, koji imaju za posledicu gubitak

ego-funkcija. To su konfluencija, introjekcija, projekcija i retrofleksija.
Goodman (1951) u Getalt terapiji uvodi pojam egotizma, Polsterovi
(1973) izdvajaju jo jedan prekid defleksiju, a neki autori koriste i pojam
desenzitizacija, kojim opisuju blokadu u fazi senzacije iskustvenog ciklusa.
Svaki od pomenutih mehanizama moe se pojaviti u bilo kojoj fazi
ciklusa kontakta, iako su u Getalt teoriji prikazani kao da su karakteristini
samo za odreenu fazu. Ovakav prikaz svakako omoguava preglednost i
bolje razumevanje, ali treba imati na umu da pojedini mehanizmi nisu
iskljuivo vezani za odreene faze, ve su samo uoljiviji i ee se
pojavljuju u njima. Na primer, introjekcija se moe pojaviti i u fazi
mobilizacije i u finalnom kontaktu.
U daljem tekstu dat je pregled pojedinih prekida faza ciklusa kontakta.
Treba napomenuti da se gore pomenute Perlsove etiri osnovne faze
kontakta sastoje od segmenata koji logiki proizilaze jedan iz drugog i koji
ine ciklus formiranja i destrukcije getalta (Clarkson, 1989).
Desenzitizacija
Ovaj mehanizam se javlja u fazi senzacije kontaktnog ciklusa.
Senzorne, proprioceptivne, kognitivne i afektivne stimulacije iz tela i iz
sredine se ignoriu, potiskuju ili izbegavaju. Na taj nain osoba prekida
kontakt sa sobom i sa spoljnim svetom. Osoba, na primer, ne osea hladnou
ili toplotu, umor, bol, glad i dr. Po reima Harrisa (1993) izrazito blokiranje
oseanja ukazuje na ozbiljno uskraivanje ili zlostavljanje koje je osoba
doivela u prolosti. Osoba je zamrznuta i umrtvljena i to je njen nesvestan
nain da se zatiti od ugroavajuih unutranjih impulsa ili pretnji iz sredine.
Ukoliko je ovakav manevar svestan i preuzima se odgovornost za njega,
onda on moe biti funkcionalan. Na primer, osoba koja neodlono mora
obaviti neki zadatak i prepoznaje svoj oseaj gladi, zadovoljenje ove potrebe
odlae za posle. Meutim, ako je ovaj nain delovanja hronian i osoba
ignorie svoje potrebe, onda je on neurotian.
U terapijskom radu sa osobama koje na ovaj nain prekidaju kontakt,
klijent se ohrabruje da doivi i prepozna senzacije iz sopstvenog tela i razne
stimuluse iz sredine. Pitanje tipa ta osea u ovom momentu? moe da
pomogne osobi da uspostavi kontakt sa sobom i drugima.

Defleksija
Ovaj mehanizam je karakteristian za fazu svesnosti ciklusa formiranja i
destrukcije getalta. U ovoj fazi dolazi do formiranja figure. Osoba koja
prekida kontakt u ovom segmentu ciklusa zapravo nije svesna svojih potreba
i mogunosti koje prua sredina. Posledica ove nesvesnosti je
nezadovoljenje potreba. Granica kontakta je lokacija ili bolje reeno dogaaj
gde se sreu razliiti elementi polja organizam/sredina. Ovaj susret
razliitosti doprinosi formiranju figure (getalta). Kod defleksije ovakav
susret na granici izostaje. Nema uzajamnosti, interakcije, nema davanja i
primanja (Latner, 1992). Polsterovi (1973) su uveli pojam defleksije u
teoriju Getalt terapije. Oni tvrde da je ova vrsta otpora (kako nazivaju
prekid) depersonalizovan nain da se izbegne kontakt. Savremena
civilizacija se izmeu ostalog odlikuje i visokim stepenom otuenosti meu
ljudima. Stoga je savremenom oveku ponekad teko da bude svestan ko
treba da bude meta njegovih oseanja (Na koga sam ja zapravo ljut?).
Osoba koja deflektuje, esto e rei Da, ali, skretae temu razgovora,
nee odgovarati na postavljena pitanja ili makar ne direktno, priae opirno
i nejasno, priae o nekome a ne sa nekim ili nekome. Ukratko
reeno, deflektovati znai skretati u stranu ili biti indirektan. Yontef (1993)
smatra da se za osobu koja deflektuje ne moe rei da je ona namerno
neljubazna, ona jednostavno nesvesno izbegava neke aspekte realnosti koji
joj se ine opasnim. Naravno, ako to situacija zahteva, ponekad je
preporuljivo da deflektujemo (npr. svesni smo svoje ljutnje, ali odluujemo
da je skrenemo, zato to procenjujemo da bi njeno izraavanje bilo
neprimereno u odreenom kontekstu). Bertram Muller (1996) smatra da je
defleksija odbrambeno ponaanje koje je posledica retrofleksije u fazi
finalnog kontakta, a ne poseban prekid kontakta.
Klijent koji nesvesno koristi ovaj mehanizam, ui se da deflektovanu
energiju usmerava direktno ka cilju i da, razvijajui spontanost, uspostavlja
neposredan kontakt.
Introjekcija
Ovaj mehanizam je naroito uoljiv u fazi mobilizacije. Prekid je
posledica nedovoljne koliine energije za kretanje ka cilju. Uzbuenje koje
treba da prati ovu fazu se blokira i osoba nije dovoljno energizovana za
akciju. Ima doivljaj kao da neto pripada njoj, dok to zapravo pripada
3

sredini (lana identifikacija). Granica je povuena ka unutra i svet se ini

preplavljujui i vei od individue. Iako je introjekcija jedan od osnovnih
vidova uenja, nekritiko prihvatanje npr. roditeljskih poruka, stavova i
vrednosti remeti slobodno funkcionisanje. Mnogi aspekti sredine progutani
su celi u procesu socijalizacije i s obzirom da nisu savakani, svareni i
integrisani, postaju strano telo, koje je balast u procesu rasta i razvoja.
Opasnost lei u tome to, po reima Perlsa (1973), osoba koja introjektuje
nema mogunosti da razvija sopstvenu, autentinu linost. S druge strane,
gutanje bez asimilacije moe dovesti do dezintegracije linosti, ukoliko je
osoba introjektovala dva oprena stava. Na primer, osoba moe postati
poprite snanog unutranjeg konflikta ukoliko su je uili da ljubi
blinjeg svoga, ali da ipak samo najjai opstaju. Ovo su dve poruke koje
drutvo eksplicitno ili implicitno alje i koje su progutane jo u detinjstvu.
Ukoliko se one ne integriu na osoben, autentian nain, to moe
prouzrokovati problem. Yontef (1993) smatra da introjektovanje stvara tzv.
kao da linost, ije je ponaanje nejasno, neubedljivo i sebi i drugima.
Takva osoba govori ja mislim, a da nije svesna da, u stvari, oni misle.
Takoe esto koristi frazu trebalo bi da. Fizike manifestacije mogu biti
isprekidano, plitko disanje, koje ne dozvoljava da se razviju uzbuenje i
spontanost.
Terapijski rad otvara mogunost za klijenta da preispita npr. neke
roditeljske poruke i uverenja u situaciji sada i ovde. Ukoliko ih moe
integrisati, ali tako da to bude rezultat njegovog sopstvenog izbora i odluke,
onda oni zaista postaju deo njegove linosti. Ukoliko to nije mogue, on ih
moe odbaciti. Klijent se takoe ui da pravi razliku izmeu oseanja i
ponaanja. Ako je npr. u detinjstvu introjektovao opasno je biti besan,
klijent moe u sigurnoj atmosferi terapeutskog setinga, da eksperimentie sa
svojim besom i da se kroz sopstveno iskustvo uveri da se nikome nee nita
pogubno desiti, ukoliko izrazi svoje autentino oseanje. Klijent preuzima
odgovornost i sam bira kako e se ponaati u odreenom kontekstu.
Projekcija
Ovo je prekid kontakta koji se deava u fazi akcije u kojoj osoba koja
kontaktira treba da se potpuno angauje. Sve ide u pozadinu, osim izabranog
objekta. Ukoliko se izabere neadekvatna akcija za zadovoljenje potrebe,
dolazi do prekida kontakta. Osoba doivljava da neto pripada sredini, dok
to u stvari, pripada njoj (lana alijenacija). Osoba moe da projektuje
sopstvena oseanja na druge, moe da im pripisuje svoje fantazije i da
pogreno tumai njihovo ponaanje. Granica kontakta umesto da se nalazi
4

izmeu organizma i sredine, premetena je duboko u sredinu i osoba na njoj

ne sree nekog drugog, ve sebe, svoje misli i oseanja. Ekstremni vid
projektovanja nalazimo kod paranoidne osobe, kojoj je spoljni svet
odgovoran za ono to zapravo pripada selfu. Po reima Perlsa (1973), ovaj
mehanizam se ne koristi samo u odnosu sa sredinom, ve ga osoba moe
primeniti i na sebe. To je sluaj kada neko ima tendenciju da otui i odbaci
aspekte sebe koji su problematini. Dok introjektori od samih sebe ine
bojno polje za neasimilovane ideje, projektori od spoljanjeg sveta ine
poprite svojih linih konflikata. Osoba koja se ali da joj je potrebna ljubav
i da ezne za prijateljima, ali u isto vreme govori kako se nikom ne moe
verovati, jer svako gleda samo sebe, jeste projektor par excellence.
Naravno da i projekcija, kao i drugi mehanizmi, ima svoju pozitivnu
stranu. Projektovanje je neophodno u umetnosti, imaginaciji, planiranju,
anticipaciji. ovek zamilja sliku sebe ili neega to eli da ostvari i svesno
odabranom akcijom kree se prema svom cilju. Projekcija je patoloka onda
kada ne postoji svesnost o i odgovornost za ono to je projektovano. Treba
istai da je projekcija, ba kao i drugi psiholoki mehanizmi, odbrambeni
manevar koji titi osobu od bola i patnje neke vrste. Na primer, eni je lake
da misli da je njen mu ljut na nju, zato to nije dobra supruga, nego da
postane svesna da je ona zapravo ljuta na njega, zato to osea da je on
(dovoljno) ne voli.
U terapiji klijentu se nude razliite mogunosti sa kojim moe da
eksperimentie, da ih, kroz iskustvo, prihvata ili odbacuje. Time se
obogauje njegov repertoar ponaanja i prua mu se prilika da bira izmeu
adekvatnih aktivnosti, odnosno da slobodno kreira svoj ivot.
Retrofleksija
Ovaj mehanizam je uoljiv u fazi finalnog kontakta, kada akcija nije
usmerena ka adekvatnom objektu, ve se okree prema sebi. Osoba
usmerava energiju i aktivnost ka unutra i sama postaje zamena za sredinu, tj.
meta svog ponaanja. Ona sama sebi obezbeuje ono to bi trebalo da doe
iz spoljnog sveta. Osoba postaje svoja sredina i ona je sa obe strane granice.
Retrofleksijom se sputavaju sopstvena oseanja, a to je naroito izraeno
kod narcisoidnih osoba koje ovim manevrom izbegavaju strepnju od
stapanja (Miller, 1996). Po Yontefu (1993) retrofleksija odraava iluziju
samodovoljnosti, ubeenje da osoba moe iveti sama, bez drugih. Ovo
moe voditi u izolaciju. Harris (1993) vidi Reichov telesni oklop kao
hroninu retrofleksiju. Motorna energija je investirana u miinu inhibiciju i
posledica toga su psihosomatska oboljenja, kao to su glavobolja, astma,
5

dijabetes i dr. esta je pojava da se naroito agresivni impulsi okreu prema

sebi. Samoubistvo se moe shvatiti i kao retroflektovano ubistvo druge
osobe (Clarkson, 1989).
Razlikuju se dve vrste retrofleksije. Prvom osoba ini sebi ono to bi
elela da uini drugima (na primer, ugrize se za usnu da ne bi nekoga
uvredila), a drugom osoba ini sebi ono to bi elela da joj drugi ine (na
primer, obgrli sebe, neguje svoje telo i dr.). Perls (1975) istie da se u govoru
osobe koja retroflektuje moe uoiti esta upotreba povratne zamenice
sebe ili se ili sufiksa samo (samosaaljenje, samodestrukcija,
samokanjavanje, samosvesnost i dr.). Linost je podeljena na ja i meni,
na onog koji ini i kome se ini.
Naravno da retrofleksija nije uvek neurotini manevar. Introspekcija je
vid ovog mehanizma i ona moe biti korisna, ukoliko ne pree u hroninu
samosvesnost. Kada nije zgodno da izrazimo neko svoje oseanje ili
miljenje, ugrizemo se za jezik, odnosno svesno retroflektujemo.
Terapeut pomae klijentu da postane svestan kako da energiju koju
usmerava ka sebi, preusmeri prema drugima. Klijent se ui da nije dovoljan
sam sebi, ve da mu je za slobodno funkcionisanje i rast, potrebna podrka
iz sredine i razmena sa drugima.
Egotizam
Karakteristian je za fazu postkontakta ili zadovoljenja. Umesto
asimilacije i integracije (varenja) iskustva kroz koje se raste, javlja se
oseaj nedovrenosti. Egotizam je zaokupljenost samim sobom. Osoba koja
prekida kontakt u ovoj fazi iskustvenog ciklusa ne odie spontanou,
konstruie dogaaje na nain kakvi bi elela da budu, komentarie ono to
radi i stalno je svesna da je u kontaktu. To su one osobe koje stalno govore
kako ba uivaju u ovome ili onome. Umesto da se prepuste iskustvu, one
govore o njemu. Egotizam je odlika narcisoidnih osoba koje esto glume
svoja oseanja, prave predstavu, a u stvari se distanciraju od istinskog
doivljaja. Isto kao to je sluaj sa defleksijom, Miller (1996) smatra da je
egotizam vid retrofleksije, ali koja se dogaa neposredno po otpoinjanju
kontakta.
Konfluencija
Ovaj mehanizam uoljiv je u fazi povlaenja. Osoba ili predugo ostaje u
istoj situaciji (npr. bavi se nezadovoljavajuom vezom iz prolosti) ili brzo
hita za novom figurom, umesto da saeka da se ona spontano pojavi u polju.
6

Osoba se ne moe prepustiti odmoru i mirovanju, jer je stanje praznine

suvie frustrirajue. Rizik od nepoznatog je opasniji od poznatog, iako
nezadovoljavajueg stanja. Konfluencija se esto pojavljuje i u
predkontaktu, u fazi senzacija, kada polje nije jo izdiferencirano i kada
nema kontakta, nema figure i nema granice. Osoba ne razlikuje sopstvene
misli, stavove, oseanja. Ovo je karakteristino za mase i pripadnike bandi,
koji se vrsto identifikuju sa grupom, odriui se svog identiteta (Perls,
1973). Stopljenost sa drugom osobom spreava nas da osetimo tanane
promene u telesnim senzacijama. Ovo je uobiajen sluaj u vezi majka/dete,
u kojoj je majka u prvim danima materinstva toliko povezana sa svojom
bebom, da gubi kontakt sa sobom i svojim potrebama. Ovo je normalno
stanje, ali ukoliko potraje predugo, njihov odnos postaje patoloki.
Konfluencija je stanje bez kontakta, zato to nema granice izmeu
organizma i sredine. Umesto JA i TI postoji "MI" ili vrlo nejasan doivljaj
sebe. Osnovna odlika ovog mehanizma jeste da se ne priznaje ili ne
prepoznaje razliitost meu elementima polja. To znai da ne postoji granica
ili svest o granici. Kontakt znai priznavanje razliitosti, a granica znai i
kontakt i odvojenost tj. individualnost (Perls, 1975). Deava se da se dve
osobe, npr. u partnerskom odnosu, odreknu meusobne razliitosti i da se
stope. Kada se ovakvo stanje ugrozi, to izaziva uznemirenost i partneri
preuzimaju krivicu na sebe ili okrivljuju onog drugog. Razmatrajui
konfluenciju ili fuziju, Yontef (1993) pominje i suprotan fenomen
izolaciju, u kome takoe nema kontakta, ali ne zato to se granica brie, ve
to je ona tako nepropustljiva da je bilo kakva povezanost nemogua.
Konfluencija ukazuje na patoloku zavisnost iza koje stoji strah od
separacije i naputanja. Konfluentna osoba nema poverenja da e se
doivljaj ponoviti ako izae iz stanja stopljenosti. Osobe sa graninim
poremeajem linosti idealizuju onog drugog sa kim se stapaju, ali
neprekidno strepe od odvajanja.
Perls (1973) tvrdi da moemo biti u konfluenciji ne samo sa spoljnim
svetom, ve i sa samim sobom. On navodi primer osobe koja je tuna i ima
potrebu da plae, ali to zaustavlja namernom kontrakcijom miia
dijafragme. Na poetku ono to je svesno, vremenom postaje navika i
nesvestan obrazac. Potreba da se plae i disanje postaju konfluentni i ne
pravi se razlika meu njima. Ukoliko se ovaj obrazac patoloke konfluencije
nastavi, posledica moe biti neko psihosomatsko oboljenje.
S obzirom da konfluencija gui individualnost i kreativnost, u
psihoterapiji klijent se ohrabruje da postane svestan sebe, svojih granica i
svojih potreba. Da bi mogao da ostvari dobar kontakt sa drugima, on mora
prihvatiti svoju i njihovu razliitost i nauiti kako da im prie, ali i da ode.
7

Zakljuak
Razmatranje pojedinih prekida iskustvenog ciklusa imalo je za cilj da
uvek iznova istakne znaaj kontakta. Kontakt je svesnost o sopstvenoj i
tuoj posebnosti i individualnosti, kao i podrka razliitosti. Samo su dobar
kontakt i sposobnost povlaenja hranljivi i bez njih nema rasta. Cilj
psihoterapije jeste da se otklone prepreke procesa rasta. Otkrivanje prekida i
njihovih mesta u ciklusu kontakta je osnov za izbor terapeutskih intervencija
i eksperimenata. Drugim reima, to je zaetak promene koja treba da bude
plod klijentove odluke, izbora, volje i kreativnosti, praene terapeutovom
podrkom.

Literatura
1. Clarkson P. (1989) Gestalt Counselling in Action. London: Sage
2. Harris, J.B. (1993) Rad sa besom u terapiji/Getalt pristup.
Manchester: Gestalt Centre (interni prevod)
3. Latner, J. (1992) The Theory of Gestalt Therapy. In Nevis, E.(Ed).
Gestalt Therapy Perspectives and Applications. Cleveland: GIC Press
4. Miller, B. (1996) Dijagnoza narcisoidnih struktura u doivljenom i
ponaanju. Gestalt zbornik, vol. 1. Beograd: Esotheria
5. Perls, F. (1973) The Gestalt Approach and Eye Witness to Therapy.
New York: Bantam Books
6. Perls F.S. (1975) Theory and Technique of Personality Integration.
In Stevens, J. O. (Ed). Gestalt is. New York: Bantam Books
7. Perls, F., Hefferline, R. & Goodman, P. (1951). Gestalt Therapy:
Excitement and Growth in the Human Personality. New York:
Bantam Books
8.
Polster, E. & Polster, M. (1973) Gestalt Therapy Integrated.
New York: Brunner/Mazel (interni prevod)
9.
Yontef, G. (1993) Awareness, Dialogue and Process.
New York: Gestalt Journal Press (interni prevod)
vesna.vuksa@yahoo.com