Spoljno-trgovinsko i devizno poslovanje

Srećko Radoičić
 Spoljno trgovinska mreža
Spoljno-trgovinska mreža u najširem smislu jeste specifična mreža učesnika na
nacionalnoj teritoriji kao mreža razvijena u inostranstvu
Sve učesnike u spoljno-trgovinskom poslovima možemo podeliti na 2 velike grupe
- direktne (neposredne) učesnike
- indirektne (posredne)

Direktni učesnici u spoljno-trgovinskim transakcijama su firme, preduzeća iz raznih

sektora privrede, registrovani na nacionalnoj teritoriji sa pravom obavljanja spolj. Trg.
Poslova.
Indirektni učesnici u spoljno-trgovinskimm transakcijama su takodj dvojaki.o.o To su
državne institucije nadležne po sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom.
Sa stanovišta koje definiše spoljnotrgoviske mreže jedne zemlje predstavljaju
prvenstveno firme registrovane za bavljenje spoljno-trgovinskim poslovima na nekoj
teritoriji.
Spoljno-trgovinske firme javljaju se u svim faktorima organizovanja preduzeća kao:
- jedno-personalne i porodične firme
- ortačka društva
- akcionarska društva
- društva sa ograničenom odgovornošću (D.O.O)

Spoljno trgovinske firme

Pravo bavljenja spoljnotrgovinskim poslom bilo je ograničeno. Tako se u jednom
preduzeću ovim poslovima nisu mogle baviti proizvodne firme, što ograničava broj
uvoznika u spolj.trg.mreži. jugoslavije dugi niz godina. 90'tih godina xx veka
spolj.trg.firme nisu mogle biti u privatnim rukama.

U spolj.trg. učestvuju kako proizvodne tako i trgovinske firme iz dve ili više zemalja koje
se sa stanovišta vlasništva mogu svrstati u :
- privatna
- zadružna
- državna
- mešovita preduzeća
Ako se posmatra način na koji se obavezuje kapital za osnivanje i pitalnih preduzeća kao
oblik u spolj.trg transakcijama mogu učestvovati
- jednopersonalne i porodične firme
- ortačka društva
- društva sa ograničenom odgovornošću

Vremenom su se ova društva pored trgovine bavila i proizvodnom delatnošću- ta

trgovinska društva se mogu podeliti na:
- društva lica
 - društva kapitala
- hibridna društva
Društva lica se po pravilu osnivaju odlukom ili ugovorom, i za osiguranje ovih društva
nije neophodan osnivački kapital kako se on definiše. Iz društva se ne može istupiti bez
saglasnosti ostalih članova društva. Članovi društva su odgovorni za poslovanje društva
celokupnom imovinom. U društvima lica spadaju jednopersonalne i porodične firme i
ortačka društva. Društvo kapitala osniva se osnivačkim aktom. Kod ovih društva se
zahteva osnivački ulog. Članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva celokupnom
svojom imovinom već samo do određene visine uloženih sredstva. U ovo društvo spada
akcionarsko druoštvo. Hibridno društvo ima osobine i durštva ili društva kapitala. U
hibrida društva spadaju komanditno društvo i Društva sa Ograničenom Odgovornošću.

Jednopersonalne firme u spoljnoj trgovini

Jedno personalne firme su više prisutne u unutrašnjoj trgovini nego u spoljašnjoj. Blasnik
ovih firmi je pojedinac koji odgovara za poslovanje firme celokupnom svojom
imovinom. Po pravilu ove firme zapošljavaju mali broj radnika. Jednopersonalne firme
ne raspolažu velikim kapitalom ali su u prednosti na osle firme pošto se lako
prilagođavajau tržšnim okolnostima i pokazuju visok stepen fleksibilnosti.

Porodične firme
Porodične firme su se razvile iz jednopersonalnih firmi. Za njih je karakteristično da
zapošljavaju članove porodice. Ovaj oblik preduzeća prisutan je širom sveta, a pre svega
u Italiji i SAD-u. Mnoge porodične firme su u početku bile male firme da bi se
vremenom razvijale zahvaljujući akcijskom kaptilalu.. tako da su mnoge danas velike,
značajne internacionalne kompanije.
Prednosti- u njima vlada porodična atmosfera i veća briga za zaposlene. Smatra se da je
mlaći kadar porodice boljeg perspektiva. U porodičnim firmama kojima se mlađi vraćaju
po završetku školovanja. Međutim porodične firme su opterećene problemima kojima su
opterećene sve porodice. U njima je pristuno rivalstvo braće i sestara praćeno borbom za
prevlast i kontrolu nad firmom. Ovo naročito dolazi do izražaja posle smrti vlasnika i
osnivača firme. Porodični odnosi nužno donose prisustvo ljubomore i napetosti među
članovima porodice. Naročite probleme predstavljalju lenji rođaci i bekorisni porodični
prijatelji. Početkom 90-tih godina 50% zaposlenih u SADu zasniva porodične firme koje
su digle polovinu američke populacije.

Ortačka društva
Prva ortačka društva razvila su se iz porodičnih firmi i sačinjavali su ih članovi porodice.
Ovaj porodični karakter zadržava se do xx veka. Kapitali se u ortačku firmu udržuju na
bazi ugovora o ortakluku koji međusobno zaključuju ortaci. Ortačka firma spada u
društvo lica. Jedan od ortaka ne sme prodati svoj deo bez saglasnosti ostalih orgaka.
Osnivanjem ortačkih firmi ortaci odgovaraju celkupnom svojom imovinom. Ulog u
ortačku firmu može biti novac, nekretnine, stečena prava, imovina i dr.
U savremenim uslovima ortačke firme nisu pristune u velikoj meri u spoljnoj trgovini,
upravo zbog solidarne neograničene odgovornosti organa.

Komanditno društvo
U srednjem veku sveštenstvo, plesvo i oficiri su posedovali velika bogatstva, a sami nisu
bili spremni da preuzmu trgovačka putovanja u daleke zemlje. Sa druge strane
preduzimljivi trgovci bili su spremni da se otisnu u nepoznato vođeni velikim zaradama
stečenim na morskim putovanjima.
Udruživanjem kapitala jedne grupe ljudi i preduzimljivosti druge grupe nastaju
komanditna društva. Ovaj naziv dobila su po članovima društva komditora, kao i što na
kome su se pojavila ova prva društva. Komanditno društvo je oblik trgovačkog društva
koje osnivaju komanditori (poverivači sredstava) i komplementar (trgovci) za obavljanje
trgovačke delatnosti. Komanditori su tajni ortaci, dok su komplementari javni.
Komanditno društvo ima najmanje dva ortaka, jednog javnog i jednog tajnog.
Komplementari odgovaraju celokupnom svojom imovinom. Komanditori odgovoaraju za
poslove samo do visini uloga.

Komanditno društvo na akcije

Komanditno društvo na akcije ima sve osobine klasičnok komaditnog društva samo što
svoj kapital prikuplja emitovanjem akcije. Akcije društva mogu posedovati i
komplementari i komanditori.

Akcioanrsko društvo
Prvi poznati oblik akcionarskog društva nastao je u Đenovi u xv veku kada se osniva
aktionarsko društvo za obavljanja trgovinom kolonijalnom robom. AD je tipično društvo
kapitala u kome članovi društva imaju odgovornosti samo do visine uloženih sredstava.
Akcija ima nominalnu vrednost koja zavisi od uspešnosti poslovanja društva. Vlasnik
akcije stiče pravo na prihod od akcije koja zavisi od uspešnosti poslovanja društva.
Minimalan broj akcionara jeste jedan, dok maksimalan broj nije ograničen. Akcionari
mogu biti fizička i pravna lica. Ulog akcionara može biti novac, stvari, prava..
akcionarskim društvom upravlja skupština akcionara.

Društva sa ograničenom odgovornošću

D.O.O pojavilo se u nemačkoj u xix veku. Maksimalni broj osnivača ovog društva je
jedan član i zakon zahteva pokretanje osnivačkog uloga. Broj članova d.o.o se po pravilu
kreće do 50, obično posle ovog broja društvo prelazi u akcionarsko društvo.
Članovi ulažu novac, stvari, prava i imaju ograničenu odgovornost do visine tih
sredstava.
Ukoliko bi neko od članova društva poželeo da otuđu svoj udeo ili da se povuče iz
društva mora dobiti saglasnost ostalih članova durštva. d.o.o je veoma rasprostranjen u
nemačkoj (transnacionalne kompanije)
Državne firme u spoljnoj trgovini
Primer dominacije državnog vlasništva u spoljnotrgovinskom sistemu zemlje, svakako je
državni monopol spoljentrgovine. Treba imati u vidu da u velikim zemljama postoje
sektori koji su po pravilu u državnim rukama. Državna preduzeća su u mnogim zemljama
prisutna u energetskim sektorima kao što je proizvodnja el energije, eksploatacije rudnih
bogatstva i nafte.
U jednom periodu tokom 70-ih godina xx veka mnoge kapitalističke tržišne privrede
izvršile su produžavanje mnogih sektora u nadi da će obezbediti veću efikasnost privrede.
U istom periodu je došlo do rasta učešća državnog sektora u privrednom životu kako se
pokazalo da su dva preduzeća po pravilu neefikasna. Državne kompanije su vrlo prisutne
u trgovini oružjem i strateškim proizvodima.

Zadruge u spoljnoj trgovini

Zdruge predstavljaju kolektivne ekonomske organizacije sa elementima preduzeća a i
privrednog udruženja. Vremenom se zadruge osnivaju u različitim oblastima kao što su
proizvodnja, bankarstvo, osiguranje, poljoprivreda. Karakteristične su: proizvođačke,
političke, poljoprivredne (ribarske, vinarske) bankarske, transportne, stambene itd.
Osnovni zadružni principi:
- dobrovoljnost podrazumeva učlanjenje svojom voljom
- otvorenosti podrazumeva da je zadruga otvorena za prijem svih lica koja nalaze
svoj interes u ovakvom obliku organizovanja.
- Princip demokratičnosti
- Ekonomsko učešće članova društva
- Nezavisnosti i autonomnosti odnosi se na samostalnost zadruge.
- Obrazovanja, odluke i informisanja članova zadruge.
- Međuzadržne saradnje

Spoljtrg zadruge mogu učestvovati kako u poslovima izvoza, tako u poslovima uvoza

Transnacionalne kompanije u spolj.trg.

Pojam i nastanak TNC
Pod pojmom transnacionalnosti podrazumeva se u naširem smilu prenošenje poslovnih
aktivnosti izvan granica matične zemlje.
Strana filijala TNC je inkorporirano (akcionarsko preduzeće) ili neinkorporirano
preduzeće u inostranstvu u kome jedan investitor, koji je rezident druge zemlje poseduje
ulog koji mu obezbećuje trajne interese u upravljanju tim preduzećem.
Po ovoj definiciji u strane filijale spadaju
1.podružnice
2.Pridružene kompanije
3.Ogranci

-Inkorporirana preduzeća u zemlji domaćina u kome drugi emitent poseduje više od 50%
glasačke većine
-preduzeće koje investitor poseduje 10% ali ne više od 50% glasačke većine. TNC
podrazumeva investiranje u inostranstvo i u formi direktnih investicija.
Motivi prenošenja proizvodnje u inostranstvo kod TNC:
- prevazilaženje carinskih barijera odnosno širenjue tržišta.
- Niži troškovi proizvodnje u inostranstvu, (jeftinija radna snaga, sirovine i rudna
bogatstva)
- Ekološki faktori
- Tehnološki faktori (razvoj tehnologije, komunikacije, saobraćajnih sredstava,
informacione i telekomunikacione)
- Međunarodna tržišta (ujednačavanje ukusa potrošača)
Struktura i regionalni pravci ulaganja TNC-a – Najveći broj TNC potiče iz razvijenih
zemalja. Mnoge od njih osnovale su svoje filijale u zemljama u razvoju sa namerom da za
svoje potrebe, iskoriste jeftiniju radnu snagu ili prirodna bogastva zemlje domaćina.

Posredni učesnici u spoljnotrgovinskom poslu –

Multilateralne institucije međunarodne trgovine
Svetska trgovinska organizacija
Od međunarodnih institucija najveći uticaj na pojedinačne aktere u međunarodnoj
trgovini svakako ima STO. Pored STO na odvijanju međunarodne trgovine na posredan
način utiču i međunarodni monetarni fond. MMF, kao i međunarodna banka za obnovu i
razvoj.
Za nadgledanje i regulisanje tokova međunarodne trgovine od 1995 u svetskim okvirima
nadležnan je STO sa sedištem u ženevi. Ova institucija je nadležna za praćenje tokova
međunarodne trgovine svih zmalja svojih članica. Zemlje članice STO moraju se striktno
pridržavati donetih pravila ponašanja koje je ova institucija formirala kroz sporazum o
osnivanju STO. Za sve nepravilnosti koje STO ustanovi u pogledu nepridržavanja
dogovorenog ponašanja u međunarodnnim trgovinskim tokovima ona može sankcionisati
odgovornu zemlju. Zemlja članica će vrlo lako ustanoviti ko je od njenih učesnika u
spoljnotrgovinskim transakcijama izazvao problem. Nekada će to direktno utvrditi STO,
a nekada institucije zemlje članice pogođene ponašanjem konfliktne firme. Sporazum o
osnivanju STO stupa na snagu 1.januara 1995. kada počinje sa radom. Do početka 2000
godine 135 zemalja je steklo pravo članstva u STO.
Osnovni zadaci STO su:
1. Asministriranje trgovnskim sporazumima, ako to nameće poslovna praksa,
razmatra nove oblasti međunarodne trgovine i donosi nove sporazume. U
zavisnosti od aktuelnih problema međunarodne trgovine koncentriše se na njih i
daje im prioritetan tretman.
2. pojednostavljivanje i ubrzavanje ralizacije spoljnotrgovinskih poslova kroz
donošenje propisa kojima se
a. podstiče sklad navionlnih propisa na međunarodnom nivou
b. vrši unifikacija dokumenata koja prate robu u uvozu i izvozu.
c. Vrši karmanizacija i standardizacija raznih spoljnotrgovinskih odnosa od
kojih su najvažnije carinske procedure
d. Postiče standardizaciju tragovačkih tremina koji se nazčešće pojavljuju u
komercijalnoj korespodenciji i dokumentaciji.
Spoljnotrgovinska politiki i spoljnotrgovinska mreža
Državni monopol spoljne trgovine – država i spoljna trgovina pojavila se prvi put u
bivšem SSSR po završetku oktobarske revolucije 1925god. Monopol spolj.trg karakteriše
velika uloga i direktno mežanje države u spolj trg operacije i transakcije. Praktično
država kontroliše kompletno odvijanje dpoljne trgovine kroz vrlo detaljne godišnje i
petogodišnje planove. Na bazi planova izvoza i zvoza sklapaju se mežudržavni ugovori
posle kojih slede pojedinačni kupoprodajni aranžmani između domaćiz i stranih firmi.
Pošto država budno motri na spoljn trg odnose i njihovo pslovanje klasična uloga cairne
gotovo da nestaje, i tako da carinska zaštita ne treba. Pošto država određuje koja
preduzeća mogu vršiti uvoz-izvoz, nastupaju u odnosu na stranog partnera u svoje ime i
za svoj račun. To znači da pri izvozu kupuju na domaćem tržištu robu i izvoze je na
inostrano tržište a pri uvozu kupuju robu na inostranovm trž i prodaju na domaćem.
Nedostaci državnog monopola spoljn trg u ovako organizovanom sistemu spolj trg (gde
država određuje šta se uvozi i izvozi) ne igranikakvu ulogu. Izvoze se samo viškovi tako
da marketing ne igra nikakvu ulogu. Ovo za posledicu ima gubitak kontatka između
proizvođača i potrošača. Proizvođač u trenutku proizvodnje nezna kom tržištu i kojoj
vrsti potrošača je namenjen njegov proizvod. Čim nema povrtatne informacije sa tržište
nema ni usavršavanja proizvoda. Nema ni razvoja kvaliteta niti napredovanja u
konkurentnosti.
Roba namenjena izvozu kupujue se na domaćem tržištu po domaćim cenama koje su
potpuo dovojene od svetskih cena, a prodaje se u inostranstvu po tržišnim cenama.

Liberalno spoljnotrgovinska politika

Prestavlja drugu krajnost u odnosu na državni monopol spolj trgovine. U ovakvom
sistemu spoljnotrgovinske firme imaju potpunu slobodu oslučivanja o uvozu i izvozu.
Država se nemeša u odlučivanje spolj trg frime o tome kojom vrstom robe trguje, u kojoj
količini i po kojoj ceni.
Apsolutna liberalna struktura u realnim uslovima ne postoji. Država ne utiče direktno na
odlučivanje spolj trg firmi ali može indirektno kroz određene instirukcije, podržke,
obezbediti povoljnije uslove za uvoz ili izvoz određenog sektora.

Carine
Carina je iznos koji se naplaćuje prilikom uvoza ili izvoza robe. Reč carina potiče od reči
CARENEA- dažbina, pošto su prve ubirane carine bile carinski prihod.
U zavisnosti od metoda koji se primenjuje prilikom obračuna carine razlikujemo sledeće
vrste carina:
- carine po vrednosti
- specifične carine
- kobinovane carine
U zavisnosti od toga koji cilj država želi postići razlikjujemo:
- fiskalne (namenjene rastu budžetskih prihoda)
- zaštitne (imaju za cilj da zaštite domaću proizvodnju)
- represivne (imaju za cilj da zabrane uvoz roba za koje su propisane)
- retorzivne (propisuju se kao kontra mera na postupak druge zemlje koja je zavela carina
na uvo naše robe)
- preferencijalne – niža stopa od običnog
- Diferencijalne – najviša stopa
- kompenzatorne
- sezonske (propisuju se na uvoz polj proizvoda u određenim periodima)
- _______

Carinska tarifa
Reč tarifa na arapskom jeziku znači cenovnik. U tajirem smislu pod carinskom tarifom
podrazumeva se sistematizovan pregled robe po tarifnim oznakama , tarifama, brojevima,
nazivu robe, carinskom stopom.

Osnovni pojmovi carinske tarife

Tarfni broj je numerisanje robe koj je određeno sa dva dvocifrena broja odvojena tačkom.
Tarfini podbroj je numerovanje robe označeno sa najmanje šest cifara.
Tarifne oznake su simboličke oznaka kojima su označeni tarifni brojevi i tarfni
podbrojevi.
Tarifni stav obuhvata tarifnu oznaku, numerovanje tarifnog podbrojeva i stopu carine.

Carinjenje robe
Osnovna delatnost carinske službe jeste vršenje kontrole robe i putnika pri izlasku
teritorije zemlje i ulasku na njenu teritoriju. Carinjenje robe se vrši u prostorijama sedišta
carinarnice, odnosno njene oranizacione jedinice, bilo da je to carinska ispostava ili
referent. Postupak carinjenja robe u uvozu se sastoji od sledećih faza:
1. prijem carinskih i ostalih dokumentacija
2. pregled robe i poređenje stvarnog stanja sa podacima iz dokumentacije.
3. obračun carine i ostalih dažbina na carinsku osnovicu.
4. naplata obračunatih iznosa i ostalih dažbina.
5. prilikom izvoznog carinjenja nadležnost carinske službe je izdavanje
odgovrajućih dokumenata.
6. robu koja je smeštene u magacine, carinska skladišta i slobodne carinske zone,
carinski organi imaju obavezu da carine najkasnije u toku od 5 radnih dana od
dana podnošenja carinskih isprava.

Carinska dokumenta
Carinskim dokumentom podrazumevamo dokument koji izdaju carinski organi prilikom
sprvođenja carinskog postupka i po izvršetku carinjenja. Tu spadaju:
- jedinstvena carinska isprava (JCI)
- carinska isprava za prijavljivanje robe (CIPR)
- uverenje o poreklu robe (EUR)
- specifikacija za razduživanje privremeno izvežene robe.

JCI predstavlja dokumen na osnovu kog se rši prijavljivanje robe na carinjenje i

sprovođenje carinskog postupka na robu. Ovu ispravu popunjava špediter i stavlja je na
uvid carinskim organima.
CIPR se koristi isključivo za sprovođenje mera carinskog nadzora nad orobom i
prevoznim sredstvima u železničkom, vazdušnom i vodenom saobraćaju.
Specifikaciju za razduživanje privrememeno izvežene robe izvoz i uvoz robe se podnosi
samo u slučajevima kada se privremeno uvežena ili izvežena roba vraća u inostranstvo ili
iz inostranstva u promenjenom stanju.
EUR izdaje se na zahtev kupca koji želi da se osigura da je roba nova, proizvedena u
pogonima proizvođača od koga kupuje robu.

Razvoj i karakteristike spoljno trgovinske mreže naše

zemlje
Jugoslovenska poljnotrgovinska mreža u zemlji do 1990 god.
Neposredno po završetku drugog svetskog rada imajući u vidu posledice velikih
razaranja, opštu nestašicu dobara na unutrašnjem tržištu, 1945 godine pri ministarstvu za
snabdevanje, formirana je uprava za spoljnu trgovinu. Krajem 1945 godine privatne firme
više nemogu da se bave spoljno trg poslovima.
U spolj trg mreži Jugoslavije formira se nekoliko velikih spolj trg firmi koje postaju
nosioci spolj trg prometa u zemlji. Ove firme su bile u državnoj svojini. Njime nije bila
dozvoljena inicijativa izbora, šta,koliko i gde izvoziti. Možemo reći da je Jugoslovenska
spolj trg mreža u peropdu od 1946 do 1952 god imala sve odlike mreže koja deluje po
principima državnog monopola spoljne trgovine.

Jugoslovenska spoljnotrgovinska mreža od 1990god.

Propast velikih spolj trg kuća poklapa se sa prvom koje su privatne firme stekle da se
bave spoljnom trgovinom. Uporedo sa privatnim firmama u privredi se zadržavaju i firme
u društvenom sektoru kao i mešovite firme.
Većina velikih splj trg firmi naših kuća spolj trg mreže je propala a radnici su postati na
prinudne odmore. Privatne spolj trg firme su pokazale veliki stepen fleksibilnosti u
obavljanju spolj trg transakcija i pored zabrane od strane međunarodnih zajednica.
Privatne firme u 1997 god realizuju polovinuvrednosti jugoslovenskog robnog uvoza, od
30-50% vrednosti, dok društvene frime realizuju oko 40% jugoslovenskog robnog izvoza.

Jugoslovenska spoljnotrgovinska mreža u inostranstvu

(spoljnotrgovinska mreža SFRJ u inostranstvu)
Sa dobijanjem, u početku ograničenim, a zatim sve većeg stepena smostalnosti,
jugoslovenska preduzeća organizju sopstvena predstasvništva u inostranstvu.
Nagli razvoj naše spoljnotrgovinske mreže u inostranstvu počinje od 1960 god. Naročito
uočene slabosti koje su pogodile uticale na spolj trg jugoslavije:
- sva spljtrg pred bila su u društvenom vlasništvu. Dobijali smo konkurente koji
smo sami stvorili.
- Naša predstavništva u inostranstvu su bila skoncentrisana pretežno u
glavimgraodovima.
 - Deficit smo imali sa italijom, japanom, SAD'om, australijom, a pri tom smo
usvakoj od ovih zemalja imali na desetine predstavništva i firmi.

25. jugoslovenska mreža SRJ u inostranstvu JSMI

Uvođenje ekonomskih sankcija UN prema SRJ, 1992 god predstavljalo je veliki udarac i
najznačajnii faktor raspada naše spolj trg mreže u inostranstvu. Polovinom 90-tih u SRJ
ima oko 250000 registrovanih firmi od kojih su oko 200000 privatnih. Polovina privatnih
firmi je registrovana za sektor spoljne trgovine.

26.Period posle sankcija

Uvođenje ekonomske sankcije UN SRJ, 1992 god predstavljalo je veliki udarac i
naznačajniji faktor sapada naše spolj mreže u inostranstvu pogođen delovanjem sankcija,
velikibroj naših preduzeđa zatžilo je gašenje ili mirovanje spoljnih inostranih filijala.
Najveđu fleksibilnost u periodu ekonomske blokade zemlje, pokazale su privatne firme
koje su bez obzirana poteškoće uspele da opstanu.
Vanredne uslove u jugoslovenskoj privredi iskoristila su mnoga, naročito novoformirana
privatna preduzeća da posluju sa inostranstvom.
Krajem 90-tih godina u spoljtrg mreži inostranih firmu u inostranstvu preovlađuju
privatne firme čiji su osnivači proizvodne firme.

Organizovanje spoljnotrgovinskih operacija

Spoljnotrgovinske operacije se mogu organizovati kako u okviru proizvodnih preduzeđa
tako i u okviru firmi koje se bave proizvodnom delatnošću. U svakom slučaju da bi se
bavilo spoljntrgovinskim poslovanjem preduzeće – firma mora biti registrovana za
obavljanje ovih vrsta posla kod nadležnih administrativnih institucija. Po pravilu su to
privredni sudovi u kojima se vode registri spoljnotrgovinskih firmi, pri čemu svaka od
njih prilikom registracija dobija svoj matični broj kojim obezbeđuje prepoznatljivost.

Direktno obavljanje spoljnotrgoviskih operacija

Kada proizvodna firma svoj proizvod plasira na inostrano tržište (vrši izvoz) i kada stvori
repromaterijal, kažemo da se spoljnotrgovinske opracije obavljaju diretkno.
Organizovanje spoljnotrgovinskog deljenja (izvoznog-uvoznog) proizvodne firme zavisi
od same firme, njene pozicije na tržištu, ekonomske moći. Proizvodnom preduzeću
stredstva su potrebna za proizvodni proces, a nikako da se zarobe krzo kreditiranje
kupaca.
Direktan izvoz robe može vršiti samo proizvođač robe. U tom slučaju proizvođač postaje
izvoznik. Osnovna obaveza izvoznika jeste da isporuči ugovaraču robu a kupca da plati
ugovorenu vrednost.

Klasične trgovinske firme u spoljno trgovinskim operacijama

Pored proizvodnih firmi diretan oblik obavljanja spolj trg operacija pristuan je i kod
klasičnih trgovaca. Klasičan trgovac može da izvozi u svoje ime i za svoj račun. Oni prvo
kupuju robz na domaćem ili stranom tržištu, a zatim robu izvoze.
Rezultat ove spolj trg transakcije treba da bude zarada koja se ostvaruje kroz kupljene i
izvezene robe.

Izvozne (eksportne) spoljnotrgovinske firme

Trgovinske firme koje kupuju robu na domaćem tržištu a potom je prodaju na
inostranom, predstavljaju klasične spoljnotrgoinske izvozne firme. One na domaćem trž
kupuju a inostranom prodaju za svoje ime i za svoj račun. Zaradu ostvaruju i u potpunosti
preuzimaju rizik. U grupu izvoznih spoljnotrgovinskih firmi spadaju specijalizovane
izvozne spoljnotrgovinske firme.

Uvozne (importne) spoljnotrgovinske firme

Trgovinske firme koje kupuju robu na inostranom tržištu a potom je prodaju na domađem
predstavljaju klasične uvozne (importne) firme. Zaradu ostvaruju i u potpunosti
preuzimaju rizik i posluju u svoje ime i za svoj račun.
U grupu uvoznih spoljnotrgovinskih frimi spadaju specijalizovane uvozne
spoljnotrgovinske firme koje u inostranstvu kupuju velike količine robe koje zatim
prodaju na domaćem tržištu.
Specijalizovani uvoznici su prisutni kod uvoza robe široke potrošnje, pogotovu kod
uvoza prehranbenih proizvoda, kafe, šećera itd...

Specijalizovane firme društvenog tipa

Spoljnotrgovinske firme opšteg tipa bave se spoljnotrgovinskim transakcijama. Ovde je
reč o klasičnim trgovcima koji kupuju i prodaja u sovje im i za svoj račun i u potpunosti
preuzimaju riik poslovanja. Firme su podeljene na dva odeljenja: uvozno i izvozno

Direktan izvoz uz angažovanje zastupnika (agenta)

U spoljnotrg poslovanju zastupništvo je karakteristično kod izvoza i prodora na inostrano
tržište. Zastupnik može biti firma ili pojedinac. Zadatak zastupnika je da locira kupce,
primi porzdžbinu i dostavi je nalogodavcku, kako bi ovaj dalje realizovao
spoljnotrgovinski posao. Za ove poslove zastupnik naplaćuje zastupničku proviziju.
Zastupnik (agent) deluje za tuđe ime i za tuđ račun.
Zastupnik mora štititi svuda interese svoga principala koji sanjim ulazi. Zastupnik
ponekad prodaje robu na veoma udaljenom tržištu. Dobar satupnik mora izvrsno
poznavati proizvodni program svoga principala da bi u svakom momentu bio u stanju da
pruži odgovarajuću informaciju zainteresovanim kupcima. Mora biti spreman na ulaganje
u reklamu i straživanje tržišta.

Distributeri u spoljnotrgovinskom poslovanju

Distributer na prvi pogled ima sličnosti sa posrednicima pošto ima značajnu ulogu u
širenju tržišta i distribuciji određenih proizvoda. Distributer deluje u svoje ime i za svoj
račun. On kupuje proizvode od prodavca (proizvođača ili trgoca) sa kojima zaključuje
ugovor o distribuciji. Pošto nabavlja velike količine dobara, distributer kupuje po
specifičnim cenama, nižim nego na slobodnom tržištu. Na RuC ostvare zaradu pošto
prodaje po tržištnim cenama.
Prodaja dobara posredstvom distributera može za prodavca-prozvođača predstavljati
rizika kada se radi o posredovanju prava na intelektualnu svojinu, trgovačku parku i sl.
Veliki distributeri mogu zloupotrebiti svoju poziciju i u svom poslu koristiti trgovačku
marku, ako na svojoj teritoriji registruje svoje pravo distribucije, patent, trgovaču marko i
pravo kompiranja proivoda koje distribuira.

Obavljanje spoljnotrgovinskih operacija preko

posrednika.
Posredovanje je nastalo sa ciljem da se olakša i ubrza proces trgovanja. Posrednici se
pojavljuju još u staroj grčkoj kada su pojedinci posredovali između stranih trgovaca i
lokalnog stanovništa koje se svodilo u početku na tumačenje i prevođenje.
Uloga i značaj
-posrednik poseduje stručno znanje o određenoj robi i određenom tržištu.
-zahvaljujući posredovanju poslovi se brže odvijaju i istražuje se tražite.
-smanjuje se rizik i povećava sigurnost zaključenja posla.
Osnovna obaveza posrednika je da bude nepristrasan i objektivan. Mora čuvati poslovne
tajne i mora voditi posrednički dnevnik o zaključenim ugovorima.
Osnovno pravo posrdnika je pravo na posredničku proviziju koju plaća stranka koja ga je
angažovala.

Posrednici komisionari u spoljnotrgovinskim

operacijama
Razlikuju se: uvozni i izvozni
Prednost izvoznog komiosionara:
Komisionar je specijalizovan za poslove distribucije izvoza pa bolje od ostalih poznaje
zahtee međunarodnog tržišta.
Ako je dugo u ovom poslu komisionar ima ostvarene saradnje sa proverenim partnerima,
čime obezbeđuje sigurnost u poslovanju.
Angažovanjem komisionara izvoznik plaća proviziju što može za njega predstavljati
manji trošak nego prilikom direktnog izvozva.
U ovom slučaju postoje dva ugovora:
-ugovor o komesionu (čije su stranke komiosiona firma i proizvođač proizvoda koji se
plasira na inostrano tržište)
-ugovor o kupoprodaji(izovzu-čije su stgranke komisiona firma i kupac u inostranstvu)
Prednosti uvoznog komisiona:
-Komisioni uvoznik je upućen sa ponudom i potencijalnim međunarodnim tržištem.
Komisionar je speciojalizovan za uvoz sa međunarodnog tržišta kao i za uvoz određene
robe.
Za proizvođača krajnjeg korisnika komisionar predstavlja mnogo niži trošak nego ako je
vršio direktan uvoz.
U ovom slučaju postoje dva ugovora:
- ugovor o komisionom poslu
- ugovor o kupoprodaji (uvozu- čije su stranke komisionar i prodavac iz inostranstva)
Spoljnotrgovinski poslvi
Su poslovi međunarodnog prometa robe. Usluga i intelektualne svojine, zaključen između
pravnih lica sa sedištem u različitim zemljama. Sve spoljnotrgoviske poslove možemo
podeliti na dve osnovne grupe:
-proste ili klasične spoljnotrgovinske poslove
-složene spoljnotrgovinske poslove
Prosti (osnovni) spolj trg poslovi su prvi nastali i tu spadaju poslovi uvoza i izvoza: robe,
usluga, int svojine. Kod prostog spoljtrg posla kretanje robe praćno je isključivo
kretanjem novcka. Sve proste spoljno trg proslove možemo pedeliti u dve grupe:
- privremene (karika u lancu realizacije složenih spolj trg poslova)
- redovne spoljnotrgovinske poslove (mogu i ne moraju biti praćeni planiranjem)

Finalno carinjenje privremeno uvezene/izvezene robe se ne vrši, niti se kod ove vrste
posla naplaćuju carine i uvozne dažbine.
Privremene se može uvzoti roba radi izlaganja na međunarodnim sajovima, zatim uvzo i
izvoz alata, pribora za montiranje opreme itd..
Privremeni spoljtrg posao se obavlja u ograničenom vremenskom periodu.
Razlikujemo
-privremeni spolj trg posao koji nije praćen planiranjem
-privremeni spolj trg posao koji je praćen planiranjem
Po pravilu kod ovih poslova nema plaćanja prema inostranstvu niti naplate iz inostranstvo
po osnovu spoljnotrgovinskog posla.
Privemeni uvz/izvoz rove koji je praćen plaćanjem prema inostranstvu karaterističan je
kod reeskontnix poslova.

Redovni spolj trg poslovi su klasičani poslovi izvoza i uvoza: robe, usluga i interelktualne
svojine kod kojih su tokovi robe obavezno praćeni tokovima novca.
Roba koja je predmet redovnih spoljtrg poslova podleže finalnom carinjenju prilikom
ulaska i izlaska, a tkođe i naplati carina i drugih dažbina.
Učesnici u poslu redovnog uvoza/izvoza:
Kod direktnog izvoza u zemlje uvoznika učetvuju
- proizvođač-izvoznik
- poslovna banka izvoznika
- špediter izvoznika
- prevoznik robe
- carinska služba
- osiguravajuća društva

u zemlji kupaca (uvoznika) učestvuju:

- kupac robe
- Poslovna banka kupca
- Špediter kupca
- Carinska služba
- Osiguravajuća društva
U direktnom izvozu preko zastupnika u zemlji izvoznika učestvuju:
- proizvođač-izvoznik
 - poslovna banka izvoznika
- špediter izvoznika
- carinska služba
- osiguravajuća društva
- prevoznik
U zemlji kupca (uvoznika)
- kupac robe
- poslovna banka kupca
- špediter kupca
- carinska služba
- osiguravajuća društva
- zastupnik izvoznika

Dokumenta o spoljtrg poslu

- trgovačka faktura
- proforma faktura
- konzlarna faktura
- izvozna lista pakovanja
- zapisnik o kvantitativnom i kvalitativnom prijemu
- uverenje o krajnjem korisniku (end-use-certificate)
- uverenje o ispravnosti robe
- atest proizvođača

Trgovačka faktura je dokument koji izdaje izvoznik. U njoj je detaljno opisana roba
koja je predmet međunarodne isporuke. Ona predstavlja okaz o vlasništvu nad robom.
Proforma faktura izdaje izvoznik na zahtev kupca. Ona se takođe izdaje ako kupac
plaća robu pre nego što ju je primio, unapred.
Konzularne fakture moraju biti pripremljene na jeziku zemlje uvoza i njih overava
konzulat zemlje uvoza u zemlji izvoza.
Izvozne liste pakovanja su spiskovi robe upakovane u odredjenim odgovarajućim
pakovanjima, paketima itd.
Zapisnik o kvantitativnom prijemu robe je dokument kojim korisnik robe količinski
proverava i potvrđuje da li je deklarisana količina robe p fakturi tržišta prispelo.
Kvalitativnim prijemom robe, korisnik robe proverava da li je prispela roba u ispravnom
stanju. Po završetku korisničkog pregleda izdaje se zapisnik o kvalitetu robe i zapisnik o
kvalitetu primljene robe.
Uverenje o krajnjem korisniku izdaje se na zahtev izvoznika koji želi da se osigua od
daljeg transport prodate robe.
Atest proizvođač potvrćuje da je roba proizvodene u njegovim pogonima.
Pregovaranje o poljnotrgovinskom poslu
Pregovaranje je način da se prevaziđu različita gledanja na jedan isti problem, odnosno
način da se reše konflikti između dve ili više strana. Kada u procesu pregovaranja
učestvuju dve strane, govorimo o bilateralnim pregovorima, a kada učestvuju više strana
vode se multilateralni pregovori. Pregovarački proces se najgrublje može podeliti u dve
faze
-fazu neformalnih pregovora (F.N.P)
-fazu formalinh pregovora (F.F.P)
FNP obuhvata sve aktivnosti koje spoljtrg firme ostvaruju kako kroz indirektne tako i
kroz direktne kontakte sa svojim potencijalnim partnerima.
FFP Na FFP prelazi se kada obe strane zaključe da mogu postići povoljnije uslove od
onih koji su dati u ponudi izvoznog posla. Formalni pregovori podrazumevaju
pregovaranje „lice u lice“ za pregovaračkim stolom gde su prisutne obe pregovaračke
strane. Rezultat formalnih pregovora je zaključavanje ugovora o prodaji robe sa čijomi
uslovima su saglasne obe pregovaračke strane.

-kako se pripremiti za pregovore o spoljnotrgovinskom poslu?

Mnogi pripremni faktori za pregovore smatraju se ključnim faktorom uspeha. Nije retko
da se čuje konstatacija da 80% uspeha pregovora čini sama priprema dok se samo 20%
pripisuje faktorima interakcije (sposobnosti pregovarača)
Ustupci na pregovorima: na početku prevora ne sme se izaći sa konačnom ponudom
(ustupkom) na pregovorima je u prednosti ona stranka koja nije vremenom ograničena.
Takođe se ne sme žuriti sa prihvatanjem ustupka koje čini druga strana, a da se pri tome
ne pouči šta se za uzvrat mora dati. Uvek treba imati na umu da što pregovarač želi manje
da rizikujem mora biti spreman da prihvati manji ustupak. Veliki ustupci skopčani su
velikim rizicima.
- ko su pregovarači u spoljnotrovinskom poslu?
Sam proces formalnog pregovaranja o spolj trg poslu mogu realizovati dva
pregovarača ili dva pregovaračka tima zavisne od kompleksnosti, vrednosti i rokova
međunarodnog posla koji je predmet pregovora. Što je složeniji spoljnotrgovinski
posao biće potrebnan i veliki broj članova pregovaračkih timova. U timskim
pregovorima mora se odrediti rukovodilac tima koji je predstavnik firme.

Ugovor o međunarodnoj kupoprodaji (najvažniji

dokument u spolj trg poslu)
Ugovor predstavlja susret dve volje i konačno njihovu saglasnot o predmetu ugovora.
Ugovor održava autonomija volje koja se ogleda u sledećem:
-Subjekat prava je slobodan da zaključi ili ne zaključi ugovor, on je obavezuje
samo svojom voljom.
-subjekat prava po svojoj volji određuje sadržinu, uslove i formu ugovora ako
zakonom nije druačije određeno.
-legalno zaključeni ugovori zamenjuje zakon za one koji su ih potpisali.
- ugovori se menjaju ili raskidaju samo voljom stranaka.
Nesporazum, sporovi i njiho rešavanje
Jezička konfiguracija može izazvati nedoumice u tumačenju određenih ugovora. Kupac i
prodavac u tom slučaju potpisuju ugovor sa predstavom da su usaglasili svoja prava i
obaveze, a za pravo nisu ni svesni da svako od njih ima sopstveno tumačenje ugovorenih
prava i obaveza. Nakon što se se ugovor potpiše kasno je za ispravke. U ovakvim
slučajevima, kada se kupac i prodavac nemogu dogovoriti u pomoć se poziva važeći
zakon koji mora dati tumačenje. Kaže se da je: „San poslovnog čoveka da napravi
ugovor koji niko neće imati potrebe ponovo da pregleda, odnosno ugovor koji ima
tretman ZRZ – Zaključen, Realizovan, Zaboravljen“

Rizici u spoljnotrgovinskom poslu

Rizike u spoljnotrgovinskom poslu delimo na
- prenosive i
- neprenosive

prenosivi rizici su rizici koje pregovaračke strane mogu preneti na III lice i po pravilu ovi
rizici su rezultat delovanja nekih objektivnih okolnosti. U preostale rizike spadaju:
- transportni
- ratni
- politički

neprenosivi rizici se ne mogu prenositi na III lice pošto su rezultat delovanja subjektivnih
faktora i mora ih snositi strana koja ih je izazvala.

Insrumenti međunarodnog platnog prometa

Bezgotovinski platni promet je najviše prisutan u međunarodnom platnom prometu i
ostvaruje se kroz primenu brojnih instrumenata od kojih izdvajamo:
-Doznaku
-Menicu
-Ček
-Kreditna pisma
-dokoumentarnu naplatu
-dokumentarni akreditiv
Doznaka je instrument međunarodnog prometa. Naplata izvezene robe doznakom može
se rešiti bilo kada je ugovoren način plaćanja. Bankarska doznaka podrazumeva sledeće
učesnike:
-Kupca- nalogodavca koji daje nalog za vršenj doznake u inostranstvu (da isplati
određene sume novca ) svojoj poslovnoj banci
-Korespodentne banke
-izveznika – korisnika doznake kome korespodentne poslovne banke isplaćuju
naznačenu sumu.

Korišćenje doznake kao instrumenta plaćanja nosi rizik za izvoznika koji isporučuje pre
naplate, da otpremi robu, a da kupac kasni sa plaćanjem ili da uošte ne plati. Za uvoznika
postoji rizik da plati robu a da je ne dobije ako je ugovorene plaćanje pre isporuke.
Doznaka spada u najstarije instrumente međunarodnog prometa i koristi se u ogromnoj
meri za međunarodno plađanje. Koristi se kod plaćanja avansom i u međunarodnoj
trgovini.
Menica je hartija od vrednosti koji njen izdavalac TRASANT vuče na TRASATA koji se
obavezuje da će trećem licu REMITENTU izvršiti isplatu naznačene sume u naznačeno
vreme i na naznačenom mestu (trasirana menica).menica može biti i sopstvena kad se
trasant kao izdavalac menice obavezuje da će sam isplatiti određenu sumu novca, licu
naznačenom na menici (remitentu). Kod ovih SOLO menica trasant i trasat su jedno lice.
Menica je HOV za koju važi strogi formalizam. Osnovni elementi koje mora da sadrži
svaka menica su:
- naziv menice
- bezuslovni uput da se isplati određena suma
- ime lica koje treba da plati
- naznaka dospeća
- mesto plaćanja
- ime (remitent)
- datum i mesto gde je menica izdata
- potpis izdavaoca

Ček je instrument međunarodnog platnog prometa. Ček je strogo formalna HOV i sadrži
sledeće elemente:
- oznaku da je ček
- naredbu za plaćanje određene sume novca
- datum i mesto plaćanja
- naziv trasanta
- naziv trasata
- naziv remitenta

banka (trasat) će izvršiti isplatu naznačene sume u čeku iz pokrića trasanta koje on ima na
svome deviznom računu kod banke - trasata.
Ček kao instrument plaćanja se koristi kod naplate robe izvezena na kredit.
Kreditno pismo je za razliku od menice i čeka je instrument međunarodnog platnog
prometa koji se ne može prenositi na druge korisnike. Kreditno pismo podrazumeva
nalogodavca kreditnog pisma (kupca) koji izdaje nalog svojoj poslovnoj banci, da izda
menično pismo korisniku (izvozniku) kojim banka kupca ovlašćuje svoju korespodentnu
banku da izvrši isplatu navedene sume. Suma navedena u kreditnom pismu može biti
isplaćena odjednom ili parcijalno. Banka izdaje kreditno pismo u tri primerka. Dva dobija
korisnik (izvoznik) a jedan primerak ostaje banci. Banka će izvršiti kreditni posao tek
pošto nalogodavac (kupac) deponuje naznačenu sumu.
Ako poslovna banka kupca ovlasti samo jednu banku za isplatu sume naznačene u
kreditnom pismu, izdato je posebno specijalno kredino pismo. Ukoliko veći broj banaka
dobije ovo ovlašćenje od poslovne banke kupca izdto je cirkularno kredino pismo.
Dokumentarna naplata (inkaso) je napovoljniji vid naplate, sa stanovišta prodavca,
pošto podrazumeva obavezu prodavca da iporuči robu a potom da izvši naplatu.
Preporučuje se u slučaju kada se poslovni partneri dobro poznaju, kod kojih je prisutan
visok stepen poslovnog poverenja.
Rizik da izvoznik isporuči robu, a da kupac ne plati, pri korišćenju ovog instrumenta
plaćanja veoma je veliki. Za kupca inkaso plaćanje ima prednosti u odnosu na ostale
instrument plaćanja pošto ne mroa angažovati sredstva sve dok ne dobije robu.
Razlikujemo:
- Direktni inkaso posao (prodavac dostavlja direktno kupcu uredno kompletnu
dokumentaciju o opremi)
- Bankarski inkaso posao (predaja dokumenata o izvršenoj otpremi poslovnoj banci
prodavca koja ih zatim prosleđuje korespodentnoj banci u inostranstvu koja
poziva kupca na plaćanje)

Dokumentirani akreditiv predstavlja instrument naplate u toku isporuke robe.

Dokumentarni akreditiv je jedan od najsigurnijih instrumenta naplate izvezene robe i kao
takav u najvećoj meri koristi se u međunarodnom platnom prometu.
Osnovna ugovorena obaveza izvoznika jeste da isporuči ugovorenu robu u skladu sa
određeneim uslovima. S druge strane osnovna obaveza je da plati robu. Treba imati u
vidu da roba ponekad dugo putuje do kupca (u primorskim isporukama više od mesec
dana) tako da bi za izvoznika bilo vrlo nezgodno da po uredno izvršenoj otpremi i
izvoznom carinjenju čeka da roba stigne da bi bila plaćena. On želi da po izručenju svoje
ugovorene obaveze ostvari svoja prava, pre svega pravo na naplatu koje mu pripada iz
ugovora o međunarodnoj kupoprodaji. To pravo će ostvariti ako ugovori naplatu
posredstvo dokumentarnog akreditiva.
Dokumentarni akreditiv je nalog kojim kupac robe nalaže svojoj banci da neposredno ili
preko druge banke isplati izvozniku ugovorenu brednost stim da je izvoznik uredno
izvršio otpremu robe u skladu sa ugovorenim uslovima.
Učesnici pri realizaciji naplate dok akr su:
1. kupac (uvoznik robe) je nalogodavac koji daje svojoj banci nalog za otvaranje
akreditiva.
2. akreditivna banka je banka koja po nalogu kupca otvara akreditiv u korist
prodavca robe.
3. izvoznik robe je korisnik akreditiva koji će steći pravo naplate akreditivnog
izinosa pošto uredno isporuči robu.
4. isplatna banka

Dokumentarni akreditiv se deli na:

- loro
- nostro

nostro akreditivi su akreditivi koje naši uvoznici otvaraju u korist inostranih izvoza
loro akreditiv koje inostrani uvoznici otvaraju u korist naših izvoznika.
Osuguranje od rizika neizmirenja ugovorenih obaveza
stranaka
Tokom pregovora o spoljtrg poslu prodavac i kupac, jean drugom obećavaju ispunjenje
raznih obaveza. Najveći rizici kojima je izložen izvoznik tokom realizacije ugovora su
rizici od neizmirenja plaćanja isporučene robe, što se može desiti kod isporuke robe
unapred ili isporuke robe na kredit. Sa druge strane i uvoznik rizikuje. Uvoznik može
rizikovati da plati dogovoreni avansni deo, a da isporuke ne dođe.
Ugovor o izdavanju bankarske garancije- za bankarsku garanciju kaže se da je vrlo složen
pravni posao pošto u njemu učestvuju tri strane.
- nalogodavac
- banka garant
- primalac (korisnik) garancije

bankarska garancija je pismena isprava kojom se banka garant obavezuje prema

primaocu garancije (korisniku) da mu za slučaj da nalogodavac garancije ne ispuni
obavezu o dospelosti, izmiri obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji.
Garancija se izdaje u nadi da se njeni uslovi za isplatu neće ostvariti, odnosno da će
stranke iz osnovnog ugovora svoje obaveze u potpunosti izvršiti.
-Osnovni elementi bankarske garancije
Garancija se izdaje povodom nekog posla, obezbeđenje jedne strane od štetnih posledica,
neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveza.
- Nalogodavac je ugovorena strana u akreditivnom poslu. Nalogodavac može biti
prodavac i kupac koji se obraćaju svojoj poslovnoj banci.

- Korisnik je ugovorena strana u osnovnom poslu koji je zahtevala pribavljanje

garancije. Obaveštenje o izdavanju garancije korisnik dobija od svoje poslovne
banke.
- Garant je najčešće banka. Garanta određuje korisnik u osnovnom ugovoru.
- Osnovna transakcija koja zahteva izdavanje garancije
- Maksimalni iznos koji se plaća i valuta koja se plaća.
- Rok važenja ili događaj kojim prestaje važenje garancije.
- Uslovi za poziv na plaćanje
- Uredba o smanjenju iznosa garancije
Vrste bankarskih garancija
1. za povraćaj
2. za dobro izvršenje posla
3. za učešće na licitaciji
4. za kontra kupovnu
Banka-garant se obavezuje da će kupcu isporučiti određeni iznos ukoliko izvoznik ne
izvrši ugovorenu isporuku i ne vrati primljeni avans. Garant se obavezuje da će kupcu za
proizvod isplatiti određenu sumu ukoliko izvoznik ne ispuni svoju obavezu.
Finansiranje spoljnotrgovinskih poslova
Veliki uvoznici ostvaruju svoj uvoz zahvaljujući kreditovanju uvoznih poslova
posredstvom raznih finansijskih institucija pre svega poslovnih banaka.
Moramo praviti razliku između prodaje robe na kredit i kreditiranje izvoznika. Izvoznik
može biti kreditiran, a pri tom da ne prodaje robu na kredit. Pod kreditiranjem izvoznih
poslova finansijske institucije daju izvoznicima uz kamatu kako bi bio prevaziđen jaz
između trenutka otpreme i trenutka naplate izvezene robe. Ovaj jaz može da traje od
nekoliko dana do nekoliko godina.

Kreditiranje izvoznih poslova

Izvozni poslovi mogu se kreditirati u:
- fazi pre isporuke,
- fazi posle isporuke.

U kreditiranju izvoza učestvuju:

- direktni učesnici i
- indirektni učesnici
direktni učesnici u kreditiranju izvoznih poslova su:
- država- je direktnim investiranjem podsticala izvoz određenih industrijskih
sektora ili određenih proizvoda. Sa jačanjem tržišta smanjuje se uticaj države na
privredne fondove.
- bankarski sektor – povačenjem države iz sektora finansiranja izvoza i porastom
uloge privatnih finansijera menja se i pristunost finansiranja spoljnotrg poslova.
Država se uključuje u finansiranje spoljtrg poslova smo tamo gde privatni sektor
nema smelosti da se angažuje
- individualni učesnici u spoljtrg poslu mogu doprineti pronalaženju kanala
finansiranja i obezbediti veću sigurnost u realizaciji spoljnotrg poslova.
- Razne konsultantske kompanije
- Revizori
- Pravni savetnici
- Međunarodni špediteri
- Osiguravajuće kompanije
- Komisione firme

Međunarodni faktoring (international factoring)

Međunarodni faktoring predstavlja kuporpodaju prava i potraživanja nastalih u
međunarodnim poslovima. M.F. ima feliki značaju spoljtrg transakcijama, a posebno za
proizvodne firme koje direktno učestvuju u ovim poslovima. Ideja da se firmira
specifična institucija (faktor) nastala je u SAD-u pošto je uočeno da je veliki broj dužnika
kočio proizvodne firme.
Međunarodni forfeting (international forfeiting)
Međunarodni forfeting predstavlja kupoprodaju dugoročnih prava potraživanja nastalih
kao rezultat spoljtrg poslova. Primenjuje se kod dugoročnih izvoznih poslova kod kojih je
period kreditovanja stranog partnera od dve do pet i više godina.

Rizici kreditiranja izvoza

Izvoznik i uvoznik imaju zajedničke interese, da se posao u celini realizuje. Kupcu
odgovara da što kasnije plati, a prodavcu da što pre naplati. Roba prolazi mnogo zemlja
do svog odredišta i izložena je mnogoim rizicima i nepredvidljivim događajima.
Razlikujemo:
- komercijalne rizike (rizik da kupac odbije da primi robu, rizik da kupac ne plati
prispeli dug u roku)
- političke i ekonomske rizike, pravni rizici, devalvizacija valute plaćanja.

Prvila za tumačenje međunarodnih termina

(INCOTERMS)
Cilj nastanka jedinstvenih pravila za tumačenje trg termina (incoterms 2000) je stvaranje
standardnog odnosa, istovetnog tumačenja trgovinskog termina od strane svih učesnika u
spoljnotrgovinskom poslu. Time se:
- eleminišu nesporazumi različitih tumačenja, međunarodnih prava i obaveza
- eleminišu skupi sporovi
- smanjuje rizik nesporazuma
- ubrzava odvijanje međunarodne trgovine

Incoterms je zbirkka mogućih kombinacija prava i obaveza kupaca i prodavaca pri

isporuci robe. Kupac i prodavac moraju biti upoznati sa kompletnim tekstom Incoterms
klauzulom koji je izdala međunarodna trgovinska komora u Parizu, verzija važeća od
januara 2000god.
Incoterms klauzule svrstane su u 13 skgraćenica kod kojih se svaka sastoji od 3 slova
Svaka od 13 Iterpraters klauzule daje odgovore na sledeća pitanja koja su bitna za kkupca
i prodavca:
- Koji vid prevoza će biti korišćen?
- Ko ima obavezu prevoza robe?
- Gde će biti izvršena isporuka robe?
- Ko vrši izvoz a ko uvozno carinjenje?

Incoterms klauzule se mogu svrstati u 4 grupe prema početnom slovu skraćenice.

- grupe E
- grupu F
- grupu C
- grupu D

klauzule E,F, i C su klauzule otpreme a klauzule D klaujule prispeća.

E kluzule podrazumevaju minimalnu obavezu za prodavca pri isporuci robe.
Prodavac mora da stavi na raspolaganje robu kupcu na dogovorenom mestu otpreme.
F klauzule oslobađaju prodavca od ugovaranja i plaćanja prevoza i siguranja robe.
C klauzula prodavac ima obavezu da ugovori uobičajeni prevoz i snosi troškove vozarine
do naznačenog mesta.
D klauzula su klauzula prispeća pošto je prema njima isporuka izvršena kada roba
pristigne na odredište kupca.

Složeni spolj trg poslovi

1. vezani poslovi
2. poslovi reeksporta
3. međunarodni franšizing
4. međunarodni lizing
5. međunarodna montažna proizvodnja
6. međunarodna dugorošna proizvodnja kooperacija
7. otplaćivanje novoizgrađenih kreditnih kapaciteta
8. međunarodne koncesije
9. zajednička ulaganja
10. slobodne carinske prodavnice
11. OFF ŠOR poslovi
12. slobodne (eksportne) proizvodne zone
13. slobodne carinske zone
iako se vezani poslovi povezuju sa kompenzacionim poslovima odomaćenim u našoj
spoljtrg praksi mi ih ne bi trablo poistovećavati. Vezani poslovi su šiti pojam i u njih se
svrstavaju:
- kompenzacioni poslovi
- knjiga kupovine
- plaćanje proizvodnjom
- OFF SET aranžmani
- Poslovi prethodne kupovine

Reeksportni posao u najširem smislu podrazumeva uvoz određene robe koja će u

relativno kratkom periodu biti izvezena. Postoji više vrsta reeksporta:
- isti
- Reeksportna dorada
- Direktni
- Ran. plasman.

Međuinarodni franšizing je sistem saradnje i međusobnih poslovnih odnosa između

neizavisnih odvojenih preduzeća iz dve zemlje koje su povezane ugovorom o franšizingu
premakome jedna od njih (franšizer) ustupa drugom pravo korišćenja, pod tačno
određenim uslovima: znak ili komercijalnu formulu, pomoć i redovne usluge; u cilju
olakšavanja eksploatacije.
Međunarodni lizing vezuje se za kraj XIX veka u SAD. Reč LEASE znači zakup,
najam. U praksi lizing nije isto što i naplata. Nabavkom opreme na lizing korisnik lizinga
odmah angažuje sva sredstva za kupovinu. Ukoliko se odluči na lizink, korisniku lizinga
ostaje deo sredstava koji može plasiratu druge poslovne aktivnosti. Kao jedan od
nedostatka, navodi se obaveza plaćanja prve rate lizing zakupnine unapred.
Međunarodna monetažna proizvodnja u inostranstvu spada u složene spoljtrg poslove.
Razvija se od 60-ih god XX veka. Međ mo pr predstavlja proizvodnju finalnih proizvoda
procesom montiranja i sklapanja delova koji potiču iz inostranstva, u pogonima zemlje
domaćina.
Međunarodne koncesije su složeni oblik spoljtrg posla. U ovom poslu se javlja stranka,
davalac koncesije – koncedent ( država i stranka), korisnik koncesije – koncesionar
(pravno ili fizičko lice iz inostranstva.
Koncesija je: ustupanje prava korišćenja prirodnih bogatstva ili dobara upšte u potrebi
koje su u državnoj svojini stranom pravnom ili fizičkom licu.
- dobijanje dozvole od države za obavljanje deltanosti od ošteg interesa.
Zajednička ulaganja dva partnera iz različitih zemalja u cilju organizovanja procesa
proizvodnje ili pružanja usluga je najsloženiji spoljtrg posao. Zajedničkim ulaganjem
inostrani partner udružuje svoja sredstva, rad, znanje sa partnerom iz zemlje domaćina
radi ostvarivanja zajedničkog cilja.
Slobodna carinske prodavnica roba u ovim prodavnicama bila je oslobođena carinskih
dažbina. Pravilo je da se car prodavnice podižu na graničnim prelazima i u saobraćajnim
sredstvima na međunarodnoj relaciji. Slobodna carinska prodavnia otvara se sa namerom
da putnik dok čeka prevoz ispuni vreme kupovinom i prenese iz zemlje neku uspomenu.
OFF ŠOR kompanije se podrižu u zemljama koje su se proglasile za OFF ŠOR carine.
Širom sveta ima oko 50 OFF ŠOR carina od kojih su najprometnije: Kipar, Kajmanska
ostrva, Panama itd. Osnivanje Offšor kompanija zemlja domađina stimuliše poreskim i
carinskim dažbinama.
Slobodne carinske zone su deo ograđenog prostora u okviru koga je roba pod carinskim
nadzorom. Ove zone se mogu otvarati u
- u pomorskoj luci
- vazdušnom ili kopnenom pristaništvu
- robno-transportnom centru
na prispeloj robi se mogu vršiti
- oplemenjivanje
- sortiranje
- dorada
- prepakivanja
- skladištenje
- carinjenje
-